Ava McCarthy - Kurir

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:07 am

First topic message reminder :



Obijanje sefova, plaćene ubice, krvavi dojamanti - sve to ide u rok službe Hari Martinez, u očaravajućem trileru koji pomera granice i ne ispušta se iz ruku! Ava Makarti poseduje pravo insajdersko znanje o svetu o kojem piše, što njenom delu daje verodostojnost koja je izdvaja od drugih.
Dovitljivi obrti i opasni zapleti posebno će se dopasti obožavaocima Džona Grišama i Endrua Gosa.Kada joj se supruga koja sumnja u muža obrati da obije njegov sef, Henrijeta Hari Martinez, nekadašnji haker, ne može da odoli izazovu.

Sada je njena klijentinja odmaglila s bogatstvom u dijamantima i ostavila Hari kao jedinog svedoka brutalnog ubistva, i sledeću na spisku okrutnog ubice, koji ne voli da ostavlja svedoke.Put tragom istine vodi je od vrhunske ergele trkačkih konja do krijumčarske mreže u južnoafričkom svetu nehumano stečenih dijamanata. No da li će Hari, sama i u stranoj zemlji, u svetu krvoločnih plaćenika i nemilosrdnog izrabljivanja, uspeti da izvede svoju najsmeliju krađu do sada?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:27 am




45.
Hari je oblio hladan znoj. Eva je stajala nekoliko metara dalje, nišaneći pištoljem u Harino lice.
Drago mi je što te opet vidim, Hari.
Bila je sitnija nego što ju je Hari pamtila, s grudima i kukovima tankim i pravim kao strela. Majicu i šorts kao da je kupila na dečjem odeljenju, dok je pištolj izgledao prevelik u njenim rukama.
Hari je duboko uzdahnula. Njen ponovni susret s Evom joj se na neki neobjašnjiv način činio neizbežnim. Na kraju krajeva, s tom ženom je sve i počelo; Hari je iz nekog razloga oduvek znala da će je opet sresti.
Zdravo, Evo. – Udovi su joj odjednom postali teški, kao da je stigla na kraj dugog puta. – Već danima te tražim.
Ne sumnjam.
Eva je zaškiljila, što je još više istaklo njene iskošene istočnjačke oči. Modrice su joj dosad već izbledele i postale limun-žute. Bičevi kratke kose nakostrešili su joj se na temenu, i podsetili Hari neočekivano na Hantera. Zapitala se hoće li joj konačno poverovati kad pronađe njeno telo izrešetano mecima.
Kako si znala da sam ovde? – rekla je Hari.
Recimo samo da mi je rekao prijatelj.
Prijatelj. Rob? Kruger? Ili možda čak Kesi. Mogao je da bude bilo ko od njih. Hari nije mogla da razmišlja. Toliko puta je postavila sebi ista pitanja otkakoje sve pošlo nizbrdo. Ali u ovom trenutku to više nije bilo važno.
Eva je pokazala kratko prema Maniju pištoljem. – Ko je to?
Hari je pogledala njegovo lice, osećajući se čudno zaštitnički. Oči su mu bile skoro sklopljene, disanje otežano. Nehajno je slegnula ramenima. Ako Eva ne zna njegovo ime, ona joj ga sigurno neće otkriti.
Ti bi to trebalo da znaš, on je jedan od tvojih kurira.
Eva se zlobno osmehnula. – Ma nemoj. Misliš da sve znaš, jel’?
Nikad ga dosad nisam videla.
Ah, da, tako je, zaboravila sam. Ti sarađuješ s Radžom Čandrom, zar ne?
Zlobni osmeh je nestao kao gumicom izbrisan. Eva je jače stegla pištolj obema rukama. Stajala je raskoračeno, ispruženih i zategnutih ruku. Sudeći po njenoj sitnoj građi, podsećala je na dete koje se domoglo oružja odraslih. Ali njen stav je govorio da zna šta radi.
Eva je procedila kroza zube. – Ne znaš ti ništa.
Bila bi iznenađena kad bi shvatila šta sve znam. – Hari se pomerila malo ulevo. – Na primer, znam da ja Garvin krijumčario velike dijamante iz Van Viksovih rudnika. I znam da Krugerovi konji služe kao paravan za transport. A tu, naravno, ti stupaš na scenu.
Eva je zauzela stabilniji stav i nije odgovorila. Hari se pomerila još malo levo. Kapija sa crvenim dugmetom je bila samo metar od nje. Nastavila je da priča.
Čak znam i ko je još umešan. Tom Džordan, Edi Konvej. – Posmatrala je Evino lice. – A razgovarala sam i s Robom i s Krugerom.
Eva je zažmirila. – Nije važno šta znaš, zakasnila si.
Razgovarala sam s policijom, već neko vreme istražuju ovaj slučaj. – Dugme je bilo blizu. Kad bi samo mogla da se pomeri malo unazad, možda bi mogla da ga pritisne ramenom. – Verovatno te već traže.
Eva je hitro zakoračila prema njoj. – Ne mrdaj!
Hari je stalo srce. Evine ruke su bile ispružene, pištolj čvrsto uperen. Cev je bila uperena u Hari u visini očiju i ona je piljila u hipnotišući crni tunel. Zaledila se.
Eva je cimnula glavom u stranu. – Skloni se od interfona. Odmah!
Hari se pomerila napred, paralisano gledajući u pištolj. Kad joj je ograda bila van domašaja, Eva je rekla:
Sada spusti zavežljaj na zemlju i pomeri se tamo do svog prijatelja.
Hari je oklevala. Krajičkom oka je videla da se s Manijem nešto
dešava. Na brzinu je pogledala u njegovo lice. Kapci su mu igrali zatvarajući se, dok su mu se usne pomicale. Nikakav zvuk nije izlazio, ali Hari je znala šta želi. Zeli da joj kaže da da dijamante Evi. Kao da je imala izbora.
Vratila je pogled na pištolj. Onda je polako spustila svežanj pored nogu. Ruke su joj se tresle. Smotuljak je izgledao mali i prljav u prašini. Želela je da ga zgrabi i potrči prema kolima. Umesto toga, udaljila se nesigurnim korakom i stala pored Manija.
Eva se sagla da uzme zavežljaj, ne spuštajući ni pogled ni pištolj s Harinog lica. Pritiskala je tkaninu između prstiju. Dijamanti su se sudarali unutra. Njene iskošene oči obuzela je groznica.
Biće da mi je ovo srećan dan.
Hari nije odgovorila. Nije bila u stanju. Pored nje, Mani se onesvestio, dok su mu pluća krkljala kao lupkanje grada po prozoru. Eva se uspravila i nastavila.
Pošto je Garvin mrtav a Radž se ne javlja na telefon, mislila sam da neće biti pošiljke. – Odmerila je težinu svežnja u ruci i nasmejala se. – Znala sam da te treba držati na oku.
Izgledala je bunovno, skoro opijeno, kao da je dodir dijamanata u njoj pokrenuo navalu endorfina. Lupkanje kopita, negde iza Hari, ubrzalo se, kako je konj pojačao trening. Koliko je ona znala, to je mogao da bude i Don Lajt. Zaškiljla je u Evu.
Ako smem da pitam, kako funkcioniše taj deo s konjima?
Eva je slegnula ramenima. – Kako kad. Rektalni čepići. Vaginalni umeci za kobile. Nekad ih zatrpam u njihovoj hrani. Ko bi tu proveravao? Konji su savršen paravan za prenošenje iz zemlje u zemlju.
I sad ćeš to da otpremiš preko Dona Lajta?
Eva se nasmejala. – Ah, ovi nisu za otpremanje. Bar ne uobičajenim kanalima. – Privila je zavežljaj na grudi. – Ovi su za mene.
Hari je žmirnula. – Prevarićeš sindikat?
Sindikat? – Eva je frknula. – Tako ih zoveš? Zvuči tako ugledno.
Oni? Zar ti nisi deo njih?
Eva se gorko osmehnula. – Već dugo pokušavam da izađem. Sad konačno imam priliku.
Zato što je Garvin mrtav?
Eva je skrenula pogled. – Nije on jedini koji odlučuje.
Ko je još umešan? – Hari je pogledala u Evinu žutozelenu modricu. – Ista osoba koja ti je napravila tu masnicu na oku?
Eva se premestila s noge na nogu. – Kao što sam rekla poslednji put kad smo se videle, nekad je opasnije otići nego ostati. Ako te uhvate u pokušaju, mrtav si. To moraš dobro da isplaniraš. Moraš da imaš para da bi mogao da nestaneš, mnogo para.
Zato si provalila u Garvinov sef?
Ti si provalila u Garvinov sef, Hari, ne zaboravimo to. Iza tog malog nestašluka ostali su samo tvoji otisci prstiju, sećaš se? Čak sam ostavila tvoju vizitkartu na mestu gde je svako mogao da je vidi.
Hari je zažmurila i klimnula glavom. Znači, bila je u pravu. Eva joj je smestila.
Dakle, ja sam ti poslužila kao žrtveni jarac? – Hari nije mogla da izbegne gorčinu u glasu.
Pre bih rekla kao dimna zavesa. – Eva je zavrtela glavom i nasmejala se. – Konačno je sreća na mojoj strani. Upoznala sam tvog oca kad je prvi put došao da se vidi s Krugerom. Prijatan čikica, zar ne? Rekao je da će izvoditi Dona Lajta na trke pod tvojim imenom.
On ima svoje razloge za to.
Znam, proverila sam ga. Prilično mutna prošlost, bila sam iznenađena. Stalno je pričao o tebi. Kako si silni mađioničar za kompjutere, kako čak imaš sopstvenu bezbednosnu kompaniju. – Pogledala je Hari radoznalo. – Mora da je lepo imati oca koji je toliko ponosan na tebe.
Hari je progutala knedlu ne odgovorivši. Eva je nastavila:
U svakom slučaju, to me je navelo na razmišljanje, pa sam i tebe proverila. I eto nje, direktor kompanije Blekdžek sekjuriti, i sada vlasnik Dona Lajta. Čak je i tvoja prošlost mutna, ako je bar pola od onoga što sam pročitala o tebi tačno. Bila si savršena.
Hvala.
Ako je Eva primetila njen ton, nije to ničim pokazala. – Policija nam je već bila na tragu, počeli su da istražuju neke vlasnike. Ti Džeja, između ostalog. On je prilično nervozan zbog toga.
Hari se namrštila na upotrebu sadašnjeg vremena. Zar ne zna da je on mrtav? Eva je i dalje govorila.
Morala sam da uđem u taj sef, ali nisam smela da ostavim nikakav trag. Otuda ti u celoj priči. Znala sam da će policija biti toliko zauzeta tobom, da ću ja uveliko zbrisati kad me se sete.
Hari je klimnula glavom. Kao način unošenja pometnje, to je bilo više nego dovoljno. Eva se osmehnula.
Igrom slučaja, sve je ispalo i bolje nego što sam očekivala. Sve osim jednog.
Čega?
Garvinov sef je imao gomilu bezvrednog đubreta. Hrpa klikera.
Osmehnula se kiselo. – To nije bilo dovoljno. Trebali su mi veliki dijamanti, kao ovi.
Pa si ostala da sačekaš sledeći tovar?
Baš tako.
Hari je znoj curio niz leđa. Sunce ju je pržilo kroz haljinu, koja se sad već lepila za nju kao mokar čaršav. Osmotrila je Evu. Majica joj je bila potpuno suva, ali su joj se uz ivicu čela presijavale kapljice znoja. Hari je klimnula glavom pokazujući na pištolj.
To mora da ti je sve teže, sad kad ti je druga ruka zauzeta.
Eva je jače stegla pištolj, toliko da su joj zglavci prstiju pobeleli. – Ne brini za mene, upravo odlazim. Baci mi svoje ključeve od kola.
Šta?
Ključeve od kola, daj mi ih!
Hari je trepnula. – Ostavila sam ih unutra.
Eva je koračala postrance prema kolima, pogleda prikovanog za Harino lice. Uprkos vrelini koja je pržila, Hari je prošla jeza. Šta je Eva naumila, da je ubije i odveze se njenim kolima?
Jedno ne razumem, – Hari se trudila da zadrži neobavezan ton. Kao da su njih dve stare drugarice, došle na partiju ćaskanja. Kako je ona to videla, što duže bude pričala, duže će ostati živa. – Kako si
mogla da sarađuješ s čovekom kao što je Garvin? Maltretirao je tvoju majku, zar ne?
Moja majka se udavala za nasilne muškarce. – Eva je provirila kroz prozor vozača i brzo vratila pogled na Hari. – Moj otac ju je tukao. I mene je nekad prebijao. Umro je kad sam imala deset godina, hvala bogu.
Jel’ se on zvao Darsi?
Eva je klimnula glavom. Spustila je svežanj dijamanata na krov kola i otvorila vrata. – Posle njega je došao Garvin. Uselio se, uzeo joj sve pare, i još je tukao do besvesti. – Nagnula se i izvukla ključeve iz kontakt-brave. Nije skidala pogled s Hari. – Samo što ovog puta ja to nisam znala. Majka me je poslala u internat. Pretpostavljam da je htela da me zaštiti.
Hari se namrštila. – Ali na kraju si ipak saznala, zar ne?
Pre nekoliko meseci. Našla sam je kako leži na podu u kuhinji. Rebra su joj bila polomljena. – Eva je s mukom progutala knedlu. – Polomio ih joj je kuhinjskom stolicom.
Stisnula je ključeve u ruci i podigla pesnicu. Njena mršava pluća su se raširila. Onda je bacila ključeve visoko preko žičane ograde. Pali su zvecnuvši na zemlju negde van vidokruga. Potom je zalupila vrata kola i uzela svoj svežanj dijamanata.
Tada mi je sve ispričala. Rekla je da joj je konačno dosta svega, i da ga napušta. Onda je umrla. – Eva je zavitlala svežnjem kao pesnicom prema Hari. – Nije se pripremila, vidiš, nije imala plan. Mislila je da će je pustiti da ode, tek tako.
Hoćeš da kažeš da ju je on ubio?
Ne bi me iznenadilo. Neki su govorili da je to bilo samoubistvo, ali ja ne verujem u to. Umrla je pokušavajući da pobegne od njega, to je sve što znam. U mojim očima, to ga svakako čini ubicom. – Pogledala je Hari pravo u oči. – Pitala si me pre nekoliko dana da li mi je drago što je mrtav. Odgovor je, nego šta nego mi je drago.
Hari je zurila u Evu. Sitno telo joj je podrhtavalo dok je iz nje kao para kipela mešavina besa i straha.
Ko ti je napravio te masnice, Evo? Je li Rob? Ili si bila u vezi s
nekim drugim? S Krugerom, možda?
Eva je dodirnula kožu pored oka. – Kakva majka, takva ćerka, tako kažu, zar ne?
Gluposti. Mislila sam da si pametnija.
I jesam. – Eva je isturila bradu. – Ja izlazim iz svega ovoga, zar si zaboravila?
Pogledala je preko ramena i krenula unazad ka zelenom džipu parkiranom malo dalje niz put. Pištolj je i dalje bio uperen Hari u lice. Eva je kroz prozor sa suvozačeve strane ubacila svežanj u kola. Hari je poletela kao da ju je povukla neka nevidljiva spona.
Čekaj! – Dijamanti. Nije mogla da je pusti da ih odnese. – Zar ne želiš da znaš ko je ubio Garvina?
Eva je obuhvatila pištolj obema rukama i prešla do vozačeve strane. – Imao je mnogo neprijatelja, može biti bilo ko.
I Ti Džej je mrtav, jel’ znaš to?
Eva se skamenila, držeći ruku na vratima. – Ne verujem ti.
To se desilo istog dana kada si opelješila Garvinov sef. Upucali su ga na Lepardstaunu. Ti si tad verovatno već bila otišla.
Eva je zaškiljila ne progovarajući. Hari je brzo nastavila:
Onda su, već sledećeg dana, ubili Edija Konveja. Neko mu je iskopao oči.
Eva se prenerazila. – To je laž! Edi je bio samo klinac, nije imao gotovo nikakve veze s tim.
Dovoljno da bude ubijen.
Ali nije znao ništa! Pomagao mi je ponekad da izvadim dijamante, to je sve. Trebao mi je neko da drži glavu konju.
Znači znao je za dijamante.
Sumnjam da ih je prepoznao. On je morao samo da mi pomogne kad nema nikog drugog, i da drži jezik za zubima.
Ko bi osim njega mogao da ti pomogne?
Eva je obavila i drugu ruku oko pištolja. – I dalje mislim da lažeš.
Zašto bih ti verovala?
Bilo ko iz ergele će ti to potvrditi. A šta je s Radžom? Šta misliš, zašto se ne javlja na telefon? Zašto ti on nije doneo dijamante? Zato
što je i on mrtav, eto zašto. Svi oni su mrtvi. Van Viks je unajmio nekoga da ukloni sindikat, Ubija ih jednog po jednog, Evo. I sada dolaze po tebe.
Eva nije odgovorila. Pištolj joj se tresao u ruci. Hari joj je polako prišla bliže, srce samo što joj nije iskočilo iz grudi.
Daj mi jedan dijamant, Evo. Samo jedan bi mi bio dovoljan, ne trebaju ti svi. – Još malo se približila. Malim koracima, da je ne bi koštalo života. – Van Viksov ubica misli da sam ja jedna od vas. Mogu da ga potkupim. Već sam napravila dogovor. Ako mu dam dijamante, povući će se,
Eva je odmahnula glavom. Teško je disala. – Lažeš. Ovo su moji dijamanti, zaslužila sam ih.
Onda je naglo otvorila vrata džipa.
Čekaj! – Hari je pokazala na Manija. – Šta će biti s njim? S njegovom porodicom?
Molim?
To je deo dogovora, zar ne? Ako donese dijamante, njegova porodica će biti bezbedna?
Eva je slegnula ramenima. – Ja ne znam ništa o tome. Moj posao je samo da transportujem dijamante preko granice.
Ko zna onda? Reci mi ko je još umešan!
Eva je sela u džip i upalila motor. Skrenula je polukružno, zastrugavši gumama po prašini. Hari je potrčala ka otvorenom prozoru sa suvozačeve strane i uhvatila se za okvir vrata. Džip ju je cimnuo za ruke i poletela je za njim, vičući kroz otvoreni prozor:
Sindikat će saznati šta si uradila, zar ne? Ko god da je taj od koga bežiš, juriće te zbog dijamanata.
Džip se naglo zaustavio. Eva je pogledala ka njoj, turirajući, sa svežnjem dijamanata u krilu.
Neće ako kažem da si ih ti uzela. – Prostrelila je Hari pogledom.
Onda će juriti tebe, zar ne?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:28 am




46.
Hari se zateturala kroz obrtna vrata klinike Kejptaun mediker.
Vreli vazduh prianjao joj je uz kožu, raskravijujući u njoj hladnoću koja ju je obuzela posle pada adrenalina u krvi. Ambulantna kola su prošla zavijajući sirenom i s uključenim rotacionima svetlima i pomislila je na Manija i u kakvom stanju ga je ostavila, vezanog za krevet, s maskom za kiseonik na licu. Pluća su mu krčala kao da će se raspući,
Potražila je ključeve od kola u džepu. Mladić iz karantina joj ih je našao. Takođe je pozvao hitnu pomoć, nakon što nije prestajala da zvoni preko interfona i vrištala dok je grlo nije zaboielo.
Vozač ambulantnih kola je zacoktao kad je video Manija. – Ne izgleda kao da ima zdravstveno osiguranje, zar ne?
Hari ga je prestravljeno pogledala. – Ali možete da ga odvezete u bolnicu, zar ne?
Samerset će ga verovatno primiti.
Hoće li se tamo pobrinuti za njega?
Vozač je pognuo glavu i pogledao je preko ivice naočara. – Daće sve od sebe. – Zvučao je neubedljivo. – Ali to je državna služba hitne pomoći. Prenatrpana je i nedostaje im sredstava.
Hari mu je onda naložila da odveze Manija do najbliže privatne bolnice. Pratila ga je svojim kolima i poslednjih pola sata je provela popunjavajući obrasce. Znala je samo Manijevo ime, ali ispostavilo se da to nikome ne smeta jer imaju broj njene kreditne kartice.
Otključala je kola i sela unutra. Biio je zagušljivo i smrdelo je na rastopljenu plastiku. Pomislila je na Evu pitajući se kuda je otišla. Mada to i nije bilo važno. Ništa više nije važno, sada kad je ostala bez dijamanata.
Zatvorila je oči i utonula nazad u sedište. Bilo joj je previše teško da upali kola. I kuda bi išla? Nazad u hotel, pun nepoznatih ljudi? Ili dole na dokove da čeka Van Viksovog ubicu?
Odjednom je otvorila oči i potražila telefon. Pozvala je informacije,
odakle su je povezali s hotelom Komodor. Nekoliko sekundi kasnije, na vezi se začuo glas njenog oca.
Halo? – Zvučao je ošamućeno.
Tata, ja sam.
Hari, ljubavi. – Nešto je zaškripalo, kao da se pridizao u krevetu.
Jesi li u Kejptaunu?
Da. – Knedla je počela da joj se penje u griu. – Jesi li dobro?
Spavao sam. – Zvučao je pomalo iznenađeno.
Ostani u krevetu, treba da se odmoriš.
Ne mogu da verujem da si ovde, mislio sam da tvoja majka izmišlja.
Stigla sam juče. – Primetila je da štedi na rečima. Tako su manje šanse da je izda glas.
Hari, jel’ sve u redu s policijom? Tvoja majka je rekla...
Da, sve je u redu. Čuj, tata, moraš da ostaneš u hotelu, Nemoj da cunjaš okolo.
Koješta, Kejptaun je sasvim bezbedan. Ali ostaću još neko vreme u Komodoru. Kesi Bergin će mi se pridružiti na ručku. Veterinarka, jesi li je već upoznala?
Hari je trepnula. – Da.
Na trkama je s Denom, ali među nama, mislim da ju je ostavio na cedilu, pa se vraća u hotel. Hoćeš li da nam se pridružiš?
Ne mogu, žao mi je.
Hari je zagrizla donju usnu kako se ne bi tresla. Da joj otac svojevremeno nije pao u komu, sad bi mu verovatno sve ispričala. Ali delovao je previše krhko.
Usledila je pauza. – Hari, jesi li sigurna da si dobro?
Da. – jedva je izgovorila. – Samo sam u nekom škripcu, to je sve.
Ah! Škripac. Znam sve o tome.
Hari je čvrsto sklopila oči i pokušala da se nasmeje. – U to ne sumnjam.
Šta bi uradila da se ne plašiš? To moraš da se zapitaš. Ja to stalno radim. Da se ne plašim, da li bih podigao ulog? Odigrao još jednu ruku? Da li bih udvostručio ulog u blekdžeku,
Ovde se ne radi o kartama, tata.
Zastao je. – Jesam li ti ikada rekao da sam, kada sam se probudio iz kome, bio smrtno uplašen?
Hari je odjednom otvorila oči. – Ne. Nisi mi to rekao.
Znaš, povrede mozga te promene. Neki ljudi postanu depresivni, nasilni čak. Drugi odu kući i moraju da nose sa sobom podsetnike kad idu u kupovinu. Plašio sam se da napustim bolnicu.
Nikad to nisi rekao.
Najteže mi je bilo kad se nađem u gužvi. Nisam to mogao da podnesem. A neki od mojih najstarijih prijatelja su mi postali stranci. Osećao sam se izopšteno, kao da sam sleteo na Mesec. Da budem iskren, još uvek se tako osećam.
Ja... Nisam imala predstavu.
Zato se stalno na silu teram da radim uobičajene stvari i samopouzdanje mi, malo-pomalo, raste. Moramo da izbacimo strah iz rečnika, Hari. Inače nikad ništa nećemo uraditi,
Hari je klimnula glavom iako je bila svesna da je on ne vidi. Potom je pročistila grlo, maskirajući izdajničko drhtanje glasa,
U pravu si, tata. Znam.
Dobro je. – Čula mu je osmeh u glasu. – Hoćeš da dođeš na ručak?
Ne mogu, žao mi je. Čuvaj se. Zvaću te kasnije.
Pozdravili su se i Hari je prekinula vezu. Steglo ju je u grudima pri pomisli da njen otac živi sa strahom. Kako sad da mu staje na muku?
Nagnula se i upalila auto, zatim krenula polako s parkinga ka glavnom putu. Telo joj je bilo utrnulo. Gotovo nesvesno je našla put do svog hotela. Telo joj je bilo u režimu usporenog rada i odbijalo je da se bavi bilo čime osim najosnovnijim kretanjem kroz prostor.
Kad je stigla do hotela, bilo je već skoro dva sata. Ušla je u sobu i srušila se na krevet, i kad joj je telefon zazvonio, javila se skoro odsutno.
Halo?
Vreme ti je skoro isteklo.
Preseklo ju je u stomaku i skočila je, uspravljajući se na krevetu. – Ko je to?
Znaš ti ko je.
Niz leđa su joj klizile kapljice znoja. Zamislila je čvrste bicepse, bejzbol kapu. Imala je osećaj da će povratiti.
Šta hoćeš? – prošaptala je.
Jel’ imaš dijamante?
Hari je liznula usne. Bile su joj suvlje od pepela. – Treba mi još vremena.
Rekao sam ti da imaš dva dana. A onda ti je vreme isteklo.
Ali...
Sutra uveče, u sedam. Planina Tejbl. Idi žičarom do vrha. Naći ću te tamo.
Veza se prekinula. Telefon joj je bio kao užaren na uvu, a u glavi joj je bubnjalo od podivljalog pulsa. Prekrila je rukom usta.
Gospode!
Soba se vrtela oko nje. Ispustila je telefon i obgrlila se oko struka.
Šta, dođavola, sad da radi?
Šta bi uradila da se ne plašiš?
Hari je zažmurila i zamislila svog oca, Vedar osmeh, snežnobela brada, više ne tako mirne ruke.
Osetila je kako joj se pesnice stežu. Mora da postoji neki način da se izvuče iz ovoga. Naglo je otvorila oči, skočila na noge i počela da korača po sobi.
Mućni glavom!
Sad su joj svi za petama. Van Viksov ubica. Dijamantski sindikat.
Svi žele Manijeve dijamante.
Hari se iznenada zaustavila ispred prozora. Planina Tejbl je ispunjavala vidik i ona ju je gledala ukočenim pogledom. Nadvijala se, golema i drevna, s vrhom sravnjenim kao da ga je neko odsekao satarom. Preko vrha su se prelivali penušavi oblaci ključajuči kao dim iz vulkana.
Hari se stresla. Sutra će otići gore. Ali prvo mora da nadomesti Manijeve dijamante. Okrenula se od prozora, uzela telefon i
okrenula Rozin broj.
Roz? Hari ovde. Izvini, ali treba mi još informacija.
Jesi li dobro? Zvučiš uzrujano.
Dobro sam. – Hari je hodala gore-dole pored kreveta, toliko nervozna da nije mogla da sedi, – Pa, možda jesam malo napeta. Slušaj, moram da nabavim neke dijamante.
Obratila si se pravoj osobi.
Van Viksove dijamante, velike. Tri ili četiri, neobrađena.
Koliko velike?
Ne znam. – Hari je zamislila dijamante koji su zveckali u Manijevorn zavežljaju. – Toliko velike da jedva možeš da ih obuhvatiš šakom. Koliko je to, dvesta karata?
Nastupila je pauza. – Hari, jesi li sišla s uma? Zar nisi slušala ništa što sam ti govorila? Van Viks skoro uopšte ne vadi dijamante te veličine. Čak i kad bi mogla da nabaviš jedan, imaš li ikakvu predstavu o tome koliko bi to koštalo?
Hari je stisla pesnicu setivši se koliko je Džejkob platio svoj dijamant. – Mnogo, jel da?
Šest, sedam miliona minimum.
Sranje. Harina ušteđevina s Bahama je lepa suma, ali ne bi mogla to da pokrije. Nastavila je da korača, krv joj je uzburkano jurila kroz vene.
Rekla si da ih Van Viks skoro uopšte ne vadi. Šta rade s onima koje izvade?
Prodaju ih odabranim juvelirima na sajtu u Kejptaunu.
Kao na primer tebi?
Roz se nasmejala. – Stvarno me uopšte nisi slušala, je li? Rekla sam ti, ovih dana, ja sam parija u Kejptaunu. Moje sajt kutije su pune tričarija.
Ko ih dobija onda?
Obično Džejkob, ali ne i u poslednje vreme. Bram Birkens je donekle postao miljenik, pa i Jan de Roj. Obojica su u Antverpenu, Ali nema veze ko ih dobija, Hari. Čak i da imaš dovoljno para, nijedan juvelir ti ne bi prodao neobrađeni Van Viksov dijamant.
Prokletstvo, zašto?
To je strogo pravilo sajta. Nikome nije dozvoljeno da preprodaje sadržinu svoje kutije u neobrađenom obliku.
Ne razumem.
Time se Van Viks osigurava da će zadržati kontrolu nad snabdevanjem tržišta. Ako bi dopustili ljudima da preprodaju svoje kutije, onda bi neko spolja mogao da počne da pravi zalihe sirovog kamenja u velikim količinama, što bi ugrozilo Van Viksov monopol.
Hari je zastala i sela na krevet. – Gospode. Stvarno vas drže sve za gušu, zar ne?
Još kako.
Dakle, hoćeš da kažeš da mogu da kupim samo brušene dijamante? Jel’ bih mogla da nađem neki te veličine?
Takvih nema mnogo, ali je cena, u svakom slučaju, duplo veća.
Hari je čvrsto sklopila kapke osećajući kako joj se u grudima nastanjuje neka hladnoća. Kupovina je jednostavno bila neizvodljiva. Roz je progovorila prekinuvši tišinu.
Jesi li u nevolji, Hari? Hoćeš li da se nađemo? Hari je otvorila oči. – Ti si u Kejptaunu?
Jutros sam stigla. Rekla sam ti, došla sam na sajt.
Kada je to, danas?
Počelo je juče. Traje tri dana. S obzirom na to da dođe sto pedeset juvelira, moraju da ga razvuku. Ja imam zakazano za sutra.
Polako, Hari se podigla na noge i prišla prozoru. Zurila je u moćnu planinu. – Gde se taj sajt održava?
U Van Viksovoj zgradi u Gudvudu, odmah izvan grada. Hari su prošli žmarci po rukama i nogama. Setila se šta je Džejkob Fišer rekao. Takav dijamant mogli biste da nađete još samo u Van Viksovim zalihama.
Skoro je mogla da oseti kako vijuge u mozgu počinju da joj rade.
Da li tu Van Viks čuva sve svoje dijamante? – pitala je.
Da. U podzemnom trezoru.
Tu je sigurno jako obezbeđenje.
Mesto je kao tvrđava. Naoružana straža, identifikacione kartice,
nadzorne kamere, alarmi. Složen sistem zaštite. I to je samo na kancelarijskim spratovima. Nikad nisam bila u trezoru, ali sigurno je u pitanju najsavremenija oprema.
Hari je stisnula kapke. – Kakve identifikacione kartice?
Molim?
Identifikacione kartice. Da li ih provučeš kroz aparat ili ih prineseš čitaču.
Ne znam, nikad je nisam imala. One su za zaposlene. Ja dobijam samo propusnicu za posetioce.
Ali mora da si videla druge kako ih koriste. Razmisli, Roz, molim te, važno je.
Roz je uzdahnula i nakratko zaćutala. Hari je mogla da je zamisli nabranog čela dok razmišlja. Konačno, Roz je kazala:
Prinose ih. Na zidu ima nekakav kontrolni pano.
Hari su se nakostrešile dlake na potiljku. – Jel’ možeš da mi učiniš uslugu, Roz?
Još jednu?
Moram da obiđem tu zgradu. – Hari je držala fige. – Možeš li da me uvedeš?
Šta?
Zakaži sastanak s tim tipom koji prodaje dijamante. Nekim Montgomerijem.
Monti? Kako znaš za njega?
Traži da se vidiš s njim danas. Reci mu da hoćeš da razgovaraš o statusu tvoje sajtkutije. Reci mu bilo šta. Samo me povedi sa sobom.
Ne sviđa mi se kako ovo zvuči. Šta nameravaš, Hari?
Molim te, Roz.
Usledila je pauza. – Ovde se ne radi samo o nekom slučaju na kojem radiš, zar ne? Šta se dešava, Hari?
Hari je zažmurila. – Ušla sam u okršaj s kartelom, to je sve što mogu da kažem. Možeš li samo da mi veruješ? Molim te. Potrebna mi je pomoć.
Zna li Sal za ovo?
Hari je širom otvorila oči. – Ne, i ne smeš da mu kažeš. Već mu je
dovoljno teško. Obećaj mi da mu nećeš reći.
Roz je ćutala neko vreme. Hari je skoro mogla da je čuje kako vaga odluku. Onda je Roz rekla:
Videću šta mogu da uradim.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:28 am




47.
Reći ćemo da si moj asistent – rekla je Roz. – Samo nemoj ništa da govoriš.
Hari je klimnula glavom. Stomak joj se vezao u čvor. Sedele su u Rozinim kolima i vozile su se na istok van grada ka Gudvudu. Uprkos razumu, Roz je udesila sastanak s Montgomerijem Njumanom u tri i petnaest tog popodneva.
Hari je čačkala kaiš svoje torbe. – Možda bi bilo bolje da ne koristimo moje pravo ime. – Nije imala predstavu da li u Van Viksu znaju za nju, ali joj se činilo pametnim da prikrije tragove. – Reći ćemo da se zovem Katalina Dijego, u redu?
Roz ju je pogledala iznenađeno i Hari je oborila pogled na svoje ruke.
To je ime koje koristim s vremena na vreme.
Da, znam. – Roz joj se nežno osmehnula. – Sećam se da je ponekad išla s nama u park.
Hari se zabezeknula. Mislila je da se više niko ne seća Kataline.
Katalina Dijego je bila njena imaginarna drugarica kada je Hari bilo pet godina. Imala je plavu kosu i anđeosko lice i preuzimala je krivicu za skoro svaki Harin nestašluk. Odrasla je s Hari i od drugarice iz detinjstva postala lažno ime za njene hakerske podvale. Hari se promeškoljila u sedištu. Opkladila bi se da se čak ni Mirijam ne bi setila Kataline. Pogledala je u Roz, i uspomene su počele da naviru. Čajanka na travi; Roz sipa mleko Katalini krajnje
ozbiijna.
Hari je pročistila grlo. – Pa, reci mi nešto više o tom Montiju.
Nije bila sigurna šta želi da zna, ali je morala da promeni temu.
Roz je pogledala u retrovizor i prestrojila se u spoljnu traku.
On je direktor Van Viksa, i radi za njih preko četrdeset godina.
Većina ljudi ga se plaši, mada to verovatno ne bi priznali.
Promenila je brzinu, s lakoćom upravljajući moćnim mercedesom. Nosila je tamnoplavu platnenu haljinu bez ikakvih ukrasa. Izgledala
je damski i poslovno.
Hari je uvijala kaiš torbe između prstiju. – On odlučuje o tome ko će šta dobiti u svojoj sajtkutiji, zar ne?
Tako je. U skladu s globalnim tržištem, naravno. Ako postoji višak žutih dijamanata na tržištu, na primer, onda se takvi uopšte neće naći na sajtu.
Da ne bi oborili cenu?
Roz se nasmešila. – Bravo, učiš. Ponuda i potražnja.
Hari je zakolutala očima. – I šta onda? Najbolje dijamante dodeljuje uobičajenim miljenicima?
Zapravo, ta povlašćena manjina može da se promeni u bilo kom trenutku. Nikad nisi sasvim načisto na čemu si s Montijem. Nekad unosi promene u svoj spisak sve do poslednjeg dana pred sajt. Ali niko se ne usuđuje da se požali, čak ni miljenici. Ako samo zucneš nešto o svojoj kutiji, letiš napolje.
Roz je polako skrenula kolima za krivinu. Trošno kartonsko naselje uplovilo je u vidik, naslanjajući se na ivicu auto-puta. Načičkane oronule udžerice kao da su bile spremne za rušenje. Cigle i automobilske gume držale su krovove na mestu, a neko je na jednorn od zidova od talasastog lima sprejom ispisao „Dobro došli u pakao”.
Hari je počela da se osvrće oko sebe. Prvi put nije mogla da vidi prokletu planinu.
Stigli smo – rekla je Roz.
Hari je brzo okrenula glavu. Malo napred, usamljen moderan oblakoder uzdizao se visoko iznad puste zemlje. Sunčeva svetlost se odbijala sa svake površine. Hari je izbrojala osamnaest spratova, svi u staklu.
Progutala je knedlu, odvrativši pogled. Dlanovi su joj bili vlažni. Roz je skrenula na sledećem isključenju i nastavila dalje dugom avenijom, dok se konačno nije zaustavila na parkingu ispred kule. Hari je izašla iz kola škiljeći uvis. Nije bilo nikakvih znakova, niti korporacijskih logotipa; ničega što bi uputilo na to šta se tu nalazi. Uglancani prozori reflektovali su odraz plavog neba, kao da se radi
o svesnom pokušaju da se stope s okolinom.
Kamion je zabrujao sleva. Pogledala je i stala kao ukopana. Sto metara dalje, na ograđenom zemljištu, nalazio se ogroman betonski bunker. Bio je veći od fudbalskog stadiona i okružen naoružanim stražarima. Vojna oklopna vozila tutnjala su ulazeći i izlazeći, zaustavljajući se na kontrolnim punktovima uz zvuke repetiranja oružja.
Hari se prevrnuo želudac. Dakle, ovo je komandni štab Van Viksovog kartela. Zurila je u stražare i njihove glomazne automate i redenike s municijom velikog kalibra. Odjednom se zapitala šta to, dođavola, radi.
Zavukla je drhtavu ruku u torbu. Prstima je obuhvatila mali crni uređaj koji je pokupila u hotelu iz svoje opreme za rad na terenu. Po obliku i veličini ličio je na špil karata, a duž ivice je napipala prekidač. Uključila ga je i prateći Roz prošla kroz ulaz u kulu.
Prostor oko recepcije je bio uređen kao hotel od pet zvezdica, ako se izuzmu naoružani stražari. Sjajni podovi, svetiljke pozlaćenih ivica, dovoljno umetničkih dela da se napuni galerija. Prijavili su se recepcionerki, koja im je zatim dala plastične identifikacione kartice. Hari je svoju zakačila za džep košulje i sledila Roz do sofa smeštenih pored prozora.
Naslonila se na naslon za ruke, previše nervozna da bi sela. Šarala je očima levo-desno promatrajući okruženje. Desno od recepcijskog pulta nalazila su se teška metalna vrata. Čuvao ih je naoružan stražar i, koliko je mogla da vidi, izuzev glavnog ulaza, to su bila jedina vrata.
Okrenula se na naslonu sofe i primetila druge posetioce koji su na recepciji vraćali svoje propusnice napuštajući zgradu. Ona je već odlučila da će zadržati svoju.
Odjednom, metalna vrata su se otvorila i pojavio se muškarac u kasnim tridesetim, koji je zakoračio u recepciju. Imao je uska ramena, proređenu riđu kosu i ten koji je upućivao na anemiju. Na času fizičkog u školi ga verovatno niko nije želeo u svom timu.
Prišao je Roz s ispruženom rukom i arogantnim smeškom na licu.
Roz. Gospodin Njuman te očekuje gore.
Roz je ustala i rukovala se s njim. – Vizli, vidim, još uvek radiš kao Montijev potrčko.
Stisnuo je usne ali nije odgovorio. Okrenuo je svoj hladni pogled prema Hari i Roz ih je upoznala, On je klimnuo glavom, okrenuo se oko sebe i zaputio nazad prema metalnim vratima.
Sledite me, molim vas.
Izgovor mu je bio više engleski nego južnoafrički. Hari ga je posmatrala kako skida identifikacionu karticu s kaiša i prinosi je čitaču na zidu. Crvena lampica na kontrolnom panou je postala zelena, i vrata su škljocnula otvarajući se.
Nešto što imaš, nešto što znaš, nešto što jesi.
Kroz glavu joj je prošlo opšte načelo sigurnosne zaštite dok je pratila Vizlija kroz vrata u malo predsoblje ispred liftova. Ponovo je skenirao svoju karticu, ovog puta kako bi pozvao lift. Hari je krišom pogledala karticu.
Nešto što imaš.
Dodirnula je svoju torbu i osetila obrise crnog uređaja. To je bio skener radio-frekvencija. Poslednji put ga je koristila u Dablinskoj banci. Izvršni direktor banke ju je unajmio da proveri bezbednost zgrade, a kao i mnoge organizacije i oni su koristili beskontaktne kartice. Te kartice odašilju svoju identifikaciju u radio-signalima, koje primaju čitači na zidu. Baš kao Vizlijeva.
Ali radio-signali su lak plen, i bilo ko sa skenerom može da ih pročita. Treba samo da se dovoljno približi.
Vrata lifta su se otvorila i Vizli je ušao, pritisnuvši dugme za peti sprat, poslednji na panelu. Hari je ušla za njim i ugurala se tako da mu stoji sa strane na kojoj mu je kartica. Mirisao je na sapun i štirak u spreju. I Hari je odmah zamislila neku predanu majku kako mu vredno pere rublje.
Pogledao ju je kratko. Lift nije bio tesan, i nema sumnje da se pitao zašto mu narušava lični prostor. Osmehnula mu se, čekajući da čuje pištanje svog skenera, koje je značilo da je završio.
Ništa.
Vizli se polako odmakao, okrenuvši se prema Roz. – Uzalud trošiš vreme s gospodinom Njumanom, znaš to.
Roz je izvila obrvu. – Misliš?
Naravno. – Opet je na licu imao onaj arogantni smešak.
Kad bi prestala da šuruješ sa svim onim ucveljenim borcima za prava, možda bi bio voljan da te sasluša.
Roz se osmehnula. Hari je oprezno skinula torbu s ramena i spustila je malo niže.
Poznaješ me, Vizli – rekla je Roz. – Čim vidim nepravdu, moram o tome da progovorim.
Uzdahnuo je. – Ah, poznajem te, vrlo dobro.
Hari mu se polako primicala, držeći torbu u ravni s njegovim kaišem.
Bip.
Vizli se namrštio. Hari je zakoračila unazad.
Izvinjavam se – kazala je. – Baterija na telefonu mi se ispraznila.
Hari su prošli žmarci po vratu. Njen skener je upravo iskopirao signal s Vizlijeve kartice. I sada će moći da je klonira kad god bude htela. Nije bila sigurna da će joj trebati, ali nije naodmet da se pripremi.
Lift se meko zaustavio i izašli su u dugačak prazan hodnik s nizom vrata s obeju strana. Zujanje štampača i žamor glasova govorio je Hari da su to verovatno kancelarije. Vizli je prišao zatvorenim vratima prekoputa liftova. Na zidu pored njih bila je postavljena mala numerička tastatura. Hari je osetila peckanje na vrhovima prstiju.
Nešto što znaš.
Vizli je pristupio tastaturi, a Hari mu se prišunjala iza leđa, vireći mu preko ramena. Uprla je pogled i zadržala dah. Kažiprst mu je lebdeo nad središtem tastature. Tek onda se setio da ga sakrije preklapajući ga drugom rukom, i potom ukucao četiri broja. Ruke su mu zaklonile brojeve, ali Hari je prozrela putanju pokreta. Četiri ugla romba.
Špijuniranje PIN-ova ljudima preko ramena je bio stari cirkuski
trik, koji je svaki haker novajiila mogao da izvede kao od šale. A Hari je imala vid izoštreniji od većine ljudi. Ako može da prati skup karata kroz šest spojenih špilova tokom mešanja, onda sigurno može lako da isprati putanju od četiri cifre.
Zamislila je tastaturu i u glavi iskopirala istu putanju u obliku romba. 2684, ili 2604 ako je pogrešila. Sledila je Vizlija kroz vrata u još jedan lift, dok je Roz išla poslednja. Hari se naslonila leđima na rukohvat.
Imate prilično komplikovan sigurnosni sistem.
Vizli je pritisnuo dugme za deseti sprat, što je bio poslednji do kog je lift išao, i pogledao je uobraženo.
Ovo nije ništa. Ovo služi sarno za razdvajanje internog osoblja. Spratovi koje smo upravo napustili u celosti su rezervisani za administrativno osoblje, a kome treba da mu se osoblje vrzma po zgradi? Sledeći je sektor prodaje, njih držimo opkoljene na pet spratova u sredini. – Pogledao je uvis. –Na vrhu je sektor za strategiju i korporativni razvoj. Tu ja radim s gospodinom Njumanom.
Spustio je kratko pogled na nju, giedajući njenu reakciju. Hari ga je pogledala širom otvorenih očiju, nastojeći da deluje zadivljeno njegovom visokom pozicijom u lancu ishrane. Klimnuo je glavom i nastavio:
Ali kao što sam rekao, ovo nije ništa. Naše pravo obezbeđenje je koncentrisano u podzemnim trezorima.
To je ona betonska tvrđava koju sam videla napolju?
Tako je. Neprobojna je, verujte mi na reč. Najbolja zaštita na tržištu. Seizmički senzori, radar, termički detektori, magnetna polja, sigurnosne kamere. Da ne pominjem uvek prisutnu oružanu stražu.
Roz je pročistila grlo, kao da ga opominje zbog brbljivosti. Ne obazirući se na nju, nastavio je da navodi pojedinosti:
Betonski zidovi, čelična vrata od tri tone, brave s preko stotinu miliona kombinacija. Čak su i za kasete unutar trezora potrebni posebni ključevi i pristupne šifre. – Pogledao je Hari zagonetno. – Plus još mnogo toga o čemu ne smem da govorim.
Hari ga je i dalje gledala glumeći zadivljenost. Mogla je da se kladi da zapravo i ne zna ništa više, i verovatno ga izjeda to što nema pristup najvišim nivoima bezbednosti, Vrata lifta su se otvorila i izašla je za njim, klonulog duha. U jednom je bio u pravu. Taj prokleti trezor kao da je neprobojan. Ali šta je drugo, dođavola, mogla i da očekuje?
Izašli su na još jedan sprat s kancelarijama, identičan onom ispod. Isti sivosmeđi tepih, isti goli zidovi. Vizli je prešao hodnik do još jednih vrata, koja su ovog puta verovatno vodila do sektora za strategiju i razvoj. Bila su zaštićena poznatim uređejem za unos podataka veličine cigle, s udubljenjem za senzorsko polje. Hari se ukočila. Biometrijski skener.
Nešto što jesi.
Osmotrila je logo: srebrna zvezda, i u nju upisano ’Axis5’. Obeshrabrila se. Axis su stručnjaci za detekciju živog prsta. Njihovi senzori proveravaju puls, toplotu i znojenje svojstveno samo živom prstu. Suština je u tome da se lopovi odvrate od odsecanja prstiju ljudima.
Posmatrala je Vizlija kako stavlja palac na pločicu. Upalila se zelena lampica i vrata su škljocnula. Podigao je prst, i mali automatski brisač uklonio je nevidljivi otisak prsta koji je ostavio za sobom.
Hari je uzdahnula. Ovaj neće moći da hakuje pomoću gumenog mede. Mada to ionako nije važno. Zašto bi provaljivala ovde, kada su svi dijamanti zaključani u trezoru?
Vizli ih je poveo kroz široki hodnik. Hari se iznenadila onim što je videla. Sektor za strategiju je imao povelik budžet za opremanje prostora. Tepisi su bili debeli i mekani kao sunđer pod nogama, a na zidovima su visile ogromne slike, tako sumorne da su verovatno bile neprocenjive. Minijaturni kristalni lusteri nadoknađivali su nedostatak prozora obasipajući sve unaokolo zlatnim sjajem.
Prošla je pored otvorenih vrata na kojima je pisalo ’Milenijumski apartman’, i u prolazu je opazila veliku konferencijsku salu, u kojoj se grupa muškaraca gostila jastogom i šampanjcem. Neki su nosili
identifikacije za posetioce, kao i ona. Izvila je obrve. Kladila se da bi i ljudi iz administracije voleli da se počaste.
Vizli je zastao ispred vrata na kraju hodnika. Obrisao je dlanove o pantalone i pokucao jednim prstom. Polako je otvorio vrata, provirio unutra i okrenuo se prema Roz i Hari zamahnuvši rukom.
Gospodin Njuman je sigurno izašao. Sačekaćemo ga unutra.
Kancelarija je bila veća od Harine kuće u Kiliniju, a šišala ju je i u luksuzu, Sve je bilo presvučeno krem i zlatnim bojama. Pod je bio od tamnog uglačanog drveta, zastrt orijentalnim tepisima. Vizli im je pokazao da sednu.
Da budem iskren, iznenađen sam što je Monti danas odvojio vremena da se vidi s tobom. – Delovalo je kao da ga prvi put tako oslovljava, i to smišljeno, ne bi li čuo kako zvuči. – Večeras leti za Tel Aviv, pa ima prilično gust raspored.
Iza njega na zidu visio je veliki televizor s ravnim ekranom. Hari je obratila pažnju. Prikazivao je dugačak beo radionički sto prekriven brežuljcima sitnih dijamanata. Žena se naginjala nad stolom, pregledajuči jednu od gomila.
Vizli je primetio njen pogled. – To je prenos kamere za video nadzor iz prostorije za sortiranje. Monti voli da drži stvari na oku.
Hari je posmatrala ženu kako podiže dijamant pincetom i ubacuje ga u plastičnu kovertu s patent-zatvaračem, koju potom stavlja u nešto što je ličilo na žutu plastičnu kutiju za užinu.
To je sajtkutija – rekla je Roz. – Pripremaju ih za juvelire koji imaju zakazano za večeras.
Zar nije to malo u poslednjem trenutku?
Uvek je tako. Monti voli da unosi izmene do poslednjeg časa.
Sutrašnju seriju će spremiti ujutru.
Kockice su počele da se slažu u Harinoj glavi. Uprla je pogled u televizor. Žena se pomerila niz sto, gledajući u list papira koji je držala u ruci. Onda se nagnula nad sledeću gomilicu dijamanata.
Vizli je pokazao daljinskim upravljačem na ekran. – To je Andrea, naš glavni sortirač.
Jel’ se ona to nalazi u trezoru? – pitala je Hari.
Vizli je klimnuo glavom. – U prizemlju bunkera. Umanjio je zum, obuhvatajući još nekoliko radnih stolova i sortirača u prostoriji. – To je jedino mesto koje dobija imalo prirodnog svetla. Kroz neprobojne prozore, naravno.
Naravno. – Hari ga je slušala na jedno uvo, gledajući hipnotisano u gomilice svetlucavih kamenčića.
Odjednom su iza nje škljocnula vrata. Okrenuia se i ugledala visokog sedokosog čoveka na pragu. Gledao je pravo u nju.
Vizli, pozovi mi kola. – Govorio je s izrazitim južnoafričkin akcentom.
Da, gospodine Njumane. – Vizli je požurio do stola i brzo uzeo slušalicu.
Montgomeri Njuman je kročio u prostoriju, ne skidajući pogled s Hari. Oteo joj se nevoljni drhtaj. Po njenoj proceni imao je oko šezdeset pet godina, otprilike koliko i njen otac. Ali tu je bio kraj svakoj sličnosti. Ovaj čovek je bio krupan i veoma preplanuo, sa širokim licem, s kog su mu visili prevoji viška kože kao kod buldoga.
Okrenuo se prema Roz. – Izvinjavam se, ali moraću da otkažem naš sastanak. Ubrzo moram da budem na aerodromu.
Blago se osmehnuo, mada se osmeh maltene izgubio u naborima kože. Hari je stekla utisak da je sve vreme znao da neće imati vremena da razgovara s njima.
Roz se osmehnula. – Drugi put onda, Monti.
Odmahnuo je glavom. – Oboje znamo da nemamo o čemu da diskutujemo. Cena tvoje kutije je fiksirana. Šesto hiljada, kao i uvek.
Za sadržinu koja vredi duplo manje.
Monti je slegnuo ramenima. – Znaš šta treba da uradiš, draga moja.
Opet se okrenuo prema Hari. Oči su mu bile sitne, zbijene uz hrbat nosa. Hari mu je uzvratila pogled trudeći se da ne trepne, i osetila kako se ježi.
Pomislila je na sve ono što je saznala o Van Viksovom načinu poslovanja: manipulacije na tržištu, potajno gomilanje zaliha, podmukli marketing; gušenje proizvodnje, čišćenje i držanje juvelira
u bezizlaznoj situaciji. Da ne pominje ubijanje svih onih koji nelegalno trguju njihovim dijamantima. Hari je savladala drhtaj u sebi.
Ovo je lice Van Viksovog kartela?
Iznenada im je okrenuo leđa i pošao ka vratima, pucnuvši prstima Vizliju. – Reci Andrei da je sutrašnja lista spremna.
I isprati ove ljude.
Hari je zurila za njim, dok joj je srce ubrzano tuklo. Roz i ona su razmenile poglede a potom krenule za Vizlijem, koji ih je sproveo nazad kroz besmisleno dugu i komplikovanu proceduru sigurnosnih liftova i vrata. Prošle su kroz recepciju i izašle napolje na sunce. Nijedna nije progovarala dok nisu došle do kola. Onda se Hari okrenula prema Roz i rekla:
Treba mi još jedna usluga. Moraš da mi prodaš svoju sajtkutiju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:28 am




48.
Hari, jesi li poludela?
Roz ju je gledala zapanjeno preko krova kola. Hari je zavrtela glavom, i na brzinu pogledala oko sebe. Čizme su škripale po šljunku u obližnjem utvrđenju, i oklopni kamioni su grmeći ulazili i izlazili. Hari je primetila kamere za nadzor i sela u mercedes, mahnuvši Roz da uradi isto. Kad su obe bile unutra, kazala je:
Platiću ti svih šeststo hiljada dolara, nećeš biti na gubitku.
Roz se okrenula licem prema njoj, i pogledala je ozbiljno tamnim oćima. – Žao mi je, ali ovog puta ne mogu da ti pomognem.
Zašto?
To je protiv pravila sajta, rekla sam ti već.
Pusti tu priču, Roz, ti ne igraš po pravilima ništa više nego ja. Roz je zaškiljila promatrajući je na tren. – Za šta ti uopšte trebaju?
Moja sajtkutija će biti puna trećerazrednih dijamanata.
Možda. – Hari je sklopila ruke. – Ali moraš da mi obećaš da ćeš mi je dati šta god da bude unutra.
Roz je lupkala prstima po volanu. Hari je osetila da njena odlučnost popušta i rešila je da je pogura u pravom smeru.
Hajde, i tebi se tako više isplati – rekla je. Umesto da budeš na nuli. Mogu da platim i više, ako hoćeš. Samo reci koliko.
Roz je stisnula usne. – Ovde se ne radi o parama. Sve vreme ti pomažem zato što mi je stalo do tvog oca. Zato što mi je stalo do tebe. – Okrenula se i upalila auto, – Misilla sam da si razumela to.
Roz je jurnula kolima unazad i naglo izletela s parking-mesta.
Hari je oborila pogled na ruke. – Čuj, izvini. Nisam htela da te uvredim. Ponudila sam iz dobrih namera, i zahvalna sam na svemu što si uradila, zaista. – Zarila je nokte u dlanove. – Ali moram da imam tu sajtkutiju.
Roz ju je kratko pogledala. – Ovo nije samo neki tvoj slučaj, zar ne? Nešto drugo je posredi.
Hari se ugrizla za usnu premišljajući se da li da kaže Roz istinu.
Sad već nije bilo razloga da joj ne kaže i bog zna da bi joj dobro došlo da nekome otvori dušu. Pogledala je u Rozin tamni profil.
Van Viksov kartel je ubio Garvina Olivera. Mercedes se zaneo na putu. – Šta?
Bila si u pravu kad si rekla da se Garvin upleo u nešto opasno. Njegovo snabdevanje tržišta velikim sirovim dijamantima je mrsilo konce Van Viksu.
Roz ju je pogledala razrogačeno. – Pa su ga ubili?
Hari je klimnula glavom. Neko iza je zatrubio na Rozinu sve nestabilniju vožnju.
Zna li policija za to? – pitala je.
Svakog trenutka će povezati konce. – Hari je pomislila na Hantera, i odmah se ukočila. – Ali nemam vremena njih da čekam.
Kako to misliš?
Hari je oklevala. – Ubica kojeg je unajmio Van Viks misli da sam ja umešana u Garvinov posao.
Šta?
Komplikovano je. – Hari je bila iznenađena s kakvom prirodnošću je govorila. – Ako mu sutra ne isporučim pošiljku velikih dijamanata, ja sam sledeća na listi. – Spustila je pogled. – Kao i moj otac.
Roz je ostala bez daha. Zgazila je na kočnicu, na šta su ljudi iza počeli oštro da trube, i skrenula u sporiju traku. Pogledala je kratko u Hari, razrogačivši oči od straha.
Ali, Hari, moraš da odeš u policiju!
Nema dovoljno vremena, zar ne shvataš? – Hari je stisla pesnice.
Molim te, Roz. Potrebna mi je tvoja sajtkutija. Ne pitam koliko košta.
Roz je na to odmahnula rukom. – Ali kako će ti to pomoći?
Dobićeš samo šrapnel, sićušne kamenčiće,
Pusti mene da brinem o tome. Samo me povedi sa sobom na sajt sutra. – Hari je napregnuto posmatrala Rozino lice. – Uhvatila sam se ukoštac s kartelom, misiila sam da ćeš biti na mojoj strani.
Roz je stegla volan, pa opustila prste. – Kartel je vrlo moćan. Ne
znaš u šta se upuštaš.
Hočeš li mi pomoći ili ne?
Neko vreme Roz nije odgovarala. Hari je ćutke iščekivala odgovor.
Tada je Roz zavrtela glavom.
Uvek si bila uporna, čak i kao dete. Ne dopada mi se ovo, Hari, nimalo mi se ne dopada. – Oči su joj postale zagasite od strepnje. – Ali učiniću šta mogu za tebe.
Hari se zavalila u sedištu. – Hvala ti.
Zurila je kroz prozor, izbegavajući Rozin pogled. Dobila je šta je htela, ali savest joj nije davala mira. Tražila je mnogo od Roz; mnogo više nego što je starija žena znala. Harin plan je mogao da je dovede u ozbiljnu opasnost ako ga ne sprovede kako treba.
Sledećih dvadeset minuta vozile su se u tišini. Napetost je strujila Harinim telom. Zažmurila je i pokušala da se opusti, puštajući da je uhvati dremež od uspavljujućeg brujanja motora. Kad je Roz zaustavila kola ispred hotela Sadern san, Hari je već skoro savladao san. Prenula se i uhvatila se za kvaku, kad je osetila Rozinu ruku na ramenu. Hari se okrenula i pogledala je.
Bore oko ženinih čiju su se produbile, a čelo joj se namreškalo od brige. Hari je zaboravila da je ona gotovo vršnjakinja njenog oca.
Budi oprezna – rekla je Roz.
Hari je osetila kako joj suze naviru na oči, uhvativši je nespremnu. Vrelina joj je ispunila sinuse i osetila je kako joj se knedla diže u grlu. Neočekivana majčinska briga uvek je tako delovala na nju, kao talas tuge koji je zapljusne niotkuda kad najmanje očekuje. U trenutku je pomislila kako bi bilo da ima majku kao što je Roz. Tada se griža savesti uzmigoljila u njoj kao dugonogi pauk i najurila joj tu misao iz glave.
Hari je trepnula, klimnula glavom i pokušala da se osmehne.
Nekako će smisliti način da zaštiti Roz.
Izašla je iz kola i dovukla se do ulaza u hotel. Pogled joj je pao na karticu s imenom koja joj je još uvek visila na košulji. Skinula ju je i gurnula u tašnu, okrznuvši prstima skener radio-frekvencija. Setila se signala koji je klonirala i odmahnula glavom.
Vizli je u pravu. Nema šanse da bi iko mogao da provali u taj trezor, i nije imala nameru da pokušava. Van Viks je potrošio milione kako bi zaštitio svoje dragocenosti u tom bunkeru. Međutim, ako je Hari u pravu, imali su još nešto od vrednosti, što nije pohranjeno u trezoru.
Hodala je holom prema liftovima, dok ju je rashlađeni vazduh iz klima-uređaja oblivao kao hladan tuš. Misli su joj se vratile na ženu u Van Viksovoj prostoriji za sortiranje, i na list papira u koji je gledala dok je punila žute sajtkutije dijamantima.
Montgomeri Njuman je negde čuvao listu na kojoj je pisalo ko će šta dobiti, i Hari je nameravala da je pronađe.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:29 am




49.
Dobar dan, dobili ste korporaciju Van Viks, kako mogu da vam pomognem?
Hari je sedela na krevetu. Njene laži su iz nekog razloga zvučale uverljivije kad je imala pravo držanje. – Dobar dan, ovde Katalina Dijego iz Smart kard sistemsa. Mogu li da dobijem osobu zaduženu za fizičko-tehničko obezbeđenje objekta, moliću?
Samo trenutak. – Usledila je pauza, verovatno dok je recepcionerka proveravala spisak odeljenja. – To je Teodor de Jager iz IT zaštite. Da li želite da vas povežem?
Da, moliću.
Hari je pridržala telefon ramenom i zapisala ime, a zatim kuckala po tastaturi, koju je držala u krilu, dok je čekala da joj prebace vezu.
Teodor de Jager – rekao je kao iz topa, spojivši sve u jednu reč. Bože, ovo mora da je neka važna faca. Previše je zauzet čak i da bi izgovorio vokale.
Hari je sačekala malo. – Oh, izvinjavam se, mora da sam dobila pogrešan lokal, Treba mi kadrovska služba?
Coknuo je i frknuo. Bila je sigurna i da je zakolutao očima. – Četiri- jedan-devet-osam.
Spustio je slušalicu pre nego što je stigla da mu zahvali. Zabeležila je broj i okrenula direktan broj za kadrovsku službu koji joj je dao. Na poziv su joj odgovorili posle prvog zvona.
Dobar dan, Heder Baret na telefonu.
Hari se uvek čudila kako ljudi tako nepromišljeno otkrivaju svoj identitet potpunim strancima. Sa stanovišta bezbednosti, dobri maniri predstavljaju slabu tačku, ali svakako olakšavaju posao prevarantima. Hari je zapisala ime i počela da kuca po tastaturi.
Dobar dan, Heder, ovde Katalina, radim s Teodorom de Jagerom iz IT zaštite na onim neispravnim RFID karticama.
RFID?
Radiofrekventna identifikacija. Znate, identifikacione kartice?
Ah, dobro. – Južnoafrički izgovor opet je došao do izražaja. – Jel’ imamo nekih problema s njima?
Ispostavilo se da su kartice iz poslednje serije neispravne, pa moramo da ih povučemo.
Ah, kakva gnjavaža, a? – Hederin glas je bio veseo i melodičan.
Zvučala je mlado, kao da joj je dvadesetak godina.
Hari je bolje namestila telefon uz rame i nastavila da kuca obema rukama po tastaturi. – Pa, u pitanju su samo one novije, izdate u proteklih nekoliko nedelja, ali treba ih izbrisati i reaktivirati.
Ah, dobro, moja je starija, imam je više od godinu dana.
Ah, ne, vaša je u redu. Zovem samo da uzmem imena novih ljudi, zaposlenih u toku poslednjeg meseca, da bih mogla da ih zamolim da ostave svoje kartice kod Teodora.
Heder je zastala. – Zar ne možete da uzmete imena iz vaše evidencije?
Pa, inače bih mogla, ali sistem nam je upravo pao, i ovde je nastao opšti haos. Trenutno nisam u kancelariji, ali Teodor želi da ih sve obavestim pre vikenda.
Nisam sigurna. – Heder je zvučala podozrivo. – Zaista bi trebalo da proverim s gospođom Endruz, a ona danas nije na poslu.
Ah, razumem. – Hari je odglumila pokunjeni ton. – Samo, osećala bih se stvarno loše da neko od ovih ljudi dođe preko vikenda na prekovremeni rad, a da ne može ni da uđe u zgradu,
Oh! – Heder je zaćutala, verovatno dok je zamišljala red kivnih zaposlenih koji ne mogu da uđu u svoje kancelarije. – Pa, možda mogu nešto da iskopam. Sačekajte minut.
Telefon je zakrčao Hari u uvo kad je Heder negde spustila slušalicu. Hari je iščekivala obuzeta neizvesnošću, držeći olovku spremnu. Lupkala je njom po blokčetu. Šta ako nema novih zaposlenih?
Odjeknulo je šuštanje s druge strane žice kad se Heder ponovo javila. – Oktobar je bio miran mesec što se tiče zapošljavanja.
Hari se ukočila. – Da?
– Ja, samo tri nova regruta, to vam već mnogo olakšava posao.
Hari je odahnula. – Odlično, verovatno mogu sve da ih uhvatim pre nego što odu kući. Jel’ možete da mi izdiktirate njihova imena?
Jedan je u računovodstvu, to je Džonatan Bota, zatim Linet Kemp u sektoru prodaje i Danijel Mosako u IT-ju.
Hari je dodala imena na svoju listu. Do sad ih se već prikupilo dosta na njenom spisku.
Odlično, Heder. Možeš li mi dati brojeve njihovih lokala i imejlove? Nemam ovde telefonski imenik kompanije, a zaista bi trebalo što pre da ih obavestim.
Heder je izdiktirala podatke i Hari ih je zapisala. Zatim joj je zahvalila i prekinula vezu.
Prsti su joj leteli po tastaturi. Dosad je već otvorila lažne imejl naloge na Jahuu za svakog zaposlenog čije je ime nabavila, uključujući Montgmerija Njumana i Vizlija. Završila je otvaranje naloga za tri nova zaposlena, a onda je počela da ih razmatra jedan po jedan.
Danijel Mosako nije dolazio u obzir. Bilo ko iz IT-ja bi sigurno prozreo vrstu trikova koje je Hari izvodila. Ali drugo dvoje je moglo da dođe u obzir.
Okrenula je broj Džonatana Bote, i pustila da zvoni desetak sekundi. Nije bilo odgovora. Zatim je pokušala da dobije Linet Kemp i žena se odmah javila na telefon. Hari je bez reči vratila slušalicu na mesto i podvukla Linetino ime.
Kuckala je olovkom po zubima, osmišljavajući redosled šahovskih poteza koje je imala u glavi. Onda je poslala Linet prazan imejl s naslovom „Saopštenje kompanije zaposlenima, koristeći nalog na jahuu koji je napravila za Montgomerija Njumana.
Hari je pogledala na sat. Onda je spustila laptop sa strane i skočila s kreveta. Ako pozove Linet previše brzo nakon prekida veze, žena bi mogla nešto da posumnja.
Hari je prišla balkonu i širom otvorila vrata. Prijatan topao vazduh zapahnuo joj je obraze, a ispod nje saobraćaj je nadolazio i povlačio se poput plime i oseke. Planina Tejbl je čuvala stražu u daljini, Magla se sad već skotrljala s njenog platoa, otkrivši surove okomite
litice.
Hari je zadrhtala. Odlepila je pogled od planine i vratila se u sobu, a onda je uzela telefon i pozvala kliniku Kejptaun mediker. S njihove telefonske centrale su je neko vreme prebacivali od jedne do druge osobe, ali je na kraju dobila sestru s Manijevog odeljenja. Hari je očekivala da neće hteti da daju informacije, ali žena je bila ljubazna i predusretljiva. Još uvek rade ispitivanja, rekla je, ali zasad, Mani je u stabilnom stanju. Pomenula je sepsu i silikozu, ali je priznala da lekari u ovoj fazi ne žele da daju konačnu prognozu. Hari joj je zahvalila i prekinula vezu. Stajala je pored kreveta, očekujući nekakvu emotivnu reakciju. Ali osećala je samo otupljujuću jezu.
Spustila se na krevet i pogledala na sat. Daće Linet još dva minuta. Odabir mete je najvažniji deo bilo kakve prevare. Ako izabereš nekoga s pogrešnim stavom, igra je gotova pre nego što je i počela. Zaposleni u korisničkom servisu su obično dobar izbor. Oni su ipak obučeni da izlaze ljudima u susret. Ali i novi službenici imaju potencijala. Žele da ostave dobar utisak, dok se tek navikavaju na novo okruženje. Uz to, nisu još uvek potpuno upoznati s
protokolima kompanije, niti sa zaposlenima.
Hari je opet pogledala na sat i okrenula Linetin broj.
Halo? – Linet je zvučala mlado i pomalo neodlučno.
Dobar dan, Linet? Ovde Katalina iz IT zaštite. Zovem povodom onog upozorenja na virus koji smo ranije poslali.
Upozorenje na virus?
Hari je nakratko zaćutala. – Na imejl zaražen virusom. Zar niste dobili obaveštenje od Teodora de Jagera o tome?
Ne. Ne, nisam.
Hari je napravila malo dužu pauzu. – Nezgodno.
Da li postoji neki problem?
Moglo bi se reći. Čujte, jeste li dobiii danas imejl od Montgomerija Njumana?
Da, pre nekoliko minuta.
Sranje.
Upravo sam ga otvorila, ali je prazan. Nešto nije u redu?
Otvorili ste ga?
Sad je bio red na Linet da zaćuti. Onda je progovorila utanjenim glasom. – Da. Izvinjavam se, zar nije trebalo?
Gospode. Sačekajte minut. – Hari je odmakla telefon od sebe prekrivši rukom mikrofon. Izbrojala, je do deset i vratila telefon na uvo. – Ovo je gore nego što sam mislila. Kako tako ne razmišljate, dođavola!
Ne razumem.
To nije imejl od gospodina Njumana. Pogledajte ga. Zašto bi koristio nalog na Jahuu? To je crv. Virus. Zar vam nije rečeno da ne klikćete na sumnjive priložene fajlove?
Ali nije bilo nikakvih priloženih fajlova, samo prazan mejl.
Nisam ništa kliknula, kunem se.
Od trenutka kad ste ga otvorili, taj crv ne prestaje da pronosi hiljade zaraženih mejlova po mreži. Za deset minuta čitava kompanija će biti na kolenima. Gospodin Njuman će pobesneti zbog ovoga, budite uvereni u to.
Oh, bože. – Linetin glas se pretvorio u šapat.
Hari je uzdahnula, dozvolivši sebi notu ogorčenosti. – Vi ste novi ovde, zar ne? Zar vam Teodor još nije održao uvodni kurs o bezbednosti?
Pa, izdao mi je moju identifikacionu karticu, ali osim toga...
Popričaću s Heder iz kadrovske o tome. U međuvremenu, ovde je potpuna ludnica. Žao mi je što to moram da kažem, ali izgleda da ste vi bili okidač.
Oh, bože. Nisam imala pojma.
Hari je zamislila Linet kako se drži za glavu, i osetila grižu savesti. Imala je utisak da je bezdušna, i mada je zapravo trebalo još da je pritiska, nije imala srca da nastavi. Umesto toga, bacila se na tastaturu, i počela da povlači udicu.
Čujte, nije ovo zapravo vaša krivica. – Hari je ublažila ton. – Ko zna, možda čak neću morati da im kažem da ste to bili vi.
Stvarno? – Linet je rekla s nadom u glasu.
Moj posao je da pronađem izvor zaraze, ali možda ne moram da
zalazim previše u detalje. – Onda je Hari coknula jezikom. – Problem je samo što tamo gde se pojavi jedan od ovih crva obično ih bude još, a to može samo da pogorša stvar. Iznenađena sam što vam nije stiglo više ovakvih mejlova.
Pa, samo da proverim. – Linet je udahnula. – Oh, ne, ima ih na desetine i dalje stižu. Ima još imejlova od gospodina Njumana, i nekoga po imenu Vizli Piters. Gomila od Teodora de Jagera, Džonatana Bote. I od nekog Danijela. Polovinu tih ljudi čak i ne poznajem.
Za ime boga, ne otvarajte ih.
Ne brinite, neću. – Po Linetinom tonu bi se reklo da više nikada neće poželeti da otvori nijedan imejl.
Ovo ne valja – rekla je Hari. – Moramo da vam ažuriramo antivirusni softver, da instaliramo još jedan filter da blokira crva. Ako to sada sredimo, možda nećemo morati da spominjemo vaše ime.
Kako to da uradim?
Moraćete da skinete filter s neta. Da li još uvek imate pristup internetu, ili vam je kompjuter već crkao?
Oh, bože. Sačekajte. – Hari je čula frenetično lupkanje po tastaturi, a onda se Linet vratila na vezu. – U redu je, još uvek sam povezana.
Hvala bogu. Dakle, postoji sajt na koji treba da odete, i link na koji treba da kliknete kako biste preuzeli novu verziju.
Samo mi recite šta da radim.
Reči koje svaki prevarant najviše voli da čuje. Hari je uputila Linet na sajt s antivirusima, potiskujući osmeh, Naravno, to nije bio pravi sajt. Pripadao je firmi Blekdžek, i Hari je u njemu uvek imala spreman asortiman hakerskih alata, prerušenih u pouzdane softverske pakete. Uz malo pažljivog navođenja, Linet je ne znajući preuzela program za otvaranje zadnjih vrata i pokrenula ga u Van Viksovoj mreži.
Hari je zamahnula pesnicom kroz vazduh, a zatirn pritisnula taster na laptopu. – Trebalo bi da su sad mejlovi prestali da stižu.
Sačekajte. – Usledela je pauza. – U pravu ste, ne stižu više. Oh, hvala bogu.
Odlično. Neka onda ovo ostane među nama i možda ćemo se izvući. I ubuduće pazite na šta klikćete, u redu?
Hari je završila razgovor s Linet, koja je zvučala malaksalo od olakšanja. Potom se vratila svom laptopu, osećajući trnce u jagodicama prstiju. Sada je imala slobodan prolaz u mrežu.
Van Viks je verovatno trošio milione na sistem spoljne zaštite. Komplikovane mrežne barijere, sistemi za otkrivanje upada, antivirusni softver. Ali mrežna barijera je kao izbacivač u noćnom klubu, i pati od istih ograničenja. Prilično delotvorno brani vrata mreže, slobodno propuštajući saobraćaj pod uslovom da ne izgleda kao pretnja. A nema sumnje da će na prvi znak nevolje, uljez biti izbačen naglavačke napolje. Problem je što izbacivač čuva samo otvorena vrata. Uostalom, zašto traćiti vreme na čuvanje onih koja su već zaključana iznutra?
Ali Harin lupeški softver se dosad već prikrao jednim zaključanim vratima i tiho ih otključao. Ostavio je ključ ispod otirača, pozivajući Hari da uđe. S nekoliko veštih udaraca po tastaturi, prokopala je sebi put kroz mrežnu barijeru i uskočila u Van Viksovu mrežu.
Slobodno se šetala mrežom, kopajući po fajlovima. Prioritet joj je bio da nađe Montijevu listu sajtholdera, i ukucala je sva imena koja je znala: Roz Blumberg, Džejkob Fišer, Bram Birkens, Jan de Roj, mada nije bila sigurna kako se tačno pišu poslednja dva. Tražila je bilo kakve fajlove u kojima se pojavljuju ta imena, ali je ostala praznih ruku.
Hari je osetila da joj polet splašnjava. Pokušala je s različitim načinom pisanja, ali ni to nije pomoglo.
Prokletstvo, morao je negde da ima tu listu s imenima. Razbijala je glavu razmišljajući koje bi još ključne reči mogla da ukuca. Pokrenula je još jednu potragu, ovog puta uključivši i Montijevo ime na listu, kao i Vizlijevo, za svaki slučaj.
Nešto je pronašla. Baza podataka. Puls joj se ubrzao. Uskočila je unutra i počela da pretražuje podatke. Onda je odmahnula glavom i
namrštila se. Nije bilo imena nijednog od sajtholdera. To je bila samo neka baza podataka zaposlenih u Van Viksu, ništa više.
Malaksala je. Prolazila je listom imena, zamućenog pogleda. Ako se ispostavi da je u pitanju baza podataka s platnim spiskom, povećaće Linetinu platu. To bi joj bar umirilo savest.
Hari je izdahnula kroz nos i setila se šta je Vizli rekao o razdvajanju kadrova. U tom slučaju, verovatno imaju i razdvojene mreže. Sektoru za stretegiju je sigurno sprečen pristup jer je izolovan na odvojenoj, zaštićenoj infrastrukturi. Zajedno sa svim Montijevim fajlovima.
Odjedriom joj se pogled izoštrio. Neki od naslova među podacima navedenim pored imena zaposlenih delovali su joj poznato. Završetak brazde, udubljenje, račvanje. Reči su je kljucale u potiljak poput detlića. Onda joj je srce odjednom poskočilo. To su karakteristike otiska prstiju. Gledala je u biometrijsku bazu podataka.
Brzo je preletela spisak imena. Montijev je bio tu, kao i Vizlijev, zajedno s nekoliko desetina drugih. Pored svakog imena nalazio se skup biometrijskih podataka koji se koristi za potvrdu identiteta.
Gospode. Da li je to nabasala na sistem koji kontroliše pristup kancelarijama sektora za strategiju?
Odjednom su joj se popalile lampice u mozgu. A ako bi nekako uspela da ubaci sopstveni otisak prsta u sistem? Mogla bi da se ušunja pravo u Montijevu kancelariju i pristupi fajlu odande.
Počela je da proučava podatke ispred sebe, prisećajući se svega što je znala o biometrijskim sistemima. Jedno je sigurno, ne bi bilo svrhe da pokuša da proturi skeniran snimak svog palca, čak i kad bi imala sve što je za to potrebno. Otisci prstiju se ne čuvaju na taj način.
Umesto toga, sistem pravi listu karakterističnih obeležja, kao što su nepravilnosti na brazdama i udubljenjima. Kada se prst stavi u pristupni uređaj, sistem traži poklapanje s karakteristikama sačuvanim u arhivi.
Hari je grickala usnu. Naravno, nemoguće je dobiti savršeno podudaranje. Ako bi se to desilo, to bi bio siguran znak prevare. U
stvarnosti, ljudi prislanjaju prst svaki put u različitom položaju i pod drugačijim uglom; koža se razvuče, karakteristična obeležja se pomere za nekoliko piksela. Tako da sistem mora da se zadovolji manje preciznim poklapanjem. Koliko će tačno insistirati na preciznosti zavisi od unapred definisane norme. Za normu od devedeset odsto, na primer, prst koji zadovolji kriterijume u procentu od devedeset odsto ili više smatra se ispravnim. Ako je procenat manji od toga, prst je odbijen.
Hari je škljocnulo u glavi. Nadvila se nad tastaturu pretresajući bazu podataka dok nije našla stavku koji je tražila.
Norma poklapanja.
Trentno je bila podešena na devedeset pet odsto.
Vrhovi prstiju su joj brideli. A kad bi je spustila na nulu? Svaki ponuđeni prst bi odmah imao poklapanje, bez obzira da li se njegove karakteristike nalaze u arhivi ili ne. Premošćavanje korelacije.
Duboko je udahnula i počela da kuca.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:29 am




50.
Hari je zurila u kulu korporacije Van Viks osećajući hladnu teskobu u grudima.
Oblaci su plovili preko prozora kao u ogledalu, i čitavu zgradu prekrivao je odraz neba kao da je samo njeno postojanje iluzija. Progutala je knedlu i pogledala ulevo. Iza žičane ograde, naoružani stražari su patrolirali oko betonskog bunkera, dok se čulo krčanje njihovih toki-vokija. Oružje su držali preko grudi, spremni da u svakom trenutku presretnu uljeze.
Hari se stegao želudac. Podigla je kaiš torbe za laptop uz rame, i izvadila iz džepa svoju sveže napravljenu identifikacionu karticu. Bilo joj je lako da je klonira. Priključila je RFID skener na svoj laptop, iskopirala Vizlijeve podatke, i potom ih presnimila na praznu karticu. Kao da ju je fotokopirala.
Karticu je prekrila dlanom. Na Vizlijevoi kartici je s jedne strane bila elektronski utisnuta njegova slika, ali to ne bi trebalo da bude problem osim ako joj neko ne zatraži da vidi karticu. Sada je trik u tome da izgleda kao da tu pripada.
Iskopala je telefon iz torbe, prislonila ga na uvo i odlučno ušetala kroz automatska vrata.
Razumem šta mi govoriš, Vizli, ali ionako već kasnim.
Namrštila se iskrenuvši lice na suprotnu stranu od recepcije kao da se napreže da čuje glas s druge strane žice. – Šta? To je nemoguće. Trebalo je ranije da misliš na sve ovo.
Ljutito je dunula kroz nos, oborenog pogleda i sigurna koraka krenula je prema teškim čeličnim vratima. Stražareve noge i stopala su joj skliznule u perifernu zonu vida.
Ne, ne mogu tek tako da batalim sve što radim. – Trudila se koliko je mogla da zvuči pobesnelo. Iz iskustva je znala da niko ne voli da prekida nekog usred svađe. – Upravo se penjem u kancelariju, Monti želi da ovo bude gotovo pre nego što stigne u Tel Aviv.
Prinela je karticu do čitača na zidu, zaklonivši je dlanom kao mađioničar kad izvodi trik. Znoj joj je izbijao ispod pazuha. Upalila se zelena lampica. Vrata su škljocnula i otvorila se. Gurnula ih je. Nastavi da pričaš.
Odmah ću pozvati Montija da raščistim ovo.
Nešto joj je zazujalo iznad glave. Pogledala je gore baš u trenutku kada se sigurnosna kamera trznula u njenom pravcu. Motor kamere je zujao, i zamislila je kako objektiv zumira njeno lice. Osetila je žmarce između lopatica na leđima. Brzo je prošla kroz vrata u malo predsoblje ispred liftova.
Vrata su se zatvorila iza nje i duboko je udahnula. Zarad potencijalno skrivenih kamera, završila je svoj fiktivni telefonski razgovor, i potom prevukla karticu preko čitača pored liftova. Vrata prvog lifta su se otvorila, pa je ušla i pritisnula dugme za peti sprat.
Zasad sve ide dobro.
Zavukla je ruku u džep i izvadila identifikacionu karticu za posetioce sa svojim imenom, koju je zakačila za košulju. Posetilac sa sopstvenom identifikacionom karticom bi pobudio sumnje na recepciji, ah sada kad je ušla, kartica za posetioce može da joj posluži kao pokriće da se slobodno kreće.
Lift se otvorio i izašla je u poznati sumorni hodnik. Iz obližnje prostorije se začulo škripanje stolica o pod, i žamor glasova koji se približavao vratima. Hari je brzo prišla tastaturi na zidu. Ukucala je brojeve, 2684.
Ništa. Lampica je ostala crvena.
Sranje. Puls joj je ubrzao. Vrata su se otvorila iza nje i hodnikom je odjeknula provala muškog smeha. Hari je drhtavim prstima ukucala svoju drugu opciju. 2604.
Upalila se zelena lampica.
Nagrnula je na vrata i uletela u sledeći lift, stiskajući dugme za deseti sprat. Onda se skljokala uza zid, dok joj je srce tuklo u grudima. Dva lifta je prošla, ostao je još jedan.
Vrata lifta su se razmakla, i provirila je napolje. Telefoni su zvrndali negde niz hodnik, a u vazduhu se osećao miris zagorele
kafe. Prema Vizlijevim rećima, ovde se nalaze ljudi iz prodaje. Hari se zapitala da li je Linet tu, i da li se preznojava zbog greške sa crvom.
Prišunjala se vratima koja vode do sektora za strategiju, osmotrila biometrijski čitač na zidu. Obrisala je dlanove o nogavice pantalona.
Nije bilo garancija da će njeno spuštanje norme upaliti. Ono je mogla da bude pogrešna baza podataka. Možda neka rezervna kopija, ili sistem za testiranje na čekanju. Hari je zadržala dah i naslonila prst na pločicu senzora.
Zamislila je kako program traži karakteristična obeležja na njenom prstu, i poredi ih sa svim karakteristikama iz arhive. Neće naći poklapanje. Nulta korelacija. No hoće li je pustiti da uđe?
Odgovor je čekala manje od dve sekunde. Zelena lampica.
Hari je polako odškrinula vrata. Bilo je tiše nego na prethodna dva sprata. Nije bilo buke štampača, ni zvonjave telefona. Šampanjski odsjaj s lustera davao je svemu raskošan i umirujuć izgled.
Počela je da se prikrada ivicom zida, a zvuk njenih koraka bio je prigušen debelim tepihom. Već je bilo kasno i većina ljudi je verovatno otišla kući. Nekoliko metara napred, vrata milenijumskog apartmana bila su poluotvorena. Činilo joj se da unutra nema nikoga. Na drugom kraju hodnika nalazila se Montijeva kancelarija. Dvokrilna vrata su bila zatvorena, ali je kroz njih mogla da čuje žamor glasova.
Hari je polako nastavila dalje niz hodnik. Kvaka na vratima Montijeve kancelarije je zaškripala okrećući se. Ona se ukočila. Onda je brzo pretrčala hodnik i uletela u milenijumski apartman.
Gospodinu Njumanu će biti drago. Javiću mu sledeće nedelje.
To je zvučalo kao Vizli. Sranje. Hari se priljubila uza zid iza vrata. Da je bilo ko drugi, verovatno bi mogla nekako da se izvuče na blef, ali Vizli bi odmah znao da ona nema šta tu da traži.
Plitko je disala osećajući blag miris ribe u prostoriji. Verovatno od jastoga koji su ranije jeli za ručak. Vizli je i dalje pričao ispred u hodniku, ali glas mu je postajao sve tiši i tiši. Na kraju su se vrata
negde zatvorila i više se nije čuo.
Hari je odahnula odmaknuvši se od zida, a onda nakratko osmotrila okruženje. Sredinu prostorije zauzimao je uglačan konferencijski sto, s desetak stolica raspoređenih s obeju strana. Na jednom kraju stajala je bela tabla ižvrljana crvenim markerom. Bila su nacrtana dva preklopljena kruga, u jednom je pisalo Van Viks, u drugom GM marketing, a u delu u kom su se preklapali bilo je upisano „sinergija”. Dvaput podvučeno. Hari je zakolutala očima. Idiotske korporativne kovanice su iste svuda u svetu.
Nakrivila je glavu osluškujući zvuke iz hodnika. Potom se spustila na kolena i zavukla ispod konferencijskog stola. Nozdrve su joj ispunila hemijska isparenja iz novog tepiha. Negde na sredini, u pod je bila ugrađena konzola s električnim priključcima: utičnice za struju, telefonski konektori i mnoštvo mrežnih priključaka.
Hari se udobnije smestila, izvadila laptop i upalila ga, stalno pogledajući ka vratima. Osećala se kao životinjica sakrivena u pećini. Izvadila je kabl iz torbe i jedan kraj ubacila u laptop a drugi u najbliži mrežni priključak. Kad je videla da gori zelena lampica za mrežu na laptopu, u mislima je podigla dva palca. Mrežni priključak radi.
Izvukla je kabl iz priključka, dohvatila torbu i izvadila iz nje malu kutiju. Bila je veličine video-kasete i imala je dve antene, koje su virile sa suprotnih krajeva. Uključila je adapter za napajanje u struju, a drugi kabl gurnula u mrežni priključak od malopre. Lampice s bočne strane kutije su zasijale kao osvetljenje na novogodišnjoj jelci.
To je bila stanica za bežični pristup, vrlo slična onoj iz Krugerove kancelarije, samo što je Harina imala usmerenu antenu s velikim pojačivačem signala.
Pre nego što je krenula iz hotela, shvatila je da prekomerno zadržavanje u prostorijama sektora za strategiju nije baš sjajna ideja. Posao koji mora da obavi mogao bi da se oduži i teško da bi uspela da ga završi pre nego što je neko prekine. Ovakva situacija zahteva strategiju ulaska i izlaska na prepad.
Zavukla je ruku u torbu i ovog puta izvadila rolnu samolepljivih
etiketa. Jednu je odlepila i nalepila na kutiju, ispisavši crvenom olovkom velikim slovima: ,,Ne uklanjati. Vlasništvo IT zaštite.” Onda je spakovala laptop, i pregledala svoju rukotvorinu.
Njena piratska pristupna stanica je bila priključena direktno na mrežu sektora za strategiju. Već je slala pozive za pristup mreži svakome ko je slušao. Bila je potrebna samo lozinka, koju je Hari naravno znala, s obzirom na to da je to njena pristupna stanica. Pod uslovom da signal doseže dovoljno daleko, moći će da završi posao s bezbedne udaljenosti u svojim kolima.
Izvukla se ispod stola i uspravila se, a zatim stala pored vrata i oslušnula. Ništa. Izašla je i krenula prema izlazu.
Izvinite.
Hari je stala kao ukopana i okrenula se. Graciozna žena u odelu je zurila u nju s drugog kraja hodnika. Bila je mršava kao foto-model i napadno našminkana. Upiljila se u nju očima uokvirenim crnim krejonom.
Mogu li da vam pomognem?
Hari se osmehnula i odmahnula glavom, uzmičući polako ka vratima. – Ne treba, hvala, upravo izlazim,
Žena se namrštila i krenula hodnikom prema njoj. lz blizine, lice joj je izgledalo prašnjavo od pudera, kao da ga je zagnjurila u vreću brašna. Upiljila se u Harinu identifikaciju posetioca. Ona sama nosila je svoju identifikacionu karticu zakačenu na reveru.
Kod koga ste došli? – rekla je.
Hari brzo smišljala odgovor. – Ja sam iz GM marketinga. Jedan od naših ljudi je zaboravio ovde svoj laptop, pa su me poslali da ga uzmem. – Podigla je svoju torbu i pokušala da se osmehne zaverenički. – Mislim da mu je onaj jastog za ručak udario u glavu.
Žena je klimnula glavom, ali nije uzvratila osmehom. Možda se plašila da bi joj od toga otpali slojevi šminke. Hari je krenula postrance prerna vratima, dok joj je krv zujala u ušima. Onda je žena rekla:
Samo trenutak.
Hari je progutala knedlu i ponovo pogledala prema njoj. Žena je
izvadila telefon iz džepa i prostrelila Hari pogledom. Onda joj je iznenada pružila telefon.
Kad ste već ovde, možete i ovo da im odnesete. – Puder joj je popucao na licu kad se blago osmehnula. – Izgleda da ga je jedan od njih ostavio u muškom toaletu.
Hari je uzela telefon, a srce joj je poskočilo od olakšanja.
Hvala, pobrinuću se da ga dobije.
Pritisnula je dugme za otvaranje vrata i ušla u predsoblje s liftovima, kupajući se u znoju. Za manje od dva minuta, bila je u prizemlju i prolazila je kroz recepciju izlazeći na parking. Našla je svoja kola i sela na mesto vozača, spustivši laptop u krilo.
Disala je isprekidano. Krišom je pogledala oko sebe. Do sada je većina kola otišla i bila je više nego svesna sigurnosnih kamera koje su češljale okolinu. Ako se zadrži još dugo, počeće da bode oči.
Hari je udarila nekoliko tastera. Njena piratska pristupna stanica je vredno radila nudeći konekciju, koju je njen laptop već prihvatio. Pojavio se zahtev za unos lozinke, ukucala ju je i uskočila u tunel koji je sebi prokopala do mreže sektora za strategiju.
Pogodak. Prošla je mrežnu barijeru.
Kuckala je po tastaturi pokrećući program za nadgledanje protoka podataka koji će prisluškivati mrežni saobraćaj. Osetljivi podaci se stalno prenose mrežom. Korisnička imena i lozinke, poverljivi mejlovi, izveštaji, fajlovi. Bilo je samo pitanje vremena kad će nanjušiti korisnički identitet koji joj odgovara.
Nije morala dugo da čeka. Deset minuta kasnije, Vizlijevi korisnički identifikatori prostrujali su mrežom. Uhvatila je njegovo korisničko ime i lozinku i odmah se ulogovala pod njegovim imenom. Sada je imala ključeve od kraljevstva.
Krstarila je mrežom, istražujući okolinu. Setila se šta je Monti rekao. Kali Andrei da je lista za sutra spremna. Mora da se nalazi negde odakle glavni sortirač može da je preuzme. Možda ju joj je poslao mejlom, mada nije tako zvučalo.
Hari je pokrenula potragu ukucavši imena sajtholdera: Roz Blumberg, Džejkob Fišer, Bram Birkens, Jan de Roj. Ovog puta je
uspela. Fakture, memorandumi, izvodi iz računa, podaci o naplati. Skupila je prste na nogama. Osećala je da je blizu.
Preskačući po mreži, njuškala je po ćoškovima i krčila sebi put pokrećući jednu pretragu za drugom. Jedna od njih je iznedrila folder naslovljen „Sajtovi 2009”. Hari su se u trenutku zamrzli prsti. Onda ga je otvorila i našla još jedanaest foldera, svaki je bio označen mesecom u godini od januara do novembra. Ustremila se na novembarski folder. U njemu su se nalazila tri fajla, obeležena datumom: po jedan za juče, danas i sutra.
Otvorila je sutrašnji fajl i pregledala ga. Zapljusnuo ju je talas adrenalina. Gledala je u spisak sajtholdera. Rozino ime je bilo tu. Kao i Džejkobovo i Jana de Roja. Pored imena svakog sajtholdera nalazila se svota u američkim dolarima, kao i detaljna lista dijamanata. Preletela je neke od unosa za Jana de Roja:
Žuti zatvoreni oktaedar, petnaest karata. Mlečnobeli dodekaedar, deset karata, tačkast.
Plavičastobeli zatvoreni oktaedar, dvesta deset karata. Ledenobeli rombododekaedar, dvesta pet karata.
Razrogačila je oči i pogledala sumu unetu pored imena. Milion dvesta pedeset hiljada dolara. Tiho je zviznula. Ako je samo toliko morao da plati, dobro je prošao. Iz onoga što je saznala, dijamant od dvesta deset karata sam vredi šest ili sedam miliona.
Hari je letimično pregledala ostatak liste, obrativši pažnju na kamenje dodeljeno Džejkobu. Večina njegovih dijamanata je bila mala, ali je uspeo da dobije veliki oktaedar težak dvesta karata. Što mu je verovatno bila nagrada za potkazivanje Garvina, gest kartela kojim su mu stavili do znanja da je opet u igri. Osim Džejkoba i Jana De Roja, samo su još dva sajtholdera zaradila velike dijamante: Bram Birkens i juvelir po imenu Sol Rubinek.. Kao i De Roj, obojica su prigrabila po dva divovska bela dijamanta.
Rozino ime je bilo na dnu liste. Njeni dijamanti su uglavnom težili ispod tri karata, s velikom hrpom kamenja grupisanog i označenog kao „roba slabijeg kvaliteta”. Hari je izvila obrve. Roz se nije šalila kad je rekla da je crna ovca.
Hari je držala prste iznad tastature. Proverila je kada je fajl poslednji put ažuriran. U dva sata i pedeset pet minuta tog popodneva, tačno pre nego što je susrela Montija u njegovoj kancelariji.
Kaži Andrei da je sutrašnja lista spremna.
Ovo mora da je taj fajl. Hari je grickala donju usnu. A onda su joj se prsti razleteli po tastaturi, dok je razmeštala neke stavke. Trampila je po jedan dijamant od de Roja, Birkensa, Rubineka i Džejkoba. Za manje od jednog minuta, četiri velika dijamanta, svaki preko dvesta karata, bila su preneta na Rozino ime.
Hari je sačuvala fajl, zatvorila ga i isključila laptop. Upalila je auto drhtavim rukama i izašla s parkinga, opirući se želji da da gas i odjuri.
Ako je njen plan uspeo, Rozina sajtkutija sada vredi skoro trideset miliona dolara.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:29 am




51.
Tri naoružana stražara sprovodila su Hari duboko u bunker. Čizme su im usklađeno udarale o betonski pod, i pri savkom koraku se čuo zveket vatrenog oružja. Kapljica znoja slivala se Hari niz leđa.
Roz je hodala iza nje, i sama u pratnji tri stražara. Hari ju je pogledala zabrinuto, ali ona je delovala ravnodušno. Roz je danas nosila bledozeleni komplet, još jednu kreaciju francuske visoke mode. Izgledala je kao prva dama u zvaničnoj poseti.
Hari je ispravila ramena i sledila stražare krivudavim hodnikom. Bio je uzan i slabo osvetljen, prava tvrđava bez prozora. Pomislila je na sve draguljare koji doleću ovamo iz svih krajeva sveta: Njujorka, Tel Aviva, Bombaja, Antverpena, Hong Konga. Očekivala je da se sajt u najmanju ruku održava u nekoj kancelariji, ne duboko unutar tajnog bunkera.
Naravno, u juvelirskom poslu, tajnost je ključ uspeha. Prikrivanje rekordnih rezervi dragog kamenja; tajno gušenje ponude sirovih dijamanata. Sve smišljeno kako bi se potkrepila iluzija o njihovoj retkosti.
Stigli su do ogromnih čeličnih vrata, sa zakivcima veličine podmetača za čaše. Još četiri stražara bila su raspoređena na krilnim pozicijama s obe strane vrata. Čim su spazili Hari i njenu pratnju, škljocnuli su puškama na gotovs.
Hari je progutala knedlu. Zapazila je maskirnu vojnu uniformu, teško naoružanje, oguglale poglede. Srce joj je lupalo. Ovo nisu obični radnici obezbeđenja. Ovo su obučeni vojnici, verovatno plaćenici. Pomislila je na muškarca s bejzbol kapom. Gospode. Van Viks ima sopstvenu privatnu vojsku.
Hiadnoća ju je stegla u grudima. Pripadnici kartela su moćni, njihova tiranija je iznad zakona. Kako je uopšte mogla da pomisii da će uspeti da ih nadmudri?
Bacila je pogled oko sebe dok se grupa stražara dogovarala. Kamere za video-nadzor su je pomno pratile pri svakom koraku iz
svakog ugla. Kameni zidovi bili su načičkani malim četvrtastim uređajima, verovatno termičkim ili radarskim senzorima.
Čelična vrata su zaškripala otvarajući se kao ulaz u neku drevnu tamnicu. Izgledala su dovoljno debelo da izdrže mesec dana neprestanog bušenja. Hari je ušla za čuvarima kroz vrata, dok su neprobojni kameni zidovi odbijali zvuk njihovih koraka. Prošla ju je jeza. Staklena kula napolju služila je samo za ukras. Pravo obezbeđenje je bilo ovde dole.
Kročila je u ogoljeno predsoblje, gde su kameni pod i zidovi pojačavali jezivi osećaj tamnovanja. Ispred nje se nalazio dugačak zastakljen pult, za kojim su sedeli uslužitelji kao bankovni blagajnici. Jedan od stražara je proturio list papira ispod stakla. Uslužitelj je namršteno pogledao u Hari preko svojih naočara, a onda tiho rekao nešto stražaru.
Ne brini. – Roz je prišla i stala pored nje. – Unapred sam jamčila za tebe.
Hari ju je pogledala. Delovala je staloženo i smireno i Hari je osetila grižu savesti što je zloupotrebila ženino poverenje. Ali Roz će biti bezbedna. Hari će se pobrinuti za to.
Još jedan odred stražara umarširao je u hodnik, sprovodeći visokog sredovečnog muškarca do pulta. Imao je visoko čelo, a na temenu mu je kao kapče počivao jedini preostali uvojak kose. Pogledao je u Roz i klimnuo joj glavom umesto pozdrava. Bilo je nečeg skoro aristokratskog u njegovom nadmenom pogledu.
Roz – promrmljao je u prolazu.
Jane. – Ljubazno mu se osmehnula. – Drago mi je što te vidim.
Hari je izvila obrve kad je čula to ime. Pogledala je brzo u njegovom pravcu i videla samo leđa dok su ga stražari uvodili na druga vrata.
Ko je to? – prošaptala je.
Jan de Roj. Jedan od Montijevih miljenika.
Hari je razrogačila oči. Pomislila je na džinovski dijamant koji je maznula iz kutije Jana de Roja, i pitala se kako li će reagovati. Mada to i nije bitno. Možda će, ovog puta, de Roj imati manje obilan ulov
nego inače, no ipak je dobio jedan veliki dijamant, kao i Birkens i Rubinek. Džejkob je jedini završio s mršavim plenom, ali on teško da je u poziciji da se žali. Staviše, niko neće ni pisnuti, čak ni mezimci. Izbacivanje je previsoka cena koju bi morali da plate.
Stražar se vraćao prema njoj, hladnog i beživotnog pogleda. Hari je osetila kako joj raste napetost. Šta ako je pogrešila? Šta ako su već otkrili njenu prevaru? Možda su je doveli ovamo da je upozore, a ne da joj uruče kutiju dijamanata. Stražar joj je dao znak svojom puškom ubojitog izgleda.
Krenite za mnom.
Hari i Roz su poslušale i požurile za njim dok ih je vodio do neobeleženih vrata. Otvorio ih je i pokazao im da uđu.
Sačekaćete unutra.
Hari je zakoračila u prostoriju sa žmarcima u leđima. Roz je ušla za njom i stražar je zatvorio vrata za njima. Prostorija je bila mala i bezlična, s tepihom ništa vedrijim od hladnog kamena napolju. Ali ova prostorija je bar imala prozor, koji je bacao snop svetlosti na mali okrugli sto. Beli listovi papira prekrivali su površinu stola, na kojem su se nalazili još i elektronska vaga, lampa, juvelirska lupa i telefon.
Hari je pogledala u Roz. – Šta sad?
Sad čekamo. Doneće nam kutiju, i onda će nas ostaviti da je pregledamo u privatnosti, i da se konsultujemo s partnerima preko telefona ako želimo. – Roz je napravila ironičnu grimasu. – To je sve šarada. Niko nikad ne kaže ne.
Hari je sklopila ruke i počela da hoda po prostoriji. Nema nikakvih garancija da će ovo uspeti. Može biti da je pristupila pogrešnoj listi. Ili ju je eventualno Monti poslao Andrei imejlom pre nego što je otišao. Koliko ona zna, možda je odštampao prokletu listu i ostavio je na njenom stolu.
U glavi je premotala film na sastanak koji je čeka na planini Tejbl. Za nekoliko sati mora da isporuči dijamante. Ali čak i ako uspe u tome, ima li izgleda da je Van Viksov ubica pusti da ode? Mozak joj se blokirao, sinapse su trokirale. Nije mogla da razmišlja o tome, ne
sad.
Ovo će biti moj poslednji sajt. Hari se zaustavila. – Šta?
Zbog Garvina. Ne mogu da pređem preko toga. – Roz se obgrlila oko grudi. – Korumpirani kartel je jedno, ali da poslujem s bandom ubica... Pa, jednostavno ne mogu da budem deo toga.
Hari je donekle laknulo. Što je Roz dalje od Van Viksa, to bolje.
Roz ju je pogledala pravo u oči. – Ali tebi sam dala reč za danas i održaću je. Možeš da uzmeš moju sajtkutiju, mada i dalje ne znam kakve ćeš koristi imati od nje.
Hari ju je neko vreme gledala u oči, a onda je klimnula glavom. Već je naložila da se šeststo hiljada dolara prebaci na Rozin račun, uprkos ženinom protivljenju. Verovala je da će održati reč, čak i bez para.
Bore zabrinutosti su se urezale između Rozinih obrva. – Jesi li sigurna da se nećeš predomisliti? Da ne želiš da se obratiš policiji za pomoć?
Hari je odmahnula glavom. – Prekasno je. Čak i kad bi mi poverovali, sad ne bi mogli da mi pomognu.
Ali, Hari...
Vrata su se otvorila, prekinuvši Roz usred rečenice. Sedokosi čovek u tamnom odelu bešumno je ušetao u prostoriju noseći ispred sebe malu žutu kutiju kao da prinosi žrtvu na oltar. Kutija je bila ista kao ona koju je Andrea punila. Spustio ju je na sto, pažljivo je postavivši u sam centar, i potom je palcima otkačio bravice. Nosio je bele rukavice i rukovao krajnje pažljivo, kao sudija u snukeru kad vraća crnu kuglu na prvobitnu poziciju. A onda je, ne rekavši ništa i ne pogledavši nijednu od njih dve, napustio prostoriju.
Hari je zurila u sajtkutiju. Oblivao ju je talas znoja. Ona i Roz su se primakle stolu i polako podigle poklopac.
Na vrhu je ležao list papira. Hari ga je podigla. Na njemu je velikim slovima bilo odštampano Rozino ime, zajedno s cenom njene kutije: šeststo hiljada dolara.
Hari je spustila list papira sa strane i primorala se da pregleda
ostatak sadržine. Kutija je bila ispunjena naslaganim zip-kesicama punim dragog kamenja. Podigla je prvu s vrha i opipala dijamante kroz plastiku. Bili su zagasitosivi, kao komadići asfalta. Hari je pročitala etiketu na kesici: šesnaest bledosivih dodekaedara, ukupno sedamnaest zarez osam karata.
Sledeća kesica je sadržala desetak smećkastih dijamanata, trouglastog oblika, poput sićušnih vrhova strela. Prema etiketi, to su bili bledosmeđi kristalni blizanci, ukupne težine od četrnaest karata. Roz je izvadila sledećih nekoliko kesica i spustila ih na sto. Sadržali su desetine dijamanata, svaki manji od pomorandžine semenke.
Rozina ruka se ukočila iznad sledeće kesice, i Hari je čula njen uzdah. Gledala je dok ju je Roz vadila iz kutije.
Sadržala je samo jedan dijamant. Srebrnastobeli geometrijski oblik, s fasetama koje su se presijavale kao da su presvučene prozirnim filmom. Roz je polako otvorila patent-zatvarač vrećice i uzela dijamant u ruku. Bio je velik kao bilijarska kugla.
Hari je progutala knedlu. Oči su joj poletele nazad na kutiju. Brzo je počela da vadi preostale vrećice: jedna je sadržala malu količinu dijamanta veličine semenki; druga, šaku nečega što je izgledalo kao olovna sačma. Onda je stigla do poslednja tri zavežljaja koja su pokrivala dno kutije. Nisu ležali ravno kao ostale kesice. Pojedinačni dijamanti u njima su bili preveliki za to.
Hari je pogledala u Roz. Juvelirka je položila svoj dijamant na beli papir i posmatrala ga kroz lupu. Hari je izvadila jednu od preostalih kesica i zurila u dijamant u njoj. Izgledao je kao povelik komad slomljenog stakla. Pročitala je etiketu: plavičastobeli zatvoreni oktaedar, dvesta deset karata.
Dijamant Jana de Roja.
Šta si to uradila, Hari?
Hari je naglo podigla glavu. Roz ju je streljala pogledom, s hladnim izrazom na licu.
Hari je trepnula. – Rekla sam ti, trebaju mi veliki dijamanti, moram da...
Znam šta si mi rekla. Sada se pitam da li je išta od toga istina.
Hari je ostala bez daha. – Naravno da je istina.
Ne znam kako si ovo uradila. – Roz je pokazala rukom na velike dijamante. – Možda si me samo koristila da ukradeš dijamante. Jel’ o tome reč?
Hari je primila te reči kao udarac u stomak. Zavrtelo joj se u glavi. Na trenutak nije mogla da progovori. Potom je rekla: – Sve što sam ti rekla istina je. Potrebni su mi ovi dijamanti, Roz, inače će ubica...
Da, znam šta si mi rekla o nekom tamo ubici. – Rozin pogled je bio leden. – Iskreno, ne znam u šta da verujem.
Pobogu, Roz, molim te...
Ne brini, održaću obećanje. Zbog tvog oca, ne zbog tebe.
Čuj, meni su potrebni samo veliki dijamanti. Možeš da uzmeš ostatak, Roz, molim te.
Možeš da zadržiš celu prokletu kutiju i sve u njoj. – Roz je uzela telefon. – Izvršiću uplatu. Samo uzmi dijamante i idi.
Hari se zgrčio želudac. Slušala je kako Roz izdaje nalog za uplatu preko telefona. Ženin profil je bio jak i matrijarhalan, ali nije htela da pogleda Hari u oči.
Hari se okrenula na drugu stranu. Boli kad neko kome se diviš ima tako loše mišljenje o tebi, ali ipak trebalo bi da se već navikla na to. Psihodinamika između nje i njene majke je bila takva čitavog njenog života. Stisnula je pesnice. Dođavola s tim. Nije bitno šta Roz misli. Sad mora da se pozabavi nečim prečim.
Kupila je plastične kesice, pakujući ih u sajtkutiju, dok je Roz završavala razgovor preko telefona. Čovek s belim rukavicama se vratio u prostoriju kako bi zaključio formalnosti oko finansijske transakcije s Roz. Deset minuta kasnije, užurbano su se vraćale tunelima bunkera, koji su odzvanjali od njihovih koraka, dok ih je njihova šestočlana straža pratila u stopu.
Kutija koju je nosila kao da joj se zažarila u rukama. Koračala je napetih mišića, u stanju pripravnosti, očekujući da zazvone alarm i sirene. Roz je hodala ispred nje, ne progovarajući, i po njenim ukočenim ramenima Hari je znala da bi uzalud trošila vreme ubedujući je u svoju nevinost.
Prošle su kroz džinovska čelična vrata i izašle napolje kroz lavirint tunela. Vojnici su ih propustili na izlazu, i opet na rampi, koja je bila pod vojničkom stražom. Konačno, Hari je bila van prostora jakog obezbeđenja. Metalne kapije su zazvečale zatvorivši se iza nje. Telom joj je prošao talas zebnje.
Upravo je ukrala od svemoćnog kartela.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:30 am





52.
Čekaj, čekaj i karte će doći.
Harin otac je namignuo, i gledala je kako od delioca dobija keca na tref kralja. Još jedan blekdžek.
Na silu mu je uzvratila osmeh. Poslednjih pola sata je pokušavala da ga nagovori da napusti kazino i vrati se u hotel gde bi bio bezbedniji, ali po njegovom grozničavom izrazu lica znala je da su ga karte već uzele pod svoje. Sad se neće pomeriti s mesta dok ga ne napuste i sreća i novac.
Žetoni su zveckali po mekanoj zelenoj čoji, dok je prostoriju ispunjavao šum mašina za sortiranje. Hari se premestila s noge na nogu i pogledala na sat. Bilo je skoro vreme da krene. Želudac joj je treperio od nervoze. Pred očima joj se ukazala planina Tejbl, negostoljubiva i turobna. Pritegla je torbu uza sebe, i osetila nepravilne konture četiri džinovska Van Viksova dijamanta.
Hari je promatrala očevo lice. Obrazi su mu bili zajapureni, oči zažarene kao sveće. Srce joj se cepalo. Želela je da ostane s njim, da ga zaštiti. Ali nije mogla.
Delilac je podelio još karata preko čoje. Njen otac je kucnuo po stolu i izvukao još jednog keca.
Pozvao sam Roz da nam se pridruži na večeri – rekao je, delimice namršteno. – Ali promenila je let. Otišla je ranije kući.
Hari je pogledala u ruke. Na putu do hotela Roz nije rekla ni reč. Ne iznenađuje što nije htela da večera s nekim za koga misli da je lopov. Hari nije mogla mnogo da je krivi. Možda nije lopov, bar ne u sopstvenim očima, ali iskrenost je vrlina koju je imala običaj da zaobiđe. I evo dokle ju je to dovelo. Da je samo bila iskrena prema Hanteru od samog početka, možda se ništa od ovoga ne bi dogodilo. Bar je Roz van opasnosti. Čim su se rastale, Hari se vratila do Van Viksove zgrade. S bezbedne udaljenosti na parkingu još jednom je prokopala sebi put do Montijeve liste i vratila stavke na svoja mesta, ostavivši Rozinu kutiju u prvobitnom stanju s dijamantima lošeg
kvaliteta. Jedino svedočanstvo o zameni bila je Andreina kopija fajla, ako se pretpostavi da je napravila kopiju. Ali zašto bi neko to uopšte proveravao? Van Viksove transakcije su ostale netaknute: novac od sajtkutija je primljen, dijamanti su predati, bez obzira na to ko je šta dobio. I pritom, niko od juvelira se neće usuditi da se požali. Što se Hari tiče, njen trik prodavanja magle nikada ne bi trebalo da izađe na videlo.
Sklopila je oči i osetila težinu u glavi. Karte su šaputale klizeći preko filca, i jednoličan govor igrača žamorio se prostorijom. Zvuci su je uljuljkivali, poput toplog ćebeta, i nije želela da ide. Jedva je odlepila kapke i provirila na sat. Želudac joj se stegao.
Hari. Opet se srećemo.
Okrenula se. Den Kruger ju je posmatrao ispod tamnih obrva. Vratio se na svoj kaubojski izgled, radna košulja i farmerke odmah su u njoj pobudile sećanje na njegovo hipnotičko zbližavanje s konjima.
Srce joj je tuklo kao ludo. Otkud on, kog đavola, u kazinu?
Setila se Evine pretnje na rastanku. Da li je rekla sindikatu da su njihovi dijamanti kod Hari? Ako im je rekla, onda je samo pitanje vremena kada će je potražiti. Je li to razlog Krugerovog dolaska?
Progutala je knedlu i pokušala da se nasmeši. – Nikad ne bih rekla da ti dolaziš na ovakva mesta.
U pravu si. Ali Kesi i neki od vlasnika su hteli da dođemo.
Lutao je pogledom po prostoriji, ne gledajući zapravo ništa, a onda se opet zagledao u Hari. Izdigao je glavu, odmeravajući je, kao da pokušava da predvidi kako će se pokazati na trci.
Ona se nakostrešila od njegovog pogleđa. – Šta?
Izgledaš tako napeto. – Osmehnuo se. Kao konj pod komandom startera.
Pre nego što je Hari stigla da odgovori, Kesi im je prišla i spustila ruku na Krugerovo rame, Raspuštena kosa boje konjaka padala joj je preko ramena, a oker košulja isticala joj je maslinastozelenu nijansu očiju,
Traže te tvoji vlasnici, Dene. – Kesi se okrenula prema Hari.
Osmeh joj je bio iskren i srdačan, ali je ipak rukom na Krugerovom ramenu štitila svoju teritoriju. – Den nije trener za život na visokoj nozi, to je njegov problem. Nije dobar u pridobijanju klijenata.
Kruger se namršto. – Traćenje vremena.
Vidiš? – Kesi je zakolutala očima zaverenički pogledavši Hari. – Moraš da naučiš da pridobijaš klijente, Dene. Ili unajmi nekog da to radi umesto tebe.
Hari ih je posmatrala, kao da ih gleda s velike udaljenosti. Njihovo prepucavanje je ličilo na tipičan ritual parenja; žena koja ne odustaje, muškarac koji se opire. Uprkos Krugerovom prividnom opiranju, Hari je ponovo zapalo za oko koliko dobro idu jedno uz drugo. Stajali su ruku podruku, oboje visoki i dobro građeni, i u trenutku su joj delovali kao ujedinjeni front protiv nje.
Hari se naježila.
Kesi je klimnula glavom prema stolovima za blekdžek.
Tvoj otac mi pravi društvo kad god se Den negde izgubi.
Hari se okrenula i pogledala prema stolu. Njen otac je sve vreme šarmirao okolinu zbijajući šale, ali je po njegovom uprtom pogledu znala da mu ispod svega toga mozak radi punom parom. Krišom je bacila pogled na sat. Morala je da krene, ali nije želela da ga ostavi.
Odjednom se negde iza nje razbilo staklo. Okrenula se i ugledala Roba Devlina kako se odmiče od stola za blekdžek otresajući rukom odeću. Pogledao je u njihovom pravcu, i lice mu se iskrivilo od besa. Okrenuo se i nabusito odmarširao dalje od njih. Kesi je coknula jezikom.
Juče je bio diskvalifikovan iz trke. Nadzornici su ga ukorili zbog neodgovornog jahanja. – Čelo joj se naboralo od brige. – Ponaša se kao idiot. To se neće dopasti vlasnicima.
Kruger je stisnuo vilice. – Ne dopada se ni prokletom treneru. Već sam mu rekao da više nikad neće jahati Bilija Boja.
Hari je pratila pogledom Robovo čvrsto, žilavo telo dok se probijao kroz gužvu do bara. Pesnice su mu bile stisnute, i iz tela mi je izbijala otrovna agresija.
Stegla je torbu osetivši kako joj znoj curi niz leđa. Jedna od ovih
osoba verovatno je naredila Ediju da je zaključa u Rotvajlerev boks. Svi su bili tamo te noći; bilo ko od njih je mogao to da uradi. Ali instinkti joj nisu radili, primala je pomešane signale. Kako da zna kome da veruje?
Kesi je odvela Krugera da se pridruže grupi od trojice muškaraca koji su igrali rulet. Hari ih je gledala dok su odlazili, a onda je prišla ocu, odlažući trenutak kad će morati da kaže zbogom. Delilac je držao po špil karata u obema rukama i mešao ih propuštajući ih između palčeva, a potom ih slagao na gomilu. Njen otac je sedeo nepomično, upijajući pogledom karte.
Hari ga je pogledala. Pratio je karte.
Delilac je prevrnuo gomilu od šest naslaganih špilova na stranu i ponudio njenom ocu plastičnu kartu za sečenje. Mirne ruke i ne trepćući, uzeo ju je između prstiju. Ubacio ju je precizno u sredinu bloka, i skrenuo pogled na Hari. Namignuo joj je.
Čekaj, čekaj i karte će doći.
Hari je osetila kako joj je struja prodrmala telo. Bacila je pogled ka tavanici u mraku, prema svevidećem oku. Kamere za video-nadzor bile su postavljene svuda po kazinu, pozicionirane tako da mogu da nadgledaju pojedinačne igrače iz dovoljne blizine da im vide boju očiju. Pretražila je pogledom prostoriju, osmatrajući ostale kamere i diskretne pripadnike obezbeđenja.
Oko očevog stola se već okupila mala grupa ljudi. Ali čim se zbir popne, ili kad se pojave karte koje je pratio, njen otac će podići ulog i gužva će se umnožiti tri ili četri puta. Sigurnosne kamere će ga zumirati, sjatiće se šefovi partera, a obezbeđenje će biti upozoreno na ogromne dobitke za stolom pet. U roku od nekoliko minuta biće okružen najboljim obezbeđenjem koje postoji u kazinu.
Šta bi moglo biti bezbednije od toga?
Proučavala je očevo lice. Trenutno je delovao smireno, ali pitanje je koliko će moći da nastavi tako?
Stegla je torbu. – Tata?
Mmm? – Pogled mu je i dalje bio prikovan za karte.
Moraš da vladaš igrom za ovim stolom sledeća dva sata. Možeš li
to da uradiš?
Pogledao ju je prodorno, i ona mu je prišla bliže, prozborivši tiše:
Važno je, veoma važno. Moram da se nađem s nekim na planini Tejbl, niko ne sme da zna za to. Ali potrebno mi je da ti ostaneš ovde, u središtu pažnje. – Progutala je knedlu. – Misliš da ćeš moći to da uradiš?
Gledali su se u oči neko vreme. – Jesi li još uvek u škripcu, ljubavi? Grlo joj se zatvorilo, i kad je progovorila, mogla je samo da šapuće.
Da.
Onda ću moći. Još nisam ispao iz forme, znaš. Veruj mi.
Zažmurila je i klimnula glavom, a onda se nagnula i poljubila ga u bradati obraz. – Verujem ti, tata.
I kako joj ne bi video suze, okrenula se i pošla prema vratima.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:30 am



53.
Hari je znala da su joj šanse da preživi planinu Tejbl mršave. Nije imala nikakvo oružje. Ni saveznika na koga bi mogla da računa. Niti ikakav skriveni adut. Sve što je imala bili su dijamanti.
Stegla je volan, ruke su joj podrhtavale od siline otkucaja srca. Kola su se mučila uzbrdo, pa je promenila brzinu, prateći putokaze do žičare. Škiljila je pod bleštavilom sunca, Za sat vremena sunce će zaći; izgubiće još jednog saveznika.
Dodala je gas, terajući kola strmim usponima u podnožju. Planina Tejbl se uzdizala pred njom kao granitni zid, njeni bočni vrhovi naizmenično su izvirivali kako je zavijala okukama. Zapadno od platoa bilo je brdo Lavlje sapi. Istočno, Ðavolji vrh, šiljat i obavijen vunastom maglom.
Hari je grizla donju usnu. Šta ako žičara ne radi? Prema onome što je čitala, planinski venac je poznat po nepredvidivoj ćudi. I sama je to videla; magla je znala da se spusti za tren oka, prelivajući se preko vrha kao suvi led. Služba žičare pazi na maglu i jake vetrove te prizemljuje kabine ako uslovi nisu bezbedni.
Motor kola je zapinjao savladavajući još jednu okuku, kad joj je u vidokrug ušla kockasta siva zgrada. Hari se stegao želudac. Stanica žičare. Pronašla je parking-mesto uz ivicu prepunu kola i pešice prešla ostatak puta. Vetar je duvao između drveća, noseći joj kosu. Uhvatila je torbu obema rukama.
Red za karte vijugao je uza stepenice zgrade. Kabine su bile u pokretu i shvatila je da se nadala da žičara neće raditi.
Glupo. Zar je mislila da će ubica otkazati čitavu stvar samo zato što ona nema prevoz?
Stala je u red, primetivši usput znake upozorenja turistima. U slučaju lošeg vremena oglasiće se sirena, pozivajući sve da se ukrcaju u poslednju kabinu s vrha. Ko je propusti, ostaje prepušten sam sebi. Hari je zaškiljila u nebo. Zasad, uprkos magli na Ðavoljem vrhu, zaravnjena površina stola, po kojoj planina nosi ime, delovala
je vedro.
Češljala je pogledom sve manju gužvu oko sebe, tražeći čoveka s bejzbol kapom. U glavi je premotala film unapred, pokušavajući da predvidi njegov sledeći korak. Da li je on već čeka gore? Ili je iza nje, prati njen trag? Stegla je jače torbu, Predaće mu dijamante, a onda? Hoće li je zaista tek tako pustiti da ode? Sem toga, kako će da je ubije usred bela dana, okruženu gomilom turista?
Hari je drhtala, svaki živac u telu vikao joj je da se okrene i beži.
Ali kuda bi otišla? Kako je drugačije mogla da završi s ovim?
Kupila je kartu i popela se stepenicama do platforme s kabinama. Zajedno s ostalim turistima ugurala se u gondolu koja ih je čekala, zagledajući svako lice. Nikog nije prepoznala.
Vrata su se zatvorila i gondola se zanela uvis. Hari se prevrnuo želudac. Držala se čvrsto za dršku, dok su joj stopala trnula pri pomisli da visi na jednoj jedinoj razapetoj žici. Gondola je počela da se uspinje uz vertikalne kamene litice, dok su im kablovi škripali iznad glava a sajla škljocala preko zupčanika koji su ih dizali uvis. Hari je zurila u nemilosrdne granitne vrleti i njihove izuvijane naslage stena, koje su svedočile o geološkom previranju starom koliko i sama Zemlja.
Prebacila je ruku na vertikalnu šipku. Pod se zarotirao, verovatno kako bi svi imali priliku da vide panoramski pogled. Ðavolji vrh joj je uplovio u vidno polje. Magla oko njega se zgusnula, i kao da je lebdela u njihovom pravcu. Oko nje, svi turisti su se divili zalivu Tejbl i pogledu na grad iz vazduha, ali Hari nije mogla da pogleda dole. Prsti su joj se sledili.
Uprla je pogled uvis. Stanica žičare na vrhu čekala je da ih primi poput razjapljenih usta, i gondola se dizala do nje, mimoišavši se s drugom koja je jurila nizbrdo. Primetila je kretanje na udaljenim obroncima: izletnici su teško gazili penjući se uza strmu klisuru, odvažne prilike koje su izabrale da se pešice popnu stazama koje prosecaju litice.
Konačno, gondola je zaškripala pristajući u senci stanice, zupčanici dizalice su zastrugali zaustavijajući kabinu u mestu. Otvorila su se
vrata.
Hari je polako izašla zajedno s ostalim putnicima i ponovo iskoračila na sunce. Gledala je levo-desno. Pred njom se pružalo prostranstvo stena, staza i gustog zelenog šiblja. Zaravan nije bila šira od nekoliko stotina metara. Turisti su sve to beležili foto- aparatima, nišaneći i škljocajući. Hari je polako krenula dalje uz planinu.
Ako se izuzme vetar, bilo je neobično tiho. Vetar joj je fijukao oko ušiju, i temperatura je pala. Privila je torbu uza se. Promatrala je vrh planine, tražeći muškarca s bejzbol kapom. Od njega nije bilo ni traga.
Popela se na neke stene, kako bi osmotrila okolinu, i nastavila prema zidu u visini struka koji je ograđivao zaravan s desne strane. Gusti tepih magle navirao je na plato zadržavajući se nisko pri zemlji. Imala je osećaj da stoji na oblaku. Provirila je preko zida i ostala bez daha. Litica je padala okomito u vrtoglavi vertikalni ponor prekriven nazubljenim stenama.
Zavrtelo joj se pred očima i brzo se povukla. U daljini je videla nepregledni Kejptaun i lukobrane na dokovima koji su zavijali u okean kao rakova klešta. Onda je vetar naneo još jedan sloj magle, ogrnuvši njome vidik.
Kabine žičare škripale su iza nje, dovozeći i odvozeći turiste. Okrenula se od zida. Magla se slivala na vrh planine kao tečni oblak. Vidljivost je opadala, i ljudi su počeli da žure prema stanici.
Gde je on?
Vetar je duvao sve jače. Šibao joj je oko glave, zanoseći je unazad. Zgurila se nasuprot vetru, privijajući i dalje torbu uz grudi. Sunce je počelo da zalazi, rasipajući narandžastu svetlost kroz sve gušću izmaglicu, ali turisti koji su došli da gledaju zalazak biće razočarani. Ako magla nastavi da se spušta, na platou se uskoro neće videti prst pred okom.
A šta ako se on ne pojavi? Možda se nešto desilo. Možda ga je Van Viks opozvao. Adrenalin joj je prostrujao telom. Mogla bi da se spusti sledećom kabinom žičare, ode s ocem na aerodrom i sedne na
prvi let bilo kuda.
Okretala se, tražeći Van Viksovog ubicu. Jedva je videla na metar ispred sebe. Pogled na Kejptaun je sada bio potpuno zaklonjen. Magla se spustila kao gvozdena rešetka na kapiji nekog utvrđenja.
Sirena se zaorila planinskim vrhom. Hari je tuklo srce. Radnici žičare su vikali kroz maglu, okupljajući ljude. Njihovi glasovi nošeni vetrom gubili su se u daljini.
Hari je oklevala, drhteći na vetru. Van Viksov ubica neće doći. Sirena je opet zapištala, dugim hitnim odjecima. Morala je da krene. Zakoračila je ka zvuku. Tada joj se nešto čvrsto zabilo u kičmu.
Ne mrdaj.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:30 am




54.
Hari se zaledio dah u grlu. Stala je kao ukopana, slušajući žalosnu škripu kablova dok je poslednja gondola napuštala stanicu. Zavrtelo joj se u glavi.
Ostala je s ubicom, prepuštena sama sebi u ovom planinskom bespuću. Osetila je kiseli vonj njegovog znoja, i čvrst čelik oružja koje joj je gurao u kičmu.
Okreni se!
Polako je uradila šta je tražio. Odmakao se korak unazad i pramenovi magle ispunili su metar razdaljine između njih. Ovog puta nije nosio bejzbol kapu.
Nakostrešena kosa ošišana na jedinicu mreškala mu se na sve jačem vetru. Ogrubela koža lica bila mu je bleda i vlažna od znoja, kao da mu je loše. Držao je isti pištolj kojim je pucao u Garvina Olivera.
Pred očima joj je iskrsao prizor Garvinovog tela, njegovih beživotnih palčeva uglavljenih u senzor vlastitog trezora. Mrtvački prsti. Hari se stresla i pokušala da se usredsredi. Vlažna magla peckala ju je po koži kao kiša.
Nišanio joj je pištoljem u grudi, dok su mu ruke blago podrhtavale.
Gde su dijamanti?
Hari je stegla prste oko torbe. Malo je uzmakla.
Šta je s našim dogovorom? – Rekla je to previše tiho. Progutala je i pokušala ponovo. – Ako ti donesem dijamante, pustićeš me da idem, jel’ tako?
Nije tako. Pogledaj oko sebe. Kuda si mislila da ideš?
Hari je pogledala levo-desno. Vetar se pojačavao, hvatajući obližnje žbunje u kovitlac. Još jedan sloj niskih oblaka je nadirao, obavijajući plato. Zid iznad litice je bio dovoljno blizu da ga dodirne, ali jedva je mogla da ga vidi.
Bio je u pravu. Nije imala kud.
Znači, zato si me doveo ovamo. – Govorila je kao da se pomirila
s neizbežnim, a tako se i osećala.
Pusto, zar ne? – Kapi znoja su mu klizile niz lice. – Uvek je tako kad odu poslednja kola. Magla je ovog puta samo ubrzala stvar. – Skupio je oči. – Sad mi daj te jebene dijamante.
Hari je polako otvorila torbu. Šireći prste kako bi pokazala da nema šta da krije, izvadila je kesu s patent-zatvaračem. Bila je veća od originalnih Van Viksovih kesica i uspela je da uglavi sva četiri dijamanta u nju. Podigla je vreću do očiju. Dijamanti su izgledali nezanimljivo i neprivlačno na sumraku, ali ubici su zasijale oči.
Spusti ih na zemlju. – Sada se tresao, kao da ga je uhvatila groznica. – I odmakni se.
Hari je stegla vreću u ruci. Obuzimala ju je panika. Dijamanti su njena amajlija. Još uvek je živa zahvaljujući njima. Ako ih sada prepusti, to će biti kao da predaje sopstvenu dušu.
Iznenada je izbacila ruku preko zida, ispruživši je tako da kesa visi tačno iznad provalije.
Poleteo je prema njoj. – Šta dođavola...
Pustiću ih! – vrisnula je.
Zaledio se u mestu. Pogled mu je bio prikovan za vrećicu. Klatila se napred-nazad u Harinoj ruci pod udarima vetra. Pokušala je da lizne usne, ali su joj usta bila potpuno suva.
Samo jedan pokret i kunem se, baciću ih preko ivice – rekla je. – A ako me upucaš, sami će mi ispasti.
Lice mu se iskrivilo od besa. Stezao je prste oko pištolja, zureći u kesu. Ispod kapka mu je igrao živac, poput insekta uhvaćenog u zamku. Hari je progovorila glasnije kako bi nadjačala vetar.
Evo šta ćemo. Saćekaćemo da se kabina vrati. Otići ćemo do nje i daću ti kesu. Onda ću ja ući zajedno s ostalim finim turistima i tu ćemo se rastati.
Stisnula je usne stegnuvši vilice kako se ne bi čulo cvokotanje zuba. Osluškivala je zvuke sa žičare. Ništa sem fijuka vetra.
I dalje joj je nišanio pištoljem u grudi. – Imam naređenja. Dobar vojnik uvek izvršava naređenja.
Tada je zakoračio prema njoj.
Hari se ukočila, u glavi joj je zazvonio nagon za begom. Počela je da uzmiče, okrznuvši rukom zid. Razmišljaj! Mora da postoji drugi način da siđeš s planine.
Onda se setila. Izletnici.
Popela se zadnjicom na zid, i dalje držeći kesu iznad provalije.
Zaškiljio je.
Šta to radiš?
Hari nije odgovorila. Podigla se na kolena pridržavajući se slobodnom rukom za zid. Vetar je navaljivao na nju pokušavajući da je preturi. Virnula je preko ivice, i osetila želudac u grlu. Osim nekoliko oštrih ogoljenih stena, litica se obrušavala strmoglavo do samog dna.
Hari se kupala u znoju. Možda odavde postoji staza, možda ne. Ali radije će umreti boreći se za poslednju slamku spasa nego ponizno čekati metak u grudi.
Pazeći na ivicu zida, prišla joj je bliže. A onda je Van Viksov ubica jurnuo na nju.
Hari je vrisnula, uzmičući. Naleteo je na nju i oborio je na bok preko zida. Gornji deo tela joj je visio preko ivice. Pogledala je dole i zavrtelo joj se u glavi, strmoglava provalija nakrivila se pod njom. Uhvatio ju je za ispruženu ruku. Grčevito se držala za zid slobodnom rukom, koja se tresla. Tada se pucanj prolomio vazduhom.
Osetila je kako se trznuo, i ostao nepomičan. Vetar joj je fijukao oko ušiju. Pogledala ga je u oči. Bile su divlje, na ivici ludila, Izvukla je ruku iz njegovog stiska, tutnula kesu u košulju i uhvatila se za zid obema rukama. Onda je ponovo nasrnuo, navalivši se preko nje. Još jedan pucanj prasnuo je kroz maglu. Naglo je cimnuo glavom unazad. Hari je vrisnula olabavivši stisak. Vetar je naleteo na nju kao odbrambeni igrač u ragbiju i izbacio je iz ravnoteže. Litica joj je poletela u susret i stropoštala se pravo preko ivice.
Zamlatarala je rukama. Ne dišući. Provalija je jurnula ka njoj u kovitlacu. Hvatala se noktima za zid. Zagrebala. Skliznula. Oderala kožu. Zarila nokte. Zapela i zakačila se vrhovima prstiju. Ramena su
joj se istrgnula. Noge su joj se divlje zanjihale, jedno stopalo je upalo u pukotinu. Naglo se zaustavila, više nije padala. Pritisnula je lice na hladni kamen. Držala se drhteći, čvrsto zatvorenih očiju. Trudila se da ne misli na smrtonosni ponor ispod sebe.
Hari!
Širom je otvorila oči. Udisala je miris vlažnog granita. Čula je kako neko zadihano govori iznad nje.
Hari! Gospode.
Nije mogla da pogleda gore, nije se usuđivala da pomeri glavu. Ali znala je da je to Den Kruger.
Čula je kretanje po kamenju. Stenjao je. A onda:
Hari, uhvati me za ruku!
Nekako je ipak provirila uvis. Protegao se preko ivice, nudeći joj ruku. Bila je na pola metra iznad nje.
Progutala je knedlu. – Ne mogu.
Možeš. Samo podigni ruku.
Glas mu je bio jaki siguran. Oblio ju je hladan znoj. Otkud on ovde? Ponovo je pritisnula lice uz liticu. Nešto ju je grebalo po bradi. Kesa s patent-zatvaračem, virila joj je iz košulje. Znala je da on može da je vidi.
Ruke su joj se tresle, žigalo ju je levo rame. Razmišljala je da ga uhvati za ruku, ali nije smela da se pomeri. Mukli zvuk joj se oteo iz grla. Kada je osetila da može da govori, rekla je:
Pratio si me dovde?
Ne, pratio sam Roba. Hajde, Hari, daj mi ruku.
I baš na pomen njegovog imena, Robov glas je dopro do nje, nošen vetrom.
Gde je ona, Krugeru? Reci mi gde je!
Čula je kako se Kruger pomera po kamenju iznad. – Dolazi ovamo, Robe! Drži me za struk!
Gospode.
Hari je provirila uvis. Rob je zurio u nju razrogačenih očiju. Onda se protegao preko zida pruživši joj ruku.
Evo, uhvati me, bliži sam!
Za ime boga, Robe. – Kruger je procedio kroza zube. Hari je zažmurila, trpeći vreli bol u prstima,
Čula je nekakvo pomeranje iznad. Cipele su grebale po kamenu. Kamenčići su joj se rasipali na glavu. Pogledala je gore. Kruger je stajao na uzanom grebenu koji je štrčao s vrha litice. Držao se za zid, spustivši drugu ruku prema njoj.
Hajde, Hari, samo se istegni.
Ruke su joj se tresle od zamora. Zaškiljila je u Krugera, zatim u Roba. Unezverena. Kojem da pruži ruku?
Rob je dalje. On je slabiji i lakši. Možda čak nije ni trezan. Da li bi on imao snage da je podigne? I ako bi imao, šta bi ga sprečilo da ugrabi dijamante i gurne je niz liticu? Šta bi sprečilo Krugera da uradi to isto?
Uhvatio ju je grč u nozt. Izmakao joj se oslonac pod nogom, odronivši se. Zakoprcala se i našla uporište nožnim prstima. Srce joj je ludački tuklo kad je naslonila lice uz hladnu stenu. Gospode! Koliko će još moći da izdrži? Majčin lik joj je isplivao pred očima. Mama, umreću.
Uhvati se za mene! – Rob je viknuo. – Hajde, mogu da te izvučem!
Nije mogla da odluči. Rob je u vezi s Evom, mogao bi da bude deo sindikata, Ali Kruger upravlja ergelom. Da li upravlja i sindikatom? Bol joj je parao prste i zglobove, nagrizao joj ruke. Sada, više nego ikad, trebali su joj njeni instinkti.
Prislonila je obraz na grubi granit. – Eva te je izigrala, znaš. – Govorila je u stenu, obraćajući se obojici. – Otišla je. Pobegla.
Rob je opsovao. – Kučka! Znao sam.
Kruger se protegao još niže. – Hajde, Hari, samo pruži ruku.
Hari su drhtali prsti. Titraji su joj protresali ruke. Bila je tako umorna. Zavodljiv glas u glavi joj je rekao da se samo pusti.
Samo odstupi, prepusti se.
Hari je osetila da joj se oči zatvaraju. U trenutku, udovi su joj se opustili, ali je naglo je otvorila oči. Bicepsi su joj podrhtavali. Zurila je u ruke koje su se pružale ka njoj. Stopalo joj je klizilo, oslonac pod
prstima samo što joj se nije izmakao.
Izaberi!
Poslednjim atomima snage, bacila se uvis izbacivši ruku. Na trenutak je bila u bestežinskom stanju, lebdela je u vazduhu. Ambis pod njom je čekao da je proguta. Utom je zgrabila Robovu ruku.
Obuhvatio je njenu šaku svojom. Klizila je. Ponovo ju je stegao. Podigao ju je desetak centimetara. Kruger se uspentrao natrag preko zida, nagnuo se preko Roba, uhvatio je za struk i podigao je. Zajedno su je izvukli na vrh litice i preneli je preko zida. Srušila se na zemlju, slaba i uzdrhtala, ruke su joj se i dalje tresle. Pogledala je u dvojicu muškaraca koji su stajali nad njom, na njihovim licima videla je mešavinu šoka i besa.
Onda se Kruger okrenuo prema Robu, izvukao pištolj iz džepa i upucao džokeja u glavu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:30 am




55.
Rob se srušio na zemlju.
Hari je vrisnula odgurnuvši se unazad po zemlji. Kruger je okrenuo pištolj prema njoj, i ona se skamenila. Prišao je bliže.
Sad je na tebe red.
Nadvio se nad njom, držeći pištolj obema rukama. Jakna mu je lepršala na vetru. Hari je zadržala dah. Pištolj je bio na desetak centimetara od njenog lica, i njegov opori miris ispunio joj je nozdrve.
Iznenada se sagnuo i izvadio kesu iz njene košulje. Zatim se odmakao.
Ali prvo hoću odgovore – rekao je.
Hari je prodisala. Posmatrala ga je kako odmerava težinu kese u ruci, opipavajući dijamante kroz plastiku. Držao joj je pištolj uperen između očiju, ali izraz njegovog lica ju je uplašio više od bilo čega. Upravo je ubio čoveka, ali je izgledao isto kao i uvek. Dalek.
Pogledala je u Robovo skljokano telo. Prozračna magla obavijala ga je poput vela, ali je ipak mogla da vidi tamnu lokvu koja mu se širila oko glave. Žal za njim stegao ju je u grudima. Pokušao je da joj pomogne a sada je mrtav. Zavrtela je glavom, ošamućena, van sebe.
Kruger je stezao prste oko pištolja. – Ko je ubio Garvina Olivera? Trepnula je, i prevukla pogled na njega. –Ti ne znaš?
Samo odgovori na pitanje. Jesi li ga ti ubila?
Ja? Ne, to je bio Van Viks, oni stoje iza toga, oni su ih sve ubili. – Prezirala je panično mucanje u svom glasu.
Oni su ubili Ti Džeja? I Edija?
Klimnula je glavom i osetila kako joj se pale lampice. Možda ima mnogo toga što Kruger ne zna. Možda će, ako uspe da ga zagovori, moći da kupi sebi malo vremena. Vetar se razgoropadio, i morala je da viče kako bi je čuo.
Radž Čandra je takođe mrtav.
Krugeru se lice ukrutilo. Svaka čestica u Harinom telu vikala joj je
da beži. Negde iza nje se nalaze staze. Neke od njih mora da vode s planine. Nastavila je da priča.
Sada će krenuti za tobom. – Počela je da uzmiče, sitnim pokretima. – I za Evom. I za Kesi, ako je umešana.
Kruger je prezrivo iskrivio usnu. – Kesi? Ona nije deo ovoga. Od kakve koristi bi nam ona bila?
Van Viks te neće pustiti da se izvučeš.
Stisnuo je usne. – Ti radiš za njih? Zato si njuškala unaokolo?
Zar ti Eva nije rekla? Za nju sam radila. Unajmila me je da provalim u Garvinov sef. – Hari je savila kolena, polako zavukla noge ispod sebe. – Rekla sam ti, htela je da te izigra.
Kruger se besno upiljio u nju, stežući vilice. – Možda si ti htela nju da izigraš. Pozvala me je pre nekoliko sati i rekla mi da su dijamanti kod tebe. Rekla je da planiraš da ih izručiš Van Viksu.
Hari je osetila kako joj želudac tone. Dakle, Eva je ispunila svoju pretnju. Hari se oslonila na dlanove, kamenje joj se zarilo u kožu. Kad bi samo uspela da ustane, mogla bi da potrči. On bi pucao, ali magla je gusta. Sigurno postoji šansa da promaši?
Kruger je zaškiljio, nišaneći. Oblio ju je hladan znoj. Reci nešto, bilo šta!
Jesi li ti rekao Ediju da me zaključa s Rotvajlerom? Nasmešio se. – Mladi Edi. Umeo je da bude koristan.
Dobro sam ga plaćao, ali on je bio spreman da uradi šta god mu ja kažem, čak i bez nadoknade. Idiot je i dalje hteo da bude šampionski džokej. Mislio je da bih ja to mogao da mu ostvarim.
Ciljao joj je pravo u oči. Pogledala je u Robovo povijeno telo, liznula usne.
Rekao si da si pratio Roba dovde, ali to nije tačno, zar ne?
Kruger je odmahnuo glavom. – Rob je pratio mene. Budala, mislio je da ću se sastati s Evom, znao je da je tucam.
Bio si u vezi s Evom?
Kruger je slegnuo ramenima. – To je bio jedan od načina da je nateram da radi ono što joj se kaže.
Hari je pomislila na masnicu na njenom oku i zapitala se koje je još
načine koristio. – Jel’ Rob znao za dijamante?
Još jedno prezrivo krivljenje usne. – On je bio preslab od čišćenja creva da bi išta znao.
Znači, pratio si me dovde?
Nisam morao. Znao sam kuda ideš, video sam kad si rekla Salu.
Hari se namrštila. Kruger je bio udaljen pedeset metara kada je pričala s ocem. Nije mogao da čuje. Onda je mrštenje nestalo i videla ga je kako klima glavom.
Tako je, još uvek znam da čitam s usana – rekao je. – Dobro dođe, s vremena na vreme.
Zurila je u njegov tamni bezosećajni izraz lica i pomislila na dete lišeno sluha. Zadrhtala je. Oči su mu bile hladne i bezizrazne. Izolovanost je možda podstakla njegovu bliskost s konjima, ali je možda i umrtvila njegovo saosećanje s ljuđima. Pomislila je na Manija i njegovo strahovanje za svoju porodicu,
Jesi li ti smislio da pretite rudarima? – rekla je. – Da kažete kako ćete im pobiti porodice ako ne donesu dijamante?
Slegnuo je ramenima. – Ðubrad lopovska, pokušali su da ukradu dijamante za sebe. Tako da, ja, ubili smo jedno ili dvoje za primer, čisto da ih dovedemo u red. Garvin je to organizovao. U Južnoj Africi ima nasilnih muškaraca koje možeš da unajmiš.
Hari se ledila krv u žilama. Setila se Krugerove hipnotičke komunikacije s njegovim konjima. Njegova dostojanstvena, snažna spoljašnjost prevarila ju je da pomisli da postoji nešto duboko u njemu. A zapravo nije bilo ničeg sem ravnodušnosti.
Kruger je zatresao kesu s dijamantima. – Možda mi je Van Viks
učinio uslugu.
Kako to misliš?
Podigao je kesu. – Sad kad su svi mrtvi, ne moram da ih delim. Hari je progutala knedlu. Napregla je ruke. Ukrutila laktove.
Vrebala priliku. Klimnula je glavom prema kesi.
Ti dijamanti vrede trideset miliona dolara – rekla je. – Koliko jednoj osobi treba?
Nemaš ti pojma šta meni treba.
Mislila sam da imaš uspešnu ergelu.
Kruger je pljunuo na zemlju. – Niko više nama para za trkačka grla. Ona su luksuzni artikal. – Lice mu se iskrivilo u podrugljivu grimasu. – Novopečeni bogataši s džepovima punim gotovine danas su retkost. Kad privreda poklekne, isto se desi s industrijom rasnih grla.
Lice mu je poprimilo zamišljen izgled. Hari je ukrutila noge, mišiči su joj bili zapeti ko puška. Kruger je nastavio s pričom.
Vlasnici napuštaju svoje konje. Ždrebad se uništava zato što nema ko da ih kupi. – Pogledao je u dijamante. – Imam ergelu punu čistokrvnih grla, milioni su u pitanju, a sad nema ko to da plati.
Zurio je u kesu, odmeravajući težinu. Kako su mu misli odlutale, pištolj je neznatno zaokrenuo u stranu. Elektricitet je sevnuo Harinim telom. Ovo joj je možda jedina prilika.
Skočila je na noge, okrenula se i potrčala. Bila je svesna da se Kruger prenuo, da nišani. Zakrivudala je u cikcak. Pucanj je odjeknuo vazduhom. Vreli metal joj se zario u rame. Trgnula se, vrisnuvši. Koža joj je plamtela od bola. Teturala se još nekoliko koraka. Tada se spotakla o nešto na zemlji i pala preko toga. Bilo je poveliko i hladno. Pogled joj je skliznuo nadesno i susrela se s iskolačenim očima Van Viksovog ubice.
Želudac joj se popeo u grlo. Koža mu je bila vlažna od znoja, košulja mokra. Ležala je preko njega, gutajući njegov ustajali miris.
Kaži zbogom, Hari.
Okrenula je glavu. Kruger je stajao iznad nje, s pištoljem uperenim pravo u njeno lice. Srce joj je tuklo. Obuhvatila je rukom hladnu kožu. Zakotrljala se, stežući mrtvačku ruku, nišaneći njegovim pištoljem u Krugera. Stisnula je beživotni prst na okidaču i opalila.
Mrtvački prsti.
Prvi pucanj je prošao mimo cilja. Okrznuo je Krugera po ruci, katapultiravši vreću s dijamantima u vazduh. Kruger je nemo gledao kako vreća pada na zid. Okrenuo se prema Hari. Stisnula je mrtve prste i ponovo opalila. On se zaneo unazad, a iz grudi mu je šiknula krv. Ispustio je pištolj na stenje. Hari je zaječala, stisnula još
jednom, i nastavila da stiska dok se pištolj nije ispraznio i Kruger srušio na zemlju.
Tihi jauk oteo se Hari iz grla. Odgurnula je mrtvačku ruku od sebe, udaljila se natraške i ustala. Obgrlila se oko grudi, drhteći čitavim telom, trpeći vreli bol u desnoj ruci. Vetar se kovitlao oko nje i gledala je kako gurka kesu s dijamantima na zidu. Plastika je lepršala i uvijala se, kad ju je vetar pokupio i prebacio preko zida niz liticu.
Hari nije ni prstom mrdnula da to spreči.
Odstupila je i sklupčala se uza stenu, držeći se za ranjenu ruku. Žičara sada sigurno neće proraditi, previše je kasno. Ostala je da čeka, drhteći, dok se vetar konačno nije stišao i magla se digla.
Onda je, pod svetlom mesečine, započela dugo spuštanje s planine.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:31 am




56.
Mani je začuo glasove.
Okrenuo je glavu i osetio masku preko nosa i usta. Sve je bilo mračno.
Panika ga je stegla u grudima. Opet je u rudniku.
Onda je čuo Ašin glas. Bio je staložen. Gubio se i vraćao. Osetio je hladne čaršave. Tada se setio, i grudi su mu se opustile.
Mašina je ujednačeno pištala pored njegovog kreveta. On – da je čuo kako Aša izgovara ima njegove majke. Onda Ezrino. Borio se protiv težine u kapcima. Zašto ne može da otvori oči?
Čuo je još jedan glas. Mek i blag. Pomerio je glavu. Već ga je ranije čuo. Devojka iz Kenilvorta.
Šta ona radi ovde?
Pokušala je da mu uzme dijamante. Onda je gledao kako ih predaje ženi po imenu Eva. Brzo nakon toga ga je ophrvala nesvestica, ali su mu sestre opisale mladu tamnokosu ženu koja ga je smestila u bolnicu. Ženu koja plaća njegov bolnički račun.
Šta ona hoće?
Ašin glas je dopirao do njega u talasima. Pričala je o dijamantima.
O čoveku koji preti da ih ubije.
Zatreptao je. Linija svetla probila se između kapaka. Odlepio ih je.
Nije mogao da izoštri pogled, soba se činila dalekom.
Aša je sedela pored njega i vrtela glavom, zgurenih mršavih ramena. Poslednji put kad se probudio, rekao joj je za Takatu. Neko vreme je plakala i potom otišla. Nije očekivao da će se vratiti.
Zadržao je pogled na poznatom licu i ponovo je osetio nadimanje u grudima. Trepnuo je polako, kao da je pod vodom, i upitao se da li je i Ezra tu.
Tamnokosa devojka je sedela s druge strane kreveta. Oči su joj izgledale ogromno, lice kao bez kapi krvi. Govorila je nešto Aši, nagnuta, s rukom na njenom ramenu. Aša je stegla devojčinu šaku.
Da li ona to plače?
Manija je žigao vreli bol u levoj ruci. Pokušao je da skine masku s lica. Hteo je da govori. Ali ruke su mu bile teške kao olovo.
Tamnokosa devojka se okrenula prema njemu. Tek tad je primetio krv na njenoj odeći i sveže zavoje na ramenu. Na desnom ramenu.
Kao da gleda odraz u ogledalu. I ona je ranjena.
Namrštio se, i okrenuo glavu u stranu. Zavrtelo mu se. Zašto mu ne daju da govori?

Je li budan?
Hari je posmatrala Ašu kad se okrenula prema Maniju. Bilo je nečeg nalik egipatskim profilima u devojčinim visokim jagodicama i krupnim bademastim očima. Kao Nefertiti.
Hari se spustila natrag u svoju stolicu. U glavi joj je zujalo od umora, i povremeno bi joj soba zaigrala pred očima kao slika s izgrebanog DVD-a.
Trebalo joj je skoro tri sata da se spusti pešice s planine. Verala se po kamenju niz kosu liticu, a potom nastavila utabanom stazom koja se spuštala u cikcak. Dok je stigla do podnožja, bila je ukočena od hladnoće i iscrpljenosti.
Do nje su dopirali umirujući zvuci Ašinog glasa upućeni Maniju. Hari je jedva držala oči otvorene. Pogled joj je pao na Manijevo lice. Zagasita koža bila je oblivena znojem.
Aša joj je objasnila, mirnim, sporim glasom, kako je Mani pokušao da pomogne bratu. Ispričala je Hari za ljude koji su ih prisiljavali da rizikuju živote iznoseći dijamante iz rudnika. I pretili da će ih ubiti ako to ne urade. Već su ubili Manijevu majku, samo da bi pokazali na šta su spremni.
Hari je zažmurila, grozeći se pred prizorima koje je Aša opisala.
Krvavim i brutalnim. Prizori dijamanata i smrti.
Ruka joj je pulsirala tupim bolom, koji ju je podsećao na to koliko se i sama približila smrti. Doktor koji se pobrinuo za nju nekoliko sati ranije bio je iznenađen količinom krvi na njenoj odeći. Bila je to
površinska rana, metak ju je samo okrznuo, ali ona mu je rasprela priču ne pominjući nikakve metke. Takođe je preskočila da objasni da nije sva ta krv njena. Košulja joj se nakvasila krvlju Van Viksovog ubice dok je ležala preko njegovog leša.
Promeškoljla se u stolici, odagnavši sećanje.
Mani se uzvrpoljio. Na jednu ruku mu je bila prikačena infuzija. Zdravom rukom je pokušavao da skine s lica masku s kiseonikom i posle nekoliko trenutaka Aša ju je pomerila.
Samo nakratko – rekla je.
Njegovo hrapavo disanje nadjačavalo je pištanje monitora. Prema rečima lekara, sepsu su obuzdali. Toksini koji su mu trovali krv povlačili su se, a inficirana rana je zaceljivala. Ali oštećenja na plućima su bila nepopravljiva. Na kraju se može ispostaviti da ga je spaslo njegovo školovanje. Periodična odsustvovanja iz rudnika ograničila su izloženost prašini. Uz pomoć lekova i terapije, ima izgleda da nastavi normalan život.
Mani je uhvatio Ašu za ruku. Kada je progovorio, glas mu je bio promukao. – Jel’ Ezra dobro?
Devojka je skrenula pogled. – Vratio se u rudnik.
Ali bolestan je.
Hari se nagnula. – Aša, rekla sam ti, ne mora da se vraća tamo.
Više ne.
Devojka je polako odmahnula glavom. – To nema veze. Ezra će se uvek vraćati dijamantima. – Stegla je Manijevu ruku. – Ali ja se ne vraćam.
Hari je pogledala u Manija, svesna koliko joj je teško da ga pogleda u oči. – Rekla sam Aši. Gotovo je. Ljudi koji su vam pretili mrtvi su.
Žmirkao je ka njoj, pokušavajući da izoštri vid. – Otkud znaš?
Videla sam kad su poginuli.
Zašto bih ti verovao?
Hari je oborila pogled na svoje šake. – Ne znam. Žao mi je. – Naterala se da ga opet pogleda u oči. – Pretili su da će ubiti i mog oca.
Mani je zurio u nju neko vreme, zatim spustio pogled na zavoj na
njenom ramenu. Ona je gledala isti zavoj na njegovom. Aša joj je ispričala kako je krio male dijamante ispod kože. Hari je progutala knedlu. Mani je prokopao put iz dubina zemlje, dok je ona sledila trag juvelira. Dva sveta, dva nasumična dela jedne celine.
Dve polovine istog okrutnog haosa.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:31 am





57.
Hari je razgledala oko sebe po dokovima. Kafei su bili dupke puni, a luka je predstavljala šumu jarbola s nanizanim trouglastim zastavicama, Poslednji put kad je tu sedela nabasala je na Roba Devlina.
Promešala je kafu. – Jel’ ovo još jedan informativni razgovor?
Hanter je odmahnuo glavom, i u šali salutirao pivom. – Nisam na dužnosti. Večeras letim nazad.
Potegao je dobar gutljaj. Čuo se zvuk sirene jahte u blizini, i skladno pevanje uličnih zabavljača na šetalištu.
Završio si ovde, znači? – pitala je Hari.
Moji nadređeni misle da je posao završen.
Igrao se podmetačem za pivo, pruživši joj priliku da ga pogleda malo bolje. Za promenu, bio je sveže obrijan. Lice mu je uhvatilo malo boje i toplina njegovih očiju boje lešnika još više je došla do izražaja.
Podigao je pogled i uhvatio je kako ga posmatra. Ona se brzo mašila šoljice s kafom.
A ti? – rekla je. – Šta ti misliš?
Hanter je slegnuo ramenima. – Zar je to važno? U poslednje vreme radim šta mi se kaže.
Hari se namrštila, pokušavajuči da proceni njegov ton. Već nedeljama ju je podvrgavao ispitivanjima zajedno s lokalnom policijom, sve otkad su pronađena tela na planini. Ovo je prvi put da njegova ljutnja nije usmerena na nju, Možda se zasitio.
Policija je razgovarala sa svima u Kejptaunu koji su bili povezani s Krugerom ili Robom: s Kesi, vlasnicima grla, Harinim ocem. A samim tim i s Hari. Sakrila je svoju ranu od njih i ispričala im onoliko koliko je mogla. O svom prvom susretu s Evom, kada je bila svedok Garvinovog ubistva; o Garvinovoj nelegalnoj trgovini dijamantima i njegovim vezama s Krugerovom ergelom; i o pretnjama njoj i njenom ocu koje joj je uputio Van Viksov ubica.
Ali nije im rekla sve. Nije bilo razloga da pominje Manija, niti ulogu koju je on imao u rudniku. Već ga je jednom izdala. Nije nameravala da to ponovi.
Hanter je sasuo još jedan gutljaj piva u grlo. – Kejptaunska policija je zadovoljna. Krijumčari dijamanata su se međusobno poubijali u obračunu na planini Tejbl. Što se njih tiče, ništa nije ostalo nerazjašnjeno.
Hari je pazila da joj lice ostane bezizrazno. Poznat joj je bio zvanični stav. Kruger je upucao Roba i Van Viksovog ubicu. Ubica je nekako uspeo da puca u Krugera pre nego što je umro. Hari ih nije ispravila. Bilo je dovoljno blizu istini, i bila je zadovoljna svakim scenarijem koji nije uključivao nju.
I Hanter je trebalo da bude zadovoljan. Pronašli su metke koji se podudaraju s mecima iz pištolja kojim su ubijeni Garvin i Ti Džej. Mogli su da dokažu da je Van Viksov ubica čovek kojeg su tražiii
Pijuckala je kafu. – Šta Lin misli?
On misli da treba da te uhapsim. Hari se ukočila. – Zbog čega?
Zbog neovlašćenog rukovanja dokazima, ometanja zakonskog postupka.
– I hoćeš li?
Hanter je ponovo slegnuo ramenima. – Ne vidim svrhu. Angažovao bih sredstva, napravio brdo papira. Čemu? – Udubio se u njene oči. – Nikog nisi ubila, zar ne?
Hari je trepnula, odmahnula glavom. Mrtvački prsti.
Naježila se. Premetala je šoljicu po rukama, ne usuđujući se da je ponovo podigne. Poželela je da je to pivo umesto kafe.
Hanter se nagnuo ka njoj. – Kuda si otišla pošto si izašla iz kazina?
Rekla sam ti, vratila sam se u hotel.
Isto pitanje joj postavlja već nedeljama, i znala je da joj ne veruje. Ali to nije važno. Niko ne može da dokaže da je bila na planini. Turisti koji su se peli na planinu s njom bili su prezauzeti divljenjem pogledu da bi primetili usamljenog putnika. A osim guštera niko je
nije video tokom njenog napornog spuštanja s planine, I niko neće naći njene otiske prstiju na pištolju.
Prinela je šoljicu ustima, iznenađena što su joj ruke mirne. Jednom je već nastradala zbog posrednih dokaza. Kako god da se gleda, ne bi bilo dobro po nju da je nađu pored tri leša.
I njen otac je bio oslobođen sumnje. Ostatak večeri je proveo muzeći kazino na blekdžeku, čime je privukao neprijateljsku pažnju svevidećeg oka u kazinu. Snimci sigurnosnih kamera su potvrdili da je još uvek bio tu dugo posle prestanka rada žičare. Ni na koji način nije mogao da ode na planinu.
Ušli su Evi u trag. Hari se ukočila. – Gde?
Sigurnosne kamere su je snimile kad se ukrcavala na let za Najrobi veče nakon što je Kruger ubijen. Putovala je s pasošem Bet Oliver.
Jel’ uhapšena?
Hanter ju je posmatrao. – Izgubili su joj trag na drugom kraju.
Hari je spustila pogled skrivajući olakšanje. Ne bi mogla da objasni svoj susret s Evom u Kenilvortu a da ne izda Manija. Eva je želela nov početak, pokušala je da napusti sindikat. I Krugera. Hari se ugrizla za usnu. Eva ju je prodala, ali Hari je na izvestan način želela da ona uspe.
Pogledala je u Hantera. Da li veruje da joj je Eva bila kiijent?
Odjednom, nije bila sigurna da je to uopšte bitno.
Kruger je bio u dugovima do guše, znaš – Hanter je rekao. – Zemlja u Kilderu je mrtvi kapital. I prema proceni poznavalaca, na današnjem tržištu, praktično je nemoguće prodati sve te konje. Dugovao je bankama preko osamnaest miliona evra. – Hanter se zavalio u stolicu i ukrstio šake iza glave. – Ne razumem samo šta je tražio na toj prokletoj planini.
Hari je slegnula ramenima, osećajući da je na sigurnijem terenu. – Mora da ga je Van Viksov ubica nekako namamio gore. Znamo da je imao misiju da ukloni članove dijamantskog sindikata. Garvina, Ti Džeja, Radža Čandru. – Ispričala mu je za fotografije koje joj je ubica
pokazao. – Možda je bio red na Krugera.
A Rob?
On nije bio umešan, sigurna sam u to. – Pogledala ga je staloženo u oči i prepričala mu ono što je saznala na planini.
Rekao mi je da sumnja da je Kruger u vezi s Evom. Povremeno je pratio Krugera, pokušavajući da ih uhvati na delu. Možda ga je pratio na planinu, i bio sasvim slučajno uvučen.
Hanter je ironično izvio obrvu. – Na pogrešnom mestu u pogrešno vreme?
Pogledala ga je ljutito. – Dešava se.
Klimao je polako glavom ne skidajući pogled s nje. – Teško je poverovati da je bio u vezi sa ženom a da nije znao da ona nešto muti.
Hari je pred očima iskrsao prizor Hantera u krevetu s osumnjičenom, i naježila se. – Zar je to toliko neverovatno? Prema Linovim rečima, ti si tvrdio da ti se upravo to dogodilo.
Stisnuo je usne i ponovo spustio laktove na sto. Hari je skrenula pogled.
Izvini – rekla je. – To se mene ne tiče.
U pravu si, ne tiče te se. – Provukao je ruku kroz kosu.
Ali razumem smisao.
Nakratko nisu progovarali. Onda je Hari rekla:
O kakvoj prevari se radilo?
Hanter je podigao pogled s piva. – Šta?
Ta žena. Tvoj osumnjičeni.
Zavrteo je glavom. – Šta god ti padne na pamet. Prevare s osiguranjem, lažni čekovi, krađe identiteta.
I nisi znao?
Lagala me je, a ja sam zagrizao. – Slegnuo je ramenima. – Zagrizao za nju.
Ispio je čašu i ustao. Podigla je pogled žmirkajući u njega. Vetar mu je mrsio krajeve kose i pripijao mu se uz košulju s kratkim rukavima. Beli pamuk mu je prianjao uz bicepse, i komotno padao oko trupa. Hari je osetila kako joj se telo budi.
Nakrivila je glavu pokušavajući da mu pročita lice. – Lin kaže da si slab na žene koje lažu.
Uputio joj je dug pogled, vatren i pun nagoveštaja. Obrazi su joj se ugrejali. Tada je zakoračio unazad, ne skidajući pogled s nje.
Možda je u pravu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:31 am




58.
Hari je spustila prozor svojih kola. Osećala je vrelinu afričkog sunca na koži i uživala u toploti. Prvi put u poslednjih nekoliko nedelja mogla je da vozi a da ne trpi bol u ramenu.
Pogledala je u žutu sajtkutiju na mestu suvozača, i hrpu novina naslaganih ispod, Dnevna štampa se još uvek bavila pričom raspredajući melodramu o telima pronađenim na planini. Rob. Kruger. Van Viksov ubica.
Hari ga je još uvek tako zvala, iako je sada znala njegovo ime. Majkl Džozef Kalan.
Prema napisima u štampi, bilo mu je pedeset pet godina, bivši padobranac i komandant specijalnih jedinica, otpušten iz vojske zbog nenavedenih prestupa. Poslednjih dvadeset godina bio je vojni plaćenik, koji je radio po ratom zahvaćenim zemljama Afrike. Pripadnici URF-a mučili su ga u Sijera Leoneu, a njegovi mučitelji bili su uglavnom deca i tinejdžeri. Kasnije je unajmljen da obučava vojsku Angole tokom brutalnog građanskog rata. Nedostajalo im je regruta, pa su tražili da obučava decu. Kalan je odbio.
Od tada, ne postoji nikakva dokumentacija o njegovim tajnim misijama, ili bar novine nisu uspele da je iskopaju. Niko nije postavljao pitanja o identitetu njegovog poslednjeg klijenta.
Hari se setila lica Montija Njumana: oklembešeni podvaljak, koža kao uštavljena. Stresla se i pokušala da se usredsredi na drum, prateći putokaze za istočni auto-put iz grada.
Pomislila je na četiri velika dijamanta, ostavljena na zabitim vrletima planine. Džejkob joj je rekao da su dijamanti krti. Možda ih je vetar bacio na stene, smrskavši ih u komadiće? Hoće li ih neki srećni izletnik pronaći, jednog dana, dok se bude uspinjao strmim stazama? Ili će ostati da leže neotkriveni, i na kraju se stopiti s drevnim planinskim naborima i naslagama? Ideja joj se činila sanjarskom, ali Hari je nekako osećala da tamo pripadaju.
Pogledala je u retrovizor. Tog dana je na planinskoj zaravni bilo
vedro. Nešto ju je steglo u grudima. Nije mogla da pogleda planinu Tejbl a da se ne seti Roba. Zamislila je njegov bezbrižni osmeh, neuhranjeno telo. Možda je već bio na putu samouništenja, ali to ne znači da mu je bilo vreme da ode.
Dunula je nastojeći da otera suze. Razmišljaia je mnogo o izboru koji je napravila na planini, pitajući se šta ju je nagnalo da uhvati Robovu ruku. Možda to što je Kruger nije pitao gde je Eva, što je značilo da je već razgovarao s njom. Ili možda to što je bila svedok Robove patnje one noći kada se poverio Biliju Boju. Ko zna? Ali nešto u njoj je napravilo intuitivni iskorak. Možda su joj nagoni konačno proradili kako treba.
Pomislila je na Kesi, i na to što bi se moglo reći za njene instinkte. Ranije tog dana, Hari ju je odvezla do aerodroma. Otkad su pronađena tela, njih dve nisu mnogo razgovarale, i vožnja kolima je bila nelagodna. Kesi je skoro sve vreme gledala kroz prozor, prekrštenih ruku, stisnutih usana. Kao da je nekako Hari kriva što je ona htela da gradi život sa sociopatom.
Kada su konačno stigle na aerodrom, Kesi se okrenula prema njoj i rekla:
Osećam se kao idiot.
Hari je iznenađeno izvila obrve. – Zašto?
Kako sam mogla da budem u vezi s nekim takvim? Kako sam mogla da ne znam kakav je?
Kesi se obgrlila snažno oko grudi, na licu joj se ocrtavalo samopreispitivanje. Hari se setila drugih zaslepljenih veza: Rob i Eva; Hanter i njegova osumnjičena; da ne pominje fijasko iz svoje nedavne prošlosti. Kada je reč o ljubavi, ljudi vide ono što žele da vide.
Nemoj sebe da mučiš zbog toga – rekla je Hari. – Nisi mogla da znaš.
Kesi nije htela da je pogleda u oči. Hari je nastavila.
Ako ti je za utehu, nisi prva od nas dve koja se ne znajući zaljubila u ubicu.
Kesi ju je zbunjeno pogledala. Hari je slegnula ramenima
osmehnuvši se, i videla kako je veterinarka razrogačila oči kad je shvatila šta hoće da kaže. Onda je Kesi rekla:
Čuj, dugujem ti izvinjenje. Nisam sumnjala u tebe, već u njega. Delovao je veoma zainteresovano za tebe. Kad god bi se pomenulo tvoje ime, on bi se pretvorio u uvo. – Pogledala je Hari u oči. – Tražio te je na guglu, znaš?
Zapravo znam, ali kako si ti to saznala?
Njuškala sam. – Kesi je skrušeno slegnula ramenima. – To je jedino što ti preostaje kad ti je veza zasnovana ni na čemu.
Posle toga, nisu više imala šta da kažu jedna drugoj. Kesi je teška koraka ušla u aerodromsku zgradu a Hari je gledala za njom pitajući se kuda će sad otići kad nema više Krugerove ergele.
Sirena je zatrubila negde iza nje i Hari se prenula i usredsredila na put. Skoro je stigla. Dala je gas na auto-putu, tražeći na horizontu prepoznatljivu visoku zgradu. Isključenje s auto-puta nije bio daleko. Ponovo je pogledala u žutu sajtkutiju pored sebe.
Južnoafrička policija se još uvek raspitivala, ali zasad, osim Roz, niko nije znao za trampu koju je napravila u Van Viksu. I planirala je da tako i ostane ako je moguće.
Osmotrila je zgradu koja se ukazala u daljini i skrenula na sledećem izlazu s auto-puta. Pomislila je na svoj dom i na ono što je tamo čeka. Kamena koiiba. Barijere između nje i njene majke. Hanter?
Pogledala je u vatrenu loptu na nebu. Možda je vreme da se vrati.
Spustila se polako sporednim putem, zatim skrenula levo na parking i našla mesto blizu vrata. Onda je podigla žutu kutiju u krilo. Golicali su je vrhovi prstiju.
Objašnjavala je južnoafričkoj policiji kako je Van Viks unajmio Majka Kalana. Oni su klimali glavom, ne progovarajući, nisu čak ništa ni zapisali. To se nikad više nije spomenulo. Kartel je opstao, i sumnjala je da će ikad biti pozvani na odgovornost. Sila boga ne moli, i možda je kartel jednostavno prevelik da bi mogao da bude poražen. Stisnula je pesnice iz osećaja bespomoćnosti. Krugera i Kalana je možda stigla neka vrsta pravde, ali gde je vlast da sruši
tirane?
Zavrtela je glavom. Onda je otvorila žutu kutiju. Unutra je bilo naslagano pet-šest kesica sa patent-zatvaračem, dijamanti koje je Roz odbacila kao bezvredne kamenčiće. Otvorila je vreću s vrha i izručila je na dlan. Kamenje se izlilo kotrljajući se, hladno i glatko na dodir.
Šeststo hiljada evra koje je dala Roz bile su maltene poslednje pare koje je imala. Nakrivila je glavu, posmatrajući kako svetlost igra po maglovitim fasetama. To možda nisu bili dijamanti visokog kvaliteta, ali je ostatak Rozine sajtkutije ipak vredeo nekoliko stotina hiljada dolara.
Zaškiljila je u njih, pokušavajući da shvati smisao. Kad se bolje pogleda, ukrasni dijamanti su potpuno beskorisni, zar ne? Lepe drangulije, bez istinske vrednosti. Ali ipak, kartel je uspeo da natera ljude da misle da su im potrebni, a onda izmislio da su retki.
Zurila je u fragmente nepravilnog oblika, bez sjaja, pitajući se u šta zapravo gleda. U dijamante neprocenjive lepote? Ili u jednu od najciničnijih svetskih podvala?
Uzdahnula je i vratila dijamante u vrećicu. Zatim je ispraznila sajtkutiju, natrpavši sve u svoju torbu. Izašla je iz kola i krenula ka glavnom ulazu, dok ju je vrelina sunca obmotavala poput jorgana.
Možda je trebalo da vrati dijamante Roz, ali nekako je znala da im tamo nije mesto. Gurnula je vrata i zakoračila u kliniku Mediker.
Ovi dijamanti pripadaju Maniju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:32 am



Beleška o autoru:
Ava Makarti je rođena u Dablinu i diplomirala je fiziku i nuklearnu medicinu pre nego što se zaposlila na Londonskoj berzi, gde je radila šest godina kao analitički programer. Danas radi u softverskoj industriji u Dablinskom okrugu, gde živi s mužem Tomom i dvoje dece.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Kurir

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu