Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:22 am




Od Istanbula i Marselja, Ankare i Kaira pa sve do Pariza i Berlina, ovo je priča o ljubavi i bekstvu, isprepletana istorijom jednog od najuzburkanijih perioda u Evropi...
Kada se Selva, kći jednog od malobrojnih preostalih otomanskih paša, zaljubila u Rafaela, mladog Jevrejina, njena se porodica protivi braku i odbacuje je. Rešeni da započnu novi život, Selva i Rafael odlaze u Francusku, međutim, sreća im i tamo okreće leđa. Počinje Drugi svetski rat, a mladi ljubavnici biće uvučeni u užase Hitlerove ideologije. Dok se nacistička mreža steže oko njih, oni žive u stalnom strahu da će biti uhvaćeni i poslati u koncentracioni logor. U isto vreme, Turska očajnički pokušava da izbegne da bude uvučena u rat, pažljivo balansirajući između sila Osovine i Saveznika... Protkana čarobnim mirisima Istanbula i mističnom atmosferom Istoka, ova je priča posvećena svim običnim ljudima, neopevanim herojima koji su zbog ideala rizikovali živote.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:29 am



Iako je, kada je ujutru odlazio, upozorio Sabihu da će se kasno vratiti kući, Madžita je mučila savest kada je shvatio da je već prošlo osam sati. Izašao je sa sastanka izvinivši se, otišao u svoju kancelariju, i na crnom telefonu s bučnim biranjem okrenuo svoj kućni broj.
Kada se Sabiha javila, rekao je: „I večeras imamo sastanak. Molim te, nemoj me čekati za večeru."
„Ne opet", ljutito je rekla njegova žena. „Već skoro tri nedelje ne možemo da večeramo zajedno. Zaista, dragi, zar tamo nikoga kod kuće ne čekaju žena ili deca?"
„Pobogu, o čemu ti brbljaš? Bugarska vojska nam je pred vratima, a ti pričaš o večeri. Kako je to tipično za žene!" rekao je i spustio slušalicu.
Žena mu je bila baš kao njegova majka. Vođenje kuće, dečji obroci i vreme za spavanje, porodična okupljanja oko trpezarijskog stola – za organizovane domaćice te su stvari osnovni prioritet. Ataturkov pokušaj da ih pretvori u svetske žene bio je uzaludan, pomislio je. Naše žene su očigledno dobre samo u ulozi majke ili domaćice. A čak je počinjao da se dvoumi oko toga. Nije li Sabiha odustala od svojih majčinskih dužnosti i prepustila dadilji odgoj njihove kćerke? Duboko u sebi, on je svakako nalazio da je ponašanje njegove žene čudno. Isprva se ljutio misleći da je njen rezervisani stav možda tihi protest protiv beskrajnih sastanaka koji su trajali i do ranih jutarnjih časova. Kakvo je pravo imala da se ljuti što je toliko radio? Najzad, zar je on bio odgovoran za rat? Zar je njega trebalo kriviti za taj rad do kasno u noć? Šta ako bi se zaista našli u vihoru rata? Ako bi se to desilo, koja bi žena iz njihovog okruženja uspela da baci i najmanji pogled na lice svog muža?
Madžit je ovako razmišljao, ali u svom srcu znao je da razlog takvom Sabihinom
stavu nije bila samo sebičnost. Izgledalo je kao da je bila na ivici nervnog sloma. Već je neko vreme ova mlada žena, koja je volela da ide na izlete i gleda konjske trke kada je lepo vreme, a za kišnih dana da igra karte, izgledala kao da više ne uživa ni u čemu. Često bi, kada bi se vratio kući, našao svoju ženu u krevetu i ona bi ubrzo zaspala. Ako bi je zagrlio kada bi legao u krevet, ona bi ga odbila. Kada bi, retko, uspeli da zajedno odu na spavanje, uvek bi imala izgovor da odmah zaspi. Bilo je očigledno da je imala problem, ali sigurno je izabrala pogrešan trenutak za nervni slom. Kako je, zaboga, mogao naći vremena da brine o njoj kada je bio zatrpan poslom? Čak i kada bi se sastanci završili pre ponoći, Madžit bi ipak morao da se vrati u ministarstvo pre sedam ujutru.
Živeli su u vrlo nestabilnim vremenima. Turska se našla između đavola i dubokog plavog mora. S jedne strane bila je Britanija, koja se brinula samo za sopstvene interese, insistirajući na tome da Turska treba da joj bude saveznik, a s druge strane bio je preteći stav Nemačke. Kao da to nije bilo dovoljno, Rusija je svoju gvozdenu ruku u svilenoj rukavici pružila na Tursku. Njeni interesi u Karsu, Ardahanu, Bosforu Dardanelima visio je nad Turskom kao Demoklov mač. Na koju god se stranu Turska okrenula, ako bi se ispostavilo da je to strana koja gubi, Rusija bi joj skupo naplatila Bosfor i Dardanele. Ova noćna mora besprekidno je trajala već dve godine.
Prvi svetski rat pokazao je predsedniku Inonuu koja je cena priklanjanja pogrešnoj strani, i on je dobro naučio lekciju. Dao bi sve na svetu da sazna koja će strana ovog puta pobediti, ali nijedan prorok ne bi mogao da predvidi ishod. Bilo je na Ministarstvu spoljnih poslova i Vojnobezbednosnoj radnoj grupi da predviđa, i oni su razgovarali o svakom mogućem ishodu, procenjivali ga i evidentirali tokom tih beskonačnih sastanaka, koji su se razvlačiti do duboko u noć.
Madžit je bio ponosan na to što je član Vojnobezbednosne radne grupe. U isto vreme, otkako su Italijani napali Grčku, vatreni obruč sve se više sužavao. Razumljivo, zaposleni u vladi i njihove porodice postajali su uznemireni.
Glavni grad, Ankara, pripremao se za još jedno vrelo leto.
Tokom četrdesetih godina, svako godišnje doba bilo je jasno definisano; zime su bile izuzetno hladne i snežne, leta nepodnošljivo vrela. Već je bilo očigledno da će nastupajući letnji meseci biti pakleno vrući.
Oko nedelju dana ranije, nemački ambasador Fon Papen doveo je premijeru ličnu poruku od Hitlera. Zadržavajući dah, zvaničnici su čekali da se sastanak završi.
Madžit je tačno pretpostavio sadržaj Hitlerove poruke. Površinski, pismo je bilo puno dobrih želja i namera. Nudilo je Turskoj svaku vrstu naoružanje, pomoć u kontroli nad Bosforom i Dardanelima, te obećavalo da nemački vojnici neće kročiti na tursko zemljište. Međutim, ako čitamo između redova, poruka je zapravo bila da je Turskoj krajnje vreme da se odluči i da će, ako ne bude stala na stranu Nemačke,
kada se na kraju rata budu donosile odluke o njenim vodenim putevima, snositi posledice.
Nakon dugog sastanka, Inonu je rekao: „Nemci nam kažu da ne iskušavamo njihovo strpljenje, implicirajući da bi u bilo kojem trenutku mogli da sklope dogovor s Rusijom nama iza leđa." Nastavio je: „Sada kad se bori u Grčkoj a upravo je doživela katastrofu u Libiji, Britanija nije u mogućnosti da nam pritekne u pomoć. Zato ne bismo smeli rizikovati da iznerviramo Nemce. Gospodo, hajde da nađemo način da se osiguramo na obe strane."
Oni su zapravo tražili način da dobiju na vremenu, način koji bi omogućio Turskoj da se izvuče ne odgovorivši nijednoj strani ni da ni ne, način da im se umili a da ih ne isprovocira.
Ujutru posle te duge noći, premijer je pozvao britanskog ambasadora u ministarstvo da bi objasnio opasno i osetljivo predviđanje budućnosti Turske. Ona se uputila ka najrazornijim i najstrašnijim danima koje je doživela u ovom Drugom svetskom ratu. Rat je bio kao šumska vatra koja se širi u svim pravcima i obe strane imale su očekivanja od Turske.
U svojoj kancelariji, Madžit je zapalio cigaretu, povukao dva dima i zgnječio je u kristalnoj pepeljari pre nego što se vratio u salu za sastanke. Ministar spoljnih poslova i generalni sekretar nisu više bili tu.
Njegov pomoćnik je rekao: „Madžit-beže, predsednik je očigledno lično tražio da vidi današnje analize. Pripremio sam vam izveštaje. Predsednik čeka u svojoj kancelariji."
Madžit je požurio nazad u svoju kancelariju, koja se nalazila u delu predviđenom za Ministarstvo spoljnih poslova u predsedničkoj palati. Već su nekoliko meseci radili tu kako bi mogli odmah davati izveštaje predsedniku i od njega dobijati instrukcije. Madžit je iz svoje ladice uzeo fascikle s beleškama koje je nekoliko sati ranije ažurirao, preleteo je pogledom preko njih i brzo ih dovršio.
Inonu je sedeo u fotelji za velikim stolom. Izgledao je naivnije, manje i nervoznije nego obično. Počeo je da prelistava papire koje je njegova lična sekretarica stavila ispred njega uzevši ih od Madžita. Dok je gledao stranice, izgledao je kao da u svojoj glavi sluša glasove lukavih lisica, ali nije ništa rekao. Ljudi koji su sedeli oko stola takođe su ćutali.
Iznenada je upitao: „Da li ste danas slušali radio?"
„Jesmo, gospodine, naše kolege slušaju sve evropske stanice. Malopre sam dao naš izveštaj generalnom sekretaru. Nisu se ni na trenutak odmorili, a ipak nastavljaju da slušaju Bugarsku i pripremaju izveštaje na pola sata."
„Naši agenti u Bugarskoj takođe nas svakodnevno informišu. Međutim, još se ne zna da li će Hitler krenuti na jug ili na sever u napad na Ruse, gospodine", rekao je
jedan mladi funkcioner.
Kada je mladić izašao iz sobe, Madžit je ostao. „Gospodine", rekao je ministar spoljnih poslova, „zahvaljujući vama mogli smo preduzeti sve moguće mere da sprečimo da se vatra proširi na nas. Budite uvereni da sada mirne savesti možete otići u Jalovu. Informisaćemo vas o dešavanjima svakog minuta."
Madžit je čuo kako Inonu mrmlja: „Želeo bih da znam iz kojeg će pravca Nemc doći. O! Kad bih samo znao." Pošto su Nemci postigli dogovor s Bugarskom, to je značilo da su postali susedi Turskoj. Inonu je bio prestrašen što ne zna Hitlerov sledeći potez. Njegovo moderno naoružanje i moćna vojska bili su odmah tu preko granice. Hitler bi mogao hteti da krene na Egipat preko Turske. Ili opet, mogao bi da krene prema Kavkazu. Niko osim njegovih najbližih saradnika nije znao koja je bila sledeća meta, te je Turska morala biti spremna na svaku mogućnost. Najgori scenario bio bi da Nemci sklope dogovor s Rusijom, što bi Tursku osudilo na propast.
Madžit je čekao da se izveštaji pročitaju i zatim se s generalnim sekretarom vratio u salu za sastanke. Još jedan dugačak sastanak sa još izveštaja koje treba pročitati, proceniti i spojiti pre nego što se predaju Inonuu. Satima kasnije, dok se sam vraćao kući, bio je veoma zabrinut. Vlada je plaćala visoku cenu da bi izbegla ovu vatru koja se širila po celom svetu.
U domovima su se sve žene, kao u horu, žalile na visoke cene svega. Ako su čak i u Ankari civilni službenici i njihove porodice bili potreseni, ko zna kako se osećao jadni narod Anadolije? U naporu da zaštite civilne službenike, država je prodavala državne proizvode tekstila, obuće i šećera po značajno sniženim cenama. Osim toga, da bi sprečili crno tržište i gomilanje zaliha, primenjivali su sistem podele namirnica koji je podrazumevao da je svaka lična karta bila prekrivena markicama! Uprkos ovim predostrožnostima, crno tržište je cvetalo. Mnogi beskrupulozni ljudi koji samo traže načina da zarade obogatili su se prodajući robu „ispod tezge". Većina ljudi bila je ljuta ali rezignirana, nisu mogli da pronađu ili da sebi priušte zadovoljenje osnovnih potreba i imali su samo hleb i žitarice za jelo. Predsednik je smatrao da je njegova glavna briga, stvar života ili smrti, bila da spase svoju zemlju ulaska u rat. Ne bi imalo svrhe prići mu sa žalbama naroda. Za čoveka poput njega, koji je lično iskusio pakao rata, sve izvan njegove glavne mete bilo je drugorazrednog značaja.
Madžit je bio iscrpljen. Bilo je skoro izvesno da će Inonu sutradan otići u Jalovu, što bi značilo da, možda, sledeće nedelje neće biti sastanaka do kasno u noć. Mogao bi da dođe kući ranije i tako privremeno izbegne Sabihina prigovaranja.

„Jedan pik."
„Dva karoa."
„Daje.
„Dalje ... Izvini, izvini. Četiri pika."
Mlada žena je podigla pogled s njihovih karata i uputila ga preko stola Sabihi. Ona je pocrvenela, sva tanka i nežna u svom bledoružičastom odelu.
„Vrlo si odsutna danas", reče Humejra. „Šta je s tobom, draga?"
„Ništa, nisam noćas mogla da spavam. Ne mogu da se koncentrišem. Može l Nesrin da igra umesto mene?"
„Nipošto! Hajde da pijemo čaj. To će te srediti."
„Humejra, svejedno danas moram otići pre pet."
„Zašto?"
„Moram u pet da pokupim Hulju sa časa baleta kod Marge."
„Zar to ne radi dadilja?"
„Ona danas ima neka druga posla."
„O, pobogu, šta to dadilja ima drugo da radi?"
„Hoće da kupi neke stvari pre nego što se vrati u Englesku na kraju meseca."
„Nisam znala da ona odlazi, Sabiha! Zašto?"
„Pa, Hulja je porasla, sada je velika i više joj ne treba dadilja da je gnjavi."
„Ali zar nije ona i podučavala Hulju?"
„Naučila je dovoljno i njen otac želi da ona sada stane na svoje noge i bude samostalnija."
Dame su pustile karte i ustale od stola za kartanje. Sabiha je krenula ka sobi u kojoj se služio čaj. Nije htela ni čaj ni kolače sa stola; samo je želela da što pre izađe napolje i udahne svež vazduh. Uzela je šolju čaja i gucnula, nadajući se da će izbeći dalje ispitivanje. Druga žena je sledila Sabihu do stola za čaj, njišući se u ritmu muzike s radija. Iznenada je muzika utihnula i začuo se spikerov nametljiv glas.
„Dame i gospodo, prekidamo ovaj program da bismo vam preneli važne informacije u vezi s jutrošnjim sastankom državnog odbora u prisustvu premijera."
Dame su momentalno promenile pravac ka radiju.
„Pst! Pst! Slušaj!" rekla je Belikis.
I Sabiha je otišla prema radiju sa šoljom i tacnom u rukama. Ruke su joj se tresle dok je slušala strašne vesti. Trupe u Trakiji povukle su se iza linije u Čataldži i očigledno su se ukopavale. Vlada je naredila svim civilima u Istanbulu da naprave skloništa u podrumima. Osim toga, oni koji su imali kuće u Anadoliji ohrabrivani su besplatnim prevozom, za njih i do pedeset kilograma prtljaga, da se tamo presele.
„Dragi bože, kakva žalosna vest. Pobogu, Humejra, isključi taj radio", rekla je Nesrin.
„Ne, molim te, možda će biti vesti o Francuskoj", uzvratila je Sabiha. „Pitam se šta
..."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:31 am




Nesrin ju je prekinula: „Pa šta ako bude vesti o Francuskoj? Koga briga?" Sabiha ju
je užasnuto pogledala i spustila šolju i tacnu na sto.
„Uzmi malo voćnog kolača, ti to voliš”, ponudila je Humejra.
Sabiha je odbila ponudu rekavši: „Mora da sam se prehladila na trkama prošlog vikenda. Muka mi je, draga, uopšte nemam apetita."
„Jeste li čule da evakuišu Edirn?" nastavila je Belikis. „Drugim rečima, rat nam je na pragu!"
„Moj muž će biti potpuno nepodnošljiv", tupo je rekla Nedžla. „Zapravo jedva da odgovara sa da ili ne ovih dana. Možete li da zamislite kako bi bilo kad bismo ušli u rat?"
Sabiha je osetila da je razgovor njenih prijateljica potpuno davi. Dok su se one bavile svojim čajem i kolačima, izvinila se Humejri i brzo napustila kuću.
Opojan miris jorgovana i visterije ispunio je vazduh u Ankari. Divna visterija padala je preko zidova bašte i virila kao grožđe, kao da naglašava svoj sumorni duh. Njeno bledoružičasto odelo bilo je jedina stvar koja se uklapala u okolinu. Hiljadu i jedna stvar prolazila joj je kroz glavu dok se vraćala kući kod Kavakliderea. Izvinila se starcu na koga je naletela, zatim se spotakla o kamen i umalo pala.
Sabiha je bila veoma nesrećna. Nije mogla da posveti nimalo pažnje svojoj kćerk kao ni mužu. Sve je počinjalo da se raspada. Postepeno se udaljavala od ljudi oko sebe. Njena je kćerka od samog početka bila razočaranje, pošto je očekivala sina; muža je interesovao samo posao; njeni roditelji bili su konstantno bolesni; a s prijateljicama je imala sve manje zajedničkog. Bilo je skoro kao da je bežala od samog života.
Madžit je bio tako zauzet da je izgledalo, barem njoj, da i ne primećuje promenu u svojoj ženi. Samim tim bilo joj je lakše da se drži podalje od njega. Što se tiče njenih prijateljica, u poslednje vreme počela je da se izvinjava i da ne dolazi na njihova različita okupljanja. Zapravo, čak je počela da laže. Tog dana dadilja uopšte nije išla u kupovinu i ona nije išla da pokupi Hulju iz baletske škole madam Marge. Jedino je bila istina da se dadilja zbilja vraćala u Englesku. Madžit je tako hteo. Verovao je da Hulj više nije potrebna dadilja sada kad je kretala u školu i da bi sama Sabiha morala da posveti više pažnje njihovoj kćerki.
Sabiha je bila svesna da već neko vreme ne upravlja svojim životom. Ovaj prokleti rat uništavao joj je život! A čak, taj rat uopšte nije bio u njenoj zemlji. Uprkos tome, ničega nije bilo u prodavnicama, nije se moglo putovati, a rat je bio jedina tema za razgovor. Madžit je već postao „ratni zarobljenik"; bilo je kao da je on sam vojnik! Bili su tako srećan par, toliko im je bilo zabavno zajedno, „jednom davno" – pre nego što je njena sestra otišla, pre ovog rata. Sabihi su nedostajali ti davno prošli dani. S druge strane, kad god bi čitala novine ili slušala radio, morala je da zahvali svojim srećnim zvezdama. Makar je u Ankari život bio siguran. Nisu im kucali na vrata policajci il
vojnici u nezgodan čas. Žigosani magarci! Čije su to bile reči? Sigurno Nedžline, jedino bi ona mogla reči tako surovu opasku. Sabiha se odjednom setila. Bilo je to dve nedelje ranije, tokom partije bridža. Nedžla je bila u jednom od svojih bezosećajnih raspoloženja kada je rekla: „Jadne Jevreje su primoravali da nose žute oznake na odeći kao da su žigosani magarci!"
„Šta to, zaboga, govoriš?" povikala je Sabiha. „Kako uopšte možeš da porediš ljude s magarcima? Nazivaš se ženom diplomate a ja se pitam da li iole čuješ šta govoriš?"
Nedžla je skoro u suzama pitala prijateljice: „Šta joj je? Zašto tako viče na mene?"
„Ovaj rat utiče na sve nas, devojke", rekla je domaćica pokušavajući da izgladi stvar. „Ovih dana i najmanja varnica uzrokuje eksploziju. Hajde da nastavimo igru. Ko je beše na redu?"
Kako se vratila kući, Sabiha je bila posramljena setivši se svog ispada. Definitivno nije bila u svom elementu. Zapravo, bilo je isto svakog dana kada bi čitala senzacionalne vesti u novinama. Nacisti tutnje Evropom ... Izbeglice ... Francuska .. Oh! Sabiha je pružila ruku da dotakne jedan cvet visterije na zidu, ali samo što ga nije ubrala, povukla je ruku. Nije se mogla naterati da otkine cvet. Iznenada je osetila knedlu u grlu. Suze su joj tekle niz lice dok je skretala u ulicu u kojoj je živela. Pokušavala je da dođe do daha dok je padala noć. Tužni dan postaće još jedna tužna noć.
Madžit će se verovatno vratiti kući vrlo kasno. Hulja će za večerom navaliti sa svojim beskonačnim kada, zašto i čemu. Dadilja će sedeti s druge strane stola bez sumnje pričajući o ratu. Ankara, koja je za Sabihu bila tako puna srećnih uspomena, sada je samo predstavljala tugu. Ne, ne samo tugu, već i monotoniju i dosadu. Život je jednostavno bio siv!

Madžit je otvorio ulazna vrata što je tiše mogao; nije hteo da smeta svojoj ženi ako je spavala. Na prstima se ušunjao u spavaću sobu, i po bledoružičastoj svetlosti lampe video da je Sabiha bila budna. Ležala je kose rasute po jastuku i gledala svog muža natečenim crvenim očima.
„Šta nije u redu? Zašto plačeš?" pitao je Madžit.
Sabiha se uspravila na krevetu. „Ja sam zbilja na ivici. Ovo pismo je stiglo večernjom dostavom, poštar ga je ostavio na otiraču. Našla sam ga dok sam iznosila smeće. Evo, pročitaj."
„Od koga je? Od tvoje majke? Da li je tvoj otac opet bolestan?"
„Nije iz Istanbula, Madžite. Pismo je od Selve."
„Stvarno?"
„Madžite, veoma sam uplašena. Moramo nešto da uradimo. Moramo je dovesti ovde. Ne može se nastaviti ovako. Pre ili kasnije, moja majka će čuti šta se dešava u
Francuskoj i kunem ti se da će zbog toga dobiti srčani napad." Madžit je uzeo pismo i pokušao da ga čita pri slaboj svetlosti.
„Selva nikad ne bi pristala da dođe ovde i ostavi Rafa", rekao je. „A ni Rafo ne b hteo da se vrati."
„Ali ovako ne može da se nastavi. Selva mora da ima obzira prema našoj majci. Tražila sam da me telefonska centrala poveže sa Selvom. Bogzna koliko će vremena trebati. Možda ujutru ili sutra u neko doba ..."
„Šta si uradila, Sabiha? Koliko puta sam ti rekao da ne zoveš Selvu od kuće."
„Pa, sigurno nisam mogla u ovo doba noći otići kod nekoga da telefoniram. Moram da pričam sa svojom sestrom, moram je nagovoriti pre nego što bude prekasno."
„Otkazaću poziv", rekao je Madžit, požurivši prema telefonu.
„Kako možeš to da uradiš? Ona mi je sestra. Zar ne razumeš?"
Madžit se vratio u sobu. „Sabiha, ja radim za Ministarstvo spoljnih poslova. Nemc su nam pred granicama, rat nam je pred vratima, a ti hoćeš da telefoniraš Jevrejki u Francuskoj. Tražiš li nevolju?"
„Dosta mi je tvog Ministarstva spoljnih poslova, stvarno mi je dosta. Oduvek umišljam kako me prate tvoji špijuni."
„Ima još vrlo malo vremena do školskog raspusta, a onda ti i Hulja možete otići kod tvojih roditelja u Istanbul. Samo se pitam hoće li tvoj otac biti tako pun razumevanja za tvoju sestru kao što sam ja."
Sabiha je čula kako njen muž korača do kraja hodnika, zove centralu i otkazuje poziv, a zatim odlazi u dnevnu sobu. Ponovo je počela da plače, vrlo tiho.
Madžit je produžio do balkona, zapalio cigaretu i pogledao u daleki ponoćni plavi horizont. Madžitu su prijale sveže ankarske noći, ali večeras mu je prvi put bilo hladno i neugodno. Pokušao je da zagreje šake trljanjem. Nije mu samo zbog temperature bilo hladno. Proživljavali su dane koji su, za one koji su shvatali šta se dešava, bili dovoljno opasni da im se kosa digne na glavi. Niti je čovek na ulici bio svestan, niti je njegova kapriciozna žena, koja je plakala unutra, bila svesna toga koliko su blizu ivice provalije. Oni jednostavno uključe radio, slušaju vesti i zatim se žale na crno tržište i skupoću pre nego što se pokriju ćebetom i utonu u san. Nisu bili svesni ničega. Niko nije mogao da izmeri dimenzije katastrofe s kojom će se Turska suočiti ako je bilo koja strana bude uvukla u rat. Kako je iko mogao da zna po kakvoj ivici noža hodaju Inonu i njegove kolege? Vlada se trudila koliko je mogla da ne uzbuni javnost izazove paniku. Madžit je razmatrao da li je bolje objaviti istinu, tako da se svi mogu suočiti sa činjenicama, ili preuzeti na sebe ulogu oca zaštitnika koji štiti svoju decu od loših vesti.
Ne tako davno, zapravo tek nekoliko minuta ranije, zemlja je bila uvučena u vrtlog rata. Rat – bilo je još gore, septička jama, prljava septička jama! Madžit je ljutito
bacio opušak. Osećao se odnekud iz mraka poput katrana, bez tračka svetlosti. Setio se priča svog oca, ratnog heroja. Pričao je o toj tami i svetlosti cigareta u noći ... jedno svetlo, dva, tri svetla, pet svetala, deset svetala ... tela bez ruku i nogu, obezglavljeni leševi. Jadan gladni narod prekriven vašima. Ranjene mršave životinje. Izgladnela napuštena deca. Žene koje više nisu bile ljudska bića i muškarci koji nisu imali novca, kuća ni nade. Nejasno se sećao oca u tom stanju kako se pojavio na baštenskoj kapiji, sama kost i koža, prekriven vašima, u uniformi pretvorenoj u rite. Posrnuo je prema ivici bazena i pao. Takvo je bilo Madžitovo sećanje, ali nije bio siguran da li je zapravo bio očevidac, ili su mu kasnije pričali o tome. Ono čega se sećao bilo je da baštovan nije prepoznao svog gazdu, mislio je da je prosjak. Trebalo im je vremena da shvate ko je bio taj čovek. Visoki, snažni, druželjubivi Ruhi-beg pretvorio se u leš, u mračni skelet koji vuče jednu nogu, i više nije imao sjaj u očima. Takav je bio rat! Madžit je bio siguran da se pobeda dobija za stolom, a ne na bojnom polju! Radio je tako naporno i mnogo da bi sačuvao ljude ove zemlje od te paklene sudbine, ali kako da to objasni svojoj uplakanoj ženi?
Primetio je da se navikao na hladnoću na balkonu. Srušio se u trščanu stolicu i utonuo u sećanja.
Madžit je mnogo napora uložio u potpisivanje ugovora sa Engleskom i Francuskom 1939. godine. Po tom ugovoru, Francuzi i Britanci bi snabdeli tursku vojsku osnovnim potrebama što je pre moguće. Za uzvrat, Turska bi trebalo da Francuskoj proda hrom koji je proizvela tokom rata. Turski ministar spoljnih poslova lično je otputovao u Francusku s Madžitom da potpiše ugovor. Otišli su u Pariz s velikim očekivanjima, ali konačan rezultat, nažalost, nije bio tako dobar kao što su se nadali. Francuskoj je očajnički bio potreban novac koji bi zaradila prodajući turski hrom, ali uprkos Menemendžiogluovom insistiranju na izvozu hroma tokom celog rata, Francuska je htela da potpiše ugovor samo na dve godine. A Britanija je drastično smanjila količinu oružja, tenkova i protivavionskog naoružanja kojim bi snabdela Tursku.
Turskoj vojsci bilo je potrebno sto jedanaest miliona metaka i šest i po hiljada automatskih pušaka, a Britanci su bili spremni da daju samo dva miliona metaka i dvesta pušaka. Uprkos tim jadnim zalihama, Turska je trebalo da interveniše ako Nemci napadnu Balkan. Kako su, zaboga, mogli da očekuju od Turske da zaustavi Nemce na Balkanu? Može se razumeti da se čovek i golih ruku bori da spase sopstvenu zemlju, ali da se bori za Britance, koji su u Prvom svetskom ratu huškali Arape protiv Turaka kada su ovi bacili oko na Mosul i Kerkuk, bilo je previše očekivati. U isto vreme, Evropljani su, iz sopstvenih sebičnih razloga, podržavali različita srednjoistočna plemena koja su tražila nezavisnost.
Da se Madžit pitao, ne bi ni prstom maknuo ni za koga od njih. Neka se Evropljan međusobno podave. Zar nije bilo dovoljno što su postepeno uvlačili jedni druge u rat?
Madžit nije sumnjao u to da bi Turska, ako bi na kraju bila primorana da uđe u rat, iz nekog nepoznatog razloga, morala da plati račun za promene uzrokovane ambicijama velikih moćnika.
Tokom obeda u vozu dok su se vraćali iz Pariza, Madžit je shvatio da ministar spoljnih poslova brine zbog još jedne stvari. Obratio se delegaciji: „Gospodo, kako ja vidim stvari, Britanci nemaju dovoljno oružja, a Francuzi nemaju uopšte. To što nisu u mogućnosti da ispostave robu nije uzrokovano lošim namerama. To je jednostavno nemoguće. Situacija mi je postala potpuno jasna tokom naših pregovora u Parizu. Postoje razna pitanja u mojoj glavi i sumnjam u njihovu konačnu pobedu. Pitam se da li sedlamo pogrešnog konja potpisujući ove ugovore koji će nas učiniti njihovim saveznicima." Nakon godinu dana beskrajnih diskusija – Ko će pobediti u ratu? Kojoj strani se treba prikloniti? – odlučeno je da je pravi izbor pružiti podršku Francuzima i Britancima. Zatim su u Parizu saznali kako stvari stoje sa oružjem. Postupno su shvatali da su možda odabrali pogrešnog partnera za ples.
Iako se u Ankaru nisu vratili praznih ruku, bili su vrlo razočarani što su ostvarili manje od pola svojih očekivanja.
Na kraju pregovora, uveče poslednjeg dana u Parizu, Madžit je uspeo da ispun obećanje koje je dao Sabihi: da se nade sa Selvom. Rekao je prijateljima da mora da se vidi s rođakom koji živi u Parizu, i oni su bili dovoljno uljudni da ne postavljaju pitanja.
Izabrao je da se nade sa Selvom u kafeu „Flora" jer je bio skriven od pogleda. Selva je stigla ruku punih poklona za majku, sestru i sestričinu. Čvrsto je zagrlila Madžita poljubila ga u oba obraza. Bilo je očigledno koliko je srećna što vidi nekoga od kuće. Detaljno se raspitivala o svakome: Da li je Sabiha još vezivala Hulji kosu velikim satenskim trakama? Da li su na večernja okupljanja petkom pozivali iste stare prijatelje? S kim je Sabiha igrala bridž? Da li je majka zatvorila letnju kuću na kraju sezone ili kad je zahladnelo? Raspitivala se čak i o svom ocu koji je bio tako razočaran u nju.
Madžit je pogledao poklone koje je njegova svastika poređala na stolici. S posramljenim izrazom lica, rekao je: „Zaista ne mogu da ponesem sve ovo, Selva. Imam samo mali kofer."
„Molim te, Madžite, nemoj me lišiti zadovoljstva da pošaljem nekoliko stvari svojoj porodici. Možda neću imati drugu priliku. Mogu da trknem i donesem još jednu malu torbu iz Lafajeta", molila je.
„Ne, zaboga, nemoj! Šta bi moji prijatelji mislili o meni? Ovde smo zvaničnim poslom. Reći će da sam toliko stvari nakupovao za sebe i porodicu da sam morao kupiti još jedan kofer da bih imao gde da ih stavim."
„Uzmi barem parfeme od lavande koje sam uzela za majku i sestru. Ima i nekih
čokolada za Hulju ..."
„Voleo bih da se nisi uvalila u ovu nevolju; mora da si prilično novca potrošila.
Kakva šteta."
Prošavši kroz proces razmenjivanja novosti, iznenada je nastupilo zatišje u razgovoru. Tek tada je Madžit primetio tamne krugove ispod Selvinih očiju i shvatio kako je bila bleda i iscrpljena na večernjem suncu. Još je nosila zeleni kaput koji je Madžit tako dobro poznavao – što je ukazivalo na to da ovde u Parizu nije mogla da sebi priušti novi. Ovo je bila kćerka Fazil Rešat-paše, koja se rodila sa srebrnom kašikom u ustima.
Šta sve ljudi neće uraditi za ljubav! Madžit nije mogao prestati da se pita da li b Sabiha imala hrabrosti da tako postupi da ga njeni roditelji nisu prihvatili. Madžit nije bio siguran da bi sada hteo da sazna odgovor. Sabiha možda ne bi odabrala da istrajava u teškoćama zarad ljubavi. Da li bi se udala za njega da je bio druge religije, da je bio Jermenin, na primer? Ne! Ni za milion godina. Nije ni sumnjao u to da je njenom izboru značajno doprinelo to što je poticao iz stare i poštovane istanbulske porodice, što je bio dobro obrazovan i imao dobru karijeru. Ali zašto bi on bio razočaran? Zar nije i sam napravio sličan izbor? Nije li Sabiha bila lepa, pametna obrazovana devojka, dobro odgojena u časnoj porodici, a uz to i odlično prilagođena? Setio se logičnog i razumnog saveta koji je Sabiha dala svojoj sestri tih dana kada je Selva bila ludo zaljubljena. Savet nije imao mnogo efekta, ali to sada nije važno.
„Ljubav je kao plamen, na kraju sagori", Sabiha je rekla Selvi. „Šta ćete onda? Kada konačno dođeš sebi, ako se pokaješ i poželiš da se razvedeš od Rafa, neće biti isto kao da se razvodiš od nekog drugog. Niko neće hteti da se oženi tobom posle toga. Kunem ti se, završićeš kao stara devojka."
„Zato što će smatrati da me je ostavio muž Jevrejin, to hoćeš da kažeš? Ništa ti ne brini, draga sestro, sigurna sam da će, ako taj plamen sagori, kako ti kažeš, naše prijateljstvo preživeti. Bićemo i ljubavnici i najbolji prijatelji."
„Šta ako se, ne daj bože, Rafu nešto desi? Hoćeš li se vratiti kući kao jevrejska gospoda Alfandari?"
„To sigurno ne bih uradila. Ne bih se vratila u kuću našeg oca koji me je odbacio samo zato što sam se zaljubila u čoveka koji nije musliman. Ko zna, do tada bih možda već imala decu ili čak unuke."
Kada je Sabiha shvatila da ništa neće postići sa Selvom, pokušala je da razgovara sa ocem.
„Vremena su se promenila, oče, razlike te vrste više ne postoje. Molim te, nemoj učiniti nešto zbog čega bi kasnije mogao da zažališ. Preklinjem te, oče, budi razuman. Pogledaj Sami-pašinu snahu; ona je Grkinja, zar ne? Tu je i Vedždi-begova žena, koja je Nemica, šta s njima? Pa šta? Osim toga, i sam si se školovao u Evropi, trebalo bi da
si otvorenog uma."
„Ako se uda za tog čoveka, ona više neće biti moja kćerka. Moraće i da zaboravi da je to ikada bila."
„Ali oče, kako bi ikako mogla da zaboravi da je tvoja kćerka?"
Fazil-paša je gledao kroz prozor u daljinu dok je izgovarao svoje poslednje reči na tu temu: „Misliš, bila."
Ova užasna situacija, koja je napravila zbrku u porodici, bila je drama koja nije trajala samo nekoliko dana, nedelja ili meseci, već bezbroj godina. Fazil-pašin bezuspešni pokušaj samoubistva nije zaustavio Selvu. Ona je jednostavno sačekala dok nije ozdravio i onda otišla kod svog ljubavnika. Zatim je na majku bio red da napravi haos. Ozbiljno bolesna, pala je u krevet i bila joj je potrebna neprestana briga i pažnja. Fazil-paša je odbio da napusti kuću. Porodica je bila tako postiđena da nijednog svog prijatelja nije mogla da pogleda u oči. Ovaj ispad nije doneo porodici ništa dobro, ali makar su mogli da shvate ko su im prijatelji a ko neprijatelji. Čak su ih i prijatelji koje su smatrali bliskima ogovarati iza leđa i krivili pašu što je dao da mu se kćerke obrazuju u hrišćanskim školama, kao što su uostalom činili mnogi od njih.
Sabiha i Selva, kao i većina njihovih porodičnih prijatelja, završile su američku osnovnu školu u Gedik Paši, francusku srednju školu i naposletku američki koledž. Obe sestre su odrasle tečno govoreći engleski i francuski.
Madžit se sećao kako je mnogo godina ranije bio impresioniran kada je prvi put video svoju verenicu kako čita Bodlerove i Bajronove poeme. Čak je i njegova majka, bog da joj dušu prosti, bila zadivljena. „Baš je takva žena idealna za diplomatu", prokomentarisala je.
Selvin glas ga je prenuo iz misli i vratio u realnost. „Hoće li onda Turska ući u rat?"
„Ne, neće."
„Jesi li siguran?"
„Dajemo sve od sebe da sprečimo da se to desi. Sigurno ne možemo da priuštimo sebi još jedan rat, Selva."
„Madžite ... Moram nešto da te pitam."
„Pitaj slobodno."
„Moj otac? Da li ... Da li će mi ikada oprostiti?"
„Iskreno, ne znam, Selva, tvoja sestra i ja smo završili s tom temom. Više ne razgovaramo o tome."
„Zaista?"
„Da. Šta tu još ima da se kaže?"
„Zar stvarno tako misliš, Madžite?"
Madžit je srknuo kafu pre nego što je odgovorio: „Nije važno šta ja mislim. Uradila si što si htela. Jesi li makar srećna? Je li vredno prevrata koji si napravila?"
„Vređa me tvoj stav, moram da kažem. Govoriš kao da nikada nisi upoznao Rafa."
„Ne vidim zašto bi te vređalo što govorim istinu. Jednostavno si odbila da poslušaš bilo koga. Samo si otišla i spalila mostove. Povredila si svog oca, svoju majku i Sabihu. Samo se nadam da je vredelo. Svi se nadamo da od sada nećeš žaliti ni za čim."
„Ja mnogo volim Rafa, Madžite. Ne žalim ni za čim, ali veoma sam nesrećna ...
Suze su joj tekle niz lice. Madžit je uzeo njene drhtave ruke u svoje. „Hajde, Selva ne bi trebalo da budeš nesrećna ako ga toliko voliš. Pomisli samo šta ste sve istrpeli da biste bili zajedno. Ti si zaista izuzetno jaka osoba, oduvek si znala šta želiš i imala hrabrosti da teraš po svom. Zapravo, siguran sam da je i tvoj otac toga svestan. Možda ti još nije oprostio, ali siguran sam da te duboko u sebi i dalje mnogo voli."
„Svi mi tako nedostajete ... mnogo."
„Vreme leči sve. Daj mu još malo vremena."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:31 am





„Pitam se koliko još vremena", zabrinuto je rekla Selva.
Da li je zaista bilo vremena? Pomislio je. Vreme je danas tako dragoceno. Naročito u poslednjih nekoliko meseci, vreme je bilo dragoceno kao zlato. Zar nije upravo zbog vremena turska delegacija došla u Pariz? Predsednik Inonu je tražio vreme više nego bilo šta drugo.
Vreme! Vreme za razmišljanje, vreme za gubljenje, dobiti na vremenu, vreme da se izbegne rat. Zapravo, Inonu je na pitanja povezana s ratom uporno odgovarao sa:
„Vreme će pokazati."
Madžit je sada morao da isto odgovori svojoj svastiki. „Ne znam, Selva. Vreme će pokazati!"
Madžit je shvatio da čak i u privatnom životu primenjuje diplomatske taktike. Uvek je mislio da se stvari mogu promeniti za tren oka i doneti nepredvidive rezultate. U trenutnim okolnostima, Evropa ne može naći utehe u predviđanjima ili nadi.
Pre nego što se rastao sa Selvom, Madžit joj je čvrsto stegao ruke i pogledao je u oči. „Zaista se sve može promeniti, Selva, i to brzo. Ako se bude desilo bilo šta što b ti moglo ugroziti život, moraš se odmah vratiti kući."
„Ne mogu se vratiti bez Rafa, Madžite."
„Mislim da bi trebalo. On je muškarac, može se pobrinuti za sebe."
„Zakleli smo se da ćemo biti zajedno do kraja života. On ne bi želeo da se vrati.
Znaš kroz šta je sve prošao. Sve te uvrede. Ja ga jednostavno ne bih mogla ostaviti."
„Dobro razmisli, samo jedan život imamo i sami smo za njega odgovorni."
„Madžite, pokušaj da razumeš, ja nisam odgovorna samo za svoj život."
„Upravo tako, čak i na moru, žene i deca prvi napuštaju brod. To je pravilo."
„Ti ne razumeš. Ne govorim o Rafu."
Madžit, koji je bio ustao i spremao se da krene, ponovo je seo. „O ne! Ne misliš valjda?"
„Da."
„Kada?"
„Početkom sledeće godine."
„Zašto mi nisi ranije rekla?"
„Nadala sam se da ćeš primetiti."
Pažljivije je pogledavši, Madžit je zaista mogao da vidi da se povećala oko struka i da su joj grudi bile punije nego što se sećao, ali s druge strane, lice joj je bilo iscrpljeno. Mislio je kako mora da je poludela što je zatrudnela u ratu. Madžit joj je nerado čestitao. „Hoćeš li da kažem Sabihi?" pitao je.
„Ja sam joj već pisala, ali moguće je da još nije dobila moje pismo. Ako se vraćaš sutra, možda ćeš preteći poštu, ali više bih volela da to od mene sazna."
„Naravno."
„Pisala sam i majci."
„Dobro razmisli, Selva. Sada imaš još jedan razlog više da se vratiš u Istanbul."
„Ne mogu da odgajam svoje dete bez njegovog oca. Ne brini, Madžite, Rafo takođe veruje da je opasno ostati ovde. Prati nekoliko mogućih poslova van Pariza, negde na selu. Možda ćemo napustiti Pariz za mesec dana."
Rafo i Selva su na kraju uspeli da napuste Pariz i presele se u Marselj, ali čemu to? Nacisti su čak i tamo bacali svoju senku. Novoformirana vlada Maršala Petena izlazila je na kraj s Hitlerovim taktikama žrtvujući francuske Jevreje kako bi sačuvala južne delove zemlje od napada.
Francuski Jevreji koji su mislili da će možda proći neprimećeno živeći u udaljenim područjima postepeno su shvatali da nisu u pravu. Nemci su prodirali svuda, kao dim. Bilo je nemoguće pobeći od njih.
Rafo je u Marselju bio počeo da radi sa svojim prijateljem hemičarom. Selvina majka je prodala dijamantski prsten na aukciji i uspela da krišom pošalje novac svojoj mlađoj kćerki. Rafo je uložio taj novac u partnerstvo s prijateljem hemičarom. Živel su u delu potkrovlja nasuprot radionice. Selva je davala časove engleskog i klavira trima mladim devojkama iz komšiluka. Uspeli su da sklope nekoliko prijateljstava, ali Selvina najbolja prijateljica i dalje je bila njena sestra. Svakodnevno je pisala Sabihi, opisujući joj detalje iz njihovog života. Njena trudnoća lepo je odmicala. Nije bilo jutarnjih mučnina. Nisu imali finansijskih problema, ali živeli su veoma skromno. Jedin luksuz bio je telefon postavljen da bi sestre mogle održavati kontakt. Pa ipak, bili su svesni mreže koja se oko njih plela. Selva je čak čula užasna svedočenja ljudi koje je policija zaustavila i naredila im da skinu pantalone da bi proverili jesu li obrezani. Srećom, Rafo nije doživeo to poniženje. Svi njihovi prijatelji smatrali su ih Turcima budući da su jedno s drugim uvek razgovarali na turskom. U martu je Selva čak postila tokom Ramazana i potrudila se da svi znaju kako posti. Uprkos svim njihovim
naporima, bojala se da će se istina pre ili kasnije otkriti.

Madžit je znao da je njegova žena najviše brinula o svojoj sestri, ali nije mogao ništa da uradi. Ovih dana, lične drame bile su kap u okeanu u poređenju sa onima s kojima se suočavala zemlja. Ušao je unutra nakon što je završio drugu cigaretu. Drhtao je dok je koračao prema spavaćoj sobi. Stao je ispred i čuo teško disanje svoje žene; Sabiha je uspela da zaspi. Ušunjao se u kupatilo i tamo se svukao da je ne b probudio. Legao je u topli krevet, ali nije mogao da zaspi. Kašljao je i prevrtao se sve dok nije začuo kako zvoni telefon.
„Blagi bože!" pomislio je, „verovatno su zaboravili da otkažu poziv."
Brzo je ustao iz kreveta i, ne zaustavljajući se ni da navuče papuče, otrčao niz hodnik. Dohvatio je telefon i bez daha odgovorio: „Halo."
„Izvinite, gospodine, mora da sam vas probudio, ali ..."
„Halo ... Halo ... Ko je to?"
„To sam ja ... Tarik ... Tarik Aridža."
„O, Tariče." Madžit je duboko udahnuo. „Šta se desilo?"
„Izvinite što vas ovako kasno zovem, nadam se da nisam probudio ostale u porodici."
„Reci mi šta se dešava?"
„Bojim se da imam loše vesti. Na dužnosti sam u kancelariji i, pa, pre pola sata Nemci su počeli napad na Rodos."
Madžit se srušio u stolicu. „Ne mogu da verujem", mrmljao je.
„Bojim se daje tako. Generalni sekretar, ministar i šef osoblja treba da se sastanu za dvadesetak minuta. Predsednik je obavešten."
„Shvatam", rekao je Madžit. „Dolazim. Hvala ti."
Ponovo se odšunjao prema spavaćoj sobi. Sabiha je i dalje čvrsto sanjala. Otišao je u kupatilo i obukao istu odeću koju je ranije skinuo.
Kada je Sabiha čula kako Madžit zatvara vrata, sedela je u krevetu i čekala neko vreme. Uključila je lampu na noćnom stočiću. Suze su joj se slivale niz lice i kvasile njenu ružičastu spavaćicu.
Sklopila je ruke u molitvi. „Dragi bože, zaštiti moju dragu Selvu. Spasi moju sestru tog pakla. Preklinjem te, bože."
Pokrila je lice rukama i ljuljala se u očajanju. „Oprosti mi, sestrice moja", prošaputala je. „Oprosti mi, Selva."



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:32 am



Selva je sušila svoju dugu plavu kosu na suncu, češljala je češljem od slonovače i istovremeno je tresla, raspršujući bezbroj malenih kapi vode koje su izgledale kao kristalne loptice. Sabiha ju je ljubomorno gledala i zakreštala: „Nemoj ovde da sušiš kosu, uflekaćeš mi haljinu."
„Mora da se šališ! Ko je čuo da voda ostavlja fleke?"
„Uveravam te da voda ostavlja fleke na svili."
Selva je otišla od prozora i sela na krevet prekrstivši noge, nastavljajući da suši kosu.
„Mogla bi da me povedeš sa sobom, znaš!"
„Ali ne želim."
„Zašto?"
„Zato što si previše mlada, eto zašto. Možda sledeće godine."
„Ali ja sam viša od tebe."
Sabiha je ljutito pogledala sestru. Htela je da odgovori, ali neko vreme grizla je usnu.
Znajući kako je Selva bila ponosna na svoju dugu kosu, Sabiha nije mogla da odoli da joj ne kaže: „Znaš šta, mislim da je vreme da skratiš kosu. Još malo pa ćeš njome brisati pod."
„Otac me ne bi pustio da je skratim."
„Lažeš. Samo nećeš da se šišaš i to je sve!"
„Možda tako ..."
„To je tako staromodno, Selva; skoro da ti je do članaka! Teško je da se opere i teško se suši. Dve pletenice uvezane u punđu. Zar ti nije dosta toga, pobogu?"
„Nije."
„To je u redu što se mene tiče, ali ako hoćeš da ideš na čajanke sa mnom, moraćeš da napraviš nešto drugo od svoje kose. Ne mogu da šetam s tobom ako izgledaš kao kraljica Viktorija. Nadam se da to shvataš."
„Shvatam, Sabiha."
Sabihu nije iznenadio sestrin odgovor. Selva je bila od onih ljudi koji nikada ne protivreče nikome, ali nekako uvek uspevaju da bude po njihovom. Bilo je nemoguće svađati se s njom, te je Sabiha promenila temu. Probajući ogrlice ispred ogledala, pitala je sestru: „Koju da stavim?"
„Tu!" predložila je Selva.
„Ne, mislim da je ova bolja. Ovako je dobro. Hoćeš mi pomoći s kopčom, molim te?"
Podigla je kosu i klekla ispred sestre da bi joj zakopčala ogrlicu. Selva se divila sestrinom izboru. „Bila si u pravu, savršena je. Bićeš najlepša na zabavi."
Sabiha se pogledala u ogledalu; tri niza bisera odlično su upotpunjavala njenu svetlozelenu svilenu haljinu. Vrlo elegantno, pomislila je. Dotakla je svoju kosu i sklonila je iza ušiju. Sigurno je izgledala dobro i nasmešila se svom odrazu u ogledalu. Upravo je tada njena majka otvorila vrata spavaće sobe: „Tvoji prijatelji su stigli, draga. Požuri i, za boga miloga, nemoj da kasniš kući. Moraš da se vratiš kući pre oca, inače će biti nevolje!"
Sabiha je poslala sestri poljubac i otišla za majkom iz sobe. Za nekoliko trenutaka užurbano se vratila, zagrlila Selvu i rekla: „Obećavam da ću te povesti sa sobom sledeći put", i ponovo odjurila napolje.
Selva je slušala njihove korake kako odmiču niz hodnik i zatim ustala iz kreveta. Uplela je kosu, i dok je hodala prema ogledalu, počela je da namešta igle na njihova uobičajena mesta. „Nikada ti neću oprostiti, lorde, ne, ne, nikada. Nikada ti neću oprostiti, lorde Sejmure; verovala sam ti svim svojim srcem. Sada možeš da odeš", rekla je pokazujući na vrata.
Čuvši svoju kćerku, majka se vratila u spavaću sobu i pitala: „Šta to, zaboga, radiš, dete moje?"
„O, majko! Nisam čula kada si ušla", nasmejala se. „Uvežbavam kraj predstave koju spremamo za kraj polugodišta, igram Elizabetu I ..."
„Ko igra kralja?"
„Nema kralja, majko. Kada je Henri VIII umro, odjednom su krenule svađe i bitke U komadu je reč o rivalstvu dve žene koje se bore za tron Engleske. Muala igra Mariju Stjuart a Rafo igra lorda Sejmura. Naravno, tu su i druge uloge, sveštenici lordovi i tako dalje. Molim te, mama, mogu li sledeće nedelje da pozovem trupu na čaj? Molim te, nemoj reći ne."
„Možeš pozvati samo devojke."
„Zaista, majko, kako ćemo vežbati samo mi devojke? Ko će igrati muške uloge?
„O bože! Šta ću ponovo s tvojim ocem? Znaš šta on misli o tim stvarima. Znaš kroz šta sam prošla da ga ubedim da vas pusti na zabave."
„Kako to misliš vas? Mene nikad ne puštate na zabave."
„Ali dušo, ti još nemaš ni osamnaest."
„Ne ljuti se, majko, ali neću želeti da idem na zabave kada budem imala osamnaest godina. Ja samo kažem da hoću da bih zadirkivala sestru."
„A zašto, zaboga, nećeš želeti da ideš?"
„Zar misliš da ne znam zašto devojke hoće da idu na zabave? Odlaze jer hoće da nađu muževe!"
„A otkud ti to?"
„Čujem kako Sabiha priča o tome s prijateljicama. Izgleda da sve jure za istom stvari, sve imaju samo jedno na pameti – da nađu dobrog muža."
„A šta je loše u tome, ako smem da pitam? Naravno, fini i dobro obrazovani mladići pozvani su na te zabave. Svi pričaju po nekoliko jezika i besprekorno se ponašaju. Osim toga, te zabave se uvek održavaju u kućama gde stariji mogu da paze šta se dešava."
„Znam, i baš me to nervira. Majke organizuju te zabave tako da mogu da izaberu pogodnog muža za svoje kćerke."
„Pa, šta tu nije u redu? Šta nije u redu ako majka hoće da njena kćerka ima skladan brak?"
„Pa, ja sigurno to ne želim!"
„Što se mene tiče, to je u redu, tvoj otac i ja nećemo morati da pomognemo. Možeš se osloniti na staromodne metode kao što sam ja. Videćemo kako ćeš reagovati kada nam provodadžija zakuca na vrata!"
„Bože sačuvaj, uopšte nisam na to mislila!"
„Naravno, ne bih mogla ni da zamislim da bi bila zadovoljna time."
„Nikad, samo preko mene mrtve!"
„Nisam ni mislila ... Dakle, o čemu u stvari govoriš?"
„Zapravo ne znam, jednostavno mi je čudno da se pristojni mladi ljudi i slatke mlade devojke sakupljaju da bi pokušali da ... Oh ... Odustajem ... Ne umem da objasnim."
„Možda možeš da objasniš kako ćeš pronaći odgovarajućeg mladića koji će ti postati muž? Da se slučajno muževi u današnje vreme ne traže na pijaci?"
„Jedino znam da ću sama sebi naći muža. Mrzela bih da budem s nekim ko je izabran na takmičenju u organizaciji revnosnih majki."
„To je baš sjajno, upravo si progovorila baš kao dete, što i jesi. Šta neko tvojih
godina može da zna o biranju muža? Dosta je bilo. Bolje da nastaviš sa uvežbavanjem."
Samo što je majka izašla iz sobe, Selva je viknula za njom: „Majko, sačekaj! Šta je s probom koju sam planirala ovde sledeće nedelje? Hoćeš li mi dozvoliti da pozovem makar jednog, mislim samo momka koji igra glavnu ulogu?"
„Ko je, dakle, ta zvezda?"
„Rafo. Rafael Alfandari."
„Alfandari? Da li je to sin onog poznatog lekara?"
„Unuk."
„Pa, šta da kažem? Pretpostavljam da možeš. Mislim da tvoj otac poznaje tu porodicu. Možda ne bi imao ništa protiv."
Hanuma Leman je izašla iz sobe i Selva je nastavila da uči tekst pred ogledalom. Kasnije te večeri, dok je Selva učila, majka je sva uzrujana dojurila u njenu sobu:
„Selva, pola šest je, a tvoja sestra se još nije vratila."
„Ne može već biti toliko sati, još nisam čula da sat odzvanja."
Samo što je to rekla, kukavica se jednom oglasila iz sata u hodniku, kao što je činila na svako pola sata.
„Eto", rekla je hanuma Leman.
„Ne paniči, majko, doći će svakog časa."
„Samo se nadam da će stići pre oca."
Selva je otišla do prozora i pogledala napolje: „Evo je, upravo dolazi."
Majka i kćerka su se zagrlile u prozoru i gledale Sabihu kako trči prema kući, dok su ogrtač i haljina lepršali oko nje.
„Stani, nemoj da trčiš, pašćeš", povikala je majka, kao da ju je Sabiha mogla čuti. Kalfa, sluga, već je bio otvorio vrata pre nego što je Selva strčala niz stepenice.
Sabiha je zračila, oči su joj svetlucale a lice blistalo.
Hanuma Leman je vikala preko ograde na stepeništu: „Kako je bilo? Jesi li se zabavila? Da li je bilo zanimljivih ljudi?
„Majka hoće da pita da li je bilo poželjnih mladića?"
Selvina primedba je naljutila hanumu Leman. „Dosta je bilo, Selva, rekla si svoje i to je sad već dosadno."
Selva je shvatila da je prešla granicu. „Izvini, majko."
Sabiha je dala ogrtač kalfi i pojurila pravo gore u svoju sobu. Bacila se na krevet, sklopila ruke ispod brade i zvezdanih očiju zagledala se u daljinu.
Majka ju je pratila u sobu. „Pobogu, upropastićeš tu lepu haljinu. Ne bi trebalo da ležiš u toj ljupkoj svilenoj haljini. Hajde, ne drži nas u neizvesnosti, ko je bio, kako je bilo?
„Oh majko, bilo je predivno. Bio je mladić koji se zove Madžit. Po svemu sudeći, on
je nećak hanume Nedžmije. Školovao se u Parizu i sada radi u našem Ministarstvu spoljnih poslova. On je sjajan, mislim, vrlo zgodan."
I?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:32 am




„Pa, teško je reći. Plesao je sa Nedžlom, ali najviše vremena pričao je sa mnom.
Izgleda da je vrlo zainteresovan za mene."
Selva ju je prekinula: „Jesam li ti rekla da ćeš biti najlepša tamo?"
„I druge devojke su bile lepe, ali on je najviše vremena proveo sa mnom."
„Šta je s drugima, ko je još bio tamo?"
„Da razmislim, bio je Nedžlin brat Burhan, na primer."
„Šta je s njim? Šta on radi?"
„Ko?"
„Taj Burhan."
„O! Zaista ne znam. Jeste mi rekao, ali ne mogu da se setim."
„Shvatam, izgleda da ti se dopada taj Madžit-beg. Bolje da saznam više o njemu pre nego što to krene dalje."
„Nemaš šta da saznaš. Rekla sam ti, majko."
„Bolje da skineš tu haljinu pre nego što je potpuno uništiš. Otac bi trebalo ubrzo da stigne", rekla je hanuma Leman izlazeći iz sobe.
Selva je gledala kako se Sabiha svlači ispred ogledala. Nije mogla da se ne div svojoj sestri dok je skidala odeću i posmatrala se u ogledalu.
„Jesi li se stvarno zaljubila, Sabiha?"
„Mislim da nisam. Može li se zaljubiti za jedan dan? Ali on je zaista vrlo privlačan!"
„Pitala sam majku da sledeće nedelje pozovem neke prijatelje iz škole. Zašto ne bismo pozvale i njega?"
„Sa svim tim devojkama, mora da se šališ. Smrtno bi se dosađivao." Nije htela da Madžit upozna Selvu. Najzad, ako ne lepša, bila je viša od nje.
„Ja ću pozvati i Rafa."
„Misliš na onog momka Jevrejina?"
„Da, na momka Jevrejina", rekla je Selva imitirajući sestru.
„Nemoj biti arogantna. Jesam li slagala? On je Jevrejin, zar ne?"
„Jeste, ali on je drukčiji od ostalih. Mnogo je inteligentniji, lepo je vaspitan i sigurno je vrlo zreo ..."
„Ne moraš da nastaviš. Štedi dah. Kakav god da je, to je nemoguća situacija."
„Nemoguća? Zar se može biti prijatelj samo s brakom na umu? Na to ciljaš?"
„Život je prekratak, Selva. Koliko nam je puta otac govorio kako je vreme dragoceno? Vreme ne treba traćiti."
„Ako je život prekratak, zar to nije još jedan razlog da izvučemo najviše od onoga što imamo. Da živimo onako kako želimo?"
„Da li to znači da je Rafo ono što želiš?" Selva nije odgovorila.
„Rafo ..." nastavila je Sabiha. „On sigurno jeste fin, to ne poričem. S druge strane ako ćete ostati samo prijatelji, zašto da ne?"
„Ako je fin, zašto se neko ne bi udao za njega?"
„Ne budi luda, znaš da je to nemoguće."
„Zašto? Zar nismo stvorili Tursku republiku da se otarasimo takvih smešnih predrasuda?"
„Stani s tim, Selva. Jesmo li ti ili ja stvorile Republiku? Prestani sa svim timmi smo ovo i m i smo ono! Osim toga, oni koji je jesu stvorili nisu imali na umu brakove turskih devojaka s nemuslimanima, to je izvesno. Osim toga, to je tipična Selvina rasprava. Ne znam zašto si uporna s tim šašavim idejama. Ponovo si detinjasta i ništa više."
Selva je odlučila da ne nastavi svađu i Sabihine misli otišle su na drugu stranu. Ako je sestra zauzeta tim Rafom, to bi sprečilo svako eventualno rivalstvo pred Madžitom. Zašto muškarci uvek toliko obraćaju pažnju na devojke kao što je Selva? One se ne doteruju; one se čak i ne oblače lepo, čak ni ne flertuju. Što se Selve tiče jedino što je sve to nadoknađivalo bili su njena duga kosa i labudovski vrat. Bila je učtiva i iskrena, a te osobine privlačile su neke momke. Tiha voda breg roni, pomislila je. Sabiha je osetila ubod ljubomore.
Prvo seme ljubomore u njeno srce posejala je baba s očeve strane, kojoj je visina uvek bila užasno važna. Sabiha se još sećala kako je baba merila skoro svakodnevno njihovu visinu na vratima spavaće sobe, i kakvu je frku napravila kada je Selva, dve godine mlađa od Sabihe, dostigla njenu visinu. Verovala je da su ona i Sabiha, sa očima zelenim poput opala, sačinjene od iste materije, i žudela je da njena unuka bude visoka i vitka. Kada bi joj olovkom zabeležila visinu, prekorela bi Sabihu: „Ne piješ dovoljno mleka. Pogledaj Selvu – sve je viša i viša. Ostaćeš patuljak ako ne paziš." Sabiha je čak čula kad ju je baba tužila hanumi Leman kako je pokušala da sapunom i vodom opere oznake sa vrata spavaće sobe. Prečula je kako je njena majka rekla: „Molim te, nemoj to da radiš. Pritiskaš jadnu Sabihu bez potrebe."
„Ja to namerno radim da bih je navela da jede više mlečnih proizvoda."
„Draga majko, to nije tako jednostavno. Geni su geni. Selva je na mog pradedu, a Sabiha nije. Jednostavno je tako i tu se vrlo malo može uraditi.
„Oh bože! Dragi bože! Kako možeš to da kažeš? Hoćeš li da ti kćerka ostane patuljak?"
„Ona uopšte nije patuljak, ona je sasvim normalne visine za svoj uzrast; u stvari, ova druga je kao pritka."
„Biti visok je divno. Pristaje i muškarcima i ženama, i ja to jednostavno obožavam."
„Ne bih rekla da to pristaje ženama. Žene treba da su male. Naposletku, zar se ne kaže da dobre stvari dolaze u malim pakovanjima?"
Sabiha je bila previše mlada da bi cenila mudrost poslovice. Vratila se u svoju sobu. Ona je bila očeva prelepa kćerka, kao što je Selva bila njegova pametna kćerka. Koliko god da se Fazil Rešat-paša trudio da sakrije koliko je slab na mlađu kćerku, nije uspevao. Njegovo divljenje bilo je očigledno svakome ko bi video nežan pogled u njegovim očima. Njega nisu impresionirale Sabihine prelepe zelene oči uokvirene veoma dugim trepavicama, kakve je imala i njena majka. Sabiha je dobro znala da je oca mnogo više impresionirala pamet nego lepota. Navikla je na to, ali sada još i ovo s visinom. Malo pakovanje, zaista! Bila je šta je bila, malo pakovanje. Iako je imala lepše lice, to se nije računalo. I dalje je bila patuljak u poređenju sa sestrom, niža za čitavu šaku, malo pakovanje. Sabiha je zaronila lice u jastuk i zaplakala.
Selva je sedela i nevino se divila sestri, ne znajući za Sabihina osećanja krivice što je planirala kako da izbegne potencijalno rivalstvo.
„Rafo je zaista fin", rekla je Sabiha, „a uz to je i vrlo zgodan. Pretpostavljam da ništa neće škoditi ako malo flertujete."
„Stvarno misliš tako?"
„Da, zašto da ne? Zašto ga ne pozoveš na zabavu za kraj polugodišta?"
„Mora da se šališ, oni me nikada ne bi pustili."
„Mogla bih ja poći s tobom."
Selva se bacila sestri u naručje i skoro je udavila poljupcima. „Nisam znala koliko si razmišljala o Rafu. Zašto mi ranije nisi nešto rekla o tome?"
„Pa, rekla sam ti sada, eto."
Selva je pogledala sestru svojim krupnim smeđim očima. Otkud ova iznenadna promena osećanja? Razmišljala je.
I Sabiha je razmišljala. Kako bi Madžit reagovao na to što bi se njena sestra zabavljala s Jevrejinom? Da li bi mu smetalo? Nekako je mislila da ne bi. Naposletku mladić koji se školovao u Francuskoj morao bi imati modernija shvatanja. Zašto bi njemu smetalo ako bi njena sestra flertovala s momkom druge religije? Bolje da flertuje s njim nego ni sa kim. Daje tako, možda bi Madžit bio zainteresovan za nju, zbog njene visine i srnećih očiju, i odvažnih misli.
„Hajde onda da ih obojicu pozovemo na čaj. Ti se možeš brinuti o Rafu kao o svom gostu, a ja ću paziti na Madžita."
Selva je zapljeskala radujući se toj mogućnosti.
Nedelju dana kasnije, uživali su u čajanki. Selvini prijatelji su vežbali komad a zatim zavrteli gramofon i igrali fokstrot uz njihove ploče na 78 obrtaja.
Sutradan, hanuma Leman nije mogla da ne pita svoju stariju kćerku o Rafu. „Jesi l videla kako je Selva gledala tog mladog Jevrejina? Skoro da ga je gutala pogledom kad
god bi progovorio."
„On je pristojan mladić. Što se mene tiče, on je mnogo bolji nego oni turski dendij tako puni sebe."
„Alfandarijevi su stara porodica. Potiču iz linije dvorskih lekara. Naravno, oni imaju zanat, ali u isto vreme, naša Selva je ... pa, znaš kakva je, nepredvidiva i tvrdoglava. Stalno tera po svom."
„Tako je, majko, ali onda se Rafael ne bi usudio da se upusti u nešto ozbiljnije sa Selvom. Molim te, ne brini. Osim toga, ne zaboravi da sam ja tu, i ako primetim nešto nepovoljno, odmah ću ti reći."
Sabihino obećanje malo je umirilo hanumu Leman. Nakon te prve čajanke, ista grupa je nekoliko puta zajedno išla na koncerte i izlete, i svaki put bi hanuma Leman slala kalfu s njima kao čuvara.
Sabiha i Madžit su se uskoro verili, ali hanuma Leman, poštujući tradiciju, insistirala je da Selva bude s njima kad god bi izlazili zajedno. Sabiha je ovo okrenula u svoju korist. Njih troje bi zajedno izašli iz kuće i otišli na dogovoreno mesto gde bi ih čekao Rafo. Odatle bi dva para otišla svaki svojim putem sve dok ne bi trebalo da se vrate kući. Dok je Sabiha shvatila koliko je to pogrešno, već je bilo kasno.
Osamnaest meseci kasnije, Sabiha i Madžit su se venčali. Nakon divnog venčanja preselili su se u Ankaru da bi Madžit mogao da preuzme nameštenje u Ministarstvu spoljnih poslova.
Selva je upisala fakultet na odseku za književnost, dok je Rafo odlučio da sledi put svoje porodice i studira hemiju. Rafo bi često pokupio Selvu s predavanja, ili je čak, kad bi imao vremena, prisustvovao predavanjima samo da bi bio blizu nje. Neki studenti su se bunili zbog toga i ponekad zapodevali kavgu s njim jer se usuđivao da se udvara muslimanki. Jedan od njih se ljutio na Selvu: „Zar u čitavom Istanbulu ne možeš da pronađeš nikoga svoje religije?" Drugi student sa istoka je rekao: „Da smo kod kuće, ubio bih te zbog toga!"
„Da nisi kojim slučajem ponosan na te primitivne ideje?" pitala je Selva. „Pitam se kako se ubijanje ljudi slaže s tvojim islamom?" Situacija je postajala sve ozbiljnija i oboje su stalno bili zlostavljani i maltretirani, sve dok konačno, nakon dve godine studiranja, Rafo nije morao da napusti univerzitet. Selva je bila izbezumljena; Rafo je zbog nje morao da ode. Počela je da izbegava predavanja, i do kraja godine sasvim je napustila fakultet. Bilo joj je veoma teško da sve to objasni svom ocu.
Glasine o ljubavi između sina Alfandarijevih i mlađe kćerke Fazil Rešat-paše postepeno su se proširile i na porodični krug. Kada su stigle do ušiju hanume Leman, preduzela je mere da ih zadrži dalje od svog muža. Rafu je bilo zabranjeno da im dolazi u kuču a Selvi nije bilo dozvoljeno da izlazi sama. Selva je provodila vreme svirajući klavir, čitajući knjige i dopisujući se sa sestrom u Ankari. Jedini ljudi koje je
viđala bili su ili bliski porodični prijatelji ili rođaci.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:32 am





Fazil Rešat-paša nije bio zadovoljan ženinim strogim stavom prema Selvi. Mislio je da hanuma Leman posvećuje Selvi previše pažnje i kontroliše je sada kad Sabiha živ daleko od kuće. Predložio je da Selva boravi kod Sabihe pod izgovorom da joj treba pomoći s novorođenom bebom. Hanumi Leman se taj predlog dopao i nadala se da b njena mlađa kćerka tamo mogla upoznati odgovarajućeg mladića.
Pošto je od majke dobila mnogo pisama na tu temu, Sabiha je uredila da upozna Selvu sa što više njihovih prijatelja. Organizovala je kućne zabave i vodila Selvu sa sobom gde god su bili pozvani. Preko Madžita, upoznala je Selvu sa svakim podesnim neženjom u Ministarstvu spoljnih poslova. Mnogi od tih mladića bacili su oko na Selvu, ali nijedan se nije ozbiljno zainteresovao za nju. Napustila je sve njih u Ankari vratila se kući.
Sada je hanuma Leman insistirala na tome da Selva provede neko vreme kod ujaka na Kipru. Sirota žena nadala se da će, ako njena kćerka bude daleko, plamen u njoj sagoreti, i tako stati na kraj tračevima. Svi ti grozničavi napori nisu ništa učinili. Ljubavni plamen u Selvi preživljavao je zahvaljujući prepisci s Rafom gde god da je bila.
Bilo je neizbežno da Fazil Rešat-paša sazna kako stvari stoje, i kada se to desilo, bio je strašno besan. Paša se suočio sa svojom kćerkom. „Da li je istina to što čujem? Molim te, reci mi da su to lažne optužbe koje šire zli jezici. Reci mi da je to zlonamerni trač", rekao joj je.
"Volela bih da mogu, oče, ali ja volim Rafaela Alfandarija svim svojim srcem, i ako mi dozvoliš, udaću se za njega."
„Nikada! Samo preko mene mrtvog! Da li zaista očekuješ od mene da dozvolim tako nešto? Tako nešto bi uništilo sve naše porodične vrednosti i ismejalo sve nas. Da li mi ovako vraćaš što sam se tako brinuo o tebi i slao te u strane škole?"
„Mislila sam da je trebalo da mi obrazovanje proširi vidike, da si želeo da budem ravnopravna, oče."
„Dobro sam školovao tebe i tvoju sestru nadajući se da ćete mi jednog dana podariti unučad, a ne da ćete se pobunite protiv mene."
„Poslednje mi je na umu da se bunim protiv tebe, oče; jedino što tražim to je da sama sebi izaberem životnog partnera. Na kraju krajeva, ne tražim od tebe da kao zeta prihvatiš nemoralnu, bezvrednu osobu. Jedino što mu možeš zameriti jeste to što nije musliman. Zar nas nisi učio u bezbroj prilika da ljudi treba da budu slobodni da veruju kako žele i da je svaka vera svetinja?"
Težina situacije donela je bes koji se ne bi mogao povezati s gospodinom kakav je bio Fazil Rešat-paša. Uspeo je da se kontroliše dok mu je kćerka bila tu, ali čim ju je otpustio, počeo je da razbija svaku kristalnu vazu i ogledalo u sobi.
Pozvali su Sabihu da hitno dođe iz Ankare da pomogne u smirivanju oca i da ubed Selvu da odustane od svoje opsesije. I ona i hanuma Leman provele su dane naizmenično pokušavajući da urazume Selvu.
Hanuma Leman je bila van sebe. Noću nije mogla da spava i provodila je sate šetajući iz sobe u sobu i čupajući kosu. „Kako smo, pobogu, došli do ovoga? Zašto sam, do đavola, dopustila toj zmiji da mi gmiže po kući? Zašto nisam predvidela da će se to desiti?"
Videvši očaj svoje majke, Sabiha se osećala strašno krivom, ali nije imala hrabrosti da kaže majci istinu. Da je samo bila sposobna da kaže: Nisi ti kriva, majko, ja sam, iskoristila sam Rafa da sklonim Selvu sebi sa puta. Samo tih nekoliko reči malo bi joj smirili savest. U to vreme čak je želela da je katolkinja. Da jeste, to bi jednostavno bila stvar ispovedanja i prihvatanja bilo koje kazne koju bi izrekao sveštenik. Barem bi mogla da se otarasi ovog tereta. Shvativši da je Selva izgubljen slučaj, Sabiha je svoju pažnju posvetila ocu. On je smatrao da je Sabiha napravila dobar izbor, idealnog muža, ali ona nije mogla da uživa u tome znajući kako se za to pobrinula.
Fazil Rešat-paša osećao se potpuno iznevereno. Podigao je svoje kćerke da budu deo modernog sveta kao što je očekivala nova Republika, na potpuno isti način kao što bi uradio da je imao sinove. Dobile su dobro obrazovanje, govorile su nekoliko jezika i bile podobne da igraju aktivnu ulogu u društvu. Ali sada je počinjao da se dvoumi. Šta je on zapravo postigao s tolikim ambicijama za njih? Zar se nije starija kćerka udala pre nego što je napunila devetnaest godina, baš kao u starim danima? A mlađa, ta mudra, pametna, tiha devojka, sjajna ličnost, zar ga ona nije izdala na najokrutniji način? Da je iole spavao, mislio bi da je sve samo užasna noćna mora. Bilo je još gore to što je ona sve savete koje joj je ikada dao iskoristila protiv njega.
Fazil Rešat-paša je shvatao da je pogrešio. Jedina časna stvar koju bi oficir i gospodin mogao da uradi bila je da plati sopstvenim životom. Bio je siguran da bi Selva, videvši ga mrtvog, shvatila kako je ludo postupila. Mogla bi da se predomisli samo ako bi videla da je on mogao da nađe mir samo u grobu.
Selva je napisala ocu poruku u kojoj je rekla da, pošto porodica ne odobrava, ona se neće udati za Rafa, ali ga neće ostaviti.
Fazil Rešat-paša je nastavio sa svojim pokušajem samoubistva, ah u tome ga je sprečio kalfa koji mu je oteo pištolj, pri čemu se upucao u rame.
Ova emocionalna ucena iznervirala je Selvu više nego što ju je uplašila. „Postalo je nemoguće živeti u ovom gradu", rekla je svojoj sestri. „Živećemo u Francuskoj. I njegova porodica je protiv našeg braka. Nemamo druge mogućnosti u takvim okolnostima."
Hanuma Leman je progutala svoj ponos i poslala Rafu poruku moleći ga da ponovo razmotri taj potez. Možda bi se mogao preobratiti u islam pošto je jedini stvarni
problem bila njegova vera. Ako bi to uradio, možda bi mogli da ubede Fazil Rešat-pašu da ga primi u porodicu.
Selva nije dala Rafu priliku da odgovori na ovaj apsurdni predlog pre nego što je rekla sestri: „Pre bih ga ostavila nego tražila od njega da promeni veru zbog mene. Kakvi ste vi to ljudi? Možete li da zamislite da vam je čizma na pogrešnoj nozi? Kako biste se osećali da je on od mene tražio da promenim veru da bih ugodila njegovoj porodici?"
Zatim su zamolili Madžita da se umeša. Možda će mlada pobunjenica poslušati svog zeta jer ga je veoma volela.
„Madžite, sigurna sam da poznaješ jevrejski način života. Oni veruju da deca treba da slede religiju svoje majke. Možeš li da zamisliš šta za njih znači snaha druge religije? Oh, Madžite, zašto postoji sva ta zbrka s religijama. Nešto što treba da nam donosi radost pretvorilo je naše živote u noćnu moru."
„Čuj, Selva, možemo pričati o religiji dok se krave ne vrate kući, ako želiš, ali hajde da pre svega pokušamo da rešimo ovaj problem. Pre svega, zašto si tako tvrdoglava u vezi s predlogom da se Rafo preobrati u islam?"
„To je stvar principa, Madžite. Zaljubili smo se jedno u drugo znajući tačno odakle dolazimo. Svako ima pravo na sopstvena uverenja. Da je on mene pitao da promenim veru, ja bih bila i povređena i ljuta. Ne! Nikada! Rafo neće promeniti religiju! Molim te, prenesi ocu moje izvinjenje."
„Izvini se sama. Pokušaj još jednom. Razgovaraj sa svojim ocem."
„On odbija da me vidi."
Hanuma Leman je bila očajna, u klopci između tvrdoglavog muža i podjednako tvrdoglave kćerke. Slomila se i zajecala: „Pusti je da se uda za Jevrejina! Neka nas bog sačuva srama koji bismo morali da nosimo što nam kćerka živi kao nečija ljubavnica."
Selva i Rafo su se venčali tog septembra u Istanbulu, u Matičnoj kancelariji u Bejogluu, u prisustvu dva svedoka i nekoliko prijatelja. Nakon ceremonije, mala grupa je ručala u hotelu Pera Palas, gde je mladi par proveo noć pre polaska za Pariz jutarnjim vozom. Niko od Rafove porodice nije bio na stanici, ali hanuma Leman Sabiha bile su na peronu da se pozdrave. Hanuma Leman je odlučila da ignoriše Rafa ali mahala je Selvi dok je voz kretao s perona. Selva je uzvratila mahanje. Njen spoljašnji mir prikrivao je unutrašnju uznemirenost. Tri žene nastavile su da mašu sve dok voz nije nestao s vidika.
Na putu kući, Sabiha je iznenada osetila oštar bol, kao ubod nožem. Sestra na koju je sve te godine bila ljubomorna nestala je u crnom dimu voza. Nema više rivaliteta, nema više deljenja roditeljske naklonosti i nema više deljenja divljenja njenog muža. Sada je sve to samo njeno pošto će Selva biti hiljadama milja daleko. Čudno, umesto da oseti olakšanje, Sabiha se osećala neutešno tužno.
Otprilike mesec dana kasnije, Sabihu su ponovo pozvali u Istanbul. Hanuma Leman je imala akutni napad astme i nekontrolisano visok pritisak. Zapravo, oba roditelja su se neprekidno razboljevala – jedan za drugim – otkako je Selva otišla. Izgledalo je da im šavovi pucaju. Ako to nije bio pritisak, bio je bol u grudima, ako nije bio bol u grudima, bio je reumatizam, jedno za drugim. Svaki put kada bi se pojavio problem, Sabiha bi dolazila iz Ankare noćnim vozom i ostajala dok se ne bi oporavili.
Kada bi se vratila u Ankaru, skinula bi kapu medicinske sestre i stavila kapu žene diplomate sa svim dužnostima koje je nosila. Koktel zabave, večere i prijemi za koje je nekada uživala da se sprema, sada su postali neprijatna dužnost, ali ona je nastavljala da nerado odlazi na njih iako više nije uživala da bude u gužvi. Bila je stalno očajna i grizla ju je savest što je bila krivac; da, ona je bila đavo koji je svojoj porodici nametnuo sve boli i muke za sopstvene ciljeve. Više puta je pokušavala da priča o tome s Madžitom, ali on bi samo rekao da ona nije kriva, da se njena tvrdoglava sestra ne bi nikada predomislila šta god da su joj rekli. Bilo je vrlo očigledno da mu je ta tema dosadila. Šta se desilo, desilo se; kakva je korist od otvaranja starih rana?



Sabiha je stekla nekoliko prijatelja u Ankari, naročito među majkama dece istog uzrasta kao njena kćerka. Tu su bile i žene muževljevih kolega, koje su većinom takođe odrasle u Istanbulu. Te dame bi se često okupljale da igraju bezik1 ili bridž. Naime, Sabiha je imala sopstvenu grupu za bridž. Međutim, otkako se Selva udala preselila u Pariz, ona je radije ostajala kod kuće i čitala knjigu svirala klavir. Bila je skoro preplašena da će, ako bude nastavila da izlazi, neizbežna trač partija skrenuti na Selvu, a ona nije htela da se suoči s njihovim pitanjima.
Hanuma Leman, uprkos raznim bolestima, bolje se nosila s tračarama. Kad god bi se ta tema pomenula u njenom prisustvu, ona bi jednostavno rekla: „Naša kćerka je nastavila sa svojim životom iako mi očigledno nismo odobravali. Možda smo sada razdvojeni, ali svakako je uključujemo u naše molitve. Nema šta više da se kaže o tome." Sabiha bi na ovo reagovala razmišljajući: To je u redu za tebe, majko. Ti nemaš razloga da te grize savest.
Sabihin najbolji i najodaniji prijatelj u Ankari bio je jedan od Madžitovih službenika Tarik Aridža.
Tarik je rođen u Malatji u istočnoj Anadoliji. Tamo je završio osnovnu školu, nakon čega je usledila srednja škola i zatim licej u Sivasu, što mu je sve dalo dobre osnove za Istanbulsku školu političkih nauka, gde su mu odlični rezultati omogućili da se priključi ministarstvu. Bio je to vrlo bistar mladić koji je rado učio i stoga je brzo napredovao. Jedini problem bilo je njegovo nepoznavanje stranih jezika, ali on je odlučio da to sredi. Vikendom je uzimao časove francuskog i vrlo naporno učio. Pošto je čuo od Madžita da Sabiha vrlo dobro govori francuski, pitao ju je da li bi mu pomogla i ona je rado prihvatila. Ako ne bi imao nikakvih obaveza uveče, došao bi u
posetu, seo i pričao sa Sabihom na francuskom sve do večere. Selva je sestri slala francuske magazine, a ona bi ih zatim predala Tariku i pomagala mu da reši ukrštenice na francuskom. Sabiha je zavolela ovog pametnog, mirnog, časnog čoveka; nije imao ni trun predrasude ili zlobe u sebi. Na neki način, Sabiha je osetila da su Tarik i Selva vrlo sličnog karaktera. Jednog dana sakupila je dovoljno hrabrosti da ispriča Tariku o Selvinom skandalu. Kakvo je olakšanje bilo to što je mogla da nekome ispriča, kakav joj je teret spao s glave. Možda je njena depresija bila uzrokovana pokušajima da sakrije istinu; nije želela da iko u Ankari sazna za njihovu situaciju. Da samo njen muž nije prestao da priča o tome.
Madžit se tako ponašao da bi sprečio uzrujavanje svoje žene. Nije shvatao da je njoj zapravo potrebno da podigne hranu i pusti sve da isteče; bilo joj je potrebno da plače, gazi i šutira da bi oslobodila svu tu suzdržavanu tenziju. Sada kad je imala tako dobrog, pouzdanog slušaoca kao što je Tarik, osetila je olakšanje. Čitao je između redova tako da je tačno razumeo problem i nije morao da postavlja bolna pitanja; jednostavno je slušao. Tarik nikada nije pričao s Madžitom o tome. To je bilo samo između njega i Sabihe.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:33 am




Madžit je sišao u salu za sastanke u prizemlju u Ministarstvu spoljnih poslova, gde je našao kolege kako sede za stolom i ćaskaju. Uskoro im se pridružio i ministar spoljnih poslova i sastanak je zvanično počeo.
Već neko vreme su Britanci zahtevali da Turska objavi rat Italiji i da napravi borbenu liniju s Jugoslavijom i Grčkom. Predsednik Inonu je namerno odlagao stvar da bi izbegao da se umeša u taj konflikt. Sada je Britanija poslala vladi još jedan službeni dopis. Tražili su da javno objavi da će, ako Nemci napadnu Bugarsku, to smatrati napadom na Tursku. Osim toga, Britanija je tražila da Turska pošalje trupe na neka grčka ostrva da ih Nemci ne bi napali.
Kada su pročitali taj dopis, ljudi oko stola počeli su da iznose svoja mišljenja. „Naš predsednik se ne slaže ni sa čim od svega ovoga", rekao je ministar spoljnih poslova,
„a ja se potpuno slažem s njim. Takvi potezi, čak i s dobrim namerama, mogu biti pogrešno protumačeni."
„Ali gospodine, ne bismo poslali trupe da napadnu ostrva, već bismo im poslali zaštitu od Nemaca", rekao je jedan izaslanik.
„Znam da predsednik ne želi da ima i najmanji sukob s Grcima", prekinuo ga je ministar. „Možemo imati najbolje namere, ali Grci to mogu pogrešno razumeti. Ne bismo smeli da dozvolimo i najmanju mogućnost sukoba s našim susedima u ova usijana vremena. Kada je Hitler napao Balkan, Turska i Grčka su uspostavile najprijateljskiji odnos u našoj istoriji. Taj odnos se ne sme ugroziti ni u kakvim okolnostima."
„Još jednu stvar bismo morali da razmotrimo", rekao je Madžit. „Ako pošaljemo trupe u Grčku, Hitler će nas odmah napasti. Kako bismo se onda branili? Saveznic
nam još nisu poslali oružje koje su obećali."
„A ja sumnjam da će ikada poslati", rekao je ministar spoljnih poslova.
Britanija je potpisala ugovor sa Grčkom u kojem se obavezuje da će je braniti ako bude napadnuta, pa ipak, kada su Italijani napali, Britanci su poslali samo dve avijatičarske jedinice.
„Potpisali smo ugovor s njima u Parizu, ali, kako je Madžit-beg upravo istakao, do sada nam nije stiglo ništa od toga", rekao je premijer. „Nisu bili u mogućnosti da isporuče ništa od obećanog oružja."
„Nisu, uprkos činjenici da ste napomenuti koliko je važno da turska vojska bude dobro opremljena kako bi odbila napad na Balkan, gospodine", rekao je Madžit okrenuvši se ministru spoljnih poslova.
„To što ne poštuju ugovor nije zato što neće, već zato što ne mogu", rekao je ministar spoljnih poslova. „Možda je ovo skriveni blagoslov. Pošto nisu isporučili robu, ni mi ne moramo da poštujemo svoje obaveze iz ugovora." Nije smatrao da treba da sakrije radost koju je zbog toga osećao, kao ni, čini se, ostatak okupljenog veća.
„Kako se ono kaže? U svakom zlu ima nešto dobro." Inonu je sada imao savršen izgovor koji mu je trebao da ne uđe u rat. Izgledalo je kao da je sreća na njihovoj strani. Ako Italijani napadnu i zauzmu Grčku, tada će biti pred turskim vratima, a pošto Turska nema dovoljno oružja da se brani, kakvo im dobro može doneti udruživanje s Britanijom?
Nakon višesatne diskusije, ministar je mogao da skicira odgovor Britancima. Madžit je uzeo tu skicu i otvorio ministru vrata.
„Doneću vam to čim budem procenio da je spremno", rekao je s poštovanjem.
„Biću u svojoj kancelariji”, rekao je ministar generalnom sekretaru, „moramo se setiti da ima i drugih važnih problema koje moramo rešavati, uključujući nameštenje u Parizu. Znaš da im tamo očajnički treba još osoblja. Ne smemo ih sada izneveriti."
Madžit je stigao kući u ranim jutarnjim satima. Svukao se u dnevnoj sobi i legao na kauč da ne bi smetao Sabihi. Bio je umoran, ali noćne more uporno su napadale njegov um. Kao da su se ti dugi sastanci vraćali i progonili ga. Sanjao je kako su Nemci napali Ankaru i kako vuku njegovu ženu i dete ka vozu za radni logor. Očajno je trčao prema vozu pokušavajući da i sam uđe u njega da bi bio s njima.
Kada je Madžit video Tarika ujutru u kancelariji, obojica su još bili zaista umorni.
„Imaš li neki plan za vikend?" pitao je Madžit.
„Imam čas francuskog u nedelju od devet do dvanaest, kao što znaš, i ništa posle toga."
„Onda se ništa više ne dogovaraj. Pitaću Halita da nam se pridruži, ako je slobodan, pa možemo zajedno da ru
amo u restoranu Čiƒlik na otvorenom, ako bude lepo vreme, a zatim kod kuće da igramo bridž. Kako ti to zvuči?"
„Zvuči mi odlično", rekao je Tarik. „Kako je hanuma Sabiha?"
„Dobro je, dobro. Pa, nije ni dobro ni loše, zapravo. Nikad nisam mogao da razumem šta to pokreće žene. Kako god, dosta o tome, ne zaboravi nedelju. Siguran sam da će Sabihu radovati što ćeš nam se pridružiti."
Madžit je krenuo na još jedan od onih dugih sastanaka. Pokupio je fascikle iz kancelarije, stavio ih ispod ruke i odjurio napolje, kad je telefon zazvonio. Tarik se javio: „Halo ... Da, gospodine ... da ... da ... Naravno da mogu ... Odmah stižem gospodine." Ustao je, zakopčao sako i rekao sekretarici da generalni sekretar hoće da ga vidi, dodajući: „Ako me neko bude zvao, reci ... do đavola, nema veze, brzo ću se vratiti."
„Nadam se da nije ništa ozbiljno", rekla je dok je Tarik izlazio. Zašto bi šef tražio da vidi Tarika a ne Madžit-bega? Pitala se.
Tarik se vratio u kancelariju nakon pola sata, i dalje ispoljavajući isti iznenađeni izraz kao kad je odlazio. Kada se Madžit vratio pola sata kasnije, našao je Tarika kako prazni svoj sto i sve ređa na radnu površinu.
„Kada završiš sređivanje, možemo nešto da prezalogajimo", rekao je Madžit.
„Treba da razgovaramo o nekim važnim događanjima."
Tarik je užurbano vratio fascikle u fioku. „I ja tebi imam nešto da kažem", rekao je.
„Stvarno?"
„Pre svega, hteo bih da ti zahvalim za dobre procene koje si napisao za moj dosije."
„O čemu je reč?"
„Danas sam saznao za to."
„Izveštaji bi morali da budu strogo poverljivi."
„Da, naravno. Saznao sam samo suštinu, ali znam da si napisao neke veoma dobre stvari."
„Ko ti je to rekao?"
„Generalni sekretar."
„Neverovatno!"
„Madžit-beže, pričaću ti za ručkom. Ali hteo bih odmah da ti kažem da ćeš morati da pronađeš nekoga da me zameni na bridžu u nedelju pošto neću moći da vam se pridružim."
„O čemu ti to, zaboga, govoriš, Tariče?"
„Neću biti u Ankari u nedelju."
„Nadam se da nije ništa ozbiljno. Inšalah2, da se nije desila smrtna bolest u porodici."
„Ne, ne, bogu hvala."
„Sabiha će biti vrlo razočarana."
Dvojica kolega su nastavila razgovor dok su silazili niz stepenice.
„Kada hanuma Sabiha sazna gde ću biti, biće vrlo srećna zbog mene."
Madžit je iznenada stao i pogledao pravo u Tarikovo lice. „Da mi slučajno ne govoriš da se ženiš?"
„Govorim o nameštenju preko mora, Madžit-beže. Upravo su me nominovali za drugog sekretara u Parizu."
„A to!"
„Znali ste, dakle?"
„Znao sam da se priča o tome. Nije bilo sumnje da ćeš dobro raditi taj posao, ali jezik je bio problem. Ministar spoljnih poslova me je pitao kako napreduješ u francuskom. Rekao sam mu za tvoje časove vikendom i konverzacijske vežbe sa Sabihom."
„Da, rekao mi je i to, rekao mi je da je ovde bilo sve dobro i da mogu usavršiti francuski kada odem tamo."
„Slažem se. Ti si jedan od najvrednijih mladića ovog ministarstva, prijatelju moj.
Vrlo sam srećan zbog tebe, ali to je opasno, okupirano područje."
„Da, naravno, zato su radije odabrali samca."
Madžit je stavio ruku na Tarikovo rame. „Čestitam", rekao je. „Siguran sam da ćeš biti vrlo uspešan. Sabihi će biti i drago i žao. Znaš koliko ceni tvoje prijateljstvo. Kada krećeš?"
„Po svemu sudeći, moram odmah da krenem. Nameravao sam da posetim porodicu u Malatju za vreme praznika, ali to se neće desiti. Pitam se kada ću ih ponovo videti. Nema potrebe da kažem kako moram doći da se pozdravim s hanumom Sabihom. Možda će imati nekoliko stvari koje bi želela da odnesem njenoj sestri."
Madžit je pokušao da sakrije svoje iznenađenje kada je shvatio da mu je Sabiha rekla tajnu koju je čuvala od svih u Ankari. „Hajde, vodim te u moj omiljeni restoran, Karpič. Ja častim tvoj oproštajni ručak."
„Hvala ti", rekao je Tarik. Izraz iznenađenja na njegovom licu počinjao je da se pretvara u nestrpljivost s nagoveštajem ponosa.

Sabiha je zaista imala izmešana osećanja o Tarikovom nameštenju. S jedne strane, izgubiće svog bliskog prijatelja od poverenja, a s druge strane, nadala se da će to što će Tarik boraviti u Parizu koristiti Selvi. Ako bi bilo potrebno, makar bi Selva i njeno dete mogli potražiti utočište u ambasadi. Tarik bi takođe mogao da pomogne Rafu, ako bi bilo potrebno. Kada su, opraštajući se, razgovarali o tome, Madžit je brzo naglasio da se Tarik seli u Pariz a da je Selvina porodica u Marselju.
„Ne brini zbog toga", rekao je Tarik. „Siguran sam da ću biti u mogućnosti da
komuniciram s njima. Pozvaću ih telefonom čim budem stigao u Pariz."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:33 am




Kada je Sabiha otišla u kuhinju da donese čaj, Madžit se obratio Tariku rečima upozorenje: „Čuvaj se, Tariče, ovo je vrlo osetljiva tema. Molim te, nemoj se uvaliti u nevolju. Ti si turski diplomata i tvoje dužnosti ti moraju biti na prvom mestu. Ne smeš uništiti sopstvenu poziciju zbog Selve i Rafa."
Sabiha je plakala kada je Tarik odlazio. Glas joj je drhtao: „Nedostajaćeš mi, Tariče.
Gubim veoma dragog prijatelja", rekla je.
„Uopšte me ne gubiš. Inšalah, srešćemo se ponovo kada se moje nameštenje završi. To što uopšte znam da govorim francuski treba tebi da zahvalim, hanuma Sabiha."
Nežno je poljubio Sabihinu ruku baš kao što bi Madžit i Numanbeg radili u sličnim situacijama, zaustavljajući se pre nego što je čelom dotakao njenu ruku, kako se radilo u njegovom kraju. Kako bi iko mogao da zna da je ovo bio prvi put da je poljubio dami ruku ne dodirnuvši je čelom? Ono što je zapravo želeo da uradi nije bilo da Sabihi poljubi ruku, već da je čvrsto stisne svojim rukama. Želeo je da obgrli njenu vitku figuru i da diše u mirisima njene duge plave kose. Žena iz njegovih snova, kojom bi se jednog dana oženio, mora da liči na Sabihu. Ono što nikada ranije nije hteo da prizna iznenada ga je potopilo dok je hodao dugim hodnikom ka izlazu napolje. Nikada neće zaboraviti Sabihinu lepu pojavu ni njene tužne zelene oči, gde god da ode. Shvatio je da će ona uvek zauzimati posebno mesto u njegovom srcu.

Kada je Tarik otišao, Sabiha se uputila pravo u svoju sobu, gde je zatvorenih očiju ukočeno ležala na krevetu. Madžit je ušao u sobu. „Želeo bih nešto da ti predložim", rekao je.
„Šta ćemo sa četvorkom za sutrašnji bridž?"
„Ne, draga, već sam razmišljao. Previše vremena provodiš sama ..." Sabiha je otvorila oči i pogledala muža. On je nastavio: „Po svemu sudeći, bićemo izuzetno zauzeti na poslu tokom sledećih nekoliko dana. Uopšte neću imati slobodnog vremena koje bih proveo s tobom. Izgleda da ćemo se svakog dana suočiti s novom krizom, mislio sam ..."
„Šta si mislio?"
„Zašto ne bismo pozvali tvoje roditelje da dođu ovde? Pošto se Istanbul evakuiše, mogli bi da provedu neko vreme kod nas. To bi bila promena za njih, a ti ne bi brinula o njima."
Sabiha se uspravila u krevetu. „To je odlična ideja!"
„Da, i ja tako mislim", rekao je Madžit i nastavio sa izvesnim prekorom u glasu:
„Pošto više nemaš s kim da deliš svoju tajnu."
„Molim? Šta hoćeš da kažeš tom opaskom?"
„Pa, vrlo mi je interesantno to što ni sa kim ovde ne pričaš o Selvi, a Tarik ipak izgleda da potpuno poznaje situaciju."
„Madžite, on me je slušao."
„Da li si pokušala da pričaš s još nekim ko bi te slušao, Sabiha?"
„Kome bih ja mogla da se obratim?"
„Otkud znam? Birsenu, Nedžli ili Humejri, koje viđaš barem jednom nedeljno. Za nemaš prijatelja? Pored toga, zašto si toliko opsednuta pričanjem o Selvi? Da ti pravo kažem, ne shvatam zašto nastavljaš da time mučiš samu sebe."
„Nikada i nećeš razumeti", prekorno je odgovorila Sabiha, ali bila je i malo ponosna.
Naposletku, zar se to nije osetio nagoveštaj ljubomore u Madžitovoj primedbi?
Pismo koje je napisao svojoj majci Tarik je stavio zajedno s nekoliko novčanica u kovertu i pažljivo je zatvorio. Bio je vrlo potišten zato što neće moći da poseti svoju porodicu za vreme praznika, i pomisao na to da ne zna kada će ih ponovo videti zaista ga je rastužila. Najviše ga je mučila činjenica što njegov otac nije poživeo dovoljno dugo da sazna za njegovo unapređenje. Veoma bi voleo da poseti njegov grob, pomoli se i zahvali mu. „Dragi oče, tvoje žrtve za mene nisu bile uzaludne. Počivaj u miru, siguran u to da ću živeti časno kao što bi ti želeo." Srećom, njegovi cimeri iz Ankare vratili su mu depozit koji je bio platio za sobu, i taj novac mogao je da pošalje svojoj majci. Nadao se da će moći da uštedi nešto novca u Parizu kako bi nastavio da joj pomaže.
Ne samo što nije mogao da poseti porodicu, nego nije imao vremena ni da se ošiša pre polaska! Čim su mu rekli za nameštenje, uspeo je da trkne iz kancelarije da kupi kofer i rezerviše kartu za noćni voz za Istanbul. Prijatelji su mu savetovali da kupovinu obavi u Istanbulu. Madžit mu je rekao imena nekoliko prodavnica i insistirao je da kupi sebi makar dobar kaput.
Tarik je pažljivo spakovao u kofer svoje sivo odelo i tri bele košulje. Između košulja stavio je pismo i mali poklon koji mu je dala Sabiha. Nadao se da nije stavila novac u pismo, ali nije imao srca da ga otvori i proveri. Prijatelji koji su odlazili u inostranstvo upozorili su ga da su Nemci redovno temeljno pretraživali prtljag.
Spremio je sve za putovanje sledeće večeri noćnim vozom za Istanbul. Okačio je svoje novo, tek ispeglano tamnoplavo odelo u orman; pasoš, novčanik i voznu kartu stavio je na komodu pored ručnog sata koji je sačuvao kao uspomenu na svog oca. Uzeo je fotografiju sa ogledala i gledao je na trenutak. To je bila fotografija njegovih
prijatelja napravljena na trkama. Tu je bilo oko šest lica koja su bila vrlo mala, a ipak se Sabiha, sa svojom dugom plavom kosom, jasno izdvajali. Stavio je fotografiju u novčanik.
Bio je pred avanturom o kakvoj nije čak ni sanjao u liceju u Sivasu. Na tu pomisao duž kičme su mu prošli hladni žmarci. Isključio je jaku svetlost iznad glave i uključio lampu pored kreveta, te je legao u krevet držeći svoju knjigu iz francuskog.
„Moi, je m'appelle Tarik Aridža", rekao je sam sebi. „Zovem se Tarik Aridža. Je viens d'Ankara. Je suis le Consul General de Turquie ... Ja sam iz Ankare. Ja sam generaln konzul Turske ... O bože, sigurno nisam!"
Ne, to zasigurno nije tačno. Biće tek drugi sekretar. Imao je da pređe dug put pre nego što postane konzul ili čak pomoćnik konzula!
„Gospodin konzul", mrmljao je, čvrsto zatvorivši oči, „ili možda gospodin ambasador? Da, gospodin ambasador, njegova ekselencija Tarik-beg."
Pokušao je da zamisli sebe u fraku i cilindru, s belim šalom oko vrata i štapom sa srebrnom drškom u rukama, ali pred očima mu je iskrsavala jedino vizija plavokose žene.
Bila je nagnuta preko stola prekrivenog knjigama i svojim dugim prstima sklanjala je plavu kosu koja joj je padala preko lica. To je bila samo iluzija, ali njene oči bile su tako zelene. Možda je njena kćerka nazvana Hulja (što znači 'iluzija') po majčinim sanjalačkim očima. Još u svom snu, pogledao je scenu. Ista vitka žena približila mu se i progovorila na francuskom, postavila mu pitanje a zatim se zagledala pravo u njegove oči iščekujući odgovor. Tarikovi dlanovi počeli su da se znoje. Šta bi ova prelepa žena mislila o njemu kad bi odgovorio svojim smešnim akcentom? Kakva vizija ... kakva lepota ... Pokušao je da pročisti grlo pre nego što je progovorio.
Oui, je boudrais beaucoup ... hm ... avour ... hm ... „Da, veoma bih voleo ... da imam ..."
„Molim te, Tariče, nemoj biti nervozan", rekla je vizija. „Budi smiren, misli na ono što želiš prvo da kažeš."
„Akcenat mi je užasan, stid me je."
„Nikad nisam čula tako nešto, niko ne treba da brine o svom akcentu. Svako ko govori strani jezik sigurno ima akcenat. Francuski nije naš maternji jezik. Madžit takođe ima akcenat, kao i ja."
„Ne, ne ti, ti nemaš."
„Naš akcenat je dosta dobar možda zato što smo imale dadilju Francuskinju kada smo bile male, ali neka te umiri činjenica da nijedan stranac ne može da govori strani jezik bez akcenta. Molim te, Tariče, ne srami se. Sada ponovi šta si rekao, a ja ću te ispraviti ako pogrešiš."
Tarik je mogao da oseti agoniju u svom snu. Bio je ludo srećan, a ipak su mu se
znojili dlanovi i srce lupalo kao ptica krilima. Bio je uzbuđen ne samo zbog toga što se plašio da ne pogreši već i zato, a to je bilo još važnije, što se plašio da se ne zaljubi.
Ustao je iz kreveta i koracima premeravao sobu. Ne, to nije bila ljubav, možda je to bila vrsta divljenja, mislio je. Da li je to frustracija zbog želje koja je neostvariva? Za jednog Anadolijca iz istočne Turske, Sabiha je bila idealna žena: plava, lepa, dobro obrazovana i sa svim socijalnim veštinama. Govorila je nekoliko jezika i umela da se druži sa svim vrstama ljudi raznih načina života. Nikada ranije nije upoznao takvu ženu. Iznad svega, ona je žena njegovog šefa, žena njegovog prijatelja. Nije li upravo Madžit napisao taj sjajni izveštaj o njemu, osoba koja je toliko pomogla njegovom napredovanju? Tarik je znao da je Sabiha sve što je želeo da bude žena s kojom će se jednom venčati. To je to! To nije ljubav, već divljenje!
Vrativši se u krevet, Tarik je želeo da spava bez snova, ali ovoga puta uzbuđenje zbog sutrašnjeg dana nije mu dalo da zaspi. Pošto se vraćao u Istanbul prvi put posle studentskih dana, radovao se što će se vratiti u grad kupola i platana. Mislio je na dane kada je čak i šetnja ulicom Pera u Bejoglu smatrana avanturom! A sada se u taj čarobni grad vraćao kao diplomata. Pred njim je bio užurban dan. Madžit mu je preporučio da kupuje u Karlmanovom prolazu, a zatim da obeduje u ruskom restoranu Rejans, gde je trebalo da jede kijevsku piletinu i zalije je žutom votkom uz zvuke orkestra balalajki. Još jedno od Madžitovih „moraš" bila je poseta baru Bašta u Tepebašiju ili hotelu Park na čašicu pre spavanja. Tarik nije bio osoba koja pije sama, ali mislio je da ta dva dana koja će provesti u Istanbulu treba da iskoristi najbolje što može. Osećao je da to može biti primer finog života koji ga očekuje. Nije baš mario za društvo mlakonja i dendija koji su posećivali istanbulske barove i restorane, ali oni su makar govorili njegovim jezikom.
A onda šta?
Šta će postati od njega jednom kad se ukrca na taj voz i pomeša s drugim putnicima? Oni verovatno neće govoriti turski. Njegovo odredište bila je okupirana zemlja. Evropa je bila u grču rata. Šta ako se rat proširi i na Tursku? Šta ako više ne bude mogao da se vrati u svoju zemlju? Imao je dovoljno novca za nekoliko nedelja i pomalo je govorio francuski. Šta ako ostane zaglavljen u tom metežu? Šta će onda? Vratilo mu se nekoliko francuskih reči koje je malopre izgovorio. Sa strahom u glasu rekao je sebi: Je suis le deuxiéme secrétaire ä l'ambassade de Turquie.3 Dok je to ponavljao u svojoj glavi, još jedna rečenica došla mu je na um: „Molim te, bože, pomozi mi!"
Bilo je skoro pet ujutru kada je uspeo da zaspi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:33 am





Te godine, proleće je stiglo u Istanbul ruku podruku s tugom. Tarik nije mogao da ne primeti tamne kolutove ispod svačijih očiju koje je donela strepnja. Teret straha od
rata nosio je svako bez izuzetka; mladi i stari, muškarci i žene, bogati i siromašni – niko nije bio pošteđen. Vlada je preko radija i štampe uputila sve da grade bunkere i skloništa. Ako su betonski zidovi stanova bili viši od tri sprata, od njihovih prizemlja morali su da naprave skloništa, a prozore skloništa morali su da prekriju vrećama peska. Zbog toga je grad izgledao kao jedno ogromno gradilište. Uprkos svemu tome, Bejoglu je i dalje bio jednako bučan, šaren i veseo kakvog ga je Tarik pamtio.
Kada je napustio stanicu Hajdar-paša na azijskoj strani Istanbula, Tarik je mogao da oseti slani morski vazduh. Ukrcao se na trajekt za pristanište Karakoj na evropskoj strani. Iako mu je bilo hladno, namerno je seo na otvorenu palubu da bi mogao da posmatra bele, penušave morske talase. Kada je stigao u Karakoj, uzeo je taksi, seo pored vozača i dao mu parče papira sa adresom hotela.
Taksista je vozio Juksek-kaldrmom do Pere4 i zaustavio se ispred hotela Londra. Ispred hotela bile su naređane vreće s peskom baš kao i ispred drugih zgrada koje su videli tokom kratke vožnje.
„Pogledajte sve ovo", rekao je taksista, pokazujući vreće. „Sigurno nervira ljude.
Nismo u ratu, a pogledajte ovaj nered. Jedva da se može voziti kroz ulice."
„Uvek je bolje biti na oprezu", odgovorio je Tarik. „Ne daj bože da iznenada krene vazdušni napad. Gde bi se ljudi sklonili?"
„To je sudbina, gospodine", rekao je taksista. „Ko zna kada je njegov broj na redu?"
Na taksistine reči, Tarik je osetio žmarce niz kičmu. Kakav tipičan turski fatalizam. Mislio je da je prepuštanje sudbini karakteristično za ljude sa Istoka, a ipak evo ovog istanbulskog taksiste koji tako razmišlja. Izašao je iz taksija, i čak i pre nego što je platio, zastao je zagledavši se u prizor koji se širio pred njim. Obrisi oblih kupola na džamijama, platani na brdima i minareti upereni u nebo – zaista pogled koji ostavlja bez daha. Crveni pupoljci Judinog drveća na brdu počinjali su da cvetaju. Istanbul je izgledao kao akvarel; svetle nijanse ružičaste, plave i zelene pomešane s potezima tamnog indijskog mastila. Kroz tri dana napustiće ovaj izvanredna grad da bi otišao u ratnu zonu.
Platio je taksi i uzeo svoj prtljag. Nije mogao da ne imitira taksistu mrmljajući sebi:
„To je sudbina, gospodine. Ko zna kada je njegov broj na redu?" Dok se peo uz stepenice hotela, sreo se licem u lice s vratarom obučenim poput dvorskog stražara. Spustio je svoj kofer dok je vratar, sav važan, zvao poslužitelja.
Baš kad je poslužitelj stavljao kofer na kolica, začuo se užasan prasak i Tarik se priljubio uz pod. Odjednom je grunuo pakao. Sa svih strana čula se lomljava prozora zapomaganje ljudi. Tarik je podigao glavu i video poslužitelja kako leži pored njega.
„Jesi li dobro?" pitao je.
Momak je okrenuo glavu i zbunjeno ga pogledao. Slina na njegovoj gornjoj usn
izgledala je kao mastan brk.
„Gde smo, do đavola? Jesmo li mrtvi ili živi?" Bio je potpuno zbunjen.
„Nismo mrtvi, dečače, ležimo na ulazu u hotel."
„Ne verujem, gospodine!"
„Bomba je pala blizu", objasnio je Tarik dok se mučio da ustane. Gadno je povredio kolena i bilo mu je teško da se uspravi. Celo područje bilo je zavijeno u oblak dima i prašine. Drugi oko njih koji su bili zahvaćeni eksplozijom izlazili su ispod stepenica ili kroz vrata i istezali se. Kratak period tišine, koji je prekinulo samo zavijanje psa u agoniji, završio se bukom 'sudnjeg dana'; deca su počela da plaču, muškarci i žene zvali su u pomoć, policajci i čuvari duvali su u pištaljke, automobilske sirene su svirale. Tarik je konačno stajao uspravno, imao je stakla u kosi a odeća mu je bila prljava. Poslužitelj je i dalje ležao licem ka podu.
Tarik je pokušao da ga podigne. „Hajde, momče, bolje da pokušaš da ustaneš." Mladić je seo, ali još je bio vidno potresen. Kada je Tarik shvatio da ne može da ga podigne, klekao je ispred njega i ošamario ga. Dečko je počeo da plače.
Sada su se ljudi u panici gurali kroz predvorje hotela. Tarik je pogledom potražio svoj kofer i video prevrnute kolica s druge strane ulice. Probio se kroz uspaničenu gomilu prema koferu. Ljudi su trčali u svim pravcima pokušavajući da saznaju šta se desilo, sirene su zavijale odasvud.
Kada se Tarik vratio s kolicima i koferom, poslužitelj je bio na nogama, ali zverao je okolo u šoku.
„Jesi li sada dobro? Vidi, vratio sam ti kolica. Hajdemo sada, nazad na posao."
„Je l' to bila bomba, gospodine?"
„Da, bojim se da jeste."
„Gde?"
„Zaista ne znam, ali uskoro ćemo saznati. Mora da je bilo veoma blizu."
„Da li je neko poginuo?"
„Ne znam ni to."
Tarik je poveo momka u predvorje. Obojica su se trudila da ne zgaze na komade slomljenog stakla. Tamo su našli potpuni haos, ali ne i recepcionera. Nekoliko gostiju zavijalo je svoje rane blistavo čistim belim maramicama. Tarik je pogledao oko sebe. Šta sad treba da radi? Tek tada je primetio da su mu pantalone poderane na kolenima. „Prokletstvo!" promrmljao je. Njegovo novo odelo bilo je uništeno, i bio je besan.
Odlučio je da se popne na sprat i nađe slobodnu sobu. Išao je niz hodnik, od vrata do vrata. Prve tri sobe bile su zaključane, četvrta je bila otvorena, ali po njoj bile su razbacane nečije stvari a kreveti nisu bili namešteni. Pokušao je još jednu sobu sa suprotne strane; srećom, ona je bila prazna, kreveti su bili namešteni a police prazne.
Očigledno u noj niko nije boravio. Tarik je zatvorio vrata i stavio kofer na krevet, otvorio ga i izvadio svoje staro sivo odelo. Otišao je u kupatilo, izvadio sve stakliće iz kose i osvežio se. Ubrzo se u svom starom odelu vratio u predvorje hotela. Recepcioner je bio tu i uznemireno pričao s gostima ispred pulta.
„Niste bili tu kada sam stigao, pa sam morao da sam sebi nađem sobu. Evo ključa", rekao je Tarik, predajući ključ koji je pronašao u vratima prazne sobe. „Ja sam Tarik Aridža iz Ankare. Trebalo bi da mi je Ministarstvo spoljnih poslova rezervisalo sobu."
Recepcioner je izgledao zbunjeno. Kratko je zurio u Tarika i bez reči uzeo ključ. Bilo je očigledno da je još u šoku.
„Da li ste uspeli da saznate šta se desilo?" pitao je Tarik.
„Po svemu sudeći, bomba je eksplodirala u hotelu Pera Palas nedaleko odavde.
Šestoro ljudi je mrtvo i ima mnogo ranjenih", odgovorio je recepcioner.
„Mrtvo ...?"
„Čujem da je u posetu Istanbulu došao britanski ambasador u Sofiji. Kažu da je došao da vidi Inonua. Pitam se da li je to povezano. Možda su u stvari pokušali njega da ubiju."
„Mislite gospodina Randala?"
„Ah, vi ga poznajete, zar ne?" začuđeno je pitao recepcioner.
„Ne, ne poznajem ga, nego znam za njega. Da li je mrtav?"
Čovek je kucnuo u drvo govoreći: „Poginuli su oni za recepcijskim pultom, ali po svemu sudeći, ambasador je ušao u kafe bar nekoliko minuta ranije i sada je živ i zdrav."
Tarik je izašao iz hotela i krenuo niz ulicu prema hotelu Pera Palas. Policajci su pokušavali da rasteraju gomilu ispred hotela, dok su medicinske sestre i lekari iznosili ranjene do ambulantnih kola koja su čekala i vozila preko iščupanih kamenih ploča i iskrivljenih tramvajskih šina na putevima. Gurajući se kroz gomilu, približio se grupi mladih ljudi za koje je pretpostavio da su novinari jer su užurbano fotografisali.
Pitao je jednog od njih kako se odigralo.
„Izgleda da je bomba bila postavljena u koferu u predvorju hotela."
Kome je ta bomba bila namenjena? Tarik se pitao. Mislio je da je to verovatno bio britanski ambasador i njegov turski parnjak, Hjusen.
Tarik nije mogao da ne sažaljeva jadne ljude koji su bili za recepcijskim pultom u to vreme, da ne pominjemo nedužne prolaznike koji su išli za svojim svakodnevnim poslovima. Vratile su mu se taksistine reči: „Ko zna kada je njegov broj na redu?"


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:33 am





Selva je sipala sebi šolju vruće kafe. Udisala je njen miris i razmišljala kako je interesantno što se ljudska priroda prilagođava svim situacijama. Kada su se ona i Rafo doselili u Francusku, isprva je mrzela ovu gorku kafu koja je služena u tim ogromnim šoljama. Srećom, Sabiha je uspela da joj pošalje mnoštvo pakovanja čaja i šest divnih turskih čaša za čaj preko Madžita, koji je tih dana dolazio u Francusku dosta često. Pričinjavalo joj je veliku radost da uz doručak s Rafom pije taj turski čaj.
Selva se navikla na ovu gorku kafu nakon što je rodila sina. Pila ju je da bi ostala budna do poslednjeg noćnog dojenja. Ono što je započela da bi se održavala budnom pretvorilo se u zavisnost. Rafo nije mogao da shvati kako ona može da pije „taj otrov". Zapravo, bilo je dosta stvari na koje Rafo nije mogao da se navikne tu u Francuskoj.
„Za boga miloga, ne kritikuj stvari pred drugim ljudima", rekla je kada je prvi put izrazio manjak oduševljenja. „Misliće da si seljak. Probirač kome se ne sviđa najbolja kuhinja na svetu."
„Baš me briga šta oni misle. Najbolja kuhinja na svetu je turska. Šta mene briga ako su oni neznalice?" bio je uporan Rafo. „Nikada neću razumeti otkud uopšte francuskoj hrani ta sjajna reputacija. Ti teški sosevi koji ti rasture probavu, a od same pomisli na puževe mi se povraća. A što se tiče tog lira koji smrdi poput znojavih nogu
..."
Selva je pokušala da ga zaustavi, ali on nije odustajao.
„Ima li boljeg ukusa od svežeg povrća spremljenog na maslinovom ulju, na primer? Možeš li mi objasniti kako opravdavaju uništavanje ukusa predivne ribe daveći je u svim tim sosevima?"
„Zašto smo, zaboga, uopšte i došli ovde kad ti se ta hrana toliko ne sviđa?"
„Zato što su im vina apsolutno fantastična."
„To je možda istina, ali mi ih ne možemo priuštiti, zar ne?" podsetila ga je Selva.
„Moći ćemo, draga, moći ćemo. Veruj mi. Budi malo strpljiva. Pogledaj kako smo ovog meseca dobro upravljali novcem. Ako nastavimo tako još nekoliko meseci, moći ćemo da priuštimo sebi sva najbolja vina u zemlji."
Da Rafo nije uspeo da ispuni to obećanje, Selva se ne bi mnogo uznemirila, ali kako to biva, taman kad je Rafo postigao svoj cilj, sve je krenulo naopačke. Selva je sedela za trpezarijskim stolom i pomagala susedovoj kćerki Ivoni da uradi domaći iz engleskog, kada su iznenada spolja začuli larmu. Obe su odjurile do prozora. Ivona, koja je imala samo devet godina, bila je tako uzbuđena što vidi sve te policajce na motociklima da je počela da tapše. Sedeći ukočenih leda na motociklima, izgledali su kao statue. Selva se odmah osetila kao da joj neka očajna ptica treperi u srcu. Spustila je šake na svoj veliki stomak i molila se: „Molim te, bože, zaštiti naše dete."
Čim je Ivona otišla, Selva je odjurila preko puta u apoteku gde je Rafo radio. Kada je videla njegovo bledo lice, pomislila je da će pobaciti. Ali nije – i nakon mesec dana, dve nedelje ranije nego što je trebalo, rodila je sina. Nazvali su ga Fazil, po njenom ocu. Ne da nije brinula što će se otac buniti jer je jevrejski sin nazvan po njemu, već je te brige sklonila iz svesti zato što ga je još volela i veoma joj je nedostajao iako je i dalje bila ljuta na njega.
Odlučili su da će bebu, ako bude dečak, po jevrejskoj tradiciji nakon sedam navršenih dana obrezati. Međutim, zbog pretećeg prisustva nacista u to vreme, promenili su odluku. Na dan kada je doveo tu odluku, Rafo nije mogao da spava cele noći.
Selva je srknula kafu i počela da pregleda račune u svojoj svesci. Bili su u haosu. Kada su Nemci okupirali sever Francuske i Pariz, njih dvoje su već bili prešli u Marselj. Nadali su se da će tamo biti bezbedni, ali zatim su stvari krenule nepredviđenim tokom.
General Peten, koji je preuzeo vladu u Višiju i proglasio se predsednikom, odlučio je da sarađuje s Nemcima i pokušava da spase ostatak zemlje od okupacije. Povinuo se svakom njihovom zahtevu i trudio se da ne staje Nemcima na žulj. Policija u Višiju je čak počela da hapsi Jevreje. De Gol, koji je odbijao svaku saradnju, pobegao je u Britaniju da tamo oformi svoju vladu Slobodne Francuske. Nažalost, ni tajni pokret otpora ni De Gol u Britaniji nisu mogli mnogo šta da urade kako bi pomogli Jevrejima.
Selva je izgubila dva učenika kada su njihovi roditelji Jevreji odlučili da napuste grad. Paradoksalno, ispostavilo se da je to sreća u nesreći, jer su drugi roditelji koji su planirali da pobegnu u Ameriku hteli da Selva podučava njihovu decu. Tako je odmah imala tri nova učenika i morala je da odbija druge, jer nije imala dovoljno vremena da
radi i s njima. Selva je bila vrlo srećna što ima više učenika, ali Rafo ju je upozorio da pazi.
„Pobogu, Selva, budi oprezna. Fašisti su svuda po gradu. Moraju primetiti tu decu kako dolaze i odlaze."
„Šta ima loše u držanju časova engleskog, Rafo? Zar je zabranjeno podučavati?"
„Nije, ali je zabranjeno biti Jevrej."
Selva je svakog dana bila sve više frustrirana. Nije mogla da oprosti ocu što je potcenjivao ljude druge veroispovesti. On je za uzvrat imao svoje razloge što nije oprostio svojoj kćerki. Njegov glavni razlog verovatno je bio to što se kćerka pobunila protiv njegovih želja. Ustala je protiv glave porodice. Selva nikada nije htela da veruje da se njen otac suprotstavio njenom braku samo zbog religijskih razloga. Nije mogla da veruje da je čovek koga je toliko poštovala i volela mogao biti verski fanatik. Čemu sva ta zbrka oko religije? Naravno, mislila je, religija treba da se izražava kroz spektar ceremonija bez razmišljanja o rasi i boji, ceremonija izvedenih u džamijama, crkvama i sinagogama. Ona znači pripadanje bilo kojoj od tih zajednica u kojima se slavi Bog, odlaženje na mesta gde ljudi dosežu Boga i pronalaze mir u svojim dušama. Selva se sećala radosti Ramazana kod kuće; uzbudljivo pripremanje večernjih odmora pre nego što prestane post; posebno vođenje računa o tome da se ne propuste molitve tokom tog perioda; spokoj među starijim članovima domaćinstva s njihovim belim maramama pre molitve; aura misterije koja okružuje mujezinov poziv. Sve je to bilo uzbudljivo u to vreme. Da, religija je podrazumevala mnoge divne stvari, ali ona bi svakako morala biti deo života a ne bi se smela koristiti da razdvaja ljude. Zar ljudi različitih veroispovesti ne mogu voleti jedni druge? Oh, najdraži oče, je li vredelo žrtvovati sopstvenu kćerku zarad religije? Je li vredelo otpisati sopstvenog zeta samo zato što se moli u sinagogi?
Selva je dobro pamtila detaljne rasprave koje je vodila sa ocem o ovoj temi. Tih dana Fazil Rešat-paša nije imao pojma o tome šta će uslediti. I on je uživao u filozofskim diskusijama sa svojom kćerkom, tom pametnom devojkom koja je rado čitala svaku knjigu koju bi joj preporučio jednu za drugom i kasnije s njim satima detaljno diskutovala. Paša je često isticao da, što su se ljudi više interesovali za nauku, znanje i kulturu, to su manje značaja pridavali religiji. Često je govorio svojoj kćerki da većina verskih fanatika nastaje na siromašnim neobrazovanim osnovama. Za vreme dok se Selva ludo zaljubljivala u Rafa, namerno je iscrpno raspravila ta pitanja. Poštovanje drugih religija? Naravno! To je jedan od uslova da se bude savremen.
Šta je s razumevanjem drugih religija?
Zašto je, na kraju krajeva, Fazil Rešat-paša davao Selvi na čitanje knjige o religijama Dalekog istoka? Nije li zato što je želeo da njegova kćerka razume da nismo svi isti? Postoje i oni koji ne misle isto kako mi, oni koji imaju drugačije religije. Bilo je na njoj
da izvede sopstvene zaključke.
Nadala se da će iskoristiti gledišta svog oca da se brani u vezi s Rafom. Podsećala ga je na svaku njegovu reč. Ali nažalost, kada je na kraju saznao za njihovu ljubav, podigao je zid između njih i jednostavno rekao: „Samo preko mene mrtvog. Ne možeš se udati za njega. Neću ti dati svoju dozvolu."
Isprva je Selva uporno pitala zašto. Iako je njen otac bio osoba otvorenog uma, protivio se braku koji je bio protiv njegovih običaja i tradicija. Uskoro je sa užasom saznala da je on obezbedio kćerkama dobro obrazovanje iz sopstvenih razloga. Nije to uradio kako bi im proširio vidike za njih same, već da bi njemu podizale unuke kao dobre muslimane.
Nažalost, na kraju je morala da postavi nagodbu. „U redu, neka bude po tvom. Al sigurno se neću udati ni za koga drugog. Ni za ijednog od Madžitovih prijatelja u ministarstvu, ni za sina nekog paše, ni za bilo koga drugog. Ili ću se udati za Rafaela, ili neću ni za koga."
Rafo se izgleda mirio sa sudbinom. Više je on brinuo o problemima s kojima bi se mogli susresti nego Selva. Kako bi reagovali njegovi prijatelji i porodica? Kako bi izdržavao tu devojku koja je navikla samo na najbolje? To su bile odgovornosti koje bi on morao da nosi.
Za vreme boravka kod svoje sestre u Ankari, Selva je pisala Rafu. To nisu bila ljubavna, već prijateljska pisma. Dok je bila tamo, Selva je iskoristila priliku da posmatra ljude oko sebe. Oni u njihovom krugu bili su uglavnom ljudi poput njene sestre, koji su sklopili dobre brakove. Ono što je naučila iz tog iskustva jeste da ljudi koji odaberu partnere iz sličnog okruženja imaju veće šanse da im veza potraje i kada prva strast izbledi. Naročito nakon što se rode deca.
Kada se vratila u Istanbul, Selva je shvatila da joj nijedan od mladića s kojima se upoznala nije interesantan. Nijedan od mladih diplomata koje je upoznala preko svog zeta nije pobudio emocije u njoj. Nije bila tvrdoglava, već jednostavno nije imala ništa zajedničko s tim mladićima. Po njenom mišljenju, oni su bili zainteresovani samo za sebe i, sledeći uputstva svojih majki, tražili su odgovarajuće bogate mlade udavače kojima bi se oženili. Nije mogla da razgovara ni sa jednim od njih, a mogućnost neke dublje diskusije nije dolazila u obzir. Niko od njih nije mogao da izazove njen osmeh, a još manje da sa njom švrlja ulicama besciljno i srećno. Jedino su hteli da je vode na ples u Ankarsku palatu nakon prijema na koje su išli. Nakon što joj stave ruku oko struka, plesali su valcer u svojim škripavim lakovanim cipelama. Neki su pokušali daje poljube, jedva dodirujući njene usne svojim, ali ona ništa nije osećala. Bili su joj dosadni. Nakon povratka u Sabihinu kuću, ležala bi na krevetu u sobi svoje mlade sestričine. Gledala bi senke koje su na plafon bacala ulična svetla.
Imala je samo jedan život: zar su očekivali da će ga protraćiti? Zašto? Zbog očeve
tvrdoglavosti. Otac se ponašao čudno, potpuno protiv svoje prirode, i čineći to, zatrovao joj je život. Ne bi mogla da se uda, da bude srećna, niti bi poznavala ljubav svog deteta. Ukratko, ne bi mogla da živi svoj život. Zašto? Samo zato što je Fazi Rešat-paša tako rekao! Zbog toga šta bi rekli rođaci, prijatelji i susedi! Da li je važnije šta ljudi misle od njene sreće? Nije! U tim mislima je odlučila da piše Rafu i pita ga da li je i dalje želi.
Rafo ju je svakako želeo, ali istovremeno želeo je da joj razori život. Bojao se da neće moći da joj obezbedi život na kakav je navikla. Pošto bi se i njegova porodica odrekla njega, morali bi da žive od onoga što bi on uspevao da zaradi. Da li je Selva spremna na to? Tražio je od nje da sačeka i pažljivo razmisli o svojoj odluci. Nije želeo da kasnije zažali.
Selva je o svemu tome razmišljala dok je boravila kod ujaka na Kipru. Htela je da rizikuje. Htela je da se suoči s problemima koji su je očekivali, da živi u stranoj državi daleko od porodice. Čak i da se snalazi s malo novca. Razmislila je o svemu i imala odgovor na svako pitanje. Nikada nije razgovarala o tome s Rafom, jer je bila sigurna da zna njegov odgovor. Znala je da je Rafo želi koliko i ona njega.
Nakon te teške godine provedene na Kipru, Selva je odlučila i obavestila je Rafa o svojoj odluci. Međutim, veoma ju je iznenadilo to što je Sabiha, koja je bila njen prijatelj od poverenja i stabilan oslonac, promenila mišljenje. Zar nije ona na početku ohrabrivala njenu vezu s Rafom? Sada je provodila sate do ranog jutra pokušavajuć da je ubedi da promeni mišljenje. Bilo je kao da nikada nije pomagala Selvi u njenim tajnim sastancima s Rafom.
„Kako sam mogla znati da ćeš biti dovoljno luda da tu vezu dovde doguraš?" uporno je govorila Sabiha. „Kako sam mogla znati da ćeš se zaljubiti, a kamoli da ćeš hteti da se udaš za tog čoveka? Nikada! Nisam nikada ni pomislila na to!"
A šta s njenim ocem, ocem koga je volela i poštovala više od svih drugih u njenom životu? On je čak i pokušao da se ubije nadajući se da bi se onda predomislila. U stvari, što se Selve ticalo, to je bila tačka s koje se nije moglo nazad.
„Hajde da pobegnemo odavde što pre možemo, Rafo", rekla je. „Hajdemo negde gde su vrednosti drugačije, gde nisu ovako ekstremne. Hajde da pobegnemo od emocionalnih ucena naših porodica."
Konačno su otišli. Ali sada su muke koje su pretrpeli u Istanbulu bile ništa u poređenju s poniženjem i patnjom koje su Nemci priređivali Jevrejima. Nemci, s njihovim čeličnim očima i čvrstim izrazima lica, provlačili su Jevreje u Francuskoj kroz pakao. Selva ih je mrzela i pitala se kako se Rafo oseća duboko u sebi.
Baš dok je proveravala dodatke u svojoj knjizi računa, Selva je čula poštareve korake. Doneo je nekoliko računa i pismo od Sabihe!
Zatvorila je knjigu računa, sipala sebi novu šolju kafe, sela u naslonjaču ispred
prozora, ispružila noge na klupicu i otvorila pismo kidajući kovertu. Najbolji minuti ovog dana samo što nisu počeli. Imaće oko sat vremena da proguta svaku reč iz pisma i da sanjari o staroj zemlji pre nego što se mali Fazil probudi.
Sestra je pisala o nekome ko se zove Tarik. Sećala se tog imena kao kroz maglu. Da, tačno, Sabiha ga je već jednom bila pomenula. Tarik je sada dobio nameštenje u Francuskoj i trebalo je da stigne vrlo brzo. Po svemu sudeći, poslala je nešto novca po njemu. I naložila je Selvi da ga zove ako bude upala u bilo kakvu nevolju.
Zaboga, Sabiha, zar treba da zovem tog Tarika svaki put kada naletim na najmanji problem? Selva se pitala. Šta ako budemo morali da bežimo? O čemu ona to? Pobeći, bežati, kuda? Zar nismo već pobegli? Nismo li pobegli od sveg besa koji su na nas usmeravala ogovaranja naših prijatelja, naših suseda, pa čak i neprijatni pogledi našeg mesara? Nismo li morali da pobegnemo od besa koji je nastao kao rezultat toga što se muslimanska devojka viđala s jevrejskim momkom i što je mladi Jevrejin izabrao muslimanku za nevestu? Gde, zaboga, treba da bežimo ovog puta? Zar nikada nećemo naći mir? Kao da su oni što nam nisu dozvolili da završimo fakultet obukli nacističke uniforme i došli ovde za nama.
Kako god bilo ... Hulji je veoma dobro išla škola. Majka, otac i Sabiha su prisustvovali završnoj svečanosti na kraju polugodišta. Madžit je opet bio prezauzet u ministarstvu da bi došao. Izgledalo je da je promena vazduha stvarno poboljšala očevo zdravlje. Mnogo je opušteniji u Ankari. Opušteniji! Naravno, u Ankari ga niko ne poznaje. Niko ne upire prstom u njega kao u „čoveka čija je kćerka pobegla s Jevrejinom". I majka je takođe imala koristi od suvog ankarskog vazduha – pre svega, nije više bilo napada astme. To što je otac opušten takođe joj pomaže. Sirota žena nosi sa sobom fotografiju malog Fazila gde god da krene. Pa, barem se moj otac nije protivio što sam nazvala svog sina po njemu. Ko zna? Možda jednog dana ...
Iznenada se začula glasna buka napolju na ulici. Sabiha je skočila i otišla do prozora da vidi šta se dešava. Utom je srušila na pod svoju šolju za kafu s treskom koja je probudila i rasplakala malog Fazila. Dvojica su jurila jednog čoveka, rušeći sve što im se našlo na putu. Žena je vrištala iz sve snage. Selva je obrisala prosutu kafu s poda pisma, pa otišla da umiri Fazila. „Ne plači mi, bebo", rekla je. „Znam da tvoj otac ne voli da izlazimo napolje, ali oboma nam treba svežeg vazduha."
Selva je retko izlazila iz stana. Rafo se trudio da je zaštiti od svih užasnih stvari koje su se dešavale na ulicama. Neprekidno je smišljao sve moguće izgovore da ona ostane unutra. Čak je i dolazio kući na ručak da njegova žena ne bi odlazila k njemu. Bio je odlučan u tome da ona mora biti zaštićena tokom adaptacije na novi život u Francuskoj i na odgajanje njihovog novorođenog deteta. Ulice Marselja donosile su sve više uznemirenosti i tuge.
Nije im bilo lako da se odvoje od mirnog i ugodnog života kakav su imali sa svojim
porodicama u Istanbulu. Ali oboje su izabrali da promene svoje živote da bi bil zajedno, i oboje su se trudili da se prilagode. Međutim, ipak je bilo skoro kao da menjaju svoj identitet.
Selva više nije bila razmažena devojčica Fazila Rešat-paše koja je zimi živela u velikoj kući a leti u vili na moru. Više nije bila bogata devojka koja je nosila moderne haljine i kojoj su se svi divili. Sada je bila samo žena Jevrejina, farmaceutskog šegrta. Rafo nije uspeo da dobije francusko državljanstvo i stoga nije mogao da legalno registruje svoje partnerstvo u apoteci. Sakupio je sve papire, ali pod višijevskim režimom, koji je sarađivao sa okupatorom, njegov poslovni partner je predložio da za sada treba odložiti ideju o državljanstvu. Drugim rečima, njegovo postojanje se moralo odložiti na neko vreme!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:34 am





Rafo je bio srednji sin porodice Alfandari, koja je bila visoko cenjena ne samo u njihovoj zajednici već i u široj istanbulskoj zajednici lekara. Četiri generacije Alfandarija radile su kao lekari u palati. Najveća želja Rafove majke bila je da i on sled porodičnu tradiciju i da postane farmaceut. To što je zbog Selve odustao od studija uništilo je njen san. Ne samo što Rafael Alfandari više nije bio Turčin jevrejskog porekla već nije bio ni Francuz jevrejskog porekla. Štaviše, njegova odluka da ne obreže svog sina bacila je sumnju i na njegovo jevrejstvo. Rafo je ostao bez identiteta, domovine i religije.
Da, nesumnjivo je voleo Selvu, ali nikada nije mislio da će spaliti sve mostove. Pitao se kako su se, zaboga, našli u toj poziciji iako to nisu želeli ni on ni Selva.
Rafo je još bio dečak kada je upoznao Selvu. Još je bio učenik u školskoj uniformi. Najviša devojčica koja je došla u njegov razred veoma se razlikovala od svih drugih devojaka i privukla je njegovu pažnju. Postali su prijatelji.
Jednog dana bio je pozvan na čaj u kuću gde je živela ta devojka. O kako je samo ponosna i uzbuđena bila njegova majka. Sama mu je uštirkala košulju i ispeglala pantalone. Njen sin sigurno neće otići na čaj praznih ruku. Da li da ponese bombonjeru ili cveće, cveće bombonjeru? Bombardovala ga je pitanjima kada je došao kući. Da li je kuća i unutra raskošna koliko i spolja? Jesu li paša i njegova žena bili kod kuće? Da li ih je upoznao? Koliko je bilo gostiju? Čime su se služili uz čaj? Da li su slatkiši bili iz Lebona ili domaći? Da li su pili čaj ili bezalkoholna pića? Ko je zapravo služio čaj?
Kasnije je Rafo bio ponovo pozvan u veliku kuću, a zatim i na druga mesta. Počeo je da prati Selvu kao senka. Selva, devojka s plavim pletenicama skupljenim u punđu na vrhu glave, Selva, mirna devojka s krupnim smeđim očima, koja je uvek izgledala pomalo zbunjeno, ali čije bi celo lice zablistalo kada bi se smejala, ta devojka ne samo što je imala mnogo toga da kaže već je umela i da pažljivo sluša.
Selvin odnos sa sestrom promenio se tog leta kada se Sabiha verila. Odlazile bi iz letnje vile na Princezinim ostrvima u Mramornom moru i prebacile se trajektom na evropsku stranu Istanbula. Tamo bi Sabiha i Selva otišle u kafe u ulici Pera da se nađu s Madžitom. Rafo bi im se pridružio nešto kasnije. Zatim bi Rafo i Selva ostavil verenike i smelo kročili u bočne ulice. Jednom prilikom su čak uskočili u tramvaj, prešli preko mosta Karakoj iznad zaliva Zlatni rog i otišli u Ejup da posete Sultanovu džamiju u Ejupu. Kada su stigli tamo, lutali su po groblju čitajući interesantne stihove na nadgrobnim pločama. Drugi put su šetali duž Zlatnog roga čak do pristaništa Feshane. Zaista su uživali u istraživanju Grčke četvrti u Feneru. Rafo je takođe odveo Selvu u Tatavlu, gde su bile sve grčke taverne. Selva se osećala kao da je otkrila očaravajući novi svet. Sa iznenađenjem je otkrivala sve različitosti boja i kultura koje su postojale van njenog uskog sveta. Poželela je da saznaje još više.
Jednog septembarskog popodneva, nakon što su ostavili Sabihu i Madžita u kafeu Markiz, Rafo je konačno odveo Selvu svojoj kući. Njegovi roditelji su bili u letnjoj kuć u zalivu Tarabja na Bosforu. Nameštaj u salonu bio je prekriven plahtama da se zaštiti od prašine; tepisi su bili pažljivo smotani i poređani uza zidove; kristalni svećnjaci bili su umotani u novine. Bilo je prilično mračno. Selva je sela pored Rafa na ivicu prekrivenog kauča. On je nežno okrenuo njeno lice prema sebi i poljubio je.
„Da li želiš da vodiš ljubav sa mnom?" pitala je Selva na veliko Rafovo iznenađenje.
„Rafo, pitala sam te nešto."
„Ne, ne znam na šta misliš. Da. Ne. Mislim, kakvo je to pitanje?"
„Ja bih rekla da je to pitanje vrlo jasno. Da ili ne?"
„Znaš da želim, ali naravno da ne bih smeo ... Hoću da kažem, nisam to imao na umu kad sam te poljubio."
„Nisam te pitala kakve su ti namere. Pitala sam te da li želiš."
„Selva, draga, znaš da ne bih uradio ništa što bi te povredilo."
„To nije odgovor na moje pitanje."
Rafo ju je pogledao trudeći se svim silama da shvati šta je mislila. Selva je čekala odgovor širom otvorenih očiju.
„Da, želim da vodim ljubav s tobom, veoma mnogo."
„Zašto?"
„Zato što te volim, naravno."
„Da li me zaista voliš?"
„Zar ne znaš?
„Nisi mi nikad rekao."
„Možda zato što se nisam usuđivao."
„Zašto?"
„Nisam hteo da te naljutim."
„Zašto bih se, zaboga, ljutila što me voliš?"
„Pa, mislio sam da bi mogla da pomisliš kako sam drzak."
„Dobro, sad je to rečeno i, kao što vidiš, nisam ljuta." Rafo je sagao glavu i ponovo je poljubio.
„Samo pomisli, Rafo, da, iako me voliš, možeš završiti u braku s nekom drugom i s njom voditi ljubav. Isto važi i za mene, naravno."
„Nemoguće je promeniti sudbinu, Selva."
„Da li je?"
Dok je Rafo spuštao glavu da poljubi Salvu po treći put, ona je iznenada shvatila da je konce njihove sudbine stavljao u njene ruke. Proveli su ostatak dana u toj tamnoj sobi dok nije došlo vreme da se ponovo nađu sa Sabihom. Nije uspeo da prikup hrabrost da ponovo poljubi Salvu. Ona ga nije ni ohrabrivala niti obeshrabrivala. Rafo sa svoje strane nije mogao da odluči da li bi njegovi potezi mogli da imaju negativan uticaj. Njegove misli i osećanja bili su zbrkani. Osećao je želju da joj rasplete kike i pusti tu dugu plavu kosu da joj pada niz vitko telo. Zamišljao je da je njeno telo glatko kao svila i belo kako sneg. Na kraju je morao da se zadovolji nastavljanjem njihovog razgovora, razgovora koji je vodila Selva.
Kada je sat otkucao šest sati i tako im poručio da je vreme da krenu, ona je ustala i njišući se izašla iz sobe a da nisu razmenili još jedan poljubac. Držeći se za ruke, hodali su niz mermerne stepenice njegove kuće i uskim ulicama Pere. Išli su metroom od Tunela5 do Karakoja, gde su se našli sa Sabihom na doku pre nego što su brodom krenuli nazad na Princezina ostrva.
„I, šta ste danas radili?" pitala je Sabiha.
Samo što je Rafo hteo da odgovori, Selva ga je preduhitrila.
„Išli smo kod Rafa kući", odgovorila je.
„Šta? Da li je tamo bilo nekog?" iznenađeno je pitala.
„Ne.
„Pa šta ste tamo radili?"
„Šta se može raditi kad se sedi u kući? Pričali smo."
„Bože blagi, vas dvoje ne prestajete da pričate. Mogli ste da odete u bioskop."
„Nikad nam ne ponestane tema", rekla je Selva pre nego što se okrenula ka Rafu pozdravila ga poljupcem u obraz. Rafo se naelektrisao. Osetio je kao da mu je električni šok prošao pravo od obraza do srca. Bilo je to nešto sasvim drukčije od onoga što je osetio kada je poljubio Selvine usne. Bilo je kao da one brine o njemu, kao da je javno objavila njihovu vezu. Rafo je osetio neobjašnjivu toplinu prema njoj dok je odlazio ka autobuskoj stanici za Tarabju. Osetio se veoma ponosno. Bože dragi, ona me voli, mislio je. „Majko, majko, Selva me voli!"
Rafova majka, Rakela, nije više bila oduševljena kao onda kada joj je Rafo prvi put
rekao da su ga pozvali u dom Fazil Rešat-paše. Tada je bila vrlo ponosna na to što se jedan od njenih sinova sprijateljio sa kćerkom jedne od najviđenijih turskih porodica. Njena svekrva je bila manje uzbuđena. „Šta ima tako posebno u tome? Ne zaborav da je tvoj muž iz porodice Alfandari!"
Rakela ne bi nikada saznala šta se dešava da joj jedna od prijateljica nije rekla za glasine u vezi s njenim sinom. Već je dotad vodila beskrajne rasprave s Rafaelom. Verovala je daje on najinteligentniji od njenih sinova. Njegova odluka da napusti fakultet bila je veliki šok. Rafael nije bio kao njegova braća. Uvek je terao po svom. On je kritikovao svoju porodicu što u kući govore španski jevrejski, ladino6, a ne turski. Nije video nikakvog smisla u tome što govore jezik zemlje koja ih je mučila i proterala pre toliko godina. Rakela je pretpostavljala da odluka njenog sina da napusti fakultet ima veze s tim. Možda ga je previše povredio neki incident na fakultetu, koji se onda pretvorio u stvar ponosa i časti. Zapravo, primetila je da njen sin ima periode depresije još otkad mu je umro otac. Da li se oseća krivim što nije mogao da pomogne svom ocu? Niko u porodici nije bio svestan koliko je srce Salvadora Alfandarija bilo u lošem stanju sve do noći kada je doživeo fatalni infarkt. Rakela je gnjavila svog sina pitanjima. Zašto je studirao farmaciju ako mu je bila toliko teška? Zašto bar nije izabrao drugi predmet? Zašto ne bi napravio pauzu i nastavio studije sledeće godine?
Kada je Rakelina prijateljica Roza bila u poseti jedne večeri, ono što je imala da ispriča bilo je tipično za tadašnje tračeve. Priča, naravno, nije bila ni blizu istini. Roza je rekla Rakeli da je Fazil Rešat-paša ispisao Rafaela sa univerziteta jer se drznuo da uznemirava njegovu kćerku.
To je Rakeli bilo prvi put u životu da je proklela Turke. Sutradan je potražila pomoć od svih starijih u porodici koje je Rafael voleo i poštovao. Tražila je od njih da se umešaju i da ga posavetuju.
Krivila je sebe što nije predvidela tu katastrofu. Njen dragi sin je napustio studije zbog tog groznog plavokosog maskiranog đavola! Sve te nade i snovi koje je gajila za svog sina. Trebalo je da lansira liniju parfema na bazi lavande; razgovarala je o tom projektu s nećakom iz Francuske. On se čak spremao da prodaje njihove proizvode. Ko zna? Možda će jednog dana imati sopstvenu parfimeriju. Čak su i naziv razmatrala
– među predloženim imenima bili su „Les Nuits du Bosphore" ili „Essence d'Orient"7 za liniju ženskih proizvode i „Raff" za muške proizvode.
Kada je svog sina konačno suočila s pitanjem o Selvi, dobila je još jedan udarac. Rafo je otišao tako daleko da je razmatrao mogućnost da se njome oženi. Rakelin užas zbog Rafovog akademskog neuspeha bio je ništa u poređenju sa idejom da se oženi muslimankom.
Te godine, Pasha nije ništa značila Rakeli. Nije se trudila da snese iz potkrovlja
svoje dragocene pinjate i opere ih. Nije se mogla naterati ni da pripremi posebno svečano jelo „pescado con huevo y limone"8. Nije čak ni nadgledala kako prave beskvasni hleb.
Ni ostali u porodici nisu se osećali mnogo bolje. Svako od njih je pokušao da odvrati Rafa od njegovog nauma. Ili su ga oštro kritikovali, ili su pokušavali da ga savetuju, neki su pribegavali čak i emocionalnoj uceni. Rafo je počeo da misli kako je srećan što mu je otac umro dve godine ranije. Stresao se na pomisao kako bi on reagovao. Jedina osoba koja je imala potpuno drugačiji pristup bio je njegov ujak Džek. „U svakom zlu ima nešto dobro", rekao je svojoj starijoj sestri Rakeli. „Samo pomisli kakve bi prednosti donelo to što bi tvoj sin postao zet Fazil Rešat-paše. Umesto što hoćeš da tvoj sin napusti tu devojku, bolje bi bilo da se moliš da ga prihvate u takvu porodicu."
Paša nije prihvatio Rafa. Selva se nije predomislila.
Rafo nije mogao da iskaže svoje strahove za njihovu budućnost. Da li je ludost to što su naumili da urade? Isprva je mislio da će se plamen u njemu ohladiti, ili da će Selva dati da je ubede da se predomisli. Selva nije imala takvu nameru; nije odustajala od njega. Niti je on imao petlju da to zaustavi. Bio je ponosan što ga voli devojka kojoj se toliko divio. Tu je bilo i uzbuđenje kušanja zabranjenog voća. Mnogi prijatelji su ga gledali sa zavišću kao da je junak neke bajke. Nažalost, njegovi rođaci, a posebno njegova majka, nisu delili takav stav.
Rakela nije odustajala. „Čovek bi pomislio da si Aladin koji se zaljubio u sultanovu kćerku", rekla bi i zaridala. „Zar ne vidiš da oni neće da nas udostoje ni razgovora? Slušamo samo o tome kako su paša i njegova žena ljuti i razočarani. A ja, a moja porodica, pobogu!? Čovek bi pomislio da smo mi zaljubljeni u tu mršavicu! Nikog nije briga kako se mi osećamo. Koliko smo povređeni i posramljeni! Zar ti više uopšte nemaš dostojanstva?"
Rafael stvarno jeste imao dostojanstva, i upravo zbog toga nije mogao da ostavi Selvu.
Selva je i dalje verovala da će obe porodice na kraju doći sebi i prihvatiti situaciju, naročito nakon što budu imali dece. Rafael je, s druge strane, vrlo dobro znao da mu njegova porodica nikada neće oprostiti ako njihovo dete bude podizano kao musliman. Isto tako, ako dete bude odrastalo kao Jevrej, Selvina porodica njoj neće nikada oprostiti.
„Vreme leči sve", rekla je Selva. „Moraćemo da im nedostajemo kada budemo živeli u inostranstvu. Sigurno će smekšati kada budu videli koliko je naša veza stabilna. Pusti da vreme uradi svoje."
Rafo je u svojoj glavi video sve moguće scenarije. Video je da će sigurno imati finansijskih problema isto kao i da će im biti teško da se prilagode stranoj zemlji. Znao
je i da će s vremena na vreme biti usamljeni. Ali nikada nije zamišljao sav pakao koji će proživljavati u tim danima. To je bilo daleko čak i od njegovih najgorih snova.
Bio je tu, u Marselju, bez važećeg pasoša, navodno na praksi iako je platio da bude partner. Bio je zaista jadan: u strahu da odvede sina na obrezivanje i u takvoj poziciji da je svakog časa mogao biti odvojen od svoje žene i deteta i poslat u radni logor. Kockao se sa smrću iako nije počinio nikakav zločin. Šalju ga na vešala bez suđenja. Da, predviđao je probleme, ali ne ovolikih razmera.
Ovakve su misli prolazile Rafu kroz glavu dok se molio među kartonskim kutijama u skladištu apoteke. Čekao je da se napolju smiri gužva. Nije mogao da ne proklinje sopstvenu sudbinu.
Nije znao koliko je dugo tako čudno sedeo u mraku čekajući na signal da je prošla opasnost, ali kada je pokušao da ustane, shvatio je da je ušinuo leda.
„Otišli su”, rekao je Benoa. „Sada možeš da izađeš, mislim da se neće vratiti. Zašto se ne obratiš turskom konzulatu? Da sam na tvom mestu, davno bih otišao k njima."
Svetlost koja je doprla kroz vrata zaslepela je Rafa, te je protrljao oči i začkiljio.
„Stvarno si opsednut tom idejom", rekao je.
„Kunem ti se da sam čuo iz različitih izvora da oni s turskim pasošima mogu da se spasu."
„Ne veruj svemu što čuješ", rekao je Rafo trljajući leđa.
„Kunem ti se, to je istina. Zašto misliš da su redovi ispred konzulata svakog dana sve duži?"
„U tim redovima su ljudi koji su otišli iz Turske posle Prvog svetskog rata. Zapravo, imamo prijatelje među njima. Moja situacija nije takva."
„Rafo, većina njih je dobila francusko državljanstvo. Odustali su od turskog državljanstva pre više godina. Sada čekaju u redu dan za danom da ponovo dobiju turski pasoš."
„Gde si sve to saznao, Benoa? Tvoje francusko državljanstvo stoji iza tebe. Niko ne zna da ti je majka bila Jevrejka, pa šta ti sve to znači?"
„Raspitivao sam se zbog tebe. Jedan od službenika u konzulatu stanuje kod moje tetke. Juče kada sam otišao kod nje u posetu, on je baš došao da plati stanarinu. To je veoma fin čovek. Govori francuski. Popili smo zajedno kafu."
„Pa?"
„Pomenuo sam tebe ... O, pobogu, nemoj odmah da dižeš nos. Nisam mu rekao tvoje ime. Jednostavno sam rekao da imam prijatelja iz Istanbula. Ima boravišnu dozvolu, ali još nije tražio državljanstvo. 'Neka dođe', rekao je. 'Čak i ako mu je istekao turski pasoš, možemo ga odmah produžiti, to je sve."
„Ne verujem u to!"
„Kunem ti se, tako je rekao."
„Šališ se."
„Rafo, govorim ti istinu. Ako iole sumnjaš, zašto te ne bi prijavila žena?"
„Rekao sam Selvi da ode nazad u Istanbul, ali neće da me sluša. Ona nikada neće pogaziti svoju reč, tako da nam turski pasoš neće rešiti problem."
„Naravno da hoće, Rafo, kad ti kažem."
„Kako?"
„Ne znam tačno. Možda Turci imaju neku vrstu dogovora s Nemcima. Možda su im saveznici. Otkud ja to, do đavola, mogu znati? Ja sam farmaceut, a ne diplomata."
„Gluposti", uzvrati Rafo. „Turci ne bi nikad prešli na nemačku stranu."
„Zašto da ne? Zar nisu u Prvom svetskom ratu?"
Rafo je hteo da kaže: Naravno da jesu, ah kakva je to bila greška, ali ćutao je. Protegao se da ublaži bol u leđima i pokušao da promeni temu. „Hajdemo odavde. Zatvoren sam u ovom malom prostoru već satima."
„Tek dvadeset tri minuta", odgovorio je Benoa.
„Dvadeset i tri minuta, a kao da je prošlo dvadeset tri sata."
Sišli su niz stepenice od skladišta do apoteke. Rafo je i dalje trljao leđa. Jedan starac je ušao u radnju.
„Dobro došli", rekao je Rafo. Čovek nije rekao ni reč.
„Kako mogu da vam pomognem, melje?"
„Stvarno ne znam. Zapravo nisam ništa hteo. Uzeću aspirin, molim vas, da, samo aspirin."
„Mesje, vi drhtite. Jeste li dobro? Da li biste seli?"
Benoa je doneo čoveku stolicu koja je stajala iza pulta. „Sedite ovde, opustite se", rekao je.
Starac je seo. Spustio je laktove na kolena i smestio glavu u šake. Vidno je drhtao.
„Epilepsija?" šapatom je pitao Rafo.
„Ne, on plače", odgovorio je Benoa. Dvojica prijatelja su se pogledala.
„Želite li čašu vode?"
„Možda sedativ?"
Starac je odmahnuo glavom i nastavio da plače neko vreme pre nego što se uspravio. „Vratite mi moje dostojanstvo, gospodo", rekao je. „Ne želim ništa drugo. Ni vodu ni lek."
„Ovo su teška vremena za sve nas", rekao je Benoa. „Nikome od nas život nije lak."
„Znate onog onemoćalog starca Petena, zaverenika, izdajnika. Nekada davno ja sam se njemu divio. Mislio sam da je heroj. Čak sam imao i njegovu uramljenu
fotografiju na svom stolu. Voleo bih da sam tada znao ono što sada znam."
„Maršal Peten veruje da štiti Francuze. Da nije sarađivao, okupatorske sile bi došle i do nas ovde", meko je rekao Benoa. „Zar bi tako bilo bolje?"
„Dragi mladiću, dvolični Peten nije sposoban da ih spreči da dođu na jug. Nemoj se zavaravati. Oni će biti ovde vrlo brzo. Kada taj dan osvane, bićemo osuđeni na propast. Videćeš. Kada taj dan dođe, izgubićemo sve. Kada je ta vlada iz Višija preuzela vlast, svejedno smo izgubili sve, uključujući naše dostojanstvo."
Benoa se sa strepnjom osvrnuo oko sebe. „Iznureni ste, mesje. Molim vas, nemojte tako da pričate. Neko bi mogao da vas čuje."
„Malopre su zaustavili čoveka koji je hodao dva koraka ispred mene. Tražili su mu dokumenta. Očigledno, nije ih imao uza sebe. Počeli su da ga maltretiraju, a on se opirao. Zatim su ga odvukli u njihov džip. Možete li da pretpostavite šta su zatim uradili? Da li znate kako proveravaju da li ste Jevrejin? Srećom, ja sam sav kost i koža, pa sam mogao da se sakrijem iza velikog drveta. Trčao sam i trčao niz ulicu od drveta do drveta da pobegnem od njih. Nisam ovoliko trčao najmanje petnaest godina. Krio sam se u svakoj ulici kroz koju sam prošao. Upišao sam se. Pogledajte. Ni ja nisam imao dokumenta kod sebe. Morao sam da pobegnem, inače bih morao da pokažem svoj penis tim nitkovima koji se nazivaju policajcima. Pobegao sam. Zašto ja da bežim, sinko? Ja nisam lopov, nisam ubica, nisam kriv ni za šta. Imam osamdeset dve godine, sinko. Nemam više snage. Ne mogu više da bežim."
Rafo se pravio da ne primećuje mokru fleku na prednjem delu čovekovih pantalona.
„Daj mi neke pilule za spavanje!"
„Njih ne mogu da vam prodam bez recepta", rekao je Benoa. „Bolje da nabavite jedan od svog lekara."
„Nemam ja lekara. Otišao je. Oni koji su bili pametni i mladi otišli su. Samo je đubre ostalo iza njih. Mi ne bismo uspeli. Zašto ne budeš dobar momak i daš mi neke pilule za spavanje?"
Rafo je uzeo dve pilule iz kutije i dao ih čoveku. „Ovo će vam biti dovoljno za večeras, treba dobro da se naspavate", rekao je, odbijajući da naplati.
Starac je ustao, stavio dve pilule u džep i oteturao se napolje. Odmah se vratio izgledajući veoma zbunjeno. „Gospodo, gde sam ja sada? Izgleda da ne prepoznajem četvrt. Siguran sam da sam posetio prijatelja u bolnici na tom trgu, ali ne mogu da se snađem. Ima li ovde u blizini neka autobuska stanica?"
Benoa je izašao napolje sa starcem. „Pokazaću vam put."
Kada se vratio, Rafo se durio. „Bolje bi nam bilo da nismo pružili sklonište tom prokletom potkazivaču", rekao je.
„Pobogu, Rafo, učini mi uslugu i prestani tako da pričaš. Čak i zidovi imaju uši u
današnje vreme. Mogao bi da nas obojicu uvališ u nevolje ako tako nastaviš, pogotovo ispred stranaca. Taj jadni starac nije imao šta da izgubi. Zar nisi video? Ne bi bio tako iskren da je samo petnaest godina mlađi."
„Da li je govorio istinu, Benoa? Je li moguće da je policija spala tako nisko?"
„Iskreno ne znam. Ne bih rekao. Verovatno je malo preterao."
„Mislim da bih, na kraju krajeva, mogao otići do turskog konzulata. Ako ću tamo dangubiti i trpeti da me guraju, to mogu isto i kod kuće."
„Daj, Rafo, nećeš tamo dangubiti. Mnogi nemački Jevreji su pobegli u Tursku Tamo je otišao moj rođak s majčine strane, Leon Arnt, i veoma blizak porodični prijatelj, Auerbah. Obojica su uspela da pobegnu i sada predaju hemiju na Istanbulskom univerzitetu. Uradi tako, Rafo. Ustaj i idi pre nego što bude prekasno. Zaboravi na svoj ponos, duguješ to svojoj ženi i detetu."
„Nije to samo stvar ponosa. Da je tako, ne bih morao da prevalim toliki put čak dovde. Znaš li šta me muči? Za početak, moj sin – hoće li biti Jevrejin ili musliman? Šta god da odaberemo, nekoga će smrtno uvrediti. Naše porodice i prijatelji neće hteti da čuju za nas. Nije tako loše biti usamljen u zemlji gde ne poznaješ nikoga. Možeš li da zamisliš kako je kada te ignorišu svi u mestu u kojem imaš mnogo prijatelja i rođaka? Moj tast neće da čuje za svoju kćerku. A moji, možeš li da zamisliš da više ne postavljaju moje mesto za Pashu? Zašto misliš da smo prevalili ovoliki put čak dovde?"
„Da, shvatam", rekao je Benoa. „Mora da je teško, vrlo teško, ali kao što sam rekao malopre, nikome nije lako ovih dana. Kao da svi živimo u jednoj ili drugoj vrsti pakla."
Rafo nije odgovorio. Stajao je u dovratku i gledao pogrbljenog starca kako posrće niz ulicu, i dalje vidno drhteći.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:34 am





Dok se vraćao kući iz ministarstva, Madžit je bio srećan što ima stvari o kojima može da porazgovara sa svojim tastom uz rakiju.
Kako je starac već neko vreme živeo s njim pod istim krovom, Madžitu je Fazil Rešat-paša počeo da se dopada. Isprva je bio prilično nervozan zbog ovog starog otomanskog gospodina. Iako se i dalje oblačio u starom stilu, veoma se dobro prilagodio novoj Republici. Bilo namerno ili ne, paša se postepeno opustio s Madžitom i počeo da otkriva slabosti koje je krio svojim impresivnim statusom. Uprkos svim svojim naprednim idejama, paša nije mogao da se pomiri sa propašću carstva i sa činjenicom da je sultan bio primoran da pobegne. Što se njega tiče, oslobodilački rat je trebalo voditi pod sultanovom zastavom. Ako je promena bila neophodna, možda je trebalo promeniti sultana, ali ne i režim. Ljudi koji su živeli na otomanskoj zemlji nisu bili kultivisani kao Evropljani i stoga nisu umeli da sami upravljaju sobom. Njima je mogao vladati jedino voda kao što je „sultan" ili „padišah"9 koji je imao i religijsku vlast. Kad god bi pričao, starac namerno nije pominjao Republiku, već je radije koristio reči kao što su „Otomansko carstvo", „otomanska zemlja" ili „otomanska uprava". Kao i većina otomanskih paša, Fazil Rešat je bio dobro obrazovan čovek koji je mrzeo fanatike. Verovao je da su reakcionari uništavali njegovu zemlju. Ipak je bio protiv vladavine onih koji nisu imali i religijske vlasti. Posebno je bio protiv „vladavine naroda". Madžit je takva shvatanja smatrao besmislenim, ali uvek je tiho slušao, s poštovanjem, i uzdržavao se od bilo kakvih komentara. Nikako nije mogao da razume kako je kulturna osoba, koja se tako dobro prilagodila modernom načinu života, mogla da toliko insistira na važnosti sultana.
Iako je Fazil Rešat-paša bio pristalica sultana, on je bio čovek koji je tačno razumeo
većinu stvari i u potpunosti uživao u životu. Svake večeri čekao bi Madžita sedeći pored malog stola sa izborom mezeta koje bi sam pripremao. Zajedno bi sedeli na svojim stolicama u malom hodniku između kuhinje i trpezarije. Ćaskali bi o dešavanjima tog dana srčući ledenu rakiju i grickajući beli sir i pečene leblebije. Madžit je bio siguran da je paša izabrao ovaj mali hodnik tako da im se žene ne bi mogle pridružiti. Bilo je očigledno da je, nakon čitavog dana provedenog sa ženom, kćerkom i unukom tokom kojeg je slušao „ženske priče", jadnom čoveku uveče bila potrebna promena.
Fazil Rešat-paša je uvek pažljivo slušao Madžita i često bi ubacivao neke neočekivano zajedljive komentare. Bio je, na primer, siguran da bi uplitanje s Nemcima imalo katastrofalne rezultate. Po njegovom mišljenju, upravo su Nemci bil ti koji su nekako uvek uspevali da zakuvaju nevolju u svetu. Iako nikada nije pomenuo Selvu i Rafa, bio je užasno besan zbog užasa koji su Nemci priređivali Jevrejima. Bio je siguran da će im istorija jednog dana suditi i da će morati da plate za sve svoje nepravde.
Madžit nije mogao da shvati kako taj mudar čovek nikada nije smogao snage da oprosti svojoj mlađoj kćerki.
Paša je pripremao njihovu rakiju na mermernom kuhinjskom pultu. Uzeli su čaše a zatim i prvi gutljaj.
„Danas se odigrao veoma važan događaj, gospodine", rekao je Madžit. „Britansk ambasador je dostavio pismo od njihove vlade za predsednika Inonua."
„Zaista! I šta hoće?"
„Hoće od nas dve stvari. Prva je da oni odlučno hoće da mi potpišemo ugovor s Rusima ..."
„Nipošto!"
„Pa, zapravo smo tu mogućnost već neko vreme odlagali. No, druga stvar je ... zapravo, to je ono čemu smo se nadali iako izgleda kao negativan odgovor. Zato što, u sadašnjim okolnostima, toliko smo izolovani i geografski i strateški, ispostavlja se da Britanci neće biti u mogućnosti da nam priteknu u pomoć ako bismo bili napadnuti
..."
„Gle, gle, gle, čuj ti njih. Očekuju od nas da im dotrčimo u pomoć, a oni neće to isto da urade za nas. Zaista, zar ne roni breg tiha voda? Oni su sigurno savladal veštinu zabadanja noža u leđa."
„Mi smo, zapravo, veoma zadovoljni ovim odgovorom, gospodine. Oni kažu da će, pošto nisu u mogućnosti da nam pomognu, sigurno smatrati razumnim ako budemo kontaktirali s Nemcima i potrudili se da makar eliminišemo opasnost da će nas oni napasti."
„Ma šta kažeš! Drugim rečima, naš predsednik, taj gluvi stari lisac, rešio je
problem samo svojim strpljenjem."
Madžit se jedva suzdržao da ne prasne u smeh.
„Inonu možda ne čuje najbolje, gospodine, ali sigurno dobro razmišlja", odgovorio je. „Sad kad je Hitler napao Rusiju, naš predsednik se konačno malo opustio. Znate l da je, kada su mu telefonirali i probudili ga u ranim jutarnjim satima da mu kažu kako je Hitler napao Rusiju, prasnuo u smeh i neko vreme nije mogao da se zaustavi? Možete li da verujete koliko je Inonuov plan briljantan? Da smo stali na stranu Britanaca, sada bismo se našli licem u lice s gospodinom Hitlerom. Kako stvari stoje, nismo stali ni na britansku ni na nemačku stranu i izbegli smo da se ikome zamerimo. A sada, povrh svega toga, Britanci nas ohrabruju da uspostavimo dobre odnose s Nemcima."
„A kako su Britanci došli do te briljantne odluke?"
„To je jedini način da sprečimo Nemce da napadnu Tursku. Naravno, ima još jedna stvar ..."
„Šta to?"
„Dužni smo da pismeno obavestimo Britance o svim detaljima naših pregovora, a zatim ni na koji način nismo dužni da postupimo u skladu s tim detaljima."
„Znaš, sinko", rekao je paša drhtavim glasom, „ja jednostavno ne mogu da svarim činjenicu da nam prokleti stranci diktiraju šta treba da radimo. Možeš li da zamisliš na koji se nivo spustilo veliko Otomansko carstvo?"
„Ali gospodine, zar nije bilo isto i pre Republike? Kako smo, zaboga, mogli da sakupimo snage kad smo od Osmanlija nasledili ogroman dug u zlatu? Zar je trebalo da očekujemo milostinju od Britanaca?"
„Ja ne branim Osmanlije, sine moj. Svestan sam svake naše greške, i to još boli."
„To nisu vage greške, gospodine; to su greške koje su se vekovima nagomilavale.
Molim te, bože, dopusti da za našu decu prokrčimo put ka jačoj i bogatijoj zemlji."
„Da, izvesno je da smo neke stvari upropastili. Inšalah, vi ćete uspeti", tužno je rekao Fazil Rešat-paša.
„Ja razumem kako se osećate, gospodine, ali verujte mi, Inonu daje sve od sebe da zaštiti čast naše zemlje. Znam jer ja radim na prepisci s Hitlerom. Nemci su nam poslali prijateljsko pismo još u februaru u kojem obećavaju da njihove sile neće doći ni blizu turskih granica. Ali ogradili su se dodatkom u kojem je stajalo: 'Sve dok nas turska vlada ne primora da promenimo svoj stav'."
„I ...?"
„U odgovoru, Inonu je zahvalio Hitleru na odgovarajući način, a zatim dodao ograničenje koristeći, manje-više, Hitlerovu formulaciju."
„Šta je rekao?"
„Rekao je: 'Sve dok nemačka vlada ne prisili tursku vladu da preduzme neophodne
mere da promeni svoj stav'. Drugim rečima, oko za oko. Ranije se Hitler uvek obraćao vrlo oštro vojno slabijim zemljama. Možda ga je Inonuov ponosan i skoro nadmen stav pomalo zbunio."
Ovaj razgovor bi se nesumnjivo nastavio da nije došla Sabiha s pismom i nekim fotografijama u ruci.
„Pogledaj, Madžite, danas nam je napokon stiglo pismo koje je poslato pre sto godina. Selva je poslala nekoliko fotografija malog Fazila", rekla je bacivši pogled na oca. „Mališan mora da je porastao otkako je poslala ovo pismo. Deca se u tom periodu tako brzo menjaju. Pogledaj, dragi ... Zar nije sladak? Oči i nos su mu baš kao Selvini."
Madžit je nemarno pogledao fotografije, izbegavajući pogled svog tasta, i zatim ih vratio u kovertu.
„Da, baš lepo."
„Zar ne misliš da liči na Selvu, naročito oko usana ...?"
„Sabiha, bio sam usred veoma važnog razgovora s tvojim ocem."
„Uvek si takav, o čemu god da pričaš, to je važno", ljutito je rekla. Sabiha je ostavila kovertu s fotografijama na njihovom malom stolu, gde je otac mogao da je vidi, i otišla. Fazil Rešat-paša nije ni pogledao kovertu. Sipao je sebi još malo rakije iz malog staklenog bokala.
„Da vam donesem još malo leda", rekao je Madžit odlazeći u kuhinju.
Takozvana kutija za led bio je mali drveni ormarić postavljen cinkom. Kupovali bi velike kocke leda u restoranu, izlomili ih i stavljati u ormarić. U kutiji za led stajale su neke dugačke smeđe boce Tekelovog10 piva. Bokal s vodom bio je zaglavljen među bocama. Hanuma Leman je dala da kutiju za led iz letnje vile nosač dopremi na azijsku stranu Istanbula i zatim vozom u Ankaru do Sabihe.
Kada je služavka videla Madžita kako pokušava da odlomi malo leda, pokušala je da ga zaustavi.
„Molim vas, gospodine, dajte da ja to uradim. Moram i da ga operem nakon što ga polomim."
Madžit se vratio tamo gde je sedeo njegov tast. Starac je gledao fotografije jednu po jednu i ređao ih nazad u kovertu drhtavim rukama. Madžit se na prstima vratio u kuhinju da mu ne bi smetao.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:35 am



Selva je čitala novine kada je videla odvratan naslov.
U skladu s najnovijim dekretom koji je izdala vlada iz Višija, svi Jevreji su morali da prijave sebe i svu svoju imovinu kod odgovarajućih vlasti. Oni koji to ne budu uradili biće kažnjeni Bila je objavljena i lista onih koji su bili poslati u logore, jer nisu postupili po naređenju, ili su zakasnili zato što nisu znali. Selva je drhtala dok je čitala listu. Srećom, Rafovo ime nije stajalo ni na jednom dokumentu apoteke. Svejedno je administracija iz Višija, sa svojim špijunima i lovačkim psima, bila čak mnogo uspešnija u hvatanju Jevreja nego sami nacisti. Šta ako budu otkrili da je Benoa imao majku Jevrejku? Sada nije htela čak ni da pomisli na to.
Mnogi Turci, naročito iz Istanbula, emigrirali su u Francusku posle Prvog svetskog rata, doselivši se uglavnom u Pariz, Lion i Marselj. Kasnije su se deca tih porodica venčavala s Francuzima i izrodila sopstvene porodice. Benoina majka je bila takav slučaj. Preselila se u Francusku sa svojom porodicom iz Istanbula. Kada je imala dvadeset jednu godinu, udala se za Francuza koji nije bio jevrejske veroispovesti.
Benoa i njegova majka su odlazili u Istanbul svake godine za vreme letnjeg odmora. Na tim odmorima, provodili bi neko vreme sa Alfandarijevima u njihovoj kući u Tarabji. Ko zna koliko su puta tamo plivali u tamnim plavim vodama Bosfora? Koliko su puta igrali žmurke u lugovima na brdima, ili išli na pecanje na obali Bosfora?
Pre nego što su Nemci okupirali Pariz, kada je Rafo očajno tražio bezbedno uporište za svoju porodicu negde van Pariza, Benoa je predložio da dođu u Marselj. Ponudio je da mu Rafo bude partner u apoteci kada bude sredio svoju finansijsku situaciju.
Bilo je i nekoliko prijatelja Selvine porodice koji su tada otišli u Francusku. Selva je
čitala liste u novinama strahujući u svom srcu da će naići na neko od njihovih imena. Doenjas, Alhadef, Eskenazi ... Neka imena su zvučala poznato. Eskenazi – nije li to bilo prezime bakine prijateljice s kojom je igrala poker, hanume Ester? Njena sada pokojna baka bila je tako nesrećna kada su oni bili odlučili da se presele u Pariz. Selva će pitati Rafa kada bude došao na ručak. On će sigurno znati ko je ko. Ali šta onda? Samo će se uznemiriti ako poznaje nekoga od njih.
Mali Fazil je sedeo na svojoj noši dok je ona čitala novine. Beba je počela da vrišti istog momenta kada je zazvonio telefon. Mora da ima neku vrstu ugrađenog mehanizma, pomislila je. To se desi svaki put kada zazvoni telefon. Požurila je do telefona i javila se. „Un moment, s'il vous plait"11, rekla je i požurila nazad ka Fazilu. Do tada je on prevrnuo nošu. Trebalo joj je neko vreme da isprazni nošu, očisti i obriše njegovu guzu. „Bože dragi", rekla je sebi, „zaboravila sam na telefon!" Podigla je slušalicu zabrinuta da je osoba koja je zvala već prekinula vezu.
„Halo! Halo!"
Odgovorio joj je muški glas: „Ja sam Tarik Aridža, hanuma Selva. Vaša sestra mi je dala vaš broj. Ja sam drugi sekretar u turskom konzulatu u Parizu."
„O, Tarik-beže, naravno, znam ko ste vi. Sabiha vas je vrlo često pominjala u svojim pismima."
„To je baš lepo od nje. Žao mi je što sam, po svemu sudeći, pozvao u nezgodnom trenutku. Mogu vas pozvati kasnije, kada vam bude više odgovaralo, ako želite."
„Ne, ne, Tarik-beže, sada je u redu. Molim vas, ne prekidajte. Samo sam menjala Fazilu ... mislim, mom sinu ... Samo sam morala da ga stavim u krevet ... Sada se veselo igra. Oh! Tarik-beže, užasno mi nedostaje kuća ... naročito sada kako razgovaram s vama ... Nedostaje mi da govorim svoj jezik ... Savršeno je u redu da pričamo sada."
„Obećao sam vašoj sestri da ću vas pozvati čim budem stigao u Pariz. Nažalost, bio sam izuzetno zauzet otkako sam stigao i nisam vas mogao ranije pozvati. Ovde je sve prilično grozničavo. No, donosim vam mnogo pozdrava i ljubavi. Imam i nekoliko stvari za vas. Pokušaću da vam ih pošaljem čim budem mogao."
„Ne morate da žurite. Možda ih možete poslati kada neko bude dolazio ovde.
Molim vas, nemojte ih poslati poštom; nisam sigurna da bih ih dobila."
„Da, u pravu ste. Znam da šaljemo kurira u naš konzulat u Marselju sledeće nedelje. Tada ću vam poslati vaše stvari."
„Jeste li dobro putovali, Tarik-beže? Jeste li uspeli da prođete a da vas Nemci ne maltretiraju?" pitala je Selva pokušavajući da produži razgovor. Nije želela da se završi. Osim nekoliko puta kada je pričala sa svojom majkom ili sestrom, i naravno s Rafom, nije imala prilike da govori turski. Nije priznavala nikome, pa čak ni sebi, da joj je nedostajalo da koristi svoj maternji jezik. U tom momentu, pokušavala je da
zadovolji svoju žudnju razgovorom sa ovim čovekom koga jedva da je poznavala. Slušati ga bilo je kao da diše istanbulski vazduh!
„Moj put je bio vrlo naporan. Nisam imao direktan voz iz Istanbula na dan kada sam želeo da krenem. Morao sam da putujem autobusom do Edirna, zaista vrlo rasklimatanim starim autobusom. Zatim užasnim vozom od Edirna do Varne. Odatle jednako užasnim parobrodom za Konstancu, gde sam se ukrcao na još jedan voz. U vagonima je bilo ledeno i nije bilo ničeg za jelo. Nemci su često zaustavljali voz radi kontrola, ali moram reći da su prema meni bili pristojni. Stalno sam menjao vozove. Bila je to prava avantura, ali sada sam ovde."
„Dobro došli", rekla je Selva od srca. „Zapravo sam iščekivala vaš poziv. Moja sestra vas je uvek pominjala u svojim pismima. Zbog načina na koji je pisala o vama, osećam kao da imam bliskog prijatelja u Francuskoj iako smo u drugim gradovima."
„Hvala vam, hanuma Selva. Da li je tamo sve u redu? Molim vas, nemojte oklevati da me zovete ako vam nešto zatreba."
„Za sada se nekako snalazimo."
„Nadam se da i vi i vaš suprug imate svoje turske pasoše."
„Imamo, ali prijavili smo se za francusko državljanstvo, pa Rafo nije produžio svoj pasoš."
„Velika greška! Morate smesta otići u naš konzulat u Marselju i srediti sve svoje papire. Zahtevam da to uradite. Zapravo, zahtevam da to uradite odmah, danas!"
„Stvarno? Reći ću Rafu čim bude došao. Bilo nas je malo stid ... Mislim ... Svejedno, reći ću mu čim dođe kući."
„Hanuma Selva ..."
„Molim vas, zovite me Selva."
„Molim vas, dopustite da se naviknem, hanuma Selva. Danas ću pozvati naš konzulat u Marselju i reći im vaša imena. Nemate čega da se stidite. Morate direktno tražiti Nazima Kendera; on je naš konzul tamo. Ja ću ga odmah obavestiti."
Selva je bila vrlo tiha. Nije znala šta da kaže ovom čoveku koga je jedva poznavala, a koji se ipak tako brinuo za njih.
„Hanuma Selva, za ime boga, uradite kao što sam vam rekao bez odlaganja. Ako su vaši turski dokumenti uredni, ne mogu vas ni pipnuti."
„Hvala vam, Tarik-beže", potreseno je rekla. „Hvala vam što brinete. Osećam se kao da vas je moja sestra nagovorila na ovo, ali ..."
„Uveravam vas da je ovo ozbiljno. To nema nikakve veze s hanumom Sabihom. Čujte, hanuma Selva, ne znam da li bih smeo ovo da vam kažem, ali imam informaciju iz pouzdanog izvora da će nemačka vojska krenuti na jug vrlo brzo. Okupacija će se širiti. Ako nemate sređena dokumenta, možete zažaliti. Nemojte reći da vas nisam upozorio." Bio je vrlo ozbiljan, njegov glas se potpuno promenio. Nije više produžavao
razgovor. Poželeo joj je lep dan i spustio slušalicu.
Selva je otišla pravo do komode u spavaćoj sobi i pronašla njihove pasoše. Pošto su otišli iz Istanbula dan nakon što su se venčali, nije imala vremena da promeni prezime. Pasoš joj je i dalje glasio na devojačko prezime, Behidže Selva Kirimli. Koristila je taj pasoš kada je s roditeljima putovala u Italiju, godinu dana pre nego što je s Rafom napustila Tursku. Taj odmor je organizovala hanuma Leman u pokušaju da sredi odnos između oca i kćerke. Izabrala je Italiju jer je znala koliko se Fazil Rešat- paša divio toj zemlji. Zamišljala je da će predivni pogledi, izvrsna hrana i predivna vina zalečiti rascep. Hanuma Leman se nadala da će vrelo italijansko sunce istopiti led, moglo bi se reći. Nažalost, to je bilo previše optimistično. Njene nade se nisu ostvarile: njih dvoje su ostali udaljeni i razgovarali su jedno s drugim samo kad je bilo neophodno. Vratili su se kući nakon nedelju dana, i dalje ogorčeni jedno na drugo. Italijanska prefinjena i ornamentalna arhitektura, ledeni fraskati12 i razne vrste jela od paste mogli su zadovoljiti njihove oči i čulo ukusa, ali nisu učinili ništa da vrate toplinu u njihova srca.
Selva se igrala pasošima. Mali Fazil je zaspao u svom krevetu. Odlučila je da će ga ostaviti sa ocem kada se bude probudio i sama otići u konzulat. Reći će Rafu da će poneti i njegov pasoš. Ako bude uspela da produži njegov pasoš, onda će mu reći zašto. Osoblje u konzulatu moglo bi da odluči da mu ne produži pasoš, pomislila je. Na kraju krajeva, Rafo je počinio neoprostiv zločin. Sabiha je to nazvala 'svetogrđem. Oženio se muslimankom. Veoma čudno, Turci koji bi se oženili Grkinjama, Jermenkama ili Jevrejkama nisu bili tretirani kao Rafo. Turci su mogli da se ožene kime god su hteli, ali nije važilo isto i za Turkinje. Osećanja nepravde ispunila su Selvino srce dok je stavljala pasoše u torbu. Upravo je tada telefon ponovo zazvonio.
„Halo!"
„Hanuma Selva, opet ja, Tarik Aridža iz Pariza", rekao je glas koji je sada dobro prepoznavala. „Zakazao sam vam posetu konzulatu. Očekuju vas danas u pola četiri."
„Niste morali da se mučite, Tarik-beže. Svakako sam odlučila da idem."
„Dugačak je red pred vratima. Nisam hteo da prolazite kroz sve to, pa sam im dao vaše ime. Tako možete odmah da odete kod konzula lično."
Selva je zbunjeno spustila slušalicu. Da li je ovaj čovek bio lud šta već? Zašto je preuzeo na sebe brigu o tome da joj zakaže sastanak?
Red ispred konzulata zaista je iznenadio Selvu. S desne strane kapije, bila je gomila sredovečnih muškaraca i žena. Međusobno su razgovarali i gurali jedni druge dok su čekali. Selva je uradila kako joj je Tarik naložio. Otišla je pravo na kapiju i pozvonila. Čovek koji joj je otvorio vrata izgrdio ju je na francuskom.
„Trebalo je da uzmete svoj redni broj od tog čoveka", rekao je upirući prstom. Tek tada je Selva primetila službenika koji je stajao s druge strane kapije.
„Došla sam da vidim konzula. Imam zakazano."
„Kako se zovete?"
„Selva Kirimli."
„Sačekajte ovde."
Kavas13 – vratar konzulata – vratio se ubrzo nakon što je nestao iza kapije. Ovoga puta bio je mnogo ljubazniji.
„Molim vas, pođite sa mnom, madam", rekao je i poveo Selvu uz stepenište stare zgrade. Zaustavili su se ispred stola u hodniku za kojim je sedela sekretarica.
„Molim vas, sedite", rekla je stara sekretarica s jermenskim akcentom. „Konzul je trenutno zauzet. Uvešću vas čim bude slobodan."
Selva se spustila na ivicu jedine stolice koja se nalazila ispred stola i čekala. Dvadeset minuta kasnije, sekretarica je objavila da je konzul slobodan. Selva je ustala, ispravila suknju, namestila svoje rese i polako otišla niz dug hodnik do konzulove kancelarije. Sačekala je nekoliko trenutaka pre nego što je zakucala na vrata.
„Uđite, molim vas", pozvao je glas iz kancelarije.
Otvorila je vrata i ušla. Mladi čovek koji je sedeo za stolom skočio je na noge. Obišao je sto da bi se rukovao sa Selvom. Ona se veoma iznenadila videvši tog visokog, zgodnog muškarca koji je stajao ispred nje. Očekivala je da će konzul biti gojazan i ćelav.
„Zdravo, zašto ne sednete ..."
Selva je sela u fotelju koju je pokazao.
„Ja sam Nazim Kender. Vaš zet, Madžit-beg, kolega je kojem se mnogo divim. Tarik-beg, naš prijatelj u Parizu, rekao mi je da ste vi sestra hanume Sabihe. Rekao mi je to kada me je pozvao da vam zakaže ovaj sastanak. Zašto nas niste sami kontaktirali? Voleo bih da ste mi rekli da ste Madžit-begova svastika. Da sam to znao, i sam bih vas odavno pozvao. Pokušavamo da okupimo sve Turke ovde barem jednom mesečno. Inšalah, dobro ste. Mogu li nešto da učinim za vas?"
Selva se pitala da li je ovaj čovek, koji je sedeo s druge strane stola, znao za Rafa – da li je znao da je njen muž Jevrejin.
„Voleo bih da vas ponudim nečim, ali siguran sam da ćete razumeti kako su u sadašnjim uslovima zalihe veoma male. Čak smo potrošili i svu tursku kafu koju smo dobili tokom protekle nedelje.
„Hvala vam, ne želim ništa da pijem." Selva je vrlo zabrinuta sedela na ivici fotelje.
„Tarik-beg mi je rekao da treba ažurirati neka dokumenta. Koliko sam shvatio, treba vam produžiti pasoše."
„Da, u pravu ste. Veoma je ljubazno od Tarik-bega što se potrudio da zakaže ovaj sastanak. Ja sam mislila da to zaista nije neophodno, ali shvatila sam zašto jeste kada
sam videla koliki je red ispred."
„Redovi ... da, to je zbog zahteva turskih državljana koji žive u inostranstvu da se prijave u turskim konzulatima. Ako to ne urade, moraju biti spremni da će izgubiti državljanstvo. Nažalost, izgleda da mnogi od naših državljana Jevreja nisu obratil pažnju na ovaj zahtev. Zašto bi kada su već dobili francusko državljanstvo? Zapravo, neki od njih nisu uradili apsolutno ništa, samo zbog ne-znanja. Sada su bez državljanstva i države. Sve što imaju samo su pohabani otomanski pasoši napisani arapskim slovima. Sada, zbog stava vlade iz Višija, jure da ih ažuriraju. Šta bi drugo jadni ljudi mogli da učine? Lokalne vlasti izgleda da ne uzimaju u obzir nikakve detalje, čak ni godine. Jednostavno ih pokupe, i mlade i stare, i pošalju ih u logore. Ako mogu da nam pokažu bilo šta što dokazuje da su nekada bili turski državljani, mi učinimo sve što možemo da im pomognemo. Budući da se Nemci nadaju da bismo mogli stati na njihovu stranu u ratu, izgleda da za sada neće da nam se previše zameraju. Bilo kako bilo, dosta o tome, vaši pasoši su, naravno, iz Republike, i pretpostavljam da ne treba praviti nove već ih samo treba produžiti. Je li tako?"
„Pa jeste. Pisani su latiničnim slovima, ali ... mislim ..."
„Možemo ih odmah produžiti."
„Pasoš mog muža je istekao. Hoćete li moći i njega da produžite?"
„Naravno."
„Mislim da moram da vam kažem da je moj suprug Rafael Alfandari."
„Ali on je turski državljanin, zar ne?"
„Jeste, turski."
„Pa zašto bi onda bio problem produžiti njegov pasoš?"
Selva se neugodno uzvrpoljila u stolici. Iz njenog ponašanja bilo je očigledno da se osećala veoma neprijatno.
„Nadam se da ću imati tu čast da ga upoznam", rekao je lepi čovek preko puta nje.
„Sećate se da sam vam rekao kako ovde s vremena na vreme organizujemo okupljanja turske zajednice. Iskreno se nadam da ćete prihvatiti naš poziv i pridružite nam se na sledećem okupljanju."
Selvino lice se razvedrilo. Srećom, ljudi koje će ovde upoznati neće biti tako oholi i opasni kao oni koje je smatrala prijateljima u Istanbulu.
„Oh! Mnogo vam hvala. Voleli bismo, naravno."
„Mogu li dobiti vaše pasoše, molim vas?" Selva je izvadila pasoše iz torbe.
„Bojim se da nam prezimena nisu ista. Da li biste mogli to da ispravite ako vam budem ostavila naš venčani list?" pitala je.
Selva je prekinula tišinu koja je usledila.
„Otišli smo iz Istanbula dan nakon što smo se venčali i nismo imali vremena da
promenimo moje prezime na pasošu."
Selva je stavila pasoše na sto zajedno s venčanim listom.
Lepi konzul je pogledao stranice dokumenta i izgledao je kao da pažljivo bira reči pre nego što se konačno obratio Selvi.
„Hanuma Selva", rekao je, „naravno da možemo učiniti potrebne promene, ali kad već tako dugo to niste uradili, mogu li da predložim da još to ne radite."
„Zašto?" rekla je Selva, skoro ljutito.
„Zato što je teško znati šta će Nemci sledeće uraditi. Ne preporučujem vam da svoje prezime Kirimli promenite u Alfandari ... još uvek. Ostavite to kako jeste. M jesmo spremni da pomognemo našim jevrejskim državljanima, uveravam vas, ali kao što sam rekao malopre, postoje izvesne situacije kada naše moći ne dosežu dovoljno daleko i mi ne uspemo. Osim toga, vi imate i malog sina, zar ne?"
„Otkud vi to znate?"
„Rekao mi je Tarik-beg. Čvrsto verujem da dugujete svom sinu da ništa ne promenite dok se ne završi rat. Svakako ću dodati ime vašeg sina na vaš pasoš. Kako se on zove?"
„Drugim rečima, vi očekujete da spasem naše kože, a da svog supruga bacim đavolu. Je l' to očekujete?"
„Preterujete, hanuma Selva. Spreman sam da uradim šta god da kažete. Samo sam predlagao oprez. Možda biste želeli da popričate o tome sa svojim suprugom pre nego što donesete odluku." Bacio je pogled na imena na pasošu pre nego što je dodao: „Siguran sam da će se gospodin Alfandari složiti s mojim savetom."
„Hvala vam, ali nas troje smo potpuno neodvojivi. Molim vas da napravite odgovarajuće promene. Sve troje treba da imamo prezime Alfandari u svojim pasošima!"
„U redu, kako želite. Najiskrenije vam čestitam na hrabrosti. Vaš suprug je veoma srećan čovek."
Lepi konzul je ustao i ispratio Selvu do vrata.
„Možete doći po svoje ažurirane pasoše za dva dana. Nema potrebe da naglašavam, ako ima još nešto što u međuvremenu mogu da učinim za vas, ne oklevajte da me potražite."
„Hvala vam. Mnogo vam hvala."
„Molim vas, prenesite moje pozdrave Madžit-begu i vašoj veoma ljupkoj sestri – u kontaktu ste s njima, zar ne?"
„Trudimo se da se dopisujemo, ali to, nažalost, nije tako lako. Potrebno je mnogo vremena da pisma stignu, ali šta možemo?" Selva je pružila ruku, još jednom iskreno zahvalila konzulu i izašla iz prostorije. Požurila je niz hodnik. Kada se bude vratila kući, reći će mužu da je turski konzul u Marselju najlepši muškarac koga je ikada videla u
svom životu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:35 am






Tarik je udarao tipke na svojoj pisaćoj mašini remington snagom koncertnog pijaniste. Govor njegovog tela odražavao je reči koje je pisao. Podigao bi jednu ruku, klimnuo glavom, zatim udario tipku, podigao drugu ruku, opet klimnuo, i tako redom, zastajući s vremena na vreme da bi našao neko slovo. Tarik bi naciljao odabrano slovo pre nego što bi ga udario prstom, kao da puca iz pištolja, rat-a-tat-tat.
'Mi, kao turska ambasada, počastvovani smo da vas informišemo o stavovima naše vlade o klauzuli 2333 koju je vaša vlada odobrila 2.6.1941. U skladu s tom klauzulom, jevrejski narod je u obavezi da prijavi sebe i svu svoju imovinu. Ova klauzula uključuje i Jevreje koji imaju tursko državljanstvo. Turska ne pravi razliku među svojim državljanima na osnovu rase, boje ili veroispovesti i stoga joj smeta ova odluka francuske vlade. Turska vlada je jedina odgovorna da zaštiti prava svih svojih državljana.'
Naspram Tarika, sedeo je treći sekretar, Muhlis, koji se našalio: „Čemu sve to nasilje i strast?"
„Moram da koristim vrstu jezika kakav ti ljudi razumeju."
„Oni razumeju samo huljenje."
„Kakva šteta što psovke nisu dozvoljene u diplomatiji."
„Mislim da izražavaš svoja osećanja na toj jadnoj mašini."
„Šta očekuješ? Moram nekako da ih izbacim iz svog sistema. Kad bi samo znao kroz šta sam prošao prethodne nedelje ..."
„Da, čuo sam, nisam li upravo čuo!? Da nisam bio otišao da odnesem torbu s poštom, pridružio bih ti se. Čuo sam da si spasao Rihu Mitranija, Jakopa Barbuta i El Farhi iz ruku Gestapa. Video sam zahvalnice koje su ti jutros poslali, pa sam zapamtio
imena."
„Bilo je stvarno tragično. Trebalo je da čuješ glas Mitranijeve kćerke preko telefona ... Srce mi se kidalo dok sam je slušao kako jeca, viče i vrišti. Odveli su joj majku."
„Gde?"
„Odveli su je iz Liona u Pariz. Hteli su da je deportuju u Drans1i4. Nekada ih pošalju vozom za Berlin."
„Da, a posle toga niko ne zna šta se dešava."
„Tako je. Nikad nisam ni pomislio da se civilizovani ljudi mogu tako ponašati. Čemu ta mržnja? Zašto?"
„Voleo bih da znam. Ako budem sreo Hitlera jednog dana, voleo bih da ga pitam", rekao je Muhlis.
„Nikad se ne zna. Možda ga je u mladosti prevarila neka jevrejska lepotica, na primer. Zar se ne kaže da iza svega uvek stoji ženska ruka. Cherchez la femme!15"
Muhlis Edin je bio nov u konzulatu. Pošto je broj zahteva za izdavanje pasoša neverovatno porastao nakon što je Tarik došao u Pariz, dobio je asistenta. Za razliku od Tarika, koji je uvek bio ozbiljan i vredno radio, Muhlis nije uzimao život za ozbiljno. Bio je neozbiljan i svemu se smejao. Tarik još nije bio baš odlučio da li mu se taj mladić sviđa ili ne. Morao je, međutim, da prizna da je u tim žalosnim danima Muhlis uspevao da ga nasmeje i da bar malo razvedri atmosferu. Tarik nije bio siguran koliko može da mu veruje.
„Dragi moj Muhlis-beže, bolje da se okaneš tih šala. Jednog dana se možeš naći u sličnoj situaciji i šta ćeš tada?"
„E to, baš sam hteo da te pitam. Šta si tačno uradio nakon što si primio taj poziv?"
„Smesta sam pozvao nemačku ambasadu u Parizu. Insistirao sam da je reč o turskom državljaninu. Oni su za uzvrat tražili njena dokumenta. Uvek je izuzetno važno imati uredna sva važna dokumenta. Devojka je po svom mužu poslala majčin izvod iz matične knjige rođenih. Mladi čovek je putovao celu noć da mi ga donese. Bio je potpuno iscrpljen kada je stigao ovde. Taman smo hteli da uskočimo u moj sitroen i odemo u policiju, kada je ponovo zazvonio telefon. Po svemu sudeći, na istoj stanici bila su još dvojica. U svakom slučaju, hvala bogu što nas Nemci za sada, izgleda, poštuju. Znaš da sada od nas kupuju hrom. Uglavnom, stigli smo tamo. Ne znam da li se sećaš da sam spasao još dvoje iz druge policijske stanice prošle nedelje. Izgleda da postajem dobar u tome. Trebalo je da vidiš radost, sve te zagrljaje i suze, kada smo se kasnije nagurali u auto. Sirota žena nije mogla da prestane da plače. Sve vreme je pokušavala da me zagrli i zahvali mi dok sam vozio. Koliko god puta da sam je upozorio da mi ne smeta, uporno je pokušavala da me obaspe vlažnim poljupcima. Izgleda da jednostavno nije shvatala. Lako smo mogli da izazovemo sudar. Ni ostali
nisu bili mnogo drugačiji. Jakop je bio toliko šokiran da je jedva mogao da priča, ali drugi je nastavljao da se moli na svim jezicima koje je znao. Konačno, u suzama, stigli smo ovde. Pokušavam da kažem da, ako imaš neophodne papire kojima možeš da dokažeš da su oni Turci, ne treba da se povučeš nijedan korak. Nakon što im uputiš formalan zahtev, ne smeš da odustaneš. Moraš lično da ispratiš stvari i insistiraš. Ako je neophodno, moraš da kontaktiraš i tursku ambasadu u Višiju da bi oni vršili dalji pritisak. Ako ni to ne uspe, moraš da tražiš pomoć naše ambasade u Berlinu."
„Shvatam", rekao je Muhlis. „Šta se onda desilo?"
„Onda smo uzeli sva njihova stara dokumenta i zamenili ih sigurnim turskim pasošima. Bili su tako zahvalni. Zahvatili su nam hiljadu puta i zatim otišli iz kancelarije."
„Jesi li ih pitao zašto su, do đavola, napustili Tursku da bi došli ovde?"
„Ne! Pobogu, kako bi mogao da postaviš takvo pitanje u takvoj situaciji? Zar i sami ponekad ne poželimo da smo Evropljani? Zar ne zavidimo Evropljanima na njihovom nivou civilizacije, njihovom znanju i uređenosti? Ti jadni ljudi mora da su se tako osećali. Ustali su i otišli. Kakva greška!"
Baš kad je Muhlis hteo da odgovori, prekinula ih je sekretarica.
„Konzul čeka na to pismo, gospodine. Pita je li već gotovo", rekla je mala brineta.
„Doneću ga za deset minuta", rekao je Tarik i odmah nastavio da udara tipke. Rat- a-tat-tat ...



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics
» Note

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu