Ava McCarthy - Kurir

Strana 1 od 5 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:07 am



Obijanje sefova, plaćene ubice, krvavi dojamanti - sve to ide u rok službe Hari Martinez, u očaravajućem trileru koji pomera granice i ne ispušta se iz ruku! Ava Makarti poseduje pravo insajdersko znanje o svetu o kojem piše, što njenom delu daje verodostojnost koja je izdvaja od drugih.
Dovitljivi obrti i opasni zapleti posebno će se dopasti obožavaocima Džona Grišama i Endrua Gosa.Kada joj se supruga koja sumnja u muža obrati da obije njegov sef, Henrijeta Hari Martinez, nekadašnji haker, ne može da odoli izazovu.

Sada je njena klijentinja odmaglila s bogatstvom u dijamantima i ostavila Hari kao jedinog svedoka brutalnog ubistva, i sledeću na spisku okrutnog ubice, koji ne voli da ostavlja svedoke.Put tragom istine vodi je od vrhunske ergele trkačkih konja do krijumčarske mreže u južnoafričkom svetu nehumano stečenih dijamanata. No da li će Hari, sama i u stranoj zemlji, u svetu krvoločnih plaćenika i nemilosrdnog izrabljivanja, uspeti da izvede svoju najsmeliju krađu do sada?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:07 am





1.
Hari je imala pravilo kada je u pitanju obijanje sefova: nikad ne radi za klijenta kojem ne možeš da veruješ. Proučavala je lice žene koja je sedela za stolom pitajući se na osnovu čega da zaključi da li joj vredi verovati.
– Nemamo mnogo vremena – rekla je žena, premećući Harinu vizitkartu. – Vraća se za sat vremena.
Hari je pokušala da joj pročita oči, ali nije mogla da ih vidi iza prevelikih naočara za sunce. – Možda je bolje da ostavimo za drugi put.
Ženine usne su se zategle. Prošla je rukom kroz kosu, razbarušivši svoju kratku vilinsku frizuru.
Ime joj je bilo Bet Oliver, ili se bar tako predstavila. Sat ranije, pozvala je Hari tražeći joj da se sastanu u njenoj kući na obali mora kako bi razgovarale o stručnom zadatku. Zasad još nisu ulazile u detalje, ali Hari je naslućivala da tu ima još nečeg.
Bet je naglo ustala i ushodala se po sobi. Bila je muškobanjaste građe, gotovo ravnih grudi, zbog čega joj je bilo teško odrediti godine. Zaustavila se ispred velikog engleskog prozora s pogledom na Dablinski zaliv.
– Ne mogu više da čekam. – Stisnula je pesnice. – Mora da bude danas.
Hari je bacila pogled na visoku konstrukciju od nerđajućeg čelika koja je zauzimala jedan kraj prostorije. – Sigurni ste da je laptop u trezoru?
Bet je klimnula glavom, gurnuvši ruke duboko u džepove. Bila je ležerno obučena, u patike i farmerke, kao što je Hari volela da se obuče kada neka od njenih nameštaljki zahteva brzo bekstvo.
Uzdahnula je u sebi. Pre šest meseci, njeni unutrašnji senzori bi pokupili sve signale, ali u poslednje vreme nije najbolje rasuđivala. Što možda i ne iznenađuje s obzirom na to kroz šta je sve prošla, ali je valjda dosad već morala da dođe sebi?
Uzela je svoju torbu i ustala. Nije joj bilo u prirodi da ide na sigurno, ali trenutno su joj instinkti bili previše nepouzdani da bi rizikovala.
Najbolje rešenje vam je da pozovete proizvođače trezora – rekla je. – Oni bi verovatno mogli da vam ga otvore.
Bet se okrenula. – Ali oni poznaju mog muža, pozvaće ga da provere da li se on slaže s tim.
Postoji li neki razlog zbog kojeg to ne treba da urade?
Rekla sam vam, on ne sme da sazna za ovo. – Bet je postepeno podizala ton. – Uostalom, vi ste mi potrebni da pregledate laptop. To je ono čime se bavite, zar ne? – Gurnula je preko stola Harinu vizitkartu s logom Blekdžek sekjuritija u uglu. – Skidate informacije s hard-diska?
Hari je slegla ramenima. – Između ostalog.
Upravo zbog toga sam vas i unajmila.
Slušajte, Bet, biću iskrena prema vama. Koliko ja znam vi možete da budete i neka nepoznata osoba s ulice koja je upravo provalila u kuću. – Hari je podigla ruku videvši da je Bet pobesnela. – Čak i da jeste ono što tvrdite, ja nemam zakonsko ovlašćenje da provalim u sef vašeg muža i pregledam, njegov laptop bez njegove dozvole. Jednostavno ne mogu to da uradim.
Betine pesnice su pobelele. – Šta ako mogu da dokažem da sef pripada meni?
Hari se namrštila. – Zar pripada vama?
Ona je prezrivo frknula. – Sve u ovoj prokletoj kući pripada meni. Kola, računi, hipoteke, ja sve to plaćam. Garvin me muze za svaku paru već godinama. – Nastavila je da patrolira po sobi. – On je uvek na ivici nekog velikog posla, ali sve što uradi završi se katastrofom.
Zaustavila se ispred sefa, prekrštenih ruku i povijenih ramena. Hari je prišla i stala pored nje, gledajući svoj odraz na uglačanom metalu dok se približavala: tamnoplavo odelo, zamršene crne kovrdže, tamne mrlje namesto očiju. Pored Betine figure tanke kao čačkalica, njene skromne obline delovale su raskošno.
Hari je tek sada iz blizine pogledala sef. Imao je veličinu i oblik
trokrilnog ormara, sa ojačanim vratima na srednjem krilu. Na ručki je bio ugrađen uređaj za unos podataka, veličine cigle, s malom tastaturom i ekranom. U jednom uglu je treperilo crveno svetlo.
Hari je osetila žmarce po vratu. Stajala je dovoljno blizu da dodirne trezor ako bi ispružila ruku, i toliko ju je izazivao da ga obije da su joj jagodice zabridele. Brzo je preusmerila pažnju na Bet.
Znači, možete da dokažete da ste vi vlasnik ovoga?
Rekla je to pazeći da joj se u glasu ne oseti nada. Morala je još mnogo toga da razjasni pre nego što prihvati Bet za klijenta.
Bet se vratila do stola i izvadila kovertu iz jedne od fioka. – Odavno sam navikla da ljudi ne veruju u ono što im govorim. – Pružila joj je kovertu. – Naročito kada se radi o Garvinu.
Hari je otvorila krilce. Unutra je našla pasoš i izvod iz banke, oba na Betino ime. U pasošu je stajala slika žene s visokim jagodicama i blago iskošenim očima. Pogledala je Bet. To je mogla da bude ona, ali teško joj je bilo da vidi od tih ogromnih naočara za sunce.
Na izvodu iz banke stajala je isplata na ime Bulsejfhausiz limitida i još jedna na ime lokalne prodavnice kompjutera. A za poleđinu je bio priheftan fiskalni račun za laptop marke del i taktura za sef, oba s datumima od pre šest meseci.
Hari je začudilo koliko je ta žena organizovana. Ili je umela mnogo bolje od Hari da vodi lične finansije ili je ovo već neko vreme planirala. Na brzinu je pregledala ostatak izvoda, i primetila pozamašne isplate na ime prodavnica muške odeće, komunalija, supermarketa i benzinskih pumpi. Bilo je očigledno da Bet pokriva dobar deo kućnih izdataka, bez obzira na to da li i njen muž privređuje.
Vratila je papire Bet. – I šta se to toliko važno nalazi na tom laptopu?
Dokaz da on ima svoje pare.
Hari ju je pogledala pravo u oči, i Bet je klimnula glavom.
Već neko vreme ima novac, uverena sam u to – rekla je. – Otprilike šest meseci, možda i duže. Nosi skuplja odela, ugradio novu opremu u auto. A nijedan od tih računa nije meni stigao.
Zar to nije dobro?
Bet je zurila u Hari iza svojih tamnih naočara.
Spremam se da se razvedem. Moram da dokažem da on ima novac, inače će tražiti moj. – Tanušni mišić na vilici joj se stegao. – A od mene je već dobio sve što je mogao.
Hari se setila prevare koju je izvela na Bahamima te godine. Odobrovoljila je bankara pričorn o nevernom mužu i o tome kako mora da sakrije svoju imovinu pre razvoda. Saosećanje i uverljivost. Neophodni sastojci svake prevare. Da li je Betina priča zaista išta drugačija?
Hari je zurila u izduženi odraz ženinog profila na vratima sefa.
Jel’ to ima neke veze s masnicom na oku? – rekla je. Bet ju je pogledala i Hari je pokazala na uglačani čelik.
Naočare sakrivaju mnogo, ali se ipak može videti sa strane.
Bet je pogledala u svoj odraz i potom spustila pogled. Skinula je naočare i počela da se igra drškama izbegavajući Harin pogled.
Izgledala je starije bez naočara, njena koža obeležena tragom vremena odudarala je od mladalačke ftgure. Imala je oko trideset pet godina, samo koju godinu više od Hari, i iste iskošene oči i pravilne crte lica kao žena sa slike iz pasoša. Jedina razlika je bilo levo oko. Koža oko njega je bila tamnoljubičasta, a rožnjača zakrvavljena,
Kako se to desilo? – pitala je Hari.
Bet nije odgovorila. Umesto toga navukla je kragnu košulje oko vrata, ali tek nakon što je Hari primetila modrice. Nekoliko trenutaka nijedna nije progovarala,
Konačno je Hari rekla: – Nameravaš da ga ostaviš bez prebijene pare?
Bet se obgrlila oko grudi. – Ne želim ništa od njega, samo želim da odem. – Pogledala je na sat i protrijala ramena, kao da pokušava da se ugreje. – Slušaj, hoćeš li mi pomoći ili ne? Nije nam ostalo mnogo vremena, a veruj mi, ne bi ti se sviđelo da te zatekne ovde kad se vrati.
Hari ju je proučavala nekoliko trenutaka, procenjujući uverljivost
njene priče. Izvod iz banke, pasoš, masnica na oku. Pogled joj je poleteo ka blistavom sefu, a njegovo treperavo svetlo ju je izazivalo da ga otvori. Odlučila je.
Koliko vremena imamo? – rekla je.
Betino zdravo oko se ozarilo. – Četrdeset minuta, možda manje.
Hari je izvadila iz torbe tipski ugovor i popunila prazna polja. Dok je posmatrala Bet kako potpisuje, u mislima je prelazila spisak pribora koji je ponela sa sobom: baterijska lampa, klešta, plastične kese, šrafciger, boca vode i kesica gumenih bombona. Laptop je zaboravila na zadnjem sedištu kola. Izaći će po njega ako bude bilo potrebno.
Ugurala je potpisan ugovor u torbu i usredsredila se na trezor. Ispod malog ekrana na sigurnosnom komandnom panelu nalazio se uzan otvor nalik onom na bankomatu. Ispod njega se nalazilo udubljenje veličine većeg novčića, s ravnom metalnom pločicom. A na samom dnu, ispod svega toga, bio je ugraviran logo u obliku malog zlatnog katanca.
Bet se premeštala s noge na nogu. – Kao što sam rekla preko telefona, ima biometrijsku identifikaciju. Jeste li ikad dosad uspeli da savladate tako nešto?
Nekoliko puta.
U stvari, Hari je to bila uradila samo dva puta. Hakovanje biometrijske zaštite je nepredvidljiva nauka, koja uglavnom zahteva vrerne. Zurila je u uzani otvor i metalnu pločicu. Na osnovu onoga što je videla, zaključila je da joj trebaju dve stvari, a nijednu nije imala: digitalna kartica za otključavanje i Garvinov prst.
Karticu uvek drži kod sebe – rekla je Bet, kao da joj je pročitala misli, – Čak i noću. Nema načina da dođem do nje.
Hari je klimnula glavom. Znala je iz iskustva da ljudi uvek negde čuvaju duplikat, kad su tako važne stvari u pita nju. Prišla je stolu, proučavajući predmete na njemu: telefon, olovke, blok, nekoliko nepriključenih kablova i fotografija u srebrnom ramu.
Pročeprkala je po torbi i izvadila baterijsku lampu. Onda je čučnula i uperila snop svetla na donju stranu stola. Jednom je osoba
koju je istraživala zalepila kovertu s unutrašnje strane stola, kao tajno skrovište za sve svoje bankovne račune i lozinke. Od tada je uvek zavirivala u svaki kutak.
Istegla je vrat, škiljeći između poprečnih letvica i u svaki ugao.
Ništa.
Pridigla se, sela u kancelarijsku stolicu i privukla se bliže stolu. Većina ljudi čuva beleške kako bi se podsetili, ali ovaj tip nije ostavljao nikakvih tragova. Nikakvih škrabotina, papirića, i štampanih izveštaja. Njen sto je bio mnogo neuredniji.
Otvorila je fioke. Spajalice, rezervne olovke, kutije s municijom za heftalicu. Izvadila je fioke iz stola, prevrćući ih sa svih strana, proveravajući svaku površinu. I dalje ništa.
Bet je patrolirala po sobi, gledajući na sat svakih deset sekundi.
Opusti se – rekla je Hari. – Razdražuješ me.
Ne znaš kakav je on. Poslednji put kad je došao i zatekao u kući nekoga koga nije očekivao, jednostavno ju je isterao napolje. – Bet je odmahnula rukom. – Naravno, bio je bogzna kako učtiv, ali ona je sigurno osetila da nešto nije u redu. A ipak je otišla. – Glas joj se utišao. – Ona je član porodice, trebalo je da zna.
Hari ju je načas pogledala. Bet je snuždeno stajala naslonjena na sef i čačkala nokte.
Šta je trebalo da zna? – rekla je Hari.
Bet je gurnula ruke u džepove. – Da će se okomiti na mene. Čim je otišla, razbio je stolicu i njome mi polomio rebra.
Gospode. – Hari je zurila u nju. – Zašto?
Bez razloga. Nikad mu ne treba razlog.
Hari je žmirnula. Pokušala je da zamisli kako je to kad si vezan za osobu koja ti uliva strah. Bez upozorenja, pred očima joj je iskrslo poznato lice: neko kome je verovala, ko je kasnije pokušao da je ubije. Srce joj je brže zakucalo i odmahnula je glavom odagnavši tu misao.
Lupkala je prstima po stolu pokušavajući ponovo da se usredsredi. Pogled joj je pao na fotografiju u srebrnom ramu, i podigla ju je kako bi je pogledala izbliza. Sa slike joj se osmehivala devojčica u školskoj
uniformi i s Betinim iskošenim očima.
Moja ćerka, Ivi – rekla je Bet. – Ona je u internatu. Tamo je sigurnije.
Hari je klimnula glavom, i okrenula sliku. Staklo je delovalo labavo, a poleđina nije bila potpuno u ravni s okvirom. Odigla je držače i izvrnula fotografiju na sto. Za poleđinu je bila zadenuta plava plastična magnentna kartica, s logom zlatnog katanca u uglu.
Osetila je žmarce na vratu. Bet joj se brzo približila.
Nemoj previše da se uzbuđuješ. – Hari je pošla ka sefu.
Još uvek nam je potreban otisak prsta tvog muža.
Gurnula je karticu u prorez. Crvena lampica je postala žuta, i na ekranu se ukazalo uputstvo za sledeći korak:
Molim vas, skenirajte otisak prsta.
Bet se uzvrpoljila iza nje. – Šta sad?
Da imamo više vremena, mogle bismo da uzmemo Garvinove otiske prstiju s površina u kući. – Hari je naborala nos. – Možda možemo da napravimo neki kalup. Problem je u tome što od deset prstiju od koliko možemo da izaberemo možda ne bismo pogodile pravi. Imamo samo tri pokušaja pre nego što se sef nepovratno zaključa.
Bet je prostenjala. – Ostalo nam je još samo dvadeset minuta.
Hari je gledala u udubljeni otvor. – Kada je tvoj muž poslednji put otvarao sef?
Jutros. Zašto?
Da li je od tada neko dodirnuo senzor za prst?
Nije koliko ja znam.
Hari je uzela baterijsku lampu i uperila je u udubljenje. Snop svetla obasjao je jedva primetnu masnu mrlju na metalnoj pločici. Isključila je baterijsku lampu i na brzinu razmotrila mogućnosti. Senzor je mogla da hakuje na nekoliko načina, ali sada je brzina bila presudna.
Šta ćeš da uradiš? – rekla je Bet.
Hari je slegnula ramenima. – Iskoristiću jedini otisak prsta koji imamo. Onaj koji je ostao na senzoru. – Primetila je da je Bet
bezizrazno gleda i objasnila: – Pokušaću ponovo da ga iskoristim.
Hari se sagnula tako da su joj usta bila u visini metalne pločice. U pitanju je bio kapacitivni senzor koji meri električne promene na površini nastale usled dodira ljudskog prsta. Visoka očitavanja označavaju ispupčenje na otisku prsta, a niska udubljenje. Senzor ih međusobno uklapa kako bi rekonstruisao sliku otiska.
Trik je bio u tome da ga navede da zaključi da je Garvinov prst još uvek tu.
Hari je progutala knedlu i liznula usne. Sada je trebalo da dune na površinu senzora, kako bi se vlaga iz njenog daha sakupila između linija u masnoj mrlji. Uz malo sreće, to će biti dovoljno da senzor izmeri kapacitivnost i zaključi da se radi o prstu.
Tri ili četiri sekunde blago je dahtala na površinu pločice. Ekran je zapištao i ona je podigla pogled da pročita poruku:

Pristup odbijen: detektovan neodgovarajući prst.

Prokletstvo. Verovatno zbog viška vlage. Mora da je predugo duvala. Mogla bi ponovo da pokuša, ali joj je iskustvo govorilo da nema vajde od zamajavanja tehnikom disanja.
Šta sad? – Betin glas se graničio s vriskom.
Hari se potrudila da zvuči samouvereno. – Rezervni plan.
Dohvatila je torbu, ali pre nego što je stigla da je otvori, zazvonio je telefon na stolu. Hari se trgla. Bet se uhvatila rukom za vrata i obe su se zagledale u telefon.
Zar nećeš da se javiš? – rekla je Hari.
Bet je odmahnula glavom. Posle četvrtog zvona uključila se telefonska sekretarica.
Ako si tamo, podigni prokletu slušalicu. – Muškarac je imao promukao glas a reči je izgovarao gutajući slogove. Novozelanđanin? Sačekao je malo pre nego što je nastavio. – Zaboravi. Uskoro stižem, vidimo se za dva minuta.
Poziv se prekinuo. Bet je ustuknula razrogačenih očiju. Njen strah je bio zarazan, i Hari se nesvesno osvrnula preko ramena.
Hoćeš li stići to da uradiš? – Betin glas se pretvorio u šapat.
Za dva minuta? – Hari je progutala knedlu. – Možda. Ili da batališ ovo sad?
Bet je jedva primetno odmahnula glavom. Unutrašnji glas vrištao je Hari da pobegne odatle, ali ga je ona potisnula. Preturajući po torbi, pronašla je providnu plastičnu kesu i bocu vode. Držeći nepomično kesu, do pola ju je napunila vodom, i na vrhu je vezala u čvor. Gnječila ju je kako bi proverila gipkost. Kesa je podrhtavala kao žele u njenim rukama. Stegla je jedan ugao kese pune vode praveći balon veličine klikera. Potom se vratila do sefa.
Osećala je Betin pogled na sebi kao žeravicu. Zadržavši dah, spustila je balon na senzor i odbrojala do tri.
Bip. Bet je opsovala. Hari je brzo pogledala na ekran:

Pristup odbijen: detektovan neodgovarajući prst.

Vreli znoj oblio joj je leđa. Imala je još samo jednu priliku. Zgrabila je baterijsku lampu i osvetlila senzor. Mrlja je još uvek bila tu, jedva vidljiva ali ipak vidljiva.
Još minut – prošaptala je Bet.
Hari je pocepala kesicu gumenih bombona koju je izvadila iz torbe, prosuvši sadržinu po podu. Podigla je jednu narandžastu. Površina joj je bila meka i suva. Zarila je kažiprst u nju pa palcem i srednjim prstom navukla glatki želatin na jagodicu.
Želatin ima istu kapacitivnost kao koža ljudskog prsta. Hakeri to zovu napad gumenih meda, i postojala je mogućnost da zavara senzor.
Hari je prinela prste udubljenju. Odjednom se začula škiipa točkova po šljunku na prilazu ispred kuće, i Bet je ostala bez daha. Hari se sledila, srce joj se popelo u grlo.
Zalupila su se vrata automobila.
Hari je progutala knedlu i drhtavim prstima počela da spušta gumenu bombonu na senzorsko polje. Koraci su napolju strugali po kamenju. Dodirnula je metal želatinom, stvarajući ujednačen
pritisak.
Jedan, dva, tri.
Upalila se zelena lampica. Odjeknule su reze unutar sefa. Delić sekunde kasnije, ulazna vrata su se uz tresak otvorila.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:07 am





2.
Traženje dijamanta može da osudi čoveka na smrt. Mani je to znao, ali nije imao izbora.
Crna prašina, gušća od dima, kovitlala se u snopu svetla s njegove kacige. Uvek je bilo prašine. Pekla mu je grlo i skorevala mu se na koži. Većinu vremena je jedva mogao da vidi sopstvene ruke.
Namestio je masku preko usta. Loše je prianjala, pošto nije napravljena za široke afričke noseve. Većina muškaraca bi je posle dvadeset minuta spustila ispod brade.
Ne pašu – objasnio je Takata. – Ionako iz Van Viksa kažu da je prašina bezbedna.
Međutim, Mani je znao da to nije tačno.
Stegao je jače bušilicu, držeći je kao mitraljez, s jednom rukom ispred druge. Pijuci su odzvanjali u obližnjem tunelu, a u daljini je zabrujala motorna testera. Mani je uglavio burgiju u pukotinu u steni plavog kimberlita i nalegao na bušilicu, trpeći od pritiska bolove u rani od noža na ramenu. Srce mu je tuklo naspram drške bušilice.
Mani? Jesi li dobro?
Mani je jedva mogao da vidi Takatino lice, ali je osetio starčeve mršave prste na ruci i čuo njegovo teško disanje. Klimnuo je glavom, trudeći se da ne razmišlja o skučenom tunelu i tavanici koja je delovala kao da će se svakog trenutka obrušiti na njega.
Zamislio je slojeve zemlje koji pritiskaju odozgo. Metar do metar i po rastresite crne zemlje pri površini. Ispod toga, sledećih petnaest metara, sloj mekane žute zemlje. Zatim sloj plave zemlje, gde je kimberlit čvrst i gust, do dubine od sto osamdeset metara. I sve to tačno iznad Manijeve lobanje. I sve nabijeno dijamantima.
Mani?
Mršavi prsti su ga stegli za zdravu ruku. Mani je otresao znoj s očiju i upalio pneumatski motor. Vibracije su mu protresale telo. Bušilica je počela da drobi zid tunela, rasprskavajući komadiće
plavosivog kamena. Buka mu je toliko vređala bubne opne da je imao osećaj da će mu uši prokrvariti.
Otpustio je okidač i zaškiljio u minsku bušotinu. Bušenje je izdrobilo još više crne prašine i Mani ju je osećao kako mu se hvata po koži. Vrućina ga je gušila, a sinusi su mu bili ispunjeni smradom hemijskih eksploziva.
Do pre mesec dana, provodio je vreme u klimatizovanim bibliotekama i učionicama. Studirao je na tehničkom fakultetu Univerziteta u Kejptaunu. Studentski dom je bio mali ali čist, i Mani je imao svoju sobu. Ovde u rudniku kompanije Vart Viks delio je smeštaj u zabravljenom kampu s trideset muškaraca. Klozeti su bili prljavi i bez vrata, a jedini tuš je istovremeno služio i kao smetlište.
Roer jou gat! – Mrdaj dupe!
Čuvar je snažno udario Manija u rame. Vreli bol sevnuo mu je kroz ranu na ruci i on se zgrčio. Napola se okrenuo, oprezno izbegavajući stražarev pogled. Zvao se Oker. Stajao je široko razmaknutih nogu, kao da podupire svojih sto dvadeset sedam kilograma. Lice mu je bilo belo kao kreč i presijavalo se od znoja.
Daardie gat is te klein, – Rupa je premala.
Oker je pljesnuo drvenom palicom o dlan. Mani je znao, kao i svi radnici, da je veći kraj, onaj za udaranje, ojačan olovnom navlakom. Stražar je zakoračio ka njemu.
Doen dit oor. – Popravi je.
Da, šefe,
Mani je znao da će ga iznervirati što mu je odgovorio na engleskom. Mani je tečno govorio afrikans, ali retko kad je preko usta prevaljivao te grlene glasove. Okrenuo se natrag prema zidu, tražeći burgijom minsku bušotinu. Ispod lakta je osetio Takatinu ruku kako ga navodi,
Vazduhom se prolomio mučni zvuk udarca batine. Takata je zaječao i srušio se na tlo. Mani se okrenuo i ugledao kako Oker još jednom podiže palicu.
Glupi starče – vikao je Oker na engleskom. – Zar nisi razumeo šta sam rekao? Rekao sam njemu da to uradi!
Zamahnuo je palicom držeći je obema rukama. Istog trenutka, Mani se bacio ispred Takate. Palica je udarila Manija u rame. Jauknuo je i pao na kolena. Starčeve grudi je zatresao vlažni krkljajući kašalj.
Iza Manija, u sporom pretećem ritmu čuo se zvuk pljeskanja drveta o kožu. Okrenuo se da pogleda iza sebe. Oker je nasrnuo nogom i zabio je Maniju pravo u rebra. Oštar bol sevnuo mu je kroz telo. Presamitio se, držeći se za bok. Dragi bože! Zar će umreti ovde u ovoj mišjoj rupi?
Pomislio je na brata i zaškrgutao zubima. Da nije bilo Ezre, on ne bi sada bio ovde. Setio se bratovog lica bez ijednog zuba kako ga gladnih očiju posmatra iz kreveta. Ti dijamanti pripadaju afričkom narodu. A pored njega je sedela Aša, gledajući ga molećivo blagim bademastim očima.
Aša.
Napregnuo je mišiće, podigao se na noge i okrenuo licem Okeru. Stražar je savijao prste oko drvene palice, za tako krupnog čoveka šake su mu bile male. Nikoga više nije bilo u biizini.
Sirena se oglasila u daljini, i Oker se ukočio. Zaškiljio je. Onda je uperio palicu Maniju u grudi, gurnuo ga nazad i pritisnuo uza zid. Reckavi kamen usekao se Maniju u leđa.
Posmatrao sam te. – Oker je tiho govorio. – I znam šta smeraš. Mani je zadržao dah, svaki mišić u telu mu se oduzeo.
Ne znam kako to radiš – Oker je nastavio. – Ali saznaću. – Gurnuo je palicu Maniju pod bradu, i nagnuo se bliže. Dah mu je bio vruć i kiseo. – A kada saznam, ti i starac ste mrtvi.
Mani je zario nokte u stenu iza sebe, stežući mišiće. Oker je spustio pogled na Takatino nepokretno telo. Onda je naglo izmakao palicu i odstupio.
Nosi ga odavde.
Mani je drhtavom rukom protrljao vilicu, potom se sagnuo i podigao Takatu na noge. Starac je bio lak, s krhkih kostiju visila mu je koža tanka kao flispapir. Takati je bilo pedeset tri godine, ali telo mu je bilo starije, prestaro da bi bilo ovde dole. Svi njegovi sinovi i
unuci su radili u rudniku. Kao i njegova ćerka, neko vreme.
Obuhvativši Takatu oko struka, Mani ga je skoro nosio neravnom stazom, ne mareći za plamteći bol u rebrima. Tunel se proširio. Kupasti snopovi svetlosti presecali su pomračinu dok su se kolone rudara prelivale iz tunela u utrobu rudnika.
Nije trebalo to da uradiš – Takata je tiho rekao.
Zar je trebalo da ga pustim da te ubije?
Mani je osetio da je Takata slegnuo ramenima. Vodio je starca prema oknu s liftom.
Tvoja ćerka mi ne bi bila zahvalna da sam te pustio da umreš – rekao je Mani.
Opet je slegnuo ramenima. – Aša, zna ona da neću večno živeti.
Mani nije odgovorio. Zajedno su s naporom koračali pored metalne pokretne trake koja je prevozila rudu do drobilica. Škripala je i kloparala, prenoseći na hiljade tona kroz tunele. Prašina se ovde činila svetlijom ali bila je jednako gusta, podižući se sa suve rude koja je poskakivala na traci. Bušenje bez ispiranja je bilo pravilo u rudniku Van Viks. Vodeni raspršivači za suzbijanje prašine bi pročistili vazduh, ali njihova upotreba je bila zabranjena da ne bi slučajno oštetili kimberlit.
Mani se ugurao u lift zajedno s Takatom i još desetak muškaraca. Dnevna svetlost je curila niz otvor, a svuda oko njega rudari su krkljali vlažnim kašljem.
Prastara korpa lifta škripala je uspinjući se. Malo-pomalo, mrak se razilazio, vazduh je postajao topliji, sve dok konačno nisu izbili na površinu. Mani je škiljio naspram sunčeve svetlosti i kovitlaca prašine. Lift se zaustavio uz zveket i Takata je hramljući izašao, prateći ostale radnike. Mani je išao za njim, još uvek noseći masku na licu.
Vazduhom se razlegalo tutnjanje dizel-motora. Tegljači i kamioni kiperi kretali su se oko površinskog iskopa. Ljudi na zemlji, uglavnom crnci, navodili su tešku mašineriju povicima i ručnim signalima. Niko od njih nije nosio masku.
Mani je bacio pogled na tone rude nagomilane u jamama za
jalovinu nekoliko stotina metara dalje. U tim odbačenim nasipima bilo je dijamanata, ako čovek zna gde da traži.
Posmatram te, kaffir1
Oker je bio toliko blizu da je Mani osetio toplotu njegovog belog tela. Skrenuo je pogled i požurio za ostalim radnicima, ne podižući oči sa zemlje dok se Oker nije udaljio. Onda se opet okrenuo i zagledao u nagomilane zalihe rude kimberlita. Zagrcnuo se od prašine, i zakašljao se kao ostali radnici, bol mu je presecao pluća poput srče. Oči su mu zasuzile, magleći mu vidokrug. Pogled mu je odlutao iza jama s jalovinom ka senovitini planinama Kuruman na severu. Te planine su nazivali Azbestnim brdima.
Dijamanti i prašina.
Zapitao se šta će ga pre ubiti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:13 am




3.
Hari je otvorila vrata sefa i požurila unutra, a Bet se provukla za njom. Napolju u hodniku, ulazna vrata su se zalupila.
Hari je pogledom prelazila preko metalnih polica, dok joj je srce lupalo. Zajedno su počele da ih istražuju. Hrpe naslaganih koverti prekrivale su svaku površinu. Ni traga od laptopa.
Šta koji đavo...? – Garvinov promukao glas odjeknuo je hodnikom.
Hari se brzo okrenula, ali i dalje su bile same. Vratila se sefu, istežući vrat kako bi bolje videla police na vrhu. Krv joj je bubnjila u ušima.
Začuo se drugi glas, prigušeniji od Garvinovog. – Ulazi unutra.
Odmah.
Hari se namrgodila. Garvin joj nije izgledao kao čovek koji prihvata naređenja. Onda joj se čelo opustilo. Na najvišoj polici u uglu spazila je tanak crn oblik.
Našla sam ga! – prošaptala je. Istegla se da dohvati laptop i potom ga strpala u svoju torbu. – Hajde, idemo. Ne može protiv nas dve.
Pogledala je u Bet s jednom rukorn na vratima trezora. Bet je bila na kolenima i punila je crnu vreću plavim i belim kovertama. Zašto ne polazi?
Začulo se natezanje oroza. Hari se brzo okrenula. Zvuk je dopro iz hodnika. Kada je Garvin progovorio, glas mu je podrhtavao.
Ne možeš da me upucaš – rekao je.
Hari je razrogačila oči. Iza nje, Bet se ukipila.
Neko će čuti. – Garvin je zvučao kao da je na ivici suza. – Biće svedoka.
Ja nikad ne ostavljam svedoke.
Hari je poklopila usta rukom. Sklonila se natrag u trezor i povukla vrata za sobom, ostavivši ih odškrinuta.
Svetlo! – Bet je pokazala na dugme. na dovratku.
Hari ga je pritisnula zadržavši prst na njemu, i kao lampica u frižideru sijalica se isključila. Provirila je kroz odškrinuta vrata.
Krupan muškarac unatraške je ulazio u sobu, s podignutim rukama. Košulja mu je ispod pazuha bila natopljena znojem.
Imam pare – rekao je Garvin. – Uzmi šta god hoćeš.
Naleteo je na stolicu i zacvileo, obešenih ramena. Sredovečan muškarac s bejzbol kapom ušao je za njim. U rukama je čvrsto držao glomazan pištolj upirući ga u Garvinovo lice.
Hari je progutala knedlu. Prsti su joj bili klizavi od znoja. Pored nje, Bet se sledila.
Muškarac je dao znak pištoljem. – Okreni se prema prozoru. Garvin se poslušno okrenuo udesno, kao dete željno da ugodi.
Hari je videla njegov profil: drhtava usna, naduveno lice. Drugi muškarac je proučavao sobu, pogled mu je klizio ka trezoru. Hari je ustuknula, pribivši se uz police, s prstom i dalje na prekidaču za svetlo. Bet se priljubila uza zid.
Hari je čula natezanje metalne opruge i škljocanje, Pretrnula je, očekujući pucanj. Kako se ništa nije čulo, polako se primakla i provirila kroz otvor.
Garvinu su ruke bile vezane lisicama na leđima, Muškarac mu je zario pištolj u lopaticu.
Klekni.
Garvin se spustio na kolena, ispuštajući kratke zvuke nalik mjaukanju. Muškarac s pištoljem prislonio je produženu cev Garvinu na potiljak.
Neka želja za kraj? Žao mi je, prekasno. – Puf-puf. Prigušeni hici zarili su se Garvinu u lobanju. Trznuo se i srušio na pod.
Hari je ostala bez daha. Prst joj je skliznuo, i svetlo je obasjalo sef. Muškarac s bejzbol kapom se okrenuo i pogledi su im se na tren ukrstili. Orida je podigao pištolj prema njenom licu. Hari je vrisnula i zalupila vrata sefa. Meci su se zarivali u metal, a automatske reze na vratima su zazvečale zatvorivši se. Hari se sklonila od vrata. Čula je Bet kako cvili u mraku.
Ko je on? – Hari je prošaptala, ali Bet nije odgovorila.
Ručka na vratima se protresla, i Hari je zadržala dah. Nakrivila je glavu, pokušavajuči da čuje još nešto. Ništa.
Oči su joj se polako navikavale na mrak. Bet je sedela na podu savijenih kolena, s rukama preko ušiju. Hari se odjednom ukazala Garvinova krupna figura kako se s polomljenom stolicom nadvija nad Bet. Obgrlila se, govoreći sebi da treba da joj je drago što je mrtav.
Zaškiljila je u mrak. Jedini izvor svetlosti bila je mala crvena tačka koja je treperila na vratima, dvojnik lampice na sigurnosnom komandnom panelu sa spoljašnje strane.
Hari se ukočila. Kartica za otključavanje! Da li ju je ostavila u vratima? Nije mogla da se seti. Ali gumenu bombonu je bacila na pod, jel’ tako beše? Čak i ako je nađe, neće moći da pogodi čemu služi.
Osim ako je nije ostavila na senzoru. Prokletstvo, zašto ne može da se seti?
Lampica je postala narandžasta, i Hari se skamenila. Mora da je pronašao karticu za otključavanje i ponovo je ubacio u prorez. Pribila se leđima uza zid pored vrata i podigla torbu spremajući se za napad. To je bilo jedino oružje koje je imala. Upiljila se u narandžastu tačku, čekajući da pozeleni.
Ništa se nije desilo.
Šta radi? – Bet je prošaptala, podižući se na noge.
Hari je zavrtela glavom. Prislonila je uvo na vrata. Čelik je bio hladan kao led na njenom obrazu. Nazrela je jedva čujno šuškanje, kao da neko vuče nešto teško po podu.
Mučnina joj se uskomešala u stomaku. Dragi bože. Staviće Garvinov prst na senzor. Hari je zažmurila, pokušavajući da odagna prizor ubice koji se rve s lešom kako bi pritisnuo mrtvi prst na senzor.
Brojevi. Usredsredi se na brojeve. Deset prstiju, tri pokušaja.
Možda će sreća biti na njihovoj strani i on neće pogoditi pravi prst.
Šuškanje se sve više približavalo.
Koga ona to zavarava? Izgledi za tako nešto su nerealni. Ko još
koristi mali prst na biometrijskom skeneru? Garvin je najverovatnije koristio palac ili kažiprst, što je muškarac s bejzbol kapom verovatno već i sam zaključio.
Četiri prsta, tri pokušaja. Te šanse su prednost davale ubici.
Šuškanje je prestalo. Hari je mahnula Bet da stane s druge strane vrata, i podigla je torbu iznad glave. Zurila je u narandžasto svetlo.
Lisice su škljocnule i zveknule o pod. Kapljice znoja slivale su se Hari niz leđa. Začuo se hropac, poslednji izdisaj. Hari je izbrojala do tri. Onda se začulo tiho pištanje s druge strane vrata.
Prvi promašaj.
Hari je duboko udahnula i stegla prste oko torbe. Bet je na jednoj polici pronašla metalnu kutiju za novac i podigla ju je visoko iznad glave. Razmenila je poglede s Hari i kiimnula glavom, očiju iskolačenih od straha.
Čekale su. Jedan, dva, tri.
Opet pištanje, jedva čujno ali prepoznatljivo. Hari je ispustila dug izdisaj. Ostao mu je još jedan pokušaj. Ako pogreši, biće mu potrebna šifra kako bi resetovao uređaj i ponovo pokušao. A jedina osoba koja je znala šifru mrtva je.
Hari se znoj slio u oči i narandžasto svetlo joj se zamutilo. Čula je Betino brzo i plitko disanje.
Bip-bip-bip. Narandžasta lampica je pocrvenela. Muškarac napolju je zaurlao, i osuo paljbu po bravi. Hari je vrisnula i u skoku se odmakla od vrata. Metal je zaškripao i protivprovalne reze su se spustile, zamandalivši sef usled pokušaja od nasilnog ulaska. Ispaljivao je rafal za rafalom po vratima, sve dok paljba nije konačno prestala.
Hari je pogledala u Bet. Sedela je šćućurena na podu, s rukama preko glave. Je li to postao njen jedini način odbrane, da se sklupča u potčinjeno klupko? Hari je protrljala uši u kojima je još uvek odzvanjalo, ili je to možda bila krv koja joj je tutnjala kroz vene.
Dugo se nijedna od njih dve nije pomerila. Vruć metal pucketao je u sefu. Vazduh je postao sparan, težak od vlage koju su izdisale, i Hari se zabrinula da im ne ponestane kiseonika. Zidovi kao da su se
obrušavali na nju dok je obuzdavala napad panike. Koliko dugo će moći da ostanu ovde bez svežeg vazduha?
Možda je otišao – Bet je konačno prošaptala.
Možda. – Hari je skliznula na pod pokušavajući da smiri disanje.
Ili jednostavno čeka jer zna da ćemo kad-tad morati da izađemo.
Beti se snuždila, zbog čega je Hari pomislila da je bila pregruba što je rekla istinu. Nekoliko trenutaka ju je proučavala: kratka kosa, modrica na oku, prsti koji su čupkali crnu vreću.
Jel’ ti drago što je Garvin mrtav? – Pitala je Hari.
Bet je slegnula ramenima ne podižući pogled. Počela je da uvija kanap na vreći oko prstiju.
Hari je imala još jedno pitanje, mada ni na njega nije očekivala odgovor.
Zašto si ostala s njim?
Ovog puta, Bet je podigla pogled. – Misliš da bi prestao da se ponaša nasilno samo zato što sam otišla? – Zavrtela je glavom, povlačeći kanap na vreći. – Nekada je mnogo opasnije otići nego ostati. Osim ako to ne isplaniraš kako treba.
Pogledala je u Hari, i izvadila kovertu iz vreće.
Znaš li šta je ovo? – Zavukla je prste ispod krilca koverte i izvadila nešto sitno. – Evo, hvataj.
Hari je uhvatila zrno koje je Bet bacila u vazduh. Valjala ga je između prstiju, zatim prinela bliže crvenoj lampici na vratima. Izgledalo je kao komadić zamagljenog kristala, otprilike veličine zrna graška. Čak i na tako slabom svetlu od njega se odbijao metalni odsjaj.
Taj ima više od jednog karata – rekla je Bet. – Otprilike sto dvadeset pet bodova.
Hari je zurila u nju. – Ovo je dijamant?
Sirovi dijamant, nebrušen. Najbolji iz Afrike.
Hari je prevrtala kamen u ruci. Bio je gladak, kao da je premazan slojem ulja, i više je ličio na komadić izbrušenog olova nego na dijamant. Zavrtela je glavom.
Dakle, provalila sam u Garvinov sef da bi ti mogla da mu
ukradeš dijamante?
Bet je pokazala na svoje zakrvavljeno oko. – Nazovi to nadoknadom.
Hari je zurila u krhku ženu ispred sebe: zlostavljana žena ili provalnik, ko bi ga znao? U ovom trenutku, Harin unutrašnji barometar naginjao je čas na jednu, čas na drugu stranu.
Pružila je kamen natrag Bet, ali ona je odmahnula.
Zadrži ga – rekla je. – Zaslužila si ga.
Hari je odmahnula glavom i bacila kamen Bet u krilo. Onda je skočila na noge, koje su joj se iznenada uznemirile od želje da ode odatle. Usredsredila se na vrata sefa, prelazeći rukama po hladnom čeliku. Muškarac s pištoljem mora da je dosad već otišao. Iako nije želeo da ostavi žive svedoke, sigurno ne bi rizikovao zadržavajući se pored tela.
Kako ćemo da izađemo odavde? – rekla je Bet napetim glasom.
Ali Hari se nije brinula zbog toga. Sigurnost je od presudne važnosti kod ovakavih sefova, ali njena svrha je zadržavanje uljeza napolju, a ne zarobljavanje nesrećnih ljudi unutra.
Nije bilo pitanje kako otvoriti vrata, već šta ih čeka s druge strane. Hari je napipavala u mraku sve dok nije pronašla ono što je tražila:
dugačku metalnu polugu. To je bio unutrašnji mehanizam za otvaranje, koji prema bezbednosnim propisima sefovi moraju da imaju za slučaj da neko ostane zatvoren. Oni koji su pravili propise verovatno nisu imali na umu okolnosti u kojima se ona obrela, ali Hari je bila zahvalna na njihovoj smotrenosti.
Prislonila je uvo na vrata. Ništa. Onda je obrisala dlanove o butine i uhvatila polugu. Pogledala je u Bet.
Spremna?
Bet je skočila na noge i klimnula glavom, prebacivši vreću preko ramena.
Hari je obema rukama gurnula polugu dole. Reze su jedna za drugom skliznule nazad kroz metal. Upalila se zelena lampica. Zadržavši dah, Hari je ramenom gurnula vrata. Nisu se pomerila.
Sranje. Da ubica nije mecima oštetio mehanizam?
Naslonila je dlanove na vrata i ispružila ruke. – Hajde, guraj.
Bet joj se pridružila na vratima, i počele su zajedno da guraju.
Tanak zrak svetlosti zasekao je pomračinu sefa.
Nastavi da guraš! – Rekla je Hari.
Nešto je zaglavljeno s druge strane!
Stenjući, gurale su vrata svom težinom tela dok konačno nisu uspele da ih odmaknu napravivši mali prolaz. Betina kao pritka tanka figura nestala je kroz njega.
Bet, čekaj! – Hari se skamenila, očekujući kišu metaka, koja je izostala, i ona je provirila u sobu. Bila je prazna.
Dohvatila je svoju torbu i provukla se kroz otvor, spotakavši se o ono čime su vrata bila zaglavljena. S druge strane ležalo je Garvinovo telo licem nadole.
Kosa mu je bila mokra od krvi i Hari je osetila miris osušenog urina. Uzmakla je privivši torbu uz grudi, a onda istrčala u hodnik.
Bet?
Ulazna vrata su bila širom otvorena. Hari je izjurila napolje da proveri ima li koga na ulici. Ljudi su šetali i uživali u pogledu na more sa zida. Od Bet nije bilo ni traga.
U daljini se začulo zavijanje sirene. Hari se okrenula oko sebe, razmatrajući mogućnosti. Iza nje, otvorena ulazna vrata. Levo, njen crveni mini parkiran uz ivičnjak. Uprkos hladnom vazduhu koji je dopirao s mora, mozak joj se pregrevao.
Krenula je ka svojim kolima, prisećajući se najsvetlijih trenutaka tog prepodneva. Sef u koji je ilegalno provalila. Klijent koji je nestao. Vreća puna ukradenih dijamanata. Da ne pominje leš. Spisak je bio obeshrabrujuć.
Sirena je zavijala sve glasnije pa je brzo potražila ključeve. Da li zaista želi da ostane i sačeka policiju? Poslednji put kad se zatekla blizu mesta istrage, završila je kao osumnjičeni. Što je, koliko je njoj poznato, još uvek bila. To ovom prilikom ne bi doprinelo njenom kredibilitetu.
Drhtavim prstima je otvorila gepek i ubacila torbu. Pomislila je na muškarca s bejzbol kapom koji ne ostavlja svedoke, i osetila kako joj
se grlo steže. Znala je da bi trebalo da razgovara s policijom, ali već drugi put tog dana glas u glavi joj je vrištao: beži.
Zvuk sirene je bio sve oštriji. Još uvek nije kasno. Na kraju krajeva, niko ne zna ko je ona. Ubica ne zna njeno ime, a ni policija ne mora da ga zna.
Hari se prenerazila. Njena vizitkarta. Ostala je unutra na stolu. Okrenula se i potrčala nazad uza stepenice, preskačući po dva stepenika. Sirena je sad bila blizu, u istoj ulici. Utrčala je kroz kuću pravo do radne sobe. Ne gledajući u Garvinovo telo, pretražila je sto. Izvukia je fioke, proverila na podu.
Gume su zaškripale napolju, vrata na kolima su se zalupila.
Hladan znoj oblio je Hari po leđima.
Njena vizitkarta je nestala.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:13 am




4.
Bet Oliver je poginula pre četiri meseca.
Hari se okrenula od prozora i zgranuto pogledala policajca u civilu koji je stajao pored vrata. – Šta?
Tako je. – Zatvorio je vrata iza sebe i naslonio se na njih, prekrstivši ruke na grudima. – Tako da sada, pored svih ostalih rupa u vašoj priči, tvrdite da vas je unajmila gospođa koja je mrtva.
Hari se zaškiljila u njega, kao da će izoštravanjem vida promeniti ono što je rekao. Bio je vitak i mišićav, s kratkom riđom kosom podšišanom kao u školarca. Zvao se Hanter, i već dva sata ju je ispitivao u Betinoj kuhinji.
Pomislila je na Bet: izubijano lice, pasoš, izvod iz banke. Zavrtela je glavom, ali osećala se kao da tone.
Bila je ovde, razgovarala sam s njom.
Hanter je slegnuo ramenima. – Ne znam s kim ste razgovarali, ali to nije bila Bet Oliver. Ona je poginula u saobraćajnoj nesreći prošlog jula.
Hari je progunđala i sručila se na kuhinjsku stolicu. Od početka je znala da nešto nije kako treba. Zašto nije jednostavno otišla dođavola?
Zavrtela je glavom. Znala je zašto. Taj prokleti sef. Čak i kao dete je bila takva, hakovala je kompjutere samo da bi dokazala da može. Sa jedanaest je već mogla da obije skoro bilo šta, što joj je uglavnom donosilo samo neprilike. Možda joj je sada, u dvadeset devetoj godini, vreme da počne da razmišija zrelo, o stvarima kao što su posledice.
Podigla je pogled ka Hanteru ali joj je bilo teško da ga pogleda u oči. – Izgleda da sam pogrešno procenila kiijenta.
Ako taj klijent uopšte postoji.
Slušajte...
Žena iz susedne kuće vas je videla kad ste istrčali spremajući se da zbrišete.
Hari ga je besno pogledala. – Rekla sam vam, nisam se spremala da zbrišem. Tražila sam Bet.
A zašto ste se vratili u kuću?
Oklevala je. Nije baš mogla da mu kaže da se vratila po vizitkartu, kako bi zametnula svoj trag. – Ne znam. Da bih ostala pored tela, pozvala policiju. Ne sećam se tačno.
Ali niste nas vi pozvali, već komšinica iz susedne kuće. – Hanter se odgurnuo od vrata i polako je koračao prema njoj, s palčevima zakačenim o džepove svetlih pamučnih pantalona. – Zamislite to. Stojite ovde pored mrtvog tela i ne zovete policiju.
Hari je susrela njegov pogled pazeći da ne trepne. – Mora da sam čula sirene. Zašto bih vas zvala ako ste tu ispred?
Posmatrao ju je netremice neko vreme i ona se potrudila da mu uzvrati na isti način. Ako se izuzmu sitne bore koje su mu se širile oko umornih smeđih očiju, koža mu je bila glatka. Pretpostavila je da ima malo više od trideset godina.
Pričajte mi još o tom muškarcu s pištoljem – rekao je konačno.
Rekla sam vam sve čega se sećam. Nosio je bejzbol kapu, svetloplavu jaknu i farmerke, mislim.
Visina?
Metar sedamdeset sedam ili metar osamdeset centimetara, možda.
Lice? Godine?
Hari je slegnula ramenima. – Preplanuo, s izraženim borama.
Plećat. Malo više od pedeset, rekla bih.
Još nešto?
Videla sam ga samo na trenutak kroz odškrinuta vrata. Pitajte ženu iz susedne kuće. Ako je videla mene, možda je videla i njega.
Već smo je pitali. Nije videla nikog. Ni muškarca s bejzbol kapom. Ni Betinu dvojnicu. – Prišao je bliže. – Samo vas, kako ubacujete torbu u kola.
To je bio laptop, rekla sam vam. Evo. – Ustala je, potražila po torbi i pružila mu ključeve od kola. – Crveni mini parkiran ispred. Uzmite laptop, ne želim ga.
Ni Bet ga verovatno nije želela. Nju su interesovali samo dijamanti. Hanter je uzeo ključeve i bacio ih uniformisanom policajcu, koji ih je uhvatio i izašao iz prostorije. Onda se Hanter opet okrenuo Hari,
približivši se još više. Mirisao je na kafu i biljni dezodorans.
Hari Martinez. – Upiljio joj se u lice. – Ima li razloga da mi to ime bude poznato?
Stomak joj se prevrnuo. Odmahnula je glavom i pokušala da odglumi nehajnost slegnuvši ramenima. Šta je, uostalom, trebalo da kaže? Da je njen otac Salvador Martinez, bankar na visokom položaju koji je završio u zatvoru zbog insajderskog poslovanja? Da nju već šest meseci nadziru oni iz odseka za prevare, jer su ubeđeni da mu je pomogla da sakrije deo novca?
Hanter ju je netremice gledao. – Hari je skraćeno ime od? Harijet?
Henrijeta. – Njen otac je bio počeo da je zove Hari. Tačnije, Hari Provalnik, ali nije bio trenutak da s nekim podeli taj detalj.
Hanter je pogledao vizitkartu koju mu je dala. – Blekdžek sekjuriti.
Vi ste vlasnik ove firme?
Hari je klimnula glavom. – Osnovala sam je pre nekoliko meseci.
Čime se bavite?
Slegnula je ramenima. – Raznim poslovima. Obavljamo penetracijske testove radi provere bezbednosti sistema, istrage kompjuterskih upada, kompjutersko veštačenje u sudskim sporovima.
Hanter je sporo klimao glavom. – Da li često obijate ljudima sefove?
Hari je osetila kako joj obrazi gore. – Ne bez dozvole vlasnika. Čekajte, pa ne mislite valjda stvarno da sam ja ubila Garvina Olivera?
Hanter je pridigao glavu, kao terijer kad obrađuje signale. Onda je zavrteo šakom, pokazujući joj da dovodi u pitanje uverijivost njene priče. Pre nego što je mogla da nastavi da ga pritiska, uniformisani policajac je ušao u prostoriju i vratio joj ključeve. Hanter ga je upitno pogledao i policajac je klimnuo glavom. Hari je gledala čas u jednog čas u drugog, pitajući se kakve su okrivljujuće dokaze mogli da
nađu u njenim kolima.
Hanteru je zazvonio telefon. Pogledao je identifikaciju poziva i stisnuo usne. Videla je da se dvoumi da li da odgovori, a onda se odsečno javio. Dok je stisnutih usana slušao glas s druge strane, Hari je pomislila na svoju nestalu vizitkartu.
Svim silama je želela da veruje da ju je Bet uzela, ali znala je da je to malo verovatno. Pre će biti da ju je primetio muškarac s bejzbol kapom i stavio je u džep. Na tu pomisao, sirena za uzbunu poče da zavija Hari u glavi. Ubica joj je već video lice; sada zna i gde da je nađe.
Šta je uradila?
Hari je vratila pogled na Hantera. Ljutito ju je gledao, čela ispresecanog dubokim brazdama. Srce joj se ubrzalo. Još neko vreme je slušao glas preko telefona. Onda je prekinuo vezu, gledajući je pravo u oči.
To je bio inspektor Lin – rekao je. – Zvuči vam poznato?
Hari je stegla ključeve. U trenutku je opet bila na Bahamima, s koferom punim gotovine, dok ju je u Dablinu čekao policajac budnih sivih očiju. Progutala je knedlu.
Moguće – uspela je da izgovori. – Zar on nije iz odeljenja za prevare?
Tražio sam preko telefona da vas provere. Izgleda da Lin ima isključiva prava na ime Martinez. Obaveštavaju ga svaki put kad iskrsne. – Pogled mu je istraživao njen. – Podsetio me je na slučaj vođen protiv vašeg oca.
I? Moj otac je osuđen na šest godina zatvora. Slučaj je zatvoren.
Izgleda da nije. – Hanter je zavrteo glavom. – Sal Martinez. Trebalo je da povežem. Zaradio je milione preko insajderskog dogovaranja, zar ne?
Koje je u skladu s izrečenom kaznom predao sudu. Isplatio je više od četrdeset miliona evra.
Ali prema onome što kaže Lin, bilo je još novca, koji je nestao. Hari je isturila bradu. – Kakve veze sve to ima sa mnom?
Lin je uporan čovek. – Zastao je. – Tražio mi je da vam prenesem
poruku.
Da?
Savetuje vam da ne planirate još jedno putovanje na Bahame.
Hari je pred očima iskrsao drugi prizor: more boje žada, vreli pesak i šuštanje karata pri deljenju. Odmahnula je glavom.
Jel’ vi to mene optužujete za nešto? – upitala je.
Kao što sam rekao, Lin je uporan. – Hanter ju je prostrelio pogledom. – On ne odustaje.
Hari je uzdahnula. Odjednom ju je čitavo telo zabolelo, kao da joj je podsećanje na prošlost iscedilo svu energiju.
Slušajte, ako nisam uhapšena, htela bih da pođem. Hanter je slegnuo ramenima. – Možete da idete. Zasad.
Prošla je pored njega i prišla vratima, a onda je zastala i osvrnula se.
Muškarac s pištoljem. – Ugrizla se za usnu. – Video me je.
Da, rekli ste.
Može da me nađe. Kazao je...
... da nikad ne ostavlja svedoke. I to ste rekli.
Hari je zurila u njega. – Zar nećete ništa da preduzmete u vezi s tim? Da mi ponudite nekakvu zaštitu?
Hanter je slegnuo ramenima. – Javićemo patrolnim kolima da s vremena na vreme prođu pored vaše kuće.
Kako će to da mi pomogne? Pa ubica sigurno neće s puškom stajati na ulici i čekati, zar ne?
Ne znam, to vi meni recite. – Hanter je zaškiljio. – Vi ste jedini koji ste ga videli.
Okrenuo se od nje, pustivši je da ode. Srce joj se steglo. Razmišljala je o muškarcu s bejzbol kapom i o tome kako su im se pogledi ukrstili trenutak pre nego što je povukao obarač. Razmišljala je o svojoj vizitkarti ostavljenoj na stolu, gde je lako mogao da je vidi. Vrtelo joj se u glavi. Prošla je posrćući hodnikom i izašla na ulicu. Vazduh je bio svež i slan, i udahnula je punim plućima. Onda je polako krenula ka kolima.
Instinktivno je pogledala preko ramena, obuhvativši pogledom niz
prozora na pročeljima džordžijanskih kuća u nizu. Toliko mesta gde bi neko s pištoljem mogao da se sakrije. Uzdrhtala je.
Kad bi samo uspela da nađe ženu koju je i dalje zvala Bet, policija bi joj možda poverovala. Ali kako? Nekako je bila povezana s Garvinom Oliverom, ali šta je Hari znala o njemu? Prema onome što je Bet rekla, on je grebator koji zlostavlja žene, ali se sada teško mogla pouzdati u njenu verziju događaja.
Zažalila je što je predala laptop policiji, Mogao je da joj otkrije informacije o Garvinu Oliveru koje bi joj pomogle da uđe Bet u trag. S druge strane, možda bi ipak trebalo da prepusti stvar policiji. Trenutno joj ne veruju ni reči, ali s vremenom bi sigurno došli do istine.
Kiša je počela da joj kaplje po licu. Otključala je kola i sklonila se unutra, i istog trenutka nabrala je nos osetivši nepoznat miris. Uniformisani policajac mora da je pušač; iza sebe je ostavio izdajnički miris čađi. Otvorila je dva prozora kako bi napravila promaju, a onda je na brzinu pogledom procenila zatečeno stanje.
Na sve strane su se videli znaci pretresa, obavljenog na brzinu. Kompjuterske knjige naslagane na suvozačevom sedištu bile se ispremeštane a njene beležnice su završile na podu. Otvorila je kasetu. Mape i šrafcigeri takođe si bili pomereni. Pomisao da joj je neko preturao po stvarima izazivala je u njoj neprijatan osećaj narušene privatnosti. Zatim je proverila zadnje sedište i namrgodila se. Nje bilo njenog laptopa.
Žmarci su je prostrujali niz kičmu. Iskočila je iz kola, otvorila gepek i ostala zabezeknuta. Kapljice kiše su otežale, galebovi su, kričeći, u jatima naletali s mora jedreći. Hari je podigla torbu, koja je i dalje ležala tamo gde ju je ostavila. U njoj, baterijska lampa, klešta i ostali alat bili su netaknuti.
A pored njih se nalazio i laptop Garvina Olivera.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:14 am




5.
Kalan je prošao kroz automatsku rampu s obrtnim polugama, prislonivši torbu uz rame. Jedino što je nosio unutra bio je pištolj brauning iz kog je tog dana jednom već pucao. Pogledao je na sat. Planirao je da ga ponovo upotrebi za dvadeset minuta.
Osmotrio je okolinu. Ispred njega se nalazio ovalni besprekorni travnjak, oivičen niskom živom ogradom. Oglasi za kladioničarsku kuću Henesi i Pedipauer prekrivali su unutrašnju stranu ograde. Padok galopera je bio prazan.
Podigao je bejzbol kapu i nadlanicom obrisao znoj sa čela. Stigao je u poslednji prokleti čas. Prethodni posao je zasrao i zamalo zakasnio na sledeći zadatak. Zamislio je onog zajapurenog muškarca kako kleči na podu i piša u gaće čekajući da ga on upuca. Trebalo je brzo da završi. Uđe, izađe. Bez komplikacija, bez svedoka. Prstom je napipao vizitkartu u džepu. Sada je na spisak morao da doda i onu devojku koja je izgledala kao Španjolka.
Ljudi su se tiskali ispred njega, kružeći između tribina, kladioničara i bara Medigans. Hipodrom Lepardstaun uvek je privlačilo mnogo publike.
Lepardstaun. Baile on Lobhair. Grad gubavaca.
Iznenadni bol sevnuo je Kalanu kroz lobanju, a s njim i slika: spržena crvena zemlja, zujanje insekata, smrad trulog mesa. Selo u Sijera Leoneu, tela iskasapljena radi ritualnog kanibalizma URF-a2. Ali nikad u svojim krvožednim terevenkama pobunjenici nisu jeli gubavce.
Kalan je žmirnuo, potiskujući sećanje. Progutao je knedlu i prišao bliže padoku. Kladioci će se uskoro sjatiti unutra, da ispitaju konje pred sledeću trku. To mu je sasvim odgovaralo. Trebala mu je gužva radi zaklona.
Otvorio je program i proverio spisak trkača u trci u jedan. Bilo ih je ukupno sedam, a broj četiri je bio podvučen: Onest Bil. Tekst iskucan sitnim slovima potvrdio mu je ono što je želeo da sazna:
džokej, R. Devlin; trener, D. Kruger; vlasnik, T. Džordan.
Uzbuđeni prenos trke odjekivao je s razglasa, obeležavajući kraj trke u dvanaest i četrdeset. Kladioci su zauzimali mesta oko padoka galopera. Kalan je podigao torbu na ramenu. Bila je laka. U džunglama Angole i Sijera Leonea, svi u njegovoj jedinici nosili su po kalašnjikov, deset okvira, rezervni redenik, ručni minobacač M- 79 i zalihu zapaljivih granata s belim fosforom. Ovde je drugačije. Ovde si mogao da nosiš samo ono što možeš da sakriješ.
Začuo je tupkanje kopita i zveket kopči iza sebe. Okrenuo se i video nemirnog vranca koga su uvodili u padok. Dlaka mu je bila sjajna, mišići na grudima nabrekli. Kalan je pogledao svoj program trka. Broj jedan, Rotvajler Lad.
Dobar sprinter, taj mali. – Sredovečni čovek s lulom u ustima stao je pored njega uz ogradu. – Dobre jake grudi.
Kalan je progunđao, prateći pogledom ostale konje koji su ulazili u padok. Brojevi tri, šest i pet su bili tamni dorati. Proskakutali su pored njega, šireći vonj slame i balege. Gde je, dođavola, broj četiri?
Preko razglasa se začuo glas spikera koji je oglašavao kraj prethodne trke. – Pobednik odlučen.
To je bio znak kladioničarima da počnu da isplaćuju dobitke. Čovek s lulom je pocepao svoj tiket i frknuo. Onda se okrenuo prema Kalanu, i sladak miris duvana pomešao se s mirisima konjušnice.
I, na koga tipujete u ovoj trci?
Kalan je stegao vilicu. Nije imao vremena za profesionalne doušnike pored staze, ali bi grubošću privukao previše pažnje. Njegova kamuflaža u urbanom okruženju treba da mu obezbedi anonimnost: farmerke i sportska jakna, kapa preko vrlo kratke kose, komotna odeća da sakrije mišićavost, koja se nimalo nije uklapala sa sredovečnim licem. Posle trke u jedan niko ne sme da se seća da ga je video.
Usiljeno se osmehnuo. – Na Onesta Bila.
Ah, Bili-Boj. Izvrstan konj. Među najhrabrijirna.
Rotvajler Lad razmetljivo je prošao, zabacujući glavu i trkćući,
Džokeji su polako ulazili u padok, i Kalan je potražio u programu trka boje Onesta Bilove: crno-bele kvadrate. Nijedan džokej nije nosio te boje.
Eno tvog malog.
Kalan se okrenuo. Svetli dorat uskakutao je u padok. Dlaka mu je bila oznojena, a zadnje noge obmotane crvenom trakom. Na aši je stajao broj četiri.
Kalanovi vratni mišiči su se zategli. Gledao je iza konja tražeći džokeja koji je ušao za njim. Bio je viši od većine džokeja, žilave građe kao i svi oni, a na dresu je imao šaru nalik šahovnici. Rob Devlin. Kalan ga je proučio kako bi bio siguran da će ga kasnije prepoznati.
Devlin se kretao ka sredini padoka, vrteći glavom prema zajapurenom čoveku koji ga je tamo čekao.
Jel’ to trener? – rekao je Kalan.
Čovek s lulom je pogledao na tu stranu, potom odmahiiuo glavom.
To je vlasnik, Tom Džordan. Zovu ga Ti Džej.
Kalan je posmatrao zajapurenog čoveka. Stajao je oči u oči s džokejom, pokušavajući da ga pokoleba zureći u njega, ali je Devlin bio taj koji je sve vreme pričao. Oglasilo se zvono i njih dvojica su se razišla. Džokeji su se razišli kako bi svako uzjahao svoje grlo, a iz druge grupe se izdvojio visoki smrknuti muškarac, koji je pomogao Devlinu da se popne na konja.
To je trener – kazao je čovek s lulom. – Den Kruger. Jedan od najboljih.
Kalan se upiljio u njega. Dakle to je Kruger. Pomerio se uz ivicu padoka kako bi bolje video. Trener je izgledao kao da je u kasnim tridesetim, sa upadljivim tamnim obrvama i preplanulog lica. Potapšao je konja po vratu i otpozdravio džokeju. Devlin je pokupio uzde i krenuo iz padoka.
Kalan je zurio za džokejevim leđima, koja su se njihala. Zasad mu je bio van domašaja. Ali tu su bila druga dvojica. Usredsredio se na Džordana i Krugera, sledeći ih dok su napuštali padok. Umešali su se među publiku koja se sada vraćala na tribine, i Kalan se prepustio
njihovoj struji.
Otvorio je samo delimično rajsferšlus na torbi; zavukao je ruku i obuhvatio dršku pištolja. To što je zadržao oružje u torbi omogućilo mu je da približi cev tik uz leđa žrtve. Dva prigušena pucnja i žrtva će se srušiti. Ljudi će pomisliti da se onesvestio, Kalan će nestati, a izbačene čaure će ostati u torbi. Sve pod konac.
Pratio je dvojicu muškaraca kroz gomilu. Kruger je nestao u jednom od barova, a Džordan je hteo da krene za njim kad mu je pritrčao dečkić od osam ili devet godina I uhvatio ga za ruku. Džordan se okrenuo i nasmejao, puštajući dečaka da ga odvuče na drugu stranu.
Kalan je stegao pištolj u ruci. Pratio je par bočnom stranom tribina dok su žurili ka ograđenom prostoru koji su zauzimali kladioničari.
Pogledao je na sat. Bilo je već skoro jedan. Pružio je korak, smanjujući razdaljinu između njih. Dečak je otrčao do najbližeg kladioničara i Džordan je ostao sam, kao antilopa odvojena od krda. Kalan je oklevao, proveravajući da li ima dovoljno dobar zaklon.
Ovde se gužva proredila jer su igrači već odlazili od kladioničara i smeštali se na tribine. Zadržao je odstojanje. Previše je izložen.
Razglas je zakrčao. – Čeka se komanda startera.
Dečak se ponovo pojavio. Džordan ga je uzeo za ruku i zajedno su se peli uz tribinu.
I krenuli su.
Kalan je koračao za Džordanom, kružeći, zaobilazeći, provlačeći se kroz gužvu, koristeći svaki zaklon koji je mogao da nađe u zoni trke. Spiker je jednolično navodio pozicije konja u trci.
Udaljavajući se od tribina, Forest Mun vodi ispred Holija Džoa i Dača Karidža. Prati ih Rotvajler Lad, Onest Bil je na začelju.
Džordan i dečak su se zaustavili na pola puta uz tribinu, Kalan se već nalazio četiri stepenika više, i netremice je zurio u Džordanov potiljak.
U krivinu ulaze Forest Mun i Holi Džo. Zatim Rotvajler Lad, koji je izbio na treće mesto.
Kalan je zakoračio između redova stajući iza Džordana. Iznenada,
čovek se sagnuo pa čučnuo. Kalan se ukočio, a onda opustio kad je video da se dečak penje Džordanu na ramena. Dok se Džordan nije uspravio, Kalan se spustio stepenik niže. Još dva stepenika i biće tik iza njega.
Spiker je blago povisio ton. – Ušavši na ravan deo staze Hol i Džo izbija na čelo, Forest Mun pada na drugo mesto, preti mu Rotvajler Lad praćen Onestom Bilom i Dačom Karidžom.
Zamor se pronosio gomilom. – Hajde, Oneste Bile.
Džordan je dečaku dao dvogled. Ljudi su izvijali vratove kako bi bolje videli i Kalan se spustio još jedan stepenik.
U poslednjoj krivini, Holi Džo vodi ispred Rotvajlera pada, prati ga Forest Mun, Onest Bil ga sustiže sa spoljne strane, ali Devlin mu je ostavio još mnogo posla.
Publika je brujala, komešajući se. – Hajde Bili-Boj!
Kalan se pomerio još malo napred. Odjednom, dečak se okrenuo i pogledao pravo u njega kroz dvogled. Kalanu se digla kosa na glavi. Setio se drugog desetogodišnieg dečaka. Ućebana crna kosa, mahnit pogled. Dete vojnik s dvogledom oko vrata i podignutom mačetom. Kalana je podišla jeza.
Pubiika je zagrmela, a spikerov ton je skočio za oktavu.
Rotvajler Lad ulazi na ravan deo staze i izbija na čelo, sledi Holi Džo, Onest Bil ubrzava sa spoljne strane!
Kalanu se zamutilo pred očima. Osetio je miris neopranog tela deteta vojnika. Setio se kako se dečaku košulja otvorila, otkrivajući crvene ožiljke na grudima, na kojima su mu žiletom bili urezani inicijali URF. Kalan nije oklevao. Ispalio je dva metka iz snajpera pravo u dečakovo čelo.
I ušli su u poslednja dva furlonga! – Spiker je mahnito vikao, huk publike je preplavio tribine. – Rotvajler Lad vodi, ali približava mu se Onest Bil, silovito napadajući sa spoljne strane!
Kalan se sećao kako je stajao iznad dečakovog tela. Zurio je u krvave inicijale gde su pobunjenici utrljavali kokain kako bi kod dečaka pobudili svirepost, Pored njega je stajao red uplakane dece. Dečak vojnik se spremao da im odseče ruke.
Rotvajler Lad u vođstvu ispred Onesta Bila, nikad nisam video ovako nešto, Devlin mu je dao potpunu slobodu, tražeći mu da pruži sve od sebe!
Dečak na Džordanovim ramenima se okrenuo na drugu stranu. Kalanu se steglo u grudima, gušila su ga sećanja. Duboko je udahnuo, i sišao na poslednji stepenik. Nalazio se tačno iza Džordana, dovoljno blizu da oseti miris cigara s njegove odeće.
Komentator je sada već urlao iz sveg giasa. – Poslednji furlong, na čelu su Rotvajler Lad i Onest Bil, idu rame uz rame, Onest Bil zapinje iz petnih žila.
Kalan je zategao platno torbe oko cevi pištolja.
Biće to foto-finiš, kakva trka između ovo dvoje!
Buka je dostigla zaglušujući vrhunac. To je bio krešendo koji je čekao, savršena kamuflaža. Pritisnuo je cev pištolja uz Džordanova leđa.
Komentator je govorio bez daha: – Očajnička borba u finišu, dok se približavaju liniji, Rotvajler Lad pokušava da pruži otpor!
Tribine su grmele. Kalan je stisnuo obarač dva puta. Komentatorov glas je bio neobuzdan.
I pobednik je Onest Bil! Kakav konj!
Kalan je uzmakao i počeo postrance da se probija kroz uzbuđenu publiku. Krajičkom oka je video kako dečak pada na zemlju, za ocem koji se srušio pod njim.
Kalan je hodao ka izlazu. Pobednik odlučen, nego šta.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:14 am




6.
Najvažnija stvar pri krađi poverljivih podataka jeste ne biti uhvaćen. Hari je pogledala u retrovizor i zapitala se kako to da izvede ovog puta.
Preplavio ju je talas vrućine. Šta joj pada na pamet, dođavola? Trebalo je da vrati Garvinov laptop Hanteru čim je shvatila da je došlo do greške. Što je duže kod nje, to gore po nju. Već se osećala kao da prevozi nešto radioaktivno u gepeku.
Hari je prebacila u treću brzinu, dok je savladavala krivine priobalnog puta. Talasi su udarali o zid s leve strane, raspršujući kapliice vode kroz vazduh kao konfete.
Naišla je na račvanje na putu i usporila, vagajući mogućnosti. Može da skrene desno, okrene nazad prema kući Garvina Olivera i preda laptop vlastima. Ili da skrene levo, i stigne kući za petnaest minuta. Hari je grizla donju usnu.
Na kraju krajeva, policija je sama zeznula stvar, ne ona. Nije ona kriva što je policajac uzeo prvi laptop koji je video.
Pogledala je levo i desno. Naravno, nikad joj ne bi palo na pamet da ne preda dokaze. Stegla je volan i skrenula levo. Vratiće laptop čim bude mogla, ali tek pošto ona bude zavirila unutra.
Hari je pratila vijugavi put na jug, potpuno napetog tela, svaki čas pogledajući u retrovizor. Činilo joj se da je niko ne prati, ali nije mogla da bude sigurna. S njene leve strane obala se uvijala u luk, a na plavosivoj površini vode ogledali su se kišni oblaci. Ruke su je bolele od stezanja volana, ali nije mogla da ih opusti.
Prošla je kroz selo Kilini i skrenula levo na zemljani put sakriven iza niza objekata u izgradnji. Zaustavila se ispred jedine kuće na parceli: male kamene kolibe s dvostruko zastakljenim prozorima i istim belim vratima od PVC-a. Zagledala se u nju i osetila kako je obuzima malodušnost.
Pre šest meseci iznajmljivala je stan blizu centra grada, gde je uživala u Dablinovom brzom ritmu i osećala se kao kod kuće. Ali u
poslednje vreme osetila je potrebu da ima nešto svoje. Iznajmila je kolibu kao eksperiment. Život blizu mora trebalo je da bude umirujuć. Ali umesto toga, sivilo plaže i izolovanost njenog novog doma ulivali su joj nemir.
Hari je uzdahnula i izašla iz kola. Možda nisu samo profesionalni instinkti počeli da je izdaju.
Izvadila je torbu iz gepeka i teška koraka ušla u kuću, prošavši uskim hodnikom do skučene kuhinje na kraju. Spustila je torbu na sto, i zatim širom otvorila male prozore sa zadnje strane kuće. Oštar slan vazduh osvežio je sobu, ali nije zastala da uživa u pogledu. Trenutno su joj druge stvari bile na umu.
Zagledala se u torbu. Bet su interesovali samo dijamanti, ali mora da je i laptop bio na neki način važan kad ga je Garvin zaključao u sef. Obrisala je dlanove o butine. Nije se mnogo nadala da će je to odvesti do Bet, ali vredelo je pokušati.
Hari je izvadila laptop iz torbe. Nešto malo se iskotrljalo napolje s njim, i palo na pod. Zavirila je ispod stola kad joj se čitavo telo ukočilo. Skoro nevidljiv naspram kamenih pločica, ležao je glatki oblutak veličine graška. Hari se sagnula da ga dohvati, uhvatila ga između dva prsta i prinela licu, Betin neobrađeni dijamant. Bio je hladan, kao da ga je izvadila iz frižidera. Nekoliko trenutaka posmatrala je kako se cakli prelamajući svetlost. A onda je stegla pesnicu oko njega.
Bet mora da ga je namerno krišom ubacila u njenu torbu. da li joj je ostavljala poklon ili podmetala dokaze? Hari je bila spremna da veruje u najgore, ali oba slučaja bilo bi teško objasniti policiji. Zavrtela je glavom i ubacila kamenčić u džep od jakne. Smisliće kasnije šta će s njim, ali sada ju je čekao laptop koji je trebalo dobro ispitati.
Posegnula je rukom da podigne poklopac, a onda zastala. Bilo kakvo njeno njuškanje po laptopu kasnije bi verovatno moglo da bude otkriveno. Ili još gore, njene aktivnosti bi mogle da prebrišu dragocene podatke s hard-diska. Pored toga što nije htela da je uhvate, poslednje što je želela bilo je da ugrozi istragu ubistva.
Namrštila se. Zatim je otišla do gostinske sobe, u kojoj je držala opremu za rad na terenu, i iznela gomilu pribora i alata: digitalni foto-aparat, šrafciger, očišćen hard-disk, rezervni laptop i hrpu kablova i prekidača. Dodavši tome još i sijaset papira, smestila je sve na kuhinjski sto i bacila se na posao.
Najpre je uzela foto-aparat i nekoliko puta slikala laptop, dokumentujući proizvođača, model i serijski broj, dok je usput beležila sve što radi. Potom je odšrafila kućište laptopa i otkrila hard-disk, koji je zatim izvadila iz ležišta. Fotografisala je rastavijeni hardver, označila svaku komponentu i još jednom sve fotografisala. To je bio dosadan posao, ali morala je da zabeleži sve što radi, Ako iko posumnja da je hard-disk uklanjan, bar će moći da dokaže postupak. Tresla se. Sopstveni integritet bi joj bilo malo teže da dokaže.
Mašivši se kablova, prikačila je hard-disk na skup konektora povezujući ih s praznim diskom, koji je s druge strane bio priključen na rezervni laptop. Sve to je uključila, kratko otkucala nešto na tastaturi i potom se udaljila. Trebaće joj nekoliko sati, ali uskoro će imati duplikat hard-diska Garvina Olivera.
Čudna joj je bila pomisao da policija negde radi isto to s njenim laptopom. Pravljenje forenzičkog duplikata prvi je korak u analiziranju hard-diska prilikom pribavljanja dokaza. Imala je već priličnog iskustva sa slučajevima kompjuterske forenzike u prethodnoj firmi u kojoj je radila, Lubra sekjuriti. Naravno, to je bilo pre nego što je bila prinuđena da se spasava od pokvarenog brokera koji je pokušao da je ubije zbog očevog novca.
Hari se stresla. Prešla je pogledom po sobi, razgledajući kose tavanice i otkrivene hrastove grede. Mislila je da je ovamo došla iz potrebe za sporijim ritmom života. Ali sad je slutila da je pre svega želela negde da da leči rane.
Odmahnula je glavom. Pobogu, dosta je bilo preispitivanja. Ustala je u želji da hoda tamo-amo, ali koliba jednostavno nije bila pravljena za to. Umesto toga, sručila se u stolicu i počela da razmišlja o Bet. Ili kako se već zaista zvala.
Zapisala je sve što je znala o njoj, što se nije pokazalo kao mnogo: njen fizički opis; njeno detaljno poznavanje sadržine Garvinovog sefa. Setila se koliko je ličila na sliku prave Bet iz pasoša i njene priče o Garvinovim batinama. Ona je član porodice, trebalo je da zna.
Hari se namrštila. Da nisu ona i Bet sestre?
Setila se komšinice prekoputa koja ju je videla kada se spremala da pobegne. Komšije obično imaju mnogo toga da ispričaju, pod uslovom da im se postave prava pitanja. Da li bi žena iz susedne kuće znala išta o Betinoj porodici?
Hari je kuckala noktom po zubima. Ne dolazi u obzir da se lično obrati komšinici. Teško da bi se ova upustila u ćaskanje s nekim koga je upravo videla kako beži s mesta zločina. S druge strane, šta joj preostaje? Nije joj znala ni ime ni broj telefona. Imala je samo adresu.
Vrat joj se naježio. Uzela je ključeve od kola i krenula ka vratima. Ponekad je dovoljna samo adresa.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:14 am



7.
Što se Hari više približavala kući Garvina Olivera, to je teže disala. Odškrinula je prozor i duboko udahnula morski vazduh. Ispred nje žuta policijska traka pucketala je na vetru, a uz ogradu je stražario policajac. Kola su milila jer su vozači usporavali kako bi zurili u mesto uviđaja. Hari ih je pratila krećući se mic po mic.
Stomak joj se skvrčio, kao da se sprema da primi udarac. Pred očima joj je iskrsao prizor: Garvin na kolenima, glave pognute kao u molitvi; cev pištolja prislonjena na njegovu lobanju.
Nikad ne ostavljam svedoke.
Znoj joj je oblio leđa. Pomisao da neko tamo želi da je ubije izazivala joj je kratak spoj u mozgu.
Policajac na straži mahao je kolima da prođu, saginjući se da proveri putnike koji su prolazili. Muškarac svetle kose, vitak i sportski građen, izašao je iz kuće i pridružio mu se. Hari je ostala bez daha. Hanter. Sranje. Da li bi izgledalo mnogo loše da je uhvate kako se vraća na mesto zločina da pari oči poput nekog voajera? Cimnula je volan u stranu i skrenula na sporedni put, a srce samo što joj nije iskočilo iz grudi.
Kako glupo od nje što je uopšte pomislila da prođe pored kuće. Šta joj bi? Skrenula je s priobalnog druma i krenula zaobilaznim putem. Pet minuta kasnije, zaustavila se ispred biblioteke najbliže Garvinovoj kući.
Na vratima je udahnula miris starih knjiga u plastičnom povezu. Mnogima su biblioteke dosadna mesta, ali za Hari one su skrovita mesta prepuna besplatnih informacija. A informacije su artiljerija u napadu putem društvenog inženjeringa. Što je zapravo lepši izraz za prevaru.
Osmehnula se bibliotekaru iza pulta. – Dobar dan. Da li imate štampanu verziju biračkog spiska?
Bibliotekar je uzvratio osmehom. Bio je visok i pogrbljen, i odavao je utisak nežnog diva, kako je to često slučaj s krupnim muškarcima.
Možete proveriti na internetu, znate, da li ste na spisku.
Pokazao je preko svog ramena. – Kompjuteri su tamo iza.
Da, znam, ali radije bih pogledala štampanu verziju ako je imate. Pokušala je već ranije s onlajn sistemom. Za poštene građane koji su samo želeli da provere da li su na glasačkom spisku, to je sigurno olakšavalo stvari. Ali za njuškala kao što je Hari internet je blokirao prilaz na samom startu jer je zahtevao ime i adresu. Naravno, nikakva nasumična pretraga nije bila dozvoljena. U štampanoj
verziji, s druge strane, sve je bilo na izvolte.
Bibliotekar je klimnuo glavom i lagano izašao iza pulta. To je bila druga sjajna stvar kod biblioteka. Niko vas nikad ne pita zašto.
Hari je sledila svog gorostasnog pomagača dok se provlačio između redova polica. Iza nje se čulo pištanje skenera, i udaranje datumara. Konačno, bibliotekar se zaustavio ispred ormarića za kartoteku i pokazao na naslaganu gomilu na vrhu.
Mislim da je to većina papira za ovu oblast – rekao je.
Ako nemamo onaj koji vam treba, možemo proveriti u drugim bibliotekama.
Hari mu se zahvalila i posmatrala ga kako se polako udaljava. Onda je prenela nekako to brdo papira do susednog stola i izvukla stolicu. Listala je stranice. Bile su zaheftane u tabake, razvrstane prema okruzima i putevima koji ih spajaju. Prstom je pratila. stupce podataka. Kuće su bile popisane po uličnim brojevima, pored kojih su bila upisana imena stanara. Osmehnula se, skoro joj je pošla voda na usta. Toliko sočnih informacija. Potom je izvadila olovku i papir iz torbe i bacila se na posao.
Nije joj trebalo dugo da pronađe ulicu Garvina Olivera. Pregledala je brojeve kuća. Našla ju je, poslednja na listi: Sipoint avenija 91. Stanari: Oliver, Bet; Oliver Garvin. Spisak mora da je napravljen pre njene smrti, Ne pominje se ćerka, što je logično. Ako je školskog uzrasta, još uvek nema pravo da glasa.
Hari se vratila na broj 90. Samo jedan stanar: Kantvel, Margo. S obzirom na to da je kuća Oliverovih bila poslednja u nizu, nije bilo suseda s druge strane. Nakon što je vratila papire na mesto, na vrh
ormarića za kartoteku, Hari se vratila do pulta, gde je pozajmila telefonski imenik i potražila ime Kentvel. Nije bilo navedeno pod adresom Sipoint avenija 90. Prokletstvo. Izuzeta iz imenika na sopstveni zahtev. Zašto ljudi to rade? Zar zaista misle da će tako sačuvati broj svog telefona od radoznalaca?
Nekoliko trenutaka grickala je vrh olovke. Onda je zamenila imenik za žute strane i potražila video-klubove u toj oblasti. Postojala su dva, ali Maksvižn je bio bliže Garvinovoj kući, odmah iza ugla. Hari je zapisala njihov broj telefona, kao i broj Maksvižnovog video-kluba u drugom kraju grada, u Malahajdu.
Potom se prebacila na listu cvećarskih radnji i prelazila prstom niz stranicu dok nije našla jednu blizu Sipointa. Zapisala je ime i telefon, i taman kad je krenula nazad ka kolima, spazila je niz kompjutera iza pulta.
Bet Oliver je poginula pre četiri meseca.
Hari je gledala u monitore. Ako ima sestru, ona se sigurno pominje u čitulji Bet Oliver?
Dva minuta kasnije, i nakon kratkog razgovora s bibliotekarom, Hari se ulogovala u arhiv nacionalne štampe. Sledećih sat vremena, pretraživala je čitulje. Proširila je pretragu na više od šest meseci ranije, za svaki slučaj. Ali ime Bet Oliver se nije pojavilo.
Hari se namrštila. Onda je zaboravila na to i krenula je natrag do kola. Kad je sela na mesto vozača, telefonirala je u Maksvižnov video-klub u Malahajdu.
Halo, video-klub Maksvižn. – Glas je zvučao muški, ali jedva.
Tinejdžer koji se dosađuje, rekla bi po tonu.
Dobar dan. – Hari se široko osmehnula. Što je osmeh veći, to se bolje čuje u glasu. – Bila sam kod vas pre neko veče i samo sam htela da kažem koliko mi je pomogla devojka koja je radila za pultom. Zaista, veoma se potrudila i preporučila mi je odličan film.
Usledila je pauza, tinejdžer očigledno nije bio siguran kako da odgovori. U priručniku za obuku verovatno ne piše ništa o zadovoljnim mušterijama.
Dobro – rekao je na kraju. – Pa, drago mi je da smo vam
pomogli.
Hari je nastavila da se osmehuje. – Htela sam samo da pitam za njeno ime kako bih mogla da joj zahvalim, možda da napišem pohvalno pismo šefu?
Ah, dobro, naravno. Ali ovde rade dve devojke. Kako izgleda?
Hari je brzo smislila nešto uobičajeno. – Ah, tamnija kosa, čini mi se. Srednje visine. Mršava.
Mršava? – Zvučao je iznenađeno, i Hari je požurila da se ispravi,
Pa, skladno popunjena. – Nasmejala se. – Svako ispod devedeset kilograma za mene je mršav.
To bi mogla biti Lara. – Zvučao je nesigurno. – Da li je bila, onako, bleda, obučena skroz u crno u nešto kao šator?
Hari je zamislila gojaznu gotik tinejdžerku. Jadna Lara.
Da, rekla bih da je to ona. Možeš li mi reći kako se zove šef vašeg video-kluba, da mu napišem koju reč?
Naravno, zove se Greg Čejni, možete poslati pismo ovde u video-klub. – Pročistio je grlo. – A ja sam Stiv.
Hvala, Stive, mnogo si mi pomogao, Moraću da pomenem i tebe.
Prekinula je vezu, zapisala imena u blokče, i sama sebi čestitala s dva podignuta palca. Uvek joj ulepša dan kad uspe da ubedi ljude da odaju informacije.
Zatim je pozvala Maksvižnov video-klub blizu kuće Garvina Olivera.
Video-klub Maksvižn, Džili na telefonu. – Opet je začula glas tinejdžera, ovog puta malo vedrijeg tona.
Zdravo, Džili, ovde Lara iz Maksvitna u Malahajdu. Čuj, jel’ imate danas nekih problema s kompjuterima? Naš glupi sistem ne radi već dva sata.
Stvarno? Ne, naš radi bez problema. Jesi li pokušala da ga isključiš i ponovo uključiš?
Hari je frknula. – Predložila sam da to uradimo, ali ko sluša mene? Stiv misli da je neki kompjuterski genije, kaže da će on to da reši. Znaš kakvi su momci.
Džili se zakikotala. – Pričaj mi o tome.
U svakom slučaju, kod mene je ovde jedna od vaših mušterija, koja želi da iznajmi Mona Lizu, ali nema člansku karticu kod sebe. Da li bi ti mogla da proveriš njene podatke umesto mene? Greg Čejni, šef našeg video-kluba, rekao je da nije problem da pitam.
Naravno, nikakav problem. Greg nas stalno zove. Kako joj je ime?
Margo Kantvel, Sipoint avenija 90.
Trenutak.
Hari je držala fige da gospođa Kantvel nije filmofob.
Džili se vratila na vezu. – Da, imamo je. Da li ti treba njen broj naloga?
Hari je odahnula. – Da, molim te.
Zapisala je broj koji joj je Džili izdiktirala. Nije joj bio potreban, ali informacije su poput valute: previše dragocene da bi bile odbačene. Zažmurila je i nastavila i dalje ležernim tonom.
Da li pored stoji broj telefona?
– Aha, 28-34-477.
Hari je širom otvorila oči. Pogodak. Zapisala je broj. Dobila je to što je tražila, ali je nastavila da igra ulogu do kraja.
Odlično – rekla je. – Nije ostala dužna da vrati neki film, nadam se?
Ne.
Nema nekih nenaplaćenih kazni?
Ne, sve je u redu.
Odlično. Popuniću njen nalog ovde na papiru, pa ću uneti sve u sistem kad proradi. Sigurna sam da će nam maher Stiv podići sistem za tili čas.
Još jednom su se zakikotale, nakon čega joj je Hari zahvalila i spustila slušalicu. Zurila je u broj telefona koji je upravo nabavila. Neki ljudi zarađuju za život tako što uspevaju da se dokopaju informacija koje ne bi trebalo da imaju. U poslu su poznati kao mešetari informacijama. Ključ je u tome da se u svakom pokušaju izvuče samo delić informacije. Onda se delivi u svakoj sledećoj fazi prevare trampe za nešto veće. Hari je tek trebalo da se trampi za
najvredniju informaciju. Okrenula je broj Margo Kantvel.
Da?
Žena je odgovorila oholim tonom, i Hari je zamislila njen izraz lica koji je govorio ’šta sad hoće’. Širom se osmehnula u dušalicu.
Dobar dan, ovde Katalina iz cvećare Kiz u Blekroku. Da li je to Margo Kantvel?
Da. – Hari ne bi čudilo da joj je uz to dodala i: Šta se to tebe tiče?
– Odlično – rekla je Hari. – Malopre sam bila kod vas da vam isporučim buket cveća, ali nije bilo nikog. Hoćete li biti tamo za pola sata da ponovo dođem?
Kod kuće sam čitav dan, nikog nisam čula. Od koga je?
Bojim se da nema posetnice.
Ne želim ga. Nikad ne veruj onom ko ti šalje cveće, ja to uvek kažem.
Ali zaista je lepo. – Bilo je apsurdno od nje što brani svoje izmišljeno cveće, ali ko još reaguje tako grubo na neočekivani buket cveća?
Margo je frknula. – Ako mene pitate, cveće služi ljudima samo za to da se sakriju iza njega. Neka ruže kažu sve samo da oni ne moraju da se obavežu rečima. Tako čak ne moraju ni da lažu.
Hari je iznenađeno žmirnula. Šta god da je svet učinio nažao Margo, ona to nije uspevala da prevaziđe. Mada se, i pored sve njene mrzovolje, činilo da želi da ostane na vezi. Hari je skrenula razgovor na temu Oliverovih.
Nisam htela da ostavim buket kod komšija pored vas – rekla je. – Ne pored onoliko policije. Šta se desilo tamo?
Neće da mi kažu. Čula sam neku gungulu, a onda je ta mlada žena sa kovrdžavom crnom kosom istrčala iz kuće. To mi je bilo čudno, pa sam pozvala policiju.
Hari je prešla rukom preko umršenih kovrdža. – Zar to nije dom Oliverovih? Sigurna sam da sam dostavljala cveće tamo.
Margo je šmrknula. – Verovatno jeste. To baš liči na njega.
Sirota gospođa Oliver. Mi smo pravili aranžmane za njenu sahranu. Poginula je u saobraćajnoj nesreći, jel tako beše?
Tako kažu. I tada se mnogo policajaca vrzmalo ovuda.
Nisam upoznala njenog muža. – Hari je držala fige. – Ali sam jednom upoznala njenu sestru. Ona je izabrala cveće za sahranu. Ona i Bet veoma liče, zar ne?
Margo je zastala. – Bet nije imala sestru. Bila je jedinica. Hari se namrštila. – Jeste li sigurni?
O, da! – Žena je odjednom zvučala zamišljeno, i Hari je bilo teško da protumači njen ton. Nikad ne sluti na dobro kad žrtva počne da razmišlja.
I još nešto – Margo je nastavila istim tonom. – Nije bilo nikakve sahrane. Bar ne ovde. Ona je sahranjena u Južnoj Africi.
Južnoj Africi?
U Kejptaunu. Oni su odatle, – Margo je zaćutala. – Kako ste rekli da se zovete?
Prokletstvo. – Katalina, iz cvećare Kiz. Izvinite, mora da sam nešto pomešala, mi radimo mnogo sahrana. Čujte, drago mi je da smo popričaie. Poslaću nekoga kasnije tokom dana da vam isporuči buket.
Hari je prekinula vezu i zavalila se na naslon sedišta. To je biio glupo. Previše se izletela, previše se udaljila od delića informacija koje je imala. Nagađanje se ne isplati uvek.
Premotala je u glavi razgovor s Margo. Trenutno, njeni napori su delovali kao komplikovana igra koja joj nije donela bogzna šta. Dakle Oliverovi su iz Kejptauna. Prisetila se žene koja se predstavila kao Bet. Hari je njen izgovor zvučao kao uobičajeni govor predgrađa južnog Dablina. Nije bilo one južnoafričke odsečnosti, ni strane intonacije. Nije mogla da tvrdi, ali uz informacije koje je dobila od Margo, to je čini se isključivalo mogućnost da je žena Betina sestra.
Hari je lupkala prstima po volanu. Sad joj je preostao samo Garvinov hard-disk.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:15 am




8.
Dijamanti nastaju od zvezdane prašine, jesi li znao to, Mani?
Mani je progunđao, ruka mu je pulsirala od bola dok je pomagao Takati da se digne na noge. Sunce ga je pržilo po licu dok je u koloni prolazio koridorom oivičenim bodljikavom žicom.
Aša mi je to objasnila. – Takata je zvučao iznenađeno što njegova ćerka zna takve stvari. – Dijamanti su stariji od sunca.
Mani je odmahnuo glavom na starčevu poetičnost. Iza njega je poslednji hidraulični bager prestao da radi. Okno je sada izgledalo kao groblje mašina prekrivenih prašinom, napuštenih za taj dan.
Manijevo lice se iskrivilo od bola kada mu je oštri grumen u grudima prodro dublje u stomak. Takata je progovorio skoro šapatom.
Dijamanti dolaze iz svemira.
Mani je s mukom slegnuo rarnenima, nazubljen grumen goreo mu je u grudima poput vatrene kugle. – To je samo teorija.
On sam je to objasnio Aši dan pre nego što je otišao. Sedeo je s njom na zemlji ispred kolibe, posmatrajući je kako plete metle od pruća koje je sakupila. Kao i uvek, odisala je spokojnim zadovoljstvom. Poželeo je da je zgrabi za ramena i prodrma je. Umesto toga, uzeo je štap i nacrtao krug u prašini.
Jel znaš odakle dolaze dijamanti? – rekao je. Ona se osmehnula. – Iz zemlje.
Grupa dece se uz vrisku sjurila ispred njih, prašnjavih lica. Aša se nasmejala i mahnula im da idu. Mani je ubo štapom u centar kruga.
Nastaju od zrna ugljenika koja se nalaze duboko u unutrašnjosti zemlje – rekao je. – U zemljinom omotaču. Više od sto kilometara ispod površine.
Izbegavao je njen pogled. Pravio se važan, i bio je svestan toga. Obrazovani student se vratio u svoje rodno selo. Ali nije mogao da se suzdrži. Spuštenog pogleda, povukao je liniju od centra kruga do ivice.
Vulkani su prenosili dijamante do površine, probijajući lavom zemljinu koru. – Pokazao je štapom, kao profesor, na liniju koju je nacrtao. – Ti vulkanski cevovodi kad očvrsnu postaju kimberlit.
Pogledao je kratko u Ašino lice. Posmatrala ga je spokojnim bademastim očima.
Znam – rekla je.
Stegnuo je štap. Kako je to mogla da zna? Kako je mogla da zna bilo šta, kad živi u ovom sirotinjskom naselju sačinjenom od metalnih baraka, s kralovima3 za koze, kokošinjcima i zarđalim ratkapnama sakupljenim s auto-otpada? Pogleđao ju je ljutito. Toliko toga bi mogao da joj ispriča, toliko toga što ne bi mogla da sazna u ovoj zabiti. Zabio je štap u centar svog kruga.
Da, ali odakle su došla zrna ugljenika? – rekao je. – Kako su oni dospeli u zemljin omotač?
Blago je slegnula ramenima. – Tu su nastali.
Odmahnuo je glavom smešeći se. Nije znala. – Tako smo nekad mislili, Da su nastali od biljaka ili životinja. Delić planktona, možda, ili insekt, kog su vukle naokolo kontinentalne ploče. – Krišom ju je pogledao. – Ali sada mi naučnici znamo da nije tako.
Pogled joj je počivao na snopu pruća koji je držala u ruci. Ništa nije rekla na njegovu tvrdnju da je naučnik. Okrenuo se od nje, dok su mu obrazi goreli na suncu.
Nastavi – rekla je Aša.
Odmahnuo je glavom i bacio štap u stranu. – Previše pričam. Ona je pokupila štap i pružila mu ga. – Ali želim da znam.
Pogled joj je bio odlučan, a osmeh je nestao. Pročistio je grlo, uzeo štap i potom nacrtao još jedan krug u prašini.
Pronašli su meteor na Antarktiku. Kada su pokušali da ga iseku, list testere se polomio. – Ispunio je svoj krug tačkicama. – Zato što je bio prošaran dijamantima.
Aša je čupkala pruće. Mani je ovlaš nacrtao zvezdu petokraku iznad krugova.
Onda su astronomi otkrili dijamante u Supernovi – rekao je.
Supernova? – Zbunila ju je engleska reč. Oborio je pogled na
stopala. Odjednom mu se njegova potreba da je impresionira učinila bezobzirnom.
To je eksplozija umiruće zvezde – rekao je nežno. – Posmatrali su je kroz moćan teleskop i videli dijamante. Sada kažu da su meteoriti i zvezdana prašina utisnuli zrna ugljenika u zemlju.
Ruke su joj se umirile a pogled izgubio u daljini, Mani je šutnuo svoj prosti crtež, pretvorivši ga u prašinu.
To je samo teorija – rekao je.
Aša je ćutala. Pogledao je u pravcu u kom je gledala, ka čistini u naselju gde se deca uvek igraju, čak za vreme peščanih oluja. Iza toga, metalne kolibe su izgledale kao rezervoari za vodu s krovovima. Van Viks im ih je obezbedio. Zimi su bile hladne kao led; a leti je u njima bilo kao u rerni. Porodice su se uglavnom okupljale napolju, nezaštićene od prašine kimberlita koju je vetar donosio iz Van Viksovih rudnika.
Pogled mu je odlutao ka livadama iza sirotinjskog naselja, gde je njegova majka umrla godinu dana ranije. Ezra mu je dojavio da su je presreli kongoanski pobunjenici u prolazu, obnevideli od kokaina, i prerezali joj grlo.
Progutao je knedlu i vratio pogled na Ašu. Obgrlila je ruke oko sebe i gladila jednu stranu. Mani je znao da je tu imala ožiljke, kao i na leđima, od operacije kad su joj izvadili deo pluća.
Sve ovo zbog zvezdane prašine – prošaptala je vrteći glavom.
Mani je oborio pogled. Potom joj se nagnuo bliže, stežući štap u pesnici.
Trebalo je da pođeš sa mnom kad sam te zvao. U Kejptaun. – Sada je i on šaputao. – Još uvek možeš. Neću otići u rudnik, možemo danas da odemo. Ezra se sam uvalio u nevolju, može sam i da se izvuče.
Aša je iznenada izvukla ruku i uhvatila ga za ručni zglob. Upiljila se u njega.
Moraš pomoći svom bratu, moraš. – Osećao je njen vreli dah na licu. – Ako mu ne pomogneš, ubiće nas.
Uniformisani stražar zabio je dršku automata svom silinom Maniju u rame. On se zgrčio, pruživši korak. Kupao se u znoju dok mu je grumen u jednjaku cepao utrobu. Taj bol je sada postao neuporedivo jači od onog u ruci. Znao je da mu nema olakšanja dok se dijamant ne spusti duboko u stomak.
Kolona je zavijala kroz koridor od bodljikave žice. Mani je prešao pogledom po horizontu, zadržavši ga na osmatračnici s naoružanim čuvarima, i duploj električnoj ogradi koja je okruživala prostor. Ograde su bile prilično razmaknute jedna od druge kako bi se onemogućilo da neko prebaci dijamant preko svojim saučesnicima. Neki muškarci su koristili kutapulte kako bi ispalili dragi kamen van ograde. Njihovi saučesnici su često bili žrtve svirepih napada vučjaka koji su patrolirali sa spoljašnje strane.
Takata ga je čušnuo laktom u rebra, klimnuvši giavom u pravcu muškarca ispred njih. To je bio Alfredo, s kojime je Mani delio krevet na sprat. Bio je Manijev vršnjak, imao je dvadeset četiri godine, ali i već petoro dece da prehrani. Okrenuo se prema njima, zgurenih ramena i lica izobličenog od bola.
Maniju se stegao želudac. Odmah je znao da Alfredo prenosi dijamante.
Brzo je pogledao ka stražarirna. Najbliži je bio samo nekoliko metara dalje. Mani je šapnuo na portugalskom. Kao i on, Alfredo je bio Angolac.
Cuidado! – Pazi!
Alfredo je otvorio oči i pokušao da klimne glavom. Uhvatio se za stomak, načinio još nekoliko koraka. Maniju je srce brzo lupalo. Još pedeset metara i naći će se u rendgenskom odeljenju.
Šta to Alfredo radi? Svi su morali da prođu kroz rendgen na kraju svake smene. Posebno crnci. Pogledao je u oznojeno lice svog prijatelja, i odjeđnom je shvatio. Alfredo se kockao nagađajući da rendgen neće biti uključen.
Mani je progutao knedlu, probadanje dijamanta ga je zabolelo kao udarac pesnice. Alfredo je budala.
Prema propisima, rendgensko snimanje u rudniku bilo je
ograničeno na tri nedeljno po zaposlenom; ostatak vremena mašina je trebalo da ispaljuje ćorke. Ali šta je Van Viksa briga za propise? Predoziranje radijacijom je bilo kao azbestoza ili silikoza: samo još jedna bolest crnaca.
Mani je saznao od Ezre da ćoraka nema. Mašine svakog dana ispaljuju rendgenske zrake najjačeg intenziteta.
Pogledao je preko ramena. Obrisi čoveka građenog poput tenka ušli su u vidokrug: Oker.
Mani je brzo okrenuo glavu, tuklo mu je u grudima. Osetio je Okerov pogled na potiljku. Kao i većina stražara i Oker je bio plaćenik. Najgora vrsta vojnika. Siledžije, kriminalci, ražalovani vojnici pristigii iz inostranih armija. Ali čak su se i drugi plaćenici plašili Okera.
Odjednom, Alfredo je jauknuo, stežući stomak. Onda se presamitio i sručio se na zemlju. Oružje je zaškljocalo, čuvari su potrčali. Za nekoliko sekundi, tri automata su bila uperena u Alfredovu glavu. Mani se sledio.
Oker je prišao teška koraka. – Odvedite ga pravo na rendgen.
Danas može da ide preko reda.
Čuvari su podigli Alfreda za ruke, ne obazirući sa na njegove vriske. Mani je u trenutku pošao ka njemu, ali Takatini koštunjavi prsti su ga stegli za ruku kao mengele. Zaustavio se, ali ne pre nego što ga je Oker primetio.
Vidi, vidi, malog kafira. – Pijesnuo je palicom po dlanu. – To ti je drug?
Maniju su se creva vezala oko dragog kamena u stomaku. Zaškrgutao je zubima, nastojeći da sakrije bol na licu, Oker je zabio palicu Maniju u grudi i pucnuo prstima ka čuvarima.
I ovog – rekao je. – Snimite obojicu odmah.
Pojavila su se još dva čuvara i odvukla Manija na početak reda. Gurnuli su ga kroz ulaz u rendgensko odeljenje i zaleteli ga kroz dvokrilna vrata u čekaonicu. Stražari su odvukii Vlfreda u malu salu iza. Mani se zateturao za njim.
Čekajte! Pustite mene da idem prvi!
Udarac pesnice u slepoočnicu srušio ga je na pod. Tri divljačka udarca nogom zarila su mu se u krsta. Sklupčao se štiteći stomak, ali viši čuvar ga je podigao na noge i bacio ga na zid. Mani je skliznuo na pod dahćući. Čuvar je podigao oružje i nanišanio.
Budi miran, fakultetlijo.
Mani se zaškiljio u njegovo lice. Bilo je krupno i četvrtasto, poput betonske ploče. Zvao se Zonvije, belgijski plaćenik. Pričalo se da vežba gađanje iz snajpera pucajući s osmatračnice u leđa rudarima u prolazu. Iza njega, drugi čuvar bio je ubledeo.
Mani se naslonio na zid, u glavi mu je bubnjalo. Alfredo je sada već bio zaključan u prostoriji s rendgenom. Mani je pogledao signalnu lampu iznad vrata. Trepćuće crveno svetio je značilo da je rendgen uključen. I dalje je bilo zeleno.
Pomisiio je na crne mrlje koje će se videti u Alfredovom stomaku.
Zažmurio je. Ništa nije mogao da učini.
Začuo se signal upozorenja. Crveno svetlo se upalilo. Mani je počeo da broji. Biio je potrebno svega dvadeset pet sekundi da se osoba skenira od glave do pete. I još petnaest sekundi da se provere rezultati.
Osam, devet, deset.
Van Viks ništa nije prepuštao slučaju. Svakodnevna snimanja rendgenom na kraju svake smene. Dodatna rendgenska snimanja i pretresi onih kojima je istekao ugovor i zauvek napuštaju rudnik. Ponekad bi ih prisiljavali da progutaju laksativ dan pre odlaska kako bi im pročistili creva za slučaj da su progutali dijamant.
Sedamnaest, osamnaest, devetnaest.
Ništa nije smelo da napusti rudnik. Bilo koje vozilo koje uđe nikad ne bi izašlo, kako niko ne bi mogao u njemu da prenese dijamante kroz kapiju. A kad bi neki radnik preminuo, njegova porođica nikad ne bi dobila njegovo telo. Umesto toga, sahranili bi ga na zemljištu koje pripada rudniku, kako niko ne bi mogao da prokrijumčari dijamante unutar leša.
Mani je otvorio oči. Dvadeset pet sekundi. Upalilo se zeleno svetlo. Siušao je. Čuo je samo sopstveno isprekidano disanje. Nije imao
srca da broji dalje.
Onda je čuo viku. Nešto u susednoj prostoriji je palo na pod. Vrata su se zalupila. Mani se ukrutio i brzo pogledao kroz prozor. Posrćući, Alfredo se pojavio u vidokrugu, zguren od bolova. Zaleteo se ka električnoj ogradi. Pucanj je zaparao vazduh. Alfreda su izdala kolena, i sručio se na zemlju. Krv mu je lila niz butinu. Grebao je noktima po prašini, pokušavajući da se odvuče dalje.
Oker mu je prišao s leđa, mlatarajući puškom. Mani je progutao knedlu.
Oker se nasmejao. – Vidi ga, ide ka ogradi.
Alfredo je prestao da puzi i ostao da leži u prašini drhteći, Oker se nadvio nad njim.
Šta si mislio, da prokopaš tunel ispod?
Opet se grohotom nasmejao, tražeći oko sebe publiku. Potom se okrenuo ka Alfredu, nehajno nanišanio i upucao ga u lice.
Mani se oduzeo. Odmahivao je glavom, nije mogao da diše. Oker se i dalje smejao. Mani je hteo da skrene pogled ali nije mogao. Oker je otvorio nož i rasekao Alfredovu košulju, razgolitivši mu stomak gotovo prilepljen za kičmu. Potom je naslonio sečivo na zagasitu kožu.
Hajde da ga otvorimo, da vidimo šta imamo tu.
Mani se trgao i pribio uza zid. Udovi su mu se grčili i podrhtavali od šoka. Čvrsto je zatvorio oči, trudeći da ne čuje zvuke cepanja kože. Dijamant koji je i sam imao u stomaku nagrizao mu je utrobu.
Nešto mu je škljocnulo pored uveta. Otvorio je oči i zurio u otvor puščane cevi. Zonvije se osmehnuo. Iza njega, mlađi ćuvar je izgledao kao da mu je pozlilo.
Ti si sledeći, fakultetlijo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:15 am




9.
Tražio te je neko.
Hari se okrenula, pribivši se leđima uza sef. Na vratima je stajala sitna mlada žena sa šoljicom kafe u ruci. Hari je zakolutala očima, ljuta na sebe što se štreca bez razloga.
Uplašila si me – rekla je.
Imodžen Brejdi je kročila u prostoriju. – Zvao je tri puta, neće da kaže ime.
Imodžen je proučavala Harino lice. Harina prijateljica i poslovna partnerka povremeno je igrala i ulogu njene samozvane starateljice.
Zvučao je iznervirano – rekla je.
Hari se ubrzao puls. Bejzbol kapa, preplanulo lice, cev pištolja. Zar je več počeo da je traži? Vratila se kancelarijskom sefu kako bi sakrila paniku.
Verovatno iz agencije za honorarne poslove. – Provukla je svoju karticu za otključavanje kroz bravu i drhtavim prstima ukucala pristupnu šifru. – Učini mi uslugu, sledeći put kad pozove, reci mu da sam otputovala na neko vreme.
Imodžen joj je prišla i stala pored nje, glava joj je jedva dopirala do Harinih ramena. – Jel’ to laptop novog klijenta?
Hari se ugrizla za usnu. Kada je odlazila, rekla je Imodžen da ide kod klijenta u Monkstaun, zbog čega se sad kajala. Njen sledeći potez je nesumnjivo bio s one strane zakona, i što Imodžen manje zna o tome, to bolje. Gurnula je Garvinov laptop na dno sefa i zatvorila vrata.
Čisto rutinska stvar.
Imodžen joj je preprečila put. Oči su joj izgledale ogromno na sitnom licu, no ipak je uspela da izgleda strogo.
Očajno izgledaš. – Imodžen je pogledala u sef, pa u nju. – Šta se dešava?
Samo sam umorna. – Hari se trudila da zadrži neobavezan ton. – Ne spavam dobro u poslednje vreme.
Bar je to bila istina. Poslednjih nekoliko meseci opsedale su je noćne more koje su joj kao sekirom presecale san. Iznova su joj se vraćali prizori izdaje i smrti. Potisnula je drhtaj.
Ako mene pitaš, to je zbog te tvoje kuće. – Imodžen se podbočila.
Zarobljena usred te nedođije, koga to ne bi deprimiralo. Zašto ne uzmeš stan u gradu, negde blizu kancelarije?
Hari je lutala pogledom po malom prostoru bez pregradnih zidova u kojem je poslovala firma Blekdžek. Zidovi su bili kombinacija ogoljene cigle i cevi, a visoku kupolastu tavanicu prekrivali su zamršeni starinski cevovodi preostali iz prvobitnog skladišta Ginisove pivare.
Kancelarija se nalazila u Didžital habu, grupi tehničkih kompanija koje su se smestile u staroj četvrti Libertis u užem centru Dablina. Hari je odabrala to mesto kao dom za svoju novu firmu nekoliko meseci ranije i finansirala ga je novcem koji joj je ostao posle njenih podviga na Bahamima. Lokaciju je odlikovala rustičnost koja joj se posebno dopadala: najsavremenija tehnologija ušuškana između jeftinih radnji Ulice Tomas i kula dimnjaka Ginisove fabrike, iz kojih se širio miris kvasca i bovrila4.
Hari je uzdrhtala. Kancelarija Blekdžeka ju je inače ispuujavala
ponosom, ali danas ne. Danas je to bilo mesto gde je muškarac s pištoljem mogao da je nađe.
Evo... – Imodžen je tutnula svoju netaknutu kafu Hari u ruke. – Izgledaš kao da ti je ovo potrebnije nego meni.
Pre nego što je Hari stigla da odgovori, zazvonio je telefon i Imodžen je brzo otišla da se javi. Hari je iskoristila priliku da šmugne do svog stola, gde je na kancelarijski računar priključila kopiju Garvinovog hard-diska. Privukla je stolicu i nadvila se nad tastaturom.
Da je imala izbora, ovo bi bilo poslednje mesto gde bi se zadržavala. Ali morala je da završi njuškanje po Garvinovom hard- disku, a ovde je krila svoje provalničke alate.
Zurila je u ekran pitajući se odakle da počne.
Može se saznati mnogo o nekome samo na osnovu čeprkanja po
njegovom kompjuteru: koje internet stranice pregleda, koje fajlove otvara, koje fotografije učitava. Zapravo, može se iskopati mnogo više informacija nego što je ona imala vremena da izanalizira, i baš u tome je bio problem.
Hari je dobovala prstima po stolu. Obično bi imala neki plan, neku polaznu tačku. Kad bi je klijent unajmio kao kompjuterskog veštaka, njena zaduženja su bila jasna: pronaći dokaze da je zaposleni skidao pornografske sadržaje tokom radnog vremena; dokazati da je novozaposleni prodavac doturao informacije konkurentskoj firmi. Ali šta je trebalo da traži na Garvinovom laptopu? Neki trag koji bi je odveo do „Bet”? Ili do muškarca s bejzbol kapom? Ođjednom joj je ta ideja delovala neuverljivo.
Proverila je gde je Imodžen. Još uvek je razgovarala telefonom. Uglavila je slušalicu između brade i ramena i igrala se prstenjem na rukama. Hari se vratila svom ekranu i pokrenula program s alatima za veštačenje.
Dlačice na vratu su joj se nakostrešile. Ovim će preći granicu. Garvinov hard-disk je dokaz u istrazi ubistva, i nije imala pravo da zadire u njegove podatke. Kako god da se pogleda, to što će sad uraditi najverovatnije je zločin.
Prsti su joj lebdeli iznad tastature. Razmišljala je o nevoljama koje već ima: o inspektoru Linu, koji je još uvek proganja zbog njene prošlosti; o Hanteru, koji je već gleda kao krivca za krađu, a možda čak i za ubistvo; o ubici koji joj je za petama, i o Hanterovoj ravnodušnosti pred pretnjom na njen život. Skupila je prste u pesnicu. Da li prethodno treba da se okiti ordenjem za dobra dela da bi zaslužila policijsku zaštitu?
Dođavola s tim. Možda je vreme da zaštiti sebe. Počela je da kucka po tastaturi skačući s jednog Garvinovog fajla na drugi.
Prvo je počela s izviđanjem terena, zavirujući u instalirane programe, pregledajući operativne registre i proveravajući poslednje otvorene fajlove. Imala je utisak kao da pretura po nečijoj kući dok on nije tu, i morala je da pazi na držanje kako ne bi izgledala kao da nešto muti. Probijala se kroz šumu podataka, dok
postepeno nije stekla sliku o tome kako je Garvin koristio svoj laptop.
Radilo se o standardnim stvarima. Uglavnom je koristio radne tabele, programe za obradu teksta i internet. Svakodnevni alati redovnog korisnika. I pomoću njih je sačinio hiljade fajlova.
Hari se zavalila u stolicu s rukama u džepovima. Analiziranje fajlova je stvar intuicije koliko i nauke, ali trenutno je intuicija nije služila. Prsti su joj dodirnuli kamenčić koji je našla u torbi. Još uvek je bio hladan. Držala ga je nekoliko trenutaka, a onda ga je pustila i opet se nagnula nad tastaturu. Nekad je vredelo pokušati s onim što je najočiglednije.
U prozor za pretragu ukucala je reč ’dijamanti’.
Hiljade naziva fajlova ispunilo je ekran i Hari je glasno nzdahnula. Suzila je pretragu, filtrirajući rezultate prema označenom datumu, tražeći fajlove kojima je Garvin pristupio u poslednjih nedelju dana pre smrti. Lista se smanjila na sedamnaest. To je već bilo bolje.
Hari je otvorila prvi fajl i na brzinu ga pregledala. To je bila faktura kompanije po imenu Safari dajmond korporejšn za „dvanaest neobrađenih jednoipokaratnih belih”. Faktura je bila naslovljena na Garvin Oliver trejding limited i iznosila je devedeset hiljada dolara.
Hari je prešla na sledeći fajl. Još jedna faktura, ovu je izdao Garvin Oliver trejding limited holandskoj kompaniji pod imenom Stalpresižn katers. Garvin je potraživao od njih trideset hiljada dolara za isporuku osam neobrađenih žutih, težine od nula zapeta sedamdeset pet do jednog karata.
Hari je pogledala ka Imodžen. Završavala je telefonski razgovor i ustajala od stola. Hari je na brzinu pregledala sledećih nekoliko fajlova. Još faktura i porudžbina, i nekoliko radnih tabela koje su izgledale kao bilansi uspeha. Garvin se očigledno bavio trgovinom dijamantima, i razrogačila je oči kad je videla njegov konačni saldo.
„Bet’ je bila u pravu. Garvin je i te kako zarađivao.
Hoćeš još jednu kafu?
Hari se trgla i brzo zatvorila fajlove. Imodžen je stajala iza nje, zevajući i istežući se kao mačka.
Hvala. – Hari je brzo smišljala dodatnu uslugu kojom bi zamajala svoju drugaricu, – Preskočila sam ručak, pa bi možda mogla i jedna krofna?
Dobra ideja. Potrebne su ti kalorije.
Hari je sačekala da Imodžen izađe iz prostorije pa odmah počela da prebira po ostalim fajlovima. Još faktura, porudžbina i prepiske s dobavljačima. Garvin je bio prilično zauzet u nedelji pre smrti.
Konačno je otvorila poslednji fajl, radnu tabelu pod naslovom
„Invenatar kupljene i prodate robe oktobar 2009,". Ranije tog jutra neko ga je već otvarao.
Iznenada su ekran ispunili nizovi podataka. Hari je žmirnula pokušavajući da razluči o čemu se radi, Izgledalo je kao spisak dijamanata koje je Garvin kupio i prodao. Uneo je količinu i boju dijamanata, kao i njihovu težinu u karatima, ubeleživši dobavljače i kupce pored svakog unosa. Najveći dijamanti težili su do četiri karata, a nekoliko ih je čak imalo imena: Apolo, Afrička zvezda, Egipatska zora.
Neki od unosa su među podacima sadržali digitalne fotografije. Hari ih je zumirala, Slike glatkih kamenčića nalik kristalima ispunile su ekran. Neki su bili magličastobeli, kao onaj u njenom džepu; drugi više zagasitožuti ili smeđi. Na jednoj slici je bila gomilica od šest mutnobelih dijamanata, poređanih pored šibice zbog proporcije. Za svaki kamen je bilo navedeno da ima nula zapeta dvadeset pet karata, a nisu bili veći od glave palidrvca.
Evo izvoli.
Imodžen je spustila na sto šolju i krofnu s kremom. Hari se okrenula prema njoj, zaklonivši joj pogled na ekran.
Zvali su iz KemKala – rekla je Imodžen. – Odlučili su da ga sudski gone.
Hari je izvila obrve. Imodžen je radila veštačenje za KemKal labs. Generalni direktor je sumnjičio svog šefa računovodstva za proneveru i unajmio je Blekdžek da provere njegov laptop radi dokaza.
Da li žele da ti svedočiš? – rekla je.
Savetuju se o tome sa svojim advokatima. – Imodžen je vrtela prsten na ruci. – Ostaviću mesta u rasporedu, za svaki slučaj.
Hari je otpila gutljaj kafe, moleći boga da se skrinsejver iza nje što pre upali. Klimnula je glavom ka Imodženinim nemirnim prstima. – Kako se osećaš zbog prstena?
Imodžen je napravila grimasu, i raširila prste leve ruke.
Izaziva mi nervozu.
Primetila sam.
Prethodne nedelje Imodžen je objavila veridbu s arhitektom s kojim se zabavljala šest meseci. Od samog početka, tvrdila je da je to samo eksperiment kako bi videla kakavje osećaj udati se. Hari je bila skeptična. S njene tačke gledišta, najveći izazov u braku verovatno je obavezivanje na duge staze. Činilo joj se pogrešnim posmatrati ga kao novu haljinu koju možeš da vratiš ako ti ne odgovara.
Mada ni Hari nije bilo do obavezivanja na duge staze. Nije mogla ni da zamisli da se i sama usudi na takav korak, koji bi je zarobio u svetu stalnih okršaja dve volje dva neraskidivo povezana bića. Sama ta pomisao ostavljala ju je bez vazduha.
Imodžen je mrdala prste, procenjujući vrednost svog prstena. – Verovatno ću ga danas vratiti.
Hari je pogledala u svetlucavi dijamant, sada vrlo svesna njegove vrednosti. U pitanju je bio mali dragi kamen soliter, veličine zrna bibera. Na osnovu ono malo stečenog znanja, procenila je da teži manje od pola karata.
A šta će biti sa Sejnom?
Preboleće. – Imodžen se nasmešila i nakrivila glavu, a dugi konjski rep joj je poput opruge poskočio s temena. – I on deluje rastrzano. U razgovorima se stalno čuje reč ,,nepromišljeno”.
Onda je mahnula rukom, stavljajući tačku na tu temu. – Poslaću ti izveštaj o KemKalu.
Jel’ bilo nekih iznenađenja?
Ne baš. – Imodžen se vraćala do svog stola. – Pokušao je da zametne trag nekim sakrivenim fajlovima, ali nije mi trebalo dugo da ih nanjušim.
Hari je zurila za njom nekoliko trenutaka, a onda je vratila pogled na ekran. Sakriveni fajlovi. Skoro je osetila kako joj mozak ubacuje u brzinu.
Do sada je Garvinove fajlove prihvatala zdravo za gotovo, uzimajući u obzir samo one vidljive na prvi pogled. A zašto i ne bi? Na kraju krajeva, ubijen je u toku provalne pljačke, zar ne? Zatekao se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Baš kao i ona.
Ali šta ako tu ima nešto više od toga? Osetila je jezu po rukama.
Šta ako je ubijen zato što je nešto krio?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:15 am




10.
Postoji mnogo načina da fajl nestane. Pitanje je koji je način Garvin upotrebio?
Hari je primakla stolicu bliže stolu, osetila je peckanje u prstima. Mnoštvo komercijalnih alatki na tržištu služe za zaštitu tajni, kamufliraju ih tako da se potpuno stope sa okolinom i postanu nevidljive. Ne mogu se pogledati, izbrisati niti modifikovati. Što se operativnog sistema tiče, ti fajlovi jednostavno ne postoje.
Hari je ponovo posegnula za svojim kompletom forenzičkih alata. Operativni sistem je možda lako prevariti, ali ne i njene stručne programe. Tasteri su joj klepetali pod prstima dok je podešavala pretragu. Njen primerak Garvinovog hard-diska nije bio samo kopija prepoznatljivih fajlova. To je bila verna replika, preslikana do poslednjeg detalja, uključujući izbrisane podatke, neiskorišćenu memoriju i sakrivene informacije. Neće nju nasamariti grupica skrivenih ko bajagi nevidljivih fajlova.
Pokrenula je potragu za prerušenim fajlovima, a onda se zavalila u stolicu i čekala.
Pogled joj je lutao po sobi, dok se nije zaustavio na kancelarijskom sefu. Bio je manji od Garvinovog, veličine ormarića za kartoteku, i koristila ga je za čuvanje dokaza iz Blekdžekinih istraga.
Sigurnost i tajnost.
Hari je zavrtela glavom. Tehnologija bi trebalo da čuva naše tajne, no da li to zaista radi? Pomislila je na Garvinov sef, zaštićen njegovim otiskom prsta.
Nešto što znaš, nešto što imaš, nešto što jesi.
Kroz glavu joj je prošla bezbednosna mantra. Nešto što znaš: šifra.
Nešto što imaš: kartica za otključavanje. Nešto što jesi: otisak prsta.
Hari se stresla, zamislivši Garvinovog ubicu kako prebira po mrtvačevim prstima. Biometrijska zaštita je korisna, ali nema toga što bi toliko žarko želela da sakrije da bi rizikovala deo svog tela.
Kompjuter se oglasio, i brzo je vratila pogled na ekran. Potraga se
završila bez rezultata.
Hari se namrštila. Nema tajnih fajlova. To najverovatnije znači da Garvin nije imao šta da krije, ali tu misao je brzo potisnula. Trenutno su skriveni fajlovi sve što ima.
Hari?
Imodžen je držala slušalicu dalje od sebe rukom pokrivši mikrofon.
Opet on zove, jesi li sigurna da nećeš da se javiš?
Hari se naježila. Odmahnula je glavom, primetivši da se Imodžen namrštila kad se okrenula da se izvini u njeno ime. Verovatno je u pitanju običan poziv, ali trenutno joj se nije činilo pametnim da bilo kome odaje svoj položaj. Trudeći se da se ne obazire na ubrzani rad srca, Hari se ponovo usredsredila na ekran.
Grickala je nokat. Možda je Garvin koristio manje sofisticiran metod od komercijalnih proizvoda za zaštitu. Na pamet joj je pao njen prvi slučaj u Blekdžeku. Klijent joj je bila ljutita, sredovečna žena koja je želela da dokaže da je muž vara. Nije trajalo dugo. Njegov laptop im je doneo fotografiju njega i njegove devetnaestogodišnje sekretarice, koja nije ostavljala mesta sumnji. Kako bi je sakrio, jednostavno ju je preimenovao iz suzi.jpg u su.123. Bez oznake tipa datoteke .jpg, program za prikazivanje slika ne može da je prepozna. A otvaranje preko bilo kog drugog programa samo bi izbacilo nerazumljive besmislice na ekran. U oba slučaja, Suzi je ostajala skrivena.
Izmišljanje oznaka tipa datoteka je lako i brzo, i ljudi ga stalno koriste. Hari je posle kratkog preturanja po kompletu alata pokrenula program za proveru tipova datototeka. Za manje od minut, dva naziva fajla su zasvetlela na ekranu:
VV-Lager.got VV-Tovar.got
Hari se ukočila. Dva fajla nepostojećeg tipa. Izgleda da se Garvin malo bavio opsenarskim trikovima. Zurila je u izmišlieni tip fajla. ’Got’, skraćeno od Garvin Oliver trejding?
Njeni alati su obično mogli da prepoznaju pravi tip fajla, ali ovog puta su se činili neveštim. Proverila je lokaciju fajlova. Bili su
sačuvani među desetinama fajlova s radnim tabelama, uključujući inventar robe koji je ranije otvorila. Najverovatnije je iskopala još dve radne tabele, ali joj je bilo teško da zamisli neki bezazleni razlog zbog kojeg ih je kamuflirao.
Otvorila je prvi fajl, VV-Lager. Ekran je odjednom bio zasut mnoštvom raznolikih simbola: ruska i grčka slova, heševi i nerazumljiv tekst, sve zbijeno. Poznata papazjanija nečitljivih podataka.
Otvorila je drugi fajl. Još hijeroglifa.
Hari se zagledala u ekran. Da nije stavila pogrešnu oznaku tipa fajla?
Odmahnula je glavom. Ovog puta su joj i instinkti govorili isto, a to joj je ostavljalo samo jedno objašnjenje: fajlovi su šifrovani.
Zmarci su joj prošli niz kičmu. Osećala se kao da otvara jednu od onih ruskih lutaka umetnutih jednu u drugu. Podatke je najpre šifrovao, zatim ih sakrio u tajne fajlove pa zaključao u sef. Šta je, dođavola, Garvin toliko žarko želeo du sakrije?
Namrštila se gledajući nečitko smeće na ekranu. Da bi ga dešifrovala, potreban joj je ključ za šifru, a on bi mogao da bude bilo gde. Možda čak i nije na hard-disku. Počela je da stiče utisak da je Garvin bio tehnički potkovaniji nego što je mislila.
Lupkala je prstima po stolu, piljeći u nazive fajlova na ekranu. Šta to, dođavola, skrivaju?
Proverila je vremenske oznake na oba fajla. Šifrovani su pre osam dana, nepovratno preobraženi u zagonetke koje niko ne može da pročita. Kada se fajl pretvori u šifrovan tekst, njegova verzija u obliku osnovnog teksta biva izbrisana.
Ili ipak ne?
Hari se privukla bliže stolu i otpočela potragu za izbrisanim fajlovima. Koliki su izgledi da se Garvinov osnovni tekst još uvek krije negde u pukotinama hard-diska?
Na ekranu se pojavila lista pronađenih fajlova. Pregledala ih je jedan po jedan, tražeći poklapanje.
Ništa.
Klonula je u stolici. Nije našla ni osnovni tekst, ni izbrisane podatke, ni ključeve za šifru. Garvinovi fajlovi su bili zaključani sa svih strana, i njeni izgledi da ih provali nisu delovali obećavajuće.
Telefon joj je zapištao s dna torbe. Iskopala ga je i pogledala indentifikaciju poziva. Skriven broj. Hari je liznula usne, ali su joj usta bila potpuno suva. Muškarac s bejzbol kapom je imao broj telefona s njene vizitkarte, ali ne mora da znači da je to on. Pritisnula je dugme i ugasila ton, a potom zakopala telefon duboko u torbu.
Ponovo se nadvila nad tastaturu. Sigurno može još nešto da pokuša. Razmišljala je nekoliko minuta, a onda se ispravila. Izgledi su bili minimalni, ali vredelo je pokušati. Prsti su joj se razleteli po tastaturi dok je podešavala poslednju pretragu. Ovog puta meta su joj bili privremeni fajlovi.
Hard-diskovi inače vrve od takvih fajlova. Prave ih savesni programi kao rezervu, tako što čuvaju privremene kopije fajlova dok se radi na originalima. Dobro dođu ako program padne pre nego što su podaci sačuvani.
Garvin je morao da radi na svojim fajlovim u osnovnom tekstu pre nego što bi ih šifrovao. I Hari je tražila upravo te rezervne kopije fajlova u osnovnom tekstu.
Dobovala je prstima po stolu, pogleda uprtog u ekran. Privremeni fajlovi obično se izbrišu čim se zatvori originalni fajl, ali ne uvek. Uz malo sreće, oni koji njoj trebaju još uvek leže pritajeni na Garvinovom hard-diskvi.
A ako ih nema, to će biti sve od trikova koje je znala.
Kompjuter se oglasio. Puls joj se ubrzao. Zurila je u imena fajlova prikazana na ekranu:
VV-Lager.got VV-Tovar.got
Hari?
Hari je zaigralo u stomaku. Brzo je potražila miša. A šta ako su to samo rezervne kopije šifrovanih fajlova?
Imodžen se pojavila pored nje. – Ovog puta bi zaista trebalo da se
javiš na poziv.
Hari se ugrizla za usnu. – Onda je stala mišem na prvi fajl.
Zadržala je dah.
Dupli klik. Fajl se otvorio.
Kristalno jasan osnovni tekst ispunio je ekran.
Hari, policija te traži.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:15 am




11.
Kakvu to igru igrate, dođavola?
Hari se trgla od Hanterovog tona. Pridržala je telefon ramenom i nastavila da radi na tastaturi. – Ja ne igram igre, detektive.
Mogao bih da vas privedem zbog ovoga. – Procedio je kroza zube kao da su mu vilice slepljene. – Namerno ometate istragu.
Rekla sam vam istinu. – Pregledala je prvi od dva Garvinova skrivena fajla, VV-Lager.got. Izgledao je kao još jedan popis dragulja.
Hanter je frknuo. – Po onome što sam čuo, vi i istina ne idete ruku podruku.
Hari je počela da diše kroz nos trudeći se da ne obraća pažnju na njega. Prebirala je po podacima: brojevi, kupci, boje, težine. Namrštila se i vratila malo unazad. Da li je to moguće?
Namerno ste uklonili dokaze s mesta zločina.
Hari je odjednom skrenula pogled s ekrana. Nije uvek bila cvećka, ali neće mu dozvoliti da joj to prikači.
Ako mislite na laptop Garvina Olivera, pogrešio je vaš policajac, ne ja.
Vi ste zadržali dokaz.
Dala sam vam ključeve od kola.
Hanter je nakratko zaćutao. Potom je rekao: – Hoću taj laptop.
Dođite i uzmite ga kad god hoćete.
Hoću sad. Ispred vrata smo.
Prokletstvo. – U redu, dolazim da vam otvorim.
Zalupila je slušalicu, a pogled joj je opet završio na brojevima na ekranu. Onda je zatvorila fajl i zaklopila laptop. To će morati malo da sačeka.
Imodžen je još uvek stajala iza nje. – Jel’ sve u redu?
Hari je ustala. – Ne baš. Objasniću ti za koji minut, ali sada me čeka pobesneli policajac s kojim moram da razgovaram. – Pogledala je svoju prijateljicu pravo u oči. – Obećaj mi da se sledećih nekoliko
minuta nećeš mešati. Šta god da čuješ da govorim?
Imodženine oči su se zacaklile na tren, a onda se namrštila. – U šta si se to uvalila, Hari?
Jel’ obećavaš?
Imodžen je stisla usne. – Dobro. Ali bolje bi ti bilo da imaš valjano objašnjenje.
Hari ju je potapšala po ramenu kao da kaže: Dobra devojka, potom se zaputila ka recepciji, gde je Hanter čekao iza sigurnosnih staklenih vrata. Ramena su mu bila povijena, ruke zavučene duboko u džepove jakne.
Udahnula je duboko, razmišljajući s kakvim izrazom lica da pređe tih deset metara koliko joj treba do vrata. Na kraju se odlučila za pogled pravedničkog gneva, na koji joj je Hanter odmah uzvratio istom merom.
Prošla je kroz praznu recepciju i pritisnula dugme za otvaranje vrata na zidu. Hanter je ušao i prošao pored nje, a za njim se prostorijom proneo miris kvasca. Okrenuo se prema njoj, kratka kosa mu se nakostrešila od vetra.
Bio bih vam zahvalan da se sledeći put javite na mobilni telefon.
Hari ga je pogledala. Dakle, za jedan poziv zna od koga je, a nije imala razloga da misli da je drugi poziv bio od ubice, doduše tog dana se malo šta dešavalo s razlogom.
Pogledao je mimo nje ka vratima. – Sećate se inspektora Lina, zar ne?
Hari se brzo okrenula. Vitak, crnokos muškarac stajao je na vratma. Četrdesetak godina, fino sivo odelo, prodoran pogled. Ušao je. Setila se kako se uvek nečujno kretao. Kao mačka.
Lin je nekrivio glavu, ne skidajući pogled s njenog lica. – Gospođice Martinez.
Hari mu je uzvratila kruto klimnuvši glavom. Onda se okrenula i povela ih natrag kroz recepciju. Osećala je njihove poglede na potiljku od čega su je podišli žmarci. Odupirući se porivu da ubrza korak poput begunca, govorila je sebi da ostane mirna: Lepo polako, ne žuri, samo im daj laptop i otići će. Imala je osećaj da će joj dijamant
iskočiti iz džepa.
Njen poslednji okršaj s Linom desio se u bolničkom hodniku četiri meseca ranije. Otac joj je ležao na samrti u susednoj sobi, odbrojavajući poslednje dane prikačen na mašine koje su ga održavale u životu. Telo mu je do tada već bilo mršavo kao dečje, i disao je uz pomoć cevi koje su mu uduvavale vazduh u pluća. Lin joj je postavljao ista pitanja kao i uvek: Šta se desilo s novcem od Salovih insajderskih dogovora? Da li si mu pomogla da ga sakrije? Zašto si išla u banku na Bahamima? Gde je novac sada?
Još napornije od njegovih pitanja bilo je njegovo ćutanje kada je čekao da ona progovori. Ali ona nikad nije progovorila. Nikad mu nije rekla da je taj novac kod nje, to jest deo novca. Ukrala ga je kako bi se zaštitila, ali ga je kasnije zadržala za svog oca. Želela je da on ima nešto kad se probudi. Ali onda su joj doktori rekli da joj otac umire.
Hari je ispravila ramena, otresajući sećanje. Prislonila je svoju propusnicu na čitač kartica na zidu i umarširala u kancelariju Blekdžeka. Možda će žustar korak odati utisak da vlada situacijom.
Pokazala je na sef. – Unutra je.
Imodžen se okrenula u stolici, razrogačenih očiju, ali držeći jezik za zubima. Hari je pažljivije osmotrila Hantera kad je zakoračio prema sefu. Iz blizine je videla da mu je vreme za brijanje, dlačice na licu svetlucale su mu poput gvozdenih opiljaka. Navukao je par rukavica od lateksa do ručnih zglobova, ne skidajući oka s nje.
Ovaj laptop je već nekoliko sati kod vas, zašto ništa niste rekli? Hari je slegnula ramenima, izbegavajući Imodženin pogled. –
Nisam ga primetila do malopre. Tek sam stigla.
Kako da znamo da niko nije neovlašćeno rukovao njim?
Stavila sam ga na sigurno, u sef, čim sam shvatila da ste pogrešili. – Gledala ga je pravo u oči. – Ovo je laboratorija za kompjutersku forenziku. Očuvanje dokaza je ovde prioritet.
Hanter je izvio obrvu, gledajući po prostoriji. – Meni izgleda kao obična kancelarija.
Hari je počela da broji na prste. – Ovde ne može da se uđe bez
propusnice, a tu je i sigurnosna karnera uperena u sef, koji, usput, ne može da se otvori bez šifre i identifikacione kartice. Nema šanse da je iko mogao neovlašćeno da ga koristi.
Lin je tiho progovorio s vrata. – Niko sem vas.
Hari i on su se neko vreme netremice gledali. Osetila je Imodženin zabezeknut pogled na sebi, a čak ni Hanter nije imao ništa da kaže. Okrenula se sefu, prevukla karticu i ukucala šifru. Kada su vrata kliknula i otvorila se, pokazala je na laptop, mahnuvši Hanteru da ga sam uzme.
Lin je pročistio grio. – Vidi da ovog puta uzmeš onaj koji treba, Hanteru.
Hanter se ukočio, usne su mu bile stisnute u liniju. Onda je izvadio laptop obema rukama.
A šta je s mojim laptopom? – rekla je Hari. – Još uvek je kod vas.
Hanter je na tren pogledao u stranu prema Linu. – Moraćemo da ga zadržimo još neko vreme. Dobićete ga kad završimo.
Začulo se prigušeno zvono telefona i Lin je izašao iz prostorije da odgovori na poziv. Hari je zatvorila sef i pogledala u Hantera. Razmišljala je o trvenju između dva policajca, i pitala se da li bi vredelo to iskoristiti. Isturila je bradu pokazujući ka vratima.
Zar nije malo neuobičajeno da odeljenje za prevare učestvuje u istrazi ubistva?
Hanter je slegnuo ramenima. – Ne mora da znači. Odeljenje za prevare, carina, nema ko ne radi na ovom slučaju.
Zaista? Lin mi baš i ne deluje kao timski igrač.
Hanter je frknuo, ali nije odgovorio. Bio je zauzet popunjavanjem obrasca dokaznog postupka. Htela je da vidi da li može da ga isprovocira.
Da li vam je on šef?
U trenutku, olovka kojom je pisao zamrzla se. – Ne.
U svakom slučaju, ponaša se kao da jeste.
Hanter ju je prostrelio pogledom. – Ovo je moja istraga. Ja sam ovde nadležan, nemojte to da smetnete s uma.
Znoj mu se presijavao na gornjoj usni između dlačica, i to je
shvatila kao znak da prestane s provokacijama. Naslonila se na sto, prekrstila ruke i sačekala da završi s popunjavanjem obrasca. Kada je konačno podigao pogled, bilo je teško pročitati ga.
Već neko vreme smo pratili Garvina Olivera. – Ugurao je laptop u srebrnu antistatičku torbu. – Njegovo poslovanje s dijamantima nije potpuno legalno, ali vi to verovatno već znate.
Hari je pomislila na Garvinove skrivene fajlove, a onda brzo potisnula misli da joj se slučajno ne bi očitale na licu.
Hanter joj se upiljio u oči. – Nezakonita trgovina dijamantima je jedno, no da li zaista želite da budete upleteni u ubistvo?
Ilegalni dijamanti. Najbolji iz Afrike, rekla je Bet. Hari su se osušila usta.
Čujte, uzalud traćite vreme na mene – rekla je. – Nisam umešana u sve to.
Hanter nije skretao pogled. Njegove oči boje lešnika izgledale su zamućeno i umorno. Onda je klimnuo glavom i uzdahnuo, i prvi put, naizgled, popustio samokontrolu. Podigao je ruke.
U redu. Moguće je da ste se samo zatekli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Dešava se. – Kradomice je pogledao ka vratima, potom rekao tiše: – Ali ako nije tako, upozoravam vas, ubrzo ćemo saznati.
Gledao ju je pravo u oči, na njegovom licu se očitavala čudna mešavina pretnje i saosećanja. Potom se Lin nečujno vratio u prostoriju i pucnuo prstima.
Idemo.
Hanter se ukočio i Hari se mogla zakleti da je videla kako steže pesnice. Zatim je podigao laptop i krenuo ka vratima. Hari nije znala s kakvom unutrašnjom politikom se Hanter suočava, ali činilo se da mu Lin trlja na nos svoj viši čin.
Posmatrala ih je kako odlaze, a pogled joj je završio na srebrnoj torbi za dokaze koju je Hanter nosio pod rukom. Odjednom je osetila kako joj ponestaje vazduha. Pomisao da je policija došla u posed Garvinovih podataka izazvala joj je neobjašnjivo treperenje u grlu, i osetila je neopisivu želju da uzme laptop nazad.
Hari?
Imodžen je zurila u nju. Hari je protresla glavu kako bi joj se razbistrilo. Šta joj bi? Na Garvinovom laptopu nema ničega što bi njoj moglo da naškodi. Okrenula se i požurila natrag do svog stola, s Imodžen za petama.
Šta se dešava, Hari?
Objasniću ti za minut.
Nešto u Garvinovom sakrivenom fajlu s popisom robe joj je zapalo za oko i želela je to da proveri. Najpre je otvorla prvobitni inventar koji je Garvin ostavio vidljivim: „Inventar robe oktobar 2009.”. Poznati skup slika smenjivao se na ekranu zamagljeni obluci težine nula zapeta dvadeset pet karata, svaki veličine glave šibice; metalik čestice, nula zapeta nula tri kurata, ne veće od kristala šećera. Najveći na listi bio je žuti četvorokaratni oktaedar veličine zrna suvog grožđa. Prema evidenciji, Garvin ga je prodao za deset hiljada evra.
Potom se vratila na skriveni fajl, VV-Lager.got. Mnogi dijamanti su imali imena, baš kao i prethodni: Žuta izmaglica, Helios, Ružičasto srce. Sve ukupno, bilo je skoro trista dijamanata, sa datumima koji su sezali unazad više od godinu dana.
Prešla je na slike. Na većini su bili prikazani i svakodnevni predmeti kako bi se pokazale proporcije dijamanata, i zaprepastila se kad je videla koliki su. Svetlucavi metalik kamen veličine tvrdih bombona: sto karata. Drugi, čija je boja podsećala na razređeni čaj od kamilice bio je veći od džambo klikera: sto sedamdeset pet karata. Ali većina ih je bila veličine kokošjeg jajeta i težila preko dvesta karata. Poslednji na spisku bio je i najveći, srebrnasti kristal od dvesta sedamdeset karata. Prodat je pre više od godinu dana nekome po imenu Fišer za skoro pet miliona evra.
Hari je duboko izdahnula. Da li je o tome reč? Da li je Garvin krijumčario velike dijamante i pokušavao da sakrije dokaze o tome? Još jednom je pogledala fajl. Ko god da je taj Fišer, kupio je samo jedan kamen, preostali dijamanti su prodavani isključivo kupcu po imenu Grej.
Harin mozak je vrveo od pitanja i umalo je zaboravila na VV- Tovar.got, drugi skriveni fajl. Kliknula je na njega i otvorila ga, zadubljena u misli. Kako se Bet uklapa u sve ovo? Još jedan niz imena prikazao se na ekranu. Na vrhu je stajao nerazumljivi dvanaestocifreni broj: 881677273934. Hari ga je prepisala u blok, i počela da iščitava kolonu imena: Ekscelzior, Artemida, Don Lajt.
Hari se namrštila. Don Lajt. Zvučalo joj je poznato. Izbledela sećanja lebdela su u vazduhu poput duhova. Jutarnji mraz, jarke boje. Zavrtela je glavom. Ne može da se seti.
Potražila je ime na ekranu i odjednom se oduzela. Prestala je da diše, prsti su joj se zamrzli; jedino što joj se na čitavom telu mrdalo bilo je ubrzano pulsiranje vratne žile. Progutala je knedlu zureći u ekran.
Pod stavkom za Don Lajt bilo je ubeleženo ime HARI MARTINEZ.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:16 am




12.
Mani je obliven znojem, posrćuči ušao u prostoriju s rendgenom. Još uvek je čuo Okera kako viče napolju likujući nad Alfredovim iskasapljenim trupom. Prizor mu se urezao u mozak, i stisnuo je pesnice da mu se ruke ne bi tresle.
Stani tamo!
Čuvar po imenu Zonvije gurnuo je Manija uza zid. Nagnječio mu je obraz drškom pištolja, iskrenuvši mu glavu u stranu, kad je mlađi čuvar uperio baterijsku lampu u Manijevo uvo. Zatim su obojica okrenuli Manijevu glavu na drugu stranu kako bi proverili drugo uvo. Zonvije je špatulom razjapio Maniju usta i gurao mu je niz grlo dok ovaj nije počeo da se guši. Onda je grubo podigao Maniju kapke i istiskao mu nozdrve dok ga je drugi čuvar držao prikovanog za zid.
Pretres je bio nepotreban. Rendgen skenira celo telo, i otkrio bi kamen gde god da ga je sakrio. Ali Zonvije i neki drugi čuvari su ipak znali da priušte sebi zadovoljstvo sporadičnim proverama na licu mesta. Uživali su da ih ponižavaju.
Kada su završili, povukli su ga od zida i gurnuli na pod. Potapšali su ga, okrenuli se i otišli. Mani je ostao na kolenima i rukama. Iako je ukrutio laktove, ruke su mu i dalje drhtale. Vrata su se zalupila iza njega, isisavši svaki zvuk iz prostorije.
Podigao je glavu. Ispred njega, rendgenska komora s otvorenim vratima čekala ga je kao džinovska kapsula od pleksiglasa. Desno od njega nalazila se pokretna traka koja je skenirala prtljag na izlazu, a levo je stajao još jedan čuvar u belom mantilu, koji ga je posmatrao iz zaštićene kabine. Zvao se Voker i poslednje dve godine radio je u rendgenskom odeljenju. Kucnuo je po ojačanom staklu.
Ustani!
Mani se s mukom podigao na noge, dok mu je dijamant rezao utrobu. Voker je kucao po tastaturi ispred sebe.
Ime?
Mani... – Glas ga je izdao. Onda je pročistio grlo i isturio bradu. – Mani Eduardo Tavares Vilja dos Santos.
Kad je čuo puno portugalsko ime i prezime, Voker ga je pogledao škiljeći. Mani je i dalje držao isturenu bradu. Veći deo života trudio se da bude dostojan tog imena. Njegovi roditelji, Angolci, pola veka su proživeli pod portugalskom vlašću, a ostatak u krvavom građanskom ratu. Njegovo prezime je bilo primer portugalskog kombinovanja prezimena roditelja. Ali njegova baka po majci bila je Kongoanka, snažna, žustra žena koja je živela u podnožju Plavih planina blizu reke Kongo. Tražila je da se njenom prvom unuku da kongoansko ime, i tako je dobio ime Mani, što znači ,,s planine”. Još uvek je mogao da čuje očev podrugljiv glas: Čovek s planine, on treba da je ratnik s puškom, ne miš s knjigom.
Mani je ispravio ramena, nastojeći da zanemari plamteći bol u stomaku.
Voker je izašao ispred svoje kabine, njegove oči crvene po rubovima upiljile su se u Manijevo lice. Mani je proškrgutao zubima, i zavrnuo levi rukav iznad zavoja na mišici. Polako je odmotao prljavi povez i otkrio ranu od noža, Udahnuo je kroz zube kada je video na šta liči. Crveno, živo meso virilo je kroz razjapljeni-rez na koži. Nabrane ivice bile su previše razmaknute da bi mogle da se spoje, ali zasad nije bilo znakova infekcije. Rana se nije zagnojila, i nije se osećao neprijatan zadah. Znao je tačno na šta da obrati pažnju jer se upravo to desilo Ezri.
Duboko je udahnuo. Onda je pritisnuo izranavljeno meso. Bol mu je buknuo niz ruku i osetio je kako se ljulja. Bolovi se protiv nesvestice, gnječio je ranu dok nije istisnuo dva srebrnobela dijamanta, svaki veličine krupnog zrna graška. Izvadio ih je drhtavim prstima i ubacio ih uz zveket u metalnu posudu koju je Voker držao.
Mani je zažmurio, vrelo probadanje u ruci počelo je da jenjava. Čuo je šuštanje vode iz česme i odzvanjanje kamenčića u metalu. Kada je otvorio oči, Voker je ponovo bio u kabini. Mani je požurio da vrati zavoje na mesto, povijajući ranu.
Voker je pritisnuo prekidač na komandnoj tabli. – Uđi u komoru.
Mani se odvukao do rendgenske kapsule i stao na sredinu kružne platforme. Vrata su se naglo zalupila. Motor je zujao kad je krak rendgena u obliku slova C obuhvatio dno kabine i počeo polako da se penje uza zid. Mani je osetio kako mu se udovi opuštaju, dok ga je ruka samo tupo žigala. Zažmurio je. Hvala bogu što mu je sutra poslednji dan u rudniku.
Vratio se samo zato što ga je Ezra molio, rekavši mu da je bolestan. Isprva je odbio. Morao je da polaže ispite i ispuni uslove svoje stipendije. Nije imao vremena da se vraća u rodno selo, gde deca kašlju u snu, i gde Aša sada živi kao Ezrina žena. Umesto toga je poslao novac. Ali Ezra ga je preklinjao, govoreći mu da bi mogao umreti. Trovanje krvi preko rane od noža, rekao je. Tek kasnije je objasnio da je ranu nožem sam sebi naneo.
Mani je tada odlučio da ode da ga vidi, strepeći od sveopšte bede u sirotinjskom naselju iz kojeg je uspeo da pobegne. Pripadao je porodici kopača dijamanata. Njegov deda je puzao po angolskim peščanim dinama, kopajući rukama dijamante, koje je čuvao u limenoj konzervi što mu je visila oko vrata. Vlasnici rudnika bi mu nagurali krpe u usta da ne bi mogao da ih proguta. Manijev otac je ispirao šljunak pored rečnih korita, obuzet kockarskim ubeđenjem da će mu sledeći kamen promeniti život. Kada je Maniju bilo deset godina, otac ih je preselio u Severni Kejp u Južnoj Africi, gde je vađenje rude iz rečnih korita zamenio za podzemne jame. Ubijen je u svađi oko dijamanta veličine semenke suncokreta.
Moraš da me zameniš u rudniku – rekao je Ezra kada je Mani došao kući. – Dok se ne oporavim.
Mani je skrenuo pogled. Koliba je bila mračna, ispunjena uljanim mirisom Primusovog rešoa. Odmahnuo je glavom.
Poslaću ti još para, naći ću još jedan posao u Kejptaunu. – Već je radio dva posla između časova i slao većinu novca kući, ali sve je bilo bolje od tamnice rudnika.
Ezra je uzdahnuo. – Novac neće biti dovoljan.
Mani se zaškiljio u bratovljevo lice. Ezrine oči su bile grozničave,
glas slab. U kakve se nevolje sad uvalio? Mani je kleknuo pored kreveta, zemljani pod je bio topao od dnevne vreline.
Ne razumem – rekao je.
Rudnik Van Viks. – Ezra je liznuo sasušene usne. – Moraš da znaš nešto o njemu.
Tada mu je u zadimljenoj, zagušljivoj kolibi Ezra objasnio.
Bio je na pauzi za odlazak u klozet kada je pronašao prvi dijamant. Odlutao je do jama s jalovinom iza klozeta, odlažući povratak u smenu, kada je dijamant zasijao ispod šljunka.
Ezra je govorio zamućenog pogleda. – Bio je veći od jajeta kopca.
Vratio ga je nazad i sakrio dublje ispod gomile kamenja dok ne odluči šta da uradi s njim. Jedno je bilo sigurno: tamo gde je našao jedan dijamant, sigurno ih ima još. Ali posle nekoliko tajnih obilazaka jame, nije našao više nijedan.
Onda je kasno jedne večeri razmišljao o jalovom stenju. Većina toga bile su krhotine, odstranjene u drobilici i pogonu za separaciju. Ali na nekim mestima bile su naslagane velike stene, kakve je Van Viks godinama odlagao. Geolozi su ih testirali, ali su ih proglasili neekonomičnim za eksploataciju. Tako da su izlazile nezdrobljene iz separatora i završavale u jamama za jalovinu zajedno s ostatkom lomljenika.
Ali šta ako su Van Viksovi stručnjaci pogrešili?
Sledeći put kad je Ezra išao do jame sa jalovinom, poneo je sa sobom malj.
Mani je zurio u svog brata u kolibi ispunjenoj dimom, dok se spolja čulo pucketanje vatre založene za kuvanje. – Razbijao si stene?
Ljudi iz Van Viksa su pogrešili. – Ezrine oči su sijale.
Iz jedne stene sam izvadio tri dijamanta, svaki preko sto pedeset karata.
Zatim je objasnio kako je iznosio dijamante napolje. Jedan njihov rođak je nabavljao kokain mnogim plačenicima koji su čuvali rudnik, i prema njegovim rečima, rukovalac rendgena bio je među najvećim zavisnicima. Ispostavilo se da je Voker više nego voljan da primi mito u vidu dijamanata u zamenu za Ezrin slobodan prolaz
kroz rendgen.
Ezra je prve dijamante izneo iz rudnika pre više od godinu dana i prodao ih na lokalnoj crnoj berzi.
Jedan dan u životu bio sam bogat. – Ezra je zažmurio i osmehnuo se, oko ispalog zuba desni su mu bile sablasno sive.
Mani je progunđao. Isti otac, ni Ezra nikad nije mogao dugo da čuva novac. Veći deo je obično odlazio na piće i kocku. – Šta se desilo?
Ezra je jedva otvorio oči, osmeh je nestao. – Dijamante te veličine teško je skrivati.
Izbegavajući Manijev pogled, ispričao je kako se probudio u mraku, posle nekoliko dana proslavljanja. Njegovi pijani prijatelji su nestali, kao i sav novac koji je imao. Međutim, nije bio sasvim sam. Nad njim je klečao muškarac u crnom, čije je belo lice bilo namazano blatom. Oštrica njegovog noža usecala mu se u grkijan.
Još tri muškarca su izronila iz senke i oni su držali Ezru dok je prvi muškarac vitlao nožem. Prvo je prešao sečivom duž Ezrine brade, a onda ga je zasekao po ramenu, te počeo da ga secka sve niže ka sve mekšim delovima tela, dok im Ezra konačno nije dao ono što su želeli. Od tada je morao da radi kao njihov kurir, da krijumčari velike dijamante iz rudnika i prodaje ih isključivo njima. Već skoro godinu dana je izvršavao njihova naređenja.
Mani je pogledao oko sebe po prljavoj baraci. – Ali gde je onda sav novac?
Ezra je s mukom progutao knedlu. – Jedva da me plaća.
Pogled mu je skliznuo ka obešenoj vreći koja je služila umesto vrata. S druge strane Aša je ložila vatru. – Ako ne uradirn ono što mi kaže, ubiće nas.
Tada mu je Ezra ispričao šta mu je muškarac s nožem rekao pre nego što je otišao i ostavio ga da leži na zemlji cvileći. Idi kući i vidi šta sam uradio, za slučaj da poželiš da se predomislis.
I tako je Mani saznao istinu o tome kako je njegova majka umrla.
Rendgen aparat je zazvečao zaustavivši se. Vrata kabine su se otvorila i Mani je izašao. Voker je i dalje stajao za komandnim
pultom. Mani nije znao kako je čuvar iznosio dijamante, ali beli radnici nisu bili podvrgavani tolikim pretresima kao crnci,
Mani je duboko izdahnuo. Telo mu je bilo ugrejano i mlitavo. Danas mu je bio poslednji put. Poslednji put da je otvorio usta kako bi progutao dijamant toliko veliki da mu je cepao utrobu. Poslednji put je gurao kamenje u otvorenu ranu terajući suze na oči. I poslednji put će popiti gadnu mešavinu vode i pokvarenog mleka koja će mu pročistiti creva.
Konačno ističe njegov kratkoročni ugovor s Van Viksom. Sutra kad bude napuštao rudnik, Voker će propustiti kroz kontrolu i njega i krijumčarenu robu u njegovom prtljagu. I nikada se više neće vratiti.
Voker je podigao glavu. – Možeš da ideš.
Mani je klimnuo glavom i krenuo polako ka izlazu. – Sutra će biti još.
Voker je slegnuo ramenima. – Ja neću biti tu.
Mani se skamenio. Zurio je u čuvara. – Ali odlazim iz rudnika.
Moraš me propustiti kroz rendgen, moj prtljag...
Moraćeš drugačije da se snađeš. – Voker se vratio svom komandnom pultu. – Moje vreme ovde je isteklo, odlazim večeras. Postalo je previše rizično, Oker se raspituje. Moja zamena počinje da radi sutra ujutro.
Maniju se zalelujalo u glavi. Preplavila ga je vrelina kad je pomislio na Ezru u njegovoj smrdljivoj baraci, na Ašu, koju voli od svoje desete godine, na majku, koja se borila da ga zadrži u školi, na Alfreda, na Takatu. A iznad svega, mislio je na ubice koje čekaju sledeću isporuku dijamanata.
Šta će oni uraditi ako ne uspe da im ih isporuči?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:16 am





13.
Prokletstvo!
Hari je zatvorila laptop i počela da masira uglove očiju. Zuljale su je od zurenja u ekran.
Na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. To je bilo objašnjenje za njenu povezanost s Garvinovom smrću. Čak je i Hanter priznao da je to moguće. Ali s njenim imenom uklesanim u jeđan od fajlova, ko bi joj sad poverovao?
Upakovala je laptop zajedno s primercima Garvinovih radnih tabela koje je ištampala. Primetila je da pravi veliku buku pri pakovanju, samo da bi razbila tišinu. Sada je bila sama u kancelariji. Zimski mrak je nadošao poput plime iako je bilo jedva pola šest. Nameravala je da krene s Imodžen, možda da je odveze do kuće. Hari je bila pristalica teorije o bezbednosti u grupi. Ali Imodženin verenik je došao nenajavljen i odveo ju je pre nego što su se ona i Hari išta dogovorile.
Sada se Hari zatekla sama u mraku, što nikako nije planirala.
Ugasila je svetla, podesila alarm i požurila kroz praznu recepciju kao vetrom nošena. Prazne zgrade su same po sebi sablasne, i Hari su već podilazili žmarci. Okačila je torbu s laptopom o rame. Ispitaće svoje nalaze malo kasnije, ali prvo ide da se vidi s nekim.
Pritisnula je dugme za otvaranje vrata i brzim korakom izašla na ulicu. Zgrada je izlazila na Sugar haus lejn, uzani kaldrmisani prolaz između zgrada koji je pratio zidove pivare Ginis. Zagledala se u senke ispred sebe. Uličica je vijugala dublje u mrak. račvajući se dalje u dve sporedne skrivene iza pivare. Desni krak je prolazio pored ulaza u skladište otvoreno za turiste. Levi je krivudao do Merouboun lejna, gde je bila parkirala kola.
Hari je oklevala, dok joj je sladni miris hmelja ispunjavao nozdrve. Onda je povukla torbu visoko na rame i zakoračila na neravnu kaldrmu. Zidovi starinskih zgrada su je opkolili s obe strane. S tim zazidanim prozorima i zarđalim rešetkama izgledali su kao
napušteni zatvori. Hari se zgurila i pustila korak.
Razmišljala je o svom imenu u Garvinovim fajlovima. Da li je to slučajnost, ili joj je Bet namerno smestila? Dodirnula je prstom hladni dijamant, koji joj je još uvek bio u džepu. Trenutno je bila sklona da poveruje u najgore.
Nešto je šušnulo u pomračini. Brzo je okrenula glavu, ali je videla samo crne zidove od cigle. Naježila se i ubrzala.
Don Lajt. To ime joj se vrzmalo po glavi. Setila se već zašto joj je zvučalo toliko poznato, ali je morala da proveri da li je u pravu, a samo jedna osoba je mogla u tome da joj pomogne. Pogledala je na sat. Ako požuri, možda će ga uhvatiti pre nego što ode.
Iza nje se začulo struganje koraka po kaldrmi. Okrenula se i upiljila u mračnu uličicu. Jedna samotna ulična svetiljka treperila je i zujala. Srce joj se uzlupalo. Ustuknula je nekoliko koraka. Razmišljala je o svojim kolima parkiranim u sporednoj uličici na kraju puta. Stići će do njih za dvadeset sekundi ako potrči.
Prilika se pomerila među senkama. Hari je pretrnula, udovi su joj se ukočili. Onda se iznenada trgla, okrenula i dala u trk. Malo ispred je zabrujao motor, a iza nje se čuo bat koraka. Oteo joj se tihi krik. Pojurila je niz uličicu, pljeskajući cipelama po kaldrmi. Čitavo telo joj je bilo napeto pred opasnost.
Tad se saplela, poletela napred i pala na mestu gde se put račvao. Istog trena, farovi su blesnuli ulicom: turistički autobus za večernji obilazak grada približavao joj se iz desnog kraka. Nešto je prasnulo u mraku iza nje i prozviždalo joj pored uva. Udahnula je. Podigla se na noge, zgrabila torbu i bacila se na drugu stranu ulice. Truba je zadrečala, kočnice su zaškripale. Tresnula je o beton. Sklupčala se i zakotrljala, bol joj je sevnuo kroz ruku.
Iza sebe je čula razbijanje stakla, vrisku ljudi. Hari je brzo pogledala nazad na uličicu. Autobus se isprečio preko kaldrme, farova smrskanih o zid. Zaprečio je prolaz, zaklanjajuči joj pogled, tako da nije mogla da vidi ko stoji s druge strane. Ustala je, delimično svesna prebledelih turista koji su u šoku zurili iz autobusa.
Hodala je posrčuči vijugavom sporednom ulicom. Blok stanova uzdizao se s leve strane, sumoran i mračan. Malo napred bio je Merouboun lejn, a njena kola su se videla u daljini. Bila su udaljena manje od sto metara, no da li je imala dovoljno vremena? Toliko je bila zadihana da ju je grlo bolelo. Instinkt joj je govorio da nastavi da trči, ali joj je mozak govorio da se sakrije. Gde da se sakrije? U kola? Koraci su odzvanjali stazom iza nje. Mišići su joj se napregli. Imala je nekoliko sekundi da odluči.
Hari je skrenula levo i prebacila se preko niskog zida koji je okruživao stambeni blok. Narandžasti žar na drugom spratu odavao je pušača na balkonu. Pretrčala je nekoliko metara do zgrade i bacila se preko rešetkaste ograde na nečiji trem. S ulice je dopirao zvuk koraka u trku. Hari se šćućurila u mraku, izmičući se polako iz vidokruga, sakrivajući se iza ogromne satelitske antene veličine traktorske gume.
Koraci su se zaustavili. Ledena jeza pritisnula joj je stomak, i Hari se sklupčala nazad uza zid. Naprezala se da čuje zvuke s ulice.
Ništa.
Slatkasta aroma nagorelog duvana spuštala se s balkona iznad. Hari je zaškiljila kroz razmak između antene i zida, ali je videla samo senke.
Podrugljivi smeh odjeknuo je u blizini, i odnekud se začulo razbijanje stakla. Hari je brzo pogledala iza sebe. Stan je bio u mraku, prozor osiguran gvozdenim šipkama. Tragovi gareži prekrivali se ispucale zidove trema, i sudeći po porukama grafita izgleda da je neko pokušao da istera stanare podmetnutim požarom. Hari se stresla i osetila kako ruke počinju da joj drhte.
Snop svetla prosekao je tamu. Ukočila se. Svetlost je dopirala do Merouboun lejna, pomerajući se levo-desno kao zrak reflektora. Sagnula se što je niže mogla, i provirila napolje. Muškarac je stajao okrenut leđima. Nosio je bejzbol kapu i držao je baterijsku lampu uperenu u vetrobransko staklo njenih kola.
Hari je pretrnula. Disanje joj je postalo isprekidano. Ponovo se začulo razbijanje stakla. Stisnula je petlju i još jednom pogledala.
Muškarac s bejzbol kapom proturio je ruku kroz razbijeni prozor njenih kola. Otključao je vrata, otvorio ih i pretražio unutrašnjost kola pomoću baterijske lampe. Zatim je otvorio prtljažnik i proverio ga. Pokreti su mu bili hitri i svedeni na minimum, nimalo ga nije ometao pištolj kojim je sve vreme nišanio pravo ispred sebe.
Hari je stavila ruku preko usta kako ne bi vrisnula. Stomak joj se prevrnuo kada je pomislila kako se zamalo sakrila u svoja kola. Ali kako je, dođavola, znao koja su njena? Zažmurila je. Kod Garvina. Verovatno je čekao Garvina ispred kuće i video nju kad je došla, Gepek se zalupio i Hari se trgla. I dalje je žmurila. Koraci su škripali po srči, ali je ubrzo nakon toga nastupila tišina. Privila se bliže uza zid i obgrlila kolena. Kao Bet, kad se šćućurila u sefu.
Neko vreme je tako sedela, dok joj se naposletku nije obratio ženski glas odozgo.
Otišao je, dušo. Pobegao je.
Bio je to promukli glas pušača i, apsurdno, u tom trenutku Hari je pomislila na majku. Imala je isti hrapavi grleni glas. Suze su počele da joj naviru. Otvorila je oči i izvirila iza ogromne satelitske antene. U Merouboun lejnu nije bilo nikoga.
Hari je ustala. Bilo joj je hladno i osećala se izlomljeno, kao da je provela noć kampujući. Gledala je levo-desno dok je preskakala ogradu i nesigurno koračala nazad prema ulici. Pogledala je preko ramena ka narandžastom žaru koji je goreo u mraku.
Hvala.
Ali žena nije odgovorila. Hari se zapitala šta je sve videla sa svog balkona kad je zvučala tako ravnodušno.
Potrčala je do kola, piljeći u senke oko sebe. Krckajući po staklu, torbom je od srče očistila mesto vozača. Sela je unutra, dala gas i pojurila sporednim ulicama, vijugajući cikcak, dok nije izašla na glavni put.
Blistava svetla ulice Tomas činila su joj se kao spas, ali joj je znoj i dalje curio niz leđa. Da li je zaista neko upravo pokušao da je ubije? U glavi joj je vladao haos.
Bacila je brzo pogled na retrovizor, donekle očekujući da u kolima
iza sebe vidi siluetu bejzbol kape. Skrenula je levo i prešla u drugu traku. Trube su zaurlale na njenu nepažljivu vožnju, pa je počela ujednačeno da diše kako bi se smirila.
Kretala se prema centru, dok joj je hladan vetar zviždao kroz razbijeni prozor na kolima. A kako bi bilo da ispriča Hanteru šta se dogodilo? Mogao bi da pogleda njena kola, da razgovara s vozačem autobusa. Sad bi joj sigurno poverovao. Onda se setila svog imena u Garvinovim fajlovima, i osetila kao da je udarila glavom o zid. Don Lajt. To će se voditi kao dokaz protiv nje, šta god ona rekla.
Osim ako ne bi prvo uspela da sazna šta njeno ime traži tamo.
Hari je pogledala na sat. Da nije zakasnila? Dala je žmigavac i skrenula desno, uputivši se prema raskošno osvetljenim ulicama za kupovinu koje su sekle uzduž i popreko kraj grada južno od reke. Kretala se kolima pored restorana i barova, dok nije došla do začelja hotela Vestburi. Ostavila je kola u zoni naplate parkinga ne zaključavši ih. Pored razbijenog prozora nije bilo poente.
Žurila je prema ulazu hotela, hladni večernji vazduh prijao je njenom preznojenom telu. Izgladila je suknju i popravila frizuru. U hotelima s pet zvezdica imaju običaj da gledaju popreko na ljude koji izgledaju kao begunci.
Gurnula je vrata i ušla u raskošni foaje sa crvenim plišanim foteljama i kristalnim lusterima. Čulo se prebiranje po dirkama koncertnog klavira negde sleva. Popela se na drugi sprat, gde su zidovi bili obloženi hrastovim panelima i debeli tepisi prigušivali svaki zvuk.
Na kraju hodnika nalazila su se vrata od slonovače. Ispred njih je stajao poslužavnik s ostacima lakog obroka. Hari se puls ubrzao. Da nije več otišao?
Podigla je ruku i pokucala na vrata.
Don Lajt. Progutala je knedlu, bacivši pogled preko ramena. Šta ako je pogrešila?
Vrata su se širom otvorila, i našla se licem u lice s jedinim čovekom koji je mogao da joj pomogne. Dala je sve od sebe da se osmehne.
Zdravo, tata.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:16 am



14.
Cariño, ven acá.5
Otac se ozario kad ju je ugledao, i zamahnuo rukom iza sebe u širokom luku kao matador. Hari je kročila u prostoriju, i osetila kako joj cipele tonu u tepih mekan kao pena. Njen otac je već više od mesec dana boravio u hotelu Vesthuri. Obično, to mesto je predstavljalo užitak za sva njena čula, ali trenutno se jedva borila samo da ostane na nogama.
Pogledala je u oca. Snežnobela brada bila mu je sveže potkresana, bolničko bledilo odavno je nestalo i zamenio ga je njegov prirodni maslinasti ten.
Ranije te godine pustili su ga iz zatvora, ali na dan kada je izlazio, sačekao ga je jedan od njegovih poslovnih ortaka. Džip koji je pobegao s mesta nesreće pokosio ga je, ostavivši ga s potresom mozga i nagnječenjem organa. Mesecima ga je u životu održavao bolnički respirator.
Lekari su u nekoliko navrata pokušali da ga skinu s aparata, ali njegova pluća nisu mogla da izdrže i morali su ponovo da ga priključe. Kada su pokušaji skidanja s respiratora naposletku doveli do prestanka rada srca, lekari su hteli da odustanu. Salovo telo se predalo, rekli su. Mehanička respiracija samo je produžavala agoniju. Obzirno su predložili da ne pokušavaju da ga povrate ako mu srce ponovo stane.
Ali Harina majka je odbila da potpiše dokument o odustajanju od reanimacije. Umesto toga tražila je da nastave s pokušajima skidanja s aparata i na kraju se pokazalo da je bila u pravu. Bilo je potrebno još mesec dana, ali Salova pluća su konačno preuzela teret samostalnog disanja.
Stižeš u pravi čas. – Njen otac je navlačio tamnoplavi blejzer s velikom mesinganom dugmadi. S bradom pomorca i dostojanstvenim držanjem izgledao je kao komandant podmornice.
Dođi da mi pomogneš da brojim karte.
Hari se smestila u stolicu s pozlaćenim ivicama. Bilo bi lepo kad bi mogla da mu se ispovedi i potraži savet, ali čak bi i njen otac priznao da je ona jedina odrasla osoba u toj prostoriji. Posmatrala ga je kako trlja dlanove, dok su mu oči iskrile bezbrižnim osmehom pripitog mornara.
Spremna? – rekao je.
Tata, prvo moram nešto da te pitam.
Čula je vrata koja su se otvorila iza nje. Okrenula se i ugledala majku kako izlazi iz susedne sobe, nameštajući srebrnastoplavu kosu. Zastala je kada je ugledala Hari.
Oh! – Njenoj majci kao da je bilo teško da je pogleda u oči. – Nisam očekivala da te sretnem ovde.
Harije izvila obrve. Reč ’takođe’ prošla joj je kroz glavu, ali se ugrizla za jezik. Njena majka je stavila tačku na svoj klimavi brak onog trenutka kad joj je muž otišao na robiju. I od tada se, izuzimajući njenu rešenost da ga povrati iz mrtvih, uvek držala podalje od njega.
Hari je pogledala u oca. – Došla sam da porazgovaram s tatom.
Njena majka je na tren zaćutala. – Ah, razumem. – Potom se okrenula i izvadila kaput iz ormara, pri čemu su vešalice zazvečale.
Hari je zažmurila, Prokletstvo. Nije nameravala da je otera, ali nikad joj nije bilo lako da se poverava majci. A u ovom slučaju bilo je i dodatnih komplikacija. Hari ne samo da je bila osumnjičena zbog obijanja sefa ; problem je bio i njen nesrećni odnos s policijom, koji ne bi mogla da objasni a da ne pomene svoje izlete na Bahame. A to je, prema njenom viđenju, bilo izmedu nje i njenog oca.
Njena majka je pridržala manžetne svoje zlatne svilene biuze dok je navlačila vuneni kaput krem boje. Kao i uvek, odisala je elegancijom Grejs Keli, i s neodobravanjem je posmatrala Hari.
Užasno izgledaš – rekla je. – Šta ti se desilo?
Hari je spustila pogled na svoje tamnoplavo odelo. Bilo je izgužvano i prljavo od valjanja po prašini. Setila se kako je u mislima prizivala majku dok je čučala na spaljenoj terasi. Davno zaboravljena instinktivna potreba za zaštitom. Šta bi njena majka
uradila kada bi joj sada pokazala koliko joj je potrebna?
Hari je otresla prašinu sa sakoa. – Ništa, spotakla sam se napolju.
Dobro sam, Mirijam.
Obraćala se majci s Mirijam otkako je napunila osamnaest godina. Njena želja da preraste odnos majke i ćerke slučajno se podudarila sa sticanjem prava glasa. Njena majka se nikad nije bunila.
Primetila je da je otac krišom pogledao na sat.
Ispratićemo te, Mirijam. – Teatralno je otvorio vrata.
Zaustaviću ti taksi.
Njena majka je šmrknula i prva izašla iz sobe. Prema njenim krutim leđima Hari je mogla da zaključi da joj ni reč nije poverovala. Hari je uzdahnula. Ona i Mirijam su iskusile kratak period solidarnosti kad joj je otac zamalo preminuo, ali to nije potrajalo. Stvari su se brzo vratile na staro, odnos je zahladneo, a obe su bile previše uzdržane da bi znale kako to da spreče. Hari je bila svesna da postoje razlozi za to, što joj ipak nimalo nije olakšavalo.
Ispred hotela, otac je zaustavio taksi i ispratio majku do kola. Hari je stajala ispred natkrivenog ulaza u hotel, leđima okrenuta vratima, dok su njeni roditelji razmenjivali uljudne oproštaje. Ulična svetla su bleštala kroz mrak, a vazduhom se razlegao žamor ljudi koji su ispijali piće pod vedrim nebom. Noćni život dablinskih bogataša bio je odmah iza ugla, ali umesto da je zvuci živahne gomile umire, Hari se stegao želudac.
Njen otac je ponovo pogledao na sat. Onda je zalupio vrata i lupnuvši po krovu dao taksisti znak da krene. Hari je polako izašla ispod nadstrešnice i on se okrenuo prema njoj s uzbuđenim izrazom školarca koji je pobegao sa časa.
Hajde, prolazi nam vreme – rekao je.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 5 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu