Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:12 am

First topic message reminder :



Posle gotovo dve decenije u Engleskoj, Bil Brajson odlučuje da se na izvesno neko vreme preseli u Sjedinjene Američke Države kako bi njegova deca iskusila život u drugoj zemlji, njegova žena mogla da uživa u kupovini do deset uveče sedam dana nedeljno i, što je najvažnije, zato što je pročitao da tri miliona i sedam stotina hiljada Amerikanaca veruje da su ih u nekom trenutku oteli vanzemaljci i – shvatio je da je potreban svom narodu.

Ali pre nego što napusti svoju voljenu kuću u severnom Jorkširu, Brajson insistira pošto-poto želi da još jednom proputuje Englesku, da krene na neku vrstu oproštajnog puta zelenim i prijatnim ostrvom koje mu je toliko dugo bilo dom. Njegov cilj je da istraži lice i naličje zemlje (onakvo kakvo jeste) i da ispita šta je to što toliko voli u zemlji koja je izmislila sos marmitmarmajt, pomorskog heroja čija je želja na samrti bila da ga poljubi tip po imenu Hardi, imena gradova kao što su Farlij Valop, Titsi i Šelou Bouels, ljude koje govore „ne treba gunđati“ i kviz Pitajte baštovana.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:20 am





TRINAESTO POGLAVLJE

Privremeno sam prešao preko svojih načela i iznajmio auto na tri dana. Pa, morao sam. Želeo sam da obiđem
Kotsvolds, a ne treba mnogo da bi se shvatilo da to može da se uradi samo kolima. Čak i davne 1933, kao što je Dž. B. Pristli napisao u svojoj knjizi Englesko putovanje, u zlatnom dobu pre- Bičinga39 , postojala je samo jedna linija koja je prolazila kroz Kotsvolds. Sad ne postoji čak ni ona, osim jedne beskorisne koja ide kroz granične delove.
Iznajmio sam auto u Oksfordu i krenuo na put, usplahiren zbog bezbrojnih stvari koje mogu doživeti kad upravljam s dve tone nepoznatog metala. Po mom iskustvu, kad iznajmite kola, najčešće ne možete da izađete iz grada sve dok ne obiđete njegov veći deo. Ova kola su me odvela u dug obilazak Botlija i Hinklija, pa na nostalgičnu turu pored fabrike Rover u Kauliju i kroz Blekbird Lejs pre nego što su me provozala dva puta oko kružnog toka i poslala me, kao raketu u planetarnoj orbiti, nazad u grad. Bio sam nemoćan da uradim išta protiv toga, pre svega zato što sam svu pažnju usmerio na to da isključim zadnji brisač, koji kao da je imao sopstvenu volju, i da sa šoferšajbne uklonim neproziran oblak penušave tečnosti koja je prštala u velikim mutnim mlazevima kad god bih pritisnuo neki prekidač ili pomerio neku ručicu.
Bar sam dobio priliku da vidim malo poznatu ali intrigantnu zgradu Direkcije za prodaju krompira u Kauliju, pred kojom sam se parkirao kad sam uvideo da sam se izgubio. Zgrada je bila solidna struktura iz šezdesetih godina, imala je četiri sprata i bila dovoljno velika, čini mi se, da se u njoj smesti četiri ili pet stotina radnika. Izašao sam da obrišem šoferšajbnu listovima koje sam iscepao iz uputstva nađenog u pregratku, ali veličanstvenost građevine Sedište Direkcije za prodaju krompira zaokupila mi je pažnju. Njena veličina bila je stvarno zapanjujuća. Koliko je, zaboga, ljudi potrebno za prodaju krompira? Mora da unutra postoje kancelarije na kojima piše „Ogranak kralja Edvarda” i „Divizija za neobične ukuse”, a ljudi u belim košuljama sede za konferencijskim stolovima dok im neki menadžer pokazuje tabele sa uzbudljivim planovima za jesenju kampanju za Pentlend skvajrs. U kakvom li neobičnom ograničenom svetu oni žive! Zamislite da posvetite ceo svoj radni vek krtolastoj hrani, da ne možete da spavate zato što je neka druga kompanija dospela na drugo mesto u prodaji čipsa ili zato što grafikon pokazuje da opada prodaja krompira maris pajper. Zamislite njihove koktele. Nepodnošljivo je čak i misliti o tome.
Vratio sam se u auto i proveo izvesno vreme eksperimentišući s kontrolama i razmišljajući o tome kako mrzim te stvari. Neki ljudi su stvoreni za automobile, neki nisu. Jednostavna stvar. Mrzim da vozim kola, mrzim da razmišljam o kolima i mrzim da pričam o kolima. A naročito mrzim da odem u pab kad kupim nova kola zato što svi počnu da vas ispituju o njima, čega se užasavam zato što čak i ne razumem pitanja.
„Dakle, kupio si nova kola, a?”, reći će. „Kako idu?”
Vidite, ja sam već izgubljen. „Pa, kao kola. Zašto, nikad nisi bio u autu?”
A onda počnu da vas bombarduju pitanjima. „Koliko je prešao? Koliko litara troši? Koliko ima kubika? Da li ima karburator ili elektronsko ubrizgavanje?” Stvarno ne razumem zašto iko želi da zna sva ta sranja o jednoj mašini. Niko ne pokazuje toliko zanimanje za bilo šta drugo. Uvek sam želeo da pitam: „Hej, čujem da si kupio nov frižider. Koliko galona freona ta bebica troši? Kolika mu je potrošnja struje? Kako hladi?”
Prekidači i ručice u ovim kolima imali su uobičajeni raspored i bili su ilustrovani simbolom čija je svrha da vas zbuni. Zaista, kako protumačiti prekidač na kojem je nacrtano 101? Kako možete da očekujete da iko shvati da pravougaonik koji izgleda kao televizor s lošom slikom označava grejač za zadnje staklo? Na sredini komandne table nalazila su se dva okrugla brojčanika iste veličine. Jedan je očigledno bio brzinomer, ali drugi me je potpuno zbunio. Imao je dva pokazivača, od kojih se jedan polako pomerao dok je drugi bio sasvim nepomičan. Dugo sam buljio u njega dok konačno nisam shvatio - govorim vam istinu - da je to sat.
Dok sam našao put do Vudstoka, šesnaestak kilometara severno od Oksforda, bio sam iscrpljen i, srećan što ću provesti nekoliko sati van te stvari, parkirao sam automobil, udarivši o ivičnjak. Moram da priznam da mi se veoma dopada Vudstok. Rekli su mi da može da liči na noćnu moru preko leta, ali ja sam ga uvek posećivao van sezone i uvek je divno izgledao. Njegove džordžijanske kuće odišu samouverenim, gotovo kraljevskim duhom, ima mnogobrojne prijatne pabove, raznovrsne zanimljive radnje i skladne nenarušene fasade. Ne možete videti nijedan komad mesinga u gradu koji se ne sija. Gradska pošta ima staromodan crno-srebrn grb, daleko elegantniji i otmeniji od onog crveno-žutog koji se sad koristi, a čak je i banka Barklis nekako odolela iskušenju da pokrije prednju fasadu gomilom morskoplave plastike.
Haj stritom su prolazili volvoi i neformalno odeveni ljudi koji su pošli u kupovinu s pletenim košaricama prebačenim preko ruke. Šetao sam pokraj prodavnica, zastajući ovde-onde da pogledam neki izlog, dok nisam prošao ponosne džordžijanske kuće i iznenada stigao do parka koji je okruživao dvorac Blenim. Pod visokim ukrašenim lukom nalazili su se štand za prodaju ulaznica i tabla na kojoj je pisalo da ulaz za odrasle košta 6,90 funti; kad sam bolje pogledao, video sam da su u cenu uključeni razgledanje dvorca i paviljona s leptirima, vožnja vozićem, ulaz u avanturističko igralište i mnoštvo drugih kulturnih razonoda. Ispod toga je pisalo da ulaz samo u park košta devedeset penija. Možda me je lako preći, ali niko mi neće uzeti devedeset penija bez dobrog razloga. Imao sam kod sebe pouzdanu mapu OS i video sam da je ovo staza kojom je dozvoljen prolaz pešice, tako da sam prošao kroz kapiju podrugljivo se osmehujući i držeći ruku na novčaniku, a čovek koji je prodavao karte mudro je zaključio da je bolje da se ne kači sa mnom.
Čim prođete kroz kapiju, doživećete čarobnu promenu. S jedne strane kapije nalazite se u prometnom selu, a s druge se nenadano zatičete u ruralnoj Arkadiji u kojoj očekujete da vidite kako likovi sa slika Gejnsboroua šetaju naokolo. Preda mnom se pružalo dve hiljade jutara pažljivo uređenog pejzaža - stameni kesteni i graciozni platani, travnjaci koji su podsećali na bilijarski sto, dražesno jezero presečeno nadvoje visokim mostićem i, u središtu, monumentalna barokna građevina dvorca Blenhem. Veoma je lepo.
Sledio sam vijugavu stazu kroz imanje, prošao iza palate i krcatog parkinga za posetioce, pa obišao Vrtove zadovoljstva. Vratiću se da prošetam tuda, ali sad sam pošao parkom do zadnjeg izlaza
na Blejdon roud. Blejdon je neodređeno malo mesto koje podrhtava pod težinom teretnih kamiona koji tuda prolaze, ali u njegovom centru se nalazi groblje na kojem je sahranjen Vinston Čerčil. Počela je kiša i, s obzirom da sam išao uzbrdo prometnom ulicom, počeo sam da se pitam da li je ovo vredno truda, ali kad sam stigao, bilo mi je drago što sam došao. Groblje je bilo divno i osamljeno a Čerčilov grob toliko skroman da mi je trebalo vremena da ga nađem u zbrci nadgrobnih spomenika. Bio sam jedini posetilac. Čerčil i Klemi40 delili su jednostavnu i naizgled zaboravljenu parcelu, što mi se činilo dirljivim i impresivnim. S obzirom da potičem iz države u kojoj čak i najneznatniji predsednik dobije ogromnu memorijalnu biblioteku čim otegne papke - čak je i Herbert Huver, daleko u Ajovi, dobio zgradu koje izgleda kao sedište Svetske trgovinske organizacije - neobično mi je što je najveći engleski državnik dvadesetog veka komemorisan samo skromnim kipom na Trgu Parlament i ovim jednostavnim grobom. Bio sam zadivljen ovim primerom umerenosti koji je bio za svaku pohvalu.
Vratio sam se do Blenhema i obišao Vrtove zadovoljstva i druge atrakcije na otvorenom. Naziv
„Vrtovi zadovoljstva” očigledno predstavlja skraćenicu za „Zadovoljstvo nam je da vam uzmemo pare”, s obzirom da je sve bilo podređeno navođenju posetilaca da potroše dodatne suma novca u prodavnici suvenira i čajdžinici ili kupovinom baštenskih kapija, klupa i drugih predmeta proizvedenih u pilani Blenem. Desetine ljudi zadovoljno je šetalo naokolo, naizgled nimalo uznemireni time što su platili 6,90 funti da bi razgledali predmete koje su mogli besplatno da vide u svakom iole pristojnom baštenskom centru. Izašao sam iz vrtova i, dok sam se vraćao prema palati, iskoristio sam priliku da pogledam vozić na paru. Išao je kratkom prugom kroz jedan deo imanja. Dugo neću zaboraviti prizor pedeset Engleza koji su se zgurili u vozić kako bi se provozali dvesta metara dok sipi hladna siva kiša i koji misle da se ludo zabavljaju.
Pratio sam popločan put do prednjeg dela palate pa prešao Vanbrugov veličanstven most da bih došao do velikog apsurdno ekscentričnog stuba koji je prvi vojvoda od Marlboroa podigao na vrhu brda koje se uzdiže nad palatom i jezerom. To je zaista neobična struktura, ne samo zato što je visoka i impresivna već i zato što dominira pogledom kroz najmanje stotinu prozora dvorca. Pitao sam se kakva bi osoba podigla stub visok tri metra samom sebi na sopstvenom imanju? Kakav upadljiv kontrast u odnosu na skroman grob dragog starog Vinija.
Možda sam priprost, ali uvek sam mislio da dostignuća vojvode od Marlboroa nisu srazmerna veličini dvorca Blenem. Mogao bih da razumem da ga je u trenutku neobuzdane radosti zahvalna nacija nagradila, recimo, doživotnim dvonedeljnim tajmšeringom na Kanarskim ostrvima, kompletom escajga ili električnim čajnikom, ali nikako ne mogu da shvatim kako je nekoliko pobeda u malim mestima poput Oudenarda i Melpleketa moglo urotljivom matorom prdežu da da pravo na jednu od najlepših kuća u Evropi, i na vojvodstvo. Još mi je čudnije da, gotovo tri stotine godina kasnije, njegovi naslednici imaju pravo da na imanju postave minijaturnu prugu i gumen grad, da naplaćuju ulaznice i uživaju u nezasluženim počastima i privilegijama samo zato što je njihov dalek pradeda imao prolazni talenat da pobeđuje u bitkama. Meni to deluje kao veoma čudan sporazum.
Sećam se da sam jednom pročitao da je deseti vojvoda od Marlboroa, prilikom posete jednoj od svojih ćerki, zabrinuto izjavio s vrha stepeništa da se njegova četkica za zube ne peni kako treba. Ispostavilo se da mu je njegov sobar uvek stavljao pastu za zube na četkicu tako da vojvoda nije znao da sredstva za zube ne penušaju sama od sebe. Reći ću samo toliko.
Dok sam stajao uživajući u pogledu i razmišljajući o čudnim običajima primogeniture, pored mene je prošla jedna doterana mlada žena na riđem konju. Nisam imao pojma ko je ona, ali izgledala je bogato i privilegovano. Osmehnuo sam joj se, onako kako se po navici obično osmehujemo nepoznatim ljudima kad smo napolju, a ona me je ravnodušno pogledala kao da nisam vredan toga da mi uzvrati osmehom. Stoga sam je prostrelio. Vratio sam se do kola i odvezao dalje.

***

Proveo sam dva dana vozeći se kroz Kotsvolds i uopšte nisam uživao - ne zbog toga što Kotsvolds nije lepo mesto, već zato što kola sve kvare. Potpuno sam odsečen od sveta u vozilu koje je u pokretu, a i brzina je pogrešna. Navikao sam da se krećem brzinom hodanja ili barem engleskom železnicom što se, naravno, često svodi na isto. Zato sam sa olakšanjem, nakon što sam proveo dan jureći kroz razna mesta čija su imena sadržavala Čipings, Sloters i Tvines-na-vodi, ostavio auto na parkingu u Brodveju i nastavio put peške.
Poslednji put kad sam bio u Brodveju, jednog avgustovskog poslepodneva pre nekoliko godina, zatekao sam noćnu moru ispunjenu sklerotičnim saobraćajem i hordama uskomešanih turista ali sad, van sezone, delovao je mirno i zaboravljeno, a njegov Haj strit bio je gotovo prazan. Gotovo je neverovatno lepo mesto sa svojim strmim kosim krovovima, prozorima koje drveni stubić deli na dva dela, starinskim zabatima i urednim malim baštama. Ima nečeg čudnog u zlatnom kotsvoldskom kamenu, u načinu na koji upija sunčevu svetlost a onda je odbija tako da čak i tokom najtmurnijih dana sela poput Brodveja izgledaju okupana večnim sjajem. Danas je, zapravo, bilo sunčano i divno, sa najneznatnijim daškom jesenje svežine u vazduhu zbog čega je svet delovao kao divno, čisto i sveže oprano mesto. Na polovini Haj strita, ugledao sam putokaz za Kotsvold vej i uputio se stazom između starih zgrada. Sledio sam stazu preko sunčane livade i uz dugu uzbrdicu prema kuli Brodvej, ogromnog folija koji se nalazio visoko iznad sela. Pogled s vrha na široku dolinu Ivšam bio je, kao i uvek sa takvog vidikovca, neverovatan - blago ustalasani trapezi obradive zemlje pružali su se sve do udaljenih šumovitih brda u izmaglici. Engleska još uvek ima više pejzaža koji izgledaju kao ilustracije iz dečjih knjiga od bilo koje druge zemlje - što predstavlja značajan podvig za tako gusto naseljeno i industrijski orijentisano malo ostrvo. A opet nisam mogao da ne pomislim da je pogled bio još idiličniji i lepši pre deset ili dvadeset godina.
U krajoliku koji je toliko večan i privlačan, i tako neraskidivo pripojen antičkoj prošlosti, brzo možete zaboraviti da se on lako može uništiti. Na pejzažu pred sobom video sam bandere, raštrkana stambena naselja i udaljene odsjaje sunca sa magacina velikih trgovačkih korporacija. A ono što je još gore od toga jeste da gusta, pažljivo oblikovana mreža živih ograda pokazuje nesumnjive znake izlizanosti i rasparčavanja, kao vez na pokrivaču koga su iskidali besposleni prsti. Ovde-onde, delovi preraslih živih ograda bili su ostavljeni i zaboravljeni usred inače besprekornih polja.
Da li ste znali da je između 1945. i 1985. Engleska ostala bez 154.464 kilometara žive ograde - što je dovoljno da se četiri puta opaše zemlja? Politika Vlade prema provinciji bila je toliko haotična da su u periodu od dvadeset i četiri godine seljaci mogli prvo da uzmu jednu donaciju kako bi posadili živu ogradu, pa onda drugu da je preoru. Između 1984. i 1990, uprkos tome što je država
ukinula donacije za preoravanje živih ograda, nestalo je još 85.777 kilometara. Često možete čuti (to znam zato što sam jednom proveo tri dana na simpozijumu o živim ogradama; šta sve moram da radim da priuštim deci patike ribok!) da žive ograde zapravo predstavljaju samo sporedno obeležje krajolika, ostatak težnje za ograđivanjem i da pokušaj njihovog spašavanja samo osujećuje prirodnu evoluciju provincije. Zaista, sve češće se mogu čuti mišljenja da je očuvanje bilo koje vrste konfuzno, retrogradno i da predstavlja prepreku napredovanju. Ispred sebe imam citat lorda Polomba, koji tvrdi da čitava maglovita ideja nasleđa „izražava teret nostalgije za nepostojećim zlatnim dobom koje bi, da je stvarno postojalo, predstavljalo smrt otkrićima”, što je toliko glupo da mi slama srce.
Ako bismo sledili ovaj argument do njegovog logičkog zaključka, trebalo bi da srušimo i Stounhendž i londonski
Tauer. Činjenica je da mnoge žive ograde postoje veoma dugo; u Kembridžširu postoji jedna naročito lepa živa ograda, zvana Džuditina živica, koja je starija od katedrale u Solzberiju, starija od katedrale u Jorku, starija od svega osim šačice građevina u Engleskoj a ipak ne postoji nijedan zakon koji je štiti od uništenja. Ako treba da se proširi put ili vlasnici požele da svoje imanje ograde ozidanom ogradom i bodljikavom žicom, bilo bi potrebno svega nekoliko sati da se preore devet stotina godina žive istorije. To je nenormalno. Barem polovina živih ograda u Engleskoj starija je od pokreta ograđivanja, a možda jedna petina seže čak do anglosaksonskih vremena. U svakom slučaju, ne treba ih očuvati zato što postoje od pamtiveka, već zato što jasno i nedvosmisleno ulepšavaju prirodu. One su jedna od ključnih stvari koje Englesku čine Engleskom. Bez njih, bila bi samo Indijana sa zvonicima.
Ponekad pobesnim zbog toga. Ova zemlja ima najlepše, najbesprekornije uređene krajolike na svetu, što je rezultat vekova neumornog, instinktivnog poboljšavanja, a nalazi se samo pola generacije od toga da ih zauvek uništi. Ne pričamo o „nostalgiji za nepostojećim zlatnim dobom”. Pričamo o nečemu što je zeleno, živo i neopisivo lepo. Ako mi još neko kaže: „Znate, žive ograde nisu stvarno vekovno obeležje krajolika”, verovatno ću ga udariti pesnicom u njušku. Izuzetno poštujem čuvenu Volterovu devizu: „Gospodine, možda se ne slažem sa onim što kažete, ali ću do smrti braniti vaše pravo da budete pravi šupak”, ali postoji trenutak kad mora da se povuče crta.

*

Spustio sam se pošumljenom stazom do Snoushila, koji je udaljen oko pet kilometara. Lišće je bilo zlatno i šuškavo, a nebo nepregledno, plavo i čisto, ako se izuzme poneko sporo jato ptica selica. Bio je divan dan da budete napolju - ona vrsta dana kad nadimate grudi i pevušite „Zipiti du da” glasom Pola Robsona. Snoushil, skupina kamenih kućica oko strme livade,
dremao je na suncu. Kupio sam ulaznicu za vilu Snoushil, koja danas pripada Nacionalnom fondu, ali gde je od 1919. do 1956. živeo ekscentričan čovek po imenu Čarls Vejd, koji je posvetio život skupljanju velike ali nepovezane gomile predmeta, od kojih su neki bili vredni a drugi manje- više đubre - klavikordi, mikroskopi, flamanske tapiserije, burmutice i tabakere, mape i sekstanti, samurajski oklopi, velosipedi, što god vam padne na pamet - sve dok nije toliko ispunio kuću da nije bilo mesta za njega. Poslednje godine života je srećno proživeo u sporednoj kućici koja je, kao i vila,
sačuvana u istom stanju u kojem je bila kad je umro. Uživao sam u obilasku i, dok je sunce zalazilo na zapadu i punilo svet dugim senkama i neodređeno lepim mirisom drva, zadovoljno sam otpešačio do kola.
Prespavao sam u Sajrensteru a sutradan, posle prijatnog obilaska malog muzeja Korinijum, gde se nalazi izvanredna ali malo poznata zbirka rimskih mozaika, novčića i drugih rukotvorina, odvezao sam se do Vinčkomba da vidim pravu stvar u prirodnom okruženju. Vidite, na jednom brdu iznad Vinčkomba nalazi se malo posećeno nalazište, toliko jedinstveno i čudesno da oklevam čak i da ga pomenem. Većina relativno retkih posetilaca ovog mirnog dela Kotsvoldsa uglavnom se zadovoljava time da obiđe zamak Sadeli ili da otpešači do zabite dugačke grobne humke Belas Nep. Ali ja sam se uputio pravo ka stazi na brdu obraslom travom; staza se zvala Put soli zato što se tim putem u srednjem veku dovozila so. Bila je to čarobna šetnja kroz otvorena polja, sa lepim pogledom na oštro ocrtane doline koje su izgledale kao da nikad nisu videle automobil ili čule zvuk motorne testere.
Kod mesta zvanog Kols hil, put je iznenada zalazio u veoma gustu šumu, mračnu, netaknutu i neprohodnu zbog trnovitih grmova. Znao sam da se negde u njoj nalazi moj cilj - nalazište koje je opisano na mapi kao „Rimska vila (ostaci)”. Oko pola sata štapom sam razgrtao rastinje dok nisam naišao na temelje starog zida. Nije izgledalo previše zanimljivo - kao ostaci starog svinjca, možda - ali metar-dva dalje nalazilo se još niskih zidova sakrivenih divljim bršljanom, čitav niz zidova, s obe strane staze. Sama staza bila je popločana kamenjem nepravilnog oblika ispod tepiha od vlažnog lišća i znao sam da se nalazim u vili. U jednoj od sačuvanih odaja, pod je bio pažljivo prekriven plastičnim vrećama koje su u uglovima bile pričvršćene kamenjem. Ovo sam došao da vidim. Jedan prijatelj mi je ispričao za ovo mesto, ali nikad nisam stvarno verovao da postoji. Ispod vreća nalazio se bezmalo kompletan rimski mozaik, prečnika metar i po, istančane izrade i besprekorno sačuvan, izuzev malih naprslina po ivicama.
Ne mogu da vam opišem koliko je neobično stajati u zaboravljenoj šumi u nečemu što je nekad, u nepojmljivo dalekoj prošlosti, bila kuća rimske porodice i gledati mozaik koji je postavljen pre najmanje hiljadu šeststo godina kad je ovo bilo raskrčeno sunčano mesto, mnogo pre nego što je ova stara šuma nikla oko njega. Jedno je videti ove stvari u muzejima, a nešto sasvim drugo zateći ih tamo gde su postavljeni. Ne znam zašto ovaj mozaik nije odnesen na neko mesto kao što je muzej Korinijum. Pretpostavljam da je u pitanju ogroman propust, ali veoma sam zahvalan što sam imao priliku da ga vidim. Dugo sam sedeo na jednom kamenu, toliko zapanjen i zadivljen da sam bio prikovan za mesto. Ne znam šta me više zadivilo: činjenica da su nekad ljudi u togama stajali na ovom mestu i ćaskali na pučkom latinskom ili što je kamen i dalje tu, besprekoran i netaknut, usred ovog bujnog rastinja.
Ovo će možda zvučati veoma glupo, ali prvi put sam stvarno shvatio da svi oni rimski antikviteti koje sam godinama gledao nisu stvoreni da bi jednog dana završili u muzeju. Zbog toga što je mozaik još uvek bio u svom prvobitnom okruženju, zato što nije skinut i izložen unutar moderne građevine, on je i dalje očigledno predstavljao pod a ne običnu zanimljivu rukotvorinu. Ovo je bilo nešto što je bilo namenjeno tome da se hoda po njemu i da se koristi, nešto što je nesumnjivo osetilo korake u rimskim sandalama. Posedovalo je čudnu privlačnost koja me sasvim obuzela.
Dosata je prošlo dok nisam ustao, pažljivo vratio plastične vreće na mesto i pričvrstio ih kamenjem. Podigao sam svoj štap, još jednom proverio da li sam sve ostavio u prvobitnom stanju pa
se okrenuo i pošao u dugu šetnju do onog čudnog nemarnog mesta koje predstavlja dvadeseti vek.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:21 am



ČETRNAESTO POGLAVLJE

Otišao sam do Milton Kinsa zato što sam mislio da bi trebalo bar da vidim neki novi grad. Nije jednostavno stići od Oksforda do Milton Kinsa, što je čudno s obzirom da su veoma blizu jedan drugom. Izabrao sam ga za svoje odredište na osnovu letimičnog pogleda na mapu, pretpostavivši da ću, u najgorem slučaju, morati vozom da odem do Bičestera ili nekog obližnjeg mesta pa da presedam. Ispostavilo se da sam morao da se vratim sve do Londona pa da putujem podzemnom do Justona i konačno da se ukrcam na voz do Milton Kinsa - put od ukupno 193 kilometra kako bih prešao razdaljinu između dva grada udaljena jedan od drugog manje od pedeset kilometara.
Potrošio sam mnogo vremena i para, a bio sam pomalo zlovoljan, između ostalog, i zbog toga što je voz od Justona bio dupke pun, a sedeo sam preko puta meketave žene i njenog desetogodišnjeg sina, koji je sve vreme mlatio nogama i šutirao me u cevanice, a nervirao me je zato što je buljio u mene svinjskim očima dok je čačkao nos pa jeo sline. Izgleda da je svoj nos doživljavao kao neku vrstu kutije za hranu na sredini lica. Pokušao sam da se udubim u knjigu ali pogled mi se neprestano podizao protiv volje samo da otkrije da još zuri u mene sa samozadovoljnim pogledom i zaposlenim prstom. Bio sam zgrožen time tako da sam sa zadovoljstvom, kad je voz konačno ušao u Milton Kins, skinuo svoj ranac s gornje pregrade i vukao ga preko njegove glave dok sam izlazio.
Nisam odmah omrznuo Milton Kins, što je verovatno najviše što možete da očekujete od takvog mesta. Čim izađete iz stanice, izlazite na veliki otvoreni trg, koji je sa tri strane oivičen zgradama od reflektujućeg stakla, i imate osećaj prostranstva kakav nemate gotovo ni u jednom drugom engleskom gradu. Sam grad smešten je na malom brdu udaljenom oko osamsto metara iznad mreže podzemnih pešačkih prelaza i velikog otvorenog prostora na kojem se nalaze parkirališta i ono čudno novo gradsko drveće koje izgleda kao da nikad ne raste. Imao sam osećaj da će ovaj komad trave i asfalta biti prekriven poslovnim zgradama od opeke sa prozorima nalik na bakar kad sledeći put budem prolazio ovuda.
Iako sam proveo dosta vremena obilazeći nove gradove i pokušavajući da dokučim o čemu li su njihovi graditelji razmišljali, nikad nisam bio u Milton Kinsu. Bio je po mnogim stvarima bolji od svih novih gradova koje sam video. Podzemni prolazi bili su obloženi poliranim granitom i uglavnom nisu imali grafite i one večne mutne bare koje izgledaju kao zaštitni znak Besingstouka i Breknela.
Sam grad predstavljao je neobičnu mešavinu stilova. Pojasi bez trave u hladu između glavnih bulevara donekle su odisali francuskom atmosferom. Nenametljive industrijske zone u predgrađima izgledale su nemački. Plan grada i numerisana imena ulica podsećali su na Ameriku. Zgrade su bile jednolične, kakve možete videti u blizini svakog međunarodnog aerodroma. Ukratko, ličio je na sve osim na engleski grad.
Ali bilo mi je veoma čudno što nigde nisam video prodavnice, niti ljude na ulicama. Prošetao sam jednom avenijom u centru grada pa produžio drugom, kao i okolnim ulicama punim senki. Svi parkinzi su bili puni a mogao sam da vidim znakove života iza zevajućih prozora kancelarija, ali
gotovo da nije bilo saobraćaja i nikad više od jednog ili dva pešaka na ulicama koje su se pružale u beskraj. Znao sam da u gradu postoji veliki tržni centar zato što sam to pročitao u knjizi Marka Lousona Bitka za sobnu uslugu, ali nisam mogao da ga nađem niti sam sreo ikoga koga bih pitao. Nerviralo me je što su gotovo sve zgrade izgledale kao tržni centri. Otišao bih do neke zgrade, misleći da je tržni centar, samo da bih otkrio da se u njoj nalazi sedište osiguravajućeg društva ili nečeg sličnog.
Obreo sam se u udaljenom stambenom bloku - vrsti beskrajnog Bovisvila sa urednim kućama od žute cigle, vijugavim ulicama i pešačkim stazama oivičenim drvećem koje nikad ne raste - a da još uvek nisam nikoga sreo. Sa vrha brda sam ugledao skupinu plavih krovova koja je bila udaljena malo više od kilometra i pomislio sam da bi to mogao da bude tržni centar pa sam se uputio tamo. Staze za pešake, koje su mi u početku delovale prijatno, počele su da me nerviraju. Lenjo su se nadovezivale na podzemne prolaze, koji su bili lepo uređeni ali napravljeni tako da ne mogu brzo da vas odvedu do vašeg odredišta. Očigledno su bile namenjeni ljudima koji ih doživljavaju kao dvodimenzionalnu gimnastiku. Prolazi su bezrazložno vijugali, što je možda na papiru izgledalo dobro ali, u stvarnosti, ljudi žele da na manje-više direktan način stignu od kuće do prodavnice. A najviše mi je smetao osećaj da sam se izgubio u polupodzemnom svetu bez vidljivih orijentira. Često sam se penjao na površinu da bih video gde se nalazim, samo da bih otkrio da nisam nimalo blizu mesta na kojem sam želeo da budem.
Konačno sam se, gunđajući, opet popeo gore i našao se pored prometnih dvostrukih šina tačno preko puta zgrada sa plavim krovovima koje sam počeo da tražim pre sat vremena. Video sam table za Teksas Houmker, Mekdonalds i druge slične kompanije. Ali kad sam sišao u prolaz, nisam znao kako da stignem tamo. Putevi su se račvali u više pravaca i nestajali iza krivina, koje su bile lepo uklopljene u okruženje ali nisu izgledale obećavajuće kad bih im se približio. Na kraju sam se strmom stazom popeo do nivoa ulice, gde sam barem mogao da vidim gde se nalazim, i otišao sve do železničke stanice, koja je sad izgledala toliko besmisleno udaljena od stambene četvrti da je postalo jasno da bi samo idiot mogao da pomisli da će Milton Kins biti raj za pešake. Nije ni čudo što čitavo jutro nisam sreo nijednog prolaznika.
Kad sam stigao do stanice, bio sam umoran kao da sam prešao mnogo veću razdaljinu i žudeo sam za šoljom kafe. Pred ulazom u stanicu nalazio se plan grada, koji nisam primetio ranije, tako da sam ga sad proučio, umirući od želje da saznam gde je tržni centar. Ispostavilo se da sam bio udaljen od njega trideset metara prilikom svog prvog obilaska grada ali da nisam uspeo da ga prepoznam.
Uzdahnuo sam i, rešen da vidim to mesto iz razloga koji ne umem da objasnim, ponovo sam se spustio u podzemne prolaze, pa se popeo na ulicu i vratio kroz beživotno jezgro poslovnih zgrada, pitajući se o čemu li je razmišljao urbanista kad je, suočen sa praznim listom papira i bezbrojnim mogućnostima za uređenje grada, odlučio da podigne tržni centar na kilometar i po od železničke stanice.
Iako je teško poverovati u to, tržni centar izgleda još gore od grada. Sigurno mu se smeju na skupovima dizajnera tržnih centara. Zaista je ogroman - prostire se na više od trista hiljada kvadratnih metara - i u njemu se nalaze svi lanci prodavnica koji su ikad postojali ili će postojati. Ali je mračan, veoma neprivlačan i sagrađen duž dve jednolične paralelne avenije duge osamsto metara. Ukoliko ih nisam prevideo u svom bunilu, a ne verujem u to, nisam video nijedan restoran, nikakav
centralni trg, nijedno mesto gde je moglo da se sedne, nikakav zaštitni znak koji bi dao makar malo duha ovom mestu. Izgledalo je kao da sam u najvećoj autobuskoj stanici na svetu. Bilo je teško naći malobrojne toalete, koji su bili puni kao tokom poluvremena na fudbalskoj utakmici. Uvek sam mislio da je Metro centar u Gejtshedu moja najveća noćna mora ali, u poređenju sa tržnim centrom u Milton Kinsu, on je delovao veoma šarmantno i zabavno.
Naručio sam kafu u najprljavijem Mekdonaldsu u kojem sam ikad bio i, nakon što sam raščistio mesto na stolu medu otpacima koje su prethodne mušterije ostavile za sobom, izvadio sam svoj red vožnje i mapu i oneraspoložio se kad sam video da mogu da se vratim u London ili da produžim prema Ragbiju, Koventriju ili Birmingemu. A nisam želeo ništa od toga. Činilo se kao da su prošli dani otkako sam, pre nekoliko sati, vratio iznajmljeni automobil u Oksfordu i otišao na stanicu s jednostavnim planom da otputujem od Oksforda do Kembridža i svratim na ručak u Milton Kins.
Vreme je odmicalo. U nekom dalekom, poluzaboravljenom životu, sedeo sam za kuhinjskim stolom u svojoj kući u jorkširskoj dolini i izračunao da mogu da obiđem celu zemlju za šest-sedam nedelja. A to je uključivalo lakomislene planove da odem maltene svuda - do Kanalskih ostrva, Landija, Šetlanda, ostrva Fer, u gotovo sve gradove. Pročitao sam knjigu Džona Hilabija Putovanje kroz Englesku, a on je peške stigao od rta Lendsend do Džon O'Groutsa za osam nedelje. Onda ja sigurno mogu, sa savremenim javnim prevozom na raspolaganju, da obiđem veći deo Engleske za šest-sedam nedelja. Ali potrošio sam gotovo pola izdvojenog vremena a nisam dospeo ni do Midlendsa.
I tako sam u tmurnom raspoloženju pokupio svoje stvari, otišao do stanice i seo u voz za London, odakle ću morati da krenem iz početka. Nisam mogao da se odlučim kuda da idem tako da sam uradio ono što često činim. Dok je voz prolazio kroz ustalasana polja Bakingemšira, jalova zbog kasne jeseni, raširio sam mapu i zadubio se u čitanje imena. Za mene je to jedno od velikih neprolaznih zadovoljstava života u Engleskoj,
Pitam se da li drugi ljudi primećuju koliko je lepše piti u pabu koji se zove Orao i dete ili Jagnje i zastava nego u nekom nazvanom, recimo, Bar kod Džoa. Nalazim beskrajno zadovoljstvo u tome. Volim da slušam fudbalske rezultate i umirujuće nabrajanje imena timova - Šefild Venzdej, Vest Bromvič Albion, Partik Tisl, Kvin of Saut; koliko je samo ponosa u tim nazivima - a nalazim i neobičnu utehu u slušanju egzotičnih i tajanstvenih litanija pomorske vremenske prognoze. Nemam pojma šta znače - Viking dostiže pet stepeni, duva suprotno od smera kazaljke na satu; Dodžer jako duva, ujednačeno; Minčis olujni vetar od dvanaest stepeni, zaboga, Luiz - ali deluju veoma umirujuće na mene. Iskreno verujem da je Engleska tako mirno i ljupko mesto zbog umirujućeg uticaja fudbalskih rezultata i pomorskih vremenskih prognoza.
Gotovo da ne postoji nijedan segment života u Engleskoj koji nema genijalne nazive. Pogledajte samo imena zatvora. Možete da mi date neograničenu količinu praznog papira i olovku i kažete mi da smislim šašavije ime za zatvor i nikad ne bih uspeo da smislim ništa bolje od Vormvud skrabsa ili Strejndžvejsa.41 Čak i svakodnevna imena cveća - visoka mišjakinja, ivanjsko cveće, poljsko cveće, vratić - imaju nesumnjivu čar.
Ali, naravno, Englezi su najnadareniji za nazive gradova. Postoji oko trideset hiljada imena mesta u Engleskoj, od čega je sigurno polovina upadljiva ili privlači pažnju na neki način. Postoji
bezbroj sela čiji nazivi asociraju na lenja letnja posle -podneva i livade kojima lete leptiri: Vinterborn Abas, Veston Lalingfilds, Tedltorp, 01 Sejnts, Litl Misenden. Neka sela kao da kriju neku staru, verovatno mračnu, tajnu: Hazbends Bosvort, Rajm Intrinseka, Vajtledis Aston. Postoje sela koja zvuče kao sredstva za pranje toaleta (Poto, Sanahol, Derno) ili kao nazivi kožnih oboljenja (Skabkleč, Vajtrešis, Skarlidž, Sokbern). Kratkim pregledom svakog geografskog leksikona možete naći veštačka đubriva (Hestigrou), dezodoranse za obuću (Paufut), osveživače daha (Minto), pseću hranu (Velpo) i čak škotski odstranjivač mrlja (Sutivels). Možete naći sela koja imaju problema sa ponašanjem (Siting, Mokbegar, Vrengl), kao i sela sa čudnim pojavama (Mitop, Vigtvizl, Blaberhausis). A postoji i bezbroj sela koja su ljupko budalasta - Pritlvel, Litl Rolrajt, Ču Magna, Titsi, Vudstok Slop, Liki End, Stregltorp, Jonder Bogni, Neder Valop i nepobedivi Torntonle-Bins. (Sahranite me u njemu!) Potrebno je samo da bacite pogled na mapu ili da se izgubite u indeksu da biste videli da se nalazite u zemlji neslućenih mogućnosti.
Izvesni delovi zemlje kao da su se specijalizovali za određene teme. Kent ima naročitu sklonost ka hrani: Hem, Sendvič. Dorset se opredelio za likove iz romana Barbare Kartland: Bredford Peverel, Kompton Valens, Lengton Hering, Vuton Ficpejn. Linkolnšir asocira na ćaknutost: Timblebi Lengton, Tambi Vudsajd, Snarford, Fištoft Drouv, Sots Houl i nenadmašni Spital in d Strit.
Upadljivo je da su takva mesta često blizu jedna drugom. U zbijenom predelu južno od Kembridža, recimo, nalaze se Bio Norton, Rikinghol Inferior, Helions Bampsted, Agli i (moje omiljeno) Šelou Bauels. Osetio sam želju da odem tamo, da takoreći onjušim Šelou Bauels i da vidim zašto je Norton sjeban, a Rikinghol inferioran. Ali moj pogled se zaustavio na liniji pored koje je pisalo Devils Dajk. Nikad nisam čuo za njega, ali zvučalo je veoma obećavajuće. Impulsivno sam odlučio da odem tamo.
Sledećeg prepodneva obreo sam se pored seoceta u Kembridžu nazvanom Rič, tražeći početak nasipa. Bio je šugav dan. Podigla se magla nalik na paru i vidljivost je bila ravna nuli. Nasip se iznenadno uzdizao, gotovo zastrašujuće, iz kašastog sivila i popeo sam se na njegov vrh. Bila je to neobična i mračna uzvišica, naročito u gustoj magli i van sezone. Izgrađen u najmračnijem periodu mračnog doba pre otprilike hiljadu i trista godina, Devils Dajk je zemljani nasip koji se uzdiže osamnaest metara iznad krajolika i pruža se pravom linijom oko dvanaest kilometara između Riča i Diton Grina. Razočarao sam se što niko ne zna zbog čega se zove Đavolji nasip. Taj naziv se prvi put pojavio u šesnaestom veku. Postavljen usred ravnog močvarnog kraja, odiše svojevrsnim pretećim, očigledno drevnim duhom, ali donekle podseća i na monumentalni foli. Bila je potrebna ogromna posvećenost poslu da bi se podigao, ali ne i naročita vojna genijalnost da bi se shvatilo da okupacione armije treba samo da ga zaobiđu, što su i činile tako da je uskoro Devils Dajk izgubio svaku svrhu, osim da ljudima u močvarnom kraju omogući da vide kako je biti na visini od osamnaest metara.
Ipak, prijatno je šetati duž travnatog vrha nasipa, a ovog tmurnog jutra imao sam ga samo za sebe. Tek kad sam stigao otprilike do polovine, ugledao sam druge ljude, koji su uglavnom šetali pse na velikoj livadi Njumarket Hita i delovali avetinjski u magli. Nasip prolazi pravo kroz trkalište u Njumarketu, što me je oduševilo iako nisam ništa video, a zatim nastavlja kroz dobrostojeće ergele. Magla se postepeno razilazila i između drveća koje je ličilo na kosture video sam niz velikih farmi za priplod; svaka je imala ograđen prostor za konje s belom ogradom, veliku kuću i raštrkane kitnjaste
blokove štala sa kupolama i vetrokazima zbog kojih su neverovatno podsećale na modernu Asdu ili Tesko. Iako je ova jasno definisana, ravna i nenaporna staza bila prijatna za šetnju, bilo je pomalo dosadno. Šetao sam nekoliko sati i nisam nikoga sreo; nasip se iznenadno spuštao u polje pored Diton Grina a ja sam ostao da stojim ispunjen razočaranjem. Tek je prošlo dva a uopšte nisam bio umoran. Znao sam da Diton nema železničku stanicu, ali sam pretpostavio da ću moći da uhvatim autobus za Kembridž i, stvarno, na lokalnoj autobuskoj stanici otkrio sam da mogu - ako sačekam dva dana. Zato sam prometnim putem otišao do Njumarketa, koji je bio udaljen šest i po kilometara, besposleno ga obišao pa seo u voz do Kembridža.
Jedno od zadovoljstava koje je sastavni deo duge šetnje u prirodi, naročito van sezone, jeste pomisao da ćete konačno naći sobu u prijatnoj gostionici, popiti nekoliko pića pored upaljene vatre i počastiti se obilnom večerom koju ste zaslužili šetnjom na svežem vazduhu. Ali kad sam stigao u Kembridž, osećao sam se sveže, nezamoreno i kao da nisam ništa zaslužio. A još gore je bilo to što sam, pretpostavljajući da će šetnja biti napornija i da ću stići kasnije, rezervisao sobu u hotelu Univerziti Arms, očekujući da ću zateći željenu upaljenu vatru, obilne obroke i atmosferu kluba za starije osobe. Otkrio sam, na svoje očajanje, da je u pitanju precenjena moderna građevina i da moja tmurna soba žalosno odudara od onoga što je pisalo u prospektu.
Nezainteresovano sam obišao grad. Znam da je Kembridž veoma lep grad i da ima sjajne nazive
- samo ime „Hristovi delovi” dovoljno je da vam oduzme dah - ali danas nisam bio raspoložen za njega. Glavna tržnica predstavljala je ofucan metež, osećala se obeshrabrujuća prezasićenost betonskim građevinama u centru, a do kasnog poslepodneva sve je bilo okupano dosadnom sipljivom kišom. Na kraju sam završio obilazeći knjižare s polovnim knjigama. Nisam tražio ništa određeno ali u jednoj sam našao ilustrovanu istoriju lanca robnih kuća Selfridž i žudno je izvukao sa rafa, nadajući se da ću otkriti zašto je zamak Hajklif dospeo u zapušteno stanje i, još bolje, naći lascivne anegdote o Selfridžu i bludnim sestrama Doli.
Avaj, ovo je bila prečišćena verzija priče o Selfridžu. Sestre Doli pomenute su samo jednom, što je navodilo na zaključak da su bile naivne beskućnice koje je Selfridž iz saosećanja uzeo pod svoje okrilje. Gotovo da se nije spominjao njegov sunovrat u razuzdan život, a o zamku Hajklif nije bilo ni reči. Vratio sam knjigu na mesto i, pošto sam shvatio da mi je danas suđeno da se razočaram što god da radim, otišao sam i popio kriglu piva u praznom pabu, pojeo osrednju večeru u indijskom restoranu, usamljenički prošetao po kiši i konačno se povukao u sobu, gde sam otkrio da nema ništa zanimljivo na televiziji i da sam ostavio svoj štap za hodanje u Njumarketu.
Legao sam sa knjigom, ali sijalica sa noćne lampe je nestala - ne pregorela, već nestala - tako da sam proveo preostali deo večeri ležeći nepokretno na krevetu i gledajući reprizu Kegni i Lejsi, delom iz znatiželje da otkrijem šta je to u ovoj prastaroj seriji toliko opčinilo urednika BBC1 (jedini mogući odgovor: grudi Šeron Gles), a delom zbog njenog sigurnog narkotičkog dejstva. Zaspao sam s naočarima na nosu, a kad sam se probudio u neko neodređeno doba, na ekranu je vejala divlja bučna mećava. Ustao sam da isključim televizor, sapleo se na neki nepopustijiv predmet i uspeo da ga isključim glavom. Znatiželjan kako sam to izveo, za slučaj da poželim da to ponovim na nekoj zabavi, videh da sam se sapleo na svoj štap za hodanje, koji ipak nije ostao u Njumarketu, već je ležao na podu, zaglavljen između stolice i nogara kreveta.
„Pa, makar nešto dobro”, pomislio sam, zaustavio iznenadan izliv krvi iz nosa tako što sam
gurnuo u nozdrve dve urolane papirnate maramice koje su izgledale kao kljove morža, pa se iscrpljeno vratio u krevet.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:21 am





PETNAESTO POGLAVLJE

Otišao sam u Retford. Ne mogu to da objasnim. Dok sam se umivao, nežno vadio papirnate maramice iz svojih naduvenih nozdrva, doručkovao, izlazio iz hotela i pešačio do stanice, nepokolebljivo sam nameravao da odem u Norič a odatle u Linkoln. Ali iz nekog razloga, čim sam kročio na stanicu i ugledao mapu engleske železnice na zidu, osetio sam iznenadnu čudnu čežnju da odem na neko potpuno novo mesto, i izabrao sam Retford.
U proteklih sedam godina, prolazio sam kroz Retford kad god sam putovao vozom od Lidsa do Londona. Bila je to jedna od glavnih stanica na istočnoj obali, ali nikad nisam video da je neko tu ušao u voz ili izašao iz njega. Na mojoj karti engleske železnice, Retford je bio ispisan velikim slovima, što ga stavlja u jednak tipografski položaj sa Liverpulom, Lesterom, Notingemom, Glazgovom i svim ostalim značajnim gradovima u Velikoj Britaniji, a ipak nisam znao ništa o njemu. U stvari, mislim da nisam ni čuo za njega dok nisam iz voza video ovu usamljenu stanicu. Čak nikad nisam upoznao nekoga ko je bio u tom gradu ili znao išta o njemu. U mojoj knjizi Vodič kroz engleske gradove nalazili su se opširni dobri opisi svih najmanjih mesta koja bi mogla da vam padnu na pamet
- Kirimur,
Natsford, Prestonpans, Svodlinkot, Bridž ov Alan, Dons, Forfar, Vigtaun - ali o Retfordu je vladala ozbiljna tajanstvena tišina. Očigledno je kucnuo čas da ispitam i ovo mesto.
Uhvatio sam voz za Piterboro pa preseo u drugi na glavnoj severnoj pruzi. Nisam dobro spavao zbog nemirnog sna o Kegniju i Lejsiju i saznanja da nisam popunio poresku prijavu u Americi od 1975. (pretili su da će me prijaviti onom tipu koji skida majicu u uvodnoj špici tako da možete da zamislite u kakvom je stanju bila moja posteljina kad sam se, uzviknuvši, probudio u zoru), tako da sam se radovao što me očekuje jedno od onih tihih umirujućih putovanja engleskom železnicom - kad imate osećaj da vam se cipele pretvaraju u papuče i da vas uspavljuje glas Liona Redbouna.
Tako da sam se oneraspoložio kad sam video da je sedište iza mog zauzeo vodafon-čovek. Ovi ljudi postaju pravi gnjavatori, zar ne? Ovaj me je naročito nervirao zato što je pričao glasno i samozadovoljno, koristio je moronske poštapalice i vodio besmislene razgovore:
„Zdravo, Klajv ovde. Ukrcao sam se na voz u 10.07 i biću u kancelariji do 13.00 časova po planu. Trebaće mi kratak izveštaj o planu za Pentlend skvajr. Šta kažeš? Ne, niko me nije obavestio šta se dešava sa krompirom maris pajpers. Slušaj, možeš li da zamisliš bilo koji razlog zbog kojeg bi neko zaposlio potpunog šupka kao što sam ja? Šta? Zato što sam ona vrsta osobe koja je srećna kao svinja što se valja u govnima samo zato što ima nov mobilni telefon? Hej, zanimljiv pristup.” Zatim nekoliko trenutaka tišine pa: „Zdravo, ljubavi. Ja sam u vozu koji je krenuo u 10.07. Biću kod kuće do pet. Da, kao i svakog dana. Zovem te bez razloga zato što imam nov telefon i zato što sam potpuni idiot. Zvaću te ponovo iz Donkastera bez razloga.” Onda: „Klajv ovde. Da, još sam na vozu u 10.07, ali imali smo zastoj u Grantamu tako da ću verovatno stići u 13.02 umesto u 13.00 kao što je najavljeno. Možeš li da kažeš Filu, ako se javi, da sam još uvek potpuni kreten? Sjajno.” To je trajalo
celo jutro.
Sa olakšanjem sam, jedini među brojnim putnicima, izašao u Retfordu, što je predstavljalo toliko neobičan događaj da su se stanični radnici okupili na prozorima. Prošetao sam do grada kroz lepljivu izmaglicu kiše. Drago mi je što mogu da kažem da je Retford divno i ljupko mesto, čak i pod teškim sivim oblacima zbog kojih daleko slavniji gradovi deluju nekako sivo i umorno. Njegova najupečatljiva odlika je neobično veliki i lep trg, okružen slikovitim metežom divnih džordžijanskih zgrada. Pored glavne crkve nalazio se težak crni top na čijoj pločici je pisalo „Zaplenjen u Sevastopolju 1865”, što mi se činilo kao neobičan slučaj preduzimljivosti meštana - ipak se ne dešava svakog dana da stanovnici pijačnog gradića u Notingemširu jurišaju na krimsko utvrđenje i vrate se kući s plenom. Prodavnice su bile lepo uređene i izgledalo je da dobro posluju. Ne mogu reći da sam poželeo da provedem odmor u Retfordu, ali bilo mi je drago što sam ga konačno posetio i video da je uredan i dopadljiv.
Popio sam čaj u maloj čajdžinici pa uhvatio autobus za Vurksop, mesto slične veličine i ritma života (koje se, inače, spominje u Vodiču kroz engleske gradove). Retford i Vurksop su se očigledno nadmetali da budu sedište okruga Basetlou, a Vurksop je očigledno izgubio zato što se u njemu nalazila upravna zgrada. Bila je predvidivo ružna i neskladna, ali ostatak grada bio je prijatan na neupadljiv način.
Došao sam u Vursop ne zato što sam umirao od želje da ga vidim, već zato što se nedaleko od njega nalazi nešto što dugo želim da vidim - opatija Velbek, navodno jedna od najlepših zgrada u tom neobičnom kompaktnom području poznatom pod imenom Vojvodstva. Sedišta pet istorijskih vojvodstava - Njukasl, Portland, Kingston, Lids i Norfok - nalaze se u prečniku od tridesetak kilometara u ovom zabitom delu severnog Midlendsa, iako su loze Lidsa i Portlanda ugašene a druge su se, pretpostavljam, uglavnom odselile. (Vojvoda od Njukasla, po Sajmonu Vinčesteru u knjizi Njihova plemenita gospodstva, živi u skromnoj kući u Hempširu, što je, verujem, bar njega naučilo da je glupo ne ulagati u gumene gradove i voziće na paru.)
Velbek je kuća predaka klana Portland, iako oni ne žive tu od 1954. zato što nažalost nisu posedovali dalekovidost da na imanju podignu avanturistička igrališta i mali zoološki vrt. Peti vojvoda od Portlanda, V. DŽ. K. Skot-Bentink (1800-1879), moj je dugogodišnji heroj. Stari V. DŽ. K, kako volim da ga zovem, jedan je od najvećih pustinjaka u istoriji, koji je preduzimao ekstremne mere kako bi izbegao sve vidove kontakta sa drugim ljudima. Živeo je u malom delu svoje kuće, a S poslugom je komunicirao tako što su razmenjivali poruke kroz prorez u vratima. Dopremali su mu obroke u trpezariju minijaturnim vozom koji je saobraćao od kuhinje. Prilikom slučajnih susreta, on bi se ukočio u mestu, a posluzi je bilo naređeno da ga zaobilazi kao da je komad nameštaja. Oni koji bi prekršili ovo naređenje morali su da se klizaju na vojvodinom privatnom klizalištu dok ne bi klonuli. Posetiocima je bilo dozvoljeno da razgledaju kuću i imanje - „sve dok su”, kako je vojvoda istakao „dovoljno ljubazni da ne vide mene”.
Iz razloga o kojima se može samo nagađati, vojvoda je iskoristio svoje veliko nasledstvo da izgradi još jedan dvorac pod zemljom. Kad su radovi bili na vrhuncu, petnaest hiljada ljudi bilo je zaposleno na njegovoj izgradnji; kad je završen, imao je, između ostalog, biblioteku dugu gotovo sedamdeset i pet metara i najveću balsku dvoranu u Engleskoj, u koju je moglo da stane dve hiljade gostiju - što je čudno za nekog ko nikad ne prima goste. Mreža tunela i tajnih prolaza povezivala je
razne odaje i pružala se duboko u okolni krajolik. Kao da je, kako je rekao jedan istoričar,
„predvideo nuklearni rat”. Kad je morao da putuje u London, vojvoda bi se zatvorio u svoju kočiju i onda bi ga odvezli tunelom dugim dva i po kilometra do mesta blizu železničke stanice u Vurksopu, gde bi kočija bila ukrcana u specijalni teretni vagon. Kad bi stigao u London, još uvek zatvoren u svojoj kočiji, odvezli bi ga do njegove rezidencije, kuće Harkort.
Posle vojvodine smrti, njegovi naslednici su otkrili da su sve nadzemne odaje potpuno nenameštene, osim jedne u kojoj se na sredini nalazila njegova komoda. Većina prostorija bila je okrečeno u ružičasto. Jedna od soba na spratu u kojima je vojvoda obitavao imala je zelene kutije poslagane sve do plafona, a u svakoj se nalazila po jedna tamnosmeđa perika. Ukratko, bio je čovek koga je vredelo poznavati.
Nestrpljivo sam išetao iz Vurksopa do parka Klamber, obližnjeg poseda Nacionalnog fonda, i našao stazu koja je, nadam se, vodila do opatije Velbek, udaljene pet-šest kilometara. Bila je to duga šetnja blatnjavom šumskom stazom. Ako je verovati putokazima, nalazio sam se na stazi Robina Huda, ali ovo nije ličilo na Šervudsku šumu. Najviše je ličilo na bezgraničnu plantažu četinara, na neku vrstu farme drveća, i bilo je neobično mirno i beživotno. Bila je to ona vrsta okruženja gde očekujete da se sapletete na leš nemarno pokriven lišćem, čega se najviše pribojavam zato što bi me policija ispitivala i ja bih odmah postao osumnjičeni zbog moje nesrećne nesposobnosti da odgovorim na pitanja poput: „Gde ste bili u četiri posle podne u sredu trećeg oktobra?” Mogu da zamislim kako sedim u isledničkoj sobi bez prozora i odgovaram: „Da vidim, mislim da sam bio u Oksfordu ili možda na priobalnom putu u Dorsetu. Zaboga, ne znam.” Odmah bi me zatvorili u Parkherst ili neko slično mesto i, kakve sam sreće, u međuvremenu bi smenili Majkla Hauarda sa mesta ministra unutrašnjih poslova tako da ne bi postojala ni najmanja mogućnost da podignem rezu i išetam napolje.
Postajalo je još čudnije. Neobičan vetar duvao je u visokim granama koje su se pogibale i ljuljale, ali nije dosezao do zemlje gde je sve bilo mirno, što je bilo pomalo sablasno. Prošao sam strmom gudurom od peščara iz koje je izbijalo korenje drveća neobično slično lozi. Između korenja, površina je bila pokrivena stotinama pažljivo urezanih imena, datuma i povremenih ukrštenih srca. Datumi su pokrivali neobično vremensko razdoblje: 1861, 1962, 1947, 1990. Ovo je zaista bilo neobično mesto. Ili je bilo popularno sastajalište ljubavnih parova ili se jedan par viđao veoma dugo.
Ubrzo sam naišao na usamljenu stražarsku kućicu sa srednjovekovnim otvorima za ispaljivanje projektila na krovu. Iza nje pružala su se polja puna čekinjaste zimske pšenice a iza njih, gotovo sakriven gustim granjem, nazirao se veliki zeleni bakarni krov sa mnogo uglova - opatija Velbek, ili sam se bar nadao da jeste. Sledio sam stazu duž ivice polja koja je bila beskrajno duga i blatnjava. Trebalo mi je gotovo četrdeset i pet minuta da izbijem na poplaćan put, ali sad sam znao da se nalazim na pravom mestu. Put je prolazio pored uskog jezera obraslog trskom i to je, prema mojoj vernoj mapi OS, bila jedina vodena površina kilometrima unaokolo. Išao sam putem oko kilometar i po dok se nisam zaustavio pred veličanstvenom kapijom ispred koje se nalazila tabla s natpisom PRIVATNO VLASNIŠTVO - ZABRANJEN ULAZ, ali nije bilo ničeg drugog što bi otkrilo šta se nalazi iza.
Stajao sam neodlučan (ako ikad slučajno dobijem titulu, voleo bih da glasi: Lord obuzet
neodlučnošću), pa odlučio da okušam sreću i uđem na imanje - samo malo kako bih barem bacio pogled na kuću zbog koje sam prevalio toliki put. I zakoračio sam na imanje. Bilo je besprekorno održavano ali dobro zaklonjeno drvećem tako da sam morao da uđem malo dublje. Nakon nekoliko stotina metara, drveće se razredilo pa sam video travnjak na kojem se nalazila neka vrsta borbenog poligona s mrežama za penjanje i deblima za preskakanje. Šta je ovo mesto? Malo dalje, pored jezera, nalazila se čudna popločana površina - kao parking usred nedođije - i shvatio sam, uz mali uzvik sreće, da je to čuveno vojvodino klizalište. Sad sam već toliko duboko ušao na imanje da nisam ni morao da se krijem. Došetao sam do ulaza u kuću. Bio je otmen ali nekako bezličan i bio je nespretno obogaćen novim dodacima. Iza kuće se nazirao teren za kriket sa kitnjastom paviljonom. Nisam nikoga video ali bilo je nekoliko automobila na parkingu. Ovo je očigledno bila neka vrsta institucije - vežbalište za neku kompaniju poput IBM-a. Zašto je onda tako anonimno? Nameravao sam da se popnem i provirim kroz prozore ali otvorila su se vrata i uniformisani muškarac je izašao i uputio sa ka meni sa strogim izrazom na licu. Kad mi se približio, video sam da na njegovoj jakni piše „Obezbeđenje Ministarstva odbrane”. Jao!
„Dobar dan”, rekao sam sa glupim širokim osmehom.
„Gospodine, da li znate da ste bespravno ušli na posed Ministarstva odbrane?”
Trenutak sam se kolebao da li da glumim turistu iz Ajove („Hoćete da kažete da ovo nije dvorac Hempton kort? Upravo sam dao taksisti sto sedamdeset i pet funti”) ili da priznam. Priznao sam. Tihim glasom punim poštovanja ispričao sam mu za svoju dugu fasciniranost petim vojvodom od Portlanda, kako sam godinama žudeo da vidim ovo mesto i nisam mogao da odolim da provirim pošto sam već prevalio toliki put; uradio sam pravu stvar zato što je očigledno i on gajio simpatije prema starom V. DŽ. K. Brzo me je otpratio do izlaza sa imanja zadržavši strog izraz na licu, ali delovao je zadovoljno što još neko deli njegovo zanimanje. Potvrdio je da je popločana površina zapravo nekadašnje klizalište i pokazao mi kuda su se pružali tuneli, što je bilo maltene svuda. Još uvek su solidni, rekao mi je, iako se sada koriste samo kao magacini. Međutim, balska dvorana se i dalje koristi za svečanosti, a u drugim podzemnim odajama nalazi se teretana. Ministarstvo odbrane upravo je uložilo milion funti za obnovu balske dvorane.
„Šta je ovo mesto uopšte?”, pitao sam.
„Vežbalište, gospodine”, bilo je sve što je rekao, a ionako smo stigli do kraja prilaza. Ostao je da se uveri da ću stvarno da odem. Vratio sam se preko velike poljane pa se zaustavio na njenom kraju da pogledam kako se krov opatije Velbek uzdiže nad drvećem. Bilo mi je drago što je Ministarstvo odbrane sačuvalo tunele i podzemne odaje, ali i dalje je bila velika šteta što je ovo mesto tako nepopustljivo zatvoreno za javnost. Ne dešava se svakog dana da engleska aristokratija iznedri čudaka poput V. DŽ. K. Skot-Bentika, iako se mora priznati da se trudi.
Razrađujući ovu ideju, okrenuo sam se i krenuo u dugu šetnju do Vorksopa.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:22 am




ŠESNAESTO POGLAVLJE

Proveo sam prijatno veče u Linkolnu, lutajući strmim starim ulicama pre i posle večere, diveći se glomaznoj mračnoj veličini katedrale i njene dve gotičke kule i radujući se što ću ih videti ujutru. Volim Linkoln, delom zato što je lep i očuvan, a delom zato što deluje tako prijatno udaljeno. H. V. Morton u svojoj knjizi Ispitujući Englesku, uporedio ga je sa brdom Sent Majki na istoimenom ostrvcu zbog načina na koji se izdiže iznad mora ravnica Linkolnšira, i u pravu je. Ako pogledate mapu, videćete da je odmah pored Notingema i Šefilda ali deluje veoma udaljeno i potpuno zaboravljeno. To mi se veoma dopada.
U vreme moje posete, novine Indipendent objavile su zanimljiv članak o dugom sporu između biskupa katedrale u Linkolnu i njegovog blagajnika. Izgleda da je pre šest godina blagajnik sa suprugom, ćerkom i jednim porodičnim prijateljem odneo vrednu kopiju Magna karte iz katedrale na šestomesečnu izložbu u Australiji zbog prikupljanja donacija. Prema Indipendentu, australijski posetioci izložbe priložili su samo 938 funti za šest meseci, što navodi na to da su Australijanci velike cicije, ili da je dragi stari Indipendent malo pobrkao činjenice. U svakom slučaju, bilo je sigurno samo to da je turneja predstavljala finansijsku katastrofu. Koštala je preko petsto hiljada funti
- što je prilično visoka suma za četiri osobe i komad pergamenta. Australijski parlament velikodušno je pokrio veći deo, ali katedrala je ipak imala gubitak od pedeset i šest hiljada funti. Na kraju je biskup ispričao tu priču novinarima, što je izazvalo izliv besa među kanonicima; nadbiskup Linkolna sproveo je istragu i zatražio od kanonika da predaju službu; kanonici su odbili i sad su svi bili ljuti na svakoga. To traje već šest godina.
Zato, kad sam sledećeg jutra ušao u divnu odjekujuću veličanstvenu katedralu, nadao sam se da će videti psaltire kako lete okolo i nepriličan ali uzbudljiv prizor klerika kako se rvu u transeptu, ali sve je bilo razočavaravajuće mirno. S druge strane, bilo je divno naći se u velikom crkvenom zdanju bez uskomešanih horda turista. Ako uzmete u obzir gomile koje naviru u Solzberi, Jork, Kenterberi, Bat i tolike druge velike crkve u Engleskoj, relativna zabitost Linkolna predstavlja malo čudo. Teško je setiti se mesta takve arhitektonske veličanstvenosti koje je manje poznato neupućenima - možda Daram.
Ceo brod crkve bio je ispunjen redovima metalnih stolica sa postavljenim sedištima. Nikad to nisam razumeo. Zašto katedrale nemaju drvene klupe? Svaka engleska katedrala koju sam posetio ima poluraštrkane redove stolica koje se mogu skloniti ili sklopiti. Zašto? Da li sklanjaju stolice da bi plesali? Što god da je razlog, uvek izgledaju jeftino i odudaraju od veličanstvenog okruženja uzvišenih svodova, vitraža i gotskih čipkastih ukrasa. Kako je ponekad tužno živeti u vremenu gde razmišljamo samo o cenama. Ipak, mora se priznati da nam moderna namedjivost pomaže da shvatimo koliko su neobično bile razvijene veštine srednjovekovnih zidara, staklara i rezbara i koliko se nije štedelo na materijalu.
Voleo bih da sam mogao da se zadržim, ali čekao me je važan sastanak. Morao sam da budem u
Bredfordu do sredine poslepodneva kako bih video, po meni, jedan od najuzbudljivijih filmova na svetu. Svake prve subote u mesecu bioskop
Pikčervil, ogranak velikog i popularnog Muzeja fotografije, filma i još nečega, prikazivao je originalnu necenzurisanu verziju Ovo je Sinerama. To je bilo jedino mesto na svetu gde se moglo videti ovo sjajno delo istorije filma, a danas je bila prva subota u mesecu.
Ne mogu vam opisati koliko sam se radovao tome. Sve vreme sam se nervirao da ću propustiti voz do Donkastera pa sam se ponovo nervirao da će mi pobeći onaj do Lidsa, ali stigao sam na vreme - u stvari, tri sata ranije, zbog čega sam se blago stresao: čime ispuniti tri sata u Bredfordu?
Uloga Bredforda, koju on igra veoma dobro, sastoji se u tome da svako drugo mesto izgleda bolje u poređenju s njim. Otkako sam pošao na ovo putovanje, nisam video toliko zapušteno mesto. Nigde nisam video praznije prodavnice, sa zamrljanijim izlozima prekrivenim posterima za pop koncerte u drugim, živahnijim gradovima poput Hadersfilda ili Padsija, ili više poslovnih zgrada okićenih znacima na kojima piše IZDAJE SE. Bar svaka treća radnja u centru grada bila je prazna, a većina drugih izgledala je kao da jedva sastavlja kraj s krajem. Ubrzo nakon moje posete, Rakams, najveća robna kuća, objavila je da se zatvara. Ono malo preostalog života premestilo se u bezličan kompleks po imenu Arndejl centar. (Zašto se, inače, svi tržni centri izgrađeni šezdesetih godina zovu Arndejl centar?) Ali veći deo Bredforda izgledao je kao da je utonuo u opasno i nepovratno propadanje.
Nekad je ovo bio jedan od najvećih centara viktorijanske arhitekture ali teško da biste to sad mogli da primetite. Mnoštvo divnih zgrada srušeno je kako bi se napravilo mesta za široke nove ulice i ugaone poslovne zgrade sa oslikanim umetnutim šperpločama u svakom prozoru. Gotovo sve u gradu naruženo je dobronamernim ali pogrešnim uplitanjem urbanista. Mnoge prometne ulice imale su onu vrstu pešačkih prelaza koji se mogu savladati samo u fazama - jedna faza da dođete do ostrva u sredini, gde dugo čekate sa strancima pre nego što dobijete četiri sekunde da pretrčite na drugu stranu
- što čini čak i najjednostavnije zadatke zamornim, naročito ako ste na dijagonalnom prelazu i morate da čekate na četiri semafora kako biste prešli razdaljinu od trideset metara. A još gore od toga je što nesrećni pešak u većem delu ulica Hol ings i Prinsis vej mora da se spusti u tmurne i preteče podzemne prolaze koji se ukrštaju u velikim krugovima, otvorenim ali uvek u senci i sa tako lošim odvodnjavanjem da sam čuo da se svojevremeno neko udavio u jednom od njih za vreme pljuska.
Nećete se iznenaditi da čujete da sam se nekad bavio ovakvim urbanističkim ludostima, a onda sam jednog dana iz biblioteke u Skiptonu uzeo knjigu koja se zvala Bredford - Nacrt za sutrašnjicu, ili nešto slično tome. Štampana je krajem pedesetih ili početkom šezdesetih godina i bila je puna crno-belih skica sa svetlucavim pešačkim zonama kojima su zadovoljni ljudi sigurno koračali i sa poslovnim zgradama koje su izgledale isto kao ove koje su se sad nadvijale nada mnom i iznenada sam, sa iznenađujućom jasnoćom, shvatio šta su pokušali da urade. Hoću reći, oni su zaista verovali da grade novi svet - Englesku čije će visoke zgrade pocrnele od čađi i uske ulice biti uklonjene i zamenjene sunčanim trgovima, svetlim kancelarijama, bibliotekama, školama i bolnicama, podzemnim prolazima pokrivenim svetlim emajliranim pločicama gde će pešaci biti bezbedno odvojeni od saobraćaja. Sve je izgledalo svetio, čisto i vedro. Čak je bilo slika žena sa bebama u kolicima koje se zaustavljaju da ćaskaju u otvorenim krugovima podzemnih prolaza. A umesto toga smo dobili grad sa praznim blokovima oguljenih poslovnih zgrada, obeshrabrujuće ulice, pešačke
odvode i ekonomsku pustoš. Možda bi došlo do toga u svakom slučaju, ali barem bi nam ostao grad sa propalim starim građevinama umesto propalih novih zgrada.
Danas se lokalne vlasti očajnički trude da promovišu ono malo preostalih starih zgrada, što je istovremeno ironičan i jadan potez. U maloj skupini uskih ulica na brežuljku dovoljno udaljenom od centra grada da izbegne buldožere, u četvrti poznatoj pod imenom Mala Nemačka, još stoji tridesetak velikih izvanrednih stovarišta uglavnom podignutih između 1860. i 1874. u stamenom neoklasicističkom stilu, zbog čega su više ličili na trgovačke banke nego na skladišta vune. Nekad su postojale mnoge takve četvrti - u stvari, ceo centralni deo Bredforda je sve do pedesetih godina bio ispunjen stovarištima, fabrikama, bankama i kancelarijama posvećenim isključivo trgovini vunom. A onda - bogzna zašto - industrija vune se ugasila. Pretpostavljam da je posredi bila uobičajena priča o preteranoj samouverenosti i nedostatku ulaganja za kojima su usledili panika i povlačenje. U svakom slučaju, fabrike su nestale, kancelarije su postale mračne a svojevremena živa trgovina vunom pretvorila se u prašnjavo ništavilo tako da sad nikad ne biste mogli da pretpostavite da je Bredford svojevremeno bio veliki grad.
Od svih nekadašnjih cvetajućih vunarskih četvrti u gradu - Bermondsi, Čipsajd, Menor rou, Sanbridž roud - preživelo je samo nekoliko mračnih zgrada u Maloj Nemačkoj, a čak i ovaj obećavajući mali deo grada deluje tmurno i bez budućnosti. U vreme moje posete dve trećine zgrada bilo je pokriveno skelama dok je preostala trećina imala natpise IZDAJE SE. One renovirane delovale su otmeno i dobro urađeno ali i večno prazno, a uskoro će se njihovoj blistavoj dobro očuvanoj praznini pridružiti dvadesetak drugih koje se trenutno renoviraju.
Bilo bi sjajno, pomislio sam, kad bi Vlada naredila da se evakuiše Milton Kins i naterala sva osiguravajuća društva i ostale kompanije da se presele u mesta poput Bredforda kako bi se život vratio u prave gradove. Tada bi Milton Kins postao nešto poput Male Nemačke: napušteno mesto kojim ljudi mogu da šetaju i da se čude. Ali, naravno, to se nikad neće desiti. Očigledno je da Vlada nikad neće narediti tako nešto, ali to se neće desiti ni tržišnim procesima zato što kompanije žele velike moderne zgrade sa puno parking mesta i niko ne želi da živi u Bredfordu, a ko može da ih krivi zbog toga? A u svakom slučaju, čak i kad bi se nekim čudom našli stanari za ove divne stare relikvije, ipak bi to ostala samo mala dobro očuvana enklava u srcu umirućeg grada.
Ipak, Bredford ima svoje čari. Pozorište Alhambra, sagrađeno 1914. u uzbudljivom neobuzdanom stilu sa minaretima i kulama, raskošno i vesto je renovirano i ostaje najdivnije mesto (sa mogućim izuzetkom Hekni empajera) u kojem se može pogledati pantomima. (Inače, to je nešto što stvarno obožavam. Nekoliko nedelja posle ove posete, vratio sam se da gledam Bilija Pirsa u Aladinu. Smešno? Natopio sam sedište.) Muzej filma, fotografije, bioskopa Imaks i još nečega (nikad ne mogu da se setim tačnog naziva) uneo je dobrodošao dašak života u deo grada čiji su se zabavni sadržaji ranije svodili na najgroznije zatvoreno klizalište na svetu. Bilo je i nekoliko dobrih pabova. Ušao sam u jedan, Menvil arms, i naručio kriglu piva i činiju čilija. Menvil je u Bredfordu poznat kao mesto gde je izlazio Trbosek iz Jorkšira mada bi trebalo da bude poznat po svom čiliju, koji je izvanredan.
Posle toga mi je ostao još jedan sat da ispunim tako da sam otišao do Muzeja televizije, fotografije i čega god, koji mi se svideo delom zbog toga što je besplatan, a delom zato što smatram da je veoma pohvalno da se ovakve institucije smeste u provinciju. Razgledao sam galerije i u čudu
gledao kako gomila ljudi daje priličnu sumu novca da pogleda Imaksov film u dva. Gledao sam nekoliko takvih filmova i ne mogu da shvatim njihovu draž. Znam da je ekran ogroman, a vizuelna reprodukcija divna ali filmovi su uvek tako neverovatno dosadni, sa njihovim ozbiljnim beživotnim komentarima o čovekovom osvajanju ovoga ili ispunjenju njegove sudbine da postigne ono - ovaj zbog kojeg je nagrnula gomila posetilaca stvarno se zvao Sudbina u svemiru - kad svaka budala može da vidi da svi u stvari žele da se provozaju toboganom i ispovraćaju svoj ručak iz vazduha poput bombe.
Ljudi u korporaciji Sinerama shvatili su to pre četrdeset godina tako da su svoju reklamnu kampanju usredsredili na smrtonosnu vožnju toboganom. Prvi i poslednji put sam video film Ovo je Sinerama 1956. godine za vreme porodičnog putovanja u Čikago. Film se pojavio još 1952. ali bio je toliko popularan u velikim gradovima, a nedostupan u mestima poput Ajove, da se prikazivao godinama, mada se mora priznati da su, u vreme kad smo ga mi gledali, veći deo publike činili ljudi u kombinezonima polivenim alkoholom koji su žvakali vlati trave. Moje uspomene na njega su maglovite - imao sam samo četiri godine leta 1956. - ali drage, i jedva sam čekao da ga vidim.
Bio sam toliko nestrpljiv da sam požurio iz Muzeja raznih stvari koje imaju veze sa celuloidom do obližnjeg ulaza u bioskop Pikčervil pola sata ranije i stajao, sam na ledenoj sipljivoj kiši, petnaest minuta pre nego što su se vrata otvorila. Kupio sam kartu, pogodivši se za mesto u sredini sa dovoljno prostora za povraćanje, pa otišao do svog sedišta. Bio je to divan bioskop sa plišanim sedištima i velikim zaobljenim ekranom iza baršunastih zavesa. Prvih nekoliko minuta izgledalo je da ću imati čitavo mesto samo za sebe, ali onda su ljudi počeli da ulaze a dva minuta pre početka bilo je puno.
Tačno u dva, prostorija se zamračila i zavese su se rastvorile možda četiri i po metra - delić njihovog ukupnog raspona - i na malom delu otkrivenog ekrana pojavila se uvodna sekvenca Louela Tomasa (američka verzija Dejvida Atenboroua iz pedesetih godina koji je ličio na Džordža Orvela) koji je sedeo u očigledno lažnom studiju ispunjenom predmetima iz raznih delova sveta da bi nas pripremio za čudo koje ćemo upravo videti. Morate biti svesni istorijskog konteksta. Sinerama je nastala kao očajnički kontraudar televiziji, koja je pedesetih godina pretila da ostavi Holivud bez posla. Zato je ova uvodna sekvenca, crno-bela i predstavljena u malom pravougaoniku u obliku televizijskog ekrana, očigledno imala svrhu da usadi podsvesni podsetnik da je to vrsta slike koju smo navikli da gledamo danas. Posle kratkog ali zanimljivog rezimea istorije filmske umetnosti, Tomas nam je rekao da se zavalimo i uživamo u najvećem vizuelnom spektaklu koji je svet ikad video. Zatim je iščezao, raskošna orkestarska muzika ispunila je sve uglove, zavese su se raširile da otkriju veličanstveni zaobljeni ekran i odjednom smo se našli u svetu ispunjenom bojama, na toboganu na Long Ajlendu, i bilo je neverovatno dobro.
Bio sam u raju. 3D efekat bio je daleko bolji nego što bi se moglo očekivati od tako jednostavnog i starog sistema projekcije. Bilo je kao da ste stvarno na toboganu ali sa jednom neuporedivom razlikom: ovo je bio tobogan iz 1951. godine, koji je jurio visoko iznad parkinga punog starih automobila študebeker i de soto i zastrašujuće se spuštao do gomila ljudi u vrećastim pantalonama i širokim šarenim majicama. Ovo nije film. Ovo je putovanje kroz vreme.
Zaista to mislim. Zbog 3D čarolije, stereo zvuka i blistave izoštrenosti slike, bilo je kao da ste čarolijom bačeni četrdeset godina unazad. To je imalo naročit uticaj na mene zato što sam leta 1951,
kad je ova sekvenca snimljena, bio sklupčan u majčinoj utrobi i povećavao svoju telesnu masu brzinom koju nisam mogao ponovo da postignem sve dok nisam ostavio cigarete trideset i pet godina kasnije. Ovo je bio svet u kome ću se roditi i - kako je divno, srećno i obećavajuće izgledao!
Ne verujem da sam ikad proveo tri srećnija sata. Proputovali smo ceo svet zato što Ovo je Sinerama nije film u uobičajenom smislu, već putopisno predavanje napravljeno da na najbolji način predstavi ovo čudo našeg doba. Plovili smo kroz Veneciju u gondolama dok su nas sa obala posmatrali ljudi u vrećastim pantalonama i šarenim širokim majicama; slušali hor bečkih dečaka ispred palate Šenbrun; gledali vojnu paradu u dvorcu u Edinburgu; videli dugačak čin Aide u Skali (to je bilo pomalo dosadno); i završili dugom vožnjom avionom nad Amerikom. Lebdeli smo iznad Nijagarinih vodopada - koje sam posetio prethodnog leta, ali ovo nimalo nije ličilo na noćnu motu zakrčenu turistima koju sam video sa brojnim kulama za osmatranje i međunarodnim hotelima. Ovi Nijagarini vodopadi bili su uokvireni drvećem, niskim zgradama i polupraznim parkinzima. Posetili smo Sajprus gardens u Floridi, nisko leteli nad ustalasanim poljima srednje Amerike i na uzbudljiv način sleteli na aerodrom u Kanzas Sitiju. Proleteli smo iznad Stenovitih planina, spustili se u vrtoglavo prostranstvo Velikog kanjona i prošišali kroz preteče vijugave gudure nacionalnog parka Cion, a Louel Tomas je objavio da takav kinematografski poduhvat nikad ranije nije pokušan - a sve vreme se čula američka himna u emotivnom izvođenju hora mormonske crkve, započetom kao melodično pevušenje da bi se uzdiglo do krešenda iz sveg glasa u stilu hajde-da-pokažemo-tim- Švabama-kako-se-peva. Suze sreće i ponosa nakupile su mi se u očima i jedva sam se suzdržao da se ne popnem na sedište i uzviknem: „Dame i gospodo, to je moja zemlja!”
Odjednom se završilo i svi smo izašli u kišni tmurni sumrak Bredforda, što je, verujte mi, predstavljalo šok. Stajao sam pored bronzanog kipa Dž. B. Pristlija (predstavljenog sa skutevima kaputa koji lepršaju oko njega zbog čega je pomalo delovao kao da ima problem sa gasovima) i zurio u tmuran beznadežan grad preda mnom i pomislio: Da, spreman sam da idem kući.
Ali prvo ću, naknadno sam se setio, da odem u indijski restoran.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:22 am



SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Napravio sam veliki propust zato što sam zaboravio da spomenem indijske restorane u svom kratkom nabrajanju čari Bredforda. Bredford je ostao bez trgovine vunom, ali je zato dobio hiljadu sjajnih indijskih restorana, što mi deluje kao razumna trampa zato što imam veoma ograničene potrebe za balama tkanine ali mogu da pojedem neograničene količine indijske hrane.
Rekli su mi da je Kašmir, odmah iznad Alhambre, najstariji indijski restoran u Bredfordu, a sigurno je jedan od najboljih i najjeftinijih. Na spratu postoji pristojan restoran sa belim stolnjacima, blistavim escajgom i uslužnim spretnim konobarima, ali pravi znalci silaze u podrum gde sedite pored stranaca za dugim stolovima od pleksiglasa. Ovo mesto je toliko ekstremno da se niko ne služi escajgom. Jednostavno skupite hranu komadima naan hleba i masnim prstima. Za tri funte sam naručio malu gozbu koja je bila raskošna, ukusna i toliko ljuta da mi je utroba cvrčala.
Prejeo sam se a stomak mi je bio naduven i krčao je kao zagrejana retorta u nekom filmu o ludom naučniku. Izašao sam u bredfordsku noć, pitajući se šta da radim sa sobom. Tek je prošlo šest sati, bila je subota, a već se osećalo mrtvilo.
Bio sam bolno i neprijatno svestan toga da se moja kuća i draga porodica nalaze odmah iza sledećeg lanca brda. Iz nekog razloga sam mislio da ću varati ako odem kući sad kad sam na pola puta, ali onda sam pomislio: Nek ide do đavola. Hladno mi je, usamljen sam i nemam nameru da provedem noć u hotelu udaljenom tridesetak kilometara od sopstvene kuće. Otišao sam do stanice Forster skver, ukrcao se na prazan brzi voz do Skiptona pa uhvatio taksi do malog sela u dolini u kojoj živim. Izašao sam iz taksija na početku svoje ulice kako bih prišao kući pešice.
Postoji neizmerno zadovoljstvo u tome da u mraku stignete do kuće koja izgleda ugodno, sa prozorima obasjanim svetlom dobrodošlice, i da znate da je vaša i da se u njoj nalazi vaša porodica. Popeo sam se uz prilaz i provirio kroz kuhinjski prozor: svi su bili okupljeni oko kuhinjski stola i igrali monopol, blagosloveni bili. Dugo sam ih posmatrao, obuzet ljubavlju i divljenjem, osećajući se kao Džimi Stjuart u filmu Čudesan život kad špijunira sopstveni život. Onda sam ušao unutra.
Zaista ne mogu da pišem o ovakvim stvarima a da to ne liči na epizodu serije Valtonovi, tako da ću vam na trenutak skrenuti pažnju od ovog ushićenog i nežnog susreta u kuhinji u jorkširškoj dolini i ispričati vam istinitu mada nevažnu priču.

*

Početkom osamdesetih godina, često sam u slobodno vreme honorarno pisao, uglavnom za časopise avio-kompanija. Palo mi je na pamet da napišem članak o neobičnim slučajnostima i raspitao sam se u jednom od tih časopisa da li ih ta tema zanima; izrazili su ozbiljno zanimanje i
obećali mi honorar od pet stotina funti - što je bila suma koja bi mi veoma dobro došla. Ali kad sam seo da napišem članak, shvatio sam da - iako znam dovoljno o naučnim ispitivanjima verovatnoće da dođe do slučajnosti - nemam dovoljno primera samih slučajeva slučajnosti koji bi članak učinili zanimljivim ili ispunili normu od hiljadu i po reči. Zato sam napisao pismo redakciji da neću moći da napišem članak i ostavio ga na pisaćoj mašini kako bih ga poslao sutradan. Obukao sam se prigodno za posao i odvezao se u Tajms.
U ono vreme je Filip Hauard, ljubazan književni urednik (naravno da ću to da kažem zbog njegovog položaja ali stvarno je pravi gospodin) nekoliko puta godišnje, kad bi mu kancelarija postala toliko pretrpana knjigama da se ne vidi radni sto, pravio rasprodaje za osoblje. To su uvek bili uzbudljivi događaji zato što ste mogli da kupite gomilu knjiga za male pare. Knjige u tvrdom povezu koštale su oko dvadeset i pet penija a one u mekom deset, a novac je davao Fondu za obolele od ciroze ili nekom drugom dobrotvornom društvu koje su novinari voleli. Kad sam stigao na posao tog dana, pored liftova sam video objavu da će se rasprodaja održati u četiri po podne. Bilo je 3.55 tako da sam bacio kaput na svoj radni sto i nestrpljivo požurio u njegovu kancelariju. Već je bila puna ljudi. Pridružio sam se okršaju a prva knjiga u mekom povezu koju sam video zvala se Istinite neobične slučajnosti. Da li vam to deluje kao istinita neobična slučajnost? Sledi neverovatna stvar. Kad sam je otvorio, video sam ne samo da je puna materijala koji mi je potreban već i da je prvi primer slučajnosti vezan za čoveka koji se preziva Brajson.
Već godinama prepričavam ovaj događaj u pabovima i svaki put kad završim, ljudi oko mene izvesno vreme zamišljeno klimaju glavom pa se okrenu jedni drugima i kažu: „Znaš, upravo mi je palo na pamet da možeš da se stigneš do Barnslija a da ne koristiš put M62. Znaš za kružni tok Hepi Iter kod Gajzilija? Pa, ako kreneš drugim skretanjem odatle...”

*

U svakom slučaju, proveo sam tri dana kod kuće, izgubljen u haosu porodičnog života i srećan kao štene - bučno sam se igrao sa najmlađima, obasipao ih sve ljubavlju, pratio svoju ženu iz sobe u sobu, škrabao na listu novina u kuhinjskom ćošku. Raščistio sam ranac, pregledao poštu, šetao po bašti kao ponosni vlasnik, uživao u buđenju u sopstvenom krevetu svakog jutra.
Nisam mogao da podnesem da tako brzo ponovo krenem na put tako da sam odlučio da još malo ostanem kod kuće i odem na nekoliko jednodnevnih izleta. Trećeg jutra sam se našao sa svojim susedom i dobrim prijateljem, ljubaznim i talentovanim slikarem Dejvidom Kukom - čija slika ukrašava korice ove knjige - i pošli smo u šetnju kroz Solter i Bingli, njegov rodni kraj. Bilo je veoma prijatno imati društvo za promenu i zanimljivo videti ovaj mali deo Jorkšira očima nekoga ko je tu odrastao.
Nikad ranije nisam čestito obišao Solter i bio sam prijatno iznenađen. Solter je, ako niste čuli za njega, fabrička zajednica koju je osnovao Tit Solt između 1851. i 1876. Teško je opisati starog Tita. S jedne strane, bio je predstavnik one nezanimljive vrste trezvenih pobožnih industrijalaca koji sebe smatraju pravičnim, kakvima je obilovao devetnaesti vek - on nije želeo samo da zaposli radnike, već da ih poseduje. Očekivao je da radnici koji rade u njegovoj fabrici stanuju u njegovim kućama, mole
se u njegovoj crkvici i bespogovorno slede njegova uputstva. Nije dozvolio da se otvori pab u selu i nametnuo je lokalnom parku stroga ograničenja u pogledu buke, pušenje, igara i drugih nepristojnih aktivnosti tako da nije ostalo mnogo prostora za zabavu. Radnicima je bilo dozvoljeno da se izvezu na reku čamcima - ali, iz nekog razloga, samo pod uslovom da ih nema više od četiri u isto vreme. Ukratko, svidelo im se to ili ne, bili su primorani da budu trezveni, vredni i tihi.
S druge strane, Solt je pokazao neobičnu prosvećenost u pogledu društvenog blagostanja i nesumnjivo je da su njegovi radnici živeli u čistijim, zdravijim i udobnijim uslovima od svih drugih radnika na svetu u to doba.
Iako ga je kasnije progutala divlja gradnja zbog spajanja Lidsa i Bredforda u jedan veliki grad, u vreme kad je izgrađen, Solter je stajao usred nedirnutih prostranstava polja - što je predstavljalo veliku suprotnost u odnosu na nezdravu gungulu centralnog Bredforda, gde je pedesetih godina devetnaestog veka bila više javnih kuća nego crkava a nije postojao nijedan metar pokrivene kanalizacije. Iz tmurnih odbojnih sirotinjskih redova kuća, Soltovi radnici preselili su se u prozračne, prostrane kućice, od kojih je svaka imala baštu, svoj dovod plina i bar dve spavaće sobe. Solter je sigurno delovao kao pravi raj.
Na strmom mestu iznad reke Ejr i kanala Lids-Liverpul, Solt je sagradio veliku fabriku poznatu kao Palata industrije, koja je u to vreme bila najveća fabrika u Evropi i pružala se na devet jutara zemlje i bila ukrašena upadljivom kulom zvonarom u italijanskoj stilu, podignutoj po uzoru na crkvu Santa Marija Gloriozo u Veneciji. Naknadno je izgradio park, crkvu, institut za „razgovor, osveženje i obrazovanje”, bolnicu, školu i osamsto pedeset urednih kamenih kuća u pravilnoj mreži ulica popločanih oblim kamenjem, od kojih je većina nazvana po Soltovoj ženi i njihovo jedanaestoro dece. Institut je verovatno najizuzetniji poduhvat. Podignut u nadi da će odvratiti radnike od pogibeljnog odavanja piću, imao je vežbalište, laboratoriju, salu za bilijar, biblioteku, čitaonicu, salu za predavanja i koncertnu dvoranu. Nikad ranije nije fizičkim radnicima pružena tako darežljiva prilika da se uzdignu, prilika koju su mnogi prihvatili sa entuzijazmom. Džejms Vadington, neškolovani češljač vune, postao je svetski autoritet za lingvistiku i vodeća figura Fonetičkog društva Velike Britanije i Irske.
Solter je ostao čudesno očuvan, iako je fabrika odavno prestala da proizvodi tkaninu a kuće prešle u privatno vlasništvo. Jedan sprat fabrike sadrži sjajnu - i besplatnu - stalnu izložbu radova Dejvida Hoknija, dok se na ostalim spratovima nalaze maloprodajni objekti sa izvanrednim izborom firmirane garderobe, otmenog stilskog pokućstva, knjiga i umetničkih razglednica. Bilo je čudo naći ovakvo mesto - raj za japije - u zaboravljenom kutu okruga Bredford. A činilo se da veoma dobro posluje.
Polako smo obišli galeriju - nikad nisam obraćao mnogo pažnje na Hoknija, ali mogu vam reći da momak stvarno ume da crta - pa prošetali ulicama nekadašnjih radničkih kućica, koje su bile prijatne, lepo održavane i sjajno očuvane, pre nego što smo kroz park Roberts izbili na Šiplij Glen, strmu pošumljenu udolinu koja je vodila na otvoren prostor one vrste gde ljudi obično šetaju pse. Izgleda kao da je uvek bio zapušten i neuređen, ali pre jednog veka ovde se nalazio veoma posećen zabavni park - jedan od prvih na svetu.
Među mnogim atrakcijama nalazili su se prozračan točak, velika vrteška i ono što se zvalo
„Najveći, najuzbudljiviji, najstrmiji spust toboganom na svetu”. Video sam fotografije zabavnog
parka, kojim su šetale dame sa suncobranima i brkati muškarci sa krutim kragnama, a vožnje deluju veoma uzbudljivo, pogotovo tobogan koji je jurio oko četiri stotine metara niz preteče strmo i opasno brdo. Jednog dana 1900. godine, dok se tobogan pun otmeno odevenih ljudi vukao uzbrdo da bi bio pušten na još jedan spust od kojeg se diže koža na glavi, pukao je čekrk za dizanje tako da su putnici van kontrole poleteli u neurednu ali uzbudljivu smrt u podnožju brda. To je bio kraj zabavnog parka Šiplij glen. Danas je od svih tih uzbuđenja ostao samo skučeni tramvaj Glen, koji ide uz obližnje brdo i niz njega na diskretan i miran način, kao što čini od 1895, ali u visokoj travi smo našli ostatak stare pruge tobogana, što je ostavilo utisak na nas.
Ceo predeo predstavlja vrstu arheološkog nalazišta ne tako davne prošlosti. Oko kilometar i po uz zaraslu stazu svojevremeno se nalazila Milner Fild, kitnjasta palata od kamena koju je podigao Tit Solt Mlađi 1870, kada je bogatstvo porodice Solt delovalo bezgranično i osigurano zauvek. Ali očekivalo ih je iznenađenje. Trgovina tekstilom je 1893. upala u iznenadnu krizu, a poslovi Soltovih su bili opasno razgranati na više strana tako da je porodica iznenada izgubila kontrolu nad kompanijom. Zabrinuti i osramoćeni, morali su da prodaju kuću, fabriku i okolne posede. Tad je otpočeo čudan nesrećan niz događaja.
Bez ikakvog izuzetka, svi kasniji vlasnici Milner Filda doživljavali su neobične smrtonosne nesreće. Jedan se udario po nozi palicom za golf i umro kad je gangrena zahvatila ranu. Drugi se vratio kući i zatekao svoju mladu ženu u nepriličnom zagrljaju na krevetu sa njegovim poslovnim partnerom. Upucao ga je a možda i nju - verzije se razlikuju - ali u svakom slučaju je napravio haos od spavaće sobe pre nego što su ga odveli da mu izduže vrat.
Ubrzo je kuću počeo da bije glas mesta gde sigurno možete očekivati da vas zadesi nesreća. Ljudi bi se uselili pa naglo odselili, sivih lica i s teškim povredama. Godine 1930, kad je poslednji put ponuđena na prodaju, niko nije hteo da je kupi. Zvrjala je prazna dvadeset godina i konačno je srušena 1950. Sad je to mesto zapušteno i obraslo korovom tako da možete proći pored njega i da vam nikad ne padne na pamet da se tu nekad nalazila jedna od najlepših kuća na severu. Ali ako potražite u visokoj travi, kao što smo mi učinili, možete naći jedan od starih podova staklenika, napravljenog od uredno raspoređenih crno-belih pločica. Neobično je podsećao na rimski mozaik koji sam video u Vinčkombu i gotovo da nije bio ništa manje izvanredan.
Delovalo je neverovatno da je pre jednog veka Tit Solt Mlađi stajao na ovom mestu, u izvanrednoj kući, i gledao naniže u dolinu Ejr gde su iz udaljene ali ogromne Soltove fabrike dopirali zveket i dim, dok se iza nje pružao najbogatiji centar trgovine vunom na svetu a da je danas sve to nestalo. Palo mi je na pamet šta bi pomislio stari Tit Solt kad biste ga vratili i pokazali mu da je porodično bogatstvo potrošeno, a da je njegova fabrika koja je nekad radila punom parom danas puna stilskog hromiranog pokućstva i pederastih slika nagih plivača čije se butine presijavaju?
Dugo smo stajali na ovom usamljenom vrhu. Odavde se pogled pruža kilometrima na Ejrdejl s njegovim prenaseljenim gradovima i kućama koje se penju uz strma brda do pustih gorskih ledina i zapitao sam se, kao što često činim kad se nađem na brdu na severu, šta rade svi ti ljudi u kućama. Nekad je postojalo mnoštvo fabrika u Ejrdejlu - desetak samo u Bingliju - a sad su gotovo sve zatvorene, srušene da bi se napravilo mesto za supermarkete ili su pretvorene u memorijalne centre, stambene četvrti ili tržne centre. Fabrika Frenč, poslednja preživela tekstilna fabrika u Bingliju, zatvorena je pre godinu-dve i sad je stajala zaboravljena s polomljenim prozorima.
Kad sam se preselio na sever, najviše sam se iznenadio zato što je izgledao kao druga država. Delom zbog izgleda i atmosfere severa - visoke prostrane pustopoljine i široko nebo, raštrkani zidovi od kamena bez maltera, čađavi fabrički gradovi, prijatna sela od kamena Dejlsa i Lejksa - a delom, naravno, zbog naglasaka, drugačijih reči, osvežavajuće iako ponekad zaprepašćujuće iskrenosti. Delimično i zbog toga što su Južnjaci i Severnjaci neverovatno, nekad prkosno, nesvesni geografije onog drugog dela zemlje. Svojevremeno, dok sam radio u redakciji u Londonu, bio sam zapanjen time što bih, kad bih postavio pitanje poput: ,,U kom delu Jorkšira se nalazi Halifaks?”, naišao na punu sobu zbunjenih grimasa. Onda sam se preselio na sever i govorio ljudima da sam ranije živeo u Sariju blizu Vindzora i često bih naišao na isti izraz lica - vrstu nervozne nesigurnosti, kao da su se pribojavali da ću im reći: ,,A sad mi pokažite na mapi gde se to tačno nalazi.”
Međutim, ono po čemu se sever najviše razlikuje od juga jeste osećaj velikog ekonomskog propadanja i nekadašnje veličine kad prođete kroz mesto poput Prestona ili Blekburna ili kad stojite na brdu kao što je ovo. Ako povučete pravu liniju od Bristola do Voša, podelićete zemlju na dve jednake polovine sa otprilike dvadeset i sedam miliona stanovnika na obe strane. Između 1980. i 1985. na južnoj polovini je oko 103.600 ljudi ostalo bez posla. Na severnoj polovini u istom periodu je 1.032.000 ljudi ostalo bez posla, što je gotovo deset puta više. A fabrike se još uvek zatvaraju. Gledajte lokalne vesti bilo koje večeri i videćete da će najmanje pola reportaža biti posvećeno zatvaranju fabrika (a drugi deo će biti o mački koja nije mogla da siđe sa drveta; zaista ne postoji ništa sumornije od lokalnih televizijskih vesti). Tako da se ponovo pitam: šta rade svi ljudi u svim tim kućama - i šta će, da pređem na stvar, njihova deca raditi?

*

Šetali smo pored imanja drugom stazom koja je vodila prema Eldviku i prošli pored velike kitnjaste stražarske kućice kad je Dejvid ispustio tužan uzvik. „Jedan moj prijatelj nekad je živeo ovde”, rekao je. Kuća se raspadala, vrata i prozori bili su zamandaljeni, bilo je to tužno propadanje jedne lepe građevine. Ispred nje je stara ograđena bašta bila zapuštena i obrasla korovom.
Dejvid mi je pokazao kuću preko puta ulice gde je odrastao Fred Hojl. U svojoj autobiografiji (Zahladneće svakog trenutka, videćete), Hojl piše da je viđao sluge sa belim rukavicama kako ulaze i izlaze kroz kapiju Milner Filda ali je tajanstveno ćutao o skandalu i tragediji koji su se odigravali iza visokog zida. Dao sam tri funte za njegovu autobiografiju u knjižari s polovnim knjigama, nadajući se da će prva poglavlja biti puna opisa pucnjeva i ponoćnog vrištanja tako da možete da zamislite koliko sam se razočarao.
Malo dalje smo prošli pored tri bloka opštinskih stanova koji ne samo da su bili ružni i zabiti već postavljeni na tako čudno nemaran način da, iako su stajali na brdu, žitelji zapravo nisu imali nikakav pogled. Dejvid mi je rekao da su arhitekte dobile brojne nagrade.
Dok smo lagano šetali Binglijem niz zavojitu nizbrdicu, Dejvid mi je pričao o svom detinjstvu tu u četrdesetim i pedesetim godinama. Opisao mi je lepu sliku o srećnim vremenima provedenim u odlasku u bioskop („Sredom u Hipodrom, petkom u Mirti”), kupovini ribe i pomfrita u fišecima od novina, slušanju Dika Bartona i Top of the Form na radiju - o čarobnom izgubljenom svetu
dvokratnog radnog vremena, pošti koja stiže dva puta dnevno, ljudima na biciklima, beskrajnim letima. Bingli koji je on opisao bio je siguran, dobrostojeći zupčanik u srcu ponosne moćne imperije, sa fabrikama koje su radile punom parom i živahnim centrom sa bioskopima, čajdžinicama i zanimljivim radnjama, što se sve upadljivo razlikovalo od zapuštenog, otrcanog mesta zakrčenog saobraćajem kojim smo upravo prolazili. Mirti i Hipodrom odavno su zatvoreni. Vulvorts je preuzeo Hipodrom, ali i on je odavno zatvoren. Danas u Bingliju nema nijednog bioskopa niti bilo čega drugog što bi vas privuklo da živite u njemu. Centar grada nalazi se u senci odbojne zgrade Društva za izgradnju Bredforda i Binglija, koja nije bila onoliko odvratna koliko ove zgrade mogu biti, ali je beznadežno odudarala od grada oko nje. Zbog nje i zaista zapuštenog tržnog centra od cigle iz šezdesetih godina, centar Binglija beznadežno je naružen. Tako da je bilo prijatno videti da je izvan centralnog dela Bingli ostao divno mesto.
Prošli smo pored škole i terena za golf i stigli do mesta zvanog Farma Bekfut, lepe kamene kućice u doline pored veselog potočića. Glavni bredfordski put nalazio se svega nekoliko metara dalje, ali izgledalo je kao da auto nikada ovuda nije prošao. Išli smo senovitom stazom pored reke, koja je izgledala veoma lepo na blagom suncu. Dejvid mi je rekao da su tu nekad nalazila fabrika za topljenje masti. Užasno je smrdelo, a voda je uvek imala groznu kremkasto-korozivnu boju i penušala se. Danas je reka bila blistavo zelena i čista, a mesto je izgledalo potpuno netaknuto vremenom ili industrijom. Stara fabrika je očišćena, srušena i pretvorena u blok sa otmenim stanovima. Pešačili smo do mesta zvanog Fajv-rajz loks, gde se kanal Lids-Liverpul uzdiže oko tri stotine metara u pet brzih etapa i provirio sam kroz polomljene prozore fabrike Frenč iza ograde od bodljikave žice. Zatim smo, osetivši da smo videli sve što ima da se vidi u Bingliju, otišli u veseo pab zvan Stari beli konj i popili veliku količinu piva, na što smo obojica sve vreme čekali.

***

Sutradan sam sa ženom otišao u kupovinu u Herogejt - ili tačnije, razgledao sam Herogejt dok je moja žena kupovala. Po meni, kupovina nije nešto što bi muškarci i žene trebalo da rade zajedno pošto muškarci samo žele da kupe nešto bučno poput bušilice i da je odnesu kući da se igraju, dok žene nisu zadovoljne sve dok ne obiđu manje-više ceo grad i ne opipaju najmanje hiljadu i po različitih materijala. Da li sam samo ja zbunjen tim čudnim nagonom žena da dodiruju stvari u radnjama? Mnogo puta sam video svoju ženu kako skreće dvadeset-trideset metara sa puta kako bi opipala nešto - džemper od angore, baršunasti prekrivač ili nešto slično.
„Da li ti se sviđa?”, iznenađeno je pitam zato što mi ne izgleda kao nešto što bi joj se dopalo, na šta bi me pogledala kao da sam poludeo.
„To?”, upitaće. „Ne, odvratno je.”
„Zašto si onda, za ime boga”, uvek poželim da kažem, „došla čak ovamo da ga opipaš?” Ali, naravno, kao svi dugogodišnji muževi naučio sam da ne govorim ništa za vreme kupovine zato što bez obzira šta kažete - „Gladan sam”, „Dosadno mi je”, „Bole me noge”, „Da, i to ti lepo stoji”, „Pa, kupi oba”, ,,Oh, sranje”, „Možemo li samo da odemo kući?”, „Monsun? Opet” Oh, sranje”, „Gde sam bio? Gde si ti bila?”, „Zašto si, za ime boga, došla čak ovamo da ga opipaš?” - ništa ne vredi,
tako da ne govorim ništa.
Danas je gospoda B. bila raspoložena da kupi cipele, što znači da će satima terati mučenika u jeftinom odelu da joj donosi bezbrojne kutije sa manje-više istom obućom da bi na kraju odlučila da neće ništa da kupi tako da sam mudro odlučio da se držim podalje i razgledam grad. Kako bih joj pokazao da je volim, odveo sam je na kafu i kolače u poslastičarnicu Kod Beti (gde su cene takve da morate da budete ludo zaljubljeni da biste nekog tamo izveli), gde mi je izdala njena uobičajena precizna uputstva za sastanak: „U tri ispred Vulvortsa. Ali slušaj - prestani da petljaš s tim i slušaj me - ako Rasel i Bromli nemaju cipele koje želim, moraću da odem do Ravela i onda me sačekaj u
3.15 kod smrznute hrane u Marksu. Inače ću biti u Hemiksu u odeljku sa kuvarima ili možda kod dečjih knjiga - ako ne pipam tostere u Butsu. Ali verovatno ću zapravo biti u Raselu i Bromliju i ponovo isprobavati iste cipele, tako da je najbolje da me sačekaš ispred Neksta ne kasnije od 3.27. Da li si zapamtio?”
„Jesam.” Nisam.
„Nemoj me izneveriti.”
„Naravno da neću.” Kako da ne.
Poljubila me je i nestala. Popio sam kafu i uživao u elegantnom, starinskom ambijentu ove lepe institucije gde kelnerice još uvek nose kapice sa volanima i bele kecelje preko crnih haljina. Stvarno bi trebalo da postoji više mesta kao što je ovo, ako mene pitate. Jeste da morate da date jednu ruku i nogu za kafu i lepljivi voćni kolačić, ali vredi svaki peni i možete ceo dan da provedete tamo, o čemu sam ozbiljno razmišljao sad kad sam video da je toliko prijatan. Ali pomislio sam da bi stvarno trebalo da pogledam grad tako da sam platio i prošao kroz trgovačku četvrt da pogledam najnoviju atrakciju Herogejta, tržni centar Viktorijini vrtovi. Ovaj naziv nije najpogodniji zato što su ga izgradili na Viktorijinim vrtovima, tako da bi zapravo trebalo da se zove Lepi mali vrtovi uništeni ovim tržnim centrom.
To mi ne bi toliko smetalo, ali srušen je i poslednji sjajni javni toalet u Engleskoj - mala podzemna riznica uglačanih pločica i bleštavog mesinga koja se nalazila u gorepomenutim vrtovima. Muški toalet bio je jednostavno divan, a čuo sam dobre stvari o i ženskom. Ne bih mnogo mario ni zbog toga, ali novi tržni centar bio je neverovatno ružan, najgora vrsta mešavine raznih arhitektonskih stilova - od kuća u luku do Kristalne dvorane s krovom velike korporacije. Iz razloga koji mi nisu jasni, balustrada duž linije krova ukrašena je kipovima u prirodnoj veličini običnih muškaraca, žena i dece. Bog zna šta je to trebalo da predstavlja - verujem da je neka vrsta omaža građanima - ali izgleda kao da se dvadesetak ljudi raznih doba sprema da izvrši masovno samoubistvo.
Sa strane zgrade koja gleda na Stejšn parejd, gde su lepi mali Viktorijini vrtovi i njihovi ljupki mali javni toaleti nekad stajali, nalazi se neka vrsta otvorenog amfiteatra od stepenika, koji je, pretpostavljam, namenjen da ljudi sede u njemu tokom ona dva-tri sunčana dana u Jorkširu, a visoko iznad puta izgrađen je zaista besmislen pokriven mostić za pešake u istom džordžijansko-italijansko- ko-će-ga-znati stilu koji povezuje tržni centar s parkingom na više nivoa preko puta.
Na osnovu mojih ranijih opaski o odnosu Engleza prema arhitektonskom nasleđu, mogli ste lakomisleno da pretpostavite da sam pristalica takvih stvari. Avaj, nisam. Ako pod mešavinom stilova podrazumevate da jedna zgrada treba da se slaže sa susednim građevinama i da njen krov,
veličina i položaj prozora i vrata treba da budu u skladu sa onima oko nje i slično, onda da, to odobravam. Ali ako pod mešavinom stilova mislite na Diznilend verziju dobre stare Engleske kao što je ova smešna hrpa preda mnom, onda ne, hvala.
Pretpostavljam da možete da tvrdite - a usuđujem se da kažem da bi arhitekta Viktorijinih vrtova to uradio - da on bar pokazuje napor da se tradicionalne arhitektonske vrednosti uklope u izgled grada i da je manje neskladan od obližnje kutije od stakla i plastike u kojoj se sa zadovoljstvom smestila jedna velika korporacija (koja je, dozvolite mi da kažem, zgrada savršene ružnoće), ali meni se zapravo čini da je podjednako loš, a na svoj način još manje inspirativan i nemaštovitiji od odvratne korporativne zgrade. (Ali takođe mi dozvolite da kažem da se po ružnoći ne može meriti sa zgradom Mejpls, blokom iz šezdesetih godina koji se, poput neke maloumne neslane šale, uzdiže desetak spratova usred duge ulice sa bezazlenim viktorijanskim zgradama. Kako U se to dogodilo?)
Šta onda da radimo sa sirotim oronulim engleskim gradovima ako vam ne dam ni Ričarda Sajferta ni Volta Diznija? Voleo bih da znam. A još više bih voleo da arhitekte znaju. Sigurno postoji neki način da se izgrade otmene moderne zgrade a da se ne uništi njihovo celokupno okruženje. Većina drugih evropskih naroda uspeva u tome (sa upadljivim i neobičnim izuzetkom Francuza). Pa zašto onda ne bi moglo i ovde?
Ali dosta ovog dosadnog meketanja. Herogejt je u suštini veoma lep grad i daleko manje naružen nesavesnom izgradnjom od mnogih drugih. Opština Strej, dvesta petnaest jutara zajedničke zemlje koja se sastoji od parkova iznad kojih su solidne velike kuće, jedan je od najvećih i najprijatnijih otvorenih prostora u zemlji. Ima nekoliko lepih starih hotela, prijatan tržni centar i, pored toga, otmenu dobro održavanu atmosferu. Ukratko, on je podjednako lep grad kao i svaki drugi. Pomalo me podseća, na prijatan engleski način, na Baden-Baden što, naravno, nije iznenađujuće pošto je i on svojevremeno bio banjski grad - i to veoma posećen. Sudeći po brošuri koju sam uzeo u Muzeju kraljevske točionice, 1926. se još uvek pilo dvadeset i šest hiljada čaša vode sa sumporom dnevno. Još uvek možete da pijete tu vodu ako želite. Ako je verovati natpisu pored česme, navodno je veoma dobra za gasove, što mi se činilo kao zanimljivo obećanje, i umalo nisam popio malo, ali onda sam shvatio da sprečava gasove. Kakav čudan natpis.
Razgledao sam muzej i prošao pored starog hotela Labud, gde se Agata Kristi krila nakon što je saznala da joj je muž ženskaroš, podla hulja, pa prošao šetalištem Monpelje, veoma lepom ulicom ispunjenom veoma skupim antikvarnicama. Pogledao sam spomenik u spomen žrtvama rata koji je visok više od dva metra pa se uputio u dugu, prijatnu besciljnu šetnju kroz Strej, razmišljajući kako mora da je lepo živeti u jednoj od velikih kuća iznad parka i odlaziti u šetnju do prodavnica.
Nikad ne biste mogli da poverujete da napredno i pristojno mesto poput Herogejta može da se nalazi u istom delu zemlje kao Bredford ili Bolton ali, naravno, to je još jedna stvar karakteristična za sever - ima ovakva ostrva velikog blagostanja, kao što su Herogejt ili Ilkli, koja su čak pristojnija i bogatija od onih na jugu. Po meni je upravo zbog toga zanimljiviji.
Konačno, sredinom poslepodneva, otišao sam nazad u srce tržnog centra, gde sam se počešao po glavi i, s paničnim užasom, shvatio da nemam ni najmanju predstavu gde i kad treba da se sastanem sa svojom dragom gospođom. Stajao sam tamo sa izrazom lica kao Stanlio kad se okrene i vidi da se klavir koji traži kotrlja niz strmo brdo i da na njemu sedi Olio, mlatarajući nogama, kad je nekim čudom moja žena došetala do mene.
„Zdravo, dragi!”, veselo je rekla. „Moram priznati da nisam očekivala da ću te zateći ovde kako me čekaš.”
„Oh, za ime boga, pohvali me bar jednom, molim te. Čekam te sto godina.” I ruku pod ruku smo išetali u zimski zalazak sunca.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:23 am




OSAMNAESTO POGLAVLJE

Uhvatio sam voz do Lidsa pa još jedan do Mančestera - bila je to duga, spora ali prijatna vožnja kroz doline sa strmim stranama koje su neverovatno ličile na onu u kojoj sam živeo, osim što su ove bile gusto posute starim fabrikama i prenaseljenim selima pocrnelim od čađi. Stare fabrike postojale su u tri oblika: 1. Napuštene sa polomljenim prozorima i tablama IZDAJE SE. 2. Nestale - samo pusta prostranstva bez trave. 3. Nešto što ne proizvodi ništa, poput skladišta za kurirsku službu ili B&Q centar ili nešto slično. Mora da sam prošao pored stotinu ovakvih starih fabrika, ali tek kad smo duboko zašli u predgrađa Mančestera, video sam jednu koja izgleda kao da proizvodi nešto.
Kasno sam otišao od kuće tako da je već bilo četiri sata i padao je mrak kad sam izašao sa stanice Pikadili. Ulice su bile sjajne od kiše i pune vozila i užurbanih pešaka, što je davalo Mančesteru privlačnu atmosferu velikog grada. Iz nekog potpunog suludog razloga, rezervisao sam sobu u skupom hotelu, Pikadiliju. Moja soba se nalazila na jedanaestom spratu ali pogled je bio takav da je izgledalo kao da sam na pedeset osmom. Da je moja žena imala signalnu raketu i sklonost da se penje na krov, verovatno bih mogao da je vidim. Mančester je delovao ogromno - mutna žuta sveda i ulice ispunjene sporim saobraćajem pružale su se u nedogled.
Igrao sam se sa televizorom, konfiskovao kancelarijski materijal i rezervni sapun pa stavio par pantalona u presu za peglanje - po ovim cenama bio sam odlučan da iskoristim sve što mogu - iako sam znao da će pantalone imati trajne nabore na čudnim mestima. (Da li sam ja u pitanju ili su ove stvari potpuno kontraproduktivne?) Kad sam završio, izašao sam da se prošetam i nađem neki restoran.
Izgleda da postoji obrnuta razmera u vezi s restoranima i sa mnom - naime, što ih je više, to mi je teže da nađem jedan koji bar približno odgovara mojim skromnim potrebama. Ono što sam zaista želeo jeste mali italijanski restoran u sporednoj ulici - sa kariranim stolnjacima, svećama u bocama kjantija i prijatnom atmosferom pedesetih godina. Engleski gradovi svojevremeno su obilovali ovakvim mestima ali ih je sad bilo vraški teško naći. Prilično dugo sam hodao ali nailazio sam samo na restorane nacionalnih lanaca s velikim plastičnim jelovnicima i tmurnom hranom ili na hotelske restorane gde morate da platite sedamnaest funti i devedeset i pet penija za tri jela pompeznog naziva, ali zato prekuvanih!
Konačno sam se obreo u kineskoj četvrti, koja počinje velikim šarenim lukom ali gotovo odmah posle toga gubi duh. Restorani su bili raštrkani između velikih poslovnih zgrada i ne mogu reći da sam se osećao kao da sam zalutao u mali kutak Orijenta. Veći, bolje uređeni restorani bili su dupke puni tako da sam završio u nekom mestu na spratu sa ofucanim dekorom, hranom koja jedva da je bila pristojna i potpuno nezainteresovanim osobljem. Kad je stigao račun, primetio sam dopunsku stavku pored beleške „I.U.”
„Šta je to?”, pitao sam konobaricu koja je, voleo bih da istaknem, bila neobično mrzovoljna sve vreme.
„Išdatak za uslugu.”
Iznenađeno sam je pogledao. ,,A zašto onda, zaboga, ovde ima mesta i za napojnicu?” Udostojila me nezainteresovanim ja-nemam-ništa-s-tim sleganjem ramenima.
„Ovo je nečuveno”, rekao sam. „Varate ljude da vam daju duplu napojnicu.”
Teško je uzdahnula, kao da je to već doživela. „Imate šalbu? Hoćete videti menašera?”
To je rekla tonom koji je navodio na to da mogu da vidim menadžera sa nekolicinom njegovih momaka u zadnjem dvorištu. Odlučio sam da ne insistiram na tome; umesto toga sam izašao i dugo besciljno šetao vlažnim i slabo osvetljenim ulicama Mančestera - ne sećam se da sam ikad video mračniji grad. Ne mogu tačno reći kuda sam išao zato što mi ulice Mančestera uvek deluju neobično nerazlučivo. Nikad mi nije delovalo kao da se približavam ili udaljavam od nečeg određenog, već kao da samo lutam u nekoj vrsti urbane tamnice.
Konačno sam se našao pored velike mračne izbočine tržnog centra Arndejl (opet to ime). Kakva je to stravična greška bila! Pretpostavljam da je lepo, u mestu kišovitom poput Mančestera, obavljati kupovinu u natkrivenom prostoru i da je bolje da se ovakva mesta nalaze u gradu nego izvan njega. Ali noću je to predstavljalo samo dvadeset i pet jutara mrtvila, velika prepreka svakome ko pokušava da šeta srcem grada. Kroz izloge sam mogao da vidim da su ga doterali otkako sam poslednji put bio ovde - i stvarno je izgledao veoma lepo - ali sa spoljne strane bio prekriven onim groznim pločicama zbog kojih je ličio na najveći muški toalet na svetu i zaista, dok sam prolazio Kenon stritom, tri mladića sa veoma kratkom kosom i brojnim tetovažama na rukama koristila su spoljni zid upravo u tu svrhu. Jedva da su obratili pažnju na mene, ali odjednom mi je palo na pamet da postaje kasno i da na ulicama ima veoma malo muškaraca pristojnog izgleda poput mene tako da sam odlučio da se vratim u hotel pre nego što neke druge noćne pijanice odluče da mene iskoriste u slične svrhe.

*

Rano sam se probudio i izašao na kišne ulice, rešen da steknem neki određen utisak o gradu. Vidite, moj problem je što nemam nikakvu sliku o Mančesteru, baš nikakvu. Svi drugi veliki engleski gradovi imaju neki centralni motiv koji mi se urezao u pamćenje: Njukasl ima most, Liverpul ima zgradu Liver i dokove, Edinburg zamak, Glazgov ima veliki Kelvingrouv park i zgrade Čarlsa Renija Mekintoša, čak i Birmingem ima Bul ring (i veoma ste dobrodošli u njega). Ali Mančester mi deluje potpuno prazno - kao aerodrom kojem je pripojen grad. Kad mi kažete Mančester, na pamet mi padaju samo maglovite i nefokusirane slike Ene Šarpls, L. S. Laurija, fudbalskog kluba Mančester junajted, nekog plana da se uvedu tramvaji zato što ih imaju u Cirihu ili nekom drugom mestu i izgleda da tamo dobro funkcionišu, orkestra Hejl, starog Mančester gardijana i onih pomalo dirljivih pokušaja svake četvrte godine da se osvoji sledeća letnja Olimpijada, što je obično praćeno ambicioznim planovima da se izgradi velodrom od četiri stotina miliona funti ili kompleks za stoni tenis od dvesta pedeset miliona funti ili neka druga građevina vitalna za budućnost opadajućeg industrijskog grada.
Osim Ene Šarpls i L. S. Lourija, ne znam nijednog drugog poznatog žitelja Mančestera. Očigledno je po mnoštvu kipova ispred gradske skupštine da je Mančester iznedrio dovoljno
znamenitih ljudi, iako je podjednako jasno po smokinzima i zaliscima da su ili prestali da se rađaju u njemu ili je prestao da im podiže spomenike. Pogledao sam ih i nisam prepoznao nijedno ime.
Nije samo moja krivica što nemam jasnu sliku o gradu. Mančester izgleda nema jasnu sliku o samom sebi. „Izgradnja grada sutrašnjice danas” glasi njegov zvanični moto ali Mančester nesumnjivo ima dva viđenja svog mesta u svetu. U Keslfildu su zauzeti stvaranjem grada prošlosti danas, sređuju stare vijadukte i skladišta od opeke, ponovo popločavaju dokove, nanose sveže sjajne farbe na stare mostove sa lukovima i ne štede na postavljanju starinskih klupa, niskih stubića za vezivanje brodova i uličnih svetiljki. Kad završe s radovima, moći ćete da vidite tačno kako je izgledao život u Mančesteru u devetnaestom veku - ili barem kakav bi bio da su tad postojali vinski podrumi, kante za otpatke od livenog gvožđa, putokazi za železničku stanicu i centar G-Mex. S druge strane, u Salford Kvejsu slede obrnut smer i čine sve da izbrišu prošlost, stvorivši vrstu malog Dalasa na mestu svojevremeno prometnih dokova u mančesterskom kanalu. To je najneobičnije mesto
- u središtu ogromne urbane nedođije nalazi se skupina modernih staklenih zgrada s kancelarijama i skupim stanovima koji deluju potpuno prazno.
U Mančesteru morate da se potrudite da biste videli nešto što očekujete da ćete zateći na svakom ćošku - redove ulica koje liče na Koronejšn strit. Rekli su mi da su nekad postojale u velikom broju, ali sad možete da šetate kilometrima a da ne naiđete ni na jednu terasu od cigle. Ali to nije ni važno zato što uvek možete da odete i vidite pravu Koronejšn strit u studiju Granada, što sam i učinio - zajedno sa, činilo se, gotovo svim stanovnicima severne Engleske. Na priličnoj udaljenosti od studija nalazio se ogroman parking za automobile i autobuse, koji je počeo da se puni već u 9.45 ujutru. Iz autobusa koji su stigli iz udaljenih gradova - Vorkingtona, Darlingtona, Midlsboroa, Donkastera, Vejkfilda, maltene svakog severnog grada koji vam padne na pamet - izlazilo je mnoštvo živahnih sedih ljudi, dok su iz automobila izlazile porodice; svi su delovali srećno i dobroćudno.
Stao sam u red koji je bio dugačak oko sto pedeset metara a širok za troje-četvoro ljudi tako da sam se zapitao da nisam pogrešio što sam došao, ali kad se otvorila kapija, red je brzo napredovao i već za nekoliko minuta našao sam se unutra. Na moje veliko i neprolazno iznenađenje, stvarno je bilo divno. Očekivao sam šetnju ulicom u kojoj se snimao Koronejšn strit i površan obilazak studija u pratnji vodiča, ali zatekao sam vrstu zabavnog parka koji je bio veoma dobro napravljen. Imao je jedan od onih motionmaster bioskopa, u kojima se sedišta naginju i trzaju tako da stvarno imate osećaj da ste izbačeni u svemir ili bačeni sa vrha litice, kao i još jedan bioskop gde možete da stavite plastične naočare i gledate opuštajuću glupu 3D komediju. Postojala je zanimljiva demonstracija zvučnih efekata, sjajan ali jeziv prikaz o šminkanju za specijalne efekte a živahna trupa mladih glumaca odglumila je veoma zanimljivu debatu u Donjem domu. I što je najvažnije, to su uradili ne samo na prilično uglađen već i veoma duhovit način.
Čak i posle dvadeset godina, i dan-danas se zapanjim i zadivim humorom na koji nailazite na najneobičnijim mestima - mestima gde humor jednostavno ne bi postojao u drugim zemljama. Nalazite ga u žargonu uličnih prodavača na mestima kao što je Petikout lejn, u izvođenju uličnih zabavljača - ljudi koji bacaju upaljene baklje ili izvode trikove na velosipedu i sve vreme se šale na svoj račun, kao i na račun nekih ljudi u publici - u božićnim pantomimama, razgovorima u pabu i susretima sa strancima na usamljenim mestima.
Sećam se da sam jednom prilikom pre više godina zatekao haos kad sam stigao na stanicu
Vaterlo. Požar na liniji kod Klapam Džankšena prekinuo je saobraćaj. Više od jednog sata je nekoliko stotina ljudi neverovatno strpljivo stajalo i gledalo u crne ekrane s neumoljivom mirnoćom. Povremeno bi se čula vest da voz samo što nije krenuo sa perona sedam i svi bi se uputili tamo, ali na kapiji bi ih dočekala nova glasina da voz zapravo polazi sa perona šesnaest ili dva. Konačno, nakon obilaska većine staničnih perona i ulaska u više vozova koji nisu nikud pošli, obreo sam se u vagonu kontrolora ekspres voza koji je navodno uskoro trebao da krene za Ričmond. U vagonu se nalazila još jedna osoba: muškarac u odelu koji je sedeo na hrpi džakova sa poštom. Imao je ogromnu crvenu bradu - mogao bi ceo madrac da se popuni njom - i umoran izraz lica nekoga ko je odavno izgubio nadu da će stići kući. „Da li dugo čekate?”, pitao sam ga.
Zamišljeno je izdahnuo i odgovorio: „Može se reći da sam bio sveže obrijan kad sam stigao.” Prosto obožavam taj odgovor.
Pre nekoliko meseci sam sa porodicom posetio Evrodiznilend. S tehnološke strane, bilo je izvanredno. Količina novca koju je Dizni uložio u samo jedan tobogan činila je da bilo koji sadržaj u studiju Granada izgleda kao amatersko veče u seoskoj većnici. Ali sad mi je palo na pamet, dok sam gledao neizmerno veselu predstavu debate u Donjem domu u studiju Granada, da se u Diznilendu nisam nijednom nasmejao. Duhovitost, a naročito suva, ironična, zajebantska duhovitost, bila im je potpuno strana. (Znate li da Amerikanci nemaju ekvivalentan izraz za „zajebavanje”?) A u Engleskoj je toliko prisutan u svakodnevnom životu da čak ne obraćate pažnju na njega. Koliko juče sam u Skiptonu tražio kartu u jednom pravcu do Mančestera, s priznanicom. Kada mi je blagajnik pružio kartu, rekao mi je: „Karta je besplatna... ali priznanica košta osamnaest i po funti.” Da je uradio tako nešto u Americi, mušterija bi uzviknula: „Šta? Šta to pričate? Karta je besplatna, ali priznanica košta osamnaest i po funti? Kakva je ovo usrana prevara?” Da je Dizni organizovao debatu Donjeg doma, to bi bila ozbiljna, sladunjava, izuzetno takmičarska predstava koja bi trajala tri minuta. Obe grupe bi dale sve od sebe, koliko god kratko trajalo, da pobede. A ovde je bilo tako udešeno da nije postojala ni najmanja mogućnost da iko pobedi. Cilj je bio da se svi zabave i toliko su bili dobri u tome, na tako veseo i pametan način, da sam to jedva podneo. I shvatio sam sa poražavajućim osećajem da će mi to užasno nedostajati.
Jedino mesto u studiju Granada koje nije prožeto humorom jeste Koronejšn strit, ali to je zbog toga što za milione nas ona predstavlja gotovo religiozno iskustvo. Serija Koronejšn strit veoma mi je draga zato što je to jedan od prvih programa koje sam gledao na engleskoj televiziji. Naravno, nisam imao pojma šta se dešava. Nisam mogao da razumem pola od onoga što su glumci pričali, niti zašto se svi zovu Čak. Ali privukla mi je pažnju na čudan način. U mojoj zemlji sapunice govore o bogatim, nemilosrdnim, izuzetno uspešnim ljudima sa odelima od hiljadu i po dolara i kancelarijama na vrhu uglastih nebodera, a glavni likovi su uvek glumci i glumice koji bi, kad bi morali da biraju da li će naučiti da glume ili će imati zaista divnu kosu, uvek izabrali kosu. A ovo je bila neverovatna serija o običnim ljudima koji žive u nepoznatoj ulici na severu zemlje, pričaju jezikom koji sam jedva razumeo i nikad ne rade ništa naročito. Do prvih reklama već sam bio bespomoćni zavisnik.
A onda su me surovo primorali da radim noću u Flit stritu tako da sam se odvikao od gledanja. A sad mi ne dozvoljavaju da uđem u sobu kad se prikazuje Koronejšn strit zato što neprestano postavljam pitanja: „Gde je Erni Bišop? Ko je onda ovo? Mislio sam da je Didri sa Rejom Lengtonom. Gde je Len? Sten Ogden je mrtav?”, tako da me posle jednog minuta izbace napolje. Ali
sad sam otkrio da možete da uživate u šetnji setom iako godinama niste gledate seriju zato što je tako očigledno da je to ista ulica. Inače, set je pravi - gotovo svakog ponedeljka zatvaraju ga za javnost da bi mogli da snimaju - i izgleda kao prava ulica. Kuće su solidne i zidane su pravom ciglom mada sam se, kao i svi ostali, razočarao kad sam provirio kroz prozor i kroz proreze među zavesama video da su samo prazne ljušture bez ičega osim električnih kablova i stolarskih nogara za testerisanje. Zbunio sam se kad sam naišao na frizerski salon i nekoliko modernih zgrada, a Kabin je, na moje razočaranje, delovao mnoge otmenije i bolje uređeno nego ranije, ali i dalje sam se osećao kao da sam na neverovatno poznatom i svetom tlu. Gomile ljudi prolazile su ulicom u tišini ispunjenoj poštovanjem, prepoznali bi ulaz kuće i provirili kroz čipkane zavese. Pridružio sam se srdačnoj ženici sa ispranom plavom kosom ispod providnog kišnog šešira koji je izgledao kao da ga je napravila od celofana za hleb, i ona mi je objasnila ne samo ko sad živi u kojoj kući već i ko je gde živeo u ono vreme, tako da sam prilično nadoknadio ono što sam propustio. Uskoro sam bio okružen grupom plavokosih ženica koje su odgovarale na moja zabezeknuta pitanja („Didri sa mladim ljubavnikom? Nemoguće!”) i, ozbiljno klimajući glavom, uveravale me da je to istina. Zaista je veoma uzbudljivo prošetati ovom čuvenom ulicom - možete se šaliti na moj račun, ali i vi biste se tako osećali i svesni ste toga - tako da vas čeka mali šok kad skrenete za ugao i shvatite da ste opet u zabavnom parku.
Nisam nameravao da se zadržim duže od jednog sata a još nisam sa vodičem obišao studio niti sam ušao u prodavnicu suvenira, ali kad sam bacio pogled na sat, zabrinuto sam frknuo zato što je bilo skoro jedan. Blago uspaničen, požurio sam do svog udaljenog hotela, strahujući da će mi naplatiti još jedan dan ali da će, u najboljem slučaju, moje pantalone biti prekuvane.
Četrdeset i pet minuta kasnije, stajao sam pored vrtova Pikadili s teškim rancem i bez ikakve ideje kuda da idem. Imao sam maglovitu nameru da se uputim ka Midlendsu, pošto sam ovom divnom mada izazovnom delu zemlje posvetio veoma malo pažnje prilikom svojih ranijih putovanja, ali odjednom se pored mene zaustavio izbledeli crveni autobus na sprat na čijoj je odredišnoj tabli pisalo „Vigan” i situacija mi je izmakla iz ruku. U tom trenutku je knjiga Put za mol Vigan virila iz mog zadnjeg džepa tako da sam bez oklevanja - i mudro - to shvatio kao znak.
Kupio sam kartu u jednom pravcu i smestio se na sedište u sredini na spratu. Vigan nije udaljen od Mančestera više od dvadeset i pet kilometara, ali putovali smo veći deo poslepodneva. Autobus se naginjao i trzao beskrajnim ulicama koje nisu imale nimalo duha. Sve su bile oivičene nizom malih kuća sa terasama (od kojih kao da je svaka četvrta bila frizerski salon), garažama i trgovačkim zonama od opeke, sa jednoličnim nizom supermarketa, banaka, video-klubova, restorana s tradicionalnom kuhinjom i kladionica. Prošli smo kroz Ekls i Vursli, pa kroz jedan iznenađujuće otmen kraj, zatim kroz Butstaun i Tajldsli, Eterton i Hindli i druga slična mesta za koja nikad nisam čuo. Autobus se često zaustavljao - činilo se na svakih šest metara - i gotovo na svakoj stanici mnogo bi ljudi ušlo i izašlo. Maltene svi su izgledali siromašno, propalo i dvadeset godina stariji nego što su verovatno bili. Osim nekolicine staraca sa beretkama i sivosmeđim, čvrsto zakopčanim jaknama Marks i Spenser, gotovo svi putnici bile su sredovečne žene s neverovatnim frizurama i raskalašnim škripavim smehom strastvenih pušača, ali sve su odreda bile izuzetno srdačne, vesele i delovale su kao da im je prijatno u društvu u kojem su se zadesile. Sve su oslovljavale jedna drugu sa „dušo” i
„srce”.
Bilo je veoma neobično - a možda uopšte nije bilo neobično, u zavisnosti od toga kako gledate na to - što su beskrajni redovi malih kuća s terasama pored kojih smo prolazili bili tako uredni i dobro održavani. Sve u vezi s njima ukazivalo je na skromnost i snalaženje pomoću štapa i kanapa, ali svaki stepenik je blistao, svaki prozor se sijao, svaki sims bio je sveže i sjajno ofarban. Izvadio sam knjigu Put za mol Vigan i nakratko se izgubio u drugom svetu, svetu koji je zauzimao isti prostor kao ove male zajednice kroz koje smo prolazili ali koji je bio u potpunoj suprotnosti sa onim što bih video kad bih podigao pogled sa knjige.
Orvel je - a ne treba da zaboravimo da je on bio student Itona koji je potekao iz privilegovane sredine - doživljavao radničku klasu onako kako bismo mi gledali na domoroce ostrva Jap, kao čudan ali zanimljiv antropološki fenomen. U Molu Vigan, on priča o jednom od najstrašnijih trenutaka svog detinjstva kad se našao u društvu grupe radnika i pomislio da će i on morati da otpije gudjaj iz boce koja je kružila iz ruke u ruku. Otkako sam to pročitao, počeo sam iskreno da sumnjam u starog Džordža. On je sigurno doprineo tome da radnička klasa tridesetih godina deluje odvratno prljavo, ali zapravo svi dokazi upućuju na to da su bili opsesivno opsednuti čistoćom. Moj tast je odrastao u velikom siromaštvu i pričao je najužasnije priče o lišavanju - znate tu vrstu priča: otac poginuo u nesreći u fabrici, trideset i sedmoro braće i sestara, ništa za jelo osim čorbe od lišajeva i komada škriljca koji je pao s krova, osim nedeljom kad bi trampili jedno dete za jedan peni trulog paškanata i tako dalje - a njegov tast, Jorkširac, pričao je još užasnije price otome kako je skakutao sedamdeset i pet kilometara do škole zato što je imao samo jednu čizmu i hranio se ustajalim kolačićima i sluzavim sendvičima. „Ali”, obojica bi redovno dodali, „uvek smo bili čisti, a kuća besprekorna.” A mora se priznati da su bili najpedantniji čistunci koje možete da zamislite, kao i njihova bezbrojna braća, sestre, prijatelji i rođaci.
A nedavno sam upoznao Vilisa Hola, romanopisca i dramaturga (i veoma finog gospodina pri tom) i nekako smo počeli da pričamo o tim stvarima. Hol je odrastao u siromaštvu u Lidsu i bez oklevanja je potvrdio da, iako su kuće bile prazne a uslovi teški, nikad nije bilo ni najmanjeg traga nečistoće. „Posle rata je moja majka morala da se preseli”, ispričao mi je, ,,i provela je svoj poslednji dan u toj kući tako što je celu oribala dok se nije sijala, iako je znala da će je sutradan srušiti. Jednostavno nije mogla da je ostavi neurednu - a mogu da tvrdim da nikome iz našeg susedstva to ne bi delovalo čudno.”
Uprkos njegovoj tobožnjoj naklonosti prema radničkoj klasi, čitajući Orvela nikad ne biste mogli da pretpostavite da su njeni pripadnici bili sposobni za veće mentalne aktivnosti, a ipak je samo jedan deo Lidsa iznedrio Vilisa Hola, Kita Voterhausa i Pitera O'Tula, dok su iz slične sirotinjske četvrti u Salfordu potekli Alister Kuk i slikar Harold Rili, a verujem da se ista priča ponovila nebrojeno puta širom zemlje.
Orvel je opisao sliku takve užasne prljavštine da sam se zapanjio koliko je Vigan uredan i dobro održavan dok smo se spuštali u njega niz veliko brdo. Izašao sam u podnožju, srećan što sam opet na svežem vazduhu, i pošao da nađem čuveni mol. Mol u Viganu je objekat koji privlači pažnju ali - evo još jednog razloga da budete obazrivi prema veštini pripovedanja starog Džordža - nakon što je proveo nekoliko dana u gradu, Orvel je zaključio da je mol srušen. (Isto je uradio i Pol Teru u Kraljevstvu pored mora.) Ispravite me ako grešim, ali zar vam ne deluje čudno da neko napiše knjigu Put do mola Vigan i provede nekoliko dana u tom gradu, a da mu nijednom ne padne na pamet da pita
nekoga da li je mol još uvek tu?
U svakom slučaju, teško da ga možete promašiti zato što se na gotovo svakom uglu nalaze putokazi od kovanog gvožđa. Mol - zapravo samo staro spremište za ugalj pored kanala Lids- Liverpul - (neminovno) je renoviran kao turistička atrakcija i sastoji se od muzeja, prodavnice suvenira, restorana brze hrane i paba nazvanog, bez očigledne ironije, Orvel. Avaj, bio je zatvoren petkom tako da sam morao da se zadovoljim time da prošetam oko njega i kroz prozor pogledam muzejsku postavku koja je delovala relativno zanimljivo. Preko puta ulice nalazilo se nešto što je privlačilo pažnju gotovo koliko i mol - prava fabrika koja radi, planina od crvene opeke preko čijeg gornjeg sprata piše Fabrika Trenčerfild. Sad pripada Kortoldu i tolika je retkost danas da i ona predstavlja turističku atrakciju. Ispred nje su se nalazile table sa smernicama za obilazak fabrike, fabričke prodavnice i kantine, i to sa vodičem. Delovalo mi je čudno da stanem u red kako bih gledao ljude dok prave madrace ili šta već rade, ali u svakom slučaju i fabrika je petkom bila zatvorena za javnost. Ulaz u kantinu bio je zatvoren katancem.
Otišao sam do centra, što je bila duga šetnja ali nije ostala nenagrađena. Već godinama Vigan bije takav glas siromašnog grada da sam bio stvarno zaprepašćen kad sam video da ima lep i dobro održavan centar. Prodavnice su delovale kao da dobro rade i bile su pune, a postojalo je mnoštvo klupa kako bi mnogi koji ne mogu aktivno da učestvuju u ekonomskoj aktivnosti oko njih imali gde da sednu. Neki nadaren arhitekta uspeo je da uklopi novi svod nad trgovačkom četvrti u postojeće zgrade na jednostavan, dovidjiv i efikasan način tako što je stakleni svod ulaza uklopio sa linijom zabata okolnih zgrada. Rezultat je ulaz koji je vedar i moderan ali prijatno harmoničan - upravo ono o čemu sam pričao na toliko strana - i bio sam oduševljen što se, ako već takva stvar može da se desi samo jednom u Engleskoj, to dogodilo upravo u sirotom namučenom Viganu.
Kako bih proslavio, otišao sam na čaj i lepljivi kolačić sa grožđicama u mesto zvano Korintija koji laundž, koji se hvalio, između ostalog, time da poseduje „džordžijansku pećnicu za krompir”. Pitao sam devojku za pultom čemu to služi i ona me je pogledala kao da sam veoma čudan.
„Za kuvanje krompira”, odgovorila je.
Naravno. Odneo sam čaj i lepljiv kolačić do stola, gde sam proveo izvesno vreme mrmljajući
„Ooh, divno” i budalasto se smešeći nekim finim gospođama za susednim stolom pa, zadovoljan kako sam proveo dan, otišao da nađem stanicu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:23 am




DEVETNAESTO POGLAVLJE

Uhvatio sam voz do Liverpula. Tamo se održavao festival đubreta kad sam stigao. Građani su odvojili vreme od svojih obaveza da bi dodali kesice čipsa, prazne pakle cigareta i kese inače praznoj i zanemarenoj okolini. Veselo su lepršali u grmlju i dali boju i teksturu pločnicima i slivnicima. A kad samo pomislim da inače stavljamo te predmete u kese za smeće.
U još jednom napadu ekstravagantnog ludila, rezervisao sam sobu u hotelu Adelfi. Prolazio sam pored njega tokom svojih ranijih poseta i činilo mi se da poseduje starovremsku raskoš koju sam žudeo da ispitam. S druge strane, delovao je skupo a nisam bio siguran da će moje pantalone izdržati još jednu turu u presi. Tako da sam bio veoma prijatno iznenađen kad sam saznao da imam pravo na specijalan vikend popust i da će mi ostati dovoljno novca za lep obrok i paradu piva u bilo kojem od mnogih divnih pabova kojima Liverpul raspolaže.
Uskoro sam se našao, kao i sve pridošlice u Liverpul, u otmenom i sjajnom okruženju Filharmonije, držeći kriglu piva i gurkajući se sa veselom gomilom koja se tu okupljala petkom uveče. U Filu je (možete ga tako zvati ako ste dva puta bili u njemu) vladala prevelika gužva za moj ukus. Nije bilo mesta za sedenje, a jedva da je bilo dovoljno prostora za stajanje tako da sam popio dve krigle, što je sasvim dovoljno u mom životnom dobu da moram da piškim - a ne postoji bolje mesto za to od kitnjastog muškog toaleta u Filharmoniji - pa sam otišao da nađem neko mirnije mesto.
Završio sam u mestu zvanom Vajns, koje je bilo gotovo podjednako kitnjasto kao Filharmonija ali neuporedivo mirnije. Pored mene, bila su još samo tri posetioca, što mi je bilo čudno s obzirom da je to veoma fini pab s drvenom oplatom nekog samozvanog umetnika Grinlinga Gibonsa i gipsarskim radovima na tavanici koji su kitnjastiji od drvenarije. Dok sam sedeo, pio pivo i uživao u svom plišanom okruženju, ušao je neki tip sa konzervom za priloge s koje je originalna etiketa bila nevešto oguljena i tražio mi prilog za hendikepiranu decu.
„Koju hendikepiranu decu?”, pitao sam.
„Onu u invalidskim kolicima.”
„Mislim, iz koje ste organizacije?”
„Iz, ee, one, ee, organizacije za hendikepiranu decu.”
„Pa, ako je sve u skladu sa zakonom”, rekao sam i dao mu dvadeset penija. Zato mi se toliko sviđa Liverpul. Fabrike su zatvorene, nema posla, opstanak grada potresno zavisi od fudbala ali žitelji Liverpula još uvek imaju karakter i inicijativu i ne gnjave vas besmislenim ambicijama da dobiju sledeću Olimpijadu.
Toliko je bilo lepo u Vajnsu da sam popio još dve krigle i onda shvatio da bih stvarno morao da pojedem nešto kako mi se ne bi zavrtelo u glavi i da ne završim sudarajući se s banderama i pevajući
„Mati Mekri”. Kad sam izašao, brdo na kojem se nalazio pab iznenada mi je delovalo neobjašnjivo strmo i naporno dok u svom pomalo smušenom stanju nisam shvatio da sam se spustio njime kad sam dolazio a da sad moram da se popnem uz njega, što je svemu dalo novo značenje. Nakon što sam prešao neveliku razdaljinu, našao sam se pred grčkim restoranom i kolebljivo sam pogledao jelovnik. Nisam ljubitelj grčke hrane - nije stvar u tome da ne poštujem dobru kuhinju, ali uvek sam mislio da mogu sam da skuvam lišće ako me privlače takve stvari - ali restoran je bio toliko pust a vlasnica me pozivala takvim preklinjućim pogledom da sam ušao. Pa, hrana je bila izvrsna. Nemam pojma šta sam jeo, ali bilo je obilno i slasno i ophodili su se prema meni kao prema princu. Glupo sam sve to zalio dodatnom količinom piva. Dok sam završio i platio, ostavivši tako velikodušnu napojnicu da je cela porodica došla na kuhinjska vrata, pa započeo dug proces traženja rukava jakne koji je tajanstveno nestajao, bio sam, bojim se, prilično pijan. Oteturao sam se na svež vazduh, osetivši iznenadnu mučninu i malaksalost.
Drugo pravilo neumerenog pijenja (prvo je, naravno, da ne osetite iznenadnu sklonost ka ženama krupnijim od Hos Kartrajt) glasi da nikad ne pijete u mestu koje se nalazi na strmom obronku. Sišao sam niz brdo na nogama koje nisam osećao i koje su se povijale preda mnom kao konopci koji se naglo podižu. Adelfi, koji je primamljivo sijao u podnožju brda, uspevao je da istovremeno bude veoma blizu i zapanjujuće udaljen. Bilo je kao da gledam kroz pogrešan kraj durbina - osećaj koji je bio donekle pojačan time što mi se činilo da mi se glava nalazi dobrih šest-sedam metara iza udova koji su manijački mlatarali. Bespomoćno sam ih pratio i nekim čudom su me spustili nizbrdo, bezbedno me sproveli preko ulice i uz stepenice do ulaza u Adelfi, gde sam proslavio svoj dolazak tako što sam napravio ceo krug pokretnim vratima tako da sam se opet obreo na svežem vazduhu pre nego što sam bio zavitlan neverovatnom brzinom u otmeno i oholo predvorje hotela. Bio sam izgubljen jedan trenutak pre nego što sam postao svestan da osoblje noćne smene nemo bulji u mene. Prikupivši onoliko dostojanstva koliko sam mogao i svestan toga da treba da izbegavam lift, otišao sam do veličanstvenog stepeništa i uspeo da padnem - ne znam kako - da je to ličilo na premotavanje filma unazad. Znam samo da sam konačno uspeo da stanem na noge i saopštim nagnutim glavama da sam dobro pre nego što sam se upustio u dugu potragu za svojom sobom beskrajnim i tajanstveno numerisanim hodnicima Adelfija.

*

Evo jednog saveta. Nemojte ići na krstarenje rekom Mersi ukoliko niste spremni na to da vam narednih jedanaest dana u glavi odzvanja čuvena pesma Gerija i Pejsmejkersa. Puštaju je dok se penjete na brod, dok se iskrcavate sa njega i veći deo vremena između toga. Otišao sam na vožnju brodom sledećeg jutra misleći da će mi malo sedenja i krstarenja ublažiti ubistven mamurluk, ali u stvari je pesma „Brod plovi rekom Mersi”, od koje se nije moglo pobeći, samo pogoršala jadno stanje u kojem mi se glava nalazila. Ako se to zanemari, mora se priznati da je plovidba Mersijem prijatan iako svakako vetrovit način da se provede jutro. Pomalo podseća na plovidbu sidnejskom lukom, samo što nema Sidneja.
U pauzama kad se nije čula pesma „Brod plovi rekom Mersi”, puštali su snimak koji je ukratko nabrajao čuvene vidike sa palube, ali akustika je bila užasno loša a osamdeset odsto onoga što je
izgovoreno istog bi trenutka progutao vetar. Čuo sam odlomke poput „tri miliona” i „najveće na svetu”, ali ne bih znao da li su pričali o kapacitetu rafinerije nafte ili o odelima Dereka Hatona. Ali suština je bila u tome da je ovo nekad bio veliki grad, a sada je Liverpul.
Nemojte me pogrešno shvatiti. Liverpul mi je veoma drag. Verovatno je moj omiljeni engleski grad. Ali deluje kao mesto sa više prošlosti nego budućnosti. Naslonjen na ogradu palube i gledajući u kilometre mirne vode, bilo je nemoguće poverovati da je donedavno - što je bio slučaj tokom dve stotine ponosnih i naprednih godina pre toga - šesnaest kilometara liverpulskih dokova i brodogradilišta, posredno ili neposredno, zapošljavalo sto hiljada ljudi. Duvan iz Afrike i Virdžinije, palmino ulje s juga Tihog okeana, bakar iz Čilea, juta iz Indije i gotovo svi drugi proizvodi koje možete navesti prošli bi ovuda pre nego što bi se od njih napravilo nešto korisno. Kao što se, što nije manje značajno, deset miliona ljudi sa ovog mesta otisnulo u nov život u novom svetu, privučeni pričama o ulicama popločanim zlatom i mogućnošću da steknu ogromno bogatstvo ili, što je bio slučaj s mojim precima, vrtoglavim izgledima da provedete narednih vek i po izbegavajući tornada i čisteći lopatom sneg u Ajovi.
Liverpul je postao treći najbogatiji grad u zemlji. Samo su London i Glazgov imali više milionera. Do 1880. imao je veći prihod od poreza nego Birmingem, Bristol, Lids i Šefild zajedno, iako je imao dvostruko manje stanovnika. Sedište Kjunarda i Vajt star lajnsa nalazilo se u Liverpulu, a bilo je i bezbroj drugih linija, danas uglavnom zaboravljenih - Blu fanel, Benk lajn, Koust lajn, Pacifik stim lajn, Mekendrjuz lajns, Elder Dempster, But. Bilo je više pomorskih linija sa sedištem u Liverpulu nego što danas ima brodova, ili bar tako deluje kad u luci nema ničega osim avetinjskog cvrkutavog glasa Gerija Marsdena.
Propadanje se odigralo u jednoj generaciji. Liverpul je 1966, još uvek bio druga najprometnija luka u Engleskoj, odmah posle Londona. Do 1985. toliko je propao da je bio manji i mirniji čak i od Tiza, Hartlpula, Grimsbija i Imingama. Ali kad je bio na svom vrhuncu, stvarno je bio izuzetan. Pomorska trgovina donela je Liverpulu ne samo bogatstvo i zaposlenost već i duh kosmopolitanizma s kojim je malo gradova na svetu moglo da se meri, i još uvek odiše tim duhom. U Liverpulu se još uvek osećate kao da ste u velegradu.
Prošetao sam od broda do Albertovog mola. Svojevremeno je postojao plan da se on isuši i pretvori u parking - nekad pomislite da je čudo što je uopšte nešto ostalo u ovoj jadnoj posrnuloj zemlji - ali sad je, naravno, očišćen i oplemenjen, stara skladišta pretvorena su u kancelarije, stanove i restorane za onu vrstu ljudi koja nosi telefone u torbama. Na njemu se nalaze ogranak Tejt galerije i Pomorski muzej Mersisajd.
Obožavam Pomorski muzej Mersisajd, ne samo zato što je lepo osmišljen već i zato što nam pruža tako uverljivu sliku Liverpula dok je bio veliki lučki grad - kad je svet bio pun produktivnog rada i veličanstvenog preduzetništva koji kao da su danas potpuno iščezli. Kako bih voleo da sam živeo u doba kad si mogao da prošetaš do luke i vidiš moćne brodove kako utovaruju i istovaruju velike bale pamuka i teške braon džakove kafe i začina, kad je putovanje brodom uključivalo stotine ljudi - mornara, lučkih radnika i gomile uzbuđenih putnika. Danas sve što možete videti u luci jeste nepregledno prostranstvo oronulih kontejnera i jednog čoveka u viljuškaru koji ih premešta.
Nekad je postojala neizmerna romantika u vezi sa morem i Pomorski muzej Mersisajd uspeva da dočara svaki delić toga. Bio sam naročito očaran salom na spratu koja je bila puna modela velikih
brodova - kakvi su nekad ukrašavali konferencijske sale za sastanke upravnog odbora. Bože, bili su divni. Čak i kao modeli bili su divni. Svi čuveni liverpulski brodovi bili su tu - Titanik, Imperator, RMS Veličanstveni (koji je počeo svoj život kao Bizmark pa otet u ime ratne odštete) i neopisivo lep TSS Vauban, sa svojim širokim palubama od poliranog javorovog drveta i veselim dimnjacima. Na natpisu je stajalo da je vlasništvo Parobrodske kompanije Liverpul-Brazil-River Plata limited. Samo što sam pročitao te reči, uhvatila me je tupa glavobolja na pomisao da nikad više neću videti tako lepu stvar. Dž. B. Prisdi ih je nazvao najvećim tvorevinama savremenog sveta, našim ekvivalentom za katedrale, i bio je potpuno u pravu. Bio sam preneražen saznanjem da nikad neću imati priliku da u belom odelu i sa panama šeširom na glavi siđem mostićem i odem u bar koji ima ventilator na plafonu. Kako je nekad život poražavajuće nepravedan.
Proveo sam dva sata lutajući muzejom i pažljivo gledajući sve eksponate. Rado bih ostao duže ali morao sam da napustim hotel tako da sam sa žaljenjem izašao i vratio se kroz centralne lepe viktorijanske ulice Liverpula do Adelfija, gde sam pokupio svoje stvari i odjavio se.
Osetio sam želju da odem u Port Sanlajt, zajednicu koju je 1888. podigao Vilijam Liver za radnike u svojoj fabrici sapuna zato što me zanimalo kakva je u poređenju sa Solterom. Otišao sam do centralne stanice i ukrcao se na voz. U Rok Feriju su nas obavestili da zbog radova moramo da nastavimo put autobusom. To mi je odgovaralo zato što nisam žurio i uvek se može više videti iz autobusa. Vozili smo se poluostrvom Viral izvesno vreme dok vozač nije najavio stanicu Port Sanlajt. Bio sam jedini koji je izašao a ono što je bilo najupečatljivije jeste da ovo očigledno nije Port Sanlajt. Pokucao sam na prednja vrata pa sačekao da se otvore.
„Izvinite”, rekao sam, „ali ovo ne izgleda kao Port Sanlajt.”
„Zato što je ovo Bebington”, odgovorio je. „To je najbliže što mogu da priđem Port Sanlajtu zbog niskog mosta.”
Oh.
„Pa gde se onda tačno nalazi Port Sanlajt?”, pitao sam, ali pitanje je bilo upućeno oblaku plavog dima. Prebacio sam ranac preko ramena i izabrao jedan put, nadajući se da je to pravi - a verovatno bi bio da sam krenuo drugim putem. Šetao sam izvesno vreme ali činilo se da put ne vodi nikud, ili barem ne u mesto koje liči na Port Sanlajt. Posle izvesnog vremena, naišao je starac s polukačketom koji se teturao i pitao sam ga da mi pokaže put u Port Sanlajt.
„Porr Sanlajtl”, odgovorio je, urlajući kao neko ko veruje da je ceo svet ogluveo zajedno s njim i kao da želi da mi nagovesti da je vraški glupo što želim tamo da idem. „Treba vam buuus!”
„Autobus?”, iznenađeno sam odgovorio. „Koliko je daleko?” „Rekao sam da vam treba buuus!”, ponovio je još glasnije. „Shvatam. Ali u kome je pravcu?”
Koščatim prstom me ubo u osetljivu tačku tačno ispod ramena. Bolelo je. „Treba vam buuus!”
„Shvatio sam.” Dosadni glupi matori prdežu. Povisio sam ton da mu pariram i zaurlao blizu njegovog uva. „Ne znam u kom pravcu da idem.”
Pogledao me kao da sam nepodnošljivo glup. „Prokleti buuus! Treba vam prokleti buuus!” I odvukao se dalje, mrdajući vilicom ali ne izgovarajući ništa.
„Hvala vam. Crknite brzo”, uzviknuo sam za njim, trljajući rame.
Vratio sam se u Bebington i u prodavnici se raspitao kuda treba da idem, što je, naravno, odmah trebalo da uradim. Ispostavilo se da je odmah niz put, ispod železničkog mosta pa iza raskrsnice - ili je možda bilo obrnuto. Ne znam zato što je kiša počela jako da pada i toliko sam uvukao glavu u ramena da gotovo ništa nisam video.
Hodao sam možda osamsto metara, ali vredelo je svaki pokisli korak. Port Sanlajt bio je divan, prava mala baštenska zajednica, i mnogo veseliji od hrpe kamenih kućica u Solteru. Imao je otvorena zelena prostranstva, pab i lepe male kuće skrivene iza brojnih krošnji. Nije bilo nikoga i izgledalo je da ništa nije otvoreno - niti radnje, ni pab, ni memorijalni centar, niti umetnička galerija Ledi Liver, što je bilo nezgodno - ali hteo sam da vidim što sam više mogao pa sam pošao u dugu šetnju kišnim ulicama. Malo sam se iznenadio kad sam video da je fabrika i dalje tu, još uvek proizvodi sapun koliko sam mogao da vidim, i onda sam shvatio da sam iscrpeo sve što Port Sanlajt može da mi ponudi jedne kišne subote van sezone. Zato sam se odvukao nazad do autobuske stanice na kojoj sam nedavno izašao i čekao na pljusku sat i petnaest minuta na autobus do Hutona, što je bilo čak manje zabavno nego što zvuči.
Huton je svetu imao da ponudi ne samo donekle glupo ime već i najgoru rupu od železničke stanice, gde više nikad neću promoliti nos. Čekaonice na peronu izgledale su kao daščare i prokišnjavale su, što i nije bilo toliko važno s obzirom da sam već sasvim pokisao. Sa još šest putnika čekao sam čitavu večnost na voz za Čester, gde sam preseo na drugi za Lendadno.
Voz za Lendadno bio je ugodno prazan tako da sam zauzeo mesto za stolom za četvoro i umirio se misleći o tome kako ću se uskoro naći u lepom hotelu ili pansionu gde ću se okrepiti toplom kupkom i izdašnom večerom. Izvesno vreme sam gledao krajolik pa izvadio knjigu Kraljevstvo pored mora da vidim da li je Pol Teru rekao nešto o okolini što bih mogao da ukradem ili preradim za svoje svrhe. Kao i uvek, bio sam iznenađen što je, vozeći se baš ovom prugom, živahno ćaskao sa drugim putnicima. Kako uspeva u tome? Ako zanemarimo činjenicu da je moj kupe bio prazan, ne znam kako se upuštate u razgovor s nepoznatim ljudima u Engleskoj. Naravno, u Americi je lako. Samo ispružite ruku i kažete: „Ja sam Brajson. Koliko ste para zaradili prošle godine?”, i razgovoru nema kraja.
Ali u Engleskoj - ili Velsu u ovom slučaju - to je veoma teško, bar meni. Nikad nisam započeo razgovor u vozu koji nije bio katastrofalan ili zbog kojeg, u najmanju ruku, nisam zažalio. Ili bubnem pogrešnu stvar („Izvinite, ne mogu da ne primetim izuzetnu veličinu vašeg nosa”) ili se ispostavi da osoba čiju sam druželjubivost podstakao ima ozbiljan mentalni poremećaj koji se manifestuje mumlanjem ili dugim bespomoćnim jecanjem, ili je komercijalista neke kompanije koji iz puke pristojnosti pogrešno tumači vaše zanimanje i obećava da će svratiti do vas za procenu kad sledeći put bude u Dejlsu, ili želi da vam potanko ispriča sve o svojoj operaciji raka debelog creva i tera vas da pogodite gde drži kesu („Odustajete? Vidite, evo mi je ispod pazuha. Slobodno stisnite.”), ili vas vrbuje za mormone ili bilo šta od deset hiljada drugih stvari kojih bih želeo da budem pošteđen. Dugo mi je trebalo da shvatim da su osobe koje žele da pričaju s vama u vozu po pravilu one osobe sa kojima ne želite da pričate u vozu, tako da se u poslednje vreme uglavnom držim po strani a zabavu konverzacije tražim u knjigama brbljivih ljudi poput Žana Morisa i Pola Terua.
Tako da postoji izvesna ironija u tome što sam sedeo i gledao svoja posla kad je ušao muškarac u šuškavoj jakni, spazio moju knjigu i uzviknuo: „Aha, taj Terju!” Podigao sam glavu i video da se
namešta u visokom sedištu preko puta mene. Bio je u ranim šezdesetim godinama i imao je grivu bele kose i vesele bujne preduge obrve koje su se izdizale u šiljcima, kao vrhovi umućenih puslica. Izgledale su kao da ga je neko podizao tako što ga je vukao za obrve. „Ne razume se u vozove, znate”, rekao je.
„Molim?”, oprezno sam odgovorio.
„Terju.” Klimnuo je glavom prema mojoj knjizi. „Nimalo se ne razume u vozove. A ako se razume, to zadržava za sebe.” Srdačno se nasmejao na to i toliko je uživao u tome da je ponovio, pa seo sa rukama na kolenima i smejao se, kao da pokušava da se seti kad smo se poslednji put toliko zabavljali.
Uzdržano sam klimnuo glavom na njegovu dosetku pa spustio pogled na knjigu pokretom za koji sam se nadao da će ispravno protumačiti kao znak da treba da odjebe. Umesto toga, nagnuo se i krivim prstom mi spustio knjigu - čin koji me nervira čak i kad sam odlično raspoložen. „Znate onu njegovu knjigu - Velika železnica šta li? Preko cele Azije. Znate na koju mislim?”
Klimnuo sam glavom.
„Znate da je Delhi ekspresom putovao od Lahora do Islamabada a da nijednom nije pomenuo izradu lokomotive.”
Shvatio sam da se očekuje da nešto kažem tako da sam rekao: ,,Oh?”
„Nije ni spomenuo. Možete li da zamislite? Čemu služi knjiga o železnici ako ne pričate o lokomotivama.”
„Volite vozove?”, pitao sam i odmah zažalio.
U sledećem trenutku knjiga mi je ležala u krilu, a ja sam slušao najdosadnijeg čoveka na svetu. Nisam stvarno slušao šta je pričao. Njegove obrve koje su stremile uvis prikovale su mi pogled, kao i otkriće da mu podjednako bogata količina dlaka raste iz nosa. Kao da ih je zalivao šamponom za brz rast. Nije bio samo ljubitelj vozova, već je i pričao o njima, što je bilo daleko opasnije stanje.
„Ovaj voz”, govorio je, „Metro-Kemel, hermetički je zatvorena jedinica izrađena u fabrici u Svindonu između jula 1986. i avgusta ili najkasnije septembra 1988. Prvo sam pomislio da ne može da pripada svindonskoj seriji 1986-88 zbog unakrsnih šavova na naslonima sedišta, ali onda sam video ulubljene nitne na oplati sa strane i pomislio sam: Ono što imamo ovde, Sirile, stari druže, jeste hibrid. Ne postoji mnogo sigurnih stvari na svetu ali ulubljene nitne Metro-Kemel nikad ne lažu. A gde vi živite?”
Bio je potreban trenutak da shvatim da mi je postavio pitanje. „Uh, Skipton”, rekao sam poluistinu.
„Tamo imate Kros-Blekvel nagibne šasije”, rekao je, ili nešto slično podjednako nerazumljivo za mene. ,,A ja, ja živim u Aptonu na Severnu.
„Bujica Severna”, mahinalno sam rekao.
„Upravo tako. Severn mi prolazi pored kuće.” Pogledao me je mrzovoljno, kao da sam pokušao da ga odvratim od njegove osnovne teme. „Tamo dole imamo Z-46 Zanusi sa obrtnim osovinama i sa
Abot-Kostelo horizontalnim prenosnicima snage. Uvek možete da prepoznate Z-46 zato što se čuje patuš-patuš kad prelazi preko spojeva na tračnicama umesto katoink-katoink. To ih sigurno odaje. Kladim se da to niste znali.”
Na kraju mi ga je bilo žao. Žena mu je umrla dve godine ranije - pretpostavljam da se ubila - i otada se posvetio putovanju vozom kroz Englesku, brojanju nitni, beleženju službenih brojeva sa pločica službenika železnice i svemu ostalom čime ovakvi siroti ljudi prekraćuju vreme dok ih bog ne odvede u milostivu smrt. Nedavno sam u novinama pročitao da je jedan govornik u Engleskom društvu psihologa opisao ljubav prema vozovima kao oblik autizma nazvan Asperdžerov sindrom.
Iskrcao se u Prestatinu - nešto u vezi sa Fegots-Grejvi dvanaestotoncem nalik na blender koji je trebao da prođe sutra ujutru - i mahao sam mu kroz prozor dok je voz izlazio iz stanice pa se prepustio uživanju u iznenadnoj tišini. Slušao sam kako voz juri prugom - zvučalo je kao da govori asperdžerov sindrom, asperdžerov sindrom - i proveo poslednjih četrdeset minuta do Lendadna lenjo brojeći nitne.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:23 am





DVADESETO POGLAVLJE

Severni Vels je iz voza izgledao kao najgore mesto za odmor - beskrajni redovi kamp prikolica podsećaju na zatvorski kompleks u polju usred zabite nedođije na vetrometini koja se nalazi sa pogrešne strane železničke pruge i nemilosrdnih dvostrukih šina, s pogledom na beskrajno prostranstvo vlažnog peska istačkanog kanalizacionim otvorima podmuklog izgleda i more koje se nazire u daljini. Činilo mi se čudnim da neko izabere da ovde provede odmor: da spava u limenoj kutiji na zabitom polju udaljenom kilometrima od bilo čega, sa klimom kao što je engleska, i da svakog jutra sa još stotinu ljudi iz istovetnih limenih kutija prede preko pruge, dvostrukih šina i pustinje kanalizacionih otvora kako bi pokvasio noge u udaljenom moru punom govana iz Liverpula. Ne znam tačno šta, ali ima nešto u tome što me ne privlači.
Iznenada su se kamp prikolice proredile, pejzaž oko zaliva Kolvin izgledao je lepo i veličanstveno, voz je oštro skrenuo na jug i, nekoliko minuta kasnije, ušao u Lendadno.
Lendadno je veoma prijatno lepo mesto, podignuto u velikom zalivu, sa redovima ozbiljnih ali ljupkih hotela iz devetnaestog veka duž šetališta pored mora, koji su me na zalazećem svetlu podsećali na postrojene viktorijanske dadilje. Lendadno je namenski izgrađen kao letovalište sredinom devetnaestog veka i sačuvao je prijatan starinski duh. Ne verujem da bi Luis Kerol, koji je šetao ovom promenadom s malom Alisom Lidel šezdesetih godina devetnaestog veka, pričao joj uzbudljive price obelim zečevima, gusenicama koje puše i povremeno joj tražio gaćice kako bi mogao da obriše grozničavo čelo i po mogućstvu je bezazleno uslika golu, primetio veliku razliku danas, osim što su hoteli sad imali električno osvetljenje a Alisa bi imala - koliko? - sto dvadeset i sedam godina i možda ne bi predstavljala toliku opsesiju sirotom perverznom matematičaru.
Zabrinuo sam se zato što je grad bio pun penzionera koji su došli na vikend. Autobusi iz cele zemlje bili su parkirani u sporednim ulicama, svi hoteli u koje sam ušao bili su puni, a u svakoj hotelskoj trpezariji video sam mnoštvo - neverovatne gomile - sedih glava koje su klimale, jele supu i veselo ćaskale. Bog zna šta ih je dovelo na velško primorje u ovo tmurno doba godine.
Dalje niz šetalište nalazio se red pansiona, koji su bili veliki ibezmalo nerazlučivi jedni od drugih, od kojih su neki imali istaknute table da izdaju sobe. Imao sam osam ili deset pansiona na raspologanju, što me čini nervoznim zato što nikad ne omanem da loše izaberem. Mojoj ženi je dovoljan samo jedan pogled na niz pansiona da pogodi koji ima snežno belu posteljinu i blistavo kupatilo i čija je vlasnica dobrodušna seda udovica koja obožava decu, dok ja uglavnom uvek izaberem mesto čiji gramzivi vlasnik ne vadi cigaretu iz usta i tako kašlje da se pitate gde pljuje šlajm. To će se, potišteno sam pomislio, sigurno dogoditi i večeras.
Table ispred svih pansiona nabrajale su njihove brojne pogodnosti - „Televizor u boji”, „En Suite u svim sobama”, „Aparat za kafu”, „Centralno grejanje” - što je samo povećalo moju nelagodnost i neodlučnost. Kako mogu pametno da izaberem kad imam toliko mogućnosti? Jedan je imao satelitsku televiziju i presu za peglanje pantalona, dok se drugi hvalio naročito napadnim
iskošenim slovima da ima Važeći sertifikat vatrogasnog društva - nešto što mi nikad ne bi palo na pamet kad tražim noćenje s doručkom. Bilo je daleko jednostavnije kad si u najboljem slučaju mogao da se nadaš da sve sobe imaju toplu vodu.
Izabrao sam mesto koje je spolja delovalo dovoljno pristojno - na tabli je pisalo da sobe imaju televizor u boji i aparat za kafu, otprilike sve što mi je ovih dana potrebno da bih proveo živahno subotnje veče - ali čim sam ušao i video ubuđan smrdljiv vlažan malter i oguljene tapete, znao sam da sam loše izabrao. Taman sam hteo da se okrenem i pobegnem kad je vlasnik izašao iz stražnje sobe i zaustavio moje povlačenje jednim „Da” bez entuzijazma. U kratkom razgovoru sam saznao da jednokrevetna soba sa doručkom košta devetnaest i po funti - što je bila prevara. Bilo je potpuno neprihvatljivo da prenoćim u tako turobnom mestu po takvoj lopovskoj ceni tako da sam rekao ,,U redu” i uzeo sobu. Pa, tako je teško reći ne.
Moja soba bila je upravo onakva kakvu sam očekivao - hladna i tmurna, s nameštajem od melamina, tepihom pocrnelim od prljavštine i onim tajanstvenim flekama na plafonu koje vas asociraju na zaboravljen leš u sobi iznad. Udari ledenog vetra strujali su kroz jedini prozor čiji je okvir loše dihtovao. Povukao sam zavese i nisam se iznenadio što sam morao snažno da ih cimnem da bi se pomerile, ali nisu mogle da se sastave u sredini. Postojao je poslužavnik sa priborom za kafu, ali šolje su bile - biću obziran - odvratne, a kašičica je bila zalepljena za poslužavnik. Kupatilo je bilo slabo osvetljeno visokom sijalicom koja se uključivala povlačenjem kanapa, imalo je iskrivljene podne pločice i prljavštinu koja se godinama nagomilavala u svakom uglu i pukotini. Pogledao sam žućkast talog oko kade i lavaboa i shvatio šta vlasnik radi sa šlajmom. Nije dolazilo u obzir da se kupam tako da sam ispljuskao lice hladnom vodom, obrisao se peškirom koji je bio tvrd poput biskvita od žitarica i požurio napolje.
Dugo sam šetao promenadom kako bih pospešio apetit i ispunio sat vremena. Bilo je divno. Vazduh je bio miran i oštar a nije bilo nikog napolju, iako sam video mnogo sedih glava koje su veselo poskakivale u hotelskim salonima i trpezarijama. Možda se održavao skup obolelih od Parkinsonove bolesti. Prošetao sam gotovo celom promenadom, uživajući u hladnom jesenjem vazduhu i urednoj lepoti okruženja: prigušeno svetio hotela sa leve strane, mastiljavo ništavilo nemirnog mora s desne i raštrkana treperava svetla na obližnjem rtu Veliki Orms i udaljenom Mali Orms.
Nisam mogao da ne primetim - sad je delovalo tako očigledno - da su gotovo svi hoteli i pansioni izgledali mnogo bolje od mog. Gotovo bez izuzetka imali su imena koja su odavala počast drugim mestima - Vindermer, Straford, Klouvli, Derbi, Sejnt Kilda, čak i Toronto - kao da su se vlasnici pribojavali da će biti prevelik šok za posetioce ako ih podsete da su u Velsu. Samo je jedno mesto, sa tablom na kojoj je pisalo Nućanja a Duručok/Noćenje i doručak, nagoveštavalo da sam, barem u tehničkom smislu, u inostranstvu.
Naručio sam jednostavnu večeru u malom neodređenom restoranu na Mostin stritu i posle toga, pošto nisam želeo da se sasvim trezan vratim u svoju prljavu sobu, pošao u potragu za pabom. Lendadno je imao iznenađujuće malo ovih vitalnih institucija. Dugo sam hodao dok nisam naišao na jedan koji je izgledao iole pristojno. Iznutra je to bio pab tipičan za mala mesta - pliš boje trule višnje, ustajao vonj, dim - i bio je pun, uglavnom mladih ljudi. Seo sam za šank, misleći da ću tu moći da prisluškujem svoje susede i da ću, čim ispraznim čašu, moći da naručim drugu, ali nije se
desilo ništa od toga. Bilo je previše muzike i pozadinske buke da bih mogao da razaberem šta ljudi pored mene pričaju, a na blagajni je vladala tolika gužva da bi samo jedan unezveren šanker mogao da primeti praznu čašu i molećivo lice na mom kraju šanka.
Sedeo sam i pio pivo kad bih uspeo da ga dobijem i gledao, kao što često činim u ovakvim prilikama, zanimljiv proces u kojem mušterije vraćaju šankeru svoju kriglu u kojoj ima još malo pene i zlatnih kapljica. Ta krigla bi bila pažljivo napunjena, ali iz nje bi se slivao višak pene, obogaćen nevidljivim dodatkom bakterija, pljuvačke i mikročestica omekšale hrane, pa bi iscurio u zaprljan vlažan poslužavnik da bi bio brižljivo - da ne kažem naučno - prebačen pomoću providnog plastičnog levka nazad u bure u podrumu. Tamo bi te male nečistoće strujale, plutale i mešale se, poput govana u zdeli sa zlatnom ribicom, čekajući da se nađu u nekoj drugoj krigli. Ako ću već da pijem razređenu pljuvačku i vodicu za ispiranje usta, onda bih više voleo da to bude u udobnom i veselom okruženju i da sedim u vindzorskoj stolici pored upaljene vatre, ali izgleda da je to sve neostvariv san. Kao što se nekad dešava u ovakvim prilikama, više mi se nije pilo pivo tako da sam ustao sa barske stolice i rano se povukao u svoju sobu na obali.
Ujutru sam iz pansiona izašao u svet iz kojeg su nestale boje. Nebo je bilo nisko i teško, a more ogromno, beživotno i sivo. Dok sam hodao, počela je da pada kiša, mreškajući površinu vode. A dok sam stigao do stanice, pretvorila se u pljusak. Stanica Lendadno je zatvorena nedeljom - činjenica da u najvećem letovalištu u Velsu nedeljom ne radi železnički saobraćaj suviše je besmislena i depresivna da bih se na tome zadržavao - ali u 11.00 je polazio autobus za Blajnaj Festinog. Nije bilo nijedne klupe niti je postojalo ikakvo sklonište pored autobuske stanice, nisam imao gde da se sklonim sa kiše. Ako danas često putujete javnim prevozom u Engleskoj, uskoro počnete da se osećate kao pripadnik nekog nepoželjnog sloja društva, kao što su hendikepirani ili nezaposleni, i da svi u suštini žele da nestanete. Trenutno sam se donekle tako osećao - a bogat sam, zdrav i neobično dobro izgledam. Kako li je kad ste siromašni, onesposobljeni ili na drugi način sprečeni da aktivno učestvujete u nacionalnoj vrtoglavoj jurnjavi uz sunčane padine planine Pohlepe?
Deluje mi neverovatno koliko su se stvari promenile u poslednjih dvadeset godina. Ranije je postojala određena plemenitost u življenju u Engleskoj. Samim tim što postojite, idete na posao i plaćate porez, povremeno se vozite autobusom i uglavnom se ponašate pristojno ako ne i uzorno, imali ste osećaj da doprinosite na neki mali način u održavanju jednog plemenitog poduhvata - očuvanju uglavnom saosećajnog i dobronamernog društva u kojem svi uživaju u zdravstvenom osiguranju, pristojnom javnom prevozu, razumnom televizijskom programu, univerzalnom socijalnom blagostanju i svemu ostalom. Ne znam za vas, ali ja sam uvek bio prilično ponosan što sam deo toga, pogotovo zbog toga što zapravo niste morali ništa da radite - niste morali da dajete krv, kupujete časopise od beskućnika ili da radite išta što je neobično - da biste se osećali kao da se deo toga. Ali danas, što god da radite, osećate grižu savesti. Ako odete u šetnju prirodom, podsetiće vas da neumoljivo doprinosite zakrčenju nacionalnih parkova i eroziji staza na krhkim brdima. Ako probate da nađete spavaća kola do Fort Vilijema, voz na liniji Setl-Karlajl ili autobus od Lendadna do Blajnaja nedeljom, počećete da se osećate podlo i nastrano zato što znate da takve usluge iziskuju velike i skupe donacije. Provozajte se kolima, probajte da nađete posao, tražite mesto gde ćete živeti
sve to oduzima dragoceni prostor i vreme. A što se tiče zdravstvene nege - zaista, koliko nepromišljeni i sebični treba da budete! („Možemo da sredimo vaše urasle nokte, gospodine Smit, ali to, naravno, znači da ćemo morati da skinemo neko dete sa aparata za održavanje u životu.”)
Ne smem ni da pomislim koliko je koštalo Gvened transport da me odveze u Blajnaj Festinog ovog vlažnog nedeljnog jutra s obzirom da sam bio jedini putnik, ako se izuzme jedna mlada žena koja nam se pridružila u Betsv-i-Koedu i ubrzo nas napustila u mestu sa zanimljivim imenom Pont-i- Pentu. Radovao sam se ovom putovanju zato što sam mislio da ću moći da vidim Snoudoniju, ali kiša je tako jako padala, a prozori autobusa toliko su bili prekriveni prljavim kapima da gotovo ništa nisam video - samo mutna prostranstva mrtve paprati boje rđe s ponekom nepomičnom ovcom nezadovoljnog izgleda. Kiša je bubnjala u prozore kao da neko baca šljunak, a autobus se zastrašujuće njihao pod naletima vetra. Bilo je kao na brodu na nemirnom moru. Autobus se teško kretao i nemilosrdno zastajao na zavojitim planinskim putevima, a brisači su mu divlje lepršali tamo- amo, dok se nije popeo do platoa u oblacima pa započeo naizgled nekontrolisano strmoglavo spuštanje u Blajnaj Festinog kroz strme klance pokrivene bezbrojnim naslagama polomljenog škriljca sjajnog od kiše. Ovde se svojevremeno nalazio centar rudarske industrije Velsa, a razbacani otpaci i ostaci koji su pokrivali bukvalno svaki delić zemlje činili su da pejzaž deluje nezemaljski i sablasno
tako nešto nisam nikad video u Engleskoj. U središtu ovog nezemaljskog pejzaža čučalo je selo Blajnaj, koje je i samo izgledalo kao naslaga od škriljca na kiši.
Izašao sam iz autobusa u centru blizu terminala čuvene železnice Blajnaj Festinog, privatne železničke kompanije koju su preuzeli entuzijasti, kojom sam nameravao da stignem do Portmedoga u planinama skrivenim među oblacima. Stanični peron bio je otvoren, ali sva vrata koja su vodila u čekaonice, toalete i šalter-salu bila su zatvorena katancem i nigde nije bilo nikoga. Pogledao sam zimski red vožnje na zidu i u očajanju video da sam upravo propustio - bukvalno upravo propustio - voz. Zbunjen, izvadio sam iz džepa svoj izgužvan red vožnje autobusa i, u još većem očajanju, otkrio da po redu vožnje autobus stiže tačno na vreme da propusti podnevni voz iz Blajnaja. Vukući prst niz red vožnje, saznao sam da je sledeći voz tek za četiri sata. Sledeći autobus stiže nekoliko minuta posle toga. Kako je to moguće? I, što je još važnije, šta da radim četiri sata u ovom kišovitom mestu od koga je i bog digao ruke? Nije dolazilo u obzir da ostanem na peronu. Bilo je hladno, a kiša je tako podmuklo koso padala da nisam mogao da nađem zaklon čak ni u najudaljenijim uglovima.
Mrmljajući nemilosrdne stvari o Gvened transportu, železničkoj kompaniji Blajnaj Festinog, engleskoj klimi i sopstvenoj suludoj gluposti, pošao sam u gradić. S obzirom da je ovo Vels i da je nedelja, ništa nije bilo otvoreno i nije bilo života na uskim ulicama. Niti je, koliko sam mogao da vidim, bilo hotela ili pansiona. Palo mi je na pamet da voz možda uopšte ne ide po ovakvom vremenu, što bi značilo da ću biti stvarno zaglavljen ovde. Bio sam pokisao, smrznut i veoma, veoma sumoran. Na drugom kraju grada nalazio se mali restoran po imenu Majfenvi i nekim čudom je bio otvoren. Požurio sam u njegovu primamljivu toplinu, svukao natopljenu jaknu i džemper i, pokušavajući da namestim svoju iznenada oživelu kosu, seo za sto pored radijatora. Bio sam jedina mušterija. Naručio sam kafu i nešto da prezalogajim i uživao u tome što sam na toplom i suvom. Negde u pozadini je Net King Kol pevao nametljivu pesmu. Gledao sam ulicu po kojoj je pljuštala kiša i uveravao samog sebe da će jednog dana ovo biti „dvadeset godina ranije”.
Ako sam naučio nešto u Blajnaj tog dana, to je da, bez obzira koliko se trudio, ne mogu da pijem kafu i jedem omlet sa sirom četiri sata. Jeo sam najsporije što sam mogao pa naručio još jednu kafu ali, posle celog sata sporog jela i srkutanja, postalo je očigledno da ću morati ili da odem ili da platim stanarinu tako da sam nevoljno pokupio svoje stvari. Na blagajni sam objasnio svoj nezavidan položaj ljubaznim vlasnicima i oboje su ispuštali one saosećajne oh-bože zvuke koje ljubazni ljudi
ispuštaju kad slušaju nečiju muku.
„Mogao bi da poseti rudnik škriljca”, predložila je žena muškarcu.
„Da, mogao bi da ode do rudnika škriljca”, složio se muškarac i okrenuo se ka meni. „Mogli biste da posetite rudnik škriljca”, rekao mi je kao da misli da sam možda propustio gorepomenuti razgovor.
„Oh, a šta je to tačno?”, pitao sam, trudeći se da ne zvučim previše sumnjičavo.
„Stari rudnik. Imaju obilaske sa vodičem.''
„Veoma je zanimljivo”, dodala je njegova žena.
„Da, veoma je zanimljivo”, složio se muškarac. „Mada je prilično udaljen.”
,,A možda je zatvoren nedeljom”, rekla je žena. „Nije sezona.”
„Naravno, možete otići taksijem ako niste raspoloženi za šetnju po ovom vremenu”, predložio je muškarac.
Pogledao sam ga. Taksi? Da li je rekao taksi? Ovo je delovalo kao preveliko čudo da bih poverovao. „Imate taksi službu u Blajnaju?”
,,Oh, da”, odgovorio je kao da je to jedno od najčuvenijih obeležja Blajnaja. „Da li želite da vam pozovem jedan da vas odveze do rudnika?”
„Pa...”, tražio sam prave reči. Nisam želeo da zvučim nezahvalno prema ovim tako ljubaznim ljudima, ali s druge strane ideja da obilazim rudnik škriljca u vlažnoj odeći delovala mi je primamljivo koliko i poseta proktologu. „Mislite li da bi taksi mogao da me odveze u Portmedog?” Nisam bio siguran koliko je to daleko, a nisam se usuđivao da se nadam.
„Naravno”, odgovorio je muškarac. Pozvao je taksi pa su me ispratili uz brojne lepe želje. Ušao sam u taksi, osećajući se kao brodolomnik koga su neočekivano izvukli na sigurno. Ne mogu vam opisati sa kolikim sam zadovoljstvom gledao kako Blajnaj ostaje iza mene.
Taksista je bio srdačni mladić koji mi je tokom vožnje duge dvadeset minuta ispričao najvažnije ekonomske i društvene podatke o poluostrvu Dvajfor. Najupečadjivije saznanje bilo je da je poluostrvo potpuno suvo nedeljom. Ne možete da nađete kap alkohola ni da vam život od toga zavisi nigde između Portmedoga i Aberdarona. Nisam znao da takva ostrva čestitosti još postoje u Engleskoj, ali bilo mi je toliko drago što sam izašao iz Blajnaja da mi to nije bilo važno.
Portmedog, sklupčan pored mora pod nemilosrdnim pljuskom, izgledao je kao sivo mesto koje se lako zaboravlja, puno mokrog šljunka i tamnog kamenja. Ne obazirući se na kišu, pažljivo sam proučio skroman izbor lokalnih hotela - osećao sam da zaslužujem komfor i luksuz posle noći u turobnom pansionu u Lendadnu - i izabrao sam gostionicu zvanu Rojal Sportsmen. Moja soba je bila pristojna i čista, iako se nije posebna isticala, i odgovarala je mojim potrebana. Dok je vrila voda za kafu, presvukao sam se u suvu odeću, pa seo na ivicu kreveta s kafom i raskošnim čajnim kolačićem i pogledao sapunicu zvanu Žitelji doline, u kojoj sam uživao. Nisam imao pojma šta se dešava, naravno, ali odlučno tvrdim da su gluma i režija bile bolje nego u svakoj seriji snimljenoj u, recimo, Švedskoj ili Norveškoj - ili Australiji kad smo već kod toga. Makar zidovi nisu podrhtavali kad neko
zatvori vrata. Bilo je neobično iskustvo gledati ljude u prepoznatljivo engleskom okruženju - pili su čaj i nosili džempere Marks i Spenser - koji pričaju na marsovskom. Povremeno su, moram da napomenem, ubacivali engleske reči - „Zdravo”, „Dobro, onda”, ,,Ok” - verovatno zato što nisu postojali velški sinonimi, a u jednoj sceni vrednoj pomena glumac je izgovorio nešto što je zvučalo kao: „Vlč jlč aarg jibsi kum razuzdan vikend”, što me je prosto oduševilo. Kako je slatko i dražesno da Velšani nemaju svoj izraz za zabranjeno tucanje između petka i ponedeljka.
Dok sam popio kafu i vratio se na ulicu, kiša je privremeno stala, ali ulice su bile pune ogromnih bara zato što odvodi nisu mogli da se izbore s tolikom količinom vode. Ispravite me ako grešim, ali pomislili biste da ako je jedan narod do sad trebao da savlada veštinu odvodnjavanja, to bi trebalo da budu Englezi. U svakom slučaju, automobili su odvažno krstarili ovim privremenim jezerima i prskali mlazeve vode na okolne kuće i prodavnice. Ne zaboravivši svoje iskustvo s barama u Vestonu i svestan toga da je ovo mesto gde stvarno nema šta da se radi nedeljom, oprezno sam nastavio Hajt stritom.
Obišao sam turističku organizaciju, gde sam iz brošure saznao da je Aleksandar Medoks početkom devetnaestog veka izgradio Portmedog kao luku za škriljac iz Blajnaja i da je krajem veka hiljadu brodova godišnje pristajalo u luku da preveze 116.000 tona velškog kamena. Danas je mol, naravno, renoviran za japije, sa popločanim trotoarima i otmenim stanovima. Iz pristojnosti sam obišao taj kvart pa pošao sporednom uličicom kroz lučku četvrt malih brodogradilišta i drugih pomorskih preduzeća, popeo se stranom brda na kojem su bile kuće pa se spustio drugom stranom dok se nisam obreo u mirnom seocetu Bort-i-Džest, lepom selu s vilama od opeke koje se nalazilo u zalivu u obliku potkovice sa predivnim pogledom na Trejt Bah do Harliš Pointa i zaliva Tremedok preko puta. Bort-i-Džest odisao je prijatnom starinskom atmosferom. U centru sela, s pogledom na zaliv, nalazila se ispostava pošte sa plavom tendom na kojoj je pisalo „Slatkiši” i „Sladoled”, a u blizini se nalazila ustanova zvana Kaje s pogledom na more. Ovo mesto mora da je preslikano iz knjige Avantura na ostrvu. Odmah sam bio osvojen.
Sledio sam travnatu stazu iznad mora do rta. Čak i pod niskim oblacima pogled na ušće Glaslina i ravnicu Snoudon bio je veličanstven. Vetar je bio jak a more ispod mene udaralo je u stene na impresivno žestok način, ali bar je kiša stala i vazduh je bio sladak i svež kakav može da bude samo pored mora. Spuštao se mrak i bojao sam se da se ne pridružim talasima na stenama daleko ispod mene tako da sam pošao nazad u grad. Kad sam stigao, otkrio sam da su se u međuvremenu zatvorila ona malobrojna mesta koja su bila otvorena. Samo je jedan mali snop polusvetla dopirao iz mraka koji me je okruživao. Otišao sam da vidim šta je to i zainteresovao se kad sam otkrio da je to južni terminal i operacioni štab čuvene železnice Blajnaj Fetinog.
Želeo sam da vidim nervni centar ove organizacije koja mi je nanela toliko nevolja i neprijatnosti tako da sam ušao. Iako je odavno prošlo pet sati, stanična knjižara još uvek je bila otvorena i bilo je dosta tihih ljudi koji su razgledali tako da sam ušao da pronjuškam. Bilo je to neverovatno mesto, s brojnim redovima knjiga čiji su naslovi glasili Železnice doline Vinion i ušća Mejdiša i Enciklopedija skretničarskih kućica. Postojala je i edicija knjiga od više tomova po imenu Vozovi u nevolji, svaka ispunjena fotografijama vozova koji su izleteli iz šina, sudara vozova i drugim katastrofama - pretpostavljam da je to ekvivalent ljubitelja vozova za snaf film.42 Oni koji traže veće uzbuđenje, imaju na raspolaganju gomilu video-trake. Izvadio sam iz rafa jedan koji se
zvao Hanslet i Handreds reli vozova na paru 1993, na kojem se nalazila provokativna etiketa koja je obećavala „Pedeset minuta akcije u pari!”. Ispod toga nalazila se nalepnica na kojoj je pisalo:
„Upozorenje: Sadrži eksplicitne scene parenja Starok 0-6-0 teškaša sa GWR Hoperom”. U stvari, ovo poslednje sam upravo izmislio ali sa zaprepašćenjem sam primetio da svi ljudi oko mene razgledaju sa upravo onom vrstom zaokupljenosti, koncentracije i usporenim disanjem kakve možete da vidite u seks-šopovima, i odjednom mi je palo na pamet da ova zabava sa ljubiteljima vozova možda ima još neku posebnu dimenziju.
Ako je verovati pločici u šalter-sali, železnica Blajnaj Festinog osnovana je 1832. i najstarija je na svetu. Takođe sam saznao da železničko društvo ima šest hiljada članova, što me zapanjilo iz više razloga. Iako je poslednji voz za taj dan odavno otišao, jedan čovek se još uvek nalazio za šalterom tako da sam mu prišao i tiho ga ispitao zašto ne postoji koordinacija između železničkog i autobuskog saobraćaja u Blajnaja. Ne znam zašto, s obzirom da sam bio oličenje šarma, ali očito se osetio pogođenim, kao da sam mu uvredio ženu, i razdražljivo mi je odgovorio: „Ako Gvened transport želi da ljudi stignu na podnevni voz iz Blajnaja, onda bi trebalo da pomere polazak svojih autobusa.”
„Ali isto tako”, nisam popuštao, ,,i vaš voz bi mogao da krene nekoliko minuta kasnije.” Pogledao me je kao da sam drzak preko svake mere i odgovorio: „Ali zašto bismo to učinili?”
Iz ovog primera možete videti šta sve fali ovim ljubiteljima vozovima. Nerazumni su, svadljivi, preterano pedantni i često, kao ovaj ovde, imaju iritirajuće male brkove kao Majki Fiš koji vas mame da ih ubodete u oči sa dva ispružena savijena prsta. Štaviše, zahvaljujući mom novinarskom njuškanju u knjižari, mislim da slobodno možemo reći da postoji osnovana sumnja da se upuštaju u neprirodne radnje kad gledaju filmove o vozovima na paru. Za njihovo dobro, i za dobro društva, treba ih odvesti i zatvoriti iza bodljikave žice.
Pomislio sam da ga odmah uhapsim - „Hapsim vas u ime Njenog veličanstva zbog iritirajuće tvrdoglavosti u vezi sa redom vožnje i zato što imate nervirajuće i neprilične male brkove” - ali osećao sam se plemenito tako da sam ga pustio uz strog pogled kojim sam ga upozorio da će pre pasti sneg u paklu nego što ću prići blizu njegove železnice. Mislim da je shvatio poruku.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:24 am



DVADESET PRVO POGLAVLJE

Ujutru sam odšetao do stanice Portmedog - ne one Blajnaj Festinog hajde-da-se-igramo-sa- vozovima, već do prave stanice engleske železnice. Stanica je bila zatvorena, ali nekoliko ljudi stajalo je na peronu, svi su pažljivo izbegavali poglede drugih i stajali, pretpostavljam, na istom mestu na kojem stoje svakog jutra. Prilično sam siguran u to zato što sam stajao i gledao svoja posla kad je naišao muškarac u odelu i pogledao me prvo iznenađeno a zatim ljutito zato što sam zauzeo ono što je očigledno bio njegov kvadratni metar perona. Stao je nekoliko metara dalje i gledao me izrazom koji nije bio daleko od mržnje. Pomislio sam kako je ponekad lako steći neprijatelje u Engleskoj. Sve što treba da uradite jeste da stanete na pogrešno mesto, okrenete kola na njihovom prilazu - ovaj tip imao je ZABRANJENO OKRETANJE ispisano na čelu - ili nepažnjom sednete na njihovo mesto u vozu, i tiho će vas mrzeti do groba.
Konačno je naišao voz Sprinter sa dva vagona i svi smo se ukrcali. Ovo su zaista najneudobniji, praktični, izuzetno ružni vozovi sa sedištima tvrdih ivica, tajanstvenim istovremenim vrućim i hladnim strujanjima vazduha, oštrim osvetljenjem i, iznad svega, nezdravim izborom boja s narandžastim prugama i beznadežno jeftinim heraldičkim oznakama. Zašto li je neko pomislio da bi putnici u vozu voleli da budu okruženi sa puno narandžastog, naročito ujutru? Zalio sam za onim starinskim vozovima koji su postojali kad sam prvi put došao u Englesku, koji nisu imali hodnike već su se sastojali od niza zatvorenih odeljaka, svaki zaseban svet u malom. Uvek je postojao talas uzbuđenja prilikom otvaranja vrata odeljka zato što nikad niste znali šta možete zateći s druge strane. Postoji nešto prijatno intimno i nasumično u sedenju tako blizu potpunih stranaca. Sećam se da sam jednom bio u takvom vozu kad se jedan od putnika, mladić stidljivog izgleda u kabanici, iznenada obilno ispovraćao po podu - tada je vladala epidemija gripa - i onda se drsko isteturao iz voza na sledećoj stanici. Nas troje preostalih nastavili smo da se vozimo u tišini, kiselih lica, uvučenih nogu i ponašajući se, na onaj veoma neobičan engleski način, kao da se ništa nije dogodilo. Kad bolje razmislim, možda je i bolje što više ne postoje ti vozovi. Ali ipak mi se ne dopadaju narandžaste heraldičke oznake.
Išli smo obalnim putem pored širokih ušća i krševitih brda uz sivo ravno prostranstvo zaliva Kardigan. Usputni gradovi imali su nazive koji su zvučali kao mačka koja valja klupče: Livingril, Morfa Maudah, Landekvin, Dajfrin Ardudvaj. U Penrhajndajdretu su u voz nagrnula deca svih uzrasta u školskim uniformama. Očekivao sam viku i upaljene cigarete, ali svi su se ponašali besprekorno. Svi su izašli u Harliču i voz je odjednom postao prazan i tih - sasvim dovoljno da mogu da čujem kako par iza mene priča velškim narečjem, što me je odobrovoljilo. Kod Barmuta smo prešli preko još jednog širokog ušća drvenim nasipom koji je izgledao trošno. Negde sam pročitao da je ovaj nasip godinama bio zatvoren i da je Barmut do skoro bio poslednja stanica. Delovalo je kao čudo što je engleska železnica uložila novac da obnovi nasip kako bi linija opstala, ali kladim se da će za deset godina ova klimava poluzaboravljena linija do Portmedoga preći u ruke entuzijasta poput železnice
Blajnaj Festinog i neka budala sa iritirajućim brčićima reći će mi da ne mogu da presedam do Šruzberija zato što to ne odgovara njihovom redu vožnje.
Tako da sam bio srećan, posle tri sata i sto šezdeset i devet kilometara, što sam preseo na voz za Šruzberi dok još mogu. Nameravao sam da idem na sever i nastavim svoje dostojanstveno napredovanje prema Džon O'Groutsu, ali na staničnom razglasu sam čuo da polazi voz za Ladlou i impulsivno sam se ukrcao u njega. Godinama sam slušao da je Ladlou divno mesto i odjednom mi je palo na pamet da mi je ovo poslednja prilika da ga vidim. Tako sam, dvadeset minuta kasnije, sišao na usamljeni peron u Ladlou i popeo se uz veliko brdo do grada.
Ladlou je zaista ljupko i prijatno mesto na vrhu brda visoko iznad reke Tim. Izgledao je kao da ima sve što biste mogli da poželite - knjižare, bioskop, nekoliko primamljivih čajdžinica i pekara, nekoliko „porodičnih kasapnica” (Uvek sam želeo da uđem i pitam: „Koliko će koštati da obradite moju?”), staromodni Vulvorts i uobičajen izbor apoteka, pabova, prodavnica galanterije i pozamanterije i sličnih prodavnica, a sve su bile uredno raspoređene i skladno uklopljene u okruženje. Društvo građana Ladloua je na mnoge zgrade obzirno stavilo pločice sa imenima ljudi koji su tu ranije živeli. Jedna takva visila je na zidu Anđela, stare kočijaške krčme na Broad stritu koja je nažalost - i nadam se samo privremeno - zatvorena. Sudeći po pločici, čuvena kočija Aurora svojevremeno je prelazila razdaljinu od oko sto šezdeset kilometara do Londona za samo dvadeset i sedam sati, što pokazuje koliko smo napredovali. Danas engleska železnica verovatno može da prevali tu razdaljinu upola brže.
U blizini sam naišao na sedište organizacije nazvane „Društvo distrikta Ladlou za zaštitu mačaka”, što me je zainteresovalo. Pitao sam se šta li stanovnici Ladloua rade svojim mačkama da je potrebna naročita agencija za njihovu zaštitu? Možda to gledam iz pogrešnog ugla, ali ako ne bacite zapaljenu mačku na mene, ne mogu da zamislim šta biste morali da uradite da bih osnovao dobrotvorno društvo za njihovu zaštitu. Osim nacionalnog stava prema životinjama ne postoji ništa drugo, osim možda dirljivog verovanja u pouzdanost vremenske prognoze i opšteg oduševljenja vicevima koji uključuju reč „zadnjica”, što čini da se više osećam kao stranac u Engleskoj. Da li ste znali da je Nacionalno društvo za zaštitu dece od zlostavljanja osnovano šezdeset godina posle osnivanja Kraljevskog društva za zaštitu životinja od zlostavljanja, i to kao njegov ogranak? Da li ste znali da je 1994. Engleska glasala za usvajanje zakona u Evropskoj uniji za periode odmora za životinje koje se transportuju, ali protiv zakonskog prava fabričkih radnika na odmor tokom rada?
Ali čak i sa ovako neobičnom istorijom, delovalo mi je neverovatno da postoji čitava, očigledno dobro finansirana, organizacija posvećena isključivo bezbednosti i blagostanju mačaka iz distrikta Ladlou. Nisam bio manje zaintrigiran ni neobičnim ograničenjima koje je društvo postavilo samo sebi - da se brine samo za bezbednost i blagostanje mačaka iz Ladloua. Pitao sam se šta bi se desilo da me članovi društva uhvate kako mučim mačku tačno izvan granica distrikta? Da li bi samo, pomireni sa sudbinom, slegli ramenima i rekli: „Nije u našoj nadležnosti.”? Ko zna? Sigurno ne ja zato što sam, kad sam prišao kancelariji, sa idejom da se raspitam, otkrio da je zatvorena i da su članovi očigledno - i voleo bih da ne tražite dublje značenje u ovome - izašli na ručak.
Što sam i ja želeo da uradim. Prešao sam ulicu do prijatnog malog restorana Maslinova grančica koji je služio samo salate, gde sam ostavio utisak najnižeg pripadnika društva zato što sam zauzeo sto za četvoro. Mesto je bilo prazno kad sam ušao i, boreći se sa rancem i poslužavnikom koji
je naginjao tome da se prevrne, smestio sam se za prvi prazan sto. Ali čim sam seo, posetioci su nagrnuli sa svih strana i mogao sam da osetim kako me ljudi, kad bi se okrenuli od kase i videli da sam zauzeo mesto koje očigledno nije bilo namenjeno samo za jednu osobu, streljaju očima pre nego što bi se sa svojim poslužavnicima popeli na sprat gde je bilo više mesta za sedenje, što im očigledno nije odgovaralo. Dok sam se trudio da što brže pojedem svoj obrok i da budem nevidljiv, muškarac koji je sedeo dva stola dalje prišao mi je i oštrim glasom me pitao da li je jedna od stolica slobodna pa ju je uzeo, ne sačekavši moj odgovor. Pojeo sam jelo i posramljeno se išunjao.
Vratio sam se na stanicu i kupio kartu za sledeći voz za Šruzberi i Mančester Pikadili. Zbog kvara na mreži negde na liniji, voz je kasnio četrdeset minuta. Kad je stigao, bio je dupke pun a putnici su bili nervozni. Našao sam mesto tako što sam podigao sve ljude, koji su nerado ustali sa svojih mesta i gledali me sa prezirom - još neprijatelja! Kakav dan! - i sedeo sam u jakni, stisnut u pregrejanom kupeu s rancem na krilu. Maglovito sam se nadao da ću stići u Blekpul, ali nisam mogao da se pomerim ni da izvadim svoj red vožnje da vidim gde treba da presednem tako da sam samo sedeo i nadao se da ću uspeti da uhvatim voz u Mančesteru.
Engleska železnica imala je loš dan. Izmileli smo oko kilometar i po iz stanice i onda dugo stajali bez očiglednog razloga. Konačno se čulo preko razglasa da će zbog kvarova na liniji voz ići samo do Stokporta, što je izazvalo opšte gunđanje. Konačno, posle dvadesetak minuta, voz je oklevajući krenuo i polako počeo da se vuče zelenim krajolikom. Na svakoj stanici se glas sa razglasa izvinjavao zbog kašnjenja i ponavljao da voz ide samo do Stokporta. Kad smo, posle devedeset minuta, konačno stigli u Stokport, očekivao sam da će svi sići ali niko se nije pomerio, pa nisam ni ja. Samo je jedan putnik, Japanac, poslušno sišao pa gledao u očajanju kako voz nastavlja, bez objašnjenja i bez njega, za Mančester.
U Mančesteru sam otkrio da mi treba voz za Preston tako da sam pogledao ekrane, ali na njima su se nalazile samo konačne destinacije, bez navođenja usputnih stanica. Tako da sam stao u red s putnicima koji su tražili od službenika engleske železnice smernice za razna mesta. Šteta za njega što u Engleskoj nisu postojale stanice zvane Odjebi zato što je očigledno upravo to želeo da nam kaže. Rekao mi je da odem na peron trinaest, otišao sam da ga potražim ali bilo je samo jedanaest perona. Tako da sam se vratio i obavestio ga da ne mogu da nađem peron trinaest. Ispostavilo se da se do tog perona stiže skrivenim stepenicama i preko mostića. Delovao je kao peron za nestale vozove. Bio je puno ljudi koji su stajali, delujući izgubljeno i tužno, kao glumci u onom skeču Monti Pajtona o mlekadžiji. Konačno su nas uputili nazad na peron tri. Naravno, kad je voz stigao, ispostavilo se da je Sprinter sa dva vagona. Uobičajenih sedam stotina ljudi naguralo se unutra.
Tako sam, četrnaest sati nakon što sam tog jutra krenuo iz Portmedoga, umoran, neuredan, gladan i pun čemera stigao u Blekpul, mesto u koje ionako nisam naročito želeo da idem.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:24 am





DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Blekpul - ne zanima me koliko ste puta ovo čuli, uvek zvuči neverovatno - ima više posetilaca godišnje od Grčke i izdaje više kreveta turistima od celog Portugala. Troši najviše čipsa po glavi stanovnika na svetu. (Četrdeset jutara krompira dnevno.) Ima najviše tobogana u Evropi. Ima drugu najpopularniju turističku atrakciju na kontinentu, plažu Zadovoljstva od četrdeset i dva jutra, čijih šest i po miliona posetilaca godišnje nadmašuje jedino Vatikan. Ima najpoznatije svetleće ukrase. A petkom i subotom uveče ima više javnih toaleta od bilo kog drugog mesta u Engleskoj; u drugim gradovima ih zovemo ulazi.
Što god da mislite o ovom gradu, on je veoma dobar u onome što radi - ili ako ne dobar, onda bar veoma uspešan. Proteklih dvadeset godina, kad je broj Engleza koji tradicionalno provodi odmor na moru opao za petinu, Blekpul je dobio sedam odsto više posetilaca i pretvorio turizam u privrednu granu od dvesta pedeset miliona funti godišnje - što nije mali poduhvat kad uzmete u obzir englesku klimu, činjenicu da je Blekpul ružan, prljav i veoma udaljen od bilo čega, da je njegovo more otvoren toalet i da su gotovo sve njegove atrakcije jeftine, provincijalne i sumorne.
Došao sam zbog svetlećih ukrasa. Slušao sam i čitao o njima toliko dugo da sam zaista žudeo da ih vidim. Tako da sam, našavši sobu u skromnom pansionu u sporednoj ulici, požurio na šetalište pored mora u stanju iščekivanja. Pa, o svetlećim ukrasima Blekpula mogu reći samo da nisu vredni pomena ako nisu sjajni - a nisu sjajni. Naravno, uvek postoji opasnost da se razočarate kad konačno vidite nešto što dugo želite da vidite, ali teško je nadmašiti razočaranje Blekpulovih iluminacija. Očekivao sam da će laseri parati nebo, stroboskopi šarati oblake, i druga bleštavila koja oduzimaju dah. Umesto toga, zatekao sam samo škropotavu povorku starih tramvaja ukrašenih poput svemirskih brodova ili božićnih praskavaca i nekoliko kilometara tričavih dekoracija na banderama. Pretpostavljam da bi vam, ako nikad niste videli kako funkcioniše struja, možda oduzelo dah, ali čak ni u to nisam siguran. Sve je samo izgledalo prilično jeftino i neadekvatno, kao i sam Blekpul.
Ništa manje zapanjujuće od osrednjosti svetlećih ukrasa bile su gomile ljudi koje su došli da vide taj spektakl. Duž šetališta su automobili bili priljubljeni branik uz branik, s dečjim licima pripijenim uz prozore svakog milećeg vozila, a masa ljudi srećno je šetala širokom promenadom. Na svakih nekoliko metara, ulični prodavci prodavali su svetleće ogrlice, narukvice i druge džidžabidže kratkog veka i bučno trgovali. Negde sam pročitao da je polovina posetilaca Blekpula bila tamo bar deset puta. Bog zna šta su videli u ovom mestu. Šetao sam oko kilometar i po promenadom i nisam mogao da shvatim u čemu je čar - a ja sam, kao što ste možda shvatili do sad, entuzijasta za kič. Možda sam samo klonuo posle dugog putovanja iz Portmedoga, ali nisam mogao da osetim nimalo entuzijazma. Šetao sam kroz jarko osvedjene igraonice i provirio u sale za bingo, ali nije me zahvatilo praznično raspoloženje koje je izgleda obuzelo sve ostale. Konačno, osećajući se iscrpljeno i kao potpuni stranac, povukao sam se u riblji restoran gde sam naručio porciju bakalara, pomfrit i grašak i gde su me gledali kao južnjačkog mekušca kad sam tražio tartar sos, pa otišao da
rano legnem.
Ujutru sam ustao rano kako bih dao Blekpulu još jednu priliku. Znatno više mi se dopao po danu. Šetalište uz obalu imalo je lepe ukrase od kovanog gvožđa i pažljivo izrađene kolibe s krovovima u obliku glavice luka, gde su se prodavali čajni kolačići sa suvim grožđem, kolači sa orasima i druge lepljive stvari, što mi je sinoć promaklo u mraku, a plaža je bila ogromna, pusta i veoma prijatna. Plaža u Blekpulu duga je jedanaest kilometara, a čudno u vezi s njom je to što zvanično ne postoji. Ne izmišljam. Krajem osamdesetih godina, kad je Evropska zajednica izdala direktivu o minimalnim standardima za kanalizacije koje se izlivaju u more, ispostavilo se da su gotovo svi engleski primorski gradovi daleko čak i od donjeg limita. Većina velikih mesta poput Blekpula nalazila se sa pogrešne strane govnometra ili čime već mere takve stvari. To je predstavljalo ozbiljan problem za Vladu, kojoj je bilo mrsko da troši pare na engleske plaže kad postoje savršeno dobre plaže za bogate ljude na Karibima ili na Barbadosu, tako da je usvojena politika po kojoj - ovo je toliko bizarno da jedva mogu da podnesem, ali kunem se da je istina - Brajton, Blekpul, Skarboro i sva druga vodeća letovališta nemaju plaže za kupanje u pravom smislu reči. Bog zna koji su izraz izmislili za ova peščana prostranstva - posredne kanalizacione amortizere, pretpostavljam - ali u svakom slučaju su otklonili problem, koji nije bio rešen ali nije koštao ministra finansija ni penija što je, naravno, najvažnija stvar ili, u slučaju sadašnje Vlade - jedina stvar.
Ali dosta političke satire! Hajde brzo da se uputimo u Morkamb. To je sledeće mesto u koje sam otišao brzim Sprinterom, delom da bih pravio zajedljiva poređenja sa Blekpulom, a delom zato što volim Morkamb. Nije mi najjasnije zašto ali sviđa mi se.
Kad ga danas pogledate, teško je poverovati da je ne tako davno Morkamb nadmašio Blekpul. U stvari, počevši od 1880. pa mnogo decenija kasnije, Morkamb je predstavljao letovalište severne Engleske. Bio je prvi primorski grad u Engleskoj koji je imao svetleće ukrase. Morkamb je rodno mesto binga, šećerne pene i tobogana. Tokom čuvenih Vejks nedelja,43 kad su celi fabrički gradovi sa severa istovremeno odlazili na letovanje (Morkamb su zvali Bredfordom na moru) odjednom bi sto hiljada ljudi nagrnulo u njegove pansione i hotele. Dok je bio na vrhuncu, imao je dve velike železničke stanice, osam koncertnih sala, osam bioskopa, akvarij um, zabavni park, zoološki vrt, kulu čiji se pod vrteo u krug tako da posetioci moge da sede i uživaju u pogledu sa svih strana, veslačku stazu, Letnji paviljon, Zimske bašte, najveći bazen u Engleskoj i dva mola. Centralni mol bio je jedan od najlepših i najdoteranijih u Engleskoj, sa čuvenim kulama i kupolama - plutajuća istočnjačka palata u zalivu Morkamb.
Imao je više od hiljadu pansiona koji su usluživali gomilu posetilaca, ali i otmenije zabave za one sa ekstravagantnijim željama. Pozorišta Old Vik i Sedlers Vels igrala su predstave cele sezone. Elgar je dirigovao orkestrom u Zimskim baštama, a Neli Melba je pevala. A imao je i brojne hotele koji su bili ravni svakom evropskom, poput Granda ili Brodveja, gde su početkom dvadesetog veka dobrostojeće mušterije mogle da biraju između desetak vrsta kupki, uključujući „mlaz sa iglicama”,
„kupku sa morskom vodom”, „penušavu”, „belgijsku” i „škotsko ispiranje”.
Znam sve to zato što sam pročitao knjigu nazvanu Izgubljeno odmaralište: Plima i oseka Morkamba koju je napisao lokalni župnik Rodžer K. Bingam, koja ne samo da je veoma dobro napisana (i neverovatno je, dozvolite da primetim, koliko u ovoj zemlji ima zanimljive lokalne istorije) već i puna fotografija
Morkamba kad je bio na vrhuncu, koje su se neverovatno razlikovale od onoga što sam zatekao kad sam sišao sa voza, jedan među samo tri putnika što su se iskrcala, i ušetao u sunčane ali toliko izbledele čari Marin rouda da su oduzimale dah.
Teško je reći kad ili zašto je počelo propadanje Morkamba. Ostao je popularan sve do pedesetih godina - 1956. imao je hiljadu i trista hotela i pansiona, deset puta više nego danas - ali njegova slava počela je da bledi pre toga. Čuveni Centralni mol bio je u velikoj meri uništen požarom tridesetih godina i postepeno je postao sramotna olupina. Do 1990. gradski zvaničnici su ga izbacili sa lokalne mape - jednostavno su se pretvarali da napuštena hrpa koja štrči iz mora i dominira šetalištem, nije tu. U međuvremenu je Zapadni mol pokošen zimskom olujom 1974. Veličanstvena koncertna sala Alhambra izgorela je 1970, a pozorište Rojalti srušeno dve godine kasnije da bi se podigao tržni centar.
Do ranih sedamdesetih propadanje Morkamba bilo je strmoglave Jedno po jedno, lokalna obeležja su nestajala - bazen dostojan divljenja 1978, Zimske bašte 1982, zaista raskošan hotel Grand 1989. - kako su ljudi napuštali Morkamb zbog Blekpula i španskih ostrva. Krajem osamdesetih ste, po Bingamu, mogli da kupite veliki, petospratni, svojevremeno ponosan hotel Grosvenor po istoj ceni kao kuću u nizu u Londonu.
Danas se oronulo šetalište pored mora u Morkambu sastoji uglavnom od polupraznih bingo sala i igraonica, radnji „sve za funtu” i butika sa rasprodajama u kojima je odeća toliko jeftina i neprivlačna da je slobodno mogu izložiti napolju i ostaviti bez nadzora. Mnogo prodavnica je prazno, a većina ostalih izgleda kao da je pred zatvaranjem. Ponovo je postao - ironija nad ironijama - Bredford na moru. Morkamb je pao toliko nisko da grad prošlog leta čak nije mogao da nađe nekog ko bi kupio dozvolu za postavljanje ligeštula. Kad letovalište ne može da nađe nekog ko bi postavio ligeštule, znate da loše posluje.
Ali Morkamb ipak ima svojih draži. Njegova promenada pored mora lepa je i dobro održavana, a njegov ogroman zaliv (dve stotine i osamdeset kvadratnih kilometara, ako zapisujete) možda je jedan od najlepših na svetu s nezaboravnim pogledom na zelena i plava brda Lejklenda: Skafel, Koniston Old Men, Lengdejl Pajks.
Danas sve što je ostalo iz zlatnog doba Morkamba jeste hotel Midlend, vesela, vedra, bleštavo bela art deko građevina sa širokim modernim pročeljem koja je podignuta na obali 1933. U to vreme su konstrukcije od betona bile modni imperativ, ali beton je očigledno bio van domašaja lokalnih graditelja tako da su podigli zgradu od ekrington cigle i prekrili je malterom tako da izgleda kao beton, što mi je delovalo ljupko. Danas se vide tragovi laganog propadanja na uglovima hotela, a ovde-onde je umrljan flekama od rđe. Veći deo prvobitnog unutrašnjeg dekora izgubljen je za vreme povremenih i nemarnih obnova tokom godina i nekoliko velikih kipova Erika Džila, koji su nekad krasili ulaz i gostinske prostorije, jednostavno je nestalo ali hotel još uvek poseduje neuništivu draž tridesetih godina.
Nije mi bilo jasno ko su današnje mušterije Midlenda. Izgledalo je kao da nema nijednog posetioca kad sam ušao i popio kafu u praznom sunčanom salonu koji je gledao na zaliv. Jedna od malih draži savremenog Morkamba je u tome što su svuda veoma zahvalni što ste ih posetili. Uživao sam u izvanrednoj usluzi i lepom pogledu, dve stvari koje su, koliko sam uspeo da vidim, potpuno nedostupne u Blekpulu. Dok sam odlazio, ugledao sam veliki Džilov beli kip morske sirene od gipsa
u praznoj trpezariji. Ušao sam da je vidim i otkrio da je rep statue, koji je pretpostavljam vredeo malo bogatstvo, pričvršćen lepljivom trakom. Činilo mi se da je to odgovarajući simbol grada.
Uzeo sam sobu u pansionu na obali, gde su me primili s neverovatnom zahvalnošću, kao da su vlasnici zaboravili da se izdaju sve one prazne sobe na spratu, pa proveo poslepodne u šetnji sa knjigom Rodžera Bingama i razgledanju, pokušavajući da zamislim kako je grad izgledao dok je bio na vrhuncu, a svratio sam u nekoliko tužno zahvalnih čajdžinica.
Vreme je bilo prijatno i dosta je ljudi, uglavnom starijih, šetalo promenadom ali gotovo da nisam video nikoga da troši pare. Nemajući ništa pametnije da radim, pošao sam u dugu šetnju gotovo do Karnforta i vratio se nazad preko peska zato što je bila oseka. Shvatio sam da nije iznenađujuće što su ljudi prestali da dolaze u Morkamb, već što su ikad dolazili. Teško je zamisliti manje pogodno mesto za letovalište. Plaže se uglavnom sastoje od veoma gustog blata, a veliki zaliv dugo je satima bez vode zbog hirovitih plima i oseka. Možete da šetate devet i po kilometara do Kumrije kad je oseka, ali kažu da je to opasno bez vodiča, ili peščanog pilota, kako ih ovde zovu. Jednom prilikom sam proveo izvesno vreme s tim pilotima koji su mi ispričali strašne priče o autobusima i konjima koji su probali da pređu zaliv za vreme oseke i zauvek nestali u podmuklom živom pesku. Čak i danas se dogodi da se šetači previše udalje i nađu se odsečeni kad dođe plima, što je najneprijatniji način koji mogu da zamislim da se završi poslepodne.
Osetivši se odvažno, odšetao sam nekoliko stotina metara preko peska, proučavajući tunele koje su napravili crvi i zanimljive valovite useke koje je ostavila opadajuća voda i budno motreći na živi pesak - koji nije stvarno pesak, već muljevito blato koje vas zaista usisa ako upadnete u njega. Plima u Morkambu ne nailazi odjednom kao plimni talas na ušću reke Severn, već se prikrada iz raznih pravaca, što je još opasnije zato što vam se lako možete desiti, ako se prepustite mislima, da iznenada otkrijete da ste nasukani na velikom peščanom ostrvu koje se podmuklo smanjuje usred velikog mokrog zaliva, tako da sam budno gledao oko sebe i nisam se usuđivao da odem daleko.
Bilo je čudesno - sigurno mnogo bolje od ičega što možete doživeti u Blekpulu. Čudan je osećaj hodati po morskom dnu i znati da će uskoro biti prekriven sa devet metara vode. Naročito mi se dopala osamljenost. Ako dolazite iz velike zemlje, najteže vam je da se naviknete na to da u Engleskoj retko možete da budete osamljeni kad ste napolju - jedva da postoji mesto gde možete, recimo, slobodno da stanete i pišate bez bojazni da će vas dvogledom videti neki zaljubljenik u ptice ili da će iza okuke naići neka starija gospoda - tako da je osećaj osamljenosti na otvorenom pesku predstavljao svojevrstan luksuz.
Sa razdaljine od nekoliko stotina metara, Morkamb je izgledao veoma lepo na kasnom popodnevnom suncu, a čak i izbliza, kad sam se sa peska popeo betonskim stepenicama obraslim mahovinom na šetalište, nije izgledao loše, ako se izuzmu puste sale za bingo i prodavnice novotarija. Pansioni na istočnoj strani Marin rouda delovali su uredno, doterano i prijatno optimistički. Bilo mi je žao vlasnika koji su u njih uložili svoje nade pa se našli u umirućem letovalištu. Propadanje započeto pedesetih otrglo se kontroli sedamdesetih godina i mora da je delovalo zbunjujuće i neobjašnjivo ovim jadnim ljudima dok su gledali kako Blekpul, udaljen samo tridesetak kilometara na jug, postaje sve popularniji.
Morkamb je pokušao da se nadmeće sa Blekpulom, što je glupo ali ne i nelogično. Podigao je veliki akvarijum sa delfinima i novi otvoreni bazen, a nedavno je imao budalast plan da otvori
zabavni park Mister Blobi. Ali njegova draž je sigurno, a nada nesumnjivo, baš u tome što nije Blekpul. To je ono što mi se dopada kod njega - što je tih, srdačan i pristojan, što ima dovoljno mesta u pabovima i kafanama, što vas sa ivičnjaka ne guraju mladići koji se šepure i što se ne klizate po pločniku na bačenim plastičnim tanjirima i gomilicama povraćke.
Voleo bih da jednog dana ljudi ponovo otkriju draž kratkog odmora na moru, mala zadovoljstva šetanja duž lepo uređene promenade pored mora, naslanjanja na ogradu, upijanja pogleda, sedenja s knjigom u kafani, pukog besposličenja. Onda bi možda Morkamb mogao ponovo da procveta. Kako bi bilo lepo da Vlada zaista preduzme nešto u tom smislu, da obnovi izbledela mesta poput Morkamba - ponovo izgradi mol po prvobitnim planovima, priloži donaciju za nove Zimske bašte, zauzme se za restauraciju zgrada na obali, možda preseli ovde ogranak poreske uprave ili neke druge birokratske službe kako bi se nešto dešavalo tokom cele godine.
Uz malo doterivanja i razuman dugoročan plan, siguran sam da bi se pojavili ljudi koji bi želeli da otvore knjižare, male restorane, antikvarnice, galerije, možda čak i istočnjačke restorane brze hrane i one neobične male ali luksuzne hotele. Pa, zašto da ne?
Morkamb bi mogao da postane mali pandan na severu Engleske za Sausalito ili Sent Ajvs. Možete mi se smejati ali kakva druga moguća budućnost postoji za mesto poput Morkamba? Ljudi bi mogli da dođu za vikend da pojedu kvalitetan obrok u malom restoranu na obali koji gleda na zaliv i možda da odu na predstavu ili koncert u Zimskim baštama. Japiji bi mogli da provedu noć ovde i tako smanje gužvu u Lejk distriktu. Sve to ima savršenog smisla. Ali, naravno, to se nikad neće desiti i delom mi se, ako mogu da primetim, zbog toga podsmevate.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:25 am



DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Čuvam mali iskrzan isečak iz novina koji nekad nosim sa sobom da bih se razonodio. Reč je o vremenskoj prognozi iz Vestern dejli mejla koja kaže sledeće: „Prognoza: Suvo i toplo, ali svežije sa slabim padavinama.”
U toj jednoj jezgrovitoj rečenici savršeno je opisana engleska klima: suvo ali kišovito sa toplim/hladnim intervalima. Vestern dejli mejl može svakog dana da objavljuje tu prognozu - a koliko ja znam, možda to i radi - i gotovo nikad neće pogrešiti.
Prvo što stranci primete kad je reč o engleskom vremenu jeste to što maltene ne postoji. Sve one pojave koje na drugim mestima čine prirodu iole uzbudljivom, nepredvidivom i opasnom - tornada, monsuni, mećave, oluje sa gradom od kojih panično bežite - gotovo su potpuno nepoznate na engleskim ostrvima, što meni savršeno odgovara. Volim da nosim istu vrstu odeće svakog dana u godini. Zahvalan sam što mi ne trebaju klima-uređaj ili mreža na prozorima da ne bi uletali insekti i leteće životinje koje vam isisaju krv ili vam pojedu pola lica dok spavate. Volim da znam da sve dok ne krenem u kućnim papučama da se penjem na Ben Nevis u februaru, gotovo sigurno nikad neću nastradati od vremenske nepogode u ovoj blagoj i pitomoj zemlji.
Pričam vam ovo zato što sam, dok sam doručkovao u trpezariji hotela Stara Engleska u Bounesu na Vindermeru, dva dana nakon što sam otišao iz Morkamba, pročitao članak u Tajmsu o snežnoj oluji
„mećavi”, kako ju je Tajms nazvao - neuobičajenoj za ovo doba godine koja je „zahvatila” istočnu Angliju. Sudeći po Tajmsovom izveštaju, oluja je pokrila delove regiona sa „pet centimetara snega” i stvorila „smetove visoke do petnaest centimetara”. Kao odgovor na to, uradio sam nešto što nikad nisam uradio: izvadio sam svesku i sastavio pismo uredniku u kojem sam ljubazno objasnio da pet centimetara snega nikako ne može da predstavlja mećavu i da petnaest centimetara snega nije smet. Mećava je, istakao sam, kad ne možeš da otvoriš ulazna vrata. Smet je kad se oprostiš od svog automobila do proleća. Hladnoća je kad ostavite deo šake na kvakama, drškama poštanskog sandučića i drugim metalnim predmetima. Zatim sam zgužvao pismo zato što sam shvatio da sam blizu toga da se pretvorim u jednog od onih tipova nalik na pukovnika Blimpa koji su u velikom broju sedeli oko mene i jeli kornfleks ili kačamak sa svojim zadrtim ženama i bez kojih hoteli poput Stare Engleske ne bi opstali.
Bio sam u Bounesu zato što sam morao da čekam dva dana dok mi se ne pridruže dva prijatelja iz Londona sa kojima ću provesti vikend u šetanju. Veoma sam se radovao tome, ali ne i činjenici da ću provesti još jedan dug besciljan dan u Bounesu, pokušavajući da besposličenjem ispunim prazne sate do čaja. Otkrio sam da je previše izloga sa kuhinjskim krpama, servisima za ručavanje s likom Zeca Pitera i džemperima na rombove da bih mogao da se razonodim odlaskom u kupovinu, a nisam bio siguran da mogu da podnesem da još jedan dan tumaram po ovom izuzetno zabavnom letovalištu.
Došao sam u Bounes manje-više zato što nisam imao drugog izbora pošto je to jedino mesto u nacionalnom parku Lejk distrikt koje ima železničku stanicu. Pored toga, pomisao da ću provesti dva
mirna dana pored nepomućene lepote jezera
Vindermer i uživati u brojnim ugodnostima ljupkog (iako skupog) starog hotela, učinila mi se primamljivom dok sam bio u Morkambu. Ali jedan dan je prošao i ostao mi je još jedan, tako da sam počeo da se osećam nasukano i nestrpljivo, kao neko na kraju duge bolesti. Makar je, optimistično sam razmišljao, pet centimetara snega koji surovo šiba istočnu Angliju u ovo neobično doba godine, i izaziva haos na putevima i primorava ljude da se probijaju kroz pogibeljne nanose snega od kojih im neki dopiru do članaka, milosrdno zaobišlo ovaj deo Engleske. Ovde je vreme bilo blago, a svet izvan prozora trpezarije blistao je na bledom zimskom suncu.
Odlučio sam da se odvezem parobrodom do Emblsajda. Time ne samo da ću ispuniti jedan sat i videti jezero već ću posetiti mesto koje više liči na pravi grad, a ne na letovalište na pogrešnom mestu poput Bounesa. U Bounesu je, juče sam primetio, bilo barem osamnaest radnji u kojima ste mogli da kupite džemper i makar dvanaest sa stvarima sa likom Zeca Pitera, ali postojala je samo jedna mesara. Emblsajd, s druge strane, iako teško da nije svestan brojnih mogućnosti da zaradi na hordama turista, bar ima odličnu knjižaru i veliki broj prodavnica, što mi je delovalo veoma ali neobjašnjivo zabavno - mogu satima da razgledam rančeve, dokolenice, kompase i pribor za preživljavanje, pa da uđem u drugu radnju i opet gledam potpuno iste stvari. Tako da sam sa živahnom napetošću posle doručka otišao do mola na kojem pristaje parobrod. Avaj, tamo sam saznao da parobrod saobraća samo leti, što mi se činilo kao propust ovog prijatnog jutra zato što je bilo dosta izletnika u Bounesu. Morao sam da pribegnem rezervnom planu - da se probijem kroz raštrkanu gomilu ljudi do malog trajekta koji saobraća između Bounesa i starog pristaništa na suprotnoj obali. Putuje svega nekoliko stotina metara ali bar radi preko cele godine.
Mali red automobila strpljivo se približavao prilazu za trajekt, a bilo je osam ili deset šetača - svi u nepromočivim jaknama, s rančevima i čizmama sa kramponima. Jedan je čak bio u šortsu - što je nesumnjiv znak poodmaklog ludila kod engleskog šetača. Relativno skoro sam zavoleo šetanje - odnosno, šetanje u engleskom smislu. Još nisam stigao do faze da nosim šorts sa mnogo džepova, ali počeo sam da uvlačim pantalone u čarape (mada tek treba da nađem nekoga da mi objasni kakvu zapravo korist imam od toga, osim što delujem ozbiljno i posvećeno).
Sećam se da sam, kad sam prvi put lunjao po knjižari u Engleskoj, bio iznenađen kad sam video da je čitav odeljak posvećen „Vodičima za šetanje”. To mi je delovalo donekle bizarno i komično - u mojoj zemlji ljudima uglavnom nisu potrebna pisana uputstva da bi mogli da se kreću - ali postepeno sam shvatio da postoje dve vrste šetanja u Engleskoj: ona svakodnevna kojom odete do paba i, ako je sve u redu, vratite se kući, i ona ozbiljnija vrsta koja podrazumeva čizme sa kramponima, mape OS u plastičnom omotaču, ruksake sa sendvičima i termosima čaja i, u krajnjoj fazi, nošenje kaki šortsa po neodgovarajućem vremenu.
Godinama sam gledao kako se šetači po vlažnom i surovom vremenu s teškoćom penju uz brda skrivena oblacima i pretpostavljao sam da su stvarno ludi. A onda me je jednog vikenda moj stari prijatelj Džon Prajs, koji je odrastao u Liverpulu i proveo mladost glupirajući se na strmim liticama Lejksa, nagovorio da se pridružim njemu i dvojici njegovih prijatelja u šetnji - tu reč je upotrebio - po Hejsteksu. Mislim da je kombinacija te dve reči koje ne zvuče naporno, „šetnja” i „Hejsteks”, kao i verovatnoća da ćemo dosta da popijemo posle toga, umirila moju urođenu opreznost.
„Siguran si da nije mnogo naporno?”, pitao sam.
„Jok, samo lagana šetnja”, bio je uporan Džon.
Naravno, bilo je sve samo ne šetnja. Satima smo se pentrali uz ogromna strma brda, preko lomatajućih oblutaka i grudvastih izbočina, oko veoma visokih tvrđava od kamena dok se nismo popeli u hladan, pust, visok svet toliko zabit i odbojan da su čak i ovce bile zapanjene što nas vide. Iznad su ležali još viši i zabitiji vrhovi koji se nisu videli sa crne trake puta hiljade metara ispod nas. Džon i njegovi drugovi poigravali su se mojom željom da preživim na najsuroviji mogući način; kad bi videli da sam zaostao, oni bi lenjo posedali na veliko kamenje, pušili, ćaskali i odmarali se, ali čim bih stigao do njih spreman da se srušim pred njihovim nogama, oni bi ustali i, dobacivši mi nekoliko reči ohrabrenja, nastavili krupnim, muškim koracima tako da sam morao bez odmora da posrćem za njima. Dahtao sam, trpeo bolove, nesuvislo mumlao i shvatio da nikad nisam uradio nešto ovako neprirodno i zakleo se da nikad više neću ponoviti ovakvu glupost.
A onda, taman kad sam hteo da legnem i zatražim nosila, savladali smo poslednji uspon i iznenada se obreli nekom čarolijom na vrhu sveta, na platformi na nebu, usred mora talasastih vrhova. „Jebote!”, rekao sam u trenutku naročite elokventnosti i shvatio da sam se navukao. Otada sam uvek išao kad bi me zvali da im se pridružim i nikad se nisam žalio, a čak sam počeo da uvlačim pantalone u čarape. Nisam mogao da dočekam sutra.
Trajekt je pristao uz mol i ukrcao sam se sa ostalima. Vindermer je izgledao nepomućeno i veoma privlačno na blagom suncu. Bilo je čudno što nijedan izletnički brod ne narušava njegovu staklastu ravnu mirnoću. Reći da ljudi koji imaju čamce obožavaju da se voze na Vindermeru predstavlja neoprezno poigravanje sa eufemizmima. Registrovano je oko četrnaest hiljada čamaca - ponoviću tu cifru: četrnaest hiljada - na jezeru. Leti se u vodi nekad istovremeno zadesi čak hiljadu i šeststo motornih čamaca, od kojih mnogi jure čak šezdeset i pet kilometara na sat vukući skijaše za sobom. Tome treba dodati hiljade drugih plovećih objekata koji ne moraju da se registruju - gumeni čamci, jedrilice, daske za jedrenje, kanui, čamci na naduvavanje, dušeci, razni izletnički parobrodi i stari brektavi trajekt na kojem sam se nalazio - a svi odreda traže svoje parče vode veličine čamca. Nemoguće je doći na obalu jezera nedeljom u avgustu i gledati skijaše na vodi kako se probijaju kroz natrpane sprudove od gumenih čamaca i drugih plutajućih nanosa a da ne otvorite usta i ne pokrijete glavu rukama.
Pre otprilike godinu dana sam proveo nekoliko nedelja na Lejksu dok sam pisao članak za Nacionalnu geografiju i doživeo sam uzbudljivo iskustvo da se provozam jezerom nacionalnog parka jednog jutra. Kako bi mi pokazao koliko je opasno da čamac sa snažnim motorom juri okolo u ovakvom pretrpanom okruženju, nadzornik parka odvezao je čamac na sredinu jezera, rekao mi da se čvrsto držim - nasmejao sam se na ovo, slušajte, ja vozim 140 kilometara na sat autoputem - i odvrnuo ventil. Pa, dozvolite mi da primetim: brzina od šezdeset i pet kilometara na sat u čamcu ne može se porediti sa brzinom od šezdeset i pet kilometara na sat kolima. Otisnuli smo se takvom brzinom da sam bio odbačen nazad na sedište i obema rukama sam se grčevito držao da ne ispadnem dok smo poskakivali preko vode kao gladak kamen ispaljen iz puške. Mislim da nikad nisam bio toliko preplašen. Čak i ovog mirnog jutra van sezone, Vindermer je bio zakrčen preprekama. Jurili smo pored malih ostrva i postrance izbegavali rtove koji bi se zaprepašćujuće iznenadno pojavili, kao čudovišta u kući straha. Zamislite da delite ovo mesto sa hiljadu i šeststo plovila koja jure na sličan način, a većinom njih upravljaju gradske budale s velikim stomacima i bez imalo iskustva u
upravljanju motornim čamcem, uz sve one čamce na vesla, kajake, pedalina i slične naprave i pravo je čudo što tela ne plutaju svuda okolo.
Naučio sam dve stvari iz tog iskustva - prvo, da se povraćka pretvara u paru pri brzini od šezdeset i pet kilometara na sat u otvorenom čamcu, a drugo da je Vindermer veoma kompaktna vodena površina. A sad stižemo do suštine. Engleska je, uprkos svojoj topografskoj raznolikosti i večnom dostojanstvu, izuzetno malo mesto. Ne postoji nijedno nacionalno obeležje koje se može izdvojiti po svetskim merilima - nema planine kao što su Alpi, zaprepašćujuće kanjone, nijednu veliku reku. Možete misliti da je Temza značajna arterija, ali po svetskim merilima ona nije ništa više od većeg potoka. U Severnoj Americi ne bi bila čak ni među sto najdužih. Nalazila bi se na sto osmom mestu, da budem precizan, nadmašena takvim relativnim malenkostima kao što su Skank, Kuskokvim, čak i mali Milk. Vindermer može zauzimati ponosno mesto među engleskim jezerima, ali na svakih trideset kvadratnih centimetara njegove površine, jezero Superior odgovara sa osamdeset kvadratnih metara vode. U Ajovi postoji vodena površina po imenu Den Grin Slou, za koju čak ni većina stanovnika Ajove nikad nije čula, a veće je od Vindermera. Sam Lejk distrikt zauzima manju površinu od Mineapolisa i Sent Paulija.
Mislim da je to čarobno - ne to što su ove atrakcije skromne po svojim dimenzijama, već što su skromne usred gusto naseljenog ostrva ali su i dalje čarobne. Kakvo je to dostignuće! Imate li ikakvu predstavu, osim u maglovitom teorijskom smislu, koliko je očajnički Engleska prenaseljena? Da li znate da ako biste želeli da dobijete istu gustinu naseljenosti u, na primer, Americi, morali biste da celokupno stanovništvo Ilinoisa, Pensilvanije, Masačusetsa, Minesote, Mičigena, Kolorada i Teksasa smestite u Ajovu? Dvadeset miliona ljudi živi u prečniku od jednodnevnog izleta od Lejk distrikta, a dvadeset miliona, što je približno četvrtina engleske populacije, dolazi na Lejks svake godine. Nije ni čudo što vam tokom letnjih vikenda treba dva sata da stignete do Emblsajda i da maltene možete peške preći Vindermer prelazeći sa čamca na čamac.
A čak i u svom najgorem izdanju, Lejk distrikt je ljupkiji i manje pohlepno komercijalizovan od mnogih glasovitih atrakcija u većim zemljama. A daleko od gužve - daleko od Bounesa, Houksheda i Kesvika sa njihovim kuhinjskim krpama, čajdžinicama, čajnicima i beskrajnim Bitriks Poter sranjem
još uvek postoje ostrva čistog savršenstva, što sam otkrio kad su se svi iskrcali sa trajekta. Jedan trenutak je pristanište predstavljalo košnicu aktivnosti dok je jedna grupa automobila silazila niz rampu, druga čekala da se popne, a osam ili deset pešaka se uputilo u raznim pravcima. A onda je nastupila blažena tišina. Sledio sam lepu stazu između drveća duž ivice jezera pre nego što sam skrenuo prema kopnu i uputio se prema Nir Souriju.
U Nir Souriju nalazi se Hiltop, kućica gde je neizbežna Poterova crtala svoje ljupke male akvarele i smišljala sentimentalne pričice. Većim delom godine opsedaju je turisti iz svih krajeva. Veći deo sela zauzimaju veliki (ali diskretno postavljeni) parkinzi, a čajdžinica, zaboga!, čak ima istaknutu tablu s cenovnikom na japanskom. Ali prilazi selu - zapravo to je samo seoce (a, usput, da li znate koja je razlika između „sela” i „seoceta”? Iznenađujuće malo ljudi zna ali veoma je jednostavno: jedno je mesto u kojem ljudi žive, a drugo je Šekspirova drama)44 - iz svih pravaca izgledaju uredno i mirno: raj zelenih livada s čipkastim povremenim zidovima od škriljca, pošumljenim delovima i niskim belim farmama pred pozadinom koju čine plava privlačna brda. Čak i sam Nir Souri poseduje dobro osmišljen šarm koji potvrđuju velike gomile koje dolaze da vide
njegovu najčuveniju kuću. Tolika je popularnost Hiltopa da ga Nacionalni fond više i ne reklamira. Uprkos tome, posetioci neprestano dolaze. Kad sam stigao, brbljivi sedi putnici izlazili su iz dva autobusa, a glavni parking je već bio gotovo pun.
Prošle godine sam posetio Hiltop, tako da sam prošao pored kuće i krenuo malo poznatom stazom do planinskog jezera na uzvišici iza nje. Stara gospođa Poter redovno je veslala na ovom jezeru - da li zbog zdrave gimnastike ili neke vrste samokažnjavanja, ne znam - ali bilo je veoma lepo i naoko sasvim zaboravljeno. Osećao sam se kao da sam prvi posetilac koji je zalutao ovamo. Preko puta je jedan farmer popravljao deo srušenog zida tako da sam zastao i posmatrao ga izvesno vreme sa diskretne razdaljine; ne postoji ništa što toliko smiruje kao popravljanje kamenog zida, a najpribližnije tome je gledanje kako neko drugi to radi. Sećam se da sam jednom prilikom, ubrzo nakon preseljenja u jorkširski Dejls, izašao u šetnju i naišao na farmera koga sam znao iz viđenja kako popravlja zid na zabitom brdu. Bio je šugav januarski dan, spustila se magla i padala je kiša nošena vetrom, a nije postojao nijedan očigledan razlog da podigne zid. On je posedovao polja s obe strane, a postojala je i kapija između dva polja koja je uvek bila otvorena tako da zid nije imao pravu svrhu. Stajao sam i gledao ga izvesno vreme pa ga konačno pitao zašto popravlja zid po hladnom pljusku. Pogledao me sa onim naročitim namučenim pogledom koji jorkširski farmeri čuvaju za posmatrače i druge morone i odgovorio: „Zato što se srušio, naravno.” Iz toga sam naučio, pre svega, da nikad ne postavljate farmeru iz Jorkšira pitanje na koje vam ne može odgovoriti sa „Krigla piva tetli” i da je engleska priroda uglavnom toliko neopisivo divna i večna zato što se većina farmera, iz nekog razloga, trudi da je održi takvom.
Sigurno nije stvar u novcu. Da li znate da Vlada po osobi svake godine izdvoji manje na nacionalne parkove nego što vi dnevno potrošite ako kupujete samo jedne dnevne novine, da daje više za Kraljevsku operu u Kovent gardenu nego za svih deset nacionalnih parkova zajedno? Godišnji budžet za nacionalni park Lejk distrikt, predeo koji većina doživljava kao najlepši i ekološki najugroženiji u Engleskoj, iznosi dva miliona i četiri stotine funti, otprilike isto kao za jednu veliku srednju školu. Od te sume uprava parka treba da održava park, vodi deset informacionih centara, plati sto dvadeset i sedam stalnih radnika i četrdeset sezonskih radnika tokom leta, menja i održava opremu i vozila, finansira renoviranja, održava obrazovne programe i deluje kao lokalna uprava za planiranje. Činjenica da je Lejks toliko divan, toliko savesno održavan, da toliko neverovatno umirujuće deluje na um i duh jeste živi testament ljudi koji rade u njemu, ljudi koji žive u njemu i ljudi koji ga posećuju. Nedavno sam pročitao da više od polovine anketiranih Engleza nije moglo da se seti nijedne stvari kojom se ponose u svojoj zemlji. Pa, budite ponosni na to.
Proveo sam nekoliko srećnih sati skitajući po bujnom i bezbrižnom pejzažu između Vindermera i Koniston Votera i rado bih ostao duže ali počela je kiša - uporna deprimirajuća kiša koju glupo nisam predvideo kad sam se spremao za šetnju - a ionako sam ogladneo tako da sam se vratio do trajekta i Bounesa.
Posle otprilike sat vremena i preskupog sendviča sa tunjevinom, ponovo sam se obreo u hotelu Stara Engleska, zureći u jezero na kiši kroz veliki prozor, bilo mi je dosadno i osećao sam se bezvoljno na onaj naročit način tipičan za kišovita poslepodneva u plišanom okruženju. Kako bih ispunio pola sata, otišao sam do gostinskog salona da vidim mogu li da se domognem bokala kafe. Prostorija je bila ležerno ispunjena ostarelim pukovnicima i njihovim suprugama koji se sedeli usred
nehajno presavijenih primeraka Dejli telegrafa. Svi pukovnici bili su niski, okrugli muškarci u sakoima od tvida, s pažljivo zaglađenom srebrnastom kosom, osornim ponašanjem ispod koga se krilo kameno srce, koji su gizdavo hramali. Njihove žene, raskošno nakarminisane i napuderisane, izgledale su kao da su upravo bile da im uzmu meru za mrtvački sanduk. Nikako se nisam uklapao u takvo okruženje i bio sam iznenađen što mi se jedna od njih - seda gospođa koja je izgledala kao da je nanosila ruž za usne za vreme zemljotresa - obratila na srdačan, razgovorljiv način. U ovakvim prilikama uvek mi treba vremena da se setim da sam sad sredovečan muškarac relativno pristojnog izgleda, a ne mladić sumnjivog izgleda koji je upravo emigrirao iz zemlje u razvoju.
Počeli smo na uobičajen način s nekoliko reči o surovom vremenu ali kad je žena saznala da sam Amerikanac, upustila se u opširno opisivanje kako su ona i Artur - pretpostavio sam da je Artur krpa koja se stidljivo osmehivala pored nje - nedavno bili u Kaliforniji da posete prijatelje i to je postepeno preraslo u otrcan teatralan govor o nedostacima Amerikanaca. Nikad nisam shvatio šta ljudi misle kad to rade. Da li misle da ću ceniti njihovu otvorenost? Da li pokušavaju da me nasamare? Ili su jednostavno zaboravili da sam i ja pripadnik te vrste? Isto se često dešava kad ljudi preda mnom pričaju o emigraciji.
„Toliko su drski, zar ne?”, žena je otpuhnula i popila gutljaj čaja. „Dovoljno je da pet minuta ćaskate sa strancem i on već misli da ste postali prijatelji. Jedan čovek u Ensinu - penzionisani poštanski službenik ili nešto slično tome - tražio mi je adresu i obećao da će navratiti kad sledeći put dođe u Englesku. Možete li to da zamislite? Nikad ranije nisam videla tog čoveka.” Otpila je malo čaja i na trenutak se zamislila. „Imao je najneobičniju kopču na kaišu. Srebrnu s malim dragim kamenjem.”
„Na mene je hrana ostavila utisak”, rekao je njen muž, pridigavši se malo kako bi se upustio u monolog ali uskoro je postalo jasno da je on jedan od onih muškaraca koji nikad ne uspeva da kaže više od prve rečenice priče.
,,Oh, da, hrana!”, uzviknula je žena, uhvativši svoju priliku. „Imaju najneobičniji stav prema hrani.”
„Zato što vole ukusnu hranu?”, pitao sam s neiskrenim osmehom.
„Ne, dragi, već porcije. Porcije u Americi su potpuno bestidne.”
„Jednom sam naručio šniclu”, počeo je muškarac, smejuljeći se.
„A šta tek rade sa jezikom! Jednostavno ne umeju da pričaju kraljičin engleski.”
Stanite malo. Možete reći što god hoćete o američkim porcijama i srdačnim tipovima sa šarenim kopčama na kaišu, ali pazite šta pričate o američkom engleskom. „Zašto bi pričali kraljičin engleski?”, pitao sam donekle ledeno. „Ona nije njihova kraljica, na kraju krajeva.”
„Ali reči koje upotrebljavaju. I njihov naglasak. Koja je ona reč koja ti se onoliko nije svidela, Arture?”
„Normalnost”, odgovorio je Artur. „Upoznao sam jednog tipa.”
„Ali normalnost nije amerikanizam”, rekao sam. „To je engleska kovanica.”
„Oh, ne verujem, dragi”, rekla je žena sa glupom sigurnošću i udelila mi snishodljiv osmeh.
„Ne, sigurna sam da nije.”
„Godine 1687”, bezočno sam slagao. Pa, u suštini sam bio u pravu - normalnost jeste anglikanizam. Samo nisam mogao da se setim detalja. „Danijel Defo ju je upotrebio u knjizi Mol Flanders”, dodao sam u nastupu inspiracije. Jedna od stvari koju se naviknete da čujete ako ste Amerikanac koji živi u Engleskoj jeste da će Amerika predstavljati smrt Engleske. To je stav koji sam iznenađujuće često čuo, naročito na zabavama, naročito kad neko malo više popije, ali nekad od strane poluizlapelih, previše napuderisanih matorih ovaca kao što je ova. Dođe vreme kad izgubite strpljenje. Tako da sam joj rekao - rekao sam oboma zato što je njen muž izgledao kao da će da izusti još jednu polumisao - da je, svidelo se to njima ili ne, engleski jezik neizmerno obogaćen rečima nastalim u Americi, recima bez kojih ne bi mogli da opstanu, a jedna od tih reči jeste „moron”. Pokazao sam im zube, iskapio kafu i uz dozu arogancije se oprostio od njih. Onda sam otišao da napišem još jedno pismo uredniku Tajmsa.
U jedanaest sledećeg jutra, kad su se Džon Prajs i veoma fini čovek po imenu Dejvid Partridž dovezli Prajsovim kolima do hotela, ja sam ih već čekao na ulazu. Usprotivio sam se tome da popijemo kafu u Bounesu zato što više nisam mogao da ga podnesem i naterao sam ih da se odvezemo do hotela blizu Besentvejta u kojem je Prajs rezervisao sobe. Tamo smo ostavili torbe, popili kafu, naručili tri upakovana ručka iz kuhinje, opremili se skupom opremom i uputili se ka Grejt Lengdejlu. To je već bilo bolje.
Uprkos pretećem vremenu i kasnom dobu godine, parkinzi i uske pruge trave uz put duž doline bili su ispunjeni automobilima. Ljudi su vadili opremu iz prtljažnika ili sedeli sa otvorenim vratima i obuvali tople čarape i čizme sa kramponima. I mi smo promenili obuću i pridružili se raštrkanoj armiji šetača, svi sa rančevima i vunenim dokolenicama, prema velikom grbavom brdu obraslom travom zvanom Bend. Naš cilj bio je čuveni vrh Bou Fel, koji je sa svojom visinom od 888 metara bio šesti po visini među Lejklend brdima. Šetači ispred nas obrazovali su dobro raspoređene šarene tačke koje su se sporo kretale do neverovatno udaljenog vrha, izgubljenog u oblacima. Kao i uvek, bio sam zaprepašćen što toliko ljudi misli da je pentranje uz planinu zabavan način da se provede vlažna hladna subota krajem oktobra.
Peli smo se nižim brežuljcima obraslim travom na sve tmurniji teren, tražeći put preko kamenja i oblutaka, dok se nismo našli među iscepkanim oblacima koji su visili nad dolinom što se nalazila oko tri stotine metara ispod nas. Pogled je bio izvanredan - nazupčeni vrhovi Lengdejl Pajksa uzdizali su se i tiskali iznad uske udaljene doline s malim poljima sa kamenim zidovima koja se na zapadu završavala izbočenim morem moćnih braon brda čiji su se vrhovi gubili u izmaglici i niskim oblacima.
Vreme se oštro pogoršalo dok smo se peli. Vazduh se ispunio kovitlajućim komadićima leda koji su sekli kožu kao žileti. Kad smo se približili mestu Tri Tarns, vreme je bilo zaista preteče sa gustom maglom koja se pridružila oštroj susnežici. Divlji udari vetra tukli su brdo i usporili naše napredovanje na gmižuće teturanje. Magla je smanjila vidljivost na svega nekoliko metara. Jednom- dvaput smo nakratko skrenuli s puta, što me je uplašilo zato što nisam želeo da umrem ovde - ako ni zbog čega drugog onda zato što još imam četiri hiljade i sedamsto nepotrošenih bodova na svojoj kreditnoj kartici. Iz tame pred nama izronilo je nešto što je zbunjujuće izgledalo kao narandžasti sneško belić. Izbliza se ispostavilo da je to moderno planinarsko odelo. Negde unutra nalazio se
čovek.
„Malo je sveže”, pozdravio nas je zavežljaj eufemizmom. Džon i Dejvid su ga pitali da li dolazi izdaleka.
„Iz Bli Tarna.” Bli Tarn je bio udaljen šesnaest kilometara preko napornog terena.
„Loše vreme tamo?”, Džon je pitao onim što sam prepoznao kao skraćen govor kolega šetača.
„Ide se na rukama i kolenima”, odgovorio je čovek. Znalački su klimnuli glavom.
„Uskoro će i ovde biti tako.” Ponovo su klimnuli glavom.
„Pa, odoh ja”, rekao je čovek kao da ne može da provede ceo dan u brbljanju i otkotrljao se u belu supu. Gledao sam kako nestaje pa se okrenuo da predložim da bismo možda mogli da se povučemo u dolinu, u toplu gostionicu s toplom hranom i hladnim pivom i video kako Prajs i Partridž nestaju u magli devet metara ispred mene.
„Hej, čekajte me!”, zagraktao sam i požurio za njima.
Popeli smo se na vrh bez neočekivanih događaja. Izbrojao sam trideset i troje ljudi ispred nas, sedeli su na stenama belim od magle sa sendvičima, termosima i mapama koje su divlje lepršale. Probao sam da zamislim kako bih ovo objasnio stranom posmatraču - da je tridesetak Engleza došlo na piknik na planinski vrh po ledenoj oluji - i shvatio da ne postoji način da se to objasni. Oteturali smo se do jedne stene, gde je jedan par ljubazno pomerio svoje rančeve i ustupio nam deo svog prostora za piknik. Seli smo i počeli da kopamo po smeđim kesama na prodornom vetru, da ljuštimo tvrdo kuvana jaja utrnulim prstima, pijuckamo mlako gazirano piće, jedemo mekane sendviče sa sirom i krastavčićima i gledamo u neprobojnu tamu kroz koju smo se tri sata probijali da bismo stigli ovde i pomislio, iskreno sam pomislio: Bože, obožavam ovu zemlju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:25 am





DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Uputio sam se za Njukasl, preko Jorka, kad sam uradio još nešto nepromišljeno. Izašao sam u Daramu s namerom da razgledam katedralu oko sat vremena i na prvi pogled se zaljubio u njega. Divan je - savršen gradić - i neprestano sam se pitao: „Zašto mi niko nije rekao za ovo?” Naravno, znao sam da ima lepu normansku katedralu, ali nisam imao pojma da je tako divan. Nisam mogao da poverujem da mi niko za dvadeset godina nije rekao: „Nikad nisi bio u Daramu? Gospode bože, čoveče, moraš odmah da odeš! Molim te - uzmi moja kola.” Čitao sam bezbroj putopisnih članaka u nedeljnim novinama o vikendima u Jorku, Kenterberiju, Noriču, čak i Linkolnu, ali ne verujem da sam pročitao ijedan o Daramu, a kad sam pitao prijatelje za njega, nisam našao nikog ko ga je ikad posetio. Zato ću sad reći: Ako nikad niste bili u Daramu, idite odmah. Uzmite moja kola. Predivan je.
Katedrala, planina od crvenkastosmeđeg kamena koja se uzdiže iznad lenje zelene pedje reke Ver, naravno predstavlja ponos grada. Sve povezano s njom je savršeno - ne samo ambijent i izrada već i, što nije manje značajno, način na koji se danas vodi. Za početak, nije bilo kukanja za novcem ni
„dobrovoljnih” ulaznica. Napolju je stajao diskretan natpis da je potrebno sedam stotina hiljada funti godišnje za održavanje katedrale i da je u toku restauracija istočnog krila koja košta četiri stotine hiljada funti tako da će ceniti svaki prilog koji im posetioci ostave. Unutra su se nalazile dve skromne kutije za priloge i ništa više - nikakav nered, iritirajuća obaveštenja, mrske oglasne table ili glupe Ajzenhauerove zastave, ništa što bi umanjilo vrednost neopisivo uzvišenog dostojanstva unutrašnjosti. Sunce je raskošno sijalo kroz vitraže, ističući stamene stubove s njihovim raskošnim užljebljenim šarama i prelivajući pod tačkicama boje. Čak je bilo i drvenih klupa.
Nisam stručnjak za ove stvari, ali prozor na kraju horskog prostora delovao mi je u najmanju ruku isti kao onaj poznatiji u Jorku, a ovaj barem možete videti u punom sjaju zato što nije sklonjen u transept. A obojen prozor na drugom kraju je još lepši. Pa, ne mogu da pričam o tome a da ne zvuči kao da preterujem zato što je jednostavno čarobno. Dok sam stajao, jedan od samo desetak posetilaca, prošao je crkvenjak i veselo me pozdravio. Bio sam oduševljen ovom srdačnošću i očaran što se nalazim usred takvog savršenstva tako da sam bez oklevanja zaključio da je Daram najlepša katedrala na svetu.
Kad sam se nagledao, ispunio sam kutije za priloge novčićima i otišao da što brže razgledam stari deo grada, koji nije bio ništa manje drevan i očaravajući, pa se vratio na stanicu. Istovremeno sam bio zadivljen i ožalošćen zato što je bilo toliko toga da se vidi u ovoj maloj zemlji i zato što je bilo tako glupo pomisliti da bih mogao da vidim više od malog dela za sedam brzih nedelja.
Otišao sam na međugradski voz do Njukasla pa lokalnim do Pegsvuda, dvadeset i devet kilometara severno, gde sam izašao u još jedno divno sunčano popodne neuobičajeno za ovo doba godine i otpešačio dva-tri kilometra putem pravim kao strela do Ešingtona.
Ešington je dugo uživao glas najvećeg rudarskog sela na sveta ali više se ne bavi rudarstvom, a s populacijom od dvadeset i tri hiljade stanovnika teško da je selo. Poznat je kao rodno mesto
velikog broja fudbalera - Džekija i Bobija Čarltona, Džekija Milborna i još četrdesetak drugih koji su bili dovoljno talentovani da igraju u prvoj ligi, što je izuzetno za malu zajednicu - ali ja sam bio privučen nečim drugim: nekad slavnim a danas uglavnom zaboravljenim slikarima-kopačima uglja.
Grad je 1934, na inicijativu akademika i slikara sa univerziteta u Daramu, Roberta Laj ona, osnovao slikarski klub nazvan Ešington grupa, čiji su gotovo svi članovi bili rudari koji nikad nisu slikali - a u većini slučajeva nikad nisu ni videli pravu sliku - pre nego što su počeli ponedeljkom uveče da se okupljaju u jednoj baraci. Pokazali su neočekivanu količinu talenta i „preneli” ime Ešingtona preko sivih planina, kao što je kritičar Gardijana (koji očigledno nije ništa znao o fudbalu) kasnije napisao. Tridesetih a pogotovo četrdesetih godina, privlačili su veliku pažnju i o njima su često pisale nacionalne novine i umetnički časopisi, a imali su i izložbe u Londonu i drugim većim gradovima. Moj prijatelj, Dejvid Kuk, ima knjigu Vilijema Fivera Slikari-Kopači uglja sa reprodukcijama, koju mi je jednom pokazao. Reprodukcije slika bile su veoma lepe ali u glavu su mi se urezale fotografije kršnih rudara u odelima i sa kravatama, koji su bili skupljeni u maloj baraci i ozbiljno nagnuti nad štafelaje i table za crtanje. Morao sam to da vidim.
Ešington uopšte nije onakav kakvog sam ga zamišljao. Na fotografijama iz Dejvidove knjige izgledao je kao raštrkano zaraslo selo, okruženo gomilama đubreta i obavijen dimom iz tri lokalna kopa, mesto s blatnjavim uličicama pogrbljenim pod neprestanom čađavom sipljivom kišom. Umesto toga sam zatekao moderni prometni gradić okupanan svežim čistim vazduhom. Izgrađen je novi poslovni kompleks s lepršavim zastavama, dugim tankim mladim drvećem i impresivnom kapijom od cigle na očigledno iskrčenom zamljištu. Glavna ulica, Stejšn roud, bila je elegantno uređena kao pešačka zona a njene brojne radnje izgledale su kao da dobro posluju. Bilo je očigledno da Ešington nije bogato mesto - većina radnji pripadala je onoj vrsti Velike rasprodaje/Superdrogerija/Gomila džidžabidža sa izlozima izlepljenim napadnim obećanjima o specijalnoj ponudi unutra - ali makar su delovale kao da posluju, što se ne može reći za one u, recimo, Bredfordu.
Otišao sam do gradske većnice da se raspitam gde se nalazi svojevremeno čuvena baraka pa krenuo niz Vudhorn roud, tražeći staru korporativnu zgradu iza koje je stajala. Mora se priznati da je slava Ešington grupe u velikoj meri počivala na dobronamernom paternalizmu, kojem se ipak može prigovoriti. Čitajući stare prikaze njihovih izložbi u gradovima poput Londona ili Bata, teško je izbeći utisak da su kritičari i estetičari gledali na slikare iz Ešingtona kao doktor Džonson na pse koji idu na zadnjim nogama: nije čudo što to dobro rade, već što to uopšte rade.
Pa ipak, slikari iz Ešingtona predstavljali su samo mali deo velike gladi za napredovanjem u mestima poput Ešingtona, gde se većina ljudi smatrala srećnim ako je završila više od nekoliko razreda osnovne škole. Iz današnje perspektive je nemoguće razumeti koliko je život bio bogat i s koliko su entuzijazma prihvaćene bolje mogućnosti u Ešingtonu u predratnom periodu. U jednom trenutku grad se ponosio filozofskim društvom, bogatim programom predavanja koji je trajao cele godine, koncertima i večernjim časovima; operskim društvom; dramskim društvom; asocijacijom za obrazovanje radnika; institutom za blagostanje rudara s radionicama i predavanjima, baštenskim klubovima, biciklističkim klubovima, atletskim klubovima i bezbrojnim drugim ustanovama. Čak su i radnički klubovi, kojih je bilo dvadeset i dva u Ešingtonu na njegovom vrhuncu, imali biblioteke i radionice za one koji su težili nečemu više od dve krigle piva federejšn ejl. Grad je imao moderno pozorište, balsku dvoranu, pet bioskopa i koncertnu halu nazvanu Harmonik hol. Kad je dvadesetih
godina Bahov hor iz Njukasla jednog nedeljnog poslepodneva gostovao u Harmonik holu, privukao je publiku od dve hiljade ljudi. Da li možete da zamislite nešto barem nalik tome danas?
A onda su se, jedan za drugim, ugasili - glumačko društvo, opersko društvo, čitaonice i sale za predavanja. Čak je i pet bioskopa tiho zatvorilo svoja vrata. Danas je najživlja zabava u Ešingtonu igraonica Noubls, pored koje sam prošao na putu do korporativne zgrade, koju nije bilo teško naći. Iza nje se nalazi veliki nepopločan parking okružen raštrkanim niskim zgradama - prodavnica građevinskog materijala, baraka za mlade izviđače, kompleks DHS-a, Institut za veterane u drvenoj zgradi ofarbanoj u jarku plavozelenu boju. Znao sam iz knjige Vilijema Fivera da je baraka Ešington grupe stajala pored Instituta za veterane, ali nisam znao s koje strane i nije bilo načina da to saznam.
Ešington grupa bila je jedna od poslednjih lokalnih institucija koja se ugasila, a njeno propadanje bilo je sporo i bolno. Pedesetih godina, broj njenih članova se neumoljivo smanjivao kako su stariji umirali a mladi mislili da je besmisleno da oblače odelo i stavljaju kravatu da bi paradirali s paletama. Poslednjih nekoliko godina, dva preostala člana, Oliver Kilburn i Džek Harison, redovno su dolazili svakog ponedeljka uveče. Leta 1982, primili su obaveštenje da je kirija za baraku povećana sa pedeset penija godišnje na četrnaest funti. „To je”, kako je Fiver istakao,
„zajedno sa sedam funti kvartalno za struju bilo previše.” U oktobru 1983, uoči svoje pedesete godišnjice, Ešington grupa se raspustila zbog režijskih troškova od četrdeset i dve funte godišnje a baraka je srušena.
Danas ništa nije ostalo osim parkinga, ali slike su verno sačuvane u muzeju ugljenokopa Vudhorn koji se nalazi oko kilometar i po dalje uz Vudhorn roud. Otišao sam tamo, pored beskrajnih nizova nekadašnjih rudarskih kućica. Stari ugljenokop još uvek izgleda kao ugljenokop: zgrada od cigle je netaknuta a stari točak za namotavanje još uvek visi u vazduhu kao neki neobičan zaboravljeni ringišpil. Zarđale čelične šine i dalje vijugaju preko tla. Ali sve je mirno danas i ranžirne stanice pretvorene su u uredne zelene travnjake. Bio sam maltene jedini posetilac.
Ugljenokop u Vudhornu zatvoren je 1981, sedam godina pre svoje stote godišnjice. Nekad je bio jedan od dve stotine kopova u Nortamberlendu, to jest od tri hiljade koliko ih je bilo u celoj zemlji. U dvadesetim godinama dvadesetog veka, kad je industrija bila na vrhuncu, milion i dvesta hiljada ljudi radilo je u engleskim rudnicima uglja. Danas, u vreme moje posete, ostalo je samo šesnaest rudnika u zemlji a broj zaposlenih u njima opao je za devedeset i osam odsto.
Sve to deluje pomalo tužno dok ne uđete u muzej gde vas fotografije i statistike nesreća podsete koliko je to bio naporan i iscrpljujući posao i kako je pažljivo održavao generacije u siromaštvu. Nije ni čudo što je grad iznedrio toliko fudbalera: decenijama je to bio jedini način da se pobegne.
Muzej je bio besplatan i imao je pametno osmišljene postavke koje su prikazivale život u jamama i u vrednom selu iznad njih. Nisam imao predstavu, osim u neodređenom apstraktnom smislu, koliko je bio težak rad u rudniku. I u ovom veku više od hiljadu ljudi godišnje ginulo je u rudnicima, a svaki kop imao je barem jednu čuvenu katastrofu. (U Vudhornu je to bilo 1916. kad je trideset ljudi poginulo u eksploziji izazvanoj zločinački nemarnim nadzorom: vlasnicima rudnika strogo je rečeno da se to ne sme ponoviti ili će ih sledeći put stvarno ukoriti.) Sve do 1847, deca stara četiri godine - možete li to da zamislite? - radila su u rudnicima i do deset sati dnevno, a do relativno skoro su desetogodišnji dečaci radili na otvaranju trapova, zatvoreni u mrklom mraku i otvarajući i zatvarajući otvore za ventilaciju kad bi kolica sa ugljem prošla. Smena dečaka bila je od tri ujutru do četiri po
podne, šest dana nedeljno. A to je bio jedan od lakših poslova.
Bog zna kako su ljudi nalazili vremena ili snage da se odvuku na predavanje, koncert ili u slikarski klub ali očigledno je da jesu. U jarko osvetljenoj prostoriji bilo je izloženo trideset- četrdeset slika koje su naslikali članovi Ešington grupe. Toliko su skromni bili izvori grupe da su mnoge bile naslikane vrstom primitivne emulzije na papiru, kartonu ili lesonitu. Gotovo nijedna nije bila na platnu. Bilo bi grubo obmanjivanje kad bih rekao da je Ešington grupa iznedrila talentovanog Tintoreta, ili čak Hoknija, ali slike pružaju izuzetan uvid u život rudarske zajednice tokom razdoblja od pedeset godina. Gotovo sve prikazuju lokalne prizore - „Subota veče u klubu”, „Trkački psi” - ili život u jamama, a to što su izložene u rudarskom muzeju umesto u nekoj galeriji u velegradu umnogome povećava njihovu slavu. Drugi put danas bio sam impresioniran i očaran.
A evo još jednog uzgrednog detalja. Izlazeći, primetio sam na natpisu na kojem su nabrajani vlasnici rudnika da je jedan od glavnih korisnika svog ovog znoja i patnji na nalazištu uglja bio niko drugi do naš stari prijatelj V. Dž. K. Skot-Bentik, peti vojvoda od Portlanda i shvatio sam, ne prvi put, koliko je Engleska neverovatno malo mesto.
U tome je njena veličina, vidite - što je mala i intimna a u isto vreme prepuna neočekivanih događaja i zanimljivosti. Neprestano se divim tome - načinu na koji možete da lutate gradom poput Oksforda i u roku od nekoliko minuta prođete pored kuće Kristofera Rena, zgrade gde je Halej otkrio svoju kometu a Bojl svoj prvi zakon, stazu na kojoj je Rodžer Banister prvi istrčao kilometar i po za manje od četiri minuta, livadu gde je šetao Luis Kerol; ili da stojite na Snou hilu u Vindzoru i jednim pogledom obuhvatite vindzorski zamak i igrališta Itona, groblje gde je Grej napisao svoju elegiju, mesto gde je prvi put postavljen komad Vesele žene vindzorske. Da li igde postoji, na tako malom prostoru, mesto toliko ispunjeno vekovima marljivih produktivnih dostignuća?
Vratio sam se u Pegsvud obuzet divljenjem i uhvatio voz za Njukasl, gde sam uzeo sobu u hotelu i proveo mirno veče, šetajući do kasno ulicama koje su odjekivale, razgledajući kipove i građevine s nežnošću i poštovanjem, a pred spavanje razmišljao o nečemu što ću podeliti sa vama:
Kako je moguće u ovoj čudesnoj zemlji gde vas relikvije genijalnosti i preduzetništva vrebaju iza svakog ćoška, gde su sve sfere ljudskih mogućnosti istražene, izazvane i uglavnom proširene, gde su se odigrala neka od najvećih dostignuća u industriji, trgovini i umetnosti, kako je moguće da su na takvom mestu, kad sam se konačno vratio u hotel i uključio televizor, opet prikazivali seriju Kegni i Lejsi?


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:26 am




DVADESET PETO POGLAVLJE

Oišao sam u Edinburg. Da li postoji lepši grad koji će vas toliko očarati kad jedne sveže mračne novembarske večeri izađete iz voza? Stvarno je divno iskustvo izroniti iz prometne podzemne utrobe stanice Vaverli i naći se u samom srcu takvog divnog grada. Godinama nisam bio u Edinburgu i zaboravio sam koliko je očaravajući. Svaki spomenik obasjan je zlatnim reflektorima - zamak i sedište Škotske banke na brdu, a ispod njih hotel Balmoral i škotski memorijalni centar - što im je davalo donekle sablastan sjaj. Grad je vrveo od užurbanosti kraja radnog dana. Autobusi su prolazili Prinses stritom, a trgovački i kancelarijski radnici jurili trotoarima, žureći kući da pojedu svoje ovčje iznutrice kuvane u maramici i kokošiju supu s prazilukom i da sviraju gajde ili šta već Škoti rade kad zađe sunce.
Rezervisao sam sobu u hotelu Kaledonijan, što je bilo nepromišljeno i ekstravagantno, ali to je sjajna građevina i prava edinburška institucija i morao sam da budem deo toga jednu noć tako da sam krenuo niz Prinses strit, pored spomenika žrtvama rata u obliku gotičkog svemirskog broda, iznenadno oduševljen time što sam se obreo među užurbanom gomilom i što imam pogled na zamak na oštroj litici koji se ocrtavao na bledom večernjem nebu.
Edinburg u iznenađujućoj meri, a daleko više od Velsa, deluje kao druga država. Zgrade su tanke i visoke što nije svojstveno za Englesku, novac je drugačiji, čak i vazduh i svetio deluju drugačije na neki neopisiv severni način. Izlozi svih knjižara bili su ispunjeni knjigama škotskih pisaca i monografija o Škotskoj. A, naravno, govor je bio drugačiji. Šetao sam, osećajući se kao da sam ostavio Englesku daleko iza sebe, a onda bih prošao pored nečeg poznatog i iznenađeno pomislio:
,,Oh, vidi, imaju prodavnicu Marks i Spenser”, kao da sam u Rejkjaviku ili Stavangeru i ne očekujem da vidim engleske stvari. Bilo je veoma osvežavajuće.
Uzeo sam sobu u Kaledonijanu, ostavio stvari i odmah se vratio na ulice, nestrpljiv da se nađem na svežem vazduhu i vidim sve što Edinburg ima da ponudi. Popeo sam se uz dugo zavojito sporedno brdo do zamka, ali već je bio zatvoren tako da sam se zadovoljio vrludajućom šetnjom niz ulicu Rojal maji, koja je bila gotovo pusta i veoma lepa na onaj strog škotski način. Ispunio sam vreme razgledajući izloge brojnih radnji namenjenih turistima, razmišljajući koliko su stvari Škoti dali svetu
kilt, gajde, vunene škotske kape, limenke sa ovsenim kolačima, jarkožute džempere s velikim šarama u obliku dijamanta kakve Roni Korbet voli da nosi, gipsane figure tužnog terijera Bobija sa groblja Grejfrajars, džakove ovčjih iznutrica kuvanih u maramici - a koliko ih gotovo niko ne želi, osim Škota.
Dozvolite mi da naglasim da gajim velike simpatije i divljenje prema Škotskoj i njenim pametnim veselim žiteljima. Da li ste znali da Škotska ima više studenata od bilo koje druge nacije u Evropi? A iznedrila je broj znamenitih ličnosti koji daleko nadmašuje njenu skromnu veličinu - Stivensona, Vata, Lajela, Listera, Bernsa, Skota, Konana Dojla, Dž. M. Berija, Adama Smita, Aleksandra Grejema Bela, Tomasa Telforda, Lorda Kelvina, Džona Lodžija Barda, Čarlsa Renija
Mekintoša i Jana Mekaskila, da pomenem samo neke. Između ostalog, Škotima dugujemo viski, kabanice, gumene čizme, pedalu za bicikl, telefon, šljunak, penicilin i razumevanje aktivnih sastojaka kanabisa, a zamislite kako bi nepodnošljiv život bio bez tih stvari. Zato, hvala ti, Škotsko, i nema veze što si izgleda potpuna nesposobna da se kvalifikuješ za Svetsko prvenstvo.
Na kraju Rojal majla stigao sam do ulaza u dvorac Holirud pa sam se vratio do centra kroz niz mračnih sporednih ulica. Konačno sam završio u neobičnom pabu na trgu Sent Endru koji se zove Pločice - prikladan naziv zato što je svaki centimetar od poda do plafona bio prekriven pažljivo izrađenim krupnim viktorijanskim pločicama. Pomalo sam se osećao kao da pijem u klozetu princa Alberta - što nije bilo neprijatno iskustvo, kako se ispostavilo. U svakom slučaju, nešto mi se dopalo na tom mestu zato što sam popio glupu količinu piva, a kad sam izašao, otkrio sam da su svi obližnji restorani već zatvoreni tako da sam se odgegao nazad do hotela, gde sam namignuo osoblju u noćnoj smeni i otišao u krevet.
Kad sam se probudio, osećao sam se izgladnelo i živahno ali glava mi je bila neobično bistra.
Otišao sam do ulaza u trpezariju. Da li želim da doručkujem, pitao me muškarac u crnom odelu.
„Da li reka ima ušće?”, šaljivo sam odgovorio i munuo ga u rebra. Odveo me do stola, a bio sam toliko gladan da mi se jelovnik učinio suvišnim tako da sam mu rekao da mi donese celu porciju, od čega god da se sastoji, pa se zadovoljno zavalio i besposleno bacio pogled na meni, gde sam otkrio da engleski doručak košta četrnaest i po funti. Zaustavio sam konobara koji je prolazio.
„Izvinite”, rekao sam, „ali ovde piše da doručak košta četrnaest i po funti.”
„To je tačno, gospodine.”
Osetio sam kako mi se iznenadan mamurluk pomalja u uglovima mozga. „Da li želite da mi kažete”, pitao sam, „da pored velike sume koju sam platio za sobu, moram da platim dodatnih četrnaest funti za prženo jaje i kolačić od ovsa?”
Odgovorio je da je to, u suštini, tačno tako da sam povukao svoju narudžbinu i zatražio samo kafu. Zaista.
Možda sam zbog ovog iznenadnog ranog napada na svoju sreću zapao u mrzovoljno raspoloženje ili možda zbog sipljive kiše koja je padala kad sam izašao, tek Edinburg mi nije delovao ni upola lepo kao prethodne večeri. Sad su ljudi prolazili ulicama s kišobranima, a automobili zviždali kroz bare uz zvuk koji je zvučao razdražljivo i nestrpljivo. Džordž strit, jezgro novog dela grada, izgledao je nesumnjivo lepo iako vlažno sa svojim kipovima i otmenim trgovima, ali previše džordžijanskih građevina nespretno je naruženo dodavanjem modernih fasada. Odmah iza hotela u kojem sam odseo nalazila se prodavnica kancelarijskog materijala s modernim izlogom koji je ukalemljen u fasadu iz osamnaestog veka na način koji je bio ništa drugo do kriminalan, a bilo je još sličnih primera u okolnim ulicama.
Lutao sam okolo tražeći neko mesto gde bih mogao da jedem i završio na Prinses stritu. I ona kao da se promenila preko noći. Sinoć je sa radnicima koji su žurili kući delovala privlačno i žustro, čak uzbudljivo, ali sad pri tmurnom svetlu izgledala je nezanimljivo i sivo. Prošetao sam ulicom tražeći neku kafanu ili bistro ali izuzev nekoliko pravih rupčaga koje su prodavale vunene stvari po diskontnim cenama gde su artikli izgledali kao da ih je neko šutirao u rafove, Prinses strit nije mogao
da ponudi ništa osim uobičajenog niza lanaca prodavnica - Buts, Litlvuds, Virdžin rekords, BHS, Marks i Spenser, Burger king, Mekdonalds. Činilo mi se da centra Edinburga nedostaje jedna cenjena i omiljena institucija - kafeterija u bečkom stilu ili cenjena čajdžinica, neko mesto s novinama na stalku, palmama u saksijama i možda debelom niskom gospođom koja svira veliki klavir.
Na kraju, razdražljiv i nestrpljiv, ušao sam u pun Mekdonalds, čekao čitavu večnost u dugom nepravilnom redu, zbog čega sam postao još razdražljiviji i nestrpljiviji, i konačno naručio kafu i eg mekmafin.
„Da li želite pitu od jabuka uz to?”, pitao me je bubuljičav mladić za kasom.
„Izvinite”, pitao sam, „da li izgledam kao da sam mentalno poremećen?”
„Molim?”
„Ispravite me ako grešim, ali nisam tražio pitu s jabukama, zar ne?”
„Ovaj... ne.”
„Pa da li izgledam kao da imam neki mentalni poremećaj zbog kojeg ne bih bio sposoban da naručim pitu s jabukama da to želim?”
„Ne, samo nam je rečeno da to svakoga pitamo.”
„Šta, mislite da su svi u Edinburgu mentalno poremećeni?”
„Samo nam je rečeno da sve odreda pitamo.”
„Pa, ne želim pitu s jabukama i zato je nisam ni tražio. Da li želite da znate postoji li još nešto što ne želim?”
„Samo nam je rečeno da sve to pitamo.”
„Da li se sećate šta želim?”
Zbunjeno je pogledao u kasu. „Ovaj, jedan eg mekmafin i kafu.”
„Da li bih mogao da to dobijem ovog jutra ili ćemo još malo da ćaskamo?”
,,Oh, uh, odmah, samo da donesem.”
„Hvala.” Zaista.
Posle toga, osećajući se samo malo manje razdražljivo, izašao sam na kišu koja je sad pljuštala. Pretrčao sam ulicu i, impulsivno, ušao u Škotsku kraljevsku akademiju, veličanstvenu pseudo- helenističku građevinu sa zastavama obešenim između stubova, zbog čega je nalikovala na izgubljen ogranak Rajhstaga. Platio sam funti i po za ulaznicu i, otresajući kapi kiše kao pas, ušao unutra. Bila je postavljena jesenja izložba ili je možda u pitanju bila zimska izložba, a možda i godišnja izložba. Nisam znao zato što nije bilo nikakvih obaveštenja, a slike su bile obeležene brojevima. Morali ste da platite još dve funte za katalog kako biste saznali šta je šta, što me je stvarno iznerviralo zato što sam upravo dao funtu i po. (Nacionalni fond radi isto - stavljaju brojeve na biljke i drveće u svojim
vrtovima tako da morate da kupite katalog - zbog čega neću ostaviti svoje bogatstvo Nacionalnom fondu.) Slike u Škotskoj kraljevskoj akademiji bile su izložene u mnogim salama i mogu se svrstati u četiri kategorije: (1) čamci na plažama, (2) usamljene okućnice, (3) poluodevene prijateljice zauzete doterivanjem i, iz nekog razloga, (4) francuski ulični prizori, na kojima je bar jedan izlog imao natpis BOULANGERIE ili EPICERIE tako da nikako niste mogli da pogrešite da je to prizor iz Frejserburga ili Arbrota.
Mnoge slike - zapravo većina njih - bile su izvanredne i kad sam video crvene gumene krugove zakačene na neke od njih, ne samo da sam shvatio da su na prodaju već me je obuzela iznenadna neobična čežnja da i sam kupim jednu. Prošetao sam do gospode za pultom i pitao: „Izvinite, koliko košta slika broj 125?” Ona je pogledala i rekla mi iznos koji je bio nekoliko stotina funti više nego što sam bio spreman da platim tako da sam opet otišao u razgledanje da bih se ubrzo vratio i pitao:
„Izvinite, koliko je slika broj 47?” U jednom trenutku, ugledao sam sliku koja mi se naročito dopadala - slika Solvej Firta koju je naslikao izvesni Kolin Park - a ona je pogledala i rekla mi da košta sto dvadeset i pet funti. To je bila razumna cena i bio sam spreman da je odmah kupim makar morao da je nosim pod rukom sve do Džon O'Groutsa, ali onda je otkrila da je pročitala pogrešan red, da je slika koja košta sto dvadeset i pet funti mala slika prečnika sedam i po centimetara a da je Kolin Park daleko skuplji tako da sam ponovo otišao u razgledanje. Konačno, kad su mi se noge umorile, probao sam novi pristup i pitao da li ima neka za pedeset funti ili manje od toga a kad se ispostavilo da nema, izašao sam, obeshrabren svojom potragom ali bogatiji za dve funte zato što nisam kupio katalog.
Odatle sam otišao u Škotsku nacionalnu galeriju, koja mi se mnogo više dopala i to ne samo zato što je ulaz bio besplatan. Škotska nacionalna galerija smeštena je iza Škotske kraljevske akademije i ne izgleda naročito spolja, ali iznutra je veličanstvena na gospodski način tipičan za devetnaesti vek sa zidovima prekrivenim crvenom tkaninom, velikim slikama u ekstravagantnim ramovima, raštrkanim kipovima nagih nimfi i nameštajem oivičenim pozlatom, što me je podsetilo na šetnju budoarom kraljice Viktorije. Slike ne samo da su bile izvanredne već su pored njih stajali natpisi koji su vam otkrivali istorijsku pozadinu i šta ljudi na njima rade, što smatram veoma preporučljivim, u stvari mislim da bi to svuda trebalo da bude obavezno.
Zahvalno sam pročitao ta poučna obaveštenja zadovoljan što sam saznao, recimo, da Rembrant izgleda tako mrzovoljno na svom autoportretu zato što je upravo bankrotirao; ali u jednoj sali sam video jednog muškarca u društva dečaka od oko trinaest godina kojem obaveštenja uopšte nisu bila potrebna.
Poticali su iz nižih staleža, verujem da bi se kraljica majka tako izrazila. Sve u vezi s njima ukazivalo je na siromaštvo i materijalnu oskudicu - siromašnu ishranu, mršave prihode, lošeg zubara, slabe mogućnosti, čak i nedovoljno opran veš - ali muškarac je pričao o slikama sa ljubavlju i poznavanjem koji su mi stvarno prirasli za srce, a dečak je ushićeno upijao svaku reč. „Ovo je kasni Gojin period, vidiš”, tiho je objašnjavao. „Pogledaj kako su kontrolisani potezi četkicom - sasvim drugačiji od njegovih ranih radova. Sećaš li se da sam ti rekao da Goja nije naslikao nijednu veliku sliku maltene do svoje pedesete godine? E, pa, ovo je velika slika.” Nije se razmetao, razumete; on je delio svoje znanje.
Često bih se zapanjio takvim stvarima u Engleskoj - koliko su neverovatno dobro obrazovani
ljudi iz neprivilegovanih staleža, kako će vam najneverovatnije osobe reći imena biljaka na latinskom ili će se ispostaviti da su stručnjaci za politički sistem drevne Trakije ili za metode navodnjavanja u Glanumu. Ovo je ipak zemlja u kojoj u finalu kviza kao što je Mastermajnd često pobeđuju taksisti i mašinovođe. Nikad nisam mogao da se odlučim da li je to krajnje impresivno ili je samo strašno - da li je ovo zemlja u kojoj se taksisti razumeju u Tintoreta i Lajbnica ili zemlja u kojoj ljudi koji se razumeju u Tintoreta i Lajbnica završe kao vozači. Znam samo da je to prisutnije u ovoj zemlji nego u bilo kojoj drugoj.
Posle toga sam se popeo strmim brdom do zamka, koji mi je izgledao neobično, maltene sablasno poznat. Nikad nisam bio ovde tako da nisam mogao da shvatim zašto mi je poznat dok nisam shvatio da je vojna parada u edinburškom zamku bila jedna od tema filma Ovo je Sinerama u Bredfordu. Kompleks oko zamka bio je potpuno isti kao u filmu, osim što je vreme bilo drugačije i srećom nisu paradirali Gordon gorštaci, ali nešto se veoma promenilo od 1951. - pogled na Prinses strit sa terase.
Prinses strit je u ono vreme bila otmena prostrana ulica na čijoj su severnoj strani solidne i uvažene viktorijanske i edvardijanske građevine odisale sigurnošću, veličinom i gospodstvom - Severnoenglesko trgovačko osiguravajuće društvo, raskošna klasična zgrada Novog kluba, stari hotel Vaverli. A onda su, jedna po jedna, neobjašnjivo srušene i uglavnom zamenjene sivim bunkerima od betona. Na istočnoj strani ulice je ceo Trg Sent Džejms - otvorena zelena površina okružena gomilom kuća iz osamnaestog veka - srušen da bi se napravilo mesto za najružniji trgovački centar i hotelski kompleks ikada nacrtan olovkom arhitekte. Danas su iz vremena sigurne otmenosti Prinses strita ostali samo odlomci kao što su hotel Balmoral, spomenik žrtvama rata i deo fasade robne kuće Dženers.
Kasnije, kad sam se vratio kući, u knjizi Pregled engleskih gradova pronašao sam ilustracije centralnog Edinburga iz ptičje perspektive. Na njima je prikazan Prinses strit sa starim lepim zgradama. Slikar je na isti način predstavio i druge engleske gradove - Norič, Oksford, Kenterberi i Straford. Ne možete to da radite, znate. Ne možete da srušite lepe stare građevine i da se pretvarate da su još uvek tu. Ali upravo se to dogodilo u Engleskoj tokom proteklih trideset godina, i to ne samo sa zgradama.
I sa tom ogorčenom opaskom, otišao sam da probam da nađem neku pravu hranu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:26 am



DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Hajde da pričamo o nečemu veselom. Hajde da pričamo o Džonu Felousu. Jednog dana 1987. Felous je stajao pred šalterom banke u Londonu i čekao da obavi transakciju kad je nesuđeni pljačkaš po imenu Daglas Bet stao ispred njega, počeo da maše pištoljem i tražio novac od blagajnika. Uvređen, Felous je rekao Betu da se „tornja” na kraj reda i sačeka svoj red, što su drugi ljudi u redu, pretpostavljam, podržali klimanjem glave. Nespreman za ovakav razvoj situacije, Bet je ponizno izašao iz banke praznih ruku i nedaleko odatle je uhapšen.
Pominjem ovo da bih istakao jednu lepu osobinu karakterističnu za Engleze: urođen osećaj za lepo ponašanje kojem se možete suprotstaviti samo na sopstvenu odgovornost. Smernost i tihi obzir prema drugima toliko su važan deo engleskog života da se retko koji razgovor može otpočeti bez njih. Gotovo svaki susret sa strancem počinje rečima „Izvinjavam se ali” za kojima sledi neki zahtev
„možete li mi reći kako da stignem do Brajtona”, „možete li mi pomoći da nađem moj broj košulje”,
„sklonite prtljag sa moje noge”. A kad ispune Vaš zahtev, redovno se snebivljivo osmehnu i izvine se zato što su vam oduzeli vreme ili nehajno stavili nogu tamo gde vaš prtljag treba da stoji. Prosto obožavam to.
Kao potvrdu ovoga, kad sam se sišao da se odjavim iz Kaledonijana kasno sledećeg jutra, jedna žena ispred mene sa bespomoćnim izrazom na licu rekla je recepcionaru: „Izvinjavam se ali izgleda da ne radi televizor u mojoj sobi.” Sišla je dole, razumete, da se izvini njima zato što njen televizor ne radi. Moje srce se ispunilo toplim nežnim osećanjima za ovu čudnu i nedokučivu zemlju.
A druga stvar je što se sve to radi tako instinktivno. Sećam se, tek sam doputovao u zemlju i otišao na železničku stanicu gde sam otkrio da od desetak šaltera rade samo dva. (Zbog stranih čitalaca, trebalo bi da objasnim da je u Engleskoj pravilo da bez obzira koliko ima šaltera u banci, na pošti ili železničkoj stanici, uvek rade samo dva osim kad su velike gužve kad radi samo jedan.) Oba šaltera bila su zauzeta. U drugim zemljama desila bi se jedna od sledeće dve stvari: ili bi se ljudi tiskali na oba šaltera, svi tražeći pažnju u isto vreme, ili bi se formirala dva spora reda ispunjena tmurnim ljudima koji su uvereni da se drugi red pomera brže od njihovog.
Međutim, u Engleskoj su spontano došli do mnogo razumnijeg dovitljivijeg sporazuma. Obrazovali su jedan red koji je bio nekoliko metara udaljen od oba šaltera. Čim bi se jedan šalter oslobodio, onaj na čelu reda bi otišao do njega a ostatak reda bi se pomerio za jedno mesto. Bio je to neverovatno pošten i demokratski pristup, a neobično je da to niko nije tražio ili predložio. Jednostavno se dogodilo.
Slično se desilo i sad zato što kad je gospođa s neposlušnim televizorom završila sa svojim izvinjavanjem (koje je recepcionar, moram da priznam, prihvatio neobično dobre volje i otišao toliko daleko da nagovesti da ako još nešto nije u redu u gospođinoj sobi, ona ne treba ni najmanje da se oseća krivom), recepcionar se okrenuo ka meni i još jednom gospodinu koji je čekao i pitao: „Ko je na redu?” Tada smo muškarac i ja prošli kroz opširnu rutinu „posle vas”, „ne - posle vas”, „ali
insistiram”, „veoma ste ljubazni”, tako da mi je srce bilo puno.
I tako sam, drugog jutra u Edinburgu, izašao iz hotela lepo raspoložen, pomiren sa svetom, odobrovoljen ovim veselim civilizovanim susretom, i video da sunce sija i da je grad opet transformisan. Danas su Džordž strit i Kvin strit izgledale prosto očaravajuće, njihove kamene fasade bile su obasjane sunčevom svetlošću koja je potpuno oterala vlažnu tešku tamu koja ih je juče prožimala. Ušće reke Fort blistalo je u daljini, a mali parkovi i trgovi izgledali su oživljeni zelenilom. Popeo sam se Maudom do starih gradskih terasa da vidim kakav je pogled i bio sam zapanjen koliko je grad drugačije izgledao. Prinses strit još uvek je predstavljao žalostan arhitektonski ožiljak, ali iza nje su brda bila oživljena živopisnim krovovima i šiljatim zvonicima koji su gradu davali karakter i ljupkost što su mi potpuno promakli juče.
Proveo sam jutro ponašajući se kao turista - otišao sam u katedralu Sent Žil i razgledao zamak Holirud, popeo se na vrh brda Kalton - pa konačno uzeo ranac i vratio se na stanicu, srećan što sam popravio svoje mišljenje o Edinburgu i zadovoljan što sam opet na putu.
Kako je lepo putovati vozom! Odmah me je uspavalo kretanje voza dok smo kloparali kroz Edinburg i njegova tiha predgrađa pa preko mosta Fort. (Bože, što je to moćna struktura. Odjednom sam shvatio zašto Škoti neprestano pričaju o njemu.) Voz je bio maltene prazan i prilično otmen. Sav je bio u umirujućim plavim i sivim tonovima, što je predstavljalo oštar kontrast svim Sprinterima kojima sam putovao prethodnih dana, i pokazalo se toliko duboko umirujućim da su mi kapci uskoro postali preteški a vrat kao da mi se pretvorio u gumu. Odmah zatim, glava mi je počivala na grudima i bio sam zauzet tihim, upornim pravljenjem litara pljuvačke - koji su svi, avaj, bili besplatni.
Nekim ljudima jednostavno ne bi trebalo dozvoliti da spavaju u vozu ili ih treba, ako zaspe, diskretno pokriti ciradom. Bojim se da sam ja jedan od njih. Probudio sam se, posle ne znam koliko vremena, uz glasno groktanje i kratko, divlje mlataranje, podigao sam glavu s grudi i video da sam pokriven mrežom pljuvačke od brade do kopče na kaišu i da me troje ljudi neobično mirno posmatra. Barem sam bio pošteđen uobičajenog iskustva buđenja: grupa male dece gledala bi me otvorenih usta pa bi se, shvativši da je balava gromada živa, razbežala uz vrisku.
Želeći da se sklonim od svoje publike i diskretno se obrisavši rukavom jakne, posvetio sam pažnju pogledu. Jurili smo kroz prostran pejzaž koji je pre bio prijatan nego uzbudljiv - obradive površine koje su se pružale sve do velikih okruglih brda - ispod neba koje je izgledalo kao da će pasti pod sopstvenom sivom težinom. S vremena na vreme bi se zaustavili u nekom učmalom malom gradu s mrtvom malom stanicom - Ledibenk, Kupar, Lučars - pre nego što smo konačno ušli u veći, delimično življi svet u Dendiju, Arbrotu i Montrosu. A onda smo, otprilike tri sata nakon izlaska iz Edinburga, ušli u Aberdin pri slabom svetlu koje je brzo bledelo.
Željno sam priljubio lice uz staklo. Nikad ranije nisam bio u Aberdinu i nisam znao nikoga ko jeste. Nisam znao gotovo ništa o gradu, osim da tu glavnu reč vodi naftna industrija Severno more, i da se ponosno naziva „Gradom od granita”. Uvek mi je delovao egzotično daleko, kao mesto koje verovatno nikad neću posetiti tako da sam bio željan da ga vidim.
Rezervisao sam sobu u hotelu toplo preporučenom u mom vodiču (svesci koja je kasnije poslužila za potpalu), ali ispostavilo se da je to turobna, skupa gromada u sporednoj ulici. Moja soba bila je mala i slabo osvetljena, sa ofucanim nameštajem, uskim krevetom koji priliči zatvorskoj ćeliji
s tankim ćebetom i jednim škrtim jastukom, dok su tapete davale sve od sebe da pobegnu sa vlažnog zida. U nekom trenutku ambicije, uprava je pored kreveta instalirala konzolu za svetio, radio, televizor i budilnik ali ništa od toga nije radilo. Dugme za budilnik ostalo mi je u ruci. Uzdahnuvši, bacio sam svoje stvari na krevet i vratio se na mračne ulice Aberdina tražeći hranu, piće i granitni sjaj.
Tokom godina sam naučio da vaš utisak o nekom gradu nesumnjivo određuje put kojim uđete u njega. Uđite u London kroz zelena predgrađa Ričmonda, Barnsa i Patnija i izađite u, recimo, Kensington gardensu ili Grin parku i pomislićete da ste usred neke velike dobro održavane Arkadije. Uđite iz Sautenda, Romforda i Liverpul strita i doživećete ga na sasvim drugačiji način. Tako da je možda u pitanju bio sam put kojim sam krenuo od hotela. Znam samo da sam šetao ulicama gotovo tri sata i nisam mogao da nađem ništa ni približno lepo u Aberdinu. Bilo je nekoliko donekle zanimljivih stvari - otvorena pešačka zona oko Merkat krosa, zanimljiv mali muzej nazvan Kuća Džona Dana, nekoliko impozantnih univerzitetskih zgrada - ali bez obzira koliko sam puta prošao centrom, sve što sam uspeo da vidim bili su ogromni, sjajni novi tržni centar koji je prokleto nezgodan za obilaženje (uporno bih se izgubio, mrmljajući, u ćorsokaku za isporuku robe i magacinu za kartonske kutije) i jedna široka beskrajna ulica koja je bila oivičena upravo onim istim prodavnicama koje sam viđao u svakom gradu tokom poslednjih šest nedelja. Bilo je isto kao u svim drugim mestima, ali nigde određeno - kao mali Mančester ili nasumičan deo Lidsa. Uzalud sam tražio mesto pred kojim bih mogao da stavim ruke na kukove i kažem: „Aha, znači ovo je Aberdin.” A možda je u pitanju bilo tmurno doba godine. Negde sam pročitao da je Aberdin devet puta osvojio nacionalnu nagradu za najlepše uređene bašte ali gotovo da nisam video nijednu baštu ili zeleno prostranstvo. Povrh svega, nisam imao osećaj da sam usred bogatog ponosnog grada izgrađenog od granita.
A, što je bilo još gore, nisam mogao da se odlučim gde da jedem. Čeznuo sam za nečim drugačijim, nečim što nisam video već stotinu puta na ovom putovanju - tajvanskim ili možda meksičkim restoranom, ili možda indonežanskim ili čak škotskim - ali izgleda da nije bilo ničeg osim uobičajenih kineskih i indijskih restorana, uglavnom u sporednim ulicama, obično na spratu čije su stepenice izgledale kao da je njima protutnjao motociklistički reli i nisam mogao da se nateram na to strašno penjanje u nepoznato. U svakom slučaju, tačno sam znao šta ću zateći - slabo osvetljenje, recepciju sa tapaciranim šankom, drndavu azijsku muziku, stolove pokrivene čašama piva i grejače za tanjire od nerđajućeg čelika. Nisam mogao to da podnesem. Na kraju sam u očajanju pribegao eci- peci-pec na uličnom ćošku i odlučio se za indijski. Hrana je u svakom pogledu bila ista kao svaki indijski obrok koji sam pojeo u proteklim nedeljama. Čak je i podrig posle večere bio potpuno isti. Vratio sam se u hotel u mračnom i nemirnom raspoloženju.
Ujutru sam otišao u šetnju gradom, iskreno se nadajući da će mi se više dopasti ali avaj, avaj. Ne mogu reći da je postojalo bilo šta loše u Aberdinu, pre da je patio od bezazlene prezasićenosti. Promuvao sam se po novom tržnom centru pa se udaljio do okolnih ulica, ali sve su izgledale podjednako bezbojno i nisu imale ništa po čemu bih ih zapamtio. A onda sam shvatio da problem zapravo nije u Aberdinu, već u modernoj Engleskoj. Engleski gradovi su poput špila karata koje su promešane i deljene u beskraj - iste karte, drugačiji redosled. Da sam stigao u Aberdin pravo iz neke druge zemlje, verovatno bi mi delovao vedro i prijatno. Bio je dobrostojeći i čist. Imao je knjižare, bioskope, univerzitet i sve što je potrebno jednom gradu. On je, ne sumnjam, lepo mesto za život. Samo što je bio toliko sličan svim drugim mestima. Bio je engleski grad. Kako bi i mogao da izgleda
drugačije?
Kad mi je ta mala misao ušla u glavu, Aberdin mi se mnogo više svideo. Ne mogu reći da sam žudeo za tim da pokupim stvari i preselim se ovamo - ali i zašto bih kad mogu da dobijem potpuno iste stvari, iste prodavnice, biblioteke i sportske centre, iste pabove i televizijske programe, iste govornice, pošte, semafore, klupe u parkovima, pešačke prelaze, morski vazduh i podrige posle indijske hrane bilo gde drugde? Na čudan način je upravo zbog onih stvari zbog kojih mi se Aberdin sinoć učinio tako dosadnim i predvidivim, sad delovao prijatno i nekako domaćinski. Ali nijednom nisam imao ni najmanji osećaj da se nalazim usred mnogo granita tako da sam bez žaljenja uzeo stvari iz hotela i vratio se na stanicu kako bih nastavio svoje dostojanstveno napredovanje na sever.
I ovaj voz je bio veoma čist i gotovo prazan, u umirujućim plavim i sivim tonovima. Imao je samo dva vagona ali i kolica sa osveženjem, što me je impresioniralo. Problem je bio što je mladić koji je gurao kolica očigledno bio revnostan - mislim da je tek počeo da radi tako da mu je još uvek bilo zabavno da prodaje čaj i vraća kusur - ali kako je bilo samo još dva putnika i svega pedeset i pet metara prostora za patroliranje, nailazio je na svaka tri minuta. Ipak, neprekidno tandrkanje kolica sprečilo me je da zaspim i upadnem u stanje sramotne balavosti.
Prolazili smo kroz prijatan ali nimalo uzbudljiv pejzaž. Sva moja ranija iskustva sa Hajlendsom odigrala su se na daleko dramatičnijoj zapadnoj obali, a ovo je bilo veoma blago u poređenju sa tim - zaobljena brda, ravne farme, povremeni pogledi na prazno čeličnosivo more - ali ne i neprijatno. Ništa se neobično nije događalo osim što je u Nernu poleteo veliki avion i radio svakakve zadivljujućih stvari u vazduhu, vertikalno se penjao nekoliko stotina metara da bi se polako okrenuo i počeo da se obrušava ka zemlji pre nego što bi se oštro okrenuo u stranu gotovo u poslednjem trenutku. Verujem da se u blizini nalazio poligon Kraljevskog vazduhoplovstva, mada je bilo uzbudljivije zamišljati da je avion oteo ludak samoubica. A onda se dogodila nešto uzbudljivo. Avion je krenuo prema vozu, maltene se obrušio na njega, kao da nas je pilot video i pomislio da bi bilo zanimljivo da i nas ubije. Postajao je sve veći i bliži - nelagodno sam se osvrnuo oko sebe ali nije bilo nikoga s kim bih podelio to iskustvo - sve dok nije maltene ispunio ceo prozor a onda je voz skrenuo iza oštre okuke i avion je nestao iz vidokruga. Kupio sam kafu i pakovanje keksa od momka koji je gurao kolica kako bih smirio živce pa čekao da se pojavi Invernes.
Invernes mi se odmah dopao. Nikad neće pobediti na takmičenju u lepoti, ali ima nekoliko dopadljivih atrakcija - starinski mali bioskop La Skala, dobro očuvan tržni centar, veliki i očaravajuće pretenciozan zamak od peščara iz devetnaestog veka na brdu, nekoliko divnih pešačkih staza pored reke. Naročito mi se dopao slabo osvetljen tržni centar, podzemna prostrana ulica koja je očigledno zauvek ostala u 1953. godini. U njemu se nalazila berbernica ispred koje se nalazila motka koja se okreće, a unutra su se videle fotografije ljudi sa frizurama kakve su imali likovi iz Tanderberds. Postojala je i prodavnica sa korisnim i zanimljivim drangulijama koje godinama nisam video: puder za kijanje, plastičnu povraćku (veoma zgodno ako hoćete da sačuvate mesto u vozu) i žvakaća guma od koje vam pocrne zubi. Bila je zatvorena ali rekoh sebi da ću se vratiti ujutru po zalihe.
Povrh svega, Invernes je imao naročito lepu reku, zelenu, mirnu i ljupko obraslu drvećem, oivičenu s jedne strane velikim kućama, urednim malim parkovima i starim zamkom od peščara (u kojem se sad nalazi lokalna policijska stanica), a s druge starim hotelima sa strmim krovovima,
velikim kućama (još) i stamenom katedralom na širokoj poljani pored reke, raskošnom na način koji podseća na Notrdam. Nasumično sam izabrao hotel i odmah otišao u šetnju kroz sumrak koji se spuštao. Reka je sa obe strane imala dražesne promenade sa obzirno postavljenim klupama, zbog čega su bile veoma prijatne za večernju šetnju. Šetao sam oko tri kilometra Hou roud stranom reke, pored malih ostrva do kojih se stizalo viktorijanskim visećim mostićima.
Gotovo sve kuće s obe strane reke bile su nepravilne građevine sazidane u doba kada su svi imali poslugu. Pitao sam se šta li je donelo ovo kasno viktorijansko bogatstvo u Invernes i ko održava te lepe kuće danas? Nedaleko od zamka, na prostranom posedu koje bi, verujem, investitor nazvao prvorazrednom lokacijom, nalazila se naročito otmena i složena kuća s tornjevima i kulama. Bila je to čudesna, prostrana kuća, ona vrsta koja vas navodi da zamišljate kako vozite bicikl kroz nju, a bila je zakovana daskama, napuštena i na prodaju. Nisam mogao da zamislim kako je tako lepo mesto moglo da završi u takvom zapuštenom stanju. Dok sam prolazio, izgubio sam se u sanjarenju kako je kupujem budzašto, doterujem i živim srećno do kraja života na tom prostranom imanju pored ove veoma lepe reke dok nisam shvatio kako bi moja porodica reagovala kad bih im rekao da se ipak ne selimo u zemlju tržnih centara, televizije sa sto kanala i hamburgera veličine dečje glave, već u vlažnu severnu Škotsku.
A u svakom slučaju žao mi je što moram da priznam da nikad ne bih mogao da živim u Invernesu zbog dve izuzetno ružne moderne poslovne zgrade koje stoje pored glavnog mosta i toliko naružuju gradski centar da nema nikakve nade za spasenje. Naišao sam na njih kad sam se vratio u centar i bio prosto zatečen kad sam shvatio da ceo grad može da bude uništen zbog dve beživotne građevine. Sve u vezi s njima - veličina, materijal, dizajn - nenormalno je odudaralo od okruženja. Nisu bile samo ružne i ogromne, već i loše dizajnirane tako da morate dva puta da ih obiđete pre nego što nađete prednji ulaz. U većoj zgradi, sa strane prema reci gde su mogli da se nalaze restoran, terasa ili barem prodavnice i kancelarije sa lepim pogledom, veći deo ulične fasade pretvoren je u deo za isporuku s metalnim vratima iznad toga. I to u zgradi koja gleda na jednu od najlepših reka u Engleskoj. Toliko je užasno da se ne može opisati.
Nedavno sam bio u Hobartu u Tasmaniji, gde je lanac Šeraton podigao zapanjujuće jednostavan hotel u divnom priobalnom delu. Rekli su mi da arhitekta nije posetio gradilište i da je stavio hotelski restoran sa zadnje strane tako da gosti ne mogu da vide luku. Mislio sam da je to nešto najgluplje što sam čuo u vezi sa arhitekturom. Ne verujem da je ovaj par zgrada mogao da projektuje isti arhitekta - strašno je pomisliti da postoje dvojica toliko loših arhitekata u svetu - ali sigurno je radio za istu kompaniju.
Od svih zgrada u Engleskoj koje bih stvarno voleo da dignem u vazduh - zgrada Mapls u Herogejtu, hotel Hilton u Londonu, zgrada glavne pošte u Lidsu, maltene bilo koja zgrada engleskog Telekoma - bez oklevanja mogu reći da bi jedna od ove dve bila prva na udaru.
A evo i završnog udarca. Pogodite ko zauzima ove dve srceparajuće gomile? Pa, reći ću vam. U većoj je regionalno sedište Uprave za preduzetništvo Hajlend a u drugoj Uprava za preduzetništvo Invernesa i Nerna, dve institucije zadužene za lep izgled i blagostanje ovog divnog i važnog dela zemlja. Gospode bože!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:27 am






DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Imao sam velike planove za jutro: nameravao sam da odem u banku, da kupim malo plastične povraćke, da razgledam lokalnu umetničku galeriju, možda još jednom prošetam pored divne reke Nes, ali kasno sam se probudio i nisam imao vremena ni za šta osim da se obučem, odjavim iz hotela i oznojen požurim do stanice. Vozovi retko idu iz Invernesa - samo tri puta dnevno do Tarza i Vika - tako da nisam smeo da zakasnim.
Ispostavilo se da je voz čekao, tiho brujeći, da bi krenuo tačno na vreme. Izjurili smo iz Invernesa putem sa pogledom na zaobljene planine i glatku hladnu reku Bjuli. Voz je uskoro kloparao ustaljenom brzinom. Ovog puta bilo je više putnika i opet su kolica raznosila osveženja - svaka čast engleskoj železnici - ali niko nije ništa naručivao zato što su drugi putnici uglavnom bili penzioneri koji su poneli svoju užinu.
Naručio sam sendvič s piletinom na indijski način i kafu. Koliko je sve napredovalo! Sećam se vremena kad niste mogli da kupite sendvič u vozu u Engleskoj bez bojazni da je to poslednje što ćete učiniti pre nego što provedete dug period na aparatima za održavanje u životu. A niste ni mogli da ga kupite zato što je bife gotovo uvek bio zatvoren. A sad sam sedeo i jeo sendvič sa tandori piletinom i pio pristojnu kafu koje mi je do sedišta doneo srdačan i pristojan mladić u vozu sa dva vagona koji je jurio kroz Hajlends.
Evo jedne zanimljive statistike koja će vam biti donekle dosadna ali moram da je obelodanim. Na železničku infrastrukturu u Evropi godišnje se po glavi u Belgiji i Nemačkoj izdvaja dvadeset funti, trideset i jedna funta u Francuskoj, više od pedeset u Švajcarskoj a u Engleskoj malo manje od velikodušnih pet funti. Engleska na poboljšanje železničkog saobraćaja troši manje po glavi od svih drugih zemalja u Evropskoj uniji, osim Grčke i Irske. Čak i Portugal izdvaja više. A stvar je u tome da, uprkos ovako malom ulaganju, kad se sve uzme u obzir, postoji zaista odlična železnička služba u ovoj zemlji. Vozovi su daleko čistiji nego što su nekad bili, a osoblje je uglavnom strpljivije i spremno da pomogne. Ljudi na šalterima uvek kažu „molim” i „hvala”, bog ih blagoslovio, i možete da jedete hranu.
Jeo sam svoj sendvič sa tandori piletinom i pio kafu sa uživanjem i zahvalnošću, a između zalogaja sam gledao sedi bračni par za stolom preko puta kako preturaju po torbama, vade male plastične kutije s pitom sa mesom i tvrdo kuvanim jajima, izvlače termose, skidaju poklopce, traže mali slanik i bibernik. Neverovatno je, zar ne, da vremešni parovi mogu satima da se zabavljaju sa platnenom putnom torbom, nekoliko plastičnih kutija za hranu i termosom. Radili su to sa uigranom preciznošću i u potpunoj tišini, kao da su se godinama pripremali za ovaj događaj. Kad je hrana izneta na sto, jeli su četiri minuta sa velikim užitkom, pa proveli ostatak jutra tiho pakujući sve nazad. Izgledali su veoma srećno.
Pomalo su me podsetili, i to me je donekle raznežilo, na moju majku, s obzirom da je i ona ljubitelj plastičnih posuda za hranu. Ona ne odlazi na piknik u vozu zato što u njenom delu zemlje više
nema putničkih vozova, ali voli da stavlja ostatke hrane u plastične posude raznih veličina i da ih slaže u frižideru. Mislim da je to neobična osobina svih majki. Čim odete od kuće, one će sa zadovoljstvom baciti sve vaše dragocenosti iz detinjstva i puberteta - vašu vrednu zbirku sličica sa bejzbol igračima, kompletna izdanja Plejboja od 1966. do 1975, godišnjake iz gimnazije - ali će zato pola breskve ili kašiku nepojedenog graška staviti u plastičnu posudu i čuvati je u frižideru manje- više zauvek.
Tako je prošla duga vožnja do Tarzoa. Jurili smo kroz sve udaljenije i jalovije pejzaže, hladne i bez drveća, sa vresom pripijenim na brda kao lišaj na kamenu. Povremeno bi videli mala stada ovaca, koje bi se uplašile i razbežale kad bi voz prošao. Ovde-onde bi prošli kroz vijugave doline sa farmama koje su delovale romantično i lepo iz daljine, ali tmurno i neudobno izbliza. Uglavnom su to bila mala imanja sa puno zarđalog, klimavog i trošnog lima svuda - limene šupe, limeni kokošinjci, limene ograde. Ulazili smo u jednu od onih neobičnih zona u kojima se nikad ništa ne baca, što je uvek pouzdan znak udaljenosti od sveta kakav poznajemo. Svako dvorište bilo je ispunjeno gomilama otpada, kao da su vlasnici mislili da će im jednog dana možda zatrebati sto trideset i dva poluzarđala stuba za ogradu, tona razbijenih cigli i školjka ford zodijaka iz 1964.
Dva sata nakon što smo izašli iz Invernesa, ušli smo u mesto zvano Golspaj. To je grad pristojne veličine sa stambenim naseljima i vijugavim ulicama sa onim sivim bungalovima od betona preko kojeg je nanet sloj neravnog maltera, koji izgledaju kao da su im za model poslužili javni toaleti i koji su iz nekog čudnog razloga omiljeni u Škotskoj, ali nije bilo ni traga od fabrika ili radnih mesta. Pitao sam se šta rade svi ti ljudi u svim tim kućama u mestu poput Golspaja? Onda smo ušli u Broru, još jednu gradić pristojne veličine, koji se nalazio na obali ali nije imao luku, koliko sam mogao da vidim, niti fabrike. Šta li rade u ovim malim mestima usred ničega?
Posle toga je pejzaž postao potpuno prazan, bez farmerskih kuća ili stoke. Vozili smo se čitavu večnost kroz veliku škotsku prazninu, ispunjenu kilometrima ničega, dok usred ove velike praznine nismo stigli do gradića zvanog Forsinard, koji je imao dve kuće, železničku stanicu i neobjašnjivo veliki hotel. Kakav čudan izgubljen svet! A onda smo konačno stigli u Tarzo, najseverniji grad na britanskom kopnu, kraj svega u svakom smislu reči. Izašao sam iz male stanice na pomalo nesigurnim nogama i pošao dugom glavnom ulicom prema centru grada.
Nisam imao pojma šta da očekujem, ali moj prvi utisak bio je prijatan. Delovalo je kao uredno, dobro održavano mesto, prijatno pre nego lepo, znatno veće nego što sam očekivao i sa nekoliko malih hotela. Iznajmio sam sobu u hotelu Pentland, koji je izgledao kao sasvim lepo mesto na mrtvački, tih način kao da se nalazi na kraju sveta. Uzeo sam ključ od ljubaznog recepcionara, odneo stvari do udaljene sobe kroz sablasne vijugave hodnike pa izašao da razgledam.
U oštinskim zapisima piše da se veliki događaj u Tarzu odigrao 1834, kad je ser Džon Sinkler, lokalni bogataš, izmislio novu kovanicu, „statistika”, iako su se otada stvari znatno primirile. Kad nije smišljao nove reči, Sinkler se bavio uređenjem grada i podigao je divnu biblioteku u stilu koji je podsećao na barok i nevelik trg s malim parkom u sredini. Oko trga se danas nalazi skromna četvrt malih, korisnih radnji koje deluju blagonaklono - apoteke i mesare, vinarija, jedan ili dva ženska butika, nekoliko banaka, puno frizerskih salona (zašto uvek postoji mnoštvo frizerskih salona u malim zabitim mestima? - ukratko, sve što biste poželeli da nađete u jednom gradiću. Postojala je mala staromodna prodavnica Vulvorts, ali pored toga i banaka, gotovo sve ostalo izgledalo je kao da je u
privatnom vlasništvu što je davalo Tarzu prijatnu domaćinsku atmosferu. Odisao je duhom prave zajednice koja je sama sebi dovoljna. Veoma mi se dopalo.
Besposleno sam šetao ulicama sa radnjama pa se sporednim ulicama spustio do obale, gde je usamljena ribarnica stajala sama između praznog parkinga koji se prostirao preko jutra zemlje i velike puste plaže na kojoj su talasi gromoglasno udarali o obalu. Vazduh je bio svež i veoma oštar na onaj vetrovit način tipičan za more, a svet je bio okupan eteričnim severnim svetlom zbog kojeg je more čudno svetlucalo - zapravo sve je imalo čudan plavičast sjaj - što je pojačalo moj osećaj udaljenosti od kuće.
Na udaljenom kraju plaže nalazila se sablasna kula, ostatak starog zamka, i otišao sam da je pogledam. Od nje me je delio potok pun kamenja tako da sam morao da se vratim do mostića udaljenog od plaže a onda sam se probio blatnjavom stazom velikodušno posutom đubretom. Kula zamka bila je napuštena, a njena vrata i prozori u prizemlju zazidani. Pored nje je stajalo obaveštenje da je obalni put zatvoren zbog erozije tla. Dugo sam stajao na malom rtu i gledao u more, pa se okrenuo ka gradu i pitao se šta sad da radim.
Tarzo će biti moj dom sledeća tri dana i nisam znao kako da ispunim toliko slobodnog vremena. Opijen mirisom mora i osećanjem potpune udaljenosti, na trenutak me je obuzela tiha panika zato što sam se našao sam na kraju sveta, gde nisam imao s kim da pričam, a najuzbudljivija zanimljivost je bila stara zazidana kula. Vratio sam se do grada istim putem kojim sam i došao i, nemajući ništa pametnije da radim, pošao u još jedno besposleno razgledanje izloga. A onda, ispred jedne bakalnice, desilo se - nešto što me pre ili kasnije uvek zadesi na dugom putu daleko od kuće. To je trenutak kojeg se užasavam.
Počeo sam samom sebi da postavljam pitanja bez odgovora.
Dugo usamljeno putovanje, vidite, utiče na ljude na različite načine. Nije prirodno da se nađete na nepoznatom mestu u kojem ne koristite mozak, a nemate nikakav naročit razlog da budete tu tako da na kraju malo skrenete. Često sam to video na drugima. Neki usamljeni putnici počnu da pričaju sami sa sobom: kratki tiho promumlani razgovori za koje misle da ih niko drugi ne primećuje. Neki očajnički traže društvo stranaca, počnu da ćaskaju za pultom u prodavnici i na recepciji hotela i onda se zadržavaju neprijatno dugo pre nego što konačno odu. Drugi se posvete pohlepnom opsesivnom razgledanju, lutaju s mapom od jedne atrakcije do druge u usamljenoj potrazi da vide sve što mogu. A ja, ja dobijem neku vrstu ispitivačke dijareje; postavljam sebi pitanja - mnoštvo njih - na koja ne mogu da odgovorim. I tako sam stajao ispred bakalnice u Tarzu, gledajući u zamračenu unutrašnjost sa stisnutim usnama i manje-više praznom glavom, kad mi je iznenada palo na pamet: Zašto ga zovu grejpfrut? I znao sam da je proces počeo.
To i nije tako loše pitanje, kakva znaju da budu. Hoću reći: zašto ga zovu grejpfrut? Ne znam za vas, ali da meni neko pokaže nepoznato voće žute boje, veličine topovskog đuleta i kiselog ukusa, ne verujem da bih pomislio: Pa, znate, nekako me podseća na grejpfrut.
Nevolja je što kad taj proces počne, teško ga je zaustaviti. Malo dalje nalazila se prodavnica sa džemperima i pomislio sam: Zašto ih Englezi zovu džemperima?45 Zapravo se već godinama povremeno to zapitam, uglavnom u usamljenim mestima poput Tarza, i zaista bih želeo da saznam. Da li poželite da skačete kad ih obučete? Da li ujutru kad ga obučete pomislite: Sad ne samo da će mi
celog dana biti toplo, što nije mala stvar u zemlji koja još nema centralno grejanje, već ću biti odgovarajuće obučem ako budem morao da skačem.
I tako se nastavilo. Išao sam ulicama pod meteorskom kišom pitanja. Zašto ih zovu kamioni za dostavu mleka? Uopšte ne plutaju.46 Zašto kažu isprsiti se za ceo račun umesto isturiti se?47 Zašto kažemo da nam nos curi? (Moj kaplje.) Ko je prvi pojeo ostrigu i zašto je neko, za ime sveta, pomislio da je ambra odličan sastojak parfema?
Kad počne ovaj proces, znam iz godina iskustva, potrebno je nešto naročito da vam odvrati pažnju od ovog osamljeničkog mučenja.
Tarzo je srećom imao jednu takvu stvar. U sporednoj ulici, taman kad sam se zapitao zašto se kaže van sebe od sreće kad je normalno da nam glava stoji iznad peta,48 naišao sam na izvanredan mali restoran po imenu Fontana, koji je nudio tri potpuno različita jelovnika - kineski, indijski i
„evropski”. Očigledno Tarzo nije mogao da priušti tri različita restorana tako da je imao jedan koji je nudio tri različite kuhinje.
Odmah privučen time, ušao sam i lepa devojka me odvela do stola i dala mi jelovnik koji je imao mnogo strana. Bilo je očigledno da sve tri vrste jela sprema jedan škotski kuvar, tako da sam se zadubio u nazive nadajući se da ću naći „ovsene kolačiće u slatko-kiselom sosu” ili „ovčje iznutrice kuvane u maramici na indijski način”, ali nazivi jela bili su uobičajeni. Odlučio sam se za kinesku hranu, pa se zavalio i uživao u blaženoj praznoglavosti.
Moram priznati da je hrana imala ukus kineskog obroka koji je spremio škotski kuvar - što ne znači da nije valjala. Samo se čudno razlikovala od svakog kineskog jela koje sam ikad probao. Što sam više jeo, sve više mi se svidelo. Barem je bila drugačija, a u ovoj fazi puta, samo za tim sam žudeo.
Osećao sam se mnogo bolje kad sam izašao. Nemajući ništa pametnije da radim, spustio sam se do obližnje ribarnice da se nadišem večernjeg vazduha. Dok sam stajao u mraku, slušajući kako talasi glasno udaraju obalu i zadovoljno zureći u zvezdanu kupolu neba iznad mene, pomislio sam: Kome li je palo na pamet da su Hereford i Vuster zanimljiva imena za okruge? I znao sam da je vreme da odem u krevet.
Ujutru me je budilnik rano probudio i nerado sam ustao zato što sam sanjao svoj omiljeni san - da sam vlasnik velikog zabitog ostrva, sličnog ovom delu škotske obale, na koje sam pozvao pažljivo odabrane goste, poput lika koji je izmislio svećice za novogodišnju jelku što prestanu da rade čim jedna sijalica izgori, osobu koja je zadužena za održavanje pokretnih stepenica na aerodromu Hitrou, gotovo sve koji su ikad napisali korisničko uputstvo za kompjuter i, naravno, Džona Selvina Gamera, pa ih pustio da lutaju s veoma malim porcijama hrane dok ih nemilosrdno jurim sa lovačkim psima - ali setio sam se da je preda mnom veliki uzbudljiv dan. Išao sam u Džon O'Grouts. Godinama sam slušao o tom mestu, ali nisam imao ni najmanju predstavu kako izgleda. Delovao je neopisivo egzotično i žudeo sam da ga vidim. Nestrpljivo sam doručkovao u hotelu Pentland, bio sam jedini u trpezariji, i tačno u devet ušao kod Vilijema Daneta, koji je vodio lokalnu Fordovu poslovnicu, kojem sam pre nekoliko dana javio da ću danas iznajmiti kola zato što u ovo doba godine nije postojao drugi način da se stigne u Džon O'Grouts.
Čoveku u izložbenom salonu je trebalo nekoliko trenutaka da se seti našeg razgovora. „Ah, vi ste
čovek s juga”, rekao je kad se setio, što me je iznenadilo zato što se retko dešava da neko kaže da je Jorkšir južno.
„Nisu li sva mesta južno odavde?”, pitao sam.
„Jesu. Pa, da, čini mi se da jesu”, odgovorio je kao da je shvatio nešto što je veoma dubokoumno.
Bio je srdačan momak - svi su srdačni u Tarzu - i dok je popunjavao brojne papire koji će mi dati kontrolu nad dve tone opasnog metala, prijateljski smo ćaskali o životu u ovom mestu udaljenom od civilizacije. Rekao mi je da se do Londona putuje šesnaest sati, mada to gotovo niko ne radi. Za većinu ljudi Invernes, udaljen četiri sata vožnje na jug, predstavlja južnu granicu poznatog sveta.
Činilo mi se da mesecima nisam pričao s nekim tako da sam ga bombardovao pitanjima. Kako žitelji Tarza zarađuju za život? Zašto je zamak tako zapušten? Kuda idu da bi kupili sofu, pogledali film, pojeli kineski obrok koji nije spremio škotski kuvar ili doživeli nešto izvan skromnog izbora zabave koji im je ovde dostupan?
Tako sam saznao da lokalnu ekonomiju podupire nuklearni reaktor Duprej koji se nalazi dalje niz put, da je zamak nekad bio dobro održavan i lep ali je ekscentričan vlasnik dozvolio da propadne, da se u Invernesu mogu videti brojne uzbudljive stvari. Mora da sam pokazao znak zapanjenosti kad je to rekao zato što se nasmešio i hladno mi rekao: „Pa, ima prodavnicu Marks i Spenser.”
Onda me je izveo napolje, posadio me za volan ford taunusa (ili nečeg nalik tome; ne razumem se najbolje u marke automobila), brzo mi pokazao sve brojne ručice i dugmiće na tabli pa stajao s nervoznim zaleđenim osmehom dok sam pritiskao kontrole koje su mi odbacile sedište unazad, otvorile prtljažnik i pokrenule brisače monsunskom brzinom. A onda sam, uz mukotrpno mlevenje zupčanika i nekoliko trzaja, ostavio čudnovato neravan trag guma od parkinga do puta.
Nekoliko trenutaka kasnije, toliko je Tarzo mali, već sam bio na otvorenom autoputu i lakog srca vozio ka Džon O'Groutsu. Pejzaž je bio neverovatno pust, ništa osim polja ustalasane izbledele zimske trave koja se spuštala do uzburkanog mora i Orknija koji se nazirao u izmaglici, ali osećaj velikog prostranstva bio je uzbudljiv i prvi put za više godina sam se osećao relativno sigurno za volanom. Nije bilo ničega s čim bih mogao da se sudarim.
Zaista ste na ivici velikog ništavila kad stignete na krajnji sever Škotske. Ketnes ima svega dvadeset i sedam hiljada žitelja - otprilike kao Hejvords Hit ili Istli ali u prostranstvu znatno većem od gotovo svih engleskih okruga. Više od polovine stanovništva živi u samo dva grada, Tarzu i Viku, a niko ne živi u Džon O'Groutsu zato što to uopšte nije grad, već mesto gde stanete da kupite razglednice i sladoled.
Nazvan je po Janu de Grutu, Holanđaninu, čiji je trajekt saobraćao odatle do nekog drugog mesta (Amsterdama, ako je bio pametan) u petnaestom veku. Po svemu sudeći, put je koštao jedan srebrnjak (dvesta četrdeset šilinga) i u ovim krajevima će vam reći da se otada taj iznos naziva jedan grout49 ali, avaj, to je jadna fikcija. Verovatnije je da je Grut nazvan Grout po novcu negoli novac po njemu. Ali u svakom slučaju, koga briga za to?
Danas se Džon O'Grouts sastoji od prostranog parkinga, male luke, usamljenog belog hotela, nekoliko štandova sa sladoledom i tri-četiri prodavnice sa razglednicama, džemperima i video-
spotovima pevača po imenu Tomi Skot. Mislio sam da postoji čuvena tabla na kojoj je nacrtan prst koji pokazuje koliko su udaljeni Sidnej i Los Anđeles, ali nisam je našao; možda je sklanjaju van sezone da je ljudi kao što sam ja ne bi odneli kao suvenir. Samo jedna prodavnica bila je otvorena. Ušao sam i iznenadio se što rade tri sredovečne žene, što mi se činilo malo preteranim zato što sam očigledno bio jedini turista u krugu od šeststo četrdeset kilometara. Gospođe su bile veoma vesele i pričljive i toplo su me pozdravile onim divnim gorštačkim narečjem - tako hirurški preciznim, a opet tako milozvučnim. Raširio sam nekoliko džempera da bi imale šta da rade kad izađem, otvorenih usta pogledao demo spot Tomija Skota koji je pevao nametljive škotske pesme na raznim vetrovitim rtovima (neću da komentarišem), kupio nekoliko razglednica, odugovlačio sa kafom, ćaskao sa gospođama o vremenu pa izašao na vetrovit parking i shvatio da sam video maltene sve što je moglo da se vidi u Džon O'Groutsu.
Prošetao sam iznad luke, provirio sa sklopljenim rukama oko lica kroz prozore malog muzeja koji je bio zatvoren do proleća, oduševio se pogledom preko ušća reke Pentland do Strome i Old Men ov Hoj pa se vratio do kola. Verovatno to već znate, ali Džon O'Grouts nije najsevernija tačka škotske obale. Ta osobenost pripada mestu zvanom Danet Hed, udaljenom osam-devet kilometara uz obližnji put sa jednom trakom, tako da sam se odvezao tamo. Danet Hed nudi još manje razonode od Džon O'Groutsa ali ima lep svetionik sa kompjuterskim upravljanjem, izvanredne poglede na more i lep osećaj zato što je daleko od svega.
Dugo sam stajao sam na vetrovitoj uzbrdici, uživajući u pogledu i čekajući da me pogodi neka dubokoumnost s obzirom da je ovo bio kraj puta. Deo mene želeo je da se ukrca na trajekt do ostrva koja su se nazirala, da sledim kamene izbočine sve do udaljenog Šetlanda ali ponestajalo mi je vremena, a ionako se činilo da nema potrebe za tim. Kakve god puste prozračne čari imao, Šetland je ipak samo još jedan deo Engleske, sa istim prodavnicama, istim televizijskim programima, istim ljudima u istim džemperima Marks i Spenser. To mi nije delovalo deprimirajuće - naprotiv - ali nisam osećao nikakvu goruću potrebu da to sad vidim. Biće tamo i sledeći put.

*

Zaustavio sam se još jednom u svom iznajmljenom fordu. Desetak kilometara južno od Tarza nalazi se selo Halkirk, danas zaboravljeno ali poznato tokom drugog svetskog rata kao veoma, veoma omrznut garnizon engleskih vojnika zbog njegove udaljenosti i meštana koji su bili poznati po svom neprijateljstvu. Vojnici su pevali simpatičan kratak refren koji je glasio:
Ovaj jebeni grad je jebena nedođija Nema jebenih autobusa, ni jebenih tramvaja,
Niko ne haje za jebene vojnike U jebenom Halkirku
Nema jebenih sportova, ni jebene igre, Nema jebene zabave. Jebene cure
Čak neće da kažu svoje jebeno ime U jebenom Halkirku

I nastavlja se u sličnom duhu punom ljubavi još deset strofa. (Da odgovorim na pitanje koje se nameće, proverio sam ranije i ne, nije jedan od klasika Tomija Skota.) Odvezao sam se u Halkirk usamljenim autoputem B874. Pa, nije bilo ničeg naročitog u Halkirku - na putu koji nije vodio nikuda nalazilo se samo nekoliko ulica sa kasapnicom, prodavnicom građevinskog materijala, dva paba, malom bakalnicom i seoskom većnicom ispred koje je bio spomenik žrtvama rata. Nema nikakvog znaka da je Halkirk ikad bio više od tmurne male prepreke u opštoj praznini oko njega, ali na spomeniku su se nalazila imena šezdeset i tri poginula borca u Prvom svetskom ratu (devetorica su se preživala Sinkler, a petorica Saterlend) i osamnaest u Drugom.
Sa kraja sela ste mogli da vidite kilometre travnatih poljana, ali nigde nije bilo znaka oronulih vojnih baraka. Zapravo, nije bilo znaka da je ovde ikad postojalo išta osim beskrajnih travnatih poljana. Ispitivački raspoložen, ušao sam u bakalnicu. Bila je to najčudnija bakalnica - velika prostorija nalik na šupu, jedva osvetljena i prazna ako se izuzme nekoliko metalnih rafova pored vrata. I oni su bili gotovo prazni, osim nekoliko raštrkanih kutija sa svim i svačim. Muškarac je stajao za pultom, a jedan starac ispred mene kupovao je neke sitnice tako da sam ih pitao za vojni logor.
,,Oh, da”, rekao je vlasnik. „Veliki logor za ratne zarobljenike. Krajem rata je tu bilo četrnaest hiljada Nemaca. Imate knjigu o tome.” Na moje iznenađenje, s obzirom na malu ponudu ostalih proizvoda, pored kase se nalazila polica sa ilustrovanim knjigama sa naslovima koji su glasili Ketnes u ratu ili nešto slično tome, i dao mi je jednu da pogledam. Bila je puna uobičajenih slika bombardovanih gradova i pabova sa ljudima koji stoje okolo i zabrinuto se češkaju po glavi ili gledaju u objektiv sa onim idiotskim osmehom kakav uvek imaju ljudi na fotografijama katastrofa, kao da misle: Pa, bar će mi izaći slika u Pikčer postu. Nisam našao nijednu fotografiju vojnika kako se dosađuju u Halkirku i ime tog sela nije se nalazilo u indeksu. Knjiga je papreno koštala petnaest funti i devedeset pet penija.
„Sjajna knjiga”, rekao je vlasnik ohrabrujuće. „Po dobroj ceni.”
„Imali smo četrnaest hiljada Nemaca ovde za vreme rata”, zaurlao je čiča na onaj način svojstven gluvim ljudima.
Nisam mogao da smislim pristojan način da se raspitam za sumornu reputaciju Halkirka.
„Kladim se da su se engleski vojnici osečali veoma usamljeno”, pokušao sam da natuknem.
,,Oh, ne, ne verujem”, usprotivio se čovek. „Vidite, Tarzo je odmah dole niz put, ili Vik, ako ste raspoloženi za promenu. Bilo je igranja u onim danima”, dodao je pomalo dvosmisleno, pa klimnuo prema knjizi koju sam držao. „Veoma povoljna, ta knjiga.”
„Da li je ostalo nešto od stare baze?”
„Pa, zgrade su srušene, naravno, ali ako izađete pozadi” - pokazao mi je u odgovarajućem pravcu - „moći ćete da vidite temelje.” Ćutao je jedan trenutak pa pitao: „Pa da li ćete uzeti knjigu?”
,,Oh, pa, možda ću se vratiti po nju”, slagao sam i vratio mu knjigu.
„Povoljna je”, rekao je.
„Bilo je četrnaest hiljada Nemaca”, dobacio je čiča dok sam odlazio.
Još jednom sam pešice obišao okolinu pa se malo vozio okolo, ali nisam našao nikakav znak zarobljeničkog logora i postepeno sam shvatio da nije ni važno tako da sam se na kraju vratio u Tarzo i vratio auto na iskreno iznenađenje srdačnog prodavca zato što je tek prošlo dva po podne.
„Sigurni ste da nećete da odete još negde?”, pitao je. „Šteta je kad ste iznajmili kola na ceo dan.”
„Kuda bih još mogao da odem?”, pitao sam.
Zamislio se na trenutak. „Pa, nemate kuda.” Delovao je malo potišteno.
„Sasvim je u redu”, odgovorio sam, „video sam dovoljno”, i stvarno sam to i mislio.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu