Ava McCarthy - Kurir

Strana 2 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:07 am

First topic message reminder :



Obijanje sefova, plaćene ubice, krvavi dojamanti - sve to ide u rok službe Hari Martinez, u očaravajućem trileru koji pomera granice i ne ispušta se iz ruku! Ava Makarti poseduje pravo insajdersko znanje o svetu o kojem piše, što njenom delu daje verodostojnost koja je izdvaja od drugih.
Dovitljivi obrti i opasni zapleti posebno će se dopasti obožavaocima Džona Grišama i Endrua Gosa.Kada joj se supruga koja sumnja u muža obrati da obije njegov sef, Henrijeta Hari Martinez, nekadašnji haker, ne može da odoli izazovu.

Sada je njena klijentinja odmaglila s bogatstvom u dijamantima i ostavila Hari kao jedinog svedoka brutalnog ubistva, i sledeću na spisku okrutnog ubice, koji ne voli da ostavlja svedoke.Put tragom istine vodi je od vrhunske ergele trkačkih konja do krijumčarske mreže u južnoafričkom svetu nehumano stečenih dijamanata. No da li će Hari, sama i u stranoj zemlji, u svetu krvoločnih plaćenika i nemilosrdnog izrabljivanja, uspeti da izvede svoju najsmeliju krađu do sada?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:17 am





15.
Hari je učila kockarski zanat od oca još otkad joj je bilo šest godina.
Dok ju je čuvao, vodio ju je sa sobom na kartanje, gde su ostajali do tri ujutru. A kod kuće je bila njegov sparing partner, delila mu karte ruku za rukom kako bi vežbao brojanje karata. Kada nije igrao karte, kladio se na konje. Njeno najranije sećanje je trenutak kada joj je dao da pričuva njegov dvogled dok je on uplaćivao novac ljudima koji su stajali na drvenim sanducima.
Na brzinu je pogledala preko ramena dok je ubrzano koračala ulicom održavajući korak s njim. Muzika je treštala kroz otvorena vrata pabova. Čaša se razbila na pločniku pored nje, čemu su ljudi nazdravili i aplaudirali. Pijanci se još uvek nisu dovoljno razgalamili da bi predstavljali problem, ali ona je za svaki slučaj izbegavala da ih pogleda.
Potrčala je poprečnom ulicom, sustigavši oca u trenutku kad je otvarao dvokriina staklena vrata.
Dobro veče, gospodine Martinez.
Izbacivač je nosio cilindar i frak. Harin otac ga je pozdravio.
Hola, Juan6
Hari i izbacivač su razmenili osmehe. Pravo ime mu je bilo Bob, ali ono se iz nekog razloga nikad nije pominjalo u njihovoj međusobnoj komunikaciji.
Sledila je oca do hodnika, gde su dva radnika obezbeđenja sedela za stolom dok je treći čuvao stražu ispred vrata. Otac ju je propustio da prođe. Pokazala je člansku kartu kazina, a onda se okrenula prema malom biometrijskom čitaču postavljenom na stolu.
Mrtvi prsti, voštana koža.
Hari je progutala knedlu i zatreptala potiskujući sećanje. Ovlaš je palcem pritisnula površinu za skeniranje. Unutrašnja vrata su škljocnula i ona i njen otac polako su krenuli uza stepenice ka kockarnici.
Vazduhom je odzvanjalo zveckanje žetona koje su igrači bacali i
slagali u gomile. Prostorija je bila veća od terena za ragbi, a igrači su se tiskali u tri reda oko stolova kao ragbisti pognuti u skram formaciju.
Hari se probijala kroz gužvu. Čelične kuglice vrtele su se na točkovima ruleta i uz klepet upadale u žlebove. Razgovori su bili prigušeni, svedeni na tiho čavrljanje.
Istezala je vrat proveravajući situaciju na stolovima za blekdžek. Otac joj neće posvetiti punu pažnju dok ne sedne za sto, a ona je znala kakve stolove voli. Visoki ulozi, bez velike gužve, stolica na trećoj poziciji bila bi poželjna. I, ako je moguće, više od jednog slobodnog mesta kako bi mogao da igra više partija istovremeno.
Našla je šta je tražila u dnu prostorije. Minimalni ulog od petsto evra, bez publike. Bila je slobodna samo jedna stolica, i to na prvoj poziciji, ali delilac je mešao karte, što je značilo da počinju s novom cipelom.7 Kada je blekdžeku pitanju, to je plus.
Hari je pozvala oca, i on je brzo zauzeo slobodno mesto, široko se osmehnuvši plavuši koja je sedela pored njega.
Hola, chica.8
Mlada žena se usiljeno osmehnula, i Hari je zakolutala očima. Njen otac je bio sklon da prenaglašava svoje španske korene, pogotovo u prisustvu žena. U stvari, bio je polu-Španac. Njegov otac je bio biznismen iz San Sebastijana koji se oženio devojkom iz Irske i na kraju se preselio kod tašte i tasta u Dablin, Harin otac je živeo u Španiji samo nekoliko godina, mada je, kao i Hari, tečno govorio španski.
Delilac je brzim pokretima izmešao dva špila karata i Hari se približila kako bi bolje videla. Posmatrala ga je kako meša špilove, nestrpljiva da počne da deli. Što pre igra počne, pre će moći da razgovara s ocem.
Četrdeset pet hiljada, molim.
Zamor se proneo preko stola i Hari je zinula kad je ugledala svežanj novčanica u očevirn rukama. To nije bio prvi put da se zapitala odakle mu tolika gotovina.
Novac koji je donela s Bahama polako se osipao. Nešto od toga je
prokockala u kazinima u Nasau, što je bio njen način odavanja počasti ocu na samrti. Ono što je ostalo predstavila je kao dobitak s pokera i razdelila ga kad je došla kući. Nešto je dala majci, nešto sestri Amaranti. Deo je ostavila sa strane za oca, za svaki slučaj. Deo je otišao udovici Džonatana Spensera, mladog investicionog bankara koga su ubili ljudi pohlepniji od njega. A ostatak je uložila u Blekdžek sekjuriti. Ali njen otac nije hteo da primi ni pare od nje.
Delilac je gurnuo dve gomile naslaganih plavih i ljubičastih žetona preko čoje. Harin otac je podigao plavi žeton s vrha i položio ga na mesto za uloge ispred sebe. Minimalni ulog, petsto evra.
Hari ga je pogledala. Pogledom je pratio karte koje je delilac izvlačio iz cipele. Hari je znala da on upravo broji karte. Osetila je kako se i njeni instinkti bude, i u mislima joj se očitavao rezultat, prirodno poput disanja: minus jedan, nula, plus jedan, plus dva.
Karte su klizile iz cipele na čoju. Minus jedan za jaku kartu; plus jedan za slabu kartu; nula za karte između. U blekdžeku, desetke i kečevi posebno su korisni igraču, tako da je dobro znati koliko ih je otprilike ostalo u špilu.
Hari se nalaktila na sto. Verovatno bi trebalo da da vremena ocu da uđe u ritam, ali morala je da sazna nešto o Donu Lajtu.
Tata, moram nešto da te pitam.
Kucnuo je po čoji ispred sebe pokazujući da želi još jednu kartu. Zatim je presekao vazduh dlanom okrenutim nadole, zaustavljajući se na osamnaest. Delilac je imao devet.
Hari je pogledala na druge igrače. Većina je bila bleda, kao igrači koji se kockaju novcem koji ne smeju da izgube. Bili s usredsređeni na igru, no ona se ipak trudila da bude tiha.
Radi se o Donu Lajtu – rekla je.
Njen otac je izvio obrve. – Ah, znači već znaš? Zastala je. – Šta tačno znam?
Da sam kupio Don Lajt.
Hari je žmirnula. Jednom stranom mozga registrovala je da je rezultat sada plus jedan, dok je drugom pokušavala da razume o čemu priča. Uspomene su se smenjivale kao senke. Sjajno kestenje,
zaglušujuć huk publike. Mislila je da već zna odgovor, ali je odlučila da ipak pita.
Don Lajt... to nije dijamant, zar ne?
Otac joj se široko osmehnuo. – Bogami, pravi je dragulj. Najbolje trkačko grlo koje sam ikada kupio.
Hari je zažmurila i klimnula glavom. Glavom joj je projurilo još uspomena. Topot kopita, miris sena; očevkonj, Don Lajt, topoće kopitama po dvorištu. Naglo je otvorila oči.
Ali to je bilo pre mnogo godina. Kupio si Dona Lajta kada sam ja imala sedam ili osam godina.
Pogledao ju je razneženo. – Sećaš se toga? Mislio sam da se nećeš setiti. Lepo smo se zabavljali s njim, zar ne? Zapravo, on se zvao Doning Lajt, ali u pravu si, iz iste su loze. – Široko se osmehnuo. – Don Lajt je njegov praunuk.
Delilac je prevrnuo dobijenu kartu: desetka na devetku, koju je već imao. Oko stola su se čuli uzdasi. Harin otac je slegnuo ramenima na izgubljen ulog, zatim je gurnuo još jedan plavi žeton na označeno mesto.
Hari se namrštila. Zašto bi Garvin u svojim fajlovima zabeležio ime očevog trkačkog konja? I, što je još važnije, šta će njeno ime pored njegovog? Posmatrala je oca, pogled mu je prelazio preko čoje dok su se delile karte. Minus tri, minus pet, minus sedam.
Izvodiš ga na trke pod mojim imenom, zar ne? – rekla je.
Pogledao ju je snebivljivo. – Jel’ ti to majka rekla? Nadam se da ti ne smeta.
Ali zašto?
Delom zbog sreće. – A onda je rekao tiše: – Ali i zato što moje ime prati loš glas, a ne bih hteo da privlačim pažnju, bar neko vreme.
Hari je klimnula glavom i posmatrala ga kako gubi još jednu ruku, a onda je odlučila da ga pusti da izvesno vreme igra i da ga ne prekida. Verovatno nije ni bilo potrebe za tu obzirnost. Oduvek je mogao da prati rezultat dok istovremeno razgovora s nekim. I ona je to mogla. Umela je da prati situaciju ne uključujući druga čula. Ali u
poslednje vreme primećivala je omaške u očevoj memoriji kojih nije bilo pre kobnog udara džipa.
Pročeprkala je po torbi i izvadila odštampane Garvinove skrivene fajlove. Pogledala ih je bila malo bolje pre nego što je izašla iz kancelarije, i uprkos prvim utiscima, bilo je jasno da se dva fajla razlikuju. Prelistavala je papire držeći karte na oku.
Počela je sa spiskom velikih neobrađenih dijamanata, VVLager. Protezala se na nekoliko stranica krcata informacijama o težini, cenama i transakcijama s Grejom i Fišerom.
Drugi fajl, VV-Tovar, stao je na jednu stranicu. Na vrhu se nalazio čudan dvanaestocifreni broj: 881677273934. Ispod njega su bile dve kolone s imenima, među kojima je bilo i njeno, a pored svakog je stajalo mesto i datum. Isprva je mislila da je to još jedan spisak dijamanata, ali sada je znala o čemu se zapravo radi. Sada je znala da je to spisak konja.
Grickala je nokat, zureći u reči pored svog imena: Kenilvort, osmi novembar 2009./p>
Danas je drugi novembar. Želudac joj se stegao kad je pomislila šta bi to moglo da znači.
Pogledala je u oca. Koliko je dobijao toliko je i gubio, gomila žetona naslaganih ispred njega bila je iste visine kao kad je počeo. Delilac je koristio cipelu od šest špilova, koja je bila već dopola ispražnjena. Zbir je bio plus dva.
Da li ti nešto znači ime Kenilvort!. – rekla je Hari.
Njen otac je slegnuo ramenima. – Znam da je to hipodrom u Južnoj Africi.
Hari je razmišljala o novoj informaciji pitajući se kako bi mogla da joj pomogne. Gledala je kako otac udvostručuje ulog podižući ga na hiljadu evra. Hari ga je upitala za neka druga imena sa spiska.
Jesi li ikada čuo za Ekscelziora? Ili za Artemisa?
Njen otac je kucnuo po čoji i dobio desetku. Dvadeset i jedan.
Artemis, e to je izdržljiv konj. Pobedio je za sedam dužina na Lajom hendikepu prošlog meseca. Stavio sam bio pet hiljada na njega s kvotom dva najedan. – Prikupljao je osvojene žetone dok je delilac
bio tropa. – Koliko znam, siroti Ekscelzior je mrtav.
A Onest Bil?
Eh, tog konja bih voleo da imam. Najhrabriji momak kojeg ćeš videti. – Namrštio se. – Štalski drugar Dona Lajta, zapravo. Njegovog gazdu su upucali danas na trkama.
Hari je žmirnula. – Molim?
Bilo je na vestima. To je strašno. – Polako je izgurao još jedan plavi žeton za sledeću ruku. – Stajao je na tribinama i neko ga je upucao u leđa, Njegov jadni sinčić mu je u tom trenutku sedeo na ramenima.
Hari je pretrnula. U trenutku kao da je ponovo čula korake koji su je jurili niz uličicu. Pogled joj se zamaglio kad je pogledala na spisak da vidi šta je ubeleženo pored imena Onest Bil.
Jel’ njegovo ime Tom Džordan? – upitala je.
Otac je klimnuo glavom, ne skidajući pogled s karata. Hari su podišli žmarci. Rekla je sebi da ne mora da znači da postoji ikakva povezanost. Smrt tog čoveka može da bude posledica nasumične pucnjave.
Siroti Ti Džej. – Njen otac je dobio par osmica i razdvojio ih u dve ruke. – Ko zna u kakve sumnjive poslove se upleo. Ima svega u svetu trka, ali niko ne zaslužuje takav kraj.
Delilac mu je dao još dve karte. – Ali umeo je da prepozna dobrog trenera. Den Kruger je jedan od najboljih.
Mahnuo je, zaustavivši se na sedamnaest i osamnaest. Onda ju je pogledao u oči,
Otkud iznenadno interesovanje za konje, Hari? Spustila je pogled na papire koje je držala u ruci. – Ra-
dim na jednom slučaju.
Razumem.
Delilac je opet premašio dvadeset jedan, dok je Harin otac slagao osvojene plave žetone jedan na drugi. Okrenula je stranicu. Kad joj je već ukazao pažnju, htela je da ga ispita i u vezi s nekim drugim delovima slagalice.
Šta znaš o trgovini dijamantima?
Ah, vraćamo se na dijamante. – Pogledao ju je na tren.
Pa, nisam stručnjak, ali poznajem nekoliko ljudi iz posla.
Hari nije sumnjala u to. Otac je bio uspešan bankar i zahvaljujući svojoj mreži kontakata. Uz to je i trgovao službenim informacijama. Nastavila je da nabraja imena.
Da li ti nešto znači ime Garvin Oliver? On trguje dijamantima. Ili njegova žena, Bet Oliver?
Ne zvuči mi poznato.
Prelazila je prstom niz popis, tražeći imena kupaca velikih dijamanata.
A Fišer? Ili Grej?
Njen otac je odmahnuo glavom, a zatim pažljivo izgurao naslagane ljubičaste žetone na mesto za uloge.
Pet hiljada.
Hari je brzo pogledala na sto. Šta on to radi? Prema njenoj računici zbir je minus pet. Što znači da je već podeljeno više jakih karata nego slabih, i da je ostalo malo toliko traženih desetki i kečeva. Treba da se kladi u što manje, a ne da povećava ulog.
Pokušala je da uhvati njegov pogled, ali on je bio zauzet brojanjem žetona. Plavuša je ustala od stola i Harin otac je zauzeo i njeno mesto. Izgurao je još pet hiljada evra. Sada je igrao dve ruke.
Hari je osetila kako joj napetost raste. Da se nije zabrojala? Ulozi te veličine imaju smisla pri rezultatu od plus dvanaest i više, kada je ostatak špila pun jakih karata. Kada je cipela već ovoliko ispražnjena, zbir od minus pet nimalo ne ide naruku njenom ocu.
Da li se namerno pravi nevešt, čisto kako bi se zakamuflirao pred nadzornim timom gore na spratu?
Delilac je izvukao karte iz cipele. Hari je razrogačila oči kad je njen otac izvukao par kečeva u jednoj ruci i blekdžek u drugoj. Razdvojio je kečeve, a onda na svaki dobio po desetku. Uzdasi su se proneli preko stola kada je delilac okrenuo skrivenu kartu i dobio sedamnaest. Tada je isplatio njenom ocu sumu od preko sedamnaest hiljada evra.
Hari je trepnula. Špil je bio pun kečeva i štihova. Da li ju je to
veština brojanja karata napustila zajedno s moći rasuđivanja?
Dosad je više igrača napustilo sto, i njen otac je prigrabio još tri igračka mesta. Ređao je žetone od pet hiljada evra pored svake od pet ruku, koliko je igrao, a Hari je zažmurila. Prema njenoj računici, zbir je bio minus sedam. Jednostavno nije bilo nikakvog smisla.
Čula je zvuk deljenja karata. Otvorila je oči i videla kako otac udvostručuje ulog u tri ruke, dok je preostale dve razdvojio. Na dve razdvojene karte izvukao je još jedan par pa ih je opet razdvojio.
Dragi bože – rekao je neko iza.
Kada je konačno pokazao da ne želi više karata, njen otac je igrao devet ruku. Najmanja je bila sedamnaest, najveća devetnaest, s ukupnim ulogom od šezdeset hiljada evra.
Hari je prekrila rukom usta. Delilac je okrenuo svoju prvu kartu i dobio šesnaest. Najgora moguća ruka. Pravila kuće diktiraju da mora da vuče.
Hari je lupalo srce. Ako je njen negativni zbir tačan, delilac će verovatno izvući slabu kartu. Četvorka ili petica bi počistile njenog oca. Ali on je igrao kao da očekuje da delilac dobije jaku kartu i bude tropa.
Delilac je izvukao kartu iz cipele. Okrenuo ju je, i začuo se uzdah publike. Izvukao je peticu. Dvadeset jedan.
Hari je bila ošamućena. U trenutku, njen otac se sledio i prebledeo. Zurila je u njega. Da li je zaista pogrešio u brojanju? Ili je možda ona ispala iz forme. Možda je dilerova petica bila čista sreća, kakva naleti s vremena na vreme bez obzira na to šta kažu brojevi.
Njen otac je naslagao ono malo žetona što mu je ostalo, dok mu je ruka jedva primetno podrhtavala. Pogledao ju je sa širokim osmehom i preterano sjajnih očiju.
Kada izgubiš, najvažnije je da to što pre prevaziđeš. – Izgurao je jedan jedini plavi čip na čoju.
Hari je zavrtela glavom, zadivljena njegovom sposobnošću da se odmah oporavi od gubitka. Ali s druge strane, za njega je sledeća ruka uvek mogla sve da promeni.
Potapšao ju je po ramenu. – Dođi nekad do ergele da vidiš Dona
Lajta kako trenira. Ipak trči pod tvojim imenom.
Njeno ime.
Stajalo je kao u kamen uklesano u Garvinovim fajlovima, gde će ga policija svakog trena otkriti. Zurila je u papire u ruci.
Dijamanti i konji.
Nije bila sigurna kako su povezani, ali možda ne bi bilo loše da počne od Dona Lajta.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:17 am




16.
PRIVATAN POSED – NE ULAZI

Hari je zurila u znak na kapiji od kovanog gvožđa. Većina bi poslušala, okrenula se i otišla, ali za Hari je to bio poziv da uđe i pronjuška.
Lupkala je prstima po volanu i gledala u mrak. Iza kapije, njeni farovi su osvetljavali dugačak, pust put. Proturila je glavu kroz razbijeni prozor, dah joj se ledio na hladnom vazduhu. Bilo je pola sedam ujutru, i jedini zvuk bilo je kreštanje zlovoljnih vrana.
Od pet je već bila na nogama jer nije mogla da zaspi. Nakon očevog pira s blekdžekom, otpratila ga je do hotela Vestburi, gde je i sebi uzela sobu. Tad se osećala mnogo bezbednije nego u svojoj izolovanoj kolibi, no san joj ipak nije dolazio na oči. Na kraju je rano ustala, i naoružana uputstvima koje joj je otac dao, odvezla se van grada i potom još sat vremena putovala kroz prirodu. Nije imala vremena da odveze kola da joj poprave prozor, i obrazi su joj ubrzo obamrli od promaje hladnog jutarnjeg vazduha u kolima. Postepeno, auto-puteve su zamenila brda i doline, dok se na kraju teren nije potpuno izravnao kada je stigla do nenaseljenih ravnica Kildera.
Izašla je iz kola, stežući oko sebe jaknu od vunene tkanine. Udahnula je zemljani miris vlažne trave i blata a onda pogledala iza sebe. Usamljena traka puta vijugala je u daljinu. S obe strane puta prostirala se gola ravnica. Bez drveća, bez zgrada, živica ili ograda. Nijednog obeležja koje bi omeđilo dva jednolična travnjaka. Hari je uzdrhtala. Kako neko može da živi s toliko praznog prostora?
Zgurivši se na hladnoći, prišla je kapiji i isprobala bravu, koja je kliknula i otvorila se. Oklevala je podižući pogled uza zidove. Koliko je mogla da vidi, nije bilo nikakvih kamera.
Gurnula je vrata, vratila se u kola i prošla kroz kapiju. Vozila se putem, tražeći znake života. Otac ju je češće vodio u kladionice nego
u ergele, ali jedna stvar koju je znala o trening centrima jeste da tamo dan počinje veoma rano.
Put je zavijao udesno, a njeni farovi su osvetili veliku trošnu seosku kuću. Naoko uveli bršljan jedva se držao za zidove, a ispucali prozorski okviri su se ljuštili. Hari se parkirala na okretnici blizu vrata i ugasila motor. Iz kuće se začuo lavež pasa i zasad je odlučila da ostavi farove upaljene.
Svetlo se upalilo na ulaznom tremu i vrata su se širom otvorila.
Ko je tamo? – Visoki muškarac u čizmama i nepromočivoj jakni Izašao je napolje. Prineo je ruku očima kako bi ih zaklonio od bleska farova.
Hari je otvorila vrata kola. Istog trenutka, dva vučjaka su izašla iz kuće, tiho režeći iz grla. Počeli su da joj se prikradaju i ona je brzo zatvorila vrata. Njoj su se dopadali isključivo psi koji su joj dopirali do kolena; smatrala je da oni viši mogu ozbiljno da je povrede, pa se uvek držala podalje od njih.
Tražim trkačku štalu Kruger – rekla je.
Čovek je pucnuo prstima i psi su se povulki u kuću. Prišao je kolima.
A vi ste?
Hari Martinez.
Osetila je njegov pogled iako su mu oči bile zaklonjene u senci gustih tamnih obrva. Zapazila je njegovu visoku vitku figuru i osetila je blagi vonj staje na njegovoj odeći.
Nakrivio je glavu. – Don Lajt?
-Tako je. Jeste li vi Den Kruger?
Sagnuo se kako bi je video, spustivši ruku na krov auta. Gest je delovao neočekivano preteći i Hari je nehotice ustuknula. Pogledao je mimo nje niz put kojim je došla.
Ovo je privatni ulaz. Trebalo je da uđete kroz prilaz u ergelu. – Poslednju reč je izgovorio s tipičnim južnoafričkim prizvukom; Hari je primetila skraćene vokale i meko razvučeno ’r’. Iz blizine je videla da ima bokserski, pomalo iskrivljen nos, kao da je bio polomljen.
Izvinjavam se – rekla je. – Mislila sam da je to ovo.
Namrštio se. – Mnogo smo zauzeti, trebalo je da se najavite. – Onda se uspravio i pucnuo prstima, dajući joj znak da izađe iz kola.
Kad ste već ovde, možete i da se prošetate sa mnom.
Hari je pogledala u pravcu dva vučjaka, koja su dahtala pored vrata. Primetio je to.
Ne brinite zbog njih. Neće vas pipnuti dok sam ja tu.
Isključila je svetla i polako izašla iz kola. Psi su načuljili uši, ali se nisu pomerili. Kruger se okrenuo i zatvorio ih u hodniku, a zatim se zaputio uz bočni zid kuće. Hari je požurila za njim. Vazduh je bio težak od vonja konjske balege i slame, i trudila se da ne udiše preduboko. Mrak se sad već proredio i spazila je obrise kolica s jednim točkom i vile taman na vreme da poštedi cevanice.
Malo ispred, konj je zanjištao, visoko i dugačko poput škripe gume. Kopita su odzvanjala po betonu, a glasovi su se dovikivali kroz buku. Kruger je nestao iza visoke drvene kapije, i posle kratkog dvoumljenja Hari je ušla za njim. Kročila je u veliko, dobro osvetljeno dvorište, i odjednom stala kao ukopana.
Zatekla se oči u oči s gorostasnim konjem crnim kao ugalj. Vazduh koji je silovito izdisao maglio mu se oko nozdrva, a na grudima su mu treperili nabrekli mišići. Hari se pribila nazad uza zid. Konj je udarao kopitarna o tlo dok se mladi konjušar mučio da mu zategne kolane na sedlu.
Polako, momče. – Konjušar je delovao kao da mu je šesnaestak godina. Bledo lice bilo mu je usukano, a žgoljavo telo nije moglo da se izbori s mišićavom gromadom o kojoj se starao.
Hari je pogledala Krugera. Odmakao je dalje niz dvorište i zadubio se u razgovor s niskim sedokosim muškarcem i zgodnom ženom u farmerkama. Hari je počela da odmiče bočno uza zid. Crni konj je zagazio prema njoj, zabacujući glavu. Sledila se, zaprečio joj je put svojim masivnim telom. Krv joj je brže prostrujala kroz vene. Možda će početi da primenjuje svoje pravilo o visini do kolena i na druge vrste, a ne samo na pse.
Konjušar je pokušao ramenom da odgura životinju u stranu. – Dosta, Rotvajlere, prestani.
Konj se iskezio, pokazujući zube krupne kao kod dinosaurusa. Istegao je vrat prema Hari, i na licu je osetila njegov topli dah. Konjušar je cimao uzde, ali se konj izvijao na drugu stranu, pomahnitalo, sluđeno zureći u nju iskolačenih očiju.
A onda se bez upozorenja propeo. Vinuo se iznad Hari poput crnog zmaja, mlatarajući prednjim nogama desetak centimetara od njenog nosa. Vrisnula je i brzo prekrila lice rukama, priljubivši se uza zid. Čula je topot kopita, i očekivala je da je svakog trenutka zdrobe.
Začuo se glasan povik i prasak. Hari je provirila između prstiju. Prebledeli konjušar je izgledao prestrašeno. Bičevao je konja po grudima, a drugi konjušar je dotrčao da pomogne. Životinja je tako zacvilila da se Hari naježila po čitavom telu, ali nije mogla da se pomeri.
Drži mu glavu! – Bio je to Kruger. – Spusti ga, Edi, nateraj ga da pogne glavu!
Dva konjušara su zategla levu uzdu i naterala konja da pomeri glavu u stranu. Životinja se spustila na prednje noge trupnuvši o zemlju. A onda je počela da se rita zadnjim nogama, uzmičeći ka sredini dvorišta. Otimala se i frktala, dok joj se dlaka presijavala od znoja, ali dva konjušara uspela su nekako da je zadrže.
Polako, Hari je sklonila ruke s lica. Udovi su joj drhtali a pazusi joj se ovlažili. Uspravila se čekajući da joj se srce smiri, zadovoljna što je imala priliku da povrati dostojanstvo dok su svi bili zauzeti oko konja. To jest, svi sem žene koja je stajala s Krugerom. Hari je primetila da je gleda i začuđeno je trepnula. Ženin pogled je bio prikovan za nju kao pribadače.
Hari je oborila pogled i brzo stala da tobože stresa prašinu sa sebe kako bi sakrila nelagodu. Potom se drhtavim korakom uputila prema Krugeru. Ali pre nego što ga je stigla, on je prišao svom konju,
Jeste li dobro, gospođice?
Obratio joj se sedokosi čovek izboranog lica. Bio je Harine visine, a mladalačko telo odudaralo mu je od lica ogrubelog od vetra.
Klimnula je glavom, iz nekog razloga osećajući krivicu.
Mislim da jesam.
Posmatrala je Krugera kako nehajno prilazi unezverenoj životinji. Konj je budno pratio njegov prilazak, i dalje se ritajući i zabacujući glavu. Kruger je hodao nemarno, maltene vukući noge.
Hari je i dalje osećala pogled visoke žene. Ovog puta joj je uzvratila pogledom, i primetila njene oči boje mahovine i guste obrve iznad njih.
Očigledno niste naviknuti na konje – rekla je žena izvivši lepo oblikovanu obrvu.
Hari je osetila peckanje u obrazima. Izgleda da se ljudi ovde nadmeću u tome ko će se manje uzbuditi kad neka životinja pokaže svoju divlju stranu. Isturila je bradu.
U svom poslu se retko susrećem s njima – rekla je.
Sedokosi čovek je odmahnuo glavom. – Nisi ti kriva. To je Rotvajler Lad. Preka zver i kad je najbolje volje, ali je posebno naduren otkako ga je Bili Boj juče pobedio.
Hari je izvila obrve. – On se duri?
O, da. Svi oni imaju izlive besa. Rotvajler ne podnosi da bude zatvoren u mraku, Stedi Pegi ujeda ako joj priđete s pogrešne strane. Nekad su gori od dece. – Zaškiljio je ka Krugeru. – Ali ipak nema opravdanja za njegovo huligansko ponašanje.
Hari je pogledala u istom pravcu, ne znajući da li on misli na trenera ili konja. Štalski momci su oslobodili Rotvajlera, a Kruger je stao ispred njega. Trener je stajao ćutke, opuštenih ramena, visoko podignute glave. Konj je frktao i kopao zemlju prednjim kopitom, ali Kruger je ostao nepomičan, kao da njuši vazduh.
Sedokosi muškarac joj je pružio ruku. – Vini Arnold, glavni konjušar. Vi ste Salova ćerka, reče mi gazda. – Namignuo joj je. – Mada nije ni morao da mi kaže; vidi se po tim tamnim španskim očima.
Hari se osmehnula i rukovala se s njim. Visoka žena je frknula, okrenula im leđa i dobacila preko ramena:
Idem da vidim povređenu nogu u boksu dva.
Hari ju je posmatrala dok se udaljavala dugim korakom, a onda skrenula pogled na Krugera, čija je neverovatna staloženost počela da joj unosi nemir.
Možda je trebalo prvo da se najavim.
Ne obaziri se na njega, proći će ga – Vini je rekao tiše. – Da budem iskren, svi srno danas malo uzdrmani. Juče je ubijen jedan od suvlasnika konjušnice.
Da, čula sam za to. Sigurno vam nije lako.
Strašno. Ko bi uradio tako nešto? Bio je s nama skoro tri godine. Ti Džej se razumeo i u posao i u konje. – Klimnuo je glavom prema Krugeru. – Gazdi će nedostajati.
Hari je pogledala u istom pravcu. Trener i njegov konj i dalje su stajali na sredini dvorišta. Krugerovo držanje je bilo autoritativno, ali u isto vreme i blago, a ta kombinacija je umirujuće uticala na Rotvajlera Lada. Konj je prestao da se batrga i koluta očima, mada je glavu i dalje držao visoko, spreman da pobegne na prvi pogrešan potez. Kakve li su to poruke razmenjivali njih dvojica?
Vini je pogledao na sat. – Prva grupa je otišla pre deset minuta, ostao je još samo Rotvajler.
Hari je prvi put obratila pažnju na ostatak dvorišta. S tri strane je bilo oivičeno štalskim boksovima sa šiljatim krovovima, koji su ličili na nizove malih gradskih kuća u nizu. Konji su proturli glave poput radoznalih komšija, dok su štalski momci radili oko njih.
Skoro je završio – rekao je Vini. – Nikad mu ne treba dugo.
Hari je opet pogledala u Krugera. Još uvek je nepomično stajao na sredini dvorišta. Konj mu se sada malo-pomalo približavao, spuštene glave i poslušnog držanja. Meko je izdahnuo kroz nozdrve, i Kruger je konačno ispružio ruku i pomazio ga po vratu.
Vrati ga, Edi, nećemo ga izvoditi danas. – Kruger je predao uzde i pogledao na sat. – Ako Rob ikad odluči da se pojavi, može da jaše nekog drugog konja.
Hari je videla uznemirenost na licu mladog Edija i pretpostavila da on nije oduševljen mogućnošću da ostane sam s Rotvajlerom. Nije mogla da ga krivi zbog toga, ali Kruger kao da ništa nije primetio.
Trener se vraćao preko dvorišta, izdajući usput naređenja.
Vini, stavi Rotvajlera na spisak, da ga Kesi pogleda kasnije.
Prednja desna noga kao da mu je natečena.
Da, gazda. Trenutno pregleda nogu u boksu dva.
Konji iz boksova tri i osamnaest nisu pojeli svoje porcije, a Stedi Pegi je nateklo oko, tako da je morao i njih da pogleda.
Razumem.
Vini je brzo otišao svojim poslom, a Kruger je stao pred Hari kao da je red na nju da primi naređenja, a onda kao da se setio ko je ona. Pročistio je grlo i odvratio pogled na dvorište.
Proučavala je njegov tamni profil. Bilo je nečeg skoro majmunskog u njegovim gustim istaknutim obrvama i spljoštenom nosu. Možda mu je izgled primata pomagao da se zbliži sa svojim konjima. Onda se setila njegovog neverovatnog uticaja na Rotvajlera Lada i zaključila da je to bio nizak udarac.
To je biio očaravajuće – rekla je, nastojeći da izgladi situaciju. – Način na koji ste ga smirili.
Kruger je coknuo jezikom, a zatim viknuo ka drugom kraju dvorišta, trgnuvši Hari. – Edi, moraš da budeš čvrst s njim, pobogu, ne dozvoli mu da nasrće na tebe!
Edi je vukao Rotvajlera za uzde, razrogačenih očiju na mršavom licu, dok je konj nasrtao na njega.
Kruger je opsovao sebi u bradu, a zatim se ponovo okrenuo Hari. Gledao ju je netremice, ili je bar tako izgledalo ispod tih gustih obrva.
Konji čitaju naš govor tela bolje nego što mislimo – rekao je. – Ako im daš pogrešne signale, bićeš u nevolji.
Hari se narogušila. Da li je on to okrivljuje za Rotvajlerov ispad?
Usiljeno mu se osmhnula.
Čula sam da je samo imao loš dan na trkama.
Kruger ju je posmatrao nekoliko trenutaka. Onda je zažmurio i protrljao hrbat nosa. Kada ju je opet pogledao, njegove obrve više nisu bacale senku i prvi put mu je videla oči. Bile su tamne, smeđe, umorne.
Čujte, izvinjavam se. I zbog konja i zbog toga kako sam... – Zavrteo je glavom i uzdahnuo. – Da budem iskren, nije samo Rotvajler imao loš dan na trkama.
Hari je spustila pogled. – Da, znam. Čula sam za Ti Džeja.
Policija je dolazila da se raspituje. Konjušari, svi, šta da vam kažem... Svi smo van sebe od šoka. – Zavrteo je glavom kao da želi da razbistri misli. – To je van pameti. Ko bi hteo da ubije Ti Džeja?
Hari se ugrizla za usnu. – Zar nije bilo svedoka?
Bila je prevelika gužva i prevelika buka. Niko ništa nije čuo ni video. – Stegao je vilicu. – Upucan iz neposredne blizine, rekoše iz policije. Kao pogubljenje.
Hari se stegao želudac. Pogubljenje.
Garvin na kolenima, s pištoljem prislonjenim na glavu.
Prošla ju je jeza. Zavukla je pesnice duboko u džepove od vune. Glupo je od nje što se ponadala da dva ubistva nisu povezana. Ipak Ti Džejevo ime stoji na Garvinovom spisku, zar ne? Odmah pored njenog. On je sada mrtav, kao i Garvin.
Da li to znači da je ona sledeća?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:17 am



17.
Kad ste se parkirali ispred kuće, pomislio sam da ste novinarka.
Hari je iznenađeno pogledala u Krugera. To je bio prvi put da je prozborio u poslednjih deset minuta. Zgurila se od hladnoće i vratila pogled na krdo konja koje je kaskalo preko ravnice prema njima. Vetar joj je terao suze na oči i počela je da se kaje što je prihvatila njegov poziv da posmatra konje kako treniraju.
Zbog čega ste zaključili da nisam? – rekla je.
Pogledom joj je proučavao lice, prateći konture njenih obrva, nosa i usana, dok nije osetila kako joj obrazi gore. Bar joj je sad u licu bilo toplije.
Vratio je pogled na krdo konja koje je vijugalo poljem.
Nije teško prepoznati da ste Salova ćerka.
Klimnula je glavom i ponovo pogledala ogoljenu zaravan, udišući zreo miris vlažne zemlje i lišća. Kurag se prostire na hiljade neograđenih hektara zemlje, i Hari je stao mozak pri pomisli na tako užasnu izolovanost.
Konji su se lagano sve više približavali i čulo se zveckanje uzda i šljapkanje kopita po blatu. Mrak se razišao i za sobom ostavio zrnastu svetlost, pod kojom je sve izgledalo kao crno-beli film.
I koji od njih je Don Lajt? – rekla je. Kruger se namrštio. – Nije još stigao.
Jel’ ostao u dvorištu?
U ergelu stiže tek sledeće nedelje. – Kruger je pošao u susret svojim konjima, pogledavši je nestrpljivo preko ramena. – Mislio sam da znate.
Sad je bio red na Hari da se namršti. U glavi je premotavala razgovor s ocem, a onda se setila hipodroma s Garvinovog spiska. Da li je Don Lajt tamo? Požurila je za Krugerom.
Je li u Kenilvortu.
Naravno da je u Kenilvortu. Tamo je već dva meseca.
Hari je žmirnula. Imala je osećaj da joj nešto promiče, da joj klizi iz
ruku kao komad sapuna. Kruger se okrenuo od nje i obratio se svojoj družini.
Jašite ih kasom do kraja staze, pa ih vratite u laganom galopu tri furlonga, i onda u polubrzini poslednja četiri furlonga. – Istezao je vrat kako bi video između dvadeset i više konja. – Džimi? Ostani na začelju s Bili Bojem, imao je tešku trku juče.
Džokeji su odgovarali kiimanjem glave i rečima ,,da, šefe”, kao dobro uvežbani kadeti.
Motor je zabrujao negde iza Hari. Okrenula se i videla kako se mercedes zaustavlja na travi pored Krugerovog blatnjavog džipa. Vini, glavni konjušar, izašao je iz kola s mesta suvozača, vrteći glavom prema Krugeru i kolutajući očima. Plavokosi muškarac u crvenoj dukserici izašao je s mesta vozača.
Jesam li zakasnio? – Bio je nizak i tanak kao grana, sa širokim osmehom na licu, koji je Hari govorio da ga boli dupe što kasni.
Suvonjava figura iskliznula je sa zadnjeg sedišta. Bio je to Edi, konjušar. Njegovo ispijeno lice kao da je dobilo malo boje, dok je pogledom gutao linije sportskog automobila.
Kruger je besno pogledao plavokosog muškarca. – Rotvajler je povredio nogu, nije izašao.
Čuo sam.
Muškarac je zurio u Hari. Zavrnuo je rukave i otkrio mišićave podlaktice. Onda je zakoračio prema njoj i ispružio ruku.
Rob Devlin.
Hari se predstavila i rukovala se s njim, iako joj je, doduše, prišao toliko blizu da nije imala mesta da pruži ruku. Dah mu je mirisao na fermentisano voće, sladak od isparenja sinoćnjeg alkohola. Stajao je oči u oči s njom, stežući joj prste za nijansu jače nego što je trebalo.
Čujem da vam je Rotvajler pružio priliku da iskusite njegovu plahovitu narav – rekao je.
Imao je bele pravilne zube, bistre sive oči, ali na koži su mu se videli tragovi vremena. Izgledao je kao kršan muškarac koji voli prirodu, pocrveneo na vetru, ali za nekoliko godina koža će mu propasti kao nekome ko je proveo život na moru.
Verovatno sam ja kriva za to. – Hari je polako izvukla ruku iz njegovog stiska, osetivši mišiće njegovih žilavih šaka. – Mislim da sam ga prepala.
U sebi, Hari je bila ubeđena da je konj jednostavno lud, no ipak, ovi ljudi su ljubitelji životinja.
Kruger je pucnuo prstima. – Džimi, pusti Roba na Bilija Boja. – Prostrelio je Roba pogledom. – Drži ga na začelju. Kiša je padala celu noć, ne želim da rizikujem da povredi kolena na klizavom terenu.
Rob je prošao pored njega kao da ga nije čuo, uputivši se ka začelju krda. Kao da su osetili da je vreme za pokret, konji su mrvili zemlju kopitama i mlatarali repovima. Na Krugerov znak, počeli su da se odvajaju trčeći u parovima, noseći na leđima džokeje zgurene poput majmuna. Rob Devlin je zauzeo poziciju na začelju.
Hari je stajala pored Krugera i Vinija, i posmatrala konje u galopu. Edi je stajao iza njih, a pridružio mu se i nesrećni konjušar koji je upravo izgubio konja.
Vini je coknuo zubima. – Bolje bi bilo da pustimo nekog radnog džokeja da ga vodi.
Kruger je prineo dvogled očima. – Videćemo.
Hari je proučavala trenerovo visoko krupno telo, dok je on posmatrao svoje konje na olovnosivom dnevnom svetlu.
Izgledao je kao da bi trebalo da lovi krupnu divljač u savani, a ne da se smrzava na blatnjavim poljima Kildera. Slušala ga je kako se raspravlja s Vinijem o konjskim tetivama i zadnjim levim nogama, i morala je da prizna da i ovde deluje kao da je na svom terenu.
Kopita su tutnjala u daljini. Kruger se premeštao s noge na nogu podešavajući dvogled.
Evo prvog para.
Vini je pogledao kroz dvogled, dok se Hari upiljila preko polja. Dva konja su grabila prema njima, prelazeći teren ujednačenim tempom.
Kruger je progunđao. – Artemis se neskladno kreće, pogledaj ga. Hari ga je načas pogledala. Artemis. Još jedno ime s Garvinovog
spiska.
Dva konja su protutnjala pored njih, frkćući u ritmu kopita. Kruger ih je posmatrao sledećih nekoliko stotina metara, a onda je spustio dvogled. Hari je grickala usne pa se odlučila da upita za nekoliko imena.
Otac mi je mnogo pričao o vašim konjima. – Proučavala je Krugerov ozbiljan profil dok je pokušavala da se seti imena s Garvinovog spiska. – O Onestu Bilu i Ekscelzioru, na primer. Jesu li još uvek u vašoj štali?
Je li to ona umislila ili se njemu zategla vilica?
Rob upravo jaše Onestu Bila – rekao je, i brzo vratio dvogled na oči. – Ekscelzior je mrtav.
Kruger se malo odmakao, usredsredivši se na sledeći par koji je trčao prema njima. Hari je susrela Vinijev pogled i snuždila se. On je na to odgovorio blagonaklonim izrazom lica, kao da pokušava da nadoknadi osorno ponašanje svog šefa.
Polako mu je prišla i tiho prozborila: – Jel’ pao?
Vini je klimnuo glavom. – Na prvoj trci posle Kejptauna. Nema ničeg goreg od povratka kući s praznim boksom. Mučno putovanje.
Hari je osetila kako su joj se nakostrešile dlake na rukama. Kejptaun. Eto opet te južnoafričke teme koja se stalno ponavlja. Sve ukazuje na to da postoji veza između Garvinovih mutnih poslova i konja iz Krugerove ergele. Setila se imena fajla s listom konja: VV- Tovar. Ako su dijamanti tovar, da li to znači da ih konji transportuju?
Posmatrala je Krugerova kruta leđa. Njegov govor tela urlao je ,,ne uznemiravaj’’ i bila je sigurna da su ti signali upućeni njoj. Prišla mu je s boka, baš u trenutku kad je sledeći par konja projurio ispred njih.
Da li često vodite svoje konje na trke u Južnoj Africi? – rekla je.
Kruger je coknuo i kratko je pogledao zadržavši dvogled pred očima. – Zašto bih to radio?
Oh, ne znam. – Nije se obazirala na njegove ljutito stisnute usne.
Tamo se održava mnogo velikih trka, zar ne?
To je predalek put za konje. – Odjednom je skinuo dvogled s očiju i opsovao. – Vini, šta se to desilo tamo? Nisam video. Kako je Merlin prošao?
Vini je podigao palac, ne skidajući dvogled s očiju. – On je vođa, nema šta.
Kruger je mrzovoljno frknuo, razdražen što ga je prekinula. Hari ga je ignorisala. To je dobra strana susreta s nepristojnim ljudima: svojim ponašanjem dopuštaju vam da budete jednako nepristojni prema njima.
Znači, nikad ne vodite konje na trke u Južnoj Africi? – bila je uporna.
Pogledao ju je srdito. – Naravno da ne. Čemu? Imamo obilje dobrih trka u Irskoj i Velikoj Britaniji.
Hari se namrštila. Delići informacija koje je imala nisu se baš uklapali.
Gazda, evo dolazi Bili Boj.
Kruger je brzo podigao dvogled na oči. – Šta to radi, dođavola?
Hari je pogledala u istom pravcu. Sledeća dva konja su išla prema njima, ali za razliku od ostalih koji su trčali ukorak jedan s drugim, ova dva nisu delovala usklađeno. Bili su na osam dužina razdaljine jedan od drugog.
Previše ga zadržava. – Kruger je zvučao napeto. – Šta to izigrava?
Hari se zaškiljila u konja koji je zaostajao. Zbog Robove crvene dukserice odudarao je kao zvezda Danica od dnevnog sivila.
Ipak će to da uradi, gazda.
Ubiću ga, jebem li mu sunce.
Hari je pogledala Krugera. Vilica mu je očvrsnula a koža kao da mu je potamnela. Osetila je da se Edi pomera iza nje, približavajući se kako bi bolje video. Vratila je pogled na Roba. Pognuo se niže iznad vrata Onesta Bila, i počeo da ga izjahuje.
Gospode! – Kruger je naglo spustio dvogled, i brzo ga opet nabio na oči. Vini mu je prišao.
Onest Bil je jurnuo poput rakete. Dugim koracima kao da je lebdeo
iznad tla, sustižući konja ispred sebe.
Kruger je mlatarao rukama. – Devline! Zakoči ga!
Konj ispred Onesta Bila mora da je osetio da ovaj hoće da ga prestigne, jer je iznenada pružio korak. Onest Bil je jurišao za njim. Dva konja su trčala galopskom stazom, grmeći kopitama, razbacujući blato oko sebe. Onest Bilu su uši bile priljubljene uz glavu, vrat izvijen. Metar po metar, skraćivao je razdaljinu sebe i drugog konja.
Upropastiće ga, dođavola!
Hari je osećala otkucaje srca u grlu. Konji su se izjednačili. A onda, u poslednjem naletu ubrzanja, Onest Bil se probio napred.
Polako, Kruger je spustio dvogled, i dalje uprtog pogleda. Hari se ugrizla za usnu, a čak je i Vini izgledao zabrinuto. Konji su usporili i tada se Onest Bil okrenuo i zakaskao nazad ka njima.
Kruger je stajao nepomično visoko uzdignute glave. Bila je to ista poza koju je imao s Rotvajlerom Ladom, ali ovoga puta bez blagosti u stavu.
Rob se zaustavio pored njih i skliznuo s konja na zemlju. Pogledao je u Hari s osmehom, a Kruger se sagnuo i prešao rukama po nogama Onesta Bila. Kada je progovorio, glas mu je bio tih.
Namerno si to uradio. Inscenirao si zaostatak kako bi ga isprovocirao.
Rob je slegnuo ramenima i prebacio ruku Onestu Bilu oko vrata. Naslonio se na snažno konjsko rame i prekrstio gležnjeve. Izgledao je kao dečak sa svojim voljenim ponijem.
On je sprinter, Dene, on to voli. – Rob je potapšao konja po vratu. – Pogledaj ga, za ime boga.
Hari je morala da prizna da konj izgleda prilično veselo. Gurkao je Krugera po ramenu, načuljenih ušiju i radoznalih crnih očiju.
Edi je stao konju uz bok i počeo da mu gladi slabine. Dečak je bio zajapuren, a oštre jagodične kosti su mu štrčale poput sečiva. Pogled pun neskrivenog divljenja bio mu je prikovan za Roba.
Kruger se uspravio i besno pogledao u džokeja. – Ako si mu sjebao kolena, pobrinuću se da više nikad ne jašeš ni za koga.
Onda je pogledao u Onesta Bila, i malo opustio ramena. Obuhvatio je šakom baršunastu bradu konja, i pomazio mu visoko čelo, šapućući mu kao otac bolesnom detetu.
Hari je posmatrala dva muškarca, njihova uzajamna netrpeljivost kao da je potirala ljubav koju su delili prema hrabrom konju između njih.
Uzdahnula je. Kako se, dođavola, Garvin Oliver uklapa u ovaj neobični svet?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:18 am




18.
Kruger je upalio motor džipa.
Imamo doručak za sve u kući. Hoćete li da nam se pridružite? – Proučavao je njeno lice. – Izgledate kao da bi vam dobro došlo da se malo okrepite.
Hari je izvila obrve. Nikad nije videla da neko tako lako prelazi iz nepristojnosti na ljubazne pozive. Odmahnula je glavom i vezala pojas.
Hvala, nema potrebe.
Sada joj je trebalo da se osami i smisli sledeći korak. Utonula je u sedište i zažmurila. Možda samo gubi vreme. Na kraju krajeva, šta je saznala? Svakako nije ništa bliže tome da nađe Bet i dokaže svoju nevinost Hanteru. Osetila je da joj se ramena opuštaju. Možda bi trebalo da se povuče i prepusti stvar policiji.
Džip je odskočio kao gumena lopta kad su naleteli na džombu na putu. Hari je širom otvorila oči, a potres joj je iznenada izazvao navalu adrenalina, kao da ju je neko polio hladnom vodom. Uspravila se pokušavajući da otrese pospanost. Kruger je u pravu. Treba joj okrepljenje.
U stvari, možda bi mi prijali kafa i tost – rekla je.
Kruger je slegnuo ramenima, i nastavili su da se truckaju džipom preko polja dok nisu izašli na uzani put. Neko vreme su se vozili u tišini. Malo napred, eskadrila vrana se obrušila na ravnicu, da bi se zatim vinula nebu pod oblake. Osim njih, ničega nije bilo na Kuragu.
Kočnice su zaparale tišinu. Hari se okrenula u sedištu izvijajući vrat unazad. Iza njih, mercedes je izašao iz krivine, a onda zagrmeo pravo prema njima. Kruger je iznervirano škljocnuo zubima i nastavio da vozi istom brzinom.
Hari je zarila nokte u sedište. Gume su zaškripale kad je mercedes naglo usporio, na desetak centimetara od branika džipa. Hari je kroz vetrobransko staklo videla osmeh na licu Roba Devlina. Edi je
sedeo pored njega, sijajući od sreće. Rob je izazivački turirao motor, potom skrenuo u drugu traku i projurio pored njih.
Hari je krišom pogledala u Krugera. S tim spljoštenim nosom i obešenim usnama izgledao je kao profesionalni bokser, a izrazom lica odvraćao ju je od želje za bilo kakvim ćaskanjem.
Izgleda da Rob ima bar jednog obožavaoca – kazala je.
Kruger ju je cinično pogledao. – Mislite na Edija? Ja, Rob je njegov heroj, nema šta. Trčkara za njim kao kučence. Edi već godinama radi kao šegrt u ergeli i jedino što želi jeste da postane trofejni džokej, baš kao Rob.
I hoće li uspeti?
Kruger je odmahnuo glavom. – Nema ruke za to. Nema ni osećaj za brzinu. U najboljem slučaju, biće osrednji džokej. – Slegnuo je ramenima. – Pretpostavljam da ću jednom morati to da mu kažem.
Hari je osetila žal u Edijevo ime. Život nekad jednostavno ne ispuni očekivanja.
Nastavili su da se voze u tišini dok nisu stigli do dvorišta i Kruger je parkirao kola iza kuće. Robov mercedes već je bio tu.
Hari je izašla iz džipa i ušla za Krugerom u kuhinjsku perionicu natrpanu kaputima i čizmama. U vazduhu se osećao memljiv vonj osušene kišnice. Kruger je nožnim prstima upro u pete i izvukao noge iz gumenih čizama. Hari je pogledala u svoje patike. Bile su obložene masom takve smeđe boje da se iskreno ponadala da je to blato. Videla je da Kruger obuva cipele i zapitala se kakav je protokol kuće. Da li i od nje očekuje da hoda po kući u čarapama?
Kruger je pogledao na njene noge. Izgledao je kao da će svakog trenutka da ih podigne i pogleda kao da su konjska kopita.
Jel vam ne smeta da se izujete? – rekao je.
Hari mu se nevoljno osmehnula i zbacila patike s nogu. Zatim je u čarapama pošla za njim iz kuhinjske perionice u prostrani hodnik. Tepih je bio iskrzan a zidovi prekriveni portretima konja. Slani miris slanine širio se vazduhom i Hari je odjednom shvatila da umire od gladi.
Odjednom je stala kao ukopana. Pred nju su izašle dve vučje
prilike. Kruger je pucnuo prstima i psi su krenuli za njim, isturivši jezik, oborivši glave ispod ramena. Hari je progutala knedlu. Zašto bi iko želeo da ima par pasa koji izgledaju kao čuvari pakla?
Kruger joj je pokazao na sobu desno. – Slobodno sedite.
Prepustićemo kuhinju ostalima.
Polako ga je mimoišla, pazeći da ne pravi nagle pokrete koje bi psi shvatili kao signal za napad. Posmatrala je Krugera kako odlazi hodnikom sa svoja dva pratioca u senci.
Opake životinje, zar ne?
Hari se okrenula. Rob Devlin je sedeo za velikim starinskim stolom, s podignutim nogama. – Slatki mali đavolčići, tako ih ja zovem.
Još uvekje imao čizme na nogama i Hari je primetila da je sto umrljan blatom. Pravila kuće očigledno se ne odnose na njega. Zgrčila je prste na nogama, obuzeta nelagodom što ima samo čarape na nogama.
Razgledala je po sobi. Kao i sto, sav nameštaj je bio zastareo i kabast, s previše tamnog drveta i izbledelim presvlakama. Rob je spustio noge na pod.
Šta kažete na Bilija Boja?
Hari je slegnula ramenima. – Ne razumem se mnogo u konje, ali rekla bih da je poseban.
Poseban, nego šta. Den će ga ponuditi kao rasplodnog pastuva za sezonu ili dve, ali sada je na vrhuncu snage.
Hari se naslonila na drugi manji sto pored zida. – Tom Džordan je bio njegov vlasnik, zar ne?
Iznenađeno je izvio obrve. – Poznavali ste Ti Džeja?
Nisam, ali mislim da ga je moj otac poznavao. – Zastala je. – Čula sam šta se juče desilo na trkalištu.
Rob je oborio pogled. – Još uvek ne mogu da verujem. Zašto bi neko ubio Ti Džeja? I to dok je nosio sina na ramenima. Bože.
Dobro ste ga poznavali?
Sasvim dovoljno. On i Den su godinama bili poslovni partneri.
Bio je partner u ergeli?
Klimnuo je glavom. – Den je stručnjak za konje, ali Ti Džej zna s parama. To jest znao je.
Kako to izgleda?
Rob je slegnuo ramenima. – Den bira jednogoce, a Ti Džej ih plaća. U poslednje vreme, Den je počeo da ulaže sopstveni novac, kupujući konje za kasniju preprodaju vlasnicima. Dresira ih i potom trenira, uglavnom za galopske trke na ravnom. Onda ih izvodi na trke dok ne napune otprilike tri godine, a potom ih prodaje kao pastuve za rasplod i deli profit s Ti Džejom. Fin posao. Dosad.
Hari se setila svog oca i Dona Lajta. – Ali on trenira i konje drugih vlasnika, zar ne?
Naravno, kupuje konje i trenira ih za bilo koga s dovoljno love, a on uzima deo kolača. Ali najbolji jednogoci su uvek išli Ti Džeju.
Kao Bili Boj.
Tako je. – Ustao je i zaobišao sto ka njoj. – Fantastičan pedigre, jedan od potomaka Forta Vuda. Den je imao sreće što ga je dobio.
Fort Vud?
Pastuv šampion iz devedeset osme. Te godine su njegovi potomci osvojili najviše nagrada.
Stao je tačno ispred nje, toliko blizu da je narušavao njen lični prostor. Da nije bilo stola, pomerila bi se unazad. Nelagodno se promeškoljila uza sto.
Znači, Den je dobro izabrao – rekla je.
Den uvek dobro izabere. – Bio je tek nekoliko centimetara viši od nje, što je verovatno značilo da je previsok za džokeja. Iako je bio mršav, bilo je nečeg izrazito muževnog u njemu.
Da li je izabrao Rotvajlera? – Hari je pitala.
Rob se nacerio. – Aha, i taj mangup je rođeni pobednik, nema sumnje. Južnoafrička linija nijednom dosad nije izneverila Dena.
Hari je zurila u njega. – Južnoafrička?
Bili Boj je uzgojen u Kimberliju, isto kao Fort Vud. Rotvajler je iz uzgajivačnice u Port Elizabetu.
Čekajte. Hoćete da kažete da Den nekad kupuje konje u Južnoj Africi?
On sve konje kupuje u Južnoj Africi. Svi to znaju. To mu je kao zaštitni znak.
Čak i Dona Lajta?
Rob je klimnuo glavom. – Den ga je kupio u Kejptaunu pre nekoliko meseci. Još uvek je u Kenilvortu, stiže sledeće nedelje,
Zašto se toliko dugo zadržava u Kenilvortu?
Tamo se nalazi karantinska stanica. Moramo da budemo sigurni da se oslobodio mušica i komaraca; te male napasti prenose bolesti.
Hari je grickala donju usnu. Znači Don Lajt nije u Kenilvortu na trkama; čeka potvrdu da je zdrav pre nego što ga utovare u avion za povratak kući. Polako je skliznula u stranu uz ivicu stola, van Robove orbite, pitajući se kako je sve to povezano.
Dugonoga žena ušetala je u prostoriju i zaustavila se čim je spazila Hari. To je bila zgodna dama s oholo izvijenim obrvama. Obratila se Robu.
Gde je Den?
Džokej joj se lenjo nasmešio. – Otišao po doručak za svoju novu prijateljicu.
Žena ga je prostrelila pogledom, od kojeg se Hari naježlla, i potom gordo izašla iz sobe. Rob se tiho nasmejao sebi u bradu.
Ko je to? – pitala je Hari.
Kesi? Ona je štalski veterinar. – Rob joj je namignuo.
Posebno pazi ženke u Krugerovoj blizini. Većinu uspe da rastera.
Oni su par?
Rob je napravio grimasu. – Ona misli da jesu. Ako mene pitaš, Kruger je samo u prolazu. On ne mari mnogo ni za šta osim za svoje konje.
Hari je zapamtila da se ubuduće drži što dalje od nje. Prišla je prozoru na drugoj strani prostorije koji gleda na glavno dvorište. Napolju je voda pljuštala po zemlji dok su konjušari kupali konje polivajući ih crevom. Rob je stao pored nje. Kada je progovorio, glas mu je bio tih.
Sada kada je Ti Džej mrtav, možda će stvari morati da se promene.
Hari ga je pogledala. Lice mu je izgledalo upalo na oštroj direktnoj dnevnoj svetlosti, ali vilica mu je bila napeta.
Samo jedno znam – nastavio je. – Kuda god da Bili Boj ode, ja idem s njim. On i ja imamo blistavu budučnost zajedno.
Bili Boj nikuda ne ide.
Hari se okrenula. Kruger je stajao iza njih noseći poslužavnik. Besno je pogledao Roba, tresnuo poslužavnik na spojene stolove, i smestio se za veći sto. Hari se osećala kao učenica koju su uhvatili kako pljuje direktora. Instinkt joj je govorio da ne mrda da ne bi navukla njegov bes. Na kraju je glad pobedila i uzela je tost s poslužavnika.
Kruger je prelistavao neke papire, i Hari je prvi put primetila dva laptopa u sobi, na svakom stolu po jedan. Ne razmišljajući, pogledom je pratila njihove kablove, pretraživala police. Analiziranje okruženja u potrazi za tehničkim slabostima sad joj je već dolazilo samo od sebe, ali s tim bi obično počinjala istog trena kada bi kročila u prostoriju. Izgleda da joj instinkti opet otkazuju.
Našla je ono šta je tražila na polici blizu prozora. Mala kutija, ne mnogo veća od džepne knjige. Red zelenih svetala treperio je duž jedne strane, dok je iz suprotnog ćoška virila signalna antena. Oprema za bežični internet. Ponovo je pogledala u Krugera. Elektronika je štrčala u sobi, koja je izgledala kao da pripada nekoj bakici, i sve je u njoj vapilo za renoviranjem.
Pijuckala je kafu, i primetila kako Rob merka poslužavnik. Iznenada se okrenuo, gurnuo pesnice u džepove, i ushodao se po sobi. Njegova tanka figura je delovala napeto, kao u nekom previranju, i Hari je pogledala u tanjir pun prepečenog hleba. Ko zna koliko se iscrpljuje izgladnjivanjem da bi održao nisku kilažu?
Kruger ga je pogledao. -Idalje planiraš da jašeš u Kejptaunu u nedelju?
Aha. Međunarodni džokejski šampionat. Gledaš u novog šampiona.
Kruger je ignorisao njegovo hvalisanje. – Upisaću te uz Artemisa za Lepardstaun kad se vratiš. Ako budemo imali sreće, zemlja će se
osušiti dotad.
Nadajmo se. Vuče se kao puž na mekoj podlozi.
Sledećih nekoliko minuta nisu se obazirali na Hari i razgovarali su o vremenu i isušivanju tla. Ona se isključila i odlutala do portreta konja na zidu. Plemenite životinje posmatrale su je sa slika bistrim, inteligentnim očima. Zagledala se u njih. Kakva je veza između Krugerovih konja i Garvinovih poslova s dijamantima? Da li ih zaista koristi kao kurire? Zaustavila se ispred veličanstvenog konja boje kestena, čela visokog i mudrog kao u sveca. Da li je Kruger na bilo koji način umešan u to što se dešava? Da li je klion samo žrtva, kao ona?
Pogledala ga je preko ramena. Primetio je to i prekinuo razgovor, pogledavši u sliku na zidu.
To je Onest Ril kad je tek došao u ergelu – rekao je. – Vaš otac je želeo da ga kupi, ali Ti Džej nije hteo da popusti.
Pritisnuo je nekoliko tipki na laptopu. – Uzgred, možete da kažete Salu da sam mu pronašao drugo ždrebe. U Kejptaunu je na aukciji jednogodac iz Forta Vuda. Idem tamo za nekoliko dana da ga proverim.
Moj otac kupuje još jednog konja? – Hari je pomislila na gubitak koji je pretrpeo prethodne večeri i pitala se kako to može da priušti.
A šta je s Donom Lajtom?
Ne brinite za njega, u sigurnim je rukama. Naš konjovodac je već odleteo tamo da ga dovede. Izgleda da se plaši letenja, ali Eva će se pobrinuti za njega.
Hari se namrštila. – Eva?
Na pomen tog imena upalila joj se lampica, ali je brzo potom pregorela.
Eva Darsi. Ona je najbolji konjovodac u ovom poslu kad je reč o avionskom transportu konja. – Klimnuo je glavom ka fotografiji na zidu. – To je ona s Bilijem Bojem.
Hari je vratila pogled na fotografiju. Mlada žena je stajala pored Onesta Bila, držeći jednu ruku na njegovom vratu, a u drugoj uzde. Bila je mršava, dečačke figure, a lice joj je bilo u senci džokejske
kacige koju je nosila. Hari se približila da bolje vidi. Želudac joj se prevrnuo od iznenađenja kad ju je prepoznala.
Žena joj se smešila Betinim iskošenim očima.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:18 am




19.
Mani, jesi li budan?
Takatin glas je zakrčao kroz mrak. Mani se pogurio dublje pod ćebe i daljc žmureći. Uprkos hladnijem noćnom vazduhu, preznojavao se.
Sutra mu ističe ugovor. Zauvek će napustiti rudnik i spasti se prašine koja ga je davila i tunela koji su ga gušili. Ali bez dijamanata sve će biti uzalud. Stegao je prste oko kamena koji je držao u pesnici.
Mani?
Šakali su zavijali oko logora. Mani je zadrhtao, oblio ga je hladan znoj. Trebao mu je još samo jedan dan. Samo još jedan dan da Voker propusti njegov prtljag kroz rendgen. Bez Vokera, kako da iznese dijamante?
Takatin ležaj je zaškripao. – Ne smeš da razmišljaš o Alfredu. Ništa nisi mogao da uradiš.
Manijev mozak su preplavile Okerove slike: njegovo masivno telo nadvijeno nad Alfredovim lešom, njegovo sečivo spremno da zaseče meso. Mučnina mu se uskovitlala u želucu. Otvorio je oči. Takata se nagnuo preko ležaja prema njemu.
Sutra, kad dođeš kući, reci Aši da je njen stari dobro.
Nasmejao se, a pluća su mu zakrkljala. – Reci joj da sam se ugojio.
Napad kašlja cepao je starčeva pluća. Žgoljava ramena tresla su mu se pri svakoj konvulziji, a telo mršavo kao kostur delovalo je kao da će pući. Tiho, Mani mu je pružio flašu vode koju je krio ispod kreveta. Posmatrao je Takatu kako ispija gutljaje isprekidano dahćući. Obojica su znali da se starac nikada neće oporaviti. Pluća su mu otkazala, izrešetana oštrim česticama kremena i azbestnim vlaknima tanjim od dlake.
Mani je slušao krkljanje starčevih pluća. Kada je Manijev otac umro, Takata je pomagao dajući im hranu i novac, iako je i sam
imao vrlo malo. – Ništa mi ne duguješ – rekao bi. – Mi smo komšije, to je sve.
Takati je sada ostalo još dve nedelje do isteka ugovora. Mani se nadao da će starac poživeti dovoljno dugo da se vrati kući svojoj ćerki. Ako umre u rudniku, nikad neće dozvoliti da iznesu njegovo telo.
Takata je polako legao natrag u žičani okvir svog ležaja.
Jel’ sve spremno za sutra?
Nemoj da brineš o tome. – Maniju je grlo bilo suvo. – Nastavi da spavaš.
Kad se ovo završi, vraćaš se u Kejptaun?
Da.
Od Takate se kroz mrak začulo ,,pih, pih”. – Fatima, moja rođaka, živi u Kejptaunu. Tamo su svuda droge i bolest. Svi sinovi su joj umrli.
Znam, rekao si mi. Ali ja ne živim u nekoj udžerici na Fletsu.
Takata se nagnuo ka njemu u mraku. – Siguran si da je sve spremno?
Da. Sad spavaj.
Mani je čvrsto zatvorio oči. Neumorno zujanje insekata odzvanjalo mu je u ušima i odjednom je osetio da mu nedostaje vazduha. Šta će se desiti kad ne bude uspeo da iznese dijamante? Dileri koji čekaju sledeću isporuku već su mu ubili majku. Ko će biti sledeći? Zamislio je Ašine bademaste oči i osetio vrtoglavicu.
Stisnuo je pesnice i osetio hladni kamen na dlanu. Bubašvabe su gmizale svuda oko njega u mraku. Posle nekog vremena, Takatino sporo krkljavo disanje reklo mu je da je starac zaspao.
Mani je polako skinuo ćebe sa sebe, sada već natopljen znojem. Pogledao je po sobi. Ostali muškarci su bili samo zgurene figure, koje su kašljale i stenjale u mraku. Ustao je, ubacio kamen u džep i pažljivo krenuo između ležajeva, ka klozetu u dnu sobe, prateći kroz mrak vonj ljudskog izmeta.
Insekti su mu trčkarali ispred nogu. Hladan vazduh i prašina vitlali su kroz polomljene prozore u visini tavanice, van domašaja. Osim
onog jednog iznad klozeta.
Mani je podigao pogled ka prozoru. Nalazio se na otprilike tri metra od poda. Stao je na prljavu keramičku šolju a zatim skočio i uhvatio se za ivicu prozora, mlatarajući nogama u potrazi za osloncem. Podigao se na sims, zatim se polako provukao kroz otvoreni prozor i dočekao se na zemlju na sve četiri.
Pogledao je unaokolo. Ispred njega, dvostruka električna ograda stajala je na putu šipražju koje je bujalo. Drveće bagrema ocrtavalo se kao crne senke na horizontu. Iza njih, na severu, prostirala su se brda Kuruman, gde je plava azbestna prašina trovala crvenu zemlju. Mani je uzdrhtao. Tamo ga je čekao kurir koji je radio za krijumčare dijamanata.
Sove su zloslutno hučale iz gnezda u rudničkim oknima. Mani je preslušavao noćne zvuke, osluškujući stražare. Znao je da iza njega reflektori pretražuju logor kao dva velika oka. Čučnuo je uza zid, na mestu nevidljivom s osrnatračnice. Onda je podigao nogavicu i odvezao varjaču i veliki nož koji su mu bili privezani za list noge. Jedno je bilo za kopanje; drugo zaštita od zmija.
Izvukao je dijamant iz džepa, okrenuvši ga u ruci. Pokvareno mleko je učinilo svoje. Izazvalo je stomačne grčeve koji su mu pročistili creva. Očistio je kamen najbolje što je mogao koristeći proključalu vodu sa zarđalog rešoa u spavaonici.
Mesečina je obasjala srebrnasti sivi kamen. Bio je najveći koji je našao, možda od preko dvesta karata. Jedva je mogao da zatvori pesnicu oko njega. Spustio je kamen pored sebe, uhvatio varjaču obema rukama i počeo da vadi prašnjavu zemlju.
Prvi dijamant je pronašao kad mu je bilo deset godina, ubrzo pošto se njegova porodica preselila iz Angole. Igrao se s Ašom kada je otkrio kamen blizu gustiša divovske bambusove trske. Ta zemlja je bila u vlasništvu korporacije Van Viks. Kamen je dao ocu i ubrzo nakon toga područje je bilo ograđeno bodljikavom žicom i zatrpano tonama otpada. Tu nikad nisu vršena rudarska iskopavanja.
Otad je video kako Van Viks zatvara mnoge oblasti bogate dijamantima. Zatvorili su plodne rudnike, smanjili proizvodnju. Čak
su pretvorili vredno zemljište bogato kimberlitom u nacionalne parkove. Pokloni južnoafričkom narodu, rekli su. Ali Mani je znao da nije reč o tome. Nije slučajnost što je u nacionalnim parkovima iskopavanje ruda zabranjeno.
Varjača je udarila o metal. Mani je isterao još prašine, a zatim iskopao limenu konzervu koju je zakopao nekoliko noči ranije. Polako je skinuo poklopac. Unutra su bila preostala tri dijamanta koja je pronašao. Jedan je bio mali, veličine bobice. Ali druga dva su bila veća od jajeta.
Slepi miševi su zakričali iznad njega, preletevši u jatu s drveta na drvo. Mani se ukipio, osluškujući zvuk koji ih je možda prepao. Ništa. Ubacio je novi kamen u konzervu i nežno zazveckao.
Vidi, vidi malog kafira.
Mani je brzo podigao glavu. Oker je stajao pored zida, s automatom uperenim Maniju u čelo.
Znao sam da ću te uhvatiti pre ili kasnije. – Oker se osmehnuo, omlitavelo lice tonulo mu je u debeli podvaljak.
Maniju se prevrnuo stomak, ali nije mogao da se pomeri. Okerov pogled skliznuo je na konzervu s dijamantima.
To daj meni.
Polako, dok su mu kolena klecala, Mani se uspravio. Zamutilo mu se pred očima dok je zurio u crnu šupljinu cevi Okerove puške. Pružio mu je limenu konzervu.
Oker ju je zgrabio i kamenje je zazvečalo. Pogledao je unutra i iskolačio oči.
Gde si ovo našao? – šapnuo je.
Mani je jedva progutao knedlu koliko mu je grlo bilo suvo. – U rudniku.
Oker mu se uneo u lice i gurnuo mu pušku u grudi. – Ne laži. U ovom rudniku nema tolikog kamenja. Govori odakle ti.
S jalovih stena, kunem se. – Mani je liznuo usne. – Mašine ih odbacuju.
Oker je zaškiljio. Mani se naježio zgađen samim sobom pri pomisli da je upravo izdao svoju porodicu. Ali bez Vokera je ionako sve već
bilo gotovo.
Oker je uzmakao i spustio konzervu na zemlju. Potom je naslonio pušku na rame i naciljao.
Ja, e pa sad je to moje kamenje, mali kafiru.
Mani je zadržao dah. Oker je pogledao oko sebe. Onda je odjednom spustio nišan. Prebacio je pušku preko ramena i dohvatio palicu koja mu je visila s kaiša. Pakosno je gledao u Manija dok je udarao ojačanim, zadebljanim vrhom palice o dlan. A onda je, bez upozorenja, zamahnuo u stranu i odalamio Manija po stomaku.
Mani je pokušavao da udahne kad mu je Oker izbio vazduh iz pluća. Kolena su mu popustila i stropoštao se na zemlju. Čučnuo je uza zid, boreći se da đođe do daha. Okerovo telo se nadvilo nad njim. Manija je trgao odblesak mesečine s metala i spazio je nož u Okerovoj ruci. Tad je shvatio. Pucanj iz puške bi privukao druge stražare, koji bi tražili svoj deo dijamanata. Oker je hteo da to ipak bude muklo ubistvo.
Mani je počeo da napipava po prašini oko sebe. Oker je podigao ruku spreman da zada udarac. Manijevi prsti su dodirnuli nešto hladno i dugačko. Njegov nož za zmije.
Kaži zbogom, mali kafiru.
Mani je zgrabio nož obema rukama i zamahnuo uvis, zarivajući metal duboko u Okerove grudi. Stražar je besno zurio u njega s visine, razrogačenih očiju, s nožem u ruci koja se zaledila u vazduhu. Kapi krvi su mu se skotrljale niz bradu. Mani je osetio da mu nešto toplo curi niz prste. Izvukao je nož. I tada se, polako, Oker stropoštao na zemlju.
Mani je uzmakao puzeći. Nešto je srušio iza sebe, pa se okrenuo. Limena konzerva ležala je oborena, a dijamanti su se prosuli po zemlji. Cekao je da začuje povike, pucnje, trčanje.
Ali ništa se nije čulo. Samo zrikavci u mraku.
Mani je podigao jedan dijamant i zagledao se u Okerovo ogromno telo. Pomislio je kako crna tela moraju da budu sahranjena na zemljištu rudnika, kako neko u njima ne bi prokrijumčario
dijamante. Stegao je prste oko drške noža. Možda nije dozvoljeno iznositi crna tela iz rudnuka.
Ali bela jeste.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:18 am





20.
Eva Darsi. Mala Ivi Oliver.
Kako je moguće da je to jedna ista osoba?
Hari je koračala hodnikom dok ju je Kruger pratio u stopu, kao izbacivač koji je sprovodi napolje. Razbijala je glavu razmišljajući. Zamislila je Betin pasoš i Evinu fotografiju s Garvinovog stola. Školske uniforme su oduvek iste; i slika ni po čemu nije morala da bude skorijeg datuma. Čak i tako, teško je zamisliti da bi po godinama mogla da prođe kao sopstvena majka.
Hari je ušla u kuhinjsku perionicu. Hladan vazduh iz dvorišta zapljusnuo joj je lice vonjem đubriva. Uvukla je noge u blatnjave patike i pokušala da zamisli da li bi nju mogli da pomešaju s njenom majkom. U glavi je iskombinovala Mirijaminu uzdržanu eleganciju sa svojom tamnom razbarušenom kosom, ali su te dve slike bile neuklopive. Neke stvari se jednostavno ne mogu siliti.
Ispratiću vas do kola.
Krugerovo dugonogo telo nadvijalo se nad njom potiskujući je iz perionice u dvorište. Pogledala je u njegove obrve kao u gorile i setila se Evine masnice na oku. Ako joj je Garvin otac, šta je s njenom tvrdnjom da je žrtva porodičnog nasilja? S druge strane, ako je Garvin nije udario, ko je to uradio?
Hari je koračala dvorištem razmišljajući kako da postavi pitanje o Evi. Kapljice kiše peckale su je po obrazima kao trnci, dok se pozno jutarnje nebo spremalo za provalu oblaka.
Dene?
Hari je pogledala oko sebe. Kesi, veterinarka, hodala je ka njoj i zatvarala rajsferšlus jakne jer joj je bilo hladno. Pognula je glavu braneći se od kiše, uzvikujući dok im je prilazila.
Umotala sam Rotvajleru nogu i otok je spao. Možeš da nastaviš da treniraš.
Kesi se zaustavila ispred Krugera, s blagim osmehom na usnama. Na svetlosti dana kosa joj je imala zagasitu crvenkastosmeđu
nijansu, poput dlake irskog setera. Ona i Kruger su stajali oči u oči, oboje gorostasni, Pored njih, Hari se osećala zakržljalo.
A kako je Stedi Pegi? – upitao je Kruger.
Konjuktivitis. – Kesi je pogledala u Harinom pravcu. – Dala sam Viniju mast za to.
Usledila je tišina i veterinarka je naizmenično gledala čas u Hari čas u Krugera, kao da čeka da je on predstavi. Kad su se prvi put srele nije se toliko opterećivala manirima i Hari je pretpostavila da se ponaša ljubazno samo zbog Krugera. Savladala je poriv da se okrene i ode, no umesto toga, pružila joj je ruku.
Hari Martinez.
Žena je učinila isto, pa su se rukovale. – Kesi Bergin. Vi ste jedan od Denovih vlasnika?
Moj otac je vlasnik Dona Lajta. – Hari je iskoristila trenutak. – Eva Oliver je otišla u Kejptaun da dovede konja.
Ime je ostalo da lebdi u vazduhu između njih i Hari je motrila na znake prepoznavanja. Kesi je zaškiljila, a Kruger se namršteno okrenuo prema Hari.
Preziva se Darsi, a ne Oliver – rekao je.
Ah. – Hari je odglumila zbunjenost. – Ali zar se nije svojevremeno zvala Eva Oliver?
Koliko ja znam, nije. – Kruger se upiljio u nju. – Nisam znao da je poznajete.
Hari je slegnula ramenima. – Možda je i ne poznajem. Samo izgleda kao neko koga sam poznavala.
Gledala je jedno pa drugo, ali njih dvoje su izgledali kao da nemaju ništa da dodaju. U pogledu potvrde Evinog identiteta nije mnogo postigla, niti je znala kako da nastavi s ispitivanjem. Napravila se da gleda na sat, zatim se okrenula Krugeru.
Hvala vam na onom jutros. Sledeći put ću se najaviti.
Okrenula se na drugu stranu, osetivši da je Kesi odmerava od glave do pete, kako to žene obično čine kada se međusobno proučavaju. Hari se na brzinu preslišala kako izgleda: otrcane farmerke, ulepljena kosa, lice naduveno od nespavanja. Zaista, žena
nije imala razloga za brigu.
Hari je prošla oko kuće do pročelja i ušla u kola. Sjurila se niz put kojim je prišla kapiji i ušla u dvorište, nestrpljiva da se što pre udalji od Krugerove ergele. Kapi kiše su je udarale kroz razbijen prozor. Šibala je putem koji je presecao ravnicu kao pista napuštenog aerodroma. Jedini znaci života bili su jedna prikolica za konje i čovek na biciklu.
Stegla je volan. Da li je konačno pronašla ženu koja joj se lažno predstavila kao Bet? Prisetila se slike Onesta Bila i žene dečačkog izgleda koja je stajala pored njega. To su bile iste oči, bez ikakve sumnje.
Pogledala je u retrovizor. Krugerova kapija je nestala u daljini, prepuštena brisanom prostoru ravnice i naletima vetra. Vozila se još kilometar i po pustim putem, a onda se zaustavila uz travnatu ivicu druma. Bilo je vreme da zove Hantera.
Iskopala je iz torbe telefon i Hanterovu vizitkartu, ali onda je počela da se predomišlja. Bilo bi divno da sad kao mađioničar izvadi Evu iz šešira, ali kako to da uradi a da ne razotkrije svoju vezu s ergelom. Cilj je da se oslobodi optužbi, a ne da izazove još veću sumnju.
S druge strane, neko pokušava da je ubije.
Okrenula je Hanterov broj, ali je dobila samo govornu poštu. Ostavila mu je poruku da je pozove, kad joj se pogled spustio na laptop na suvozačevom sedištu, Kapi kiše su dobovale po krovu auta. U međuvremenu je rominjanje preraslo u pljusak i vetrobransko staklo je bilo potpuno zamućeno vodom. Uključila je brisače i zagledala se u beživotnu ravnicu. Izolovanost joj je unosila nemir.
Izvivši se, preturala je po zadnjem sedištu dok nije našla plastičnu kesu i zakrpila razbijen prozor koliko god je mogla. Zatim je odgurnula sedište unazad i smestila laptop u krilo.
Razmišljala je o drugim igračima iz Garvinovih transakcija. Grej i Fišer, recimo. Ko su oni? Možda se njihova imena pojavljuju još negde u Garvinovim fajlovima. I šta predstavlja taj čudni
dvanaestocifreni broj zabeležen na spisku konja? Sada kada je znala šta traži, mogla je da suzi pretragu Garvinovog pretrpanog hard- diska.
Dok je čekala da se laptop uključi, pao joj je na pamet laptop s Krugerovog stola. Danas ljudi žive kroz svoje kompjutere; njegov bi joj sigurno nešto otkrio. Odmahnula je glavom i potisnula tu misao. Već je bila do guše u problemima.
Vratila je pažnju na ekran i učitala duplikat Garvinovog hard- diska. Zatim je prekucala dvanaestocifreni broj sa štampane kopije i pokrenula pretragu. Lupkala je prstima po nozi i slušala kapi kiše koje su prskale kao kokice po prilepljenoj kesi tik pored njenog uva. 881677273934. Može da bude bilo šta. Broj bankovnog računa, možda? Ili neka lozinka? Laptop je zapištao. Osim skrivenog fajla, koji je već pronašla, potraga za dvanaest cifara nije dala rezultata.
Hari se namrštila, a zatim ukucala potragu za imenom ’Grej’, ali nakon opsežnog pretresa Garvinovog hard-diska nije otkrila ništa novo. Na kraju je pokrenula potragu za imenom ’Fišer’, koja je ovog puta urodila plodom.
Ekran je izbacio spisak od sedam fajlova koji su sadržali tekst Fišer dajmond haus. Hari je kliknula na svaki i otvorila svih sedam. To su bile fakture, sačuvane na vidnom mestu zajedno s Garvinovim legalnim podacima. Izgleda da je redovno snabdevao Fišera malim sirovim dijamantima; svim pošteno kupljenim i isplaćenim. Preletala je informacije dok nije našla adresu: Fišer dajmond haus, Avenija Koen Stejtler Foršor, Kejptaun.
Hari je osetila treperenje u donjem trbuhu. Kejptaun, Izgleda da se svi putevi sastaju tamo. Don Lajt, Eva, Kruger, Rob. I sada jedan od kupaca Garvinovih tajnih predimenzioniranih dijamanata.
Hari je zabeležila broj telefona koji je stajao uz adresu u slučaju da joj kasnije zatreba. Potom je stavila priključak za bežični internet i potražila na guglu ’Fišer dajmond haus’. Odmah ga je pronašla. Ispostavilo se da se radi o uglednom proizvođaču nakita, s bleštavom veb-stranicom sa slajdovima dijamanata i komplikovanih dizajna po porudžbini. Hari je razgledala iskričave slike,
razmišljajuči o sirovom, nebrušenom kamenčiću bezbedno pohranjenom u njenoj tašni. Kako se skromno zrno šljunka preobrazi u najsjajniju svetlost poput ove?
Protegla je leđa i osetila kako joj kičma krcka. Telo joj je bilo teško od umora kao da nosi bisage pune peska, a ramena su je još uvek bolela od kaskaderske akrobacije od prethodne noći kad se bacila na zemlju i skotrljala u stranu. Polako je spakovala laptop i odložila ga, odupirući se želji da zažmuri i zadrema. Ne bi bilo pametno da zaspi na otvorenom kad joj je ubica za petama.
Telefon je zazvonio kroz tišinu. Brzo je proverila identifikaciju poziva: sriven broj. Oklevala je, ali onda se javila.
Halo? – Zvučala je isprepadano, čak i sebi samoj.
Možete da uzmete natrag svoj kompjuter.
Hari se opustila na sedištu. – Hanter je zvučao mrzovoljno, ali opet, tako je zvučao skoro svako s kim je tog dana razgovarala. Nastavio je.
Ako želite, možete da ga podignete u policijskoj upravi u Feniks parku, momci iz računarskog odeljenja su završili s njim.
Hvala. – Hari je oklevala. – Jeste li dobili moju poruku?
Da.
Pokušala je da proceni njegov ton, pitajući se da li je saznao da se njeno ime pojavljuje u Garvinovim fajlovima. Ali njegova jetka jednosložna reč nije mnogo odavala.
Znam ko je ona. – Usta su joj bila suva. – Žena iz Garvinove kuće. To je njegova ćerka, Eva,
Nastala je pauza. – Kako znate?
Hari se promeškoljila na sedištu. Još nije smislila kako da objasni svoje iznenadno otkriće; moraće jednostavno da blefira.
Mora da je ona – rekla je. – Dobro, možda se godine baš i ne poklapaju, ali ako pretpostavimo da je fotografija na stolu malo starija, sad bi mogla da ima, koliko, dvadeset devet ili trideset godina?
Ima dvadeset pet. I to mu je pastorka. Hari je žmirnula. – Znate za nju?
Pokušavamo da je nađemo da bismo je obavestili o Garvinovoj smrti. Pronašli smo njene poslodavce, sada razgovaramo s njima.
To mora da je bila ona. Previše liči na Bet, ne postoji drugo objašnjenje.
Hari je preračunala godine. Eva je izgledala starije od dvadeset pet, što je verovatno posledica profesije koja zahteva da mnogo boravi napolju po svim vremenskim prilikama. Da je Bet živa, verovatno bi imala četrdesetak godina, a u vreme kada se slikala za pasoš tridesetak. Kolika god da je razlika u godinama, bila je dovoljna da zavara Hari. Ugrizla se za usnu. Doduše, nije baš pažijivo pogledala pasoš. Tada je već bila prevladala želja da obije onaj prokleti sef.
Proveravamo je – rekao je Hanter. – Ko zna, možda će potvrditi vašu priču o tom misterioznom ubici.
Hari se prevrnuo stomak. U trenutku se opet našla u bugar haus lejnu, i čula korake koji je jure u mraku.
Sinoć je pokušao da me ubije – rekla je. Hanter je zastao. –Šta?
Muškarac s pištoljem. Čekao me je ispred kancelarije.
Hari mu je ispričala kako je muškarac s bejzbol kapom pucao u nju u onoj uličici. Masirala je uglove očiju dok je pričala. Zar se to zaista desilo sinoć? Pod dejstvom umora vreme se rasteglo kao lastiš, Imala je osećaj da je već nedeljama zarobljena u tom bezizlaznom košmaru.
Na kraju je Hanter rekao: – Je li bilo svedoka?
Vozač autobusa je sigurno nešto video. Znam da su neki turisti iz autobusa videli mene, ali ne znam da li su videli i njega.
To i nije neki trag.
Hari je odjednom podigla glavu. – Pucao je na mene, pobogu. Da li treba da vam donesem prokleti metak?
Usledila ja kratka tišina. Potom je Hanter rekao – Proverićemo.
Možda ima nekih dokaza na ulici.
Gospode. Šta treba da se desi da bi joj poverovao? Tad se setila žene na balkonu.
Postoji svedok, jedna žena. Ona ga je videla baš kad mi je razbio prozor na kolima, videla je i pištolj.
Koja žena?
Ne znam joj ime. Živi u soliteru iza pivare.
Ah! Gardenija flets. Sve sami pošteni građani. Ne sumnjam da će jedva dočekati priliku da učestvuje u policijskoj istrazi.
Hari se prisetila oronulog bloka stanova s izgorelim balkonima, mirisom hašiša i antipolicijskim parolama na zidoviina. Skljokala se natrag na sedište.
Poslaću ljude da istraže – rekao je Hanter. – U međuvremenu, pokušajte da ne izlazite noću.
Hari je izvila obrve. – To je sve? Neko pokuša da me upuca a sve što vi imate da mi kažete jeste da ne izlazim sama noću?
Slušajte, možda vam verujem, možda ne. – Hanter je odjednom zvučao iznureno, baš onako kako se ona osećala. – Možda je taj tip zaista upucao Garvina. Ili je možda Eva povukla obarač, a vi ste joj pomogli. Ne postoji način da saznamo da li je muškarac s pištoljem postojao.
Ne mogu da verujem da mi to govorite.
Raspitivaćemo se od vrata do vrata kod stanara u Gardeniji, za svaki slučaj, ali na vašem mestu ne bih mnogo očekivao. Po laptop možete da dođete kad god hoćete.
Hanter je prekinuo vezu. Hari se vrtelo u glavi i gušio ju je osećaj nemoći pred činjenicom da joj ne veruju. Kada je Hanter došao u njenu kancelariju, pomislila je da je osetila promenu u njegovom stavu. Mislila je da je počeo da joj veruje. Još jedna greška u proceni. Otvorila je vrata kola i isteturala se napolje. Kiša je prestala da pada i ona je udisala svež vazduh koji je odisao slatkim mirisom
jabuke, dok joj se nije razbistrilo u glavi.
Pogrešila je što je mislila da će to što je pronašla Evu biti dovoljno da je oslobodi optužbe. U policiji je baš i ne bije dobar glas, a posredni dokazi protiv nje se gomilaju. Upiranje prstom u Evu neće biti dovoljno da ubedi Hantera da govori istinu.
A kad pronađu njeno ime u Garvinovim fajlovima, stvari će se
samo pogoršati.
Hari se naslonila na kola. Još jedna prikolica za konje protandrkala je pored nje, kotrljajući se ka ergeli. Gledala je za njom ponovo razmišljajući o Krugerovom laptopu i njegovim tajnama.
Zasvrbele su je jagodice prstiju. Pogledala je na sat. Za nekoliko sati će pasti mrak. Savršena kamuflaža.
Nema ničeg lošeg u tome da malo zaviri, zar ne?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:19 am



21.
Kalan je brzo skrenuo pogled na bočni retrovizor, napetih mišića. Zurio je u odraz devojke koja je stajala pored puta dok je nije zaklonila njegova prikolica za konje.
To je ona, bio je siguran. Šta, đođavola, radi tako blizu Krugerove ergele?
Nagazio je kočnicu. Jednom ju je već promašio, kad su ga zaslepeli farovi onog jebenog autobusa. Što se ne bi odmah pobrinuo za nju i završio posao?
Pogledao je po putu. Nije bilo ni kola ni pešaka, samo pustoš s ružnim vranama. Cimnuo je snažno volan udesno kako bi okrenuo lendrover, kad je nešto zabrujalo iza njega. Pogledao je u retrovizor. Traktor je izlazio sa sporednog puta, njegovo rotaciono svetlo na krovu izgledalo je kao treperavi narandžast i fes. Potom je skrenuo i zabrektao ka devojci.
Sranje. Kalan je udario po volanu. Zatim je dao gas i odjurio. Nema svrhe da uvlači još svedoka. Osim devojke, nije ostavio nikakvih tragova iza sebe, i planirao je da tako i ostane. Čak je i uličica iza pivare bila čista, svoju čauru i metak bezbedno je uklonio pošto je turistički autobus otišao.
Jurio je drumom, ubrzavajući. Ispred njega, biciklista je krivudao ivicom puta i Kalan je zaokrenuo kako bi ga izbegao. Zatrubio je znojavim dlanovima. Razgibao je ramena pokušavajući da se opusti. Samo polako, ostani miran. Zasad je on samo meštanin koji prevozi svog konja. Devojka može i da sačeka.
Vozio je još kilometar i po sumornim putem dok nije stigao do Krugerove ergele. Usporio je na ulazu i primetio parkiran džip i drečavi mercedes pored kuće. Onda je polako produžio ka radnoj galopskoj stazi, gde je po rečima barmena iz Njubridža Kruger trenirao svoje konje. Prva gupa izlazi u osam, druga u dvanaest. Ovde ljudi rado razgovaraju sa sportskim novinarima iz sveta konjskih trka i nije mu bilo teško da ih uveri da je on jedan od njih.
Stigao je do proširenja za parkiranje i zaustavio se. Zatim je pritisnuo dugme za otvaranje šiberdaha, uzeo dvogled i popeo se na sedište. Kad se uspravio kroz otvor, osetio je nalet hladnog vazduha na licu. Presamitio se preko krova, upiljio se kroz dvogled tražeći dvorište.
Spazio ga je, bilo je odvojeno od radne galopske staze niskim zidom. Kalan je izoštrio sočiva. Dvogled je bio voinički precizan, i kao da ga je preneo usred dvorišta. Uzbuđeni konji tiskali su se, noseći na leđima mršave džokeje. U sredini, među njima, stajao je visok muškarac strogog lica: Den Kruger. Uz njega je stajao još jedan muškarac, nizak i kvrgav poput starog gnoma.
Piskavo zujanje proletelo je pored Kalana poput roja insekata. Brzo se okrenuo, uznemirenog srca, s rukom na nožu pričvršćenom za kaiš. Pred očima mu se zamutilo. Poljane oko njega treperile su kao ravnice spržene suncem. Insekti, vrelina, geriki. Afrička čudovišta, koja seju bolest i smrt. Oštar bol sevao mu je kroz lobanju. Potom mu se vid razbistrio i ugledao je biciklistu kako se udaljava, uz zujanje točkova.
Kalan je obrisao usta i primetio da mu se ruka trese. Skupio ju je u pesnicu. Živci su mu bili osetljivi, pripravni. Ali upravo zato je bio tako dobar vojnik, zar ne? Paranoja ga je održala u životu.
Pogled mu je poleteo ka prikolici za konje. Zamislio je ono što se nalazi unutra i dobovanje pneumatske bušilice u grudima mu je utihnulo. Obrisao je čelo i pokušao da potisne odjeke glasa komandanta njegove Delta jedinice:
Sagoreo si, nemam više koristi od tebe.
Kalan je navukao kapu do očiju. Znao je šta su govorili o njemu, laži koje su pričali. Pre sto pedeset godina zvali su to vojničkim srcem. Potom je to bila ratna kontuzija, zatim borbeni premor. Veterani iz Koreje su imali ’operativnu iscrpljenost’, Sada su smislili novi pomodni naziv. Posttraumatski stresni poremećaj. PTSP.
Kalan je pljunuo u živicu. Sve je to čisto sranje. Nekoliko noćnih mora, malo glavobolje. Ko ne bi imao noćne more posle onoga što je on video? Ali njegov komandant mu nije ostavio izbora, i razrešio
ga je dužnosti u jedinici na neodređeno vreme. A zarad čega? Terapije i službe u civilu?
Kalan je stisnuo zube. Pokušao je već jednom da živi kao civil, ali kao i sve ostalo u mladosti, to iskustvo ga je skoro ugušilo. Kako ljudi podnose učmalost? On se oslobodio tako što je sa devetnaest godina napustio rodni Dablin i pristupio Britanskom padobranskom puku. Otac mu se rugao, predviđajući mu još jedan neuspeh. Matori krelac je mrtav već trideset godina, ali Kalan je stigao da mu dokaže da je pogrešio.
Kao padobranac, Kalan se pokazao u najboljem svetlu, odgovarao mu je svet u kome je sve od životne važnosti i nabijeno adrenalinom. S lakoćom je obavio misije u Belfastu i na Folklandskim ostrvima, napadajući neprijatelja jakim i brzim udarcima, duboko unutar njegove teritorije. Napredovao je kroz činove i komandovao sopstvenom jedinicom u elitnim Specijalnim snagama, sve do otpuštanja uz lišavanje privilegija u trideset petoj godini.
Kalana je još uvek pekla ta nepravda. Te jebene kukavice su pobegle, dezertirali su iz svoje jedinice. Da, pucao je u sopstvene vojnike, ali moraš biti brutalan da bi bio komandant. Incident je zataškan i izbegao je krivičnu prijavu, ali bio je primoran da napusti puk. Neko vreme je lutao, bio je beskućnik bez izgleda za zaposlenje, bes je gasio alkoholom. Onda je stupio u privatnu vojnu kompaniju pod imenoin Delta internešenalservisiz.
Plaćenici postoje otkad postoje i ratovi. Za neke, plaćenik je vojna kurva. Za Kalana, to je bio način da se ponovo oseti živim. S Deltom se borio u prašumama Angole, Demokratskoj Republici Kongo i Sijera Leoneu. Pretrpeo je surove borbe prsa u prsa, i iz toga izašao preporođen.
A onda, dvadeset godina kasnije, njegov komandant iz Delte ga je otpustio.
Nestabilan, nepouzdan.
Kalan je opet podigao dvogled na oči. Bio je obučen da pobeđuje strah, da ubija bez milosti. Borba je bila sve što zna. Dođavola s
Deltom. Poslednjih osam meseci bio je usamljen vojnik, nezavisan operativac s veštinama koje je nudio u najam svakome ko je to mogao da priušti.
Podesio je nišansku liniju dok nije ponovo imao dobar pogled na Krugerovo dvorište. Ovog puta klijent je plaćao više nego uobičajeno i Kalan je bio rešen da izvrši zadatak.
Konji su bili u pokretu, dah im se maglio i Lebdeo oko njih poput niske izmaglice. Kalan je pratio džokeja na čelu. Zbog crvene dukserice, bilo ga je najlakše uočiti. Jahač je na brzinu pogledao preko ramena i Kalan je uspeo da mu vidi lice. Rob Devlin.
Dvogledom je prelazio po dvorištu tražeći Krugera. Pronašao ga je kako stoji pored džipa, s visokom amazonkom pored sebe. Žena je držala ruku na Krugerovom ramenu i Kalan je izoštrio sočiva dvogleda na njeno lice. Izvijene obrve, izražajne crte lica. Njemu se nisu dopadale riđokose, ali delovalo je da joj Kruger rado posvećuje vreme. Posmatrao ih je kako završavaju razgovor, nakon čega je Kruger uskočio u džip i odvezao se. Žena je nekoliko trenutaka gledala za njim a zatim se uputila nazad ka štalama.
Kalan je spustio dvogled. Zagledao se preko ravnice dok su ga naleti vetra šamarali po ušima. Informacije koje je dobio od kurira u Kurumanu su nepotpune. Znao je za Garvina Olivera i Krugerovu ergelu, ali nije znao koliko njih je upleteno. A sad se pojavila i Martinezova. Isprva je delovala kao slučajni svedok, ali ako je povezana s ergelom, onda njeno prisustvo nije čista slučajnost.
Još jedan dobar razlog da je ukloni.
Kalan je pogledao u prikolicu za konje. Onda se spustio nazad u kola i izašao napolje. Proverio je na brzinu da nema nikoga, otvorio vrata na užem kraju prikolice i popeo se unutra.
Prikolica je mirisala na slamu i silažu, ali bila je prostranija nego što se spolja činilo. Unutra su bila dva odeljka, jedan do drugog, odvojena tapaciranom pregradom. Kalan se sagnuo ispod vodoravne šipke u dnu prikolice prilazeći gomili nabacane ćebadi na podu. Cučnuo je i počeo da ih sklanja u stranu. Ispod je bio zakatančeni čelični sanduk. Otključao ga je ključem prikačenim za
kaiš i polako podigao poklopac.
Metal je u senci izgledao sivo i bez sjaja, ali u Kalanovim očima se presijavao poput srebra. Jedno po jedno vadio je oružje, gladeći njegove izdužene linije.
Prva je bila jurišna puška M-16 A2, omiljeno oružje većine plaćenika. Stegao je dršku desnom rukom a levom je obuhvatio dršku ispod puščane cevi. Oružje je bilo lagano, njegova svrha bilo je lako rukovanje, a ne teška paljba. Naslonio je kundak na rame, nakrivio glavu i poravnao nišansku liniju niz puščanu cev. Onda je naglo izbacio pušku iz pozicije za pucanje i spustio je na pod.
Sledeći u sanduku bio je minobacač M-203. Kalanu su počele da se nadimaju grudi kad ga je ugledao. U kombinaciji sa M-16 to je bila ozbiljna vatrena moć. Potom je na redu bila njegova rasklopljena bereta M-82 Al, ogromna snajperska puška za obaranje meta s velike razdaljine. Oružje je zveckalo dok ga je odlagao sa strane. Mašinke, municija, rasprskavajuće granate. Na kraju je izvadio svoj stari dobri pištolj brauning. Odmerio ga je u ruci. Na daljini manjoj od pedeset metara zaustavlja čoveka u mestu.
Raširio je oružje po podu. Znao je da većinu nikad neće upotrebiti, osim brauninga, koji je opalio već nekoliko puta.
U ovom poslu se traže pritajena precizna ubistva, ne masovni napadi na otvorenom. Ali nabaviti oružje nikad nije bilo teško, pogotovo u Irskoj. A nagomilavanje arsenala mu je pružalo izvesnu utehu. Osećao se kao da je ponovo u svojoj jedinici.
Pogledao je u sanduk. Na dnu je ležao njegov komandoski bodež. Uzeo ga je i stao da ga premeće po rukama. Bilo je nečeg jezivog u njegovim kožnim koricama i dugom šiljatom sečivu. Osmišljen da probode vrat i grudi, a isti takav nosio je opasan ispod majice. U borbi prsa u prsa nije bilo boljeg noža za ubijanje.
Kalan ga je izvukao iz kožnih korica. Dnevna svetlost se odbila o metal i Kalan se odjednom preznojio. Srce mu se mahnito uzlupalo, a čitavo telo mu se treslo. Bio je mokar i stomak mu se prevrtao. Zidovi prikolice su nestali i ostavili ga bespomoćnog na mračnoj vlažnoj vrućini. Sćućurio se uza sanduk. Potom je obgrlio kolena i
zaljuljao se, tiho ječeći. Usijani bol buknuo mu je lobanjom. Sećanje mu je sevnulo kroz moždane vijuge kao kroz oblak. Blesak sunca, neki drugi nož. Urlici od kojih se diže kosa na glavi, šikljanje. krvi. Ti si sledeći. Kalanu se steglo u grudima. Davio se, gušio. Osećao se kao mrtav čovek.
Zatim, polako, bol u glavi je otupeo i znoj je ispario s kože, rashladivši ga. Sručio se na bok, drhteći.
Sagoreo si, nemam više koristi od tebe.
Kalan je stegnuo prste oko komandoskog bodeža. Onda se podigao na noge i isteturao napolje. Vetar ga je šibao po licu, sušeći mu suze, za koje se i ne seća da ih je prolio.
Nestabilan, nepouzdan.
Ispravio je ramena, isturio bradu. On je vojnik, pripadnik elitnih snaga specijalnih jedinica. Još jače je stegao nož. Večeras će izvršiti upad u ergelu i ukloniće svakoga ko mu stane na put.
Neće njemu niko govoriti da je gotov.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:19 am





22.
Hari se vratila kolima u Dablin, tokom popodneva je spakovala nešto čiste odeće i odvezla kola da namesti staklo na prozoru. Potom se zaputila kroz grad ka severozapadu dok nije došla do ulaza u Feniks park. Što pre uzme svoj laptop, to bolje.
Polako se vozila alejama oivičenim drvećem. Park se prostirao na skoro osamsto hektara i u njemu su bili smešteni sedište uprave državne policije, kao i predsednička palata, dablinski zoološki vrt i krdo jelena lopatara. Danas je videla samo ljude kako šetaju pse po kiši.
Sledeći znake, obrela se ispred dugačke zgrade opasane zidom. Ličila je na kasarnu; zgrada je bila od sivog viktorijanskog kamena sa središnjim klausterom za smotre. Rampa joj je blokirala ulaz kroz kapiju, pa je parkirala uz ivičnjak i krenula peške ka ulazu.
Ušla je u zgradu i recepcionaru iznela razlog svoje posete. Dok je on obavljao svoj deo posla preko telefona, ona je pogledala oko sebe. Unutrašnjost zgrade je izgledala jednako hladno kao spoljašnjost.
Brzo ste došli.
Hari se okrenula. Hanter je stajao pored pulta, palčeva zadenutih za džepove. Izgledao je kao revolveraš spreman da potegne. Potom se okrenuo na drugu stranu, pokazujući joj da krene za njim.
Prokletstvo, nije očekivala da će naleteti na njega. Vraćanje njenog laptopa je posao za službenike. Zašto se on bavi time?
Požurila je za njim niz dugačak hodnik, pitajući se da nije pronašao njeno ime u Garvinovim fajlovima. Naći će ga kad-tad, ali vreme je bilo presudno. Bilo bi bolje po nju kad bi pre toga stigao da iskopa još kojeg svedoka.
Hanter je otvorio vrata kancelarije sleva i stao sa strane kako bi je propustio. Ona je prošla pored njega, svesna da je prati pogledom. Pokazao joj je rukom da sedne pored stola, a zatim brzo prošao s druge strane kao da jedva čeka da postavi fizičku barijeru između
njih. Gurnuo je prema njoj kesu za dokaze s patent-zatvaračem. Njen laptop. Potom joj je pružio priznanicu i olovku.
Samo se potpišite na dnu.
Dosad je uspevao da izbegne njen pogled, ali kada je pognula glavu da potpiše formular, osetila je kako je proučava pogledom. Vrelina joj je navrla u obraze. Hanter je pročistio grlo.
Razgovarali smo s vozačem autobusa. Hari je naglo podigla glavu. – I?
Setio vas se. Ali nije video nikog drugog.
A turisti?
Pokušavamo da stupimo u kontakt sa svima, ali zasad nema nikog ko je opazio muškarca u uličici. – Hari se sručila nazad u stolicu. Za njom i Hanter, a onda ga je gledala kako masira uglove očiju. Kravata mu je bila iskrivljena a kratka kosa nakostrešena na temenu. Konačno je podigao glavu i pogledao je u oči.
Takođe nismo našli nikakve tragove pucnja iz pištolja.
Hari je bacila olovku. – Pobogu. Čovek je bio tamo. Nije duh, mora da je ostavio nekakav trag za sobom.
Još uvek tragamo.
A šta je sa ženom iz Gardenija fietsa?
Hanter je podrugijivo izvio obrvu i odmahnuo glavom.
Još uvek imam policajca koji ide od vrata do vrata, ali neću moći da ga zadržim tamo još dugo. – Uzdahnuo je i prešao rukom preko lica. Još se nije obrijao, i na kratkoj bradi nazirali su se isti odsjaji sedih kao u njegovoj kosi. – Zar ne možete da se setite još nečega što bi nam pomoglo?
Hari je zažmurila na tren, vraćajući se u mislima u kaldrmisani prolaz. Senke u mraku. Škripa koraka. Odmahnula je glavom.
Ispričala sam vam sve što sam videla.
Hanter je dobovao prstima po stolu, proučavajući joj lice.
Pronašli smo pastorku.
Hari se uspravila u stolici. – Evu?
Na putu je za Kejptaun.
Što ne znači da juče ujutru nije mogla da bude u Garvinovoj
kući, zar ne?
Hanter je zastao. – Moguće je.
Više nego moguće, bila je tamo. – Hari se nagnula napred, sklopivši ruke na stolu ispred sebe. – Ona me je unajmila da otvorim sef.
Vi to ne znate.
Mora da je bila ona. Govorim vam istinu. – Hari ga je pogledala pravo u oči. – I štaviše, mislim da to znate.
Hanter je zaćutao. – Dakle, trebalo bi da sledim svoje instinkte, jel’ tako?
Da.
Ne. – Oči su mu se suzile. – Da vam nešto kažem. Poslednji put kad sam poslušao instinkte, umalo sam izgubio posao.
Hari je trepnula. Hanter je nastavio.
Poverovao sam svedoku u slučaju prevare. Bio sam blag prema njoj jer su mi instinkti kazivali da govori istinu. Ispostavilo se da sam pogrešio. – Nagnuo se bliže, usplamtelih očiju. – Znate šta to znači za vas? Da sam ja vaša najgora noćna mora.
Hari se naslonila. – Ne razumem.
Ne? Moj posao je pod znakom pitanja, i to već neko vreme. Ne treba mi još jedna disciplinska istraga u dosijeu.
Vilični mišići su mu nabrekli. – Tako da više nema izgleda da gledam kroz prste. Držim se dokaza šta god mi instinkti govorili. A trenutno svi dokazi govore da ste vi umešani.
Zurio je u nju, hladnog pogleda. Hari je pokušala da mu vrati istom merom, ali ovog puta nije imala otresit odgovor kojim bi mu uzvratila. Ustala je, pokupila laptop sa stola i krenula ka vratima.
Samo joj je to trebalo: još jedan policajac koji gleda svoj interes.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:19 am



23.
To mi zvuči riskantno.
Hari je zakolutala očima na Imodženin ton preko spikerfona. – Šta je tu riskantno? Neću čak ni prići kući. Sedeću u svojim kolima, pola kilometra niz put.
Hari je spustila duga svetla zbog kamiona koji joj je išao u susret. Put ispred nje je bio crnji od naftne mrlje, i skoro podjednako klizav. Prošla je kroz baru i polila vodom prozor sa suvozačeve strane.
Verovatno ništa neću ni naći. – Uključila je brisače na najbrže. – Ali hoću da budem sigurna.
Zašto ne pustiš policiju da se bavi time? Nemoguće je da ozbiljno misle da si ti umešana.
Hari je napravila grimasu setivši se sastanka s Hanterom. Ispričala je Imodžen sve, od toga kako je bila svedok Garvinovog ubistva do toga da je pristupila njegovim fajlovima i pronašla Evu. Ono što joj nije ispričala i što verovatno nikad neće jeste čitava priča o njenim podvizima na Bahamima: kako je smotala čitavo bogatstvo pred nosem odeljenja za ispitivanje prevara, i da kao rezultat toga jedan detektiv samo čeka da je optuži i za najmanju sitnicu.
Hari je uzdahnula. – Čuj, hoću samo da zavirim u Krugerove fajlove i odmah brišem odande.
Imodžen je zastala. – Pretpostavljam da bi trebalo da mi bude drago što si ponovo spremna da rizikuješ.
Hari se namrštila. – Kako to misliš?
Šta znam. Samo mi deluje kao da... Pa. Kao da si se neko vreme krila.
Hari je trepnula. Druga kola su prošišala po kišnom putu pored nje. Da li se zaista krila? Setila se kako je odbegla iz svog stana u gradu. Bežala je od noćnih mora, nadajući se novom početku, ali je nekako završila u izolovanoj kamenoj kolibi. Dok su je noćne more pratile u stopu kao uhode.
Hari, jesi li tu?
Hari je pročistila grlo. – Ne brini za mene, biće sve u redu. Uostalom, ti si usred emotivnih problema, ne zaboravi. Šta se dešava s tobom i Šejnom?
Imodžen je progunđala. Ako je primetila promenu teme, nije to pomenula. – Raskinula sam veridbu.
Stvarno? I kako se osećaš zbog toga?
Dobro mi je, i meni i njemu. U stvari, mislim da mu je prilično laknulo. Ali sam ja donekle besna što sam protraćila pare za prsten.
Zar si ga ti kupila?
Podelili smo trošak. S obzirom na to da je sve bio samo eksperiment, mislila sam da je to pošteno.
Hari je izvila obrve. Takav poslovni pristup je bio za svaku pohvalu, ali se nikako nije uklapao u Harino poimanje braka. Možda zvuči staromodno, ali gde je tu romantika?
Uglavnom, otišla sam do juvelira – Imodžen je govorila. – Da vidim da li mogu nekako da povratim novac, znaš. Ponudio mi je manje od trećine cene koju smo mi platili za njega. Da li možeš da veruješ? Mislim, skoro da nije ni nošen.
Možda bi trebalo da ga zadržiš. Za sledeći eksperiment.
Znaš šta se sada prodaje? Prstenje za desnu ruku.
Šta?
Aha. Za neudate žene. Dijamanti koje kupuješ sama sebi na poklon. Da afirmišeš svoju nezavisnost i slično. Pokušao je da mi proda jedan takav. – Imodžen je parodirala duboki glas iz filmskih najava. – Vaša leva ruka kaže ’da’, desna ’mogu’.
Oh bože, mani me gluposti.
Baš tako.
Kako, dođavola, prsten može da bude za desnu ruku?
Pa, navodno se koža između prstiju razlikuje na levoj i desnoj. Hari je pogledala u svoje ruke, raširivši ih na volanu. – Pobogu.
Da.
Neko vreme su ćutale. Potom je Imodžen rekla: – Pozovi me kad završiš, važi? Čisto da znam da ti se nije ništa desilo.
Njena drugarica je ponekad umela nepotrebno da drami, baš kao
kada majka čeka tinejdžera da se vrati kući. Hari se promeškoljila u sedištu. Doduše, kad malo bolje razmisli, njena majka to nikad nije radila. Osmehnula se u slušalicu.
Pozvaću te sutra, jel’ može tako?
Imodžen je još malo džangrizala, ali je onda završila razgovor. Hari je prekinula vezu i upiljila se kroz vetrobransko staklo. Farovi su bacali svetlo na put, pedeset metara u daljinu. Izvan toga, sve je bilo crno.
Vozila se nazad do Kuraga nakon sastanka s Hanterom, mučeći se da izbaci policajca iz glave. Glupo od nje što je pomislila da joj je poverovao. Razmišljala je o njegovom ranijem prestupu, i o ženi kojoj je tako nesmotreno poverovao. Rekao je da je u pitanju bio slučaj prevare. Da nije radio s Linom na tom slučaju? Ako je tako, onda ne čudi što ga Lin onako kinji. Hanterovi instinkti su očigledno jednako nepouzdani kao njeni.
Hari je polako skidala nogu s gasa. Prema njenoj proceni, skoro je stigla. Polako se provezla pored Krugerovog dvorišta, primetivši svetlo na prozorima i odsjaj mesečine na kolima. Mercedes Roba Devlina je još uvek bio tu.
Nastavila je da se vozi još pola kilometra, na sigurnu udaljenost od dvorišta sve dok svetla nisu nestala iz vidokruga. Potom se zaustavila na proširenju na putu ispod isprepletenog granja nekog drveta i isključila motor. Motor je izdisao kroz tišinu. Put je s obe strane bio prazan.
Hari je osetila hladno golicanje niz kičmu. Nije bilo razloga da misli da neko zna da je ona tu, ali je za svaki slučaj aktivirala centralnu bravu. Potom je otresla strepnje i okrenula se nazad da pretraži zadnje sedište, koje se nije videlo ispod razne tehničke opreme: kablova, punjača, konektora, šrafcigera. Prebirala je po gomili, istegnuta između prednjih sedišta, dok konačno nije našla šta je tražila: svoju kružnu antenu.
Naslonila se na sedište kako bi je pregledala. Izgledala je kao minijaturna radio-antena, i nije bila veća od hemijske olovke. Stajala je na magnetnom postolju i uprkos truckanju na zadnjem sedištu
delovala je očuvano.
Hari je otvorila prozor i zalepila postolje na krov auta. Zatirn je prikačila kabl uređaja na laptop i počela da radi na tastaturi.
Mala, četvrtasta antena iz Krugerove kancelarije pokazala je Hari da je uspostavila bežičnu mrežu. To su bile dobre vesti. Bežične mreže su dobre zato što prenose podatke bez kablova, bez povezivanja na hardverske izvode. A za hakera to znači da nema potrebe za fizičkim pristupom kompjuteru. Vazdušni talasi vrve od podataka, i sa odgovarajućom antenom moguće je prisluškivati na više od kilometar i po razdaljine.
Hari je pokrenula alatku za skeniranje, i čekala da nanjuši lokalne mreže. Ne iznenađuje što je pronašla samo jednu u dometu. Po naseljenosti te oblasti Hari je zaključila da može da pripada jedino Krugeru.
Paketi podataka su tekli preko njenog ekrana kako ih je skener skidao iz etra. Pogledala je na sat. Prisluškivanje je jedno, a tumačenje podataka nešto sasvim drugo. Svi Krugerovi paketi bili su šifrovani, a razbijanje šifre zahteva vreme.
Promeškoljila se na sedištu kako bi se bolje smestila. Možda bi mogla da iskoristi nekoliko prečica. Motor je zabrujao negde napred i naglo se ispravila, zaškiljivši kroz vetrobransko staklo. Zvuk kola u daljini je nadolazio i povlačio se poput plime i oseke, ali ispred nje se videla samo crna praznina.
Vratila se ekranu. Ključ upotrebljen pri šifrovanju Krugerovih podataka bilo je kriptografsko izobličavanje dve suštinske stvari: imena mreže i tajne višedelne lozinke koja mu dopušta da se na nju prikači. Čim Hari bude imala te dve informacije, moći će da dešifruje njegove signale i ušunja se u njegove fajlove.
Hari je pretraživala kontrolne pakete, tražeći identifikaciju mreže u osnovnom tekstu. Obično je nije bilo teško naći. Bežične mreže se ponašaju kao ekstrovertne osobe na žurkama: svaki čas se pozdravljaju s nekim, govoreći: „Zdravo, ja sam Netgir, da li neko želi da se poveže?” Ali Krugerova mreža je bila drugačija. Delovala je u prikrivenom režimu rada, a identifikacija mreže je bila
cenzurisana.
Hari se namrštila gledajući u ekran. Najbolji način da dođe do potrebne informacije jeste da uhvati nekog dok se konektuje. Prema njenom skeneru, jedan uređaj je već bio povezan i mogla je da se kladi da je to Krugerov laptop. Ako bude čekala dovoljno dugo, možda će naići još neko.
Mada, s druge strane, zašto da čeka?
Kuckajući po tastaturi ubacila je u Krugerov laptop komandu da se diskonektuje. Poslušno, laptop se skinuo s mreže, obmanut lažnom komandom. I istog trenutka se vratio, tražeći dozvolu da se ponovo poveže. Hari mu je prosledila pakete podataka, a zatim na ekranu ugledala ime mreže u osnovnom tekstu, LINKSYS.
Hari je brzo skinula ostatak bežičnog prenosa, loveći komplikovani četvorostruki ’hendšejk’ između mreže i Krugerovog laptopa. To je komplikovan ples prepoznavanja, u kome svaki poziva onog drugog da potvrdi svoj identitet tako što će šifrovati nasumičnu grupu podataka, čime će dokazati da oboje koriste isti šifarnik.
Ali stvari nekada mogu da budu preterano komplikovane. Hendšejkje odao previše tragova, i Hari je sada skoro bila na cilju. Nedostajala joj je samo lozinka.
Svetla su blesnula negde levo od nje. Hari se zaškiljila u polje. Dva svetlosna snopa su poskakivala gore-dole, kao farovi džipa koji se kreće po džombastom terenu. Onda su odjednom nestali.
Hari se naježila. Da li je to neko odande posmatra? Pogledom je pretraživala mrak, sa svim čulima u pripravnosti. Ništa se nije pomicalo.
Pokušala je da potisne nervozu. Verovatno je to lokalni zemljoposednik koji patrolira svojim imanjem. Oklevala je, a onda se vratila laptopu.
Uposlivši prste, ustremila se na lozinku opsežnim napadom pomoću rečnika. Program je počeo da lista rečnik reč po reč loveći lozinku koja u kombinaciji s identifikacijom mreže čini pravi ključ. Hendšejk je već obelodanio uzorke teksta pre i posle šifrovanja. Ako nađe po kom ključu su šifrovani, ući će.
Bez moćnog kompjutera koji može da preradi sve moguće kombinacije, bilo bi joj potrebno nekoliko nedelja. Ali mogla je da se kladi da je Krugerova lozinka jedna iako pamtljiva reč. Koliko god da upozoravaš ljude na opasnost slabih lozinki, retko kad su voljni da pamte bilo šta komplikovano.
Motor je zatutnjao negde bočno od nje i Hari je poskočila na sedištu. Traktor ili džip je turirao preko polja, dve svetle lopte sijale su u mraku. Nešto ju je preseklo u stomaku. Bio to zemljoposednik ili ne, vreme je za pokret.
Gurnula je laptop na suvozačevo sedište, dala gas i izjurila kolima na put. Požurila je što dalje od proširenja i od Krugerovog dvorišta, dok joj je u ušima zujalo od strujanja krvi preplavljene adrenalinom. Zalepila je pogled za retrovizor. Ko god da je, izgleda da je ne prati. Videla je kako se crveni sjaj zadnjih svetala smanjuje na veličinu vrha igle dok su kola nestajala preko polja.
Hari je duboko udahnula, puls joj je ludački tukao. Pobogu, zar će zauvek biti ovako strašljiva? Pratila je ivicu puta tražeći još jedno proširenje. Što pre završi i ode odatle, to bolje.
Pogledala je laptop i namrštila se. Napad rečnikom je i dalje trajao, ali signal bežične veze je nestao. Da li je van dometa? Pogledala je u retrovizor, koliko god da joj se nije vraćalo, znala je da nema izbora. Okrenula je kola i pošla nazad istim putem kojim je došla, čekajući da signal oživi. Pogledala je u ekran. Ništa. Prošla je pored
proširenja koje je samo trenutak ranije napustila. I dalje ništa.
Hari je zaškiijila. To ne može biti. Kao da uopšte nema antenu. Sranje.
Zgazila je na kočnicu, zaustavljajući se uz škripu guma. Onda je pritisnula dugme za spuštanje prozora i prepipala krov. Prokletstvo. Nema antene. Mora da se uhvatila u nisko granje drveta kada je krenula. Podigla je kabl koji je visio kroz prozor. Magnetno postolje je bilo razbijeno, a konektor smrskan. Hari je prostenjala. I kad bi našla antenu, ne bi mogla ponovo da je prikači.
Upiljila se u mrak. Ako se malo primakne dvorištu, mogla bi da primi signal bez pomoći antene. Polako je ubacila u brzinu i krenula
niz put, dok su joj ruke podrhtavale od lupanja u grudima. Već je stigla do kapije a još uvek nije naišla, na signal.
Polako je zaustavila kola, zureći u prazne štale. Grlo joj je bilo suvo. Drhtavim rukama uzela je laptop i polako otvorila vrata.
Nije imala izbora. Morala je da se ušunja u dvorište.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:20 am




24.
Hari se pritajila pored ulaza u dvorište i zadrhtala. Zavirivanje u nečiju mrežu preko vazdušnih talasa bilo je jedno, njuškanje po nečijem imanju po mraku nešto sasvim drugo.
Sitne kapi kiše hvatale su se po njoj poput mokre paučine, a negde je kapak prozora lupao na vetru. Pogledala je nazad ka svom bezbednom, toplom autu i zapitala se šta to, dođavola, radi. Onda se prikrala bliže kapiji, privijajući laptop uz grudi.
Ispred nje se nalazila Krugerova kuća, a jedino vidljivo svetlo bio je žućkasti prozor u prizemlju. Džip i mercedes su bili parkirani jedan pored drugog, a prednji branik Robovih kola bio je tako nabijen uza zid kuće kao da je jedva stigao da zakoči na vreme. S desne strane je bilo glavno dvorište, a iza njega široka građevina nalik ambaru, za koju je Hari pretpostavila da su u njoj smeštene štale.
Zavirila je u laptop. I dalje nema bežičnog signala. Spustila je poklopac kako bi sakrila svetlo ekrana, i pažljivo osmotrila dvorište. Bilo bi najbolje da zauzme položaj u liniji s Krugerovom kancelarijom kako bi imala što veće izglede da uhvati signal s njegove antene.
Čelo joj se naboralo dok se prisećala rasporeda soba u kući. Navigacione zagonetke joj nikad nisu bile jača strana, ali se setila da je prozor kancelarije gledao na dvorište. Zurila je u otvoreno dvorište između zgrada, Bila bi previše izložena ako bi se tamo smestila. Zgrada sa štalama verovatno joj je bila najbolja prilika.
Hari je klisnula kroz ogradu i nastavila da se kreće uz ivicu zida, krijući se u senkama. Onda je otrčala do džipa, i sakrila se iza njega. Nije videla nijednu sigurnosnu kameru, ali to ne znači da ih nema. U ovoj fazi će morati da rizikuje.
U daljini, kopita su lupkala o ciglu i dugi njisak prolelujao je kroz mrak. Hari se prošunjala između kola a zatim i duž kuće sagnuvši se ispod jarko osvetljenog prozora. Onda je zastala. Naravno da je
trebalo da se odšunja dalje odatle, ali mislila je da ne može da škodi da baci pogled. Malo-pomalo uzdigla je glavu iznad simsa.
Kruger je stajao naslonjen na ogromni okvir kamina, oči su mu bile zaklonjene ispod tamnih obrva. Kesi Bergin je stajala pored njega, grejući ruke iznad vatre. Oboje su bili visoki i privlačni, i jedno pored drugog delovali su kao skladan spoj. To bi bila jedna vrlo topla scena da nisu bili usred rasprave.
Hari se ispravila. Kesi je bila usred rasprave; Kruger nije želeo da je sluša. Veterinarka se nagnula ka njemu, lice joj bilo napregnuto dok je govorila. On je izbegavao njen pogled. Čak i kroz pantomimu, Hari je bilo jasno da Kasi uzalud pokušava. Tada se Kruger okrenuo na drugu stranu, van Harinog vidokruga, a Kesi je izgledala kao da je odustala. Ramena su joj se opustila, a lice joj se blago naboralo. Hari je izvila obrve. Pomislila je na Krugerovu preku narav, njegove nervozne ćutnje, i zapitala se zbog čega je Kesi uopšte stalo,
Sagnula se i polako prošla ispod prozora. Doduše, šta kog đavola ona zna o vezama? Za poslednjeg muškarca sa kojim je pomislila da započne vezu ispostavilo se da je pokušavao da je ubije. Po bilo čijim merilima, tako nešto nedvosmisleno ukazuje na zapanjujuće lošu sposobnost rasuđivanja.
Iznenada je iza sebe začula duboko režanje. Hari se sledila. Krugerovi vučjaci. Progutala je knedlu. Noge su joj se odsekle. Nije mogla da se pomeri, nije čak mogla ni da okrene glavu. Pseće grlo je vibriralo od režanja. Povila je ramena, očekujući napad. Onda je čula nekakvo grebanje, nešto je kuckalo o staklo. Hari je brzo pogledala u prozor iza sebe i odahnula. Zasad, psi su još uvek unutra s Krugerom.
Struja joj je prošla udovima. Jurnula je preko dvorišta, prema štalama koje su izgledale kao ambar. Načuljila je uši očekujuči mahnit lavež, korake ili povike. Utrčala je u ambar i sakrila se iza zida, stežući laptop. Osluškivala je. Osim njenih zadihanih pluća, ništa se nije čulo.
Hari je zažmurila i skliznula na tlo. Gospode. Što pre ode odavde,
to bolje. Disala je duboko i nozdrve joj je ispunio memljivi miris balege. Onda je otvorila oči i pogledala oko sebe.
Štala je bila veća od avionskog hangara. Desetine boksova protezalo se s obe strane širokog betonskog prolaza. Mesečina je kroz svetlarnike prodirala do poda u redovima bledih snopova, koji su podsećali na pešački prelaz u vazduhu. Neki konji su još uvek bili budni i proturili su glave iz boksova. Najbliži ju je radoznalo pogledao i zanjištao.
Hari je na brzinu provirila napolje. Gledala je bočno na Krugerovu kuću, i prema njenoj proceni, jedan od prozora morao je biti od njegove kancelarije. Polako je otvorila laptop. Napad rečnikom je i dalje trajao. A na dnu ekrana je žmirkala ikonica za bežičnu vezu. Signal se vratio.
Hari se naslonila na zid drhteći. Odeća joj je bila vlažna a udovi utrnuli, ali je odlučila da sačeka. Čim bude imala lozinku, dešifrovaće Krugerove podatke, pronjuškaće po njegovim fajlovima i uhvatiće maglu.
Napolju je metal zaškripao po betonu, kao da je neko naleteo na kolica s jednim točkom. Hari je skočila na noge. Čuli su se koraci u mraku. Gledala je levo-desno. Nije imala kud. Požurila je prema boksovima, zavirujući iznad poluvrata. Mišićava konjska tela nazirala su se među senkama. Tražila je dalje dok nije našla prazan boks, otvorila je rezu i zaključala se unutra. Čučnula je uza zid, dok ju je oblivao znoj.
Neko je tiho zazviždao u mraku. Koraci su joj se približavali a onda se zaustavili.
Gde je moj Bili Boj?
Hari je razrogačila oči. Bio je to Rob Devlin. Reza je zazvečala i vrata boksa su zaškripala. Cipele su šuštale kroz nabacanu slamu. Hari se ukočila. Bio je u susednom boksu.
Moj stari druže.
Hari se pognula još niže, udišući miris piljevine s poda. Odmah pored nje, Bili Boj je zarzao.
Dobro smo se zabavljali ti i ja, zar ne, druže?
Rob je zaplitao jezikom i Hari se zapitala koliko je popio.
Šampionski džokej, šampionsko grlo. – Ruka je pljesnula po konju. – Proputovali smo svet, zar ne, Bili Boj? Trofeji. Intervjui za televiziju. Nije loše za mršavog dečaka iz Lejtauna.
Bili Boj je frknuo i Rob se nežno nasmejao.
Da, znam, nedovoljno mršavog. Ni danas nisam jeo. – Sutra moram da izgubim još dva i po kilograma.
Bili Bojeve potkovice su klepetale po betonu. Kada je Rob opet progovorio, glas mu je bio tiši.
Ali alkohol može, zar ne? Bolji je od hrane, u svakom slučaju.
Pomaže nam da prebrodimo sve, jel’ tako, dečko?
Rob je neko vreme ćutao i Hari se ugrizla za usnu. Zamislila je džokejevo žgoljavo telo, setila se njegove drske odvažnosti i zapitala se koliko dugo će moći da se u potaji oslanja na alkohol i da dalje bude šampion.
Rob je još malo šaputao svom konju, tepajući nežno reči ,,ko je dobar dečko”, za koje je mislila da ih koriste samo ljubitelji pasa. Onda mu se glas odjednom promenio.
Nemoj da misliš da ću moći još dugo ovako, Bili Boj.
Reči su mu bile prigušene, kao da je zagnjurio lice u vrat konja. – Da se smanjujem, iz dana u dan.
Rob je drhteći duboko i isprekidano uzdahnuo i Hari se zapanjila kad je shvatila da on plače.
Toliko sam prokleto umoran – šapnuo je.
Hari je oborila pogled na tlo. Pogrešno je što je tu i što ovo sluša. To je intimna ispovest između čoveka i konja. Posle nekoliko minuta, Rob je pročistio grlo i zvučalo je kao da se pribrao. Prijateljski je potapšao Bilija Boja.
Dosta s tim, jel’ tako, dečko? Bićemo mi dobro. Možemo mi to.
Još malo je gladio konja i potom izašao iz štale. Kada je otišao, Hari je izdahnula. Pokušala je da pomiri Robov klonuli duh s neustrašivim jahačem kome je brzina sve. Nije uspela.
Zavrtela je glavom i pogledala u laptop. Napad rečnikom se konačno završio i na ekranu je svetlela poruka:
„Lozinka nađena: Bili Boj.”
Hari je zakolutala očima. Šta je s ovim muškarcima i njihovim konjima?
Odjednom joj je plan da upadne u Krugerovu mrežu delovao preterano dramatično. Šta je mislila da će naći? Fajne fajlove koji dokazuju da se bavi krijumčarenjem dijamanata? Trenutno joj se to činilo malo verovatnim. Ali kad je već dovde stigla, ništa je ne košta da završi posao.
Proverila je ikonicu za bežičnu mrežu. Signal je oslabio, ometala ga je struktura štale. Polako je otvorila vrata boksa, pogledala levo- desno i iskrala se prema ulazu. Zauzela je položaj u liniji s Krugerovom kancelarijoin i bacila se na posao kucajući po tastaturi.
Sad kad ima lozinku, može da dešifruje Krugerove prenose i neometano ih čita. I ne samo to, može da pristupi mreži i prepravlja njegove podatke.
U nekoliko hitrih poteza na tastaturi, nakačila se na mrežu. Lako kao da je ušla u autobus. Potom je pripremila svoje prvo oružje i ispalila ga u Krugerov laptop. U pitanju je bio registrator rada na tastaturi, tajni špijunski program koji će se uvući u Krugerov hard- disk i beležiti svaki njegov udarac po tastaturi. A zatim će te informacije slati Hari na imejl. Uskoro će moći da prati svaku reč koju otkuca.
Koraci su zakrckali negde iza nje i ona se sledila. Udahnula je duboko i okrenula se. Prekasno. Oštar bol joj je zahvatio lobanju. Pred očima je videla samo tlo koje joj je tresnulo u lice.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:20 am





25.
Hari je otvorila oči. Glava joj je pulsirala i želudac joj se stezao od bola. Zavrtelo joj se pred očima i brzo je opet zažmurila.
Slama ju je bockala po obrazima. Sinusi su joj bili ispunjeni oštrim konjskim mirisom, a pored nje, u slami, nešto je šušnulo. Zaškiljila je poluotvorenih očiju. Ležala je lica okrenutog ka podu, u mrklom mraku.
Stisnula je zube i polako se pridigla na sve četiri. Prostorija se nakrivila i na trenutak je mislila da će se ispovraćati. Podigla se na noge naslanjajući se na zid radi ravnoteže. Držala se za njega kupajući se u znoju.
Crna figura trupkala je ka njoj, i na licu je osetila vreo dah. Znoj se presijavao u mraku, ocrtavajući obrise mišićavog konjskog tela nadvijenog nad njom.
Oči su mu se caklile u mraku.
Hari se još više pribila uza zid. – Miran, dečko.
Konj je frknuo i naglo se odmakao, pa počeo da kruži po staji. Bilo je vrlo malo prostora, i sa svakim krugom njegova moćna bedra protutnjala bi joj na samo nekoliko centimetara od lica,
Znoj joj je curio niz leđa. Ko ju je, dođavola, ubacio ovamo? Da li se Rob vratio i udario je s leđa? Možda je to bio Kruger sa svojim prgavim psima. Zavrtela je glavom, kako bi joj se razbistrilo u mozgu.
Konj se naglo zaustavio ispred nje i počeo da udara kopitima o tlo. Vazduh je bio ispunjen njegovim zemljanim mirisom. Bio je preznojen i nakostrešena dlaka mu se slepila od vlage. Hari je oborila pogled, izbegavajući da ga pogleda pravo u oči za slučaj da to predstavlja znak agresije. Tako je bar kod pasa, zar ne? Nije znala da li isto važi i za konje, ali to je bio jedini trik koji je znala kad su životinje u pitanju.
Životinja je besno raširila nozdrve prema njoj, potom se okrenula na drugu stranu i nastavila mahnito da kruži po staji.
Hari je pogledom pretraživala svoju malu zatvorsku ćeliju. Oči su joj se sad već navikle na mrak i mogla je da razazna vrata s druge strane prostorije. Bila su čvrsto zatvorena, verovatno rezom sa spoljne strane. Pregledala je zidove i tavanicu. Za razliku od ostalih boksova koji su pri vrhu bili otvoreni prema krovnim gredama, ovaj je bio sa svih strana zatvoren. Vrata su bila jedini način da se izađe.
Hari je zadržala dah i krenula korak po korak prema vratima. Trudila se da joj pokreti budu gipki kako ne bi prepala konja. Zasad se činilo da je zaokupljen pomamnim kruženjem po staji. Napravila je još nekoliko koraka, razmišljajući o Garvinovim dijamantima i o njhovoj povezanosti s Krugerom.
Njena pretpostavka je bila da kartel ilegalnih trgovaca dijamantima koristi ergelu za svoje prljave poslove. Garvin je izgleda bio njihov glavni čovek, koji je uvozio krijumčarene dijamante i organizovao njihovu distribuciju. Redovne isporuke čistokrvnih grla koje su stizale u ergelu iz Južne Afrike verovatno su služile kao paravan za iznošenje dijamanata iz zemlje.
Pomislila je na Ti Džeja: vlasnika konja i poslovnog partnera Dena Krugera. Upucali su ga na isti način kao i Garvina. Hari je to bio dovoljan dokaz da je i on umešan, iako joj nije bila sasvim jasna njegova uloga. Onda se setila razgovora s Robom.
Den je stručnjak za konje, ali Ti Džej zna s parama...
Možda je Ti Džej finansirao poslovanje kartela, i uzimao deo profita. Ali nije bilo jasno zašto su ga ubili, a još manje Garvina.
A što se tiče Eve, Hari bi rekla da je ona usamljeni operativac. Za početak, ukrala je Garvinove dijamante. Teško da je to postupak pouzdanog saučesnika, a još manje pastorke. Ali moguće je da greši. Eva je sada u Kejptaunu, gde priprema sledeće grlo za transport do kuće. A s njim verovatno i još jednu pošiljku dijamanata.
Sada je pitanje ko je još iz ergele umešan.
Konj je načuljio uši, osetivši njeno kretanje. Hari se ukočila. Veliko stvorenje je zaokrenulo i pošlo pravo prema njoj vitlajući zadnjim nogama poput džinovske zmije. Zabacio je glavu i stražnjicom naleteo na zid.
Šta to, dođavola, toliko plaši ovu životinju?
Sve je u redu, miran, dečko. – Pokušala je da oponaša Robovo tepanje, ali s obzirom na okolnosti, to nije bilo lako.
Iznenada, konj je zanjištao. Propeo se na zadnje noge, izvivši se iznad nje kao crni vrh tornja. Prednjim nogama je šibao kroz vazduh. Kopita su fijuknula blizu Harinog lica i ona je ostala bez daha. Tresnuo je nogama na tlo i zakolutao očima, gledajući je gotovo izbezumljeno, iskolačenih beonjača. Hari je premrla. U većini slučajeva ne bi mogla da razlikuje konje jednog od drugog, ali ovo čudovište nije mogla da ne prepozna. To je Rotvajler.
Mrzi da bude zatvoren u mraku.
Hari se setila šta joj je Vini rekao i odjednom je počela ubrzano da diše. Mora da pobegne odatle. Skrenula je pogled udesno. Vrata su bila na samo metar od nje.
Rotvajleru su uši bile priljubljene uz glavu, i dalje je kolutao očima. Hari se stegao stomak. Palo joj je na pamet da doziva u pomoć, ali joj se pravljenje bilo kakve buke trenutno činilo kao veoma glup potez. Oblizala je usne i ponovo mu se obratila,
Ne sviđa ti se što sam ovde, jel’ tako? – Nije joj se dopalo što joj glas podrhtava. – To je u redu, ne sviđa se ni meni. Zato ću samo...
Konj se iskezio i jezivo zanjištao. Hari je povila ramena, šćućurivši se uza zid. Životinja je pokazivala zube. Nozdrve su joj izgledale ogromne, kao dve rupe u mraku. Hari se borila da ostane mirna. Onda joj se okrenuo leđima, napregao mišiće i ritnuo se. Noge su mu izletele kao rakete i potkačile je po ramenu. Hari je vrisnula uhvativši se za levu ruku. Konj se zaneo dalje od nje i počeo da se bacaka udarajući u zidove, dok mu se golemi grudni koš silovito nadimao.
Hari se prilepila uza zid bez daha. Pokušala je da se ispravi, ali je bol u ramenu bio nepodnošljiv. Posmatrala je krupno stvorenje kako mlatara po staji. Penio je u uglovima usta, dok su mu ramena bila prošarana kapljicama krvi. Hari je prošlo kroz glavu da je sigurno uplašen isto koliko i ona, ali to saznanje joj nije pomoglo.
Polako je prešla i poslednji metar razdaljine do vrata, nastojeći da
ne privuče pažnju konja. Potom se okrenula i nepovređenom rukom u mraku počela da prepipava drvo tražeći šarke, pukotine, bilo šta pomoću čega bi mogla da otvori vrata. Ali nije bilo ničeg. Vrata su bila glatka i čvrsto zabravljena spolja.
Rotvajler je piskavo zanjištao i Hari se brzo okrenula. Bio joj je okrenut leđima, vrata istegnutog ka tavanici. Načuljila je uši očekujući zvuke spolja. Pored sve ove buke, neko mora da dođe?
Ali čula je samo mučne krike konja.
Upiljila se u senke tražeći u staji neko oružje, ili oruđe kojim bi mogla da razvali vrata. Ramena su joj splasnula. Ništa osim piljevine i slame.
Rotvajler je počeo da joj se približava natraške, napetih mišića. Zurila je u moćna bedra dok joj je mozak radio punom parom. Možda je konj jedino oružje koje ima.
Pripremivši se, ukopala se u mestu ispred vrata i prikovala pogled za Rotvajlerovu zadnju ložu. Procena pravog trenutka je bila presudna. Ako prekasno reaguje, konj će je verovatno ubiti.
Netremice je zurila u njegove zadnje noge, čekajući znak. Pomerio se još malo unazad. Onda se izvio. Pognuo glavu. Mišići su mu se napeii.
Sada!
Hari je skočila ulevo i bacila se na slamu. Istog trena, Rotvajler je zamahnuo zadnjim nogama, ubojito se ritnuvši ka mestu gde se ona maločas nalazila. Tresnuo je kopitama u vrata odvalivši jednu dasku. Tada se zanjihao na drugu stranu i počeo da udara ramenima o zidove, ošamućen i dezorijentisan.
Vreli bol sevnuo je Hari kroz rame. Zgrčila se i pogledala ka vratima. Rascep je bio dobar ali nedovoljan. Grlo joj je bilo suvo. Rotvajler se teturao po staji, i dalje okrenut bedrima prema njoj. Pridigavši se nekako na noge, odšepala je nazad do vrata. Onda je stala ispred njih poput toreadora i čekala konja.
Nije mu dugo trebalo. Iznenada je počeo mahnito da se rita na sredini staje, sa svakim smrtonosnim udarcem noge prilazeći sve bliže. Uprla je pogled u kopita koja su sekla vazduh. Kada je bila
dovoljno blizu da vidi klinove na potkovicama, skočila je.
Nije bila dovoljno brza. Kopito ju je ošinulo po povređenoj ruci i taj bol joj je sevnuo kroz samu kost. Vrisnula je i stropoštala se na slamu. Ležala je, nesposobna da se pomeri. Ako konj odluči da je izgazi namrtvo, neće imati snage da mu se odupre.
Drvo se raspuklo, iver se raspršio vazduhom. Hari je provirila prema konju. Ritao se i njištao pored vrata, udarajući ih kopitama. Odvalio se još jedan komad. Poslednjim udarcem konj je razvalio središnu dasku, a zatim besno potrčao ukrug po staji.
Hari je pokušala da se podigne u sedeći položaj. Ruka ju je žignula i morala je da stisne zube. Držeći se za rame, nekako se osovila na noge. Dovukla se do vrata i proturila nepovređenu ruku kroz raspuklo drvo. Dohvatila je reze s druge strane i izvukla ih.
Pala je na vrata širom ih otvarajući, i brzo se zanela u stranu sklanjajući se s puta Rotvajleru. Protutnjao je pored nje i uza zveket kopita istrčao iz štale. Hari se naslonila na otvorena vrata boreći se za dah. Potom se isteturala napolje, držeći se i dalje za rame, pa izašla za konjem u dvorište.
Krugerova kuća je bila u potpunom mraku i nije bilo žive duše. Džip i mercedes više nisu bili tu. Srce joj je sišlo u pete kada je postala svesna pustoši oko sebe. Nije ni čudo što niko nije došao; niko nije bio tu da čuje šta se dešava.
Krenula je, pola trčeći, pola džogirajući prema svojim kolima. Ušla je, zaključala vrata i spustila čelo na volan. Kada su joj poslednje kapi adrenalina iščilele iz uzdrhtalog tela, prestala je da se odupire i zaplakala.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:21 am





26.
Vrata su se uz tresak otvorila i Mani se trgnuo, ukočivši se ispod svog ćebeta. Delić sekunde vladala je tišina. A onda je puščana salva poput pneumatskih bušilica zaburgijala kroz mrak.
Prostoriju su preplavili krici. Mani se priljubio uz ležaj. Meci su rešetali plafon i bušili podne daske. Komadići maltera padali su mu po glavi.
Opstaan!
Stražari su navalili u prostoriju vičući i pucajući u vazduh. Buka je bila zaglušujuća.
Uit met julle! Val in! – Napolje! Postrojte se! Maniju je srce tuklo. Pronašli su Okera.
Mani, šta se dešava? – Takatin glas je drhtao. Stražar se bacio na starca i izvukao ga na pod.
Opstaan! – Ustaj!
Stražar je ispalio šaržer u pod raznoseći drvo. Mani se sagnuo izbegavajući iverje. Kada se stražar ustremio na muškarce iza njega, Mani je skočio s ležaja i nadvio se nad Takatu. Nije bio pogođen. Nežno je obuhvatio starca oko mršavih ramena i podigao ga na noge.
Šta se dešava? – Takata je žgoljavim prstima uhvatio Manija za košulju.
Mani nije odgovorio. Svuda oko njega, unezvereni muškarci trčali su prema vratima. Vodio je Takatu za njima, saginjući se pod mitraljeskom paljbom. Starac se spotakao i srušio na pod. S leđa su se ispružile mršave ruke i pomogle mu da ga podigne. Glas je šapnuo Maniju u uvo.
Šta se dešava? Jel’ znaš?
Okrenuo se i ugledao suvonjavog rudara koji je držao Takatu ispod ruke. Mani nije znao njegovo ime, ali je čuo da je učitelj iz Konga. Napustio je dom kada je rat tamo sve uništio.
Mani je skrenuo pogled. – Ništa ne znam.
Progurao se napolje, vodeći Takatu, ostavivši učitelja iza sebe. Vazduh je pred zoru bio hladan, nebo još uvek mračno. Postrojio se s ostalim muškarcima uza zid, držeći Takatu uza se. Ispred njih su stajala šestorica stražara, koji su ih gledali kroz vizire pušaka držeći ih na nišanu. Maniju su se creva vezala u čvor. Streljački vod.
Preostali muškarci su izašli iz spavaonice tiskajući se ispred njega. Mani se povukao nazad uza zid. Čovek pored njega se prekrstio drhtavom rukom. Onda je najviši među stražarima iskoračio napred. Zonvije, belgijski plaćenik i Okerov zamenik.
Ðubrad ubilačka! – Pljunuo je na zemlju. – Mislite da možete da prođete nekažnjeno?
Lice mu je bilo crveno i presijavalo se od znoja. Stegao je prste oko usta puščanih cevi.
Svinje!
Negde levo od Manija zatreperila je baterijska lampa. Glasovi su gunđali i nešto je strugalo po prašini. Maniju su zaklecala kolena. Pokušavali su da odvuku Okerovo telo. Pogledao je u Takatu, koji je razrogačenih očiju u upalim dupljama zurio u svetlo. Starac je znao da je na tom mestu krio dijamante.
Žonvije je špartao duž stroja muškaraca, niz lice mu je klizio mastan znoj.
Neko je ubio komandanta Okera. – Prešao je jezikom preko usana. – To znači da sam sada ja glavnokomandujući.
Žamor se proneo među rudarima. Mani je osetio Takatinu ruku na ramenu, ali je držao pogled uperen pravo preda se.
Želim da znam ko je to uradio. – Žonvije je repetirao pušku. – I vi ćete mi to reći.
Mani se ukrutio. Osetio je kako mu gori list za koji su mu bili privezani nož i varjača. Možda je trebalo da ih ostavi pored tela, ali je želeo da ukloni svaki znak kopanja koji bi mogao da ih navede da traže dijamante. Ako pronađu sad nož kod njega, upucaće ga na mestu.
Žonvije je mahao puškom napred-nazad, piljeći u muškarce u stroju. – Vi ste jedna gomila lenjih bitangi!
Mani je počeo stopalom da gura povez niz nogu i olabavio ga je tako da mu je spao na gležanj. Znoj mu je curio niz leđa. Zonvije je zakoračio bliže, nišaneći u muškarce u prvom redu. Bio je zadihan, kao da je prethodno trčao.
Mislite da možete da nam se prikradate, jednom po jednom, i tek tako nam prerežete grlo u mraku?
Iz blizine, Mani je video da se Zonvijeu tresu ruke. Stražar je hodao levo-desno, nišaneći puškom u muškarce u stroju. Mani je protresao nogu i varjača i nož su skliznuli na zemlju. Osetio je Takatin pogled na sebi. Tada se starac promeškoljio, naslanjajući se na njega, drljajući nogama po prašini. Mani je spustio pogled. Takata je prevukao nož iza sebe.
Recite mi ko je to uradio!
Zonvije je iznenada oborio pušku i ispalio rafal u zemlju. Muškarci iz prvog reda su odskočili unazad vrisnuvši. Buka vatrenog oružjaje naposletku prestala. Žonvije je teško disao, uniforma mu je bila natopljena znojem, Potom je uhvatio jednog rudara za košulju i izdvojio ga od ostalih. Čovek se zateturao unazad, čitavo dugonogo telo mu se treslo. Mani je progutao knedlu. To je bio učitelj.
Zonvije je uperio pušku u njega. – Ko ga je ubio?
Mani je prestao da diše. Učitelj je odmahivao glavom podigavši ruke u vazduh. Upale oči bile su mu paralisane pogledom na Zonvijeovu pušku, i glavom je odmahivao još dugo nakon što je odgovorio na pitanje.
Žonvije je pucnuo prstima najbližem stražaru, ubledelom mladom vojniku koji je odveo Manija u rendgensko odeljenje.
Ubij ga – rekao je Žonvije, ne pogledavši ga.
Maniju je krv zujala u ušima. Hteo je da se pomeri, ali nije mogao.
Učitelj je i dalje odmahivao glavom.
Mladi stražar je otvorio i zatvorio usta. – Šefe?
Pobogu. Nije teško. Gledaj.
Žonvije je čvrsto uhvatio pušku i opalio. Meci su prsnuli učitelju u grudi, protresajući mu čitavo telo. Dva puta se trznuo i potom sručio na zemlju,
Maniju se vrtelo u glavi. Čovek pored njega počeo je da ječi a vazduh je ispunio rezak smrad urina. Mani je zurio u krv koja je lila iz učiteljevih grudi, i zaljuljao se. Šta je to uradio? Trebalo je da istupi, da pokuša da ih zaustavi. On je taj koji je trebalo da leži mrtav u prašini. Ali ko bi onda spasao Ašu?
Stisnuo je pesnice. Plemenita hrabrost ili nagon za samoodržanjem? Mrzeo je sebe što nije siguran koji ga je od ta dva razloga naterao da ćuti. Tada je osetio Takatinu ruku na ramenu.
Misli na moju Ašu – starac je šapnuo. – Ništa drugo nije važno.
Žonvije je šutnuo prazne čaure koje su mu pale pored nogu. Iza njega zora se izlivala po nebu na istoku. Odjednom, Žonvije se zaleteo i izvukao još dva muškarca iz prednjeg reda. Podbadao ih je puškom potiskujući ih unazad sve dok nisu stali pored učiteljevog tela.
Ovog puta ćete vas dvojica umreti. Sledeći put trojica.
Žonvijeu su vene pulsirale na slepoočnicama kao modre zmije. – Nastavićemo tako sve dok ne dobijem odgovor na svoje pitanje.
Pucnuo je prstima mladom bledom čuvaru, koji je prvo oklevao, a zatim podigao pušku drhtavim rukama. Mani je pošao da iskorači, s nejasnom predstavom o tome šta će da uradi, ali Takata ga je zgrabio za ruku.
Ne, Mani! – Snaga starčevog stiska ga je zapanjila. – Učinićeš to za mene. Odsad mi duguješ.
Mladi stražar je obrisao čelo rukavom. Mani je pogledao u Takatu. Starac ga je gledao usplamtelim očima. Stražar je nategao oroz puške i nanišanio. Mani je pogledao u dva prestrašena muškarca koja su stajala pored učiteljevog tela.
Stanite.
Mani je brzo vratio pogled na starca. Nešto ledeno steglo ga je u želucu. Takata se gurao između postrojenih muškaraca. Ali Zonvije nije obraćao pažnju na njega i klimao je glavom mladom stražaru.
Hajde.
Stanite. – Takatin glas je bio snažan, ramena ispravljena. Mora da ga je to koštalo poslednjeg atoma snage. – Ja sam ga ubio. Ja sam
ubio komandanta.
Zonvije je podrugljivo pogledao u starca, a onda je zabacio glavu i nasmejao se. – Ti? Ti si već jednom nogom u grobu, koga bi ti mogao da ubiješ?
Takata je bacio nešto što je bupnulo ispred Žonvijeovih nogu. Mani je zurio. To je bio njegov veliki nož. Okerova krv je i dalje bila skorena oko drške.
Zonvije je razrogačio oči. Zurio je u nož, a onda je podigao pogled na Takatu. Iskočile su mu vene na čelu. Tad je uperio pušku u starčeve grudi i osuo paljbu po njemu. Takatino telo je poletelo nazad kroz vazduh i srušilo se na zemlju uz mučan zvuk lomljenja kostiju. Zonvije se okrenuo prema onoj dvojici muškaraca i izrešetao ih mecima nišaneći im u glavu.
Mani se skamenio. Svuda oko njega ljudi su vrištali tiskajući se uza zid. Mani je ukočeno gledao u Takatino slomljeno telo.
Odsad mi duguješ.
Sirena je počela da zavija dvorištem, pozivajući rudare u ranu jutarnju smenu.
Okupite ih, i vodite ih u rudnik! – Zonvije se nakašljao i pljunuo.
Sada znate ko je glavni ovde.
Stražari su potrčali između ljudi, postrojavajući ih kundacima pušaka. Manija je oblio znoj. Odupirao se želji da otrči do Takate. Mora da izađe odatle. Mora da sledi Okerov leš i odnese dijamante do Kurumana, gde ga čeka kurir po imenu Čandra. Progurao se kroz gužvu, i stao licem u lice s Zonvijeom.
Vraćaj se u stroj!
Žonvije je iskolačio oči, dok mu je lice poprimilo tamnocrvenu boju. Iza njega mladi stražar je prebledeo i izgledao je kao da mu je muka. Mani je progutao knedlu.
Ali moj ugovor danas ističe. Danas idem kući. Žonvije se osmehnuo, otkrivši zube žute od nikotina.
Tvoj ugovor je upravo produžen.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:21 am




27.
Hari je privukla sebi visoko naslaganu gomilu karata. Šest špilova, trista dvanaest karata.
Uzimajući s vrha špila, podelila je karte u šest odvojenih gomila, koje je rasporedila u obliku potkovice na stolu ispred sebe. Njen otac je sedeo prekoputa, pomno prateći karte.
Ranije tog jutra pozvao je njenu hotelsku sobu. Želeo je da je upozna s nekim, rekao je, s nekim ko raspolaže informacijama. Ali je odbio da kaže išta više od toga, tako da su dosad samo vežbali praćenje karata tokom mešanja.
Uzela je dve manje gomile karata. Rame joj je krckalo prilikom svakog pokreta i trudila se da ne pokaže bol. Prethodne noći provela je nekoliko sati u hitnoj pomoći, gde se ispostavilo da su joj Rotvajlerovi udarci iščašili rame. Bez mnogo drame i bez upozorenja, lekari su joj jednim grubim potezom namestili rame. Hari se stresla setivši se toga. To je jedna od onih situacija u kojima je lek gori od bolesti. Ponudili su Hari povez, ali ona je odhila, jer nije želela da joj ruka bude onesposobljena. Zadovoljila se analgeticima i uveravanjem da će nelagoda popustiti za nekoliko nedelja.
Držeći u svakoj ruci po jedan, savila je dva štosa karata i potom ih izmešala jednim potezom. Još jednom je ponovila isto, pa potom zamenila gornju i donju polovinu gomile i postavila je na sredinu stola. Onda je uzela sledeća dva štosa. Njen otac nije skidao pogled s karata.
Otkad zna za sebe, njen otac je praktikovao praćenje karata prilikom mešanja, a nju je naučio kako to da radi kad joj bilo deset godina. Cilj je da se vredna grupa karata prati dok prolazi kroz deliočeve ruke pri mešanju. Kao jedna od strategija brojanja karata, spadala je u naprednije i malom broju ljudi je polazila za rukom.
Hari je promešala poslednja dva štosa i spustila ih na vrh gomile koju je slagala ispred sebe. Potom je prevrnula karte na stranu i
ponudila ih ocu da preseče.
Negde u gomili nalazio se skup kečeva. Hari ih je sve spojila pre nego što je počela da meša, i markerom im zacrnila ivice s jedne strane. Posle mešanja, taj štos je bio izmešan s ostalim kartama, ali ne toliko da bi se zaturilo bogato nalazište koje je i dalje vrebalo negde u svežnju.
Njen otac je podigao belu plastičnu kartu za sečenje iznad špilova. Čelo mu se presijavalo od znoja i Hari se, ne prvi put, zapitala da nije ispao iz forme. Da bi mogao s kolikom-tolikom sigurnošću da predvidi kada će kečevi biti u igri, morao bi da odredi gde su a da ne omane više od dve do tri karte. U poslednjih pola sata, to mu nijednom nije uspelo.
Posmatrala ga je kako netremice zuri i pretvarala se da ne primećuje da mu se ruke tresu. Onda je kartom za sečenje presekao po sredini gomile.
Hari je oborila pogled. Okrenula je štos prema njemu kako bi mogao da vidi zacrnjeni segment na koji je ciljao. Promašio je za pola špila.
Prokletstvo! – Protrljao je oči i bradu. Zatim je privukao stolicu bliže stolu i upiljio se u karte.
Hajde ponovo.
Hari je iznenada bol sevnuo kroz glavu i na sekundu je zažmurila.
Otac ju je dodirnuo po ruci.
Jesi li dobro, dušo?
Otvorila je oči i kratko klimnula glavom. – Dobro sam. Samo me boli glava.
Lekari su joj održali predavanje o potresu mozga, i na kraju su joj prepisali još analgetika i savetovali odmaranje. Ali posle svega što se desilo, san joj nikako nije dolazio na oči.
Ostavi to. – Otac joj se zagledao lice. – Bela si kao kreč, možemo ovo da ostavimo za drugi put.
Dobro sam, stvarno. Hajde, tata. Gledaj u karte.
Uputila mu je osmeh ohrabrenja i ponovo razdelila gomilu na šest štosova, koje je rasporedila u obliku potkovice. Dok su joj ruke bile
zauzete mešanjem, mozak se isključio i prebacio na sinoćna dešavanja.
Imala je sreće, bila je svesna toga. Da nije onda povratila svest, lako je mogla da pogine. Klaustrofobija bi sve više izluđivala Rotvajlera i on bi je na kraju smrvio svojim ubojitim kopitama. Što se, u stvari, zamalo i desilo. Setila se kako je konj njištao i hladan čvor svezao joj se u stomaku. Ko god da ju je zaključao u tu staju, znao je šta radi.
A sada je imao i njen laptop.
Prsti su joj se stegli oko karata. Laptop nije bio u Rotvajlerovom boksu, osim ako ga nije previdela u mraku. Kako god bilo, neko drugi ga sad ima, i uz malo stručnog znanja moći će da pronađe podatke koje je presnimila s Garvinovog hard diska. Da ne pominje špijunski program koji je ubacila u Krugerov kompjuter.
Stresla se pomislivši na muškarca s bejzbol kapom. Ubio je Garvina i verovatno Ti Džeja, a i dalje nije imala predstavu zašto. Da je nije on zaključao u staji? Delovalo je malo verovatno. Samo neko ko ima pristup štali znao bi za Rotvajlerovu fobiju. Što znači da joj je sada još neko za petama.
Mozak joj je digao uzbunu, upozoravajući na preopterećenje. Brzo je odagnala tu misao.
Usredsredila se na karte.
Progutala je knedlu i pružila promešane špilove ocu. Umetnuo je kartu za sečenje, i ona je okrenula karte kako bi mu pokazala zacrnjene ivice. Ovog puta je bio bliže, ali ne mnogo.
Prokletstvo! – Lupio je šakom o sto, zatim ustao i počeo da hoda po sobi.
Nisi toliko promašio – rekla je Hari. – I svaki put si sve bliže.
Nije odgovorio. Kod praćenja karata u mešanju najvažnija je preciznost, oboje su to znali.
Posmatrala ga je kako korača po luksuznom apartmanu. Kada su ga skinuli s respiratora, fizioterapeutima su bile potrebne nedelje da ga podignu na noge. Fizički se skoro potpuno oporavio, ali s vremena na vreme bi iz njega isplivao stranac. Promene
raspoloženja, umor, nedostatak koncentracije. Uobičajene posledice povrede mozga, kako rekoše lekari.
Otac se zaustavio ispred stiiskog divana i spustio se na njega kao da se radi o staroj rasklimatanoj ležaljci za plažu. Hari je skrenula pogled. Možda samo stari.
Podigla je špil karata. – Rekao si da hoćeš da me upoznaš s nekim. Pogledao je na sat. – Eto nje svakog trenutaka.
Nje? Hari se nadala da otac ne namerava da je upozna sa svojorn novom prijateljicom. Ne da je imala nešto protiv toga da se njen otac viđa sa ženama; jednostavno nije volela da bude uvučena u proces selekcije.
Osmehnuo joj se umornim i pomalo smetenim osmehom.
Zamolio sam te da dođeš ranije da mi pomogneš da vežbam brojanje. Ne smeta ti, nadam se?
Hari mu je uzvratila osmehom i odmahnula glavom. Onda je složila karte u plastičnu krupijeovu „cipelu” i počela da deli za blekdžek. Ganc nove karte šuštale su dok ih je vadila iz kutije. Bilo je nečeg prijatnog u svežini potpuno novog špila.
Poslednji put se bavila praćenjem karata na Bahamima. Brojala je karte u partiji blekdžeka sa šest špilova, i tokom dva sata zbir je samo rastao. Plus deset, plus dvanaest, plus šesnaest. Iz runde u rundu izlazile su samo slabe karte. Čekala je da priželjkivane jake karte konačno provale iz cipele, ali ponovo su se bile zaređale ružne slabe karte. Kad su konačno došli do plastične karte na kraju štosa, zbir je iznosio plus devetnaest i većina jakih karata još uvek nije dospela do stola,
Posmatrala je kako delilac vadi poslednji nepodeljeni štos iz cipele. Hipnotisano je zurila u svežanj karata. U njemu mora da su bili skoro svi štihovi i kečevi u partiji. Zalepila je pogled za dragoceni štos štihova kada ga je delilac stavio na talon i počeo svoj ustaljeni postupak mešanja. Pratila je njegove poteze pri mešanju, gledajući kroz špilove svojim laserskim pogledom. Kada joj je delilac ponudio kartu da preseče, ubacila ju je tačno uz skup štihova. Delilac je prebacio odeljak koji je presekla napred, i njen bogati paket karata je
sada stajao na vrhu. Onda je počeo da deli.
Sledećih dvadeset minuta, iz cipele su se izlivale boje, štihovi i kečevi u svakoj ruci. Na kraju, Hari je otišla od stola s dobitkom od preko dvesta hiljada dolara.
Za vikend letim u Kejptaun.
Hari je zabezeknuto pogledala oca. – Šta?
–S Denom Krugerom. Pronašao mi je još jednogjednogoca, divnog pedigrea. Idem s njim na aukciju konja.
Hari se želudac vezao u čvor. Iz nekog neobjašnjivog razloga, nije želela da otac ide u Kejptaun. Bar ne s Krugerom.
Ali ti ne znaš ništa o kupovini čistokrvnih grla. Što to ne bi prepustio Krugeru?
Otac joj je delovao povređeno. – Pa umem dobro da proceniin. – Tada mu je preko usana prešao vragolast osmeh.
Uostalom, aukcija se održava u Grand Vest kazinu. – Nasmejao se i protrljao ruke. – Trkačka grla i blekdžek. Da li ima nečeg boljeg?
Hari je uzdahnula. Biće joj teže da ga odgovori od tog puta nego što je mislila. Prošla je preko sobe i zavalila se u fotelju naspram njega. Tkanina je bila mekša od somota, i morala je da se bori da joj oči ostanu otvorene. Imala je osećaj da joj nije iščašeno samo rame, već čitavo telo.
Uspravila se pribivši se uz naslon fotelje. – Šta tačno znaš o Denu Krugeru?
Otac je slegnuo ramenima. – Znam da je jedan od najboljih trenera u zemlji.
Osim toga.
Šta ima da se zna o čoveku koji je čitav život posvetio konjima? Odrastao je s njima. Koliko znam, njegov otac je bio trener u Južnoj Africi, skromnog uspeha. Den je počeo kao džokej, ali je onda, naravno, previše izrastao.
Hari se ugrizla za usnu. – Upoznala sam ga juče. Nakon što si mi ispričao za Dona Lajta. Palo mi je na pamet da ga potražim.
Je li? I kako ti se čini?
Napravila je grimasu. – Ako mene pitaš, komunicira bolje s
konjima nego s ljudima.
Otac se nasmejao. – Da, to je Den. Kažu da je to zbog gluvoće. Hari se namrštila. – Meni nije delovao gluv.
Ah, ne sada. Ali prvih pet-šest godina života, kažu, ništa nije čuo. Živeo je u sopstvenom svetu, bez prijatelja, školovao se kod kuće. Sve vreme je provodio s konjima u očevoj ergeli. Kažu da je tu naučio da komunicira s njima.
Hari je izvila obrve, pokušavajući da zamisli Krugera kao malog dečaka, izolovanog u svetu tišine. Bilo joj je jasno kako je samoća od njega napravila tako nepoverljivog čoveka.
Kucanje na vratima ju je trglo. Otac je ustao i otišao do otvori.
Roz, draga, uđi, uđi.
U prostoriju je kročila žena kratke kose crne kao mahagoni. Imalaje pedesetak godina i figuru razvijeniju u gornjem delu, te je delovala prilično upečatljivo. Krem vuneno odelo sa zlatnim dugmićima i crnim obrubom kao da je sišlo s piste visoke mode u Parizu. Harin otac se posvetio ulozi domaćina.
Hari, želim da te upoznam s Roz Blumberg.
Hari su zapale za oko njene jake crte lica i tamne senke oko smeđih očiju. Neko daleko sećanje se pokrenulo u Harinoj glavi i brzo iščezlo. Hari je trepnula zaključivši da joj se samo učinilo. Tada se osmehnula i rukovala se sa ženom, pitajući se šta je njen otac naumio.
Otac joj se ozareno osmehnuo, kao da joj je pročitao misli.
Roz je trgovac dijamantima.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:21 am





28.
Dakle, vi kupujete i prodajete dijamante?
Tako je – rekla je Roz.
Hari je pijuckala kafu koju im je njen otac pripremio zagledajući ženin lik. Mali glas u glavi joj je i dalje govorio da je odnekud poznaje.
Roz je sedela zavaljena na divanu, njen snažni tamni profil i šanel odelo nekako su se uklapali sa stilskim nameštajem u sobi. Izgledala je kao matrijarh poslovne dinastije koja pozira za glamurozni časopis.
Bavim se dijamantima već trideset pet godina – rekla je. Harin otac je potapšao Roz po ramenu prolazeći iza sofe.
I skoro jednako dugo vodi sopstvenu firmu.
Zahvaljujući tebi. – Roz se iskreno zagledala u Hari. – Imala sam dvadeset pet godina i bila sam diplomirani gemolog s velikim idejama i bez para. Tvoj otac je bio jedini koji je verovao u mene.
Njen blagi američki izgovor je godio ušima i po mekoći je odudarao od njene moćne pojave, Hari je primetila da Roz ne nosi nakit, i taj svedeni glamur je odisao poslovnošću.
Harin otac je seo na naslon za ruke na divanu. – Našla bi ti drugog investitora na kraju.
Spadala sam u investicije visokog rizika, i ti to znaš. – Roz je pogledala u Hari. – Ubedio je svoju banku da me finansiraju. Uprkos njihovom velikom protivljenju, moram da dodam.
Ali nikad se nisu pokajali zbog toga, zar ne? – S osmehom je pogledao u Hari. – Rozina firma je jedna od vodećih u trgovini sirovim dijamantima. Ima otkupne biroe svuda po svetu. U Rusiji, Australiji, Južnoj Africi, nema gde nema. Prodajne poslovnice u Tel Avivu, Njujorku, po celoj Evropi.
Hari je izvila obrve. Njen otac je zvučao kao brošura neke kompanije. Roz se osmehnula.
Tvoj otac mi kaže da su ti potrebne informacije – rekla je. – Ne
znam kako mogu da pomognem, ali uvek sam spremna da učinim uslugu Salu.
To je veoma ljubazno od vas. – Hari je bila svesna nesigurnosti u sopstvenom glasu i nadala se da nije zvučala nepristojno. Ali istini za volju, ni ona sama nije znala kako bi Roz mogla da joj pomogne.
Otac je pročistio grlo. – Objasnio sam Roz da si ti kompjuterski forenzičar. – Pogledao je upitno u Hari, kao da je hteo da proveri da li se pravilno izrazio. – I da radiš na slučaju u koji su upleteni trgovci dijamantima.
Hari se promeškoljila na stolici. – Tata...
Podigao je prst. – Roz poznaje sve ljude iz tog posla, Hari, Ona imena za koja si me pitala, ako se bave trgovinom dijamantima, ona će znati da ti kaže ko su. – Ustao je i otišao do drugog dela sobe. – A sada ćete me izviniti, ostavljam vas devojke da porazgovarate. Ja moram da obavim nekoliko poziva.
Pošto je obavio svoj posrednički deo posla, povukao se u spavaću sobu, pevušeći. Hari je spustila šoljicu na mermerni sto ispred sebe, zaboravivši u trenutku na svoje bolno rame. Bol joj je sevnuo kroz ligamente, opominjući je, pa se pažljivo naslonila natrag na stolicu. Pogledala je u Roz izvinjavajući se.
Čujte, cenim vašu ponudu, ali zaista ne verujem da će vam ta imena išta značiti.
Roz se osmehnula. – Dajte da proverimo.
Rekla je to blago, ali iza njenog osmeha se naslutila naredba, što Hari nije promaklo. Polako je sticala predstavu o tome zašto je Roz tako uspešna poslovna žena.
Zaškiljila se u ženino tamno lice. – Jesmo li se mi već negde upoznale?
Roz je skrenula pogled. Pažljivo je spustila svoju šoljicu na sto i potom poravnala suknju. Stidljivo je pogledala Hari.
Tvoj otac je mislio da se nećeš setiti. – Nakrivila je glavu, posmatrajući Hari. – Bila si mala, imala si samo šest ili sedam godina.
Kao kroz maglu, Hari se setila lika. Sveže nasmejano, veselo lice.
Roz iz mladih dana. Namrštila se boreći se da joj sećanje ne pobegne. Roz se promeškoljila.
Tvoji roditelji su neko vreme bili razdvojeni, S vremena na vreme, ti i Amaranta ste provodile vikende s ocem. – Izgladila je još jedan nevidljivi nabor na suknji. – A on bi pozvao i mene da vam se pridružim.
Hari je klimnula glavom. Dok su bili u braku, njeni roditelji su više vremena proveli odvojeno nego zajedno. Zurila je u Roz. Delić sećanja probijao se, mutan kao stara fotografija. Plaža, možda, ili neki park negde. Roz se smeje, Hari skakuće pored nje. Amaranta, ozbiljnog lica, zaostaje iza njih, rešena da ne uživa. A Hari se odjednom setila sopstvenog osećaja krivice kad ju je majka kasnije pitala da li se lepo provela s ocem.
Pogledala je ka vratima spavaće sobe. – Što znači da je vaša veza bila nešto više od posla.
Roz se ustezala. Onda je progovorila nežnim glasom: – Da.
Razumem. A sada?
Moj život i život tvog oca uvek će se preplitati. Žao mi je, sigurno ti nije lako to da čuješ. Ali on i Mirijam...
Nema potrebe da objašnjavate. Moji roditelji već dugo nisu zajedno. I ne gajim nikakvu lojalnost zbog koje biste morali da se ustručavate.
Ali dok je to izgovarala, u Hari se probudilo neočekivano saosećanje s majkom. Nije znala zašto. Njenoj majci bi svakako bilo svejedno.
Odmahnula je rukom, – Čujte, hajde da preskočimo to. Nije bitno.
Usiljeno se osmehnula. – Moj otac misli da možete da mi pomognete, pa bi možda trebalo da vidimo za ta imena.
Roz je sklopila ruke, jednako nestrpljiva da pređu na bezbedniji teren. – Naravno.
Hari je pročistila grlo nastoječi da se usredsredi. – Da počnemo s ovim. Da li vam znači nešto ime Garvin Oliver?
Da, zapravo, znači. Je li on osoba koju istražujete?
Nažalost, to ne mogu da otkrivam.
Izvinjavam se, naravno da ne možete. – Roz je delovala ozbiljno.
Čula sam da su ga upucali.
Hari je izvila obrve i Roz je nastavila.
Vest se brzo pronela među svima nama iz branše, svi su zaista šokirani.
Bio je poznato ime u vašim krugovima?
Roz je slegnula ramenima. – Koliko-toliko. Bio je trgovac dijamantima, preprodavao je male neobrađene dijamante, uglavnom iz Južne Afrike. Moram da priznam, uvek sam se trudila da izbegnem da sarađujem s njim.
Da? Zašto to?
Bio je siledžija. I nije mi se dopadala njegova poslovna reputacija.
Roz je stisnula usne. – Čula sam glasine da je vaše odeljenje za ispitivanje prevara vršilo istragu protiv njega zbog prodaje falsifikovane robe preko interneta.
Hari je pomislila na detektiva inspektora Lina. To objašnjava njegovo interesovanje za ovaj slučaj. – Da li je Garvin Oliver prodavao ilegalne dijamante?
Pa, recimo samo da nije pravio pitanje oko toga odakle potiču dijamanti.
Šta to tačno znači?
Roz je uzdahnula. – Slušajte, ovo je industrija u kojoj se mnogo toga odvija pod velom tajne i na ivici zakona. Lagala bih ako bih rekla da nije tako. Iskopavanje dijamanata ima jezivu istoriju. Nasilje, kršenje ljudskih prava... – Progutala je knedlu i spustila pogled na ruke. – Ne možete da zamislite.
Hari je posmatrala ženine stisnute prste. Roz je isturila bradu.
Većina nas želi da se to promeni. Ugledni juveliri vode računa o tome da dijamanti koje kupuju imaju sertifikat koji garantuje da su stečeni na human način. Ne uzimamo dijamante iz ratom zahvaćenih područja, niti iz rudnika u kojima vladaju nehumani uslovi. – Naglo je ustala i ushodala se po prostoriji. – Naravno da niko ne želi da finansira teroriste ili podržava robovsku radnu snagu. Ali Garvinu Oliveru je bilo svejedno.
Hari je obrađivala informacije. Što je više slušala o Garvinu Oliveru, sve teže joj je bilo da ga sažaljeva.
Jeste li ikad čuli da je preprodavao krijumčarene dijamante? – rekla je Hari.
Rozje slegnula ramenima. – Ne direktno. Ali teško je razlikovati krijumčarene dijamante od legalnih. Krijumčareni sirovi dijamanti redovno dospevaju na tržište. Iznose ih iz rudnika, iz sobe za sortiranje, iz proizvodnog pogona. Neko uvek krade dijamante.
Hari je pred očima iskrsla slika Eve kako čuči u sefu s torbom punom dijamanata.
A Garvinova pastorka Eva? – rekla je. – Jeste li je ikad upoznali?
Ili njegovu suprugu Bet?
Ćerku nisam. Ali sam jednom videla njegovu suprugu. Lepa krhka žena. Podsećala me je na šumsku vilu. – Roz je stala ispred prozora. – Mislim da je izvršila samoubistvo.
Hari ju je iznenađeno pogledala. – Nisam to znala. Čula sam da je poginula u saobraćajnoj nesreći.
Sletela je kolima s pristaništa. Kažu da u nesreći nisu učestvovala druga kola. – Roz je zavrtela glavom zagledana kroz prozor. Izgledala je zadivljujuće iz tog ugla, maslinasta koža i široke nozdrve davali su joj egzotičan izgled. – Upoznala sam je na svečanoj večeri u Njujorku. Garvin se izvikao na nju pred svima zato što mu nije spakovala dobru košulju, besan kao ris. Bilo je prilično šokantno.
Hari je neko vreme ćutala, pokušavajući da zamisli kako se Bet osećala kad je mislila da joj je samoubistvo jedina opcija. To joj nije pošlo za rukom i na kraju je rekla:
Imam još nekoliko imena za vas. Da li ste čuli za preprodavca po imenu Grej?
Roz se okrenula i vratila do sofe. – Ne, ne bih rekla.
A za Fišera?
Rozine oči su se raširile. – Džejkoba Fišera? Iz Fišer dajmond hausa?
Da, za njega.
Džejkob je vrhunski brusilac dijamanata, peta generacija, jedan
od najcenjenijih u poslu. – Uspravila se. – Poznajem ga više od dvadeset pet godina.
A Fišer dajmond haus?
Kompanija svetskog glasa kad je brušenje dijamanata u pitanju. Bave se ovim poslom mnogo duže nego ja. – Rozin ton je navodio na zaključak da je takva dugovečnost sama po sebi dovoljna da Fišer bude van svake sumnje. – Džejkob kupuje isključivo dijamante najvišeg kalibra. Zapošijava dvadesetak obučenih brusača, ali i dalje insistira da sam obrađuje veće dijamante.
Hari je preturala po glavi sve to, ne uviđajući kako išta od toga može da joj pomogne. Nije joj ostalo više nijedno ime za koje bi mogla da je pita. Tad se setila fotografija iz Garvinovih skrivenih fajlova.
A imena dijamanata? – rekla je. – Da li biste njih prepoznali?
Roz ju je radoznalo pogledala. – Da, ako su u pitanju dijamanti prve klase.
Hari je počela da vadi iz sećanja imena koje je Garvin ubeležio pored nekih većih dijamanta. – Jedan se zvao Žuta izmaglica. Da li vam zvuči poznato?
Roz je odmahnula glavom.
A Helios? – kazala je Hari. – Ili Ružičasto srce?
– Žao mi je, nisam nikad čula za njih.
Hari se zavalila nazad u stolicu. – Pa, možda još nisu izašli na tržište.
Ili se radi o lažnim imenima koja služe da im se podigne vrednost.
Hari se namrštila. – Kako to?
Svaki trgovac dragog kamenja zna koliko vredi dobro ime. Ako kamen prati neka romantična priča, to prilično napumpava cenu.
Pa ih ljudi izmišljaju?
Roz je slegnula ramenima. – Dešava se. Ali time retko zavaraju stručnjake. – Rozi je zaškiljila. – Ako pričamo o Garvinovirn dijamantima, onda me tako nešto nimalo ne bi začudilo.
Hari je klimnula glavom i počela da gricka donju usnu. Čula je oca
kako telefonira u drugoj sobi. Roz je pokazala ka njemu.
Brinem se za njega. Izgleda tako umorno. Hari je oborila pogled. – Dobro mu je.
Nije bila raspoložena da priča o njegovom umoru i problemima s pamćenjem, nije želela da prizna da više nije isti čovek kao pre nesreće. Ali ako je Roz toliko bliska s njim kao što kaže, verovatno to i sama zna.
Roz je razgledala raskošni apartman. – Oduvek je patio za životom na visokoj nozi.
Hari je preletela pogledom preko baršunastih tepiha i zidova s hrastovom drvenarijom. Istina je, zapravo, da njen otac nigde nije živeo. Jednog dana bi odseo u hotelu s pet zvezdica, drugog bi imao jeftin smeštaj s doručkom. Sreća na kartama je odlučivala između te dve mogućnosti.
Voli slobodu koju ima u hotelima – rekla je Hari, što nije bilo daleko od istine. – Toliko vremena je proveo u bolnici da je počeo da se oseća kao deo institucije.
Roz je gledala u poslužavnik sobne dostave na stolu. – Zar ovo nije samo druga vrsta institucionalizacije?
Hari je skrenula pogled u stranu. Verovatno je u pravu. Kako je živeo, njen otac je retko kad morao nešto sam da uradi.
Roz se nagnula napred. – Moram ti reći da znam šta je on. Znam zbog čega je otišao u zatvor, šta je uradio, Ali to nije bitno. Sal će mi uvek biti važan. – Pročistila je grlo i naslonila se nazad u stolici. – Samo sam želela da znaš to.
Hari je uzdahnula. Bilo je mnogo ljudi koji su to osećali prema njenom ocu. Odanost, divljenje, trpeljivost. Ljubav, čak. Ostali su samo želeli da ga vide iza rešetaka. Uključujući, verovatno, i njenu majku. Hari je bilo potrebno neko vreme, ali na kraju je prihvatila činjenicu da to što kao otac nije uvek prisutan ne znači da nije dobar otac.
Promatrala je Roz. Njena elegancija ju je donekle podsećala na Mirijam, ali tu je svakoj sličnosti bio kraj. Roz je zračila uzavrelom energijom koja nikad ne bi uspela da se probije kroz Mirijamin
oklop.
Istog trenutka Hari je osetila krivicu što ih poredi i zavukla je ruke u džepove. Prsti su joj okrznuli mali dijamant koji je sad nosila svuda sa sobom. Proučavala je Rozino lice.
Šta biste mogli da mi kažete o sirovom dijamantu samo na osnovu izgleda? – rekla je.
Roz se osmhnula. – Mnogo toga. Težinu, boju, čistoću, mogući način brušenja.
Da ii možete da zaključite odakle je?
Naravno. Stručnjak može da kaže iz koje je zemlje, regiona, nekad čak i iz kog rudnika.
Hari je zurila u nju koji trenutak, a onda je odlučila. Izvadila je kamen iz džepa. Caklio se zagasitim sjajem, kao kristal starinskog lustera. Pružila ga je Roz na dlanu.
Šta možete da mi kažete o ovome?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:22 am



29.
Dobro formiran oktaedar, dobra boja. Čistobeli, jedan zapeta dvadeset pet karata, rekla bih.
Hari je posmatrala Roz dok je kroz juvelirsku lupu proučavala dijamant koji je držala pincetom.
Roz se namrštila. – Preseca ga mala inkluzija.
Inkluzija?
Pukotina. Plašim se da može da ugrozi ceo kamen. Mogao bi da pukne prilikom brušenja, teško je reći sa sigurnošću.
Roz je spustila uvelićavajuće staklo i vratila dijamant Hari.
Ali verovatno bi se iz njega mogao izvući dobar okrugli brilijant, od možda pola karata.
Hari je kotrljala kamen između prstiju. Iako je već dugo bio u rukama, i dalje je bio hladan.
Koliko vredi? – pitala je.
Roz je slegnula ramenima. – Oko dve hiijade dolara. Ne mnogo više od toga.
Hari je pokazala na lupu. – Mogu li ja da pogledam?
Roz joj je pružila malu lupu. Hari ju je stavila na oko i prinela kamen, kada se trgla od iznenađenja. Vidno polje joj se ispunilo tečnim kristalom i uronila je u svet srebrnastih dolina i glečera. Zurila je opčinjeno. Razliveni krajolik više je svetlucao nego što se sijao, kao nabori svile. Hari je spustila lupu trepnuvši.
Kad se iseče, doći će do izražaja njegova prava vatra i blistavilo – rekla je Roz.
Sviđa mi se ovakav. – Hari je vratila lupu. – Da li možete da zaključite odakle je?
Severni Kejp, Južna Afrika. Moguće da je iz De Bers Finsovog
rudnika, ali pre bih rekla da je iz Van Viksovog.
Hari se upalila lampica u glavi. VV-Lager. VV-Tovar. Da li se VV odnosi na Van Viks?
Van Viks je rudarska kompanija? – pitala je.
–Jedna od najmoćnijih, posle De Bersa. Poseduju rudnike po čitavom svetu. U Kanadi, Australiji, Angoli, kao i u Južnoj Africi. – Roz je podigla svoju šoljicu kafe. – Ja sam sajtholder Van Viksa, redovno kupujem od njih u Kejptaunu.
Mora da je primetila Harinu zbunjenost, jer je požurila da objasni.
Bazira se na sistemu koji je osmislio De Bers sa svojim ’sajtovima’ u Londonu. U Van Viksu izberu oko sto i nešto omiljenih prodavaca dijamanata koje jednom mesečno pozivaju u svoje sedište da preuzmu po kutiju sirovih dijamanata. – Izvila je ironično obrvu gledajući u Hari preko ivice šoljice. – Za svoju kutiju moraš da platiš pre nego što je otvoriš, a ako imaš pritužbe na njenu sadržinu, nikad te više ne pozovu.
Hari je napravila grimasu. – Da to nije malo osiono? Zar ne možete jednostavno da kupite dijamante kod nekog drugog?
Roz je odmahnula glavom progutavši gutljaj kafe. – Sajt je jedini kanal kojim snabdevaju tržište. Ako bi pokušala da kupiš negde drugde, u svojoj sajt kutiji bi zatekla samo otpad, izgubila bi bogatstvo i bila bi isključena iz glavne linije snabdevanja.
Hari je trepnula. – Njoj je to zvučalo kao zastrašivanje i nije mogla da zamisli da Roz pristaje na tako nešto.
To se baš ne bi moglo nazvati slobodnim tržištem, zar ne? – rekla je.
Roz je prezrivo frknula. – U dijamantskoj industriji nikad nije bilo ničeg slobodnog, veruj mi. Sve je stvar kontrolisanja ponude i potražnje.
Mislite na nameštanje cena?
Nego šta. Velike rudarske kompanije su imale toliko dijamanta da su mogle da upravljaju tržištem. – Roz je dosula sebi kafu iz srebrnog lončeta na stolu. – Decenijama su gomilali zalihe sirovih dijamanata, grabeći rudnike po čitavom svetu, nakupljajući sirovo kamenje dok nisu imali više od bilo koga drugog. Sve samo kako bi mogli da naprave kartel.
Hari je pogledala kamen u ruci. – Jel’ Van Viks u kartelu?
Svakako. Ako proizvođač dragulja odbije da im se pridruži,
veliki momci se pobrinu da zažali zbog toga.
Kako?
Tako što preplavljuju tržište dijamantima baš kao njegovim, dok im ne obore cenu. Veće kompanije mogu to da pregrme, ali niko drugi sem njih ne može.
Hari je izvila obrve. – Drugim rečima, koriste se siledžijskim metodama.
Roz je ispila gutljaj kafe i slegla ramenima. – Neki nisu hteli da učestvuju u svemu tome, ali Van Viks se nikad nije bunio. Kartel im je doneo ogroman profit. Ako cena dijamanata padne, oni samo zaustave proizvodnju i preseku dotok. Kada cena opet skoči, ponovo odvrnu slavinu.
Po vašoj priči čovek bi pomislio da dijamanti postoje u neograničenim količinama.
Roz je oklevala. – Pa, recimo to ovako, ako bi na tržište bili pušteni svi dijamanti iz zaliha kartela, cena bi im postala smešna. Ali oni su previše pametni da bi tako nešto dopustili. Čuvaju zalihe dijamanata u sefu i puštaju ih samo kap po kap.
Hari se namrštila. – Kolike su te zalihe?
U vrednosti od nekoliko milijardi dolara. I to samo Ven Viksove zalihe. Većina velikih kompanija ima sopstvene zalihe, kao i Rusi i glavni australijanski rudnici.
Hari je zažmirila. – Gospode. Misiila sam da su dijamanti prava retkost. Mislila sam da je u tome suština.
Roz ju je čudno pogledala i nije odgovorila. Hari je zavrtela glavom. Sve joj je to delovalo kao velika prevara. Kako je moguće da se dijamanti glorifikuju kao nešto skupoceno kad čak nisu ni retki?
Promeškoljila se s nelagodom. – Prema vašim rečima, cela ta industrija kao da je jedna velika nameštaljka.
Rozje uzdahnula. – Bojim se da je to i bila, sve dok je postojao kartel. Čak je i reklamiranje u neku ruku ličilo na ispiranja mozgova. Većina ljudi to ne zna, ali do tridesetih godina dvadesetog veka skoro niko nije kupovao dijamantsko vereničko prstenje, već ono s opalom ili rubinom.
Kartel je to promenio, pretpostavljam?
Roz je klimnula glavom. – Zamesili su priču o vezi između dijamanata i romantične ljubavi. Lansirali su agresivnu reklamnu kampanju, čak su izdejstvovali da Holivud u svoje filmove ubaci posebne scene s dijamantima. Šta ti je skriveno reklamiranje. U svakom slučaju, prekrojili su tradiciju i svi znamo kako otad teku stvari.
Hari je zakolutala očima. – Dijamanti su večni.
Upravo tako. Čak i taj mali slogan ima skrivenu poruku: Kad ga kupite, nemojte ga nikad prodavati. Na taj način više nema trgovine dijamantima iz druge ruke, shvataš, što otvara kartelu veće tržište za nove dijamante.
Hari je klimnula glavom, setivši se koliko se Imodžen muči da proda svoj „polovni” prsten. Onda se zavalila nazad u stolicu. Pametno smišljeno, nema šta. Dijamanti i ljubav. Jedno je proizvod koji ljudima nije potreban, a drugo pokretačka životna sila bez koje ne mogu. Ako uspe da isfabrikuje vezu između te dve stvari, pragmatični biznismen ne može da omane.
Hari je privila ruke uz nedra, držeći dijamant u pesnici, Imala je čudan osećaj da je izmanipulisana, kao da ju je celog života neko pravio budalom. Besno je pogledala u Roz. Cela ta industrija je bila naizgled izgrađena na laži, a ova žena je jedan od glavnih igrača. Rozina iskrenost je razoružavajuća, ali Hari nije mogla da se ne pita šta stoji iza toga.
Stegla je dijamant u ruci. – Dobro ste ocrnili profesiju kojom se i sami bavite.
Roz je isturila bradu. – Naprotiv, ja verujem da je industrija jaka i da može da preživi bez svih tih varki. Već godinama vodim kampanju za uvođenje transparentnosti i regulative u industriju dijamanata.
Hari je pogledala u Rozine prste i vrat bez nakita. – Primetila sam da vi ne nosite dijamante.
Nosim ih privatno, ne u poslovnim prilikama. – Roz je oborila pogled. – Bar to govorim svojim klijentima.
Potom je uzdahnula i ustala. Počela je besciljno da šeta po sobi, dokono podižući predmete i spuštajući ih natrag na mesto. Zaustavila se ispred prozora, i tada se okrenula prema Hari.
Ako želiš da znaš istinu, dijamante ne nosim već više od sedamnaest godina.
Hari se namrštila. – Smem li da pitam zašto?
Roz se ustezala. – Jednom prilikom obratila mi se ta novinarka i ispričala mi stvari o dijamantskoj industriji u koje nisam želela da poverujem. Na kraju sam pristala da odem s njom u Afriku i sama se uverim.
Nastavila je da korača po sobi. Kada je opet progovorila, glas joj je bio tih. – Mislila sam da su to sve laži i preuveličavanja. Ali nije bilo tako.
Hari se promeškoljila u stolici, pitajući se šta će sledeće čuti. Roz je nastavila.
Obišle smo neke rudnike u Severnom Kejpu, Uslovi su bili varvarski. Rudari su živeli kao životinje, zatvoreni u kampovima ništa boljim od koncentracionih logora. – Roz je kršila prste. – Videla sam tela muškaraca mučenih do smrti elektrošokovima. Rekli su nam da su bili ukrali hranu.
Duboko je izdahnula i nastavila: – One koji su preživeli mučenje dotukla bi prašina. Kimberlitna stena sadrži mnogo serpentina. – Kratko je pogleđala u Hari. – Ili azbesta, kako ga ti i ja znamo. To je užasna, spora smrt. Vlasnici rudnika su lako mogli da suzbiju prašinu, ali nisu.
Hari je progutala knedlu. Pokušala je da smisli neki odgovor zauzvrat, ali nije uspela. Roz se vratila nazad do sofe i sela.
Onda me je novinarka odvela u Sijera Leone. – Roz je stezala prste. Grlo joj je bilo suvo, oči uprte u ruke. – Tada su već pobunjenici URF-a preuzeli kontrolu nad dijamantskim poljima. Bili su prepoznatljivi po tome što su odsecali udove ljudima. – Pogledala je u Hari. Njene okrugle tamne oči bile su prožete bolom. – Kad u Sijera Leoneu hoćeš da daš pare prosjacima, moraš da im ih staviš pravo u džep. Većina ih nema ruke.
Hari se odsekla. Instinktivno, mozak joj se isključio, odbijajući da zamisli prizore koje je Roz opisivala.
Roz ju je pogledala i klimnula glavom. – A evo gde mi stupamo na scenu. Međunarodna dijamantska industrija otkupljivala je dijamante u vrednosti od sto miliona dolara od URF-a svake godine. Mi smo finansirali taj rat. – Ponovo je oborila pogled na ruke. – Posle toga mi je bilo teško da vidim lepotu u dijamantima.
Hari je osetila kako joj se krv sjurila iz lica. U glavi joj je zazujalo, delom od užasa a delom zbog osećaja kolektivne krivice, pred kojom se osećala potpuno bespomoćno. Gledajući u Roz osetila je želju da je osudi, ne dovodeći u pitanje razloge za svoju reakciju.
Ali ste ipak ostali u tom poslu. – Hari je čula optuživanje u svom glasu i nije bila ponosna zbog toga.
Naravno da nisam ostala u prokletom poslu, za koga me ti smatraš?
Ali...
Nisam više želela da imam ništa s tim. Nisam želela da finansiram ratove, niti da podstrekavam takva zverstva. Otišla sam s namerom da se nikad više ne vratim.
Hari je oklevala. –I zbog čega ste se predomislili?
Roz se nalaktila na kolena i počela da masira slepoočnice. – Shvatila sam da bežanje neće ništa promeniti. Ljude će i dalje mučiti i ubijati, isto kao i ranije. S druge strane, bila sam poznato ime u industriji, imala sam uticaja. Mogla sam više da postignem ako se vratim. – Ispravila je ramena. – Od tada smo ustanovili sistem izdavanja sertifikata za dijamante po kojima se garantuje da su stečeni na human način. Nije sto posto siguran, ali je dobar za početak. Uslovi su se poboljšali u nekim rudnicima, ali ne u svima. – Uzdahnula je. – Afrika je prelepo, brutalno mesto koje je vrlo teško promeniti.
Hari je grickala usnu, I iz nekog razloga nije mogla da pogleda Roz u oči. Prevrtala je dijamant po rukama.
A šta se dešava s kartelom? – uspela je naposletku da izgovori. – Da li još uvek postoji?
Roz je slegnula ramenima. – Monopol se navodno gasi. Udeo kartela na tržištu se smanjio, i tobož su se rasteretili velikog dela zaliha. Ali ako mene pitaš, velike rudarske kompanije uvek nađu način da manipulišu sistemom. – Pokazala je prstom na dijamant u Harinoj ruci. – A tu spada i Van Viks. Njihov udeo na tržištu malih neobrađenih dijamanata je opao, ali čula sam glasine da pokušavaju da uspostave drugi monopol, ovog puta nad velikim dijamantima.
Veliki dijamanti. Hari je odmah pomislila na Garvina.
Rekli ste da je Garvin Oliver trgovao malim neobrađenim dijamantima – kazala je. – Koliko malim?
Do dva karata, ništa preko toga.
Šta biste rekli da vam kažem da je trgovao Van Viksovim
dijamantima od dvesta karata i više?
Roz je odmahnula glavom. – To je nemoguće. – Dijamanti te veličine se retko kada nađu u prometu, a Van Viksovi rudnici ih ne proizvode već godinama.
Videla sam ih. To jest, na fotografijama. Roz je zurila u nju. – Koliko njih?
Izgleda da je Garvin uvezao nekoliko stotina prošle godine.
Nekoliko stotina? To je nemoguće. Da je to bilo redovno snabdevanje, tržište bi bilo preplavljeno. Sigurna si da su to Van Viksovi dijamanti?
Hari je pomislila na ime fajla, VV-Lager, i klimnula glavom.
Roz ju je gledala zgranuto. – Stara pravila ponude i potražnje i dalje važe, naročito za velike dijamante. Ne mogu da verujem da bi Van Viks to dopustio.
Možda oni i ne znaju.
Roz je odjednom izgledala uplašeno. – Onda se Garvin upuštao u nešto krajnje opasno. – Linije brige ocrtale su joj se između obrva. – A možda i ti.
Hari je osetila ledeni stisak u grudima. Roz je u pravu. Ubice, dijamantski karteli, mučenje i smrt. Zavrtelo joj se u glavi pred čudovišnošću svega toga, i odjednom nije bila sigurna da će moći sama da se izbori.
Kotrljala je u ruci dijamant, u čijoj unutrašnjosti se skrivao svet treperave svetlosti. Ugrizla se za usnu. Možda je vreme da potraži pomoć. Možda je došao trenutak da se ponovo obrati Hanteru.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu