Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Ići dole

Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:12 am

First topic message reminder :



Posle gotovo dve decenije u Engleskoj, Bil Brajson odlučuje da se na izvesno neko vreme preseli u Sjedinjene Američke Države kako bi njegova deca iskusila život u drugoj zemlji, njegova žena mogla da uživa u kupovini do deset uveče sedam dana nedeljno i, što je najvažnije, zato što je pročitao da tri miliona i sedam stotina hiljada Amerikanaca veruje da su ih u nekom trenutku oteli vanzemaljci i – shvatio je da je potreban svom narodu.

Ali pre nego što napusti svoju voljenu kuću u severnom Jorkširu, Brajson insistira pošto-poto želi da još jednom proputuje Englesku, da krene na neku vrstu oproštajnog puta zelenim i prijatnim ostrvom koje mu je toliko dugo bilo dom. Njegov cilj je da istraži lice i naličje zemlje (onakvo kakvo jeste) i da ispita šta je to što toliko voli u zemlji koja je izmislila sos marmitmarmajt, pomorskog heroja čija je želja na samrti bila da ga poljubi tip po imenu Hardi, imena gradova kao što su Farlij Valop, Titsi i Šelou Bouels, ljude koje govore „ne treba gunđati“ i kviz Pitajte baštovana.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:27 am




DVADESET OSMO POGLAVLJE

Evo zbog čega ću uvek odsedati u hotelu Pentland kad god se zateknem u Tarzu. Poslednje veče sam zamolio ljubaznu recepcionarku za buđenje u pet ujutru zato što sam morao da uhvatim rani voz za jug. A ona mi je odgovorila - možda je bolje da sednete, ako već ne sedite - rekla je: „Želite li nešto kuvano za doručak?”
Pomislio sam da je malo tupava, iskreno, tako da sam odgovorio: „Izvinite, ali mislio sam u pet
ujutru. Napustiću sobu u pola šest, znate. Pola šest. Ujutru.”
„Da, dušo. A da li želite topao doručak?” ,,U pet ujutru?”
„To je uračunato u cenu sobe.”
I proklet bio ako mi ova čudesna mala ustanova nije pripremila lepu porciju pržene hrane i lonac vruće kafe u 5.15 sutradan pre zore.
Izašao sam iz hotela kao srećan i malo deblji čovek i oteturao se u mraku putem do stanice gde me je čekalo drugo iznenađenje tog jutra. Stanica je bila puna žena; stajale su na peronu u prazničnom raspoloženju, ispunjavajući hladan mračan vazduh oblacima daha i veselim gorštačkim ćaskanjem dok su čekale da čuvar završi cigaretu i otvori vrata voza.
Pitao sam jednu gospođu šta se dešava i rekla mi je da idu u kupovinu u Invernes. Ovako je svake subote. Vozile bi se četiri sata, kupile gaće Marks i Spenser, plastičnu povraćku i što god je Invernes imao a Tarzo nije - mnogo toga - da bi uhvatile voz u šest i stigle kući na vreme za spavanje.
I tako smo se vozili maglovitim ranim jutrom, velika gomila ugodno stisnuta u vozu sa dva vagona, u veselom raspoloženju punom iščekivanja. Svi smo izašli u Invernesu, gospođe da obave svoju kupovinu, a ja da uhvatim voz u 10.35 za Glazgov. Dok sam ih gledao kako odlaze, otkrio sam na svoje iznenađenje da im pomalo zavidim. Delovalo mi je čudno: ustati pre zore da bi otišle u kupovinu u mesto poput Invernesa i vratile se kući posle deset sati uveče, ali s druge strane mislim da nikad nisam video srećniju grupu ljudi kako ide u kupovinu.
Mali voz do Glazgova bio je gotovo prazan, a krajolik bujno slikovit. Prošli smo kroz Ejvimor, Pitlohri, Pert i Glenigls koji je imao lepu stanicu, danas tužno zatarabljenu. I konačno, osam sati nakon što sam tog jutra ustao iz kreveta, stigli smo u Glazgov. Bilo mi je neobično što sam posle toliko sati putovanja izašao na stanici Kvin strit i otkrio da sam još uvek u Škotskoj.
Bar nije bio šok za sistem. Sećam se da sam, 1973. kad sam prvi put došao u Glazgov i izašao na ovoj istoj stanici, bio zapanjen koliko je grad zagušljivo mračan i čađav. Nikad nisam bio na tako pretrpanom i prljavom mestu. Čak je i lokalno narečje zvučalo kao da je nastalo od cigli i peska. Katedrala Sent Mungos bila je toliko mračna da je čak i sa druge strane ulice izgledala kao dvodimenzionalni isečak. I uopšte nije bilo turista. Glazgov je bio najveći grad u Škotskoj, ali moj Vodič kroz Evropu nije ga čak ni spomenuo.
Naravno, u narednim godinama Glazgov je pretrpeo sjajan proslavljen preobražaj. Većina starih građevina s ljubavlju je očišćena peskom pod kompresijom, tako da su njihove površine od granita ponovo blistale, a na desetine novih energično je podignuto u vrtoglavom usponu osamdesetih godina
– samo u protekloj deceniji podignute su poslovne zgrade u vrednosti od milijardu funti. Grad je dobio jedan od najlepših muzeja na svetu zahvaljujući Barelovoj kolekciji i pretrpeo jednu od najinteligentnijih urbanih obnova izgradnjom tržnog centra Prinses skver. Odjednom su ljudi oprezno počeli da posećuju Glazgov i oduševljeno otkrili da je ovo grad bogato obdaren sjajnim muzejima, veselim pabovima, orkestrima svetskog ranga i ne manje od sedamdeset parkova, više od bilo kog evropskog grada te veličine. Glazgov je 1990. proglašen gradom evropske kulture i niko se nije smejao. Nikad ranije nije ugled jednog grada prošao kroz takav uzbudljiv i iznenadan preobražaj - i nijedan, što se mene tiče, nije to više zaslužio od Glazgova.
Medu brojnim gradskim dragocenostima, nijedno, po meni, ne nadmašuje Barelovu kolekciju.
Nakon što sam uzeo sobu u hotelu, požurio sam tamo taksijem zato što je bila veoma udaljena.
„Dal dolđaš dag odalko?”, pitao me taksista dok smo jurili prema parku Polok pored Klajdbenka i Obana.
„Molim?”, pitao sam zato što ne razumem glazgovski. „Dal mosluš me smešnaš?”
Mrzim kad se ovo dogodi - kad mi se obrati neko iz Glazgova. „Stvarno mi je žao”, mučio sam se da nađem opravdanje, „ali sluh mi je veoma slab.”
„Da, da, dolđaš dag odalko”, zaključio je, što sam pretpostavio da znači: „Odvešću te veoma daleko i preteći ću te gledati tako da ćeš se zapitati da li te vodim u napušteno skladište gde ću te izudarati sa svojim ortacima i ukrasti ti pare”, ali nije više ništa rekao i dovezao me do Barela bez ikakvih incidenata.
Obožavam Barelovu kolekciju. Nazvana je po ser Vilijemu Barelu, škotskom brodovlasniku, koji je 1944. ostavio gradu svoju umetničku zbirku pod uslovom da se izloži u zelenilu izvan grada. Bio je zabrinut - ne bez razloga - da zagađen vazduh ne ošteti njegova umetnička dela. Ne znajući šta da radi sa ovim bogatim neočekivanim nasleđem, gradsko veće nije uradilo, zapanjujuće, ništa. Narednih trideset i devet godina, zaista izuzetna umetnička dela stajala su u sanducima u skladištima, takoreći zaboravljena. Konačno krajem sedamdesetih godina, posle gotovo četiri decenije oklevanja, grad je angažovao nadarenog arhitektu Berija Džesona, koji je projektovao urednu neupadljivu zgradu poznatu po svojim prozračnim prostorijama postavljenim nasuprot pošumljene pozadine i genijalnom načinu na koji su arhitektonski elementi iz Barelove kolekcije - srednjovekovna vrata, nadvratnici i slično - umetnuti u zdanje. Otvorena je 1983. na opšte oduševljenje.
Barel nije bio naročito bogat čovek, ali je zato umeo da izabere. Galerija ima samo osam hiljada eksponata, ali su skupljani po celom svetu - Mesopotamiji, Egiptu, Grčkoj i Rimu - i gotovo svaki je izvanredan (izuzev nekoliko lakiranih porcelanskih figura devojaka s cvećem koje mora da je kupovao dok ga je tresla groznica). Proveo sam veći deo poslepodneva u srećnom razgledanju i lutanju po brojnim salama, umišljajući kao što nekad činim u takvim okolnostima, da su mi ponudili da odnesem jedan eksponat kući kao poklon škotskog naroda zato što sam tako pristojna osoba. Na kraju, posle mnogo muka, odlučio sam se za glavu Persefone sa Sicilije iz petog veka pre nove ere, koja ne samo da je bila zapanjujuće besprekorna kao da je juče napravljena već bi i divno izgledala
na televizoru. Kasno po podne sam zadovoljno izašao iz Barelove galerije u prijatno zelenilo parka Polok.
Bilo je lepo vreme tako da sam odlučio da se peške vratim u grad, iako nisam poneo mapu a imao sam samo maglovitu predstavu gde se nalazi udaljeni centar Glazgova. Ne znam da li je Glazgov zaista čudesan grad za šetnju ili sam imao sreću, ali nikad nisam lutao njime a da nisam naišao na neko iznenađenje vredno pomena - čarobno zeleni park Kelvingruv, botaničku baštu, čuveno groblje Nekropolis sa nizovima kitnjastih grobova - a tako je bilo i sad. Pun nade sam pošao širokom avenijom zvanom Sent Endruz drajv i našao se u lepoj četvrti s kućama bogatih i privilegovanih, ljupkim parkom i malim jezerom. Konačno sam prošao Škotsku javnu školu, divnu građevinu sa prozračnim stepeništima za koje sam pretpostavio da ih je Mekintoš projektovao, a ubrzo posle toga se obreo u mračnoj ali ne manje zanimljivoj četvrti za koju sam konačno zaključio da mora biti Gorbals. A onda sam se izgubio.
S vremena na vreme bih ugledao reku Klajd, ali nisam mogao da otkrijem kako da dođem do nje ili, što je bilo mnogo važnije, kako da je pređem. Lutao sam sporednim ulicama i ubrzo se našao u jednoj od onih mrtvih četvrti koje se sastoje od skladišta bez prozora i garaža na čijem ulazu piše ZABRANJENO PARKIRANJE - GARAŽA SE SVAKODNEVNO KORISTI. Nekoliko puta sam
skrenuo, što me je odvelo još dalje od civilizacije pre nego što sam konačno naleteo na malu ulicu koja je imala pab na uglu. Želeći da predahnem i popijem nešto, ušao sam unutra. Bilo je to mračno, trošno mesto u kojem su bile samo dve mušterije, dvojica muškaraca koji su izgledali kao lopovi i pili jedan pored drugog u tišini za šankom. Nije bilo šankera. Seo sam za drugi kraj šanka i čekao izvesno vreme, ali niko nije došao. Dobovao sam prstima po šanku, naduvavao obraze i pravio razne grimase sa napućenim ustima kao što radite dok čekate. (A zašto li to radimo, šta mislite? Čak ne pruža ni unutrašnje zadovoljstvo na onaj nizak način kao što je, recimo, guljenje žulja ili čišćenje noktiju noktom palca.) Očistio sam nokte noktom palca i još malo naduvavao obraze, ali i dalje se niko nije pojavio. Konačno sam primetio da me jedan od muškaraca za šankom posmatra.
„Dal poglaš me ljatiš?”, rekao je.
„Molim?”, pitao sam.
„Neć stiže celoš danoš”, klimnuo je glavom u pravcu stražnje sobe.
,,Oh, ah”, odgovorio sam i zamišljeno klimnuo glavom, kao da je time sve objašnjeno. Primetio sam da obojica još uvek gledaju u mene.
„Dal imoš kaka i raka?”, rekao je prvi. „Molim?”, pitao sam.
„Dal imoš kaka i raka”, ponovio je. Delovao je pripito.
Stidljivo sam se osmehnuo u znak izvinjenja i objasnio da potičem iz engleskog govornog područja.
„Dal nemoš u maju?”, nastavio je. „Ako soškoš mežno.”
„U Trunu pevškamo u junu”, ubacio se njegov drugar, pa dodao, ,,i punu.”
,,Oh, ah”, ponovo sam zamišljeno klimnuo glavom, isturivši malo donju usnu kao da mi je maltene sve jasno. Utom se, na moje olakšanje, pojavio šanker, delujući nesrećno i brišući ruke
kuhinjskom krpom.
„Jebeš puno jebšno u jebeš puno”, rekao je dvojici muškaraca, pa mi se obratio umornim glasom: „Nijuš razgavuš.” Nisam znao da li je to pitanje ili izjava.
„Molim vas kriglu tenenta”, rekao sam ispunjen nadom.
Napravio je nestrpljiv zvuk, kao da izbegavam njegovo pitanje. „Dal poglaš me ljatiš?”
„Molim?”
„Nijuš razgavuš”, rekao je prvi muškarac, koji je očigledno mislio da je moj prevodilac.
Stajao sam nekoliko trenutaka sa otvorenim ustima, pokušavajući da shvatim šta mi govore, pitajući se šta li sam mislio kad sam ušao u pab u ovakvoj četvrti pa rekao tihim glasom: „Mislim da ću samo kriglu tenenta.”
Šanker je teško uzdahnuo i dao mi kriglu piva. Trenutak kasnije sam shvatio da su pokušavali da mi kažu da je ovo najgori pab na svetu u kojem mogu da tražim pivo zato što ću dobiti samo čašu mlake sapunice isceđene iz bureta čija česma oklevajući kaplje i da bi trebalo da spasavam život dok još mogu. Popio sam dva gutljaja ovog zanimljivog napitka i, praveći se da idem u toalet, iskrao se na zadnja vrata.
Vratio sam se na ulice na koje se spuštao sumrak s južne strane Klajda i pokušao da nađem svoj put nazad u poznati svet. Gotovo je nemoguće zamisliti kako je Gorbals izgledao pre nego što su počeli da ga doteruju i ohrabruju odvažne japije da se usele u otmene nove stambene zgrade na njegovim obodima. Posle rata je Glazgov uradio nešto krajnje neobično. Izgradio je velika stambena naselja nalik na sjajne kule u okolini grada i preselio desetine hiljada ljudi iz gradskih sirotinjskih četvrti poput Gorbalsa u njih, ali je zaboravio da im obezbedi infrastrukturu. Četrdeset hiljada ljudi premešteno je samo u naselje Isterhaus a kad su stigli tamo, zatekli su lepe nove stanove sa unutrašnjim vodovodnim instalacijama ali nije bilo bioskopa, radnji, banaka, pabova, škola, posla, domova zdravlja, doktora. Tako da su, svaki put kad bi poželeli bilo šta, poput pića, posla ili zdravstvenog pregleda, morali da se voze autobusom kilometrima do grada. Kao posledica toga i drugih stvari kao što su liftovi koji su uvek u kvaru (i zašto, uzgred, samo Englezi od svih naroda imaju toliko problema s mobilnim napravama kao što su pokretne stepenice i liftovi? Iskreno mislim da bi neke glave trebalo da padnu), postali su razdražljivi i pretvorili ih u nove sirotinjske četvrti. Posledica toga jeste da Glazgov ima najproblematičnije stambeno pitanje u razvijenom svetu. Veće Glazgova je najveći zemljoposednik u Evropi. Njegovih sto šezdeset hiljada kuća i stanova predstavlja polovinu svih nastambi u gradu. Po sopstvenim procenama, veće bi trebalo da uloži oko tri milijarde funti da bi stambeni prostori odgovarali standardu. U to nisu uračunate provizije za nove stanove, već samo da se postojeći osposobe. A u ovom trenutku budžet za stambena pitanja iznosi oko sto miliona funti godišnje.
Konačno sam pronašao put preko reke i vratio se u blistavi centar. Prošetao sam Trgom Džordž, koji je po meni najlepši u Engleskoj, pa se popeo uzbrdo do Ulice Saučihol gde sam se setio svog omiljenog vica o Glazgovu. (Takode jedinog vica o Glazgovu koji znam.) Nije mnogo smešan ali meni se sviđa: Policajac je uhvatio lopova na uglu ulica Saučihol i Dalhausi pa ga vukao za kosu stotinu metara do Ulice Rouz gde ga je uhapsio.
„Zašto si to uradio?”, pitao je ojađeni krivac, trljajući glavu.
„Zato što umem da pročitam naziv Ulice Rouz, glupa lopužo”, odgovario je policajac.
Takav je Glazgov. Poseduje novootkrivenu raskoš i uglađenost ali ispod njih još uvek čuče odvažnost i pretnja, što mi je uzbudljivo na izvestan način. Možete da lutate ulicama petkom uveče, kao što činim sad, i nikad ne znate da li će se iza ugla pojaviti grupa pristojnih pijanih muškaraca u odelima ili gomila besposlenih mladih prostaka koji mogu da odluče da vas napadnu i urežu inicijale na vaše čelo kako bi se zabavili. To daje ovom mestu određenu draž.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:27 am





DVADESET DEVETO POGLAVLJE

Proveo sam još jedan dan u Glazgovu, smucajući se okolo, ne zato što sam želeo da ostanem, već zato što je bila nedelja i nije bilo voza do moje kuće od Karlajla. (Linija Setl-Karlajl zimi ne radi nedeljom zato što nema potražnje za takvom uslugom. Izgleda da engleskoj železnici nije palo na um da nema potražnje za tom uslugom zato što ne postoji.) Tako da sam lutao hladnim ulicama i s poštovanjem razgledao muzeje, botaničku baštu i Nekropolis ali, zaista, želeo sam samo da odem kući, što je, mislim, razumljivo zato što su mi nedostajali porodica i moj krevet a, pored toga, kad hodam po kući, ne moram da pazim da ne ugazim u pseće govno ili povraćku na svakom koraku.
I tako sam se sledećeg jutra, vrtoglavo uzbuđen, ukrcao na voz u 8.10 iz Glazgova do Karlajla pa, posle okrepljujuće kafe u staničnom bifeu, uhvatio onaj u 11.40 za Setl.
Linija Setl-Karlajl je najčuvenija mala linija na svetu. Engleska železnica već godinama želi da je ukine zato što se ne isplati, što je najluđi i najbesmisleniji argument koji se može zamisliti.
Slušamo ovakva nastrana objašnjenja o mnogo čemu toliko dugo da je to već postala opšteprihvaćena mudrost, ali ako razmislite o tome samo jednu nanosekundu, postaće vam savršeno jasno da se najvrednije stvari ne isplate. Ako sledite ovu apsurdnu logiku, morali biste da ukinite semafore, proširenja na autoputu, škole, odvode, nacionalne parkove, muzeje, univerzitete, stare ljude i još mnogo toga. A zašto bi za ime sveta nešto toliko korisno kao što je železnička linija, što je uglavnom prijatnije od starih ljudi a svakako manje sklono gunđanju i cvrkutanju, moralo da pokaže i najmanju količinu ekonomske isplativosti kako bi se obezbedio njen dalji opstanak? Takav način razmišljanja mora se odmah odbaciti.
Pošto sam to rekao, ne može se poreći da je linija Setl-Karlajl oduvek bila donekle budalasta. Kad je 1870. Džejms Olport, generalni direktor železnice Midland, došao na ideju da izgradi glavnu severnu prugu, već su postojale linije uz istočnu i zapadnu obalu tako da je odlučio da postavu jednu u sredini, čak i ako je išla niotkuda do ničega kroz ništa. Taj poduhvat koštao je tri i po miliona funti, što danas ne izgleda mnogo, ali u ono vreme je predstavljalo neverovatan iznos od 487 biliona milijardi, ili tako nešto. U svakom slučaju, bilo je to sasvim dovoljno da uveri svakog ko išta zna o železnici da je Olport potpuno lud - što je i bio.
S obzirom da je pruga išla kroz neverovatno pust i neprohodan deo Penina, Olportovi inženjeri morali su da se posluže brojnim izumima da bi uopšte mogla da se izgradi, uključujući dvadeset vijadukta i dvanaest tunela. Ovo nije bila neka ekscentrična, zalutala pruga sa uskim kolosekom, razumete; ovo je bio brzi voz devetnaestog veka, nešto što je omogućavalo putnicima da lete kroz Dejls u Jorkširu - da je, zapravo, neko to poželeo da čini, a retko ko jeste.
Tako da je od samog nastanka gubila novac. Ali koga briga za to? To je čudesna linija, sjajna u svakom smislu, i nameravao sam da uživam u svakom minutu puta koji traje sat i četrdeset minuta i iznosi sto petnaest kilometara. Čak i kad živite blizu Setla, nemate često razlog da se vozite ovom
prugom, tako da sam sedeo s licem blizu stakla i napeto čekao da vidim najpoznatija obeležja pruge - tunel Blu Mur, dug skoro 2102 metra; stanicu Dent, najvišu u zemlji; divan vijadukt Riblhed, dugačak četiri stotine metara, visok trideset i jedan metar sa dvadeset i četiri elegantna luka - a u međuvremenu sam uživao u pejzažu koji ne samo da je predivan i bez premca već mi se činio naročito zavodljiv.
Pretpostavljam da svakoga opčinjava neki predeo, mene očarava Dejls u Jorkširu. Ne mogu sasvim da ga opravdam zato što lako možete naći uzbudljivije pejzaže bilo gde, čak i u Engleskoj. Ali mogu samo da kažem da sam na prvi pogled bio bespomoćno zaslepljen Dejlsom, i to me još nije prošlo. Delom, pretpostavljam, zbog uzbudljivog kontrasta između visokih ledina s njihovim beskrajnim vidicima i relativne bujnosti dolina sa njihovim skupinama sela i zelenim farmama. Ako se vozite kroz Dejls, stalno ćete prelaziti između te dve hipnotičke zone. Toliko je čudesno da se ne može opisati. A delom zbog prijatnog utiska nepristupačnosti koju pružaju brda koja je okružuju, osećaja da je ostatak sveta dalek i nepotreban, što veoma cenite kad tamo živite.
Svaka dolina je neverovatan zaseban svet. Sećam se jednog sunčanog popodneva kad smo se doselili u našu dolinu, jedan automobil se prevrnuo na putu pred našom kapijom uz zastrašujuć tresak i zvuk grebanja metala. Ispostavilo se da je vozač naleteo na travnati nasip i udario u zid, usled čega su se kola prevrnula na krov. Istrčao sam i zatekao jednu meštanku kako visi naglavačke zbog pojasa, blago krvari iz rane na glavi i mumla ošamućene rečenice kako mora kod zubara i da ovo ne valja. Dok sam skakutao okolo i pravio nerazgovetne zvuke, naišla su dva farmera u lendroveru i izašla napolje. Nežno su izvukli ženu iz kola i posadili je na kamen. Onda su okrenuli auto i izgurali ga s puta. Jedan od njih ju je odveo da joj njegova žena previje glavu i skuva čaj, dok je drugi posuo piljevinu na iscurelo ulje, regulisao saobraćaj dok put nije bio čist pa mi namignuo, ušao u svoj džip i odvezao se. Sve se završilo za manje od pet minuta i niko nije zvao policiju, hitnu pomoć ili čak lekara. Oko sat vremena kasnije pojavio se neko s traktorom i odvukao kola i izgledalo je kao da se ništa nije dogodilo.
Vidite, u Dejlsu se ponašaju drugačije. Prvo, ljudi koje poznajete sami vam ulaze u kuću. Ponekad pokucaju i uzviknu „Zdravo!” pre nego što uđu, ali najčešće ne urade ni to. Neobično je iskustvo stajati pored sudopere u kuhinji, pričajući ushićeno sam sa sobom i, podigavši nogu, glasno prdeti, a onda se okrenuti i ugledati novu hrpu pošte na kuhinjskom stolu. A ne mogu nabrojati koliko sam puta u gaćama pobegao u ostavu kad bih čuo da neko ulazi i čučao bez daha dok neko viče
„Zdravo! Zdravo! Ima li koga?”. Nekoliko trenutaka slušali biste kako neko korača po kuhinji, čita poruke na frižideru i proučava poštu na svetlu. Onda bi došao do vrata od ostave i tiho rekao: „Samo sam pozajmio šest jaja, Bile, u redu?”
Kad smo saopštili prijateljima i kolegama u Londonu da se selimo u selo u Jorkširu, iznenađujući broj je napravio kiselo lice i rekao: „Jorkšir? Šta, sa Jorkšircima? To je baš... zanimljivo.” Ili nešto slično tome.
Nikad nisam shvatio zašto žitelje Jorkšira bije takav loš glas da su zli i bezobzirni. Uvek sam mislio da su pristojni i otvoreni, a ako želite da saznate svoje mane - nigde nećete naći ljudi spremnije da pomognu. Istina je da vas ne obasipaju pažnjom, za šta će vam trebati vremena da se naviknete ako dolazite iz društvenijeg dela sveta - znači bilo kojeg drugog mesta. Na američkom srednjem zapadu, odakle potičem, kad se doselite u selo ili manji grad, svi meštani dođu do vaše
kuće da vas pozdrave kao da je to najsrećniji dan u istoriji te zajednice i svako vam donese po pitu. Dobijete pite sa jabukama, sa trešnjama, pite s čokoladom. Ima ljudi na srednjem zapadu koji se sele na svakih šest meseci samo da bi dobili pite.
U Jorkširu tako nešto ne može da se desi. Ali postepeno, malo-pomalo, nađu mesto za vas u svojim srcima i počnu da vas pozdravljaju kad prođu kolima pored vas nečim što ja zovem Malhamdejl mahanje. To je uzbudljiv dan u životu doseljenika. Da biste mahnuli na malhamdejlski način, zamislite da držite volan. Sad veoma polako ispružite kažiprst desne ruke kao da imate grč. I to je to. Ne izgleda kao nešto naročito, ali mnogo govori, verujte mi, i mnogo će mi nedostajati.
Izgubio sam se u malom sanjarenju o ovome i odjednom, trgnuvši se, shvatio da sam u Setlu i da mi moja žena maše sa perona. Iznenada se moj put završio. Zbunjeno sam požurio iz voza, kao neko koga su probudili usred noći zbog hitnog slučaja; osećao sam se kao da ovo nije pravi način da se putovanje završi. Sve je bilo suviše nenadano.
Vozili smo se kući preko vrhova, bila je to zavojita vožnja od devet i po kilometara kroz neopisivu lepotu, sve do prostranstava nalik na Orkanske visove blizu Kirkbi Fela s beskrajnim pogledima na lepotu severa, a onda je usledilo spuštanje u nepomućeno zaokruženo veličanstvo Malhamdejla, mali izgubljeni svet koji je moj dom već sedam godina. Na pola puta dole, nagovorio sam ženu da zaustavi auto kod kapije koja vodi u polje. Moj omiljeni pogled na svetu je tu i izašao sam da ga vidim. Možete videti gotovo ceo Malhamdejl; ugodno zaklonjen ispod strmih veličanstvenih brda, s njegovim kamenim zidovima, pravim kao strela, koji se penju neverovatno strmim brdima, njegovim skupinama malih sela, njegovom čudesnom školom s dve učionice, starom crkvom sa platanima i raštrkanim nadgrobnim pločama, krovom lokalnog paba i, u središtu svega toga, zaklonjenom drvećem, našom starom kućom od kamena, koja je starija od moje domovine.
Izgledalo je toliko mirno i čudesno da mi je gotovo došlo da zaplačem, a ipak je to bio samo mali deo ovog malog čarobnog ostrva. Odjednom, u trenutku, shvatio sam šta toliko volim u Engleskoj - što će reći sve. Sve dobre i loše stvari - sos marmajt, seoske svetkovine, staze kroz polja, ljude koji govore „ne smeš da gunđaš” i „stvarno mi je žao ali”, ljude koji se izvinjavaju meni kad ih slučajno udarim laktom, mleko u flašama, pasulj na tostu, kosidbu u junu, koprivu što žari, molove pored mora, mape OS, čajne kolače s maslacem, neophodne termofore s toplom vodom, kišne nedelje
sve.
Kakvo je ovo čudesno mesto - potpuno suludo, naravno, ali divno do najsitnije pojedinosti. Koja bi druga država, na kraju krajeva, mogla da smisli imena gradova kao što su Tuting Bek ili Farli Valop ili sport poput kriketa koji traje tri dana a izgleda kao da nije ni počeo? Ko drugi ne bi pomislio da je malo čudno da sudije nose male otirače na glavi, da kancelar sedi na nečemu što se zove Vulsek ili da se ponose pomorskim junakom čija je samrtnička želja bila da ga poljubi tip nazvan Hardi? („Molim te, Hardi, pravo u usta, uz mali dodir jezikom.”) Koji bi drugi narod mogao da nam podari Vilijema Šekspira, pite sa svinjskim mesom, Kristofera Rena, Veliki park u Vindzoru, Otvoren univerzitet, kviz Pitajte baštovana i čokoladni digestivni keks? Nijedan, naravno.
Kako lako to zaboravljamo! Koliku će tajnu Engleska predstavljati istoričarima kad se osvrnu na drugi deo dvadesetog veka. Videće zemlju koja se borila i pobedila u pravednom ratu, dokrajčila moćnu imperiju na relativno bezopasan i prosvetljen način, stvorila dalekovidu dobrostojeću državu - ukratko, koja je sve uradila kako treba - da bi provela ostatak veka doživljavajući sebe kao hroničan
neuspeh. Činjenica je da je ovo i dalje najbolje mesto na svetu za većinu stvari - da pošaljete pismo, prošetate, gledate televiziju, kupite knjigu, izađete na piće, posetite muzej, odete u banku, izgubite se, tražite pomoć ili stojite na obronku brda i uživate u pogledu.
Sve ovo mi je ispunilo glavu u jednom dugom trenutku. Već sam to rekao i reći ću ponovo: Sviđa mi se ovde. Sviđa mi se mnogo više nego što mogu da vam objasnim. A kad sam se okrenuo od kapije i ušao u kola, bez sumnje sam znao da ću se vratiti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:29 am



O AUTORU


Bil Brajson rođen je u De Mojnu, u Ajovi, 1951. Doselio se u Englesku 1977, gde je godinama živeo u severnom Jorkširu sa suprugom Engleskinjom i njihovo četvoro dece. Otišao je na nekoliko godina u Ameriku sa porodicom, ali se vratio u Veliku Britaniju. Autor je bestselera Izgubljeni kontinent, Maternji jezik, Ni tamo ni ovamo, Napravljeno u Americi, Beleške s malog ostrva, Šetnja kroz šumu, Beleške iz velike zemlje, Duboko dole i, najnovijeg, Kratka istorija bezmalo svačega. Napisao je i bestseler Dnevnik iz Afrike (dobrotvornu knjigu za organizaciju CARE International).
„Glasno ćete se smejsti dok budete čitali ovu knjigu.” Gud buk gajd
Posle gotovo dve decenije u Engleskoj, Bil Brajson odlučuje da se na izvesno neko vreme preseli u Sjedinjene Američke Države kako bi njegova deca iskusila život u drugoj zemlji, njegova žena mogla da uživa u kupovini do deset uveče sedam dana nedeljno i, što je najvažnije, zato što je pročitao da tri miliona i sedam stotina hiljada Amerikanaca veruje da su ih u nekom trenutku oteli vanzemaljci i -shvatio je da je potreban svom narodu.
Ali pre nego što napusti svoju voljenu kuću u severnom Jorkširu, Brajson insistira pošto-poto želi da još jednom proputuje Englesku, da krene na neku vrstu oproštajnog puta zelenim i prijatnim ostrvom koje mu je toliko dugo bilo dom. Njegov cilj je da istraži lice i naličje zemlje (onakvo kakvo ieste) i da ispita šta je to što toliko voli u zemlji koja je izmislila sos marmitmarmajt, pomorskog heroja čija je želja na samrti bila da ga poljubi tip po imenu Hardi, imena gradova kao što su Farlij Valop, Titsi i Šelou Bouels, ljude koji govore „ne treba gunđati”, i kviz Pitajte baštovana.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:29 am


Napomene

[←1] Buldog Dramond je lik detektiva iz nekoliko romana Hermana Meknika, koji su kasnije ekranizovani. (Prim, prev.)
[←2] Igra reči: skraćen žargonski naziv za kafanu (caff) i reč tele (calf) izgovaraju se maltene isto. (Prim. prev.)
[←3] Siromašni ljudi nisu mogli sebi da priušte odlazak kod frizera tako da su skraćivali kosu samo pozadi i sa strane. (Prim. prev.)
[←4] Beliša svetiljke su fluorescentno narandžaste svetiljke na crno-belim stubovima koje su postavljane s obe strane pešačkog prelaza radi bolje osvetljenosti. Nazvane su po ministru za saobraćaj koji ih je uveo - Lesli Hor Beliša. (Prim. prev.)
[←5] Erik Morkamb i Erni Vajz bili su glavni glumci u veoma popularnoj humorističkoj seriji u Engleskoj. (Prim. prev.)
[←6] Reč je o skraćenicama koje se koriste samo u Velikoj Britaniji. (Prim, prev.)
[←7] Au pair je izraz za mladu devojku koja živi kod neke porodice u inostranstvu i pomaže u kućnim poslovima (za stan, hrani i skromnu platu) kako bi naučila jezik. (Prim. prev.)
[←8] Kiaora je voćni sok, proizvodi ga kompanija Koka-kola u Velikoj Britaniji. (Prim. prev.)
[←9] Igra reči: Krepsprej se može prevesti kao mlaz sranja, a Pentišild kao štit od gaćica. (Prim. prev.)
[←10] Igra reči: Little Puking se može prevesti kao malo povraćanje. (Prim. prev.)
[←11] Igra reči: Ram's dropping može se prevesti kao Removo govno. (Prim. prev.)
[←12] Igra reči: Great shagging može se prevesti kao sjajno tucanje. (Prim. prev.)
[←13] Nookie u engleskom slengu znači seks. (Prim. prev.)
[←14] Igra reči: Shitkicker se može prevesti kao šutač govana. (Prim. prev.)
[←15] Ro-ro ferry je skraćenica za teretni trajekt roll on-roll over. (Prim. prev.)
[←16] Igra reči: Fag End se može prevesti kao Pederski kraj. (Prim. prev.)
[←17] Neki od ovih naziva sadrže zanimljivije igre reči: Snaresbrook se može prevesti kao potočić zamki, Lessness Heath kao vres manjka, Beacontree Heath kao vres svetlećeg drveta, a Vale of Health znači dolina zdravlja. (Prim. prev.)
[←18] Glyceina se izgovora slično kao glicerin, Shingles je herpes zoster, a Burnfoot znači izgorelo stopalo. (Prim. prev.)
[←19] Cold blow je hladan udar, Droop street se može prevesti kao viseća ulica, Gutter lane kao blatnjava uličica, a Dicey avenue kao rizična avenija. (Prim. prev.)
[←20] Coldbath znači hladna kupka, Glimpsing green bi se moglo prevesti kao bleštava poljana, Cactus walk kao šetalište kaktusa, Nutter lane kao uličica luđaka, a Butts znači zadnjice. (Prim. prev.)
[←21] Gropecunt lane se može prevesti kao ulica ukojoj se pička naslepo traži u mraku. (Prim. prev.)
[←22] Running sore znači otvorena rana. (Prim, prev.)
[←23] Kovnica novca kaže se Royal mint. (Prim. prev.)
[←24] High Street je naziv za glavnu trgovačku ulicu u većini engleskih gradova. (Prim. prev.)
[←25] Nel Gvin je bila dugogodišnja ljubavnica kralja Čarlsa II, s kojim je imala dva sina, Čarlsa i Džejmsa. (Prim. prev.)
[←26] Jolly znači veselo. (Prim, prev.)
[←27] Balls je naziv i za lopte i za testise. (Prim. prev.)
[←28] Porton Down je vojno-istraživački centar. (Prim. prev.)
[←29] U Velikoj Britaniji i Velsu zajednička zemlja (common land) je zemlja u privatnom vlasništvu, ali nad kojom i drugi tradicionalno imaju određena prava, recimo, da izvedu stoku na ispašu. (Prim. prev.)
[←30] Majki Portilo je engleski novinar i bivši ministar konzervativne stranke. (Prim. prev.)
[←31] Ordnance Survey (skraćeno OS): kartografsko odeljenje pri Vladi Velike Britanije i jedan od najvećih proizvođača mapa u svetu. (Prim. prev.)
[←32] Hanging Snot Wood može se prevesti kao Gaj visećih bala. (Prim. prev.)
[←33] Jumping Dwarf Long Barrow može se prevesti kao Dugi grob patuljka koji skakuće. (Prim. prev.)
[←34] Desperation Farm znači farma očajanja. (Prim. prev.)
[←35] Folly (u bukvalnom prevodu - budalaština): izraz za ekstravagantnu građevinu koja nema nikakvu svrhu, već je podignuta isključivo kao umetnički spomenik. (Prim. prev.)
[←36] Scratchy bottom znači ogrebano dupe. (Prim, prev.)
[←37] Pinhead je glava čiode, West Stuttering zapadno mucanje, Ham Hacks šunka od zgloba zadnje konjske noge, a Sheepshanks su ovčije kolenice. (Prim. prev.)
[←38] Pravi naziv poeme je „Elegija o Lejk Distriktu”. (Prim. prev.)
[←39] Ričard Bičing je šezdesetih godina sproveo reformu britanske železnice i tom prilikom su ukinute brojne linije koje nisu imale veliki promet. (Prim. prev.)
[←40] Klementina je Čerčilova supruga. (Prim. prev.)
[←41] Wormwood Scrubs se može prevesti kao crvotočno grmlje a Strangeways kao čudni putevi. (Prim. prev.)
[←42] Snuff movie je porno-film u kojem su snimljena prava ubistva. (Prim. prev.)
[←43] Wakes week je naziv za jednonedeljni odmor kad su se fabrike zatvarale a fabrički radnici putovali na more. (Prim. prev.)
[←44] Ovo je igra reči: engleska reč za seoce je hamlet. (Prim. prev.)
[←45] Džemper se na engleskom kaže jumper, što se može prevesti i kao skakač. (Prim. prev.)
[←46] Kamion za dostavu mleka u Engleskoj zove se milk float, što bukvalno znači plutajuće mleko. (Prim. prev.)
[←47] Ovo je još jedna igra reči: isprsiti se za ceo račun kaže se to foot a bill, a pisac se pita zašto se ne kaže to head a bill (Prim. prev.)
[←48] Engleski izraz za biti van sebe od sreće glasi head over heels. (Prim. prev.)
[←49] Škotski srebrnjak koji se u to vreme upotrebljavao naziva se grout. (Prim. prev.)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Beleške s malog ostrva

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 3 Prethodni  1, 2, 3

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu