Ava McCarthy - Insajder

Strana 4 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4

Ići dole

Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:34 am

First topic message reminder :



Do nedavno je najteža stvar u životu Henrijete Martinez zvane Hari bilo prikrivanje turbulentne prošlosti. Ali sada se nekadašnji haker a sadašnji ekspert za bezbednost nalazi u opasnosti. Neko želi da je ubije...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:55 am



44.

Društveni inženjer mora da bude dobar u tri stvari: u blefiranju, ubeđivanju i bezočnom laganju. Sa svojim ocem kao uzorom, nije čudilo što je Hari bila nadarena za sve tri.
Zurila je u telefon u hotelskoj sobi. Kao tinejdžerka imala je običaj da sama sebi postavlja izazove u pokušajima da nagovori nepoznate ljude s druge strane žice da joj odaju privatne informacije. U pitanju je moglo biti bilo šta, od lozinke za bankomat do babinog devojačkog prezimena, nije bilo bitno. Te informacije nikad ni za šta nije koristila. Poenta je bila samo u tome da ih dobije čisto kako bi usavršila veštinu smišljanja uverljivih priča.
Ali koje informacije je želela da dobije ovom prilikom? Sedela je prekrštenih nogu na krevetu lupkajući olovkom po zubima. Potom je zapisala sve što je saznala o bezbednosnom uređenju banke Rozenstok, pridodajući to beleškama koje je napravila posle izvidnice njihovog veb-sajta. Nakon što je uključila laptop, učitala je sve fotografije koje je snimila slikajući listu internih telefona banke, i spojila ih u celinu. Informacije su bile čitljive, jedva. Potom se setila još nečega i napisala žuti kabl na margini svog bloka. Onda je pregledala sve što je do tad napisala. I dalje nije imala bogzna šta.
Spustila je noge na pod i izašla na terasu. Uprkos svim nedostacima njene sobe, pogled na plažu Kejbl je bio spektakularan. Pesak je izgledao mekano kao šećer u prahu, i bila je dovoljno blizu da čuje talase kako se razbijaju o obalu i šume povlačeći se natrag u more.
U mislima se vratila na sastanak s Glen Hamilton. Morala je da prizna da je obezbeđenje jako i, koliko je ona mogla da vidi, jedini način da provali bio je iznutra. Ali gde da nađe insajdera koji bi pristao na takav rizik? Pomislila je na Rejmonda Pikforda, i odmahnula glavom. Bio je podložan uticaju ali slab, i verovatno bi se povukao u poslednjem trenutku. Bio joj je potreban neko s viših pozicija u koga niko ne bi posumnjao.
Neko kao Filip Ruso.
Očigledno je veoma uznapredovao od vremena kad je bio bankovni
zastupnik njenog oca. Hari nije znala čime se po ceo dan bavi potpredsednik odnosa s inostranim klijentima, ali je zvučalo impresivno. Toliko impresivno da mu se sigurno ne bi dopalo da neko iznosi optužbe na račun njegove prošlosti. Setila se šta joj je otac ispričao, kako je Ruso imitirao njegove poslovne poteze. Kako bi izgledalo da se sazna da je potpredsednik banke krišom zarađivao na tuđem insajderskom poslovanju?
Uhvatila se za rešetku balkona i zažmurila. Društveni inženjering je možda imao i nečeg nepoštenog u sebi, ali je mogla da opravda njegovo prisustvo u svom svetu. Ucenjivanje je već nešto drugo, tu je nivo pokvarenosti mnogo veći i bilo joj je teško to da prihvati.
Okrenula se na balkonu i ušla natrag, vrativši se svojim beleškama na krevetu. Bili su joj potrebni dokazi Rusoovog plagijatorskog poslovanja. Kad to bude imala, moći će da ga ubedi da uradi bilo šta. Opet je zurila u telefon kad joj se ukazao cilj, njen izazov društvenog inženjeringa: da nekako nabavi evidenciju poslovanja Filipa Rusoa.
Ponovo je pretražila svoje beleške, ali ovoga puta ciljano. Dohvatila je olovku i počela da nabacuje ideje. Deset minuta kasnije, okrenula je prvi broj. Odmah se neko javio.
Dobar dan, Rozenstok banka i trust, podrška klijentima, Vebster na vezi, kako mogu da vam pomognem?
Rutinski pozdrav je zvučao razvučeno, a Vebster ga je izgovarao usporeno, očigledno uživajući u lenjom ritmu sopstvenog glasa.
Dobar dan, Vebstere, Katalina Dijego ovde. – Hari je nabacila američki unjkavi izgovor, kako bi prikrila svoj, pretpostavljajući da će tako biti manje upadljiva. Iz iskustva je znala da mešavina irskog i američkog srednjezapadnog zvuči kao blagi kanadski izgovor.
Zovem iz Delovog predstavništa u Nasou. Mi vas snabdevamo računarskom opremom – nastavila je. – Sprovodimo anketu u cilju poboljšanja naših usluga. Da li imate koji minut da odgovorite na nekoliko pitanja?
Naravno, nema problema.
Odlično, zahvaljujem vam. – Hari se osmehnula. Društveni inženjering se zasniva na dobrovoljnoj saradnji drugih ljudi, zbog čega su radnici službe za pomoć klijentima tako dobre mete. Oni su naučeni
da sarađuju.
U redu, Vebstere, koliko je približno ljudi zaposleno u vašoj službi?
Trebalo mu je vremena da odgovori. Verovatno je prebrojavao osobe u prostoriji. – Rekao bih da nas je trenutno oko dvadeset pet, dvadeset šest.
A vaše radno vreme?
Od sedam ujutru do devet uveče, svih sedam dana u nedelji.
Da li ste ikada morali da pozovete nekog od naših servisera da dođe?
Ne, ja lično nikad nisam morao.
Hari je nastavila da ga vodi kroz seriju nevažnih pitanja sve dok se nije osetila dovoljno sigurna da pređe na ona koja su je zaista interesovala.
Da li ste ikada imali problema s pokretanjem softvera za korisničku podršku na našim računarima? – rekla je.
Ne, nikad, sve radi. Nekad se desi da ide malo sporije, ali to je sve.
Zaista? To može biti problem s memorijom. Koji softver za korisničku podršku trenutno koristite?
Koristimo nešto što se zove kastomer fokus. Već neko vreme ga imamo.
Znam ga. – Nikad nije čula za njega. – Njega proizvode Benking solušns, zar ne?
Ne, već neki koji se zovu Klir sistems. Evo gledam njihov plavo- crveni logo na ekranu.
Ah, ta firma. – Opet, ni predstave ko su. – Čula sam da alati koje koriste za pravljenje izveštaja nisu baš najbolji. Možemo da vam preporučimo paket s višim performansama ako vam je potrebno.
Meni se izveštaji čine sasvim u redu. Obično pokrenem samo nekoliko DIT-ova pred kraj dana, i do sad nisam imao nikakvih problema.
DIT-ova?
Dnevnih izveštaja o transakcijama.
Ah, da. A kako stoje stvari s izveštajima o podacima iz arhive? Pitam zato što znam da mogu da preopterete sistem. Ako je spor, možda treba da razmislimo o nadogradnji vaših računara.
O tome bi trebalo da razgovarate sa supervizorom. Ona je zadužena za sve AI-jeve.
Hari se namrštila, ali je onda shvatila. AI-jevi: arhivirani izveštaji. – Odlična ideja, porazgovaraću s njom. Mogu li da dobijem njeno ime i telefon?
Kako da ne, ona je Matilda Tomlins, broj lokala 311. Ali SMO je zadužen za svaku nadogradnju hardvera. – Pre nego što je Hari stigla da pita, dodao je: – To je Sektor za mrežne operacije, na spratu ispod. Oni su zaduženi za sve tehničke stvari. Mada, kako se ponašaju, čovek bi nekad pomislio da upravljaju čitavom bankom. Znate kakvi su kompjuteraši.
Znam, verujte mi. U redu, Vebstere, još samo koje pitanje i pustiću vas da se vratite svom poslu.
Samo polako, ne žurim nikuda. A iz kog ste vi dela Kanade?
Hari se osmehnula u slušalicu. – Oh, iz raznih delova. Najviše iz Toronta. A da vas pitam za tastaturu i monitor, da li je s njima ikad bilo problema?
Završila je postavivši još nekoliko rutinskih pitanja, a onda mu se zahvalila na pomoći i prekinula vezu. Zapisala je sve što je saznala. S Vebsterove tačke gledišta, ništa od onoga što joj je rekao nisu bile poverljive informacije. Ali je za Hari to bio dragocen interni žargon koji će joj obezbediti verodostojnost u sledećoj fazi operacije.
Prebacila je pažnju na listu internih telefona Rozenstoka. Pored svakog imena stajao je naziv radnog mesta i brojevi direktnih linija. Hari je na brzinu pregledala listu, primetivši da sadrži samo više rukovodioce. Zapisala je imena ljudi iz SMO-a. Bilo ih je troje: Džek Belmont, rukovodilac mrežnih operacija; Viktor Vilijams, SMO bezbednost; Eliot Mičel, SMO podrška. Hari je uzela telefon i okrenula jedan za drugim sva tri telefona. Na prva dva je bilo odgovora i odmah je prekinula vezu. Na trećem broju je dobila govornu poštu:
Dobar dan, dobili ste Eliota Mičela. Biću van kancelarije od ponedeljka trinaestog aprila do srede petnaestog aprila. Molim vas da ostavite poruku i javiću vam se kada se vratim. Za hitne stvari u vezi s podrškom molim vas nazovite Džeka Belmonta na 5138591.
Hari je nacrtala veliku zvezdicu pored imena Eliot Mičel. Potom je
pozvala Matildu Tomlins, supervizora službe za pomoć klijentima. Ovog puta je pozvala s pripejd mobilnog telefona, koji je kupila u Bej stritu.
Dobar dan, Matilda ovde.
Dobar dan, Matilda, ovde Katalina, zovem odozdo iz SMO podrške. Radim na onom problemu s AI-jevima od prošle nedelje.
Usledila je pauza. – Kom problemu s AI-jevima?
Eliot Mičel vas nije obavestio pre nego što je otišao?
Ne, niko od vas iz SMO-a mi ništa nije rekao, ali me to od vas i ne čudi. O čemu se ovog puta radi?
Hari je uzdahnula, kao da nema vremena za to. – Izgleda da postoji programska greška u vašim izveštajima u kastomer fokusu. Radimo upravo s Klir sistemsom na tome, ali stvar je u tome da se s AI-jevima radilo na onlajn bazi podataka, umesto na arhiviranoj, tako da je došlo do oštećenja velikog broja pokazivača onlajn baze podataka.
Nastupila je još jedna pauza, verovatno dok je Matilda pokušavala da pohvata njeno razbacivanje stručnim terminima.
A šta to tačno znači? – rekla je Matilda na kraju.
To znači da se podaci za neke od vaših klijenata izvlače iz arhive umesto s onlajn baze podataka. A to stvara preveliko opterećenje vaše mreže. Previše vaših zaposlenih pristupa pogrešnim podacima, i možete ostati bez mreže na nekoliko sati. Nećete moći da pokrenete nijedan DIT danas, to je sigurno.
O čemu vi pričate? Imam čitavu gomilu DIT-ova koji treba da budu gotovi za sat vremena, da ne pominjem brdo drugih stvari koje moram da obavim. Ne mogu da priuštim ni sekunde van mreže.
Dobro, ne kažem da će se to sigurno desiti – rekla je Hari. – Ali ovog vikenda je nekoliko ljudi izgubilo mrežu. Zapravo, zbog toga vas i zovem, da vam kažem da se to može ponoviti.
Ovo je van pameti. Zašto mi, dođavola, Eliot nije ništa javio?
Ne znam. On se vraća tek u sredu. – Hari je zastala. – Ali znate, mogu da uradim ovo. Daću vam broj svog mobilnog, i ako budete imali ikakvih problema, možete da me dobijete direktno preko njega. Potrudiću se da vam osposobim mrežu.
Ah, dobro. U redu, svakako bih vam stvarno bila zahvalna na
tome. Ako bih morala da se probijam kroz uobičajene kanale SMO-a, to bi trajalo nedelju dana.
Hari joj je dala svoj pripejd broj. – Bilo bi dobro da odmah uzmem broj vašeg mrežnog porta. Čisto kako bih znala koji ponovo da uključim. Je l’ znate koji je?
Broj porta? Kako bih to mogla da znam?
Broj je nalepljen verovatno za mrežni kabl. To je žuti kabl koji izlazi iz vašeg računara. Obično postoji plava nalepnica negde na njemu.
Znam šta je mrežni kabl, hvala, nisam tolika budala. Sačekajte trenutak.
Još jedna pauza, i Hari je zamislila ženu kako se saginje ispod stola da proveri.
Da, evo ga. – Matildin glas je zvučao prigušeno kao da visi naglavačke. – Port broj sedam – četrdeset pet.
Odlično. U redu, slobodno me zovnite ako vam zatrebam.
Hari je prekinula vezu i skočila s kreveta. Osećala je trnce u rukama i nogama i počela je da šeta levo-desno po sobi, mereći vreme koje je trebalo da prođe do njenog sledećeg poteza. Ako usledi prebrzo nakon razgovora s Matildom, supervizor bi mogao nešto da posumnja. S druge strane, nije joj preostalo mnogo vremena.
Pogledala je na sat. Kod nje 16.30, u Dablinu 21.30. Hari je duboko udahnula. Ostalo joj je još manje od dvadeset četiri sata.
Ponovo se vratila na listu internih telefona tražeći broj Eliota Mičela. Menjajući poslednju cifru njegovog broja počela je da okreće obližnje telefonske lokale, s nadom da će dobiti nekoga iz ekipe SMO podrške. Na prva dva poziva niko nije odgovorio, ali se na treći broj mrzovoljnim tonom javio tip koji se predstavio kao Erik.
Dobar dan, Eriče – rekla je. – Ovde Katalina iz Dejtalink komjunikejšns. Tu sam na spratu, radim na problemu s kablovima za Matildu iz Korisničkog servisa, pa mi treba vaša pomoć.
Prvi put čujem za problem s kablovima. Sve u vezi s mrežnim kablovima treba da ide preko mene.
Hari je opsovala u sebi ali je zadržala smiren ton. – To ne bih znala. Sve što znam je da je Eliot Mičel dao instrukcije da nas hitno pozovu da
dođemo, kako bismo rešili ovaj problem u njegovom odsustvu, i moje vreme ističe.
Moraću ovo da proverim među nalozima. Kako ste rekli da se zovete?
Katalina. Slušajte, za deset minuta moram da izađem odavde zbog drugog poziva. Ako želite, možete slobodno da traćite vreme prelistavajući papire. Ja ću morati da objasnim Eliotu da nisam mogla da obavim svoj posao zato što njegov tim nije hteo da sarađuje.
Ko je rekao da neću da sarađujem? Samo kažem da takve stvari treba da idu preko mene.
Pa evo, upravo idu preko vas. Potrebno mi je da isključite Matildin port na minut dok izvršim proveru kabla. Je l’ možete samo to da uradite? Port broj 7-45.
Erik se ućutao, i Hari se mogla zakleti da je čula kako škrguće zubima.
Moraćete da sačekate nekoliko minuta – rekao je potom. – Ne mogu istog trena da batalim ono što radim, da bih vama pomogao, znate.
Nekoliko minuta je u redu. Pozvaću vas opet kad bude trebalo ponovo da ga uključite.
Kada je Hari prekinula vezu, primetila je koliko teško diše. U njenom lancu prevare SMO joj se činio kao najrizičnija karika, i brinula se da nije ispala previše napadna. Šta ako Erik odluči da pozove Matildu ili da se konsultuje sa šefom SMO-a? Ne bi im trebalo dugo da shvate da ni Katalina ni Dejtalink komjunikejšns ne postoje.
Sada kada razmisli o svom dijalogu s Erikom, nije videla šta je drugačije mogla da uradi. Čitava stvar oko društvenog inženjeringa je u tome da se osoba ubedi da može da vam veruje, a metod ubeđivanja zavisi od ličnosti svake osobe. Neki dobro reaguju na staru dobru metodu prijateljskog obraćanja, dok druge više motiviše želja da se ne zamere šefu. Erikova nabusita narav je zahtevala ekstremne mere.
Ponovo je izašla na balkon i zagledala se u plažu kako bi smirila živce. Gumeni banana čamac je poskakivao po talasima krećući se paralelno s obalom. U njenom vodiču je pisalo da je plaža Kejbl dobila ime po transatlantskim telefonskim kablovima položenim ispod peska
1907, koji su povezivali izolovane Bahame s ostatkom sveta. Hari je zadrhtala. Čudno kako je taj podatak učinio da se oseća još usamljenije.
Pomislila je na Dilona. Verovatno je još uvek bio u Kopenhagenu. Prošlo je već dva dana kako ga nije videla, i polako je sticala utisak da se njihova zajednička noć nikad nije ni desila. Vratila se u sobu i pozvala ga na mobilni sa svog hotelskog telefona. Kao što je i očekivala, dobila je govornu poštu. Ostavila je poruku, govoreći mu gde se nalazi i kada će se vratiti kući. Tek što je spustila slušalicu, kada je zazvonio njen bahamski mobilni telefon.
Zvala je Matilda Tomlins i zvučala je kao da je ostala bez daha.
Katalina? Hvala bogu, očekivala sam govornu poštu.
Dobar dan, Matilda, je l’ sve u redu?
Upravo me je oblio znoj. Izgubila sam pristup mreži, baš kao što ste rekli, tačno usred DIT-a. Čitav računar mi se oduzeo kao da je crkô. Morate ovo da mi popravite, ne mogu ništa da uradim.
Prokletstvo, pretpostavila sam da se tako nešto može desiti. U redu onda, trebalo bi da budem slobodna za oko sat vremena, pa ću odmah preći na to.
Za sat vremena? To je previše. Neophodno mi je da proradi za maksimum dvadeset minuta.
Dvadeset minuta? Ne znam, Matilda. Imam mnogo posla. Šta da vam kažem, potrudiću se, u redu? Javiću vam se.
Hari je prekinula vezu i zaigrala od sreće. Obrnuti društveni inženjering je bio jedna od njenih omiljenih tehnika. Tu se kreira takva situacija da meta traži od napadača da joj pomogne. Ipak je osećala dozu sažaljenja prema Matildi, ali tu nije bilo pomoći. Morala je da istera plan do kraja.
Hari je sačekala deset minuta, a potom nazvala Erika i rekla mu da ponovo uključi Matildin port. Pustila je da prođe još pet minuta, a onda je pozvala Matildu.
Halo, Matilda. Trebalo bi da opet sve radi.
Sačekajte, samo da probam da se ulogujem. – Usledila je pauza. – Oh, hvala bogu, radi. Ne znate koliko sam vam zahvalna što ste mi pomogli.
Nikakav problem. Jedina loša vest je što ovo svakog trenutka može
ponovo da vam se desi.
Molim?
Još nismo rešili problem s DIT-ovima, a ja sam već otišla iz kancelarije, tako da sledećeg puta neću moći da vam pomognem.
Je l’ vi to hoćete da mi kažete da ću morati da se obratim Eriku?
Plašim se da je tako. – Hari je zastala. – Doduše, postoji jedna stvar koju bih mogla da probam. Imam ideju šta uzrokuje programsku grešku, i ako bih mogla da proučim neke od arhivskih podataka, možda bih mogla to da vam sredim. Ali biće potrebno da mi izvučete nekoliko arhivskih izveštaja.
Sada?
To bi i vas i mene poštedelo muka.
Matilda je uzdahnula. – Oh, dobro. Šta treba da uradim?
Hari je napravila piruetu ispred ogledala, a potom nastavila svojim poslovnim tonom. – Prvo nam treba lista transakcija iz jednog od oštećenih računa iz arhiva, a onda ćemo pokušati unakrsno upoređivanje s drugim izvorom podataka.
Dakle, koji broj računa da potražim?
Sačekajte, ovde mi je negde lista svih oštećenih računa. – Hari je u svojim beleškama potražila broj očevog računa. – U redu, pokušajte ovaj: 72559353.
U redu, upisala sam. I koliko unazad da idemo?
Pa, uspeli smo da otkrijemo da problem seže do aprila 2000, pa hajde da otvorimo izveštaj, recimo, od aprila do oktobra te godine. Je l’ možete to da uradite?
Samo trenutak.
Hari je slušala lupkanje po tastaturi dok je Matilda unosila upit za izveštaj. Hari se suzdržavala da joj ne kaže da kuca brže.
Dobro, otvorila sam ga – rekla je Matilda. – Brzo se otvorio, ima samo osam berzanskih transakcija na tom računu. Šta sad?
Dobro, sačuvajte to. Sad ćemo pokušati to da uporedimo s drugim izvorima kako bismo suzili opseg pretrage za oštećenjem pokazivača. – Hari je opet počela da se frlja stručnom terminologijom, ali je bila ubeđena da je Matildi u ovom trenutku svejedno. Sve što je ona želela bilo je da povrati svoj sistem. – Da li možete da pretražite svih tih osam
transakcija s deonicama? Potrebna nam je lista svih ostalih računa koji su trgovali istim tim deonicama u istom periodu. Je l’ to moguće?
Jeste moguće, ali će trajati čitavu večnost. Ipak je u pitanju osam različitih izveštaja.
Dobro, u redu, hajde onda da suzimo to malo. Izaberite četiri najveće transakcije i koncentrišimo se samo na njih.
Matilda je uzdahnula. – Nadam se da će se ovoliki trud isplatiti. Hari je marširala po sobi kao lutkice vojnika na navijanje dok je
Matilda radila na izveštajima. Deset minuta kasnije, Matilda je saopštila da su gotovi.
A možete li sada da mi pošaljete preko imejla? Uskoro ću biti kod kuće. Uz malo sreće, rešiću problem za koji minut preko telefona, a onda mogu da dam Eriku uputstva kako da očisti bazu podataka. Zapišite moju jahu adresu. – Dala joj je imejl adresu otvorenu na ime Katalina. – A u međuvremenu ću nazvati Erika i zamoliti ga da vam posveti posebnu pažnju. Za svaki slučaj.
To se nikad neće desiti.
Hari je prekinula vezu, i zatim prikačila laptop na hotelsku telefonsku utičnicu. Pet minuta kasnije, preuzela je Matildine izveštaje i počela da pretražuje podatke.
U izveštaju o očevom računu bila je navedena svaka deonica koju je kupio ili prodao od aprila do oktobra 2000, zajedno s datumom i novčanim iznosima. Hari se zapanjila kada je videla o kolikim iznosima se radilo u nekim slučajevima. Ostali izveštaji su se bavili samo deonicama četiri konkretne firme: Edentek, Keltel, Boston lebs i, gle iznenađenja, Sorohan softver. U izveštajima su se navodili svi investicioni računi koji su trgovali tim deonicama u istom periodu, zajedno s datumima i iznosima transakcija. Mora da je bilo ukupno preko dvesta računa.
Hari je pregledala podatke, koristeći alate za tabelarni proračun kako bi sortirala i filtrirala informacije. Posle izvesnog vremena, na videlo su izašle neke uočljive podudarnosti.
Na prvom mestu je bila strategija poslovanja njenog oca: da kupuje po niskim cenama, prodaje po visokim, da investira kratkoročno. Hari je pretpostavljala da je deonice kupovao na osnovu insajderskih
informacija i prodavao ih čim bi te informacije dospele u javnost i podigle im cenu. Zatim, tu je bila i strategija koja se mogla uočiti na većini ostalih računa: kupovina akcije po rastućim cenama, baš kada ih je njen otac prodavao. Po svoj prilici to su bili legitimni investitori koji su reagovali na javna saopštenja o spajanjima i akvizicijama.
Među njima, teško uočljiva, nalazila se suptilnija strategija, koja bi joj verovatno promakla da je nije ciljano tražila. Tu strategiju je sledio samo jedan investicioni račun, i njegovo geslo je bilo jednostavno: da kupi i proda deonice odmah iza njenog oca, u manjim količinama, ali u vremenskom zaostatku od samo nekoliko minuta. Ovakvo dupliranje transakcija ponovilo se u slučaju sve četiri firme, kako u etapi kupovine tako i u etapi prodaje.
To je bila strategija trgovca koji zarađuje na tuđ račun, i Hari se mogla kladiti da se radi o Filipu Rusou.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:55 am




45.

Hari je zurila u luksuzni kompleks zgrada obasjan reflektorima ispred kog je stajala. To je bila palata boje flamingosa s lučnim ulazima, mostovima i kulama iz bajke koje su imale više od dvadeset spratova. Atlantis rizort na ostrvu Paradajs.
Pribila je tašnu uza se. U njoj su zašuštale koverte, a u vratu je osetila kako puls počinje da joj tuče. Voda je šištala svuda oko nje. Veštački vodopadi i fontane s krilatim konjima vodile su do ulaza u hotel. Prošla je između njih uputivši se ka glavnom ulazu, i osetila sitne kapljice vode na koži. Uprkos tolikoj vodi svuda oko nje, usta su joj bila suva.
Kročila je u hotel i na trenutak zastala zatečena grandioznošću inspirisanom legendom o Atlantidi. Umesto uobičajenog predvorja, Hari se našla u ogromnoj rotundi s kupolom. Masivni stubovi na kojima su bili isklesani morski konjici uzdizali su se nekih osamnaest do dvadeset metara u visinu. Iznad nje se prostirala lučna tavanica prekrivena zlatnim školjkama.
Na osnovu natpisa, shvatila je da se nalazi u Velikoj vodenoj dvorani. Hari je počela da kruži dvoranom, gledajući oko sebe i tražeći orijentire. Prošla je pored kafića čiji je jedan ceo zid gledao na morski akvarijum. Hari je mogla nazreti obrise plavo-crne džinovske raže kako jedri kroz vodu. Prema njenom vodiču, ovaj deo je bio poznat kao Dig, podzemni lavirint hodnika s prozirnim rezervoarima za posmatranje morskog života u okeanu. Hari se stresla. Obični lavirinti su bili dovoljni da izazovu jezu kod nje, ali pomisao na jedan okružen vodom koja vrvi od ajkula ulivala joj je strah u kosti.
Nastavila je da kruži dvoranom dok nije našla ono što je tražila.
Ulaz u kazino Atlantis.
Zakoračila je u prostoriju punu ljudi i odmah se osetila kao kod kuće. Kockarski žetoni su zveketali vazduhom kao hiljade vrednih skakavaca. Slot mašine i kockarski stolovi su se pružali dokle je pogled dosezao: ajnc, poker, rulet, kockice. Krupijei s leptir-mašnama radili su za stolovima, i s vremena na vreme bi čula kako zvone svojim srebrnim
zvončićima kad bi drugi igrači odneli dobitak.
Hari se skoro osmehnula. Zahvaljujući njenom ocu, ovaj svet joj je bio blizak. Možda su ovde stvari bile na visokom nivou u odnosu na kazina u Sohou, ali protokol i kladioničari su bili potpuno isti.
Opipala je tašnu i osetila debele koverte koje je nosila unutra. Potom se provukla do stolova za ajnc na sredini prostorije. Zaobišla je stolove s niskim limitom. Nisu odgovarali njenom planu, a i uostalom, tu je bila prevelika gužva. Umesto toga, izabrala je sto na kom je bio istaknut minimalni ulog od dvesta dolara. Za stolom je sedeo samo jedan igrač, stariji čovek koji je držao nezapaljenu cigaretu u uglu usana. Popela se na stolicu, izvadila dve hiljade dolara iz najdeblje koverte u tašni i spustila novčanice na sto, čekajući da ih krupije zameni za žetone. Otac ju je rano naučio da nikada ne pruža gotovinu direktno krupijeu. Iz bezbednosnih razloga, on ništa nije smeo da uzme iz ruku igrača. Kada je krupije pokupio ulog koji je ostavila za ulazak u igru, primetila je njegove oči boje ćilibara i prepoznala ih iz retrovizora. To je bio njen taksista, Itan.
Osmehnula mu se. – Znači radiš dva posla?
Pogledao ju je začuđeno, a onda je se setio. – Ah, da, dama koja je ovde čisto poslovno. – Uzvratio joj je osmehom. – Zapravo, radim tri posla. Vodim i ture po Digu pre podne. – Gurnuo je gomilu naslaganih žetona pred nju, a novčanice je zgurao u rupu u stolu. – Jesi li bila već tamo?
Ne, nisam ljubitelj ajkula.
Izvio je obrvu. – Onda si ovde na pogrešnom mestu.
Hari se osmehnula, i izdvojila ljubičast žeton iz gomile. Spustila ga je na obeleženo mesto za ulog ispred sebe: petsto dolara. Itan je podelio karte, izvlačeći ih iz drvene krupijeove kutije na stolu. Hari je dobila šest i četiri, a stariji čovek pored nje par osmica.
Otkud to da radiš toliko poslova? – rekla je, svesna da je videvši poznato lice postala pričljiva.
Itan je okrenuo jednu od svojih karata, ostavljajući drugu licem nadole. Izvukao je devet. – Rekao sam ti, ovo uspavano mesto je za ptice. Idem odavde čim skupim dovoljno novca da se snađem na nekom drugom mestu.
Pogledao ju je čekajući da odigra potez. Hari je lupnula kažiprstom po zelenoj čoji na stolu, i on joj je podelio još jednu kartu. Deset, što je ukupno činilo dvadeset. Rukom je presekla vazduh iznad karata pokazujući da ne želi više.
A kuda ćeš da ideš, u Njujork? – rekla je.
Možda. Ili Las Vegas. – Itan je pokupio karte i žetone starijeg čoveka pošto je prešao dvadeset jedan. – Tamo ima dovoljno kazina.
Itan je okrenuo svoju drugu kartu. Sad je imao pet uz onih devet. Potom je podelio sebi osam i izgubio. Isplatio je Hari ulog koji je osvojila, drugi ljubičasti žeton, i sklonio karte.
Hari je stavila sve svoje žetone na mesto za uloge za sledeću rundu: ukupna suma od dve i po hiljade dolara.
Možda možeš da mi pomogneš, Itane. – Sklopila je ruke ispred sebe. – Tražim čoveka pod imenom Filip Ruso. Čula sam da provodi mnogo vemena ovde kockajući se.
Itan ju je letimično pogledao i potom spustio pogled na ulog koji je stavila. – Znam ga. On igra poker u jednoj od privatnih prostorija. – Delio je karte bacajući ih preko zelene čoje. – Ali ne želiš da se petljaš s tim tipovima, oni igraju na veliko.
Podelio je Hari kraljicu i keca pik. Ajnc.
Hari se osmehnula. – Možda sam i ja igrač na veliko.
Itanova otkrivena karta nije mogla da se takmiči s ajncom. Izbrojao je tri hiljade sedamsto pedeset dolara u žetonima i gurnuo ih do nje u dve naslagane gomile. Izraz lica mu je bio pun poštovanja.
Je l’ Ruso večeras ovde? – rekla je Hari.
Gospodin Ruso je uvek ovde.
I je l’ možeš da me odvedeš do njega?
Umesto odgovora, podelio je još dve karte čoveku s cigaretom. Druga karta je prelazila dvadeset jedan, i stariji čovek je sišao sa stolice, bacivši u pravcu Itana zeleni žeton dok je odlazio od stola. Itan je dva puta udario dlanom svoje srebrno zvonce, ali nije skidao pogled s Hari.
Ljudi moraju da imaju posebnu pozivnicu da bi mogli da igraju s gospodinom Rusoom – rekao je, nakon što je čovek otišao. – Ne pušta tek bilo koga da mu se pridruži.
Mene će pustiti ako mu kažeš da se zovem Sal Martinez.
Posmatrao ju je ispitivački koji trenutak, zveckajući gomilom žetona u ruci. Onda je dao signal nekome iza njenih leđa. Hari je pogledala oko sebe, pomislivši da je pozvao izbacivača da je izvede napolje. Umesto toga, mlada crnkinja u prsluku koji su krupijei nosili kao uniformu prišla je i zauzela njegovo mesto za stolom.
Pođi za mnom – rekao je Itan.
Natrpala je žetone u tašnu i krenula za njim kroz gomilu. Doveo ju je do niše s vratima na kojima je pisalo PRIVATNE PROSTORIJE i otvorio ih ključem s lanca koji mu je visio oko struka. S druge strane vrata nalazio se uglačani hromirani lift. Upotrebio je isti ključ i gurnuo ga u otvor na zidu kako bi otvorio vrata lifta. Hari je ušla za njim. Pritisnuo je dugme obeleženo sa P3. Očekivala je da oseti lift kako lebdi ka gore, ali su umesto toga izgleda počeli da propadaju nadole. Kad su se vrata otvorila, izašla je u malo predsoblje ukrašeno zlatnim tepisima i ogledalima.
Sačekaj ovde – rekao je Itan, ne pogledavši je.
Nestao je iza neobeleženih vrata. Hari je učinila kako joj je rečeno i ostala da čeka, osećajući se kao dete koje je učiteljica kaznila zbog lošeg vladanja na času. Morala je da podseti samu sebe da joj nije bilo potrebno Itanovo odobravanje. Sama činjenica da joj je u tom trenutku uopšte bilo stalo do toga govorila joj je koliko usamljeno se osećala. Sela je na stolicu sa zlatnim jastucima pored vrata i prekrstila noge. Potom je proverila sadržinu svoje tašne, iako je znala da je sve tu. Pregledala ju je već deset puta pre nego što je krenula iz hotela. Vrata su se otvorila škljocnuvši i ona je skočila sa stolice ispravljajući ramena. Itan joj je pokazao da uđe.
U igri si – rekao je, a njegove oči boje ćilibara su konačno susrele njene. – Samo pazi na ajkule.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:56 am




46.

Hari je pretpostavila da se Itanovo upozorenje o ajkulama odnosilo na druge igrače, mada nije bila baš sigurna u to.
Prostorija je bila veličine koncertne dvorane, s kristalnim lusterima koji su obasjavali svetlom boje šampanjca nekih trideset do četrdeset pokerskih stolova. Čitav jedan zid po dužini prostorije, kao i drugi po širini, činili su ogromni stakleni zidovi akvarijuma.
Rezervoari su reflektovali čudnovato plavo svetlo u prostoriju. Usamljena ajkula, duga možda dva metra, vrludala je kroz vodu krećući se u njenom pravcu kao da ima sve vreme ovog sveta da je odmeri. Kada je došla do ivice akvarijuma, udarila je svojom šiljatom njuškom u stakleni zid. Činilo se kao da zuri u nju svojim malim mrtvim očima.
Samo se čini da gleda u tebe. Ajkule ne vide baš dobro.
Hari je naglo okrenula pogled. Visok čovek od pedesetak godina stajao je pored nje. Bio je obučen u smoking koji je isticao njegovu sedu kosu i blistavi tamni ten.
Ispružio je ruku. – Filip Ruso. – Nokti su mu bili beli i sjajni, kao da su ispolirani. – Ti mora da si Salova ćerka. Neverovatno je koliko ličite.
Hari se rukovala s njim. – Da, znam. Zovem se Hari. Izvinjavam se, predstavila sam se kao Sal...
... da bi te pustili da uđeš, da, razumem. Zaintrigiran sam. – Njegov glas je bio raskošni bariton, a njegovo karipsko sažimanje reči je imalo kultivisani prizvuk. – Reci mi, kako je tvoj otac?
Njegov uporni pogled kao da je prodirao kroz nju i morala je dobro da se potrudi da ne skrene pogled. Mora da je bio svestan činjenice da je njen otac završio u zatvoru, ali kao da ju je pogledom izazivao da to kaže. Odlučila je da prati njegovu igru, bar zasad.
Nije dobro. U bolnici je. Imao je udes.
Ruso je izvio obrve. – Žao mi je što to čujem. Drumovi su često opasni.
Namrštila se zapitavši se koliko toga on već zna.
I šta mogu da učinim za tebe, Hari? – nastavio je.
Oklevala je osetivši se neobično ranjivom na pomen svog imena. Bilo je toliko lakše glumiti Katalinu Dijego, nego samu sebe. Pogledala je ka pokerskim stolovima slušajući zvuk žetona i žamor civilizovanog razgovora. Osećala je koverte u tašni, a bila je svesna koliko je blizu da ostvari svoj sledeći potez. Udahnula je duboko i okrenula se ka njemu s osmehom na licu.
Želim da igram.
Ah, kockarski impuls Martinezovih. Plašim se da je ulog za ulazak u igru pedeset hiljada dolara.
To neće biti problem.
Posmatrao ju je koji tren, a onda klimnuo glavom. – Hajde da vidimo da li si dobra kao tvoj otac.
Poveo ju je između stolova za poker, rukujući se u prolazu s mnogim igračima. Oslovljavao je svakog od njih po imenu, i Hari je primetila kako dobro igra ulogu domaćina.
Za razliku od glavnog kazina, gde su svi bili obučeni u elegantno neobaveznom maniru, ovde se izgleda insistiralo na formalnoj večernjoj odeći. Smokinzi, zalizana kosa i široke naočare za sunce. Hari je bilo posebno drago što je kupila svoju krem svilenu haljinu.
Ruso se uputio ka stolu s najboljim pogledom na akvarijum. Kad su stigli na samo metar od stola, okrenuo se i obratio joj se tihim glasom.
Razumećeš ako te ne upoznam sa svima. Ovo su poslovni poznanici, ljudi teški milione, a na Bahamima takvi ljudi zahtevaju anonimnost. Za ovim stolovima nema razmenjivanja životnih priča.
Gledao ju je u oči i Hari je klimnula glavom kako bi pokazala da je razumela. Hteo je da joj kaže da ne sme da pomene svog oca, niti gde je on završio. Zasada će sarađivati.
Ruso je u dva koraka došao do stola i privukao joj stolicu naspram delioca, s pogledom na akvarijum. Hari je sela. Ispred nje se jato jarkoplavih riba munjevito kretalo kroz vodu u potpunom skladu, kao odred vojnika na paradnom maršu: nadesno, nalevo krug, napred marš. Ajkula je u međuvremenu nestala.
Hari je izvadila ostatak gotovine iz koverte i stavila ga na zelenu čoju. Mladić s njene leve strane joj se osmehnuo, dok ju je onim muškim pogledom gore-dole odmerio od glave do pete.
Moja omiljena vrsta igrača pokera – rekao je. – Lepa žena.
Bio je u ranim dvadesetim, a njegov izgovor je nepogrešivo odavao južni London. S tom tršavom kosom i plavom dvodnevnom bradicom izgledao je kao član boj-benda. Hari mu je uzvratila osmehom i zatim pogledala oko stola. Bilo je još dva igrača, obe žene i obe su ignorisale Hari.
Delilac je gurnuo dve gomile žetona k njoj, jednu sa sivim žetonima, drugu s ljubičastim, u zamenu za gotovinu. Za razliku od okruglih žetona sa stolova otvorenih za javnost, ovde su se koristile veće ovalne pločice, rezervisane samo za partije s visokim ulozima. Hari je rukom odozgo obuhvatila gomilu sa sivim pločicama i pustila ih da joj klepeću između prstiju. Bile su teže od običnih žetona, i bilo je veće zadovoljstvo držati ih. Na sedefom presvučenoj površini bila je ukrasnim plavim pismom ugravirana reč Atlantis, kao i njihova vrednost od hiljadu dolara. Svaki ljubičasti žeton je vredeo pet hiljada dolara.
Diler je izbacio ručne zglobove iz manžetni i raširio špil karata po zelenoj čoji. Onda ih je okrenuo licem nadole, izmešao ih na stolu, podigao ih i promešao, presekao i počeo da deli. Igra je bila teksas holdem poker bez limita.
Ruso je sedeo levo od delioca, pored starije žene. Imala je oko pedeset godina, a njena prevelika usta su delovala previše tesno za toliko zuba. Šapnula mu je nešto na uvo. Odgovorio joj je na tečnom francuskom zvučeći blago koketno. Hari je skrenula pogled. Njen otac je koristio svoj španski šarm na prilično sličan način.
Zadigla je malo uglove svoje dve karte. Šest i devet, rasparenih boja. Žena pored nje je položila početni ulog od deset hiljada dolara. Hari ju je pogledala krajičkom oka. Bila je tanka kao štangla, s tamnim podočnjacima kao da nije oka sklopila bar godinu dana. Hari je grizla donju usnu. Nameravala je da presedi prvih nekoliko krugova dok ne stekne neki utisak o drugim igračima, posebno o Filipu Rusou. Kad je već htela da joj on bude insajder u banci Rozenstok, onda je bilo pametno da ne žuri i proceni kakav će biti u toj ulozi. A njemu je morala da pruži razlog da je shvati ozbiljno.
Šest i devet, rasparenih boja. Volela je da dobija takvu početnu ruku: ne toliko dobra da je uvali u nevolje, ali ipak s mnogo potencijala.
Prestala je da grize usnu i ispratila ulog.
Boj-bend se odmah uhvatio za žetone i ispratio ulog. Igrači koji žure obično su ubeđeni da imaju dobre karte, tako da je Hari pretpostavila da ima neki jak par, možda kraljeve ili kraljice. Ruso je na baršunastom francuskom promrljao nešto ženi sa svoje leve strane i počeo polako da broji žetone. Imao je pozamašni imetak. Hari je primetila nekoliko grimiznih pločica, od kojih je svaka vredela sto hiljada dolara. Mora da je počistio nekoliko nesrećnika za stolom pre nego što je ona stigla. Interesantno kako njegova želja za pobedom nije ni najmanje bila ometena činjenicom da pokušava da osvoji nove klijente za banku.
Ruso je bacio svoje žetone na sto, prateći ulog, a dama sa zubima je odustala. Diler je spustio tri flop karte na sto: kralja tref, sedmicu karo i osmicu herc. Hari je osetila kako joj se ježe dlake na rukama. Sada je imala šesticu, sedmicu, osmicu i devetku. Falila joj je samo petica ili desetka za kentu u boji.
Ruso se osmehnuo gledajući preko stola u Hari. – Po nešto za svakoga, rekao bih.
Gledala ga je u oči ne skrećući pogled. Došao je red na njega da započne krug ulaganja. Ne skidajući osmeh s lica, pomerio je petnaest hiljada dolara na sredinu stola. Hari je mogla da se kladi da drži drugog kralja, i eventualno kikera kog bi upario sa sedmicom ili osmicom sa stola. Ali dva para ne mogu da pobede kentu, a imala je još dve prilike da je dobije. Mršava žena je ispratila ulog, širom otvorenih očiju i ukočenog pogleda dok se odvajala od svojih žetona. Ispred nje je ostalo samo nekoliko hiljada dolara. Hari se zapitala kakve karte mora da je dobila da tako zagrize.
Iza deliočevih leđa vrebala je iz potaje kroz vodu senka indigo-plave boje. Ajkula se vratila, i sada se šunjala uza zid akvarijuma. Nakrivila se na stranu, otkrivajući beličast stomak i usta u obliku izvrnutog slova U, koja su izgledala veoma nezadovoljno. Hari je skrenula pogled i naterala se da izbroji do pet. Potom je ispratila ulog.
Ovog puta Boj-bend nije bio u tolikoj žurbi. Možda njegov jaki par više nije izgledao tako jako. Obrisao je rukom usta pre nego što je izgurao žetone do pota. Do sad se tu nakupilo više od sto hiljada dolara. Delilac je okrenuo tern kartu. Desetka pik. Hari je osetila kako joj se
uvijaju prsti na nogama. Imala je kentu u boji. Trudila se svim silama da zadrži neutralan izraz pazeći istovremeno da se ne sledi. Nema boljeg znaka da neko drži pobedničku ruku od toga kad neko ne diše. Osetila je Rusoov pogled na sebi.
Vidi, vidi – rekao je. – Da li je iko složio kentu, pitam se.
Naslonio se na laktove i sklopio ruke ispred sebe, njegovi beli nokti su sjajili gotovo fluorescentnim sjajem na tamnoj koži. Dugo ju je posmatrao, i za to vreme bi dala sve za par ogromnih naočara za sunce.
Tvoj otac bi pokušao da izblefira kentu – rekao je. – Kakav otac, takva ćerka, možda?
Hari je slegla ramenima. – Možda da, možda ne.
Mirne ruke i nepromenjenog izraza lica, Ruso je naslagao dvadeset ljubičastih žetona u dve gomile i polako ih odgurao od sebe.
Mršava žena je pritisnula rukom usne kao da ih sprečava da zadrhte. Odmahnula je glavom i bacila karte.
Hari se i dalje držala procene da Ruso u ruci drži kralja, s kikerom za drugi par. Složila je svoje žetone, a onda pesnicom pogladila zelenu čoju za sreću, gest koji je nasledila od oca. Ruso kao da ga je prepoznao i namrštio se jer je znao šta obično sledi.
Hari je izgurala napred sve svoje preostale žetone. – Ulažem sve. Usledeo je tajac, dok je delilac prebrojavao njene žetone.
Dvadest pet hiljada – rekao je.
Neko za stolom iza njih je glasno uzdahnuo i Hari je shvatila da su privukli publiku. Boj-bend je s gnušanjem bacio svoje karte i skljokao se nazad u svoju stolicu. Sad je sve zavisilo od Rusoa.
Kada igrač uloži sve što ima na stolu, igrači koji žele da isprate ulog moraju da pokažu svoje karte. Preostale zajedni- čke karte se dele nakon što svi otkriju svoje karte i više nije dozvoljeno ulaganje. To je jedini trenutak u kome blefiranje ili pokeraške strategije ništa ne vrede; sve zavisi od karata.
Ulažeš sve u prvom krugu deljenja – rekao je Ruso, izvivši obrvu.
Više se nije smešio. – Hrabro.
Ajkula je još uvek patrolirala levo-desno, kao da posmatra akciju. Njeno telo u obliku torpeda je rezalo vodu, a zakrivljeno leđno peraje je podsetilo Hari na kosu kojom Smrt žanje svoje žrtve.
Ili si pametna ili neodgovorna – nastavio je Ruso. – Tvoj otac je obično bio neodgovoran.
On je platio za svoju neodgovornost. A moguće i za tuđu neodgovornost.
Prostrelio ju je pogledom. – Igrao je previše agresivno, previše je rizikovao.
Dok vi, s druge strane, više volite da se krijete iza tuđih poteza i prepustite rizik drugima?
Rusoove oči su se suzile. Hari je pazila da joj disanje ostane ujednačeno i ruke mirne. Nemoj samo da obraćaš pažnju na gestove kojima se drugi odaju već budi svesna i svojih, govorio je njen otac. Posebno se kontrolisala da ne počne da grize donju usnu, i umesto toga se nagnula napred naslonivši se prekrštenim rukama na sto, čekajući da Ruso povuče potez.
Pratim – rekao je konačno.
Pot je sada iznosio preko sto pedeset hiljada dolara. Delilac je čekao da pokažu svoje karte. Hari je otkrila šesticu i devetku, i videla kako se Rusoova usta stežu.
Tako dakle – rekao je koji tren kasnije. – Ipak nije bio blef. Istegao je prste i prevrnuo svoje karte. Par kraljeva.
Čuo se žamor za stolom iza njih dok su svi računali ko kakvu ruku ima. Sa zajedničkim kraljem, Ruso je imao triling. Harina kenta u boji je i dalje bila jača ruka, ali je još uvek preostalo da se otkrije river karta. Četvrti kralj bi je pobedio. Kao i druga sedmica, osmica ili desetka, jer bi tada imao ful.
Odustala je od glume i zadržala dah iščekujući poslednju kartu. Delilac ju je okrenuo. Bio je to njen stari drug, pub pik. Pobedila je u ovom krugu.
Izdahnula je vazduh i opustila udove, svesna da su se svi ostali uskomešali na svojim stolicama. Ruso je izbacio bradu visoko i skupio pesnice.
Kada si tek došla, pomislio sam da mnogo ličiš na svog oca – rekao je potom. – Ali vidim da sam pogrešio. – Prikovao ju je očima za stolicu.
Nisi došla ovde samo da igraš poker, zar ne?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:56 am





47.

Dakle Sal je pušten na slobodu.
Hari je čula zveckanje kockica leda u čaši. Ruso joj je stajao okrenut leđima dok se posluživao iz malog bara na jednom kraju prostorije.
Nalazili su se u privatnom apartmanu u koji se ulazi iz predsoblja s liftovima. Soba je imala eliptičnu formu, i visoku tavanicu u obliku kupole, koja je podražavala onu iz Velike vodene dvorane. Na jednom kraju prostorije se nalazio hrastov sto kraljevskog izgleda, a iza njega dva stuba od po dva i po metra s kojih su visile američka i britanska zastava. Raspored je podsećao Hari na Ovalni kabinet.
Prišla je šanku i popela se na barsku stolicu. – Juče je izašao.
Ruso joj je pružio čašu viskija, ali je odmahnula glavom. Popio je gutljaj, okrenuo joj se i naslonio laktom na šank. – Mislio sam da mu je ostalo još dve godine do kraja.
Odobrili su mu smanjenje kazne.
Pomenula si neki udes.
Da. Neko ga je pregazio džipom. – Harino telo je bilo ukrućeno, ali je bila iznenađena kako joj glas zvuči normalno. – Pretpostavljam da vi ne biste znali ništa o tome?
Izvio je obrvu i odreagovao kao da mu dosađuje tim pitanjem. Onda je mahnuo čašom kroz vazduh, od čega su zazveckale kockice leda. – A da mi kažeš odmah zbog čega si ovde?
Hari je slegla ramenima. – Vrlo jednostavno. Moj otac ima numerisan račun u vašoj banci na kojem ima oko šesnaest miliona dolara. Želim taj novac.
Ruso ju je neko vreme gledao netremice, a potom zabacio glavu unazad i nasmejao se. – Zbog toga si došla? Da mi tražiš novac svog oca? Što ne pitaš njega?
Kao što sam rekla, imao je udes. Nije u svesnom stanju.
Baš nezgodno. Ali kakve veze to ima sa mnom?
Otac mi je pričao mnogo o vama. – Otvorila je torbu i izvadila drugu kovertu, spustivši je na mermernu površinu šanka između njih. – Ispričao mi je sve o vašim investicijama.
Ruso je spustio pogled na kovertu. – Moje investicije su moja stvar.
Ne ako pokazuju da ste bili u dosluhu s klijentom osuđenim zbog insajderskog dogovaranja. I kako bi to sad izgledalo direktorima u Rozenstoku?
Stegao je prste oko čaše, od čega su njegovi beli nokti postali još belji.
Ako hoćeš da kažeš da sam bio deo Salovog insajderskog lanca, onda se grdno varaš. Uostalom, siguran sam da si svesna zakona o poverljivosti bankarskog poslovanja koji vlada u mojoj zemlji, Martinezova. Moje investicije su strogo poverljive.
Ah, znam sve o bankarskoj poverljivosti, verujte mi. Takođe znam da zakon zahteva da se ta poverljivost ukine kad se radi o ozbiljnom kriminalu. Kao što je insajdersko poslovanje. – Pogledala je po luksuznom predsedničkom apartmanu. – Rekla bih da imate mnogo da izgubite.
Ruso je s treskom spustio čašu na mermer. Onda joj se osmehnuo, ali sekundu prekasno. Prednji zubi su mu bili malo krivi i ne toliko beli kao nokti. – Šta hoćeš tačno?
Hari je uzela kovertu i izvadila tabak presavijenih papira. Izravnala je stranice i počela da prebira po njima kao da ih prvi put vidi.
Sećate se Edenteka? – rekla je, posle izvesnog vremena. – Ta softverska kompanija se pojavila na Nasdakovoj listi 1999. Kupila ih je neka švajcarska firma u maju naredne godine. Vidite ovo?
Okrenula je stranicu prema njemu i pokazala prstom. Koncentrisala se da zadrži mirnu ruku. Naslov stranice je glasio Arhivi banke
„Rozenstok“, Sektor mrežnih operacija. To je bio jedan od Matildinih izveštaja. Pre nego što je krenula iz hotela Naso sends, ubedila je recepcionerku da joj dozvoli da se posluži štampačem.
Ovo je evidencija iz arhive o poslovanju mog oca – rekla je. – Ova ovde stavka pokazuje da je kupio sto pedeset hiljada akcija Edenteka za trista šesdeset sedam hiljada dolara, u četrnaest časova, dvadeset osmog aprila 2000. Dve sedmice pre nego što su objavili informaciju da ih preuzimaju Švajcarci. – Pokazala je na jednu od sledećih stavki na listi. – A pogledajte ovde, tri sedmice kasnije prodao ih je za osamsto četrdeset devet hiljada dolara. Lep profit.
Pa?
Evo još jednog. Boston labs. Oni su bankrotirali u maju 2000, nisu čak mogli da isplate ni svoje zaposlene. A onda ih je preuzela velika američka kompanija. Ali pogledajte, nedelju dana pre nego što je iko saznao za preuzimanje, evo mog oca kako kupuje gomile deonica Boston labsa. I gle iznenađenja, evo ga ovde kako ih prodaje dve sedmice kasnije uz ogromnu zaradu.
Šta hoćeš da kažeš, Martinezova? – Ruso je dohvatio kristalnu bocu sa šanka i dopunio svoju čašu. – Salovo insajdersko poslovanje teško da je neka tajna.
To je tačno. Mada vlasti nikad nisu saznale za konkretno ovaj trgovinski račun. Međutim u pravu ste, ništa od ovoga nije novost. – Hari je počela da prelistava izveštaj. – Ono što jeste novost, doduše, jeste to da je moj otac imao pratnju.
Rusou se ruka zaledila u vazduhu dok je prinosio čašu ustima. Hari je nastavila.
Neko se s njim igrao oponašanja. Šta god je kupovao, taj neko je to kupovao. Kad god je prodavao, i taj je prodavao. I tako svaki put. Evo, da vam pokažem.
Približila mu je izveštaj. Neke od stavki je obeležila žutim markerom.
Za manje od pola sata pošto je moj otac kupio udeo u Edenteku, ovaj tip je nakupovao sedamdeset pet hiljada njihovih akcija. Moj otac je prodao svoje akcije petnaestog maja, u petnaest i dvadeset, ubrzo pošto su objavili vest o preuzimanju. Pet minuta kasnije, naš imitator je prodao svoje. – Okrenula je stranicu. – Isto je s Boston labsom. Gospodin Imitator je kupio šezdeset hiljada njihovih deonica samo šest minuta pošto ih je moj otac kupio. Otarasio ih se u roku od tri minuta pošto ih je moj otac prodao.
Proverila je Rusoovo lice. Pogled mu je bio prazan. Nije progovarao.
Ima gomila takvih primera – nastavila je. – Kaltel, Sorohan... Lista je podugačka. Da se desilo jedanput ili dvaput, mogla bi biti slučajnost, ali šest meseci identičnog poslovanja? – Zavrtela je glavom. – Nema nikakve sumnje da se neko ubacivao na insajderske informacije mog oca. Ovde ima sasvim dovoljno dokaza za vlasti da zaborave na bilo kakvu bankarsku poverljivost i podignu optužnicu. – Lupnula je
prstom po drugoj koloni na tabeli s podacima iz izveštaja. – To je broj računa gospodina Imitatora. Prepoznajete ga?
Ruso je zurio u papir, dok mu je tanak mišić pulsirao dužinom donje vilice. – Kako si mogla da dođeš do ovih informacija?
Bili biste iznenađeni do kakvih sve informacija mogu da dođem. I kakvu štetu one mogu da naprave.
Ako razotkriješ ovog imitatora, o kome god da se radi, razotkrićeš i nove Salove insajderske poslove. Mogli bi ponovo da ga optuže i pošalju u zatvor. Učinila bi to sopstvenom ocu?
Hari je slegla ramenima. – Šta da vam kažem? Nikad nismo bili bliski.
Ruso je neko vreme netremice zurio u nju. – Dakle da vidim da li sam ovo dobro razumeo. Optužuješ me da sam poslovao na osnovu Salovih povlašćenih informacija, a da bi ti to zadržala za sebe, ja treba da ispraznim njegov bankovni račun i predam ti njegov novac. – Nasmejao se i zavrteo glavom. – Odmah da ti kažem, to što predlažeš jednostavno nije moguće. Tako nešto ne bih mogao da uradim ni da hoću. Taj novac može da se podigne jedino ako se Sal lično pojavi pred svojim bankovnim zastupnikom. Obezbeđenje banke je mnogo strože nego što ti očigledno misliš.
Ah, ma znam sve to. I ne brinite, ne tražim od vas da mi date njegov novac.
Ne?
Osmehnula mu se i odmahnula glavom. – Bilo bi previše da to tražim. Kao što ste pomenuli, pored takvih bezbednosnih procedura ionako ne biste mogli da ga iznesete iz banke.
Tako je. Drago mi je da smo se razumeli.
Ono što tražim je mnogo jednostavnije. Samo želim da zamenite nekoliko dosijea.
Suzio je oči. – Kojih dosijea?
Hari je presavila arhivske izveštaje i počela da ih ubacuje nazad u kovertu. – Ovog popodneva sam otvorila račun kod banke Rozenstok. Morala sam da popunim formular sa zahtevom. Uglavnom uobičajene stvari, ime, adresu, potpis, takve stvari. Potom su zapečatili moju sliku na formular, i iskopirali neke moje lične dokumente, račune za
komunalije, formular za prijavu poreza na prihod i tako dalje. – Zatvorila je kovertu pritisnuvši lepljivi jezičak preko nje. – Onda su stavili sve to u poseban registrator na kome je zapisan broj mog novog računa.
Ruso je klimnuo glavom, još uvek zabrinutog pogleda. – Tvoj lični identifikacioni dosije. To je standardna procedura.
Da, tako su oni to nazvali. Moj lični identifikacioni dosije. Kad su u pitanju anonimni, numerisani računi, to je jedino sredstvo pomoću kojeg mogu da odrede ko je zaista vlasnik računa, zar ne?
Ruso je ponovo klimnuo glavom, ovog puta sporije.
Hari je nastavila. – Što znači da se tamo negde nalazi registrator na kome piše broj računa mog oca. I u njemu se nalazi zahtev s njegovim ličnim podacima. Njegovo ime, slika, potpis, računi za komunalije.
Ruso je otpio gutljaj viskija, ne skrećući pogled s njenog lica. Ništa nije govorio.
Vidite na šta ciljam ovde, zar ne? – Osmehnula se. – Od vas tražim da zamenite dokumente.
Potegao je dobar gutljaj viskija i odmahnuo glavom. – To je nemoguće.
Ne, nije nemoguće. Sve što treba da uradite jeste da izvadite identifikacionu dokumentaciju iz dosijea mog oca, i na njeno mesto stavite dokumentaciju iz mog dosijea. Na taj način, kada sutra odem da podignem novac s njegovog računa, papiri će jasno govoriti da taj račun pripada meni.
Ruso je i dalje vrteo glavom. – Salov bankovni zastupnik ga poznaje.
Neće se oslanjati na dosije za identifikaciju.
Ali vidite, njih dvojica se nikad nisu upoznali. Kad ste vi otišli odatle i ustupili njegov račun nekom drugom, moj otac je već bio prestao da posluje s njega. A onda je kao što znate bio uhapšen. Prošlo je mnogo vremena otkako je poslednji put bio na Bahamima. I u proteklih osam godina nije bilo razloga da iko otvara taj dosije.
Ali tvoja slika...
Moja slika iz pasoša je dovoljno stara da ne pobudi nikakve sumnje. Lako može da prođe kao slika sa zahteva od pre devet godina.
Ruso se zajedljivo osmehnuo. – Ne sumnjam da može. Ali nju je
potpisao tvoj bankar. Dokumente u drugom dosijeu, sve podatke o transakcijama, dopise, sve sam ja potpisao. Neće se podudarati.
Hari mu je uzvratila osmehom. – Koliko se sećam, na formularu sa zahtevom postoji odeljak za drugog potpisnika. Malo je falilo da se zamenik mog bankara potpiše, ali je u poslednjem trenutku bio oteran s lica mesta. Tako da vas ništa ne sprečava da sada dodate svoje ime tamo i takođe potpišete sliku, zar ne?
Ruso je potegao još jedan gutljaj viskija, i potom obrisao usta nadlanicom. Hari se silila da zadrži osmeh na licu.
A i ne moramo da brinemo da ime mog bankara može izgledati čudno pored vašeg – rekla je. – Radi se o vašoj bivšoj šefici, Glen Hamilton. Šta bi izgledalo prirodnije od toga da ste vas dvoje zajedno potpisali formular zahteva novog klijenta?
Namrštio se i sipao još viskija. – To je sve u redu, ali šta je s instrukcijama za transakcije koje se nalaze u dosijeu? Njih je poslao Sal, ne ti. Potpisao ih je svojim ličnim šifrovanim imenom, koje je zapisano u njegovom formularu zahteva. Opet se neće podudarati.
Zamislite te slučajnosti, oboje smo izabrali istu šifru. – Posmatrala je njegovo lice. – Pirata.
Primetila je u njegovim očima znake prepoznavanja, i bila je sigurna da je pogodila. Osetila je strujanje kroz kičmu.
I dalje je nemoguće – rekao je Ruso. – Dosijei za ličnu identifikaciju se čuvaju zaključani u trezoru. Mogu da im pristupe bankovni zastupnici i skoro niko više. Rekao sam ti, ja više nemam veze s računom tvog oca.
Vi ste potpredsednik Odnosâ s inostranim klijentima. Sigurna sam da možete da dobijete pristup ako se dovoljno potrudite.
Ti fajlovi su pod maksimalnom zaštitom. Šta bi ti da ja uradim, da se prošunjam pored gomile naoružanih čuvara i raznesem trezor bombom? – Povukao je svoju leptir-mašnu. – Jedini način da se dođe do dosijea za ličnu identifikaciju jeste putem zvaničnih kanala, što znači da moraš da se potpišeš prilikom iznošenja i unošenja. Misliš da bih pristao da ostavim pisane dokaze da sam bio u prilici da falsifikujem dokumenta?
Ko uopšte može da otkrije da je bilo ikakvog falsifikovanja? Niko
nikad neće primetiti zamenu. Račun mog oca je neaktivan. A fajl koji sam ja danas otvorila verovatno će zauvek ostati da leži u nekom ćošku, jer ga ja neću koristiti.
A šta kad Sal bude hteo da uzme svoj novac? Šta onda?
Ne brinite, to se neće desiti. Čim budem imala novac, napraviću neki dogovor s njim. Ne može da se obrati banci tim povodom a da mene ne dovede u opasnost, što je nešto što on nikad neće uraditi. A uostalom, ovo je račun za koji on ne želi da iko sazna. – Okrenula se u stolici i naslonila se laktovima na šank. – Opustite se. Zamena nikad neće biti otkrivena. U Rozenstoku možda mnogo brinu o bezbednosti, ali njihova glavna briga je da zadrže identitete svojih klijenata u tajnosti, a ne da paze da ih neko ne zameni.
Ruso se usiljeno osmehnuo i odmahnuo glavom. – Misliš da si sve to lepo smislila? Ali nemaš ni najmanju predstavu šta tražiš od mene.
Odgurnuo se od šanka i došao do središta prostorije, gde je raširio ruke i počeo da se vrti ukrug kao vetrokaz. Zaustavio se i okrenuo licem k njoj.
Pogledaj sve ovo. – Okrenuo je dlanove naviše i pogledao oko sebe, obuhvatajući svojim raširenim rukama dekorativnu tavanicu u obliku kupole, predsednički sto i sumorna ali verovatno neprocenjiva uljana platna na zidovima. – Da li znaš kroz šta sam sve morao da prođem da bih došao dovde? Znaš li kako sam počeo? – Uperio je prst u nju kao da buši vazduh njime. – Počeo sam kao potrčko u ovoj banci kad mi je bilo sedamnaest godina. Preuzimao sam ljudima odeću s hemijskog čišćenja, rezervisao im stolove u skupim restoranima za poslovne ručkove, išao im po krofne za doručak. Ali znaš šta sam još radio?
Počeo je da korača k njoj, udarajući nadlanicom jedne ruke o dlan druge kako bi naglasio reči. – Naučio sam kako da stvaram kontakte. Naučio sam kako da budem od koristi ljudima. Ali samo određenim ljudima. Dobro sam pazio da uvek znam koji su najbolji restorani u gradu, najbolja mesta za zabavu. Vodio sam ljude na nekonvencionalna mesta za koja niko drugo nije čuo, a koja su ostavljala dobar utisak na klijente. Pisao sam beleške o svim ljudima koji su donosili odluke u korporaciji, zapisivao sam rođendane njihovih supruga, imena njihove dece. Uradio sam sve kako bih im bio neophodan. I uzdigao sam se od
toga da radim sve što mi kažu do toga da skoro cela prokleta banka radi ono što ja kažem.
Stigao je do Hari. Nagnuo se k njoj i naslonio na rukohvate njene stolice. Mogla je da oseti oštra isparenja viskija u njegovom dahu.
Pa mi reci – rekao je. – Zašto bih sada sve to ugrozio takvim samoubilačkim potezom unutar sopstvene banke?
Hari se nadala da ne može da nanjuši njen strah, niti znoj koji joj je curio niz leđa. Uhvatila je kovertu između srednjeg prsta i kažiprsta i počela da mu maše njome ispred lica poput brisača na vetrobranu. – Pomislite tek na posledice ako se za ovo sazna. Da sam ja na vašem mestu, odlučila bih se za manje rizičnu opciju i obavila zamenu.
Ruso se ispravio, nozdrve su mu se besno širile i Hari je iskoristila priliku da se ispentra iz stolice. Bacila je kovertu na šank i krenula prema vratima.
Zapisala sam brojeve računa na prvoj strani – rekla je. – Neophodno mi je da zamena bude obavljena do otvaranja banke sutra ujutru.
Stigla je do vrata i, držeći ruku na bravi, okrenula se i pogledala ga.
Uzeo je opet svoj viski sa šanka i sunuo ga niz grlo u jednom cugu.
I samo da znate – rekla je. – Nekoliko kopija tih izveštaja već cirkuliše. Trenutno držim informacije iz njih pod kontrolom, ali ako se meni nešto desi, biće svima dostupne.
Ruso ju je posmatrao dok je ponovo punio svoju čašu. Poželela je da je pretnja stvarna, a ne nešto što joj je upravo palo na pamet.
Naslonio se leđima na šank i na trenutak se zagledao u nju. – Mislim da blefiraš.
Zaboravili ste, ja nisam kao moj otac. Ja ne blefiram. Ali Ruso joj je samo otpozdravio čašom i osmehnuo se.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:56 am



48.

Bilo je krajnje vreme – rekao je Leon. Gledao je Kvinija kako napipava podignuto bioskopsko sedište pored njega.
Šta se kog đavola ovde sastajemo? – Kvini se sagnuo kako bi video šta radi. Njegova ćelava glava je zasijala pod svetlošću treperavog bioskopskog svetla. – Ovo mesto je jebena rupčaga.
Leon je pogledao po praznoj dvorani i slegnuo ramenima. Bilo je vlažno i musavo, i mirisalo je na jučerašnju kišu. Skoro pedeset godina nije bilo renovirano, i ubrzo će biti pretvoreno u salu za tombolu. Kvini je bio u pravu, mesto je bilo rupčaga. Ali je takođe bilo bezbedno. Leon se spustio još niže u svom sedištu u poslednjem redu, navlačeći vetrovku oko sebe kao čauru. U poslednja dva dana je proveo mnogo vremena ovde. Od kad je čuo šta se desilo Salu.
Izvoli moj izveštaj – rekao je Kvini, pružajući mu belu kovertu. Ali je u trenutku počeo da okleva kad je primetio prazne kese od čipsa na podu i Leonovu izgužvanu odeću. Povukao je ruku natrag. – Prvo daj pare.
Leon je frknuo i mašio se džepa, izvlačeći sopstvenu kovertu. – Evo
ti.
Posmatrao je Kvinija kako broji pare. Izgledao je kao trol, s tom
svojom ćelavom glavom i debelim usnama. Bio je dobar u svom poslu, ali mu je ponašanje bilo nepodnošljivo. Ovo je bio drugi put da ga Leon unajmljuje. Prvi put ga je angažovao pre pet godina, kada je Mora zatražila razvod. Klela se da nema nikog drugog, ali joj Leon nije verovao. Da je bio u pravu, Kvini mu je dokazao gomilom slika koje su je prikazivale u punom sjaju obmotanu oko visokog plavog muškarca. Istog muškarca koji je prošle nedelje na železničkoj stanici pomazio njegovog sina po kosi.
Kvini je završio s brojanjem i nagurao novčanice u džep. Potom je bacio belu kovertu u Leonovo krilo. – Kao što sam ti rekao preko telefona, od tog novca nema ni traga. Trebalo je da me pustiš da krenem za njom avionom.
Leon je progunđao. Tarife privatnih detektiva su već dovoljno
paprene bez dodavanja jebenih putnih troškova. Zaškrgutao je zubima. Majku mu, nikad nije bio dalje od toga da nađe taj novac.
Kvini je ustao, i njegovo sedište se zalupilo o naslon. – Ovi tipovi joj rade o glavi, to je sigurno. Pratili su je sve vreme. Sva imena su ti u izveštaju. – Klimnuo je u pravcu koverte. – Mislim da će ti neke fotografije biti posebno interesantne.
Počeo je bočno da se provlači između redova uputivši se ka izlazu. Dok ga je posmatrao kako odlazi, Leon je osetio kako mu pazusi postaju sve vlažniji ispod vetrovke. Kvini mu je ispričao šta je video ispred Arbor hila, kako je džip naleteo na Sala Martineza odmah ispred zatvorske kapije. Mučnina mu se uzburkala u stomaku na pomisao da će videti fotografije.
Odjednom su se upalila bioskopska svetla i Leon je zaškiljio. Jedva da je obratio pažnju na film, osim što je video da se radi o nekoj bezbrižnoj komediji o porodici s previše dece. Nakratko je zažmurio i protiv svoje volje opet počeo da razmišlja o svom sinu. Nekoliko dana je išao ujutru na stanicu Blekrok, u nadi da će opet videti Ričarda. Malo se upristojio, čak je odneo odelo na hemijsko čišćenje. Ali nije se pojavio.
Srećne porodice, malo sutra, pomislio je.
Otvorio je oči i napipao kovertu. Rascepao ju je i izvadio desetak stranica iskucanog teksta i pregršt slika. Kvini je pratio Hari skoro cele sedmice, i proveravao ljude koji su se pojavljivali u njenom životu. Leon je počeo da prelistava izveštaj. U njemu su se nalazile biografije svih glavnih igrača. Pokušao je da čita, ali mu je pogled uporno bežao na fotografije. Na kraju je bacio izveštaj sa strane i uzeo prvu sliku. Primetio je da mu ruke drhte.
Fotografija je bila snimljena noću, i na njoj se videla Martinezova kako ulazi u jarkoplavi mini. Ulicom su se prostirale viktorijanske kuće od crvene cigle i visoko drveće. Leon se udubio još više. S druge strane ulice mogao je nazreti tamne džombaste konture džipa. Progutao je knedlu i pogledao poleđinu fotografije. Kvini je plavom olovkom zapisao njeno ime, datum i mesto. Reglan roud, nedelja, 12. april, 20.30. Pre tri dana.
Na sledećoj slici se video visok tamnokos muškarac kako vodi Martinezovu uza stepenice jedne od starih kuća od crvene cigle. Lice joj
je s jedne strane bilo izgrebano, na obrazima je imala pruge od blata. Ovog puta nije bilo džipa.
Leon je okrenuo sledeću sliku, spreman da se zgrozi, ali je u pitanju bio bezazlen snimak nekoga koga je prepoznao: te cepidlake Džuda Tirnena, kako izlazi iz zgrade KVC-a. Leon je dolazio u sukob s Tirnenom kada su obojica radili za Džej-Eks Vorner, pre mnogo godina. Prezrivo je nakrivio usnu. Da Tirnen nije morao da isteruje pravdu, Leon možda nikad ne bi bio otpušten.
Besno je sklonio sliku na kraj gomile i počeo da pregleda preostale slike. Osetio je kako mu se udovi opuštaju. To su bile samo slike devojčine porodice: njena sestra na izlazu iz bolnice Vinsents. Zadržao se na liku žene od pedesetak godina. To je dakle Salova žena. Imala je jagodice kao Poljakinja ili Ruskinja. Sal je uvek morao da izabere nešto egzotično. Namrštio se ugledavši čoveka pored nje na fotografiji, koga je držala podruku. Leon bi bilo gde prepoznao tu ogromnu glavu s ćelom na vrhu. Šta kog đavola radi mali Ralfi umiljavajući se Salovoj ženi?
Prešao je na sledeću fotografiju, kad ga je oblio hladan znoj. To je bio snimak visokih sivih zidova i viktorijanskih prozora s gvozdenim rešetkama, urađen s velike udaljenosti. Ličilo je na sirotište, ili instituciju za mentalno obolele. Ali Leon je znao šta je. Stresao se. Proveo je godinu dana u tom groznom mestu. Delio je ćeliju s čovekom po imenu Noel, koji je služio doživotnu robiju zato što je spalio sopstvenu kuću, u trenutku kad su se njegova žena i troje dece nalazili unutra. Leonov dah je postajao sve kraći, a njegovi prsti su ostavljali znojave otiske na sjajnom papiru fotografija. U tih dvanaest meseci, njegov svet su bili krevet na sprat, klozetska šolja i stražari koji su svakog jutra u pet sati lupali na vrata kako bi se uverili da nije umro u snu.
Okrenuo je sliku da je ne gleda i nekoliko puta duboko udahnuo, kao da time može da odagna sećanje. Zurio je u sledeći snimak. Bilo mu je potrebno neko vreme da shvati u šta gleda. Figura je ležala na zemlji, zaklonjena malim crvenim autom tako da su se videle samo noge: sive pantalone, tamne cipele. Devojka je klečala na zemlji, leđima okrenuta foto-aparatu. Leon je trepnuo. Znači to je snimak kog se toliko plašio;
nema krvi, ni prosutih creva, čak se ni lice ne vidi. Zadržao je pogled na ono malo što je mogao videti od Salovog tela i počeo polako da vrti glavom. Toliko vremena je čekao da izađe iz tog okrutnog mesta, da bi bio pokošen na samom izlazu. Kakva usrana sudbina.
Leon je prebacio sliku na kraj gomile, misleći da je poslednja. Ali ostala je još jedna. U pitanju je bio snimak iz blizine čoveka za volanom džipa. Pramenovi beloplave kose su štrčali kao isprana slama ispod vunene kape. Držao je pesnice stegnute oko volana, i pogled prikovan negde pravo ispred, ne primećujući foto-aparat. Leona su prošli žmarci od njegovih razrogačenih, upiljenih očiju. Bile su jezivo bezbojne, kao da su mu zenice nestale a ostala samo iskra ludila. Leon je poku-šao da navlaži usne ali mu je jezik bio suv. Oduvek je znao da Prorok koristi nekog drugog da mu obavlja prljave poslove, ali je ovo bio prvi put da je video lice tog čoveka.
Leon je prešao rukom preko usta. Jebiga, možda se ovog puta uvalio preko glave. Možda treba što pre da se izvuče iz toga. Onda se setio Džonatana Spensera, i osetio nalet kiseline koja mu je pržila stomak. Džonatan je hteo da se povuče ali mu Prorok nije dao. Leon se držao za stomak. Zašto mu je kog đavola Prorok poslao onaj imejl o devojci? Zašto ga je uvukao u ovo?
Međutim, Leon je već znao odgovor. Prorok ga je koristio, isto kao i ranije. Smeštao mu je tako da svali svu krivicu na njega. To je bio njegov način rada: on je uvek kontrolisao sve iz daljine, al je drugima prepuštao da preuzmu rizik. Čak ni na vrhuncu uspeha njihovog insajderskog kruga, Prorok nikad nije izvršio ni jednu jedinu transakciju. Leon, Sal i Džonatan su bili ti koji su rizikovali svoje karijere. Prorok je odnosio dobar deo kolača a nije ostavljao nikakvih papirnih dokaza zbog kojih je savez završio na sudu. Čak je i Džonatanova smrt nameštena da izgleda kao nesrećan slučaj da bi Prorok ostao zaštićen.
Leon je vratio pogled na fotografiju, na te blede oči psihopate. Prelazio je prstom po unutrašnjoj ivici svoje kragne dok je razmišljao o tragovima koji vode do njega. Ako se išta desi Salu ili devojci, on bi mogao da bude u dubokim govnima. Pobogu, upravo njegov privatni detektiv je taj ko je ispreturao njen stan, koji ju je pratio, i koji je čak bio
kod Arbor hila kada je Sal pregažen. Leonu je srce mahnito tuklo u grudima. Devojčin izvod iz banke je bio kod njega, za boga miloga. Njegova adresa je verovatno ostala evidentirana negde u kompjuteru banke. Mali jecaj mu se popeo uz grlo. Majku mu, kako se uvalio u ovolika govna?
Dograbio je izveštaj. Mora da tu ima nešto, nešto što bi mogao da iskoristi. Šta je beše Kvini rekao? Sva imena su u izveštaju. Počeo je da lista stranice na brzinu, preskačujući opis. Kvini ga je već izvestio preko telefona o devojčinim kretanjima. Počeo je da pregleda biografije, čitajući previše brzo da bi išta uočio. Pa čak i tako je mogao da primeti da je Kvini bio temeljan. Imena, godišta, porodice, bivša radna mesta, podaci o finansijama; sve je bilo tu. Reči su mu se maglile pred očima kad je iznenada sa stranice iskočilo ime Džej-Eks Vorner. Udubio se u tekst. Oduvek su verovali da Prorok tamo radi kao investicioni bankar. Odjednom se setio jednog od lica sa slika. Namrštio se. Koliko je vremena prošlo od tad? Deset godina? Dvanaest? Dohvatio je slike i još jednom ih prostudirao. Nije znao da je stara ćela radio za Džej-Eks Vorner. Ali opet, mnogo ljudi je tamo radilo.
Gledao je snimke, a potom je izdvojio dva, proveravajući imena na poleđini. Potom se još jednom zagledao u lica. Kakva je bila veza? Zgrabio je izveštaj i odmah okrenuo na biografije. Ovog puta ih je natenane čitao. Znao je šta traži, i odmah je našao, istaknuto masnim slovima. Čak je i Kvini uvideo značaj toga. To nije mogla biti slučajnost. Leon je ubacio sve natrag u kovertu. Prsti su mu drhtali dok je pokušavao da zatvori krilce koverte. Potom je protutnjao između praznih sedišta i izleteo kroz oronulo predvorje na ulicu. Belo popodnevno svetlo ga je uštinulo za oči. Žurio je trotoarom. Disao je isprekidano i srce mu je lupalo. Možda nije mogao da se dokopa devojčinih para, ali šta bi bilo da zna ko je Prorok? To bi sigurno nekako
mogao da naplati.
Obrisao je znoj sa čela i gurnuo kovertu u unutrašnji džep vetrovke. Bol u stomaku je nestao, pod adrenalinskom anestezijom. Njegovo otkriće je bilo opasno, znao je to bolje od ikoga. Ali mu je takođe davalo moć.
Saobraćaj je tutnjao oko njega, u zakrčenim ulicama se smenjivalo
turiranje i brujanje motora u praznom hodu. Inače mu je trebalo deset minuta da stigne peške do Južnog kružnog puta, ali je sad ubrzao korak i stigao je za pet. Skrenuo je levo u Sent Meris roud, ostavljajući iza sebe buku motora. Počeo je da napipava ključeve po džepovima. Istuširaće se i presvući dok bude razmišljao o svom sledećem potezu.
Prekoputa, tamnokosa žena je stajala naslonjena na ogradu kuće u kojoj je iznajmljivao stan, i pušila cigaretu. Kad ga je spazila, ispravila se odgurnuvši se od ograde. Leon je škiljio u nju. Izgledala je poznato. Dok je pokušavao da se seti odakle je zna, iza njega je neko stiskao gas na motoru. Imala je građu Velike Ptice,14 i frizuru u obliku kacige. Onda se setio. To je ona napadna novinarka sa suđenja. Šta dođavola ona radi ovde?
Zakoračio je s trotoara na ulicu, nameravajući da samo prođe pored nje. Šta se meša ta kučka? Nije zaboravio kako je podrugljivo pisala o njemu u svojim člancima. Sal joj je uvek posvećivao vreme, nikad nije razumeo zašto.
Novinarka je podigla ruku u vazduh i nešto mu doviknula. Dođavola s njom, imao je preče stvari na umu. Odjednom se rukom uhvatila za usta ispustivši cigaretu. Kao da je zurila u nešto preko njegovog ramena. Okrenuo se da proveri i skamenio se.
Motocikl je jurio ka njemu posred ulice. Vozač je sedeo povijen unapred kao džokej. Zavijanje motora mu je preplavilo uši. Leon je pokušao da se pomeri, ali kao da je umesto stopala imao vreće peska. Crni motor je nezadrživo jurio ka njemu. Leonova stopala su se odjednom probudila i bacio se u stranu, ali prekasno. Motor se kao pastuv propeo na zadnji točak i udario ga pravo u grudi. Poleteo je nazad kroz vazduh, ostavši bez daha od udarca. Kuće su proletele pored njega, nakrivljenih zidova. Još uvek nije osećao bol.
Zadnji točak motora ga je tresnuo po ramenu dok je prolazio. Vozač se sagnuo nisko s jedne strane, kao da na Leonovom licu traži znake bola. Vizir na kacigi mu je bio podignut, i Leon je video blede prozirne oči sa zenicama poput vrhova čioda.
Nebo je skliznulo u stranu. Leonu je pred očima iskrslo nasmejano lice njegovog sina. Onda mu se tlo približilo otpozadi i tresnulo mu o lobanju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:57 am






49.

Je li to faks koji želite da pošaljem, gospođo?
Hari je podigla pogled s lista papira koji je držala u ruci i pogledala recepcionerku hotela.
Samo da ga još jednom proverim – rekla je.
U redu. Samo mi recite kad budete spremni.
Recepcionerka se udaljila kako bi se javila na telefon. Njena bela pamučna košulja je delovala upravo ispeglana i sveže, i Hari se zapitala kako joj to uspeva. Njena košulja se lepila za nju kao lepak za tapete.
Spustila je pogled na faks koji je napisala u hotelskoj sobi. Srce joj je dobovalo u ušima, i reči su joj se pomalo mutile pred očima. Šta ako Ruso nije obavio zamenu? Možda je odlučio da proveri da li blefira. Trepnula je kako bi razbistrila pogled i potom još jednom pročitala faks. Bio je adresiran na Ovena Džonsona, očevog bankovnog zastupnika.

Dragi gospodine Džonson,
Povodom računa pod brojem 72559353, lozinka za potvrdu identiteta Pirata, ovim putem vas obaveštavam da želim da ga zatvorim i prebacim sva sredstva na sledeći bankovni račun:

SWIFT Code: CRBSCHZ9
IBAN: CH9300762011623852957

Kao što bezbednosne procedure nalažu, doći ću lično da s vama izvršim ovaj transfer kasnije tokom dana.

Prvi broj računa je pripadao njenom ocu, a drugi Proroku. Nije bilo potrebno da potpiše faks.
Hari je pogledala na sat: 10.04. Čak i ako je Ruso pristao da sarađuje, da li mu je dala dovoljno vremena? Poslednje što bi joj trebalo jeste da neko otvori dosije njenog oca pre nego što je u njega ubačena njena identifikaciona dokumentacija. Prebacila se s noge na nogu. Prorok joj je dao rok do podneva, po bahamskom vremenu. Nije smela više da čeka.
Predala je faks, zajedno s Džonsonovim brojem faksa, koji je dešifrovala iz očevih pokerskih beleški. Recepcionerka je odšetala do telefaksa iza stola i ubacila papir. Mašina je zapištala, pa je Hari posmatrala ženu kako je puni papirom s visokih tabaka na podu. Kretala se s elegancijom stjuardese, ali sporo kao ranjeni puž, i Hari je stisnula zube kako ne bi vrisnula. Konačno, njen faks se progurao kroz mašinu i izašao na drugu stranu.
Hari je požurila natrag u sobu. Podigla je telefon sa stočića pored kreveta i videla da je propustila tri poziva od Rut Vuds. Okrenula je novinarkin broj. Govorna pošta. Hari joj je ostavila poruku da će je nazvati ujutru kad se vrati u Dablin. Potom se spustila na ivicu kreveta i pozvala banku Rozenstok. Pozivajući se poslovnim tonom na broj očevog računa, zakazala je sastanak s Ovenom Džonsonom u 11.15.
Prekinula je vezu. Za manje od sat vremena, ući će u Džonsonovu kancelariju kako bi podigla šesnaest miliona dolara iz njegove banke. Pitanje je bilo, da li on očekuje nju ili njenog oca?
Odmahnula je glavom i spakovala papire koje nosi sa sobom u banku. Izašla iz hotela i krenula peške. Kretala se Bej stritom, držeći se senovite strane koliko god je bilo moguće. Vazduh težak od vlage joj je dodirivao kožu kao topli pamuk. Kad je stigla do banke Rozenstok, glava joj je bila vlažna od znoja.
Devojka na recepciji joj se osmehnula. – Tako brzo ste se vratili? Prokletstvo, nikako joj nije trebalo da je neko prepozna.
Džulijana je podigla slušalicu. – Odmah ću pozvati Glen Hamilton za vas.
Ne, ne, nemojte je uznemiravati. – Sranje, samo joj još fali Glen Hamilton da joj diše za vrat. – Došla sam zapravo da se vidim s Ovenom Džonsonom.
Džulijana je podigla obrve. – Oh, u redu. Nema problema. – Kliknula je nekoliko puta po tastaturi. – On je na istom spratu kao Glen. Sećate se gde su liftovi? Uđite u srednji.
Hari joj se zahvalila i ispratila njena uputstva. Isti lift u stilu velikog brata popeo ju je na drugi sprat, gde ju je ista devojka sprovela kroz hodnik. Hari je gledala u svaka bež vrata pored kojih bi prošla, očekujući da se Glen pojavi. Telefon je počeo da joj vibrira na dnu torbe i
ona ga je izvukla. Opet Rut Vuds. Hari je isključila telefon. Javiće joj se kasnije.
Njena pratilja je otvorila vrata na kraju hodnika i Hari je provirila unutra. Ovoga puta, njen bankar ju je čekao.
Sedeo je za stolom prepunim papira. Bio je u kasnim pedesetim, i imao je kožu boje džigerice i ukočen izraz lica. Na trenutak je zavladala tišina. Hari je iza sebe čula škljocanje zatvaranja vrata. Zatim je ustao.
Ja sam Oven Džonson – rekao je.
Imao je figuru rotvajlera s viškom kilograma. Njegov trup u obliku bureta bio je nabijena masa mišića i sala, a vilica je izgledala dovoljno snažno da joj odgrize ruku. Hari je prešla preko sobe i rukovala se s njim, svesna da su joj dlanovi vlažni.
Ja sam Hari Martinez – rekla je.
Piljio je svojim okruglim, buljavim očima u nju. – Mislim da se nismo do sad sreli.
To nije bilo pitanje. Hari je bila spremna da se opkladi da je Oven Džonson pamtio svako lice koje je video. Nasmešila se i odmahnula glavom, nastojeći da izgleda kao multimilioner, a ne kao lažljivi haker.
Džonson je opet seo u stolicu, pokazavši joj da sedne u stolicu s uspravnim naslonom prekoputa njega. Sela je. Ovde je nameštaj bio funkcionalniji nego u kancelariji Glen Hamilton. Sto je bio jednostavan i čvrst, a stolice izdržljive. Nije bilo skupocenih antikviteta ili srebrnog servisa za kafu koji bi skretali pažnju s posla. Hari se zapitala da li bankari mogu sami da odlučuju o uređenju sopstvene kancelarije.
Džonson je pročistio grlo i namrštio se pogledavši papire ispred sebe. Hari se stegla. Kartonski registrator je ležao otvoren na stolu. Stega s oprugom je bila otvorena i papiri su iskočili nagore skoro prepunivši registrator. Stranice su bile izgužvane i raskupusane. To mora da je bio dosije njenog oca.
Hari je prekinula tišinu. – Nadam se da ste dobili moj faks. Kako tamo piše, želim da prebacim sredstva na drugi račun što je pre moguće.
Uručila mu je kopiju faksa. Pogledao ga je, ali ničim nije nagovestio da ga je već video. Iskopala je iz torbe pasoš koji mu je takođe dala. Džonson ga je otvorio na stranici s fotografijom i počeo da je proučava
namrštenog pogleda. Potom je izvadio dokument iz registratora i podigao ga kako bi mogao da uporedi. Hari je prestala da diše. Pokušala je da mu pročita lice, ali izraz mu je ostao nepromenjen. Sreo je njen pogled. Osetila je knedlu u grlu, ali se suzdržala da ne proguta.
Bez reči, Džonson je zatvorio pasoš i gurnuo joj ga natrag preko stola. Vratio je drugi dokument u dosije, i Hari je na tren ugledala fotografiju priheftanu za vrh stranice. Potpisi su skrivali pola lica, ali guste crne kovrdže oko njega su bile definitivno njene. Pluća su počela ponovo da joj rade. Bio je to njen formular zahteva. Ruso je izvršio zamenu.
Smem li da pitam da li ste zadovoljni uslugom koju ste dobili u
Rozenstoku? – rekao je Džonson.
Oh, apsolutno. – Srce joj je lupalo. – Samo trenutno imam druge planove s ovim novcem.
Džonson je prebacio težinu na stolici i nagnuo se nazad, spojivši vrhove prstiju u šiljke. – Baš čudno. Ovaj dosije sam samo jednom video do sad, kada sam ga tek bio preuzeo. To je bilo pre osam godina. Sećam se imena Martinez. – Netremice ju je posmatrao. – Ali sam nekako uvek bio ubeđen da je naš klijent Pirata muškarac.
Hari je pokušala da se osmehne, ali joj je lice bilo ukočeno. – To je verovatno zbog imena. Mislim, Hari. Navodi ljude na pogrešan zaključak.
Tapkao je vrhovima prstiju, ne skidajući pogled s nje. – Siguran sam da je zbog toga.
Potom joj je dao formular s gomile papira na stolu, zajedno s originalom njenog faksa. – Ako možete ovo da popunite kako bih mogao da odobrim transfer.
Hari je pregledala formular. Bio je kratak i precizan. Tražili su se podaci o računu s kog se vrši prebacivanje novca i o računu na koji se novac prebacuje, iznos sredstava koji se prebacuje i, naravno, njena šifra za potvrdu identiteta i potpis. Na kraju je stajao odeljak za Džonsona da stavi svoj potpis.
Počela je da ga popunjava prepisujući brojeve računa sa svog faksa.
Nekada ste poslovali s Filipom Rusoom, čini mi se – rekao je Džonson. Rekao je to takvim tonom da je zvučalo kao optužba.
Da, tako je. – Hari nije podigla pogled ali je osećala njegove oči na svom temenu.
Razgovarali ste sinoć s njim, ili su meni bar tako rekli.
Prsti su joj se zaledili. – Da, slučajno sam naletela na njega u kazinu
Atlantis.
Znam. Rekao mi je.
Hari ga je pogledala. – Zaista?
Kada sam jutros otišao da iznesem vaš dosije iz trezora, video sam da ga je on već bio preuzeo. Naravno, kao ovlašćeni bankovni zastupnik zahtevao sam da znam zašto.
Naravno. – Hari je zadržala nezabrinut ton. – I šta je rekao?
Rekao mi je da ste se sreli, i da ste igrali poker. Kaže da je bio radoznao da vidi kako stoje vaše investicije, pa je proverio u vašem dosijeu. Protiv naše bezbednosne politike, naravno. – Džonson se osmehnuo po prvi put. Grimasa je otkrila usta puna tesno zbijenih zuba. – Ali opet, gospodin Ruso ima običaj da radi šta on hoće.
Hari je pognula glavu i nastavila da popunjava formular. – Pa, cenim njegovu zainteresovanost. – Olovka joj je klizila među prstima. – Odavno poznaje moju porodicu.
Došla je do polja obeleženog Iznos transfera, i zastala.
Prošlo je mnogo vremena od kad sam poslednji put proverila stanje na računu – rekla je. – Možete li mi reći tačnu sumu da mogu ovo da popunim?
Džonson je progunđao i okrenuo se svom laptopu. Pritisnuo je nekoliko dugmića na tastaturi. Po prvi put je Hari palo na pamet da bi račun mogao biti prazan. Šta ako ju je neko drugi preduhitrio?
Džonson je dohvatio olovku i prepisao neke brojeve s ekrana. Potom je gurnuo svoj blok prema njoj.
Brojevi su joj zaigrali pred očima. U glavi joj se zvrtelo, i na tren je ogluvela. Skoro dvadeset miliona dolara. Račun je u poslednjih devet godina nakupio veliku kamatu.
Znači tu je. Sad mu je blizu. Za ovim svi oni jure: savez, njen otac, Prorok. Pomislila je na ljude koji su poginuli: Džonatan Spenser, Feliks Roš. Slike su joj se smenjivale pred očima: tutnjanje džipa, planine koje se vrte oko nje, kočnice voza. Zavrtelo joj se u glavi. Ali sada ubijanje
prestaje. Sada će sve predati Proroku, i niko više neće umreti.
Osetila je ledene trnce duž kičme. Osim ako ne uzme novac i ipak je ubije. Kako da veruje čoveku koji je pokušao da ubije njenog oca?
Stegla je olovku u ruci. Pogledala je na vreme. Tri minuta do dvanaest.
Novac je bio jedina zaštita koju je imala.
Pogledala je u Džonsona, isturivši bradu. – Predomislila sam se.
Izvinite?
Ne želim da obavim transfer.
Džonson je trepnuo. – Znači hoćete da ga ostavite na računu?
Ne. Želim da ga podignem u gotovini. U krupnim apoenima.
Džonson se nagnuo napred u stolici. – U gotovini? Ali ne možete da se krećete s toliko novca u gotovini, to je krajnje nesigurno. Ako vam je toliko potrebno da premestite novac, ozbiljno vam savetujem elektronski transfer.
Hari je odmahnula glavom. – Želim gotovinu.
Prorok je već jednom pristupio njenom bankovnom računu. Nije joj padalo ni na kraj pameti da se sada uzda u tehniku. Bilo joj je potrebno da oseti novac u svojim rukama.
Džonson je uzdahnuo. – Ali fizički je nemoguće nositi toliku količinu dolara. Najveći apoen je novčanica od samo sto dolara. Bilo bi vam potrebno pet kofera za sve to.
Hari je zastala. – Koji je najveći apoen za evro? Džonatan se promeškoljio u stolici. – Petsto.
Znači, onda samo jedan kofer.
Ali ovde će biti teško nabaviti toliko evra.
Hoćete da mi kažete da banka ne može da nabavi devize?
Džonson je isturio grudi. – Naravno da Rozenstok može da obezbedi sredstva, ali morate da razumete, potrebno je vreme da se sakupi ovolika količina gotovine.
Koliko vremena?
Pa, možda za dan-dva, mogli bismo...
Hari ga je prekinula. – To je prekasno. Potrebno mi je danas. Čeka me let.
Primetila je da Džonson steže vilice i odlučila da promeni taktiku.
Znate kako ćemo – rekla je. – Vi sakupite gotovinu danas, a ja ću ostaviti sto hiljada dolara depozita tako da račun ostane otvoren. I dalje ćete voditi moje poslovanje. Pisaću vašem šefu i reći ću mu da ste vi zaslužni što ste me zadržali kao klijenta. U suprotnom, snosite krivicu što ste izgubili račun. Da vidimo, vaš šef je Filip Ruso, zar ne?
Džonson se izbečio, i videla je da se premišlja između dve opcije: sramota zbog gubitka velikog računa, ili izlaženje u susret klijentu kome nije verovao. Na kraju je bacio olovku na sto.
Dobro, u redu, ali biće potrebno nekoliko sati.
Koliko sati?
Slegnuo je ramenima. – Četiri, možda pet.
Neka bude tri. – Hari je ustala. – Da li bih mogla negde da sačekam i obavim neke pozive?
Džonson je ustao od stola i otvorio vrata levo od sebe. Hari je prošla pored njega i ušla u malu čekaonicu nameštenu ridžensi stolom i stolicama. Kada je Džonson otišao, uzela je telefon i nazvala Rut Vuds. Nije se javila. Ostavila je poruku.
Rut, ovde Hari. Vreme je da dobiješ svoju priču, ali moramo brzo da reagujemo. Imam nešto što Prorok želi i iskoristiću to ga isteram na čistinu. Potrebno mi je da iskoristiš svoje kontakte u policiji. Moramo da smestimo tom skotu. Javi mi se.
Hari je šetala po sobi dok je kovala plan, trudeći se da ne razmišlja o ocu. Sada je morala da umeša policiju, nije imala izbora. Jedna stvar u koju je bila sigurna: nije smela da preda novac.
I dalje je koračala po sobi kada se Džonson konačno vratio. Ispostavilo se da mu je trebalo samo dva sata. Pozvao ju je natrag u svoju kancelariju i zatvorio vrata iza nje. Potom joj je pokazao ka stolu s kog su bili uklonjeni svi oni papiri. Ne njemu je stajao samo jedan veliki crni kofer na točkiće.
Otvorite ga – rekao je.
Hari je oklevala, a onda polako podigla poklopac. Kofer je bio ispunjen velikim ljubičastim novčanicama. Bile su povezane u svežnjeve veličine cigli, i poslagane jedna uz drugu poravnatih ivica. Novčanice su izgledale glatko i čisto, kao da su bile ispeglane. Hari je uzela jedan svežanj, i ugledala još slojeva ispod. Kao bombonjera,
pomislila je. Promrdala je svežanj koji je držala u ruci, a potom prešla palcem preko vrha. Na dodir su bile kao pamuk, s opipljivim šarama duž ivica. Polako je vratila novčanice u kofer.
Da li želite da ga prebrojite? – pitao je Džonson.
Hari je odmahnula glavom. Spustila je poklopac i zatvorila kofer.
Džonson joj je pružio papir. – Treba da potpišete ovaj formular za podizanje novca i priznanicu.
Hari je drhtala ruka dok je žvrljala svoj potpis. Džonson je stavio svoj potpis na formulare i dao joj kopije, zajedno s običnom belom kovertom.
To je autorizacija od banke. S tim ćete proći obezbeđenje na aerodromu i carinu bez ikakvih pitanja.
Hari je klimnula glavom u znak zahvalnosti i gurnula kovertu u tašnu. Zatim je stegla mišiće, uhvatila kofer i skinula ga sa stola. Cimnuo joj je ruku i osetila je tup udarac kada su blokovi novčanica bupnuli unutar kofera. Izvukla je ručicu i odvukla kofer do vrata.
Džonson ju je ispratio kroz hodnik i lift natrag do prizemlja. Nijedno od njih nije progovorilo. Ostao je u liftu kada je izašla u foaje vukući kofer za sobom. Gurnula je vrata i izašla na sunce s petnaest miliona evra.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:57 am




50.

Avion je započeo sletanje na Dablinski aerodrom.
Hari je zgrabila rukohvate svog sedišta. Nije spavala skoro dvadeset četiri sata. Jedva je držala otvorene oči, motreći na ostale putnike. Morala je da prizna da niko od njih ne izgleda kao da se sprema da je ubije.
Do sad je sve dobro prošlo. Niko je nije zaustavio na aerodromu, niko joj nije tražio da otvori kofere. Pogledala je kroz prozor u izmaglicu koja je lebdela oko krila aviona. Prema rečima pilota, u Dablinu ih je čekala gusta magla. Istegla je prste držeći se za rukohvate. Šta ju je još čekalo u Dablinu?
Avion je sleteo na vreme. Hari se iskrcala zajedno s ostalim putnicima i uputila se prema pokretnoj traci s prtljagom. Njen prtljag se poslednji pojavio i odahnula je kada ga je ugledala. Koliko god kumila i molila, nije bilo šanse da ubedi zemaljsko osoblje u Nasou da je puste da unese svoje torbe kao ručni prtljag, i činjenica da je morala da ih izgubi iz vidokruga značajno je pojačala njenu anksioznost.
Podigla je crni kofer s trake i spustila ga na točkiće, a potom prebacila očevu putnu torbu preko ramena. Na brzinu je osmotrila oko sebe. Niko je nije napao, niti je iko pokušao da joj otme torbe.
Skrenula je u ženski toalet, gde je odvrnula slavinu i pljuskala lice hladnom vodom dok joj koža nije utrnula. Podigla je pogled na ogledalo. Umor joj je ostavio duboke ljubičaste proreze ispod očiju. U poređenju s njima, ostatak lica joj je bio siv. Izgledala je kao neuhranjeni tinejdžer, a ne kao neko ko bi mogao da se nosi s tipom kao što je Prorok.
Zažmurila je i osetila kako se njiše. Zašto nije jednostavno predala novac onako kako je planirala? Šta je dođavola mislila? Onda je zavrtela glavom. Bila je samo umorna, to je sve. Donela je pravu odluku. Novac je jedini razlog zašto je još uvek živa.
Hari je pregledala kupatilo kako bi bila sigurna da je sama. Otvorila je kofer i malo odigla poklopac. Novac je još tu. Zatvorila je kofer. Potom je uključila telefon i okrenula Rutin broj. Pokušala je da dobije
novinarku preko telefona nekoliko puta pre nego što je otišla s Bahama, ali je nije našla. Ni ovog puta nije bilo odgovora. Pobogu, gde je ona? Harino grlo se steglo. Nije mogla ovo da uradi sama.
Ruke i noge su počele da joj se tresu. Hari se spustila na pod pored torbi i naslonila glavu na kolena. Nekoliko puta je duboko udahnula. Šta ako je neko čeka u holu za dolaske? Stresla se i pogledala na sat:
12.30. Potom se leđima naslonila na torbe i zažmurila. Možda će ostati ovde neko vreme. Ovde ne mogu da dođu do nje.
Ostala je tu više od dva sata, slušajući pokretne trake s prtljagom kako su drugi avioni sletali. Napolju su zveketala kolica, a grupe žena su periodično punile toalet. Harine butine su utrnule na hladnom metalu. Pitala se koliko dugo može da ostane unutra pre nego što je ne izbace.
Grupa od dvadesetak tinejdžerki upala je u toalet, čavrljajući na svom rafalnom španskom. Izgledale su kao da im je oko sedamnaest ili osamnaest godina. Tiskale su se ispred ogledala, popravljajući šminku i dovikujući tračeve s kraja na kraj prostorije. Devojka najbliža Hari je skinula sat i počela da ga namotava.
¿Es una hora más o una hora menos? – Jesmo li jedan sat unapred ili unazad?
Niko je nije čuo od graje.
Es una hora menos – Hari je ponudila. – Es 14.35.
Gracias. – Devojka se osmehnula. Imala je oči boje cimeta a kosa joj je bila gusta i tamna.
Hari je trepnula. Potom je osmotrila i ostatak grupe, njihovu kožu maslinastih tonova, njihove upadljive tamne obrve i kosu. Podigla se s poda i stala iza njih, proučavajući sopstveni odraz u ogledalu. Guste crne lokne, tamne oči. Njena koža je bila bleđa od njihove, ali se po svemu ostalom potpuno utapala. Nije bila baš neka kamuflaža, ali je to možda bilo sve što je imala.
Devojke su nagrnule iz toaleta. Hari je zgrabila svoje torbe i krenula za njima prateći ih u stopu. Napolju je mnoštvo španskih studenata preplavilo zonu za preuzimanje prtljaga. Kretali su se u čoporima, i Hari se s lakoćom ubacila u njihove redove. Buka je bila zaglušujuća. Kretanje gomile ju je ponelo napred. Približavala se holu za dolaske kad
je nisko pognula glavu, praveći se da nešto čeprka po torbama. Želudac joj se stegao. Ako je iko bio tamo i čekao je, valjda bi do sad otišao?
Studenti su se zbili oko nje na ulazu u hol za dolaske. Hari je posrtala krećući se napred. Aerodrom je bio krcat. Gurala se kroz gužvu, gledajući u pod, još uvek pod zaklonom svojih pratilja. Niko nije obraćao pažnju na nju. Konačno je stigla do glavnog izlaza, kad se odvojila od konvoja. Stala je kod automata za naplatu parkingu odmah do vrata i drhtavih ruku ubacila novac u mašinu. Bacila je pogled preko ramena i skamenila se.
Pritešnjen u gomili nekoliko desetina metara ispred nje, stajao je visok čovek u crnoj kožnoj jakni. Bio joj je okrenut leđima i držao je mobilni telefon pritisnut na uvo. Nije mogla da mu vidi lice, ali je odmah prepoznala kosu boje lana koja mu je virila ispod kape.
Vrelina joj je preplavila telo. Videla je tu kosu dva puta do sad: jednom na Dablinskim planinama i jednom ispred zatvora Arbor hil. Oba puta je zamalo poginula.
Plavi čovek je istezao vrat kako bi bolje video iznad gomile. Namah mu je videla lice. Bilo je zategnuto i bledo, delovao je uznemireno. Hari je prestala da diše. Klimao je glavom, slušajući nekoga preko telefona. Hari se polako primicala izlazu, tegleći kofer za sobom. Čovek se trgnuo na nešto što mu je bilo rečeno i potom klimnuo glavom. Okrenuo se i navalio kroz gužvu nazad ka vratima za dolaske, u suprotnom smeru od nje.
Svaki živac joj je vrištao da potrči, ali se odupirala. Sporiji pokreti će joj pomoći da ostane nevidljiva. Približila se vratima, zureći u muškarčeva leđa koja su se udaljavala. Sporo je napredovao, jer ga je gužva zadržavala. Telefon mu je i dalje bio zalepljen za uvo.
Automatska vrata su se otvorila. Zakoračila je da prođe kroz njih, bacajući pogled preko ramena, kad joj je jedna druga figura zapala za oko, s druge strane hola. Okretao se na sve strane, pretražujući okolinu. Držao je mobilni pritisnut na uvo. Hari se trgla. Prepoznala je telesnu građu. Široka ramena, stameno telo ragbiste. To je bio Džud Tirnen.
Džud je prestao da se okreće. Besno je pogledao muškarca plave kose, stežući usta. A onda mu je pogled skliznuo ka Hari. Sledila se. Fiksirao ju je pogledom. Odjednom je vratio pogled na plavokosog
muškarca i rekao nešto u slušalicu. Drugi muškarac se okrenuo i pogledao pravo u Hari. Gutao ju je svojim bledim očima. Hari se okrenula i jurnula kroz vrata.
Pretrčala je ulicu do parkinga na nekoliko spratova, dok su točkići na njenom koferu klepetali iza nje. Vijugala je između parkiranih kola, jedva vukući torbe. Kad bi samo uspela da stigne do svojih kola. Pogledom je brzo pretraživala redove vozila ispred sebe, ali od njene crvene mikre ni traga.
Srce joj je bubnjalo u ušima. Zaokrenula je nadesno i pobegla preko rampe do sledećeg nivoa. Njeni koraci su odzvanjali po betonu, šaljući eho preko niskog plafona. Bacila je brzo pogled iza sebe. Plavi čovek je svom brzinom trčao ka rampi, vitlajući rukama i nogama.
Gde su dođavola njena kola? Okrenula se, a težina kofera joj je zamalo iščašila rame. Možda treba da ga ostavi. Ali šta s novcem? Trebaće joj ako se ikad iskobelja odavde.
Koraci su odzvanjali iza nje i Hari se zaletela kroz sledeću rampu. Jedva se pentrala, gubeći ravnotežu pod torbama. Mercedes joj je poleteo u susret niz rampu. Zaustavio se uz škripu kočnica odskočivši na amortizerima desetak centimetara od nje. Klisnula je oko njega i jurnula ka sledećem nivou.
Zamislila je sebe kad je parkirala kola pre dva dana: vozila se spiralnim putem naviše, škiljila je na suncu, tražila slobodno mesto. Sunce. To je to. Parkirala se na krovu.
Koraci su postajali sve glasniji, brži. Hari je stegla mišiće i oteturala se uz poslednjih nekoliko rampi. Noge su joj bile teške, a ruke napregnute do krajnjih granica. Konačno, zaslepila ju je dnevna svetlost. Na krovu nije bilo žive duše, samo redovi napuštenih kola. Magla i oblaci izmešani međusobno, obavijali su sve kao siva gaza. Nisan mikra je bila kap crvene boje skroz u dnu. Hari se sagla i požurila između kola, vukući iza sebe torbe po zemlji. Uhvatio ju je grč u prstima i zglobovima. Koraci su glasno odzvanjali po tlu, a onda se odjednom zaustavili. Hari se ukrutila. Čučnula je još niže, osluškujući. Potom je spustila glavu do tla i zavirila ispod kola. Neko u patikama se prikradao stazom paralelno s njom. Bio je samo dva reda udaljen od nje. Hari se šćućurila najniže što je mogla vijugajući između kola do
poslednjeg reda vozila. Svakih nekoliko metara, proveravala je gde se nalaze patike. I dalje su joj bile za petama. Prišla je mikri s boka, i konačno pustila torbe. Ruke su joj se grčile i trnule. Pronašla je ključeve od kola. Prsti su joj bili ukočeni i ruke su joj se tresle. Ubacila je ključ u bravu i okrenula ga. Potom se polako uspravila držeći pognutu glavu. Kolena su joj pucketala kao drva u peći. Stisnula je bravu na vratima, osluškujući korake. Ništa.
Polako je odškrinula vrata. Zgrčila se, očekujući da zaškripe. Videla je odraz svoje zgrčene grimase na prozorskom staklu. Divlja kosa i belo lice na tamnoj pozadini. Odjednom se pozadina promenila. Harine oči su se razrogačile. Drugi odraz sakriven iza njenog je izronio na videlo. Pepeljasto lice, crna kapa, pramenovi albino kose.
Zgrabio ju je pre nego što je stigla da se okrene. Cimnuo ju je unazad uhvativši je za kosu i potom joj tresnuo glavu o vrata kola. Hari se ošamutila. Nije mogla da otvori oči. Prikovao ju je svojim telom uz kola. Bio je krut i žilav, telo mu je zaudaralo. Ritnula se unazad ali ništa nije dohvatila. Opet ju je zgrabio za glavu, ovog puta obema rukama i tresnuo je o krov kola. Bol joj je pulsirao kroz lobanju. Noge su je izdale. Skljokala se preko mikre, u glavi joj se vrtelo.
Podigao ju je i cimnuo joj ruke iza leđa. Hladan čelik joj je skliznuo preko zglobova. Čula je natezanje zapora na lisicama, a onda škljocanje. Čelik joj se urezao u kožu. Pokrio joj je glavu nekim grubim materijalom koji nije propuštao svetlost. Platno za džakove, hrapavo i grebuckavo. Čula je kako se otvaraju vrata kola. Onda ju je silovito gurnuo i ona je poletela preko zadnjeg sedišta. Pokušala je da sedne ali je osećala vrtoglavicu kao od morske bolesti i skotrljala se na pod. Ramena su joj se zaglavila između sedišta, izazivajući nepodnošljiv bol u rukama.
Nešto teško bupnulo je na sedište pored nje. Njene torbe.
Vrata na kolima su se zalupila. Motor je zabrujao i mikra je naglo jurnula napred, od čega joj je bol sevnuo kroz ruke. Glava joj je lelujala i osetila je kako gubi svest. Pred očima su joj kao slajd-šou promicali prizori Džuda Tirnena: Džud na sastanku u KVC-u, kome nije bilo nikakve potrebe da prisustvuje; Džud u baru Vajts, kako se pretvara da joj pomaže da dođe do Feliksa; Džud na aerodromu, kako u mobilni
telefon diktira smrtonosna uputstva.
Mozak je počeo da joj pluta. Nije trebalo nikad da mu veruje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:58 am




51.

Hari se probudila gušeći se. Bolelo ju je grlo, a nozdrve kao da su joj gorele. Nije mogla da vidi. Nešto mokro i teško joj je visilo preko lica. Udahnula je kroz nos. Isparenja su joj udarila kroz sinuse ošamutivši je. Miris ju je gušio i podsetio ju je na tečnost za upaljače. Onda je shvatila. Gospode. Džak na njenoj glavi je bio natopljen benzinom.
Ponovo je pokušala da udahne, ali su je oštra isparenja terala na povraćanje. Žigala su je ramena i vrat. Ležala je na boku, ruke su joj i dalje bile u lisicama iza leđa. Osećajući čvrsto tlo ispod sebe, znala je da više nije u kolima. Počela je da pomera glavu levo-desno, pokušavajući da smakne džak. Mali deo se odlepio od njene donje usne, propuštajući malo vazduha. Udahnula je trudeći se da ne počne nekontrolisano da uzima vazduh.
Nešto je zastrugalo negde ispred nje. A onda opet tišina.
Je l’ neko tu? – rekla je Hari.
Nije joj se svideo jecaj u glasu. Nije bilo odgovora. Plašila se da se pomeri da joj džak ne bi ponovo pao preko usta. Kad opet, taj zvuk grebanja, praćen tihim šuštajem. Telo joj se ukrutilo. Dragi bože. On pali šibice.
Hari je liznula usne. Rezak benzin joj je opekao jezik. – Šta se dešava?
Čekamo. – Glas mu je bio hrapav i grub. Nalazio se blizu nje.
Pročistila je grlo i pokušala da zvuči nepreteći. Nije joj bilo teško. – Je l’ možeš bar da mi skineš džak?
Ne dok on ne dođe.
A kad će to biti?
Ubrzo. Sledio nas je od aerodroma.
Opet struganje. Šta radi s upaljenim šibicama? Da li duva u njih i gasi ih? Baca ih prema njoj? Zamislila je kako vatra zahvata džak, kako joj plamen poput kapuljače obavija glavu, dok su joj ruke svezane iza leđa. Vrisak joj je navirao u grlo ali je začepila usta i sprečila ga da izađe. Nije vreme za histeriju. Mora da pobegne odavde pre nego što Džud dođe, pre nego što ih budu dvojica.
Udahnula je vazduh.
Mogao bi bar da olabaviš lisice? – Izvila je leđa unazad, dodirujući vrhovima prstiju tlo iza sebe. Ništa sem suve gline.
Ne dok on ne kaže – rekao je.
Polako je ispružila desnu nogu ispred sebe, kao da isteže mišiće lista. – Da li uvek radiš kako ti on kaže?
Napipavala je stopalom ali ništa nije osetila. Upalio je sledeću šibicu i noga joj se ukočila. Nije joj odgovorio na pitanje.
Da pogađam – rekla je. – Kladim se da si ti taj koji obavlja sve prljave poslove dok on kupi svu lovu. Je l’ tako ide?
I dalje nema odgovora. Rizikovala je ponovo pomerajući nogu kako bi istražila tlo iza sebe. Naišla je stopalom na nešto čvrsto. Gurnula je nogom. Malo se pomerilo i vratilo. Drvena ograda, možda.
I, šta ti imaš od toga? – Čula je odvrtanje poklopca i noga joj se ukrutila.
Imam šta mi treba – rekao je.
Mogao bi da uzmeš novac i odeš. Eto ga odmah tu. Ja ne mogu da te sprečim, ne znam čak ni ko si.
Začulo se tiho komešanje, i osetila je da joj se približava. Čulo se bućkanje u nekom sudu. Bez ikakvog upozorenja, bujica hladne tečnosti pljusnula joj je na grudi. Udahnula je i sklupčala se licem nadole. Težak miris benzina joj je udario u mozak. Nastavio je da je poliva, dok nije bila mokra do gole kože. Košulja joj se prilepila uz kožu, sasvim natopljena.
Poplava je prestala, i čula je zavrtanje poklopca na boci. Zapalio je još jednu šibicu. Onda se nasmejao kroz nos kao da njuška nešto.
Hari je drhtala. Proklet bio njen otac. Zašto joj nije pomogao? Zar je ne voli dovoljno da to uradi? Trebalo je da ode u policiju, da ga pusti da trune u zatvoru koliko je zaslužio, umesto što se trudila da ga zaštiti. Vrisak koji je prethodno savladala ponovo je nadolazio i pretio je da izbije napolje.
Nešto je zašištalo blizu njenog uva i potom zamrlo. Udahnula je sopstvena isparenja, benzinsku paru koja ju je okruživala kao aura. Koliko blizu je plamen morao da dođe da bi buknula? Pomislila je na Feliksa Roša, zapaljenog u sopstvenom stanu, i još jednom zamalo
povratila.
Nameravaš da me zapališ? – rekla je. – Kao Feliksa Roša?
Nikad ne znam njihova imena. – Na tren je zvučao zainteresovano.
Ne znam ni tvoje.
Zagrcnula se od sopstvenog zagušljivog mirisa. Da zna njeno ime, da li bi i dalje bio spreman da je ubije?
Hari – rekla je. – Zovem se Hari.
Zgrozila ju je molećivost u njenom glasu, i iza leđa je stisnula pesnice.
Evo još nekoliko imena – rekla je. – Džonatan Spenser. To je bilo pre skoro devet godina. Blizu IFSC-a. Sećaš ga se? I moj otac. Sal Martinez. Pokušao si da ga ubiješ prošle nedelje na Arbor hilu.
IFSC. Sećam se toga. Bilo je mnogo krvi. – Zastao je. – Ali pogrešila si za to na Arbor hilu. Nisam pokušao da ubijem njega. – Zapalio je još jednu šibicu. – Pokušao sam da ubijem tebe.
Hari je ostala bez daha. Ona je bila meta?
Muškarac je nastavio. – On je video šta hoću da uradim i odgurnuo te je s puta. – Zapalio je šibicu. – Šteta što nije sada tu da te zaštiti, zar ne?
Hari je zamislila osamljeni put ispred zatvora. Setila se džipa kako kidiše, i oca kako se baca kako bi ga izbegao. Setila se njegovog preneraženog izraza lica. Po prvi put je razmišljala o mogućnosti da se zapravo bacio ispred džipa a ne da se sklanjao od njega; da ju je gurnuo na sigurno, a ne da je udario u nju dok je padao. Po prvi put je razmišljala o mogućnosti da joj je spasao život.
Osetila je bol u srcu i odjedanput se osetila kao dete koje traži tatu da ga on ljulja u svom naručju.
Motor kola je zabrujao u blizini, a onda se ugasio. Vrata su se zalupila. Koraci su marširali u njenom pravcu, odzvanjajući o beton, a potom gazeći po nečem mekšem. Nastupio je trenutak tišine. Onda joj je neko zgrabio i svukao vreću s glave.
Hari je zatreptala na svetlu dana, oči su je pekle od benzinskih isparenja. Ležala je na uzanoj stazi od gline, s jednim obrazom pritisnutim na zemlju. Zaškiljila je podigavši pogled ka plavokosom muškarcu koji je stajao pored nje. Držao je veliku bocu s benzinom, još
uvek dve trećine punu. Pored njegovih stopala nalazila se staklena činija puna preklopljenih paketića šibica. A na zemlji pored njenog lica, na desetak centimetara od njenog nosa, videla je razbacane izgorele šibice.
Prožela ju je ledena jeza. Udahnula je ispunjavajući pluća svežim vazduhom, a miris koji je osetila bio joj je neobično poznat. Izvila je vrat kako bi videla iza sebe. Drvena ograda je zapravo bila živa ograda, koja je krivudala uz vijugavu stazu. Nešto joj je škljocnulo u glavi. Odjednom je podigla pogled. Uzdižući se iznad nje sa svih strana bila je ogromna, gusta živica, viša od zatvorskih zidova. Ispred i iza nje, skretala je u krugove i petlje, zatvarajući je u mračni zeleni tunel. Hari se stresla. Znala je gde je.
Nalazila se unutar ogromnog lavirinta.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:58 am





52.

Oduvek sam znao da ćeš me odvesti do novca, Hari.
Brzo je skrenula pogled. Dilon je stajao ispred nje. Držao je pištolj u ruci.
Zurila je u njega, zabezeknuta. – Dilone?
Krivo mi je što mi se nisi više poveravala. – Glas mu je bio nežan. – Čekao sam, ali mi se nikad nisi otvorila.
Pokušala je da se pridigne u sedeći položaj. Prostrelio ju je bol u ramenima i stropoštala se natrag na zemlju. Mozak joj se pretvorio u kašu.
Mogli smo da budemo tim – nastavio je. – Da nađemo novac zajedno.
Zaškiljila je u njega. Izmaglica je lebdela oko njega kao dim od cigare. Bio je sasvim obučen u crno, isto kao kad su se prvi put upoznali. Usne su mu se povile u onaj njegov prikriveni osmeh.
Ne razumem – rekla je Hari.
Mislim da razumeš. – Labavo je držao pištolj, uperen u nju u visini struka. Zurila je paralisano u njega. Nikad do sad nije videla pravi pištolj.
Gospode bože. Dilon. Njena ljubav iz školskih dana. Njen šef. Njen ljubavnik. Zadrhtala je. Onda je primetila torbe pored njegovih nogu: debela putna torba njenog oca i crni kofer iz banke Rozenstok. Poklopac kofera je bio otvoren, otkrivajući sloj ljubičastih novčanica.
Dilon je ispratio njen pogled i pomerio se korak nazad, spuštajući se na koleno pored kofera. Zaronio je ruku u njegove dubine i izvadio tri debela svežnja novčanica. Protresao ih je ispod nosa, udišući. Potom je ustao, bacio ih natrag u kofer i spustio nogom poklopac.
Trebalo je da prebaciš pare na moj račun kao što sam ti tražio – rekao je. – Vidi kakav si haos napravila.
Nasrnuo je na torbu njenog oca i šutnuo je divljački. Hari se zgrčila, odgurujući se nogama unazad po zemlji. Još jednom ju je šutnuo, iskeženog lica. Platno se pocepalo i otvorilo duž šavova, i nešto od sadržine je ispalo napolje: njena krem svilena haljina, očev komplet za
poker.
Plavi muškarac je pokupio svilenu haljinu i prineo je licu. Onda je zamahnuo nogom unazad isto kao Dilon, i šutnuo je u stomak. Vrisnula je presamitivši se, dok joj se stomak grčio od bola. Gospode! Stvarno će to uraditi. Ubiće je. Zgurila se očekujući sledeći udarac. Dilon je tresnuo nogom kovčežić za poker njenog oca, i on je odleteo skakućući po zemlji. Hari se zagledala u ulubljenje koje je napravio na kovčežiću i stegnula pesnice. Ko ih jebe. Neće ostati da leži i čeka da je ubiju.
Progutala je veliku knedlu. – Mislila sam da je Prorok bankar u Džej- Eks Vorneru. Kako se ti koji đavo uklapaš?
Plavokosi muškarac je ponovo nanišanio nogom, ali mu je Dilon mahnuo pištoljem da se odmakne.
Uklapam se na sam vrh – rekao je. – Bio sam šef IT bezbednosti u Džej-Eks Vorneru dve godine. Imao sam pristup većoj količini poverljivih informacija od bilo kog investicionog bankara.
Osmehnuo se i obrisao rukavom čelo. Iza njega, kroz izmaglicu, Hari je videla crvenu trouglastu zastavu koja je obeležavala ulaz u lavirint. Bila je udaljena samo desetak metara. A kao da je bilo deset kilometara.
Leon Rič mi je dao ideju, iako on to nije znao – Dilon je nastavio. – Otpustili su ga iz Džej-Eks Vornera posle nekoliko mutnih poslova. Ja sam pomogao da se skupe dokazi protiv njega, svi ti inkriminišući imejlovi i dokumenti koje je ostavio za sobom. Nakon što je otišao, nastavio sam da ga proveravam. Bankar s fleksibilnom etikom je bio upravo ono što mi je trebalo.
A šta je s mojim ocem? – Hari je odmeravala živicu. Mora da je bila visoka bar tri i po metra, i neprobojnija od armiranog betona. – Kada si njega regrutovao?
Zapravo, bila je Leonova ideja da se razgranamo. Više izvora, više para. Ešford je bio prvi, potom Spenser i tvoj otac.
A Džud Tirnen?
Dilon je podigao obrve. – Čovek od etike? Nema šanse. On bi nas sve prijavio.
Hari se namrštila, setivši se Džuda na aerodromu kako traži nekoga u gomili. Sranje. Pokušavao je da joj pomogne, ne da je ubije.
Dilon je stao ispred nje, zaklanjajući joj pogled na izlaz. Čak i kad bi mogla da potrči, jedina opcija bi joj bila da ide još dublje u lavirint.
Kleknuo je pored nje, pretražujući joj očima lice. Pošao je rukom kao da hoće da je pomiluje po obrazu, ali onda kao da se predomislio. – Zamisli kako sam se osećao kad se ispostavilo da je jedan od Leonovih izvora otac male Pirate.
Hari je složila kockice. – Znači nisi me preoteo od druge firme zbog posla u Lubri. Koristio si me da bi se dokopao para.
Tako je počelo, da. – Spustio je pogled. – Mislio sam, ako te dovoljno uplašim, ubedićeš svog oca da preda novac. Ali bila si tako tvrdoglava oko toga da odeš da ga vidiš. Pretpostavljam da je trebalo to da očekujem.
Dobro si me uplašio. Zamalo nisam poginula na onim prokletim šinama. – Bacila je na brzinu pogled preko ramena. Iza nje se uzana staza račvala u tri pravca. Postojao je još jedan izlaz tamo negde. Ali kojim putem?
Kameron je prekoračio moja naređenja na železničkoj stanici. – Dilon je pokazao pištoljem. – Upoznala si mog brata Kamerona, zar ne?
Hari je brzo okrenula glavu i zinula u plavokosog muškarca, u njegovu bledu kožu i zgurena ramena. Njegove oči su bile fiksirane na Dilona. Izgledao joj je kao zlostavljani džukac koji gleda čekajući naređenje. Pogledala je Dilonove tamne kovrdže, njegovu ležernu eleganciju. Onda joj je proradila desna hemisfera mozga i povezala konce. Dilon je rekao da je usvojen. Ovo je bio propalitet od mlađeg brata koji je završio u zatvoru.
Hari je drhtala, i to ne samo zato što joj je u mokroj odeći bilo hladno.
A koja naređenja je imao na Arbor hilu? Tada jeste trebalo da me ubije, zar ne?
Dilon se odgurnuo od tla i ustao okrećući joj leđa. – Plašenje nije delovalo. Sal nije hteo da se odrekne para. – Zavrteo je glavom. – Kakav to otac neće da pomogne sopstvenoj ćerki?
Hari je htela da brani svog oca, ali koja je bila svrha? Naslonila je obraz na zemlju. Boleo ju je vrat od gledanja naviše u njega. Mozak joj je radio tražeći nešto što bi joj pomoglo da izađe iz lavirinta. Po glavi su joj se motale fraze: prosto povezan i pravilo leve ruke; ljudožder
Minotaur, pola čovek, pola bik. Jebeš kralja Minoja i njegov prokleti lavirint.
Morao sam da pošaljem Salu upozorenje, da ga nekako primoram... – Dilon je pognuo glavu, i dalje okrenut leđima. – Morao sam da mu pokažem da mogu da uništim nešto što voli.
Srce joj je tuklo. – Ali stvari su pošle naopako, zar ne? On je završio u bolnici umesto mene.
Zastao je, a onda se okrenuo licem k njoj. Kad je progovorio, glas mu je bio nežan. – Bilo mi je drago zbog toga.
Progutao je knedlu i spustio pogled na pištolj u ruci. A onda je podigao cev u visinu njenog lica. Hari je pridigla glavu. Ne još! Srce joj je mahnito lupalo. Pitaj ga još nešto. Bilo šta!
A šta je s Leonom? – Usta su joj bila suva. – Hoće li on dobiti svoj deo novca?
Leon neće dobiti više ništa. Pogrešio je kad je poslao onog svog ćelavog gorilu na mene. Previše se približio. – Klimnuo je u pravcu svog brata. – Kameron se pobrinuo za njega.
Ubio si ga?
On je bio obično đubre od čoveka. Na njega sam planirao da svalim svu krivicu ako bi stvari pošle naopako. Pobrinuo sam se da se njegovi prljavi tragovi nađu na svakom koraku.
Hari je pomislila na Leonovu kućnu adresu sačuvanu u evidenciji njenog bankovnog računa; na izvod stanja na računu poslat na njegovu adresu; na privatnog detektiva kojeg je unajmio da nju prati. Dilon je bio u pravu, njegovi tragovi su bili svuda.
Znači ti si hakovao moj račun u banci – rekla je.
Nasmešio se. – Time sam se malo zabavio. Pogotovo kada si mi obećala da ćeš mi dati novac a ja onda učinio da nestane.
Hari je mozak škljocnuo, kao kopča na sigurnosnom pojasu. Pen test u banci Šeridan. To je bila nameštaljka. Dilon je znao da ona ima račun u toj banci; pa on joj je uplaćivao platu, za ime boga. I znao je za RAT koji je uvek ostavljala kao posetnicu, za tajna „mala vrata“ koja je smišljeno postavljala kako bi testirala alate za čišćenje koje banka koristi. Ali Dilon je izbrisao podatke o RAT-u iz Imodženinog izveštaja. Nije želeo da banka i njega izbriše.
Prišao joj je korak bliže, nišaneći pištoljem između njenih očiju. Ruka mu se blago tresla. Iz blizine, lice mu je izgledalo sivo, s borama koje do tad nije primetila. Setila se pravdoljubivog dečaka od dvadeset jedne godine koji joj je govorio o potrazi za istinom.
Šta ti se desilo, Dilone? – prošaputala je. – Toliko novca od procvata internet kompanija ti nije bilo dovoljno?
Vilica mu se stegla. – Inter-jebeni-net. Svi u ovoj zemlji su preko noći postali milioneri osim mene. Ja nikad nisam dobio priliku. – Pogled mu je izgubio fokus. – Kada sam bio mlađi, uvek sam bio najbolji. Uvek na samom vrhu. Imao sam više talenta od svih njih. Velika karijera, najveći kompjuterski mag s najboljom platom. Kako ja da završim kao toliki gubitnik? Možeš to da razumeš, zar ne, Hari?
Ugrizla se za usnu. – Znači uspeh na internetu je bio samo priča za mazanje očiju ljudima?
Klimnuo je glavom. – Kao i Lubra sekjuriti. Naravno, počelo je kao legitiman posao, to da. Ali ko dođavola da napravi profit nakon što nas je internet sjebao? Prošle godine sam zamalo bankrotirao. – Nozdrve su mu se širile od besa. – Zato sam počeo da razmišljam o poslu sa Sorohanom, i svem tom novcu za koji me je Sal zavrnuo. Taj novac je moj i želeo sam ga natrag.
Uhvatio je njen pogled i osmehnuo joj se svojim poluosmehom, oči su mu u trenutku smekšale. Spustio je ruku i položio prste ispod njene brade, nakrenuvši joj lice nagore. Zadrhtala je od njegovog dodira, setivši se noći kada su je njegove usne dodirivale po celom telu. Mučnina joj je zaigrala u stomaku.
Nije prekasno za nas, Hari – šapnuo je. Očima punim vreline, proučavao je njeno lice tražeći nešto. – Zar ne?
Hari je progutala knedlu. Osmehni se. Pretvaraj se. Sigurno nije toliko teško. Zaustila je da odgovori, skrenuvši pogled samo na tren. To je bila greška. Dilon joj je odgurnuo bradu, cimnuvši joj glavu u stranu.
Nemoj nikad da me lažeš, Hari. – Onda je prišao Kameronu i ponovo joj uperio pištolj u lice, držeći ga obema rukama. – Podigni je.
Rekao si da ću imati vremena nasamo s njom – rekao je Kameron.
Imaćeš. Skini joj lisice.
Kameron je uhvatio Hari pod miške i podigao je na noge. Krv joj je
zujala u ušima i osetila je kako se ljulja. Nešto je brujalo u daljini. Kameron joj je skinuo lisice i ruke su joj pale niz telo, krute i utrnule.
Hvala – rekla je, trljajući zglobove i prezirući prizvuk poniznosti u svom glasu.
Nisam to uradio zbog tebe. – Dilonove oči su bile hladne, osmeh je nestao. – Teško je objasniti lisice na mestu nesreće.
A telo natopljeno benzinom nije teško objasniti? – Bacila je pogled na stazu iza sebe. U tri ili četiri koraka bi zašla za jednu od okuka. Koliko bi njemu trebalo da pritisne okidač?
Dilon je slegnuo ramenima. – U stvari nije ni bitno. Ionako te ovde niko neće tražiti.
Brujanje u daljini je postalo glasnije, dolazilo je odozgo. Hari je podigla pogled. Nebo se nije videlo od magle.
Nesreće su Kameronova specijalnost – rekao je Dilon, podižući ton kako bi nadglasao buku. – Još otkako je gurnuo našu majku niza stepenice. Zatekao sam ga na vrhu stepeništa, nadrogiranog. Morao sam da mu pomognem da isceniramo da izgleda kao nesrećan slučaj, on nije znao šta radi. I od tad mi isplaćuje dug. Zar ne, Kamerone?
Kameron je privio bocu s benzinom na grudi i zapiljio se u pod. Odjednom se podigao vetar. Masivne živice počele su da se tresu. Prašina se uskovitlala upadajući Hari u oči, i pulsirajuća buka joj je probijala uši.
Helikopter nebo-plave boje se probio kroz maglu. Jak nalet vetra je zahvatio Harinu odeću, terajući je unazad. Živice su se povijale i izgledalo je kao da će ih vetar svakog trenutka oboriti. Dilon je zinuo, odupirući se vrtlogu vetra, zaklanjajući lice jednom rukom. Ali onda je našao oslonac i ponovo uperio pištolj Hari u lice. Helikopter se obrušio ka njima. S jedne strane je visilo uže, a pilotsku kabinu je ispunjavala Džudova razbacana građa.
Hari je srce zaigralo u grudima. Džud je strgao slušalice s glave i viknuo joj nešto, ali su ga nadglasali zamasi elisa. Pokazao je prstom na konopac i obrušio helikopter prema njoj. Čak i odavde je mogla da vidi njegove širom otvorene oči kako zure u nju, i njegovo lice bledo kao krpa.
Hari je pogledala ka Dilonu. Uperio je pištolj u nju u visini očiju.
Videla je kako mu se grlo steže, prsti savijaju. Helikopter je lebdeo tačno iznad, uže je visilo na samo metar od nje. Ubiće je pre nego što napravi ijedan korak.
Odjednom, Dilon je podigao ruke i počeo da puca u helikopter. Meci su probijali njegov oklop zvečeći pri udaru o metal. Helikopter se zateturao na stranu, propadajući ka tlu. Dilon je nastavio da puca puneći stomak helikoptera mecima. Letelica se zanosila, dok je crni dim kuljao iz njenog repa. Potom se nagnuo nalevo i počeo da se vrti iznad lavirinta krzajući vrhove živice. Uže i dim su leteli iza njega kao izvučeni konci.
Dilon je opet nanišanio u njega. Ovog puta, Hari nije čekala. U dva koraka se domogla račvanja staze, i zakrenula za okuku nalevo. Naletala je na živice, zanoseći se u oštrim skretanjima oko slepih uglova. Začulo se prštanje metaka, i čula je kako motor helikoptera gubi brzinu. Onda je preleteo iznad nje, krećući se bočno, naginjući se dole k lavirintu. Kraci elise su mlatili vrhove živica, drobeći ih kao divovski mikser. Ukopali su se preduboko i razneli u paramparčad, katapultirajući komade metala visoko u vazduh. Uz škripu uvijanja metala, letelica se prevrnula i srušila iza živice.
Nekoliko sekundi vladala je tišina. Bez buke motora, bez buke vitlajućih krila elise. Hari je posrtala stazom dok joj je u glavi zvečalo. Šta je to pobogu uradila? Onda je čula eksploziju i nepogrešivi zvuk paljenja plamena. Gospode dragi. Ako je Džud mrtav, to će biti njena krivica.
Zakucala se u zid živice. Raskršće. Sranje, kojim putem? U grudima joj je gorelo, i osećala se kao da ima temperaturu. Pravilo leve ruke. Stavi levu ruku na zid i prati je. Ali mora da će tako samo ići ukrug? Iza nje se začulo drljanje koraka. Odmah je izbacila levi dlan na živicu i potrčala niz levo račvanje puta. Staza je postala uža, a lišće zbijenije. Dah joj je cepao grlo. Samo se kreći! Zanosila se trčeći ukrug, prateći stazu, uvlačeći se i izvlačeći iz ćorsokaka. Zaletala se iz jednog tunela u drugi, okrećući se ulevo dok joj se nije zavrtelo u glavi.
Onda je vrtloženje prestalo. Staza je postala šira i ravnija. Lišće se proredilo. Vazduh je postao svežiji, kao u šumi, i nebo se činilo svetlije. Ispred nje se nalazio prolaz, obeležen plavom zastavom. Delovao je šire
od ostalih prolaza. Pohitala je k njemu, i protrčala na drugu stranu. Potom je uzdahnula i naglo se zaustavila.
Nalazila se unutar kružne čistine veličine terena za boćanje. Džud je ležao na travi licem nadole, nekoliko metara od nje. Stomak joj se zgrčio. Njegov helikopter je plamteo blizu centra kruga. Ostavio je crveni trag krvi u travi kako je puzao dalje od helikoptera. Pored letelice se uzdizala statua džinovskog crnog gladijatora. U ruci je imao koplje, a njegovo držanje je bilo ponosno i uspravno, ramena široka i snažna. Ali glava mu je bila ružna mutacija na debelom crnom vratu. Bila je to glava pomahnitalog bika.
Hari je zažmurila. Dilonov Minotaur. Nabasala je u centar njegovog prokletog lavirinta.
Gotovo je, Hari, predaj se.
Dilon je kročio na čistinu kroz prolaz s desne strane. Još uvek je imao pištolj. Nešto je zašuškalo iza nje. Okrenula se. Kameron se pojavio na ulazu, držeći benzin jednom, i vukući njen crni kofer drugom rukom. Hari je počela da uzmiče, zaobilazeći Džudovo telo. Kameron je išao za njom, njegove blede oči bile su fiksirane na njeno lice. Dilon se kretao bočno, paralelno s njima, prateći kretanje oboje.
Vrelina plamena je pržila Hari kroz košulju. Helikoper je bio na skoro metar od nje. Ona je otpuštala benzinska isparenja, čiji je miris osećala jače nego ikad. Ako se približi imalo bliže, upaliće se kao šibica. Zateturala se unazad i udarila leđima u Minotaurovo postolje, masivna kamena ploča hladila joj je leđa. Kameron ju je sustigao. Mogla je da oseti njegov vreli dah na licu. Odgurnuo je kofer i počeo da otvara bocu s benzinom.
Kamerone! – Dilon je zakoračio napred. – Ne pored jebenog novca.
Baci mi kofer!
Ali Kameron je delovao hipnotisano. Usne su mu se razdvojile, a disanje mu je postalo pliće. Harine oči su se raširile kada je gurnuo ruku u džep i izvadio upaljač.
Kamerone! – Dilon je podesio nišan na pištolju. – Slušaj me!
Kameron je palcem kresnuo upaljač. Plamen od osam centimetara je blesnuo u vazduh. Prineo ga je ka Harinom licu. Ona je poskočila dalje od njega, i počela da zaobilazi postolje kipa. Videla je Džuda kako se
pomiče, podižući se na kolena. Košulja mu je bila natopljena krvlju, a leva ruka mu je čudno visila pored tela. Dilon je zamahnuo pištoljem prema njemu.
Ostani na zemlji!
Džud je odjednom podigao glavu i ukočio se. Koža mu je bila sva u ranama i plikovima. Kameron je pogledao u njega preko ramena. Istog trena, Hari se bacila na kofer i podigla ga do grudi. Srce joj je udaralo o njegovu čvrstu masu.
Kameron kao da nije ni primetio. Kročio je bliže podižući bocu iznad Harine glave. Prolio je benzin po njenoj kosi kao da je krsti. Hladna tečnost joj je curila niz lice i vrat, kapajući svuda po crnom koferu. Plamen upaljača je palacao, kao zmija kada oseća prisustvo mesa.
Pucanj je prasnuo vazduhom. Hari se trgla i zadržala dah, očekujući bol. Čula je Džuda kako viče. Kameron je izvio obrve.
Znaš, smrt moje majke je stvarno bila nesreća. – Dilon je zvučao kao da jedva govori. – Nije je ubio.
Kameron se namrštio i blago zanjihao. Hari je još zvonilo u ušima od pucnja.
Ja sam mu rekao da je on to uradio – nastavio je Dilon. – Bio je toliko nadrogiran da se nije ni sećao.
Kameron je podigao pogled iznad Harine glave i zagledao se u daljinu. Sićušan mišić mu se grčio u levom očnom kapku.
Nakon toga sam mogao da ga nateram da uradi bilo šta – rekao je Dilon.
Kameronova ramena su se opustila, pa se svalio preko Hari kao lavina, svom težinom je pribijajući za postolje kipa. Vrisnula je i sručila se na zemlju ispustivši kofer. On je pao preko nje, izbijajući joj vazduh iz pluća. Iskobeljala se ispod njega, drhteći. Kameron je ležao u travi licem nadole. Velika crvena mrlja širila mu se preko leđa. Hari je obema rukama prekrila usta, obuzdavajući vrisak.
Baci mi novac, Hari, i sve će biti gotovo – viknuo je Dilon.
Hari je naglo podigla glavu. Postolje joj je zaklanjao pogled na njega. Pogledala je u kofer pored sebe i u bocu s benzinom koju je Kameron još uvek držao, koja je stajala uspravno, naslonjena na statuu. Bila je skoro polupuna.
Hari?
Čula je njegove korake kako šušte kroz travu dok je kružio oko statue. Puls joj je jurio. Zgrabila je benzin. Onda je otvorila crni kofer i nakrenula plastičnu bocu unutra. Isticanje benzina je išlo mučno sporo. Hajde, hajde. Boca se ispraznila, i ona je zalupila poklopac kofera. Kada je podigla pogled, nije videla ništa sem cevi Dilonovog pištolja.
Baci mi torbu.
Znoj mu je curio niz lice. Pogled mu je skliznuo na Kameronovo telo i brzo ga je skrenuo. Blizu iza njega, helikopter je pucketao, bljujući varnice u vazduh kao vatromet.
Hari se podigla na noge i s mukom podigla kofer obema rukama. Sada je bio još teži i ruke su joj podrhtavale. Proverila je iza sebe. Džud je gledao, širom otvorenih očiju. Okrenula se opet Dilonu. Lice mu je bilo belo.
Nisi naviknut na ovo, zar ne? – Govorila je zadihano. – Drugi ljudi obično obavljaju tvoje prljave poslove umesto tebe.
DAJ MI JEBENU TORBU!
Hari je zabacila kofer preko ramena, njegova raskvašena sadržina se prevrnula unutra kao gomila cigli. Izvila je telo kao bacač koplja i zafrljačila kofer u vazduh. Proleteo je pored Dilona i provalio kroz bok rasplamsalog helikoptera u plamenu buktinju.
Dilon je zurio za njim, i na delić sekunde ništa se nije dešavalo. Onda je iz njega izleteo urlik i poleteo je za koferom, zatrčavši se u plamen. Istog trenutka, Hari se u mestu okrenula i viknula Džudu.
Trči!
Džud se brzo podigao na noge, držeći se za svoju beskorisnu levu ruku. Zajedno su potrčali prema izlazu sa čistine. Iza njih se vazduh uskovitlao kao da jak vetar hvata zalet. Hari je prva stigla do izlaza i bacila se naglavce kroz otvor, skotrljavši se u zaklon iza živice. Džud je tresnuo na zemlju pored nje, jauknuvši od bola. Huk je grmeo sve jače, rastući do krešenda, dok nije eksplodirao, dižući živicu u vazduh. Užarena vrela lopta je obasjala lavirint, i Hari je zaklonila oči. Grane su pucale svuda oko njih. Hari se uhvatila za svoju odeću natopljenu benzinom. Potom se drhteći podigla na noge, vukući Džuda za rukav. Položila je desnu ruku na zid živice i krenula nesigurno niza stazu.
Leva ruka uz telo, desna ruka od tela. Noge su joj se tresle. Treperavo narandžasto svetlo je obojilo sve u bledožutu boju. Pratila je spiralno izuvijanu stazu, sa Džudom odmah iza sebe, nijednog trenutka ne skidajući ruku sa zida živice. Konačno ju je pustila da padne kada je videla putnu torbu svog oca i crvenu trouglastu zastavu na izlazu malo dalje odatle.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:59 am




53.

Koliko novca je bilo u koferu?
Hari je odvratila pogled od detektiva Lina, koji nije skidao oka s nje, i nije odgovorila. Sedeli su na travnjaku iza Dilonove kuće. Zurila je u besni crveni plamen koji je proždirao centar lavirinta. Vatrogasci su ispaljivali mlazove vode preko živice pokušavajući da obuzdaju vatrenu stihiju.
Dozvolila je da se tišina otegne. Kao i on. Tu tehniku je koristio poslednjih pola sata, nadajući se da će ona popuniti tišinu brbljanjem i informacijama. Što ona nije uradila.
Lin je prvi progovorio.
Naći ćemo ga, znate. – Nakrivio je glavu u pravcu plamena. – Forenzičari mogu da pronađu skoro bilo šta.
Hari ga je pogledala, osmotrivši njegovu mršavu građu, uzanu kravatu. Sve na njemu je bilo malo i uredno, ali ipak malo otrcano.
A što je vama to bitno? – rekla je naposletku.
Slučaj Sorohan nikad nije okončan. Nikada nismo povratili novac. – Proučavao ju je kao da je ona šahovska tabla, i kao da je upravo smislio svojih sledećih deset poteza. – Nameravam da nastavim s istragom dok ga ne nađemo.
Hari je klimnula glavom i zažmurila, izdižući lice ka plamenu. Osećala se utrnulo, a toplota joj je grejala obraze. Na trenutak joj se pred očima ukazao Dilon, kako se baca u helikopter u plamenu, urličući od besa i bola. Stegla je prste hvatajući se za travu. Progutala je knedlu, i koncentrisala se na trnce u licu i miris dima i paljevine u vazduhu.
Kada je otvorila oči, Lin nije bio tu. Hari se namrštila. Prokleti čovek dolazio je i odlazio kao mačka. Džud joj je s druge strane travnjaka uhvatio pogled i došao je da sedne pored nje na travu. Kratko ga je pogledala. Ruka mu je bila imobilisana povezom, a obrazi su mu još bili mokri tamo gde su pokušali da mu rashlade opekotine. Košulja mu je bila kruta od osušene krvi iz duboke rane na ramenu.
Jesi dobro? – rekao je.
Klimnula je glavom, grizući usnu. Neko vreme nisu progovarali.
Okolina lavirinta je izgledala kao bara, a živica je bila blatnjava. Plamen se konačno ugasio, i ostala je samo tamna nakvašena masa.
Videla sam te na aerodromu – rekla je Hari na kraju. – Pobegla sam.
Znam.
Kako si znao da ću biti tamo?
Ona tvoja prijateljica, novinarka, nazvala me je jutros. Izvila je obrvu. – Rut Vuds?
Klimnuo je. – Pokušavala je da te dobije preko telefona čitavog dana juče, ali nisi joj se javila. Na kraju je mene pozvala.
Juče. Hari je u glavi premotavala film o svojim kretanjima prethodnog dana, računajući i vremensku razliku. Klimnula je glavom, setivši se telefonskih poziva koje je propustila dok se pripremala za sastanak s Ovenom Džonsonom.
Otišla je da se vidi s Leonom Ričom – pričao je Džud. – Bio je mrtav pre nego što je mogla da priča s njim, ali je našla nekakav dosije koji je sastavio. Otkrio je da je Dilon radio u Džej-Eks Vorneru otprilike u isto vreme kad i Prorok.
To ništa ne znači. Isto bi se moglo reći i za tebe.
Postojala je još jedna podudarnost. Leon je saznao za Dilonovog brata. Imao je fotografije, imena, otkrio je vezu između njih. I imao je dokaz da on stoji iza udesa tvog oca. – Pogledao ju je u oči. – Žao mi je.
Hari je klimnula i skrenula pogled, čupkajući stabljike trave.
U svakom slučaju, novinarka je sve to povezala. – Džud je stisnuo usta. – Što bi i policija uradila da je našla taj dosije.
Kako to misliš?
Tvoja prokleta novinarka ga je sakrila od njih. Htela je da objavi priču pre nego što bi joj zabranili da piše o tome. Da nije bilo nje, Dilona bi policija možda još juče pokupila. – Pokazao je na lavirint. – I ništa od ovoga se ne bi desilo.
Hari je ispratila njegov pogled. Gomila policajaca u zaštitnoj odeći navalila je u lavirint, sledeći uputstva detektiva koji ih je usmeravao posmatrajući s uzdignute platforme. Jedan od policajaca je nosio nekoliko velikih vreća s rajsferšlusom, prebacivši ih preko ruke kao prevlake za odela koja koriste u radnjama za hemijsko čišćenje. Džud
mora da ih je takođe video.
Vreće za tela – rekao je. Hari je progutala i zažmurila.
Znači došao si da me upozoriš – rekla je, koji trenutak kasnije.
Klimnuo je glavom. – Neko je morao. Tvoja novinarka se zavukla u mišju rupu radeći na svojoj priči. Neprestano sam je zvao, ostavljao poruke, čak i s aerodroma. Nije odgovorila.
Pogledala ga je pravo u oči setivši se guste magle i koliko se plašio da leti kroz nju. – Hvala.
Klimnuo je glavom i potom su neko vreme ćutali. Onda je rekao: – Nikad nije mogao da podnese neuspeh, znaš, čak ni na fakultetu. Dilon, mislim. Uvek je morao da bude prvi u svemu.
Hari se zagledala u ruke, nesposobna da odgovori.
Džud je pročistio grlo. – Znači konačno si se domogla para od
Sorohana.
Hari je bacila pogled prema policajcima kod lavirinta i odmahnula glavom. – To njima nisam rekla. Rekla sam im da nema nikakvih para.
Ali...
Opet je odmahnula glavom, gledajući ga pravo u oči. – Koja bi bila svrha da im sada kažem? Čemu bi to služilo? Samo bi nanelo štetu mom ocu da uvučemo novac u to.
Džud se namrštio. Ali onda mu se čelo izravnalo i izgledalo je kao da razume. Zurio je u živice koje su tinjale dimeći se.
Koliko je para bilo? – rekao je tihim glasom. Hari je zastala. – Petnaest miliona evra.
Tiho je zazviždao i naslonio se laktovima nazad na travu. Hari je osetila kako joj se udovi opuštaju. Pomislila je na sumornost Arbor hila, na zatvorenike i njihove izgubljene duše. Setila se očevog živahnog koraka kada je izlazio odatle. Možda je bilo glupo lagati policiju, ali je znala da nikad ne bi mogla da ga vrati tamo. Rizikovaće da ih pusti da nađu nešto spaljeno u lavirintu; što se nje ticalo, njen otac više nije imao šta da krije.
Ali nije bilo potrebe da se brine da zaštiti oca. Nekoliko nedelja kasnije, doktori su zvali da jave da svakog časa može umreti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:59 am






54.

Mašine su bile jedino što ga je održavalo u životu.
Koliko dugo mogu da ga drže ovako? – rekla je Mirijam.
Hari nije mogla da odgovori. Sedele su zajedno pored kreveta njenog oca dok je Amaranta bila napolju na pauzi. Govorile su šapatom, ali, u sebi, Hari je vrištala.
Doktori su nedeljama pokušavali da ga skinu s respiratora. Svaki dan su ga podvrgavali tridesetominutnoj probi samostalnog disanja bez pomoći mašina, ali svaki put bi pokazivao znake prestanka disanja i morao je ponovo da bude priključen.
Nadležna sestra im je sugerisala da je bolje da ne prisustvuju probama skidanja s aparata. Hari je pretpostavljala da je primetila zategnute odnose u porodici i smatrala da bi to samo uznemirilo njenog pacijenta. Hari nije bilo žao zbog toga. Kako bi mogla da podnese da gleda svog oca kako se bori za vazduh, njegovu dijafragmu kako jedva podnosi teret disanja? Kako da ga gleda kako se guši?
Zurila je u njegovo krhko telo. Ruke su mu ležale ispružene uz bokove, posteljina je bila savršeno poravnana. Izgledao je kao da se smanjio, i podsećao ju je na lutku, ali ono što je ostavilo najjači utisak na Hari bilo je mehaničko pomeranje njegovih grudi.
Jedva je progutala od bola u grlu. Dakle to je razlika između života i smrti: spontano dizanje i spuštanje grudnog koša. Oči su počele da je peku i skrenula je pogled u stranu.
Isprazni um – rekla je Mirijam svojim tihim glasom. – To je jedini način da se ovo prebrodi.
Hari ju je pogledala. Ten njene majke je bio avetinjski siv. Zurila je u svog muža, isturene brade i ispravljenih ramena. Je li to bio način na koji je njena majka izlazila na kraj sa svim stvarima u životu, tako što ih je potiskivala?
Hari je ispružila svoju ruku i njome stegla njenu. Nije bilo reakcije. Pustila ju je, ustala i krenula ka vratima kako bi zamenila mesta s Amarantom. Izašla je ne dodirnuvši oca. Tako bi imala osećaj da se oprašta s njim.
Probe skidanja s aparata su se nastavile nekoliko nedelja.
Posete su dolazile i odlazile, beskrajna povorka prijatelja i komšija koji su nudili podršku. Hari je poznavala jedva šačicu njih, ali su se njenoj majci svi obraćali po imenu. Okupirana društvenim obavezama, Mirijam kao da je živnula, prihvatajući saučešća ljudi otmeno i odmereno. Hari je bila jedina dovoljno blizu da primeti podrhtavanje njenih ruku.
Džud je dolazio u bolnicu svakoga dana. Ruka mu je i dalje bila u povezu, ali opekotine na licu su mu zarastale. Nije ulazio u sobu već je ostajao napolju u hodniku, kao da želi da joj kaže da je tu ako joj je potreban. Hari više nije bila sigurna šta joj je potrebno. Jedino u šta je bila sigurna jeste da više ne veruje u heroje.
Imodžen je došla da je vidi, bila je bleda i izgledala je šokirano, bez sumnje je još uvek pokušavala da prihvati istinu o Dilonu. I ona je na neki način izgubila heroja. Donela je novine u kojima je Rut Vuds objavila priču, gde je do tančina bilo razotkriveno Dilonovo finansijsko stanje. Već neko vreme je bio u škripcu. Njegova ambiciozna strategija kupovanja drugih firmi koje su se bavile bezbednošću i njihovog pripajanja Lubri obila mu se o glavu. Preplatio je firme koje je kupio i kada je ostao bez novca, finansirao je akvizicije uzimajući zajmove koje nije mogao da vrati. U međuvremenu su mnoge od tih firmi postale bezvredne, i njegovi poverioci su počeli da mu prete stečajnim postupkom. Izgleda da je Dilon bio mnogo bolji u insajderskom poslovanju nego u vođenju legalnog posla.
Kada je Ešford stigao, Hari se sledila. Gledala ga je kako steže ruke njene majke. Nije rekla policiji za vezu koju je otkrila između Ešforda i Leona. Na kraju krajeva, imala je samo ime. Posmatrala je majku kako se bori da uguši suze i pitala se šta da oseća. Šta bi uradilo njenoj majci da Ešford završi u zatvoru? Pogledala je u Mirijam, koja se pribrala, i pretpostavila da bi njena majka verovatno prebrodila šta god da se desi.
Ešford je krenuo ka Hari, ispružene ruke. Ona se ugrizla za usnu. Stajao je pred njom, glave nagnute u stranu, s čupercima kose kao od šećerne vune. Nije imala nikakvih dokaza da je Ešford želeo da joj
naudi. Možda je bio član saveza, a možda i nije. Znala je samo da je on prijatelj njenog oca. Hari se zagledala u njegove velike tužne oči i polako ispružila ruku.

Posle šest nedelja proba skidanja s respiratora, i dalje nije bilo napretka. Prilikom poslednjeg pokušaja, njen otac je doživeo prestanak rada srca i sada je bio vidno slabiji.
Hari je dodirnula očeve prste. Bili su topli ali nepomični. Zurila je u list papira koji je njena majka držala u ruci, naslovljen debelim slovima DNR. Sestra joj ga je ostavila da ga potpiše nekoliko minuta ranije, pošto je doktor objasnio šta to znači.
Govorio je o prestanku rada srca i kolapsu disajnih organa, i o tome kako su se srce i pluća njenog oca predali. Rekao je da nekim pacijentima mehaničko disanje samo produžava proces umiranja. Slušale su ne progovarajući. Čak ni Amaranta nije imala ništa da kaže.
Na kraju je doktor tiho rekao: – Možda će doći vreme kada ćete misliti da ga više ne treba oživljavati.
DNR.15 Ne oživljavati. Harin mozak je usporio.
Ako srce prestane da mu kuca, neće pokušati da ga povrate. Bez ikakvih herojskih pokušaja.
Hari je stegla očeve prste i zurila okolo po bolničkoj sobi, po svim tim cevčicama i monitorima koji su pištali. Pomislila je na sve stvari koje ju je otac naučio, na sva mesta na koja ju je vodio. Ova sterilna soba nije imala nikakve veze s osobom kakva je on bio.
Pogledala je u svoju majku, koja je i dalje stezala papir u ruci. Hoće li ga potpisati, i dati saglasnost za njegovu smrt? Hari je zažmurila. Kako da ih gleda kako joj sahranjuju oca?
Mama?
Hari je otvorila oči. Amaranta je spustila ruku na rame svoje majke i pokazivala je na papir. Mirijam se okrenula ka Hari, s pitanjem u očima. Hari je progutala i odmahnula glavom.
Polako, njena majka je presavila papir i odložila ga, nepotpisan, u svoju torbu. Onda je stegla svoje ćerke uhvativši ih podruku, prvo Hari, potom Amarantu. Hari ju je iznenađeno pogledala, a potom uhvatila
njenu ruku, dok joj se grlo stezalo. Držale su se jedna za drugu zajedno posmatrajući mašinu kako diše umesto njenog oca. A onda je Hari shvatila nešto što je trebalo odavno da zna. Njen otac nije ni varalica ni heroj. Na kraju, on je samo ljudsko biće.
Hari se preselila kod majke na neko vreme, u kuću koja joj je nekad bila dom, ne baš sigurna ko je tu da teši koga. Njen otac je nastavio da diše; uzdah, izdah, gore, dole. Kada je izgledalo kao da se to nikad neće promeniti, Hari je otišla na Bahame.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 8:59 am




55.

Hari je iz aviona na aerodromu u Nasou zakoračila u gustu vrelinu. Zaustavila je taksi ispred hola za dolaske, napola se nadajući da će vozač biti Itan. Naravno, nije bio.
Zavalila se u sedište, puštajući da na nju lenja vožnja i dremljivi rege na radiju deluju kao anestetik. Zagledala se kroz prozor u vatrenocrvene i jarkonarandžaste boje krajolika. Pre dva meseca došla je ovde kako bi na prevaru uzela pare iz banke. Danas je došla ovde zbog nečeg sasvim drugog.
Taksi je promileo kroz užurban Bej strit i prešao preko mosta Paradajs ajlend. Uglačane bele jahte su se okupile u pristaništu, bučna gomila galebova ih je pratila u stopu. Hari je spustila prozor. Prodavci školjki ispod mosta su uzvikivali cene za današnji ulov, a pijačne tezge su bile krcate ribom koja se presijavala na suncu, zlatnim bananama i ananasom. Udahnula je slani vazduh, iznenađena osećajem da se vratila kući.
Taksi ju je ostavio kod hotela Atlantis rizort, gde je uzela sobu, u poređenju s kojom je Naso sends izgledao kao omladinski hostel. Nakon što se osvežila, spustila se u veliko predvorje zasvođeno kupolom. Stisnuvši jače dršku kovčežića koji je nosila u ruci, prošla je predvorjem i kročila na ulaz u kazino.
Oklevala je na vratima samo tren. Prostorija je bila prepuna ljudi iako je bilo tek oko podneva. Čula je klepetanje mašina za sortiranje žetona i okretanje čeličnih kuglica za rulet. Konobarice su se šetale okolo nudeći besplatna pića, ali je Hari znala da će svi ozbiljni kockari piti kafu. Uzdahnula je i krenula da se probija između kockarskih stolova do zadnjeg dela prostorije.
Išla je prema kavezu, gde je sredovečna žena sedela iza rešetaka i razmenjivala dolare za žetone. Hari je stala u red iza muškarca koji je nosio stetson šešir, i podigla svoj kovčežić na rub. Onda se okrenula kako bi bacila pogled na kockarske stolove.
Pravo ispred nje se igrala partija pokera s visokim ulozima. Mogla je da oceni da se glavna radnja svela na dva igrača: muškarca stisnutih
usana u poslovnom odelu, i mršavog mladog Italijana s naočarima za sunce. Na stolu se nalazio par kečeva i trojka tref. Sudeći po njegovim zgrčenim ramenima, Italijan verovatno nije držao trećeg keca.
Hari je skrenula pogled od njih i okrenula se natrag ka svom kovčežiću. Prešla je prstima preko ogrebotina na crnom vinilu. Dilon je dodao još nekoliko ulubljenja kada ga je šutnuo po zemlji, ali osim toga, očev kovčežić za pokerske žetone je i dalje bio čitav.
Pritisnula je palcima zarđale bravice, i škljocnula. Zatim je podigla poklopac kako bi provirila unutra. Osam tesno zbijenih kolona žetona bilo je uglavljeno u žlebove u postavi od filca. Dve trećine njih su bili žetoni grimizne boje, a među ostalima je bilo podjednako zlatnih i safirnoplavih. Hari je pažljivo izvadila dva žetona grimizne boje i okretala ih po rukama, diveći se mekom sedefastom sjaju i uživajući u zveketu koji su pravili. Bili su veći i jajastiji od plastičnih žetona za igru koji su prvobitno bili u sklopu kovčežića. Hari je palcem gladila keramičku površinu jednog žetona. Na njoj je bilo ugravirano ime kazina, kao i njegova nominalna vrednost. Vredeo je sto hiljada dolara.
Kada je napustila banku Rozenstok s koferom punim para, vratila se u svoj hotel na neko vreme. Bilo joj je potrebno vremena da razmisli. Onda se uputila u kazino Atlantis. Ruso je pobesneo kada mu je rekla šta želi. Ali dokle god je imala dokaze o njegovom insajderskom poslovanju, oboje su bili svesni toga da nema izbora. Jamčio je za nju kod menadžera kazina, koji je rado zamenio većinu njenih para za pločice s visokim ulozima. Ispostavilo se da je to mnogo žetona, čak i za Atlantis, tako da je Ruso morao da zatraži pomoć od druga dva kazina kako bi nadoknadili manjak. Niko nije želeo da odbije igrača s tolikim ulozima.
Iza nje se začuo kolektivni uzdah, i Hari se brzo okrenula. Delilac za stolom za poker je okrenuo tern kartu: još jedna trojka. Na stolu su sada bila dva para, kečevi i trojke. Italijan je držao glavu u rukama, a muškarac u odelu je i dalje bio nepomičan kao gušter na suncu. Hari je procenila da ima ful, s tri keca.
Čovek u stenson šeširu se pomerio napred jer je na njega došao red na kavezu. Hari se gegala za njim, i dalje dodirujući pločice u ruci. Znala je, čim je videla novac, da neće moći tek tako sve da preda nekom
drugom. Pred očima su joj iskrsle slike njenog oca: njegove ruke ispružene k njoj preko zatvorskog stola; njegovo mrtvački nepomično telo, koje u životu održavaju cevčice. Želela je da ima šta da mu pruži kad se probudi.
Tako da je zamenila sedam i po miliona evra za žetone i složila ih u očev kovčežić za poker. Ostatak novca je ostavila u gotovini. Crni kofer iz Rozenstok banke je do pola napunila blokovima štamparskog papira iz hotela, i preko njih spakovala preostale novčanice u pet slojeva. Milion i po evra po sloju. Pretpostavlja je da će u nekom trenutku tokom njenog plana Prorok poželeti da otvori kofer, a novčanice bi joj možda kupile taman dovoljno vremena. Šteta što nije dobila priliku da mu smesti, ali joj je gotovina verovatno spasla život u lavirintu.
Hari je zurila u žetone u svojoj ruci, kad su joj odjednom ramena pala. Nije želela taj novac. Čuvala ga je za oca, ali od kakve koristi mu je sad bio? Niti bi taj novac ikada mogao da popuni prazninu koju bi on ostavio za sobom.
Muškarac s kaubojskim šeširom se udaljio i Hari je prišla ženi iza kaveza. Setila se Džudovog predavanja o etici berzanskog poslovanja; o tome kako insajdersko dogovaranje ruši poverenje u pravednost tržišta. Vratila se u Naso kako bi unovčila žetone i vratila novac Birou za prevare i malverzacije. To je bilo ispravno uraditi. To je ono što bi Džud uradio. A sada ionako niko ne bi mogao da naudi njenom ocu.
Žena iza kaveza je kuckala olovkom po stolu a Hari se grizla za usnu. Šta nju briga za pravednost tržišta? Kao da bi investitorima ikad bio nadoknađen gubitak, čak i kad bi vratila novac. Ko zna gde bi završio.
Uzdahnula je i posvetila pažnju ženi iza kaveza. Ona je prestala da kucka olovkom i piljila je u nešto iza Harinih leđa.
Ulažem sve.
Hari se okrenula. Italijan je gurao sve svoje žetone na sredinu stola. Među njima je bila i visoko naslagana gomila grimiznih pločica. Hari je zadržala dah. Igrači su okrenuli svoje karte na uzdah svih posmatrača. Italijan je odgurnuo stolicu, strgao naočare za sunce i počeo da hoda levo-desno iza svoje stolice. Čovek u odelu je otpio gutljaj flaširane vode.
Hari je istegla vrat kako bi videla karte. Nije bila u pravu za ful. Muškarac u odelu je držao par kečeva, što znači da je sa zajedničkim parom na stolu imao poker kečeva. Gotovo nepobediva ruka. Italijan je držao dvojku i četvorku tref. Hari je preračunala kombinacije u glavi, kad su joj se oči širom otvorile. S kecom i trojkom tref već na stolu, samo jedna karta mu je falila za kentu u boji; jedina ruka koja je mogla da mu donese pobedu u ovoj partiji.
Hari je osetila žmarce na potiljku. Pomerila se korak bliže stolu. Italijan je prestao da hoda i uhvatio se za naslon stolice, stežući ga iz sve snage, od čega su mu prsti pobeleli. Delilac je okrenuo river kartu. Na trenutak je zavladao tajac. Hari se protegla na prste ali nije mogla da vidi kartu. A onda je publika počela gromoglasno da uzvikuje. Italijan je udarao pesnicom visoko u vazduh i uzvikivao kao kauboj. Okrenuo se da izgrli posmatrače i stegne ruku protivniku. Kroz prored u gužvi, Hari je videla peticu tref na stolu i osmehnula se.
Dodirnula je prstima vrat osećajući žmarce. Život nije mnogo zabavan ako bar ponekad ne staviš sve na kocku. Reči njenog oca su joj odzvanjale u ušima i osetila je nadimanje u grudima. Polako se okrenula nazad prema kavezu, vraćajući svoje žetone u kovčežić i nežno zatvarajući poklopac.
Izvinite – rekla je ženi iza rešetaka – predomislila sam se.
Prišla je stolu i zauzela prazno mesto na kome je sedeo muškarac u odelu. Osmehnula se Italijanu i prešla pesnicom preko zelene čoje, za sreću. Potom je otvorila očev pokerski komplet i podigla ga na sto.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:00 am


Beleška o autoru

Ava Makarti je rođena u Dablinu. Studirala je na Univerzitetskom koledžu u Dablinu, gde je stekla diplomu iz fizike i master iz nuklearne medicine. Radila je kao medicinski fizičar i kao kompjuterski analitičar na Londonskoj berzi. Pre nego što je napisala svoj prvi roman, provela je dvadeset godina u softverskoj industriji. Trenutno je potpuno posvećena pisanju, živi u Dablinu s mužem Tomom, dvoje dece i dva psa.
Njen književni prvenac, Insajder, objavljen 2009, primio je pohvalne ocene od kritike, i ubrzo za njim, godine 2010, objavljen je nastavak romana, Kurir, dok će treći deo serijala o Hari Martinez, Sakrij me, biti objavljen u oktobru 2011. Avine knjige su do sada prevedene na trinaest jezika.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:00 am

1 Engl.: Intrusion Detection System (IDS) – sistem za otkrivanje upada u mreže. (Prim. prev.)
2 Engl.: International Financial Services Centre (IFSC) – Centar međunarodnih finansijskih usluga. (Prim. prev.)
3 Šp.: gusarka, haker. (Prim. prev.)
4 Šp.: Mojoj voljenoj Hari. (Prim. prev.)
5 Šp.: Grlim te jako, tata. (Prim. prev.)
6 Policijske snage Republike Irske (engl. An Garda Síochána). (Prim. prev.)
7 Engl.: rat – pacov. (Prim. prev.)
8 Engl.: Remote Access Trojan – skraćeno RAT. (Prim. prev.)
9 Veoma kratkovid lik iz istoimenog crtanog filma. (Prim. prev.)
10 Maskota proizvođača smrznute hrane u kapetanskoj uniformi s belom bradom. (Prim. prev.)
11 Engl.: Jack – označava puba koji se na kartama obeležava slovom J, a takođe može da bude lično ime Džek. (Prim. prev.)
12 Engl.: deuces, aces, one-eyed faces. (Prim. prev.)
13 Jednooke karte su pub pik, pub herc i kralj karo. (Prim. prev.) 14 Big Bird – jedan od likova iz serije Ulica Sezam. (Prim. prev.) 15 Engl.: do not resuscitate. (Prim. prev.)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Insajder

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu