Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Strana 4 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4

Ići dole

Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:22 am

First topic message reminder :




Od Istanbula i Marselja, Ankare i Kaira pa sve do Pariza i Berlina, ovo je priča o ljubavi i bekstvu, isprepletana istorijom jednog od najuzburkanijih perioda u Evropi...
Kada se Selva, kći jednog od malobrojnih preostalih otomanskih paša, zaljubila u Rafaela, mladog Jevrejina, njena se porodica protivi braku i odbacuje je. Rešeni da započnu novi život, Selva i Rafael odlaze u Francusku, međutim, sreća im i tamo okreće leđa. Počinje Drugi svetski rat, a mladi ljubavnici biće uvučeni u užase Hitlerove ideologije. Dok se nacistička mreža steže oko njih, oni žive u stalnom strahu da će biti uhvaćeni i poslati u koncentracioni logor. U isto vreme, Turska očajnički pokušava da izbegne da bude uvučena u rat, pažljivo balansirajući između sila Osovine i Saveznika... Protkana čarobnim mirisima Istanbula i mističnom atmosferom Istoka, ova je priča posvećena svim običnim ljudima, neopevanim herojima koji su zbog ideala rizikovali živote.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:46 am





Selvu je probudio iznenadni potres. Probudili su se i Zigfrid, David i Konstanca.
„Šta se dešava?" prošaptala je Konstanca.
„Izgleda da se krećemo."
Nisu imali pojma koliko je sati. Napolju je i dalje bio mrkli mrak. Voz je počeo da se škriputavo kreće. Fazil je promrmljao i okrenuo se u Selvinim rukama. David je otišao u hodnik, trudeći se da nikome ne smeta. Bilo mu je nemoguće da ostane na istom mestu više od nekoliko sati. Zapalio je cigaretu. Vrlo daleko, u daljini su se mogla videti svetla. Hoće li se njegov život ikada ponovo razvedriti? Koračao je napred- nazad u hodniku. Tamnoplavo nebo polako je oslobađalo put za grimizno crvene boje zore. David se vratio u svoj kupe.
Prešli su nemačku granicu dok su doručkovali. Selvino srce je skoro prepuklo kada je videla Ferita i Rafa kako idu prema carini. „Molim te, bože, zaštiti nas, ne daj da nešto krene kako ne treba", molila se. Probudila se toliko radosna nakon onog sna da nije želela da bilo šta to pokvari.
„Pitam se da li bismo mogli izaći napolje na svež vazduh?" pitala je Konstanca.
„Ne mrdaj odatle!" odgovorio je njen muž.
Margo je prokuvala nešto vode na rešou na kraju hodnika. Hleb im je već bio bajat, ali snalazili su se s keksom i kolačima. Selva je ponudila malo starcu koji nikad nije hteo ništa da jede.
„Ni sinoć niste ništa jeli. Znam da je sve sada pomalo suvo, ali dozvolite da vam
isečem makar parče kolača."
„Hvala vam, draga devojko", rekao je, „jednostavno ne mogu."
„Pretpostavljam da vam suvi kolač baš i ne podstiče apetit. Šta kažete na parče salame?"
„Samo ću popiti malo čaja, hvala vam. Možda ću kasnije nešto pojesti." Selva je odjednom osetila da salama koju je izvadila iz korpe loše miriše.
Bolje da ovo kasnije bacim negde na stanici, pomislila je i ostavila korpu na sedištu da bi otišla u toalet. Iskoračila je iz hodnika i videla nekoliko nemačkih vojnika kako prolaze hodnikom i proveravaju kupee. Selva je stala ispred toaleta da sačeka svoj red. Kada je izašla odatle, Nemci su već bili otišli.
Rafo je pitao Margo gde mu je žena, i kada je video Selvu, pitao ju je: „Da li me dalje ignorišeš?"
„Zar se ti ne razvodiš od mene?"
„Ne budi tako šašava, pobogu."
Selva je prošla pored svog muža ne rekavši ništa, a Rafo ju je uhvatio za ruku. „Zar ne vidiš da brinem za tebe? Uporno upadaš u opasne situacije. Jednog dana ćeš se stvarno uvaliti u ozbiljnu nevolju."
Selva je ušla u kupe i podigla korpu da bi je sklonila. Tamo više nije bilo salame. Pogledala je okolo. Fazil je sedeo na Semjuelovom krilu i mljackao salamu. Odmah je jurnula i otela mu preostali deo.
„Jesi li sve ovo pojeo?"
Fazil ju je pogledao sa zadovoljstvom u očima i klimnuo glavom.
„Zašto si to uradio? Ova salama je pokvarena!"
Postala je izuzetno nervozna. Šta će da radi ako se Fazil razboli u vozu?
„Jeo je ovu pokvarenu salamu dok sam bila u toaletu", rekla je okrećući se prema Margo. „Šta da radimo?"
„Zar je stvarno bila pokvarena? Izgledalo je da mu strašno prija."
„On mnogo voli salamu."
„Ne brini. Najgore što se može desiti to je da pokvari stomak." Voz se ponovo zaljuljao i krenuo. Ferit je došao u kupe.
„Lepo putujte", rekao je. „Uspeli smo da pređemo preko granice u Nemačku bez ikakvih problema."
„Zar te nisu ništa pitali?"
„Šta imaju da pitaju?" rekao je starac. „Ionako dolazimo iz zemlje koju su oni okupirali! Nema više prave granice."
Ulazak u Nemačku prošao im je bez ijednog trzaja. Nisu imali nikakvih problema Vagon je bio pun radosti. Svi su pričali u isto vreme, smejali se i šalili jedni s drugima.
Zigfrid i starac, za koga su saznali da se zove Aseo, ozbiljno su razgovarali na
nemačkom.
Zraci jesenjeg sunca ispunili su kupe. Prolazili su kroz mirna sela. Nakon kratkog vremena, ostavili su za sobom male kuće s krovovima od blata, urednim povrtnjacima i kravama koje su pasle na poljima. Posle njih su usledili mali gradovi s kamenim kućama pod krovovima od crvenog crepa, bazenima i crkvama. Zatim su se kretali prema gradovima s baroknim zdanjima. Voz je išao punom parom. Izgledalo je kao da se trka s vremenom.
„Ah, pogledajte ovo, upravo smo prošli stanicu Karlsrue!" objavio je Marsel.
„Karlsrue je na jugu", zabrinuto je rekao starac. „Pitam se gde nas vode." I Zigfridovo lice se smrklo.
„Hoćete li cigaretu, mesje Kohen?" pitala je Margo.
„Hvala vam, ali radije bih pušio svoju marku", odgovorio je, izlazeći u hodnik. Aseo ga je sledio. Margo je videla kako Zigfrid vadi elegantnu tabakeru iz svog džepa. Ponudio je Asea cigaretom i njih dvojica su zapalili. Još jednom se strah raširio po kupeu. Osim dece, svi su bili zabrinuti.
„Idem da nađem Ferita", rekao je Marsel dok je izlazio iz kupea. Drugi su strpljivo čekali da se vrati.
„Očigledno nismo u mogućnosti da sledimo put koji smo planirali, jer su neke šine bombardovane a druge zatvorene", izvestio ih je Marsel. „Izgleda da ćemo morati da nastavimo put krivudajući na sever i jug, kao sada. Šta drugo mogu da urade? Naravno da će put biti duži, ali izgleda da nemamo razloga za brigu."
Nakon što je izašao iz Karlsruea, voz je skrenuo na sever prema Manhajmu.
Ponovo su odahnuli.
„Ako se ova uznemirenost nastavi ovako, Selva, to će nam biti kraj, sigurna sam", rekla je Margo.
„Sve dok je ovoliko loše, ja mogu da izdržim", odgovorila je Selva.
Voz je oko ručka stigao u Frankfurt. Uprkos činjenici da je stanica bila prepuna vojnika, bilo je prijatno biti na stanici koja je vrvela od ljudi posle toliko vremena koje su proveli usred ničega. Međutim, prisustvo vojnika i esesovaca bilo je sve očiglednije. Pošto je najgore što su doživeli bilo čekanje na granici, osećali su se dovoljno sigurno da bi sišli iz voza. Pauza je imala da traje pola sata. Nadali su se da će imati dovoljno vremena da dopune svoje zalihe hrane, kupe novine i možda popiju lepu šolju kafe u kafani na stanici.
Selva nije ustala sa sedišta, jer nije htela da uznemiri Fazila koga je već više od sat vremena boleo stomačić. Uspeo je da se opusti nakon što je popio šolju čaja i zaspao joj je na krilu. U kupeu su ostali samo Selva, Fazil, Aseo i Zigfrid. Aseovo lice je bil veoma bledo.
„Zašto ne izađete napolje da udahnete malo svežeg vazduha, mesje Aseo?" pitala
je Selva.
„Pravo da vam kažem, ne osećam se dovoljno dobro da bih se provlačio kroz gužvu."
„Naravno da se ne osećate dovoljno dobro. Jedva da ste išta jeli. Daću vam malo kolača kada se Fazil probudi."
„Moram vam reći da mislim da ste vi Turci izuzetno velikodušni", odgovorio je Aseo. „Nadam se da će me zdravlje poslužiti da stignem u tu vašu zemlju."
„Molim vas, mesje Aseo, nemojte govoriti takve stvari. Sigurna sam da ćete biti dobro. Videćete. Imamo samo još nekoliko dana do Turske."
„Naravno, pod uslovom da ne moramo da zaobilazimo kuće i da nas ne zadržavaju u čekanju. S druge strane, ako budemo nastavili ovako kao što smo do sada išli, put bi mogao da traje čak i mesec dana."
„To vam je rat", rekla je Selva.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:47 am





Kada nije našao svoju ženu u gomili na peronu, Rafo se vratio u voz.
„Šta nije u redu, Selva? Zašto ti i Fazil niste sišli?"
„Oh, Rafo, Fazila strašno boli stomačić. Jutros je pojeo veliko parče pokvarene salame." Zbog zabrinutosti za svog sina, zaboravila je da su se njih dvoje sporečkali.
„Odakle mu ta salama?"
„Bila je u mojoj korpi za hranu."
„Zašto si ga, zaboga, pustila da to jede?"
„Uzeo je sam kada sam ja otišla do toaleta."
Odjednom je shvatila da je i starcu bila ponudila tu salamu.
„Mesje Aseo, uveravam vas da nisam znala da je pokvarena kada sam vam ponudila", rekla je izvinjavajući se. „Baš je dobro što niste prihvatili ponudu."
Starac se nasmešio: „Verujte mi, madam, morao sam da jedem i mnogo gore stvari od toga", rekao je. „Najvažnija stvar je da se ne gladuje."
„Rafo, hoćeš li da odeš odmah da pronađeš apoteku na stanici i da uzmeš nešto za Fazilov stomačić?" rekla je Selva.
Rafo je pitao druge da li im treba nešto. Uzeo je Zigfridovu narudžbinu cigareta otišao. Između Asea i Zigfrida stajao je Marselov bekgemon, i oni su počeli da igraju Selva je zabrinuto čekala.
Rafu je trebalo dosta vremena da se vrati. Na kraju je stigao zatrpan svakakvim stvarima.
„Zašto si se toliko zadržao? Brinula sam se", rekla je Selva.
„Zaista, mlada damo? Sada znaš šta znači brinuti."
„Znači, ti misliš da ne znam, Rafo?"
Podsetila ga je kroz kakvu je muku prošla kada ga je odveo Gestapo. Rafo ju je
nežno poljubio u obraz.
„Nažalost, nisam mogao da pronađem apoteku, Selva. Nisam smeo da rizikujem da izađem sa stanice da tražim dalje, jer nema dovoljno vremena. Pitao sam medicinsku sestru koja je u drugom vagonu. Rekla mi je da mu ili izazovemo mučninu ili damo nešto diuretički da pojede da bi se njegovo telo oslobodilo problema. Obećala mi je da će posle toga biti u redu."
„Kako, pobogu, da ovde nađem nešto diuretički? Predlažeš li da mu u vozu skuvam neko povrće?"
„Ona je predložila slanu vodu da ga natera da povrati." Selva je napravila grimasu.
„Sada je miran. Hajde da vidimo kako će biti kada se probudi", rekla je. Rafo je pogledao u dva muškarca koji su igrali bekgemon.
„Ko pobeđuje, gospodo?"
„Zar je moguće da pobedim kada igram s njim?" rekao je Aseo.
„Nemojte mi reći da je mesje Kohen prvak bekgemona."
„Pobedim svaki put kad igramo", odgovorio je Zigfrid.
Selva je zaključila da su ta dvojica sigurno stari prijatelji. Nije to ranije shvatila pošto jedva da su progovorili jedan s drugim. Mislila je da su se upoznali tek u vozu.
„I ja dobro igram", rekao je Rafo.
„U tom slučaju, morate igrati s pobednikom , rekao je Zigfrid.
„Sa zadovoljstvom. Možda to možemo večeras."
Oni koji su bili sišli sada su počeli da se vraćaju na svoja mesta. Selva je sa olakšanjem odahnula. Želela je da se put nastavi bez ijednog stajanja. Želela je da se vrati u svoju zemlju što pre iako je tamo niko neće čekati. Pošto se njen otac video s direktorom Udruženja za imigraciju, on je očigledno znao za njihovo skoro putovanje. Hoće li je makar majka sačekati? Kada bi njena majka znala kada stižu, verovatno bi došla uprkos ocu. Srce bi joj se sada steglo kada bi razmišljala o njima. Nije mogla da podnese pomisao na roditelje i decu koji ne razgovaraju jedni s drugima. Kako će sve to objasniti Fazilu jednog dana? Hvala bogu, on je sada bio dete, ali bila je sigurna da će jednog dana početi da postavlja pitanja.
Margo, Marsel, Konstanca, David i deca vratili su se u kupe noseći mnogo hrane pića i novina.
Zigfrid i Aseo odmah su se dohvatili novina.
„Rusija i Čehoslovačka su potpisale sporazum", rekao je Zigfrid nakon što je pregledao novine. Svi su se pretvorili u uvo. „Rusi su pristali da Česi obučavaju svoje trupe na njihovoj zemlji da bi se borili protiv Nemaca."
„Isto to su uradili i s Poljskom", rekao je Aseo. „Nemci su bili spremni da puste poljsku vojsku da trenira za svoje potrebe, ali nisu oklevali da napadnu Poljsku 1939. Osim toga, i dalje neće da se odreknu Poljske."
„To je sve do Britanaca", rekao je Zigfrid. „Čerčil tvrdi da ne može da primora svoje nove saveznike da odustanu od onoga što smatraju vitalnim teritorijama. Međutim, daje on insistirao, pitanje granice između Rusije i Poljske moglo je biti rešeno."
„Ali pogledaj šta ovde piše."
„Šta? Nisam pročitao ništa dobro."
„Tu je izjava u kojoj piše da dogovor iz 1939. više ne važi. Drugim rečima, Poljska može da ponovo povuče svoje granice", rekao je Aseo.
„Baš si optimista. To je samo smicalica da bi se odložile stvari. Da se ja pitam, ne bih dozvolio ni Česima ni Poljacima da treniraju u Rusiji."
„Ima u turskom jeziku jedna izreka, mesje Kohen", rekao je Rafo. „Onaj ko padne u more uhvatiće se čak i za zmiju."
„To je baš prikladno", rekao je Zigfrid, „sigurno objašnjava situaciju."
„Jeste li vas dvojica Poljaci?" pitao je Marsel.
„Nismo", odgovorio je starac tužno se osmehujući. „Imamo turske pasoše." Aseo i Zigfrid su počeli da zatvaraju tablu za bekgemon.
„Ko je pobedio?" pitao je Rafo.
„Ishod je bio očigledan od samog početka", odgovorio je Zigfrid veselo se smešeći. Margo i Selva su se radosno pogledale shvativši da je on konačno uspeo da prevaziđe napetost.
Voz je krenuo. Mršavog konduktera je zamenio jedan krupniji.
„Gde sve stajemo do Berlina?" pitao je Marsel. Ovaj novi kondukter je bio predusretljiviji.
„Pred nama je put od osam do deset sati. Ako ne bude nikakvih problema ili drugačijih naredbi, trebalo bi da usput stanemo u Kaselu i Magdeburgu."
Počela je da pada kiša dok su prolazili kroz šumu punu visokog drveća čije je lišće počelo da crveni, a zatim ponovo kroz predgrađa. Zbog obilne kiše nije bilo moguće gledati kroz prozor. Putnici u raznim kupeima osećali su se sigurno zajedno u njihovim malim svetovima. Muškarci su igrali partije bekgemona, a žene su razmenjivale recepte. Fazila je s vremena na vreme mučio bol u stomaku, a zatim se ponovo smirio. Izgledalo je kao da su izgubili svaki pojam o vremenu.
Mrak je bio svuda oko njih i počeo je da duva snažan vetar. Ponovo se odasvud pojavila hrana. Fazil je video hranu i hteo da jede uprkos bolu u stomačiću. Kada mu majka nije dala, počeo je da gunđa.
„Niste jeli čitavog dana, mesje Aseo", rekla je Selva. „Zašto ne uzmete malo sira keksa?"
Starac je uzeo malo i zahvalio Selvi.
„Otvoriću poslednju bocu vina", rekao je David. „Od sada ćemo morati da
nabavljamo svaku put kada budemo stali."
Sipao je svakome po malo vina u njihove limene šolje.
„Nazdravimo izvrsnom ukusu naše poslednje francuske boce."
Poželeli su jedni drugima najlepše želje za bezbedno nastavljeno putovanje, podignuvši svoje šolje kao da su čaše.
„Ima još kap vina u flaši", David je šapnuo Margi na uvo. „Sačuvao sam za vas. Ko zna hoćemo li ikada ponovo piti tako dobro vino?"
„Zašto za mene?"
„Zato što lepe žene kao što ste vi zaslužuju da im se ugađa."
„Vidim da se osećate mnogo bolje, Davide."
„Pa, recimo samo da sam se prepustio sudbini. Ali još ne mogu da podnesem da budem zatvoren u skučenom prostoru."
„Sigurna sam da ćete i to ubrzo prevazići. Pokušajte da ne brinete o tome. Bog nam je dao svu moć da se izborimo sa svime."
„Pogledajte! Upravo smo prošli Magdeburg", iznenada je uzviknula Selva. „Zar nije trebalo da ovde stanemo?"
„To nije moguće. Jeste li sigurni?" pitao je Marsel.
„Naravno da jesam, znak je bio ogroman, a ipak smo proleteli u punoj brzini."
„U tom slučaju, nismo stali ni u Kaselu", rekao je Aseo. „Čudno! To nisam primetio jer sam se koncentrisao na igru."
„Pitam se zašto?" rekao je David.
Rafo, koji je igrao bekgemon sa Zigfridom, uplašio se.
„Bolje da pronađem Ferita i saznam zašto nismo stali."
„Otkud bi Ferit znao?"
„Možda je razgovarao s kondukterom."
Voz se probijao kroz noć u punoj brzini. Nisu tako brzo putovali otkako su se ukrcali u voz. Uzalud su se trudili da pogledaju napolje. Stanica koju je Selva tvrdila da je videla sada je bila daleko iza njih. Mirna i opuštena atmosfera od samo nekoliko minuta ranije sada je postala napeta. Fazil je opet bio naporan.
Rafo i Ferit su se zajedno vratili u kupe.
„Pričao sam s kondukterom", rekao je Ferit. „Selva je bila u pravu, nismo stali ni na jednu od one dve stanice. Idemo ka Berlinu."
„Ali zašto nismo stali?"
„Izgleda da ovaj voz mora biti u Berlinu pre ponoći."
„U tom slučaju, možda ćemo moći da nadoknadimo nešto od izgubljenog vremena", rekla je Konstanca.
„Ali hteo sam da uzmem još vina u Manhajmu", rekao je David. „Možeš ga uzeti u Berlinu."
„U ovo doba noći?"
„Ne znam za vino, ali siguran sam da pivo možete naći, mladiću", rekao je starac.
„U ovoj zemlji pivo samo što ne poteče čak i iz slavine."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:47 am




Shvativši da nema šanse da stanu i malo izađu na svež vazduh, Rafo se vratio u svoj kupe. Neki su izvadili svoje knjige da čitaju, ili su se spremali za spavanje.
Svetla u kupeu bila su isključena. Osim Zigfrida, koji je sedeo zureći u mračan prozor, svi drugi su spavali. Odjednom je Fazil počeo da jeca i plače.
„Moja tiba ... boli me tiba."
„Ššš, Fazile, nemoj plakati, molim te, svi spavaju. Pokaži mi gde te boli." Dete je svojim prstićima pokazalo na stomačić.
Selva mu je sklonila pantalone sa stomaka da ga ne bi stezale oko struka. Njihala ga je na krilu, ali dete nije prestajalo da plače. Svi su uključila svoja svetla za čitanje, jedan za drugim. Selva je očajno pogledala oko sebe.
„Da pozovem Rafa?" pitala je Margo.
„Kako bi on mogao da pomogne u vezi s bolovima u stomaku?"
„Sećaš se da je rekao da je neka medicinska sestra u vozu ..."
„Sigurno je ne možemo probuditi u ovo doba noći."
„Ako je hitan slučaj, zašto da ne?"
„Sačekaj, Margo; daj da prvo probamo sa slanom vodom. Ako bude povratio, možda će se bolje osećati. Ako ne, onda možemo pozvati tu gospođu", rekla je Selva. Svi su istovremeno počeli da daju savete, ali niko nije mogao stvarno da pomogne. Dok su pripremali slanu vodu, voz se odjednom naglo zaustavio, baš kao ranije. Selva, koja je stajala, zamalo je pala. Margo je pogledala napolje.
„Izgleda da smo stali na nekoj maloj stanici", rekla je, „ali ne vidim nikakav znak.
Pitam se gde smo."
„Samo se iskreno nadam da nećemo satima stajati ovde."
Dok je davala Fazilu vodu, Selva je začula škripanje vojničkih čizama napolju. Svak put kada bi čula taj zvuk u prethodnih nekoliko godina, dobila bi ospice. I drugi su čuli dobro poznati zvuk. Ustali su sa svojih sedišta i svi se nagurali ispred prozora. Napolju je bio odred vojnika. Uzvici uznemirenih ljudi čuli su se iz hodnika. Selva je stajala sa čašom slane vode u rukama. Kada su svi u kupeu poustajali, Fazil se uplašio i prestao da plače. Zigfrid je uzeo svoj šešir s kolena i ponovo ga stavio, naturajući ga čak do nosa. Na vratima se pojavio Rafo prebledelog lica.
„Čuo sam da će biti pretres."
„Kakav pretres?"
„Mislim da ima veze s nekim beguncem ili tako nešto."
„Začuli su kako se vojnici penju u voz. Počeli su od prvog kupea, tražeći lične karte.
Ljudima u kupeu posivela su lica. Rafo je stajao pored vrata, ne znajući tačno šta b trebalo da radi.
Vojnik je salutirao i ušao unutra. „Pasoše, molim!" Ferit je dotrčao s pasošima.
„Ja sam odgovoran za ovaj vagon. Evo svih pasoša."
„Neka svako pokaže svoj pasoš." Ferit je podelio pasoše.
„Kezban Mitel, Jakup Mitel, Peri Naim, Semi Naim, mesje Ruso, mesje Kohen mesje Aseo ..."
Dok su delili pasoše, Selva je pokušavala da natera Fazila da popije slanu vodu.
„Popij mnogo, sve popij, bravo, to je moj sin ... Baš si ti dobar dečak!"
Dete se borilo, ali majka je uspela da ga nagovori da popije punu čašu. Vojnik je počeo da ispituje pasoše. Najpre bi pažljivo pogledao lice, a zatim bi proverio fotografiju u pasošu. Niko nije ispustio ni zvuk. Starcu je jedno oko počelo strašno da trza. Dok je vojnik proveravao pasoše onih koji su sedeli naspram nje i Zigfrida, Selva je gurnula Fazilu prst u grlo. Dete je rignulo, pa još jednom, kao da se davi. Sedeo je u majčinom krilu postrance, okrenut prema Zigfridu. Odjednom je počeo da se muči, oči su mu se napunile suzama. Ponovo je rignuo i zatim počeo da povraća svuda po čoveku. Osim smrada povraćke, još jedan gadan smrad se raširio po kupeu. Selva se uznemirila. Podigla je Fazila sa krila i stavila ga da stoji pokušavajuči da mu skine užasno uprljane pantalone. Dok su se majka i sin borili, on se ritnuo i njegove pantalone su odletele pravo u Zigfridovo krilo. On nije rekao ni reč. Samo je uspravno sedeo sa svojim šeširom, sa izmetom i povraćkom u krilu, i suznim izrazom u očima.
„Oprostite, mesje Kohen, sto puta izvinite, znate da je dete bolesno." David se umešao rekavši: „Dajte mi vaš pasoš, ja ću ga dati njemu."
Uzeo je uprljani pasoš od Zigfrida, koji je ostao zaleđen na svom mestu, i predao ga vojniku.
Smrad je bio nepodnošljiv i Fazil je vrištao iz sveg glasa, jer je i sam bio prekriven izmetom i povraćkom.
„Prokleta deca!" rekao je vojnik i s daljine pogledao pasoš koji mu je David pružio, kao da gleda nekog odvratnog insekta. Jurnuo je u povlačenje u hodnik. Pre nego što je sišao s voza, povikao je skamenjenom Rafu: „Brzo, otvorite prozor u hodniku."
Čak i kada je vojnik otišao, niko se nije mrdnuo sa svog mesta. Samo se Rafo pomerio, najpre da otvori prozor u hodniku, a zatim i prozor u kupeu. Onda je izjurio napolje jer nije mogao da podnese užasan smrad. Niko nije progovorio ni reč sve dok voz nije ponovo krenuo. Jedini zvuk bio je Fazilovo vrištanje iz sveg glasa.
Kada je voz polako ubrzao, Selva se okrenula Zigfridu: „Molim vas, ne pomerajte se, mesje Kohen", rekla je. „Očistiću svog sina a onda ču se pobrinuti za vas."
„Hvala vam, madam, zahvalan sam i vama i vašem sinu." Selva je uzela Fazila u naručje i izašla napolje.
Nakon što se Zigfrid očistio, svež vazduh koji je mirisao na kišu dopirao je kroz prozor. I nakon što se vazduh u kupeu provetrio, zatvorili su prozor. Fazil je pao u dubok san u majčinom naručju. Aseo je stajao i tražio nešto na polici. Pošto nije mogao da nađe, obratio se Davidu: „Možete li da mi pomognete, mladiću? Iza mog kofera ima jedna kutija koju ne mogu da dohvatim."
David je s police dohvatio kutiju s violinom. Starac ju je otvorio. Izvadio je violinu okrenuo se svojim saputnicima koji su ga svi iznenađeno gledali.
„Želeo bih da malo sviram za sve vas. Nadam se da će vas to opustiti. Istovremeno, mislim da bi trebalo da proslavimo fantastičan oporavak mladog Alfandarija." Aseo je stavio violinu ispod brade i počeo da svira svom snagom koja mu je preostala u telu.
Tonovi Paganinijevog Koncerta za violinu potekli su kroz kupe kao žuborenje potoka niz planine prekrivene snegom. Muzika je dotakla duše i srca svih u kupeu, i oni su odlutali daleko odatle. Zigfrid se našao kod kuće u hladu borova. Marsel i Konstanca u Lionu, gde su se upoznali, zavoleli i venčali. Margo je ponovo preživljavala poslednju noć pre polaska na put, noć za koju je želela da večno traje. Muzika ih je sve odnela daleko iznad oblaka koji su lebdeli nad njima.
Adađo ... Kao da je gudalo sviralo note na žicama njihovih srca, a ne na violini. Dok je gudalo lutalo po strunama violine, bilo je kao da priča tužne priče ljudi u vozu koji su delili istu sudbinu s tom violinom. Izražavalo je njihove strahove, poniženja, isključenja, odvajanja, čežnje i bolove.
Ispred vrata kupea počeli su da se okupljaju drugi putnici iz vagona. Skupili su se u hodniku i slušali sa strahopoštovanjem. Skoro da su se plašili i da dišu da ne bi slomili magiju muzike koja kao da je opisivala njihove patnje.
Alegro spirituozo ... Stari violinista se pretvorio u mladića koji je prenosio slušaoce kroz ljubav i nadu do svetlih sunčanih dana u nezavisnoj zemlji. Obećavao im je spokoj uma i srećan život u plodnoj zemlji. Živa muzika ih je uzbuđivala i uzdizala ih u najlepše predele nebesa. Kao da su trčali uz lestvice koje vode do nade. Život je bio prelep. Život je vredelo živeti čak i u uskom skučenom hodniku. Samo jedan ton, jedan jedini ton bio je dovoljan da predstavi moć čovečanstva.
Bila je skoro ponoć kada su stigli na stanicu u Berlinu. Voz je, kao i obično, zaškripao po šinama, budeći one koji su spavali.
Evelin, koja je neudobno spavala čvrsto stežuči svoju torbu na krilu, probudila se.
Opustila se malo kada je videla da joj je torba u redu.
Nije se osećala sigurno u svom kupeu. Sedela je s ljudima koje uopšte nije poznavala, i taman kad bi se navikla na osobu naspram ili pored sebe, oni bi otišli, a
novi putnici bi dolazili na njihova mesta. Njeni saputnici su se menjali kad god bi voz stao. Ferit je dolazio kod nje takođe na svakoj stanici. Kupovao je na stanicama šta god bi poželela, ali ona i dalje nije mogla da se odljuti. U njenoj glavi bilo je pitanja u vezi s njenim mužem na koja nije imala odgovore. Zašto joj je skoro zabranio da dođe u Pariz? Zašto je naprasno odlučio da izda stan? Zašto je insistirao da se nađu na stanici? Zašto je ispraznio sve kredence i fioke u njihovom stanu i čak spakovao i njenu torbu? Da li je postojala još jedna žena? Je li moguće da postoji još jedna žena? Evelin je bila zaljubljena u svog muža otkako su se upoznali. Nalazila je da je taj mladi Turčin zgodan i interesantan. On je bio misteriozan čovek koji je došao iz drugog sveta, oblikovan drugačijom kulturom. Bila je pomalo zabrinuta na početku njihove veze. Brinula je da bi se on mogao ponašati kao Turčin – šta god to „kao Turčin" značilo. Ima jedna francuska izreka, na primer, koja je malo arogantna i zabrinjavajuća, „tête de Turc" 37. Međutim, Ferit je bio najcivilizovaniji i najkulturnij čovek koga je ikada upoznala, uključujući tu i njenog oca. On je bio izvanredna sinteza istočne i zapadne kulture. Bio je hrabar, odan, nežan, osetljiv i veoma inteligentan. Čovek s takvim kvalitetima sigurno ne bi prevario svoju trudnu ženu. On to ne b mogao da uradi. Ali ipak, zašto se ona tako osećala? Osetila bi bol u svom srcu svaki
put kada bi bila sumnjičava.
Voz se zaustavio. Evelin je pogledala kroz prozor. Dosta su bili odmakli od stanice. Pored većine velikih stanica postoje raskrsnice na kojima se vozovi mimoilaze i odvajaju u raznim pravcima, ovo je bilo jedno od takvih mesta. Iako je bilo vrlo tiho, mogla se čuti udaljena buka sa stanice. Bila je sigurna da će Ferit doći da je vidi ako će stajati neko vreme. Evelin je izašla u hodnik. Tu su bili još neki ljudi koji su ili pušili ili bili radoznali da saznaju zašto su stali. Spustila je prozor u hodniku i udahnula vlažan vazduh. Mogla je da oseti ugalj – opet ugalj! Radovala se trenutku kada više neće osećati miris uglja.
Jedva je čekala da udahne svež vazduh sunčanog dana, da ispuni pluća vazduhom s mora i dolina. Ferit joj je obećao da hoće. Uveravao ju je da je sunce u njegovoj zemlji jednako sjajno kao u Francuskoj, da je more duboko plavo, ponekad tamnoplavo, a vazduh sigurno čistiji. Njegovi prijatelji u Istanbulu došli bi da je srdačno dočekaju na stanici. Tvrdio je da usamljenost koja se u Parizu oseća čak i u gužvi ne postoji u Istanbulu. Čak i na najneverovatnijim mestima mogla se osetiti toplina i najmanjeg kontakta. Tako joj je Ferit sve to opisao.
Nekoliko radnika u zaštitnim odelima žurili su tamo-amo po lavirintu od šina. Čovek koji je izašao iz susednog kupea naginjao se kroz prozor i zvao ih. Razgovarali su neko vreme. U jednom momentu učinilo joj se da pominju Istanbul.
„Izvinite, da li govorite francuski?"
„Pomalo."
„Šta je on upravo rekao?" pitala je Evelin. „Da li vam je rekao koliko ćemo još čekati ovde?"
„Izgleda da ubrzo krećemo."
„Oh, odlično. Baš sam se pitala zašto smo stali ovde, tako daleko od stanice."
„Izgleda da menjaju skretnice."
„Zašto?"
„Ima neke veze s poslednjim vagonom", rekao je čovek. „Treba da se poveže na neki voz koji neće stajati u Berlinu."
„Zašto to?"
„Iskreno, nisam shvatio detalje. Ide drugim putem za Istanbul tako nešto." Voz se iznenada trznuo kao da će krenuti.
Evelin se prestravila. „A šta će biti s nama?" pitala je.
„Mi upravo sada krećemo na stanicu."
Evelin je otrčala do vrata i pokušala da ih otvori, ali nije uspela. Pozvala je čoveka:
„Molim vas, pomozite mi. Mesje, preklinjem vas ..."
Čovek je dotrčao do Evelin, čija trudnoća nije baš bila očigledna.
„Kako vam mogu pomoći? Šta nije u redu?"
„Molim vas, pomozite mi da otvorim ova vrata."
„Zašto hoćete da ih otvorite? Krenuli smo."
„Preklinjem vas", rekla je Evelin, boreći se s vratima.
„Ako vam treba svež vazduh, prozor je ionako otvoren."
„Treba da siđem. Moram da siđem."
„Vredi živeti, madam. Molim vas, ne radite to."
Vrata su se konačno otvorila. Evelin je sišla na stepenicu. Voz je postepeno počeo da se kreće napred. Ona je skočila u suprotnom pravcu. Torba joj je otišla na jednu stranu, ona na drugu. Spotakla se malo i zatim pala na kolena. Dvojica radnika koja su menjala skretnice dotrčala su da joj pomognu. Nije mogla da razume šta su govorili, ali po načinu na koji su pomerali ruke shvatila je da su mislili da je luda.
„Francuski?" pitala je. Čovek je odmahnuo glavom.
„Engleski?"
„Nein, nein."38 Jedan od njih je uhvatio Evelin za ruke i pomogao joj da ustane. Drugi joj je dohvatio torbu. Evelin je popravila odeću i pogledala u voz koji je odlazio.
„Bože moj, šta sam učinila!" rekla je. „Šta sam učinila?"
Radnici su bili podjednako šokirani kao ona. Evelin je krenula unazad duž pruge.
Podalje u mraku čekao je vagon. To mora da je vagon u kojem je bio Ferit. Znala je da je on u tom vagonu jer se sećala da joj je rekao: „Nažalost, draga moja, niko usput neće sići jer svi putnici u mom vagonu idu za Istanbul." S druge strane, ako to u daljini nije bio Feritov vagon, ovo bi mogao biti kraj svega. Kada vagon njenog muža
bude na kraju prikačen na drugi voz i bude ušao u stanicu, on će je tražiti, ali neće moći da je pronađe. Zaplakala je. Hodala je i plakala u isto vreme. Ako ne bude našla Ferita u tom vagonu, hodaće do stanice. Njen muž sigurno ne bi otišao bez nje. Bila je sigurna da će čuti priču o ludoj ženi koja je iskočila iz voza i shvatiće da to mora biti ona. Ili će prosto pomisliti da je neka žena pokušala da se ubije? Setila se onog čoveka u hodniku koji joj je rekao da vredi živeti. „Šašavi čovek", pomislila je. „Mora daje pomislio da hoću da se ubijem." Iznenada je čula kako neko trči za njom. I ona je potrčala. Neki ljudi su počeli da viču i duvaju u pištaljke. Kada je čula kako psi laju, uplašila se i stala. Približavali su joj se neki uniformisani ljudi. Jedan od njih je bio policajac. Drugi su, po svemu sudeći, bili šefovi stanice.
Počeli su da viču i govore nešto na nemačkom. Evelin j e pokazala na vagon u daljini. Pokušavala je da objasni da je htela da ode u taj vagon. Čovek ju je uhvatio za ruke pokušavajući da je povuče nazad. Ona je pokušala da se odupre, ali kada su počeli da je vuku, povikala je iz sveg glasa: „Feriteee, Feriteee, Feriteee!" Vikala je vikala, ali glas joj je zagušio zvuk pištanja voza.
„Pustite me", vikala je, ali na kraju, shvativši da će je ionako odvući nazad, odustala je od borbe i odlučila da poslušno krene s njima.
Iza njih su se začuli nečiji koraci. Neki čovek je brzo trčao ka njima. Bio je bez daha. Povikao je na nemačkom: „Stanite!" Ljudi su stali i okrenuli se. Kada je videla svog muža tako razbarušenog i očigledno u patnji, pala je.
„Šta to radite s mojom ženom?" pitao je Ferit. „Gde je vodite?"
„Pravo da vam kažem, trebalo bi da je odvedemo u ludnicu, ali vodimo je samo u kancelariju šefa stanice. Iskočila je iz voza."
„Molim?"
„Slušajte me, ko ste vi? Šta, do đavola, radite ovde u mraku? Bolje da i vi pođete s nama, moraćete da date izjavu!"
Ferit je kleknuo pored svoje žene. „Šta si uradila? Jesi li stvarno iskočila iz voza?"
„Nije još bio ubrzao."
„Nisi povređena, je l' da?"
„Dobro sam", rekla je Evelin ustajući uz Feritovu pomoć. „Nisi valjda hteo da me ostaviš samu u Berlinu, zar ne?"
„Shvatio sam da su nas otkačili od voza tek pre nekoliko minuta. Trčao sam na stanicu da te nađem. Uspaničio sam se razmišljajući šta da radim ako je voz već otišao ..." Nije mogao da završi rečenicu.
Ferit je zagrlio svoju ženu osećajući se strašno krivim. Njih dvoje su s Nemcima išl ka stanici.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:47 am





Nakon što je saslušao Feritovo objašnjenje, šef stanice je pitao: „A zašto ste vi i vaša
supruga putovali u različitim vagonima?"
„Moja žena je trudna. Hteo sam da putuje u prvoj klasi."
„U svakom vagonu postoje kupei prve klase."
„Ali upravo sam vam objasnio. Naš vagon je poseban. Prevozi Turke koji hoće da se vrate u Tursku iz Francuske. Tamo je strašna gužva."
„Zašto su svi ti Turci radi da se vrate kućama u tim zgužvanim okolnostima, naročito kad su živeli u Parizu?" sarkastično je rekao.
„Beže od rata."
„Ali u Francuskoj nema borbi."
„Zar mislite da mi ne prolazimo kroz rat?"
„Naravno, ali Francuska nije u ratu."
„Ovo je rat, majn her39, svakog momenta se može proširiti bilo gde."
„Može se proširiti i na vašu zemlju."
„Mi smo neutralna zemlja i dajemo sve od sebe da tako i ostane, uprkos nagovaranjima saveznika da promenimo naš stav."
„Ma nemojte."
„Da. Na primer, prodajemo hrom Nemačkoj iako se to Britaniji uopšte ne sviđa."
„Ne pokušavajte da promenite temu. Rekli ste da ste hteli da vaša žena putuje prvom klasom, a ipak je i u njenom kupeu bila podjednaka gužva."
„Ali kako sam ja mogao unapred da znam da će biti tako?"
„Nego, ko su tačno ti putnici u tom vašem posebnom vagonu? Da nisu Jevreji?"
„Većinom su to Turci muslimani. Međutim, ima i nekih koji su Jevreji ili hrišćani. Ali oni su turski državljani, rođeni i othranjeni u Turskoj."
„Je li tako?" rekao je Nemac provokativno se osmehujući.
„Sigurno, majn her, ne mislite valjda da bi Turska, u vreme kada se bori da ostane neutralna, obezbedila vagon za prevoz Jevreja, zar ne? Ima jedna izreka kod nas u Turskoj: Čak bi se i krave na to nasmejale."
Nemac je prasnuo u smeh. Izgleda da mu se dopala šala. Pošto nije razumela nemački, Evelin je sedela pored svog muža i slušala, ali nije razumela ni reč.
„U tom slučaju, ako bih vam ja pokupio tih nekoliko Jevreja, Turskoj to sigurno ne bi smetalo."
„Bojim se da se u tome potpuno varate. Turska se borila za svoje pravo da svoje građane vrati iz logora čak i u Francuskoj. Ako biste uradili takvu stvar, što će naravno biti vaša odluka, ja bih to morao da prijavim našoj ambasadi u Berlinu. Ambasada b morala da obavi sve neophodne istrage, a zatim da pošalje svoje službenike ovde da srede stvar. Mogli bismo biti ovde zaglavljeni danima. Ne samo to, već bismo vam i zauzimali jedan kolosek. Sve to zbog samo nekoliko ljudi. Je li vredno toga, pitam ja vas? Što se mene tiče, iskreno, mogli biste sve uzeti."
„Zar niste malopre rekli da Turska ne bi upropastila svoju poziciju obezbedivši vagon za Jevreje! Zar bi sada prošla kroz sve te muke za samo šaku njih?"
„To je pitanje prestiža, majn her. Pošto smo sekularna zemlja, želimo da svet vidi kako poštujemo pravila našeg ustava. A što se tiče obezbeđivanja vagona za Jevreje, sigurno niko ne može da zameri Turskoj što pomaže svojim građanima u nevolji, zar ne? Vi sigurno razumete da je to samo simboličan potez, zar ne?"
„Vi ste baš nadareni za brbljanje. Puštam vas samo zato što su vam dokumenta savršeno ispravna a žena vam je trudna. Samo se potrudite da ne smetate svojim saputnicima ili službenicima na stanicama u našoj zemlji. Je l' to jasno?"
„Da, naravno, majn her, budite bez brige."
„U redu, sada povedite svoju ženu i postarajte se da sedi pored vas do kraja puta."
Ferit i Evelin su izašli iz kancelarije šefa stanice držeći se za ruke. Hodali su ka vagonu sa zvezdom i polumesecom koji je čekao daleko, na kraju stanice.
„Zašto mi nisi rekao istinu, Ferite?" pitala je Evelin.
„Nisam hteo da te izložim bilo kakvoj opasnosti."
„Zašto bi bilo opasno da putujem u vagonu koji je poslala Turska da poveze Turke?"
„To nije cela priča. Ima ljudi u vagonu koji imaju turske pasoše, ali nisu Turci. Ako bi se to otkrilo ... Nisam hteo da putuješ u tom vagonu."
„Napravio si veliku grešku", rekla je Evelin, iznenađena svojim pomešanim emocijama. Istovremeno je osećala i olakšanje i stravu.
Na kraju asfaltnog perona počeo je težak deo puta. Držali su se jedno za drugo dok su se saplitali po kolosecima hodajući prema slaboj žutoj svetlosti u daljini.
Ljudi su se naginjali jedni preko drugih pokušavajući da gledaju kroz prozore. Kada su ugledali Ferita i Evelin, počeli su da aplaudiraju sa oduševljenjem. Evelin se iznenadila. Kondukter, koji je stajao pored vrata vagona, tražio je da vidi Evelininu kartu. Iako je hteo da mu kaže da gleda svoja posla jer je ovaj vagon bio vlasništvo njegove zemlje, Ferit je na najljubazniji način pokazao Evelininu kartu.
„Izvolite. Karta za ceo put do Istanbula."
„Ima li unutra mesta?"
„Sedeće meni u krilu", rekao je Ferit namignuvši čoveku.
Ušli su u vagon. Kada su prolazili pored Selvinog kupea, Ferit se obratio Aseu rečima: „Neka se zna, mesje Aseo, da očekujem koncert da proslavimo naš povratak."
Vagon je krenuo na put tek sutradan ujutru. Vagon zvezde i polumeseca prikačen je za teretni voz koji je išao u Bukurešt. Putovaće nešto sporije, ali neće imati usputnih stanica što im je svima donelo veliko olakšanje. Iako ih esesovci negde budu proizvoljno zaustaviti, provere neće biti tako stroge. Putovaće preko Lajpciga, Praga, Bratislave, Budimpešte i na kraju će stići u Bukurešt. Kada budu stigli u Bukurešt
iskrcaće se oni koji idu u Kostancu, a oni koji idu u Istanbul sačekaće da ih opet povežu na drugi voz.
Čekati. Bežati. Kriti se i ponovo čekati na još jedan polazak, još jedan izlaz. Ići, ići ići bez odmora. Raštrkani na sve četiri strane sveta, tražeći utočište u svakom uglu, boreći se za goli život. Naporno i beskrajno raditi bez prestanka, da bi zatim iščupali svoje korene i morali da odu negde drugde. Je li to cena koju moraju da plate zato što nemaju domovinu? Pripadnost rasi bez domovine njihova je sudbina.
Oči starog Asea bile su sklopljene. Oni u kupeu mislili su da spava, ali on je razmišljao. Voz je prolazio kroz zemlje koje se graniče s njegovom domovinom. Domovina u koju nije mogao da se vrati od svoje dvanaeste godine.
Leh je rođen u Poljskoj. Otac mu je umro kada je imao deset godina. Njegova majka je upoznala jednog Nemca inženjera dok je radila kao sekretarica. Uzeli su se preselili u Nemačku. Poveli su i Leha sa sobom. Očuh je bio dobar prema njemu Poslao je svog pastorka u salcburšku muzičku akademiju kada je shvatio da je Leh talentovan za muziku. Leh je marljivo učio da ne bi izneverio svog očuha. Njegova najveća ambicija bila je da se jednog dana pridruži bečkom Filharmonijskom orkestru kao violinista.
Kada mu je majka rodila brata, Leh je imao petnaest godina. Nije nikada bio ljubomoran na svog brata. Naprotiv, kada je njegov brat krenuo u školu, shvatili su da je genijalan. U to vreme, očuh mu je umro od infarkta, potpuno iznenada, poput njegovog oca.
Nakon sahrane, kada su se vratili kući, majka je držala svoju glavu obema rukama i govorila: „Od sada, Leh, moraš biti otac svome bratu. Poveravam ti ga. Hoću da ga štitiš onako kako je tvoj očuh štitio tebe."
Od tog dana, Leh je napustio svoj san da postane čuveni violinista i da svira u orkestru. Svirao je bilo gde i svuda gde bi mu za to plaćali. Da bi njegov brat mogao da se školuje, on je svirao, i svirao, i svirao. Svirao je za njega da bi nastavio svoje obrazovanje u najboljim srednjim školama, svirao je da bi platio letnje škole, za posebnu obuku, da isprati brata kroz fakultet. Svirao je i svirao violinu. Nije se nikada oženio, nije imao dece, pa ipak nikada nije zažalio ni zbog čega. Od svoje dvadesete godine, osećao je da mu je brat kao sin. Bratovljev uspeh bio je njegov uspeh; njegova sreća bila je i Lehova sreća.
Brat je uspeo da upiše doktorske studije u Americi pomoću sopstvenih stipendija. Svi su očekivali da će se naseliti u Americi, ali umesto toga, oratio se u Nemačku da bi bio koristan sopstvenoj domovini. Oženio se i osnovao porodicu. Od tog vremena nadalje, uživali su u srećnim danima punim nade, svi zajedno povezani u porodicu. Brat je bio dostigao vrhunac svoje karijere. Bio je poznat, uspešan i vrlo bogat. Lehove žrtve nisu bile uzaludne. Do tada je već bilo kasno da krene za svojim
snovima, ali nije nimalo žalio što je odustao od sopstvenih ambicija radi svog brata.
Svi zajedno živeli su srećno i ugodno sve dok Hitler nije stupio na scenu. Tada je nastao haos. Najpre su pobegli u Belgiju. Kada je njegov brat izgubio jednog svog sina u uličnom okršaju, pobegli su u Francusku. Njegovom bratu ponudili su visoko mesto predavača na Univerzitetu u Parizu. Lepo su se smestili i navikli se na život u Parizu, sve dok Hitler nije stigao i tamo. Zatim su odbegli na jug, sve dalje i dalje na jug. Njegova snaha, koja je bila bolesna otkako je izgubila sina, na kraju je izgubila volju za životom tokom jednog od tih bežanja i umrla je.
Ovo je samo još jedan primer beskrajnog jevrejskog bežanja. Beg koji traje pet hiljada godina! Nemci su sada bili svuda. Širili su se Evropom kao dim: Holandija Belgija, Poljska, Francuska, Čehoslovačka, Austrija, Mađarska. Nije se moglo pobeć od njih. Izgledalo je kao da rade poput zlokobnog kancera koji se širi po svim organima u telu. Ljudi su neprekidno bežali od njih, pod lažnim imenima i sa falsifikovanim pasošima. Leh je stigao do tačke kada je samo želeo da odmori svoje umorno i jadno telo i da pronađe mir ispod zemlje. Želeo je da se odmara negde u Obećanoj zemlji, daleko od nemačkih vojnika, esesovaca, Gestapa i njihovih saradnika.
Aseo se toliko umorio od razmišljanja da je konačno zaspao, kada su četiri esesovska vojnika ušla u voz. Nije čuo kako se Rafo i Ferit raspravljaju s njima.
„Ovo je privatan vagon, kao što vidite, potpuno je pun", insistirao je Ferit, ali na kraju morao je da odustane i napravi im mesta u jednom kupeu. Vojnici su pazili na neku ratnu opremu koja je bila utovarena na teretnjak. Očigledno su odlučili da uživaju u komforu luksuznog vagona. Mislili su da bi mogli da protegnu noge na susedno sedište i da malo odspavaju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:48 am





Bilo je jutro kada je mesje Aseo otvorio oči. Bilo mu je drago što je sa svojim saputnicima koji su mu postali poput porodice. Tešio ga je osećaj topline što je zajedno s njima. Ukrcao se u voz za Istanbul da bi se odatle snašao da ode u Palestinu
da umre u Obećanoj zemlji, takoreći. Ali sada, pošto je upoznao ove ljude, počeo je da se oseća drukčije. Želeo je da može da nastavi ovo putovanje zauvek, kao da se ušuškao u dugačku crnu kolevku ... Ćihu-hu ... ćihu-hu.
Ponovo su putovali kroz neverovatno divne predele. Lepa sela s kućicama od cigle sušene na suncu, povrtnjaci, zelena polja s kravama koje su veselo preživale, gradovi s kupolastim crkvicama, potoci koji se slivaju s planina, bujne zelene doline. Pogled s prozora stalno se menjao. Sve je podsećalo na razglednice koje ljudi šalju jedni drugima s malim toplim porukama nažvrljanim na poleđini.
Fazil se igrao sa Semjuelom i veselo gugutao. Žene su spustile svoje korpe s hranom i svakoga nudile sirom, šunkom, krastavcima, hladnim mesom i voćem.
Zigfrid je igrao bekgemon s Marselom.
Voz je nastavljao svoj put, klopoćući kroz kaleidoskop prizora. Ne samo što je nosio putnike kroz različite geografske oblike već ih je izlagao samom životu, noseći ih kroz različite načine življenja, različite zemlje i kulture.
Tokom brojnih razgovora u kupeu, saputnici su saznali da će mesje Aseo, Semjuel i njegova sestra nastaviti svoje putovanje do Palestine. Margo je odlučila da okuša sreću u Istanbulu, nadajući se da će, kada se ovaj metež u Evropi završi, moći da se vrati u svoju zemlju. Marsel i Konstanca će ostati u Istanbulu dok ne budu mogli da srede sve za svoj prelazak u Ameriku. Imali su prijatelja koji je radio u američkom konzulatu u Istanbulu, i on bi mogao da im pomogne. Računali su na njega kada su krenuli na ovo putovanje. Davidov put se završavao u Istanbulu, baš kao i Rafov, Selvin i Fazilov. A šta je s mesje Kohenom? Zigfrid nije rekao ništa o svojim planovima.
Kad god bi ga neko pitao koje je njegovo odredište, davao bi neodređen odgovor kao: „Srećan sam sve dok se krećemo." Bio je potpuno svestan toga da bi ga gestapovci vratili u Nemačku ako bi se u bilo kojem trenutku ukrcali na voz i prepoznali ga. Stalno se plašio toga.
Bio je prestravljen da bi Nemci, ako bi ga uhvatili, iskoristili njegovu bogomdanu genijalnost za svoje projekte kojima bi iskorenili njegov narod. Kao i hiljade drugih Jevreja, morao je da ostavi svoj posao, svoje bogatstvo, svoju porodicu, i na kraju i svoje ime. Sada je bežao s pasošem koji je nosio lažno ime. Ime na koje nije mogao da se navikne otkako mu je dato. Nije mogao da odgovori na pitanje: „Koje je vaše odredište?" Možda je izbegavao ovo pitanje jer nije znao da li odlazi u smrt ili ne. Zapravo, odlučio je da odmah oduzme sebi život ako ga budu uhvatili i već je preduzeo sve neophodne mere. Ali šta ako se spase? Pre svega bi morao da održi obećanje koje je dao nekome, obećanje koje je smatrao za sveto nekome ko mu je bio veoma drag. A nakon što bi održao to obećanje, mogao bi na kraju imati mogućnost da svoje znanje, iskustvo i otkrića posveti dobrobiti čovečanstva.
Voz je klopotao kroz hrastove i bukove šume koje su rasle jedne pored drugih. Tutnjeći preko uskih mostova, koji su povezivali visoke litice, kružeći oko brda i kroz duboke doline.
Došlo je veče. Putnici u kupeu spustili su svoje korpe s hranom i, pošto su im se zalihe smanjile, delili su što su imali. Otvorili su jednu od Davidovih boca rajnskog vina.
„Zar nije ostalo nimalo crnog vina?" pitao je Marsel.
„Bojim se da nije. Imamo samo belu. Ako bude još mnogo kašnjenje, moraćemo da večeramo bez vina", odgovorio je David.
„Da večeramo? Vi ovo nazivate večerom? Za nekoga ko je morao da se dvanaest
dana krije u potkrovljima, ovo je gozba", rekao je mesje Aseo.
Marsel se osećao posramljeno. Istina, on i Konstanca su morali da se kreću iz jednog dela grada u drugi i iz jedne kuće u drugu, ali sigurno nisu morali da se kriju u skučenim potkrovljima. Shvatio je da su imali sreće, baš kao i sada. Makar su mogli da pojedu nešto preostalog suvog kolača, malo sira i bajatog hleba.
Pošto su jeli samo suvu hranu, i Fazila je kao i sve njih mučila konstipacija. Pošto je bio mali, stalno je plakao zbog te neugodnosti.
„Ako budemo stali u nekom gradu ili selu, morali bismo da nabavimo malo svežeg voća i povrća", rekla je Selva svom mužu.
„Nemoj mi reći da hoćeš da kuvaš spanać!"
„Ne ismevaj me, Rafo, ozbiljna sam. Moramo nabaviti makar salate, svežih jaja paradajza."
„Ne znam hoće li nas vojnici pustiti da to uradimo."
„Zašto ne bi? Možemo i njima malo dati."
„Videću šta mogu da učinim. Pričaću s jednim od njih. Izgleda da im je onaj crni vođa. Pitaću njega", rekao je Rafo.
Voz je nastavljao svoj put tresući putnike koji su bili sve umorniji i sve se više dosađivali. Oblaci su bili vrlo nisko na nebu.
„Mislim da će pasti kiša", rekla je Margo. „Smračilo se."
„Smrkava se zato što je kasno, a ne zato što se sprema kiša", rekao je David.
„Kako je to divno! Još jedan dan je prošao", rekla je Selva.
Putovali su devet dana. Nekada su morali da čekaju satima, nekada su se zaustavljali preko noći. Menjali su pravac, na jug, na sever, zatim ponovo na jug. Čak su morali da menjaju i lokomotive. Nastavljali su svoje putovanje ponekad ne znajući gde ili kada će se sledeći put zaustaviti. Jedno je bilo izvesno: polako ali sigurno, brzinom kornjače, išli su prema svom odredištu.
„Ovo je kao da se igramo ćorave bake", rekao je David. „Kao da nam vežu oči, zatim nastavljamo put, a onda nam skinu povez i ćiri-bu ćiri-ba! Našli smo se u neočekivanom gradu ili naselju."
„Pa, meni je vreme da vam kažem laku noć", rekao je Aseo sklapajući tablu za bekgemon. „Da vidimo gde ćemo se naći ujutru."
„Mora da smo sada vrlo blizu Bukureštu. Ako ne bude zastoja, trebalo bi da ujutru pređemo bugarsku granicu."
„Hvala bogu. Muka se privodi kraju!"
„Nemojte biti toliko optimistični", rekla je Margo. „Zar se ne sećate one noći kada smo mislili da ćemo se probuditi u Lajpcigu, a našli smo se ko zna gde?"
„Da, sećam se toga, a sećam se i one noći kada smo zaspali misleći da ćemo se probuditi u Rumuniji. Vi ste bili tako srećni kada ste se probudili i shvatili da smo još u
Mađarskoj da su vam od radosti pošle suze."
„Pošto nema šanse da ćemo se vratiti u Mađarsku, hajde da se nadamo da će se sve ovo ubrzo završiti. Aaaah ..." jauknuo je mesje Aseo, ne završivši rečenicu. Čvrsto se držao za svoju levu stranu.
Zigfrid je skočio iz sedišta, dohvatio svoju torbu s police i iz nje izvadio neki lek.
„Šta je to?" pitala je Margo.
„I ja ponekad imam isti problem. Mogu li dobiti malo vode, molim vas?" Dodao je nekoliko kapi leka u pola čaše vode i dao je svom prijatelju.
„Zašto ne prilegnete, mesje Aseo?" predložila je Selva. „Ja ću s decom sesti negde drugde."
„Ne, molim vas, nemojte. Dobro sam. Vetar, pretpostavljam, baš ovde, ništa više."
„Samo se nadam da vetar u meni ne izađe napolje. Ako bude izašao, smrdeće kao đavo", šapnuo je David Marselu na uvo.
„Toalet pakleno smrdi. Siguran sam da nam je svima dosta ovoga. Što pre stignemo na odredište, to bolje", rekao je Marsel.
Na Selvino insistiranje, ispružili su Asea na sedišta, stavivši mu glavu na prijateljevo krilo a noge na Perlu i Semjuela.
„Molim te, ne brini ni o čemu, pokušaj da malo odspavaš. Imam lek u džepu za slučaj da te još bude bolelo", rekao je Zigfrid.
Drugi putnici su se konačno uljuljkali u san, dok je voz nastavljao svoj put kroz noć.
Konstancu je usred noći probudio zvuk hrkanja. Svi njeni saputnici izgledali su kao da su u dubokom snu koje je donelo klaparanje voza. Tiho je preskočila svog muža i išunjala se napolje. Odlučila je da ode u toalet dok svi spavaju i nema reda. Ušla je u toalet i nakratko stavila glavu ispod slavine iz koje je kapala voda s mirisom rđe. Uradila je šta je imala da uradi, a kada je izašla iz toaleta, ruke i lice su joj još bili vlažni. Hodnik je bio mračan. Videla je mesec boje dinje na nebu. Izgledao je kao vekna hleba koju je neko zagrizao. O, kako je žudela da zagrize svežu veknu hleba. Otvorila je prozor da udahne svežeg vazduha, ali kada je shvatila koliko je ledeno hladan, ponovo ga je zatvorila. Pritisnula je čelo na staklo prozora i pogledala u oštre i pljosnate obrise planina. Mesec, koji je sijao iza njih, pravio je tamnoplave senke. Kako je divno, pomislila je. Ja samo stojim ovde, a priroda mi se prikazuje. Toplota u vagonu kao da joj je obavijala celo telo. Dlanovi su joj goreli. Podigla je ruke i oslonila se na prozor da oseti vlažnu hladnoću. Ostala je tako neko vreme, a onda je osetila kako joj neko diše u vrat. Par ruku čvrsto ju je uhvatilo za bokove i jedno telo se naslonilo na njeno.
„Marsel", rekla je, „Oh, Marsel ..." Pokušala je da okrene glavu, ali Marsel joj je držao glavu jednom šakom, a drugom je držao njene šake na prozoru. Muž joj je strašno nedostajao. Volela je kad joj je ljubio vrat, milovao ga jezikom, kad je osećala
njegov dah svuda u svojoj kosi. Opirala se kada je pokušao da ode dalje. „Marsel, nemoj, ne ovde, molim te, nemoj, neko bi mogao da krene u toalet."
Marsel joj je silom podigao suknju svojim kolenom. Konstanca je želela da njen muž i nastavi i prestane. Šta ako bi neko izašao u hodnik? „Nemoj, rekla sam ti!" Ipak je duboko u sebi želela da nastavi, da ne prekida. Kada joj je Marsel pustio ruke da bi joj svukao gaćice, pokušala je da okrene svoju glavu prema njemu, ali bila je grubo gurnuta na prozor. Bože moj! pomislila je. Bože moj! Ovo nije Marsel. Ovo nije mo muž!
Ludački su se borili ispred prozora. Dok joj je jednom rukom čvrsto držao glavu, drugu joj je stavio na usta da bi prigušio krike. Bezuspešno je pokušala da ujede tu ruku preko svojih usta. Gaćice su joj bile oko kolena, a dugmad na njegovim pantalonama već su bila otkopčana. Shvatila je da ju je pratio potpuno pripremljen ... Bože moj! Vrisnula je iz sve snage: „Aaaaa!" Ali prigušeni zvuk izgubio se u buci voza Pomerala je kukove levo-desno pokušavajući da izbegne njegov stisak, ali imala je sve manje snage.
David je bio u deliji. Spavao je na slami u zadahu stopala. Bio je mrkli mrak. Sve je bilo prikriveno mračnim prekrivačem. Kao životinja u toru. Slama je smrdela na vlagu i suvi izmet.
David je otvorio oči; tama oko njega bila je kao zid. Skočio je sa sedišta, sapleo se o Fazilovu igračku i pao na Selvu.
„Aaa!"
„Pssst, Fazil spava. Svi spavaju. U redu je, možeš da prođeš."
David je napipao put do vrata i izašao u hodnik. Teško je disao. Krenuo je da otvori prozor. Trebao mu je hladan vazduh da bi se razbudio i došao sebi. Želeo je da ga to spase noćne more koju je upravo sanjao.
Koračao je prema prozoru. Šta je to? Glas. Da li je to neko stenjao? Nasmešio se sam sebi. Osnovni instinkti očigledno prevazilaze okolnosti. Zatim, kada je krenuo natrag u kuge, shvatio je da je stenjanje imalo drukčiji ishod. „U pomoć, molim vas, pomozite mi ..." Iako je bilo promrmljano, to je očigledno bila žena. Krenuo je prema zvuku. U hodniku osvetljenom mesečinom, video je krupnog čoveka kako beži. Potrčao je za njim, ah sapleo se o nešto. Na podu je ležala žena. Kleknuo je.
„Bože moj! Konstanca!"
Čučala je ispod prozora i drhtala, pribivši kolena uz grudi i rukama obgrlivši noge.
„Šta se desilo?"
Konstanca je pokušala da objasni, ali jecala je i David nije mogao da razume šta je govorila.
„Da li ti je onaj čovek nešto uradio?" Konstanca je potvrdno klimnula.
„Ko je to bio? Jesi li ga prepoznala?" Konstanca je odmahnula glavom.
Sada se već kidala od jecaja i žalosno plakala. David ju je zagrlio i gladio joj kosu.
„Nemoj da plačeš, gotovo je, sada je gotovo, molim te, smiri se. Hajde da se umiješ. Molim te, ne plači."
Začuli su buku i oboje podigli pogled. Marsel je stajao odmah do njih i zapanjeno ih gledao.
Voz je nastavljao svoj put. Svi putnici u kupeu osim Konstance probudili su se ujutru jedan za drugim. Ona je spavala pored prozora kolena priljubljenih uz grudi, pokrivena svojom kišnom kabanicom. Aseo se tog jutra osećao dobro, ali Marsel nije. Nije mogao da se smiri. Išao je do toaleta i nazad, gore-dole hodnikom, pušio. Zigfrid je bio vrlo tih, kao i obično. Tako i David.
Selva i Margo su ponovo spustile svoje korpe s hranom i spremile doručak: gorka kafa koja je ostala na dnu termosa, kuvana jaja, hleb i med koji su prethodnog dana kupili od lokalnih seljaka.
„Mesje Aseo, danas ne smete da propustite doručak", rekla je Selva. „Med je izvrstan i divno miriše na cveće."
„Kao i vi, madam, a vi ste i slatki kao med."
Selva je pocrvenela iako je čovek imao skoro osamdeset godina. Ko zna? Možda i nije bio tako star. Ponekad teške okolnosti u životu i bol dodaju godine spoljašnjem izgledu.
Ferit i Evelin su došli u posetu. Da nije bilo onog incidenta u Berlinu, Ferit bi svojo ženi pronašao mesto sa Selvom i Margo da bi mogle jedna drugoj da prave društvo, ali nakon te noći, Evelin nije uopšte htela da se odvoji od Ferita. Kada su ušli, David je ustao.
„Molim vas, sedite na moje mesto, madam", rekao je, ponudivši svoje sedište Evelin. „Ja ću otići na vaše mesto. Možete ostati koliko god želite."
„Samo trenutak, Davide, imam nešto svima da vam kažem", rekao je Ferit
„Približavamo se Bukureštu. Otkačiće nas sa ovog teretnog voza kada budemo stigl tamo. Po svemu sudeći, povezaće nas s jednim putničkim vozom kojim ćemo ići odande nadalje. Hteo sam da kažem svima koji hoće da siđu s voza da ćemo u stanici provesti samo oko pola sata."
„U redu", rekao je David. „Pokušaću da nabavim nešto vina. Izdržaću uz piće."
„Primetila sam da danas baš ne ličiš na sebe", rekla je Margo. „Pretpostavljam da ti je već dosta, kao i svima nama."
„Nego šta!"
Dok je išao prema Evelininom kupeu, nabasao je na Marsela.
„Imaš li sekund?"
„Da, naravno. Šta nije u redu?"
„Samo ne mogu da shvatim kako nisi mogao da vidiš tog tipa, Davide."
„Rekao sam ti stotinu puta. Video sam ga samo s leda dok je bežao."
„Koje mu je boje bila odeća? Je li nosio uniformu?"
„Izgleda da nisam bio sasvim jasan. Rekao sam ti, bilo je vrlo mračno. Mora da je nosio tamnu odeću. Bio je krupan čovek. To je sve što sam primetio, da je velik."
„Ima tačno četrdeset devet krupnih momaka u ovom vagonu."
„Nemoj mi reći da si proveravao svaki kupe. Jesi li poludeo?"
„Prosto moram da nađem to đubre."
„Slušaj, Marsele, kladim se da je to bio jedan od vojnika. Ko bi drugi uradio tako nešto osim ako nije seksualni manijak?"
„Moram nešto da učinim."
„Šta, do đavola, možeš da učiniš? Da nećeš da ih pitaš ko ti je silovao ženu?"
„Zašto da ne?"
„Marsele, preklinjem te, kontroliši se. Inače ćeš nas sve uvaliti u nevolju. Ostalo nam je još samo nekoliko dana u ovom vozu. Budi razuman, tako ti boga. Pretpostavi samo na trenutak da neko od njih prizna zločin, šta bi onda uradio? Ne možeš da ga pretučeš."
„Ko kaže da ne mogu?"
„Ako bi to uradio, automatski bi nas sve stavio u situaciju da će sve kroz šta smo prošli u poslednjih devet dana otići do đavola. Svi ćemo istrunuti u nekom rumunskom zatvoru. Zapravo, ako napadneš esesovca, možda će nas čak poslati u neki zatvorski logor u Nemačkoj. Hoćeš li da ti još jednom ispričam kako to izgleda?"
„Možda bi trebalo da te lupim posred lica", rekao je Marsel.
„Ti si poludeo", rekao je David, odgurnuo Marsela u stranu i prošao.
Zašto ja, do đavola, privlačim sve ove nevolje? pomislio je David. Da nije zato što se ne molim na Sabat?
Kada se voz zaustavio u Bukureštu, svi su jurnuli napolje iz svojih kupea. Esesovc su stajali u hodniku i pokušavali da ih spreče da siđu. „Halt! Halt!" vikali su.
„Šta sad oni hoće?” pitala je jedna žena.
„Izgleda da moraju oni prvi da siđu", objasnio je Ferit. „Moraju da otkače vagon. Mi ćemo sići kasnije. Po svemu sudeći, premestiće ovaj vagon na neki drugi peron kada ga budu otkačili."
„Hej, Marsele! Zar ih nisi čuo? Gde si krenuo?"
„Do toaleta."
Marsel je otišao i zaustavio se ispred izlaznih vrata. Vojnici su išli prema vratima šaleći se i smejući među sobom. Jedan od njih mahao je prema Marselu i rekao na nemačkom: „Ne silazi sada! Kasnije, kasnije!" To je bio jedan lep mladić. Marsel je
klimnuo glavom da pokaže da je razumeo. Ugledao je najvišeg i najvećeg među njima. Lepi vojnik je sišao prvi, za njim je sišao neki drugi vojnik, a zatim veliki čovek. Marsel je namerno postavio svoje stopalo da ga saplete, a on je pao na glavu. Čovek koji je išao za njim naleteo je na njega i takođe pao. Marsel je video kako se puška drugog čoveka zabija u vrat velikog. Čim je to video, utrčao je u toalet i zaključao vrata.
Stigli su u Bugarsku u nešto manjem broju. Četrdeset sedam putnika iskrcalo se u Bukureštu da bi nastavilo svoje putovanje ka Kostanci.
Ferit je sišao s voza da bi pokušao da ubrza odvajanje njihovog vagona. Nije razumeo zašto vojnici, koji kao da su se naljutili, nisu žurili. Morao je da žrtvuje njihovu poslednju teglu kafe da bi ih podmitio da krenu na posao.
Ovo beskonačno putovanje bližilo se kraju. Bugarska granica bila je obaveštena o njihovom dolasku. Ovoga puta, nisu ih detaljno pretresali. Kao i obično, Ferit je pokupio polovinu pasoša a Rafo drugu polovinu, i dali su ih na pečatiranje.
Policajac im je rekao: „Nije vam dozvoljeno da stajete u Bugarskoj; morate samo da prođete kroz nju."
Ferit je pomislio: Ko bi, dođavola, uopšte i hteo da stane ovde, ali je zapravo ironično rekao: „Čak ni ako budemo imali hitan slučaj?"
„Da li vam je neko u vozu bolestan?"
„Ne."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:48 am



„Imate li neke zarazne bolesti?"
„Naravno da ne. Zašto ste, zaboga, to pitali?"
„A zašto ste vi onda postavili svoje prvo pitanje?"
Bolje da sam se zagrcnuo, pomislio je i odgovorio: „Samo sam se našalio."
„Ovo nije šala. Živimo u vreme kada ranjeni vojnici mogu umreti u vozu i tako raširiti zarazu. Ako vam se to bude dogodilo, morate obavestiti vlasti. Morali biste objaviti uzbunu."
Ferit je prekinuo čoveka: „Nema vojnika u našem vagonu. Tu su samo muškarci, žene i deca koji svi jedva čekaju da se vrate u svoju zemlju živi i zdravi. Možete da pogledate ako želite. Samo sam se šalio." Ferit se preznojio.
Čovek je malo razmislio. Očigledno je bio birokrata, zalepljen za pravila i propise.
„U redu, možete uzeti svoje pasoše."
„Hvala vam."
Ferit je trčao celim putem do vagona. Popeo se, stao nasred hodnika i povikao:
„Slušaj 'vamo, nema stajanja do Edirna. Nema izlaženja iz voza i nema umiranja. Je l jasno?"
Svi putnici su oduševljeno aplaudirali. Do Edirna ... Edirn ... EDIRN ... Nijedan gra na celom svetu nije mogao bolje da zvuči u njihovim ušima. Edirn je značio
oslobođenje. Značio je dostizanje cilja. Značio je mir. Novi početak, preporod!
Voz je krenuo. Svi su bili puni radosti. Samo je Konstanca i dalje bila tužna. Nije izašla iz voza u Bukureštu i celog dana nije ništa jela.
„Ti uopšte ne izgledaš dobro. Pitam se da nemaš groznicu", rekla je Margo, stavljajući svoju ruku Konstanci na čelo. „Svejedno, skoro smo stigli. Sigurna sam da će ti biti mnogo bolje kada večeras budemo stigli u Edirn.."
„Šta je bilo?" pitala je Selva.
Konstanca nije odgovorila. Sklopila je oči i pravila se da spava. Margo i Selva su izašle iz kupea da bi otišle u posetu kod Evelin.
„Čini mi se da se nešto dešava između Marsela i njegove žene", rekla je Margo
„Čitav dan nisu progovorili ni reč jedno s drugim."
„Ne bih rekla", odgovorila je Selva. „Da su se svađali ili tako nešto, mi bismo to sigurno čuli. Tamo ne možeš ni da kineš a da svi ne saznaju."
David je pušio pored prozora.
„Davide, danas pušiš kao smuk", rekla je Margo. „Nadam se daćeš otvoriti to vino što si večeras uzeo u Bukureštu."
„Nisam ništa uzeo."
„Molim!? Zašto nisi? Zar ga uopšte ne prodaju na stanici?"
„Iskreno, nisam ni pitao."
Izgleda da nas je ovo putovanje sve napatilo, pomislila je Margo. Kako je to čudno, neko bi pomislio da će ljudi biti sve srećniji što se više približavamo destinaciji, ali izgleda da je sasvim suprotno.
Svi su se sada smestili u svoje kupee. Euforija koju su osećali kada su ušli u Bugarsku do sada je nestala.
Marsel nije hteo da igra bekgemon, David je imao kiselo lice, a Konstanca je i dalje dremala u svom uglu. Atmosfera je bila teška. „Mesje Aseo", rekla je Selva, „da l biste mi učinili uslugu?"
„Za vas sve, madam."
„Čini mi se da ovu atmosferu treba malo podići. Šta kažete na to da vam David dohvati violinu s police pa da nam nešto odsvirate?"
„Sa zadovoljstvom", odvratio je starac.
David se pružio i dohvatio violinu. Aseo je stao nasred kupea i svima se naklonio.
„Betovenov Koncert u D duru", rekao je stavivši violinu ispod brade. Zasvirao je.
Bilo je nečeg magičnog u Aseovom nastupu. Od trenutka kada bi počeo da svira hvatao je svoje slušaoce i nosio ih u njihove svetove. Možda ih je svaka nota vraćala u njih same, pomažući im da reše pitanja svog novog života.
Niz Konstancine obraze potekle su suze. Ponovo je okrenula glavu i gledala napolje. Marsel joj je blago prolazio prstima kroz kosu, nežno joj milujući glavu. David je
duboko uzdahnuo.
Voz se kretao punom brzinom. Aseo je svirao violinu kao što je činio celog svog života, strasno i s ljubavlju. Njegove misli iznenada su se vratile u vreme kada je nastupao kao solista u Bečkoj operi na dočeku Nove godine. Svirao je isti koncert kao i sada, pred salom punom publike. Mesto je bilo krcato aristokratama, elegantnim damama i mladim ljubiteljima muzike. Svi su bili puni strahopoštovanja. Počeo je sa allegro ma non troppo40 sa oduševljenjem, zatim sporije i dublje, kao da vile skakuću po dubokim šumama ... Violina mu je ležala na besprekorno beloj maramici, gudalo u desnoj ruci, prsti su mu milovali strune, a telo mu se njihalo u ritmu muzike.
U trenutku predaha, obrisao bi znoj sa obrva, a zatim bi opet nastavio, Larghetto41, lagano, mirno, opuštajuće, kao da pliva u toplom moru, dugi lagani potezi, i ne gledajući u note, svirao je, svirao ... Rondo, sada brže, s više žara, sada je velika bela ptica, belih krila, koja leti pišući bele krugove na plavom nebu, među oblacima, i kruži, kruži ... Poslednja nota! Veliko finale! Cela dvorana je na nogama, ceo Beč, aplauz je beskrajan, dirigent mu čestita, aplauz je još jači ... „Bravo, maestro! Bravo, maestro!" Viču. On se klanja publici, iznova i iznova, dok je aplauz sve udaljeniji, tiši ... Zigfrid je odjednom skočio sa sedišta: „Bože moj! Bože moj!" David i Marsel su takođe skočili, zatim su i žene ustale. Aseo je najpre naginjao glavu napred kao da im se klanja, zatim se sagnuo još više i više napred, dok konačno nije pao na pod.
Pokušali su da ga podignu na sedište, ali kada nisu uspeli, ostavili su ga da leži gde je bio.
Zigfrid je kleknuo pored svog prijatelja i prstima mu dodirnuo slepoočnicu. Selva je vrisnula: „Mesje Kohen!"
Zigfrid je klimnuo, suze su mu tekle niz lice. Seo je na pod i podigao telo svog prijatelja, pažljivo položivši njegovu glavu na svoje grudi. Njihao ga je u svom naručju kao bebu.
„Moramo odmah da zaustavimo voz", rekao je Ferit. „Moram ovo da prijavim."
„Sačekajte. Molim vas, ne zaustavljajte voz."
„Ali moramo, mesje Kohen."
Zigfrid je položio Aseovu glavu na pod kao da spušta bebu u kolevku. Ustao je uzeo Ferita za ruke. Svi su oko njih stajali bez daha.
„Mesje Ferit, preklinjem vas da ne zaustavljate voz. Ne želim da ostavim njegovo telo u Bugarskoj. Ne želim da neki Bugarin položi svoju ruku na njega. Imamo još samo nekoliko sati puta. Možemo da prijavimo događaj kada pređemo granicu u Edirnu. Samo još nekoliko sati. Molim vas, nemojte dozvoliti da ga fašisti dotaknu, svuku i uzmu njegove stvari. Preklinjem vas."
Ferit se zaustavio. Sve oči bile su uprte u njega. Konstanca, Selva, Margo, David deca, sve oči pune molbe gledale su ga netremice.
„U redu, mesje Kohen, ali niko o ovome ne sme ništa da zna, inače smo u nevolji.
Zločin je ne prijaviti smrt", rekao je uzvrativši pogled svima.
„Spavao je", rekla je Margo. „Kako bismo mogli da znamo ako je umro u snu?" Pažljivo su podigli Asea i položili njegovo telo na sedište.
„Stavite mu glavu na moje krilo", rekao je Zigfrid vrativši se na svoje mesto. Stavil su Aseovu glavu na njegovo krilo. Zigfrid mu je zatvorio oči kao da ih miluje, zatim je podigao ruku koja mu je visila sa strane, nežno je poljubio i položio je na njegove grudi.
Margo je skinula svoj crveni kaput i njime pokrila Asea. Oni koji su sedeli gde je Aseo ležao, sedeli su na ivici sedišta pored njegovih stopala, ili su se ugurali na sedište s druge strane.
Voz je nastavio svoj put. Note Aseovog koncerta tekle su u kupeu. Svi su sedel zajedno, i duboko u svojim srcima još su slušali muziku koju im je malopre svirao, pruživši im toplinu. Bili su Ase-ovi poslednji prijatelji.
Uniformisani bugarski službenik ušao je u kupe i salutirao. „Približavamo se granici. Hoću da se svi postrojite sa svojim pasošima i kartama kada budemo stali", rekao je.
Svi su se skamenili. „Naši pasoši su kod jednog prijatelja u drugom kupeu", učtivo je rekao Marsel.
„Zašto?"
„On je voda naše grupe. Poći ću da ga dovedem, ako se slažete." Marsel je drhteći otišao prema Feritovom kupeu.
„On spava?" pitao je službenik pokazavši glavom na Asea.
„Da, spava."
„Probudite ga."
„Ali tek što je zaspao", rekla je Margo. „Sinoć uopšte nije mogao da spava."
„Neka nastavi da spava kasnije."
Ferit i Rafo su došli zajedno. Obojica su izgledali skrhano.
„Evo pasoša", rekao je Ferit.
„U redu. Hoću da svi siđete sa voza kada bude stao. Skoro da smo stigli, već usporavamo."
„Niko nam nije tražio da to uradimo otkako smo krenuli iz Pariza", rekao je Ferit.
„A čak smo prošli i kroz Berlin."
„Možda je tako, gospodo, ali putovali ste kroz okupirane zemlje – Francusku, Čehoslovačku, Mađarsku – u današnje vreme, one se sve smatraju kao Nemačka Pod nemačkom su okupacijom. Sada treba da uđete u drugu zemlju. To se zove prava granica."
„Shvatam. Zašto ne nastavite svoj posao u drugim vagonima dok ja ovde ne sredim stvari?" rekao je Ferit, igrajući da dobije na vremenu, ali zapravo ne znajući zašto.
Treba li da upropasti sve njih samo da bi zadržao Asea u vozu narednih desetak minuta?
David je ustao i šapnuo Feritu: „Hajde da mu ponudimo mito." Ferit je nervozno zapalio cigaretu pored prozora.
„Kako? Mislite na novac?"
„Zašto da ne? Novac, vino, žrtvovaću čak i svoj mosel42."
„Sačekajte da razmislim", rekao je Ferit.
„Mesje Kohen je rekao da bi mogao dati novac."
„Dobro. Videćemo."
Ferit je izbacio opušak kroz prozor i pogledao napolje. Tamo je već bilo nekih putnika iz drugih vagona koji su stajali pored voza. Ferit se neodlučno vratio do ulaza u kupe.
„Dobro onda, svi napolje!" Niko se nije mrdnuo.
„Hoćete li da vas onaj inspektor prisili da siđete?"
Ferit se obratio Zigfridu s molbom: „Mesje Kohen, hoćete molim vas, ostaviti mesje Asea gde jeste i izaći iz voza?"
Marsel i Konstanca, Selva sa sinom u rukama, Margo, Semjuel i Perla izašli su iz kupea.
„Želite li da ja ostanem, mesje Ferit?" pitao je David. „Mislim, mogu li biti od pomoći?"
„Ne, hvala vam, Davide, samo napred. Mesje Kohen, molim vas, pođite za mnom."
I David je izašao iz kupea. Ferit se zbunio shvativši da Zigfrid nije nameravao da se pomeri. „Verujte mi, zaista saosećam s vama, ali i vi morate razumeti moju situaciju."
„Možda mislite da razumete, mesje, ali nije tako. Znam da nameravate da podmitite inspektora i zato želite da ostanete nasamo s njim, ali ja želim da ostanem ovde da bih mogao podići iznos ako bude neophodno. Mogu ga povećavati dok mu ne bude nemoguće da odbije!"
Inspektor se približavao kupeu baš kada je Margo kretala da siđe. Iznenada je odlučila da se vrati. Naletela je na inspektora na vratima kupea. Uzela je njegove ruke u svoje.
„Hoćete li, molim vas, da mi pomognete", molila je. „Taj starac što leži na sedištima jeste moj otac. Užasno je bolestan. Patio je, pa smo mu dali sedativ da bi mogao da zaspi. Preklinjem vas, nemojte ga sada buditi. Ostalo nam je samo još nekoliko sati puta. Ako ga sada prisilite da ustane, možda neće izdržati. Molim vas, pustite ga da ostane gde jeste. Čak i ako ne preživi putovanje, pustite ga da makar umre u svojoj zemlji."
Inspektor je sada gledao Asea s vrata, gde je stajao. Pošao je ka njemu. Margo je bila bez daha; kolena su joj klecala. Za delić sekunde, ona i Ferit su se pogledali. S Feritovog lica nestalo je boje. Inspektor je iznenada pružio ruku i dodirnuo crven kaput kojim je Aseo bio pokriven, kao da ga miluje. „Predivan kaput", rekao je. „Tako je mek. Je li to ono što zovu kašmir?"
Margo je stala između inspektora i Asea. „Volela bih da vam ga poklonim u znak zahvalnosti što niste uznemirili mog oca", rekla je. Skinula je kaput s leša. „Molim vas, prihvatite ga. Možete ga dati svojoj ženi ili kćerki, možda svojoj devojci. Međutim, pošto vam ga ne mogu dati ovde i sada pred svima, zaboraviću ga na carini", rekla je ogrnuvši se kaputom. „Sada, molim vas, budite ljubazni i povedite me do carine."
Kada je Margo otišla sa inspektorom, Zigfrid je položio Aseovu glavu na sedište uzeo svoju kabanicu sa police iznad. Pokrio je njime Asea i izašao iz kupea. Ferit je krenuo za njim, čvrsto zatvorivši vrata kupea.
Voz je krenuo sa stanice čim su formalnosti bile obavljene. Nedugo zatim, Selva je radosno vrisnula: „KAPIKULE!"43 Voz se kretao vrlo sporo i zatim se zaustavio. Ferit je izašao u hodnik i iz petnih žila povikao: „DOBRO DOŠLI U TURSKU"!Svi su po
eli da tapšu, da se grle i ljube, oči su im se napunile suzama. Neki su se rukovali i čestitali jedni drugima, drugi su radosno vrištali. Jedino je Selvin kupe bio bez traga oduševljenja. Čak ni blistavo tursko sunce koje je počelo da sija kroz prozor nije bilo dovoljno da obriše tugu iz kupea.
Ferit je na vratima pozdravio policajca i carinika kada su ušli u voz.
„Bojim se da imamo tužne vesti", rekao je. „Jedan naš saputnik je preminuo."
„Naše saučešće", rekao je carinik.
„Da moramo da obavestimo granični garnizon o tome?"
„Ne", rekao je policajac, „to nema nikakve veze s njima. Zapravo, ionako nisu ovde; upravo igraju fudbal. Mi ćemo uraditi sve što je neophodno. Ništa ne brinite."
Nakon što je pažljivo nadgledao dok su Asea premeštali na nosila, Zigfrid je uzeo sa police Aseovu kutiju s violinom i kofer, a zatim i svoje stvari.
„Prijatelji", rekao je, „kakva šteta što sada moram da se oprostim s vama. Iskreno se nadam da će nam se putevi ponovo ukrstiti. Zahvaljujem vam od sveg srca." Zagrlio je svakog ponaosob u kupeu. Zatim je pružio Margo Aseovu violinu. „Molim vas, uzmite ovo od mene, madmoazel", rekao je. „To je dragocena violina. Iako vi ne možete da je svirate, možda će jednog dana u budućnosti to moći vaša deca."
Margo se iznenadila. „Zaista ne morate to da radite, mesje Kohen", rekla je, „zaista ne morate. To je mnogo vrednije od mog kaputa, ne bih mogla ..."
„Učinili biste mi zadovoljstvo ako biste je uzeli. To nema veze s vašim kaputom ...
To je samo skroman znak moje zahvalnosti."
„Ali to je stradivarijus! Mesje, sigurno ima neke rođake, možda ..."
„Ima", rekao je Zigfrid, „samo jednog brata, a to sam ja!"
Voz je nastavio svoj put iz Edirna za Istanbul sa dva putnika manje. Selva je dala svog sina njegovom ocu, smotala svoju jaknu kao jastuk, legla i sklopila oči. Zašto nije mogla da se oseća srećno? Nije joj se plakalo i nije je mučilo to što ih možda niko neće čekati na stanici. Bilo je kao da je prazna unutra, kao da su joj nervi uklonjeni, i ništa nije mogla da oseća. Jedino što je znala bilo je da je umorna, strašno umorna. Ne umorna od dana, meseci ili godina, već umorna od toga što je izabrala da živi u egzilu ...
Voz je sada završavao svoj put kroz domovinu. Ćihu-hu, ćihu-hu bilo je kao uspavanka i uvelo je Selvu u san.
„Pogledaj, Selva, zar ono nije drevni Sinanov most?" pitala je Konstanca.
„Selva spava", rekla je Margo. „Izgleda da priča u snu s vremena na vreme."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:49 am






Selva je sada bila na jednom od Princezinih ostrva u Mramornom moru. Izgleda da se vratila u svoju mladost i sledila je Sabihu kroz borovu šumu.
Dok je stizala svoju stariju sestru, brzo je zaobilazila borove. Sabihina haljina se talasala kao pena na vetru. Svaki put kada bi joj se Selva približila dovoljno da je dohvati za rub, njene ruke bi uhvatile samo prazan vazduh.
„Selva me ne može uhvatiti! Ne može me uhvatiti!" začikavala je, nestajući iza drveća i ponovo se pojavljujući. Sabihina haljina je odjednom postala crvena kao nar. Selva ju je zamalo stigla, ali ona se baš tada pretvorila u leptira boje nara. Selva je nastavila da trči za leptirom dok je on leteo. Pala je preko grebena, sve niže i niže u ambis bez dna. Konačno, kada je stigla do dna, tamo je stajao njen otac s raširenim rukama. Selva je vrisnula: „Oče, uhvati me ... Uhvati me, oče!"
„Selva, ljubavi moja, probudi se, probudi se, skoro smo stigli."
„Skoro smo stigli gde?" pitala je gledajući Rafa uplašenim očima.
„U Istanbul, na stanicu Sirkedži, naravno."
„Šta?"
Uspravila se i zatreptala. Ugledala je gvozdene stanične stubove. I tu je bio i dobro poznati miris, mešavina mora i morske trave, miris Istanbula. Voz se približavao stanici, polako i smireno, skoro kao koketna nevesta koja veče svoj veo.
Linije i boje grada koji joj je toliko nedostajao, fasade koje su odavale stil Seldžuka, gomila na stanici sa šarenim prozorima od obojenog stakla, koji predstavljaju mističnu atmosferu koja se povezuje sa Istokom, nosači skoro smrvljeni pod velikim teretom pričvršćenim kanapom za njihova pleća. Tu su bila gospoda sa fedora šeširima i kaputima sa dva reda dugmadi, muškarci u kratkim pantalonama i dame sa šeširima i šalovima, bezobrazna deca koju su razmazile majke, i naravno prodavci simita44. Kada je ugledala te prodavce simita, suze su joj potekle niz obraze.
Peron je bio strašno zakrčen. Ličio je na hiljade ruku koje se njišu. Selva je sa strepnjom pregledala gomilu ... Ne, on nikada ne bi došao. Na kraju krajeva, zar je nije upravo on prekorio ispred velikog ogledala u dnevnoj sobi govoreći: „Ne samo što si me izneverila već si naglavačke okrenula i šest vekova tradicije!" On sigurno ne bi došao! Neka deca su vikala jedna na druge ... Odjednom je u daljini spazila Sabihu u njenom ružičastom dvodelnom kostimu. Majka je stajala pored nje. Mahale su belim maramicama da joj privuku pažnju. Leon, Rafov brat, stajao je iza njih. Kao da nije znao šta da radi sa svojim rukama, pa ih je čvrsto držao u džepovima. Strogo je stajao s cigaretom u ustima. Selva je pregledala peron: on nije došao.
Spustila je glavu da niko ne bi shvatio kako je razočarana. Gušenje tog tračka nade u njenom srcu bilo je bolno. Zašto se uopšte i nadala? Zar nije znala koliko su ona i njen otac slični? Taj karakter snažne volje koji nikada ne bi odustao od jednom donete odluke. Ta tvrdoglavost koja nije znala za kompromis. Zar nije imala beskrajne rasprave sa svojim ocem o tome što se protivio osnivanju Republike uprkos tome što je za vreme rata za nezavisnost u Anadoliji tajno slao novčanu pomoć trupama? Poštovao je Ataturka, ali bio je odan sultanu. Sabiha bi ih grdila: „Nemojte mi reći da ste se ponovo vratili na istu staru temu! Zar se nikad ne umorite što raspravljate o tome a nikada ne dođete do zaključka?" Ne, nikada se nisu umarali. Selva je uporno isticala da očeve napredne ideje o slobodi odgovaraju idealima Republike, dok Fazil Rešat-paša nikada nije prestao da tvrdi kako je pogrešno okončati sultanat. Raspravljati bi se satima. Zapravo, upravo je zbog toga, kada ga je molila za blagoslov da se uda za Rafa, Selva koristila istu logiku koju je od njega naučila. Ali duboko u sebi znala je da on nikada neće dati odobrenje. Dok je sedela kraj njega nakon onog ponižavajućeg pokušaja samoubistva, shvatila je da joj nikada neće oprostiti. Nikada neće zaboraviti kako je, kada se oporavio, otvorio oči i pogledao svoju porodicu okupljenu oko kreveta, ali zatvorio ih je ugledavši nju. Nije zatvorio samo oči, već i svoje srce, zauvek. Selva se pitala da li je njenu odluku da napusti domovinu potkrepio ovaj stav. Je li moguće da je odlučila da ode jer nije mogla da podnese da je rođeni otac ignoriše? Bogzna koliko puta je o tome razmišljala. Pre nego što bi zaspala u naručju svog muža, razmišljala je o tome stotinama – ne, hiljadama – puta. Kada bi se završilo Rafovo strasno priljubljivanje, i kada bi je nežno zagrlio, zatvorila bi vrata svoje strasti za njega i otvorila prozor čežnje za ocem. Ponekad bi razmišljala o njemu do ranog jutra. Nedostajao bi joj, žudela bi za njegovom ljubavlju i brigom, srce bi joj se kidalo na komade. Platila je visoku cenu što je uvredila svog oca, a ipak nije mogla da priča o svojoj gorčini ni s Rafom ni s bilo kim. Kako se zvaše onaj krupni Nemac što je radio u Udruženju za imigraciju u Istanbulu? Dok ga nije srela i od njega saznala za očevu brigu, nije se ni nadala oproštaju, iako bi s vremena na vreme rekla Rafu: „Možda će se jednog dana sve srediti." Ali sada je počela da shvata da su
njegov oproštaj i njegova briga za kćerkinu bezbednost dve sasvim različite stvari. Kao otac, Fazil Rešat-paša bi učinio sve što je u njegovoj moći da ispuni svoje dužnosti, ali ništa više. Uzalud se nadala. Još se živo sećala tog užasnog, odzvanjajućeg zvuka lomljave ogromnog stakla i vaza od kineskog porcelana u dnevnoj sobi kada je izašla nakon njihove strašne svađe. Taj zvuk, sličan prodornom zvuku soprana, još joj je odzvanjao u ušima. Njen otac koji je slomio te retkosti, kao da je time pokidao veze koje su ih držale zajedno, sigurno ne bi došao da je sačeka na stanici. Ne, ne bi.
Rafo joj je dodao Fazila da bi ga mogla povesti do svoje majke koja je stajala iza staklenog zida na izlazu. Pokušala je da se sabere i podigla Fazila visoko da bi ga njena majka videla. Tek tada je primetila sedog gospodina, koji je držao štap i čekao dalje od gomile. Bio je naslonjen na jedan od gvozdenih stubova u daljini i nije pomerao nijedan mišić.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:49 am

Knjiga Poslednji voz za Istanbul nije zasnovana na životnim pričama stvarnih ljudi. Zasnovana je na iskustvima o kojima su svedočile mnoge turske diplomate koje su imale nameštenja u Evropi tokom Drugog svetskog rata i koji su uspeli da spasu iz Hitlerovih kandži mnogo Jevreja iz Turske i iz drugih zemalja, kao i mladog Turčina koji je bio član francuskog Pokreta otpora.
Ne mogu sasvim da izrazim svoju zahvalnost sada preminulim ambasadorima Namiku Jolgi i Nedžadu Kentu, neka počivaju u miru, koji su posvetili tako mnogo svog dragocenog vremena prisećanju svojih doživljaja i time mi omogućili da napišem ovaj roman. Iskreno se nadam da će njihove časne karijere možda biti primer za sve mlade diplomate.
Posebnu zahvalnost dugujem i gospodinu Robertu Lazaru Rusou i njegovoj ženi što su mi pomogli svojim pripovedanjem onim iskustvima i mukama u radnom logoru i o svom putovanju vozom. Svoju zahvalnost dajem i gospođi Luiz Behar što mi je pričala o svojim iskustvima u vagonu zvezde i polumeseca na povratku u Istanbul.
Za njegovu opštu pomoć u mom istraživanju, želela bih da odani priznanje savetniku Fondacije 500 godina, gospodinu Hariju Ožalvu, koji mi je obezbedio različite retke dokumente. Zahvalnost takođe dugujem Naimu Gulerjuzu i svojim dragim prijateljima Rahmi Aktaš i Jaku de Leonu, koji su mi mnogo pomogli time što su kontaktirali s mnogo ljudi s kojima sam morala da se vidim da bih od njih dobila dokumenta i fotografije. Takođe bih želela da zahvalim ambasadoru Tajlanu Izmirliju, koji mi je ispričao važne činjenice preko telefona. I ogrešiću se ako ne pomenem Mejzi Barin, Ajdu Koseohlu i Engina, koji su čitali knjigu poglavlje po poglavlje i svojim oduševljenjem me ohrabrivali da nastavim.
I konačno, u romanu koji na tako dirljiv način opisuje borbu turskih diplomata da
spasu nevine ljude od Gestapa, moram da posebno zahvalim Lalu Akojunlu Bulaku koji mi je mnogo pomogao u pisanju ove knjige skrećući mi pažnju na događaje tog vremena, kao i na neopevanog heroja Faruka Sajara i na vozove koje je slala turska vlada.
Sledi spisak knjiga koje sam koristila kao izvor informacija za političke i društvene aspekte svog romana, kao i stvarne diskusije koje su se održale između vodećih političara tih godina:
Gürün, Kämuran and Yayinevi, Tekin; Savaşan Dünya ve Türkiye 1939-1945;. Gürün, Kâmuran; Selim Ile Celiné; Cem Ofset Matbaacilik. Öymen, Altan; B
Dönem Bir Çocuk; Dogan Kitap.
Karako, Moris; Kalderon Ailesi; Belge Yayinlari.
DeLeon, Jak; Eski Istanbul'un Yaşayan Tadi; Remzi Kitabevi. Engin, Gülseren Cehennemde Bir Ada; Remzi Kitabevi.
Razne knjige, dokumenta i isečci iz štampe, koje je obezbedila Fondacija 500 godina.

Za englesko izdanje želela bih da zahvalim i svom prevodiocu, Džonu Bejkeru, koji je svojim izvanrednim znanjem turskog jezika omogućio da moja knjiga ostane živa i na engleskom jeziku. Hvala takođe i Toniju Ridvinu, koji je vešto pomagao Džonu Bejkeru u uređivanju ovog izdanja.
„Ajše Kulin napisala je još jedan roman koji se ne ispušta iz ruku. Ovo je priča o ljubavi, izdaji i bekstvu kojom će svi ljubitelji dobre književnosti biti oduševljeni."


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:49 am



[1] Bezique (franc.) francuska igra kartama za dve osobe – Prim. prev.
[2] Inşallah (arap.) daj bože, neka bude božja volja. - Prim. prev.
[3] Ja sam drugi sekretar turske ambasade. (franc.) – Prim. prev.
[4] Pera (grč. 'druga strana') drugi naziv za kvart Bejoglu u evropskom delu Istanbula, koji je od starog grada odvojen zalivom Zlatni rog – Prim. prev.
[5] Tunel je ime podzemne železničke stanice u Istanbulu - Prim. prev.
[6] Jezik Sefarda, Jevreja proteranih iz Španije i Portugalije, a koji su se naselili i kod nas tj. u Otomansku imperiju u XVI veku, i njihovih potomaka.
[7] Les Nuits du Bosphore (franc.) „Bosforske noći", Essence d'Orient (franc.)
„Miris Orijenta".
[8] Pescado con huevo y limone (špan.) morski plodovi s jajima i limunom. – Prim. prev.
[9] padişah (pers. tur.) gospodar nad kraljevima, samodržac, car, sultan, veliki sultan (jedna od titula bivših turskih sultana). - Prim. prev.
[10] Tekel je turska kompanija koja je 1925. nacionalizovana. Jedno vreme je bila jedini proizvođač i distributer duvanskih i alkoholnih proizvoda u Turskoj.
[11] Samo trenutak, molim vas. - Prim. prev.
[12] Frascati (ital.) slatko belo vino koje se proizvodi u italijanskoj regiji Fraskati. –
Prim. prev.
[13] Kavass (tur.) naoružani policajac; sluga ili kurir u vladi – Prim. prev.
[14] Dransi (franc. Drancy) grad na severu Francuske u kome je u Drugom svetskom ratu postojao ozloglašeni privremeni logor, iz koga su Jevreji kasnije deportovani u koncentracione logore.
[15] Tražite ženu! (franc.) – Prim. prev.
[16] Seder večera je praznična večera prve (u dijaspori i druge) noći Praznika Beskvasnih Hljebova. Na seder večeri jedu se određena jela koja treba da nas podsjete na ropstvo u Egiptu kao i na čudo Izlaska.
[17] Mezuzah (heb.) mali svitak pergamenta koji Jevreji kače na svoja ulazna vrata.
Prim. prev.
[18] Engleska izreka „Out of the mouths of babes" – Prim. prev.
[19] Kismet (pers. quismat) sudbina – Prim. prev.
[20] Vrsta Bira nazvanog po oblasti Bri na severu Francuske (franc. Brie) - Prim. prev.
[21] Brasserie Lipp (franc.) pivnica Lip – Prim. prev.
[22] Chateauneuf-du-Pape
[23] Dolma (tur.) vrsta jela, sarma – Prim. prev.
[24] Couch, particip od coucher (franc.) spavati, voditi ljubav – Prim. prev
[25] Mata Hari je bilo umetničko ime Margarete Gertrude Zele (Margareth Geertruida Zelle, 18761917), kurtizane i egzotične plesačice iz Holandije, koja je u Prvom svetskom ratu uhapšena i streljana pod optužbom da je nemački špijun. – Prim. prev.
[26] Mein kommandant (nem.) moj komandante – Prim. prev.
[27] Monsieur le Consule (franc.) gospodine konzule – Prim. prev.
[28] Entre nous (franc.) među nama - Prim. prev.
[29] Paris Soir (franc.) novine, u prevodu 'Pariski večernik' – Prim. prev.
[30] Mon Dieu! (franc.) Bože moj! – Prim. prev.
[31] Arrondissement (franc.) opština. U Francuskoj su veći gradovi podeljeni na arondismane. – Prim. prev.
[32] Academie des Beaux Arts (franc.) Akademija lepih umetnosti – Prim. prev.
[33] La Vie en Rose" (Život u ružičastom) popularna numera koju je izvodila Edit Pjaf (Édith Piaf, 1915-1963), čuvena francuska pevačica. – Prim. prev.
[34] Halt (nem.) stani – Prim. prev.
[35] Bon voyage (franc.) srećan put – Prim. prev.
[36] Ester Vilijams (Esther Jane Williams, 1921) profesionalna plivačica iz Kalifornije, koja se proslavila u mjuziklima sa scenama plivanja i ronjenja. – Prim. prev.
[37] Tête de Turc (franc.) 'glava Turčina' – izraz nastao po tome što su početkom XX veka u Francuskoj na vašarima te glave bile postavljane kao mete za gađanje obaranje lopticama. Označava osobu koja prima kaznu za tuđe grehe, slično je našem izrazu 'dežurni krivac: – Prim. prev.
[38] Nein (nem.) ne - Prim. prev.
[39] Mein Herr (nem.) moj gospodine - Prim. prev.
[40] Allegro ma non troppo (ital.) oznaka za tempo u muzici: brzo ali ne previše –
Prim. prev.
[41] Largheto (ital.) takođe oznaka za tempo: dosta sporo, nešto brže od largo – Prim. prev.
[42] Moselle (franc.) vrsta suvog belog vina – Prim. prev.
[43] Kapikule, turski granični prelaz prema Bugarskoj blizu Edirna. – Prim. prev.
[44] Simit (tur.) đevrek – Prim. prev.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ayse Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu