Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Strana 2 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:22 am

First topic message reminder :




Od Istanbula i Marselja, Ankare i Kaira pa sve do Pariza i Berlina, ovo je priča o ljubavi i bekstvu, isprepletana istorijom jednog od najuzburkanijih perioda u Evropi...
Kada se Selva, kći jednog od malobrojnih preostalih otomanskih paša, zaljubila u Rafaela, mladog Jevrejina, njena se porodica protivi braku i odbacuje je. Rešeni da započnu novi život, Selva i Rafael odlaze u Francusku, međutim, sreća im i tamo okreće leđa. Počinje Drugi svetski rat, a mladi ljubavnici biće uvučeni u užase Hitlerove ideologije. Dok se nacistička mreža steže oko njih, oni žive u stalnom strahu da će biti uhvaćeni i poslati u koncentracioni logor. U isto vreme, Turska očajnički pokušava da izbegne da bude uvučena u rat, pažljivo balansirajući između sila Osovine i Saveznika... Protkana čarobnim mirisima Istanbula i mističnom atmosferom Istoka, ova je priča posvećena svim običnim ljudima, neopevanim herojima koji su zbog ideala rizikovali živote.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:35 am




Selva je razmišljala o dobrim vestima koje je nosila Rafu. Pre nego što se vratila u njihov stan, svratila je u apoteku po Fazila. Rafo je bio stavio svog sina u stolicu za bebe iza kase. Dao mu je parče papira i šarene bojice da se zabavlja. Čim je video Selvu, podigao je dečaka i predao ga majci.
„Gde si bila?" rekao je ljutitim glasom.
„Izvini, tek sad sam stigla. Zašto? Da li se nešto desilo?"
„Odveli su Rozu i njeno dete. Benoa je otrčao u policijsku stanicu. Čekao sam te da bih mogao da mu se pridružim."
Selva je čvrsto zagrlila svog sina.
Rafo je nastavio: „Zaboga, ne postavljaj blesava pitanja. Izgleda da su ih opkolili baš kada su se danas peli u autobus. Sprovodili su proveru identiteta. Čuli smo tu vest oko dvadeset minuta nakon što si otišla."
Rafo je već oblačio svoju jaknu dok je pričao.
„Hajde, Selva, bolje da odeš kući. Moram da zaključam vrata."
„Rafo, sačekaj. Najpre moram da pričam s tobom."
„O čemu imamo da pričamo? Ne mogu da ostavim Benoa samog. Bio je veoma tužan, skoro očajan."
„Shvatam, ali možda ja mogu da mu pomognem."
„Ko? Ti?"
„Da."
„Šta zamišljaš, ko si ti? To što si Rešat-pašina kćerka neće ti mnogo pomoći u Marselju."
„Da li si svestan šta govoriš, Rafo?"
„Izvini, Selva, zaista sam sada na ivici. Zakasniću zbog tebe. Morao sam da ostavim Benoa samog zbog tebe. Da nisi ostavila Fazila sa mnom, mogao sam da odem s njim."
„Rafo, moraš sa mnom kući. Moraš mi reći tačno gde su ih pokupili i u koliko sati.
Trebaju mi njihova tačna imena i adrese i ..."
„A šta ćeš uraditi s tim podacima, ako smem da pitam? Hoćeš li otići u policijsku stanicu i reći: Slušajte ovamo. Ja sam gospođa Alfandari. Zažalićete zbog svojih zlodela."
Naposletku, Selva je morala da povisi ton.
„Ućuti, Rafo! Ćuti i saslušaj me!"
Rafo, koji nije navikao da njegova žena priča s njim takvim tonom, bio je zapanjen.
„Rafo, hajde da pozovemo konzula s kojim sam se danas videla. Siguran sam da će on biti u mogućnosti da pomogne."
„Sada si smešna." Uhvatio je Selvu za ruku i izveo je iz apoteke. Zatvorio je vrata spustio roletne i zaključao.
„Hajde, draga, idi kući. Možda ću zakasniti na večeru, ali vratiću se čim budem mogao."
„Zar nećeš čak ni da me pitaš šta sam danas radila?"
„Pričaćemo kada se budem vratio", rekao je Rafo.
Selva je prešla ulicu sa svojim sinom u naručju i otišla kući.
„Hajde, maleni, molim te, nemoj biti naporan, igraj se tu", rekla je stavljajući Fazila u krevetac. „Sada moram da telefoniram, a onda ću ti spremiti nešto za jelo. Važi? Je li to u redu?"
Dete ju je najpre pogledalo kao da će se opirati, ali videvši odlučan pogled na majčinom licu, uzelo je svoj mali crveni kamion i počelo da se igra.
Selva je pretražila sveske pored telefona i pronašla cedulju na kojoj je napisala konzulov broj telefona. Duboko je uzdahnula i okrenula broj.
„Dobar dan, da li je to turski konzulat? Molim vas, htela bih da pričam s Nazimom Kenderom, konzulom. Vrlo je hitno. Da, zaista veoma hitno. Ja sam Selva Kirimli dolazila sam danas posle podne da ga vidim. Da li biste mu rekli da ... Da, sačekaću. Hvala vam."
Selva je stavila prst na usne pokazujući svom sinu da treba da bude tih.
„Halo ... Da, da, ja sam, Selva Kirimli, gospodine Kenderu. Žao mi je što va uznemiravam, ali po svemu sudeći, dok sam danas bila kod vas, odveli su jednu ženu koja mi je vrlo bliska zajedno s njenim sinom. Zapravo, ona je rođaka partneru mog supruga. Da, s majčine strane. Oni su porodica iz Istanbula ..."
Selva je počela da jeca, glas joj se gušio u suzama: „Ne znam tačno gde. Javiću vam ako uspem da saznam. Njeno ime je Roza, Roza Hatem. Njeno dete se zove Jako.
Njihova adresa, njihova adresa je ... Bože dragi, kako beše? ... Ulica Boazje broj 48 .. Sigurna sam da je tako, da, tako je. Koliko znam, suprug joj je u bolnici. Pre tri dana su mu operisali žučnu kesu. Pretpostavljam da ne zna ništa o ovome. Molim vas, pomozite! Preklinjem vas, gospodine Kenderu. Hvala vam. Ne znam kako da vam zahvalim."
Selva je spustila slušalicu, otišla u kuhinju i pažljivo zatvorila vrata da je Fazil ne bi čuo kako plače.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:35 am





Riha je užurbano pripremala pastelike u kuhinji, kada je zazvonio telefon. Rihina porodica je isprva emigrirala iz Toleda u Istanbul, pa ipak ni dvadeset sedam godina života u Parizu nije promenilo njihove prehrambene navike ni običaje povezane s hranom. Bližila se Pasha i Riha je već bila nastavila listu jela koja će spremiti za svoju malu porodicu, a uz hranu će spremiti i beskvasni hleb. Kakva šteta, međutim, što je u Parizu ostavila svoj naročiti kineski porcelan koji je čuvala za takve svečane prilike. Kada malo bolje razmisli, ima mnogo važnijih stvari od tanjira koje je morala da ostavi. Ipak, da je imala te tanjire, sada bi bila zaposlena perući ih za seder večeru16.
Njena prva reakcija bila je ignorisanje telefona. Ionako je poziv verovatno bio za njenu kćerku, a ona nije bila kod kuće. Međutim, pošto je telefon uporno zvonio, požurila je u dnevnu sobu, brišući ruke o kecelju.
„Halo", rekla je.
Neko vreme slušala je glas s druge strane žice, polako je postajala bleda i konačno je došla do najbliže stolice na koju je sela. Počela je da se ljulja napred-nazad, udarajući pesnicom svoja kolena. Spustivši slušalicu, pojurila je u kuhinju i uzela oštar nož. Otvorila je ulazna vrata i pokušala da skine mezuzu17 koja je bila prikucana u gornjem desnom uglu dovratka.
Riha Mitrani se preselila iz Pariza u Lion. Ona i njen muž napustili su Istanbul preselili se u Pariz posle Prvog svetskog rata. Prvobitno su njeni preci emigrirali iz Španije u Istanbul još 1492. Taj potez je bio direktna posledica kraljevske deklaracije koju su potpisali španski kralj don Ferdinand i njegova kraljica donja Izabela u martu te godine. Tom deklaracijom naređivali su da Jevreji, koje su smatrali jereticima, moraju do jula da napuste zemlju i nikada se ne vrate. Oni koji nisu poslušali to
naređenje, te su ostali ili se vratili, bili su ubijani bez obzira na to kojih su godina ili pola. Uza sve to, morali su da unište sva svoja dobra i da za sobom ostave novac koji su zaradili zajedno sa svim zlatom, srebrom i nakitom.
Istovremeno je Bajazit II, osmi sultan Otomanskog carstva, izdao poziv za 250.000 Jevreja proteranih iz Španije da se dosele u njegovu zemlju. Ostavivši sve za sobom ukrcavali su se na oronule brodove i kretali na užasno putovanje u jedinu zemlju koja im je ponudila utočište. Nekih pet stotina godina kasnije, Moris Karako, jedan od potomaka tih izbeglica, pisao je o tom iskustvu: „Osmanlije su nas srdačno pozdravili i dali nam smeštaj. Bili smo slobodni da zadržimo svoju religiju i da govorimo svoj jezik. Čak smo bili zaštićeni i od onih koji su hteli da nas ponovo proteraju u strane zemlje. Vraćeni su nam naša čast i dostojanstvo."
Bajazit II je u to vreme izjavio: „Rečeno je da je Ferdinand mudar kralj. Ipak, istin je da je, otarasivši se Jevreja, osiromašio svoju zemlju a moju obogatio."
Izbeglice su se smestile u svojoj novoj zemlji i postale uspešne i srećne u tom procesu. Ali ni njihova nova zemlja nije bila bez problema. Njeni stanovnici su vekovima trpeli nemaštinu i nevolje. Pri kraju XIX veka, petstogodišnje carstvo je počelo da se raspada deo po deo.
Kako su Jevreji trgovinom sticali značajna bogatstva, počeli su da se sele i na druga područja i u druge zemlje. Mnogi su se preselili u čarobnu Francusku, a naročito u njenu najsjajniju zvezdu, Pariz, koji je u to vreme bio centar civilizacije, umetnosti i zabave.
Nesim Mitrani, Rihin muž, osnovao je finansijsku kompaniju u Parizu. Do rođenja njihovog prvog deteta Morisa, ne samo što su bili postali dobrostojeća porodica već su dobili i stalne francuske pasoše. Riha nije imala srca da odbaci pohabane stare pasoše pisane arapskim pismom, pa ih je stavila u kutiju za šešir u kojoj je čuvala stare porodične fotografije. Riha je bila odana svojoj religiji jednako kao i običajima koje joj je prenela njena baka, ladino jeziku i suvenirima koji su je podsećali na prošlost. Imala je instinkt karakterističan za ljude koji su stalno u pokretu – da čuva sve što je imalo značaja za prošlost. „Naša kuća nije dom", rekao bi njen muž, „nego buvlja pijaca!" Kao rezultat bankarskih poslova, njihovo bogatstvo je raslo tokom godina, a Riha je nastavila da skuplja svoje sitnice. Kada se rodila njihova kćerka, već su bili prebogati. Letnji odmor bi provodili na jugu Francuske, a zimi bi poslali decu da skijaju na Alpima. Živeli su u jednoj od najelegantnijih četvrti u Parizu, kupovali su u ulici Fobur Sen Onore, a ručali u najskupljim restoranima. Sada je Rifka umesto sitnica počela da sakuplja antikvitete i retka umetnička dela na aukcijama. Međutim, taj ugodan život došao je do neočekivanog kraja 1940. Kao da ih je udario grom. Prenošenje Mitranijeve lične kompanije francuskom preduzetniku katoliku trajalo je svega tri dana.
Nesim Mitrani je mislio da je gubitak kompanije i bogatstva bila najveća katastrofa koju ć e morati da izdrži, ali nije bio u pravu. Jednog dana, dok je organizovao preseljenje porodice na jug Francuske, daleko od okupacije, Gestapo je uhapsio njega i njegovog sina i deportovao ih u Dransi. Nisu se više nikada javili.
Riha je uspela da pobegne u Lion sa svojom kćerkom Konstancom. Nadala se da će tamo moći da započnu nov život. Iako je izgledalo da je francuska vlada uz Hitlera, one su, na kraju krajeva, imale francuske pasoše. Dani vina i ruža možda jesu bili gotovi, i bilo im je teško da se nose s gubitkom svojih najbližih, ali život je morao da se nastavi.
Konstanca se upisala na Lionski univerzitet. Tamo je upoznala mladog Francuza i udala se za njega. Iako je njen muž bio jevrejskog porekla, nije bio poput njene porodice. On je bio već sedma generacija u Francuskoj, i nije se doselio u Francusku iz neke druge zemlje. Iz ljubavi prema Konstanci, pristao je da živi sa svojom taštom uprkos tome što su im se ukusi za hranu i muziku razlikovali. Mladi par nije imao mnogo novca, te su oboje morali da rade. Kada bi umorni došli uveče kući, na stolu ih je uvek čekala činija tople supe i nešto za jelo, što bi pripremila Riha. Kao posledica onoga što se desilo njenom mužu i sinu, Riha je potpuno izgubila interesovanje za život. Takođe je imala problema sa srcem. Izašla bi u kupovinu rano ujutru, a zatim kuvala za mlade kada se vrate kući. U slobodno vreme, odlazila je u sinagogu i molila se za svoje drage, a zatim se vraćala kući. Radost su joj pričinjavale samo retke prilike kada bi joj se javili stari prijatelji i rođaci. Mnogi od njenih prijatelja iz Pariza raštrkali su se po celom svetu. Oni koji su imali sredstva pobegli su u Ameriku, neki su se vratili u Tursku, a ostali su uradili kako su morali i preselili se u razne gradove na jugu Francuske. Istina je da Riha nije imala prijatelja u Lionu, ali monotonija njenog života dala joj je izvestan mir.
Nije mogla da skine mezuzu nožem pa je u fiokama potražila šrafciger. Kada je Konstanca došla kući u vreme ručka, Rifka se još borila s tim na ulaznim vratima.
„Pobogu, majko! Šta to, zaboga, radiš?"
„Oh! Konstanca. Ne znam kako da ti kažem ... Loše vesti, draga moja. Danas mi je telefonirala Rakela iz Marselja."
„Koja Rakela?"
„Koliko ima Rakela, Konstanca? Rozina majka."
„Zašto je zvala?"
„Draga moja Konstanca, hoćemo li ikada naći mir na ovoj zemlji?"
„Šta se desilo? Reci mi, majko."
„Prokleti saradnici ... Policija je odvela Rozu i njeno dete u policijsku stanicu."
„Bože moj!"
Pošto je jecala, Rihi je trebalo mnogo vremena da ispriča Konstanci šta se tačno
desilo.
„Dakle, drugim rečima, turski konzul je uspeo da ih spase, zar ne?"
„Tako je. Rakela je mislila da treba dame obavesti da i mi budemo oprezni."
„Zar nemaš turski pasoš, majko? Kako sve čuvaš, kladim se da ga još imaš. Zašto ne proveriš?"
„Zar se ne sećaš kako smo otišli iz Pariza, draga moja? Nisam mogla da ponesem ni pošten par cipela, a kamoli tu kutiju u kojoj sam čuvala taj pohabani stari pasoš."
Konstanca je primetila da se njena majka i dalje muči sa šrafcigerom. „Prestani, majko, povredićeš se. To može da uradi Marsel kada se večeras vrati kući."
„Pretpostavljam da to mogu prikucati na vrh vrata moje spavaće sobe", rekla je Rifka brišući nos.
„Možeš ga staviti gde god želiš", odgovorila je Konstanca sležući ramenima, „dok god se držiš podalje od sinagoge. Preklinjem te, majko, ovo je ozbiljno. Daj mi broj telefona tetke Rakele da je mogu pozvati. Kladim se da su prestravljeni."
„A ipak su bez sumnje imali sreće", rekla je Riha. „Ušli su jednog dana, a izašl drugog."
Nažalost, Riha nije bila tako srećna te je i sama uskoro bila uhvaćena u mrežu. Iako je obećala Konstanci da neće odlaziti u sinagogu, jednog dana nije mogla da odoli odlasku na molitvu. Kako je zakoračila u sinagogu, Gestapo ju je opkolio zajedno s drugim Jevrejima koji su bili tamo. Očajno se borila i snažno protestovala, insistirajući na tome da je Turkinja. Niko je nije slušao. Ugurali su je u policijski auto i odvezli u policijsku stanicu, a odatle u autobus do železničke stanice i zatim u Pariz. Voz je bio potpuno napunjen. Kada su stigli u parisku policijsku stanicu, postrojili su nju i mnoge druge uza zid pre nego što će ih poslati u Dransi. Nemački oficir ju je prozvao po imenu: „Rifka Mitrani, iskorači napred."
Riha je pomislila da će je streljati. Makar je mogla da se pridruži svom mužu i sinu
... Zakoračila je napred i sledila čoveka koji joj je rekao da ide do kraja hodnika.
Tamo je bio jedan mladić koji je sedeo u malenoj sobi i pričao s policajcima. Tražio je da Riha potpiše neka dokumenta pre nego što ju je odveo u svoj sitroen. Tamo su na zadnjem sedištu već sedela dva čoveka.
„Gde me to vodite, mesje?" pitala je.
„Gde vi želite da idete, madam?"
„Kod moje kćerke."
„Ionako vas tamo vodim."
„U Lion?"
„Ne, madam. U turski konzulat, gde vas čeka vaš zet."

Kada je Riha saznala da je zapravo spasena, zagrlila je i poljubila čoveka koji je vozio
auto. Bilo ju je malo stid što to radi, ne zato što je gnjavila mladića svojim poljupcima, već zato što je osećala toliku sreću što je spasena smrti. Zbog toga se osećala dosta posramljeno pred svojim sinom i mužem. Stresla se pri pomisli na to da se suočila sa smrću tako hrabro. Interesantno je to, pomislila je, što se čovek ne plaši smrti iz daljine, ali kada ti zuri pravo u lice, postaje nemilosrdni neprijatelj koga očajnički želiš da izbegneš.
Kada su se vratili u Lion, Rihu je čekalo još jedno iznenađenje. Njena kćerka i zet su objavili da za nekoliko nedelja nameravaju da pređu preko planina u Španiju. Sačekaće zalazak sunca i zatim preći preko puteljaka skriveni tamom. Već su se pripremali da svoj plan sprovedu u delo.
„Čujte, deco, ne mogu se verati preko Pirineja u mojim godinama. Sigurno bih doživela infarkt i umrla na tom putu”, rekla im je.
„Ali majko, umrećeš i ako ostaneš ovde. Nacisti nas neće ostaviti na miru. Barem daj sebi šansu", njena kćerka je bila uporna.
„Konstanca, obećavam ti da neću zakoračiti preko ovog praga. Molim te, odustani od tog plana."
„Majko, u redu je da ti kažeš da nećeš da ideš, ali šta je s nama?"
„Šta je s vama? Sigurno niste u takvoj opasnosti kao ja, zar ne?"
„A kako to?!"
„Ali zašto? Niko ne bi znao da ste Jevreji. Čak nemate ni jevrejski akcenat."
„Majko, vreme je da saznaš ... Marsel već neko vreme radi za Otpor. Neki od onih koji su radili u njegovom odredu već su uhapšeni. Nemoguće je da ovde budemo bezbedni. Moramo da napustimo Francusku što pre možemo."
Rifka je prestrašeno slušala.
Marsel je hteo da pređe u Španiju što je pre moguće, ali njegova tašta odbila je da se vrati u zemlju koja je njenim sunarodnicima uzrokovala neopisiv bol i odjurila ih.
„Sve se to desilo pre više vekova. Koja je svrha insistirati na tome?" usprotivio se Marsel.
„Vi možete da idete. Ja ću ostati ovde. Na kraju krajeva, koja je razlika u tome da li ću završiti u rukama Nemaca ili Španaca? Kao da to nije dovoljno, očekujete da se verem po planinama kao koza. U mojim godinama i s mojim srcem ... Zašto? Da završim ponižena? Nikad!"
„Majko, smešna si. Zar se tako ponaša zbog nečega što se desilo u XV veku? Zar ne shvataš da ugrožavaš i nas? Već sam ti rekla da su uhapsili dva čoveka iz Marselovog odreda u Otporu. Ako su uspeli da ih nateraju da progovore, to će za nas biti kraj. Zar ne shvataš? Za boga miloga, budi razumna i prestani da budeš tako tvrdoglava. Moramo da pobegnemo, i to što pre."
„Onda bolje da krenete."
Konstanca je čvrsto verovala da će se njena majka predomisliti i strpljivo je čekala da kaže „da". Ona i Marsel su bili stalno u pokretu. Boravili su kod prijatelja nekoliko noći, a zatim prelazili kod drugih, stalno menjajući boravište. Ali Riha je imala plan. Pisala je turskom konzulu koji ju je spasao od Gestapa. Pitala je da li bi konzulat mogao da izda pasoše i njenoj kćerki i zetu. Objašnjavala se s njima u pismu. Ako je neophodno, htela je da se odrekne svog u zamenu za njihova dva. Bilo šta, samo da turski konzulat raširi svoja zaštitnička krila nad njenom decom.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:36 am






Hanuma Leman je odvezala satensku traku sa prašnjave ružičaste kutije koju je držala. Izvadila je nekoliko fotografija iz kutije i raširila ih na krevet. Ceo njen život bio je raširen pred njom, uhvaćen na sivim fotografijama zalepljenim na debele smeđe karte. Uzela je nasumično jednu fotografiju. Na njoj je bila ona sa svojom talasastom kosom koja joj je padala preko ramena do grudi, a koju joj je s lica sklanjala velika mašna. Bila je naslonjena na očeva ramena i držala je buket cveća u ruci. Njeno detinjstvo gledalo ju je nevinim, širom otvorenim očima. Otac je ponosno sedeo na rezbarenoj naslonjači. Na drugoj fotografiji, napravljenoj u čuvenom studiju Michailides, kosa joj je bila podignuta u punđu s trakama nevestinskog srebra koje su visile s vrha njene glave do poda. Izgledala je tako nežno u svojoj haljini od čipke; struk joj je bio tako tanak daje izgledala kao daje dašakvetra može oduvati. Na sledećoj fotografiji nosila je istu odeću, ali pored nje stajao je njen muž. Imao je fine uvijene brkove i fes koji mu je dolazio do sredine čela. Izgledao je tako visoko, zgodno i plećato u svojoj uniformi ađutanta.
Hanuma Leman je duboko uzdahnula, spustila slike i ponovo pretražila kutiju. Sledeće fotografije koje je izvadila bile su napravljene u foto studiju Sabah. To su bile fotografije njene dece, za nju najlepših devojčica na svetu. Svake godine bez izuzetka fotografisali su ih na rođendane. Iako su fotografije bile crno-bele, odmah su se mogle videti iskre u Sabihinim očima i sjaj njene plave kose. Bila je kao proleće, sveža i prelepa. Do nje je stajala Selva sa svojim krupnim očima i pletenicama. Iako bi se s nekih fotografija moglo zaključiti da je ona mlađa, na većini je izgledalo kao da ona svoju sestru gleda odozgore.
Šta je beše Sabiha rekla tog dana u studiju? Hanuma Leman se nasmešila setivši se:
„Majko, htela bih da sedim dok se fotografišemo. Selva može da stane pored mene."
„To nije moguće, dušo. Ako bi ti sedela a ona stajala, ne bismo mogli da vas stavimo u isti ram. Mogla bi ona da sedne, a ti da stojiš pored nje", rekao je Enver- beg, vlasnik studija, ne znajući koliko će to uznemiriti Sabihu. Ona je odmah počela da se duri. Otkud joj, zaboga, taj kompleks visine? Bilo je smešno što je devojčica tako lepa kao ona toliko brinula zbog svoje visine. Hanuma Leman je nastavila da traži po fotografijama sve dok nije našla ono što je tražila: poslednju Selvinu fotografiju pre nego što je otišla. Nosila je jednostavan komplet bež boje i kosu upletenu u pletenice, kao i obično. Vitka i elegantna, Selva je sedela za stolom u matičnoj kancelariji na dan svog venčanja, potpisivala se u knjigu venčanih s burmom na prstu. Bez ikakvog drugog nakita, bez malog dijamantskog prstena, bez broša na reveru, bez niske bisera oko vrata, a trebalo je da bude mlada! Hanuma Leman je osetila kako joj se suze slivaju niz obraze. Oh, draga moja Selva, zašto, zašto si to uradila!? Moje tvrdoglavo dete! Šta bih dala da sam te videla u dugom velu s trakama nevestinskog srebra, kao savršenu mladu! Kako bih volela da sam ti dala jedan od porodičnih komada nakita da nosiš na venčanju! Poljubila je kćerkinu fotografiju sa čežnjom i pritisnula je sebi na srce. Bila je sigurna da su tog dana napravljene još tri ili četiri fotografije. Potražila je u kutiji i našla ih. Na jednoj, koju mora da je napravio Madžit, dve sestre su stajale jedna uz drugu, s tim odvratnim Rafom iza njih. Ne bi se moglo znati da je to Rafo jer je hanuma Leman izgrebali njegovo lice čiodom. Na drugoj koju je očigledno napravio Rafo, Madžit je stajao između Selve i Sabihe. Na poslednjoj fotografiji bila je cela grupa s venčanja. Nju mora da je napravio neko od osoblja kod matičara. Kako je teško bilo hanumi Leman da sakrije te fotografije od svog muža. Nije ih stavila u porodični album i posebno se brinula da ih krije na dnu svoje kutije. Kao da bi Fazil Rešat-paša mario da ih pogleda. Kako god, nije htela da rizikuje da on naleti na njih. Mogao bi da ih pokida; to su, na kraju krajeva, bile poslednje fotografije njene drage kćerke, njene visoke vitke kćerke u kompletu bež boje. Čak i ako fotografije izblede, njena voljena kćerka uvek će biti tako živih boja u njenim sećanjima i u njenom srcu.

Kada je čula kako se vrata otvaraju, brzo je sakrila ispod jastuka fotografije koje je držala.
„Nije valjda da opet gledaš te fotografije, bako?" pitala je njena unuka dok je ulazila u sobu.
„Gledam, dušo. Gledam."
„Zar ti se ne smuči da ih stalno gledaš?"
„Ne, nikako. One su sav moj život. One su moja prošlost ..."
„Ti to kažeš, bako, ali ne gledaš ih ti sve. Znam ja koje fotografije gledaš."
„Stvarno, a koje su to?"
„Fotografije moje tetke. Da li ti mnogo nedostaje?"
„Mnogo. Da, mnogo mi nedostaje."
„Zašto nam ona ne dođe u posetu preko leta? Čak i ako radi, mogla bi doći na odmor preko leta, zar ne? Baš bih volela da vidim malog Fazila. Kad bi ga samo mogla doneti kod nas."
„Rat je svuda oko nas, dušo moja. Rat je tamo gde živi tvoja tetka. On jednostavno ne mogu da dođu. Ali sigurna sam da će doći – inšalah, kada se rat završi."
„Da li joj je onda deka oprostio?"
„Kakvo je to pitanje?"
„Ma daj, bako, naravno da znam. Po svemu sudeći, deka je bio vrlo ljut što se ona udala za tog čoveka."
„Ko ti je to rekao? Majka?"
„Ne. Hadžer."
Hanuma Leman se namrštila. Kako posluga može biti bez takta, pomislila je. Ne samo što na sve imaju odgovor već sve slušaju. To su bila vremena kada su bili tako posvećeni, kada su bili skoro članovi porodice. Zaista, to su bili dani.
„Kako je to neumesno od nje! Ima stvari o kojima se ne govori s decom."
„O, bako, nemoj tako da govoriš. Nisam ja dete. Sledećeg meseca punim devet."
„Ne preteruj, dete, napunićeš osam. Toliko žuriš da odrasteš, zar ne? Sačekaj dok stvarno ne odrasteš, a onda će biti obrnuto", odgovorila je hanuma Leman, dajući fotografije svojoj unuki. „Vreme prosto proleti", uzdahnula je. „Već je skoro pet godina prošlo otkako je tvoja teta Selva otišla! Sećaš li je se, Hulja?"
„Sećam se, bako. Čitala mi je bajke uveče i često me je vodila u park Kizilaj. Sećam se kako sam pila mineralnu vodu iz ogromnih čaša. Bako, hoćeš li da mi pokažeš fotografiju na kojoj teta drži buket krasuljka?"
Hanuma Leman je pogledala fotografiju Selve u beloj haljini pripijenoj uz njenu figuru sa slojevima i slojevima svilenih traka u obliku Tatica koje su joj visile oko bokova, fotografiju na kojoj je držala buket krasuljka. Krasuljci su bili Selvino omiljeno cveće. Oni su baš kao Selva, pomislila je hanuma Leman. Možda pomalo divlji, ali sigurno stabilni na zemlji. Setila se kako je polen iz krasuljaka uflekao predivnu haljinu. Na kraju je našla fotografiju i pogledala je, trudeći se da zadrži bujicu suza. Selva je izgledala veoma tužno na fotografiji. Imala je neku vrstu melanholije u pogledu ... „Naravno!" pomislila je hanuma Leman. „Fotografisana je u američkom koledžu na dan kada je diplomirala. Mora da je razmišljala kako joj neće biti lako da nastavi da viđa tog jadnog momka Rafaela!"
„Evo je. Zar nije tvoja teta prelepa?"
Hulja je uzela fotografiju i gledala je neko vreme. Zagledala se u Selvino tužno lice koje je izgledalo kao da je uklesano u kamenu. Zatim je pogledala druge fotografije razbacane po krevetu i videla sliku svoje majke kao tinejdžerke. Njeno ovalno lice uokvirivala je talasasta kosa, dok joj je brada zamišljeno počivala na ruci.
„Izgleda da je moja majka lepša, ali znaš, bako, volela bih da sam tetina kćerka."
„Kako to misliš? Zašto to?"
„Mislim da me je tetka volela više nego majka."
Hanuma Leman se na to zaledila. Na trenutak je ostala bez reči.
„Stvarno, Hulja! Otkud ti to? Da li je moguće da te majka ne voli? Ti si njena jedin kćerka, pobogu."
„Iskreno, bako, mislim da sam joj dosadila. Izgleda da više uopšte ne želi da provodi vreme sa mnom."
„Zar misliš da neko treba da te zabavlja sve vreme? Ti znaš da, zbog posla tvog oca, ona mora svuda da ide s njim. Mora da ide na razne večere i koktele, bilo da joj se ide ili ne, a ne može se zapustiti kada odlazi na te zabave. Tu su i frizer i krojačica
... Samo sačekaj da porasteš ... Inšalah, ako se budeš udala za diplomatu kao što je tvoj otac, shvatićeš o čemu govorim."
„Ja se nikada neću udati za diplomatu, to je sigurno."
„Zašto, dušo? Nemoj mi reći da nisi ponosna na svog oca."
„Jesam ... ali ... ipak je to ... Pa, radije bih se udala za nekog ko će moći da provodi vreme sa mnom."
Na taj Huljin odgovor, hanumi Leman je skočio krvni pritisak. Te reči – te poznate reči – taj stav. Molila se da se takva sudbina ne ponovi.
„Važni ljudi imaju važne poslove, oni nemaju mnogo slobodnog vremena za svoje žene. Samo zaludan čovek ima vremena da sedi kod kuće sa svojom porodicom.
„Ali deka je uvek s nama."
„Tvoj deda je u penziji. On sigurno nije provodio mnogo vremena sa mnom kada smo bili mladi. Jedva da sam mu videla lice."
„Šta to znači 'penzija', bako?"
„Stari ljudi idu u penziju kada ostare. To znači da više ne odlaze na posao. Oni ostaju kod kuće, kao deka."
„Hoće li moj otac provoditi vreme s nama kada bude otišao u pem ... pen ... kako se to već kaže?"
„Treba da prođe mnogo vremena dok se to ne desi, ali tada će svakako biti uvek kod kuće."
„Mislim da je bolje ako ne bude. Kad god je kod kuće, izbije neka svađa."
„Ja nikad nisam čula da se tvoji roditelji svađaju", rekla je hanuma Leman oštrim glasom.
„To je istina, nisu se svađali otkako ste vi ovde. Oh! Bako, zašto ne ostanete zauvek kod nas? Želela bih da nikad ne odete. Kada niste tu, moja majka je uvek bolesna. Stalno se duri i plače."
Oh! Stvarno.. Deca umeju da otkriju istinu18, pomislila je hanuma Leman. Hulja je svojoj baki rekla činjenice koje nije znala. Pokušala je da izvuče više informacija ne odajući utisak da njih dve tračare.
„Da li je mama onda često bolesna?" pitala je mekim glasom. „Sabiha ima hroničn bronhitis; moguće je da joj se zimi pogorša."
„Ne, mislim da nije tako. Uopšte ne kašlje. Provodi mnogo vremena u krevetu nikad me ne pušta u njenu spavaću sobu. A pored toga, uopšte ne ide tako često kod frizera ili koga god."
„Pa ja u to ne mogu da poverujem! Ona uopšte nije bila bolesna otkako smo mi ovde."
„Ja ti to i kažem, bako. Molim te, nemojte nikad da odete. Ako odete, moja mama će se ubiti u svojoj sobi i ja ću ponovo biti sama."
Hanuma Leman je vratila fotografije u kutiju, vezala svilenu vrpcu i gurnula je na dno druge fioke u šifonjeru, ispod veša. Očigledno su se ovde dešavale stvari o kojima ona nije ništa znala. Jedno je bilo sigurno: njena kćerka je bila nesrećna. Možda to čak ni sama nije shvatala. Da nije Madžit u vezi s drugom ženom?
„Hajdemo u susednu sobu, ljubimice moja, hajde da vidimo šta mama radi. Možda će, ako je budemo pitali, hteti da nam odsvira Šopenov Nokturno na klaviru."

Madžit je uzeo šifrovanu poruku od administrativnog radnika, stavio svoje naočari i pročitao je. To je bio odgovor višijevske vlade na dopis turske vlade. U poruci je višijevska vlada insistirala na tome da, što se njih tiče, Jevreji su Jevreji bez obzira na to koje državljanstvo imaju:
'Naša vlada ima čast da informiše tursku ambasadu da su osobe o kojima je reč gosti u Francuskoj, i kao takvi direktno podležu zakonima ove zemlje. Sledeći ovo pravilo, akcije koje sprovodimo prema jevrejskoj rasi uključuju Jevreje i francuskog i svakog drugog državljanstva.'
„Proklete hulje! Zlikovci! Godinama smo ih smatrali apostolima civilizacije nezavisnosti. Čak smo im i zavideli i strašno se mučili pokušavajući da se ugledamo na njih. Samo pomisli da je ovo hrabra francuska nacija koja je stvorila najbolju umetnost, najbolju poeziju, najbolje vino na svetu! Hrabra! Baš hrabra! Nisu bil sposobni da izdrže više od četrdeset šest dana pod nemačkim pritiskom. Odmah su se predali. Sada očekuju da drugi umru za njih da bi spasli svoju kožu. I kao da to nije dovoljno, gledaju nas s visine. Toliko su arogantni da je to neverovatno! Ne zvao se ja Madžit ako im ne natrljam na nos činjenicu da smo se borili, uprkos lošim šansama, i
pobedili u svom ratu za nezavisnost sa samo improvizovanom vojskom. Prokleti saradnici!"
Madžit je bučno odgurnuo svoju stolicu i ustao od stola. Poneo je šifrovanu poruku sa sobom i izašao iz sobe. Dok je koračao niz hodnik ka generalnom sekretaru, sve vreme je u svojoj glavi ponavljao odgovor koji treba da daju na tu poruku. Verovao je da moraju protestovati protiv diskriminatorskih zakona višijevskog režima. Sigurno da nije bilo drugog načina na koji bi časna zemlja mogla odgovoriti. Da bi bili uspešniji u svojim protestima protiv slanja Jevreja u radne logore, možda bi bilo potrebno da postignu saglasnost s drugim zemljama. Koliko bi to otežalo stvari, kad je već imao toliko toga da uradi. Prvo što je morao da uradi bilo je da pripremi odgovor. Verovao je da bi turski Jevreji, pošto ć e biti primorani da odu u radne logore, morali da podnesu zahtev turskim vlastima za svoja dokumenta i da se opiru koliko god budu mogli.
„Madžit-beže! Madžit-beže!" Madžit se okrenuo i video Nihata kako trči hodnikom prema njemu. „Imate li trenutak, molim vas, moram da vam kažem ..."
„Da, da, već znam šta imaš da mi kažeš. Tursko-nemački pregovori samo što nisu počeli. Ministar je tražio da prisustvujem pripremnom sastanku. Biću tamo, al moram najpre da se vidim s generalnim sekretarom. Treba mi oko dvadeset minuta da porazgovaram o našem odgovoru na ovu poruku. Ubrzo ću vam se pridružiti." Madžit je nastavio da hoda niz hodnik.
„Madžit-beže, molim vas, sačekajte ... samo trenutak ..." Madžit se nevoljno zaustavio i okrenuo.
„Madžit-beže, neko vas je zvao, gospodine. Izgleda da je vaš tast doživeo infarkt."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:36 am




Madžit je ušao u tastovu sobu u isto vreme kad i lekar. Fazil Rešat-paša je ležao na leđima na podu pored kreveta. Lice mu je bilo belo kao kreč. Sabiha mu je svojom maramicom brisala graške znoja sa čela. Hanuma Leman, koja je sedela na podu pored svog muža, izgledala je očajno zabrinuto. Dr Fahri je tražio od starca da diše iz boce koju je izvadio iz svoje torbe. Otkopčao mu je košulju i, meređi mu puls, zamolio Madžita da pozove hitnu pomoć. Tražio je i malo kolonjske vode. Sabiha je odmah otišla da donese. Hanuma Leman je, drhtavim rukama, pokušavala da stav jastuk ispod glave svog muža, ali dr Fahri joj je rekao da to ne radi i ona se povukla.
„Treba nam nešto da vas smirimo. Imate li nešto kao nevrol, na primer?" pitao je lekar.
„Ne, ne, ne, nemojte mi ništa davati", usprotivila se hanuma Leman. „Hoću da odem pre njega", dodala je i zaplakala. „Zbog mene je imao taj napad. Ako umre, ja sam kriva."
„Vi ste u šoku", rekao je Madžit i uhvatio je za ramena. „Šta to, zaboga, govorite?
Dođite, hajde da vas podignem na noge i izvedem odavde." Madžit ju je uhvatio ispod ruku i pokušao da je podigne s poda.
„Dobro sam ja, ne treba mi pomoć. Ne sažaljevaj me, Madžite, njega treba sažaljevati", rekla je pokazujući na svog muža. „Ja sam ovo uzrokovala. Zar ne vidiš? Ja sam zaboravila one fotografije ispod jastuka."
„Hajde, majko, smirite se. Kakve fotografije?"
Tek tada, kada je postavio pitanje, primetio je da njegov tast pritiskao neke fotografije na svoje grudi. Kada je pažljivo pokušao da silom otvori Rešat-pašine prste, fotografije su pale na pod. Madžit se sagnuo, uzeo fotografije i tada shvatio da su to fotografije Selve i Rafa koje je on napravio na venčanju.
Madžit je bio zbunjen. „Odakle se ovo stvorilo?" pitao je.
„Volela bih da ih nisam iznela. Kako sam mogla da znam? Za sve sam ja kriva, kažem ti, za sve sam ja kriva!"
Dr Fahri je bio potpuno zbunjen.
„Pre nekoliko godina, moja svastika se udala bez očevog blagoslova. Ovo su fotografije s venčanja napravljene u matičnoj kancelariji", objasnio je Madžit.
„Hanuma Leman, budite spokojni, infarkti se ne mogu izazvati takvim stvarima. Mnogo drugih činilaca je umešano. Nemojte tako kriviti sebe", rekao je dr Fahri, uzaludno pokušavajući da je smiri. Hanuma Leman je nastavila da jeca. Sabiha se vratila s kolonjskom vodom koju je lekar natapkao hanumi Leman na čelo i ruke. Masirao joj je ruke kada se začulo zvono sa ulaznih vrata.
„Zamislite, od svih dana, Hadžer je baš danas uzela slobodan dan", rekla je Sabiha odlazeći da otvori vrata.
„Madžite, sine moj, to mora daje Hulja, ne puštaj je ovde", rekla je hanuma Leman između jecaja.
Bučni koraci i glasovi začuli su se iz hodnika ispred sobe.
Čula se Sabiha kako govori: „Ne idi tamo, lepotice moja ... Stani, zaboga!"
Hulja je odgurnula svoju majku i upala u sobu. Bacila se na dedu koji je ležao na podu i počela da ga grli: „Deko, dragi deko ... Molim te, nemoj da odeš. Šta ću ja bez tebe? Ne bih mogla da podnesem da ostanem bez tebe. Molim te, ne ostavljaj me samu."

Madžit je otišao u bolnicu čvrsto držeći svoju malu kćerku za ruku i pokušavajući da smisli kako da započne temu koja mu je bila na umu.
„Sad, draga moja, deka je mnogo bolje, ali moraš zapamtiti da ne smeš da ga umaraš", upozorio ju je.
„Obećavam da neću, tata."
„Još je veoma osetljiv, tako da ne smeš da skačeš na njega i gnjaviš ga poljupcima.
Moramo biti pažljivi."
„Da, shvatam."
„Znao sam da ćeš razumeti, ti si moja sjajna zvezdica. Mama će ostaviti baku s dekom, pa sam mislio da bih mogao povesti vas dve u Karpič na ručak. Kako ti se to čini?"
„Ne bih, hvala ti, tata."
„Zašto ne?"
„Radije bih ostala s dekom u bolnici. Osim toga, mora da si veoma zauzet na poslu."
„Naravno da jesam, ali zamolio sam mog pomoćnika da me danas zameni. Pomislio sam da je vreme da nas troje budemo malo zajedno."
„Pa, možeš da ručaš s mamom, a ja ću ostati s dekom ... s dekom i bakom."
„Dakle, ne želiš da ručaš s nama?"
„Znaš da nisam videla deku toliko dana. Nedostaje mi."
„Hulja, tog dana – kada je tvoj deda imao infarkt – da li se sećaš šta si rekla?"
„Šta sam rekla?"
„Kada si plakala i grlila ga, rekla si da ćeš se osećati usamljeno ako te on napusti ..."
„Mislila sam da je mrtav. Kada mi je mama otvorila vrata, plakala je i rekla mi da je on vrlo bolestan. Pokušala je da me spreči da uđem u njegovu sobu. Mislila sam da je mrtav."
„Dobro, ali nisam to sad hteo da te pitam. Hteo sam da kažem da, i da je tvoj deda umro, pogrešno je misliti da bi bila sama. Svakako smo tu mama i ja, zar ne?" Hulja nije odgovorila, ali Madžit je osetio napetost u kćerkinoj ruci. „Voleo bih da znam zašto se tako osećaš."
„Ja mnogo volim baku i deku. Oni brinu o meni. I oni mene mnogo vole. Ne želim da umru."
„Neka ih Alah blagoslovi. Inšalah, neka imaju duge živote pred sobom. Ali mama i ja te takođe mnogo volimo. Volimo te zaista mnogo.
Hulja je nastavila da ćuti. Madžit je bio uporan.
„Zar ti to ne znaš, Hulja? Zar ne znaš da te obožavamo? Ti si naša jedina devojčica."
„Znam, tata."
„Zar nisi videla kako je to što si tog dana rekla povredilo tvoju majku? Ne samo što je bila izvan sebe zbog bolesti svog oca već ju je i tvoje ponašanje povredilo."
„Ne verujem da bih je ja mogla povrediti. Ne bi ona brinula zbog mene."
„Šta sad to znači?"
„Pa ... mislila sam ... Hoću da kažem da ona ima previše svojih briga. Ne bi brinula još i zbog mene."
„O čemu onda brine?"
„Brine zbog moje tete koja nije tu, brine zato što ne može da vidi malog Fazila – i takve stvari. Stvarno ne znam tačno, ali znam da ne brine o meni."
„Kako to znaš?"
„Mogu da slušam kad priča."
„S kim na primer?"
„Pa ... na primer s bakom, s raznim prijateljicama, čak i s Hadžer ponekad. Ne prestaje da priča o teta Selvi."
„Zar je to neobično? Naravno da joj nedostaje sestra. To ne znači da joj nije stalo do tebe."
„Ali ona uopšte nema vremena za mene. Baš kao i ti, tata, ni ti nemaš vremena za mene. Uvek si zauzet poslom. Ona uvek brine o nečemu. Isto je i sada kad su baka deka tu. Deka je dobro, zar ne? Vratiće se brzo kući, je l' da?"
Ovoga puta, na Madžita je bio red da zaćuti. Nije znao kada će se njegov tast vratiti kući, ali znao je da će, ako Hitler okupira južnu Francusku, to biti razarajuće za njegovu porodicu. Nemci su sprovodili napade po celoj Evropi, a okupacija Atine i Krita značila je da su na turskom pragu. Kao da to nije bilo dovoljno, sada je još i vlada iz Višija sakupljala turske Jevreje i slala ih u logore. Bio je veoma svestan koliko je to značajno za njegovu porodicu. Od infarkta Rešat-paše, kao da je lančana reakcija izazvana ovim prokletim ratom napadala i srce njegove male kćerke.
„Nisam bio svestan toga koliko smo te zapostavljali", nežno je rekao. Dete nije odgovorilo. Jednostavno je nastavila da hoda pored svog oca.
Madžit je odlučio da neće insistirati na tome da ruča sa svojom kćerkom. Na kraju krajeva, možda bi bilo bolje da ruča nasamo sa Sabihom. To bi mu pružilo mogućnost, kakvu nije imao već dosta vremena, da porazgovara sa svojom ženom u drukčijem ambijentu, daleko od svoje tašte.
Zapravo, otkako se Hulja rodila, nije bilo mnogo prilika za razgovor nasamo. Ako su bili u salonu, uvek je postojala mogućnost da ih prisluškuje služavka ili Huljina dadilja. Bilo je isto tako i nakon što su otpustili dadilju kada je Hulja pošla u školu. Madžit je na trenutak bio zbunjen kada je shvatio da, otkako su se venčali, nije bilo potrebe za razgovorom nasamo. Do vremena kada su Fazil Rešat-paša i hanuma Leman došli da borave kod njih, već su izgubili naviku da koriste salon osim kada su ulazili u kuću. Sabiha bi se povukla u svoju sobu da čita, dok bi on ili sedeo uz radio odlazio u svoju radnu sobu i proučavao dokumenta koja je navikao da donosi kući s posla. Bilo je skoro kao da su zaboravili kako da pričaju jedno s drugim. Madžit se pitao kako će se snaći kasnije na ručku u Karpiču.
Miris sredstva za dezinfekciju ispunio je vazduh dok su se otac i kćerka peli uz dva stepeništa u bolnici. Našli su Sabihu i njenu majku kako sede u hodniku ispred Rešat-
pašine sobe. Jutarnje sunce, koje je sijalo kroz prozor iza Sabihe, napravilo je oreol oko njene plave kose. Hulja je izvukla svoju ruku iz očeve, otrčala do bake i zagrlila je. Sabiha je strpljivo čekala da se ona okrene, ali to se nije desilo. Nije je zagrlila; samo se požalila što mora da čeka ispred sobe.
„Medicinske sestre stavljaju tvom dedi obloge, pa ćeš morati malo da sačekaš", rekla je Sabiha kćerki. Sabiha je bila bleda zbog besanih noći. Madžit ju je poljubio u oba obraza.
„Kako je prošlo noćas?"
„Dobro", rekla je Sabiha.
„Pa, večeras ćeš moći dobro da se naspavaš."
„Ne mogu da prestanem da brinem kada nisam pored njega. Noćas ni oka nisam sklopila", rekla je hanuma Leman.
„Tako sam i mislio. Već ste bili ustali pre nego što smo se Hulja i ja probudili."
„Zar ona danas ne treba da ide u školu?" rekla je Sabiha, gledajući na svoj ručni sat.
„Nije još ni pauza za ručak. Nemoj mi reći da je izostala iz škole."
„Nisam je danas poslao u školu. Oboje smo uzeli slobodan dan. Ona će svom dek praviti društvo, a ti ćeš, draga moja, ići sa mnom na fini ručak u Karpič."
„Mora da se šališ", rekla je Sabiha. „Zar očekuješ da uživam u ručku dok se mo otac ovde bori za život?"
„Hajde da najpre sačekamo da vidimo kako se oseća. Osim toga, tvoja majka je uz njega, a nas dvoje treba da razgovaramo o nekim stvarima."
„O kakvim stvarima?"
Madžit ju je uhvatio za ruku i pokušao daje odvuče od radoznalih očiju svoje tašte prema kraju hodnika.
„Treba da pričamo o Hulji, Sabiha. Čini mi se da je u depresiji."
„Madžite, tek joj je sedam godina!"
„Osam ..."
„Svejedno, nije u godinama kada se pati od depresije."
„Možda je tako, ali to se dete ne može smatrati srećnim."
„Nije jedina, Madžite."
„Sabiha, ne možemo srediti stvari ako ne razgovaramo. Zar ne razumeš?"
„Dakle, misliš da možemo sve da sredimo za ručkom u Karpiču, je li tako?" Samo što je Madžit zaustio da odgovori, Hulja je dotrčala do njih.
„Sada je u redu, deka je spreman. Čeka vas." Zatim je otrčala nazad u sobu svog dede. Madžit i Sabiha su je sledili, hodajući rame uz rame.
Fazil Rešat-paša je ležao na leđima u krevetu, naslonjen na hrpu jastuka. Bio je neobrijan i izgledao je iscrpljeno. Nasmešio se svom zetu.
„Izgledate vrlo dobro”, rekao je Madžit trudeći se da prikrije svoja prava osećanja.
Starac je odmahnuo rukom, kao da kaže: ne trudi se da lažeš.
„Dobro je, hvala bogu. Izgleda da smo prošli najgore, ostalo je na njemu", rekla je hanuma Leman. „Mora da prestane da puši i čak da ostavi rakiju koju ste uveče pili zajedno."
„Možeš li to da veruješ?" drhtavo je pitao starac.
Baš kad je hteo da odgovori, Madžit se zaustavio. Primetio je na noćnom stočiću jednu od fotografija koje su, po rečima hanume Leman, uzrokovale infarkt. Bila je uspravljena uz bokal s vodom. To nije bila jedna od fotografija koje je napravio Madžit, već ona fotografija Selve kako se potpisuje u knjigu venčanih koju je napravio fotograf u matičnoj kancelariji. Madžit je progutao knedlu i začuđeno pogledao svoju ženu. Sabiha je skrenula pogled, zatim i Madžit, praveći se da nisu videli fotografiju.
„Pa, ako nam lekari ne dozvoljavaju da pijemo rakiju, onda ćemo jednostavno morati da se zadovoljimo pivom, zar ne?" rekao je šaleći se.
„Madžite, kada bi trebalo da dođem kući?" pitao je starac. „Ove žene mi ne govore istinu. Zapravo, mislio sam da bismo odavde mogli otići pravo u Istanbul. Ne bih voleo da vam više budem na teretu."
Hulja je uzela dedinu ruku i poljubila je.
„Neću da čujem za to", iskreno je rekao Madžit. „Naša kuća je i vaša kuća. Vaš boravak kod nas sigurno nije teret, to je zadovoljstvo."
„Sigurna sam da otac ne misli tako zaista, samo je skroman", rekla je Sabiha. „U svakom slučaju, dr Fahri je dao stroga uputstva da mora da se odmara najmanje mesec dana."
„Možete svi otići zajedno u Istanbul kada se škola ..." Madžit nije uspeo da završ rečenicu. Bolnički portir u beloj uniformi pogledao je sve i zatim se obratio Madžitu.
„Vi mora da ste Madžit-beg."
„Tako je."
„Imamo telefonski poziv za vas u kancelariji."
„Pitam se šta se desilo", rekao je Madžit dok je užurbano sledio portira iz sobe i niz stepenice.
Čim je Madžit izašao iz sobe, Sabiha se okrenula ka Hulji.
„Da li si barem danas tražila dozvolu za slobodan dan?"
„Tata je pozvao razrednog starešinu."
„Šta je rekao?"
„Rekao je da deka hoće da me vidi ovog jutra i pitao za dozvolu."
„Ti, naravno, znaš da nije u redu ovako izostajati sa časova, zar ne, Hulja? Mogla si da posetiš dedu posle škole. Možda bi mogla da odeš makar na poslepodnevne časove."
Hulja je odmah počela da se duri i slegnula je ramenima.
„Pitam se šta se dešava", zapitala je hanuma Leman.
„Verovatno ministarstvo. Čovek bi pomislio da on sam upravlja Turskom. Nemamo ni trenutak mira, ni danju ni noću. Volela bih da znam šta bi radili kad bi jednog dana dobio premeštaj u inostranstvu. Verovatno bi ga vratili nazad u trenucima krize, ne sumnjam u to ..." Madžit se pojavio na vratima izgledajući veoma zabrinuto.
„Šta je bilo?" pitao je Fazil Rešat-paša svojim slabim glasom.
„Moram da se vratim u ministarstvo, izgleda da ima nekih novih događaja."
„Šta nije u redu? Šta se desilo?"
„Saznaću sve detalje kada se vratim. Ispričaću vam večeras kada vam budem došao u posetu", obećao je svom tastu i zatim klimnuo ženi da izađe s njim.
„Mislila sam da idemo u Karpič da sredimo naše probleme", rekla je podsmevajući se.
„Sabiha, nisam hteo ovo da kažem pred tvojim ocem. Nisam hteo da ga uznemirim, ali situacija je veoma ozbiljna. Hitler je jutros okupirao ostatak Francuske."


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:37 am





Selva je već neko vreme osmatrala put napolju, skrivena iza mrežastih zavesa. Zatim je pozvala svog muža.
„Hajde, Rafo, čisto je. Sada možeš otrčati preko puta. Ne gubi vreme!"
Rafo je spustio poljubac na ženin potiljak i otišao do vrata. „Previše brineš, Selva Danas se ništa neće desiti. Samo čekaj i videćeš", rekao je tešeći je pre nego što je zatvorio vrata za sobom. Selva je osluškivala sve dok zvuk njegovih koraka niz stepenice nije utihnuo.
Rafo je napustio četvrt, otišao do ivičnjaka i sačekao da policajac koji je stajao na raskrsnici niz put zaustavi saobraćaj. Selva je ispustila uzdah olakšanja nakon što je videla Rafa kako užurbano prelazi ulicu, ulazi u apoteku i zatvara vrata. Sklonila je zavese u stranu, otvorila prozor i udahnula hladan vlažni vazduh. Ovog jutra neće izvesti Fazila u park; crni oblaci bili su siguran predznak kiše.
Kad bi samo ti crni oblaci ostali na nebu ... Ali otkako se okupacija proširila na jug, bilo je kao da su napadali njen dom i celo njeno biće. Prestala je da daje časove svojim učenicima iako je podučavanje bilo kao zrak sunca u njenom monotonom, usamljenom životu. Niko nije od nje očekivao da prestane s podučavanjem, ali od početka napada 11. novembra, preuzela je novu ulogu: da zaštiti svog muža koliko god je mogla, muža koga je ubedila da pobegne u Francusku i, čineći to nenamerno, bacila ga u lavlju jazbinu.
Rafo je, kao i drugi Jevreji, pažljivo proveravao pre nego što bi izašao napolje. Rizikovanje izlaska dok su esesovci patrolirali tražilo je nevolju. Hvala bogu, Rafovo radno mesto bilo je odmah preko puta. Misija koju je Selva sebi odredila počinjala je nakon što bi njen muž ušao u apoteku. Osim vremena koje je provodila brinući se o
Fazilu, ostatak dana bi provodila sedeći na visokoj stolici ispred prozora i gledajući na ulicu. Onog momenta kada bi začula buku Gestapovih motocikala, ili videla naciste kako patroliraju ulicama, pozvala bi apoteku da kaže Rafu da se skloni i sakrije u skladište.
„I ja mogu da čujem buku, draga", Rafo joj je uporno govorio. „Uveravam te da odmah preduzimam mere, ali ako budeš nastavila ovako, poludećeš."
„Ali šta ako se jednog dana oni ušunjaju a da ti ne primetiš?"
„Moramo dozvoliti da naši život teku svojim prirodnim tokom. Na kraju krajeva, postoji nešto kao kismet19. Ja možda nisam musliman kao ti, ali svakako verujem u sudbinu više od tebe."
„A ako te budu odveli, Rafo ..."
„Neće. Zahvaljujući tebi, konačno imamo naše turske pasoše."
„Da su ti pasoši dovoljni da nas zaštite, ne bi nas Tarik-beg zvao svakog dana iz Pariza da proveri da li smo dobro."
„Pobogu, dušo, prestani da brineš. Seti se kako je konzul uspeo da izvuče Rozu iz njihovih ruku."
„Ali zar se ne sećaš šta je rekao? 'To je kao ruski rulet', rekao je. 'Imao sam sreće, uspeo sam ovoga puta, ali možda neću više imati toliko sreće'"
„Ako je uspeo da spase jednog od nas, verovatno će uspeti da nas spase sve." Iz nekog nepoznatog razloga, Selva nije mogla da razmišlja kao Rafo.
Svake noći vraćao joj se ružan san kako je zajedno sa svojom porodicom ugurana u vagone prepune ljudi koji vrište, i kako ih odvode. Skočila bi iz kreveta i počela da šeta po stanu. Selva je sada zažalila što je svog sina prijavila kao Alfandarija. Tarik je takođe bio ljut na nju što je ugrozila život njihovog sina, ali Selva nije mogla da proguta svoj ponos i prizna da je otada promenila mišljenje. Bože, bilo joj je žao što je ličila na svog oca po tom nepotrebnom ponosu. Prokleti ponos! Naravno da nije odobravala taj svoj karakter, ali jednostavno nije mogla ništa protiv toga. Bilo je kao da je u njoj postojao neko ko joj je govorio šta da radi.
Selva je odlučila da svoje stražarske dužnosti odvede još jedan korak napred. Prozor na uglu njihovog stana bio je na odličnom mestu, jer se s njega moglo videti kada se esesovci približavaju. Mogla je da ih vidi na glavnom putu pre nego što skrenu u njihovu ulicu. Telefonirala je majkama svojih bivših učenika i, nakon što bi im se predstavila, ponudila im je da ih obavesti o svakoj opasnosti koja se bliži. Susedima je smetala ta radoznala Turkinja koju su jedva poznavali. Rafo ju je takođe korio zbog njenog nametljivog ponašanja. Iznenađeno je ustuknula, jer je izgledalo da niko ne razume njenu ljubaznost.
Selva je hranila Fazila pireom od jabuka kada se začulo kucanje na vratima. Imalo je još jedan sat do Rafove pauze za ručak, a pošto nije imala učenika, pitala se ko bi to
mogao da bude. Pre nego što je otvorila vrata, pitala je ko je to. Odgovorio joj je ženski glas: „Madam Alfandari, ja živim u ovom kraju. Zovem se Afnaim, Kamila Afnaim."
Selva je odmah otvorila vrata i ugledala uredno obučenu ženu od nekih četrdeset pet godina.
„Da li ste hteli da razgovarate sa mnom, madam Afnaim?"
„Da, madam."
„Da niste i vi slučajno iz Istanbula?"
„Ne.
„Možda iz nekog drugog dela Turske?"
„Moja porodica je iz Libana. Nikada nismo bili u Turskoj."
„O, u tom slučaju, verovatno ste došli da se raspitate o časovima. Žao mi je, ali više ne držim časove."
„Samo sam došla da porazgovaram s vama."
Selva je bila iznenađena. Žena koja je tu stajala nije čak bila ni njena generacija.
„O čemu, ako smem da pitam?"
„Nije baš zgodno da pričamo na ulazu ..."
„Izvinite, molim vas. Izvolite unutra."
Selva je uzela ženin kaput i odvela je iz hodnika u dnevnu sobu. Fazil je sedeo u svojoj stolici za bebe i pokušavao da jede pire, prosipajući ga svuda okolo.
„Kako slatko dete", rekla je žena.
„Molim vas, zašto ne sednete?" rekla je Selva.
„Madam Alfandari, vi mene ne poznajete, ali ja znam dosta o vama. Znam na primer da vaš suprug radi u apoteci preko puta, da ste držali privatne časove kod kuće i da ste pre dve nedelje ljubazno pozvali Leinu majku ponudivši da ih informišete o tome šta se dešava napolju. Kao što rekoh, i ja živim u ovom kraju."
„U ovoj ulici?"
„Ne, dve ulice odavde."
Selva je videla kako žena gleda u visoku stolicu pored prozora. „Da, to je moja osmatračnica", rekla je klimnuvši u tom pravcu. „Mogu da vidim sve što se dešava od raskrsnice do naše ulice i dalje. Sve mi je kao na dlanu kada tamo sedim. Htela sam da pomognem nekim porodicama iz ove ulice, ali, nažalost, niko od njih nije hteo da čuje za to."
„Ne bi trebalo da im zamerite; svi smo tako preplašeni u poslednje vreme."
„Da, zaista, nisam im zamerila. Ja, jednostavno, svakako moram da pazim zbog svog muža."
Žena nije odgovorila i Selva je nastavila: „Da li to ima neke veze sa onim o čemu ste hteli da pričate sa mnom?"
„Ne, madam. Istina je da sam htela da vas zamolim za uslugu, ali ne tu."
„Kako vam onda mogu pomoći?"
„Vi ste Turkinja, zar ne?"
„Da.
„Po svemu sudeći, turski konzulat mnogo pomaže Jevrejina."
„Obnavljaju državljanstva onima koji su turskog porekla."
„Zar ne bi mogli da to učine i za one koji nisu turskog porekla?"
„Oprostite mi, kako bi to bilo moguće? Zaista ne mislim tako."
„Zapravo pričam o sebi i svom mužu. Zato što imam dvoje divne male dece ..." Ženin glas je drhtao. „Toliko se bojim za njih. Ja sam insistirala da dođemo ovde, znate. Ubedila sam muža da zatvori posao kod kuće i dovukla sam svoju porodicu ovamo." Žena je prestala da govori i neko vreme je rukama držala glavu. Selva je potreseno čekala. „Kada mi je Leina majka rekla za vaš telefonski poziv, shvatila sam da mora da ste osoba koja hoće da pomogne. Lea vas ionako obožava."
„Lea je veoma talentovano dete, sigurna sam da će na kraju postati veoma uspešna pijanistkinja."
„U slučaju da ne završi u radnom logoru." Selva je tužno spustila glavu.
„Ako slučajno poznajete nekoga u konzulatu, madam. Možda ako, hoću da kažem
..." rekla je žena oklevajući.
„Zapravo poznajem konzula."
„Da li biste možda mogli da razgovarate s njim o mojoj deci?"
„Iskreno, ne verujem da bi razgovor s njim mogao doneti išta dobro."
„Možda bismo mogle da odemo zajedno. Vi biste me predstavili i ja bih sama pričala s njim."
„Da li biste hteli kafe?" pitala je Selva ne znajući šta da kaže. Žena je izgledala iznenađeno.
„Izvinite. U mojoj zemlji je uobičajeno da se gost ponudi čajem kafom."
„U pravu ste, imamo isti običaj. Hvala vam, želela bih kafu, crnu, molim vas. Mogu li vas ponuditi cigaretom?"
„Hvala vam, ne pušim. Prestala sam kada sam bila trudna i nisam ponovo počela."
Fazil je ispustio kašiku i Selva je požurila da je podigne. Uzela ga je iz stolice odnela ga u kuhinju dok je spremala kafu.
„Bolje da pripazim na ulicu dok vi pravite kafu", rekla je žena sedajući na stolicu.
„Moram vam reći da odavde baš imate dobar pregled raskrsnice", dodala je.
Malo kasnije, Selva se vratila s dve šolje kafe na poslužavniku i Fazilom koji joj se držao za suknju.
„Zašto ste, zaboga, ostavili tu svoju prelepu zemlju da biste došli ovde?" pitala je
žena. „Nije da sam sama videla Istanbul, naravno, ali oni koji jesu ne prestaju da pričaju o tome."
„Ni Rafaelova ni moja porodica nisu odobrile naš brak. Ja sam muslimanka, znate." Selva je videla kako žena iznenađeno podiže obrve. „Radije nego da živimo u istom gradu gde i naši roditelji koji nam nisu dali blagoslov, mislili smo da bi bilo bolje da živimo u drugoj zemlji."
„Dakle, vi ste muslimanka. Ne bih nikada ni pomislila."
Selva je stavila šolju s kafom na mali sto istovremeno rekavši: „A zašto? Zar se muslimanka i Jevrej ne mogu voleti?"
„Izvinite, nisam to mislila ..."
„Zašto ne sednete ovde? Ja bih sada sela na svoju stolicu", predložila je Selva.
„Ne mogu da verujem da ovako čuvate stražu po ceo dan", rekla je žena odlazeći prema kauču.
„Ne baš po ceo dan", rekla je Selva, „ali kada završim kućne poslove, sednem ovde i slušam radio, pletem ili čitam novine. U isto vreme uspevam da pratim šta se tamo dešava."
„Ali čujte, madam", rekla je žena, zastavši, „ako ste Turkinja muslimanka, onda to znači da vaša reč ima veći značaj u konzulatu ..."
„Verujte mi, što se tiče našeg konzulata, ako ste turski državljanin, nije važno koje ste religije”, rekla je Selva s ponosom u glasu. Iz ljubaznosti, žena nije htela da pita zašto; u tom slučaju, ona i njena porodica imaju problem. Selva je srknula kafu i bacila pogled na ulicu.
„Ne mogu vam ništa obećati, ali voljna sam da odem u konzulat i u vaše ime pitam ima li nekih mogućnosti", rekla je Selva.
„Oh madam, madam Alfandari, ne znam kako da vam zahvalim."
„Molim vas, nemojte mi zahvaljivati, jer se, iskreno, uopšte ne nadam." Žena je izvadila fotografiju iz torbe i dala je Selvi.
„Molim vas, zadržite ovu fotografiju. Možda biste mogli da je pokažete konzulu.
Možda bi mu smekšalo srce ako bi samo video pametna lica moje dece."
„Sigurna sam, madam, da fotografija neće napraviti nikakvu razliku. Ako je konzul u mogućnosti da pomogne, pomoći će, ali morate se složiti da on ne može zloupotrebiti svoju poziciju ni na koji način ..."
„Možda ako biste rekli da su vam moja deca bliski prijatelji, čak pitali da li postoji cena za tako nešto ... Sigurna sam da mora postojati neka cena."
Selvino lice se smračilo. Istresla je svoj bes na Fazilu, koji je prenosio sve svoje igračke iz spavaće sobe u dnevnu.
„Da si to odmah vratio gde mu je mesto!" viknula je na svog sina. Ustala je i uzela polupraznu šolju s malog stola pored žene. „Pa, drago mi je što smo se upoznale.
Sada imam posla."
Bilo je očigledno da žena nije očekivala takvu reakciju.
„Žao mi je ako sam vas uvredila, madam", rekla je žena drhteći.
„Nisam uvređena."
„Mogu li vas možda ponovo potražiti, recimo za nedelju dana?"
„Ne, molim vas, nemojte ponovo dolaziti."
„Mogu li vas pozvati telefonom?"
„Ne, nemojte."
„Vidim da sam vas uvredila, ali verujte da mi to nije bila namera. Toliko sam očajna, molim vas, oprostite mi."
„Uopšte nisam uvređena."
„Ipak, bolje da vam ostavim svoj broj telefona za slučaj da se predomislite."
Izvadila je olovku iz svoje torbe i napisala broj na poleđini dečje fotografije. Selva je stajala pored nje i čekala. Žena je konačno ustala i krenula ka vratima. Fazil je pratio svoju majku i stajao kraj vrata. Žena ga je pomazila po glavi.
„I vi ste majka", rekla je skoro u suzama, „verujem u vas samo zbog toga ... samo zato što ste majka."
Selva je zatvorila vrata za njom, uzela Fazila i, vraćajući se nazad u dnevnu sobu, promrmljala kroz zube: „Kakva drska žena!" Spustila je Fazila da bi uzela svoju nepopijenu kafu i bacila pogled kroz prozor. Na raskrsnici je bio metež. Kada je otvorila prozor, začula je pucnjeve. Gestapovci na motorima okupljali su se na uglu. Videla je ljude kako trče tamo-amo na raskrsnici. Selva se naslonila na prozor i pozvala: „Madam ... madam ... madam Afnaim."
Žena samo što je izašla iz zgrade. Kada je čula Selvu kako je doziva, pogledala je gore.
„Vratite se", pozvala je Selva, „odmah se vratite gore." Požurila je do telefona čak i ne zatvorivši prozor. Pozvala je Rafa.
„Rafo? Rafo, jesi li to ti? Odmah se sakrij. Za boga miloga, odmah se sakrij. Da se nisi usudio da izađeš iz skladišta dok te ne pozovem ponovo."
Spustila je slušalicu i otišla da otvori vrata ženi koju je odjurila iz stana samo dva minuta ranije.
„To je neverovatno, stvorili su se niotkuda. Maltretiraju ljude na raskrsnici. Bolje da sačekate dok se ne raščisti."
Žena se tresla ispred vrata. „Neka vas bog blagoslovi, prijateljice moja", rekla je prilazeći prozoru i ne skinuvši kaput. „Previše Jevreja živi u ovom kraju. Zato nemamo ni trenutak mira. Nažalost, i oni koji nisu Jevreji moraju da se nose sa ovakvim stvarima sve vreme."
Selva i Kamila su se gurale da stanu u mali prostor do prozora na uglu. Fazil je
počeo da plače jer je želeo da se popne mami u krilo. Ona ga je prekorila.
„Prestani! Sada nije vreme za plakanje. Odmah prestani, čuješ li me?"
Kada je Fazil čuo od spolja prodirući zvuk sirena, uplašio se i prestao da plače.
Selva je klekla pored svog sina. „Hajde, dušo, zašto ne odeš u spavaću sobu da se igraš sa svojim crvenim kamionom", rekla je pokušavajući da ga nagovori.
„Madam Alfandari, pogledajte šta rade! Bože moj! Ne, ne, to je stvarno previše!"
Selva je ustala i pokušala da pogleda napolje preko ženinog ramena. Dva nemačka vojnika čvrsto su držala mladića koji je vrištao iz sveg glasa, dok mu je treći Nemac snažno svukao pantalone. Poslednjom eksplozijom energije mladić se borio da ih spreči da mu skinu i donji veš, ali bez uspeha. Selva je automatski čvrsto zatvorila oči. Kada ih je otvorila, već su odvlačili mladića i gurali ga u vojno vozilo koje je tamo stajalo.
„Pogledaj tamo, s leve strane, postrojili su sve muškarce. Jesi li videla? Ponovo će to uraditi!"
Selva je zamenila mesta sa ženom i malo se nagla kroz prozor. Bila je u pravu. Silom su svlačili muškarce i proveravali ih. Videla je dečkića kako trči niz ulicu, usput se krije u ulaze i nastavlja da trči dalje.
„Imate li možda dvogled?" pitala je žena.
„Šta će vam to, zaboga?"
„Odavde ne mogu da razaznam postrojene ljude. Možda bih mogla pomoću dvogleda. Volela bih da znam ako tamo među njima ima mojih prijatelja."
„Nemam dvogled", rekla je Selva. „Madam Afnaim – vaše prezime je Afnaim, za ne? Molim vas, sklonite se od prozora. Šta biste imali od toga i ako biste znali neke od njih?" Zatvorila je prozor i navukla zavesu. Žena je nastavila da gleda na ulicu kroz mrežastu zavesu.
„Pogledajte! Pogledajte, odvode još jednog; silom ga odvlače. Bože moj! Pantalone mu, jadniku, vise oko članaka!"
Selva je nežno stavila ruku na ženina ramena. „Dođite, madam, nemojte da gledate te brutalnosti. Dajte mi svoj kaput i sedite ovde."
„Molim vas, zovite me Kamila."
„Kamila, da vam podgrejem kafu koju malopre niste popili."
„Madam Alfandari ..."
„Molim vas, zovite me Selva."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:37 am




„Selva, zar ne mislite da bi trebalo da uradimo ono o čemu ste već razmišljali? Iako su odbili vašu ponudu, mislim da bi trebalo da pozovemo ljude iz vaše ulice i da ih upozorimo. Zatim ću ja pozvati ljude iz moje ulice i upozoriti ih da ne izlaze iz kuće."
„Odlična ideja! Vi počnite da zovete svoje prijatelje dok ja potražim moje telefonske brojeve."
Dok je Selva u spavaćoj sobi tražila svoju svesku s brojevima, Kamila je već pozvala prvi broj.
„Menahime, ovde Kamila. Gestapovci su na raskrsnici i silom proveravaju cirkumizaciju kod muškaraca. Pozovi školu i reci im da ni slučajno ne smeju pustiti dečake kući. Upozori i Razonove i reci im da upozore svoje susede, svi treba da zovu jedni druge. Ja ću pozvati Markusovu porodicu ..."

Dr Sahir Erhan je pokušavao da se seti gde je upoznao lepog muškarca koji je insistirao na sastanku za vreme ručka. Kada nije mogao da se seti, ponovo je pogledao vizitkartu u svojoj ruci.

MADŽIT DEVRES
Ministarstvo spoljnih poslova Političko odeljenje
Direktor

„Žao mi je", rekao je, „vaše lice mi je tako poznato, ali ne mogu da se setim gde smo se upoznali. Ankara nije veliki grad. Mora da su nam se putevi negde ukrstili."
„Zapravo, imate odlično pamćenje. Igrali smo bridž kod dr Dželala pre dve godine otprilike ..."
„Zaista!"
„Ali nismo sedeli za istim stolom."
„U tom slučaju, moje sećanje je daleko od odličnog. To je grozno. Ne znam kako sam mogao da zaboravim."
„Ni ja se vas verovatno ne bih setio da me dr Dželal nije podsetio na taj letnj vikend kada smo igrali bridž. Da vam pravo kažem, nisam mogao da vas se setim iz njegovog opisa, ali prepoznao sam vas čim sam ušao."
„Dakle, i vi igrate bridž. Pretpostavljam da igrate dobro čim ste zaradili mesto u kući dr Dželala."
„Siguran sam da bih i bolje igrao da imam prilike da igram više. Nažalost, veoma smo zauzeti na poslu u poslednje vreme. Vezan sam za svoj radni sto."
Konačno je dr Sahir odlučio da prekine s ljubaznostima i prione na posao.
„Dakle, kako mogu da vam pomognem?" pitao je predajući Madžitu dokument koji
je uzeo iz svoje fioke. „Pre svega, cenio bih ako biste mi popunili ovo. Očigledno, potrebni su mi neki podaci."
Madžit je odbio dokument. „Radije ne bih, doktore. Vidite, nisam ovde zbog sebe."
„O!"
„Nisam hteo da kažem vašoj sekretarici. Moja žena ima zakazano kod vas za sutra, pa sam odlučio da dođem na uvodni razgovor s vama pre toga."
Dr Sahir je bio začuđen. Da nije ovo možda ljubomorni muž? „Da li ste vi osoba koja ne veruje u psihološki tretman?"
„Nikako! Potpuno suprotno, zapravo. Ne možete da zamislite kroz šta sam prošao da bih ubedio svoju ženu da dođe kod psihijatra. Dr Dželal je i naš porodični lekar i prijatelj, on vas je preporučio, a ja sam ubedio Sabihu da dođe kod vas."
„Shvatam, a o čemu ste hteli da pričate sa mnom?"
„Sabiha, moja žena, doći će kod vas sutra posle podne u tri sata. Verujem da već neko vreme prolazi kroz krizu. Noću ne može da spava, sigurno je nesrećna, stalno je na ivici i sve se više i više povlači u sebe. Nema ničega u našim životima što bi uzrokovalo da se ona tako oseća. Istina je da, zbog sadašnjih okolnosti na poslu, nisam u mogućnosti da joj posvetim mnogo vremena. Kao posledica toga, izgleda da smo se malo udaljili. Ali ipak ne toliko da bi to uzrokovalo krizu."
„Vi ste svakako svesni toga da postoji mnogo nezamislivih detalja koji mogu da utiču na nečiji život."
„Siguran sam da će vam moja žena ispričati sve o njenoj sestri u Francuskoj i o nedavnom infarktu njenog oca."
„Shvatam!"
„To je sve istina, ali nisam zbog toga ovde."
„Slušam vas."
„Zapravo sam došao jer sam veoma zabrinut zbog svoje male kćerke. Naša draga Hulja, ona ima samo osam godina, ali bojim se da je moja žena ne ... recimo samo da ona ne izgleda kao da je baš zainteresovana za svoju kćerku. Dete je veoma bistro i očigledno je toga svesno. Verujem da reaguje na činjenicu da njenoj majci baš nije stalo do nje. Potrebna joj je nežnost. Inšalah, moja žena će prevazići taj problem, ali ja brinem zbog posledica koje bi to moglo imati po moju kćerku. Kako ćemo da razjasnimo štetu koja je pričinjena detetu?"
„Ako ne zamerate, mislim da bih najpre morao da vidim svog pacijenta."
„Naravno, doktore, ja to razumem, ali siguran sam da Sabiha neće da priča s vama o problemu s našom kćerkom. Zato sam uzeo na sebe da vam to objasnim. Možda ćete moći da dospete do dna njene nezainteresovanosti, možda možete da rešite misteriju. Izgleda da moja kćerka očajno traži naklonost svoje babe i svog dede zato što to uopšte ne dobija od majke. Po mom mišljenju, to uopšte nije zdravo."
„Da li ste pomislili da bi stanje vaše žene moglo takođe biti rezultat nezainteresovanosti?"
„Izvinjavam se. Ne razumem pitanje."
„Nedostatak ljubavi šteti i starijim ljudima koliko i mladima."
„Naravno."
„Rekli ste mi da vaša žena prolazi kroz krizu a ipak se više brinete za svoju kćerku nego za nju. Rekli ste mi da je dete bistro i zbog toga svesno majčinog zanemarivanja i shvata da je majka možda ne voli dovoljno."
„Istina je."
„Zar onda nije moguće, pošto je vaša žena takođe bistra i inteligentna, da je i ona svesna izvesnih stvari koje doprinose tome što je nesrećna?"
„Uveravam vas da sam potpuno veran svojoj ženi i da je visoko cenim."
„Ljubav i poštovanje su dve potpuno različite stvari. Iz ovoga što ste mi rekli, moguće je da vi svojoj ženi uskraćujete ljubav i nežnost iako je visoko cenite."
„Zaista!" odgovorio je Madžit osećajući se zbunjeno. Izvadio je svoj sat iz džepa pogledao koliko je časova. Njegova pauza za ručak se završavala. „Istina je da možda zapostavljam svoju ženu jer sam u poslednje vreme pretrpan poslom, ali zbog toga smo pozvali njene roditelje da borave kod nas."
„Voleo bih da je moguće da unajmimo zamenike da brinu o našim voljenima, ali kakva šteta što očevi i majke ne mogu da zamene muževe i žene, i obrnuto. A vi ste očajni što je vaša kćerka naklonjenija svojoj babi i svom dedi nego majci. U Evropi se koristi jedna nova terapija. Namenjena je članovima porodice koji se ne slažu najbolje i zove se jednostavno porodična terapija. Još se ne koristi naveliko, ali siguran sam da će njena vrednost uskoro biti cenjena. Terapeut okuplja celu porodicu u isto vreme, sluša njihove probleme i pokušava da pronađe rešenje. Da li biste bili zainteresovani za takvu metodu?"
„Iskreno, radije se ne bih umešao u to, a ionako nisam za to da moja kćerka odlazi psihijatru u njenim godinama. Moja žena je zakazala kod vas zbog njenih problema sa stresom. Ja sam samo hteo da vam prikažem kako stvari stoje s mojom kćerkom."
„Na vama je da odlučite. U svakom slučaju, više bih voleo da ne gledate na psihijatre kao na neku vrstu babaroge. Mi smo tu da pomažemo ljudima svih uzrasta."
„Uveravam vas da vas ne gledam kao babaroge, naravno da ne, ali što se tiče te 'zajedničke terapije' ili kako se već zove ... Nisam ja za to."
„U tom slučaju, veoma sam zahvalan što ste izdvojili vreme da me informišete o tim detaljima. Nadajmo se da ću, nakon što budem pričao s vašom ženom, moći da smislim oblik terapije koji bi pomogao svima vama. Poznavanje stava vaše žene prema kćerki biće od pomoći, definitivno ste mi dali znak u tom pravcu”, rekao je dr
Sahir dok je ustajao da isprati Madžita do vrata. „Pitaću Dželala da organizuje jednu partiju bridža za nas neko veče kada budete slobodni", dodao je dok su se rukovali.
„Da, na svaki način neka organizuje partiju bridža pa da ti stvarno pokažem, pametnjakoviću!"


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:37 am





Tarik Aridža je živeo u jeGinom hotelu otkako je kročio u Pariz. Dok je sedeo u taksiju sa svoja dva kofera na putu ka novom stanu, bio je vrlo srećan. Selidba u iznajmljeni stan značila je da više ne mora da živi u sobi poput ćelije u kojoj je bio samo krevet, noćni sto i orman. Njegov novi dom imao je dve spavaće sobe, malu dnevnu sobu, kuhinju dovoljno veliku da u nju stane mali sto za doručak, i veliko kupatilo sa ogromnom kadom i bideom. Štaviše, bio je potpuno namešten i nalazio se blizu ogromne metro stanice i autobuskih stajališta. Ukratko, bio je skoro savršen. Što se Tarika ticalo, njegov jedini problem je bio finansijski: zbog visoke stanarine moraće s nekim da deli stan. Taj neko bi bio Muhlis, njegov kolega u konzulatu. Kada je Tarik pričao Muhlisu o stanu koji je video i pomenuo da mu je preskup, Muhlis, koji je i sam tražio odgovarajući stan, odmah je ponudio da stanuju zajedno. Pošto su u stanu bile dve spavaće sobe, Tarik je pomislio da je to dobra ideja. Sada kad je trebalo da potpišu ugovor, on odjednom više nije bio siguran u to. Da li će moći da stanuje s nekim s kim je radio svaki dan? Hoće li moći da se izdrži s nekim ko nije prestajao da priča i stalno se šalio?
Međutim, odluka je već bila doneta, tako da su nastavili dalje, potpisali ugovor i platili depozit.
Na dan kada je trebalo da se sele, Muhlis je morao da odnese neka dokumenta turskoj ambasadi u Višiju, pa je Tarik morao sam da prenese svoje stvari. Nakon što je sve stavio u odgovarajuće police, izašao je napolje da prošeta, seo u kafić, naručio čašu pernoa i uživao u cigareti. Planirao je da proslavi ovaj dan iz nekoliko razloga, ali važnije od selidbe u novi stan bilo je to što mu je telefonirala Sabiha!
Bilo je prošlo već skoro dve godine otkako je poslednji put čuo Sabihin glas. Bio je
tako iznenađen i uzbuđen da je Muhlis, koji je sedeo za njihovim stolom, gestovima pitao šta se dešava.
Sabiha je molila Tarika da njenu sestru s porodicom zaštiti od Nemaca koji su krenuli na jug. Tarik se pitao ko ih može zaštititi od Hitlera. Zar je mislila da je Tarik bog? Tarik je objasnio da i Selva i njen muž imaju besprekorna dokumenta i da se stoga mogu vratiti u Tursku ako žele. Sabiha je rekla Tariku i za očev srčani udar. Ako se nešto desi Selvi i njenom sinu, starčevo srce neće biti dovoljno jako da to izdrži. Sve što je Sabiha ispričala Tarik je primao kao da je slušao novosti svoje porodice. Trebalo mu je dosta vremena da uteši Sabihu i uveri je da se Selvi ništa neće desiti. Obećao je da će obavestiti Selvu o redu vožnje vozova iz Pariza za Istanbul. Svakako će insistirati na tome da oni moraju da napuste Marselj i svakako će štititi nju i njenu porodicu.
Rekao je sve to preko telefona, ali kako će to postići, to je bila druga stvar. Jedino što je bio u mogućnosti da uradi jeste da kontaktira s Nazimom Kenderom u Marselju i zamoli ga da pripazi na Selvu. Kad malo bolje razmisli, zar neće Nazim Kender smatrati čudnim to što mu Tarik traži da zaštiti udatu ženu? Ne, on to sigurno ne bi mogao.
Čim je spustio slušalicu, zbog svoje ljubavi prema Sabihi, osetio se obaveznim da makar proveri vozove za Istanbul. Putovanja vozom kroz okupirane zemlje bila su veoma opasna. Zbog sukoba na putevima polasci su bili u haosu. Nije bilo moguće tačno znati kada će voz krenuti iz Pariza, niti kada će stići. Sigurno nije mogao da tera Selvu da krene na takav put, ali dok je ispitivao, naleteo je na još jedan tračak nade. Otkrio je da su turske diplomate bile u procesu razrađivanja plana kako da sakupe, u Parizu, sve te Jevreje koje su spasli radnih logora i pošalju ih vozom u Istanbul a zatim preko mora u Palestinu. Upravo je turski ambasador u Višiju rekao Tariku za taj plan. Neće biti lako postići taj zadatak. U skladu s planom, turska vlada bi iznajmila vagon i zakačila ga za jedan voz koji bi išao ka Edirnu. Pošto je Turska bila neutralne zemlja, isprobaće svoja prava da uzme kočiju pod svoju zaštitu. Mnogo napora je uloženo da se taj plan sprovede u delo. To je značilo da će makar on moći nešto da uradi za Sabihu. Bio je zadovoljan zbog toga.
Tarik je još zbog nečega bio zadovoljan.
Sabiha mu je rekla preko telefona da je počela da odlazi kod jednog psihijatra. Po svemu sudeći, on je diplomirao u Austriji i bio je veoma neobičan lekar. Nije bio jedan od onih psihijatara koji bi se otarasiti pacijenta prepisavši mu pilule za spavanje i sedative; naprotiv, provodio je vreme pričajući s pacijentima i tako dosežući koren njihovih problema. Sabiha ga je viđala dva puta nedeljno i bila je veoma zadovoljna njime. Nije sudio, nije nabacivao krivicu, čak je nije ni savetovao; jednostavno ju je slušao.
Sabiha je konačno našla nekoga s kim je mogla da priča i priča i priča o svojim unutrašnjim strahovima i sumnjama. Budući malo ljubomoran, Tarik je pitao kakav je čovek bio taj stručnjak – da li je star, da li je lep? Ne, nije star. Da, lep je. „Zaista!" odgovorio je Tarik. Sabihin glas je za njegove uši bio kao muzika. Podsetila ga je da je taj psihijatar, na kraju krajeva, lekar, i da nikada ne bi mogao imati ulogu lojalnog prijatelja. Sabihi je zaista nedostajalo Tarikovo nežno prijateljstvo.
Do večeri, Muhlis je stigao u novi stan noseći brdo stvari koje je kupio, što je odmah odneo u kuhinju i sklopio na različite police.
„Šta je, zaboga, sve to? Šta si to, pobogu, nakupovao?" pitao je Tarik.
„Ovo su stvari zbog kojih vredi živeti – razni sirevi, vina i hleb."
„Mislio sam da bismo mogli napolje na večeru."
„Ovo nije večera, dragi moj prijatelju, ovo su stvari iz prodavnice delikatesa."
„Gde si našao ovaj sir? Pitao sam prodavca preko puta kada sam dolazio kući, ali nije bilo brija20. Rekao mi je da ga nije lako naći u poslednje vreme ... Bože dragi! Pogledaj sva ta vina. Ko će popiti sve to, pobogu?"
„Ja mogu da nađem bilo šta", rekao je Muhlis, „a što se vina tiče, to je za nas naše goste, naravno."
„Kakve goste?"
„Samo sačekaj i videćeš. Ferit i njegova žena će uskoro biti ovde. Ferit je moj prijatelj iz Galatasaraja, moje škole u Istanbulu. Završavao je poslediplomske studije ovde kada je pukao rat i nije mogao da se vrati kući, pa sada predaje na fakultetu. Siguran sam da će ti se dopasti. On nije bezobrazan kao ja. Ozbiljan je poput tebe i dozvoli da kažem, takođe je vrlo talentovan. Bio je prvak na trkama u školi i veoma dobar glumac u školskim predstavama. Nikada neću zaboraviti noć kada je upao u ekstazu i igrao kazahstanski ples! Svi smo zanemeli."
Tarik je bio iznerviran. Nadao se da će posle večere slušati radio čitati knjigu to njegovo prvo veče kod kuće. Radovao se što će moći rano da legne i što će čak imati prilike da razmisli o jutrošnjem telefonskom pozivu. Pokušao bi da se priseti razgovora reč po reč i možda uspeo da pročita nešto između redova. Pokušao bi da mirne glave analizira Sabihin uznemiren ali srećan ton glasa.
„Voleo bih da si me prvo pitao", rekao je Tarik.
„Možeš ostati u svojoj sobi ako ne želiš da nam se pridružiš. Mislio sam da bi bila dobra ideja da proslavimo naš prvi dan u novom domu."
„Bilo bi me stid da ostanem u svojoj sobi, ali voleo bih da me ubuduće pitaš pre nego što ponovo pozoveš goste."
„Neko bi pomislio da smo još u školi! Čuj, Tariče, znaš da se prema tebi uvek ophodim s poštovanjem kao prema nadređenom na poslu, ali moraš da shvatiš da, ako ćemo deliti ovaj stan, moramo imati jednaka prava, inače to neće uspeti. Obojica
bi trebalo da smo u mogućnosti da dođemo i odemo kad hoćemo. Moramo biti slobodni da pozovemo koga hoćemo da dođe kod nas, možda žensko društvo ili goste s kojima želimo da se zabavljamo kod kuće. Da li je to tebi u redu? Na kraju krajeva, nismo više deca, zar ne?"
„Ako nemaš ništa protiv, voleo bih da razmislim o ovome. Ako se ne složim, verujem da bi moglo biti bolje da se rastavimo pre nego što uništimo naše prijateljstvo", rekao je Tarik odlazeći u svoju sobu. Seo je na fotelju pored prozora. Nije uključio svetlo, sedeo je i razmišljao pod svetlom ulične svetiljke. Da li je čudan? Pitao se. Muhlisove reči su ga iznenadile. Šta je ono rekao? Rekao je da treba da budu slobodni da dovedu koga žele – uključujući žensko društvo. I sam je bio mladić, ali nikada mu nije palo na pamet da bi možda želeo da dovede ženu, naročito ako neko spava u susednoj sobi. Ovo je zbilja razlika između nekog koje odrastao u Anadoliji i nekog iz Istanbula. I sama pomisao na to bila je dovoljna da pocrveni neko ko je išao u licej u Sivasu, ali bilo je sasvim normalno za nekog ko je išao u galatasarajski licej u Istanbulu. Možda je bilo vreme da Tarik odraste. Možda je bilo vreme da shvati da se život ne sastoji samo od odlazaka na posao i da ljubav nije satkana od zaljubljenosti u snove o ženi koja nikada neće biti njegova. Možda je to što je upoznao Muhlisa bilo božje delo. Da li je Muhlis medijator koji će ga izvući iz njegove ljušture, upoznati ga s novim prijateljima i novim mestima? Da li je on neko ko bi mogao da proširi njegove horizonte predstavljajući mu pariski noćni život i barove u kojima bi mogao da uživa u društvu žena?
Izašao je iz svoje sobe i otišao u kuhinju gde je Muhlis ređao razne sireve na tanjir. Tarik je stavio svoju ruku na Muhlisovo rame i progovorio svojim uobičajenim mirnim glasom.
„U pravu si, prijatelju. Nismo u školi, već u našem stanu, našem domu, moraš biti slobodan da dođeš i odeš kad želiš, i naravno da moraš biti slobodan da pozoveš svoje prijatelje kad god želiš. Moj jedini zahtev je da me obavestiš kada pozivaš ljude tako da mogu da isplaniram šta ću da radim ako ne želim da vam se pridružim. Mogu da odem u bioskop ili gde god."
Na kraju večeri, Tariku je bilo drago što je odlučio da im se pridruži. Ferit i njegova žena su zaista bili veoma prijatni. Doneli su bocu vina i zanimljiv razgovor je lako tekao. Sasvim suprotno od Tarikovih očekivanja, ispostavilo se da je Ferit razuman i svestran čovek, i da uopšte nije bio dendi kakvog je Tarik očekivao. Bio je upravo onakav kako ga je Muhlis opisao. Njegova žena Evelin bila je veoma fina Francuskinja koja je upoznala Ferita na fakultetu; poznavali su se oko šest godina, a konačno su se venčali šest meseci ranije. Evelin je pomalo pričala turski, ali s naporom. Međutim, kako je veče teklo, nakon nekoliko flaša vina više nije bilo jezičkih barijera. Svima je bilo prijatno zajedno i pričali su o svemu pod suncem. Neizbežno, razgovor je skrenuo
na rat koji je progutao Evropu i na užasne uslove u kojima su živeli. Ferit je delio njihovo mišljenje o okrutnom i nehumanom stavu Nemaca prema Jevrejima. I sam je u svom stanu krio nekoliko Jevreja, svojih prijatelja s fakulteta. Pošto su se bojali da sami odu u konzulat, on je otišao i popunio formulare umesto njih.
Tarik im je ispričao kako je i sam spasao neke Jevreje iz Gestapovih ruku. Muhlis je opisao kako je jedna starica koju je Tarik spasao uporno pokušavala da ga poljubi celim putem do konzulata u autu. Svi su prasnuli u smeh.
Evelin je takođe imala šta da ispriča. Po njenoj priči, čula je užasne izveštaje od verenika svoje prijateljice o dešavanjima u radnim logorima. Kako je on to saznao? Izgleda da su mu, pošto je bio pristalica Nemaca, dozvolili da kamionetom dovoz namirnice u logor. Za vreme tih dostava pričao je sa onima koji su radili u logoru i saznao da se tamo dešavaju takve surovosti od kojih se diže kosa na glavi. Naravno, to je bio kraj njegovih pronemačkih stavova.
Evelin, Ferit, Muhlis i Tarik ostali su budni i razgovarali sve do ranih jutarnjih sati iako su njihovi glasovi na kraju bili pomalo nerazgovetni kao posledica popijenog vina. Užasne priče koje su razmenili dovele su do toga da oni zaključe kako tim jadnim ljudima treba podrška, i svi su obećali da će uraditi sve što mogu da im pomognu.
„Ti ionako radiš sve što možeš", rekao je Ferit, „ali na neki naš mali način, i mi radimo naš deo!"
„Zaista, na šta misliš? Neko udruženje, organizacija, šta?"
„Ne, nije baš tako", rekao je Ferit, ustajući iza Tarika, i uključio radio. Vrteo je dugme dok nije našao stanicu s muzikom. Tako je razgovor došao do kraja. Do vremena kada je Muhlis još jednom otišao do radija i pronašao muziku za igru, njihovo raspoloženje se malo promenilo.
Kada su gosti otišli, Tarik i Muhlis su sredili nered i povukli se svako u svoju sobu.
Tarik je legao na leđa s rukama ispod glave; bio je dosta pijan, ali zadovoljan.
Ovaj cimer koji je imao verbalnu dijareju sigurno je uspeo da doda malo boje u njegov život.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:38 am





Sabiha je sedela na fotelji sa stopalima podignutim na klupicu za noge u dr Sahirovoj sobi za terapiju, pokušavajući da se opusti.
„Sačekaćemo dok ne budete spremni, kao i obično", rekao je njen doktor. „Molim vas, nemojte pričati dok ne budete spremni. Samo lezite i opustite se, dozvolite da vas vaše misli obuzmu. Danas mogu čak i da vam pustim neku muziku, ako želite. Znam da volite klasičnu muziku. Imam ovde Bramsov Koncert za klavir. Da li biste želeli da ga slušate?"
„Oh da, molim vas."
Dr Sahir je uzeo veliku crnu ploču, pažljivo obrisao prašinu s nje i stavio je na gramofon. Nakon uvodne buke grebanja igle po ploči i prvih nekoliko nota muzike, Sabiha je zatvorila oči i slušala končerto koji je tako dobro znala. To joj je sigurno pomoglo da se opusti, jer je bila skoro zaspala. Mogla je da čuje doktorov glas, ali nije bila sigurna gde je on. Nije bio tačno ispred nje, dakle: da li je sedeo iza nje, ili se šetao po sobi? Malo je pričao pa zatim malo slušao, s vremena na vreme postavljajući pitanja.
„Da li se sećate dana kada se rodila vaša sestra?"
„Jedva, kao kroz san ... Imala sam oko dve ili dve i po godine. Ne mogu reći da se toga jasno sećam."
„Da li ste imale zajedničku sobu?"
„Ne, Selva je spavala u maminoj sobi oko godinu dana."
„Mora da ste vi zbog toga bili ljuti."
„Da, naravno. Stalno mi je uzimala stvari koje su ranije pripadale meni.
„To je vrlo uobičajen oblik ljubomore kroz koji prolazi većina dece kada im se rodi
brat ili sestra."
„Ne verujem. Sa mnom je bilo malo drugačije. Sećam se da je bilo situacija kada sam htela da je ubijem."
„Ma hajdete!"
„Pa, možda ne baš da je ubijem, ali definitivno sam ponekad želela da je mrtva. Kada je imala boginje, na primer, sklonili su me zato što nisu hteli da se i ja zarazim."
„Gde su vas sklonili?"
„Kod moje babe s tatine strane, zato što kada su boginje postale ozbiljnije, moja druga baba je danima boravila kod nas naročito zbog toga da bi se starala o mojoj sestri. Sećam se da su mi govorili da se molim za Selvu pre spavanja. Jesam se molila ali ne da ozdravi. Molila sam se da umre."
„Osećali ste se napušteno?"
„Naravno! Imala sam samo šest godina, htela sam da budem sa svojom porodicom čak i po cenu da dobijem boginje."
„Šta se zatim dogodilo?"
„Zatim? ... Zatim? ... Onda se Selvino stanje pogoršalo – to jest, kada sam se molila da umre. Kada je moja baba saznala za to, povela je dedu i zajedno s njim odjurila. Proveli su tamo celu noć. Ja sam se strašno uplašila i plakala sam cele noći. Tada sam počela neprestano da se molim da moja sestra ozdravi."
„I jeste."
„Da, hvala bogu, ozdravila je, ali moram da priznam da sam osećala kajanje i bol dugo posle toga. Uvek sam se osećala krivom pred njom zbog toga."
„Da li je bilo još takvih događaja?"
„Ne baš takvih. Ali kako smo odrastale, mora da je bilo detinjastih osećanja, pretpostavljam."
„Pričajte mi o tome."
„Ponekad bih se strašno naljutila na svoju sestru i želela joj užasne stvari."
„Kao na primer?"
„Oh, ne znam ... Jednom kada su joj ponudili da igra glavnu ulogu u školskoj predstavi, na primer, osećala sam da je trebalo da tu ulogu dobijem ja. Na kraju krajeva, bila sam starija od nje. Osećala sam da je to bilo moje pravo."
„Zašto su tu ulogu dali njoj?"
„Zato što je bila kao pritka. To je bila muška uloga."
„I?"
„Želela sam da se razboli i da izostane s prve predstave. Tog dana je padao sneg, sve je bilo prekriveno belim. Možete li da verujete? Ona padne i slomi ruku!"
„Zaista! Neverovatno! I šta ste tada uradili?"
„Bilo mi je užasno žao, savest me je strašno mučila. Naravno, nisam mogla nikome
da kažem. Htela sam da olakšam svoju savest pa sam je služila kao rob dok se nije oporavila."
„Da li ste joj otkrili svoja osećanja?"
„Htela sam, zapravo, veoma mnogo, ali nisam mogla, ona mi ionako ne bi verovala.
Ona je vrlo naivna i uvek misli dobro. Misli da je mnogo volim."
„Pa i volite je, zar ne?"
„Da, volim je. Veoma. Ali mora da sam ceo svoj život bila ljubomorna na nju."
„Čujte, hanuma Sabiha, verujte mi, sva prvorođena deca imaju slična osećanja kada mlađe dete dobije više pažnje nego oni. Strašno su ljubomorna što moraju da dele roditeljsku ljubav. Postepeno, kako odrastaju, to osećanje nestaje."
„Možda je tako, ali ja osećam da su tragovi još tu. Ne mogu tačno da uprem prstom u njih, to je kao griža savesti. Osećam da sam možda na neki način uticala na sestrin život svojim besmislenim napadima ljubomore."
„Niko od nas nije dovoljno moćan da potpuno utiče na tuđe živote."
„Čak ni ekstremno ljubomorna prvorođena deca?"
„Apsolutno ne! Da li mislite da su sva prvorođena deca ljubomorna?"
„Zar niste to upravo rekli?"
„To je moje viđenje. Želim da čujem vaše."
„Slažem se s vama, verujem da su sva prvorođena deca kazna božja!"
„Zašto?"
„Zato što su lukava i spremna da spletkare. Pokušavaju da manipulišu životima onih koji su rođeni posle njih zato što žele sve igračke, svu odeću, svu ljubav samo za sebe."
„Prvorođena deca? Mislite i na dečake i na devojčice?"
„Pa, ne znam za dečake, možda su oni drukčiji."
„Da li je to razlog što ne volite prvorođene devojčice? Šta mislite o tome?"
„Čujete li tu muziku, doktore? Možete li da čujete silinu uzbuđenja? Ta ... taa-ta- tata-taa-ta ... Kakav prekrasan končerto! Oduvek sam želela da dobro sviram klavir. Imate li kojim slučajem neki od Betovenovih končerta?" pitala je Sabiha, pokrećući ruke poput dirigenta.
„Obećavam vam da ću pustiti Betovena tokom naše sledeće seanse. Kako se sada osećate? Zar se ne osećate opuštenije?"
„Sigurno, mogu vam reći da je ovo prvi put da sam priznala svoja osećanja prema Selvi. Ne bih to mogla da uradim ni sa kim drugim. Ipak, vi ste drukčiji. Vi razumete zar ne? Vi ste meni kao otac ispovednik, doktore. Kad me smestite u ovu stolicu, počnem sve da ispovedam, opustim se."
„Baš mi je drago što to čujem."
„Bila je još jedna osoba kojoj sam mogla da se poverim, moj prijatelj. On je jedina
druga osoba s kojom sam mogla da pričam o izvesnim stvarima, ali naravno, ne ovako kao što pričam s vama."
„Šta je bilo s njim?"
„Dobio je premeštaj u Pariz i otišao tamo."
„Da li vam je bilo žao?"
„Veoma! On je bio moj jedini prijatelj u ovom gradu."
„Pa ste se, kada je otišao, okrenuli pilulama za spavanje kao da će uskoro izaći iz mode."
„Tako je! Ali verujem da mi više ne treba šaka pilula da bih mogla da zaspim.
Barem tako osećam."
„Inšalah."
„Za to imam vama da zahvalim, doktore. Svaki put kada se vidimo, osećam da ste sve bliži malignom tumoru u mojoj glavi. Pretpostavljam da ćete na kraju pronaći to mesto, probosti ga, i gnoj će isteći, a ja ću se oporaviti."
„Ne, hanuma Sabiha, neću ja ništa uraditi, vi ćete uraditi sav posao. Možda se, uz vašu pomoć, zaista jesam približio tumoru, kako ste ga nazvali, ali bojim se da još nisam locirao tačno mesto. Nastavićete da dolazite kod mene, i kada ga budem našao, odlučićemo zajedno šta ga je uzrokovalo, a zatim će na vama biti da ga probušite. Ali još nismo stigli dotle."
„Kako god vi kažete", rekla je Sabiha. „Dakle, sledeće nedelje slušamo Betovena, obećavate?"
„Obećavam."
Sabiha je polako ustala i zevnula. Osećala se nesigurno kao da se upravo vratila s putovanja brodom.
Da li je dr Sahir držao njenu ruku malčice predugo dok su se opraštali na vratima, il je ona to umislila?
Kada je izašla iz zgrade, osetila je hladan vetar kao šamar po licu. Nije htela da uzme taksi, pa je umesto toga hodala do kuće. Doktor Sahir. Doktor ... Sahir ... Kakav izvanredan čovek! Čitao je njenu dušu kao otvorenu knjigu. Čitao ... njenu dušu ... njenu dušu ... Išla je kući kao da je mesečarila.
Te večeri dok je sedela za porodičnim stolom, Sabiha je još sanjarila. Fazil Rešat- paša je izašao iz bolnice desetak dana pre toga i konačno im se pridružio na večeri.
„Šta je s tobom, draga moja kćerko?" pitao ju je. „Izgledaš zabrinuto."
„Mnogo sam umorna, oče. Čitav sam dan hodala."
„Nije trebalo da hodaš po ovom vremenu, dušo, prehladićeš se", rekla je hanuma Leman.
„Godi mi šetnja, majko, osećam se bolje kad hodam."
„Zapravo, mislim da ti treba odmor, Sabiha", poletno je rekao Madžit. „Nažalost, za
sada ne mogu ništa da obećam, ali prijavio sam se za odmor od sledećeg nacionalnog praznika 23. aprila. Pada između dva vikenda, pa ako moje kolege mogu da se snađu bez mene, možda bismo mogli da otputujemo na nekoliko dana, samo nas dvoje. Šta misliš o tome?"
„Ima još dosta do aprila."
„Znam, ali hteo sam da ih na vreme obavestim"
„Gde predlažeš da idemo? Rat je u celoj Evropi", rekla je Sabiha.
„Nisam mislio na Evropu."
„Onda gde?"
„Mislio sam da bi moglo biti lepo da odemo na ujninu farmu u Gebze. Tamo je predivno u proleće. Mogli bismo da dugo šetamo zajedno, pretpostavljajući, naravno, da se ništa drastično ne desi u ministarstvu."
„Ne verujem da mogu. Kao što znaš, imam seanse sa svojim doktorom."
„Ima još đavolski mnogo vremena do aprila. Siguran sam da će se tvoje seanse do tada završiti."
„Mogu li i ja s vama, tata?"
„Eto”, rekla je Sabiha, „možeš povesti Hulju sa sobom. Vas dvoje možete zajedno na odmor, a ja ću ovde nastaviti sa svojim seansama."
„Bože dragi! Koliko seansi", rekla je hanuma Leman.
Sabiha je svoju majku presekla pogledom. „Uveravam te da mi one čine dobro, već se osećam bolje."
Madžit je začuđeno pogledao svoju ženu. Setio se beskrajnih napora koje je uložio da bi je nagovorio da ode kod psihijatra koga je preporučio dr Dželal. „Da li mi ti to govoriš da nećeš da ideš na odmor? Zar se nisi upravo ti žalila kako se osećaš zarobljeno u Ankari bez mogućnosti da provodimo vreme zajedno?"
„Madžite, zašto uvek moraš da sve pretvoriš u svađu?" pitala je Sabiha.
„Ne mogu da verujem da si to rekla! Zar hoćeš da kažeš kako ja započinjem svađe? Bože, molim te, daj mi strpljenja."
„Tata, tata, molim te, hajde da mi idemo. Ako mama neće, možemo ići nas dvoje zajedno, zar ne? Dvadeset trećeg aprila je Dečji praznik – to je ionako moj praznik!"
„Moraš da misliš na školu, anđele moj. Imaš samo jedan slobodan dan, ne možeš da odsustvuješ duže od toga. Ovo sam isplanirao za tvoju majku, mislio sam da će joj goditi promena vazduha."
„Ali tata, ove godine, zbog rata, letnji raspust počinje 14. aprila – zar si zaboravio?"
„Oh bože! U pravu si, potpuno sam zaboravio. Bio sam toliko okupiran razmišljanjem o tome gde će Nemci sledeće udariti i šta će Rusi od nas tražiti da sam potpuno zaboravio. Izvini, anđele moj. U tom slučaju, možemo svi zajedno na odmor. Inšalah, tvoj deda će se do tada oporaviti, pa će i baka moći s nama. Možemo otići svi
kao porodica. Ići ćemo vozom", rekao je Madžit, gledajući svoju ženu u oči i tražeć odobravanje.
„Dosta, predugo si pričao o tome, Madžite", odgovorila je Sabiha. „U svakom slučaju, ima mnogo vremena; možemo ponovo da razmislimo o tome kada se taj datum približi."
Kada su se Sabihini roditelji povukli u svoju sobu, hanuma Leman je počela da kritikuje Madžita. „Kunem ti se, uopšte ne razumem tog čoveka. Ranije se žalio što Sabiha ne ide kod doktora, a sada kad naša sirota kćerka kaže da se oporavlja, on insistira da prestane s terapijom i da ode na odmor u Gebze. Baš Gebze od svih mogućih mesta! Kakav odmor čovek može imati u Gebzeu među kravama i kokoškama? Pa stvarno!"


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:38 am





Selva je raspravljala preko telefona neko vreme pre nego što je odlučila da je taj razgovor bolje obaviti licem u lice. Povešće Fazila sa sobom i lično otići u konzulat. Zamišljala je da će, ako tamo bude uobičajena gužva, kao žena s detetom imati prednost. U svakom slučaju, Rafo nije više želeo da mu ostavlja Fazila, jer je morao da se krije u skladištu. Selva je razmišljala da zakaže sastanak sa sekretaricom Jermenkom, ali odlučila je da to ne uradi, jer ako bi je odbili, ne bi tamo mogla više uopšte da ode. Odlučivši tako, potražila je u svom ormanu nešto odgovarajuće što bi mogla da obuče. Znala je da je lepo obučena žena ključna stvar koja otvara mnoga vrata, ali nije imala ništa što bi stvorilo takav utisak.
Na kraju je odlučila da ponovo obuče zeleni kaput i svoj svileni šal marke Hermes, zajedno s tašnom od krokodilske kože koju je Sabiha insistirala da joj dâ a koju je izvukla sa dna ormana. Dobro je umotala Fazila i izašla iz stana držeći ga u rukama. Pre nego što je otišla do autobuske stanice, zapitala se da li bi trebalo da kaže Rafu gde ide, ali znala je da bi probao da je odgovori time da je se uopšte ne tiču deca neke osobe koju je jedva poznavala. Podsetio bi je da se u ova vremena svako morao brinuti za sebe; bilo bi pogrešno da traži uslugu za druge kada bi mogla na kraju biti primorana da traži uslugu za sebe. On bi sigurno zahtevao da ne iscrpljuje njihove šanse u konzulatu. Razmislivši o tome, odlučila je da ne kaže Rafu i odlučno otišla na autobusku stanicu.
Autobuska stanica, na kojoj je obično bila gužva, bila je skoro prazna. Stanovnici Marselja bili su počeli da ostaju kod kuće osim ako je bilo potpuno neophodno da izađu.
Pronašla je sedište blizu prednjeg ulaza autobusa, stavila Fazila do prozora i cela
pored njega. Čim je autobus krenuo, kondukter je došao do nje.
„Jednu do avenije De prado, molim vas", rekla je Selva.
„Dve karte."
„Ne, samo jednu."
„Zauzeli ste dva mesta, madam."
„Ali autobus je skoro prazan, zar ne vidite?"
„Svejedno, zauzeli ste dva mesta."
Selva je uzela Fazila i stavila ga sebi u krilo. „Evo, sada zauzimam samo jedno mesto."
„Ali već ste dovde došli sedeći na dva sedišta."
„Vi se šalite?"
„Zar vam izgledam kao da se šalim? Vi šverceri ste svi isti."
„Kako to mislite?"
„Dajte, platite mi samo jednu kartu i da završimo s tim."
„Ponašate se tako samo zato što sam ušla u autobus u pretežno jevrejskoj oblasti. Znajte da, pre svega, nisam ni Jevrejka ni Francuskinja; to mora da je očigledno po mom akcentu. Kao drugo, imam nemačko poreklo, i ne samo to, već sam takođe ... kako da vam kažem ... Imam prijatelje na položajima, vrlo bliske prijatelje u Gestapu. Verujte mi, naplatiću vam za ovo. Kako se zovete?"
„Nisam dužan da vam kažem svoje ime."
„Nije važno, zapamtila sam broj na vašem reveru a uzeću i broj linije kada siđem sa autobusa." Kondukter je počeo da se udaljava, ali Selva je nastavila: „Stanite, još nisam platila svoju kartu."
„Neću da vam naplatim kartu i možemo da idemo kući."
„Ako mi ne naplatite kartu, bojim se da ću morati da vas prijavim administraciji."
Kondukter je prezrivo pogledao Selvu i izdao kartu, koju je ona uzela i stavila u svoj džep. Kada je stigla na odredište, prošla je pored konduktera.
„Zaista mislim da zaslužujete sve to kroz šta prolazite u ovoj okupaciji, mesje.
Izgleda da vas bog kažnjava što ste takva arogantna gomila", rekla je.
Selva je bila zaista na ivici kada je sišla sa autobusa. Noge su joj se tresle pa je sela na klupu na stanici da se smiri. Razmišljala je kako je baš dobro što Fazil još ne može da priča pa ne može da ispriča svom ocu šta se desilo.
Noseći Fazila, Selva se zaista umorila dok nije stigla do konzulata. Pošto je tamo bila uobičajena gužva koja se tiskala ispred drvene zgrade, odlučila je da to izbegne, pa je otišla pravo pred kapiju i pozvonila. Kavas, portir, odmah je otvorio vrata, prepoznao Selvu i nasmešio se njenom sinu.
„Htela bih da vidim gospodina Kendera", rekla je.
„Pretpostavljam da imate zakazano."
„Zar bih došla da nemam?"
„Molim vas, idite gore do njegove sekretarice."
„Da, znam put, hvala vam", rekla je Selva spuštajući Fazila. Majka i sin su išli uz stepenice s rukom u ruci. Sekretarica je bila iznenađena što ponovo vidi Selvu.
„U čemu je problem, madam? Sve je u redu s vašim dokumentima, zar ne?"
„Da, naši dokumenti su savršeno u redu. Došla sam da vidim gospodina Kendera zbog jedne privatne stvari. Pitam se može li da izdvoji nekoliko minuta?"
Sekretarica je otvorila dnevnik ispred sebe i proverila. „Možda bih mogla da vas ubacim na deset minuta između dva sastanka, ali bojim se da morate biti kratki."
„Da, naravno, biću vrlo kratka. Obećavam."
„To mora da je vaš sin. Zar nije sladak?"
„Jeste."
„A kako se vi zovete, mladiću?"
„Fafa ... Fafa ... Fa", mrmljao je Fazil.
„Fazil. Dali smo mu ime po mom ocu."
Selva se smestila na stolicu pored sekretaričinog stola, kao što je radila u prethodnim posetama, s Fazilom u krilu. Nije imala pojma koliko je dugo čekala, jer je još u mislima prorađivala šta će reći, kada je iznenada videla Nazima Kendera kako stoji, onako visok, odmah ispred nje. Selva je skočila na noge. Konzul je izgledao vrlo zbunjeno.
„Pa ne verujem, hanuma Selva! Nisam znao da imate zakazano."
„Zapravo i nemam ... Nadala sam se da ćete možda moći da me primite ako izdvojite malo vremena."
„Vidim da ste ovde sa svojim malim sinom! Ima li nekih problema?"
„Ima.
Nazim Kender je pitao sekretaricu u koje vreme mu je zakazan sledeći sastanak pa se okrenuo ka Selvi.
„Srećom, italijanski konzul uvek kasni. Molim vas, uđite, hanuma Selva, ali nadam se da razumete da, kada moj sledeći gost stigne ..."
„Odmah ću otići", prekinula ga je Selva. Okrećući se svom sinu, rekla je: „Molim te, sačekaj ovde mamu, maleni." Ignorisala je sinovljevo gunđanje i pošla za Nazim- begom, koji joj je pridržao vrata svoje kancelarije. On je otišao do svog stola i seo, a Selva je ostala da stoji.
„Shvatam da imamo veoma malo vremena, pa ću odmah preći na stvar: želim da pomognem deci svoje susetke. Oni imaju trinaest i petnaest godina. Nisu Turci – roditelji su im iz Libana – ali verujem da imaju prava da žive isto kao i moj sin. Da l ste možda u mogućnosti da i njima nabavite dokumenta?"
„Hanuma Selva! Shvatate li da je to što tražite od mene da uradim ilegalno?"
„Shvatam, ali ne tražim vam da uradite ništa nehumano. Šta je uopšte ostalo legalno u ovom svetu? Čak je i naše pravo na život ostavljeno Gestapovoj milosti."
Selva je otvorila svoju torbu, izvadila fotografiju koju joj je dala Kamila Afnaim i stavila je na njegov sto.
„Ovo su deca koju vas molim da spasete. Došla sam ovde s rizikom da ćete me izbaciti zato što čvrsto verujem da treba da žive. Hvala vam što mi niste pokazali vrata."
Začulo se kucanje na vratima i sekretarica je provirili unutra. „Vaš posetilac je ovde, gospodine", rekla je.
Selva je pored fotografije stavila i dve lične karte sa imenima Sami Naim i Per Naim.
„Pozvaću vašu sekretaricu u ponedeljak i vratiću se da uzmem lične karte ako ne možete pomoći. Obećavam vam da vam više neću smetati, gospodine Kender."
„Hanuma Selva, vi shvatate, zar ne, da ako bi tokom njihovog puta bilo ko saznao da ta deca nisu Turci, ne bi samo oni snosili posledice. Ja bih takođe bio u ozbiljnoj nevolji, zaista."
„Niko neće saznati, sigurna sam. Od danas ću početi da ih učim turski. Moći će da nauče dovoljno da mogu pričati međusobno, obećavam vam."
„Ja vam ne mogu ništa obećati."
Selva je izašla iz sobe. Fazil je sedeo na podu i igrao se komadima papira koje je izvadio iz korpe za smeće. Klekla je pored njega, vratila sve smeće u korpu i zahvatila sekretarici. Držeći se za ruke, ona i njen sin su s velikim ponosom sišli niz stepenište.
Dok su napuštali konzulat, jedva se usudila da pogleda sirote ljude koji su beznadežno, beskrajno čekali napolju.
„Bože dragi", pomislila je, „gde, zaboga, mogu da odem da bih spasla svog sina ovakvog iskustva? Pitam se ima li u nekom uglu ovog ogromnog cveta neki ugao u kojem ljudi žive ne mučeći jedni druge?"


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:38 am




Tarik je bio veoma zadovoljan sobom kada je probao svoju novu kravatu. Nije čak ni bio svestan toga da zvižduće dok se nije ugledao u ogledalu, s napućenim usnama koje su zviždale „Lili Marien". Postideo se i prestao. Pitao se zbog čega je tako srećan.
Žena je bila Mađarica, plava sa zelenim očima, baš njegov tip. Nije baš dobro govorila francuski i imala je akcenat, što se dopalo Tariku, jer iako se njegov francuski poboljšavao, bio je daleko od toga da tečno govori, a voleo je da ima prednost. Tarika je najviše uznemiravala mogućnost da neće naći dovoljno tema za razgovor s Margo tokom vremena koje večeras budu proveli zajedno.
Sve do ovog dana, jedina žena van njegove bliske porodica s kojom je imao prilike da bude nasamo ili da razgovara ma koliko vremena bila je Sabiha. Nije bilo teško razgovarati sa Sabihom, možda samo zbog toga što je uglavnom ona pričala, dok je on samo slušao i odgovarao s vremena na vreme. Otkako je pozvao Margo na večeru, pitao se je li zato bio opsednut Sabihom. Zato što mu nikada nije bilo problem da s njom bude nasamo ili da razgovara.
Muhlis ga je upoznao s Margo. Ona je bila prijateljica njegove devojke i zajedno su radile u farmaceutskoj kompanija. Nekoliko puta su odlazili učetvoro u bioskop i pozorište, i jednom na večeru.
Oko nedelju dana ranije, Muhlis ga je pitao da li mu se Margo dopada i on je potvrdio.
„U tom slučaju, zašto je ne pozoveš da izađe s tobom na večeru?” pitao je Muhlis.
„Da li bi prihvatila?"
„Nećeš saznati ako je ne budeš pitao, zar ne?"
Tako ju je pitao i ona je pristala. Muhlis je odabrao restoran i rezervisao sto umesto njega. Tarik isprva nije bio tako siguran, ali postepeno mu se ta ideja dopala.
„Kako, zaboga, pričaš celo veče s nekim koga jedva poznaješ?" pitao je Muhlisa.
„Ma daj, kako to misliš da je jedva poznaješ? Zar nismo svi izlazili zajedno već nekoliko puta?"
„To je bilo drugačije, nismo bili sami."
„Pričaj joj o svojoj domovini. Pitaj za njenu porodicu. Reci joj kako je lepa. Nemoj je zgaziti ako budete plesali i poljubi je kad je ispratiš do kuće."
„Šta!?"
„Poljubi je, dragi prijatelju, poljubi je. Žene vole da ih ljubiš."
„Misliš u usta?"
„Verujem da ne može škoditi ako si oprezan. Prvo pokušaj da je poljubiš u obraz, a zatim možeš da nastaviš dalje. Hoću sve da mi ispričaš kad budeš došao kući."
„Nikad!"
„Bože dragi! Zar nisi džentlmen? Voleo bih da imam sestru da te upoznam s njom.
Nikad ne bih morao da brinem ako bi izašla s nekim poput tebe, zar ne?"
Tada ih je prekinuta sekretarica koja je ušla u sobu s porukom i dala je Tariku, koju je on predao Muhlisu, iznenada promenivši temu.
„Zaboravimo sve to, nazad na posao. Ovo je šifrovana poruka od naše ambasade ...
Hoćeš li je dešifrovati, molim te?"
Muhlis je izašao iz sobe i vratio se za nekoliko minuta s dešifrovanom porukom.
„Tarik-beže, evo nekih instrukcija koje ć e ti se dopasti: 'Po izveštaju od 15. decembra 1942, turski Jevreji čija su dokumenta uredna ne mogu biti zadržani u logorima prisilnog rada. Ako se takva situacija desi, mi ćemo im svakako pružiti svoju zaštitu. Treba podsetiti policijske vlasti na ovu naredbu i detaljan izveštaj o bilo kojem takvom slučaju mora se držati pod administracijom stručnih vlasti: Ova uputstva su od našeg ambasadora."
Tarik je s olakšanjem uzdahnuo. „Iako nisam mislio da je moguće, ipak sam sumnjao u to da bi nam mogli reći da se ne mešamo", rekao je. „Sada mogu da se opustim."
„Pa, pretpostavljam da imaš šta da proslaviš večeras", rekao je Muhlis namignuvši Tariku.
Tarik se pretvarao da nije primetio, jer nije verovao u bliske odnose u kancelariji.

Čim su seli za jedan od stolova prekrivenih belim stolnjacima u Braseri Lip21, Tarik je naručio bocu vina šatonef-du-pap22, koje je Muhlis čvrsto preporučio.
„Tvoj prijatelj kaže da voliš crno vino", rekao je Margo. „Istinu govoreći, i ja veoma volim crno", dodao je. Nije znao da će na kraju večeri proklinjati Muhlisa što je
predložio tako skupo vino.
Tarik nije morao da brine. Margo je bila pričljiva devojka. Oboma je nedostajala kuća, pa su njihove zemlje bile glavna tema razgovora. Pokušali su da povuku paralele između Mađara i Turaka. Jednog momenta, Margo je rekla: „Turska je jedina zemlja u Evropi koja pokušava da spase Jevreje. Da li to potiče od vaše ljubavi prema humanosti, ili je to neka ljubavna veza s njima?"
„Naše ponude pomoći potiču još iz XV veka, pa pretpostavljam da se može nazvati tradicionalnom. Kada je španski kralj Ferdinand 1492. godine proterao Jevreje iz Španije i oteo im sve što su imali, otomanski sultan im je ponudio sklonište u svojoj zemlji, dajući im slobodu religije, jezika i trgovine. Čak im je dao čitave distrikte."
„Zaista! Zašto?"
„Verovatno je bio sultan koji je gledao u budućnost. Zahvaljujući tom potezu, Jevreji su najlojalniji otomanski građani. Nisu pokušavali da svom domaćinu zabiju nož u leda, kao druge manjine."
„Nisam znala da vaša veza s Jevrejima traje tako dugo."
„Od davnih, davnih dana. Zapravo, pre nekoliko godina, nešto sam istraživao i naišao sam na ferman, ukaz iz starog carstva, koji je izdao osvajač Konstantinopolja, Fatih. Po tom ukazu, odmah posle osvajanja 1453. godine, pozvao je sve Jevreje koji su živeli na granicama carstva da se presele u ono što se danas zove Istanbul."
„Pitam se zašto je bilo tako. Može biti zbog toga što su oni inteligentna rasa i dobri u trgovini?"
„Veoma bi moglo biti tako, Margo. Ne sećam se ko je rekao da su Jevreji kao seme rasuto vetrom koje hrani zemljište na koje padne. Možda je Fatih imao slično mišljenje. I postoji još jedna stvar koju evropski hrišćani izgleda ne shvataju. Nama nikada nisu smetali ljudi drugih rasa i veroispovesti koji žive među nama. Nikad nas to nije uznemiravalo, za razliku od Nemaca koji tvrde da su čisti Arijevci. Anatolija je vekovima bila mozaik različitih rasa i religija. Naša Urfa, koju su u stara vremena zvati Edesa, bila je grad u kojem su cvetali hrišćanstvo i islam!"
„Zašto si rekao 'cvetali', u prošlom vremenu?"
„Pa, otkako je proglašena Republika, svi smo više postali nacionalisti. Usled toga, taj mozaik se srušio u korist turskih muslimana. Poput vas, i mi smo morali da ispred svih stavimo svoju rasu i religiju."
„Pretpostavljam da patriotizam nije loša stvar."
„Naravno da nije, ali kada je preteran, završi se ovakvim problemima kakve danas imamo. Hvala bogu da je naša toleranciji prema drugim religijama ostala s nama i kada smo postali nacionalisti."
„Znate li, mesje Tarik, da sam ranije imala dodira s Turskom?"
„Zaista. Ozbiljno?"
„Da, preduzeće za koje sam radila kod kuće izvozilo je farmaceutske proizvode u Tursku, naročito sulfamid."
Iako ova tema nije bila Tarikovo područje, sećao se kroz maglu da se Turska, kada su Britanci pristali da izvoze mnoge stvari, uključujući farmaceutske proizvode, okrenula Mađarskoj za nabavku, posebno za etabrin koji su koristili protiv malarije.
„Vidite", rekao je, „očigledno su naše zemlje sarađivale davno pre nas."
Do sada su Tarikove brige o ovoj večeri otišle u nepovrat. Kada su im stigla glavna jela, Margo nije mogla da ne gleda s visine u Tarikov tanjir. Njen biGek je bio skoro sirov, dok je njegov bio dobro pečen.
„Zar ne volite sirovo meso?" pitala je Margo.
„Nisam lav", odgovorio je Tarik.
To ih je navelo da neko vreme pričaju o različitim prehrambenim navikama u njihovim zemljama pre nego što je Tarik priznao da mu je bilo veoma teško da se navikne da jede puževe. Njegova omiljena hrana u Francuskoj bilo je povrće spremljeno s belim lukom, ali i dalje je žudeo za dolmama23 na maslinovom ulju kakve su spremali kod kuće. Margo se žalila da još nije pronašla u Parizu restoran u kojem se sprema dobar gulaš, njeno omiljeno mađarsko jelo.
Pri kraju večeri, Margo se nagnula napred preko stola.
„Koje metode koristite da spasavate Jevreje? Jeste li uspeli da prokrijumčarite neke od njih van Francuske?" pitala je.
Prošlo je neko vreme kako su popili sve vino i Tarik nije naručio još jednu bocu jer se bojao da neće imati dovoljno novca da plati. Kada je Margo postavila svoje pitanje, prilično se uznemirio. Bilo je baš dobro što nije naručio drugu bocu. Ko je ova žena što je sedela za stolom naspram njega? Da li je mogla biti špijun koji je izvlačio informacije iz njega?
„Šta ti to govoriš?", strogo je rekao Tarik. „Zbog čega si me, pobogu, Margo, to pitala? Mi samo izdajemo pasoše onima koji mogu dokazati da su turski državljani, ništa više! Bilo da ostaju, odlaze dobijaju vize za neku drugu zemlju posle toga, to se nas ne tiče."
„Ali otkud su onda neki od njih završili bez pasoša?"
To je to, razmišljao je Tarik sam sa sobom. Izvlači iz mene informacije na tu temu otkako smo došli ovde. Ova žena je ili iz policije ili je špijun!
„Ima turskih Jevreja koji su došli i nastanili se ovde u Francuskoj. Izgleda da se on nisu starali o tome da ažuriraju svoje turske pasoše. Kad se prijave, mi im samo produžimo rok važnosti. Ništa više!"
„A zašto misliš da to nisu uradili ranije?"
„Možda nisu hteli da putuju u inostranstvo. Zar to nije moguće? Uzmi na primer moju porodicu; oni nisu nikada putovali van zemlje pa im nisu trebali pasoši."
„Koliko je vremena potrebno da se napravi pasoš?"
Tarikovo raspoloženje se potpuno promenilo. Mahnuo je kelneru da mu donese račun i ne pitavši svoju gošću da li bi htela kafu.
„Svaki slučaj je drugačiji. Moramo da istražujemo kod kuće, pa zavisi od toga koliko dugo čekamo na odgovor."
Platio je račun, pa su otišli iz restorana i uzeli taksi. Tarik je rekao vozaču adresu gde je stanovala Margo. Jedva da su progovorili na putu do tamo i njega je obuzelo neraspoloženje. Kada se taksi zaustavio na zadatoj adresi, Tarik je izašao i ispratio Margo do vrata.
„Da li biste želeli da svratite na kafu?" pitala je Margo.
„Prilično je kasno, hvala vam, drugi put", odgovorio je Tarik dok su se rukovali pre nego što se vratio u taksi. Nakon što je devojka otišla, platio je vozaču i počeo da hoda kroz hladnu noć. Pokušao je da se Beti svake teme koju su dotakli tokom večeri. Prokleti Muhlis, pomislio je, on me je spetljao sa ovom ženom!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:38 am




Tarik se probudio malo kasnije, i kada je otišao u kuhinju, Muhlis je već doručkovao.
„Gle, gle, gle, kako je vaše gospodstvo ovog jutra? Izgledaš kao da si sinoć radio do kasno. Nisam nikad video da ustaneš ovako kasno. Rekao bih da si poslušao moj savet."
„Koji savet?"
„Da poljubiš devojku pre nego što se pozdravite."
„Da sam sinoć bio raspoložen za tuču, udario bih te pravo u nos."
„Bože moj, što smo osetljivi. Jesi li već počeo da se osećaš zaštitnički prema toj Mađarici?"
„Šta tačno hoćeš time da kažeš?"
„Samo sam pitao jesi li poljubio devojku i ti si se odmah uvredio."
„Reci mi jednu stvar: Koliko dobro ti poznaješ tu Mađaricu s kojom si me spetljao?"
„Nikada nisam couche24 s njom, kunem ti se. Nisam je nikada ni poljubio, Tariče."
„Ne pokušavaj da se šališ sa mnom!"
„Iskreno, ne poznajem je baš dobro. Ona je Žanina prijateljica, rade zajedno Jednog dana, kada je trebalo da se vidim sa Žanom u tom kafeu u Monparnasu, njih dve su došle zajedno i ja sam te pozvao da nam se pridružiš. Sećaš se? Drugim rečima, znam je koliko i ti. Eto, sada, hoćeš li mi reći šta se desilo?"
„Nisu mi se dopala pitanja koja mi je uporno postavljala."
„O čemu?"
„Pitanja kao da li krijumčarimo Jevreje van zemlje? Kako izdajemo pasoše? Kako odlučujemo ko može dobiti pasoš? Gomila pitanja, moram reći da mi je bilo izuzetno
neprijatno, nisu mi se uopšte dopala."
„Pa, u tom slučaju nije trebalo da odgovaraš na njih."
„Nije u tome stvar. Razmišljam da nije ona neki špijun."
„Molim!?"
„Ili policijski agent."
„Otkud ti to?"
„Ako razmisliš o tome, spasli smo toliko ljudi od policije i logora. Da li bi te iznenadilo da nas proveravaju, možda čak i prate?"
„Ali nismo samo mi umešani u to, zar ne? Tu je i Hikmet, zatim Selahatin na Rodosu i Nazim u Marselju ..."
„Pa šta? I oni su verovatno pod nadzorom."
„Drugim rečima, sinoć si večerao s Matom Hari25, je li tako?"
„Nisam siguran, ali ako je tako, tebe smatram odgovornim za to što si me umešao."
„Ma daj!"
„I to nije sve. Znaš li koliko sam morao da platim za to vino koje si mi tako čvrsto preporučio? Ne očekuj da platim čak ni flašu piva u ovom stanu pre kraja meseca."
„Svaka dobra stvar na ovom svetu ima visoku cenu."
„Za one koji je mogu priuštiti."
„Vidi ko mi kaže. Već od sledećeg meseca bićeš unapređen u vicekonzula, zar to nije dovoljno? A što se devojke tiče, prepusti to meni. Pokušaću da izmamim neke informacije od Žane kada je vidim."
„Nipošto! Ne smeš ništa reći. Samo ćeš pogoršati stvari. Ako su moje sumnje tačne, šta je urađeno – urađeno je. S druge strane, ako grešim, izgledaćemo kao budale."
Dok je Tarik uzimao svoju šolju kafe od Muhlisa, pogledao ga je pravo u oči.
„Muhlise, ovo je ozbiljno. Govorim ti kao tvoj pretpostavljeni, shvataš li me? N reči!"
„Da, majn komandant26" , odgovorio je Muhlis. „Ali kaži mi iskreno: jesi li ili nis poljubio devojku?"



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:39 am




Semjuel i Perla su pokušavali da čitaju naglas iz svojih svezaka.
„Sima je stigla. Danas je vema hladno. Svi osećamo hladnoću."
„Ne, ne, deco, ne treba tako. Slušajte me pažljivo. Zima je stigla: zima, ne sima. Danas je veoma hladno. V-e-o-ma hladno. Svi osećamo hladnoću ... Ć, a ne č Hajdemo sada još jednom."
Dečak s kestenjastim očima borio se svim svojim snagama. „Sima je stigla."
„Ne sima, zima ... Z kao zebra, hoću da čujem z."
„Sima ... si ... zima ...
„Bravo, tako je. Vidiš kako možeš kada se potrudiš. Sve što treba da naučite jeste oko pedeset rečenica, a ja obećavam da ću vas toliko naučiti. Dobro. Perla, sada je na tebe red. Izvini. Ne, Perla. Kako smo ono rekli?"
„Peri"
„Vrlo dobro, odlično. A kako beše tvoje ime, Semjuele?"
„Semi."
Selva je pogledala beleške u svojoj ruci i nastavila da podučava decu.
„Sada hoću da napišete ove turske reči zajedno s njihovim značenjima, i očekujem da ćete ih naučiti napamet. Ekmek – hleb; peynir - sir; çay - čaj; kakve – kafa; gece - noć; abla – starija sestra; abi - stariji brat; tuvalet – toalet; mu{ak – kuhinja; oda – soba. Dobro, to je za sada dovoljno."
Sve troje su sedeli oko Selvinog stola. Prošlo je petnaest dana otkako je ostavila dečje lične karte kod Nazima Kendera. Lekcije su počele odmah sutradan po njenom odlasku u konzulat. Nije još telefonirala u konzulat, ali bila je odlučna da deca treba da zahvale gospodinu Kenderu na turskom ako dobiju pasoše.
„Već bi ti telefonirali da su odlučili da izdaju pasoše", rekao je Rafo.
„Zvali bi me i da uzmem lične karte da su odlučili da neće."
„Oh, Selva! Draga moja Selva, ne razumem zašto guraš svoj nos u tuđa posla. sami smo imigranti i može nam zatrebati svaka vrsta pomoći."
„Mi imamo dokumenta, Rafo."
„Ali ne možemo da odemo."
„Zbog toga što, da bismo otišli, morali bismo da prođemo kroz pakao!"
„Ma hajde, draga, priznaj. Pošto smo ljutito otišli iz Istanbula, ne možemo da se pomirimo s tim da se vratimo podvijenog repa, pa izmišljamo izgovore", rekao je Rafo smejući se. „Da nema Fazila, ni ja ne bih razmišljao da se vratim, ali kako stvari stoje, jednostavno ćemo morati da progutamo svoj ponos zbog našeg sina. To, naravno, u slučaju da se ta stvar s vozom ostvari ..."
„Rafo", rekla je Selva, „moram nešto da ti priznam."
„Koga si još pokušala da spaseš?"
„Nikoga. Dajem časove turskog. Da se usput ne bi uvalili u nevolju, to jest, ako uopšte budu otišli."
„Ako si ponovo počela da držiš časove, bolje da si se držala engleskog."
„Ne shvataš. Ponudila sam da im besplatno držim časove."
„Prosto ne znam šta da kažem, Selva. Stvarno si neverovatna. Koja je korist od podučavanja turskog?"
„Za slučaj da na kraju uspeju da se ukrcaju na taj voz i ..."
„Selva! Nemoj mi reći da si im pričala o vozu."
„Rafo, ne mogu da verujem da to ti govoriš. Toliko si se promenio otkako smo došli ovde. U redu je da spasavaš svoju kožu, ali šta je s drugima? Zar njih treba ostaviti da umru?"
„Slušaj, Selva, ti tako pričaš zato što se nisi nikada suočila sa smrću. Kada ti je život ugrožen, moraš da misliš pre svega na sebe, inače nećeš preživeti."
„O! Izvini, Rafo, možda postoji nešto što ja ne znam? Koliko si se puta onda suočio sa smrću?"
„Nisam nijednom, ali strah od smrti je u mojim genima. Smrt je izgleda lovila moju rasu hiljadama godina."
„Upravo tako. Baš zato se ja borim da spasem tvoj narod, Rafo."
„Ne treba uopšte da se osećaš odgovorno zbog toga, draga. Ne lovi tvoja zemlja njihove živote i imovinu."
„Ja to ne radim zato što se osećam krivo, već isključivo iz humanitarnih razloga.
Molim te, nemoj me sprečavati."
Dečaci kojima je Selva promenila imena u Semi i Peri završili su svoj čas i Selva se pripremala za sledeću grupu. Nju je činilo jedanaest muškaraca i žena s kojima ju je
upoznala Kamila, unučad turskih Jevreja koja više nisu imala veza s Turskom. Otkako ju je Tarik pozvao iz Pariza i nagovestio mogućnost da će taj voz za nekoliko meseci možda krenuti iz Edirna, Selva je preuzela na sebe da turskom podučava ljude koji su imali turska dokumenta i koji su mogli da putuju tim vozom a nisu znali turski – dakle, da ih nauči turskom jeziku dovoljno da budu uverljivi. Iako su svi tražili da ih podučava turskom, Selvi je bilo veoma neprijatno da podučava odrasle ljude turskom alfabetu i da ih tera da ponavljaju rečenice koje se uče u osnovnoj školi.
„Oče, kupi mi knjigu! Baci mi loptu! Tut – Hvataj! Koş – Trči! Git – Idi! Gel – Dođi!
Söyle - Reci! Al – Uzmi! Ver – Daj! Kaça? - Koliko? Nerede? - Gde? Nasil? – Kako?"
Kamila nije sedela sa učenicima; sedela je tiho u uglu dok je Selva obavljala svoj zadatak. Pošto je potrošila svu svoju energiju da pomogne svojoj deci, više nije imala snage da traži bilo šta za sebe.
„Ako deca uspeju samo da stignu do Istanbula, onda će na kraju moći da odu u Palestinu", rekla je. „Ako moj muž i ja sačuvamo našu decu, onda ćemo jednostavno prestati da se borimo, prosto ćemo prihvatiti svoju sudbinu. Dosta smo videli i uradili, prošli i dobro i zlo. Moraćemo da se zadovoljimo time."
„Ne usuđujem se da pozovem konzulat, Kamila", rekla joj je Selva. „Znam koliko te to muči, ali moraš biti strpljiva. Osećam da bi me do sada već zvali da je odgovor negativan."
„Uradi šta god misliš da je ispravno", odgovorila je Kamila. Njih dve su postale veoma bliske nakon tog prvog susreta kada su posmatrale šta je Gestapo radio na raskrsnici. Kada su policajci otišli, njih dve su se zagrlile u suzama. Selva je tada pozvala apoteku svog muža. „Otišli su, Benoa. Rafo sada može da izađe iz skladišta dođe kući", rekla je.
Kamila je shvatila da, iako ne učestvuje u časovima, neizbežno kupi po koju reč tu i tamo. Naučila je, na primer, da çay znači čaj na turskom, jer svaki put kada bi učenici došli, Selva bi ih na turskom pitala da li žele čaj. Naučila je razliku između izgovora slova ç kao u çay i mnogih reči sa slovom koje se izgovara 'š'. Zapravo, danas je otišla korak dalje i sve ih iznenadila rekavši: „Da, molim vas, čaj" na turskom, zbog čega je zaradila turu aplauza od razreda.
Selva je završila čas malo ranije, jer je mali Fazil imao blago povišenu temperaturu pa je morala da se brine o njemu. Učenici su odlazili u grupama po dvoje i troje u intervalima od deset minuta, kako ne bi privukli pažnju na sebe. Kamila je krenula poslednja nakon što je cmoknula Selvu u obraz.
„Strpi se još malo", rekla je Selva dok je Kamila odlazila.
Nakon što je zatvorila vrata, Selva je otišla u spavaću sobu da pogleda Fazila i videla da je brzo zaspao. Otišla je do prozora da mahne Kamili. Dok je čekala da žena siđe niz stepenice i izađe iz zgrade, iznenada je primetila kombi koji se zaustavio ispred
apoteke. Iz kombija su izašli neki ljudi koji su oko ruku nosili trake sa znakom SS. Otrčala je do telefona i okrenula broj apoteke. Čim je Benoa čuo njen glas, rekao je
„Pogrešan broj" i zalupio slušalicu. Selva je jurnula nazad do prozora i videla kako ljudi odvlače Rafa iz apoteke. Otvorila je prozor i počela da viče iz sveg glasa.
„Hej, vi! Mesje! Vojnici! Ostavite ga na miru! On je Turčin. Turčin. Ostavite ga na miru, rekoh. Njegova dokumenta su ovde. Zašto ih ne pogledate? Rafooo ..."
Glas joj je nosio vetar. Otrčala je u spavaću sobu, uzela njihova dokumenta iz fioke u ormariću pored kreveta i požurila ka vratima. Kada je sišla do trećeg sprata, srela je Kamilu, koja je ostala bez daha penjući se uz stepenice. Uzela je Selvu za ruke.
„Ne idi, Selva. Nemoj. Misli na svoje dete!" molila je.
Selva je gurnula ženu u stranu i jurnula niz stepenice, preskačući po dve i po tri odjednom.
Kada je stigla do ulaznih vrata, pogledala je nazad i videla Kamilu kako se tetura za njom.
„Molim te, vrati se kod Fazila. Ne ostavljaj ga samog, tako ti boga."
Jednim brzim potezom, Selva je uspela da otključa i otvori ulazna vrata, koja je Kamila bila iznutra zaključala samo nekoliko trenutaka pre toga. Jurnula je napolje i izletela na ulicu uopšte ne obraćajući pažnju na saobraćaj. Neki automobili su zaškripali kočnicama dok se nisu zaustaviti i vozači su na nju sipali uvrede kroz otvorene prozore.
Kombi samo što nije otišao kada je stigla do apoteke. Otrčala je do vozačevog prozora i zakucala na staklo; on je nije udostojio ni pogleda. Kada to nije uspelo, počela je da udara svom svojom snagom na zatvorena vrata kombija i da vrišti iz sveg glasa.
„Rafooo, čuješ li me? Izlazi odatle! Reci im da si turski državljanin. Rafooo!"
Kombi je iznenada krenuo škripeći gumama i Selva je pala. Neko je pokušao da joj pomogne da ustane, držeći je ispod miški.
„Molim vas, nemojte se mučiti, snaći ću se i sama”, rekla je na francuskom dok je ustajala. Bila je od glave do pete prekrivena blatom. Benoa ju je čvrsto zagrlio, sa svojim licem belim kao čaršav.
„Dođi u apoteku, Selva. Pogledaj u kakvom si stanju, nemoj stajati napolju na hladnoći."
Benoa je stavio znak „zatvoreno" čim su ušli.
„Pogledaj, izgrebali si nogu kada si pala. Daj da ti to očistim i stavim jod."
„Ne, ne, Benoa. Moraš me smesta odvesti konzulu."
„Sva si blatnjave, Selva. Makar operi ruke."
„Nemam vremena za gubljenje."
„Nema svrhe da žuriš. Ionako neće nikoga nigde slati do sutra.
„Moramo da saznamo gde su ga odveli, Benoa. Hajde, požuri, gde ti je auto?"
„Pozadi", odgovorio je Benoa zvučeći zbunjeno.
„Onda idi i dovezi ih."
Benoa je isključio svetla i izašli su napolje zajedno.
„Pokreni se, Benoa", molila je Selva.
„Sačekaj malo, hoćeš li? Pusti me da prvo zaključam."
Kako je Benoa zašao u ulicu da doveze auto, Selva se naslonila na prozor apoteke, pokrila lice rukama i zajecala. Kada je čula kako se auto približava, nadlanicom je obrisala suze. Pogledala je u prozor svog stana i videla iza zavese Kamilinu siluetu, koja je izgledala kao tužno priviđenje.
Nije bilo nikog ispred konzulata kada je Selva izašla iza auta i otrčala do stepeništa ispred kapije. Jednom rukom je pritiskala zvono, a drugom je istovremeno lupala u kapiju. Odjednom je čula kako neko unutra polako korača vukući noge. Očigledno, kavas je pogledao kroz špijunku i prepoznao Selvu. Otvorio je vrata i pitao: „Šta je bilo? Šta se desilo?"
„Moram da vidim konzula, gospodina Kendera ..."
„Kancelarija je sada zatvorena."
„Svejedno ga moram videti."
„Otišao je pre pola sata."
„U tom slučaju, moram videti nekog drugog. Generalnog konzula ..."
„Ovde nema nikoga, svi su otišli svojim kućama."
„Dajte mi onda kućnu adresu gospodina Kendera."
„Bojim se da to ne mogu učiniti."
„Tako vam boga, preklinjem vas. Očajnički moram da ga vidim."
„Molim vas, nemojte mi otežavati. Nije mi dozvoljeno. U čemu je problem? Šta se desilo?"
„Odveli su mog muža", rekla je Selva. Njen glas je zvučao tako očajno da, iako ju je video samo tri puta, kavasu je bilo veoma žao nje.
„Ko ga je odveo? Kuda?"
„Gestapo."
„Gestapo? To mora da je greška."
„Molim vas, pomozite mi da nađem gospodina Kendera, kumim vas imenom vaših najdražih."
„Molim vas, nemojte!" rekao je kavas.
„Preklinjem vas."
„Pa, koliko znam, gospodin Kender je imao da se vidi s nekim u kafeu hotela Grand de Luvr. Trebalo bi da je tamo ako nije promenio plan."
Selva je zgrabila čoveka za ruku i pokušala da je poljubi.
„Molim vas, nemojte, zaista nemojte", rekao je čovek odvlačeći svoju ruku od Selvinih usana. Selva je odjurila nazad do auta i ulazeći rekla Benoi: „Kreći, idemo u Grand hotel de Luvr et de la Pe, molim te, požuri."
U kafeu u predvorju hotela, Nazim Kender je pio čaj sa italijanskim atašeom za trgovinu i njegovom ženom. Pošto je sedeo leđima okrenut vratima, nije video ženu koja je uletela kao vetar i uputila se pravo ka njemu. Dok je primetio skoro uplašen pogled svojih gostiju, našao se licem u lice sa Selvom. Iako je napolju bilo hladno i vlažno, Selva nije nosila kaput a njena karirana suknja i džemper s rol kragnom bili su natopljeni kišom. Klekla je ispred Nazima Kendera i čvrsto ga uhvatila za ruku.
„Odveli su mi muža", rekla je promuklim glasom. „Gestapovci su ga silom odvukli iz apoteke. Stavili su ga u kombi i odveli. Molim vas, nađite ga. Preklinjem vas da spasete Rafaela. Evo, donela sam sve papire sa sobom ... Sve imam ovde, njegov pasoš, njegov izvod iz matične knjige rođenih, njegovu boravišnu dozvolu ..."
Konzul je ustao. „Hanuma Selva, molim vas, ustanite." Selva je ostala da kleči Bavila je svoje ruke oko njegovih nogu.
„Molim vas, spasite mog muža pre nego što ga odvedu."
„Šta se dešava?" pitao je italijanski ataše. Njegova supruga je izgledala zgađeno pred ovom razbarušenom ženom koja je zgrabila konzula za kolena.
„Molim vas, ustanite, hanuma Selva."
Selva je pokušala da ustane, ali nije mogla. Snaga je istekla iz nje, kolena su joj se iskrivila i ona se srušila u gomilu. U tom trenutku, Benoa, koji je parkirao auto, stigao je i zabrinuo se videvši Selvu na podu.
„Šta ste joj uradili?" pitao je konzula.
„Onesvestila se", odgovorio je Nazim Kender.
Ljudi s drugih stolova počeli su da se okupljaju oko njih.
„Ja ću joj pomoći. Molim vas, vi idite i vidite šta možete da učinite", zamolio je Benoa. „Naravno, ako išta možete da učinite."
„A ko ste vi?"
„Ja sam part ... prijatelj Rafaela Alfandarija. On radi u mojoj apoteci."
„A kada se to desilo?"
„Pre kratkog vremena. Odjurili smo u konzulat, a zatim pravo ovde do vas odmah nakon ..."
„Znate li gde su ga odveli?"
„Nisam siguran, ali mislim da sam čuo kako među sobom pričaju o stanici."
„Šta?! Hoćete da kažete da ga vode iz Marselja?"
„Pa, mislim da ima i drugih. Čuo sam jednog od onih koji su odvlačili Rafaela kako mu govori da se ne otima i preti mu da će zažaliti ako se zbog njega odloži stvar."
Nazim Kender se sagao i pokupio dokumenta koja je Selva bila ispustila na pod.
„Ostavljam hanumu Selvu u vašim veštim rukama, mesje", rekao je i, izvinivši se Italijanima, odjurio napolje.
„Molim vas, nemojte nas skučavati", rekao je Benoa onima koji su stajali oko njih.
„Madam se onesvestila; oporaviće se za minut."
„Kako je to neprijatno, šta se dešava?" pitala je Italijanka.
„Molim vas, odvedite tu osobu odavde", naredio je glavni konobar u crnom sakou. Jedna starija dama iz gomile predložila je da pozovu doktora. „Nadam se da nije trudna", promrmljala je.
Benoa je poneo Selvu kroz zbunjene posmatrače i izneo je na ulicu. Hladan vazduh je pomogao da se Selva osvesti.
„Šta se desilo?" pitala je.
„Onesvestila si se. Vodim te kući."
„Ali šta je bilo s konzulom ... Rafo?"
„Ne brini. Konzul je uzeo dokumenta i odmah otišao, siguran sam da će uraditi sve što je potrebno. Ništa više ne možeš da uradiš. Sve što ti preostaje to je da odeš kuć i čekaš."
Selva je tražila da je Benoa spusti. Kolena su joj drhtala i vrtelo joj se u glavi.
Uhvatila je svog prijatelja za ruku.
„Benoa, mislim da ću povratiti", rekla je.
„Molim te, pokušaj da izdržiš dok ne stignemo do tvoje kuće."
Selva je nestabilno hodala prema autu pridržavajući se za ruku svog prijatelja.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:39 am






Kada je Nazim Kender izašao iz taksija ispred konzulata, iznenadio se videvši gomilu ljudi kako se tiska ispred kapija zgrade. To je bilo čudno, jer je radno vreme bilo prošlo, i u to vreme obično nikoga nije bilo tamo. Požurio je prema kapiji. Kavas Halim je mahao rukama pokušavajući da nešto objasni gomili koja je vrištala. Kada je video konzula, dojurio je do njega i rekao: „Po svemu sudeći, ukrcali su ih u voz i odvezli ih odavde ..."
Oko petnaestoro ili dvadesetoro ljudi dojurilo je do Nazima Kendera grabeći ga za ruke i noge.
„Prestanite! Šta se dogodilo?" rekao je zbunjeni konzul. Zbog jedne žene koja je kukala nije mogao da čuje one koji su pokušavali da mu objasne stvar.
„Napravite mesta!" viknuo je kavas. „Traćite konzulovo vreme." Buka je odmah prestala.
„Odveli su ih. Rekli su im da su turski državljani, ali nisu hteli da slušaju ..." objasnio je jedan starac u suzama.
„Gde su ih odveli?" pitao je konzul.
„Na stanicu Sen Šarl."
„Molim vas, pustite me da prođem. Moram da uzmem potrebna dokumenta iz svoje kancelarije", rekao je Nazim Kender, trčeći u zgradu. Ubrzo se vratio noseći dokumenta u rukama. „Da li neko ovde ima auto?" pitao je.
„Da, ja imam", odgovorio je jedan mladić.
„Odmah ga dovezi!"
„Tamo je, odmah pored kapije, sledite me, molim vas."
Mladić je otrčao napred i otvorio konzulu vrata svog sitroena. Zatim je otrčao
okolo na stranu vozača i ušao, spreman da krene. Gomila ljudi je okružila auto, neki su udarali u prozore, dok su drugi pokušavali da otvore vrata. Kavas Halim se progurao kroz gomilu do auta.
„Povedite i mene", rekao je.
„Ulazi onda!"
Kavas je s mukom uspeo da se baci na zadnje sedište.
„Nema vremena za gubljenje", rekao je konzul. „Vozi pravo na stanicu Sen Šarl." Maleni auto je pojurio kao strela kroz sakupljenu gomilu.
Na vagonu iz kojeg su se čuli zvuci vrištanja, kukanja i jecanja stajala je poruka:
OVAJ VAGON MOŽE PODNETI 20 GLAVA STOKE I 500 KG STOČNE HRANNaEz.im Kender je ignorirao
nemačke oficire koji su šetali okolo i otrčao je pravo prema tom vagonu. Tamo je bilo nagurano oko osamdeset muškaraca i žena. Oni su gurali jedni druge pokušavajući da dođu do drvenih rešetki, pokazivali svoja dokumenta vrišteći u pomoć. Konzul je pokušavao da kroz buku razazna šta su govorili. Čak je čuo i nekoga ko ga je očigledno prepoznao i dozivao ga na turskom.
„Većina nas ima turske pasoše, ali ne možemo to da objasnimo gestapovcima."
Shvativši da nema vremena za gubljenje, Nazim Kender je otišao pravo u glavnu zgradu stanice, dok ga je kavas pratio u stopu.
„Hoću odmah da vidim vašeg nadređenog!" rekao je oficiru na vratima. Nemački oficir je došao i stao licem u lice s njim. „Jeste li u žurbi?" pitao je.
„Da, veoma žurim. Verujem da je došlo do greške. Izgleda da su pokupili neke turske državljane i ukrcali ih u vagon. Voz samo što nije krenuo. Morate ih odmah pustiti iz vagona."
„Nije bilo nikakve greške."
„Slušajte, u ovom dokumentu imam spisak imena svojih građana. Hajde da ih pročitamo jedno po jedno ..."
„Nemojte se truditi."
„Prevoženje Turaka ovim vozom skupo će vas koštati, to vam obećavam."
Nemački oficir je oteo dokumente iz ruku Nazima Kendera i bacio pogled na listu koju je konzul pripremio.
„Zar su ovo Turci!? Alhadef Jak, Alhadef Izi, Alfandari Rafael, Anato Josef, Frank Lili, Kalvo Luna, Menaše Isak, Sorijano Moris ... Ako ovo nisu Jevreji, ne znam ko je" rekao je mašući papirima u konzulovo lice. Sada je na Nazima Kendera bio red da otme nazad svoje dokumente.
„Da, oni su Turci. Većina njih možda sledi jevrejsku religiju, ah među njima mora biti muslimana i hrišćana. Po zakonu moje države, oni su Turci bez obzira na njihovu religiju. Oni su turski državljani."
Oficir u uniformi je upravo hteo da odgovori, ali odustao je kada je čuo piskav
zvižduk voza. Slegnuo je ramenima, okrenuo leda i ušao unutra. Voz je počeo da se miče napred.
Nazim Kender je bespomoćno gledao u pravcu oficira. Na trenutak je razmišljao da krene za njim, ali voz je išao sve brže. Počeo je da trči duž voza da bi stigao vagon koji je odlazio. Gurnuo je vojnika koji je pokušao da ga zaustavi i uskočio u vagon. Halim je trčao odmah iza njega, ali skoro je ostao bez daha kada je zgrabio konzulovu pruženu ruku, stao na stepenicu i podigao se gore. Za delić sekunde zamalo je pao, ali ljudi iz voza podigli su ga za ramena i pomogli mu da uđe.
Vojnik koga je Nazim Kender gurnuo trčao je, mahao rukama i vikao, pokušavajući da privuče pažnju oficira koji je koračao prema glavnoj zgradi. Oficir je stao, okrenuo se i frustrirano pogledao voz u pokretu. Nije mogao ništa da uradi jer je voz već išao punom parom. Kretao se sve brže i brže, tresući sve više ljude skučene u njemu kako je ubrzavao.

Nazim Kender i kavas Halim su se pogledali u neverici. U šta su se to uvalili? Zašto su ovo uradili? Šta će biti ishod njihovih postupaka?
Nije bilo odgovora. Nazim Kender je skočio u voz ne razmišljajući o ishodu. Možda je njegova hrabrost poticala iz osećanja revolta i ljutnje i činjenice da je još posedovao plahovitost mladosti. Sada, dok se voz sve brže udaljavao od stanice Sen Šarl, počeo je da shvata ozbiljnost situacije i pomalo se plašio posledica. Ali sada je imao samo jednu mogućnost: da završi šta je započeo! Kao svaka časna osoba, borio bi se do kraja. Na kraju krajeva, zar nije on marseljski konzul velike Turske republike? Ovi jadni ljudi u vozu očekivali su da će on biti njihov spasilac. Nipošto nije smeo da pokaže da se plaši. Nije bilo povratka. Ostaće s njima do kraja.
„Znate li gde nas voze?" pitao je kavas.
„Već neko vreme nameravali ste da odete u Pariz, zar ne? Pa, eto vam, tamo idemo – i samo pomislite, putujete sasvim besplatno!"
Kavas Halim je hteo da se nasmeje, ali nije mogao. To što je putovao u vozu za prevoz životinja, stešnjen među ljudima koji su padali jedni preko drugih, nije bilo za smeh. Čovek pored njega bio je veoma star i očigledno se u strahu pomokrio. Zadah urina širio se po vagonu. Ljudi koji su vrištali i vikali pre nego što je voz krenuo sada nisu ispuštali nijedan zvuk. Osim drhtavog zvuka točkova voza i vetra koji je zviždao kroz pukotine vagona, sve je bilo tiho. Bilo je kao da su svi progutali svoje jezike.
Ovo mora da je zvuk straha, pomislio je konzul.
Čudnu tišinu prekinuo je hrapav glas žene koja je sigurno bila strastveni pušač.
Njene iritirane oči emitovale su strah. „Gde nas vode?" pitala je.
„Mislim da nas vode u Pariz, madam", odgovorio je Nazim Kendar, dok je ona pokušavala da se izvuče iz zamke u kojoj se našla. Na kraju je uspela da ustane držeći
se za šaku mladića koji je pružio ruku da joj pomogne.
„Ja sam turski konzul”, rekao je. „Da li bi oni koji imaju tursko državljanstvo podigli ruke, molim vas?"
Oko pedeset ruku iznenada se podiglo.
„U redu! Daću sve od sebe da pomognem turskim državljanima, ali bojim se da za ostale ne mogu ništa da uradim. Zaista mi je žao."
Devojka je ispustila vrisak i onesvestila se. Ponovo su se začuli neki zvuci jecanja.
„Mesje le konzul27, molim vas, recite da smo i mi Turci", povikao je jedan čovek.
„Mi ćemo preuzeti tursko državljanstvo i biti vaši robovi do same smrti."
„Nema robova u Turskoj, mesje, samo građana. Vi svakako možete podneti zahtev za državljanstvo kada vas budu pustili, ali bojim se da nemam moći da vas proglasim turskim državljanima sada i ovde."
„Molim vas, nemojte nas osuditi na smrt."
„Spasite i nas!"
„Vidite, da vam pojasnim, nisam rekao da mogu da spasem čak ni turske državljane. Rekao sam samo da ću dati sve od sebe. Zato sam ovde s vama u ovom vagonu", rekao je Nazim Kender. „Koliko vas ima svoja dokumenta kod sebe?"
Kavas Halim je izbrojao podignute ruke. Većina njih nije imala nikakve dokumente sa sobom zato što su ih iznenada uhvatili.
„Lakše je za one među vama koji imaju neku vrstu identifikacije, ali za druge ..." Odjednom je neko vrisnuo s dna vagona: „Umire ... Bože moj, moj muž umire!"
„Ima li ovde lekara? Molim vas, ima li lekara?"
Jedan mladić je pokušao da se progura u pravcu glasa, preko ljudi koji su sedeli. Jedan starac od nekih sedamdesetak godina ležao je na podu, glave naslonjene na ženine grudi, a nogu ispruženih preko ljudi koji su sedeli pored njega. Lice mu je bilo bledo i obilno se znojio.
„Molim vas, pustite me da prođem ... dozvolite da prođem ..."
„Jeste li vi lekar?"
„Ja sam farmaceut ... pustite me ..."
Mladić je starcu olabavio okovratnik i počeo da mu opipava puls.
„Dajte nam malo prostora. Da li biste mogli malo da se pomerite unazad, treba mu vazduha. Molim vas, molim vas, pokušajte da nam napravite malo mesta ..."
„Zašto ga ne odnesemo na kraj vagona gde ima više vazduha?"
„Ne. Ne, ne pomerajte ga, možda upravo doživljava srčani udar. Da li neko ima nekakav le ...?"
„Nazad, pomerite se nazad!" neko je viknuo.
„Kakva sreća! Zar nije srećan što umire ovde a ne u rukama Nemaca?" rekao je neko drugi.
„Pomerite se nazad samo malo, tako."
Oni oko pacijenta dali su sve od sebe da se pomere, nadajući se da će mu napraviti više mesta, ali nisu napravili neku razliku. Na kraju krajeva, tu je bilo oko osamdeset ljudi, uglavnom muškaraca, zbijenih u prostor namenjen za dvadeset grla stoke. Rafael Alfandari je beznadežno pogledao oko sebe. Jedino što je mogao da uradi bilo je da pokuša da umiri pacijenta. Svojom maramicom, obrisao mu je znoj sa čela i gornje usne i pokušao da se seti šta je njegov otac radio u takvim situacijama. Setio se kako je njegov otac govorio: „Moral! Podigni moral! To je veoma važno za pacijenta. Osoba treba da oseti da njeno srce ima moć da se bori protiv smrti."
„Ovo je napad panike, a ne srčani napad", uverljivo je rekao. „Molim vas, pokušajte da ostanete smireni. Opustite se. Duboko dišite. Hajdete, nemate bolove u grudima, zar ne? Vidite, siguran sam da se već bolje osećate. Vidim vam po boji lica. Opustite se."
Čovek je uspeo da se probije preskačući preko onih oko sebe. U ruci je držao pilulu. „Uvek nosim jednu od ovih sa sobom jer imam problem sa srcem ... Možete je uzeti."
„Šta ako vama bude potrebna?"
„Ionako ćemo umreti", odgovorio je čovek. „Ja nisam turski državljanin, već francuski."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:39 am






Dok je padala noć, vagon je uranjao u mrak. Pošto su putnici izgubili svaki pojam o vremenu, nisu znali koliko već dugo putuju. Jedino što se sada moglo čuti bili su zvuci molitve. Pošto su se ljudi neprestano molili, bilo naglas bilo u sebi, ambijent prokletstva raširio se po celom vagonu. Konzul i kavas su se neprekidno došaptavali, pokušavajući da smisle kako i gde će se njihovo mračno putovanje završiti. Nazim Kender je sav sitniš iz svog džepa dao kavasu.
„Evo, uzmi ovo, i ako voz bude stao na nekoj od usputnih stanica, bolje ćeš pronaći telefon i pozvati naš konzulat u Parizu dok se ja budem svađao sa šefom stanice. Objasni u kakvoj smo situaciji i zamoli ga da hitno nastave da rade na tome. Odmah moraju da kontaktiraju s Berlinom i Višijem."
„Šta ako ne budemo stali, gospodine?"
„Onda ćeš isto to uraditi u Parizu."
„Ali na telefone konzulata niko ne odgovara pre devet ujutru."
„Znaš li broj Hikmeta Ozdohana?"
„Bojim se da ne znam. Znam broj konzulata, ali kao što rekoh, oni neće odgovoriti u ovo doba noći."
„Ja sam znao njegov broj. Kako ono beše, kako beše? Na vrh mi je jezika. Kako god, možda ću se setiti. Reći ću ti čim se to desi. Ti moraš zapamtiti taj broj. Treba da ga
pozoveš čim budeš mogao, siguran sam da bi on morao biti u mogućnosti da nešto uradi. Moja svađa sa šefom stanice mora trajati najmanje pola sata."
„Ne brinite, pozvaću konzula – to jest, naravno, ako se setite broja."
»Da li iko u Marselju zna da smo mi u ovom vozu?"
„Ne bih rekao. Svi iz konzulata su bili otišli.
„Ja sam pio čaj sa italijanskim atašeom. On je shvatio da se nešto užasno dogodilo, možda je on mogao da se raspita."
„Znate, gospodine, nešto mi govori da će ta Turkinja – znate koja, jednom prilikom je došla sa svojim detetom da vas vidi – ta visoka mlada dama, ona je prva danas došla, kladim se da će ispratiti ovo."
„Jesi li joj ti rekao gde sam ja?"
„Pa, gospodine, ja ..."
Iznenada su osetili užasan potres. Oni koji su stajali pali su, a oni koji su sedeli na podu kotrljali su se jedni preko drugih. Voz se uz škripu zaustavio. Svi su pokušali da se približe drvenim šipkama vagona, kako bi videli šta se napolju desilo.
„Odbij!" viknuo je oficir na francuskom, ali s nemačkim akcentom.
Uskočio je unutra jednim skokom i stao uspravno kao bronzana statua među ljudima koji su pali. Konzul je, takođe, stajao uspravno ispred njega. Bio je nekoliko inča viši od nemačkog oficira. Zapravo, bila je retkost da je Turčin tako visok. Nemački oficir ga je odmerio od glave do pete. Verovatno je došao na peron očekujući da sretne niskog, punačkog diplomatu srednjih godina. Mora da su stajali na stanici jer je bilo dovoljno svetla koje je osvetljavalo vagon straha tako da je Nazim Kender mogao da vidi iznenađenje u oficirovim očima.
„Jeste li vi turski konzul?"
„Da, ja sam."
Još nekoliko nemačkih vojnika popelo se u vagon, gurajući ljude u njemu i gazeći preko njih.
„Mesje le konzul, izgleda da je jedan šef stanice u Marselju napravio ozbiljnu grešku. Očigledno, bilo je naređeno da voz krene sa stanice pre nego što vi siđete. Uveravam vas da će oni koji su odgovorni za ovu grešku biti surovo kažnjeni. Molim vas, pođite sa mnom, gospodine, čeka vas auto. Odvešćemo vas nazad u Marselj."
„Hvala vam što brinete, ali osećam da mora da je napravljena greška. Šef stanice u Marselju nije zaslužio nikakvu kaznu. Svojevoljno sam se popeo u ovaj voz."
„Svejedno, nije smeo da dozvoli da voz ode s vama. Molim vas, ovuda, gospodine", rekao je nemački oficir pokazujući konzulu put kuda da siđe.
„Moram naglasiti daje ovaj vagon pun turskih državljana. Hoću da znam gde vodite naše građane. Štaviše, ukrcali ste ih u vagon za stoku protiv njihove volje. Zahtevam objašnjenje."
„Oni su Jevreji i putuju u Pariz."
„Čak i ako su Jevreji, oni su turski državljani. Imaju potpuno ispravna dokumenta."
„Ponavljam, gospodine, hoćete li, molim vas, sići dole?"
„Da siđem iz ovog vagona za stoku? Molim vas, shvatite da ja predstavljam državu koja ne toleriše takvo zlostavljanje ljudskih bića zbog njihove veroispovesti. Hoću takođe da naglasim da ćemo moj službenik i ja ili sići iz ovog voza zajedno s tim ljudima ili ćemo nastaviti svoj put u Pariz."
„Mesje le konzul, mnogo mi otežavate stvari. Vagon u koji ste ušli teretni je vagon. Vas dvojica morate izaći odatle. Za one s turskim dokumentima pobrinućemo se u Parizu."
„Ne ostavljate mi drugu mogućnost. Izgleda da nam je predodređeno da nastavimo ovo putovanje za Pariz svi zajedno u vozu za stoku."
„Kako to mislite?"
„Mislim da odbijam da napustim ovaj stočni vagon bez mojih građana."
„A ja moram da ponovim da morate izaći odavde i vratiti se u Marselj u autu koji smo vam obezbedili."
„Bojim se da ću i ja morati da ponovim: ili ćemo svi sići zajedno, ili ćemo svi nastaviti putovanje."
„U tom slučaju, sami ste izabrali. Radije ćete nastaviti putovanje s Jevrejima u ovim uslovima."
„Tako je. Oni su naši državljani. Ili svi silazimo zajedno, ili svi nastavljamo zajedno."
Nemački oficir je pokušao da prisili Nazima Kendera zgrabivši ga za ruke, ali konzul ga je zaustavio čvrsto stavivši obe svoje ruke na njegove grudi.
„Ne bih vam ovo uopšte savetovao, mladiću. Nemojte napraviti tako nepopravljivu grešku. Ja sam diplomata koji predstavlja neutralnu zemlju. Povrh svega, imam i diplomatski imunitet. Budite uvereni u to da vas podizanje ruke na mene može dovesti do diplomatskog skandala."
„Vi ste već napravili skandal", rekao je nemački oficir, a lice mu je buknulo u besu.
„Sprečavanje skandala je u vašim rukama", odgovorio je Nazim Kender. „Jedan od putnika u ovom odvratnom vagonu veoma je star i doživeo je infarkt jer nije mogao da podnese stres. Jeste li spremni da snosite posledice ako on ne preživi do Pariza?"
Nemac je iskočio iz vagona mrmljajući nešto na svom maternjem jeziku. Drugi vojnici su ga pratili. Bilo je očigledno da, pošto nisu govorili francuski, nisu razumeli ni reč šta se dešava.
Neko vreme niko nije ispustio ni najmanji zvuk. Konačno je stidljiv glas pitao: „Gde se nalazimo?"
„Možemo biti negde blizu Nima", odgovorio je kavas Halim. Niko nije imao hrabrosti da se nagne iz vagona i pogleda. Nazim Kender se nagnuo i pogledao. Osim
petnaest postrojenih nemačkih policajaca s puškama, peron je izgledao napušteno. Nije mogao da vidi gde su, jer je stanični sat zaklonio ime stanice, ali na osnovu vremena koje je pokazivao sat, pokušao je da izračuna gde bi mogli biti.
„Da, može biti da smo negde između Arla i Nima”, rekao je pogledavši kavasa da potvrdi njegovu pretpostavku.
„Voz je i dalje mirno stajao. Niko nije dolazio niti odlazio. Svi su prestrašeno čekali. Svaki minut izgledao je kao sat. Sve oči bile su uprte u konzula, koji je stajao uspravno, spreman da zastupa njihove slučajeve.
Iznenada se začuo glas žene koja je stajala u jednom uglu vagona: „Hajde ... Hajde
..." ponavljala je, ohrabrujući decu da urade nešto što su oklevala da urade.
Konačno: „Mesje le konzul", povikala je žena. Nazim Kender je okrenuo glavu i pogledao je. „Ova deca hoće nešto da vam kažu."
„Da", rekao je konzul, „a šta to?"
„Ja Turkinja ... Ja hoće vode ... Stomak gladan ... Mene hladno ... Kako vi ste?" Devojčica, koja se već tresla, grunula je u plač. Očigledno je izrekla sve rečenice na turskom koje je bila naučila napamet.
„Da li si ti Turkinja, mlada damo?" pitao je konzul na turskom. Devojčica je potvrdno klimnula glavom.
„Kako se zoveš?"
„Pe ... Peri."
Konzul se okrenuo dečaku. „A kako se ti zoveš?" pitao je.
„Ja se zovem See-mi – izvinite – Semi."
Odmah mu je sinulo. Već je video ovo dvoje dece na fotografiji, kako stoje zajedno u bašti.
Pozvao je kavasa.
„Pogledajte koga imamo ovde, Halim-beže. Naši Peri i Semi su ovde."
Kavas je zbunjeno pogledao. Pokušavao je da shvati na šta je konzul mislio, kada su se začuli koraci na peronu. Halim se istegao da pogleda kroz pukotine u vagonu. Oficir s kojim je konzul malopre razgovarao sada se vraćao sa istim vojnicima. Nazim Kender je čekao s rukama na dečjim ramenima.
Oficir nije uskočio u voz tako brzo kao prošli put. Sada se dizao gore držeći se za gvozdene kvake na vratima vagona.
„Dakle, vi kažete da nećete sići sa ovog voza. Je li tako, mesje le konzul?"
„Potpuno ste u pravu. Neću."
Nemački oficir je duboko uzdahnuo i nakon kratkog ćutanja rekao: „Silazite dole, hajde, krenite dole."
„Molim?"
„Ako vi nećete da siđete sami, bolje da svi izađete."
„Zaista?"
„Da, to je naređenje."
„Pustite prvo njih. Sve njih.
„Jesu li svi Turci?"
„Neki od njih nemaju dokumenta sa sobom, ali siguran sam da kada budemo stigli u Pariz ..."
„REKAO SAM DA IZLAZI T"E!povikao je Nemac. Bilo je jasno da ga je ljutilo to što je morao da izvrši naređenje koje mu je dato.
„Moj službenik i ja ćemo izaći poslednji", rekao je konzul prekrštajući ruke na grudima. Kavas je stajao pored njega u stavu mirno kao da je njegov ađutant.
Ljudi su počeli da iskaču iz vagona. Pažljivo su spustili čoveka koji je imao infarkt. Dvoje dece stajalo je pored konzula, ne želeći da se odvoje od njega. Žena koja je tražila da deca podu napred izgledala je veoma srećno što su mogli da dokažu da su Turci, ali nije želela da ih pogleda u oči iz straha od onoga što bi se sledeće moglo dogoditi.
„Jesu li ovo vaša deca, madam?" pitao je Nazim Kender.
„Ne, ja sam im tetka. Kupovali smo na pijaci kada su nas pokupili."
„Hajde onda, Peri i Semi, sada je na vas red", rekao je konzul.
Kavas je uhvatio devojčicu ispod ruku i spustio je na peron. Dečak je sam skočio.
Konzul je izašao poslednji, kao kapetan koji napušta brod, s kavasom pored sebe.
Nemački oficir se približio. „Auto vas čeka ispred stanice", rekao je.
„Hvala vam. Radije ću se vratiti taksijem, ali zaista bih cenio ako bi ta kola povezla starca koji je imao infarkt. To jest, ako vam ne smeta."
Žena se umešala pre nego što je nemački oficir uspeo da odgovori.
„Ne, ne. Mnogo vam hvala. Sigurna sam da ćemo se snaći i sami. Hvala vam u svakom slučaju."
Nemački oficir ih je pogledao kao da je hteo da kaže: Vi ste ludi. Salutirao je konzulu, okrenuo mu leđa i odmarširao praćen drugim vojnicima.
Kada su Nemci otišli, eksplodirao je žagor uzbuđenja. Svih osamdesetoro ljud okupilo se oko Nazima Kendera, želeći da ga poljube u ruke ili obraze i pokušavajući da ga zagrle. Oni koji nisu mogli da se približe pružali su svoje ruke samo da mu dodirnu ramena leđa, kao da je neki sveti predmet.
„Pobogu, ne podižite me na ramena", povikao je konzul. Ali nije bilo šanse da kontroliše talase ljubavi koji su tekli oko njega. Nema reči koje bi opisale zahvalnost koju su ti ljudi osećali.
„Savetujem svima vama koji nemate tursko državljanstvo da odete i pronađete neko sigurno mesto za sebe. Vratite se čim budete mogli", rekao je, a zatim dodao kao naknadnu misao: „Gde se tačno nalazimo, do đavola?"
„U Arlu", rekao je kavas.
„Verujem da bi trebalo za pola sata otprilike da ima voz za Marselj", neko je rekao,
„ako ga nisu otkazali."
Konzul i kavas su zajedno izašli iz stanice. Odmah ispred bio je parkiran mercedes
kojeg su nacisti dodelili konzulu.
„Pitam se da li ima taksija u blizini – zašto ne proverite, Halime?" pitao je Nazim Kender. Seo je na klupu ispred ulaza u stanicu, dok se kavas udaljavao.
U dubini svog uma pitao se da li je ovo iskustvo bilo samo noćna mora, ili se zaista desilo. Ubrzo zatim iznenadio ga je Halimov glas.
„Očigledno, imaju kola na drva, gospodine. Hoćemo li ih unajmiti?"
„Da, odmah ih unajmite."
Nazim Kender je ustao, polako prošao pored mercedesa i s ponosom prešao ulicu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:40 am






Ferit je posmatrao kako njegova žena prelazi ulicu i odlazi u daljinu. Kada mu je Evelin nestala s vidika, navukao je zavese, proverio bravu na ulaznim vratima i otišao u spavaću sobu. Brzo je bacio prekrivač, jorgan i jastuke na pod. Neko vreme, opipavao je strane madraca i našao ono što je tražio. To je bio rascep dovoljno veliki da kroz njega prođe šaka. Ferit je stavio šaku u taj rascep i zatim celu ruku pružio unutra. Izveštaji su bili tu, negde u sredini. Čvrsto ih je uhvatio i izvukao napolje, a zatim pažljivo namestio krevet. Rastresao je jastuke i vratio ih na njihovo mesto. Zatim je seo za kuhinjski sto i napisao svojoj ženi poruku:

„Draga, idem da se vidim s prijateljem s fakulteta, koji živi s druge strane reke. Ne brini ako ostanem do kasno."

Stavio je izveštaje ispod prsluka, izašao iz stana i krenuo prema metrou. Ferit je već neko vreme bio član Otpora, tajne organizacije čije su aktivnosti postajale sve važnije, što je bilo direktan rezultat simpatija koje je višijevska vlada gajila prema Hitleru. On nije bio Francuz, ali voleo je ovu zemlju kao pravi Francuz. Što je jo važnije, mrzeo je Hitlera.
Pošto nije bio Francuz, njegovi saradnici iz komiteta nisu s njim delili delikatne planove koji su se ticali nacionalističkih pitanja. Međutim, pretvarali su se da ne znaju da je radio u grupama koje su organizovale krijumčarenje Jevreja i komunista van Francuske.
Svoju vezu s tom organizacijom, Ferit nije nikada pomenuo svojoj ženi. Ona je mislila da je njen muž volontirao da bi postao asistent svom dragom profesoru s liceja, istom profesoru koji mu je pomogao da napiše tezu. Na ovaj način mogao je da
objasni svoje nestanke ujutru, nekada po podne, nekada uveče, i najčešće tokom noći. Pošto je profesor takođe bio član iste organizacije, nije bilo šanse da Evelin sazna.
Ferit je uspeo da bude posrednik između svojih brojnih prijatelja Jevreja organizacije, izdajući pasoše neutralnih zemalja. U poslednje vreme najtraženiji su bili turski pasoši, jer su Turci najjače štitili svoje državljane od Gestapa. Ferit je bio u mogućnosti da kontaktira s konzulatom preko svog prijatelja Muhlisa. Ubrzo nakon što je upoznao Tarika i diskretno ga testirao, pozvao ga je na kafu i otvoreno razgovarao s njim o tome. Pitao ga je da li turski konzulat može da izda pasoše onima koji nisu turski državljani. Odgovor je bio vrlo jasan.
„Voleo bih da imam moć da vam odgovorim drukčije, Ferite", rekao je Tarik.
„Svaka osoba koju možemo spasti od smrti i jada za nas je izvor zadovoljstva. Zapravo, i sami znate da se izlažemo opasnosti svaki put kada posetimo neki od tih logora ili policijskih stanica. Nakon svega što smo rekli i uradili, mi smo časna i pravedna zemlja, i kao takvi, ne možemo se upustiti ni u šta ilegalno."
„Moram li potpuno prestati da se nadam?"
„Da, prijatelju moj."
Ferit je duboko udahnuo dim iz svoje cigarete i duvao kolutove u vazduh.
„Dobro, u tom slučaju vas neću više uznemiravati tom temom", rekao je.
„Obećavam da ću uraditi sve što mogu da vam pomognem u drugim stvarima. Moram priznati da zaista poštujem ono što radite i, iskreno, bio bih na vašoj strani da ne radim za vladu."
„Shvatam."
„Hteo bih da vam postavim pitanje, ako vam ne smeta. Kako ste se umešali u to?"
„Umešan je svako ko ima srca, Tariče. Istina je da se Francuzi ne bore na bojnom polju, ali uveravam vas da imaju odličnu tajnu organizaciju. Što se mene tiče, ja sam ušao u organizaciju preko bliskog prijatelja s fakulteta. Vodio me je na neke sastanke i na kraju sam se i sam pridružio Otporu."
„Zar vas onda ne iznenađuje to što se Francuzi nisu hrabro borili?"
„Čujte, Tariče, siguran sam da ćete se složiti da je Pariz jedan od najlepših gradova na svetu. Po mom mišljenju, nisu hteli da rizikuju da on bude bombardovan."
„Pa, pretpostavljam da se na to može gledati i na taj način."
Neko vreme su pijuckali kafu ne pričajući jedan s drugim. Sedeli su u jednom od studentskih kafea u Latinskoj četvrti.
„Mogu li da vam odam tajnu, prijatelju moj?" rekao je Tarik. „Britanci i Amerikanc ne mogu da podnesu De Gola. Ne mogu uopšte da svare tog čoveka. Da se tu našao neko drugi da vodi nacionalno oslobođenje, mogli ste da dobijete više podrške."
„Britanci ne mogu da podnesu ništa što bi moglo ugroziti njihove interese", rekao
je Ferit, „i De Gol nije vrata osobe koja bi se osvrtala na njihove interese. On je tvrdoglav, svadljiv čovek koji svaki napad na sebe prima kao napad na Francusku."
„U svakom slučaju, striktno Entre nous28, verujem da, ako bi se promenio vaš čovek na vrhu, verovatno biste dobili više podrške od Britanaca i čak Amerikanaca."
„Tražili smo drugog lidera, ali nažalost bez uspeha. Svi aktivisti Otpora stoje iza tog čoveka", rekao je Ferit. „Samo sačekajte i videćete. Kladim se da će na kraju čak i on kojima se De Gol nužno ne dopada skočiti sebi u usta i podržati ga."
„Zbog čega ste tako sigurni u to?"
„Na kraju će saveznici morati da napadnu Francusku da bi dobili ovaj rat. Kada taj dan osvane, moraće da priznaju i De Gola i Nacionalnooslobodilački komitet, jer bez podrške tajnih organizacija neće moći da uspešno izvedu napad."
„Što pre taj dan dođe to bolje", rekao je Tarik. Odmah posle toga tražili su račun.
„Nadam se da ni Muhlis ni Evelin neće saznati za naš današnji sastanak. Mogu da računam na vas, zar ne?" pitao je Ferit.
„Naravno da možete."
„Hvala vam."
„Ferite, nadam se da nećete zameriti što ovo kažem, ali zar ne mislite da je pogrešno što ovo tajite od svoje žene?
„Da, mislim da jeste, Tariče, ali ne želim da brine ovih dana. Znate, ona je trudna."
„Aaah", rekao je Tarik, „nisam znao, čestitam."
„Hvala. I sami smo nedavno saznali. Nismo još nikome rekli. A više bih voleo da n vi ne znate."
„Shvatam, ali budite oprezni, hoćete li?" odgovorio je Tarik, potapšavši svog prijatelja po leđima. „Vaše odgovornosti u životu tek počinju. Molim vas, nemojte se umešati ni u šta opasno, prijatelju moj."

Tog dana dok je putovao metroom, Ferit je razmišljao o ovom razgovoru s Tarikom. Poželeo je da je uspeo da ga ubedi da sarađuje s njim. Čim su se upoznali, osetio je da može imati poverenja u Tarika. Bio je pošten, vredan, hrabar čovek koji nije bio neoprezan. Imao je sve vrline čoveka koji bi mogao biti član takve organizacije. Kakva šteta što je, kao što se i moglo očekivati od čoveka njegovog kova, odabrao da poštuje zakone svoje zemlje. Tarik je, međutim, ostavio Feritu vrata malo odškrinuta rekavši: „Obećavam da ću uraditi sve što mogu da vam pomognem u drugim stvarima."
Ferit je postao sumnjičav kada je u prozoru metroa video odraz mršavog čoveka kako ga posmatra. Pokušao je da posmatra tog čoveka krijući se iza novina. Kada je čovek počeo da se vrpolji, Ferit se zapitao da li ga je on uznemirio. Treba li da siđem
na idućoj stanici? pomislio je. Kako je Ferit ustao kada se voz zaustavio na sledećoj stanici, primetio je da je čovek sišao, pa je ponovo seo. Anksiozno se ponašao bez ikakvog razloga. „Brige", rekao je sam sebi. „Nije Gestapo, brige su te koje će me na kraju ubiti."
Zbog tih briga, osećao je da bi, na kraju krajeva, mogao probati ta vrata koja je Tarik ostavio odškrinuta. Ako se njemu bilo šta desi, jedina osoba koja bi možda mogla prebaciti Evelin do njegove porodice u Istanbulu bio je Tarik. To ne bi mogao ni Muhlis, koji mu je bio prijatelj proteklih četrdeset godina, niti iko drugi. Obećao je sebi da će, ako danas bude uspešno završio svoj zadatak, otići da vidi Tarika sutradan odmah ujutru. Ali šta će mu reći? Kako će tražiti nešto od čoveka koga nije video više od pet puta? Šta bi mu uopšte mogao reći? „Vama poveravam svoju ženu." Naravno da ne, Tarik bi verovatno pomislio da je lud. Ali ipak, možda ne bi. Zar mu nije dovoljno verovao da mu ispriča o svojim vezama sa Otporom nakon samo nekoliko susreta? Tarik nije ni mrdnuo trepavicom. Nije bio iznenađen; nije negodovao, niti je pokušao da ga savetuje. Da, Tarik je bio njegov čovek, njemu je mogao da poveri svoju ženu. Inšalah, proći će danas bez ikakvih problema, a zatim odmah ujutru ...
Nakon što je sišao sa voza i krenuo prema izlazu, Ferit je primetio kako se pravi dugačak red. Žene su odmah prolazile, ali muškarci su morali da pokažu dokumenta. One koji nisu imali dokumenta ili im je na dokumentima pisalo da su Jevreji, nemački vojnici su ukrcavali pravo u kamion koji je čekao na izlazu iz stanice metroa.
„Samo mi je to trebalo", rekao je sam sebi nervozno pretražujući džepove. Hvala bogu što je imao dokumenta sa sobom. Uzdahnuo je sa olakšanjem, ali svejedno je brinuo što će morati da čeka u redu umesto da samo prođe. Hvala bogu, red se brzo pomerao. Prokletnici su obavljali svoj posao brzo i efikasno. Kada je došao na red, pokazao je vojniku s SS trakom na ruci i svoj izvod iz matične knjige rođenih i svoj učiteljski sertifikat. Nasilnik je pogledao papire i rekao: „Prolazi." Ferit je zgrabio svoja dokumenta i gurnuo ih u unutrašnji džep. Požurio je napred nekoliko kilometara pre nego što je ušao u groznu prodavnicu s prljavim prozorima i polupraznim policama koja se nalazila u jednoj zabačenoj ulici. Tamo je za kasom sedeo čovek koji je izgledao kao da se strašno dosađuje.
„Dajte mi jedan Pari soar29, molim vas", rekao je Ferit.
„Hoćete li i dodatak?"
„Zašto da ne, ako je besplatan." Ferit je stavio nešto novca na pult.
„Zar nemate Bitno?"
„Nemam, imate li vi?"
„Kroz ta vrata pa niz stepenice levo", rekao je prodavac i ne podigavši pogled.
Nastavio je da pregleda svoje račune.
Ferit je prošao kroz vrata u dnu radnje, pa niz stepenice i otvorio je vrata ispred sebe. Sada je bio u garaži. Petoro ili šestoro ljudi sedelo je okupljeno oko malog stola iza auta.
„Gde si do sad, Turčine?" pitao je jedan od njih.
„Izvinite, tek sad sam uspeo ..."
„Sedi, ima nešto što bi te se moglo ticati. Danas smo dobili neke informacije."
Ferit je uzeo jedan obližnji stolac i ugurao se između onih koji su već sedeli za stolom.
„Kakve informacije?"
„Turci se očigledno spremaju da prebace svoje Jevreje u Tursku. Jesi li čuo za to?"
„Ne."
„Mon Dieu!30 O čemu ti, zaboga, pričaš sa svojim prijateljima iz konzulata?"
„Pa, sigurno nisam rekao: Očigledno je naša organizacija dobila neke informacije o prebacivanju Jevreja preko granice, je li tako?"
„Onda ćeš sada da ih pitaš."
„Dobro, hoću. Pretpostavimo da je tako, i šta onda?"
„Ubacićemo u taj voz i one koji nisu turskog porekla."
„Oni to neće prihvatiti."
„Svesni smo toga."
„Paaa?"
„Ipak ćemo to uraditi."
„Kako?"
„Pronaći ćemo načina."
„Pretpostavimo da uspete, o koliko ljudi razmišljate?"
„Za sada ih ima dvadeset osam, ali može ih biti još."
„Šta? Jeste li ludi?"
„Kaži nam, Turčine, da li misliš da bismo sve ovo radili da nismo ludi?"
„Nisi uspeo da nam pomogneš s pasošima, pa bi i ti mogao da produžiš sa ovim", rekao je čovek s kukastim nosem koji je sedeo na čelu stola.
„Najpre moraš da nam doneseš tačne detalje. Saznaj da li je taj posao s vozom istina. Ako jeste, kada će se desiti?"
„Daću sve od sebe", rekao je Ferit.
„Sada, hajde da pređemo na jednu ili dve stvari s plana", rekao je isti čovek u čelu stola. „Postoji grupa koju moramo prevesti preko švajcarske granice ove nedelje ..."
Gola sijalica koja je visila s plafona uključila se i isključila. Svi za stolom su ustali. Dvojica su počela da čiste kola. Treći je ušao u auto sa šrafcigerom u ruci. Ferit je sa još dvojicom otrčao prema vratima kroz koja je ušao. Svetlo se opet uključilo.
„U redu, gospodo, opasnost je prošla. Nazad za sto", rekao je čovek s kukastim
nosem dok se vraćao nazad u čelo stola.
Sutra, pomislio je Ferit, sutra moram da razgovaram s Tarikom bez greške.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu