Ava McCarthy - Sakrij me

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Ava McCarthy - Sakrij me

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 9:59 am



Šta sve može da se dogodi kad se privatni detektiv s hakerskom prošlošću zatekne u čarobnom San Sebastijanu, baskijskom gradiću omiljenom među kockarima?

Henrijeta Hari Martinez, privatni detektiv i stručnjak za kompjutersku bezbednost rešila je da zaboravi traumatično iskustvo s krvavim afričkim dijamantima; otisnula se u San Sebastijan, rodni grad svog oca. No Hari nije došla u Španiju u potragu za svojim korenima. Odazvala se neobičnm pozivu da obavi naoko zanimljiv i nimalo zahtevan „poslić”. Glamurozna vlasnica gradskog kazina Riva Mils unajmila ju je da razotkrije grupu prevaranata koji svake večeri za stolom sa zelenom čojom ubiru kajmak na račun kuće. Ništa lakše za iskusnu Hari, pod uslovom da se drži isključivo poverenog joj posla. No Hari ne bi bila ono što jeste da nije prekoračila ovlašćenja i malo pronjuškala za svoj groš. Ovoga puta zamerila se zaista nemilosrdnim momcima...

U igri bez pravila, pobednik nosi sve.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Sakrij me

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 10:00 am


Prolog

Hari je poletela s litice glavom nadole.
Nekoliko trenutaka je lebdela. Hici su zazviždali kroz vazduh iza nje. Ispod, ogromni talasi prave zaglušujuću buku i gladni čekaju da je progutaju. Onda je litica odletela uvis, a okean ju je zapljusnuo po licu.
Nemoj da vrištiš, nemoj da vrištiš!
Voda joj je uletela u sinuse i uši. Čvrsto je stisla usne i zagrcnula se poslednjim ostatkom vazduha u plućima. Zatim ju je struja usisala u duboki, crni tornado.
U glavi joj tutnji, a u ušima bubnja od vode koja je vuče na dno.
Ne diši, ne diši!
Struja ju je zgrabila i zavrtela. Prevrnula ju je naglavačke i vukla za ruke i noge, dok nije osetila da će joj se pluća rasprsnuti.
Naterala se da otvori oči. Beli trag u obliku strele prošao joj je pored lica. Nečujni, beli mlazni trag.
Metak?
Bože! Franko će je ubiti.
Dijafragma joj se diže dok ona pokušava da udahne vazduh. Obuzela ju je panika, zamlatarala je i zabatrgala rukama i nogama. Onda ju je okean uvukao u drugi snažni vrtlog.
Guši se. Mora da otvori usta, mora da diše!
Ne diši!
Zamutilo joj se u glavi, koluta očima.
Hanterovo lice joj iskrsava pred očima. Možda će ugledati njegov leš.
Da nije i on tu negde? Da li je Franko i njega ubio?
Nema više kiseonika. Samo isparenja kao gorivo za mozak.
Podvodna struja ju je zgrabila i povukla u vrtlog. Prevrće se. Odlazi. Majčino lice. Majci uvek lakne kada Hari ode. Šta će pomisliti kada
Hari bude mrtva?
Sada više ne moraš da pričaš sa mnom, mama.
Hari klizi. Pluta u slobodnom padu. Laka je. Bezmalo euforična.
Refleksni nagon za disanjem polako postaje nepodnošljiv.
Ne može više da izdrži. Otvorila je usta. Udahnula. Hladna morska voda ušla joj je u pluća.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Sakrij me

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 10:00 am





1.


Jedanaest dana ranije

Varati kazino je opasna igra. Ako je ulog dovoljno velik, može biti smrtonosna.
Hari stoji s ostalim igračima i posmatra točak ruleta. Špijuniranje prevaranata na otvorenom je riskantno, ali ona mora da vidi izbliza. Mora da sazna kako Franko Čavez operiše.
– Coloque sus apuestas. – Stavite uloge.
Kuglica od slonovače se zavrtela. Gojazni čovek ispred Hari zvecka žetonima kao da su kastanjete. Zaobišla je njegovu masivnu figuru kako bi imala bolji pogled. Mnoštvo ruku posegnulo je ka stolu. Hari posmatra lica igrača i razmišlja kako bi bilo dobro da zna šta da traži.
Ispravila je ramena i čula krckanje. Već je satima u Gran kazinu de San Sebastijan i šeta se po prostorijama za velike igrače. Bole je noge. Trenutno nije sigurna šta joj više smeta: stalni osećaj da traći novac poslodavca ili sve veća teskoba, kao da Čavez zna da ga posmatra.
Hari se namrštila i odmakla od stola. To što niko ne zna kako taj prokleti Čavez izgleda svakako nije olakšavajuća okolnost.
Otišla je u salon za poker, odvojen graničnicima od ostatka kazina. Tu je tiše. Nema zveketanja ruleta, nema žamora. Samo onaj uzbudljivi zvuk deljenja karata po čoji. Hodala je između stolova.
Posmatraj im ruke – govorio je otac. – Tu počinje varanje.
Hari je počela od krupijea. Uz dovoljno vežbe, krupije koji vara može da složi špil, odabere karte, napravi se da ih je promešao, podeli ih, te pogleda na vrh špila; i sve toliko hitro da je bezmalo nemoguće primetiti. Hari ovo zna jer i sama to ume.
Uspešno lažno mešanje karata je poput majmuna koji udara po mašini za pisanje – govorio je otac. – Mnogo akcije, a na kraju ništa.
Hari je posmatrala ruke krupijea tražeći neki znak, ali nije primetila ništa neobično.
Stala je i posmatrala pokeraše za jednim od stolova s najviše igrača. Četiri muškarca i plavokosa, niko ne progovara ni reč. Čuje se samo

zveckanje žetona. Hari je promatrala pokrete pokeraša, proučavala gestikulaciju i tražila šablone, onako kako ju je otac učio. Nije joj trebalo mnogo vremena. Zaustavila je pogled na usamljenom žetonu za nijansu previše uredno položenom na kartama jednog pokeraša.
Pogledala je u čoveka. Ima oko šezdeset pet godina, mršav je i namrgođen. Pogledala je u njegove zatvorene karte na stolu, okrenute licem nadole i naslagane jedna na drugu. I na crveni žeton na donjem uglu.
Prošli su je žmarci na potiljku. Mnogi pokeraši štite zatvorene karte žetonima, ali za prevaranta je pravilan raspored žetona veoma bitan. On otkriva vrednost njegovih karata saučesniku za stolom.
Timsko varanje. Delotvorno, a teško ga je dokazati.
Tip verovatno koristi najjednostavnije znake: gornji levi ugao za par kečeva, sredina gornje ivice za kraljeve, gornji desni ugao za dame i tako dalje. Saučesnik mu je verovatno plavokosa što sedi dva mesta levo od njega. Zajedno mogu da podižu uloge u slučaju da jedan od njih ima dobru ruku i da tako izvuku veće uloge od drugih igrača.
Hari zuri u namrgođenog čoveka koji izgleda kao pogrebnik, dok joj se želudac steže. Grupe prevaranata mogu vam izbiti mnogo novca iz džepa, ali ovo nije Čavez.
Okrenula se od stola. Na šta je mislila, dođavola? Vlasnike kazina ne zanimaju oni što varaju u pokeru. A i zašto bi? Kradu novac od drugih igrača, a ne od kazina. Njen poslodavac nije mislio na tu vrstu prevare i to joj je jasno.
Hari se uputila nazad ka glavnom delu kazina. Nije htela sebi da prizna da je salon za poker bio samo vrsta utočišta. Rekla je sebi da Čavez ne može da zna da ona špijunira i vratila se do stola za rulet, odakle je otišla pre nekoliko minuta. Debeljko je još uvek tamo i zvecka žetonima.
No pongan más apuestas, por favor. – Nema više uloga.
Kuglica se zavrtela u točku ruleta. Igrači oko stola su se ućutali, mada je dosta njih podleglo potrebi da nešto petlja rukama. Debeljko je čapkao krastu na bradi. Žena pored njega je toliko uvrtela pramen kose da mora da ju je bolelo.
Začulo se tik-tak i kuglica se zaustavila na broju.
Treinta y cinco, negro, impar.
Krupije je postavio marker na pobednički broj trideset pet i svi za stolom su izdahnuli. Vrpolje se i ponovo mrmljaju između sebe. Žena koja

je vrtela pramen kose napućila je usne. Debeljko je slegao ramenima, protrljao oči i opet krenuo da muzicira žetonima.
Bogami, vidi ti ovo, a?
Hari je naglo podigla glavu. Dežmekasti čovek je prišao stolu i prstom pokazao prema šemi.
Trideset pet! Da! – Pesnicom je zamlatarao kroz vazduh. – Petsto evra na trideset pet! Čini se da sam ovog puta dobio!
Izgleda kao hrčak s punim ustima, zažarenih obraza. Još malo je boksovao uprazno i pritom prosuo piće. Ljudi su odobravali, uglavnom na španskom, ali se čini da ih on ne razume. Čak se i ona što uvrće kosu nasmešila i pomilovala ga po rukavu. Vrovatno se nadala da će malo njegove sreće preći na nju. Harin otac bi rekao da je protrljala svetu relikviju.
Pogledala je u pravcu krupijea. Pozvao je supervizora i ovaj ga je nešto prekorevao. Srećni dobitnik se zadovoljno nasmejao i podigao čašu.
Čini se da sam ovog puta baš imao sreće!
Supervizor se usiljeno nasmešio, a zatim klimnuo glavom i otišao.
Krupije se okrenuo da isplati dobitnika: sedamnaest i po hiljada evra.
Hari posmatra dobitnika kako slaže žetone. Verovatno je u srednjim pedesetim. Kosa mu je proseda, gusta kao u jazavca. Nosi skupo odelo, a po naglasku bi rekla da je iz neke južne američke države.
Zuri u njegove žetone. Isplata je velika, no nije to ništa čudno. Kockar bi obično sve izgubio za samo nekoliko dana. Posmatra Amerikanca kako stavlja nov ulog od petsto evra, ovoga puta na broj trideset. Pet-šest drugih igrača je učinilo isto, među njima i žena što vrti kosu, koja se smeši izveštačeno. Kuglica se zavrtela i stala na broj petnaest.
Svi za stolom su zastenjali. Amerikanac se široko osmehnuo novim prijateljima.
Hej, nekad dobiješ, nekad izgubiš.
Hari je primetila da ga niko ne gleda u oči. On je slegnuo ramenima, pokupio žetone i gurnuo veliku napojnicu ka krupijeu. Zatim se zaputio ka ostalim stolovima za rulet.
Hari je pošla za njim na drugu stranu prostorije veličine amfiteatra i posmatrala ga kako za jednim stolom gubi još petsto evra. Odmahnula je glavom. Tim tempom kazino će povratiti novac za sat vremena. Uzdahnula je, masirajući potiljak. Baš je glupo što je pomislila da je to Čavez. Ovaj je

samo neki turista kome se večeras posrećilo.
Najednom su je zasvrbela leđa, kao da je dobila osip; to joj ćelije epitela javljaju da je neko posmatra. Brzo je pogledala oko sebe, po celoj prostoriji. Gužva je, kockari su se svesrdno potrudili da izgledaju raskošno, u skladu s okruženjem. Večernje haljine sa šljokicama vuku se po mermernim podovima, odela deluju otmeno naspram crvenog nameštaja. Niko ne obraća pažnju na Hari.
Pogledala je gore, iznad kristalnih lustera, ka privatnom međuspratu.
Njen klijent, Riva Mils, posmatra je s balkona.
Hari se unervozila. Samo joj još treba da je neko proverava. Ponovo je pogledala ka stolu, besna jer još ništa nije uradila. Možda će sutra da dâ otkaz. Riva misli da joj trebaju njene usluge, ali Hari nije baš ubeđena u to.
Juče su imale sastanak. Dok su razgovarale, Riva je hodala tamo-amo po međuspratu.
Imam prevaranta u kazinima, gospođice Martinez – žena je kazala. – Hoću da ga otkrijem.
Hari je hodala s njom i posmatrala je. U četrdesetim je, možda desetak godina starija od Hari. Liči na lisicu, sitna i špicasta, plave kose prošarane sedim.
Zove se Čavez – nastavila je Riva. Ispod njih se čulo zveketanje žetona po stolovima. – Franko Čavez.
Dakle, vi znate ko je on?
Žena ju je pogledala hladno. – Rekla sam da znam kako se zove. To ne znači da znam ko je.
Riva je krenula napred i Hari je pošla za njom bez reči. Htela je da joj se izbeči iza leđa kao dete, ali se suzdržala. Malo se raspitala pre sastanka i mora priznati da žena ima prilično zastrašujuću sudbinu. Majka ju je odgajila u kamp-kućici u Ohaju. Na četrnaesti rođendan je napustila školu i auto-stopom otišla u Viskonsin. Tamo je slagala za godine i dobila posao kao zečica, zatim je ponovo slagala i dobila posao kao krupije u kazinu u Nevadi. Prvi kazino kupila je kada je imala dvadeset jednu godinu. Za dvadeset godina izgradila je moćnu imperiju kazina i proširila je po celoj Americi i delovima Evrope.
Hari je posmatrala Rivino odlučno držanje. U kockarskom poslu verovatno ne možete uspeti ako ste popustljivi i brižni.
Riva se zaustavila u kraćem delu međusprata i nalaktila se na ogradu.

Taj prevarant Franko Čavez operiše po kazinima u celoj Evropi i moji su sledeći na redu. – Pogledala je dole. – Možda je već ovde.
Hari je stala pored nje. Izbliza je videla da se Rivina koža opustila i izobličila liniju brade, koja je nekada verovatno bila u obliku srca. Pokušala je da zamisli maloletnu zečicu, ali nije uspela.
Pročistila je grlo. – Mogu li da znam odakle vam te informacije?
Od mog šefa obezbeđenja, Viktora Toleda. On ima doušnike na terenu. Jedan od njih mu je dojavio. Čavez verovatno koristi kompjuter. Nekakav program.
To je rekao vaš doušnik?
Nije, ali tako operišu svi današnji prevaranti. Zato mi trebate vi. – Pogledala je Hari ledenosivim očima. – Time se bavite, zar ne? Istragama u kompjuterskoj tehnologiji?
U najširem smislu to je tačno, na neki način.
Kao što sam rekla preko telefona, imate veoma dobre preporuke – Riva ju je odmeravala. – Znate računarsku tehnologiju i polu-Špankinja ste, te pretpostavljam i da govorite jezik.
Zapravo, četvrt-Špankinja.
Harin otac rođen je tu u San Sebastijanu. On je krivac za garave oči i tamne kovrdže. Ostalo je uglavnom povukla na Irce. Riva je nastavila kao da Hari ništa nije rekla.
Ako sam dobro obaveštena, ni kazino vam nije stran.
Još nešto za šta bi mogla da okrivi oca. Učila je od oca kockara još od šeste godine, te je o kazinu znala gotovo sve. Slegla je ramenima u znak odobravanja. Od lošeg predosećaja ju je stezalo u stomaku.
A vaš tim za nadzor? – rekla je. – Kamere sigurno mogu da snime Čaveza?
Riva je coknula jezikom i okrenula se lupkajući potpeticama po podu. Da cipele mogu da se srde, njene bi bile van sebe od besa. Hari je požurila da je stigne.
Riva se okrenula preko ramena. – Kamere mogu samo da snime zahvat. Neko na licu mesta mora da otkrije nešto sumnjivo pre nego što saznamo na kojem snimku da tražimo. Ovi glupani što nadgledaju ne mogu sami da otkriju mnogo.
Mislila sam da to rade stručnjaci.
Riva je frknula prezrivo: – Možda je tako bilo nekada. U Vegasu su

angažovali bivše prevarante kao špijune. Ti stari špijuni su bili pravi znalci. Danas su to sve početnici, tek izašli iz škole, gde su završili kurseve od mesec i po dana. Ne bi mogli da primete neki spretni zahvat ni kada bi im prevarant sedeo u krilu.
Zar nemaju prilično sofisticiranu opremu?
Imaju. U tome se i krije deo problema. Mašine za mešanje karata, kutije za deljenje karata sa čitačem, kamere koje se same aktiviraju. Tehnologija ih je otupila. Nisu mi potrebni prokleti roboti, želim preventivni nadzor. – Riva se okrenula i pogledala u Hari. – Šta je bilo? Da se niste uplašili?
Hari se zaustavila. – Koga?
Prevaranata. Trebalo bi da se plašite. Mogu biti opasni. Hari je trepnula, a Riva je odmahnula rukom.
Ne, ne mislim na sitne prevarante, oni su obično bezopasni. Pričam o organizovanim timovima. Profesionalcima koji varaju u dosluhu. Dok vi mislite da ih posmatrate, oni često posmatraju vas. – Verovatno je videla zebnju na Harinom licu, te je nastavila: – Samo ne napuštajte kazino. Ništa vam se ne može dogoditi pred kamerama.
Hari se stresla. Riva je pogledala na sat i namrštila se.
Dobro, prihvatate li prokleti posao ili ne?
Hari je oklevala. Dobro pitanje. Razmislila je, a zatim odlučila.
Da, prihvatam prokleti posao.
Zatim su ušle u Rivinu kancelariju da se dogovore za uslove i Hari je novom klijentu počela da naplaćuje po satu već sledećeg dana.
No más apuestas. – Nema više uloga.
Hari je opet pogledala ka stolu. Amerikanac je otišao, a na njegovom mestu sedi plavokosi čovek ležerno se smešeći. Gledala ga je kako flertuje sa riđokosom pored sebe, a zatim primetila da se gojazni kockar vratio. Stoji pored nje i opet muzicira žetonima. Hari je pogledala ka balkonu. Rive nema.
Hari je teško uzdahnula. Nije trebalo da prihvati posao, ali je imala svoje razloge, u koje sada ne bi ulazila. Pogledala je u igrače. Ona lično nije ubeđena da bi Čavez koristio neku elektronsku spravu. Naravno, neki ih koriste: laserske čitače što procenjuju gde će se kuglica zaustaviti; radio- predajnike koji kontrolišu obrtaje. Ipak, to ne znači da uređaji funkcionišu. Šta to, dođavola, Riva od nje očekuje? Da nađe elektronske uređaje? Da

detektuje radio-talase? Sa svim mobilnim telefonima u prostoriji, to baš i nema nekog smisla.
Trienta y cuatro, rojo, par.
Krupije je stavio marker na broj trideset četiri. Debeljko je protrljao oči i nastavio da zvekeće žetonima.
Hari je napregnula mozak.
Debeljko je protrljao oči.
Kao da je to već videla, ali ne može da se seti.
Hej! Vidi ti to!
Hari netremice posmatra. Amerikanac se vratio.
Srećna petstotka na broju trideset četiri. – Nasmejao se i podigao čašu ka ostalim igračima, zveckajući kockicama leda. – Baš mi ide!
Hari je stajala otvorenih usta nekoliko sekundi, a onda je ponovo pogledala u gojaznog čoveka. Pre prethodnog dobitka takođe je protrljao oči, pa šta? Možda ima alergiju. Proučavala je bledo lice iz profila, kada su se njegove ruke iznenada umirile. Jedva primetno je okrenuo glavu k njoj. Da je pas, načuljio bi uši.
Zna da ga posmatra.
Osetila je drhtaj između lopatica. Pogledala je ka krupijeu. Pozvao je supervizora za taj deo sale. Nešto su pričali, ali ne dugo. Hari je posmatrala Amerikanca kako skuplja dobitak. Zaradio je trideset pet hiljada evra za manje od pola sata.
Krajičkom oka je primetila pokret. Debeljko je zagladio rukom kosu, kao da ju je neki iznenadni vetar razbarušio. Zatim je stavio žetone u džep i odgegao se od stola. Gotovo istovremeno, Amerikanac je krenuo prema blagajni da unovči žetone. Svako bi pomislio da među njima nema nikakve veze. Međutim, budući da ih posmatra, Hari zna da je to koordinisana akcija.
Dosluh.
Puls joj se ubrzao. Amerikanac je stao u dugačak red na blagajni. Tu će se zadržati bar neko vreme. Međutim, debeljko grabi prema izlazu.
Hari se probijala kroz gužvu i pratila ga do predvorja. Sakrila se iza velikog stuba i posmatrala ga kako se nespretno provlači kroz grupice ljudi što piju koktele i žuri ka izlazu.
Ugrizla se za usnu i razmišljala šta da uradi. Onda je izašla iza stuba i pošla za njim mračnim ulicama San Sebastijana.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Sakrij me

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 10:00 am



2.

Pođite sa mnom, señor.
Marti se ukočio. Na ramenu je osetio ruku tešku kao tuč. Progutao je pljuvačku. Nasmejao se na silu. Onda je pogledao gore, ka radniku obezbeđenja u civilu.
Samo sekund, druže – pokazao je rukom prema stolu za rulet. – Imam ulog ovde.
Prsti mu stežu ligamente u ramenom delu. – Upravo ste izgubili, señor.
Niz leđa mu se sliva znoj. Kuglica se još uvek vrti. Pokušao je da slegne ramenima, ali ruka mu je ograničila kretnje.
Hej, pa dobro – rekao je. – Ionako mi točak večeras nije naklonjen.
Namignuo je riđokosoj pored sebe i ustao, još uvek izvijajući vrat kako bi video agentovo lice. Tip je sigurno visok barem dva metra. Marti je video sopstveni glupavi kez i plavu kosu u agentovim neprozirnim naočarima za sunce. Koji to magarac nosi takve naočare u zatvorenom prostoru? Možda bi trebalo da mu kaže. Ti si magarac, znaš? Agent ga je zgrabio za nadlakticu i Marti nije rekao ništa.
Stisak mu je prekinuo dotok krvi. Gurao je Martija kroz grupu japanskih turista, a onda ga je odvukao do drugog kraja kazina. Kuglice su zvečale igrajući školice po točkovima ruleta. Agent ga je gurnuo kroz neobeležena vrata u prazan hodnik. Kada je zaključao vrata za njima, Marti se naježio. Nije mu prvi put da ga odvedu u sporedne prostorije, ali nikada u Rivinom kazinu.
Setio se kako je izgledala nalakćena na ogradu balkona. Priznaje da se žacnuo kada ju je ugledao. Dobro izgleda. Još uvek ima one visoke jagodice, još uvek je lepo građena. Prvi put ju je video posle skoro dvadeset godina.
Agent mu je prstima snažno stezao biceps, dok ga je gurao ka vratima na kraju hodnika. Marti je pročitao natpis:
V. Toledo, Director de Seguridad.
Želudac mu se zgrčio. Bože, ne opet taj krelac.
Agent je otvorio vrata i gurnuo ga ka sredini sobe. Marti je čkiljio u jako fluorescentno svetlo. Soba je svetlija od stomatološke ordinacije, s ustajalim vazduhom i zvučno izolovanim zidovima.

Sedite.
Grč u Martijevom želucu je malo popustio. Ćelavac za stolom nije Viktor Toledo.
Marti je gurnuo ruke u džepove i ostao da stoji. Ništa ne govoriti. To je pravilo za preživljavanje u ovakvim okolnostima. S druge strane, nevin čovek bi možda već nešto rekao do sada. Pročistio je grlo.
Čekajte, šta se dešava ovde, dođavola?
Ćelavac ga strelja pogledom. Izgleda ogromno i tupavo, kao da je ogrubeo od nekog udarca u lice. Marti je isturio bradu.
Ja sam mušterija koja plaća. Ovaj vaš siledžija…
Agent ga je udario čizmom u kolena. Osetio je pucketanje, noge su mu otkazale i on se sručio u stolicu iza sebe. Nekoliko sekundi je sedeo dahćući, ispruženih nogu. Zatim se ispravio u stolici ne pogledavši u agenta i popravio sako i kravatu. Ćelavac je pogledao u fasciklu na stolu.
Ime?
Rozeli. A ko ste vi, dođavola?
Godine?
Neću da razgovaram dok ne vidim vaše isprave. Kako da znam da niste neki razbojnici?
Ćelavi je naglo podigao glavu. Martija je peckao znoj ispod pazuha. Tip je zatim gurnuo legitimaciju kazina preko stola. Alberto Delgado, Seguridad de Gran Casino.
Marti mu je gurnuo legitimaciju nazad. – To ne piše na vratima.
Odgovorićete na pitanja, señor Rozeli. – Govorio je s teškim španskim naglaskom i naglašeno kotrljao r u Martijevom imenu. – Koliko imate godina?
Trideset osam. Kakve to veze ima?
Adresa?
Hotel Plaza.
To nije u potpunosti tačno. Iznajmio je sobu u pretrpanoj kući na drugoj obali reke. Kuću mu je preporučio šanker iz hotela Plaza, čija je sestra iznajmljuje. Dala mu je staru memljivu sobu, a kupatilo deli s još šest stanara. Jeftina je, ali on već kasni s plaćanjem kirije.
Ispraznite džepove.
Molim?
Stavite sve na sto. Smesta.

Marti je osetio kako se agent iza njega pomerio. Shvatio je poruku i krenuo da pretura po džepovima i baca stvari na sto: izlizani novčanik sa četrdeset evra u gotovini; falsifikovana vozačka dozvola; šest crvenih žetona vrednosti od po pet evra; i žvaka s omotom uvaljanim u dlačice iz džepa.
Delgado je iskrivio usta prezrivo. – To je sve što imate? Nemate kreditne kartice, turističke čekove? – Nagnuo se k njemu. – Vredne žetone?
Marti se promeškoljio u stolici. To je sve što ima, nije bogzna šta, ali ako bude štedljiv, potrajaće do kraja nedelje. Mada mu štedljivost nije jača strana. Slegnuo je ramenima.
To ne nosim sa sobom. Sve ostalo je u Plazi.
Agent u civilu je frknuo prezrivo. Marti je povukao otrcane manžetne, iznenađen sigurnošću sopstvenih prstiju. Iznenada, nečije ruke su mu gurnule glavu i lice mu je tresnulo o sto.
Marti je čuo tresak i osetio bol u nosu. Pokušao je da vrisne, ali jezik kao da mu je zadebljao. Ruke su ga čvrsto držale, pritiskajući mu usta i oči o sto. Onda su ga povukle unazad i u njegovom vidnom polju se pojavilo Delgadovo lice.
Možda da potražite još malo – rekao je Delgado.
Marti se nakašljao i osetio kako mu nešto toplo curi iz nosa. Drhtavom rukom posegnuo je u džep i izvadio crni žeton, ukraden malo ranije, vredan petsto evra.
Delgado je zgrabio žeton i klimnuo glavom agentu. – Luis je video kako ste ga ukrali iz kutije za žetone jednog igrača. – Nasmejao se podrugljivo i stavio žeton u džep. – Ne brinite, pobrinuću se da bude vraćen vlasniku.
Luis se zakikotao i pustio ga. Martijeva koža je lepljiva. Pipnuo je nos i ustuknuo. Kakvo sranje! Sve ovo zbog tričavih petsto evra. Na sekund je zatvorio oči. Tričavi ili ne, njima bi platio dug za zakupninu i od ostatka živeo još nekoliko nedelja.
Otvorio je oči i nadlanicom pritisnuo krvavu usnu. Delgado je uzeo crvene žetone i nehajno zveckao. Onda ih je stavio u džep. Martijeva ruka se zaustavila na pola puta do usta. Posmatrao je Delgada kako uzima gotovinu iz njegovog novčanika pa stavlja i nju u džep.
Hej! – Marti je krenuo da ustane. – To je moje!
Delgado je izvio obrve. – Vi ste lopov. To smo upravo dokazali.
Oduzimam ono što je ukradeno.

Bacio je izanđali novčanik na sto. Marti je stisnuo pesnice.
Ne možete dokazati da sam ukrao. To je samo vaša reč protiv moje.
Stvarno? Možda smo vas snimili kamerom.
Glupost.
Marti i Delgado su se streljali pogledima. Ovo im je verovatno unosan posao sa strane, pljačkanje sitnih prevaranata. Ipak, blef se ponekad isplati. U Gran kazinu postoji na stotine kamera, pa ipak, nije svaki ugao pokriven. Radnici koji nadziru ponekad moraju da spaze sumnjivu radnju da bi znali šta da prate kamerom.
Zapravo, u tako punom kazinu, Martiju je možda i uspelo da ostane neprimećen.
Delgado je ponovo prezrivo iskrivio usne. – Stvarno mislite da možete da prevarite kamere?
Hej, samo kažem da je vaš drugar Luis možda pogrešio.
Hoćete da vidite sebe u akciji? – Delgado se nasmejao ironično i zatim pucnuo prstima ka Luisu. – Qué mesa?
Mesa cinco. – Sto broj pet.
Delgado je zgrabio telefon i odsečnim glasom izdao naređenje sagovorniku. Martijev španski nije bogzna šta, ali on se nada da će se sada prvi put potruditi da pogledaju snimak.
Delgado je završio razgovor. Zatim je uperio daljinski upravljač prema TV ekranu na zidu i na njemu se pojavio kazino. Naslonio se na naslon i zavrteo stolicu.
A sada da vidimo kako operiše ljigavac.
Marti se uhvatio za okovratnik i netremice posmatrao ekran. Bez tona, prostor za rulet izgleda statično i dosadno; samo gomila elegantnih mutavaca što bacaju žetone po čoji. Eno i njega, vrzma se pored stola broj pet.
Plava kosa mu je raščupana, koža preplanula od sunca. Marti je posmatrao sebe kako flertuje sa zgodnom riđokosom, ponovo osetivši uzbuđenje zbog njenog blagonaklonog odgovora na njegove otrcane fraze.
Onda je video metu: dežmekast, velikih usta kao u žabe krastače. Luis je pokazao prstom ka ekranu.
Esta es. – Eno ga.
Gledali su kako onaj žaboliki gura riđokosu u stranu i stavlja joj žeton u dekolte da je ućutka. U Martiju bes kulja čak i sada dok to gleda ponovo.

Zna šta se zatim dogodilo, iako se to na ekranu ne može videti. Otvorio je usta i hteo da se umeša, ali nije rekao ništa kada je video njen molećivi pogled. Shvatio je poruku. Oni su nekakav par. Da se umešao, devojka bi možda kasnije bila u nevolji. Obuzdao je bes i osvetio se onako kako je jedino znao.
Marti se zagledao u svoj lik na ekranu. Za koji trenutak, približiće se žabolikom i sačekati da se ovaj nagne ka šemi na stolu i ostavi kutiju sa žetonima nezaštićenu. Prosto kao pasulj za spretnog kradljivca žetona. Na ekranu se pojavila grupa japanskih turista i krenula ka stolu. Marti je video Luisa kako stoji kao panj na drugoj strani i posmatra.
Prisetio se nečega. Gledao je u turiste i setio se kako su mu zakrčili put kada je hteo da ode od stola. Netremice je posmatrao kako se kreću preko kazina u grupi. Uskoro će ga u potpunosti zakloniti. Pri takvom zaklonu, kamera neće uhvatiti njegov mađioničarski potez.
Naslonio se i odahnuo. Onda mu je srce zakucalo brže jer se setio još nečega.
To je Frankov sto.
Prokletstvo.
Želudac mu se stegao. Za trideset sekundi otkriće Frankov potez. Marti je promatrao kockare i video Debeljka na svom mestu. Eno i Kauboja kako stavlja ulog od petsto evra.
Marti je prešao šakom preko usta. Već nedeljama prati to đubre Franka i ima nadimke za sve članove njegove grupe. Ponovo je primetio lepu tamnokosu kako stoji sa strane. Video je da je opazila Debeljkovo trljanje očiju i njegov brzi znak za povlačenje, ali čini se da ona ne učestvuje u operaciji. Možda nadgleda? Ipak, ko bi bio toliko glup da se zameri Franku?
Krišom je pogledao Delgada. Taj majmun ga ima u šaci, ali ne zbog onoga što on misli. Ako pusti da snimak ide dalje, Marti će se verovatno izvući. Međutim, otkriće Franka.
Posmatrao je točak ruleta i ubrzano disao. Gde se kocka, tamo se i vara. A gde se vara, ima mnogo novca. Martiju ne ide dobro već deset godina, a već neko vreme mu je jasno da je njegov jedini izlaz da skuplja mrvice s Frankovog stola.
Podigao je ruke. – Dobro, zaboravite, u pravu ste. Delgado je začkiljio. Marti je oblizao usne i nastavio.

Ukrao sam glupi žeton. Možete zaustaviti prokleti snimak.
Delgado se zacrveneo. Polako je ustao i obišao oko stola, ne odvajajući pogled od Martija.
Mislite da možete da pravite budale od nas? Da traćite naše vreme? – Pucnuo je prstima ka Luisu. – Možda bi trebalo da vam pokažemo kako prolaze lopovi u ovom kazinu.
Luis je zgrabio Martija za ruke i savio mu ih iza leđa. Mišići u Martijevim ramenima su pucali od bola. Delgado je hodao prema njemu i zavrtao rukave. Marti se unervozio.
Tamo na ekranu, onaj gad Franko izvodi svoj potez, a Marti će nastradati jer ga pokriva. Znoj mu se sliva niz lice.
Ali dobro.
Naposletku, nekada davno bili su prijatelji.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Sakrij me

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 10:01 am





3.

Hari se lakta kroz gomilu, prateći gojaznog čoveka kaldrmisanim ulicama Starog grada.
Iz barova prepunih turista čuje se zveket čaša, a u vazduhu se oseća slankasti miris kobasica. Hari ne ispušta iz vidokruga priliku ispred sebe. Verovatno ima pedeset kilograma viška, ali to ga ne usporava.
Požurila je i pokušala da utvrdi gde se nalazi. Orijentacija joj nikada nije bila jača strana, a nije tu dovoljno dugo da bi zapamtila lokalna obeležja. Posmatra građevine u srednjovekovnom stilu. Natpisa ima mnogo, ali većina je na baskijskom, s nečitljivim slovima X i K.
Ispred nje, gojazni čovek se kreće poput šlepera, ostavljajući iza sebe prazninu među prolaznicima. Naglo je skrenuo udesno i Hari je pošla za njim u još jednu fenjerima osvetljenu uličicu.
Setila se kako je zagladio kosu u kazinu. Ako se ne vara, to je bio neki znak, signal za saučesnike da prekinu operaciju i napuste kazino. Sada se verovatno zaputio ka nekom skloništu za vanredne situacije ili ide kući.
Samo ne napuštajte kazino. Ništa vam se ne može dogoditi pred kamerama.
Brzo je pogledala preko ramena. Tek da registruje adresu. Tako će barem imati nešto za Rivu pre nego što da otkaz.
Hari je ustuknula. Mučna joj je pomisao da se povuče s posla, ali ona Rivi zapravo i ne treba. Hari je stručnjak za kompjutersku bezbednost, za istraživanje upada u forenzičke i bezbedonosne sisteme u krivičnim i građanskim parnicama. To je barem zvanična verzija. Zapravo, od devete godine je haker i u tome je njen talenat. Međutim, ma kakve da su njene kvalifikacije, svakako nije sposobna da raskrinka lanac kockarskih prevaranata.
Uzdahnula je nabadajući po kaldrmi. Lavirint uličica podsetio ju je na Templ bar u Dablinu, takozvanu boemsku četvrt, mada je ova kaldrma zgodnija za hodanje. Kad je pomislila na rodni Dablin, setila se još jedne neprijatnosti. Otkako se vratila iz Kejptauna pre nekoliko meseci, nije uspevala da se uklopi u rodni grad. Sve joj je tu: roditelji, sestra, prijatelji, posao. I Hanter, naravno. Istražitelj koji je nedavno uzburkao njena osećanja i pokrenuo nešto što nije mogla potpuno da rastumači. Bez obzira na sve,

činilo joj se da je na pogrešnom mestu. Kao da je deo slagalice spakovan u pogrešnu kutiju.
U jednom od retkih telefonskih razgovora s majkom shvatila je i zašto.
Ti si skitnica, baš kao tvoj otac – majka je rekla. – Tri puta si se selila za godinu dana. Različita mesta boravka, različite zemlje, različiti poslovi. Tako radiš i s muškarcima? Skačeš iz jednog kreveta u drugi?
Obrazi su joj se zažarili kad se setila toga. Bože, zar majke ne bi trebalo da su na našoj strani? Njen neprijateljski stav ju je barem naterao da sagleda stvarnost. Harin osećaj otuđenosti nije nimalo neuobičajen. Ništa ne može da vas natera da se osećate odbačenim u sopstvenoj porodici kao bezosećajna majka.
Iza sebe je čula kako se staklo razbilo o kaldrmu. Hari se probijala kroz gomilu turista, još uvek držeći na oku debeljka. Bole je noge i verovatno gubi vreme. Možda je on samo običan kockar i nema nikakve veze s Frankom Čavezom.
Čkiljila je u uličicu. Debeljko je pogledao preko ramena. Zatim je pognuo glavu, ubrzao i povećao razdaljinu između njih. Hari se namrštila. Da li ju je video?
Usporila je, lutajući pogledom po zamršenom lavirintu ulica. Iznad nje nižu se balkoni od kovanog gvožđa, a na kraju svake uličice vidi se toranj gotske crkve. Žmarci je podilaze. Daleko je od poznate zone i to je zabrinjava.
Osećaj u stomaku joj govori da se vrati. Ima li svrhe pratiti tipa koji zna da ga uhodite? Usporila je i posustala pred tom zamisli. Najednom, debeljko je stao i okrenuo se.
Hari se naglo zaustavila. Ruke su joj se naježile. On pilji pravo u nju. Pogledao je preko njenog ramena i razrogačio oči. Zatim se okrenuo i požurio niz ulicu.
Hari se okrenula oko sebe. Šta je to video? Gledala je po uskoj sporednoj ulici i tražila nešto što se ne uklapa. Zagledala je turiste i lokalne ulične prodavce, ali nije videla ništa neobično.
Da li ga još neko prati?
Osvrnula se. Samo što nije nestao i ona je potrčala za njim, iako nije znala šta dalje. Pratila ga je do kraja ulice i obrela se na prostranom trgu. Trg sa svih strana okružuju kamene zgrade s balkonima poređanim kao sedišta u amfiteatru. U prizemlju, oko trga se prostire kolonada s mračnim,

zasvođenim prolazima.
Hari se opustila. Najzad mesto koje zna: Stara gradska korida, Trg Ustava.
Usporila je i hodala gledajući unaokolo. Tu je manja gužva i odjekuje kao u praznoj crkvi. Iznad prozora sa zatvorenim kapcima još uvek se vide brojevi iz vremena kada su se balkoni naplaćivali kao sedišta.
Hari je ugledala debeljka kako žuri da se skloni u prolaz ispod svodova. Oklevala je. Prolazi su mračni, bez obzira na svetiljke postavljene duž kolonada. Bolje da se drži otvorenog prostora. Osim toga, mora da se pojavi pre ili kasnije, ako hoće nazad na ulicu.
Pošla je preko trga, paralelno sa zasvođenim prolazom, i pratila njegovu krupnu priliku kako hoda po svetlu i senci naizmenično. Glasovi odzvanjaju na akustičnom trgu i Hari je, na trenutak, začula urlanje publike željne krvi u koridi. Kroz glavu joj je prošla slika: životinja drhti, ranjena i iskasapljena; ne preostaje joj ništa drugo nego da stoji tu i iskrvari. Stresla se i odagnala tu sliku. Otac ju je kao dete odveo na koridu. Tada je prvi put videla nasilnu smrt.
Trepnula je i pogledala ka prolazima čekajući da se tip pojavi. Stala je, pogleda prikovanog za svodove.
Nema ga.
Majku mu. Da se nije vratio? Okretala se oko sebe i tražila po trgu.
Ništa.
Dođavola.
Hari se zagledala u mračni zasvođeni prolaz. Ježi se od pomisli da uđe tamo. Čvrsto je stisla pesnice, prešla preko trga i zakoračila tamo kuda je debeljko prošao. Sada je trg gotovo prazan. Dok hoda, koraci odzvanjaju kao u kapeli, a jeza joj prolazi niz kičmu. Onda je iza sebe čula nešto poput krkljanja i okrenula se.
Debeljko sedi naslonjen na stub. Zuri u nju razrogačenih očiju, kao da će je svakog trenutka optužiti za nešto. Onda je spazila krvavi rez na vratu i vrisnula.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Sakrij me

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 10:01 am




4.

Daleko ste od kuće, gospođice Martinez.
Hari je posmatrala istražitelja naslonjenog na radni sto ispred nje. Listao je njen pasoš i raširio nozdrve, kao da je među stranicama pronašao nekog mrtvog insekta.
Kažem vam – rekla je. – Tu sam zbog posla.
Pomerila se u stolici. Uostalom, Riva jeste jedan od razloga za njen boravak tu. Istražitelj je prekorno posmatra. Liči na orla, s blago kukastim nosem i primaknutim očima.
Zove se Vasko. Inspektor Ercaince, baskijske lokalne policije, već je četvrti s kojim razgovara o sinoćnjim događajima.
Pogledao je u priheftani izveštaj, verovatno njenu potpisanu izjavu. Zadrhtala je od umora. Policija ju je ispitivala do tri ujutru i opet su počeli ubrzo nakon doručka. Već je predveče, a ono malo sna bilo je isprekidano slikama krvavih, iskasapljenih bikova.
Već ste dolazili u San Sebastijan.
Hari se namrštila. To zvuči kao optužba. Osim toga, kako zna?
Davno – rekla je. – Otac me je dovodio kao dete. On je rođen ovde.
Imate li rodbinu u gradu?
Otresla je nepostojeću trunčicu sa suknje. – Nisam sigurna.
Tih putovanja iz detinjstva sećala se kao kroz maglu. Starija sestra, Amaranta, takođe je dolazila s njom, međutim, iz nekog njoj nepoznatog razloga, majka nikada nije htela da pođe s njima. Hari se igrala kaišem od torbe. Porodične veze sa San Sebastijanom bile su još jedan razlog da prihvati posao, ali do sada nije našla vremena za prijatne porodične skupove.
Osetila je čudnu prazninu u stomaku. Otuđenje u Dablinu ostavilo je u njoj prazan prostor. Uhvatila je sebe kako preispituje prošlost kao da će joj to pomoći da ga popuni: nomadsko detinjstvo u Dablinu, kada su njihove finansije oscilirale u zavisnosti od očevog kockanja; selidba iz kuće u kuću u skladu sa zaradom; prestižne kuće, jeftine sobe, česte promene škola. Shvatila je da ima veoma malo dragocenih uspomena na dom, onih što ih ljudi nazivaju nostalgijom i što njihova srca vezuju za neko mesto.
Steglo joj se grlo te je progutala pljuvačku. Posao u San Sebastijanu se

pojavio u pravom trenutku. Nikada nije u potpunosti istražila špansku stranu svoje ličnosti i sada je verovatno krajnje vreme da to učini.
Vasko joj je bacio pasoš u krilo i vratio se iza stola. Posmatrala je njegovu visoku, elegantnu priliku; skupo odelo i zalizanu kosu. Prvi pripadnik lokalne policije s kojim je razgovarala bio je uniformisani policajac, sav neuredan usled prekomernog posla. Ovaj više liči na političara nego na policajca.
Dok je sedao za sto, zadigao je krajeve sakoa kao pijanista pre nastupa.
Ispričajte mi još jednom zašto ste ga pratili.
Engleski mu je odličan, gotovo kao da je pohađao Iton. Ostali policajci su jedva dočekali da pređu na španski dok su razgovarali s Hari, ali ne i Vasko. Pripisala je to njegovoj gordosti, ali, istini za volju, njegov tečan engleski ostavlja utisak. Hari je uzdahnula.
Već sam objasnila da sam ga videla…
Znam šta ste videli. Molim vas, odgovorite mi na pitanje. Zašto ste pratili baš njega? Zašto niste pratili čoveka za koga kažete da je pokupio dobitak?
Hari se setila Amerikanca s busenom guste prosede kose kako čeka u redu na blagajni. – Dobio je veliku sumu novca. Pod pretpostavkom da kazino posluje po zakonu, najpre je morao da ispuni formulare i pokaže lična dokumenta pa tek onda da unovči toliku količinu žetona.
Pa?
Hari je slegla ramenima. – Mislila sam da ga kazino već ima na oku. Onaj drugi je bio nepoznata u jednačini. – Za trenutak ju je napustila živahnost, vratila se na Staru koridu: širom otvorene oči koje pilje u nju; prerezano grlo. Progutala je pljuvačku. – Jeste li ga identifikovali?
Vasko je netremice gledao u nju poput orla i ćutao. Onda je rekao: – Kako znate Rivu Mils?
Rekla sam vam da radim za nju.
I to je sve?
Hari se namrštila. – Šta još?
Dakle, zvala vas je iznebuha. Poslovna žena iz Amerike koja živi u San Sebastijanu odlučila je da angažuje stručnjaka za kompjutersku tehnologiju iz Dablina. – Nagnuo se k njoj. – I to ste sasvim slučajno baš vi.
Nije me zvala iznebuha. Preporučila me je zajednička prijateljica.
Koja prijateljica?

Zove se Roslin Blumberg. – Hari ga je posmatrala kako zapisuje ime.
Trgovac dijamantima iz Njujorka. Moj otac je poznaje godinama, a ispostavilo se da je Riva njena mušterija.
Hari se iznenadila kada je čula da ju je Ros preporučila. Razišle su se neprijateljski pre nekoliko meseci u Kejptaunu. Usled nekih komplikovanih okolnosti, u tom trenutku nerazmrsivih, Ros je pomislila da je Hari kradljivica. Hari inače ne obraća pažnju na to šta drugi misle, ali za nju je Ros neko vreme bila zamena za majku. Kako god bilo, boli je to što su je odbacile dve majke, jedna za drugom.
Vasko je bacio na sto fotografiju veličine dvadeset s dvadeset pet centimetara. – Pogledajte dobro. Bio je vaš zemljak.
Hari se sledila. Lice gojaznog čoveka na fotografiji je okruglo kao mesec. Svetle oči, naduven i bled kao testo. Vrat se ne vidi, ali čovek je verovatno bio mrtav kada su ga slikali. Želudac joj se zgrčio.
Vasko je olovkom dotakao fotografiju. – Zvao se Stiven Makardl. Da li vam to nešto znači?
Ne.
Pronašli smo svašta o njemu. Trideset četiri godine, rođen u Belfastu. Počeo je obavljajući poslove za grupe koje su se odvojile od Ire, kasnije je radio za kolumbijske pobunjenike, PLO, čak i za naše baskijske separatiste.
Hari se namrštila, setivši se nezgrapne prilike kako se gega ispred nje sporednim ulicama. – Bio je terorista?
Bio je haker, gospođice Martinez. – Vasko je strelja pogledom. – Baš kao i vi.
Hari je izvila obrve. Htela je da odgovori nešto, kada su se vrata otvorila. Nizak, punačak čovek ušao je u sobu vukući noge i stavio fasciklu na sto. Zurio je u Hari. Srednjih je godina, neobrijan i mlitave kože. Glava mu je prevelika naspram tela, mada se to možda čini zbog mnoštva tamnih kovrdža nalik na runo. Seo je pored zida, ne skidajući pogled s nje. Vasko je nastavio kao da se ništa nije desilo.
Makardl je radio za svakoga ko dobro plati.
Hari je oklevala. Nervozna je zbog upornog pogleda pridošlice.
Pročistila je grlo.
Šta je to radio?
Pomagao im da finansiraju operacije.
Hakovanjem?

Vasko je slegao ramenima. – Teroristi se finansiraju na različite načine. Droga, krijumčarenje, otmice, prostitucija. Sada su na listu dodali i sajber kriminal.
Uzeo je fasciklu i prevrtao po njoj. Činilo se da ima još fotografija.
Izvukao je jednu i proučavao je, rekavši:
Makardl je imao impresivnu hakersku biogrfiju. Upad u kompaniju za kreditne kartice, pljačkanje mašina za gotovinu, reketi za sajber zaštitu. – Poput predatora se zagledao u nju preko fotografije sa sjajnim finišom. – Mada, vi znate više o tome nego ja.
Hari je začkiljila. – Slušajte, ne sviđa mi se kako… Vasko je tresnuo fotografiju na sto. – Ko je ovaj čovek?
Hari je žmirnula. Prepoznala je rumeno lice Amerikanca iz kazina.
Taj je pokupio dobitak. Ne znam kako se zove.
A ovo?
Bacio je na sto još jednu fotografiju, portret žene. Tridesetak godina, lepa brineta, mada je slojevi šminke prekrivaju poput vela. Hari je odmahnula glavom.
Nikad je nisam videla.
A njega?
Još jedna fotografija: čovek u kasnim četrdesetim, kratke svetle kose, obrva pobelelih od sunca. Lice kao da je umrljano pegama.
Hari je opet odmahnula glavom. – Ne. To je Franko Čavez?
Vasko je skrenuo pogled. Njegov kudravi kolega pored zida promeškoljio se u stolici. Vasko je najzad rekao:
Nismo identifikovali Franka Čaveza.
Aha. – Hari je gledala jednog pa drugog, pokušavajući da dokuči zašto su zabrinuti. – Ovi ostali su članovi prevarantskog tima koji operiše po kazinima?
Mislimo da jesu.
Šta će im haker? Da li zaista koriste kompjutere prilikom varanja?
Možda. – Vasko je nakrivio glavu kao da je odmerava. – Ili im haker treba za nešto drugo.
Hari je začkiljila. Na šta aludira? Nagnuo se i pogledao je pravo u oči.
Znamo dosta o vama, gospođice Martinez. Isturila je bradu. – Šta na primer?
Stupili smo u kontakt s vašom policijom u Dablinu. Mnogo su nam

pomogli. – Vasko se zagledao u nju poput ptice grabljivice, a Hari se oduprla želji da se uzvrpolji. – Počeli ste vrlo mladi. Ako sam dobro razumeo, provalili ste u sistem berze kada ste imali samo trinaest godina.
Hari je razrogačila oči. Kako zna za to, dovraga? Nisu je tužili. To je bio dečji nestašluk, ništa više. Vasko i dalje priča.
Zatim, nedavno, onaj problem s nestankom nekoliko miliona evra na Bahamima. Posle toga, dijamanti u Kejptaunu. Takođe nestali.
Harin mozak radi sto na sat. Više puta je bila opasno blizu krađe, ali imala je svoje razloge, i to dobre. Problem je što to ne može da dokaže. Doduše, ne mogu ni oni. Stisla je pesnice.
Nikada nisam bila uhapšena.
Ali vaš otac jeste. Ležao je u zatvoru šest godina zbog insajderskog trgovanja, zar ne?
Hari je gledala otvorenih usta. Šta on to radi? Pokušava da je optuži za nešto? Za šta?
Geldi!
Hari je pogledala u nepoznatog čoveka pored zida. Naglo je ustao. Lice mu je bezizrazno, dok na baskijskom sipa bujicu reči koje zvuče kao naredba. Vasko ga je prekinuo, rukom mu pokazavši da ućuti. Onda se ponovo okrenuo ka Hari.
Jeste li razgovaralil s Rivom Mils otkako je Makardl ubijen? Hari ga je netremice posmatrala. – Ne, nisam imala priliku.
Onda nemojte.
Molim?
Obišao je sto i krenuo k njoj. Srce joj je preskočilo. Iza njega, kolega je vrteo glavom.
Imate neobičnu kombinaciju znanja, gospođice Martinez. – Vaskov pogled je nemilosrdan. – Razmislite malo. Profesionalni haker koji se dobro snalazi u kazinu. Polu-Irkinja, polu-Špankinja. Bije vas glas da ste blefer i lažljivica, da ne spominjem nadmudrivanje policije. Čak vam je i otac zatvorska ptičica. Ovo je zaista retka prilika.
Hari ga je pogledala nepoverljivo i polako odmahnula glavom. Ne zato da bi porekla optužbe, jer one su uglavnom tačne, već da se odbrani od onog što će uslediti.
Imam predlog za vas. – Vasko se nadvio nad nju kao neka elegantna grabljivica. – Hoću da vam dodelim tajni zadatak, gospođice Martinez.

Hoću da zauzmete Makardlovo mesto.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Sakrij me

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 10:01 am





5.

To je ludost. – Hari je zurila u Vaska. – Ne znam ništa o tajnim operacijama.
Čak i dok to izgovara, pita se da li je to istina. Iskreno, uvek ju je pomalo privlačila pomisao da bude neko drugi. Naposletku, celo detinjstvo je provela živeći dvostruki život.
Vaskov telefon je zazvonio. Podigao je ruku kao da reguliše saobraćaj i otišao s druge strane stola da se javi. Hari se uvalila u stolicu i čekala letimično pogledavši u pravcu njegovog kolege, koji ponovo sedi pored zida. Gleda je mrko s druge strane kancelarije, sastavljenih obrva nalik na dve četke. Sklonila je pogled. Vasko ga ignoriše, ali ima nešto kod njega što Hari ne može da zanemari.
Čačkala je nokat i razmišljala o dvostrukom životu. Setila se kako je izgledala kao dete: razbarušene kose i stisnutih pesnica, kao da se sprema za neki iznenadni okršaj. Drugima se predstavljala kao Hari Pepeljuga, koju majka posle škole drži samu u sobi kako ne bi morala da priča s njom. Ostatak vremena, Hari je bila Pirata. Provodila je besane noći i sedela za kompjuterom u mraku, lutajući po elektronskom podzemlju. Satima je preko sporih modema razmenjivala ideje i skidala hakerske programe. Kao Pirata, bila je svemoćna i uživala poštovanje svojih briljantnih drugova. Kao Hari bila je daleko više sputana.
Vasko je završio razgovor, pogledao na sat i tako joj dao do znanja da ima mnogo posla. Nagnuo se nalaktivši se na sto.
Ovo je veoma važan slučaj, gospođice Martinez. Nadgledamo tu grupu već mesecima. Hoću da znam šta smeraju, a vi nam možete pomoći.
Obratili ste se pogrešnoj osobi.
Ovo je globalna istraga. – Ispravio je ramena. Da je ptica, nakostrešio bi perje na grudima. – Radi se o međudržavnoj saradnji, istrazi na veoma visokom nivou. Uključena je Amerika, Hong Kong, veći deo Evrope, čak i vaše vlasti u Irskoj.
Hari je čkiljila u njega. – Zbog grupe kockarskih prevaranata? Odmahnuo je rukom. – Varanje u kazinima je samo sporedna aktivnost.
Oni se bave nečim drugim, mnogo ozbiljnijim. A ja želim da saznam šta je to.

Ja nemam potrebnu obuku za takav posao. To neće uspeti.
Vasko ne obraća pažnju na nju. Prebira po fotografijama na stolu. – Znamo da su povezani s drugim kriminalnim organizacijama. Tako smo ih i otkrili. – Našao je Makardlovu fotografiju i dodirnuo je manikiranim kažiprstom. – Hoću da znam zašto su angažovali hakera.
Hari je pogledala u beživotne oči na fotografiji. Osetila je drhtaj, čudnu mešavinu straha i radoznalosti. Ipak, ugušila je oba osećanja. To nema nikakve veze s njom.
Vasko još uvek priča.
To će biti kratka i precizna infiltracija. Ništa dugotrajno niti razvučeno. Namestićemo tako da vas uzmu kao zamenu za Makardla. Pričaćete s njima, saznati ko im je meta, šta žele da radite i zašto. Onda možete nestati. Brza akcija. Naravno, dobro ćemo vam platiti.
Hari je podigla glavu. – Žao mi je, ali ja se time ne bavim.
Vasko je ćutao. – Možda bi trebalo da razmislite. Zaboravljate da se nalazite u nezgodnom položaju.
Molim?
Pratili ste Makardla sve dok nije ubijen. Na snimcima u kazinu vidi se da ste pošli za njim kad je izašao iz zgrade. Kako kažete, pratili ste ga ulicama sve do trga, gde je neko čekao u zasedi i ubio ga.
U Harinom mozgu je nastao kratak spoj. Neuronska veza je negde zakazala i ona nekoliko trenutaka nije mogla da razume reči koje je čula. Čkiljila je u Vaska vrteći glavom.
Vi znate zašto sam ga pratila. Ne mislite valjda da sam umešana u njegovo ubistvo?
Ne, ne mislim. Ipak, moram da sprovedem temeljnu istragu. Moji ljudi će morati da istraže vašu prošlost, provere vašu porodicu, vašeg oca, uključe irske vlasti. To je dugačka i komplikovana procedura. Kako čujem, vaši odnosi s irskom policijom već su prilično delikatni. – Izvio je obrvu. – Mogu fino da vam zagorčam život, gospođice Martinez.
Hari je stisla zube. – Ako mislite da…
S druge strane – nastavio je – ako budete sarađivali sa mnom, to vam može dosta pomoći da popravite reputaciju.
Hari je gledala otvorenih usta, još uvek ne shvatajući šta joj priča.
Vasko pilji u nju ne trepćući, čini se da nema kapke na očima. – Ovaj slučaj mi je veoma bitan. Nameravam da ga rešim ovako ili onako. Od vas

zavisi kako ćete se iz ovoga izvući.
Podigao je manžetnu i pogledao u ručni sat, još jednom teatralno proveravajući koliko je sati.
Imam sastanak. – Ustao je i pokazao prema kolegi pored zida. – Ovo je istražitelj Zubiri iz naše jedinice za tajne zadatke. Popričajte s njim i kažite mi šta ste odlučili.
Zgrabio je akten-tašnu sa stola i strojevim korakom izašao iz sobe. Hari gleda za njim, dok bes kulja u njoj. Samo joj još treba da bude umešana u ubistvo. Međutim, Vasko je ima u šaci. Škrguće zubima. Može da bude ili osumnjičena ili mamac na tajnom zadatku: i to joj je neki izbor?
Naslonila se i teško uzdahnula. Tišina posle Vaska je preteća poput zatišja pred povratak rušilačkog talasa. Sumnjičavo je pogledala ka istražitelju pored zida. Sedeo je u zgužvanom odelu, pognutih ramena. Čini se da trenutno nije raspoložen da nastavi tamo gde je njegov šef stao.
Hari je razgledala Vaskovu kancelariju, ovlaš primetivši uredne police i raspremljen sto. Setila se Hanterove dablinske kancelarije: prljave šolje, pretrpane kadice, uvijeni samolepljivi papirići za poruke vire iz fascikli kao jezici. Zamislila je njegovo lice, izduženo i umorno, prosedu kosu kratko ošišanu kao u školarca. Čeka da naiđe talas nostalgije.
Ali nema ga.
Možete ići.
Hari je izvila obrve. Zubiri je polako krenuo ka stolu, neuredne kovrdže mu štrče na glavi kao federi. Skupio je fotografije.
Ovo nije posao za vas – rekao je tiho. Njegov španski naglasak ima prekookeansku primesu koja verovatno potiče od gledanja američkih televizijskih programa.
Hari je pogledala prema vratima. I Zubiri je pogledao i slegao ramenima.
Zašto biste se petljali u ovo? Samo da bi on dobio pohvale od šefa? – Otpuhnuo je.
Hari je čačkala nokat, ali se nije pomerila. Posmatrala ga je kako stavlja fotografije u fasciklu. Makardlovo naduveno lice nestalo je s ostalim fotografijama. Nagla se i dalje sedeći u stolici.
Ko su ti ljudi? Zašto su vam toliko bitni?
Zubiri je odmahnuo rundavom glavom. – To se vas ne tiče.
Inspektor Vasko je pričao o zločinačkim organizacijama. O kakvim se

to zločinima radi?
O svakakvim. Najgorim. Droga, trgovina ljudima, ucene, oružane pljačke, prevare. – Tresnuo je fasciklu o sto. – Ovi ljudi se pojavljuju u mnoštvu nepovezanih slučajeva.
Operišu iz San Sebastijana?
Zubiri je slegao ramenima. – Španija je uvek bila privlačna zločincima.
Zbog trgovine drogom?
Zbog svačega. Španija je ulaz u Evropu, naročito za Marokance i Kolumbijce. Latinoamerikancima je zgodno što imaju isti jezik i kulturu. Čak i italijanski klanovi smatraju Španiju za drugu kuću.
Mislila sam da se sve vođe kriminalaca kriju na jugu. Na Kosta del solu. Ne ovde na severu.
Zubirijeve crne oči gledaju pravo u nju i Hari se meškolji u stolici. Odugovlači i svesna je toga. Rastrzana je između instinkta za preživljavanje, koji joj govori da se povuče i nižeg poriva – radoznalosti. Najzad joj je odgovorio.
Severozapad ima dugu istoriju trgovine s Kolumbijcima. Međutim, na galicijskoj obali je povećan oprez. Sada su se kriminalci prebacili na luke u Euskadi. U Baskiji, mojoj zemlji.
Hari je žmirnula. Unervozila se od njegovog prodornog pogleda.
Pokazala je ka fascikli na stolu.
I kako se tu uklapaju prevaranti?
Ko zna? Dileri, kuriri, posrednici, plaćene ubice.
Plaćene ubice. Bože! Pred očima joj se pojavilo Makardlovo bledo lice i krv što šiklja iz prerezanog grla. Osetila je mučninu.
Šta mislite, ko ga je ubio?
Zubiri nije morao da pita na koga misli. – Ne znamo. Ali zašto bi vas bilo briga? – Nagnuo se i oslonio prstima o sto. Nadlanice su mu tamne i dlakave. – Makardl vam nije značio ništa. Bio je samo debeli irski haker koji je radio za kriminalce.
Hari je ustuknula. U grudima je osetila tračak krivice. Zna da je otpisala Makardla. Nije o njemu razmišljala kao o osobi. Ako ćemo pravo, nije joj se dopao, a nisu nikada ni razgovarali. Nazvala ga je „debeljko“ i zatim ga našla mrtvog.
Podigla je pogled ka Zubiriju. – Šta još znate o njemu? Slegao je ramenima i ispravio se. – Znamo dosta.

Jel’ bio dobar u svom poslu?
Još jednom je slegao ramenima. – Kažu da jeste. Počeo je da hakuje kao dete. Provalio je u školske mreže, petljao po telefonskim sistemima i slično.
Hari je pogledala u pod kao da želi da sakrije sopstvenu sumnjivu prošlost koju bi Zubiri mogao da vidi u njenom pogledu. On je nastavio:
Možda bi se tu i završilo da nije bilo njegove sestre. Dugovala je novac, pošto je bila heroinski zavisnik. Makardl se dogovorio s njenim dilerima u Belfastu da otplati njen dug radeći za njih.
Kao haker?
Zubiri je klimnuo glavom. – Uzalud se upleo u to. Nekoliko nedelja kasnije pronašao je sestrino telo u nekom starom stovarištu. Predozirala se. Igla joj je još bila u veni.
Bože. – Hari je zažmurila na tren pokušavajući da odagna tu sliku. – Nastavio je da radi za njih?
Kada jednom uđete u to, teško ćete izaći. Dovoljno je opasno što ih poznajete i znate čime se bave. Drže vas u šaci. Pokušajte da odete i završićete u jarku.
Koliko dugo je radio za njih? Zubiri je ućutao. – Osamnaest godina.
Kada je izračunala, Hari je razrogačila oči. Makardl je imao trideset četiri godine. Što znači da je prodao dušu kada mu je bilo samo šesnaest. Vrtela je glavom i setila se sebe u tim godinama: krila se iza nadimka Pirata, vežbala hakovanje. Baš kao i Makardl.
Pirata: španska reč za gusara. Samo radoznali istraživač elektronskih okeana koji pomera granice tehnologije. Ipak, nije sve bilo baš bezazleno. Upadala je u bezbedonosne sisteme, ulazila tamo gde drugi nisu hteli. U duši joj je gorela vatra istinskog gusarstva i trudila se da ne zloupotrebi svoju moć. Jedan pogrešan korak, i njena sudbina bi možda bila drugačija.
Zamalo i da bude.
Kada joj je bilo trinaeast, podlegla je iskušenju i provalila u dablinsku berzu. U naletu adrenalina, protivzakonito je izmenila finansijske podatke. Vlasti su je otkrile, ali ju je spasao mentor od koga je naučila o etici hakovanja. Od tada se pridržava etičkog kodeksa.
Dobro, manje-više.
Hari je pogledala u fasciklu s fotografijama. Da su okolnosti bile drugačije, da li bi i ona završila kao Makardl? Kao plaćeni haker koji je

radio za pogrešnog klijenta?
Zubiri je pratio njen pogled, a onda je uzeo fasciklu i stavio je pod ruku.
Trebalo bi da idete. Vratite se kući. Zaboravite sve ovo.
Pa da se Vasko ustremi na mene?
Zubiri je sklonio pogled. Hari se nije pomerila.
Da se vrati kući. Ko je tamo čeka? Hanter? Majka? Nevolje s policijom? Zamislila je Vaska kako pretura po njenoj prošlosti, možda čak ispituje njenog oca. Ukočila se. Pomislila je na Makardla; na svoje španske korene; na mnoštvo zamršenih okolnosti zbog kojih je odjednom poželela da privremeno nestane i postane neko drugi.
Osumnjičena ili mamac?
Zubiri se ponovo oslonio prstima o sto, spustio veliku glavu i sada je posmatra ispod obrva.
Idite kući. Izdavati se za nekog drugog nije tako lako kao što vam se čini.
Hari ga je pogledala iznenađeno. On se još više nagnuo k njoj. Senka s njegove leve strane izgleda tako grubo kao da će sastrugati boju sa zida. Nastavio je tiho, s onim čudnim naglaskom:
Ne mogu svi da rade na tajnom zadatku. Neophodna je disciplina, kontrola. – Pesnicama se oslanja o sto. – Ne smete zaboraviti na svoju ulogu, nijedan dan, nijedan tren. Morate biti jedan od njih, smejati se njihovim šalama, raditi ono što oni rade. Ne smete pokazivati strah. – Na neobrijanom licu su mu se pojavile graške znoja. – Oni nisu kao vi i ja.
Vasko je rekao da će to biti brza akcija. Samo ću ući i izaći.
Vasko nema pojma. Nikada nije bio na tajnom zadatku. Nešto krene po zlu. Planovi se izjalove. Morate reagovati brzo.
Pošto Hari nije odgovorila, on je odmahnuo glavom i nastavio.
Bićete sami. Zaista sami. Kao nikada do sada. – Sitni mišić na kapku mu pulsira. – Na kraju dana ne možete otići kući da pričate s porodicom i prijateljima. Odsečeni ste. Izolovani. Nemate nikoga s kim možete razgovarati o tome šta vam se događa, osim svog agenta za kontakt.
Hari ga je pogledala smireno. – Hoćete li vi biti moj kontakt?
Odgovorio je na njen pogled. – Hoću. Ali ne mogu da budem vaš anđeo čuvar.
Nekoliko sekundi je piljila u njega. Njegovo neodobravanje je malo boli, mada joj nije jasno zašto. Onda je zamislila Makardlovo bledo, mrtvo

lice i polako ustala.
U pravu ste – rekla je. – Ovo se mene ne tiče.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Sakrij me

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 10:02 am






6.

Marti je dodirnuo tri špila karata u džepu, a onda podigao okovratnik da se zaštiti od vetra. Jedno je sasvim sigurno – nema ničeg kontinentalnog na severu Španije u martu.
Hodao je nogu pred nogu pored stanova i radnji s namaknutim kapcima, ka šetalištu pored reke. U vazduhu se oseća onaj čudan, slankast miris morske trave. Žmirkao je preko vode ka Bulevaru Alameda, širokoj ulici koja se prostire tik uz stari deo grada. Prstima se igrao kartama u džepu. Vreme je da napabirči nešto novca, inače će završiti spavajući u nekom ulazu.
Gazdarica ga je sinoć sačekala u zasedi. Srdita Baskijka kose ofarbane kanom napala ga je zbog neplaćene kirije. Pokušao je da flertuje s njom, da bude slatkorečiv, ali batine koje je dobio u kazinu samo su ga uvalile u još veće nevolje. Krvavog lica, izgledao je kao ulični kavgadžija. Na kraju mu je dala jedan dan da donese novac.
Marti je u unutrašnjem džepu napipao debeli novčanik. Pre nego što je izašao iz sobe, u novčanik je natrpao novinski papir i nekoliko lažnih novčanica. Novčanice su jeftine i toliko loše urađene da na dobrom svetlu ne bi nikoga prevarile. Međutim, Marti ne namerava da ih pokazuje naokolo.
Skrenuo je levo, preko mosta Zuriola, tamo gde se reka uliva u zaliv. Plima je visoka. Siloviti talasi u rukavcu prave zaglušujuću buku odbijajući se o zidove nasipa. Marti se skupio u pokušaju da se zaštiti od jakog vetra. U svakom delu tog prokletog grada čuju se talasi.
Polako hoda bulevarom. Bole ga rebra. Ono sinoć je bilo nepromišljeno, sam je kriv za tu glupu grešku. Prekršio je zlatno pravilo: nikad ne dozvoli da te odvuku u pomoćne prostorije. Trebalo je da se batrga, viče, beži, bilo šta. Marti je uzdahnuo i zavrteo glavom. Zapravo, nije hteo da ispadne bednik pred riđokosom. Prevrnuo je očima i opipao sasušenu posekotinu na nosu. Skupo je platio sopstvenu sujetu.
Na pola bulevara skrenuo je desno i ušao u splet uličica u starom gradu. Tu je senovito. Uske načičkane ulice ne dozvoljavaju večernjoj svetlosti da se probije. Zaglédao je po barovima, tražeći lak plen.
Riva ga je prva naučila da se ljudi dele na dve grupe.

Prevareni i prevaranti – kazala je i netremice ga posmatrala plavosivim očima. – Tako ti je u životu. Jedan je lukaviji od drugog, to je jedina razlika između njih.
Imala je samo četrnaest godina, samo tri godine više nego on, mada je ponekad izgledala starije. Ugrizao se za usnu, pomalo nervozan što joj protivreči.
Zar nije jedan i nepošteniji od drugog? – upitao je.
Riva je frknula prezrivo. – Nema poštenja u ovoj jednačini. Ne misliš li da bi prevareni ugrabio priliku da vodi glavnu reč kada bi se iznenada opametio? Ja se kladim da bi. Obrnuo bi ćurak dok si trepnuo. – Mahnula je glavom da skloni tanku plavu kosu s lica. – Jednostavan izbor, Marti. Prevareni ili prevarant. Vođa ili podanik. – Onda se iznenada okrenula i stisla koščate pesnice. – Znam šta bih ja odabrala.
Iz barova se čuje zveket pribora za jelo. Slatkasti miris luka golica Martijeve nozdrve. Posmatra goste kako jedu pinčo, baskijsku brzu hranu. Skrenuo je pogled. To će kasnije, kada bude mogao da plati.
U sledećem baru Marti je ugledao žrtvu: visok, mršav; krokodilčić na majici, ispeglana ivica na farmerkama. Viče nešto bledoj devojci koja upija svaku reč. Marti je prišao otvorenim vratima.
Britanski engleski mu je besprekoran. Na šanku pored sebe pretenciozno drži popunjene ukrštene reči iz Tajmsa. Mućka vino u čaši i povremeno gurne nos, njuškajući ga. Marti se nasmešio.
Gotovo svako može biti meta – jednom je rekla Riva.
Svako? – Tek mu je bilo jedanaest godina i još se nije navikao na to da je Riva uvek u pravu. – Zar nema mnogo pametnih ljudi koje ne možeš prevariti?
Ljudi svakako misle da su pametni. – Usko srcoliko lice se razvuklo u osmeh. – A takvi su najpogodnije žrtve.
Negde iza njega začula su se crkvena zvona i Marti je doneo odluku. Raščupao je kosu, olabavio kravatu pa brzim korakom ušao u bar teturajući se. U ušima mu odzvanja žamor gostiju koji pričaju španski. Ljudi negoduju dok se gura prema šanku. A onda se sudario s Englezom.
Hej, izvini, druže. – Marti je rekao pijano i uneo mu se u lice. – Nisam te video.
Englez se ukrutio. Marti je krenuo da pozove šankera, ali je umesto toga oborio Englezovu čašu.

Joj, pazi ovo.
Preko ukrštenih reči širi se fleka od riohe. Čovek se unervozio, a Marti je namignuo mišolikoj devojci pored njega.
Dobro je da mu se nije prosulo po odeći. Te lažne marke se ne peru baš lako, a?
Žena je razrogačila oči. Marti je sačekao trenutak. Onda se grohotom nasmejao hrapavim glasom i udario Engleza u nadlakticu.
Šalim se, drugar, hajde! – Marti se potapšao po grudima. – Daj da ti kupim piće.
Englez je zažmurio za trenutak. – Ne, hvala, upravo odlazimo.
Ma hajde. – Marti je raširio ruke. – Hej, znam da sam malo popio, ali proslavljam. Pogledaj… – Osvrnuo se preko ramena, zatim izvukao debeli novčanik iz džepa i bacio ga na šank. Svežanj novčanica od pedeset evra virio je iz novčanika. – Vidiš ovo? Dobio sam u kazinu. Počistio sam ih u pokeru! Znaš šta još? – Tražio je u džepu špil karata. – Ukrao sam im jedan špil za uspomenu!
Marti se još jednom nasmejao promuklo i ćušnuo Engleza po ramenu. U isto vreme je stao ispred njega da mu prepreči put i izvadio karte iz paketa.
Hej, druže, hajde da odigramo jednu ruku pokera u to piće, zabave radi. – Marti je trapavo mešao karte, ispustivši nekoliko na pod. Zatim se ispravio i nespretno podelio po pet karata. – Danas ne mogu da izgubim.
Englez se odmakao i brzo pokazao prijateljici da ispije piće. – Drugi
put.
Marti je prislonio čoveku na grudi karte koje mu je upravo podelio. –
Šta je? Plašiš se da ne izgubiš pred devojkom?
Tip je začkiljio i pogledao nadole ka grudima. Na tren je delovalo kao da je nešto video, a zatim je oklevao. Marti zna šta mu je privuklo pažnju. Karte su neuredno poređane, tako da čovek može da vidi one koje su mu podeljene.
Teško je ne primetiti četiri kralja.
Polako, Englez je uzeo karte od Martija i stavio ih na šank licem nadole. Pokrio ih je rukom. Marti se okrenuo na drugu stranu, kao da traži piće, i naizgled slučajno otkrio svoje karte. Marti zna šta je Englez video: tri žandara i dve slabe karte. Marti se okrenuo nazad, a tip je krišom pogledao u pod.
Još si kukavica? – Marti je uzeo novčanik i iz svežnja izdvojio jednu

novu novčanicu. – Ili to možda nije dovoljno zanimljivo? – Nacerio se bledunjavoj ženi pored njih. – Šta kažeš? Jel’ pedeset evrića previše za ovog tvog dugara?
Marti je tresnuo novčanicu od pedeset evra na šank i pokrio je rukom. Englez je razvukao usne u tanku liniju i Marti je gotovo mogao da vidi kako se mehanizam pokreće. Činjenica je da njegova četiri kralja u svakoj varijanti pobeđuju Martijeva tri žandara. Čak i kada bi Marti zamenio dve slabe karte i izvukao još jednog žandara, ne bi mogao da bude jači od četiri kralja.
Vilica mu se blago trznula. Možda mu je nešto sumnjivo, ali u ovom trenutku verovatno misli da je Marti loše podelio karte.
Čovek je posegnuo za novčanikom. – Samo jedna ruka.
Prezir s kojim je do tada posmatrao Martija nestao je i sada ga odmerava prepredeno. Stavio je novčanicu od pedeset evra pored Martijeve, a ovaj ju je odmah iskoristio da prekrije svoju. Još jedno od Rivinih pravila: sakrij lažni novac. Da neko ne bi postao suviše radoznao.
Marti gleda u svoje karte i smejulji se. – Koliko karata hoćeš, druže?
Ostajem na ovome.
Marti se namrštio. – Nećeš nijednu kartu? – ponovo je pogledao u svoje karte. – Dobro. Onda, ja uzimam dve.
Odložio je dve karte na šank i uzeo dve iz špila. Sakrio je svojih pet karata dlanovima i složio ih u gotovo zatvorenu lepezu. Još jednom se grohotom nasmejao.
Opa! Šta sam ti rekao? Danas prosto ne mogu da izgubim. – Preturao je po novčaniku naslonjen na šank. – Koštaće te još sto evra, ako hoćeš da vidiš ove moje bebice.
Tresnuo je još dve novčanice od pedeset evra preko one dve i ponovo pokrio falsifikate dlanom. Englez je pogledao u karte i zaškrgutao zubima. Onda je izvadio dve pedesetice i bacio ih na šank.
Odgovaram na tvoju stotku. – Osmeh je prešao preko Englezovog lica.
Ali nemaš bolje karte od mene.
Raširio je karte na šanku. Četiri velika kralja, debela i moćna. Baš onako kako ih je Marti podelio. Englez je posegnuo za novcem, ali Marti ga je pljesnuo po ruci.
Čekaj, ne tako brzo. – Raširio je lepezu od karata i stavio je na šank. – Koliko ja znam, kenta u boji uvek je jača od četiri kralja.

Englez je otvorio usta, a žena pored njega je kratko udahnula. Nekoliko sekundi su piljili u Martijevu ruku: sedam, osam, devet, deset i žandar, sve uredno poređano. I sve herc.
Marti im je dao još nekoliko sekundi da pogledaju, zatim je zgrabio gotovinu, okrenuo se i pošao ka izlazu laktajući se.
Srce mu snažno lupa. Istrčao je napolje i skrenuo levo, pa desno, krećući se u cikcak po lavirintu ulica. Od naleta adrenalina bol u grudima je otupeo, a vrhovi prstiju su mu utrnuli.
Trčao je dok se nije našao dovoljno daleko, a zatim usporio i hodao kako bi se ohladio. Pogledao je preko ramena dahćući. Bože, prestar je za ovo.
Ušao je u ulaz da prebroji plen, odvojiviši lažne novčanice. Englez će ubrzo shvatiti šta se dogodilo. Shvatiće da Marti nije razmenio dve slabe karte, već da je spustio dva žandara. Za trenutak će se možda upitati ko bi normalan to uradio. Ali samo za trenutak. Odgovor je, naravno, prevarant koji je namestio špil karata.
Marti je strpao prave novčanice u džep, a lažne vratio u novčanik. Zapravo, tip je naseo zato što je mislio da je slučajno video karte. Bio je voljan da iskoristi dosadnog pijanca kada je shvatio da je u prednosti. Tu se Marti slaže s V. K. Fildsom: ne možeš prevariti poštenog čoveka.
Marti je napravio nekoliko krugova glavom ne bi li opustio vrat. Čuo je kako mu krcka kičma. Žignulo ga je u rebrima. Bože. Baš su ga dobro premlatili, a sve zbog onog gada Franka. Pitanje je da li će mu se to isplatiti.
Naslonio se na zid i čekao da bolni grč prođe. Bilo kako bilo, namerava da iskoristi Franka kako bi došao do novca. Radiće s njim ili protiv njega, svejedno mu je. Uzdahnuo je. U stvari, nije baš.
Dodirnuo je rukom ostala dva špila u džepu i pogledao u goste s druge strane ulice.
Još jedan bar, još jedna žrtva.
Noge su mu teške. Ostao je tu i zažmurio. Pred očima mu se pojavila Frankova grupa i za trenutak se setio starih dobrih vremena kada je i on bio deo svega toga. Puls mu se ubrzao. Setio se ushićenja zbog uspešne prevare; uzbuđenja u vazduhu, onih prilika kada su ih zamalo uhvatili, drugarstva na putovanjima.
Pita se kakva li je grupa s kojom Franko sada radi i da li su dobri kao

on i Riva. Nasmešio se i zavrteo glavom, ne otvarajući oči. Franko, on i Riva: zajedno su žarili i palili. Niko im nije mogao ništa.
Marti je otvorio oči, prilagodio se okruženju i pustio da mu ramena padnu. Sada je opet na početku: kradljivac žetona i prevarant.
Odgurnuo se od zida i krenuo ka baru vukući noge. Tamnooka devojka na ulazu ga posmatra. Sitna i lepa, kao mnoge Špankinje, podsetila ga je na devojku koja je posmatrala grupu u kazinu.
Marti je oklevao. Muči ga nešto u vezi s tom devojkom. Videla je Debeljka kako trlja oči, ali je stajala po strani, nije se uklopila kao član grupe. Čak nije ni izgledala kao kockar. Druge žene su bile elegantno obučene, a ona je nosila sako i pantalone.
Da li radi za kazino?
Marti se naježio i prebirao po onih nekoliko bednih pedesetica u džepu.
Možda bi Franko voleo da zna za nju. Možda bi neko trebalo da mu kaže.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Sakrij me

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 10:02 am





7.

Jesi li ti normalna?! – upitao je Hanter.
Hari je rasrdio njegov ton. Premestila je telefon na drugo uvo i namakla torbu još više na rame.
Jel’ ti mene slušaš? – Prešla je ulicu i skrenulo levo na šetalište pored plaže. – Rekla sam im da ne prihvatam posao.
Dobro, a zašto onda još pričaš s njima?
Hoće da mi daju još informacija. Bez obaveza. Slušaj, radoznala sam, priznajem. Ali to ne znači da ću pristati.
Stvarno?
Da li bi stvarno bilo toliko loše da prihvatim? To bi bila brza akcija.
Saznam zašto im treba haker i odem.
Hari je svesna da mu protivreči; instinktivno batrganje zato što on misli da ima pravo glasa.
Ko je šef tamo? – rekao je.
Uglavnom pričam s istražiteljem Zubirijem, ali njegov šef je tip po imenu Vasko.
Taj krelac! Šta on zna o tajnim operacijama?! Hari je žmirnula. – Vasko? Poznaješ ga?
Zvao je pre nekoliko dana i raspitivao se. Meni je zvučao kao nadobudni kancelarijski policajac.
Hari se setila Vaskove lukave arogancije. Mora da se složi s Hanterom. Pogledala je na sat i ubrzala korak, stružući cipelama po prljavštini i pesku na pločniku. Levo od nje, raskošne fasade zgrada i hotela pružaju se duž obale u obliku morske školjke. S druge strane, talasi se valjaju i pene na pesku.
Slušaj, platiće mi. – Hari je držala kragnu jakne da joj ne bi letela na vetru. – Konsultantski posao za policiju. Uvek mi govoriš da moram više da radim za pravu stranu.
Čula je kako uzdiše i zamislila ga kako masira umorne smeđe oči. Ugrizla se za donju usnu i zažalila što mu je protivrečila. Bilo bi dobro da barem jednom razgovaraju, a da se ne glože.
Upoznali su se pre nekoliko meseci kada je jedan od Harinih klijenata pokušao da joj namesti ubistvo. Hanter je bio istražitelj zadužen za istragu

tog slučaja i od samog početka ju je gledao kao lažljivicu, mada je na kraju uspela da se opravda. Dobro, manje-više.
Činilo se da je kasnije promenio mišljenje o njoj. Garantovao je za nju u tehničkom odeljenju dablinske policije, posle čega su je dva puta angažovali kao konsultanta za forenzičko računarstvo. Radila je s Hanterom na jednom slučaju, pa ipak, bez obzira na dobre preporuke koje je od njega dobila, izgleda da je prema njoj zadržao malo od one prvobitne podozrivosti. Ručali su zajedno nekoliko puta, čak su išli na večeru kada su radili dokasno. Ipak, do sada se još ništa nije dogodilo i Hari mora da prizna da je ona verovatno krivac za to. Opet, i on ima svoje nerešene probleme.
Dobro, ko su te varalice kazina? – Hanter je rekao nervozno, s primesom one razdražljivosti usled nedostatka sna.
Hari je slegla ramenima. – Znam samo dva imena. Franko Čavez, on je verovatno vođa grupe. Haker je bio iz Belfasta, povezan s paravojnim formacijama. Zvao se Stiven Makardl.
Proveriću ih, da vidim šta imamo o njima.
Hari je zaćutala i usporila hod. – Nema potrebe. Stvarno, mogu sama. Mučna tišina ispunila je etar između njih. Zatvorila je oči na tren.
Dođavola.
Razlika između uplitanja i podrške veoma je delikatna i ona će prva priznati da često ne može da je prepozna. U svoju odbranu može da kaže kako je na teži način naučila da se može osloniti samo na sebe. Prirodna nuspojava kada se uzme u obzir da vam je otac odsutan, a majka celog života nezainteresovana. S druge strane, malo šta može da vas razočara. Ipak, primetila je da ljudi teško prihvataju njenu samostalnost. Još nije dokučila da li je to njihov problem ili njen.
Pročistila je grlo. – Vidi…
Shvatam. Ne treba ti ništa. Samo mi javi kako ide.
Prekinuo je vezu. Hari je gledala u telefon i za trenutak razmišljala o tome da ga pozove. Onda je uzdahnula i stavila telefon u džep. Razgovor se već survao i razbio u paramparčad. Nije joj do spasavanja krhotina u ovom trenutku.
Zategla je jaknu preko grudi. Vazduh je vlažan i slan, morska voda olovnosiva. Ogromni talasi zapljuskuju pustu plažu. Čula je da u Baskiji padne ista količina kiše kao i na zapadu Irske. Sledeći put će poslušati savet

meštana i poneti kišobran.
Osetila je vibraciju telefona u džepu. Izvukla je aparat i pogledala ko zove: sestra Amaranta. Samoj sebi se narugala što se ponadala da je Hanter, a onda razmislila da li da se javi. Amaranta je stručnjak za nametanje osećaja krivice mlađoj sestri, a Hari trenutno nije raspoložena za to. Opsovala je i prislonila telefon na uvo.
Amaranta?
Najzad. Baš sam htela da prekinem vezu.
Hari je prevrnula očima ne odgovorivši. Zamislila je sestru: pepeljastoplave kose, elegantna, baš kao majka. Hari je nasledila tamnu put od Martinezovih, dok je Amaranta dobila egzotično špansko ime. Kada se Hari rodila, majci se već smučilo sve što je špansko, te ju je krstila Henrijeta, po svojoj majci. Otac ju je spasao i skratio ime u Hari.
Amaranta je uzdahnula i brzo prešla na stvar. – Znaš da je mama poludela što si u San Sebastijanu?
Hari je začkiljila. – Zašto bi nju bilo briga gde sam ja? I kako uopšte zna? Nismo razgovarale više od mesec dana.
Baš tako. Ne misliš da bi trebalo da joj se javiš?
Ne.
Hari nije reagovala. Zna da zvuči okrutno, ali nema nameru da dozvoli sestri da je uvuče u raspravu. Njen odnos s majkom je kao rana koja ne zarasta. Razgovori se obično završavaju loše. Posle toga, Hari se često ne javlja nedeljama, da bi se strasti stišale. Naposletku, vraća se i skida krastu, da bi je ponovo zabolelo. Majka nikada nije pokušavala da se pomire. Hari veruje da njena povremena odsustvovanja majci donose olakšanje.
Nemoj da si dete – najzad je rekla Amaranta.
Nisam. I ti i ja znamo da me ne voli, zašto bismo se pretvarale?
Znaš da nije baš tako.
Samo zato što je s tobom drugačija, ne znači da to nije istina.
Ti si bila tatina mezimica i ja se nisam bunila.
Pa, možda je trebalo.
Hari se ugrizla za usnu i za trenutak su obe zaćutale. Talasi grme u tišini.
Ovoga puta ni Amaranta nije prekinula ćutanje.
Porodica je uvek bila podeljena u dva tima: Amaranta i majka protiv Hari i oca. Ona i Amaranta su to prihvatile još davno i zato su bile u nekoj

vrsti primirja. Naravno, svađale su se, ali nikada zbog rivalstva. Zapravo, odgovaralo im je kako je porodica podeljena. Hari je prestala da žudi za majčinom ljubavlju. Otac je postao njeno utočište i dokaz da majka možda nije u pravu; da je Hari ipak moguće voleti. Verovatno se i Amaranta tako osetila.
Hari je šutnula kamenčić na šetalištu. U to vreme odnosi među njima, kako se činilo, bili su uravnoteženi, međutim, sada kada je odrasla, nestabilnost se pojavila kao posledica.
Amaranta je uzdahnula i progovorila mekše no ranije. – Sada je malo prekasno za sve to, zar ne?
Možda. Možda i nije.
Slušaj, zašto je samo ne pozoveš?
U glavi joj je brujalo. – Ne razumem zašto je ljuta? Pa šta ako sam u San Sebastijanu?
Kaži ti meni. Samo posao, zar ne?
Hari je zažmurila na sekund. – Manje-više.
Još malo su pričale, ali razgovor nije vodio nikuda, tako da su završile i pozdravile se. Hari je sklonila telefon i pokušala da zaboravi na razgovor. Nikada joj nije baš prijatno da razmišlja o majci.
Nastavila je šetalištem još stotinak metara i skrenula levo u Ulicu Svete Kristine. Stomak joj se zgrčio. Stala je ispred sivog, trostranog bloka u kome se nalazi policijska stanica. Ispravila se, zagladila kosu i zatim odlučnim korakom ušla i potražila istražitelja Zubirija.
Policajac ju je sproveo uskim hodnikom. Hodala je za njim dok ju je bolelo rame na kome je nosila torbu s laptopom i opremom za računarsku forenziku. Svi su izgledi da joj ništa od toga neće trebati, ali ako mora da bude haker, onda bar može da izgleda prikladno.
Policajac ju je uveo u sobu i zatvorio vrata. Hari je na brzinu pogledala oko sebe.
Sama je u prostoriji. Svetlo je prigušeno, zastori spušteni. Jedina svetlost dolazi iz projektora i laptopa na stolu za sastanke. Projektor zuji. Po iskošenom snopu svetlosti lete čestice prašine. Hari se približila i zagledala u projekciju fotografije na zidu. Riva Mils.
Hari je zurila u oštre crte lica i stisnute usne. Plava kosa je tanka i svilenkasta. To je jedino na njoj što izgleda meko.
Zakasnili ste.

Hari se okrenula i videla Zubirija kako je posmatra s vrata. Neuredna kosa mu pada preko obrva i delimično prekriva oči. Pogledala je na sat.
Zapravo nisam.
Teškim korakom je prešao preko sobe spustivši veliku glavu poput razjarenog bika. Seo je ispred laptopa i pokazao Hari da sedne s jedne strane, verovatno da bi gledala slajdove na zidu.
Primakla je stolicu i pokazala glavom ka Rivinoj fotografiji na zidu. – Počinjemo od nje?
Počinjemo tamo gde ja kažem. Kažite mi šta znate o njoj.
Hari je spustila torbu pored nogu da bi dobila na vremenu ne obraćajući pažnju na njegov uvredljiv ton. Izbrojala je do tri i onda se ispravila.
Znam samo ono što sam otkrila u javnim izvorima informacija. Iz Ohaja je. Pobegla od kuće sa četrnaest godina, kupila prvi kazino u dvadeset prvoj. – Hari se okrenula prema neobičnom licu na zidu. – Pretpostavljam da joj se mnogo toga dogodilo u međuvremenu.
Zubiri je negodovao. – Šta još?
Poseduje jedanaest kazina, od kojih su tri ovde u Španiji. Živi u San Sebastijanu poslednjih deset godina, mada nisam sasvim sigurna kako je povezana s gradom.
Pogledala je Zubirija znatiželjno, ali on nije rekao ništa. Umesto toga, otkucao je nešto na tastaturi. Rivina fotografija je nestala i pojavila se sledeća: Riva kako se rukuje s nekim čovekom na podijumu. Čovek se široko smeši i nosi ceremonijalni lanac oko vrata, ali Riva je namrgođena.
Ovde je veoma poštuju – rekao je Zubiri. Američki naglasak bio je još primetniji, kao da je noćas vežbao gledajući CNN. – Član je upravnog odbora dva doma za decu. Daje donacije za lokalne projekte. Organizuje sakupljanje sredstava za lokalne škole i bolnice. Pravi filantrop.
Hari je primetila njegov ton i pogledala ga krajičkom oka. – Hoćete reći da je to fasada?
Kažem da ima mnogo toga što ljudi ne znaju o Rivi Mils.
Na primer?
Zubiri je prešao na sledeći slajd. Policijska fotografija: profil i anfas mlade devojke. Skitnice, zapravo. Ima trinaest-četrnaest godina, koščatih ramena i špicastog srcolikog lica.
Hari je trepnula. – Hapšena je?
Kao maloletnica. U Americi. Pronevera, falsifikovanje čekova, krađa.

Da li je služila kaznu?
Zubiri je odmahnuo glavom. – Pustili su je zbog porodičnih okolnosti. Kažu da ju je majka zlostavljala. Da je bila mentalno nestabilna. Tu je bio i mlađi brat, problematično dete o kome se uglavnom Riva brinula.
Hari je zurila u fotografiju, u visoke jagodice i fine crte lica. Teško joj je da poveže tu neuhranjenu devojčicu s poslovnom ženom na čelu kockarske imperije. Pogledala je ponovo u Zubirija.
Dobro, moj klijent ima tajne. To svakako nije nešto što već nismo videli. Ali kakve to veze ima s prevarantima što operišu po kazinima?
Zubiri se naslonio u stolici i nije odmah odgovorio, kao da nije želeo da joj otkrije informaciju. Najzad je rekao:
Možda je umešana.
U šta? U pljačkanje sopstvenih kazina?
Zubiri je rukama prešao preko izgužvane košulje. – Ko joj je rekao za prevarante?
Šef obezbeđenja, Viktor Toledo. On je čuo od doušnika.
Kog doušnika?
Hari je slegla ramenima. – Ne znam. Da li je to bitno?
Šta je s prevarom koju je grupa odradila u kazinu? Da li znate kako su to izveli?
Ne znam. Ali sad znamo koga da posmatramo, možemo da uzmemo snimke. Možda ćemo nešto pronaći.
Zubiri je odmahnuo glavom. – Ako uzmemo snimke, Riva će znati ko su. Ne želim da prevaranti prestanu da operišu. Ne još. Ako želimo da vas regrutuju.
Hari se promeškoljila u stolici i osetila nervozu u stomaku. Sada su došli do onog zbog čega su se sastali.
Još nisam pristala. – Sklopila je ruke u krilu. – Pod uslovom da pristanem, kako ste tačno zamislili da me regrutuju?
Isto onako kao što su regrutovali Makardla. Na preporuku irskih paravojnih grupa.
Harino srce je preskočilo. – Šalite se.
Zubiri ju je posmatrao netremice. – Tako je Makardl pronalazio većinu klijenata. Od usta do usta, preporučivali su ga stari klijenti. Znamo da je Čavezova grupa povezana s teroristima. Zato ih, između ostalog, nadgledamo.

Znoje joj se dlanovi. – Dakle, Čavez je razglasio da mu treba haker i njegove veze u Belfastu su ga spojile s Makardlom?
Baš tako.
Hari se stresla, ruke su joj se naježile. Teroristi i paravojne grupe. Te reči je asociraju na podzemni svet mržnje i fanatizma, generacijski bes koji nema nikakve veze s njom. Progutala je pljuvačku.
I vi mislite da će Čavez sada pustiti glas da traži zamenu?
Da.
A kako ćete znati?
Zubiri je uzdahnuo i protrljao oči. Najednom je izgledao umorno. – Irci i Baski su bliskiji nego što vi mislite. Vaše paravojne grupe i separatisti naše Ete su drugari već skoro četrdeset godina. Razmenjuju eksploziv za obuku. Oružje za solidarnost. Naša policija ima tajne agente u vašoj zemlji već decenijama. – Nagnuo se, a svaka bora na licu mu se duboko urezala. – Ne možemo biti sigurni da će se Čavez ponovo obratiti Belfastu. Ali ako to učini, naši agenti će znati.
I šta će uraditi?
Sačekaće njegov zahtev. Prebaciće ga nama i obavestiće Čaveza da zamena stiže.
Harina usta su suva. Zubiri je gleda pravo u oči i klima glavom.
I onda nastupate vi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Sakrij me

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 10:02 am




8.

Da li bih bila ozvučena?
Hari se iznenadila što je to izgovorila tako smireno. Zubiri je odmahnuo glavom.
To je gubljenje vremena.
Nije vam potreban dokaz?
Potrebna nam je samo informacija. Ako budete nosili neku glupu spravu za snimanje, samo ćete morati da menjate baterije.
Hari se zagledala u njega kroz veštački sumrak u sobi. Lice mu je izbrazdano pod svetlošću projektora.
Mislila sam da današnji udređaji koriste visoku tehnologiju – rekla je. Zubiri je prezrivo frknuo. – Budžet Ercaince nije dovoljan za opremu visoke tehnologije. To čuvaju za Državnu tajnu službu. Čak i kada bismo
mogli da je priuštimo, ne bi nam dozvolili da je koristimo.
Zašto?
Zato što mi moramo na sudu da objasnimo čime se služimo. Da pokažemo kako smo došli do dokaza. Ako upotrebimo savremene uređaje, moramo da otkrijemo šta smo koristili, a tako bismo kompromitovali Tajnu službu. Oni više vole da svoje trikove zadrže za sebe.
Shvatam. – Usta su joj suva. – Dakle, bez ozvučenja?
Zubiri se nagnuo u stolici i počeo da nabraja na prste. – Slušajte, članovi ove grupe su profesionalci. Oni će vas pretresti, oduzeće vam telefon, laptop, nakit, sve što bi moglo da izgleda kao mikrofon, predajnik ili GPS. – Namrgođeno ju je gledao pravo u oči. – Ako otkriju da ste ozvučeni, mrtvi ste.
Hari je progutala pljuvačku, a kapljica znoja joj je polako krenula niz leđa. Zubiri je proučavao njeno lice, kao da traži znak slabosti. Podigla je glavu.
Dobro, dakle, nema mikrofona ni predajnika. Kako ćete znati gde sam?
Imaćete podršku.
Gde?
Zavrteo je glavom. – Osnovno pravilo na tajnom zadatku: nikada ne znate gde će podrška biti. – Zavalio se u stolicu i spojio ruke iza glave. –

Razmislite malo. Imate sastanak s osobom koju pratimo i znate da imamo snajperistu na krovu? Ne biste mogli da se suzdržite, pogledali biste gore da proverite da li je na mestu. – Ponovo je odmahnuo glavom. – Nikada nećete znati gde smo. To je za vaše dobro.
Hari je obuzdala drhtaj. Luda je ako pristane da je uvuku u tu operaciju. Zubiri je posmatra izazivački. Vidi se da ni on ne očekuje od nje da prihvati posao.
Promeškoljila se u stolici. Snop svetlosti projektora podrhtava. Zubirijev laptop se prebacio na stendbaj, a Rivina fotografija je nestala sa zida. U prostoriji se smračilo. Zubiri se klati na zadnjim nogama stolice, a Hari posmatra veliko, izborano lice i razmišlja o njegovom šefu Vasku.
Zapretio je da će je uplesti u slučaj ubistva i ocrniti njeno već ukaljano ime. Čvrsto je stisla zube. Prošle godine je baš zabrljala kod irske policije. Istini za volju, već se umorila od uloge negativca. Naporno je radila poslednjih nekoliko meseci kako bi povratila dobar glas i veruje da joj ugled postepeno raste, barem kod ljudi iz tehničkog odeljenja. Zaista ne bi volela da sve to sada padne u vodu.
Naježila se. To je brza akcija. Samo treba da se pretvara da je haker. To neće biti teško, zar ne?
Netremice gleda Zubirija u oči. – Hajde da kažemo, primera radi, da ću prihvatiti posao. Pretpostavljam da će mi trebati ime?
Oklevao je nekoliko sekundi, kao da se prilagođava neočekivanom sledu događaja. Onda je spustio stolicu na pod.
Pripremili bismo neka dokumenta za vas. Lažno ime, kreditnu karticu, vozačku dozvolu. – Pogledao ju je ispod spojenih obrva. – Osim ako ih već nemate?
Hari je osetila kako crveni i zapitala se koliko je obavešten o njenom povremenom lažnom predstavljanju. Ako zna za njen upad u berzu, onda verovatno zna i za Piratu. Međutim, verovatno ne zna za Katalinu.
Kada je Hari imala pet godina, Katalina Dijego je isprva bila izmišljena prijateljica i krivac za većinu Harinih nestašluka; tako plavokosu i lepu, majka ju je volela. Kako je Hari odrastala, napustila je Katalinu zarad Pirate, ali ju je kasnije oživela kada je krenula s hakerskim prevarama. Kada je Hari bilo četrnaest godina, Katalina je već imala svoj nalog za elektronsku poštu, vozačku dozvolu, čak i kreditnu karticu. Još uvek je koristi po potrebi.

Slegla je ramenima. – Možemo iskoristiti ime Katalina Dijego. To ime koristim u profesionalne svrhe.
Stvarno?
Hari nije uzmicala pred njegovim upornim pogledom. – Povremeno ga koristim kada radim odobrene provere bezbednosti. Ona ima isprave i dokumenta koja se mogu proveriti. Osim toga, na to ime sam navikla. Ako me neko pozove, odazvaću se.
Zubiri ju je gledao u oči, a zatim klimnuo glavom. – Dobro. Namestićemo nekoliko telefona, nekoliko ljudi će podržati vašu priču u Belfastu. – Mora da je primetio njen izraz lica pošto je objasnio: – To su samo brojevi telefona i kontakti koji će potvrditi da Katalina postoji, ako neko bude pitao. Možemo iskoristiti i Makardla. Možete reći da ste ga poznavali, u istom ste poslu.
Zašto?
Zato što je mrtav. Eto zašto. Mrtvac ne može da porekne da vas poznaje.
Hari je trepnula. Zubiri je nastavio.
Rekli ste da imate rodbinu u San Sebastijanu.
Rekla sam da je možda imam.
Moraćete da se klonite mesta gde biste mogli da ih sretnete. Da vas ne prepoznaju.
Hari je odmahnula glavom. – Niko me ne zna. Ovde sam bila poslednji put kao dete.
Zubiri je zadovoljno klimnuo glavom. – Držite se istine koliko god je moguće. Što manje laži, manje ćete imati da upamtite.
A šta ako mi jednostavno ne poveruju?
Prvi put Zubiri je spustio pogled. – Poverovaće.
Ali šta ako ne poveruju?
Odgurnuo je tastaturu i aktivirao laptop. Zatim ju je pogledao u oči. – Ma šta se desilo, nikada, ali nikada nemojte otkriti pravi identitet.
Hari se iznenada zavrtelo, kao kada sanjate da padate i naglo se probudite. Srce joj divlje lupa. Naslonila se na naslon stolice i pokušala sporim pokretima da sakrije drhtanje. Zubiri se okrenuo ka tastaturi i ukucavao lozinku da probudi svoj uspavani laptop.
Hari je pogledala u njegove prste. Instinktivno je pokušala da vidi njegovu lozinku i morala je da se suzdrži da ne izvije vrat. Ipak, nije mogla

da razazna šta kuca. Nadvio se nad tastaturu krijući ruke, kao da pokušava da je spreči da prepisuje na ispitu. Može samo da zaključi da je lozinka dugačka, a po tome kako mu se ruke kreću, vidi da sadrži brojeve i simbole, kao i slova.
U sebi mu je odala priznanje. Neki haker bi se dobro namučio kad bi se nameračio da je se dokopa.
Na zidu se pojavila svetlost. Ponovo je videla Rivinu policijsku fotografiju i primetila u dnu da su stigli do četvrtog slajda od njih četrnaest. Krišom je bacila pogled na sat. Zubiri joj se ne čini kao neko ko je vičan držanju prezentacija. Koliko ima tih policijskih fotografija?
Pritisnuo je taster i Rivinu fotografiju zamenio je Makardlov posmrtni snimak.
Uspeli smo da identifikujemo četiri člana Čavezove grupe. Makardla već znate. – Zubiri je prešao na sledeću fotografiju. – I ovog tipa, mada ne znate njegovo ime. Propali glumac po imenu Klejton Džejms. Poznat i kao Džejms Klej ili Džimi Klejton.
Hari je posmatrala znojavo, rumeno lice i prosedu gustu kosu.
Amerikanac koji je pokupio dobitak u kazinu.
Provukli smo njegovo ime kroz naše baze podataka, FBI takođe. – Zubiri je pokazao sledeći snimak na kome se vidi Klejton kako pije u baru.
Zavisnik o kocki, žena i deca su ga ostavili, napustio filmsku karijeru pre trideset godina i bacio se na falsifikovanje, krađe, pronevere i ozbiljne prevare.
Hari je primetila veseli osmeh, ali oči baš i nisu učestvovale u šali. Zubiri je prešao na sledeći snimak. Vasko joj ga je već pokazao: tridesetogodišnja brineta našminkana kao za scenu.
Virdžinija Von, poznata kao Džini. – Na sledećem slajdu brineta stoji na ulazu u Gran kazino. – Putuje s irskim pasošom i nema policijski dosije. Mislimo da je bliska sa Čavezom, ali nismo sigurni.
Hari je posmatrala ženino lepo lice. Uprkos šminki kabaretske igračice, egzotične crte lica izgledaju otmeno.
Zubiri je nastavio. Još jedna fotografija. I tu joj je Vasko već pokazao: čovek u kasnim četrdesetim, rićkastoplava kosa ošišana po vojnički; prave, izbeljene obrve.
Gideon Rej. – Zubiri je prešao na snimak na kome čovek prelazi preko suncem okupanog trga. Visok i vitak; pegavo lice prošarano borama

osmehuje se deci koja šutiraju loptu u zasvođenom prolazu. Hari je sa zakašnjenjem shvatila da posmatra Trg Ustava. Pogledala je u Zubirija.
I on je prevarant?
Zubiri joj je dobacio prodoran pogled. – O Gideonu Reju znamo samo da ubija ljude.
Hari je zastao dah. Polako je vratila pogled prema nasmejanom čoveku na fotografiji. – Koje ljude?
Dilere droge, teroriste, ponekog trgovca oružjem.
Zašto?
Ne znamo.
Hari je oklevala. – On je ubio Makardla?
Rade za istu stranu, tako da ne verujemo. – Zubiri se odgurnuo na stolici i protegao punačke noge. – U grupi će možda biti još nekog. Ako bude tako, vi ćete ih upoznati kada se ubacite. Kao i Čaveza.
Hari je najednom osetila da joj je mozak preopterećen, realnost ju je pogodila kao lavina. Ako bude prihvatila ovaj posao, moraće da se druži s tim ljudima. Priča s njima, operiše s njima, radi šta oni rade. Moraće da se uklopi i da ih ubedi da tu pripada. Puls joj se ubrzao. Podigla je pogled ka nasmejanom licu Gideona Reja; setila se lica Džini Von ispod maske glamurozne zavodnice i Klejtonove lažne srdačnosti. U neku ruku bi volela da zna šta se krije ispod sve te kamuflaže, ali ipak ne namerava da istražuje. Zubiri ju je pogledao strogo. – Ne zaboravite, to što ste na tajnom zadatku, ne znači da treba da budete nešto što niste. Ako ne pijete, nemojte piti. Ako ne uzimate drogu, nemojte početi sada. I nikada nemojte reći da ste
bili u zatvoru, ako niste.
Hari je klimnula. Vrti joj se u glavi. Zubiri je nastavio.
Ti ljudi su kriminalci celoga života i vi ćete biti deo njihovog sveta. Ali zapamtite: ne smete počiniti zločin dok ste na tajnom zadatku. Pravila su stroga. Ako se to dogodi, odeljenje vas neće podržati. Ni u kom slučaju.
Hari posmatra prodorne, duboko usađene oči, neobuzdane kovrdže, izgužvanu košulju. Ne može a da njegov boemski izgled ne uporedi s Vaskovom prepredenom delotvornošću. Nakrivila je glavu.
Da li ste se vi držali tog pravila kada ste bili na tajnim zadacima?
Trepnuo je jednom, ali nije sklonio pogled. Najzad je rekao: – Napad je najbolja odbrana. Uvek na pitanje odgovorite pitanjem. Ako treba da lažete, pogledajte u tavanicu.

Hari se namrštila, a Zubiri se prvi put nasmejao.
To sam naučio od jednog policajca u Severnoj Irskoj. Ako vas nešto pitaju, obično zamišljate odgovor u glavi i gledate nagore. Kada lažete, nemate sliku u glavi i gledate nadole. To su koristili pri ispitivanju terorista.
Bili ste na tajnom zadatku u Severnoj Irskoj?
Bio sam na tajnom zadatku na mnogim mestima.
Unutar Ete?
Osmeh je nestao. – Godinama. Neki moji nadređeni su se zabrinuli da nisam stvarno pripadnik Ete koji radi na tajnom zadatku kao policajac.
Vasko je jedan od njih?
Zubiri je otpuhnuo na svoj uobičajen način. – Vasko je običan naduvenko. Nema pojma o radu na tajnim operacijama. Čak ni euskaru ne govori kako treba. Celoga života jurim zločince, a i hapsim ih. Neki su čak nosili istu uniformu kao ja.
Hari posmatra veliko, rošavo lice. Zubiri gleda u nju i odmerava je. To joj se često dešava u poslednje vreme.
Odjednom, kao da je nešto odlučio. Brzo je zatvorio laptop i ustao, vadeći telefon iz džepa.
Moram da obavim razgovor.
Hari se ispravila u stolici. – Šta? Nema više slajdova? – Po njenoj računici, ostalo ih je još tri.
Nisu za vas. – Pogledao ju je izazivački. – Tako mi bar kažu pretpostavljeni.
Zadržao je pogled na njoj za tren duže nego što je potrebno, a onda se okrenuo i pošao ka vratima. Posmatrala je punačku priliku kako se gega i nestaje u hodniku. Ostavio je odškrinuta vrata za sobom. Hari je pogledala u laptop.
Još tri slajda.
Nisu za vas.
Jeza joj je prošla niz vrat.
Polako je posegnula preko stola i otvorila laptop.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Sakrij me

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 10:03 am





9.

Provaljivanje u kompjuter slično je obijanju brave: potrebno je samo vreme. Hari je pogledala ka odškrinutim vratima. Trenutno vreme ne radi za nju.
Obišla je sto kako bi imala bolji pogled. Laptop je zaključan, zaštićen lozinkom. Naježila se kada je čula Zubirijev glas negde u hodniku. Brblja na baskijskom i izdaje naređenja nekome s druge strane žice. Pogledala je u projektor i isključila ga. Nema potrebe da svoje njuškanje uveća i projektuje na zid.
Zujanje projektora je zamrlo. Soba je ostala gotovo u mraku, a tišina je postala teža. Prsti joj lebde iznad tastature.
Provala u policijski laptop je krivično delo kako god okrenete. Kompjuterska zloupotreba, oštećenje imovine, krađa podataka. S druge strane, policija želi da je upotrebi kao mamac. To joj svakako daje pravo na uvid u sve, zar ne? Hari je odmahnula glavom i odustala od te teme. Racionalizovanje sopstvene etike je luksuz koji će morati da ostavi za kasnije. Sada joj trebaju informacije.
Primakla je stolicu i pomislila na Zubirijevu lozinku. Može da je razbije na nekoliko načina, ali trenutno je najvažnija brzina. U glavi je prebirala po raspoloživim opcijama.
Da zna nešto više o njemu, verovatno bi pokušala da pogodi. Većina ljudi odabere reči koje se lako pamte, bez obzira na česta upozorenja. Ime psa, možda ženino ime. Možda i još nekoliko brojeva pride, kao da će to biti dovoljno da zbuni loše momke. Hari se namrštila. Za Zubirija bi se teško reklo da voli pse, a i žene.
Kuckala je prstima po stolu. Jednostavan napad uzastopnim pokušajima često daje najbolje rezultate. Upotrebi polugu i vrata na kraju moraju popustiti. Njen izbor alata obično je napad rečima, program koji ređa hiljade reči ne bi li jedna od njih otključala bravu. Problem je u tome što je Zubirijeva lozinka dugačka i komplikovana. Dok program ne pronađe pravu kombinaciju reči i brojeva, može proći i nekoliko sati. Osim toga, ako je nešto kod njega primetila, onda je to jak nacionalni ponos. Može da se kladi da je njegova lozinka na baskijskom. Iako se njen program služi većinom stranih rečnika, drevni jezik njegovih predaka nije među njima.

Hari se promeškoljila u stolici. Zubirijev glas besni u hodniku, suglasnici su mu sve oštriji. Rekla bi da stoji metar od vrata. Srce joj je preskočilo nekoliko puta. Ostala joj je samo jedna mogućnost, koja i nije baš najbolje rešenje. Ostaviće tragove koji će nepogrešivo voditi pravo do nje. Još jednom je brzo pogledala ka vratima, a onda podigla torbu s laptopom i stavila je na sto.
Otvorila je prednji džep, našla USB i gurnula ga u otvor s bočne strane Zubirijevog laptopa. Onda je uključila laptop i resetovala ga.
Laptop je zazujao. Hari netremice gleda u ekran dok proverava početne poruke sistema. Spolja dopire mehaničko klopotanje kopir-aparata nadjačavajući Zubirijev glas. Hari ne skida pogled s laptopa. Onda je pritisla neki taster i prekinula njegovu rutinu, preusmerivši ga na naredbe programa s njenog USB-a. Laptop zuji. „Njuška” USB. Zatim guta program kao pas poslasticu i bezbrižno predaje Hari kontrolu nad sadržajem.
Prsti joj lete po tastaturi. Prekinula je dizanje sistema, priključila se na hard-drajv i pretraživala sve dok nije naišla na spisak korisnika koji imaju pristup mašini. Dva: Zubiri i administrator, korisnik što održava kompjuter. Oba s lozinkama. Obe šifrovane. Sada nema vremena da dešifruje nijednu.
Međutim, nema potrebe za tim. Zašto bi se mučila s dešifrovanjem sajber teksta kada može da obriše lozinku? Uklonite bravu i vrata su vam otvorena.
U nekoliko hitrih poteza Hari je izbrisala administratorovu lozinku, dok je Zubirijevu ostavila. Onda je izvadila USB i opet restartovala kompjuter.
Žmarci je podilaze od uzbuđenja. Ne ostaviti trag. To je najvažnije pravilo za nazakonito njuškanje, ali sada nema drugog izbora. Sledeći put kada se administrator bude ulogovao, znaće da je neko provalio u sistem. Vrlo brzo trag će ih dovesti do Hari.
Na tren je zatvorila oči, a onda se opet usredsredila na ekran. Ovoga puta pustila je da kompjuter podigne sistem na uobičajeni način, dok se najzad nije pojavio prozor za logovanje. Korisničko ime: administrator. Lozinka: nije potrebna. Laptop je oživeo i ona je ušla.
Odmah je kompjuteru dala komandu da traži prezentacije. Onda se zavalila u stolicu i čekala, naprežući se da čuje Zubirija uprkos tandrkanju kopir-aparata. Možda je i završio razgovor i sada se vraća u sobu. Oznojila se ispod pazuha. Možda gubi vreme. Šta zapravo misli da će pronaći?
Pretraga je izbacila samo jedan fajl. Otvorila ga je i piljila u naslov na

prvom slajdu: TKO MREŽA.
TKO. Šta je to, dovraga? Datum na slajdu je peti mart, a ime glavni inspektor Eli Vasko. Hari je u pravu. Zubiri je pozajmio slajdove od šefa. Primetila je engleske reči i zapitala se kome je prezentacija namenjena.
Prešla je na sledeći slajd, prvu fotografiju Rive Mils, zatim je prešla preko ostalih sada već poznatih lica: Riva kao devojčica; Stiven Makardl; Klejton Džejms; Džini Von; nasmejani Gideon Rej. Najzad je došla do poslednja tri slajda koja nije videla.
Na prvom je spisak naslovljen „Kriminalni sektori”. Hari je razrogačila oči čitajući: trgovina drogom, oružana pljačka, prostitucija, iznuđivanje, korupcija, trgovina ljudima, krijumčarenje, utaja poreza, falsifikovanje umetničkih dela, sajber kriminal, falsifikovanje, trgovina oružjem, prevare na berzi.
Harin mozak radi sto na sat. Požurila je na sledeći slajd. Dva spiska, prvi naslovljen „Transnacionalne kriminalne organizacije”.
Hari je trepnula. TKO.
Preletela je preko prve kolone preznojavajući se: kolumbijski karteli, kineske trijade, japanske jakuze, ruska mafija, italijanska mafija. Zamutilo joj se pred očima. Lista se nastavlja. Jamajkanski banditi, bugarska mafija, albanska mafija, meksička federacija, nigerijske organizacije.
Bože. Pogledala je drugu kolonu:
„Terorističke organizacije”. Još jedan dugačak spisak. Japanska Crvena armija, peruanska Blistava staza, kolumbijski FARK, grupe odvojene od Ire, Islamski džihad.
Hari je osetila hladnoću u stomaku. Kao prozivka za ubistvo i nasilje. Kopir-aparat je zaćutao. Naglo je podigla glavu. Ne čuje Zubirija.
Pogledala je ka vratima, ali ne vidi ga. Plima adrenalina krenula je kroz vene. Preletela je pogledom poslednji slajd. Kada je pročitala jedinu rečenicu na slajdu, zastao joj je dah. Onda je isključila laptop, sklopila ga i u dva koraka se vratila u svoju stolicu.
Puls joj bubnji u ušima. Iza sebe je osetila Zubirija kako ulazi u kancelariju. Obrisala je dlanove o pantalone. Slika poslednjeg slajda još joj lebdi pred očima, urezana u mrežnjaču.
Prihod od kriminalnih radnji u poslednjih šest meseci: 900 miliona dolara.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Sakrij me

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 10:03 am





10.

Nisi prihvatila posao, jel’ tako?
Naravno da nisam. – Harino prvobitno zadovoljstvo zbog Hanterovog poziva jenjava polako ali sigurno. – Zašto bih prihvatila?
Baš tako. Jedan mrtav haker je dovoljan. Nema smisla nuditi im još jednog, zar ne?
Hari je sela na krevet i spustila noge na pod. Obuzdala je nerazumnu potrebu da ga pecne i kaže mu da će možda promeniti mišljenje. Zamišlja ga za radnim stolom kako pridržava slušalicu ramenom, a prosedu kosu je upravo razbarušio prstima. Odložila je mapu koju je proučavala kada ju je pozvao, a zatim zatvorila oči i malo smekšala. Hanter je samo zabrinut za njenu bezbednost. Naposletku, ako ćemo iskreno, njeno nezadovoljstvo nema nikakve veze s njim.
Prošlo je dva dana otkako je razgovarala sa Zubirijem. Izašla je iz kancelarije, zahvalila mu na vremenu i odlučno odbila predlog. Zatim je otišla misleći da će joj laknuti, a umesto toga je osetila neobičnu prazninu.
Pogledom je prešla preko sumorne hotelske sobe, dekorisane u mrtvim nijansama sive i svetlosmeđe. Bez cilja je, bez svrhe u životu. Uskoro će raskinuti nagodbu s Rivom i posle toga neće imati ništa. Ni klijenta, ni posao. Ni razloga da ostane u San Sebastijanu. Prstima je prešla preko mape na krevetu, prateći rutu koju je obeležila debelim, crvenim markerom. Barem ne profesionalnog razloga.
Hari?
Izvini, u pravu si. Preopasno je, bila bih luda da prihvatim. Ipak, imam utisak da sam uvučena u sve to.
Zato što si pronašla Makardlov leš?
Hari je slegla ramenima. – Samo bih volela da znam šta mu se dogodilo.
To je sve.
Tvoj drugar Zubiri ne zna?
Ako zna, nije mi rekao.
Setila se Zubirijevih slajdova: trgovina drogom, oružana pljačka, Kolumbijci, teroristi. Prihod od devetsto miliona dolara. Proporcije su neverovatne, ali u ovoj dosadnoj hotelskoj sobi, sve to se čini nestvarnim. Pala je u iskušenje da ispriča Hanteru sve što je čula od Zubirija, ali je

obećala je da će razgovor ostati među njima. Mada joj se u ovom trenutku čini da mu ne duguje ništa.
Hanter je pročistio grlo. – Slušaj, znam da si mi rekla da ništa ne preduzimam, ali pusti to sad. Nisam te poslušao i ipak sam pronjuškao. Sačekaj sekund.
Čula je brzo okretanje stranica i zamislila ga namrštenog, verovatno olabavljene kravate i otkopčanog okovratnika, poput čoveka koji ne podnosi nikakve stege.
Našao sam – rekao je. – Dakle, Stiven Makardl. Znaš njegovu prošlost, haker iz Belfasta, povezan s paravojnim grupama. Jesi li znala da je hteo da izađe iz toga?
Nakon osamnaest godina?
Priča se da je bio prestravljen. Paranoičan. Znao je previše o organizacijama za koje je radio. Možda je neko u Belfastu isto tako mislio.
Hari se setila Zubirijevh reči: Pokušajte da odete i završićete u jarku.
Hoćeš da kažeš da su ga ubili pripadnici paravojske? Koje?
Možeš da biraš. Čini se da je radio za sve njih redom.
Gde si to čuo?
Malo sam pročačkao. Pritisnuo gde je trebalo, prekoračio ovlašćenja.
Mislila sam da moraš da pripaziš šta radiš.
Pazim. Ali ti mi se nekako uvek preprečiš.
Hari se ugrizla za usnu. Hanterova karijera se zamalo završila kada je prošle godine imao ljubavnu aferu s osumnjičenom u slučaju prevare. Od tada se svojski trudio da se drži pravila, no to mu ne leži, kao ni Hari. Sukobili su se na slučaju koji je Hari odveo u Kejptaun, ali on joj je verovao uprkos lažima. A to se nije svidelo njegovim pretpostavljenima.
Nikada ne priča o tom slučaju prevare niti o ženi s kojom je spavao i Hari se često pita kakva je. Jednom je neko rekao da je Hanter slab na lažljivice. Kada mu je to rekla, pogledao ju je značajno i zamišljeno.
S druge strane čuje se listanje stranica. Verovatno pretura po gomili fascikli, ispod zavrnutih rukava vide se blago osunčane podlaktice. Više puta mu je rekla da nije trebalo da postane policajac. Možda stručnjak za miniranje ili ratni dopisnik. Nešto što podrazumeva zaštitne šlemove, hrabrost i zdravu dozu besa. Uglavnom se složio s njom.
Nasmešila se u telefon. – Hvala ti što si pronjuškao, Hanteru. Stvarno to mislim. Ali nemoj zbog mene da rizikuješ posao.

Hanter negoduje i ne sluša je. Ime mu je Džek, ali iz nekog razloga, Hari ga nikad tako ne zove. Samo to bi trebalo dovoljno da govori o njihovoj suzdržanoj vezi. Ako se to može i nazvati vezom. Ponekad se pita da li elektricitet između njih potiče samo s njene strane.
Nisam imao sreće sa Čavezom – rekao je najzad. – O njemu ništa nisam našao. Ali sam pronašao nešto o tvom klijentu, o Rivi Mils. Izgleda da ima maloletnički dosije.
Čula sam.
Hanter je coknuo. – Baš umeš da izabereš prevarante za klijente, jel’ znaš, Hari?
Hej, nemoj ti mnogo da popuješ. Ni tvoje rasuđivanje nije mnogo bolje od mog, zaboravio si?
Nije reagovao na to. – Život kod kuće joj nije bio bajka. Majka se dosta selila naokolo i završila u mestu koje zovu Dno, nekom getu pored reke Ohajo. Riva je često spavala na ulici, kad god je majka besnela. Bila je privedena nekoliko puta zbog sitnica. – Zaustavio se da bi svario ono što čita. – Bože. Čini se da je majka bila potpuno luda kučka. Uhapšena zbog napada na Rivu tučkom za meso. Gospode.
Hari je razrogačila oči. Može li majka stvarno toliko da mrzi ćerku?
Kad je Mirjam u pitanju, to ipak nije mržnja. Više je ravnodušnost.
Najednom se setila kako je kao dete sedela pored majke i posmatrala sestru u Mirjaminom krilu. Nekim čudom, Hari nikada ne bi došla na red za maženje. Ali Amaranta je bila drugačija. Voljena i brižna. Žalila se kako Hari ne zna da se igra lutkama, a Hari zapravo nije znala kako. Kako je mogla da bude majka lutki kada nije imala uzor da ga oponaša?
Sluša Hantera kako je izveštava i pita se zašto se uvek udaljava od njega. O ljubavi je učila od majke i odrasla je nesigurna u to kako bi ljubav trebalo da izgleda. U detinjstvu joj se činilo da je posredi nešto ljutito i hladno. Nešto bolno. Sudeći po trabunjanju psihologa, bira muškarce koji je ne poštuju, kao ni njena majka. Hari je prevrnula očima. Nije za sve kriva njena prokleta majka.
Ponovo čuje Hanterov glas. – Dotle sam stigao u vezi s Rivom. Mada ti ovo sada i ne treba, zar ne?
Hari je čupkala izvučeni konac iz jorgana. – Verovatno ne. Ali imam još nekoliko imena. Kada budeš imao vremena, možda bi bilo zanimljivo da pronađeš nešto o njima.

Zašto? Rekla si da nećeš prihvatiti posao.
Neću. U pravu si, jedan mrtav haker je sasvim dovoljan. Što opet ne znači da nisam radoznala.
Hanter ćuti. U tišini se može naslutiti da joj ne veruje. Hari je brže- bolje izdeklamovala imena Čavezove grupe.
Čini se da Zubiri ne zna mnogo o njima. Ne bih smela više ništa da ti kažem, ali ako bi mogao nešto da saznaš, zanimalo bi me.
Tišina se otegla. Kao napeta gumica koja samo što nije pukla. Hanter je najzad rekao:
Koliko dugo ćeš ostati tamo?
Hari je obmotala konac od jorgana oko palca i prekinula cirkulaciju toliko da joj je vrh prsta pobeleo.
Samo još nekoliko dana. – Pogledala je u mapu na krevetu pored sebe, prateći rutu iscrtanu crvenim markerom. – Moram samo još nešto da obavim pre nego što odem.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Sakrij me

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 10:03 am



11.

Stvarno ne razumem šta radiš tamo. To je baš nastrano.
Hari je prevrnula očima i oduprla se želji da se iskezi u slušalicu. Iako to ne liči na nju, majka ju je pozvala i do sada je već tri puta upotrebila reč
„nastrano”.
Mislim, San Sebastijan, Hari. Zašto tamo, zaboga?
Već sam ti objasnila. – Hari je obišla krivinu na stazi, mišići u listovima su joj napeti zbog velikog uspona. – Imam klijenta ovde.
U očevom rodnom gradu?
Jel’ ti smeta?
Ne budi smešna.
Hari je čula nervozno kliktanje upaljača dok je majka palila cigaretu. Zamislila je napućene usne skupljene oko cigarete kao da su vezane uzicom i mlitave obraze što naglašavaju impresivnu strukturu kostiju. Majka je jedna od retkih koji još uvek puše u stilu starih holivudskih zvezda.
Hari je izvadila mapu iz džepa na farmerkama. Hoda uzbrdo već pola sata i, po njenoj proceni, trebalo bi da je blizu. Pogledala je preko ramena. Iza nje staza vijuga u nizu serpentina, a saobraćaj se jedva čuje. Nastavila je uzbrdo. Jutarnje sunce prži je po golim rukama.
Majka je otpuhnula dim nervozno i jako. – Kakva slučajnost, zar ne? Što si baš tamo, pored svih mesta?
Možda.
Kakav je to odgovor? Je li to slučajno ili nije?
Hari je ustuknula i pomislila da izbegne odgovor, ali čemu to? Poput metka iz automatske puške, majka će ispaliti još mnoštvo takvih pitanja.
Između ostalog, ovde sam zbog posla – rekla je.
– O?!
Hari je zatvorila oči na tren. Želja da prekine razgovor je neodoljiva.
Čvrsto je stisla telefon.
Stvarno nije ništa bitno, Mirjam.
Majku zove imenom od osamnaestog rođendana. Ona se nikada nije bunila zbog toga. Zapravo, činilo se da joj je laknulo, kao da joj se nikada nije ni sviđalo da je zovu mama. Bar ne Hari.
Ako nije ništa bitno – rekla je Mirjam – čemu tajnovitost?

Nije tajna. Slušaj, samo sam htela da iskoristim priliku da malo pročačkam, to je sve.
Mirjam je snažno povukla dim. Hari kao da čuje pucketanje razbuktalog žara cigarete.
O Martinezovima se nikada nije mnogo pričalo tokom Harinog odrastanja. Majka bi uvek uspevala da skrene temu i uvek je negodovala kada bi Hari i otac u kući govorili španski. Što se i nije dešavalo često. Neko vreme Hari je bila kivna na oca zbog njegovih dugih odsustvovanja i boravka u zatvoru. Doskoro je bila više usredsređena na to da se udalji od njega nego na njegovo porodično stablo. No više nije tako.
Mirjam je otpuhnula dim.
Ako pod čačkanjem misliš na potragu za porodicom tvog oca, onda mislim da si malo zakasnila. – Ostatak dima je izbacila uz prezriv osmeh. – Svi su umrli, koliko ja znam.
Nisu svi. – Hari je zapela, penjući se spuštene glave. – Šta je s Olivom?
Majka je zaćutala. Hari je prošla još jednu krivinu i onda se zaustavila. Ispred nje, senka krsta prosula se po stazi kao mastilo. Podigla je pogled i videla crkvu od žutog kamena s gotskim zvonicima koji se dižu visoko ka suncu. Fasada je poput slagalice od cigala nepravilnog oblika. Pored crkve je svod s natpisom „Groblje de Polo”.
Ta žena nije iz porodice – Mirjam je rekla najzad.
Ima dete s tatinim bratom, zar ne?
I to je sve. Nikada se nije udala za Kristosa, nikakvu vezu nije održavala s nama pošto su on i Tobijas poginuli.
Hari je prešla preko malog dvorišta, pokušavajući da se seti Olivinog lica. Poslednji put ju je videla kada je imala četiri-pet godina i sećala se kao kroz maglu: crna kosa, svetla put; prevelika, tužna usta na jednostavnom licu. Tada joj je izgledala ružno.
Hari je prošla ispod svoda i ušla u groblje. Betonska staza vodi u daljinu, s obe strane su turobne, monolitne grobnice. Ptice kao da su glasnije s ove strane svoda ili je to možda zato što su svi ostali zvuci utihnuli.
Hari, još si tu?
Ovde sam.
Ne želiš valjda da pričaš s tom ženom?

Zašto da ne?
Ona nema nikakve veze s nama. Verovatno je zato i otišla. Nije se uklopila i znala je to.
Hari je bilo nelagodno u Olivino ime. Još neko ko se ne uklapa u majčin svet.
Odagnala je tu misao i krenula betonskom stazom posmatrajući ukrašene grobnice s obe strane. Neke su veće nego baštenske kuće, poput malih crkava sa sopstvenim zvonicima i vitražima. Hari je primetila komplikovane grbove na vratima i izvila obrve. Ovako se bogati sahranjuju. Ponovo je čula Mirjamin grleni glas. – U svakom slučaju, ko zna gde je
Oliva? Mogla je da ode bilo kuda.
Još je ovde u San Sebastijanu.
Kako znaš?
Tata mi je rekao.
A kako bi on to znao, zaboga, posle toliko vremena? Održavanje veza nije Salvadorova jača strana.
Hari se setila očevog hroničnog skitanja i mora priznati da je majka u pravu.
Hodala je dalje stazom. Groblje se nalazi na ogromnom parčetu zemlje koje se prostire skoro kilometar u daljinu. Svuda je prošarano raznim bojama: nijansama crvene i žute; ljubičaste i ružičaste. Po moru cveća vidi se da je nedavno održana neka crkvena ceremonija i vazduh je zasićen slatkim mirisom.
Ti valjda znaš kako su poginuli? – Od duvanskog dima Mirjamin glas zvuči promuklo. Tokom godina, od silnog katrana je postao dublji i zvuči bezmalo kao muški glas. – Mislim Kristos i Tobijas?
Tata je uvek govorio u saobraćajnoj nesreći.
Pa, može se reći i tako. Sal nikada nije voleo suočavanje s neprijatnom istinom. – Napravila je pauzu kako bi povukla dim i rekla: – Poginuli su pre dvadesetak godina u terorističkom napadu Ete, kada je eksplodirala bomba postavljena u automobilu.
Hari se ukopala. – Bože, nisam to znala. Jadna Oliva.
Mirjam je ljuta, kao da joj je krivo što je nenamerno izazvala sažaljenje prema starom neprijatelju. Hari je zamislila ozlojeđenu majku, koja verovatno izgleda još ljuće zbog pepeljastoplave kose skupljene u punđu, zbog čega su joj obrve stalno izvijene te izgleda nadmeno.

Šezdesetogodišnja Mirjam izgleda barem deset godina mlađe, mada se Hari često pita šta bi se dogodilo kada bi pustila kosu. Da li bi joj se lice zarozalo poput probušene vreće brašna? Ne seća se da je ikada videla majku bez njene nemilosrdne punđe na vrhu glave. Možda je to samo još jedan od načina da drži kontrolu.
Hari hoda širokom stazom i udiše opojan miris cveća. Raskošne grobnice sada su zamenili tradicionalni nadgrobni spomenici, mada i dalje ogromni i impozantni. Većina natpisa uklesana je na španskom, mada su neki i na euskariju, tom nerazumljivom jeziku Baska. Čini se da jezik određuje ovaj jedinstveni narod. Prastar, komplikovan i nekada zabranjen, jezik je suština njihovog bića, kao i strasna želja za nezavisnošću. Opšte je poznato da su Baski žestoko ponosni na svoj identitet. Hari im zavidi na tome.
Hajde, Hari, zaboga, o čemu se radi?
Hari nije žurila da odgovori, tako je jedino mogla da stekne prednost. Prolazila je pored nadgrobnih spomenika i čitala imena: Porodica Alvarez; Porodica Hernando. Najzad je rekla:
– Svi moraju da znaju odakle potiču, zar ne?
Porodica Konstancio; Porodica Korales.
Mirjam je prezrivo frknula. – Dakle, o tome se radi? O pronalaženju korena? Veruj mi, o tome možeš otkriti više nego što želiš. – Brzo je uvukla dim cigarete. – A jednom kad nešto otkriješ, ne možeš ga se otarasiti.
Hari je skrenula s glavne staze na uski puteljak. Tu su grobnice manje. Na mnogima se nalaze fotografije na crnim keramičkim pločicama. Hari se zaustavila pored jedne, portreta sedokose gospođe stidljivog osmeha. Pročitala je natpis:
Tu hija no te olvida. Ćerka te nikada neće zaboraviti.
Hari je trepnula, grlo joj se steglo. Progutala je pljuvačku i krenula dalje.
Samo želim da osetim mesto gde je tata odrastao. Gde je živeo, kakva mu je rodbina. – Uspela je da se nasmeši. – Ko zna, možda ću se i skrasiti ovde.
Majka je zacičala od smeha. – O bože, nemoj da si naivna, Hari. Ti nigde ne možeš da se skrasiš, zar ne?
Harini obrazi su se zažarili. Mirjam je nastavila.
Priznaj da ti jednostavno nisi od onih koji će se negde uklopiti. Nisi sposobna za to. Čak i kod kuće uvek si se izdvajala. – Majka je zastala, a

onda je nastavila pomalo podrugljivo: – Ti zapravo nigde ne pripadaš, zar ne?
U Harinim grudima se nešto pokrenulo, nešto teško i bolno. Najednom je opet sedmogodišnja devojčica. Satima leži ispred majčine sobe, lica priljubljenog uz otvor ispod vrata, i pita se kada će majka opet izaći i pričati s njom.
Hari je čvrsto stisla usne. Bože, mislila je da je takve gluposti više ne pogađaju. Pružila je korak, još uvek gledajući u nadgrobne spomenike, i potrudila se da zvuči bezbrižno.
Pa dobro, nije ni važno. – Porodica Kortez; Porodica Barilas. – Koliko vidim, ovaj posao neće uspeti.
Aha. Ako ne uspe, otići ćeš iz San Sebastijana?
Možda.
Mirjam je zaćutala i zatim na brzinu privela razgovor kraju, kao da je najednom izgubila interesovanje. Hari je uzdahnula i vratila telefon u džep. Ispala je glupa što je s njom podelila nešto lično. Ta žena zna da se ustremi na neku slabost kao soko na poljskog miša, a i ne liči na Hari da spusti gard. Prokleto groblje ju je verovatno raznežilo.
Nastavila je da traži među spomenicima. Porodica Soliz; Porodica Verano. Zatim se zaustavila i osetila kako joj ruke i noge podilaze žmarci.
Porodica Martinez.
Zadržala je dah i približila se, osetivši laki drhtaj u rukama. Pogledala je najnovije natpise, da proveri:
Kristos Martinez, 1. mart 1947. – 3. april 1987.
Tobijas Martinez, 8.maj 1971. – 3. april 1987.
Hari zuri u datume. Njen brat od strica Tobijas umro je mesec dana pre šesnaestog rođendana. Ona u to vreme još nije imala ni sedam. Zavrtela je glavom držeći ruku na ustima i pogledala starije generacije koje tu počivaju; svi davno umrli, a nikog od njih nije poznavala. Od te pomisli steglo joj se u grudima.
Očevo poznavanje sopstvenih predaka je sramotno oskudno. Živeo je u San Sebastijanu samo do desete godine, kada je njegova majka Klara, kršna i vesela Dablinka, čvrsto rešila da se vrate kući kako bi sinovima obezbedila irsko obrazovanje.
Tako je barem rekla – kazao je Harin otac kada su pričali pre nekoliko nedelja. – Ako mene pitaš, mislim da je samo htela da pobegne od svoje

baskijske svekrve. – Namignuo joj je, smešeći se. – Moja baba je bila stroga žena. Zvala se Aginaga. Kristos i ja smo je zvali Zmajonaga. Pokušala je da nas spreči da odemo iz San Sebastijana, ali je majka na kraju uspela da istera svoje.
Hari je pronašla njihova imena na nadgrobnom spomeniku: Klara Martinez i njen muž Ramiro. Oboje umrli pre nego što se ona rodila. Daleko ispod njih našla je Aginagu, umrla u devedeset četvrtoj. Hari je trepnula. Ako je dobro pročitala datume i imena, starica je nadživela sve petoro dece. Hari je osetila sažaljenje prema strogoj prababi. Čemu dug život ako sahranite sopstvenu decu?
Jedini predak kojeg se otac još seća jeste njegova prababa, Iruna. – Zmajonagina svekrva. Imao sam šest godina kada je umrla i samo se sećam velikog olakšanja. Bila je zastrašujuća. Plašila je se čak i Zmajonaga.
Zaboravio je mnogo toga o stričevima i tetkama, osim da su svi pomrli, kao i nekoliko rođaka za koje je znao.
Nikada o tebi ne mislim kao o Basku – rekla je Hari posmatrajući očevu tamnu put i pravilne crte lica. – Čak ni jezik ne govoriš.
Ali prvi Martinez u sansebastijanskoj lozi nije bio Bask. – Otac je prešao rukom preko uredno podšišane, snežnobele brade, koja ističe njegovu tamnu put. – Bio je ribar iz Kadiza. Sitan prevarant, barem tako kažu. Pobegao je na sever, u Baskiju, posle neke zbrke s novcem i oženio se ćerkom lovca na kitove. – Otac ju je posmatrao tamnim, sjajnim očima. – Potičeš od dugačke loze ribara, lovaca na kitove i brodograditelja, Hari.
I prevaranata, pomislila je, osmehujući se vragolastom licu toliko nalik njenom. Ceo život sluša kako liči na oca. Iste tamne oči i obrve, isti prav nos. Isto olako shvatanje pravila. To je jedan od razloga što je majka ne voli.
Ostali razlozi su zamršeniji. Istini za volju, Hari nije čak sigurna ni koji su. Prošle godine je saznala da je Mirjam imala ljubavnu vezu pre nego što se ona rodila. Upoznala je majčinog ljubavnika i čula celu priču. Mirjam je bila spremna da napusti finansijski propalog muža kada je ostala u drugom stanju s Hari. Sal je Harin otac, tu nema sumnje, a Mirjamin ljubavnik je brže-bolje porekao sva obećanja. Izgubila je šansu za bolji život, a ko je za to kriv ako ne Hari?
Hari je zatvorila oči, u grudima je osetila neobičan bol. Da li je to pravo objašnjenje? Da li je to stvarno odgovor na ono goruće pitanje iz

detinjstva: zašto je majka ne voli?
Otvorila je oči, ljutita. Dođavola s tim sranjem. Nije više dete. To više nije važno, zaboga. Odmahnula je glavom i usredsredila se na nadgrobni kamen ispred sebe.
Pri vrhu je ugledala još jedno poznato ime: Iruna Martinez. Ugravirana slova su istanjena zubom vremena. Pogledala je datume i izvila obrve. Čini se da kod Martinezovih žene dožive devedesetu, dok muškarci retko prelaze srednje doba. Hari je razmišljala o jakim ženama u očevoj lozi. Kako on kaže, žene su vladale lukama i radile na imanjima, dok su muškarci išli na šestomesečne plovidbe; nekada su žene bile naslednici svojine i titula, pošto je sav teret padao na njihova pleća. Zurila je u nadgrobni spomenik i osetila u grudima mešavinu strahopoštovanja i zahvalnosti prema lozi jakih žena koja vodi pravo do nje.
Spustila je pogled ka usamljenoj vazi s ljiljanima na grobnici. Latice su sveže, miris jak i opojan. Ponovo je pogledala u Tobijasovo ime. On je njen jedini brat od strica i nije među živima. Možda je majka u pravu. Možda je prekasno da se uklopi u očevu porodicu.
Čučnula je i dotakla ljiljane, prstima prelazeći preko čvrstih latica.
Onda je osetila ruku na ramenu, a ženski glas je rekao:
Hari?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Sakrij me

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 10:04 am






12.

Hari je ustala. Pored nje stoji sitna, tamnokosa žena u teškom crnom kaputu zakopčanom do grla. Po bledoj, mlitavoj koži reklo bi se da je u šezdesetim.
Hari se setila slike iz detinjstva: ženino natmureno, ružno lice. Zatim se nasmešila i pružila ruku.
Vi mora da ste Oliva.
Žena je prišla, ne obraćajući pažnju na ispruženu ruku, i zagledala se Hari u lice.
Ti si Mirjamina ćerka – rekla je tiho, s jedva primetnim irskim naglaskom.
Hari je spustila ruku. Ako se brinula da će susret biti potresan, nije trebalo. Osmeh joj je malo splasnuo.
Hvala što ste pristali da se vidimo.
Zamalo da ne pristanem.
Hari se prisetila Olivinog neprijatnog tona preko telefona. Tada je to pripisala šoku zbog iznenadnog poziva, ali sada nije sasvim sigurna u to. Možda je neumoljiva neljubaznost Olivino uobičajeno stanje.
Žena i dalje zuri u njeno lice.
Ličiš na mog sina. Na mog Tobijasa. – Pogledala ju je beživotno i hladno. – Tako bi mogao da izgleda da je poživeo.
Hari je pogledala u nadgrobnu ploču; u sive datume isklesane u kamenu što označavaju početak i kraj kratkog života njenog brata od strica. Oliva je predložila da se sastanu kod porodične grobnice. Bolesno, pomislila je Hari. Ili možda bolećivo.
Međutim, nema ničeg sentimentalnog u vezi s Olivom.
Žena je nakrivila glavu. Tamna kosa joj je slepljena, kratka frizura joj ne pristaje. – Vidi, vidi. Mirjamina mala Henrijeta. Sal mi kaže da te zovu Hari.
Čujete se s njim?
Povremeno. Tokom godina mi je pomagao finansijski tu i tamo. – Oliva je prezrivo pogledala ka grobnici. – Više nego bilo ko od njih ikada.
Hari je prebacila težinu na drugu nogu. Razgovor se i dalje kreće ka neprijateljskim vodama, poput nestabilnog rečnog nasipa koji joj izmiče pod nogama. Hari je tražila temu koja bi je izvukla na suvo.

Oliva joj se približila za korak. – Zašto si me zvala? Šta želiš?
Hari je trepnula. – Ne želim ništa. U San Sebastijanu sam poslom, pa sam mislila da iskoristim priliku da vas upoznam. Da se povežem s nekim iz porodice Martinez.
Ja nisam član porodice Martinez. Nikada nisam bila, niti želela da budem.
Hari zuri u ženu: bledo lice, suviše tamna kosa; usta prevelika u odnosu na lice. Nešto zlurado krije se u pogledu i Hari je već uhvatila sebe kako smišlja način da skrati susret.
Oliva je prekrstila ruke. – Da li Mirjam zna?
Da sam ovde? Naravno.
Žena je odmahnula glavom. – Da si planirala da se vidiš sa mnom. Ne verujem da se složila s tim.
Hari je oklevala. Na Olivinom licu za trenutak se pojavio lukavi izraz.
Tako sam i mislila. – Tobože je zagledala nokte. – Pa, reci mi, da li je još uvek lepa?
Hari je zamislila majčino lice: gordo, bezmalo slovenskih crta. – Jeste.
Olivina široka usta su se prezrivo iskrivila. Pokazala je glavom prema nadgrobnom spomeniku. – Sve su bile lepe. Čak i prokleta Aginaga. Martinezovi su samo takve i birali. – Prezrivi osmeh se raširio. – Osim Kristosa. Sve ih je prezreo i izabrao mene.
Hari je sklonila pogled, ne znajući kako da odgovori na to. Žena uporno navodi razgovor na neprijatne teme. Oliva je nastavila brzo.
Mirjam i Sal su rastavljeni, zar ne? – Gledala je Hari pravo u oči. – Da li je našla drugog?
Hari je zamalo ustuknula. Ne zbog onoga što je rekla, već zbog halapljivog odsjaja u Olivinim očima. Hari je odmahnula glavom.
Ne znam. Slušajte, ako nemate ništa protiv…
Šta je bilo? Ne sviđa ti se što guram nos u Mirjamina posla?
Oliva je gleda grozničavo. Prilika da čuje vesti o starom neprijatelju možda je predobra da bi je propustila. Hari se odmakla jedan korak.
Žao mi je, ali možda je ovo bila greška. Čini se da ne…
A zašto si joj ti toliko odana? Naposletku, nikada te nije ni volela.
Hari se ukočila. Prvi put to čuje iz tuđih usta. Zuri u Olivu, koja je iskoristila prednost.
Nemoj mi reći da je sada drugačija. To se nikada neće promeniti.

Hari je povratila moć govora. – Ne slažemo se, to je sve. Uobičajeno između majke i ćerke.
Uobičajeno? Misliš? – Oliva se nasmejala, lica izobličenog od pakosti. – Ja znam svašta o tvojoj majci. Nije tako savršena, bez obzira na to šta su o njoj mislili prokleti Martinezovi.
Slušajte…
Samo sam ja znala istinu. Šta misliš, zašto Mirjam ne želi da pričaš sa mnom?
Hari je obuzela slutnja. – Ne razumem.
Videla sam kako se ponaša prema tebi od samog početka. To nije bilo prirodno. Drugi nisu uvek primećivali. – Olivine oči gore od zlobe. – Ali oni nisu znali to što sam ja znala.
Hari je osetila kako joj hladan teret pritiska grudi. Vrtela je glavom boreći se s potrebom da pita Olivu šta hoće da kaže. Bolje da zažmuri i zapuši uši prstima. Ova žena sigurno nema ništa dobro da joj kaže.
Oliva je netremice posmatra.
Posmatrala sam vas. Ti bi sela pored Mirjam, stavila ruku oko njenog struka i čekala da te pomazi. I nikada ne bi dočekala. Koja majka ne grli sopstveno dete?
Hari se ukrutila, kao da se priprema za bolan udarac. Ali zašto, zaboga?
Zna kakva je majka. To više nije ni važno.
Oliva je nastavila. – Nikada nije mnogo pričala s tobom. Zaključavala bi se u svoju sobu i satima čitala, a tebi nije dozvoljavala da uđeš. Amaranti ponekad, ali ne i tebi. Uglavnom si bila mali izopštenik koji zaviruje unutra.
Hari je čvrsto zatvorila oči. – Molim vas. Ne moram to da slušam.
O, ne kažem da je uvek bila loša. Pazila je na tebe u praktičnom smislu. Ako bi pala i povredila se, ona bi te podigla. Međutim, spustila bi te opet veoma brzo.
Hari je stisla zube. – To je sve bilo veoma davno…
Odmah je bilo jasno da nešto nije kako treba. Kada si se rodila, nije htela da te dodirne. Tražila je od medicinske sestre da te odnese. Babica nas je upozorila da obratimo pažnju na postporođajnu depresiju.
Hari je malo olabavila vilicu. – To je bilo zbog toga? Zato je bila tako daleka?
Oliva se prezrivo nasmejala i odmahnula glavom. – Bio bi to dobar

izgovor, zar ne? Ali Mirjam nije bila depresivna, veruj mi. Sve je počelo pre nego što si se rodila.
Hari se setila čoveka s kojim je majka bila u vezi pre mnogo godina.
Odmahnula je glavom.
Vidite, ja znam za to. Htela je da ostavi oca zbog nekog drugog, ali sam se ja pojavila i pokvarila joj planove. Otada krivi mene. Ništa neobično.
Vidi, vidi. – Oliva se nasmejala prepredeno. – Hvala, dušo, uvek sam slutila da je postojao neko drugi, mada nisam bila sigurna. Ali ne, ovo nema nikakve veze s njim. Mirjam je već bila u poodmakloj trudnoći s tobom i rado se vratila Salu. Ponovo je imao novca, vidiš, a to je jedino što je nju zanimalo.
Hari se namrštila. Mirjam i Sal, srećan par? To se ne uklapa u prikladno opravdanje koje je smislila kako bi objasnila majčino ponašanje.
Henrijeta – rekla je Oliva, kao da izgovara to ime da bi čula kako zvuči. – Kakvo grozno ime za dete. Mirjamin izbor, naravno.
Nadenula mi je majčino ime.
Valjda je pokušala je da joj ugodi. Jesi li je upoznala?
Videla sam je jednom ili dvaput. – Hari se seća imenjakinje kao kroz maglu: visoka, elegantna udovica; puna samopouzdanja i stroga. Kao prerušena Amaranta.
Hladna kučka – rekla je Oliva. – Srela sam je na Salovom i Mirjaminom venčanju. Aginaga je naklapala o tome koliko je Mirjam lepa, misleći da će matoroj veštici biti drago. Znaš li šta je Mirjamina majka uradila? Krenula je da pretura po torbi i izvukla svoju fotografiju iz mladosti. „Vidite?”, rekla je. „Ja sam bila mnogo lepša nego Mirjam.” – Oliva je vrtela glavom. – To je bio jedan jedini put da sam osetila sažaljenje prema tvojoj majci.
Hari je izvila obrve. Dakle, Mirjam je takođe mučila muku s majkom. Bože, da li se loš odnos s majkom prenosi s kolena na koleno? Kao neka otrovna štafeta?
Olivin pogled je prikovan za Harino lice. – To me podseća na Snežanu i zlu maćehu, koja je pokušala da je ubije. Ogledalce, ogledalce. Sećaš se?
To je samo bajka.
Ali u prvobitnoj verziji nije bilo zle maćehe, jesi li znala? – Oliva se primakla. – Devojčina majka je pokušala da je ubije. Naravno, to su morali

da izmene. Ljudi nisu mogli da prihvate činjenicu da majka može biti toliko okrutna.
Hari se uzvrpoljila. Oliva je stala pored nje i za trenutak se okrenula ka grobnici. Kada je ponovo pogledala u nju, Hari se zapanjila koliko se tuge i očaja vidi na njenom licu. Oliva ju je uhvatila za nadlakticu.
Moj sin je bio moj život. Moj život. – Steže Harinu ruku, a neizreciv bol joj se vidi u očima. – Ali izgubila sam ga. Volela sam ga, ali su mi ga uzeli. Pa, kaži mi, da li je pošteno to što Mirjam još ima tebe a nikada te nije volela?
Reči su se zabole u Hari, otvarajući stare rane. Okrenula je glavu, odmahnula i savladala tup bol u grlu. Kako da odgovori na takvo pitanje?
Oliva traži njen pogled i pomno posmatra Harino lice. Kao da želi da zapamti svaki detalj, halapljivo gutajući crte što toliko podsećaju na njenog sina. Zarila je prste u Harinu ruku i prodrmala je.
Vidiš li? – Olivin glas je zamro, a velike ružne usne podrhtavaju. – Tvoja majka je pokušala da te ubije, a ipak te ima. Reci mi šta je tu pošteno? Reci!
Kao da je zadobila udarac u glavu. Hari za trenutak nije mogla da progovori. Onda je prošaptala: – Šta ste rekli?
Oliva je trepnula i okrenula glavu. Čini se da okleva, kao da je shvatila da je preterala. Pogledala je u grobnicu, pa u Hari. Onda je isturila bradu, gledajući je nemilosrdno i preko.
Pokušala je da prekine trudnoću.
Hari je zinula. Osetila je mučninu u želucu. Polako je odmahnula glavom i odmakla se. Oliva je pustila njenu ruku i nastavila.
Pokušala je u nekoliko klinika, ali je zakasnila. Nisu hteli da joj prekinu trudnoću. Slučajno sam saznala.
Hari se obujmila rukama, najednom osetivši hladnoću. – Ne verujem vam. Zašto bi to radila ako se vratila ocu?
Oliva je slegla ramenima. Sav zanos je nestao s lica, ostala je beživotna i prazna.
Bila je ćaknuta. Oštećena. Loša majka i znala je to.
Ne s Amarantom.
Samo donekle. Dovoljno su slične pa je to ublažilo. S Amarantom je mogla bolje da se pretvara. Ali s tobom nije htela ni da pokuša.
Hari se prevrnuo želudac, stavila je ruku na usta. Najednom je osetila

vrtoglavicu. Kao da se ne uklapa u okruženje. Tokom godina smislila je toliko mogućih objašnjenja: suviše liči na oca, na muža kojeg Mirjam prezire; upropastila je Mirjaminu šansu za nov život s ljubavnikom.
Međutim, sada izgleda da je razlog majčine netrpeljivosti prema njoj samo to što je živa.
Zažmurila je na tren i osetila kako se tetura.
Nisam očekivala… Izvinite, ali ne mogu sada da pričam o tome.
Trebalo bi da pođem. Žao mi je.
Čini se da joj tlo izmiče pod nogama. Prošla je pored Olive i krenula nesigurnim korakom pored beskrajnih redova nadgrobnih spomenika, što dalje od grobnice, što dalje od predaka.
Borila se za vazduh. Bože, da li je majka stvarno htela da abortira? Šta će sad? Da pokuša da opravda svoje postojanje Mirjam?
Vidi, mama, vidi kako sam uspela u životu? Zar ti nije sada drago što me se nisi otarasila?
Harin mozak je blokirao. Utrnuo. Suviše je paralisan da bi analizirala majku ili čak samu sebe. Potrčala je nesigurno, očajnički grabeći ka izlazu. Potreba da zaboravi šta je čula došla je poput snažnog naleta talasa.
Hari je trčala pored grobnica i ukrašenih svodova; raskošnih spomenika posvećenih smrti i porodici. Odjednom joj se gade. Porodica joj se gadi.
Protrčala je kroz kapiju groblja i zatim usporila kada je izašla na put. Nije se okrenula. Ne može da pogleda ispred sebe. Ne zna šta da radi. Vrti joj se u glavi. Stala je nasred puta, pokrivši lice rukama. Oseća neodoljivu potrebu da se odbrani od svega. Da se sakrije.
Nekoliko trenutaka je stajala nepokretno, zatim je polako sklonila ruke s lica. Izvadila je telefon i zurila u njega nekoliko sekundi. Zatim je ukucala Zubirijev broj. Kada se javio, rekla je odlučno:
Kažite Vasku da prihvatam posao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Sakrij me

Počalji od Mustra taj Uto Jun 12, 2018 10:04 am




13.

Marti je prešao ulicu i krenuo ka reci, nazad prema mostu Zuriola. Slani morski povetarac snažno mu je pročistio sinuse i prijatno ga osvežio posle mirisa hrane u Starom gradu. Kada je izašao iz tih mračnih uskih uličica, osećao se kao prokleta krtica.
Čačkao je nokat na malom prstu desne ruke, skidajući ostatke lepka. Poslednje dve noći proveo je za stolovima za blekdžek, koristeći neka zgodna pomagala kako bi povećao izglede za dobitak. U poslu to zovu
„oči”; inače poznato kao skriveno ogledalo. U ovom slučaju, to je delić srebrnog božićnog ukrasa zalepljen za nokat malog prsta.
Starac po imenu Tvinkls naučio je Rivu tom triku. Ceo život se bavio
„očima” i proveo pedeset pet godina usavršavajući metode skrivanja sitnih tajnih ogledala. Polirana rajsnedla skrivena na kraju cigare; sjajan prsten na maliću; sjajna folija od slatkiša. Čak je i šolja crne kafe, pravilno postavljena, imala odbijajuću površinu koju je Tvinkls mogao da iskoristi. Ipak, na kraju su ga izdale stare, iznemogle ruke. Riva, koja je tada bila krupije početnik, opazila je drhturavi odsjaj svetlosti kako igra po tavanici kazina. Međutim, nije ga prijavila, a zauzvrat, on joj je objasnio trik. Kao i uvek, ona ga je prenela Martiju.
Sedi levo od krupijea i posmatraj „oko”. – Tankim prstima je držala njegove dok mu je lepila komadić ogledala na nokat. Još uvek se seća kako su ga iznenadile njene tople ruke. – Kada krupije bude podelio svoju zatvorenu kartu, staviće je ispod otvorene. Ugao karte bi trebalo da se vidi u „oku”.
Morski povetarac štipa Martija za lice dok se gega obalom reke. „Oči” su najbolje prolazile kod još „zelenih” krupijea, međutim, tih poslednjih nekoliko dana naletao je na oštrooke profesionalce. Obilazio je manje kockarnice izbegavajući Rivin kazino. Bilo je opasno i pojaviti se tamo, ali nije mogao da odoli želji da špijunira Frankovu grupu i, ako ćemo iskreno, da vidi Rivu.
Krenuo je preko mosta. Rečna obala je pusta u ove sitne sate. Ogromni, crni talasi udaraju o nasip. Nikada nije video tako divlju reku. Kao neki grbavi kit što se batrga u kavezu. Ispred vidi kockastu dvoranu Kursal i njen odblesak u vodi. Geometrijska fasada odskače od onih raskošno ukrašenih,

kamenih s druge strane reke.
Marti je zevnuo. Umor ga je savladao, otežao je, što se ne može reći za njegov prokleti novčanik. Gurnuo je ruke duboko u prazne džepove.
Možda nije trebalo da štiti Franka. Možda bi trebalo sada da naplati to što zna, a ne da čeka veći dobitak. Osetio je mučninu od te pomisli. Šutnuo je kamenčić koji se uz zveket otkotrljao niz most. Pa šta i da otkuca Franka, dođavola? Od stare lojalnosti nije ostalo ništa, i to ne Martijevom krivicom. On nije lagao.
Rozeli!
Marti je naglo podigao glavu. Tri čoveka stoje na kraju mosta okrenuti prema njemu. Ne vidi im lica, samo obrise. Ipak, Marti je prepoznao mršavog čoveka u sredini. Stariji, prosed, varljivo krhke građe; štap drži pored sebe na gotovs, kao neku treću nogu.
Viktor Toledo, Rivin šef obezbeđenja.
Marti je prešao jezikom preko suvih usana. S obe Toledove strane stoje dva nabildovana muškarca čija odela izgledaju za broj manja. Marti je pogledao unazad odakle je došao. Još dvojica gorila, jedan pored drugog, zatvaraju prolaz s druge strane mosta.
Rozeli!
Starčev glas je strog i promukao. Marti stoji u mestu i oseća nelagodu jer čuje otkucaje svog srca. Onda je zaključio kako bi verovatno bilo najbolje da se odazove. Kakvi su mu izgledi s tim gorilama?
Krenuo je duž mosta polako, s rukama još uvek nabijenim u džepove. Ispod njega grme rečni talasi, dok plima nadolazi iz zaliva. Marti se zaustavio nekoliko metara ispred starca. Sudeći po sasušenoj, zgužvanoj koži, pregurao je sedamdesetu, mada se još uvek drži pravo kao strela.
Izbegavate me – rekao je Toledo.
Marti je slegao ramenima. – Ne baš. Zapravo, bio sam u vašoj kancelariji prošle nedelje. Zahvaljujući vašem radniku, nekom Delgadu.
Čuo sam. Nadam se da su vas lepo dočekali.
Baš i nisu.
Toledo je klimnuo glavom. Na staračkom licu gotovo bez usana vidi se nezadovoljstvo, kao da mu je život naneo tešku nepravdu. Dobro došao u klub, pomislio je Marti.
Toledovi kvrgavi prsti stežu vrh štapa. – Rekli ste da ćete mi dati više informacija.

Hej, rekao sam i da će potrajati.
Prošlo je dve nedelje.
Marti je prebacio težinu na drugu nogu, ne želeći da se podseća poslednjeg susreta s Toledom. Bio je pijan, potražio je starca i ponudio mu informacije na prodaju. Stomak mu se zgrčio kada se setio toga. U zamenu za tričavih sto evra, rekao mu je kako Franko namerava da opaljčka Rivine kazine.
Taj čovek, Čavez – rekao je Toledo. – Ili kako mu je već pravo ime.
Hoću da ga nađem.
Marti ga je pogledao. Matori lisac je oštrouman, tu nema sumnje. Naravno da Čavez nije Frankovo pravo ime. Kao što ni Rozeli nije njegovo. Marti je izvadio ruke iz džepova i raširio ih s dlanovima nagore.
Kao što sam rekao, naći ću ga. Samo mi treba malo vremena.
Toledo se oslonio na štap obema šakama. Prsti su mu krivi kao kandže.
Kažite mi kako izgleda.
Marti se setio Franka visokog, s velikim nosem i dugačkom tamnom kosom vezanom u rep. – Ne znam. Nisam ga nikada video.
Kako ćete ga onda naći?
Imam informacije.
Od koga?
Od koga? Bože, ovaj govori engleski bolje nego on. Marti se mlako nasmešio. – Ako vam odam izvor, ispašću iz nagodbe.
Jedan gorila je krenuo napred i Marti se unervozio. Međutim, Toledo ga je zaustavio rukom. Starac netremice posmatra Martija, još uvek ispružene ruke. Kapci su mu omlitaveli toliko da mu sigurno smetaju da vidi kako treba. Ipak, Marti je prvi spustio pogled.
Toledo je vratio ruku nazad na štap. – Poznajete li Rivu Mils? Jel’ znate s kim imate posla?
Marti i dalje gleda dole.
Poznajete li Rivu Mils?
Setio se dana kada ju je prvi put video. Bilo mu je jedanaest godina i vrzmao se po Međunarodnoj školi za krupijee u Vegasu. Majka je tamo radila posle noćne smene u kazinu i on bi ponekad svratio da je vidi. Radila je kao krupije još pre nego što se on rodio, a nije delila samo karte, već i drogu, alkohol i nasilne muškarce. Naposletku je podelila i smrt. Umrla je od side pre nego što je Marti napunio dvanaest godina.

Toga jutra pomagala je instruktoru s desetinama učenika, a Marti se smestio i posmatrao. Svuda po prostoriji bili su stolovi za ajnc, barbut i rulet; na zelenoj čoji šareni žetoni bili su razbacani kao latice. Učenici su se skupljali u grupe oko stolova i smenjivali se u deljenju. Martija je uspavala vrućina i zveckanje žetona. Razmišljao je o tome da ode, da se bućne u bazen nekog hotela duž Stripa. Onda je Riva ušla kroz prozor u dnu prostorije.
Činilo se da ju je samo on primetio. Sela je u stolicu pored najbližeg stola za ajnc i mirno posmatrala igru. Bila je mršava kao prut i kretala se odlučno. Međutim, Marti je video po njenom nemirnom pogledu da ne zna šta da radi. Prišao je njenom stolu. Jedan student je pipnuo krupijea po ramenu dajući mu do znanja da je vreme da zamene mesto. Krupije je pljesnuo rukama, okrenuo dlanove nagore i onda predao mesto. Marti je video Rivu kako se mršti i primakao se bliže.
Moraš da pokažeš dlanove kamerama – prošaptao je. – Da vide da nisi uzela neki žeton.
Riva ga je pogledala krajičkom oka, a zatim se okrenula prema kartama kao da ništa nije rekao. Ipak, podelila je konzervu koka-kole s njim kasnije na pauzi, dok su stajali napolju.
Posle toga dolazila bi u školu svaki dan. Učila je brže od drugih i ubrzo postala stručnjak za deljenje karata i žetona. Sve pauze provodila bi s Martijem i činilo se da je niko drugi ne zanima. Nešto mu je govorilo da je ambicioznija od ostalih, da je u sve to mnogo više uložila nego oni.
Jednog jutra, dok se koka-kola grejala na suncu, Riva mu je ispričala kako je šest meseci ranije otišla od kuće i povela sa sobom mlađeg brata Endija. Pokazala je ka dečaku Martijevih godina. Sedeo je na obližnjem zidu, mlatarao nogama i gađao prolaznike kamenčićima. Dečak ih je pogledao i mahnuo. Izgledao je kao fin dečko, mada je Marti video da nešto s njim nije kako treba. Kasnije, kada ga je upoznao, često se pitao da li je zapravo Endi normalan, a ostatak sveta skrenuo s koloseka.
Riva je mućkala ostatak koka-kole u konzervi i ispričala kako je radila kao zečica u Viskonsinu, gde je suviše često morala da se brani od pijanih mušterija. Napustila je posao i auto-stopom došla u Vegas s namerom da postane krupije, ali nije imala novca za školu. Tako je samo krišom ušla. Bilo joj je tek četrnaest, ali niko je još nije pitao za godine.
Talasi udaraju o zidove nasipa, a Marti drhti na vetru. Poznajete li Rivu

Mils? Pogledao je Toleda u lice i odmahnuo glavom.
Ne, ne znam je.
Toledo je koraknuo k njemu. Pratioci su se pomerili zajedno s njim, kao šahovske figure koje štite kralja.
A Čavez? Da li je on poznaje? Da li zato operiše po njenim kazinima?
Koliko ja znam, ne. Ali mogu da saznam.
Martiju se na licu ne vidi ništa. Dobar je glumac. Čak je i Franko to rekao. Toledo nikada ne bi rekao da Franko poznaje Rivu od njene osamnaeste.
Ona i Marti su putovali zajedno tri godine, otkako mu je majka umrla. Zajedno su izvodili prevare i brinuli se o Endiju. Dečku je bilo petnaest, kao i Martiju, a još nije mogao sam da veže pertle. Riva je plaćala stan radeći kao krupije po kazinima gde je uhvatila Franka kako vara. Tada je imao oko trideset godina; elegantno obučen; pun para; varao je na pokeru zajedno s još jednim igračem, ne tako veštim kao on. Neki pegavi momak za koga je Marti kasnije saznao da se zove Gideon. Međutim, kao što nije prijavila Tvinklsa, tako nije ni Franka. Umesto toga, tražila je deo dobitka i od tada su radili zajedno.
Kapljice vode iz reke bockaju Martija po koži. Toledo ga netremice posmatra svojim poluskrivenim, krokodilskim očima.
Vi obećavate da ćete saznati dosta toga, Rozeli. Pitam se koliko toga već znate.
Marti se potrudio da ne reaguje. Toledo je nastavio.
Kada ste došli kod mene, isprva sam pomislio da lažete. Da taj Čavez zapravo ne postoji. Međutim, malo sam se raspitao otkad smo pričali prošli put. – Toledovi kvrgavi prsti stežu vrh štapa. – Naša kazina su na meti poslednjih nekoliko nedelja. Gubici su povećani. Mnogo. – Na nadlanicama mu štrče vene nalik na plave kablove. – Nema sumnje da neko vara. Ako je to vaš prijatelj Čavez, onda nas košta dosta novca.
O, da, to je on.
Starac je klimnuo glavom i uzdahnuo. – Možda govorite istinu. – Zurio je u nemirnu vodu, ruku opuštenih na štapu. Onda je prostrelio Martija pogledom. – Ipak, mislim da znate više nego što kažete.
Toledo je dao znak prstom, a ona dvojica pored njega zgrabiše Martija za nadlaktice. Marti je stegao mišiće.
Hej!

Zajedno su ga dogurali do ograde i zatim podigli. Kao da ga je dohvatila dizalica. Talasi huče dole. Starac je zakreštao.
Jel’ znate da plivate, Rozeli?
Martiju se želudac prevrnuo. Dvojica muškaraca su ga tresnula o ogradu pa ga podigla još više, zgrabila za gležnjeve i prebacila preko ograde. Marti je vrisnuo. Za trenutak je bio lak. Ipak, gležnjevi su mu okovani, poleteo je nadole kao klatno i tresnuo licem o most. Bol je sevnuo kroz nos i lobanju. Mozak mu se tumba dok visi iznad vode, paralisan. Dole ima sigurno deset metara dubine.
Bilo je lako naći vas, Rozeli! Prijateljski razgovor s barmenom iz
Plaze je bio sasvim dovoljan. Mogu vas pronaći kad god budem hteo.
Marti je zastenjao. Crna reka se kovitla ispod njega. Krv mu se sliva u glavu, oseća da će mu se oči rasprsnuti. Udara o betonski nosač, nemoćan poput vezanog pileta.
Niko ne vara u mojim kazinima, Rozeli! Ako nešto znate, sada je vreme da mi to kažete.
Martiju ruke vise, već utrnule, a srce se napreže da pumpa nagore.
Ogroman talas diže se ka njemu.
Nisam strpljiv čovek, Rozeli!
Ledena voda zapljusnula je Martija po licu. Ušla mu je u usta i nozdrve, pokvasivši glavu i ramena. Progutao je, zagrcnuo se i čekao da prođe. Zatim je udahnuo i povikao.
Dižite me! Pronaćiću ga!
Glas mu je slab, kao da su ga progutali talasi. Grebe po betonu, teško dišući. Sigurno ima nešto za šta može da se uhvati, nešto da se podigne. Međutim, površina je ravna i hladna.
Stisak oko gležnjeva je popustio, a Martijevo srce se prevrnulo u grudima.
Ne! Čekajte!
Pokušao je da se izvije i podigne u sedeći položaj, ali težina gornjeg dela tela ga je povukla nazad. Bol je sevnuo kroz noge. Osetio je kako mu se oči pune krvlju. Onda je video ogroman vodeni zid kako ide prema njemu.
Toledo! Dižite me!
Masivni talas je došao do njega. Marti je udahnuo i zatvorio oči. Bujica ga je tresnula po licu i cimnula mu glavu unazad. Voda ga je progutala i

zaglušila. Uhvatila ga je i nosila tamo-amo. Krv mu se slila u mozak, pluća samo što nisu pukla. Kada će prestati?
Pluća se bore za kiseonik. Mora da diše, mora da otvori usta. Bože, davi se.
Onda je odjednom prestalo. Talas se povukao. Marti je udahnuo halapljivo i napunio pluća vazduhom, dok mu se grudi šire, a udarci talasa odzvanjaju u ušima.
Toledo! Čujete me? – Glas mu je promukao, grlo ga peče. – Mogu da ga pronađem! Znam kako radi!
Sve će mu reći: gde se Franko krije s grupom; zahvate koje je izveo; prevare koje sprema. Zašto da ne, jebiga?
Oblizao je usne, osetio so. Suve su, bez obzira na svu tu vodu. Frankovo lice mu se pojavilo ispred očiju: široke jagodice, opasan osmeh. Zatim još jedna slika: Franko igra bejzbol s njim i Endijem i pušta da dečko pobedi. Martiju se lice iskrivilo od bola. Povikao je iz petnih žila:
Čujete me, Toledo?! Sprema se za veliki posao, uzeće još više novca.
Dignite me pa ću saznati gde!
Napreže uši da bi čuo uprkos grmljavini talasa. Ispred, reka ponovo nadire prema njemu. Zavrtelo mu se u glavi. Stisak oko gležnjeva najednom je postao jači. Ruke su ga zgrabile za listove i povukle nagore. Beton mu je odrao kožu. Metal mu se zabio u potkolenice, butine, zatim stomak, dok ga ruke najzad nisu povukle nazad preko ograde i bacile na zemlju.
Marti leži sklupčan i drhti. Lice mu je u ravni s Toledovim kolenima, dok ga starac čeka da progovori. Marti ne može da ga pogleda u oči.
Kajanje ga je zaparalo poput razbijenog stakla, čežnja za prošlošću ga je savladala. Za onim vremenom kada su on, Riva i Franko bili nedodirljivi. Nepobediv trio. Međutim, to se više nikada neće vratiti, on to vrlo dobro zna.
Otkada je Endi poginuo, više ništa nije isto.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ava McCarthy - Sakrij me

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu