Ajše Kulin-Zbogom

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:55 am




Otomansko carstvo odbrojava poslednje dane, a visoki državni zvaničnik Ahmed Rešat pokušava da okupi i sačuva porodicu u okupiranom Istanbulu. Prisiljen da se kreće tankom linijom sudbine, Ahmed je rastrzan između odanosti koju duguje sultanu i potrebe da pomogne vojnim jedinicama iz Anatolije, predvođenim harizmatičnim generalom Mustafom Kemalom, koje junački pružaju otpor stranom neprijatelju.
Dok opsada i okovi zime sve više stežu Istanbul, u kući ministra Rešata sudbina ipak nastavlja da iscrtava svoje neobične puteve – nemoguća ljubav procvetaće uprkos svim problemima i pokazati da čalo i u najnapetijim trenucima istorijskog previranja život ne može da čeka ...
Ajše Kulin pripoveda o jednoj naizgled sasvim običnoj porodici u Istanbulu u prelomnom istorijskom trenutku – kroz njihove uspone i padove, nadu i očaj, ljubav i nesreću, vidimo kako polako nestaje čitava jedna kultura, a smenjuje je novo vreme, koje sobom nosi drugačije vrednosti i nove generacije.

DIRLJIVA PORODIČNA SAGA KOJA KROZ LIČNE TRAGEDIJE I TRIJUMFE PRIKAZUJE KRUPNIJU SLIKU O POSLEDNJIM TRENUCIMA VELIKOG OTOMANSKOG CARSTVA I USPONU REPUBLIKE.

OVA KNJIGA OBJAVLJENA JE UZ PODRŠKU MINISTARSTVA KULTURE I TURIZMA REPUBLIKE TURS PROGRAM TEDA.
REZIDENCIJA U OKUPIRANOM ISTANBULU

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:55 am




Snežne padavine ne izgledaju veličanstveno kad im vreme nije. Sneg, koji je pao na Istanbul krajem duge i tegobne zime, kad se očekivalo da cveće propupi, nije pokrio grad sedefastim omotačem. Hvatao se po blatnjavim ulicama i zbijenim drvenim kućama kao kora zagorelog šećera. U četvrti Bajazit, na vrhu duge ulice koja se spušta ka moru, kočijaš u dvopregu, rumena lica i ruku utrnulih od hladnoće, trgnu dizgine. Kočija se zaustavila posle nekoliko metara. Ahmed Rešat znao je koliko se mokre potkovice klizaju po ledu. Odlučio je da poštedi konje i prepešači ostatak nizbrdice do kuće. Iskrcao se iz kočije i isplatio vozara. Silazio je ka svom domu opreznim i sitnim koracima. Bližio se čas jutarnje molitve. Iscrpeo ga je dugi noćni sastanak. Prekinuli su ga kad su shvatili da su previše umorni i da razmišljaju i da govore. Na tren je zastao pred svojom kapijom na desnoj strani ulice. Pomolio se u sebi da suprugu zatekne usnulu. Nije bio raspoložen da joj objašnjava zašto je sastanak trajao do rane zore.
Baštenska kapija otvorila se čim ju je dodirnuo vrhovima prstiju. „Želim vam dobro jutro!", oglasio se efendija Husni.
„Šta tražiš na kapiji u ovo doba noći? Zar nisam rekao da me niko ne čeka?"
„Ustao sam da se spremim za molitvu. Video sam vas s prozora. Izgledate iscrpljeno."
„Kako i ne bih bio. Ne pamtim kad sam se pošteno naspavao. Nek nam je Alah svima u pomoći!"
„Amin!"
Ahmed Rešat odmerio je slugu ohrabrujućim pogledom. Husni-efendija je zabrinuto posmatrao gospodara. Činilo se da nije svestan da mu stoji na putu.
„Nema loših vesti. Do duboko u noć bavio sam se rutinskim poslovima. Idi, pomol se Alahu. Slobodan si."
Sluga je potrčao ispred gospodara da mu otvori ulazna vrata. Ahmed Rešat namirisao je sredstvo za čišćenje čim je prekoračio preko praga. Namrštio se i sručio na hoklicu. Skinuo je cipele, spustio fes na policu i dodao redengot[1] Husniju. Ušao je u selamlik[2] u čarapama. Bacio se potrbuške na divan ispod prozora. Nadao se da će odspavati nekoliko sati. Pritisnuo je čelo o isprepletane prste jer je patio od razarajuće glavobolje. Trudio se da potisne sve probleme iz protekla dvadeset četiri sata. Doktor Mahir ga je posavetovao da u sličnim situacijama isprazni um i duboko diše. Duboko je udahnuo i polako izdahnuo ... učinio je to još jednom ... i još jednom. Da, prijateljev savet bio je koristan. Protegnuo se i zevnuo. Okrenuo se na leđa gurnuo jastuk pod glavu. Tetkin oštri, duvanom obojeni glas prenuo ga je iz sna na mekom divanu.
„Kakav to čovek skita okolo do rane zore, Rešat-beže, pogotovo s invalidom u kući?"
Uspravio se u sedeći položaj i promrmljao: „Ne radim do kasno u noć zadovoljstva radi, tetka."
„Baš fino. I šta si to radio do rane zore?"
„Najdraža tetka, siguran sam da vrlo dobro znaš šta se događa. Zašto me propituješ?"
„Državni poslovi najbolje se obavljaju za videlo sinko. Alah je odredio noć za san i molitvu. I tvoji dedovi su bili na važnim državnim položajima pa su ipak spavali u svojim posteljama."
„Tetka, zaboravljaš da su imali tu sreću da u njihovo vreme zemlja ne bude pod okupacijom."
„Samo o njoj slušam! O okupaciji! Šta je bilo, bilo je. Niko ne može da se bor protiv prošlosti i smrti. A tvoj nećak je još živ. Znaj da se više brinem za zdravlje svog unuka nego države! I sinoć je kašljao do jutra. Uskoro će i krv propljuvati. Mora da ide u bolnicu. Što pre."
„Zar se nije oporavio? Da ne preteruješ?"
„Otkad si to prestao da mi veruješ, Rešate? Momak kašlje svake noći, a tebe nema da ga čuješ! Danima pokušavam da te pronadem. Ponestaje mu sirupa. I zalihe uglja su na izmaku. Više ne možemo da zagrejemo kuću kako treba."
„Pogledaću da li ima još sirupa u apotekama u Peri. Što se uglja tiče, tetka, i u Dvoru troše poslednje zalihe. Moraćemo da pređemo na drva."
„Ali ni ona se ne mogu nabaviti. Moramo da grejemo Kemalov sprat."
„Naloži baštovanu da poseče drveće u dnu vrta." Ustao je s divana i potapšao tetku po ledima.
„Idem da obidem Kemala", rekao je.
„Tako mu nećeš pomoći. Pošalji ga u bolnicu."
„Znaš da je to nemoguće."
„A zašto, moliću lepo?"
„Zato što bi ga smesta uhapsili. Njegova fotografija već je mesecima na svim javnim mestima. Odmah bi ga prepoznali."
„Da li hoćeš da kažeš da je moj unuk izdajnik? Koji je od vas dvojice išao da se smrzava u onom belom paklu? Koji je od vas dvojice oružjem branio državu? I sad je on izdajnik, a vi ste heroji! Je li tako?"
„Nisam ja nikakav heroj, ali mi ni policija nije za petama."
„Vlada koja je izdala nalog za njegovo hapšenje je pala, zar ne? Da li je sadašnja vlada tako moćna kad ih se plašite?"
„Tetka, vlade se uspinju i padaju, ali sultan čvrsto sedi na svom prestolu."
„Znam samo da je Kemalu neophodna medicinska nega, i to odmah."
„Dovela si ga ovamo bez mog znanja i pristanka. Zažmurio sam na oba oka, zarad mira u kući i da ne bi bolestan završio na ulici. Ne očekuj da ću zbog njega ugroziti opstanak čitave porodice. Ako je oboleo od sušice, u bolnici ne bi imao ništa bolju negu nego ovde. Mehpara se ni za tren ne odvaja od njega. Učiniću sve da mu pronadem lekove. Molim te da jednom zauvek okončamo ovu raspravu. Molim te, tetka!"
„Sram te bilo, Rešate!"
Kad je tetka izletela iz sobe, sručio se na divan. Bespomoćno je zaronio glavu u šake, boreći se s glavoboljom.

Gomila nerešivih problema neprestano je opsedala nesrećnog Ahmeda Rešata. Nećaka, begunca od zakona, nije mogao da smesti u bolnicu. U kuću je smeo da dolazi samo jedan lekar – Mahir, bliski porodični prijatelj. Ako bi se doznalo da je pružio utočište Kemalu, bio bi odmah prognan, bez obzira na godine besprekorne državne službe. Našao se između stare i izlapele tetke i nezadovoljne supruge, koja se užasno bojala da će se i deca zaraziti sušicom. Iako iz različitih razloga, obe žene složile su se da Kemal mora u bolnicu. Mladićevo stanje se, uprkos pažljivoj kućnoj nezi, nije popravljalo. Iz katastrofalne avanture kod Sarikamiša[3] vratio se i fizički i duhovno slomljen. Pritom su ga gonili i zbog političkog delovanja. Nepomirljivi bundžija najpre se svrstao uz Komitet za jedinstvo i napredak (KJP).[4] Okrenuo im je leđa u najnezgodnije vreme, kad su došli na vlast posle revolucije 1908. godine. Tako se otuđio i od pristalica i od protivnika KJP-a. Mladić je bio odan ideji slobode, a raskid s KJP-om dubok. Ljudi su ga, ipak, zbog ranijih veza s tom partijom, poistovećivali s njima. Uznemirujuće glasine stizale su do ušiju Ahmeda Rešata. Nekoliko njegovih kolega pominjalo je Kemala kao „Rešatovog nećaka bundžiju".

Nećak je možda zasluživao prezir, ali ujak nije. Kemal je stvarao nevolje od prvog dana srednje škole. Povezivali su ga s agitatorima velikog broja organizacija, od mladoturaka do masona. Sprijateljio se i sa opozicionim piscima, a nije zazirao ni od toga da i sam povremeno sastavi kritički nastrojene članke. Pritom ih je potpisivao imenom i prezimenom i objavljivao u časopisima koji nisu bili naklonjeni Dvoru.[5]
Kemal se oduševio kad se KJP dokopao vlasti, ali ubrzo su mu postali zakleti neprijatelji. Do te mere se otuđio od vladajuće partije da se prijavio kao dobrovoljac u ratu protiv Rusa u dalekom Sarikamišu. Hteo je da pobegne što dalje od centara moći i da služi otadžbini.
Kemal i hiljade mladih vojnika ništa nisu znali o paklu koji ih tamo čeka. Vojnici su bučno i pompezno ispraćeni sa istanbulske železničke stanice Hajdarpaša. Svetina se
molila i mahala čipkanim maramicama. Sa svih strana orila se muzika, uz mnogo darova i žrtvovanih životinja.
Bučni i euforični ispraćaj brzo su zaboravili tokom beskrajne vožnje vozom do dalekih krajeva Anadolije. Mobilizacija je obavljena po ledenom vremenu, a trupe su na front odlazile u volovskim zapregama. Kad su konačno stigli do logora, zatekli su pakao, samo što nije plamteo grimiznim plamenovima, već je bio leden i beo. Stravična hladnoća nemilosrdno je grizla ruke, noge i lica i otvarala žive rane na izloženim delovima tela.

Malo je njih izvuklo živu glavu iz Sarikamiške tragedije. Kemalovi rođaci su sa zebnjom očekivali vesti o njegovoj smrti. Laknulo im je kad su saznali da je zarobljen. Devet meseci kasnije, pronašli su ga ispred baštenske kapije. Ležao je na kaldrmi, s dušom u nosu. Mesecima su ga negovali u bolnici, pokušavajući da mu izvidaju skrhano telo. Još godinu dana su se predano brinuli o njemu kod kuće. Medutim, sva njihova nega i ljubav nisu mogle da izvidaju ranjeni duh.

Ahmed Rešat je s neodobravanjem pratio nepromišljeno ponašanje svog nećaka. Nastojao je da mu oprosti i zaboravi sve greške, a naročito zbog patnji koje je pretrpeo u Sarikamišu. Alah mu je poštedeo život i dozvolio mu da se vrati kući. Možda će i Dvor biti jednako blagonaklon prema mladiću, koji je, nesumnjivo, gorko žalio zbog pređašnjih lakomislenosti. Kemal je bio veoma obrazovan. Govorio je nekoliko jezika, video je sveta, imao je i dara za pisanje. Valjda će moći da ga zaposli kao prevodioca? Ahmed Rešat je, zahvaljujući velikom ugledu i dobrim vezama u Dvoru, uspeo nećaku da obezbedi mesto u državnoj administraciji. Medutim, sav trud je propao. Državna služba mu jednostavno nije bila suđena!
Ispostavilo se da Kemal, ni posle svih patnji i stradanja, ništa nije naučio. Povezao se s nacionalistima. Dok se njegov ujak zauzimao za njega pred velikim vezirom, tvrdoglavi i nerazumni nećak nemilosrdno je šibao po vladi svojim perom. Objavljivao je oštre kritičke članke u „Vakitu" i „Akšamu" – i to pod punim imenom i prezimenom. Vlasti su konačno izgubile strpljenje i izdale nalog za njegovo hapšenje.

Rešat-beg se odrekao odgovornosti za dela svog nećaka i isterao ga iz kuće.

Razbesneo se kad je saznao da ga je Sarajlihanuma, pošto mu se zdravlje opet naglo pogoršalo, prokrijumčarila nazad u kuću. Živeo je na tavanu, sa slugama. Najviše se naljutio na suprugu, zato što je i ona tajila istinu od njega. Znao je da je tetka naterala sve ukućane da se pridruže zaveri ćutanja – slatkorečivošću, obećanjima i pretnjama. Njegovu ženu sigurno nije zaplašila. Behidža mu se pravdala, lijući pritom gorke suze. Nije znao da li je pristala na ćutanje iz sažaljenja prema mladiću, kao što je uporno
tvrdila, ili zbog izuzetno vrednog dijamantskog broša, koji je tetka pre nekoliko godina dobila od jedne od sultanovih pomajki, Čerkeskinje ako ga pamćenje ne vara. Vrlo dobro je znao da je njegova tetka vešta u potkupljivanju, a supruga slaba na lep nakit. Ipak, ni njemu savest nije dopuštala da rovitog nećaka izbaci na ulicu. Dozvolio mu je da ostane u odajama za sluge, dok se ne oporavi.
Ahmed Rešat se sve više otudivao od porodice. Već nekoliko nedelja nije video kćeri, niti je razgovarao sa suprugom. Vraćao se kući kad svi već spavaju, a kretao na posao pre svanuća. Svakodnevni život njegovih najbližih bio mu je dalek, kao da živi u drugom gradu.

Duboko je uzdahnuo. Nevolje njegovog domaćinstva bile su zanemarljive u poređenju s onim koje su snašle otadžbinu. Ima li kraja dugogodišnjim stradanjima Otomanskog carstva?

***

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:56 am


Grad su okupirala pre dve godine. Visoki komesar, admiral Samerset Artur Gof- Kaltrop, koji je u ime Velike Britanije u Mudrosu potpisao Sporazum o prekidu vatre, obećao je Rauf-begu, otomanskom pregovaraču, da strane trupe neće biti raspoređene u Istanbulu. Nije održao reč. Po potpisivanju sporazuma, Saveznici su počeli da sprovode tajni plan za rasturanje Otomanskog carstva.
Flota od pedeset pet savezničkih brodova usidrila se u Bosforskom moreuzu samo devet dana nakon što su trojica nesrećnih paša, Enver, Talat i Džemal – vode Komiteta za jedinstvo i napredak, koje su svi nazivali „Otac, Sin i Sveti duh" – pobegl u izbeglištvo.
Strane trupe iskrcale su se u Istanbul bez oklevanja.
Podanici Otomanskog carstva grčkog porekla izašli su na ulice s grčkim zastavama i bučno i radosno pozdravili dolazak neprijateljskih ratnih brodova. Crnog meseca februara, napaćeni žitelji Istanbula morali su da istrpe još grđu sramotu. Slušali su radosne pokliče i gromke aplauze manjinskih naroda dok je francuski zapovednik na belom ždrepcu trijumfalno jahao čitavom dužinom Glavne ulice u Peri.[6]
Otomansko carstvo teško je ispaštalo zbog mnoštva pogrešnih odluka. Hrišćanske manjine u Istanbulu spremno su saradivale s okupacionim snagama, kao da su stolećima čekale priliku za osvetu muhamedancima. Muslimani nisu imali nikakve šanse. Svaki sporadični otpor odlučno su slamali. Vode su hapsili i mučili u policijskim stanicama. Istanbulce muslimane su zastrašivali, pljačkali i uznemiravali. Obeshrabrujuće glasine o obesnom ponašanju senegalskih trupa činile su situaciju još gorom. Glasine su dobijale na snazi i veliki grad je ubrzo brujao o maltretiranjima koja muslimani trpe od hrišćana. Najveći odjek imale su priče da ženama na silu skidaju
velove.

Većina tih glasina bila je lažna, ali neke su se zasnivale i na nepodnošljivim istinama. Okupatori su oduzimali muslimanima domove i u njih smeštali trupe. Podli i nadmeni Englezi bez razlike su ponižavali i maltretirali i obične ljude i vladine zvaničnike, poslanike i ministre. Smenili su trojicu paša – Alija Rizu, Saliha Hulusija i Tevfika – s dužnosti velikog vezira samo zato što su uporno zahtevali da se poštuju odredbe iz Sporazuma o prekidu vatre. A obični ljudi trpeli su zulume komšija. Njihova dalja rođaka hanuma Dilruba krenula je pre petnaest dana u posetu Rešat-begu. Dok je sedela u tramvaju, neka madam[7] bocnula ju je po ramenu, podigla iz sedišta i rekla:
„Dovoljno si sedela, hanuma; sad je na nas red." Uplakana žena izletela je iz tramvaja na sledećoj stanici i prepešačila ostatak puta do Bajazita.

Neki su rešili da se odupru okupaciji, uprkos provokacijama i tlačenju. Evropske države su i zvaničnim putem obaveštene o osnivanju Nacionalne vlade u Ankari, rešene da se odlučnije odupre spoljnim pritiscima.
Istanbulska vlada osudila je Mustafu Kemala na smrt. Presudu je potpisao sultan ali niko se nije usuđivao da ode u Ankaru i uhapsi vodu turskog Nacionalnog pokreta, samoproglašenog predsednika novog parlamenta. Štaviše, bila je javna tajna da mu mnogi članovi istanbulskog kabineta žele uspeh.
Otpor je bio dobra i plemenita ideja, mislio je Ahmed Rešat, ali i beznadežan bez oružja i vojnika. Mnogi avanturisti zamišljali su da mogu da oslobode i Istanbul i sve naše nekadašnje zemlje, a nisu imali ništa izuzev poluizgladnelih i slabo odevenih trupa, iscrpljenih osmogodišnjim ratovanjem na bezbrojnim frontovima. Otpor je od samog početka bio osuđen na propast!

Ahmed Rešat nikako nije mogao naći tabakeru po džepovima sakoa pa je odustao. Opsovao je i smesta pocrveneo od stida, iako je bio sam u prostoriji. Izgubio je duševni mir zbog dogadaja na koje nije mogao da utiče. Promenio se. Nikad nije psovao, a odnedavno su psovke nepodnošljivo često silazile s njegovih usana. Kad bi mu udovi otežali po povratku kući, što se poslednjih dana redovno događalo, popio bi jednu čašu rakija[8] pre spavanja. Njegova supruga je u oštrom zadahu anisa nalazila još jedan razlog da ga grdi. Nije bio srećan zbog novih poroka, ali ova ponižavajuća, teška i izazovna vremena zahtevala su čelične nerve. Čak ni oni nisu bili dovoljni, ne otkad je državna riznica prestala da isplaćuje službenike. Otomansko carstvo bilo je u dugovima do guše. Svakog bogovetnog dana svađao se s poveriocima. Svi znaci ukazivali su na dvostruko uvećanje ogromnog prošlogodišnjeg manjka u državnoj kasi. Isplata rathe štete načinjene u Prvom svetskom ratu samo će povećati već nepodnošljive minuse.
Ponovo je ustao. Razgibavao se špartajući po maloj odaji. Ako se popne u spavaću sobu, probudiće ženu. I kćeri sigurno spavaju. Drveni nogostupi na stepenicama grozno su škripali, opominjući osobe lakog sna da neko silazi u kuhinju, hamam ili predsoblje s keramičkim pločicama. To je bio još jedan razlog za nezadovoljstvo njegove supruge. „Sarajlihanuma vazda vreba s načuljenim ušima. Hoće da čuje da l idemo u hamam", besnela je. Ali čime da popravi crvotočne daske i naulji škripave šarke!

Razmišljao je da se na prstima popne na međusprat, ali pomislivši na raspravu s džangrizavom tetkom, ostao je da drema u selamliku. Moraće da se odmori pre nego što se suoči sa ozbiljno bolesnim Kemalom, kog je čuvao od najranijeg detinjstva. Teško mu je padalo što mu mladić kopni pred očima. Poslednjih dana, kad god bi video nećakovo pepeljasto lice, našao bi se u iskušenju da mu oprosti sve greške.
Seo je na divan i zagledao se u baštu ispred kuće. Snežne pahulje lepile su se za sjajno lišće magnolije, pogurene pod prozorom kao tužna nevesta. Jabuka je već procvetala, obmanuta martovskim suncem, a sad je venula na iznenadnom talasu hladnoće. Gorki osmeh zaigrao je na usnama Ahmeda Rešata. „Glupava jabuka nam je toliko slična. Obradovala se prvim zracima sunca, a sad joj sve nade venu!"
Zar se nisu svi radovali slobodi koja će procvetati posle svrgnuća Crvenog sultana, Abdula Hamida II. Ubrzo su svi počeli da se biju u glavu, shvativši da je od dva zl uvek bolje ono koje svi dobro poznaju!
Prazninu nastalu posle propasti KJP-a ispunila je Partija slobode i jedinstva, sklona zloupotrebi religioznih osećanja. Narod se ubrzo umorio i od nje. Ahmed Rešat nije mogao a da ne primeti da Partija slobode i jedinstva, na koju se sultan oslanjao, iz dana u dan gubi ugled, najviše zbog proengleskog opredeljenja.
Mnogi politički osuđenici, izgnani tokom vlade Komiteta za jedinstvo i napredak, vratili su se posle amnestije. Namnožile su se razne osvetnički raspoložene frakcije. Kao da to nije bilo dovoljno, grčki i jermenski patrijarsi počeli su da pružaju otvorenu podršku osvajačima, čiji cilj nije bio samo da zauzmu Istanbul, već su želeli čitavo carstvo. Taj cilj mogao se ostvariti samo u atmosferi potpunog haosa. Zbog toga su se svim sredstvima trudili da podbune Grke i Jermene protiv muslimana. Grci su bil naročito drski i netrpeljivi. Pričalo se da je jedan Grk, vlasnik roštiljdžinice u Karakoju, štapom isterao zamenika gradonačelnika Džemil-pašu, koji je pokušao da pregleda objekat.
Bol mu je sevnula od potiljka ka čelu pri pomisli na taj sramni incident. Vrteo je glavom levo-desno, pokušavajući da odagna glavobolju. Situacija je postajala sve nepodnošljivija, čak i za poslovično trpeljive i tolerantne Turke. Od početka okupacije bili su slika i prilika trpeljivosti. Zatvarali su oči pred ispadima zemljaka i suseda da bi
očuvali pređašnje odnose. Ahmed Rešat zadržao je u službi baštovana Areta, Jermenca, i Katinu, mladu Grkinju, koja je svakih petnaest dana dolazila da pere i pegla. Državni službenici Jevreji, kojima je šefovao u ministarstvu finansija, nastavili su da rade kao i pre. Isto se moglo reći i za hrišćanske ministre i poslanike u parlamentu. Neki Grci i Jermeni zalagali su se za dizanje ustanka, ali se većina ipak besprekorno ponašala. Jevrejska zajednica ostala je odana Otomanskom carstvu. Grčka štampa je otvoreno raspirivala antitursko raspoloženje, ali jevrejska zajednica i štampa poštovala je muslimane, uprkos svesrdnim naporima grčkog Visokog saveta da ih privoli da pristupe nedavno uspostavljenoj Grčko-jermenskoj federaciji.

Ahmed Rešat bio je i učesnik i posmatrač ovog beznadežnog i bezglavog juriša u neizvesnu budućnost. A ruke su mu bile vezane. Muškarci ne plaču, ali on nije mogao da vlada nekontrolisanim trzajima kapaka i suzama.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:56 am



BEHIDŽA, MEHPARA I SARAJLIHANUMA

Mehpara je tiho silazila niz stepenice s koritom punim veša. Naišla je na Behidžu, koja je pošla u toalet.
Behidža je odenula bledoružičasti pačalik, muslinsku haljinu kakvu nose istanbulske neveste prvog jutra bračnog života, a okovratnik ukrasila roze trakom. Namučila se da zakopča haljinu preko grudi, nabreklih posle dva porođaja.
Pačalik je do pre nekoliko meseci ležao složen u kovčegu, kraj venčanice. Izvadila ga je da se provetri, opere i ispegla. Kao supruzi visokog državnog zvaničnika, nisu joj nedostajala sredstva za pristojnu odeću, ali počela je da ga nosi zato što ju je podsećao na vreme kad ju je suprug obožavao, ljubio i nežno milovao od jutra do večeri. Kad bi se nekako uvukla u njega, činilo joj se da ponovo ima mladalački star. Vratila bi se u srećnija vremena, kad joj je kosa padala ispod pojasa, a suprug nije skidao pogled s nje. Čeznula je za vremenom kad se Rešat-beg rano vraćao kući, a ujutru nevoljno kretao na posao. Htela je da se vrati u doba kad je vikende provodila u njegovom naručju i kad je njegova privrženost izluđivala Sarajlihanumu. U poslednjih pet-šest godina, sve se zapanjujuće brzo menjalo. Muž je uveče više nije opčinjeno slušao dok bi mu svirala na udu[9] i pojala istanbulske pesme, niti je nalazio vreme za kćeri. Vazda se s posla vraćao mrzovoljan. Plahovito je odgovarao tetki, jedinoj osobi koja se usuđivala da ga bilo šta priupita. Često ne bi ni dirnuo ukusna, samo za njega pripremljena jela. Progutao bi činiju supe i otrčao u krevet, gde bi se prevrtao i stenjao do zore.

Behidža je bila ubeđena da je suprug počeo polako da klizi u malodušnost još kad je Kemal otišao u Sarikamiš. Rešat-beg je uvek bio čvrst kao stena. Mobilizacija i rat nisu ga nimalo uzdrmali. Nije ni trepnuo kad je septembra 1914. godine Enver-pašina vlada objavila rat Engleskoj, Francuskoj i Rusiji. Sinovi Otomanskog carstva oduvek su ratovali. Navikli su na oskudicu i smrt, neizbežne pratioce ratova. Još jedan rat ništa nije menjao. Mirno je dočekivao ratne izveštaje i poplavu loših vesti s frontova. Potresao se tek kad je Kemal uzeo učešća u unapred izgubljenoj vojnoj avanturi i kad su ga zarobili Rusi. Život sa suprugom večito kiselog lica i njegovom neutešno plačljivom tetkom postajao je sve nepodnošljiviji.

Kad su konačno stigle vesti o dugo očekivanoj pobedi, da su združene snage Velike Britanije i Francuske potukli do nogu na Galipolju, čitava zemlja je slavila pobedu. Sv su umesili i ispekli poslastice, delili ih sa susedima, a kuće su se od jutra punile čestitarima, kao da je Bajram. Radost nije dugo trajala. Behidžino ushićenje splaslo je kad je Rešat-beg pronašao muvu u supi. „Da bi se osvetili za poraz na Galipolju,
Britanija i Francuska dogovorile su se da u tajnosti poklone Dvanaest ostrva[10] Italiji. Kako su to mogli a da nas ne pitaju?" Mrzovoljni izraz vratio se na njegovo lice.
Prekorila je supruga sledećim rečima: „Ne razumem te. Izgubili smo Bosnu Hercegovinu i skoro ceo Balkan, a ti plačeš zbog nekoliko egejskih ostrva."

Ljudi se brzo naviknu na nevolje, baš kao i na zadovoljstva. Sudbina je htela da rat postane svakodnevica. Narod ga je prihvatio. Prilagodio mu se, baš kao i okupaciji. Usred brojnih nedaća, ljudi su molili Alaha da im dopusti da sačuvaju bar ono malo što im je ostalo, da štete budu nadoknadive, a bolesti izlečive.

Behidža se, kao i većina žena, najviše brinula o bezbednosti i dobrobiti najuže porodice. Proviđenje je htelo da se rodi u imućnoj porodici. Kuću u kojoj su živeli darovao im je njen otac iste godine kad se rodila Leman, najstarija kćer.
Behidžina majka umrla je posle porođaja. Ibrahim-beg, Behidžin otac, poklonio je svu pažnju kćerki jedinici. Mogao je da ruku predivne plavokose kćerke dâ bilo kom agi u Bejpazariju, ali je umesto toga odlučio da je uda za istanbulskog begefendiju, izdanku ugledne čerkeske porodice koja je već nekoliko pokolenja služila Dvoru. Njegov zet hodio je stazom koju su preci dobro utabali. Dobio je kvalitetno obrazovanje u dvorskim školama i nameštenje u državnoj službi. Nikad nije patio od neutažive gladi za mitom, inače vrlo rasprostranjene boljke među otomanskim velikodostojnicima. Svedočio je o tome umerenim načinom života i nesalomivim ličnim integritetom. Ibrahim-beg birao je zeta po karakteru, a Ahmed Rešat je, baš kao i on, imao veliko srce. Bio je i pravi musliman. Čovek koji se ne može kupiti sa uspehom će se suprotstaviti i svim drugim iskušenjima. Paziće Behidžu i nikad neće uzeti drugu suprugu. Ibrahim-begovo poštovanje prema zetovim vrlinama navelo ga je da mladencima ponudi mnogo više od onog što bi podmirilo kćerkine potrebe. Pazio je da ne povredi zetov ponos. Ograničavao se na diskretne poklone kćeri i unukama. Kradom je kćerkinu ostavu stalno punio dobrima iz Bejpazarija.
Duboko je uzdahnula. Ponekad se pitala da li bi bolje prošla kao kraljica Bejpazarija, umesto što je otišla u Istanbul i postala supruga čoveka stalno zauzetog nedokučivim državnim poslovima. Muškarac kog je volela u prvim godinama braka negde je nestao. Ustupio je mesto novom Rešatu, koji se razboleo od tuge zbog nećakovog zlog udesa i okupacije. Činilo joj se da svakog dana postaje sve neraspoloženiji.
Sarajlihanumina odluka da sakrije Kemala na tavan dodatno je sve pogoršala. Rešat-beg joj nikad nije oprostio što ga nije obavestila o Kemalovom tajnom povratku. Ali kakvog je izbora imala? Ni Behidža nijemogla da izbaci bolesnog rođaka na ulicu. Medutim, Kemalovo sve gore zdravstveno stanje nagnalo ju je da gorko zažali zbog te odluke. Bilo je prekasno. O, kakva je budala bila! Ne samo što se
otuđila od supruga već je u kuću primila bolest koje se plašila više od ičega na svetu. Kako će zaštititi dečicu? Naložila je da se sve površine ribaju alkoholom. Pomno je nadgledala čistoću Mehparinih ruku. Starala se da Kemal upotrebljava samo svoje sudove i srebrninu. Preterano osetljiva Sarajlihanuma usprotivila se ovoj poslednjoj meri jer je mislila da će njen unuk biti teško pogođen ako sazna da ga tretiraju kao gubavca. Zbog toga je Behidža, iako gospodarica kuće, povazdan čučala u kuhinji, kako bi uvek bila sigurna da joj deca neće jesti iz zaraženih sudova.
Mnogo se umorila, i to ne samo od života pod okupacijom već i od nesložnog i nespokojnog domaćinstva. Muž je već nekoliko meseci noćio na poslu. Kao da to nije dovoljno, retke večeri kod kuće provodio je u žučnim političkim raspravama s Kemalom. Nikad neće razumeti prokletu mušku solidarnost! Kad je reč o državnim pitanjima, više mu je prijalo društvo nećaka bundžije nego verne supruge. Mnogo je radila na sebi. Učila je francuski i čitala sve novine i časopise koji bi joj dospeli u ruke. Na kraju se osećala spremnom da ponudi svoje mišljenje o otvaranju drugog fronta: zaključila je da bi to bilo ishitreno ako se najpre ne zaleče rane iz Balkanskih ratova. Kad se poverila Sarajlihanumi, starica ju je dočekala na nož i rekla: „Zašto zabadaš nos u rat? To su muška posla!" Ionako nikad nije ni dobila priliku da pokaže novostečeno znanje; Rešat-beg nije tražio društvo svoje žene, već Kemalovo.

Kemal je pak sva ujakova mišljenja i zaključke opovrgavao s neiscrpnom mladalačkom energijom i tvrdoglavošću. Kad je bogom prokleti Enverpaša objavio rat Rusiji, Kema se prihvatio oružja i pohitao na front. Nije se obazirao na ujakove primedbe i Sarajlihanumine prekore. Tipični ludi Čerkez! A neposlušnost je skupo platio. Vratio se bez dva nožna prsta, s uništenim plućima, bolesnim bubrezima i ozbiljno narušenim duševnim zdravljem. Sarajlihanuma se duboko jedila zato što je Behidža u Kemalu videla osobu poremećenog uma. Behidža je pak smatrala da je to odgovarajući opis za nekog ko se trese i urla sve do jutra, ko se smrzava čak i u dobro zagrejanim sobama i vazda stoji nad mangalom, zureći u užareno ugljevlje.
Sarajlihanuma nije dozvoljavala da iko prozbori ijednu lošu reč o njenom unuku. Imala je nezdrav način razmišljanja, svojstven mnogim ženama s dvora. Behidža nije znala da li da njeno čudno ponašanje pripiše odrastanju na dvoru ili čerkeskoj krvi. Na primer, bila je toliko pedantna da je povređivala kožu od prečestog pranja. Niko nije smeo da ulazi u njenu sobu ili pipa njene stvari. Rešat-beg je veoma mnogo cenio tetku, koja ga je podigla od malih nogu. Nakon što je izgubila sina u ratu i kći na porođaju, preselila se s unukom kod Ahmeda. Zakomplikovala je život svim članovima domaćinstva. Uvažavali su je zbog Rešat-bega, ali Behidža nikad nije mogla da natera sebe da tu staricu, koja je sebe smatrala svekrvom u kući, zove majkom ili tetkom. Uspela je samo jednom da joj se obrati s „valide[11]" u jednom trenutku razneženosti,
ali najčešće je tu tešku i svojeglavu ženu zvala kao i svi drugi – Sarajlihanuma.[12] U suštini, trpela ju je zbog supruga. Sreća je htela da su se odskora slagale da je Kemala neophodno što pre prebaciti u bolnicu.

Mehpara je otpratila pogledom Behidžu na stepenicama. Gospodarica doma imala je mutan pogled od silnih neprospavanih noći. Glas joj je drhtao od jeda zato što nije znala da li joj se suprug uopšte vratio kući.
„Kemal je ponovo kašljao do jutra", žalila se. „Izgleda da mu sirup više ne pomaže.
Da li još ima groznicu?"
„Goreo je čitave noći. Stalno sam natapala muslinske krpe hladnom vodom. Oblagala sam mu čelo i ruke i uspela malo da mu spustim temperaturu. Sad čvrsto spava."
„Za Alaha miloga, požuri i iskuvaj njegovu odeću, zajedno s krpama od muslina. Na kraju sve dobro isperi. Postaraj se da tri puta opereš ruke ... Imamo dece u kući. Ne daj bože da im se nešto desi! Ne mogu da ubedim Rešat-bega da ovo ovako više ne može. Ozbiljnim bolesnicima mesto je u bolnici."
„Ne brini, sve iskuvavam", uveravala ju je Mehpara.
***
Kad je hanuma Behidža zatvorila vrata toaleta za sobom, Mehpara je ispustila uzdal olakšanja i potrčala niz stepenice. Gurnula je veš u korito i prosula vrelu vodu i sapun u prahu preko njega. Mrmljala je sebi u bradu: „Ozbiljnim bolesnicima mesto je u bolnici! Kuća je puna ljudi! U takvim uslovima ne možemo voditi računa o bolesniku!" Vratila je korito na vatru i spremila za bolesnika čašu mleka s medom. Pažljivo ju je spustila na srebrni poslužavnik. Spremala se da ga ponese uz stepenice kad je u
kuhinju ušla najstarija žena u kući.
„Moj siroti lav kašlje još od jutarnje molitve. On kašlje, a ja ridam. Zar mu nis stavila obloge?"
„Jesam, majko. Ali mu nisu pomogle. Imao je veliku temperaturu."
„Da li je kašljao krv?"
„Nije."
„Zakuni mi se da je to istina!"
„Kunem se da nije! Kašalj je bio suv."
„Kućni lekar neće biti dovoljan. Mora da ode u bolnicu. Objasnila sam Rešatu, ali on neće da me sluša."
„U bolnici ne mogu da se brinu o njemu kao mi. Nazepšće. Beg ima pravo."
„Ništa taj ne zna! Ljut je na Kemala zbog njegovog slobodoumlja. Zbog toga sve ovo radi. Moramo da ga odvedemo u bolnicu."
„Tamo će raditi isto što i mi. Davaće mu lekove ..."
„Dosta, Mehpara! Šta misliš, zašto sam te odabrala od toliko sestara, braće rođaka? Zato što si bila pristojno i poslušno čeljade. Htela sam nekog ko bi bio dobar primer mojoj unučadi. Da sam tražila sluškinju, našla bih odgovarajuću grčku ili jermensku devojčicu. Bar bi bila pismena ..."
„I ja znam da čitam i pišem."
„Sam zato što si prisustvovala Lemaninim časovima, što me je i te kako koštalo."
„Alah te blagoslovio!", rekla je Mehpara, iako je u sebi negodovala. „Ali nisi to učinila samo iz dobrote, već i da bih mogla glasno da ti čitam članke iz ženskih časopisa, a naročito ono što Kemal objavi."
„Moj trud, na svu sreću, nije ostao nenagrađen. Naučila si da čitaš pre Leman. Ti s pametna devojka, Mehpara, ali imaš predugačak jezik. Jednog dana ćeš se udati otići, a muž će te vratiti nazad čim pustiš tu svoju jezičinu."
„Ne želim da se udam."
„Cut more! Ne odgovaraj starijima! Zadrži svoja mišljenja za sebe i nauči da slušaš Nego, jesi li se jutros pomolila Alahu?"
„Nisam imala vremena. Odneću mleko mladom gospodaru, a zatim ću se pomoliti."
„Vrlo dobro. Vodi računa o molitvama da bi ti Alah uslišio želje."

Vitka Mehpara izmigoljila se iz kuhinje kao zmija, da bi se što pre udaljila od Sarajlihanume. Da je verovala da će Alah pomoći Kemalu da ozdravi u zamenu za jutarnju molitvu, ne bi ni ustajala s molitvene prostirke. Ali slučaj je bio beznadežan. Nisu njega mučila samo pluća. Najviše ga je morio ranjeni um. Godinu dana po povratku iz Sarikamiša nije mogao da zaspi. Kad bi zaspao, budi.) se vrišteći i drhteći. Tresao se od hladnoće i zimi i leti. S vremenom su noćne more minule, a drhtanje prestalo. Počeo je da izlazi iz kuće i obilazio novinske redakcije. Iselio se iz kuće kad mu je Rešat-beg skrenuo pažnju da bi mu, kao neženji, više dolikovao samostalni život. Medutim, prokleta boleština se vratila, i to baš kad je izgledalo da je u potpunosti ozdravio. Primorala ga je da se vrati u porodičnu kuću. „Kakva gnjavaža!", promrmljala je sebi u bradu. Odmah se ugrizla za jezik, postiđena tim nedoličnim rečima. Doktori su rekli da se Kemal opet razboleo zbog slabih pluća, kao i da će oporavak biti dug. Ipak, nije mogla da se oslobodi straha od najgoreg. Negovala ga je neumorno i predano, ne žaleći sebe.

Potrčala je uz stepenice da bi izbegla susret s rođakama. Bolesnik mora da popije mleko dok je još vruće. Ušla je u njegovu sobu. Nozdrve joj ispuni zadah duge grozničave noći, znoja i patnji. Spustila je poslužavnik na sto i prišla bolesničkoj postelji. Kemal je čvrsto spavao. Tanki vrat počivao mu je na belom jastuku, kao žuta
trska. Kosa mu se slepila za lice. Tužne oči, zbog kojih je izgledao deset godina starije, bile su zatvorene. Izgledao je kao mršavi dečak dok je uzdisao i mrmljao u snu. Treperila je iznutra. Nije imala srca da ga probudi. Spustila je mleko na hladni prozorski okvir. Krenula je napolje baš kad se Rešat-beg pojavio na vratima. Stala je u stranu da bi mu oslobodila prolaz.

„Je li bio budan čitave noći?", pitao je gospodar kuće. Zažmurio je kad je primetio da joj spavaćica viri ispod dugog šala kojim se ogrnula.
„Imao je groznicu."
„Da li je imao noćne more?"
„Nije. Noćne more su, hvaljen neka je Alah, prestale. Doktorov sirup mu je pomogao. Dobro se oporavlja ... Ali ..."
„Ali šta?"
„Prošle nedelje primio je posetu u selamliku. To je, kao što znate, hladna odaja. Zapalila sam vatru u najvećem mangalu. Odnela sam ga tamo, ali to nije bilo dovoljno da izvuče vlagu. Sigurno je tad opet nazebao."
„Ko je bio taj posetilac? Zašto me niko nije obavestio o tome?" Pognula je glavu. Gorko je zažalila zbog neopreznih reči. „Ne znam."
„Mehpara, slušaj me dobro – niko ne sme da uđe ovamo dok ja nisam tu."
„Ali niko nije dolazio ovamo. Sastali su se u selamliku ..."
„Ne smeš da puštaš posetioce ni u selamlik. Nikoga!"
„Kućepaziteljka je rekla da je to Kemal-begov drug iz vojske ... Mladi beg se dosađuje sam kod kuće. Baka se složila s posetom."
„Niko ne sme da ulazi u ovu kući, osim Lemaninih učitelja francuskog i istorije. Ne smete da puštate nikoga, pa bio on i sultanov sin lično.
Da li je to jasno?"
„Jeste, beže."
„Idi u svoju sobu i obuci se. Odavno je svanulo."
Polako je izašla. Kolena su joj zaklecala kad je shvatila da ju je beg video u spavaćici. Potrčala je ka svojoj sobi.

Spremajući doručak, kućepaziteljka Gulfidan pravila je uobičajenu buku u kuhinji. Mehpari je sledovala grdnja i za najmanji udarac kašike po čaši za čaj, ali Sarajlihanuma se uzdržavala od kritikovanja kućepaziteljke koju je lično dovela s Kavkaza. I Mehpara je poreklom bila Čerkeskinja, ali rodila se u Istanbulu. Zbog toga uprkos tome što joj je rođaka, nikad u Sarajlihanuminim očima neće biti vrednija od kućepaziteljke. Sarajlihanuma je napunila kuću ženama iz svoje rodne Čerkezije jer nije trpela hrišćansku poslugu, od kojih je ostalo samo dvoje. Aret-efendija brinuo se
tokom leta o bašti triput nedeljno, a zimi jednom-dvaput mesečno. Katina se brinula o peglanju i vezu. Sarajlihanuma se nije ni obraćala hrišćanskoj sluškinji. Pre nego što su je poslali da služi kod Rešat-bega, imala je tad dvanaest godina, Mehpari je rečeno da „ljudi iz Saraja" znaju da budu pomalo čudni, da su svadljivi, cepidlake i da zameraju i za najmanje sitnice. Staričini nepresušni prigovori užasno su nervirali i Behidžu. Mehpara ju je nekoliko puta čula da govori: „Možda mi i ne bi toliko smetalo da mi je zaista svekrva. Ali ona čak nije ni prava majka moga muža!"
Mehpara je ušla u svoju sobu i razmotala molitvenu prostirku. Prebacila je peškir preko ruke i požurila na ritualno pranje u hamam u prizemlju.

Ahmed Rešat seo je u podnožje Kemalovog kreveta. Opipao je nećakov vrat i čelo nadlanicom. Nije imao temperaturu. Čelo i gornja usna blistali su mu od znoja.
Prošlo je trideset godina otkad je Ahmed Rešat prvi put pomilovao njegove ružičaste obraze vrhovima prstiju. Tad je strahovao da će probuditi usnulu bebu. Majka je donela dečaka na ovaj svet i otišla na onaj mnogo pre nego što je isteklo četrdeset dana osame posle porođaja. Takve tragedije često su se događale u otomanskim porodicama. Mnogo žena umiralo je zbog krvarenja ili infekcija. Muškarci su pak ginuli na bojištima pa su se o novorođenčadi brinuli rođaci. Kemalov otac stradao je u Grčko-turskom ratu. Upokojio se a da nikada nije video sina. Rešat je bio veoma mlad kad je prihvatio odgovornost za nećaka na svoja pleća. I on je odrastao kao siroče i nije mu bilo teško da Kemala smatra svojim sinom. Ipak, o dečaku se starala Sarajlihanuma. Podučavati su ga najbolji istanbulski predavači. Dao je sve od sebe da mu pruži što bolje vaspitanje, ali nije imao nikakvog uticaja na njega.
Kemal je otvorio oči kad je osetio dodir na čelu.
„Ujače”, promrmljao je.
„Kako se osećaš? Rečeno mi je da čitave noći oka nisi sklopio."
„Tresla me je groznica. Nejasno se sećam da je Mehpara pokušavala da mi snizi temperaturu hladnim oblogama."
„Da pozovem lekara?"
„Nema potrebe. Dobro mi je, ujače."
Rešat-beg dohvati s prozorske daske čašu mleka s medom. „Pokušaj da popiješ gutljaj-dva; biće ti lakše u grudima."
„Kasnije ću, ujače. Ne brini, Mehpara će me sigurno naterati da sve popijem."
„Sirotica te brižno neguje. Tvoja baka ju je valjano odgajila."
„Kad joj dosadim, pronaći će drugog roba", reče Kemal. Slabašno se zakikotao.
„I ti si meni dosadio, nećače. Vidi u šta si nas uvalio. Zašto nikog nisi slušao?"
„Moji problemi ništavni su u poređenju s nebrojenim mnoštvom palih za
otadžbinu. Još imam noćne more, u kojima prokleti general D'Espere na konju kasa do francuske ambasade, kao neki trijumfalni vojskovođa ispred rimske legije. Jahao je, ni manje ni više, nego belca, da bi nam sipao so na ranu! Želeo je da njegov ulazak u grad podseti na ulazak Mehmeda Osvajača u nekadašnji Konstantinopolj! Kao da je hteo da nam poruči da smo možda uzeli ovaj grad na belom konju, ali da će ga on ..."
„Pst! Pokušaj da misliš na lepše stvari inače će se noćne more vratiti."
„Eh, da me je Alah uzeo u Sarikamišu! Ne bih doživeo da vidim taj strašni dan." Ahmed Rešat se promeškolji pritisnut očajem.
„Budi zahvalan što si živ", ukorio je nećaka.
„Kažu da se u Marašu digla buna protiv Francuza. Da li je to tačno?"
„Jeste. Dobili smo i zvanične izveštaje."
„To je divno, ujače!"
„Alah s tobom, Kemale! Neke paše odbile su da polože oružje i posle potpisivanja primirja. U Meki su odolevali oko dva meseca. I šta su postigli? Ništa! Naprotiv, što se više opiremo, oni nas više gaze."
„Ovoga puta moglo bi da bude drugačije. Anadolija se diže. Istanbul će se pokrenuti ako ustanak bukne u unutrašnjosti."
„Plašim se onog što bi nam Englezi mogli učiniti."
„Zar si i ti počeo da razmišljaš kao sultan? Kakvo razočaranje!"
„Sinko, ne shvataš da sultan nije ništa gori od svojih prethodnika. Jednostavno nije imao sreće. Kobni poraz samo desio se desio za njegove vladavine. Čini sve što može da sačuva presto koji opstaje već šeststo godina."
„A šta će biti s nama? Da li štiti i svoje podanike?"
„Taj presto predstavlja sve nas, sinko. Ako on padne, i mi odosmo s njim.
„Pa, recimo da padne. Šta ćeš onda? Baš bih voleo da znam."
„Ja sam državni službenik, čuvar državne blagajne, koji dela samo po odobrenju pretpostavljenih. Nisam čak ni poslanik. Kome su moja razmišljanja bitna?"
„Meni su bitna."
„Dobro znaš na šta mislim. Godinama ratujemo s Rusijom, na Balkanu, u Tripoliju
... I tako unedogled. Što se Velikog rata tiče, on nas je samo dokusurio. Niko ne želi još jedan rat. Ostali smo bez oružja i municije. Sve su nam oduzeli. U takvim okolnostima podržavam sultana. Verujem, baš kao i on, da ćemo izdejstvovati povlačenje okupatora diplomatskim sredstvima."
„Podržavaš sultana iako priznaješ da greši, ako sam te dobro razumeo?"
„Moja porodica generacijama je služila Dvoru. I Dvor je njoj dobro poslužio. Nemo da misliš da ću izdati padišaha ili da ću mu se usprotiviti. Opomenuću te, kao rod rođeni, kao sina, da se paziš da ga i ti ne izdaš. To bi bilo krajnje nedostojno."
Kemal je ćutao. Bio je previše rovit za pravu raspravu. Nadao se da će mu ujak još
malo praviti društvo i da će mu preneti vesti iz spoljašnjeg sveta. Mesecima je ležao u sobi, okružen ženama. To mu je sve teže padalo.
Rešat-beg ustade. „Idem. Pustiću te da spavaš."
Kemal pruži ruku ka njemu. „Ne idi. Ostani sa mnom. Voleo bih da još malo razgovaramo."
Ujak ponovo sede u podnožje postelje. Pogledi im se nakratko ukrstiše. Glava porodice je u nećakovim očima prepoznala tragove pokojne majke. „Kemale, ko te je prošle nedelje posetio?", upita ga tihim glasom.
„Kada?"
„Neko te je posetio prošle nedelje. Ko je to bio?"
„Dragi ujače, čovek bi pomislio da ti je Abdul Hamid[13], kad je svrgnut s prestola, zaveštao svoje špijune. Kako si, za ime sveta, doznao za to?"
„Imam svojih načina."
„Imaš li uhode u kući?"
„Ne nerviraj me, nećače. Hoću da znam ko te je posetio."
„Stari prijatelj iz vojske."
„Tvoji drugovi su se svi smrzli."
„I njega su zarobili. Vratio se."
„Kako se zove?"
„Džemil Fuat. Dalji Fevzi-pašin rođak."
„Da li je i on član Komiteta za jedinstvo i napredak?"
„Zar oni još postoje? Skoro svi su pošli u Sarikamiš. Tamo su se smrzli, a nekolicina preživelih se pokajala. Oni koji su ostali ovde ne mogu da mrdnu od okupatora i Damada Ferida."
Rešat-beg se pravio da nije čuo nećakov iskren i istinit odgovor. „Šta je hteo?"
„Došao je da me vidi. Zar to nije dovoljno objašnjenje?"
„Nešto grozno se desi kad god te neko obide."
„Ujače, da li misliš da još mogu da učestvujem u opasnim poduhvatima? Dobro ti je poznato da ću iz ove kuće izaći samo s nogama napred."
„Šta to govoriš! Još si mlad! Uz odgovarajuću negu i ako se budeš držao dalje od nevolja, sahranićeš ti mene. Tako će i biti uz Alahovu pomoć. Ne vidim ko bi drugi mogao to da uradi. Rat je pokosio sve muškarce u našoj porodici!"
„Ne brini za smrtno telo, dragi ujače. Tvoje kćeri su takve lepotice da će prosci uskoro da ti se sjate pred kućnim pragom. Nikad se ne zna.
Mogao bi dobiti i sina kog tako dugo čekaš, momčića koji će me svrgnuti s trona."
„Dosta je bilo prenemaganja, Kemale. Obećaj mi da više nikog nećeš pozivati u kuću."
„Svakako neću pozivati nekog ko bi mogao da predstavlja opasnost za tebe."
„Naslušao sam se sličnih obećanja iz tvojih usta. Nisam zaboravio onu noć kad je policija opkolila kuću."
Kemal je hteo da mu odgovori, ali ga je presekao napad kašlja. Kad se smirio, ujak mu je pružio čašu mleka. Posle nekoliko gutljaja, rekao je: „Ujače, čuo sam da je sultanov zet, beg Ismail Haki, stao uz nacionaliste i da pokušava da se zauzme za njihovu stvar u Dvoru. Da li je to istina?"
„Otkud znaš za to kad ne izlaziš iz sobe? Da nisi kradom izlazio iz kuće?"
„Posetilac me je izvestio o tome."
„Imao je nepouzdane izvore. Avanturisti poput tebe i Ismaila Hakija doći će nam glave. Ulice su pune Grka i Jermena u britanskim uniformama. Uhode za engleske okupatore. Engleske oči i uši su svuda. Sve besmislice o francuskim simpatijama i okupljanju nacionalista u Anadoliji upravo su to – besmislice. Gotovo je s tim, Kemale. Gotovi smo. I delovi Anadolije su pod okupacijom. Imali smo sreće što smo sačuval Istanbul i kalifat. Sultan je prihvatio britansku upravu, ali samo privremeno. Bolje i to nego da nas sasvim raskomadaju i unište. Zbog toga, ako ni zbog čega drugog, moramo da sačuvamo dobre odnose s Englezima."
„Zar sultan može ostati u prijateljskim odnosima s Englezima, iako podržava pokret otpora koji se širi po Anadoliji? Ne potcenjuj taj ustanak, ujače. Priča se da su nek ljudi već napustili Istanbul da bi im se pridružili."
„A šta vredi i da se čitav Istanbul utabori u Anadoliji, bez oružja, municije i čizama za vojnike?"
„Ostaje nam vera u Alaha."
„Upravo tako. Državna blagajna je prazna, činovnici ne dobijaju platu. Ovog meseca isplatiti smo pisare i čistače. Da bismo njih isplatiti, morali smo da prodamo džakove s peskom, sekire, lopate, kožu, metalni otpad i sve na šta smo naišli."
Bolesnikova glava klonu na jastuke.
„Moraš da se odmoriš. Rano je. Iscrpeo sam te dugim razgovorom", reče Rešat
„Poješću nešto i poći na posao. Javi mi ako ti ne bude dobro. Reći ću doktoru Mahiru da te večeras obide."

Kemal nije odgovorio. Kroz prozor su dopirali uzvici uličnih prodavaca i mlekadžija. Istanbul se budio iz sna. Njegovi žitelji dočekali su još jedan dan pod okupacijom. Potišteni ljudi bezvoljno su vukli noge usnulim ulicama. Zraci sunca dopirali su kroz kapke i sve snažnije obasjavali šareni tepih.

Rešat-beg je ustao i izašao iz sobe. Koračao je tiho i pažljivo, da ne bi probudio nećaka, koji se, nesklon razgovoru, pravio da spava. Spustio se do svoje sobe na donjem spratu. Znao je da će se susresti s gnevnom suprugom. Bio je i te kako
svestan da već mesec dana dolazi kući u ranu zoru, ne nudeći nikakva objašnjenja, tako da se ona s pravom pita šta čuvar državne blagajne radi po celu noć.

Ahmed Rešat nikako nije mogao da objasni svoje noćne aktivnosti supruzi. Ni on nije bio načisto s njima. Samo je Mahir znao da mu je veliki vezir poverio specijaln zadatak, i to samo zato što je i doktor imao slična tajna zaduženja. Nekoliko istaknutih velikodostojnika, s odličnim znanjem francuskog, dobili su podsticaj da razviju prijateljske odnose s francuskim zvaničnicima. A da bi to postigli, morali su da prisustvuju prijemima i da igraju bridž i šah s novim prijateljima. Zalud je Ahmed Rešat pokušavao da ubedi sebe da se ne bavi špijunažom. Niko od njega nije tražio da pretura po sefovima, sanducima i fiokama u potrazi za dokumentima i šiframa savezničkih snaga. Primećivalo se da su odnosi između Britanaca i Francuza sve napetiji. Otomanske vlasti jednostavno su želele da doznaju razlog.

Kad je prvi ađutant pozvao Rešat-bega na sastanak s velikim vezirom, pašom Alijem Rizom, prikupio je svoju gomilu papira i došao u ugovoreni čas, spreman za razgovor o finansijskom stanju carstva. Paša nije ni pomenuo račune i troškovnike. Prešao je na stvar odmah posle kafe. Za dva dana, dvojica zvaničnika treba da odu na večeru u palatu grofa Ostroroga na bosforskoj obali. Među zvanicama će biti i francuski visoki komesar. Zamolio je Rešat-bega da pažljivo sluša razgovore na prijemu.
***
Ahmed Rešat gajio je dubok prezir prema zakulisnim radnjama bilo koje vrste, pa makar one bile i u službi otadžbine. Bio je otvoren, dobro vaspitan i iskren čovek. Prihvatio se neugodne dužnosti s velikim oklevanjem. Tešilo ga je malo što se i Mahir bavi istim poslom, a još mu je lakše bilo kad je čuo da će se sresti i sa starim prijateljem, grofom Kaprinijem.
„Kaprini-efendijo! Kakvo zadovoljstvo! Toliko je vremena prošlo. Nadam se da ste dobrog zdravlja?"
„Dragi prijatelju! Naprasno sam ozdravio čim sam vas video. Predlažem da sednemo u ugao i porazgovaramo o svemu što se u međuvremenu dogodilo", uskliknuo je grof.
Grof Kaprini radio je za italijanski komesarijat. U Istanbul je došao da zapoveda službom italijanske vojne policije, uglavnom kako bi predupredio sukobe s Turcima. Pratio ga je glas čoveka naklonjenog Turcima. Naime, sudbina je htela da ga služba odvede u žandarmeriju na Kritu baš tokom masakara turskog stanovništva.[14] Pošto je uspeo da zaustavi pogrome muslimana, sultan Abdul Hamid II dodelio mu je medalju i titulu, tako da je postao grof Kaprini-efendija.
Ipak, prijateljstvo između Ahmeda Rešata i grofa Kaprinija započelo je mnogo pre toga. Ahmed Rešat službovao je u Solunu baš kad je grof Kaprini radio na osnivanju otomanske žandarmerijske službe. Dva mladića upoznala su se i sprijateljila. Zajedno su uživali u čarima velike morske ruke. Igrali su šah i jahali. Životni putevi ukrstili su im se još nekoliko puta. Ozlojeđen ponašanjem okupacionih snaga u Istanbulu, Ahmed Rešat je izbegavao starog druga. Sudbina ih je ponovo sastavila pa su našl malo vremena da izmene nekoliko reči pre nego što su ih pozvali za sto.
„Slobodno svrati kod mene ako ti zatrebam, Rešat-begefendi", rekao je grof.
„Neka me Alah sačuva od toga!", pomislio je Ahmed Rešat. Zadovoljio se osmehom i rečima: „Veoma ljubazno od vas, Kaprini-efendijo."
Zvanice su se posle večere podelile u društvanca za bridž i šah. Prve večeri nije čuo nijednu pažnje vrednu reč. Uprkos tome, veliki vezir zahtevao je od njih da neguju sva novostečena poznanstva. Ko zna, možda će neka od njih ipak biti korisna?
***
Provodili su mnogo vremena s Francuzima. Išli su na igranke u Peru, a zatim obilaziti barove. Ubrzo je Ahmed Rešat iz pijanih usta saznao zanimljiv podatak. Samo je posmatrao igrače na pozornici i budno slušao Francuze. Saznao je da Francuzima, iako su deo savezničkih snaga, ne odgovara što su pod britanskom komandom. Zbog toga su zagorčavali život generalu Vilsonu.
Sledećeg jutra napisao je izveštaj o tim noćnim lutanjima. Osećao je napetost u utrobi. Šta će biti ako dokument padne u pogrešne ruke? Biće obznanjeno da je on, Ahmed Rešat, poznati financijski stručnjak, u stvari špijun! Iscepao je izveštaj i otišao u kancelariju paše Alija Rize. Usmeno mu je raportirao o svemu što je prethodne večeri saznao.

Od tog dana su ga često pozivali da igra šah i bridž s Francuzima. I njih su ohrabrival da se druže s otomanskim državnim službenicima da bi napakostili Britancima. Jedino nije mogao da špijunira grofa Kaprinija. On mu je bio prijatelj.
Ponadao se da će sve biti u redu i da će ga uskoro osloboditi te neprijatne dužnosti. A onda je kabinet Alija Rize, na predlog delegacije nacionalista iz Ankare, usvojio Nacionalnu zakletvu.[15] Nije znao da mu sudbina priprema nova iznenađenja.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:57 am


SABOTAŽA

Doktor Mahir je spustio dlan na bolesnikova gola leđa. Lupkao je i zveckao oko njega. Kemal se trudio da ostane uspravno u krevetu. Trzao se na dodir doktorovih hladnih, tek opranih ruku. Doktor Mahir je položio uvo na mesto gde je do malopre držao ruku. Dugo je osluškivao mladićevo disanje. „Odmah se obuci da ne bi nazebao", rekao je dok se uspravljao.
Mehpara je ušla u bolesničku sobu s krpom zagrejanom iznad mangala u hodniku. Kemal je obukao potkošulju. Dozvolio joj je da mu pomogne da obuče gornji deo pidžame. Nežno ju je odgurnuo kad je htela da ga zakopča. „Sam ću." Pogledao je doktora u oči. Naglašeno tužnim tonom, pitao ga je: „Pa, doktore, da li moja pluća pevaju pesmu sušice?"
„Sa sušicom se ne treba šaliti. Nikom ona ne peva."
„Ona ubija."
„Tako je. Mladiću, glave će ti doći ta tvoja vrela krv, a ne zaraza."
„Hoćeš da kažeš da nemam sušicu?"
„Sutra ću doći pravo iz bolnice i doneti stetoskop. Mislim da nemaš sušicu, već da si samo teško prehlađen. Ali ne mogu biti siguran bez rendgenskog snimka."
„Kako bi bilo da u tajnosti odem u bolnicu ... Recimo noću?"
„Tako bi samo privukao još više pažnje. Bolnice nikad nisu prazne! Neki doktor uvek dežura, s bolničarima i medicinskim sestrama. Najbolje je da još nekoliko nedelja ostaneš u sobi. Napolju je veoma hladno."
„Ne mogu više da sedim u kući."
„Razumem te, ali i da nemaš sušicu, sigurno ćeš je dobiti ako još jednom ovako nazebeš!"
„Da li ću doveka živeti u strahu od nje?"
„Eto, razumeo si me odlično. Toliko si izmrcvario telo da si ostao bez imuniteta.
Tvoja pluća i jetra samo traže razlog da se razbole. Potrudi se da ga ne nađu."
„Da li ću zauvek ovako ležati?"
„Naravno da nećeš. Možeš da koristiš mozak, bez straha da ćeš naškoditi drugim organima. Utopljavaj se i živi mirnim životom. Izbegavaj raki i duvan. Pronađi dobru ženu koja će se brinuti o tebi, pa ćeš živeti dugo, srećno i berićetno."
„A koja će žena prihvatiti ovakvu olupinu?"
„Znam mnogo naočitih devojaka koje bi rado pošle za zgodnog ratnog veterana, bio on invalid ili ne."
„Recimo da nemam sušicu ..."
„Nećemo ništa da govorimo dok ne odeš na rendgen."
„Predlažem da na trenutak zamislimo da sam dobrog zdravlja. Da li bi neka žena
legla pored čoveka koji ne može da spava jer ga opsedaju noćne more kad god sklopi oči?"
„I noćne more će proći. Zar se nisu proredile?"
„Ni najmanje!"
„Piješ li sirup koji sam ti prepisao?" Kemal je klimnuo ka Mehpari.
„Stalno mi sipa taj napitak niz grlo. Nisam je ni pitao šta je to."
Mehpara je jedva dočekala priliku da se oglasi. „Naručili smo sve što ste prepisali. Gospodar stalno obnavlja zalihe. Neka ga Alah svagda blagoslovi! Kunem se da mu dajem lekove ovim rukama. Uzima ih na vreme i bez preskakanja."
„Svaka čast, devojko! Da li bolje spava?"
„Tako je, hvaljen da je Alah! Još ima noćne more, ali ne tako često. Više ne traži da postavim mangal odmah do postelje. Vidite, uspeli smo da ga izbacimo u hodnik. U ovoj sobici je donedavno bilo kao u rerni."
„Sve će proći. Groznica se povukla. Sad je najvažnije da dobro jede, da se odmara bude u toplom."
„Shvatam, gospodine", odvrati Mehpara. Nije mu rekla da ponekad nestaje lekova, da teško dolaze do mesa i da zavise od hrane koju Behidžin otac šalje iz Bejpazarija.
„Siđi, Mehpara, dole i skuvaj nam dve jake kafe", reče Kemal.

„Brzo, reci mi šta se dešava!", obratio se Mahiru čim je devojka zatvorila vrata za sobom.
Doktor je približio stolicu postelji, a onda progovorio blagim šapatom:
„Pokret otpora ne sedi skrštenih ruku, Kemale. Sastali su se preksinoć na seoskom imanju u Tikvešu. Napreduju. Međutim, potreban nam je izvor informacija u Dvoru."
„Ali zar nas sultanova naložnica redovno ne izveštava o svemu što se zbiva?"
„Ona ne zna ništa o sastancima kabineta. Izveštava nas samo o onome što čuje u haremu. Da li je tvoj ujak i dalje nesklon priči?"
„A šta biste hteli da saznate?"
„Uštedeo bi nam silan trud ako bi nas snabdeo mapom i stanjem zaliha i ratnog materijala u skladištima municije."
„Te podatke ima samo ministar vojni."
„Sigurno su poznati i ministru finansija. Vlada uveliko prodaje rashodovana vojna sredstva."
„Ispipaću ujaka najbolje što mogu. Misli da sam previše bolestan da bih se bavio opasnim rabotama. Možda će mi nešto reći."
„Ah, Kemale, kad bi ga samo privoleo da pređe na našu stranu! Bio bi nam od neprocenjive pomoći!"
„Mahire, moj ujak je bezrezervno odan sultanu. Ne bi ga izdao čak i kad bi znao da greši."
„Tvoj ujak ima sve razloge da veruje da je na pravoj strani. Niko ne misli da ćemo uspeti."
„Ali šta nam drugo ostaje? Moramo pokušati, bez obzira na izglede."
„Većina ljudi veruje da bivše vođe KJP-a stoje iza anadolijskog pokreta otpora. A oni su svima dosadili. Ko će poći za njima posle propasti kod Sarikamiša? Vođa otpora, paša Mustafa Kemal, daleko je od njih koliko i od sultana. To je, nažalost, poznato samo manjini."
„Oni nisu nestali, Mahire. Čuo sam da neke bivše pristalice KJP-a zauzimaju važna mesta u Karakolu[16]. Da li je to istina?"
„Istina je. Nemamo drugog izbora do da zaposlimo iskusne ljude. I ne treba im suditi po podršci koju su nekad davali KJP-u. Ne zaboravi da si i ti bio njihov pristalica."
„Za Alaha miloga, ne podsećaj me na te dane."
„Vidiš? Ideje se menjaju s vodama. Naravno da među turskim nacionalistima ima i pripadnika stare garde, ali sada su ..."
„Nacionalisti?"
„To lepo zvuči, zar ne? Nacionalisti."
„Reč izvire direktno iz srca. Zakleo sam se da ću sve žrtvovati za naciju. Spreman sam da učinim šta god hoćeš, čim dovoljno ozdravim."
„Ne čini ništa dok sasvim ne ozdraviš. Voleo bih da mi javljaš o svemu što saznaš od ujaka."
„Da li su još na seoskom imanju?"
„Nisu. Ono je predaleko. Pronašli su mesto u gradu. Brzo su se preselili. Lakoće ga napustiti ako se ukaže potreba, da i ne govorimo da je bliže ..." Doktor je ućutao jer je Mehpara ušla u sobu s poslužavnikom. Izvadio je nekoliko francuskih časopisa iz torbe i spustio ih na sto. „Doveo sam ti ovo da imaš čime da se zabaviš. Voleo bih da prevedeš udarne članke."
„Bolje govoriš francuski od mene."
„Možda, ali ja nemam vremena." Kemal se gorko osmehnuo.
„A ja nemam ništa, osim vremena u izobilju."
Mehpara je spustila katu na sto. Podigla je ćebe koje je palo na tle. Raširila ga je preko bolesnikovih nogu i bez reči napustila odaju. Silazeći niz stepenice, šaputala je:
„Blagosloven nek je doktor zato što je rekao da nema sušicu! Negovala bih ga dok ne ozdravi, čak i da je ima. Molim se, Alahu, da mu podariš moje godine života! Ne uskraćuj mu dug život, Alahu!"
Mehpara se začudila kad je zatekla obučenog i sveže obrijanog Kemala za pisaćim stolom u selamliku. Do pre nedelju dana nije mogao da napusti sobu. Koliko se brzo oporavljao! Lupkala je po drvenoj površini stola.
„Pozvali ste me, beže? Hoćete li malo kafe?"
„Zatvori vrata, molim te."
Poslušala ga je i stala na pređašnje mesto pored stola. „Kad ste poslednji put sedeli ovde, strašno ste nazebli. Zašto ste sišli s tavana? Idem po mangal ..."
„Sedi preko puta mene", reče Kemal i pokaza na kožnu fotelju na drugoj strani stola.
„Ali, mangal ..."
„Zaboravi na njega. Slušaj me ..."
„Ali razbolećete se ..."
„Mehpara! Nije mi hladno! Čuti i slušaj!" Sela je.
„Da, beže."
„Da li si videla ovo pismo? Tebi je upućeno."
„Meni! O, Alahu! Ko ga je poslao?"
„Tvoja porodica."
„Da li se kod kuće nešto desilo? Da li se neko razboleo? Nije valjda tetka?"
„Neko u tvom domu je i bolestan i nije bolestan."
„Kako to misliš? Ne razumem."
„Ovo pismo govori o bolesti. Medutim, niko nije bolestan." Zbunjeno ga je posmatrala razrogačenih očiju.
„Ne boj se. Ja sam ga napisao."
„Ti?"
„Tako je, ja sam ga napisao. U njemu piše da se tvoja tetka razbolela i da želi da te vidi."
„Ali zašto biste napisali tako nešto?"
„Da bi mogla da ga pokažeš Sarajlihanumi i da bi dobila dozvolu da odeš do Bešiktaša."
„O, Alahu!"
„Čega se plašiš? Pa poznaješ taj deo grada. Tamo si odrasla, zar ne?"
„Tako je ... dobro poznajem Bešiktaš."
„Eto. Dobićeš priliku da posetiš tetku."
„Ali, efendum ... Zašto?"
„Zato što ja tako želim. Ovo pismo će ti omogućiti da odeš na izvesnu adresu u Bešiktašu. Daću ti je. Isporučićeš pismo. Na istom mestu dobićeš kovertu za mene To je sve."
„Sarajlihanuma me neće pustiti."
„Nema razloga da ne pokušaš. Dozvoliće ti da odeš kad se upozna sa sadržajem ovog pisma."
„Pitaće me kad je stiglo. Šta da joj kažem?"
„Zar poštar ne dolazi svakodnevno, manje-više u isto vreme? Zar ne dolazi oko deset ujutru?"
„Tako je."
„Eto, uskoro će deset sati. Poslaću te u prodavnicu po duvan. Srešćeš se s poštarom na vratima. Daće ti pismo. Otvorićeš ga i baciti kovertu.
Pročitaćeš pismo i uplakana otrčati kod Sarajlihanume. Ni u kom slučaju ne smeš da odeš Behidži, ona će prepoznati moj rukopis."
„A šta ako mi ne poveruje? Šta ako zatraži da vidi kovertu?"
„Već sam ti rekao: pocepala si je i bacila u kantu za dubre u bašti."
„Ne mogu ja to, beže. Molim vas, oprostite mi, ali ne mogu."
„Hajde, Mehpara. Daću ti bakšiš za trud."
„Ne želim bakšiš. Molim vas da me ne šaljete tamo."
„Ako ti ne odeš, onda ću morati ja u Bešiktaš."
„Pa ne možete! Ne smete na gradske ulice. Do juče ste imali groznicu."
„Opasnost mi ne preti od groznice, već od hapšenja. Ako me uhvate, završiću u zatvoru."
„Pa i tamo ćete umreti! Da li želite da umrete?"
„Naravno da ne želim. Imam previše posla. Ipak, moraću da pođem ako mi ne pomogneš. Razboleću se ili završiti u zatvoru. To bi mi svakako bio kraj."
„Molim vas da ne idete! Preklinjem vas!"
„Onda idi ti."
Zaplakala je. Ljuljala se napred-nazad s rukama preko lica.
Ustao je, kleknuo pored nje, pomilovao uvojak kose na njenom čelu, koji se izmigoljio ispod pamučne marame. Zatim ju je pomazio i po obraza.
„Ne brini. Sve će biti u redu. Kad dobiješ dozvolu od Sarajlihanume, otići ćeš do tetke, a zatim do Akaretlera. Tamo ćeš predati moj koverat i uzeti drugi. Prosto ko pasulj."
„A ako doznaju?"

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:57 am


„Okrivićeš mene. Reci ćeš im da sam te naterao. To je ionako istina, zar ne?"
„Oteraće me ako saznaju."
„Neće saznati."
„A ako saznaju šta sam uradila ... Rešat-begefendi ... Sarajlihanuma ... Aman, ne smem ni da mislim o tome. Stričevi bi me ubili."
„Niko te neće povrediti. Ne bih im dozvolio. Ako te izbace, uzeću te pod svoju
zaštitu."
„Kako?"
Nije mogao a da se ne nasmeje. Još je zavisio od ujakove pomoći. Čak ga n Mehpara nije uzimala za ozbiljno.
„Uzeću te za ženu."
„Ah! To ne dolazi u obzir!"
„Zašto? Zar bi odbila da pođeš za mene?"
„Vaša porodica to nikad ne bi dozvolila."
„Neki poduhvati preduzimaju se i bez dozvole. Predano si me negovala.
Podlegao bih bolesti da te nije bilo. A to nije sve. Ti si jednostavno divna devojka.
Pametna i lepo vaspitana. Šta čovek može više da traži od supruge?
Medutim, ako misliš da sam bolestan i star, to je već nešto sasvim drugo!"
„Šta to govorite? Ne pričajte takve stvari!"
„Dobro razmisli o ovome što sam rekao. Imaš vremena do večeras. Ako prihvatiš, sjajno! Ako ne prihvatiš, onda ću ja u Bešiktaš."
„Zar ne možete da poverite pismo nekom drugom?"
„Ne mogu. Rekao sam ti da ću poći lično." Ustao je, prošetao i ponovo seo.
„Požuri! Pije mi se kafa."
Izašla je iz sobe kao mesečar. Naslonila je glavu na zid stepeništa.
Morala je, zbog vrtoglavice. Spustila je ruku na obraz koji je Kemal pomilovao.
Drugu je položila na grudi, kao da će tako usporiti rad srca.
Stigla je do kuhinje oslanjajući se o zid hodnika.

Sarajlihanuma je ulete u unukovu sobu bez kucanja. Kemal je pisao za radnim stolom ispod prozora. „Nadam se da je sve u redu", rekao je. „Na svu sreću, malopre sam se obukao. Šta je tako hitno?"
Starica se pravila da ne primećuje unukovu nelagodnost.
„Ona devojka se stalno žali na nešto!"
„Koja devojka?"
„Mehpara. Tvrdi da je dobila pismo ... navodno joj se tetka razbolela ... Oči me izdaju pa ne vidim šta piše. Pročitaj mi."
Dobro je znao da je baka nepismena. Blago se osmehnuo gledajući pismo pred sobom.
„Bako, Mehparina tetka se razbolela. Traži da joj dozvolimo da je poseti."
„Da li je bolest ozbiljna? Poslaćemo joj Husni-efendiju."
„Tražila je devojku, a ne Husnija."
„Ali Mehpara ne može da ide tamo sama. Otići će im Husni-efendija i izraziti naše
žaljenje. Obavestiće nas o njenom stanju. Daću mu malo para za lekove, možda su joj neophodne."
„Ti ćeš biti kriva ako joj se – neka nas Alah sačuva od toga – nešto dogodi. Ovde piše da je Dilruba-hanuma juče imala ozbiljnih problema sa srcem. Pusti devojku neka je obide."
„A ko će brinuti o tebi kad ona ode, dečače?"
„Draga bako, pa zar sam ja dete? Pogledaj me. Bolje mi je. Mogu da se krećem bez ičije pomoći. Prestani da me tetošiš."
„Ako misliš da možeš bez nje, onda devojka može da ide. Ipak, jesi li siguran da ovo nije neka zavera? Zašto nema koverte? Možda tu nisu čista posla?"
„Šta to govoriš! Sačuvaj me, Alahu, od takvih optužbi! Sirota devojka. Ko zna otkad nije promolila nos iz kuće, i to samo zbog mene."
„Niko je ne sprečava da ide u kupovinu. Slali smo je i u doktorovu kuću kad si dobio nervni napad. Poslednjih dana je odsutna duhom. Ja sam stara lisica, sinko, nije me lako prevariti. Znam da prepoznam snene oči. Ta devojka je zaljubljena. Sigurna sam u to."
„Ne mogu ništa da kažem o njenim očima, ali video sam kad je otvorila koverat."
„Video si!"
„Tako je. Pošao sam u kuhinju, da popijem vode ..."
„A zašto nisi poslao nju po vodu? Zašto si silazio čak dole, do kuhinje?"
„Aman, dosadilo mi je da sedim u sobi, bako! Hteo sam malo da protegnem noge."
„Tvrdiš da je pismo pravo?"
„Video sam kad je uzela pismo i otvorila koverat. Rasplakala se kad ga je pročitala."
„I nisi je pitao zašto plače?"
„Ne, nisam. Bila je u bašti. Posmatrao sam je kroz kuhinjske prozor. Pusti je neka obide tetku."
„Sama vala neće ići! Poslaću i Husnija s njom."
„Pošto već idu u Bešiktaš, mogu da mi kupe i duvan."
„Zar ti doktor dozvoljava da pušiš?"
„Ne baš. Mogu da zapalim poneku. Sve ste mi zabranili. Gotov sam ako m uskratite i duvan."
„E, moj dečače, sam ćeš sebi doći glave. Ako te i pritiskamo, činimo to zbog tvog zdravlja. Nabaviću ti nešto duvana ako mi obećaš da nećeš piti posle obroka."
„Obećavam", rekao je Kemal kroz stisnute zube. „Zamoli Mehparu da svrati do mene pre polaska? Hoću da joj dam adresu duvandžinice."

Sarajlihanuma izlete iz sobe s pismom u rukama. Na drugom spratu natrča pravo na Behidžu.
„Da li ti treba nešto iz prodavnice, devojko?", upita je Sarajlihanuma. „Šaljem Mehparu u Bešiktaš ... Juče si pomenula da ti je nestalo belog svilenog konca ... Treba li da ti kupi?"
„Zašto ide čak u Bešiktaš? Zar u Bajazitu nema dovoljno dućana?"
„Tetka joj je pala u postelju", reče Sarajlihanuma. Važno je klimnula ka papiru u ruci.
„Mogu li da vidim ..."
„A zašto bi? Upoznala sam se s njegovim sadržajem. Zamolila sam Kemala da mi ga pročita, znaš, oči me izdaju. Poslaću devojku da obide tetku. Brzo će se vratiti. Daj joj spisak za kupovinu. Doneće ti robu."
„Da li Rešat-beg zna za ovo? Ne bih volela da se naljuti."
„Rešat-beg ima pametnije posla nego da vodi računa gde idu sluge, draga moja."
***
„Ta mala nevaljalica pojavljuje se ispod svakog kamena”, mrmljala je starija žena sebi u bradu. „Digla je nos otkad nam njen otac svakog meseca šalje hranu. Videćemo mi već čija je poslednja u ovoj kući." Sišla je u kuhinju, rešena da istera po svome pre nego što se snaja umeša. Zatekla je Mehparu pored suda s ključalom vodom.
„Požuri, devojko! Kad već ideš, bolje da pođeš što pre! Reci Husniefendiji da se spremi! Obuci čaršav[17] i polazi! Očekujem da se vratiš do podnevne molitve. I kup malo duvana za Kemala! Nemoj da zaboraviš!"
Mehpara nije čekala da joj se dvaput kaže. Spustila je kutlaču na sto i potrčala u sobu da se obuče.

Husni i Mehpara promenili su tri tramvaja dok su stigli do Bešiktaša. Ulice su bile pune vojnika u uniformama različitih nacija. Nezadovoljstvo muslimanskog življa odražavalo se na njihovim licima, dok su grčki i jermenski podanici Otomanskog carstva bili veoma razdragani. Na ulicama je bilo malo žena, i hrišćanki i muslimanki. Mehpara je kroz prozor tramvaja gledala hodže s turbanima, nosače povijene pod teškim teretom, prosjake prekrštenih nogu na pločnicima, kočijaše koji su tukli mršave konje i čergarke s bebama u zavežljajima na leđima. Gomile izbeglica budile su istinsku tugu u njenom srcu. Nagledala se musave dece, rasplakanih beba na majčinim grudima, žena od glave do pete u crnom i staraca sedih brada i izboranih lica, oslonjenih na odrpanu dečurliju. Turci i muslimani odlazili su da bi spasli živote, ostavljajući sav imetak. Napuštali su zemlje koje su nekad smatrali svojim. Ponosni ljudi, neskloni kuknjavi nad životnim nedaćama, obitavali su u sklepanim skloništima. Pokušavali su da nanovo izgrade razrušene živote. I njena porodica je napustila rodnu grudu i došla u Istanbul. Zbog toga je iskreno saosećala sa izgnanicima. Priljubila je
lice uz staklo. Teška srca je posmatrala izbegle nesrećnike, najzlosrećnije stanovnike opsednutog grada.

Iskrcali su se iz tramvaja u Bešiktašu. Pešačili su do kuće hanuma Dilrube, Mehparine tetke. Dućani su radili, ali je u njima bilo veoma malo robe. Na uglu, pored pijace Bešiktaš, ugledali su tezgu s jabukama. Baštovan se prošle nedelje vratio praznih ruku kad ga je Sarajlihanuma poslala na pijacu po voće. Mehpara je napunila smeđu papirnatu torbu jabukama. Krenula je uskim sokakom, između drvenih kuća s kitnjastim, i zatvorenim, prozorskim kapcima. Zaustavili su se ispred bezbojne dvospratnice. Pokucala je zvekirom i čekala. Na prozoru drugog sprata pojavila se seda glava neke žene. Nasmejala se i mahnula kad je devojka otkrila lice.
„Husni-efendijo, ovde su", rekla je Mehpara. „Idi ti svojim poslom. Dođi po mene pre poziva na popodnevnu molitvu." Husni je jedva čekao da krene, ali pristojnost mu je nalagala da ne žuri.
„Šta je s kupovinom ..."
„Ja ću se za to pobrinuti. Znam gde su dućani."
„Ne možeš da se šetaš okolo sama. Sačekaću te ovde pa ćemo ići zajedno."
„Po ovoj hladnoći! Ne možeš da me čekaš na ulici po ovakvom vremenu. Otići ću u kupovinu s rođakom. Ona zna gde je najbolji pazar. Zašto ne odeš u kafanu, ili negde drugde."
Izvadila je veliki gvozdeni ključ iz košare s prućem koja se spustila kroz prozor.
Gurnula ga je u bravu.
„U redu. Nabaviću seme za vrt iza kuće. Uskoro će vreme za sadnju", reče Husni.
„Pokucaj kad se vratiš. Odmah ću sići", odvrati Mehpara.

Devojka je s ključem u ruci zakoračila u slabo osvetljen hodnik. Požurila je uz kratko stepenište, srećna što se oslobodila Husnija. Tetka je čekala na vrhu stepeništa. Pokrila je glavu tradicionalnom belom jemenijom.
Poljubila je tetku u ruku, a zatim je ritualno prislonila na čelo. Zagrlile su se i poljubile u oba obraza.
„Da li se nešto desilo, draga moja?", pitala je Dilruba. „Kad sam te videla pred vratima, nisam znala da li da se radujem, ili da brinem. Nadam se da je sve u redu?"
„Sanjala sam te nekoliko noći zaredom. Obuzela me je neodoljiva želja da te posetim", reče Mehpara i pruži joj je papirnu kesu. „Znam koliko voliš jabuke. Našla sam ih na tezgi pored fontane."
„Blagoslovena da si, dete moje", uz osmeh će tetka. „Uđi i sedi pored peći. Obraz su ti ledeni. Hoćeš li malo čaja?"
„Rado."
„Odmah ću ga pristaviti. Začas će biti gotov."
Mehpara se ozarila kad je ugledala kestenje na pećnici.
„Pečeš kestenje za mene? Kao da ti je neko prišapnuo da ću doći!"
„Uvek si ih mnogo volela, jelda? Još malo pa su gotovi", rekla je tetka dok ih je strpljivo okretala mašicama.
„Reci mi, devojko, da li te još progone loši snovi?"
„U poslednje vreme sam uznemirena, što se odražava i na moje snove."
„Da li te muči ona ludača iz Saraja, ili ne možeš da nađeš zajednički jezik s gospodaricom kuće?"
„Niko me ne muči i ne maltretira. Razbolela sam se od brige zbog Kemal-bega.
Nikako da ozdravi."
„Pobogu, devojko, na hiljade mladih smrzlo se kod Sarikamiša. Tvoj bolesnik bio je dovoljno snažan da preživi. Budi zahvalna što se vratio živ i zdrav."
„Možda živ, ali ne i zdrav. Slab je i često se razboleva. Povremeno ga pohode noćne more. Počeo je da se oporavlja tek krajem prošlog leta."
„Pa šta bi ti? Misliš li da je lako otrgnuti se iz kandži smrti?"
„Napustio je dom kad se oporavio. Sigurno se nisu dobro brinuli o njemu jer je ubrzo opet nazebao. Sarajlihanuma ga je primila nazad u kuću. Prošle nedelje imao je jaku groznicu. Behidža-hanuma se prestrašila zato što je pomislila da je oboleo od sušice. Htela je da ga pošalje u bolnicu."
„Ona misli da ćeš imati više vremena za njenu decu kad Kemal-beg napusti kuću."
„Devojke su odrasle, tetka. Ne treba im više dadilja."
„Ali najstarija ima samo četrnaest."
„Leman je već napunila šesnaest. Mlađa ima devet godina."
„Proći će još vremena dok ih ne udaju. To znači da ćeš ti biti prva nevesta koja će izaći iz te kuće. Kad se Kemal-beg, uz Alahovu pomoć, oporavi, počeće pripreme za svadbu ..."
„Ne shvatam."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:58 am


„A šta tu ima da se shvati? Već neko vreme si u dobu za udaju. Sarajlihanuma je obećala da će se postarati da ti pronađe valjanu priliku. Tvoja udaja ipak još nije ugovorena. Mora da misli na Kemal-bega. Čim se on u potpunosti oporavi ..."
„Sram te bilo, tetka! Ne želim muža!"
„Kakva je to priča? Šta ćeš da radiš ako se ne udaš? Hoćeš da postaneš usedelica?"
„Pa šta."
„Alahu, sačuvaj me! Kad se udaš, na red će doći Muala i Mezijet. Moram da mislim i o svojim kćerima."
„Zašto nisu ovde?", upita je Mehpara.
„Mezijet je u školi. Muala je prenoćila kod tetke. Uskoro će se vratiti. Slušaj me
dete, ne pokušavaj da promeniš temu. Redosled udaja ne može se menjati. Ti si sledeča."
„Čaj je verovatno gotov, tetka. Popiću šolju i otići", reče Mehpara bežeći iz kuhinje. „Moram da kupim neke stvari."
„Došla si da pazariš, a ne da me vidiš", progunđa tetka.
„Kako možeš tako nešto da kažeš! Jutros sam plakala od radosti pri pomisli da ću se vratiti kući. Pošto idem u Bešiktaš, dobila sam podužu listu za kupovinu. Vratiću se čim sve pokupujem."

Progutala je čaj, nestrpljiva da ispuni Kemalov zadatak. Misli su joj bile van kuće dok je tetka pričala. Odnela je praznu šolju u kuhinju. Kad je stigla na vrh stepenica, tetka je pohitala za njom.
„Zašto toliko žuriš?"
„Da bih se što pre vratila."
„Sačekaj da uzmem čaršav pa ću ti si pridružiti." Mehpara se nervozno premestila s noge na nogu.
„Tetka, mogu li nešto da te zamolim ... Mnogo mi nedostaju tvoje gozleme[18] ... Da li bi mogla da ih spremiš dok se ne vratim ... Nadam se da ne tražim previše."
„Zar ih tamo gde živiš ne prave? Imate kuvara, zar ne?"
„Otpušten je. I dobro znaš da ih niko ne pravi kao ti."
„Opet si me obrlatila! Sa sirom?"
„Da, baš te."
Jurnula je niz stepenice čim je tetka krenula u kuhinju. Sneg je prestao. Pohitala je ka pijaci. Otprilike je znala gde su duvandžinice, ali nije mogla da se seti tačnog mesta. Odavno nije skitala bazarom u Bešiktašu. Neki dućani su nestali, a zamenili su ih novi. Ako ovde ne nade svileni konac, u povratku će morati da obide radnje u Bajazitu. Žustro je grabila niz ulicu. Naletela je na okrugli poslužavnik prodavca đevreka. Prstenasto pecivo prosulo se po snegu. Da bi se iskupila, kupila je nekoliko đevreka od zlovoljnog prodavca, koji ih je pokupio s tla i obrisao o nogavice. Oprezno je produžila glavnom ulicom, s kesom mirisnog peciva pod rukom. Skrenula je ka Akaretleru i napamet naučenoj adresi. „Nećeš morati da ideš daleko. Kreni desno. To je na pola puta uzbrdo", objasnio joj je Kemal. „Potraži kuću s tamnozelenim gvozdenim vratima i zelenim kapcima. Poznaćeš je čim je vidiš."

Pela se motreći na vrata i kapke. Nije mogla da shvati zašto Behidža zahteva da se porodica preseli u ovaj kraj, a ni zašto se Sarajlihanuma tako odlučno tome protivi. Starica je tvrdila da to nije muslimanska četvrt, ali je Mehpara znala da u tim žutim kućama žive dvorski uglednici. Sarajlihanuma je zaista retka žena! Rekla bi bilo šta
samo da bi protivrečila snaji. O tome se, u stvari, i radi, mislila je Mehpara. U širokoj ulici nije bilo znaka života. Uski sokaci Bajazita behu zakrčeni uličnim trgovcima, zapregama, magarcima natovarenih lukom i krompirom, prodavcima šerbeta[19], prodavačicama platna i ženske odeće ... Na Akaretleru je primetila samo nekoliko kočija i prolaznika s fesovima. Prošlo je i nekoliko automobila. Ovde su, očigledno, živeli imućni i uticajni ljudi, s dobrim vezama na dvoru. Behidža je verovatno zato i želela da se tu preseli. Nesumnjivo je smatrala da takvo mesto više priliči ženi vršioca dužnosti ministra finansija.

Pružila je korak kad je opazila zelene kapke malo dalje niz ulicu. Zapamtila je ulični broj, ali ga na vratima kuće nije bilo. Na njima nije bilo ničega izuzev sitnog natpisa. Glasno ga je pročitala: „Sportski klub." Dakle, to je neki sportski klub. Nastavila je uzbrdo, ali nije našla drugu kuću sa zelenim vratima i kapcima. Vratila se i pozvonila na velika zelena vrata sportskog kluba.
Vrata su se ubrzo otvorila. „Koga tražite?", pitao je mladić.
„Da li je Džemil-beg tu? Beg Džemil Fuat?"
„Ovde nema nikog s tim imenom."
„Dobila sam ovu adresu ... Rečeno mi je da predam pismo Džemil-begu."
„Ko vas šalje?"
„Kemal-beg. Beg Kemal Halim."
„Onaj Kemal-beg koji se borio kod Sarikamiša?"
„Tako je."
„Poslao vas je Džemil-begu?"
„Tako je."
„Dajte pismo."
„Ali malopre ste mi rekli da on nije ovde."
„O, izvinite, nisam vas razumeo. Učinilo mi se da ste rekli Džemalbeg. Bilo kako bilo, Džemil-beg je trenutno zauzet."
„Kemal-beg mi je naložio da mu lično predam pismo."
„Uđite onda. Ne stojte na vratima. Sačekajte malo. Odmah ću se vratiti."
Ušla je u kuću. Sela je na drvenu klupu u uskom predsoblju obloženom keramičkim pločicama. Bila je sama u odaji. Nekoliko muških glava pojavilo se na stepeništu. Radoznalo su posmatrali ženu skrivenu iza crnog čaršava. Oborila je glavu kad je susrela nečiji pogled. Ubrzo je niz stepenice sišao izmoždeni čovek Kemalovih godina, svetle puti i kovrdžave kose.
„Ja sam Džemil", rekao je. „Doneli ste vesti od Kemala?"
„Poslao vam je pismo."
Izvukla je koverat na koji se u njenoj torbi slepio susam. Postiđeno je otresla
semenke i predala. Džemil nije obraćao pažnju na ostatke susama. Otvorio je koverat i pročitao pismo.
„Očekuje odgovor od vas", rekla mu je Mehpara.
„Da, znam. Kako je Kemal-beg? Nadam se da je dobro?"
„Ne sasvim. Prehladio se ... Dobio je groznicu ... Prilično je bolestan."
„Želim mu da što pre ozdravi. Odmah ću vam doneti pismo za njega. Sačekajte me ovde, molim vas."
„Da li ću morati dugo da vas čekam?"
„Poslaću mu neke časopise ... Brzo ću se vratiti."
Mladić se popeo uz stepenice. Mehpara je strpljivo čekala. Vratio se s ovelikom žutosmeđom kovertom. Pokazao je bradom na njenu torbu i pitao: „Da li će stati u nju?"
„Ako ovo izbacim ... staće." Pogledom je bezuspešno tragala za mestom gde bi spustila đevreke.
„Hoćete li ih uzeti? Inače neću imati dovoljno mesta za kovertu." Džemil je pokazao na veliku korpu za đubre.
„Ali zar to, u ovim oskudnim vremenima, ne bi bio greh?"
Osmehnuo se. „Dajte ih onda meni", rekao je. „Podeliću ih s kolegama kad budemo pili čaj." Predala mu je devreke. „Recite Kemal-begu da ga nismo posetili zato što nismo hteli da ga uznemiravamo. Alah sveti zna da ćemo ga posetiti kad mu bude bolje."
„I kad se vreme prolepša", dodala je Mehpara. Na trenutak su se nemo gledali u oči.
„Idem ..."
„Prenesite mu moje pozdrave ... Recite mu da ga i moji prijatelji sa sprata takođe pozdravljaju."
Otpratio ju je do vrata. Dok je pokušavao da ih otvori s rukama punim đevreka, zaglušujuća eksplozija odbacila ih je nazad u predsoblje.
Pali su nauznak. Zasula ih je kiša kamenja, zemlje i prašine. Prodorni krici, lavež pasa i otegnuti zvuk automobilskih sirena bivao je sve glasniji. Pokušala je da ustane, ali nije mogla. Pritisnulo ju je Džemilovo telo. Bolelo ju je desno rame. Oči i kosa bil su joj puni prašine. Nazirala je nejasne prilike kroz gusti dim. Trčale su i vikale. Šta se desilo? Zemljotres? Sudnji dan? Borila se da očuva svest i da se iskobelja ispod mladića. Ponovo je pokušala da ustane. U ušima joj je zujalo, nalik na žamor hiljade ljudi. Odozgo su padali papiri, pomešani s krhotinama i prašinom. Vukla je čaršav, koji joj se zapetljao oko nogu, pokušavajući da pokrije glavu. Konačno je uspela da ustane. Vrtelo joj se u glavi. Ostala je bez torbe za kupovinu. Džemil je ječao, šćućuren uza zid.
Klekla je pored njega.
„Kako vam je? Da li vas boli glava?"
„Mislim da sam slomio nos", prostenjao je i pokrio lice rukama. Poduhvatila ga je i pokušala da ga podigne. Uhvatio se za nju jednom rukom, a drugom se oslonio o zid. Polako je ustao. Nos mu je krvario. Gomila ljudi ispunila je predsoblje. Silazili su niz stepenice i gurali se da stignu do ulaznih vrata. U vazduhu se osećao neprijatni miris.
„Na spratu je požar. Moramo odmah da izađemo. Možete li da hodate?"
„Dobro mi je."
„Izadite na ulicu. Udaljite se odavde što brže možete", rekao je Džemil.
Usledila je i druga eksplozija, slabija od prve. Podigla je glavu i ugledala plamenove na drugom spratu. Peklo ju je u nozdrvama. Dok je tražila svoju torbu, neko ju je zgrabio za ruku. Uplašeno se okrenula u mestu:
„Šta, za ime sveta, vi radite ovde?"
Napregla je oči da bi ga prepoznala; obrve i kosa bile su mu prekrivene finom belom prašinom. Glas joj je bio poznat.
„Mahir-beže!", povikala je.
„Tako je. Ja sam. Hajdemo do vrata ... Brzo ... Da li si nešto slomila?"
„Nisam."
„Pokrij usta i nos ... Izaći ćemo na ona vrata ... Zatim ćeš mi objasniti kako si se ovde zatekla."
Pridružili su se gomili koja se tiskala prema vratima. Dok su je gurali i udarali, zamalo da izgubi ravnotežu i padne. Posle čitave večnosti, prešli su nekoliko metara i stigli do spasonosnih vrata. Napolju je bilo još gore nego unutra. Stotine policajaca vatrogasaca zakrčilo je široku ulicu. Doktor ju je stiskao za ruku, tako snažno da je utrnula.
„Šta radiš ovde, Mehpara-hanuma?"
„Ja ... ja ... bila sam u prolazu."
„U kući sam te zatekao! Šta si tamo radila?"
„Tražila sam torbu za kupovinu ..."
„Kakvu torbu?"
„Moju. Još je unutra. Molim te, možemo li da se vratimo u kuću? Moram da je nađem. Molim te."
„Da li si nosila mnogo para?"
„Nisam. Samo neke časopise."
„Zamisli da si ih izgubila. Nastavi da hodaš ... Ovuda ... Požuri! Drži me za ruku!"
„Boll me zglob, Mahir-beže."
„Ništa ti neće faliti. Ne progovaraj ako nas policija zaustavi. Sa mnom si. Ti s medicinska sestra. Jasno?"
„Ali ja nisam ..."
„Neguješ Kemal-bega, zar ne? On je moj pacijent, a ti si njegova medicinska sestra."
„Šta se dešava, Mahir-beže? Za ljubav božju, šta se to tamo dogodilo?"
„Neko je bacio bombu u zgradu."
„Bombu? Zašto? Ko?"
„Došla si na opasno mesto. Kemal nije smeo ovamo da te šalje."
„Niko me nije poslao. Bila sam u prolazu."
„Baš lepo. Najbolje je da se držiš te priče."
„Tražila sam duvandžinicu."
„Tako je, a to ćeš reći i svakom ko te bude pitao šta tražiš ovde, Mehpara- hanuma!"
Opazio je dva policajca. Prilazili su im. Pustio je Mehparu i ubrzao korak.
„Hej ... Hej, vi ... Stanite!"
Zaustavili su se. Prišao im je vojni policajac. „Pridružite se onim ljudima", naredio im je. Nekoliko policajaca postrojavalo je sumnjivce nedaleko od zgrade na koju je bačena bomba. „Gde idemo?", pitala je Mehpara.
„U policijsku stanicu."
„O, ne!" Prvi put je izgubila kontrolu nad sobom. Tonula je u tamu. Noge su je izdale. Mahir je pridrža da ne padne.
„Mene slobodno privedite, ali pustite ženu."
„Ne dolazi u obzir. Bila je u zgradi."
„Nije. Bila je napolju."
„A otkud ti znaš gde je bila?", pitao je policajac.
„Bio sam unutra. Sreo sam je kad sam izašao."
„Imaćeš priliku da to objasniš u stanici. Pruži korak i prestani da me gnjaviš."
Doktor je pomogao poluonesvešćenoj devojci da se osloni na zid. Jedva je stajala na nogama. Suze su joj se kotrljale niz obraze.
„Slušajte me, gospodine. Ja sam lekar. Pozvali su me ovamo zbog ozbiljnog srčanog napada. I sami možete da vidite da je ova sirotica jedina žena koju ćete uhapsiti ... Rekla mi je da je prolazila pored zgrade u trenutku eksplozije ... Video sam je kako puzi po zemlji."
„Da li je poznajete?"
„Poznajem je. Živi u Bajazitu. Ona je rođaka čuvara državne blagajne, bega Ahmeda Rešata. Pod njegovom je zaštitom. Siguran sam da nema nikakve veze s ovim događajem. Pustite je ili ćete vi biti odgovorni ako joj pozli."
„Šta je tražila na drugom kraju grada, sasvim sama?"
Mehparino lice poprimilo je pepeljastu boju. Drhtala je od glave do pete.
„Došla sam da posetim rođaku", zajecala je.
„Torba joj je ukradena u gužvi", umešao se Mahir. „Sirotica je tragala za njom.
Imala je crnu, kožnu torbu. Da li ste je videli?"
„Dosta je bilo! Ljudi umiru, a ona traži torbu! Hanuma može da ide, ali ti ćeš sa mnom", reče policajac.
„Kako ćeš se vratiti kući?", pitao je doktor dok se žurno udaljavala. „Treba ti novac za tramvaj?"
Dok ga je policajac gurao u maricu, doviknula mu je: „Moja tetka živi u blizini. Ona će mi pomoći. U svakom slučaju, efendum, hvala vam."
Pronašla je snage da potrči uzbrdo. Strahovala je da će se policajac predomisliti. Skrenula je levo i hitrim korakom nastavila ka tetkinoj kući u središnjem delu Bešiktaša.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:58 am


„Otvori vrata, pune su mi ruke!", povikala je Sarajlihanuma na vrhu stepeništa. Kratkog daha, nosila je poslužavnik s toplim pogačicama i šolju lipovog čaja. Kemal je prekinuo posao i otvorio vrata.
„Bako, nije trebalo. Popela si se uz tolike stepenice."
„Mehpara nije ovde. Nisam imala izbora."
„Tu je i kućepaziteljka i onda devojka što dolazi da čisti. Da li je Leman kod kuće?"
„Moramo da porazgovaramo, sinko."
„Šta nije u redu? Da li sam opet nešto zgrešio?"
„Ne vidim kakvu bi nepodopštinu mogao da prirediš na tavanu, zar ne? Hoću da popričamo o tvom zdravlju. Hvaljen Alah što je groznica prošla i što manje kašlješ! Uskoro ćeš moći na ulicu."
„Iskreno se nadam."
„To me najviše i brine. Još nisi naučio da gledaš svoja posla. Sigurno ćeš se opet uvaliti u nevolju."
„Opet ista priča!"
„Govorim istinu! Dobro te poznajem. Ja sam te odgajila! Boriš se protiv nečega otkad znaš za sebe. Ne umeš da se skrasiš. Reci mi zašto silne sate provodiš za tim stolom!"
„Prevodim knjigu s francuskog."
„Knjigu koja uči kako se svrgavaju kraljevi i sultani?"
„Nikako, bako! Prevodim poeziju."
„Koga ti to pokušavaš da prevariš!" Prasnuo je u smeh.
„Hladi ti se čaj." Pružila mu je šolju. „Popij. Stavila sam meda." Kemal je otpio nekoliko gutljaja lipovog čaja.
„Bako, zašto me neguješ ako ne želiš da ozdravim i da onda upadam u nevolje?"
„Zato što ću te, čim ojačaš, poslati stricu u Bejpazari."
„A to si odlučila nakon što si procenila da je to u mom najboljem interesu?"
„Tako je. Ne možeš ostati ovde, sinko. Ujak kaže da su izdali nalog za tvoje hapšenje. Nikakva opasnost ti nije pretila dok si bio vezan za krevet. Policija se nikad ne bi usudila da pretrese Rešat-begov dom. Medutim, čim izadeš iz kuće, sultanove uhode će te uvrebati i pratiti dovde. Retko kad se slažem s Behidžom, ali sad je potpuno u pravu."
„Otići ću gde god mi je volja."
„Otići ćeš u Bejpazari ..."
„Neću. Ostaću u Istanbulu."
„Gde u Istanbulu?"
„Kod prijatelja."
„Ne može tako, sinko. Neophodna ti je nega. Nećeš moći bez nje još nekoliko godina. A na seoskom imanju u Bejpazariju bićeš lepo zbrinut. Možda ćeš tamo naći neku lepu devojku, iz dobre porodice."
„Hoćeš i da me oženiš, sve o istom trošku. To bi ti baš odgovaralo."
„Pa mlad si. Pa valjda ćeš se i ti nekad oženiti. Eto, kad ozdraviš i odeš, udaću Mehparu. Sve će biti onako kako Alah zapoveda."
„Ima li prosaca?", zanimao se Kemal. Gledao je tetku pravo u oči.
„Naravno da ih ima. Ona je prekrasna devojka. Obećala je da nas neće napuštati dok ne ozdraviš. Dala sam reč njenoj tetki da ću se pobrinuti da joj nađem valjanu priliku čim ti odeš iz kuće."
„Provodadžišeš? Imaš li korpu punu obećavajućih muževa?"
Suvo se nasmejala. „Nisam neka provodadžika, niti skupljam mladoženje u korpu, ali zato uživam veliki ugled i dobre odnose sa susedima."
„Kad želiš da krenem, Sarajlihanuma? Sutra? Sledeće nedelje?" Baku je zvao
„Sarajlihanuma" samo kad je bio ljut.
„Jesam Ii te uznemirila, dragi dečače?"
„Samo želim da znam koliko ću još ostati pod ovim krovom."
„Ovo je i tvoj dom. Možeš da ostaneš zauvek, ako želiš ... To ti je veoma dobro poznato. Medutim, za tebe bi bilo najbolje da odeš čim se oporaviš. Za nekoliko nedelja, ili meseci. Sve zavisi od tvog zdravlja. Medutim, kad rešiš da kreneš, otići ćeš u Bejpazari. Nadam se da ti je to jasno."
„Onda se nikad neću oporaviti."
„Onda nećeš ni moći da skitaš po sokacima."
„Dobro. Sedeću ovde i pisati. Mehpara će se brinuti o meni."
„Neće se ona doveka brinuti o tebi. Napunila je dvadesetu. Neudata devojka u
dvadesetoj brzo stekne glas usedelice. Preuzela sam odgovornost za nju. Dužna sam da povedem računa o njenoj budućnosti." Ublažila je ton kad je promenila temu.
„Pojedi malo pogačica. Stavila sam spanać, baš kao što voliš. Behidžin otac je poslao još jaja i povrća iz sela. Iskoristila sam poslednje zalihe. Jedi. Ko zna kad ćeš biti u prilici da prezalogajiš nešto takvo. Možda nikad."
Uzeo je ponuđeno pecivo iz bakine ruke. Halapljivo ga je zagrizao, otkrivši da mu se iznenada vratio apetit.
„Poziv za poslepodnevnu molitvu došao je i prošao. Zašto ih još nema?", glasno je razmišljala.
„Brzo će se vratiti", tešio ju je unuk.
„Otići ću u svoju sobu da se pomolim. Hoćeš li pojesti pogačice, sinko?"
„Hoću. Baš su ukusne. Da li ih je Mehpara napravila?"
„Previše je zauzeta tobom da bi bilo šta mesila. Gulfidan ih je spremila."
Spustila je poslužavnik s preostalim pogačicama na pisaći sto. Stavila je praznu šolju na njega i izašla iz sobe.
Kemal je, kad je ostao sam, dao oduška nagomilanoj zabrinutosti. „Gde bi mogla biti? Odavno je trebalo da se vrati", mrmljao je. Podigao se na prste i iskrivio vrat da bi bacio pogled na ulicu. Sneg je ponovo padao.
***
Sarajlihanuma se trudila da izbegne Behidžin optužujući pogled tako što nije dizala glavu s čipke na kojoj je radila. Uspevala je u tome sve dok se Mehpara nije vratila kući, kasno uveče, pocepane odeće i užasnuta pogleda, u pratnji unezverenog Husni- efendije.
Tramvaji su satima kasnili jer je većina ulica bila zatvorena. Avenija od Bešiktaša do Tophana bila je pod budnim okom brojnih policajaca. Zbog toga je malo ko u Istanbulu tog dana stigao kući na vreme. Ni Rešat-bega nije bilo.
Članovi njegovog domaćinstva nisu čuli za eksploziju bombe u Akaretleru, pa zato nisu imali uverljivo objašnjenje za Mehparino kašnjenje. Možda se Mehparina tetka teško razbolela pa je devojka odlučila da prenoći kod nje? Ili se umorila od svakodnevnog dirinčenja i napustila njihov dom zauvek? Međutim, i efendi Husni je nestao. Da li su se tramvaji sudarili? Behidža i Sarajlihanuma satima su zabrinuto nagađale.

Najnovija bitka u dugom i pritajenom ratu između gospodarice kuće i gospode iz Saraja završila se kad je pao mrak, i to velikom pobedom jedne zaraćene strane.
Sarajlihanuma se ranije povukla u svoju sobu, preskočivši i večeru, samo da ne bi gledala likovanje svoje suparnice. Tamo je, kad se devojka konačno vratila, ispitala
Mehparu. Bojno polje je u potpunosti pripalo pobedniku.
Behidža je rešila da dobro iskoristi retku pobedu. Sela je kraj prozora, odlučna da sačeka supruga i ispriča mu svoju verziju strašnih dogadaja, pre nego što čuje Sarajlihanuminu. Odlučila se za klasičnu vojnu strategiju. Ubiće dve muve istim udarcem. Ne samo da će okončati Sarajlihanuminu dominaciju u domaćinstvu već će ukazati i na strašne posledice izazvane Kemalovim boravkom u kući. Njen muž možda ne vidi da mladić boluje od bolesti mnogo strašnije od sušice, ali mu ne može oprostiti što je devojku, koja je pod njihovom zaštitom, iskoristio kao kurira u opasnom antidržavnom činu. Bila je sasvim sigurna u to!

Rešat-beg vratio se kući u uobičajeno gluvo doba noći i pronašao suprugu budnu, kako sedi kraj prozora u salonu na drugom spratu.
„Zašto nisi u krevetu?", pitao je. „Da li se nešto dogodilo?"
„Čekam te da porazgovaram s tobom o nečemu veoma važnom."
„Mora da je nešto veoma važno s obzirom na to koliko je sati."
„Znam da ujutru nećeš biti ovde. Uvek odlaziš veoma rano. Ovo je retka prilika da te vidim."
Seo je na divan, pored nje. Pomilovao je po kosi.
„Poznato mi je da sam zapostavio porodicu zbog državne službe. Ipak, tvoj bes bi se odmah preobrazio u sažaljenje da su ti poznate sve okolnosti, draga moja." Zagledao se u ženine oči. „I ja imam novosti za tebe ..."
„Zamolila bih te da me saslušaš. Ono što imam da kažem je mnogo važnije."
„Slušam te. Ko je danas bio nevaljao, Leman ili Suad?"
„Za Alaha miloga, Rešat-beže! Zar misliš da bih sedela ovde u ovo doba samo da bih ti prepričavala dečje nestašluke? Bojim se da je razlog mnogo ozbiljniji. Mehpara je jutros navodno dobila pismo. Tražila je da ode u posetu tetki. Zamolila je Sarajlihanumu za dozvolu, a ona je dopustila ..."
„Pa?"
„Ja sam bila protiv toga jer sam mislila da ne bi trebalo da napušta kuću bez tvog pristanka. Sarajlihanuma se nije obazirala na moje protivljenje i pustila devojka da ide kod tetke u pratnji Husni-efendije. Nisu se vratili do popodnevne molitve. Onda se i smrklo, a njih još nije bilo. Nasmrt smo se zabrinuli. Ispostavilo se da se Mehpara šetala Akaretlerom, gde je eksplodirala bomba ... Ne znam da li je bila u toj zgradi ... U svakom slučaju, vratila se kući tek nakon poziva na večernju molitvu, i to u očajnom stanju. Videla sam da se došaptava s Kemalom. Posumnjala sam da je tamo išla da dostavi poruku za njegov račun. Poricala je, ali ja i dalje sumnjam. Mislila sam da ćeš hteti da znaš šta se dešava u tvom domu kad nisi tu."
Odlučno se uspravila, a njen suprug se sve više mrštio. Prebacila je šal preko
ramena i požurila ka vratima, ubeđena da je postigla ono što je htela. Dok se haljina vukla za njom, prešla je preko praga i zakoračila u hodnik. Tad se Rešat-beg oglasio:
„Pošalji mi Mehparu. I Kemala. Čekaću ih u selamliku." Gospodar kuće nije hteo da razgovara s nećakom u salonu na drugom spratu, okružen znatiželjnim ženskim ušima.
Behidža se polako popela uz stepenice. Pokucala je na vrata preko puta Kemalove sobe.
„Mehpara, obavesti Kemal-bega da ga ujak čeka u selamliku. Želi da razgovara s tobom, a zatim s njim", rekla je.
Devojka je žurno ustala iz postelje. Obukla se i otrčala do selamlika. Zapalila je vatru u mangalu. Drhteći je odgovarala na gospodareva pitanja. Zatim se popela na tavan. Ušla je u Kemalovu sobu i zatekla ga odevenog, u pantalonama i džemperu.
„Čuo sam", rekao je, „odmah ću sići."
„Sačekaj još malo, da se soba zagreje."
„Nije važno."
Požurila je za njim s nekoliko ćebadi.
Iz Sarajlihanumine sobe nije dopirao nikakav zvuk. U kući je vladala zagrobna tišina koju je narušavala samo škripa dasaka na stepeništu.

Ahmed Rešat sedeo je pravih leđa na jednom od divana poređanih uza zidove selamlika. Kemal je seo preko puta njega. Bronzani mangal nije mogao da zagreje prostoriju. Mladić je zbog toga pristao da mu Mehpara prebaci ćebad preko ramena i kolena. Na svetlosti sijalice na tavanici, bio je još bleđi no obično.
„Mehpara je godinama kod nas. Danas je prvi put posetila nekadašnji dom. Njena porodica je, takođe prvi put, pokušala nešto da joj saopšti, i to ne preko mene, tvoje ujne ili moje tetke, nego direktno njoj, devojci koja je, na mnogo načina, još dete. I to važnu vest da se njena tetka se razbolela! Da li očekuješ da poverujem u to!", zagrmeo je Rešat-beg.
Kemal nije ni pokušao da odgovori.
„Kao da šteta koju si sebi naneo nije dovoljna! Morao si da ugroziš i porodicu! Kako si se usudio da pošalješ Mehparu u tu kuću, u sedište tajne organizacije? Da li si to učinio iz nepromišljenosti? Nemarnosti? Gluposti? Šta si to uradio? Govori, čoveče!"
„Nemam šta da kažem u svoju odbranu, ujače. Znam da nema svrhe braniti se."
„Priznaješ krivicu!"
„Nije u tome stvar, ujače ... molim te ..."
„Tišina! Kako si mogao, Kemale? Zamalo da pogine! Mogla je da ostane invalid! Imaš li savesti, čoveče? Mogli su da je uhapse! Mogla je da dovede policiju do tebe! To bi bio kraj za sve nas! Kakav si ti to čovek? Pomisliš li ti ponekad na ikoga drugog
osim na sebe?"
Ahmed Rešat je ustao. Nervozno je šetao po odaji i drhtao od srdžbe i jeda. Nije znao šta da radi. Sedeo je preko puta ratnog invalida, koji se znojio ispod ćebadi. S drhtavim rukama i voštanim tenom, izgledao je zaista jadno. Ali taj jadnik je neprestano ugrožavao bezbednost cele porodice ... Da li je Kemal lud, ili je možda glup? Bacio je opušak u vrelo ugljevlje u mangalu. Stao je ispred Kemala i mahnuo kažiprstom nećaku ispred nosa.
„Izgubio si razum, Kemale! Nije mi jasno kako to ranije nisam video. Kako mogu da se ljutim na tebe, dečače, kad je jasno da ti nisu sve daske na broju? Izgleda da i tvoj opstanak zavisi od prihvatanja te neprijatne istine. Nameravam da te predam doktorima. Psihijatrima. Problem očigledno nije u tvojim plućima, već u glavi. Doktor će uraditi ono što je neophodno da bi prestao da škodiš sebi i ostatku porodice. Ja više nisam u stanju da ti pomognem."
„Ujače ... saslušaj me ... molim te ..."
„Slušao sam te! Slušao sam te svaki put kad bi se uvalio u nevolje. I svaki put sam ti opraštao. Govorio sam sebi da si valjda naučio lekciju, da ćeš se promeniti. A jesam li imao pravo!"
„Ujače ..."
„Poslao si nevinu osobu pravo u Karakol a da uopšte nisi razmislio o posledicama! Devojka je bila ili preplašena ili opčinjena tvojom zavodljivom moći ubeđivanja, i to toliko da je pokazala spremnost da sve žrtvuje za tebe. Samo je prolazila! Tražila je duvandžinicu! Ne pokušavaj da nađeš utehu u činjenici da nije povredena, ubijena ili uhapšena posle eksplozije. Od danas je u mojim očima i ona samo drska lažljivica!"
„Ujače, kazni me ako želiš. Izbaci me iz kuće. Istina je da sam se prihvatio opasne rabote. Pogodio si da sam se povezao s Karakolom. Učinio sam to zato što čvrsto verujem da naši napori u odbrani otadžbine nisu ni izdaleka zadovoljavajući. Ne nameravam da sedim skrštenih ruku dok komadaju našu zemlju. Ako želiš da me izbaciš, samo izvoli. Ali za Alahovu ljubav, nemoj da kažnjavaš nevinu devojku, nedužnu prolaznicu koja se slučajno zatekla ispred Karakola kad je bomba eksplodirala. Molim te. Tražila je duvandžinicu efendije Kerima jer sam je ja tako zamolio. Objasnio sam joj gde je. To je njen jedini zločin."
„Zašto je sama šetala ulicom?"
„Nije bila sama. S njom je bio i Husni-efendija."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:58 am


„Udaljila ga je čim je došla kod tetke. Izašla je na ulicu bez pratnje. Nije povela čak ni tetku."
„Za Alaha miloga, ujače, zar je to tako važno? Žene u ovom gradu počele su i da rado. Organizacija pod pokroviteljstvom sultanije Nacije ohrabruje ih u tome. To znači da čak i tvoji konzervativni prijatelji na Dvoru više ne podržavaju utamničenje
žena u kući. Gradska uprava Istanbula počela je da zapošljava udovice poginulih vojnika, da bi im omogućila da zarade za život. Da li smo mi, pripadnici slobodoumne porodice, koja se generacijama obrazuje u dvorskim školama, zbilja toliko protiv takve prakse? Mehpara se sama šetala ulicom, pa šta?"
Samo jedan pogled na ujakovo lice bio mu je dovoljan da uzalud pokušava da skrene raspravu na sigurniji teren. Kucnuo je čas za pošten i otvoren pristup. Glas mu je zadrhtao od emocija kad je opet progovorio: „Preklinjem te, ujače, ne dopusti da Mehpara strada u ratu između bake i ujne. Veruj mi kad ti kažem da ništa nije učinila. Očekujem vesti sledeće nedelje. Otići ću čim stignu. To će biti kraj tvojih muka."

Vrata su se još ljuljala na šarkama kad je Rešat izleteo u hodnik i zalupio ih. Slušao je odjek ujakovih koraka na stepeništu. Nekoliko trenutaka kasnije čuo je kako su se vrata na spavaćoj sobi na spratu takođe s treskom zalupila. Ustao je. Isključio je svetlo i krenuo ka vratima. Posrtao je od zebnje i griže savesti. Jedva je stajao na nogama, da i ne govorimo o penjanju uz tri stepeništa.

Držao se za ogradu i pravio česte pauze. Tako je nekako stigao do svoje sobe. Zapanjio se kad je video utvarnu priliku, osvetljenu bledom svetlošću lampe kraj kreveta. Ustala je iz stolice i krenula ka njemu.
„Mehpara! Otkud ti ovde? Zašto nisi u krevetu?"
„Molim te da me saslušaš. Ništa nisam rekla begefendiji. Uradila sam sve što si m naložio. Ni Mahir-begu ni tvom ujaku nisam rekla da si me ti onamo poslao. Ispričala sam im da sam samo prolazila pored zgrade kad je u njoj eksplodirala bomba. To ću i dalje tvrditi, pa kud puklo da puklo. Hoću to da znaš. Zato sam ovde."
„O, Mehpara!", otelo se Kemalu.
„Ako te Mahir-beg pritisne, nemoj mu ništa reči ... Sumnja da si me ti poslao ... ali ja sam to odlučno poricala. Rekla sam da sam samo bila u prolazu."
Govorila je brzo, prigušenim glasom. Grudi su joj se dizale i spuštale. Uhvatio ju je za ruke i poveo ka ivici postelje. Seli su jedno do drugog.
„Ne brini. Nikom neću ništa reći."
„Ali begefendija Ahmed Rešat misli da ..."
„Može samo da nagada. Niko ne može ništa da dokaže. Ne može da te optuži. Ne brini, neće te oterati iz kuće ako nije potpuno siguran. Dobro ga poznajem. On je pre svega pravedan. Ne boj se."
„Ne bojim se ja za sebe. Plašim se da će tebe poslati negde daleko."
„Da li si prisluškivala naš razgovor?" Nije odgovorila.
„Ne brini. Ni ja ni ti nećemo nigde. Ovo nije prva oluja koja je protutnjala kroz ovu
kuću."
„Ako se tebi nešto desi ... zbog mene ... Otišla sam tamo u pogrešno vreme ...
Trebalo je da odem ranije, a ja sam torokala s tetkom. Oprosti mi."
„Ja treba da tražim oproštaj od tebe. Kad bi samo znala koliko sam se uplašio kad te nije bilo. Bio sam u agoniji sve dok se nisi pojavila na vrhu stepenica s Husni- efendijom. Napravio sam strašnu grešku, Mehpara. Nisam smeo tamo da te šaljem. Ujak ima pravo što se ljuti zbog toga."
„Gde si me poslao?"
„U dobrotvornu organizaciju."
„Zašto bi neko bacio bombu na dobrotvornu organizaciju?" Ćutao je.
„Imao si dovoljno poverenja u mene da me tamo pošalješ, a sad nećeš da mi kažeš kakvo je to mesto."
Porumeneo je. „Tamo se bave politikom."
„Znači, bomba nije slučajno tamo bačena ... hteli su ... u karakol ... skamenila sam se ..."
Kemal se trgnu na pomen reči „karakol".[20]
„Karakol? O čemu to govoriš? Šta si čula o njima?"
„Kad je bomba eksplodirala, svi su istrčali napolje. Svuda je bilo vojne policije. Htel su da privedu Mahir-bega i mene, ali on ih je sprečio. Neka ga Alah blagoslovi!"
„Zaista? Zašto mi to ranije nisi rekla?"
„Pa rekla sam ti da sam ga videla!"
„Ali ne i da su ga uhapsili."
„Nisam htela da se Sarajlihanuma još više naljuti. Zbog toga sam prećutala taj deo priče."
„Alahu milosrdni, kakva sam ja budala!"
„Pa kako si mogao da znaš da će baš tad baciti bombu?"
„Trebalo je da znam. Šta bi bilo da si poginula! Ili da si teško povređena!"
„Eksplodirala je na spratu. Zasule su nas krhotine s tavanice, to je sve."
„Alah vas je sačuvao."
„Sigurna sam u to. Pa, vreme je da odem. Hoćeš li nešto? Šta kažeš na šolju lipovog čaja pre spavanja?"
Položio je obe ruke na njena ramena da bi je sprečio da ustane. „Ti si pravi anđeo, Mehpara. Moj anđeo! Brižnom negom povratila si mi zdravlje. Bez tebe bi me boles savladala."
Stavila mu je vitke prste na usne da bi ga ućutkala.
„Neka nas Alah sačuva! Molim te, ne govori više o smrti."
Ljubio joj je prste. Nije mogla da ustane s kreveta. Srce joj je tuklo ispod bluze, kao
krila usplahirene ptice. Poljubio ju je u vitki, beli vrat, privučen mirisom lavande iz njenih nedara. Spustio je usne na njeno rame.
„Molim te ... nemoj", stenjala je. Smesta se povukao.
„Imaš pravo. Nije trebalo to da uradim. Bolestan sam. Možda imam i sušicu. Nisam smeo da te poljubim."
„Ne, nemaš sušicu. Moj život pripada tebi čak i da je imaš", kriknula je i obesila mu se o vrat. Crvena kosa rasula joj se ispod marame, suzama mu je vlažila obraz. Nežno ju je odgurnu od sebe. Zagledao se u njeno lice. Video je to lepo, mlado lice kad god bi jutrom otvorio oči. Toliko meseci bilo je jedini obraz neba. Koliko se samo puta u najcrnjim noćnim satima suočavao sa smrću, samo da bi ponovo otkrio volju za životom kad bi se ujutru zagledao u te kestenjaste oči. Mehpara! Nežan miris sapuna u njenoj kosi ... Duboko ga je udahnuo. Najedanput mu je postalo jasno koliko je vremena prošlo otkad je poslednji put bio istinski srećan. Gornja dugmad njene bluze behu već otkopčana. Duga kosa se rasula. Sedela je pored njega, blago nagnuta vrata, krhka i razoružana, kao cvet spreman za branje. Spustio je vrele prste na njene grudi. Privukla ga je sebi, na ustreptalo srce.

Ahmed Rešat uđe u spavaću sobu. Supruga ga je čekala u postelji. Kosa joj je blistala na mesečini s visokih prozora. Učinilo mu se da čvrsto spava. Navukao je zavese. Polako se razodenuo. Nije čestito ni legao, a ona se okrenula ka njemu:
„Zadremala sam", sneno je prošaptala.
„Nemoj da se budiš. Imam nešto da ti kažem, ali to može da sačeka do jutra." Nalaktila se i pogledala muža.
„Šta se desilo? Nadam se da nisi izbacio Kemala iz kuće. U ovo doba noći ne bih n mačku isterala. Sačekaj do jutra, tad bi ..."
Prekinuo je suprugu: „Nisam hteo da razgovaramo o Kemalu."
„O čemu onda? Da nije nešto u ministarstvu? Pomenuo si da ne dobijaš platu. Da l će početi da nam plene stvari?"
„Neće. Nije se dogodilo ništa loše", nasmejao se, „a vreme će pokazati da li su vesti dobre ili loše."
„Reci više o čemu se radi. Gorim od znatiželje."
„Vrlo dobro! Draga moja hanumaefendi Behidža, od danas si supruga ministra finansija."
„Auuu!", vrisnula je. Uspravila se u sedeći položaj. „Ponudili su ti položaj? Prihvatio si ga?"
„Salih-paša je postao veliki vezir. Danas je formirao novi kabinet. Napomenuo mi je da zna da sam već neko vreme vršilac dužnosti ministra finansija i predložio mi je da
ozvaniči to stanje. Odmah sam prihvatio njegov predlog."
Sklopila je ruke oko njegovog vrata i pitala: „Ali zašto si toliko dugo čekao da mi saopštiš te divne vesti. Zašto mi nisi rekao da si postao ministar odmah po dolasku kući?"
„Nameravao sam, ali bila si toliko zaokupljena kućnim problemima da sam odlučio da te prvo strpljivo saslušam."
„Sećam se da si pomenuo da imaš nešto da mi kažeš. Kako sam mogla da znam da si imao toliko važnu vest? Govorio si tako mirno. Pa zar se tako saopštavaju radosne vesti? Mogu da kažem samo da se nadam da će novi položaj doneti sreću i napredak i našoj zemlji i porodici. Da li je Sarajlihanuma čula za postavljenje?"
„A kako da čuje? Nisam je video. Reći ću svima sutra ujutru."
„Šta je s Kemalom?"
„Kemal i ja smo, nažalost, razgovarali o manje prijatnim temama."
„Da li sam ja jedina koja zna za postavljenje?"
„Jedina u porodici."
Tiho je likovala zbog Sarajlihanumine odluke da dozvoli Mehpari da poseti tetku. Da nije ranije otišla u krevet, sigurno bi ona prva čula za unapređenje. Ovoga puta, Behidža je prva saznala, baš kao što i treba da bude!
„Obavestićemo ukućane sutra ujutru", raspoloženo je nastavila. „Dragi, hoćemo l poslati telegram u Bejpazari?"
Spustila je glavu na jastuk, razmišljajući o svom ocu. Setila se šta je rekao gomil imućnih prosaca: „Mojoj kćeri ne treba novac i imanje. Njoj udaja mora da osigura budućnost." Svi su se iznenadili kad je odlučio da kćerkinu ruku dâ mladom Istanbulcu, državnom službeniku u usponu, rođaku njihovih suseda. I koliko je imao pravo! Behidža će se, zahvaljujući očevoj dalekovidosti, sutra probuditi kao hanumaefendi ministarka! Bila je veoma uzbuđena. Nije joj se spavalo. Primakla se mužu i stidljivo zaiskala njegove usne. Prvi put posle mnogo godina, osetila je da joj odgovara. Izgleda da je jedva čekao da se otrese napetosti nakupljene tokom dugog i uzbudljivog dana. Pritisnuo je usne na njene. Popeo se na njeno vrelo telo. Nije ni bio svestan koliko mu je nedostajala.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 11:18 am


MART 1920.

Rešat-beg je sledećeg jutra podelio s ukućanima dobre vesti o unapređenju. Sarajlihanuma je s priličnom ravnodušnošću primila novost o Ahmedovom unapređenju. Reklo bi se da ništa drugo nije ni očekivala.
„Rešat-beže, dečače, to mesto je ionako bilo tvoje po svemu izuzev po imenu. Sasvim je prirodno da su ti konačno dodelili i zvanje koje ga prati", staloženo je obznanila. „Alah je hteo da moja porodica nastavi da služi državi. Čestitam! Dođi dragi moj, da te poljubim u čelo!"
Kćeri su skočile na njega s radosnim kricima, kad je ustao iz stolice. Poljubile su ga u ruku i zagrlile. Tetka ga je poljubila u čelo. On je nju poljubio u desnu ruku i nakratko je prineo čelu, kako su običaji nalagali.
„Ne zanemaruj molitve, majko", rekao je u jednom od retkih emocionalnih obraćanja tetki. „Sad su nam potrebnije više no ikad pre."
„Samo da znaš, sabajle sam ustala da bih se pomolila i pročitala suru iz Kurana za tebe", prkosno će Behidža.
„Majčin blagoslov jači je od svih ostalih", odvratila je Sarajlihanuma, „zato što je materinstvo Alah blagoslovio."
„Ali i ja sam majka", negodovala je gospodarica kuće. Tetka je nije ni čula.

Mehpara, kućepaziteljka Gulfidan, Husni-efendija i ostala služinčad poredali su se da čestitaju gospodaru kuće kad su čuli novosti. Kemal je čitav dan proveo u sobi pa nije znao za ujakovo unapredenje sve dok mu Mehpara nije rekla.
***
Kad se čestitanje završilo, tetka se obratila Ahmedu Rešatu:
„Da li da kažem Kemalu? Ponosiće se tobom."
„Sumnjam u to", odvratio je.
„Kako možeš da kažeš tako nešto! Voli te kao oca."
„Hoću više od ljubavi, tetka; neophodna mi je njegova poslušnost."
„Razgovaraću s njim. Objasniću mu da mora da bude oprezniji pošto je postao ministrov nećak."
„Zalud ćeš trošiti reči."
„Ni slučajno! On nije dete. Misliš da ne zna da će odsad sve oči biti uprte u naš dom? Ah, kolike mi probleme pravi! Nek Alah zaštiti moju porodicu od urokljivih očiju! Danas ću spaliti malo tamjana."
„Preteruješ, tetka. Ništa se nije promenilo. Danas ću raditi iste stvari, za istim stolom. Promenio se samo naziv."
„Neka te sreća prati! Vrati se živ i zdrav, moj lave!", reče Sarajlihanuma. Ćušnula je Behidžu u stranu i blago potapšala Ahmeda po ledima.

Izašavši iz kuće, Ahmed Rešat podiže okovratnik kaputa. Sunce je otopilo sveg. Preobrazilo je ulicu u blatnjave more. Uskoro će doći toplije vreme. Nije našao nijednu kočiju. Moraće peške na posao. Hodao je po kaldrmi pazeći da ne umrlja krajeve nogavica.

Behidža je začuđeno pogledala u Mehparu kad je devojka, sklanjajući sudove posle doručka, prevrnula čaše i prosula čaj. Kretala se kao mesečarka. Bila je bela kao krpa, sa zakrvavljenim očima. Sirotica još pati zbog grdnje, pomislila je. Možda smo bil prestrogi prema njoj? Devojka je, na kraju krajeva, samo sledila tuđa uputstva. Jadnica je ceo život rob ćudljive Sarajlihanume! Kemal ju je poslao u zgradu u kojoj je eksplodirala bomba! A Sarajlihanuma je to dozvolila. A kakav je zločin ona počinila? Samo je radila ono što su joj drugi naredili. Uvek se pristojno ponašala. Godinama se s ljubavlju brinula za Leman i Suad. Predano je bdela nad Kemalovom bolesničkom posteljom. Najedanput joj je bilo veoma žao što je supruga obavestila o Mehparinom posrnuću.
„Mehpara", tiho je prozborila. Nije bilo odgovora.
„Da li si gluva, devojko?"
„A ...", prenula se iz misli. „Da, šta je bilo, Behidža-abla?"
„Šta ti je, jagnje moje? Šta te je spopalo?"
Mehpara je pocrvenela, maltene je poprimila grimiznu nijansu, i pognula glavu.
„Da li je Rešat-beg sinoć bio grub prema tebi?"
„Zaslužila sam to, efendum. Nije trebalo da idem bez njegovog znanja."
„Šta je bilo, bilo je. Kad se sledeći put nađeš u nevolji, nemoj da ideš Sarajlihanumi, već dođi meni. Posrće pod teretom godina. Pogrešnim odlukama može da uništi mir u kući."
„Kako vi kažete, efendum."
„Mehpara", nežno nastavi Behidža, „Leman ima neke stvari za peglanje. Zehra danas neće dolaziti pa sam se pitala da li bi mogla ..."
„Naravno da bih mogla, Behidža-abla. Više nisam toliko neophodna Kemal-begu. Hiljadu puta hvala Alahu što je sad sposoban da se sam brine o sebi. Ionako mu je stalna pažnja dodijala."
„Zašto mu daješ lekove ako je ozdravio? Da li još kašlje?"
„Manje kašlje, ali pije sirup za jačanje, tako mu je doktor prepisao. Znaš da mi je rečeno da mu dajem lek za smirivanje živaca i miran san ..."
„Vodi računa da jede iz odvojenih sudova i odvojenim priborom, devojko", prekinu
je Behidža. „Bolje sprečiti nego lečiti."
„Razumem", reče Mehpara. Kad se okrenula da ponese veliki, okrugli poslužavnik, pun praznih čaša za čaj i sudova, sudarila se s Sarajlihanumom, koja se pojavila niotkuda. Saplela se i pala na kolena. Sve suđe s poslužavnika završilo je na podu. Suad je poklopila usta šakom. Tresla se od smeha.
„Sramota je smejati se kad neko padne", prekorila je Behidža najmlađu kći.
„Umesto što se smeješ, pomozi joj da počisti."
„Nemoj. Iseći će ruke. Ima mnogo srče", reče Mehpara.
„Ionako ne mogu", reče Suad, „jer već kasnim u školu, majko. Nisi ni kosu uplela."
„Dobro, de. Požuri u moju sobu i donesi češalj", reče Behidža.
„Šta te je spopalo od jutros?”, pitala je Sarajlihanuma devojku, koja je skupljala komadiće stakla i grnčarije s poda. „Malopre si zamalo pala niz stepenice."
Mehpara je pokupila sve krhotine. Stavila ih je na poslužavnik i žurno napustila sobu.
„Sigurno se potresla zbog onog što je juče doživela", reče Behidža.
„Nema potrebe za preterivanjem", odvrati Sarajlihanuma. „To je bio samo nesrećni spiet okolnosti."
„Rešat-beg ima drugačije mišljenje."
„Samo traži na šta će da iskali gnev", nastavila je starija žena. „Beskrajna zima ide mu na živce, kao i svima nama."
„Rešat-begovo raspoloženje nikad nije zavisilo od vremenskih prilika", odvrati Behidža. „Uznemiren je stanjem u zemlji, a neprijatni kućni događaji situaciju čine još gorom. To sad nije tako važno. Izdržali smo i stigli do kraja."
„Stigli do kraja čega?", pitala je Sarajlihanuma. „Propadanja zemlje neprijatnih kućnih dogadaja?"
Behidža oćuta.
„Mi žene ne možemo da shvatimo državne poslove. Ako govoriš o domaćinstvu, uskoro ćemo poslati Kemala u Bejpazari pa ćeš moći da odahneš."
„Kako možeš da kažeš tako nešto, Sarajlihanuma? Kako bi Kemalov odlazak mogao da mi prija? On mi je kao brat."
„Braća se brižno i predano neguju kad se razbole."
„Zar se nisam starala o njemu kad se vratio iz Sarikamiša? Očekivala sam malo više razumevanja od tebe. S dve devojčice u kući i zaraznom bolešću ..."
Sarajlihanuma je prekinu.
„Te dve devojčice odavno su postale devojke."
„Za mene će zauvek biti devojčice", zajeca Behidža. Izletela je iz kuhinje sa suzama u očima. Starica se svojski potrudila da joj zagorča dobre vesti o muževijevom unapređenju. To tako liči na nju, gnevno je pomislila. Najčudnije je bila što ni ona nije
bila sigurna da li je te vesti raduju. Da, ponosila se muževljevim unapređenjem, ali otkud onda ta neobjašnjiva strepnja? Sela je na divan u salonu i izvadila riziu iz srebrne tabakere. Pažljivo je nadrobila duvan i oviažila ivicu rizle vrhom jezika. Nagnula se nad mangal, zapalila cigaretu na usijanom ugljevlju i napunila pluća aromatičnim dimom. Samo što je izdahnula umirujući pramen dima kad uzbuđena kućepaziteljka ulete u sobu. Zar nikad neću moći da se opustim, pomislila je, a onda je oprezno pitala:
„Šta se dešava?"
„Zija-pašina supruga, Munira-hanumaefendi, poslala je poruku da će nas danas posetiti da bi nam čestitala na gospodarovom nameštenju."
„Kada?"
„Danas po podne."
„Poručite im da su dobrodošle", reče Behidža. Osećala se polaskanom zabrinutom. Drugi dim nije bio ni izbliza prijatan kao prvi. Sarajlihanuma se stvorila kraj nje čim je kućepaziteljka izašla.
„Posete se neće završiti Zija-pašinim haremom.[21] Biće ih još mnogo. Kuća će uskoro biti puna čestitara. Moramo da zamesimo mnogo pite i pripremimo krčage šerbeta. Nemoj samo da sediš i pušiš; nije lako biti hanuma ministarka. Vreme je da se baciš na posao. Poslaću po Zehru. Neko mora da izriba kuću od podruma do tavana."
„A od čega ćemo pripremiti posluženje? Ostava nam je prazna."
„Sposobna žena i ni od čega napravi mnogo. Snaći ćemo se", kiselo će Sarajlihanuma. Behidža je htela da njena bude poslednja: „Majko, smem li da vas podsetim da se ne smete raspitivati za Zija-pašu. Duge godine u izgnanstvu narušile su mu duševno zdravlje. Nikad se nije oporavio. Priča se da mu se stanje čak pogoršalo i da razmišljaju da ga pošalju rođacima u Bursu. Tamo će se brinuti o njemu." Ugasila je cigaretu u pepeljari. Polako je ustala. Nadomak vrata, dobacila je starici: „Pošto si se ti prihvatila kućnih poslova, meni nije ostalo ništa drugo osim da se obučem i sredim. To ću i učiniti."

Mehpara se pažljivo pela uz stepenište da ne bi prosula vrelu kafu po poslužavniku. Pokucala je na Kemalova vrata. Kliznula je u sobu kad je čula „uđi". Spustila je poslužavnik na noćni stočić pored kreveta. Porumenela je i prošaptala: „Skuvala sam kafu za Sarajlihanumu. Pomislila sam da bi i tebi prijala."
„Nije mi do kafe”, reče Kemal. Strastveno je privuče sebi u postelju i obgrli oko struka. Ućutkao je njeno negodovanje dugim poljupcem.
Nekako se oslobodila. „Prestani ... šta će biti ako neko naide ... to bi me uništilo ... osramotilo ... nemoj ... molim te."
Čvrsto ju je stiskao levom rukom, dok joj je desnom otkopčavao dugmad na bluzi.
Zario je lice u njene grudi.
„Kako uspevaš da tako divno mirišeš, Mehpara?"
„Prestani, molim te."
„Čućemo korake ako neko naide."
„Devojčice ne nose štikle. Leman i Suad nećemo čuti."
„One ne smeju da ulaze u moju sobu."
Spustio je usne na njene grudi. Odgurnula ga je s prigušenim jecajem.
Nije se dao. Usne su mu polako putovale od njenih grudi do brade, i nazad. Ponovo ju je poljubio.
„Zar me ne želiš?"
Nije odgovorila. Nastavio je: „Zar me ne voliš?"
„Godinama te volim. Beznadežno! Volim te više od sopstvenog života."
„Zašto me onda guraš od sebe?" Otkopčao je još jedno dugme. Nosom je milovao oslobođenu dojku.
„Imaj milosti", reče Mehpara. Drhtala je.
„Pustiću te ako mi obećaš da ćeš provesti još jednu noć sa mnom."
Unutrašnji glas joj je šaputao da ne želi da ga napusti i da bi mogla zauvek da uživa s bradavicom među njegovim usnama. Nepoznato osećanje zagospodarilo je njenim telom.
„Dobro ... Dajem reč."
Ne mogu da spavam ako nisi pored mene, niti mogu da živim ako te ne vidim i ne dodirnem, mislila je. Oklevajući, ustala je kad je sklonio ruku s nje. Popravila je odeću, vratila grudi pod bluzu i zakopčala dugmad. Podigla je maramu s poda.
„Kafa ti se hladi", tiho ga je podsetila.
„U tom slučaju, donesi mi vrelu."
„Stvarno?"
Nasmejao se. „Usuđujem se da primetim kako želiš da me grliš i ljubiš koliko i ja tebe."
„Došla sam da bih ti saopštila važnu vest. Spopao si me pa sam zaboravila na nju."
„O kakvoj vesti govoriš?"
„Biće bolje da je čuješ iz Sarajlihanuminih usta. Naljutiće se, ako sazna da sam ti ja rekla."
„Reci mi, a ja ću se pretvarati da ništa ne znam."
„Begefendija je postao ministar."
„Ujak?"
„Da.
„Au!", uskliknuo je.
„Zar nisi zadovoljan."
„Nisam. Postao je ministar finansija?!"
„Jeste."
„Neka mu je Alah u pomoći!", reče Kemal. Ubrzo se izgubio u mislima. Mehpara se tiho iskrala iz sobe. Izgleda da se zaljubila u veoma neobičnog čoveka.

Behidža je primila Munira-hanumu i njenu kći Azru u retko korišćenom salon, s pogledom na zadnje dvorište. Soba je bila slabo osvetljena uprkos razmaknutim zavesama i širom otvorenim kapcima. Svetlosti nije bilo dovoljno zato što je gledala prema severu, a i zbog drveća u vrtu. U prostoriji je, zahvaljujući polumraku, vladala dostojanstvena i gospodstvena atmosfera. Za razliku od selamlika i salona okrenutog ka ulici, u njoj nije bilo divana i mekih dušeka, već je bila opremljena pozlaćenim sofama s kitnjastim presvlakama i odgovarajućim foteljama. Staklena vitrina između dva prozora bila je puna najfinijeg otomanskog porcelana, staklarije iz Bejkoza i činija od kristala obogaćenog olovom. Na zidovima su visila tri drevna porculanska tanjira i dva ulja s Givanijanovim[22] potpisom. Soba je uredena u zapadnjačkom stilu, kakav se najčešće mogao videti u domovima imućnijih hrišćanskih ili jevrejskih porodica. Behidži je bilo drago što Azra sa zanimanjem posmatra slike. Mlada žena je klimnula ka platnu koje joj se dopalo. Progovorila je smelim i veselim tonom, osvežavajućim kao žubor vode u planinskom potočiću.
„I ja veoma cenim Givanijanove noćne pejzaže. Vidim da imate istančani ukus Efendum, da li se bavite slikanjem?"

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 11:18 am


Sarajlihanuma se žučno protivila izlaganju poganih slikarija. Behidža je odlučila da joj prvom prilikom detaljno opiše oduševljenje gošća. „Ne, nažalost ne. Ali moja starija kći Leman je velika ljubiteljka umetnosti. Veoma vešto slika i veze."
U sebi se zahvalila Rešat-begu zato što je pre nekoliko godina kupio te slike. Pocrvenela je kad se setila svoje opaske: „Alaha mi milostivog, za te si pare mogao da kupiš nekoliko tepiha, a ne da ih baciš na ove dve žvrljotine!"

Dok su čekale Sarajlihanumu s posluženjem, razgovarale su o teškoćama s kojima se suočavaju supruge ljudi na visokim položajima. Kao žena bivšeg ministra, Munira- hanumaefendi smatrala se obaveznom da upozori domačicu na iskušenja i uzbudenja koja je čekaju u narednim danima, na predstojeća duga muževljeva odsustva i na odgovornost za odgajanje dece, koja će u potpunosti pasti na njena pleća.
„U poslednje vreme baš tako i živim", napomenula je domaćica. „S decom sam sledila supruga od Damaska, preko Rodosa, do Soluna. Ako ništa drugo, bar ne stanujemo u iznajmljenom prostoru, već u našem domu. Živimo pored prijatelja i rođaka. Nemam pravo da se žalim."
Kad se Sarajlihanuma pojavila, razgovor je skrenuo na druge teme. Starica je rekla da je od suseda čula da muslimanke često trpe zulum od okupacionih snaga i da je zato odlučila da kupuje u obližnjim radnjama, a ne na pijaci. Iznuđena odluka za posledicu imala je oskudan izbor svežih proizvoda i slabiji kvalitet pripremljenog posluženja. To važi i za pitu koju je iznela pred gošće. Duboko se izvinjavala jer nema spanaća i sira.
„Hanumaefendi", tešila ju je Munira, „ni na pijacama se više ništa ne može naći. Nestašica hrane vlada u čitavom gradu. Putevi su zatvoreni. Namirnice iz Anadolije gotovo uopšte više ne dolaze."
„Imala sam pravo kad sam terala Rešat-bega da nagomila zalihe, ali on me nije slušao", uzdahnula je starica. „Otišla bih na Egipatski bazar[23] da do mojih ušiju nisu stigle vesti o neverničkim zulumima. Daleko je, ali bih tamo sigurno našla sve neophodne stvari."
Munira je zaustila da joj kaže kako je i Egipatski bazar jednako siromašan robom, ali tad se u razgovor umešala njena kći. „Nisu to nikakvi stranci, već Grci i Jermeni u okupatorskim uniformama! Zbog njih sam rešila da što češće izlazim na ulicu. Samo čekam da se usude da mi stanu na put! Verujte mi kad vam kažem da će platiti za svoju drskost!"
„Mlada damo". odvratila joj je Sarajlihanuma, „a šta bi ti, kao žena, mogla da uradiš? Nećeš ih valjda svojeručno izlemati!"
„Neću, ne svojeručno. Ali dići ću toliku buku da će svi iz susedstva požuriti da prebiju nasilnike na mrtvo ime."
„Ne bi trebalo to da radiš, draga moja. Samo tražiš šejtana. Najbolje je da ih izbegavaš."
„Ne slažem se", usprotivila se Azra. „Skrivanje i okretanje glave na drugu stranu ništa nam nije pomoglo. Iako je okupiran, ovo je naš grad."
„Da se slažete s vašom kćerkom?", zanimalo je Sarajlihanumu. Gledala je gošću pravo u oči.
„Azra je članica ženskog društva koje je veoma osetljivo na nasilničko ponašanje osvajača. Sastanče i drže govore da bi osvestile turske žene. Uticale su i na moju kći", objasnila je Munira.
„Kakvo je to društvo?", pitala je Behidža.
„Udruženje za zaštitu ženskih prava.[24] Jeste li i vi članica nekog udruženja, Behidža-hanumaefendi?"
Sarajlihanuma se umešala pre no što je snaja stigla da odgovori.
„Nije. Behidža-hanuma odgaja dve kćeri. Takođe je odgovorna i za upravljanje kućom. Nema vremena za sastančenja."
„Većina članica je udata i ima decu. Kućne obaveze ne stoje na putu članstvu u
udruženju", reče Azra.
Behidža je ljutito odmerila svekrvu, a onda se obratila Azri:
„Moja svekrva istinu zbori, ali moja deca više nisu mala i idu u školu. A ona je, Alah je blagoslovio, mnogo veštija od mene u kućnim poslovima. Ne dopušta mi ni ruke da pokvasim. Bila bih vam veoma zahvalna ako bi me pozvale na neki od sledećih sastanaka udruženja."
„Behidža-hanuma, devojko draga! Nisi ni pitala svog supruga, sada ministra, za dozvolu! Volela bih da čujem šta će ti on reći!", negodovala je Sarajlihanuma.
„Ubeđena sam da će biti veoma zadovoljan. Moj suprug podržava vredne preduzimljive žene", reče Behidža. „Zar to nije i dokazao kad je unajmio privatnog učitelja za Leman i kad je poslao Suad u školu u tako ranom uzrastu? Zar nisi čula da stalno govori da je neophodno držati korak s vremenom."
Mehpara je pažljivo slušala razgovor dok je služila čaj. Behidža, po svoj prilici, pred gostima nije uzmicala pred Sarajlihanumom. Gošće su pazile na svoje ponašanje, al su izrazima lica neupadljivo davale do znanja da staricu ne uzimaju za ozbiljno. Medutim, lukava Čerkeskinja nije se predavala bez borbe.
„Neke od naših organizacija bave se i dobrotvornim radom. Ako Behidža želi da odlučno kroči na društvenu scenu, dobrotvorni rad bi bio mnogo priličniji, na primer, nešto u Crvenom polumesecu[25]."
„Draga hanumaefendi, današnje žene su drugačije od nas. Obrazovane su, govore strane jezike, čitaju evropsku literaturu", uz osmeh će Munira. „Sigurna sam da se slažete da tim inteligentnim mladim bićima moramo dozvoliti da samostalno donose odluke?"
„Pa valjda smo i mi obrazovane i sposobne!", planu Sarajlihanuma i skoči sa stolice.
„Naravno da jesmo", složila se gošća. „Naučile smo da sviramo ud, učile smo Kuran napamet, ali ni mi ni naše majke nismo sposobne da odgovorimo zahtevima savremenog života. Donedavno smo samo sedele između četiri zida i tek sad polako usvajamo drugačiji način života."
„Postoji nešto što se zove iskustvo", reče Sarajlihanuma, „a jednako je važno kao i znanje iz knjiga. Mladež ga, na veliku žalost, ne poseduje ... Mehpara, devojko draga, naspi gošćama još malo čaja, molim te ... Mogu li da vam ponudim još jedno parče pite, draga moja ... Poslužite se kolačima."
Azra je vratila poslužavnik Mehpari. Devojka je iznela prazne čaše za čaj Razmišljala je o razgovoru u salonu. Kad se vratila, Azra i Behidža sedele su jedna pored druge i tiho razgovarale. Spustila je čašu čaja na sto pored Azre. Čula je: ,Više se ne borimo samo za naša prava, već i za otadžbinu. Nesiba-hanuma i Saima-hanuma govoriće sledeće nedelje o tome. Da li biste želeli da dođete da ih čujete?" Behidža se na to zapanjeno trgla.
Mehpara je poslužila goste šećerom i vratila činiju na sto. Stajala je pored vrata prekrštenih ruku. Povukla se u unutrašnji svet, misleći na voljenog, a onda je neko prenu iz sanjarenja izgovorivši njegovo ime. Naćulila je uši.
„Kemal-beg, Alah ga blagoslovio, napisao je neke divne članke na tu temu", napomenula je Azra. „U poslednje vreme je, na našu veliku žalost, prestao da piše."
„Moj nećak se dugo oporavljao posle povratka iz Sarikamiša", objasnila je Behidža.
„Nadam se da je potpuno ozdravio."
„Nažalost, ne znamo jer nije u Istanbulu. Otišao je kod strica da se odmori."
Azra je s nevericom pogledala sagovornicu, koja se naglo zacrvenela i oborila glavu.
„Ako razmenjujete pisma s Kemal-begom, poručite mu da jedva čekamo njegove nove nadahnute članke. Molim vas da mu prenesete naše pozdrave i želje da se što brže oporavi", reče uz osmeh Azra.

Šta ti umišljaš da si! – pomisli Mehpara. Naduvana ženska glavo! Šta tražiš ovde? Bil je spremna da se, u ime ljubavi, bori sa sušicom, kašljem, inficiranim bubrezima i grozničavim noćnim morama; i s bombama je izašla na kraj; ne bi poklekla ni pred policijskim ispitivanjem da je do njega došlo; ali nije znala kako da se nosi s devojkom preko puta, u otmenoj stolici, živa duha, s puštenom loknom na visokom čelu. Kipela je od ljubomore. Spustila je ruke i tiho izašla. Krupna suza skliznula joj je niz bradu. Obrisala ju je nadlanicom i krenula uz stepenice. Da li će joj Kemal-beg odgovoriti na pitanja ako se usudi da ih postavi? Da li će joj ispričati odakle poznaje sveznalicu u zapadnjačkom salonu? Ta otmena, besprekorno obučena i načitana žena čvrstih stavova pritom je i kći bivšeg ministra. Mehpara je, u poređenju s njom, niko i ništa. Naučila je da čita sedeći na Lemaninim časovima, ali rukopis joj je bio grozan, a poznavanje tekućih zbivanja površno. Bila je patetično stvorenje koje nije poznavalo svet izvan Ahmedove kuće i njene neposredne okoline. Kako je mogla i da pomisli da će se Kemal ozbiljno zainteresovati za nju? Uživaće u njoj dok je vezan za sobicu na tavanu. A posle? Da li će se, kad ojača i ode, uopšte sećati Mehpare? Neće mu više dozvoliti da je ljubi i vodi ljubav s njom. A, nema više!

Baš kao što je Sarajlihanuma predvidela, nakon posete Munira-hanume čestitari su prosto opseli dom. Mehpara i druga služinčad sledećih deset dana nisu imali vremena ni da se počešu po glavi. Staramajka je krišom od Rešat-bega prodala tri zlatne narukvice. Najveći deo novca otišao je na posluženje za goste, naručeno u najfinijim pekarama i poslastičarnicama na Peri, pa na bezbrojne kutije čokolade i – što je bio još jedan potez mimo znanja glave porodice – začine sa crne berze. Susede, prijatelje i rođake služili su svežom pitom iseckanom na sitne parčiće. Sve stolice u kući prebacili su u selamlik, srednji salon i sobu za prijem, koja je služila i kao
blagovaonica. Važne goste i strance primali su u zapadnjačkom salonu. Čestitare su dočekivali u selamliku, a najbliže prijatelje u sobi za prijem, s pogledom na ulicu. Predveče bi počistili za gostima, oprali sudove i spremili prostorije za sutrašnje posetioce. Dani su se brzo pretvarati u noći. Svi ukućani dočekivali su je potpuno iscrpljeni. Behidža je pozvala u pomoć i Katinu, da sašije nove haljine, suknje i bluze. Otac joj je u tu svrhu poslao novac. Od ostatka materijala sašile su haljine sa širokim, naboranim okovratnikom, za Leman i Suad. Devojke su se fotografisale s ocem kod najboljeg fotografa na Bajazitu. Svi su se redovno molili Alahu.

Položaj ministarske supruge iziskivao je mnogo napora i troškova, ali nudio je i neke ugodnosti. Behidža je, na Sarajlihanumin zahtev, pozvala oca u posetu. Starica je računala da će se Ibrahim-beg zadržati malo duže i da će doći natovaren hranom. Nadala se da će, kad krene u Bejpazari, povesti i Kemala sa sobom. Ibrahim-beg joj je pokvario sve planove. Odbio je poziv, pravdajući se poslovnim obavezama. Ponosio se zetovim uspehom, ali smatrao je neuljudnim i neukusnim da osvane na njegovom pragu odmah po unapređenju. U međuvremenu je armija posetilaca potpuno iscrpla resurse slavljeničkog doma. Sarajlihanuma je bivala sve očajnija. Kako da odbrani ugled domaćinstva ako gosti nastave da pristižu? Čime da ih posluži kad su zalihe brašna i ostalih potrepština odavno na izmaku? Možda su u ratu, ali susedi ne smeju da znaju da ministrovo domaćinstvo živi na tankoj čorbi i suvome hlebu.
Posle sukoba s ujakom, Kemal je retko izlazio iz sobe. Nekoliko puta se spustio u predsoblje s namerom da mu čestita, ali nijednom nije zatekao prezaposlenog Ahmeda. Zadovoljio se time da mu pošalje čestitku. Tako je predupredio i potencijalno neugodan susret. Opterećivala ga je griža savesti. Provodio je dane za pisaćim stolom: prevodio je i čitao. Mehpara mu je donosila hranu i lekove. Nekoliko puta dnevno pitala bi ga da li mu još nešto treba.
Sarajlihanuma je zabrinuto posmatrala devojku. Imala je utisak da preterano radi.
Sirotica je iz dana u dan bivala sve bleđa. Dobila je tamne podočnjake.
Imala je pravo: Mehpara je bila na ivici snage. Kad kasno uveče završi s ribanjem, čišćenjem i sređivanjem kuće za sutrašnju navalu posetilaca, popela bi se u sobu na tavanu, polumrtva od umora. Ostavila bi vrata odškrinuta, da kasnije ne bi njima škripala. Sačekala bi da svi zaspe, a onda bi se iskrala u Kemalovu sobu i kliznula u njegovo naručje. Topila se u njegovim vrelim zagrljajima. Divlje je vodio ljubav s njom, kao da želi da nadoknadi sve godine prisilnog uzdržavanja, zbog vojske, zarobljeništva i bolesti. Po čitavu noć bi joj grickao usne, grudi i ramena. Kupao se u njenom mirisu i dopuštao bezmerno razgoropađenoj žudnji da se u potpunosti iskaže. Ni ona nije mogla da se zasiti ljubavi. Voljno mu je darivala telo, jedva gušeći krike uživanja. Kad nije imala njegovu ruku na ustima, grizla je jastuk. Njeni krici su ga još
više uzbuđivali dok se migoljila pod njim i pribijala o njega. U spokojnim časovima pre svanuća, odlebdela bi do svoje postelje. Ležala bi tako, budna, zadovoljna. Kad bi sunce izašlo, odlazila bi u hamam da se sredi i vraćala se u sobu na vreme za jutarnju molitvu. Pripremila bi doručak i otišla do Kemala, ovoga puta s poslužavnikom. On bi u to doba obično čvrsto spavao.
Klekla bi pored njegovog uzglavlja. Blago bi ga pomilovala po obrazu. Čekala bi da se probudi, prolazeći prstima kroz njegovu kosu. Po čitav dan je tragala za izgovorima da ga poseti: odneću mu ručak ... vratiću se čim mu odnesem šolju kafe ... učinilo mi se da sam ga čula kako me zove ... vreme je da popije lek ...

„Sirotice, izmoždena si do srži. Stalno trčiš od Kemala do gostiju. Vodi malo više računa o sebi, inače ćeš se i ti razboleti", često ju je upozoravala Sarajlihanuma. Ozbiljno se brinula za devojku jer je venula pred njenim očima.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 11:19 am



BEKSTVO

Jednog jutra Sarajlihanuma i Behidža sedele su na niskim divanima bez naslona, kra prozora s pogledom na ulicu. Rano su ustale, spremile se za goste i opušteno pile kafu. Znale su da će tog dana biti malo ili nimalo posetilaca. Otegnuto zavijanje sirena remetilo je noćni mir. Nisu znale, niti su htele da znaju, gde su sve okupacione snage izvršile racije prethodne noći. Činilo se da neprestano troše vreme i sredstva jureći pokret otpora – odnosno bundžije, kako ih je Sarajlihanuma zvala. Navikle su se na čestu pucnjavu koja je dopirala negde izdaleka. Rešat-beg je odavno otišao na posao. Leman je sedela za klavirom i vežbala za današnji čas. Suad je sedela pored majke i žvrljala po papiru. Nije bila u školi. Prepodnevni časovi otkazani su zbog priredbe devojčica iz starijih razreda.
„Ne smetaj sestri dok vežba klavir. Reći ću ocu ako joj budeš smetala. Naljutiće se kad čuje", govorila joj je majka.
„Ne smetam joj. Samo gledam."
„Smeta joj kad je gledaš, zato nemoj."
„Plaši se da ću naučiti da sviram brže od nje."
„Ali ti nisi ni htela da učiš."
„Jesam!"
„Nisi! Više voliš violinu. Moram da priznam da si napravila mudar izbor. Uskoro ćete moći da zasvirate pred ocem. Gde god da kreneš, ti ćeš moći da poneseš i violinu, a tvoja sestra može da svira samo kod kuće."
Behidža se malčice postidela svojih reči. Suad nije mogla da uči klavir zato što Leman nikom nije dozvoljavala da dira njen instrument. Naročito bi se nervirala kad bi to radila njena mlađa sestra. Klavir su kupili kad je Leman napunila deset godina. Nagovorili su Suad da se prihvati violine zato što nisu mogli da priušte još jedan klavir. Zato bi Suad jurnula na klavir čim bi starija sestra izašla iz kuće, pokušavajući da odsvira melodiju koju je čula od sestre.
„Naučićeš da sviraš i ud, naravno", reče baka. „Svaka devojka u kući mora da zna da svira ud. Naučila sam Mehparu. Divno svira."
„Nauči i mene, nano."
„Naučiću te na letnjem raspustu, draga moja. I znaš šta? Tvoj deda je najavio da će
doći u junu. A on mnogo voli da sluša ud."
„Uh, kako bih volela da je i moj otac s nama", uzdahnula je Behidža. „Mesecima nije video unuke. Leman je bila devojčica kad nas je poslednji put posetio. Sad će zateći devojku. Zimus je mnogo porasla."
„Nije važno, posetiće nas kad odemo na ostrvo."
„Očekivala sam da će doći čim čuje za Rešat-begovo naimenovanje. Uskoro ćemo
svi na ostrvo, a moglo bi se desiti da ..."
Ućutala je usred rečenice pošto je usplahirena kućepaziteljka utrčala u odaju.
„Šta je bilo?", progunđala je gospodarica doma.
Sarajlihanuma se smesta oglasila: „Imaj milosti, Gulfidan, nemoj mi reći da je neko ovako rano zakucao na vrata."
„Aret-efendija je ovde. Želi da govori s vama, efendum."
„Baš neobično! Otkud on danas?", reče Behidža. „I to još ovako rano? Reci mu da sačeka. Sići ćemo kad popijemo kafu."
„U gradu se dešava nešto strašno, hanume. Tražio je da vas smesta obavestim o njegovom dolasku."
Behidža i Sarajlihanuma istovremeno su pohitale ka vratima. Suad je potrčala za njima. Mlađa je pustila stariju ispred i strpljivo čekala da staramajka siđe stepenicama, iako je htela da što pre sazna šta se dešava. Suad je uradila ono što njena mati nije mogla: provukla se pored Sarajlihanume na stepenicama i prva stigla do vrata, na kojima su čekali uzbuđeni Aret i Husni.
„Šta se dešava, Aret-efendijo?", pitala je Sarajlihanuma.
„Oprostite mi zbog uznemiravanja, moje hanume, ali ulice su danas veoma opasne. Mislio sam da bi trebalo da znate. Savetujem vas da ostanete u kući. Pošao sam od kuće u šest jutros, a vidite i same kad sam stigao do vas. Grad je pun vojne policije i vojske."
„Zašto? Šta se dešava?", pitala je Behidža.
„Da li su ulice ponovo zatvorene?", pitala je Sarajlihanuma. „Baš sam se pitala zašto Lemanin učitelj klavira kasni."
„Neće ni doći. Danas niko ne može da izađe iz kuće."
„Da li to znači da ne mogu da idem u školu?", pitala je Suad.
„Čuo sam da hapse svakog koga zateknu na ulici", reče Aret.
„Šta će biti sa mnom? Šta će biti sa školom?"
„Ućuti, devojko", ukori je majka, „da bismo mogli da čujemo šta se dešava!"
„Da li ponovo hapse pristalice KJP-a?", pitala je Sarajlihanuma.
„Ne znam, efendum. Tek, svuda ih ima."
„Koga to?"
„Stranih vojnika. Engleza. Zatvorili su sve veće ulice. Došao sam ovamo sporednim I Glavna je zatvorena."
„Izaći ću na ulicu da osmotrim", javio se Husni.
„Samo napred, ali nam donesite neke vesti. Sad smo se silno zabrinute", rekla je staramajka. Behidža je podigla suknje i krenula uz stepenice, a sluge su krenule prema vratima. Suad ih je ponovo pretekla.
„Budi pažljiva", reče Behidža, „saplešćeš me. Toliko si drugačija od starije sestre.
Zašto me Alah nije blagoslovio sinom kad se već ponašaš kao dečak!"
„Volela bih da sam dečak. Pela bih se po drveću u dvorištu umesto što po ceo dan vezem sa sestrom."
„Kao da se i ovako ne penješ!"
Nije znala kako da ukroti mladu kćer. Leman je bila ozbiljna i dostojanstvena, a Suad svojeglava, nemirna i puna energije, kao dečak. Izabrala je ime Suad[26] zato što je mislila da nosi dečaka. Ponekad je krivila sebe, baš kao i Sarajlihanuma, što je to ime ipak dala devojčici. Jastučnice i stolnjaci koje je Leman izvezla u Suadinim godinama bili su toliko lepi da je izbegavala da ih upotrebljava, a mlađa kći još nije uspela da ovlada ni osnovama kukičenja. Ipak, blistala je u školi, gde je bez napora učila s dve godine starijim devojčicama, a po veštini pisanja nije zaostajala za starijom sestrom. Medutim, Behidža se nije radovala njihovoj blistavoj inteligenciji. Nije mogla da vidi nijednu korist koju bi devojke od nje mogle imati.

Sedela je s mladom kćerkom kraj prozora s pogledom na ulicu. Do pre petnaest dana, mogla je da vidi ulicu, ali je badem olistao i potpuno zakrilio vidik. Sarajlihanuma se pojavila na dovratku. Delovala je zabrinuto.
„Idi, pridruži se sestri, Suad. Veze u svojoj sobi."
„Htela bih da ostanem s tobom, nano."
„Moram da popričam nešto s tvojom majkom. Požuri!"
„Mogu li da slušam?"
„Ne, ne možeš." Staramajka je otvorila vrata i viknula: „Mehpara, dođi ovamo po Suad. Zabavi je malo ... Mehpara! Gde si?"
Devojčica je izletela iz sobe kad je čula Mehparine korake na stepenicama. Nadala se da će se igrati zajedno. Sarajlihanuma se uverila da su vrata dobro zatvorena, a onda je sela do snaje.
„Poslušaj me. Ako je ono što Aret govori istina ... ako hapse ... doći će i ovamo."
„Ali zašto! Ovde niko nije iz KJP-a. Svi smo odane sluge sultanove."
„To je možda istina, draga moja, ali opreznost nikad nije naodmet. Šta nam je činiti?"
„Šta bismo mogle da preduzmemo, Sarajlihanuma?"
„Mogle bismo da prebacimo Kemala preko baštenskog zida, u susednu kuću."
„Misliš kod Eba-hanume, babice?"
„Da."
„Da li bi se složila?"
„Zašto ne bi ako je zamolimo za pomoć! Pomogla je da se rode sva naša deca."
„Ali zar to ne bi bilo ravno priznanju svim komšijama da krijemo kriminalca?"
„Da razmotrimo onda i druge mogućnosti. Da li je bolje predati Kemala policiji, il
trpeti ogovaranje suseda?"
Behidži se steglo srce. U očima suseda, osramotili su se kad je policija upala u kuću nakon Kemalovog razlaza s KJP-om. Alahu na nebesima, da li će se ikada rešiti problematičnog nećaka? Zar nema pravo na miran život s mužem i kćerima? Zar je ovo moralo da se desi baš kad je počela da uživa u statusu hanumaefendi ministarke.
„Ne mogu da ti odgovorim na to pitanje. Predlažem da se prvo obratimo Rešat- begu."
„To je dobra ideja, ali gde da ga nađemo? I kada će se vratiti kući? Putevi su zatvoreni?"
„Vratiće se kasno, kao i uvek", uzdahnu Behidža.
„Tvoj suprug nije ulični piljar. Ljudi na visokim položajima mogu da se vrate kući kad god im se prohte. Nauči da živiš s tim."
„Nisam se žalila", reče Behidža, nestrpljiva da okonča raspravu. Poslednje što je želela jeste dugo i žustro predavanje o vrlinama i ugledu uvaženih predaka. Sarajlihanuma je ustala s rukama na kukovima.
„Ovo je ministrov dom. Niko ne može da uđe u njega nenajavljen ili nepozvan.
Može, ali samo preko mene mrtve!"
„Okupatorima i njihovoj policiji nije važno čija je ovo kuća", reče Behidža.
„Draga devojko, tvoj suprug predstavlja Otomansko carstvo. On nije tamo neki efendija Rešat. Ako se osvajači usude da mu upadnu u kuću, napraviće ozbiljan incident."
Behidži su svekrvine reči zvučale uverljivo. Medutim, do Rešat-begovog povratka kući, imaće više prilika da shvati koliko je Sarajlihanuma pogrešila.
Kućepaziteljka ih je obavestila da se Husni-efendija vratio, pa su sišle u prizemlje.
„Čuo sam da su na silu ušli u parlament", reče uzbuđeni sluga. „Hapse sve koji imaju i najmanje veze s pokretom otpora. Pretresaju kuću po kuću."
Behidža je prebledela. Da li je i njen muž u opasnosti? Rešat-beg je pametan čovek i znaće kako da sačuva glavu u ovim strašnim vremenima, bodrila se. Ali šta će s beguncem na tavanu? Ko zna šta će se desiti sa ukućanima ako ulete i nađu Kemala.
Kad je Sarajlihanuma pošla uz stepenice, Behidža je pretpostavila da ide kod Kemala. Krenula je za njom. Ušle su u bolesnikovu sobu na poslednjem spratu bez daha. Mehpara je mešala šolju lipovog čaja, a Kemal pisao za radnim stolom.
„Sinko, situacija je ozbiljna. Moraš odmah da odeš iz kuće”, rekla je Sarajlihanuma.
„Ali gde da ide?", pitala je Mehpara. „Nazepšće i umreti od hladnoće na ulici."
„Ne mešaj se, devojko!", planula je starica.
Kemal je ustao. Popeo se na stoličicu i pogledao kroz prozor. „A gde da idem?"
„Mislila sam da je najbolje da se skloniš kod naše susetke babice. Niko neće pretresti kuću starice koja živi s kćerima."
„Da li će pristati da me sakrije. Zašto bi ugrožavala sebe i svoju porodicu?"
„Nešto mi je palo na pamet", reče Behidža. „Azra-hanuma živi u blizini. Do nje se stiže sokačetom. I ona je puna ideja, baš kao i ti, Kernale. Kad bi znala za naš problem
..."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 11:19 am


„To zvuči kao dobar plan", reče Kemal. „Azra je hrabra žena, svikla na borbu. Već je mnogo uradila za Udruženje za zaštitu ženskih prava. Rado će mi pomoći."
„Nemoj! Ostani ovde!", užasnuto će Mehpara. „Sakrićemo te. Mogao bi da se sakriješ u ostavi. Tamo te nikad neće naći."
„Ne budi smešna", reče Sarajlihanuma. „Pretražiće svaki kutak u kući. Mi smo na crnoj listi."
„Zar neće pretresti i dom Azra-hanume? I ona će sigurno biti na crnoj listi ako je gurala nos u sve te stvari", glasno je razmišljala Mehpara. „Devojko, da li te je neko pitao za mišljenje? Moraš da znaš gde ti je mesto! I šta uopšte radiš ovde? Idi dole kod dece!", reče Behidža. Mehpara je u svakodnevnim prilikama bila rezervisana i puna poštovanja, ali sad se izgubila usled straha i uzbuđenja. Pocrvenela je i pognula glavu, ali nije odstupila.
„Imaju tajno skrovište u vrtu. Nekada davno, u detinjstvu smo puzali tim prolazom do kuće. Niko nije mogao da nas otkrije. Ako im vojna policija zakuca na vrata, poslužiću se tim prolazom da se vratim ovamo. Neće moći da pretresaju sve kuće istovremeno", reče Kemal.
„Još se sećaš tajnih prolaza?", pitala je Sarajlihanuma.
„Kakao da ih se ne sećam! Dok je Azra živela u susedstvu, svakog dana smo se zajedno igrali s Alijem Rizom, neka mu Alah oprosti!"
„Ma gde da ideš, ne kreći bez čaršava", reče Mehpara. „To je dobra ideja! A sad, požurite!", reče Behidža. „Mehpara, ti si najviša. Potrči i donesi tvoj čaršav."
Devojka nije ni mrdnula.
„Tebi govorim! Šta je s tobom danas?"
„Idem s Kemal-begom."
„Ma nemoj? A zašto, moliću lepo?"
„Svi će misliti da smo dve žene koje su krenule na pijacu. Držaćemo se podruku.
Ako nas neko nešto pita, ja ću govoriti da se on ne bi glasom odao."
„Zar ti nisam rekla koliko je pametna", ponosno će Sarajlihanuma. Nije joj se svidelo kako je Behidža vikala na devojku. „Čerkezi su takvi, pametni! Rešena stvar! Idi po čaršav! Požuri, devojko!"
Mehpara se izgubila u trenu.
„Ljubazno vas molim da izađete, moram da se presvučem", reče Kemal.

Spustile su se na donji sprat i sele pored velikog prozora. Drhtale su od zebnje.
Behidža je čeznula za duvanom, ali znala je da nije pristojno pušiti pred svekrvom. Sarajlihanuma je prekinula turobnu tišinu: „Savij nam po duvan, draga moja. U teškim vremenima, neka pravila pristojnosti možemo i da zanemarimo ... Hajde, de, ne budi stidljiva. Moramo da prekratimo vreme."
Stara lisica mi je ponovo pročitala misli, pomisli Behidža. Izvukla je tabakeru iz džepa i počela da mota cigarete.
„Moram da te nešto zamolim, draga devojko."
Znala je da joj se starica ovako srdačno obraća samo kad je od nje nešto htela. Strpljivo je čekala da nastavi i gledala je pravo u oči „Da li bi htela da ih otpratiš do Zija-pašinog doma? Objasniću ti zašto. Bolje je da im Kemal ne osvane nenajavljen na pragu. Mi smo stari prijatelji, ali u njihovoj kući nema muškaraca. Bilo bi nepristojno da uđe bez najave i upozorenja."
„Ali Mehpara će ići s njim!"
„Da, ali koje ona? A svi znaju ko si ti. Ti si ministrova supruga. Tvoja reč ima težinu.
Tebe ne mogu tek tako da vrate s kućnog praga!"
„Ali danas su mi deca kod kuće ..."
„Hoćeš da kažeš da nikad nisu sedele kod kuće bez tebe?"
Behidža više nije imala šta da kaže. „Idem da se obučem", rekla je skrušeno krenula ka stepenicama.
„Požuri, pobogu!", povikala je Sarajlihanuma za njom.

Nedugo potom, tri žene, od glave do pete prekrivene crnom tkaninom, izašle su na ulicu i žurnim korakom krenule ka moru. Jedna je bila prilično visoka. Izbegavale su glavne saobraćajnice. Prošle su pored poljane, išle zavojitim i tesnim sokacima, dok na kraju nisu izbile u isto susedstvo, pred Zija-pašinu kuću. Dostojanstveno i raskošno zdanje bilo je okruženo vrtom mnogo većim od njihovog. Pozvonile su ispred visoke, zelene gvozdene kapije. Čekale su. „Molim vas da obavestite Munirahanumaefend da je supruga ministra finansija Rešat-bega došla da joj uzvrati posetu", predstavila se Behidža slugi na vratima i blago porumenela. I sama je dobro znala da se u takvu posetu ne ide bez najave, pogotovo ne ovako rano. A opet, nije bila u mogućnosti da bilo šta objašnjava.
Sluga je uveo gošće u vrt i zatvorio kapiju. Poveo ih je prema kući. Polako su se pele stepenicama do ulaznih vrata. Kemal je, kad su se našli u kući, nesvesno zakoračio ka selamliku. Ukočio se pred preneraženim pogledom sluge i krenuo za ujnom i Mehparom, ka sobi za prijem. Skinuo je čaršav čim je sluga izašao napolje, rešen da Azri i Muniri ne dozvoli da ga vide tako udešenog.
Napeto iščekivanje trajalo je, kako im se činilo, čitavu večnost. Žene iz Zija-pašine rezidencije očigledno nisu bile pripravne za goste. Sigurno su se tek oblačile i
sređivale kosu. Najpre se pojavila Azra-hanuma, bez majke. Kemalovo prisustvo ju je i obradovalo i iznenadilo. Rukovali su se i seli. Domaćica se trudila da prikrije nelagodu zato što joj devojka, koja joj je prošle nedelje služila čaj, sad sedi u gostima. Objasnila im je da je gospodarica kuće Munira-hanumaefendi otišla na nekoliko dana kod starije sestre u Erenkoj. Ponudila ih je kafom i zamolila kućepaziteljku da je skuva. Kemal se upustio u obrazlaganje razloga iznenadne posete:
„Pa, evo u čemu je stvar ... Ne znamo šta se dogada, ali izgleda da su ponovo počeli da hapse. Svi putevi su zatvoreni. Rečeno nam je da pretresaju sve domove u Bajazitu. I, kao što znaš, ja sam ... ja sam ..."
„Znam", prekinu ga Azra, „ne moraš da objašnjavaš."
„Da li tajni prolaz još postoji?", pitao je.
„Da, samo što sad, umesto na poljanu, izlazi na sokak Aksogut. Znaš, ona neuređeni plac, gde smo se nekad igrali, postao je ulica."
„Azra-hanuma, da li bi ti smetalo da ovde dočekam dolazak policije? Otići ću kroz prolaz čim zakucaju na vrata."
„Kako bi moglo da mi smeta, Kemale", reče Azra. Onda se obratila Behidži:
„Behidža-hanumaefendi, vaš rođak i ja se u javnosti, inače, pristojno ophodimo. Zovem ga begom, a on mene hanumom, ali kad smo u krugu prijatelja ne polažemo mnogo na isprazne učtivosti. Godinama smo se prisno družili. Bio je nerazdvojn prijatelj mog pokojnog brata.
Kao dečaci, bili su tvrdoglavi i skloni nestašlucima. Ni kao mladići nisu bili drugačiji. Nisu oklevali da krenu na front da bi se borili u unapred izgubljenom ratu. Svemoguć je, u svojoj beskrajnoj mudrosti, uzeo Alija Rizu sebi i poštedeo Kemala. To je sudbina! Alah ga je poštedeo, a na nama je da ga zaštitimo."
„Neka te Alah blagoslovi!" Umešao se Kemal:
„Azra, ako ipak ima nešto ..."
„Nema. Reći ću Haki-efendiji da stražari ispred kapije i da pozvoni ako neko naide.
Nećemo otvarati vrata dok ne napustiš kuću."
„Ali šta ćemo ako dođu na zadnja vrata? Ili ako postave nekog tamo?"
„Letos nam je lopov ušao u kuću na zadnju kapiju. Ukrao je očev orden iz vitrine.
Majka se toliko potresla da je naredila da sruše i zazidaju kapiju."
„Kriminal raste s gradom", reče Behidža. „U prošlonedeljnom metežu, posle eksplozije bombe, neko je Mehpari ukrao torbu."
„Žao mi je što to čujem. Grad je pun izbeglica i ne može biti bezbedan kao pre njihovog dolaska. Među došljacima ima svakakvih, i lopova, i prevaranata", reče Azra.
„Ipak, kao što kažu, svako zlo ima i svoje dobro. Zadnje dvorište zbog njih više nema kapiju."
Kafu su poslužili u porcelanskim šoljicama s filigranskim držačima. Pijuckali su u dostojanstvenoj tišini.
„Nisam očekivao da ću u ovim godinama opet igrati žmurke", našalio se Kemal.
„Da li si očekivao da ćeš doživeti da vidiš okupirani Istanbul."
„Ah! Ne utrljavaj mi so na ranu”, odvrati Kemal. Bio je veoma ozbiljan, uprkos veselom tonu.
„Ponekad mi šejtan šapuće da uzmem dedin pištolj i pobijem nekoliko osvajača", iskreno će Azra. Behidža je zinula od čuda. Kakva je to devojka ova Azra?!
„Ne boj se, Azra. Narod će uskoro početi upravo to da čini", reče Kemal. „Ova situacija je neizdrživa."
„Kako možeš da tako nešto da kažeš, Kemale, kad nema vojnika koji bi se suprotstavili okupatorima? Zar nisu svi morali da vrate oružje na prilazima Istanbulu?", pitala je Behidža.
„Jesu, ali nisu svi to učinili", reče Kemal. „Nekoliko zapovednika odbilo je da preda oružje. Ostaci rasformiranih jedinica potucaju se po ulicama. Stvara se tajna organizacija."
„Ali od kakve će koristi ti ljudi biti bez oružja i municije?", negodovala je Behidža.
„To je lakši deo posla, ujna. Novac kupuje oružje."
„Blagosloven da si, Kemale! Oružje se sad ne može kupiti čak ni novcem. Skladišta su dobro čuvana. Da li misliš da će nam Englezi i Francuzi prodati oružje da ga upotrebimo protiv njih? Naivno zboriš!"
„Malo je ljudi koji mogu odoleti novcu, ujna", reče Kemal. „Svako ima svoju cenu. Osim toga, strane trupe su daleko od kuće. Ne može se reći da brane rodnu gradu! Znaju da ćemo ih kad-tad isterati, na ovaj onaj način. Za ostvarenja tog cilja biće nam potrebno strpljenje, ali i odlučnost."
Azra je s divljenjem slušala Kemalove reči, nesvesna da u potaji, s mnogo manje divljenja, proučava Mehparu.
„Kemale, spremna sam da pomognem u oslobađanju otadžbine. Samo reci na koji način."
„Kako bi, neka nas Alah sačuva, mogla biti od pomoći?", pitala je Behidža zbunjeno.
„Mogla bih da budem posrednik. Prevodilac. Prenosila bih poruke, bih skupljala novac."
„To su, sve do jedne, veoma opasne rabote za žene."
„Razumem vaše oklevanje da se umešate, Behidža-hanumaefendi. Imate dve mlade kćeri. Vaš suprug zauzima visok položaj u vlasti. Ja pak nemam ni muža ni decu. Otkad mi je muž poginuo, sloboda otadžbine postala je moja jedina briga."
„Shvatam", reče Behidža. „Tvoja odlučnost zavređuje priznanje." Nekoliko trenutaka vladala je napeta tišina.
„Ujna, nema potrebe da Mehpara i ti ovde ostanete. Vratite se kući i pošaljite Husni-efendiju da javi ako nam pretresu dom. Vratiću se sokakom Aksogut kad opasnost prođe."
„Ne!"
Azra, Behidža i Kemal zagledali su se u Mehparu, koja se tad prvi put oglasila.
„Molim vas, nemojte, beže. Ne ostajte sami ovde. Behidža-abla neka se vrati kući ali ja ću ostati s vama."
„Šta to govoriš, devojko", reče Behidža.
„Kemal-beg će ponovo izaći na ulicu s čaršavom, zar ne. I šta će biti ako ga zaustave i on mora nešto da kaže? Šta će biti ako neko zatraži da mu objasni šta žena traži sama na ulici? Kako će odgovoriti? A neće morati ako ja budem s njim."
„To mi nije palo na pamet", priznale Azra. „Devojka razmišlja o svakoj sitnici."
„Izuzetno je pametna", reče Kemal.
„A kako ću ja sama da se vratim?", pitala je Behidža.
„Ne brinite, poslaćemo nekog s vama. To je nekoliko stotina metara!", reče Azra s blagim prezirom.
„Onda zahtevam da mi se pratnja obezbedi odmah, da bih se što pre vratila kući.
Devojčice me čekaju. Sarajlihanuma je verovatno van sebe od brige."
Kad je domaćica izašla, Behidža je promrmljala ispod glasa: „Azra-hanuma ponaša se kao muškarac. Zaista je odvažna."
„Uvek je bila takva. Bacila bi lutke i kretala da se s nama pentra po drveću."
„Sačuvaj nas, Alahu, da se naša Suad ne ugleda na nju. Izrasla je u samoživu alu prilično nalik Azri."
„Otkud ta antipatija prema Azri, ujna?", pitao je Kemal. „Ona je snažna žena Pametna je koliko i odlučna. Svaka druga udovica bi se na njenom mestu povukla iz sveta ili preudala. Ona nije učinila ni jedno ni drugo. Čita, piše i prevodi. Da li sve žene moraju da sede kući i vezu?"
„Ti poslovi dolikuju ženi."
„Oprosti mi, draga ujna, ali verujem da ti je poznata izreka: ko leže sa psima, budi se s buvama. Izgleda mi da si usvojila Sarajlihanumin pogled na svet."
„Čekaj da se oženiš pa ćemo videti da li će ti biti draža supruga sa perom, ili sa iglom. Govoriš kao neženja. Svi oženjeni više cene pristojne i krotke žene."
Ućutala je kad se Azra vratila u sobu za prijem. Ko je ne zna, mislio bi da Behidža provodi dane razvijajući kore, mrštila se Mehpara. Gospodarica kuće retko kad se mogla sresti u kuhinji. Uglavnom je svirala ud i klavir, primala goste i vezla.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 11:20 am


„Do kuće će vas otpratiti Haki-efendija, Behidža-hanumaefendi", reče Azra. „Čeka vas u vrtu."
Behidža je čvrsto zagrlila Kemala, a onda je navukla čaršav. Nadam se da će sve biti kako treba", rekla je. Zatim se obratila Mehpari: „Poveravam ga tebi. Ti si mnogo opreznija i razumnija od njega. Zato pazi šta radiš, draga moja."
„Molim vas da ne zaključavate kapiju s unutrašnje strane. Možda ćemo morati da uđemo u žurbi", odvratila je Mehpara.
„Ne mogu da ostavim otključanu kapiju! Pa svako bi mogao da uđe! Vezaću rezu kanapom, tako da ćete moći da otključate ako pružite ruku."
Behidža i Azra izašle su napolje.
„Mehpara, kako da ti se odužim za sve što si učinila za mene", reče Kemal. „Samo ostani živ i zdrav, ništa mi drugo ne treba."

Otprativši gošću do vrata, Azra se vratila. „Hoćeš li da odeš u kuhinju, Mehpara?" ljubazno je upita. „Kućepaziteljka Nazik mesi testo, možda bi htela da joj se pridružiš."
„Ne znam da mesim testo, efendum", reče Mehpara. Ostala je u stolici.
„Vrlo dobro." Zatečena i pokolebana devojčinim odgovorom, Azra se obratila Kemalu: „U tom slučaju, pođi sa mnom u biblioteku, Kemale. Stigle su knjige koje sam naručila prošlog meseca. Volela bih da ti pokažem jednu. Htela bih da znam da li je vredna prevođenja."
Ustao je i krenuo za domaćicom. Mehpara je ostala sama. Ukrstila je prste u krilu Sedela je prava kao strela i bezizražajna lica. A u sebi je plakala. Suze su joj tekle iznutra, ka srcu.

„Žene u tvom domu zaista su izuzetne", napomenula je Azra Kemalu dok su se pel stepenicama. „Ujna ti je toliko napeta, pokidala bi se da kinem na nju, a Mehpara je nešto sasvim drugo. Čelična devojka. Rekla bih da je opčinjena mladim begom!"
„Preteruješ! Brinula se o meni dok sam ležao u postelji. Bila je krajnje posvećena Ugada mi kao detetu. Pokušava da me zaštiti od svakog zla. Sledi me kao sen i pazi da ne zaboravim da uzmem lek ili da se utoplim."
„Bolesnici se često zaljubljuju u svoje negovateljice, a i negovateljice u svoje bolesnike."
„Kako bi ona mogla da se zaljubi u mene? Pa ja sam bogalj, Azra!"
„Nisi ti izgubio baš sve sposobnosti, zar ne? Hvala Alahu što ti je ostavio bridak um Valjda vidiš da je sirotica do ušiju zaljubljena u tebe."
„A šta ja tu mogu, čak i da jeste?"
„Ne raspiruj joj nadu. Daj joj priliku da se uda za nekog ko više odgovara njenom položaju. Ne dopusti joj da se upropasti zbog tebe."
„Uvek si bila drska i iskrena, Azra. Sećam se kako si pokušavala da urazumiš Alija
Rizu. Zvali smo te dosadnjakovićkom."
„Izgleda da ti se moje reči ne dopadaju."
„Okomila si se na Mehparu zato što ti se usprotivila, odbivši da ode u kuhinju. O tome se ovde radi, zar ne? Objasniću ti nešto; ona nije sluškinja u našem domaćinstvu, već Sarajlihanumina dalja rođaka. U svakoj porodici ima nekog ko je, iz ko zna kojih razloga, u lošem položaju. Mehpara je rođaka moga ujaka. Vredno radi u kući, ali po sopstvenom izboru. Sarajlihanuma bi joj inače odavno ugovorila brak s nekim uglednim državnim službenikom."
„Da li si se ikad zapitao zašto bira da služi, umesto da se uda za uglednog efendiju?"
„Nisam."
„Svi muškarci su isti! Izbegavate da vidite ono što ne želite. Pa, otkriću ti zapanjujuće očiglednu istinu: ta devojka želi tebe. Ti si njen efendija."
„Jako ljubazno od tebe. Ali čak ni osirotela rođaka ne bi htela muškarca bez nekoliko nožnih prstiju, krhkog zdravlja i koji je, da stvar bude još gora, begunac od zakona."
„Činiš sve što možeš da bi dobio laskanje i sažaljenje, ali neću zagristi tvoj mamac. Reci mi, Kemale, šta znaš o onoj bombi? Meni je veoma zanimljiva slučajnost da se Mehpara u najnezgodnije vreme zatekla u tom kraju."
„Njena tetka živi u Bešiktašu. Otišla joj je u posetu."
„Zaista!"
„Šta hoćeš da znaš?"
„Htela bih da znam do koje mere si povezan s tim. Došao si ovamo da išteš zaštitu, što znači da mi veruješ. Razmena obaveštenja mogla bi da bude na obostranu korist."
„Dobro. Da li si čula za organizaciju Karakol?"
„Njome upravlja stari kadar KJP-a, zar ne?"
„U početku, da. U međuvremenu je postala sastavni deo ustanka u Anadoliji Englezi su se, po svoj prilici, domogli imena nekih istaknutih članova. Nemaju čvrstih dokaza, ali sumnjaju. Bacili su bombu na sumnjive, da bi ih zastrašili. To nije imalo velikog uticaja na organizaciju, izuzev što je štab preseljen."
„Kakve su tvoje dužnosti?"
„Bolest me sprečava da im budem od neke veće koristi. Pišem članke i prevodim tajna dokumenta."
„Ja nisam bolesna. Mogla bih ti pomoći ..."
„Nikad te ne bih iskoristio na taj način, ali daću ti ime i adresu poverljive osobe.
Pokušaj da se povežeš s njima."
Uzela je papir i pero s pisaćeg stola. Umočila ga je u mastilo i čekala. Saopštio joj je ime i adresu. Dodao je: „Pozovi se na mene. Proceniće da li im možeš biti od koristi.
Kad naučiš ime i adresu napamet, iscepaj taj papir i spali ga ..." Zastao je usred rečenice. Ćutke je osluškivao. „Slušaj, Azra ... Zvono?"
Požurili su ka stepenicama. Presavila je i gurnula papir u nedra. Kad su izleteli u predsoblje, Mehpara je hitro navukla čaršav. Pružila je drugi Kemalu. Zgrabio ga je i rekao: „Brzo, devojko!"
Azra je vodila trojku. Sišli su u prizemlje i izašli u vrt, na vrata pored ostave.
Pognuto su se šunjali duž baštenskog zida.
„Prolaz beše ovde negde", rekao je Kemal. Sve troje tragali su za pukotinom u zidu. Azra ga je pronašla. Očistili su je od korova i trnja. Pred njima se ukaza niski otvor. Kemal je gvirnuo u tamu i rekao: „Odmah se vrati u kuću, Azra."
„Ne brini za mene. Ti si u opasnosti. Vrati se ako naiđeš na ozbiljnu prepreku."
„Alah te blagoslovio!"
Kemal je postrance ušao u uski otvor.
„Hajde, Mehpara. Na tebe je red. Pokriću ulaz kad uđeš", rekla je Azra. Mehpara je ušla u mračni prolaz. Posegnula je za Kemalovom rukom.
Povukao ju je dublje u tamu. Hodali su neko vreme, pognuti u struku, kidajući debele naslage paučine. Nekoliko slepih miševa proletelo im je kraj glava. „Još malo pa smo stigli do kraja tunela", rekao je Kemal.

Azra je žurno prikrila ulaz u tunel i potrčala ka kući. Ušla je na zadnja vrata u prizemlju, pohitala uz stepenice i stigla do prozora na vreme da vidi kako njen sluga nešto objašnjava Grku koji je stajao pored uniformisanog stranca.
„O čemu se ovde radi? Šta se dešava? Šta hoće?"
„Hanumaefendi, pretražuju kuće ..."
„I šta je sledeće! Zar se ne stide što pretražuju dom jednog paše?"
„Paša, baša, nama je svejedno. Danas pretresamo sve kuće", objasnio je Grk prevodilac.
„Obući ću se i sići. Ja ću razgovarati s njima."
„Nema potrebe za pričom. Rekao sam ti šta žele."
„Vaš turski je zapanjujuće dobar. Brine me kakav vam je engleski! Recite im da ću odmah sići. Ne želim da zavisim od vaših prevodilačkih usluga."
Nije mogla da se ne nasmeje kad je podsetila Grka gde mu je mesto. Povukla se s prozora. Nekoliko puta je duboko udahnula i očešljala kosu. Lagano se spustila stepenicama, uz koje se malopre trkom popela. Koračala je ispravljenih leđa i podignute glave. Tako je izašla u vrt.

Kemal i Mehpara čekali su dugo u mračnom, skučenom prostoru. Izašli su i oprezno osmotrili okolinu. Azra im je rekla da tunel izlazi na sokak Aksogut. Svi kapci na
prozorima ka tihom sokaku behu zatvoreni. Ćutke su krenuli niz pustu uličicu, kao stvorenu za zasedu. Čuli su graju nadomak raskrsnice s većom ulicom. Odatle su dopirali pucnji, povici, vapaji, sirene, zvižduci, prasak razbijenog stakla ... Izmenjali su zabrinute poglede.
„Ne mrdaj odavde. Otići ću da vidim šta se dogada", reče Mehpara. „Nemoj! Pusti da ja pogledam."
„Ako te uhvate, baciće te u zatvor. Meni neće ništa. U najgorem slučaju, pritvoriće me, ispitati i osloboditi. Pusti me."
Morao je da se složi.
„Vrati se u prolaz ako osetiš i najmanju opasnost. Potražiću te tamo", reče Mehpara.

Kemal je čučao u podnožju zida, odakle je posmatrao kako Mehpara žuri ka raskrsnici. Čekao je čučeći i pognute glave. Upro je pogled u zemlju, zgađen sobom. Dosadilo mu je da se skriva kao lopov. Pritiskala ga je i telesna slabost. Nije bio sposoban za borbu, a svima je bio na teretu. Posle svih napora da oslobodi zemlju, zaglavio je u okupiranom Istanbulu. Odavno je digao ruke od sna o punoj nezavisnosti i slobodi. Bio je spreman da se pomiri i sa sultanovim despotizmom, samo neka neprijateljski vojnici odu iz njegove zemlje. Ako ne odu, onda bolje da je izgubio glavu još u Sarikamišu. Tako je bar govorio sebi. U to je želeo da veruje uprkos slabašnim protestima, negde duboko u srcu ... drhtavoj zebnji, tihom neslaganju. Daleki glas mu je poručivao: „Nemoj da umreš, ne još." Među tamnim senima uma šetala se žena koja miriše na limunov cvet. Pitao se da li ga baš ona vezuje za život svilenim nitima, krhkim i tanušnim kao paučina koju je licem kidao u tunelu. Vitko telo, koža meka i tamnoputa, jedre grudi, pune usne, nežne ruke – svaka ćelija njenog bića ga je budila, oživljavala, gurala ka uništenju. Njen miris, limun u cvatu, opstajao je dugo nakon što ode. Pratio ga je i u snu. Setio se kako je Mahir pomenuo da sušica povećava mušk seksualni apetit. To je bio jedan od razloga zbog kojih je verovao da boluje od nje. Kako inače objasniti žudnju koju je osećao prema toj devojci, tako neiskusnoj i čistoj? Da, sigurno je sušica. Isprva se uzdržavao, da ne bi i nju zarazio. A onda se predao Popeo se bestidno i bezosećajno kad je odlučio da je uzme. Uskoro će umreti. Zašto bi se ustezao da uživa u ono malo preostalih zadovoljstava! Sedeo je izgubljen u mislima, sve dok nije postao svestan hladnog vlažnog zida za leđima. Nagnuo se napred. Preturao je po džepovima, tražio tabakeru, ali nije mogao da je nade. Mehpara i Sarajlihanuma krile su od njega duvan otkad mu je doktor propisao da smanji pušenje. Uspravio se baš kad se vojnik pojavio na kraju sokaka. Okrenuo se u mestu i zaputio u suprotnom pravcu; zatim je potrčao. Čuo je topot čizama i povike:
„Stoj!" Čučnuo je ispred tajnog prolaza i uvukao se u njega. Nagomilao je nekoliko
kamenčina na otvor. Povukao se u tamu i čučnuo na tle. Čuo je razgovor na ulici. Neko je govorio grčkim naglaskom: „Nije mogla da nestane. Sigurno je ušla u crvenu kuću. Ili u onu pored nje."
„Ma pobegla je kroz neku baštu", rekao je drugi.
„Zatvorite ulicu. Pretražite sve kuće."
Kemal se protegnuo u skrovištu. Ako pronađu pukotinu i zavire unutra, neće ga odmah videti. Moraće neko vreme da presedi na hladnoj zemlji. Počeće da drhti. Groznica će se vratiti. Ako stvarno ima sušicu, umreće, a ako je nema, onda će je dobiti. I takva smrt je bolja od pada u neprijateljske ruke. U stvari, oba ishoda donose neizbežnu smrt. Ako bude imao sreće da se vrati kući, uzeće dedin pištolj iz druge fioke velikog ormana i umreti kao muškarac – od taneta, nakon što poslednji put podeli postelju s Mehparom.
Skinuo je čaršav. Smotao ga je u loptu i podmetnuo između grudi i vlažnog tla. Pacov mu je promakao pored glave. Imao je sreće što ga i mravi još nisu spopali. Bar ga nisu prekrile bube i krpelji. Zatvorio je oči da ne bi gledao izdužene, pacolike seni. Pokušao je da misli na druge stvari, ali nije mogao. Ležanje na stomaku van kreveta nagoveštava samo teške nevolje. Setio se boravka u rovovima. Pokatkad bi izvirio, da bi ispalio koji hitac na neprijatelja. Izvirivali su i drugi, dok ih ne pogode. Tamo je bar mogao da podigne glavu, uprkos neprijateljskoj vatri. A ako bi se sad ispravio, udario bi o kamenu tavanicu. Gušio se. Prolaz mu se u detinjstvu činio ogromnim, a sad se u njemu osećao kao u mrtvačkom kovčegu. Srce mu je snažno tuklo. Očajnički je želeo da ispuzi iz tog zatvora i vrati se kući. Izgubio je svaki pojam o vremenu. Nije čuo ništa izuzev tapkanja pacovskih nožica. Osećao je kako ga hladni zidovi pritiskaju. San je bio jedini put za bekstvo. San! Večiti san! Biće leptir nošen vetrom iznad sedam nebesa[27] ... Pahulja što titra i lebdi ... Biti pahulja ... Biti beo i beskrajan ... Biti beskraj!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 11:20 am

BELA SMRT

San je u Sarikamišu donosio smrt. Kemal se setio vojnika ispruženih na stomaku.  Ležali su jedan pored drugog i neprestano brbljali da bi ostali budni – da bi ostali živi. Smrt pod belim snežnim pokrovom bila je stvarna i bliska, tiha i podmukla. Ko bi joj brzo podlegao u blagoslovenom snu, javila bi mu se u obličju bele mačke.  Dolazila je po njihove duše graciozno i milosrdno. Ko bi joj se suprotstavljao, javljala bi mu se s nevestinskim velom, kao ruka koja priziva, s tamnim očima koje  trepću ispod čipkanog zara, sa sevom belih butina ispod zadignute suknje i otkrivenim grudima. Siroti mladići trčali su joj u zagrljaj, u desetinama, u hiljadama.
Ostati budan značilo je prkositi, odlučno se odupirati. Ali malo njih je uspelo da se odupre.
I kako je čudno što je baš Kemal, koji se odupro i moćnom zovu bele neveste, tako jadno kapitulirao pred Mehparom. Suprotstavio se beloj smrti, ali je lako poklekao pred telesnom žudnjom.
Da li je, onda, žudnja snažnija sila?
Prkošenje smrti je vezivanje za život, čuvanje života, koji nam je Alah privremeno darovao, od Azraila.[28] Sastoji se od sledećeg udisaja, od još jednog kruga krvi po venama, od još jednog trena, od još jedne sekunde, od još jednog otkucaja srca u svetu kojim gospodari nepojmljiva hladnoća.
Prkošenje smrti predstavlja nešto krajnje neobično. Jedne noći pokušao je to da objasni Mehpari. Jedne noći pune nemirnih, mračnih časova i noćnih mora. Nekako je zaspao, ali ubrzo se probudio.
„Hladno mi je, pokrij me. Pokrij me. Smrzavam se."
Nabacila je ćebad i prekrivače preko njega. „Da li vas bole rane prsti? Dopustite da vam istrljam stopala. Ako vas boli, doneću vam kapi koje mi je Mahir dao."
„Ne bole me rane, Mehpara, već srce. Ne bi razumela. Ne možeš da znaš  kako je to. To prevazilazi um."
„Pričajte mi o tome. Dopustite mi da osetim isto što i vi. Podelite uspomene sa mnom. Nek postanu moje, a ne vaše. Dajte da ja drhtim od zime, a ne vi."
„Ne postoje reči koje bi objasnile ono što mi se dešava u srcu. Ne mogu opisati odvratnost i jed koji me nagrizaju. Drhtim od bola za koji nisam znao, još otkad su se moji saborci smrzli, još otkad smo ih prepustili gladnim vukovima i jermenskim bašibozlucima. Ne bih toliko tugovao da smo se posmrzavali otadžbine radi. A znaš li zašto smo se pentrali po tim ledenim planinčugama? Za ljubav Nemaca! Otomansko carstvo otvorilo je Istočni front da bi odvuklo ruske trupe. Onaj ludak Enver[29] je, bez trunke oklevanja, poslao 90.000 mladića u planinska bespuća. Neki od njih došli su pravo iz Arabijske pustinje, u tankim pamučnim uniformama.  A mi iz Istanbula
marširali smo danima po snegu u kožnim čizmama. Oštri vetrovi napravili su nam od šinjela ledene ljušture; nismo mogli ni ruke da pomerimo. Ličili su na ledene mrtvačke kovčege. Isprva nas je hladnoća ujedala za prste. Zatim nas je peckala. Na kraju su nam prsti utrnuli. Vojnici su padali mrtvi bez ispaljenog metka. Enver nas je  sve pobio."
„Beže ... beže ... Molim vas, nemojte. Sudbina im je bila da umru. To im je Alah ispisao na čelima. Zaboravite te dane i noći. Izbacite ih iz glave!"
„Sveg je padao po nama kao roj belih leptira. Utvrđivao nam se na  glavama prodirao ispod šinjela. Onda je zagudeo vetar. Nikad neću zaboraviti noć  kad su nam se šinjeli okamenili od mraza. Čak i kad ih izbacim iz glave, sećanja me pohode u snovima. Ako ih i odande istisnem, ostaju negde duboko u umu. Pustila su korenje i u mom srcu. Vrela hladnoća razdire mi meso zardalom oštricom. Prodire  mi u dušu,  ako je uopšte još i imam, ako je neka sen duše ostala u ovom kožnom omotaču. Ta  sen duše drhti i trese se kao prut. Od te noći, ni leti se ne odvajam od peći, moram makar cigaretu da imam u ruci. Kad me je porodica u Palandokenu sakrila u šupi, grejao sam se nad vatrom i u proleće. Nisam ložio samo da bih se grejao; mislio sam da će crveni žar uglja oterati smrt. Ložio sam i čitavog leta. Uspomene na  jetku  belinu nikad neće izbledeti. Nikad ih se neću osloboditi."
„Pokušajte da zaboravite tu noć. Vratili ste se kući. Toplo vam je. U vašoj ste sobi. Sklopite oči i spavajte. Sedeću pored vas do jutra. Ložiću vatru da vam ne bude hladno. Pokušajte da spavate."
„Slušaj me, Mehpara. Ne mogu više da podnesem, ne mogu sam ..."
„Slušam vas. Imate moje uvo, srce, um. Slušam vas. Recite."
„Sneg je sve jače padao, gonjen snažnim vetrom. Punio nam je usta, noseve i oči. Grlili smo se da bismo se zagrejali. Privijali smo se jedni uz druge. Marširali smo kroz noć kao jedno telo. Bili smo gladni, bolesni, vašljivi, satrti tifusom. Nastavljali smo dalje. Padali smo na kolena. Ustajali smo. Polako smo odmicali kroz sneg.  Zapovednik je mislio da je najbolje da se vratimo nazad, ali paša u Istanbulu nije hteo da ga sluša. Stiglo je naređenje da nastavimo. Nema pregrupisavanja, nema odmora. Naređeno nam je da obiđemo Ruse i da ih napadnemo s leđa. Hodali smo u  pocepanim  čizmama, u obojcima. Nismo osećali stopala. Neid su poludeli od hladnoće. Drugi su bežali u šume. Kad prikupimo snagu, vraćali smo ih da ih ne bi pobili kao izdajnike i da ih vuci ne bi pojeli. Plakali smo. Suze su nam se smrzavale na licu. Neki su padali na kolena dok smo se peli uz planinske padine. Bili su preslabi da bi nastavili.  Hteli su samo malo da odmore, da povrate dah i snagu, ali istog trena bi zaspali. Dizali smo ih na noge. Šamarali smo ih po smrznutim licima smrznutim rukama. Vukli smo ih po snegu. A ponekad smo bili preslabi da išta učinimo. Samo bismo nastavili i ostavili ih  za sobom. Beli pokrivač bi gotovo odmah prekrio one koji su snevali klečeći u snegu.
Smrt nas je mamila. Pričaju kako Azrail dolazi u mnogim oblicima kad preuzima dušu. Te decembarske noći, na planini Alahove slave, smrt se pojavila kao nevesta u belom. Zla, bleda, nevesta nas je pohlepno grabila, a moj bataijon prosto je hrlio u njen zagrljaj. Malo ko joj je izmakao. Samo čauš[30] Musa iz  Dimjata,  Ismail, hadžija Haso ja! Ne znam zašto i nas nije uzela. Haso više nikad nije mogao da se  osovi  na smrznuta stopala. Odsekli su mu obe noge do kolena. Čauš  Musa je  izgubio  razum. Ne znam šta je bilo sa Ismailom. Te noći izgubio sam dva nožna prsta, oštetio  bubrege, upropastio pluća i razvio neobičnu sklonost ka vrelim pećima. To  je sve. Rekli su mi da sam imao sreće. Da sam se jeGino izvukao. Pretpostavljam da su u pravu. JeGino sam se izvukao, ali odonda neprestano  proživljavam  tu grozomornu noć. I sad drhtim. Bubrezi me bole, a noći su mi ispunjene užasom. Hodam bez dva nožna prsta, dišem i strpljivo čekam sudnji dan. I tad ću uhvatiti Enver-pašu za gušu i tražiti da mi položi račun za 90.000 vojnika koji  su se smrzli u sarikamiškim  planinama. Neću dugo čekati taj dan. Brzo će on osvanuti, veoma brzo. I kad moja duša, kao beli leptir, poleti da se pridruži saborcima ..."
„Ne govorite takve stvari. Molim vas, nemojte tako da govorite. Ne govorite o smrti. Pokušajte da spavate. Odspavajte bar malo."
I spavao je nekoliko sati. Uspavala ga je tihom  uspavankom.  Glava mu je počivala na njenom krilu.  Snevao je dok ga je milovala po kosi.  Imao je noćnu moru. Tresao se i urlao, sve dok jutro konačno nije svanulo. Zlatni zraci sunca probili su se kroz pukotinu u zavesama. Parče tepiha je zablistalo. Stiglo je jutro. Stiglo je sunce. Doživeo je još jedan dan. Prošla je još jedna noć, a on je još živ!

Otvorio je oči. Oduševio se kad je video sunčev zrak u pukotini među kamenjem na ulazu u tunel. Tle ispod njega nije bilo ni izbliza meko i udobno kao sneg. Nešto ga je bolo u stomak, odmah ispod srca. Leđa su ga bolela. Video je svetlost, a gde ima nje, ima i nade. Ohrabrio se i sklopio oči. Predao se dubokom snu.

„Gospodine ... gospodine ... Kemal-beže! Probudi se ... Probudi se ... Alahu, zašto ne otvara oči? Hej! Kemal-beže, Kemal-beže!  Neko ga je šamarao po obrazima.  Otvorio je oči.
„Hvala Alahu! Na smrt si me uplašio!"
„Mehpara!"
„Ja sam, ja sam. Znam da si me dugo čekao. Pokušaj da sedneš. Nazebao si. Mora da si sav utrnuo. Dopusti mi da te uspravim u sedeći položaj."
Pokušao je da pokrene udove. Ukočio se od glave do pete. Čitavo telo ga je bolelo.
Svetlost mu je vređala oči, čak i u polutami tunela.
„Sigurno sam se onesvestio. Imao sam strašne snove. Noćne more ... o Sarikamišu
..."
„Sarikamiš se davno zbio. To su prošli dani. Daleko iza nas. Hajde, sedi malo." Podigao se na kolena i naslonio na zid.
„Koliko sam ovde? Šta se napolju dešava?"
„Napolju je smak sveta. Vojnici su svuda. Krv teče u potocima. Pretražuju sve domove u oblasti. Upali su i u Crveni polumesec. Traže nacionaliste. Tragaju i za pristalicama KJP-a. Stigla sam do babičine kuće. Tamo sam čekala. Koliko je samo ljudi povređeno! Čak su i babicu odveli."
„Ko ju je odveo? Nevernici?"
„Ne. Naši su je odveli. Da zbrinjavala ranjenike."
„Koliko je sati?"
„Prošla je popodnevna molitva. Dugo si ovde. Došla sam ovamo kad sam procenila da se sve smirilo."
„Jesu li pretresli i našu kuću?"
„Kad sam poslednji put pogledala, videla sam vojnike na vrhu naše ulice.  Vratimo  se u Zija-pašin dom. Tamo neće ponovo ići. Čekaćemo do mraka. Tada  ćemo  se vratiti kući."
„Ako više nije opasno, ti idi kući. Husni-efendija posle može da dođe po mene."
„Nigde ja ne idem bez tebe. Od mene se očekuje da brinem o tebi. Ili idemo, il ostajemo zajedno."
„Zaboga, Mehpara! Da li ti ličim na dete?"
„Nisam to htela da kažem. Idemo zajedno. Hajde, pokušaj da ustaneš."
Izmasirao je utrnule noge. Čučnuo je. Krenuo je za Mehparom pognut u struku nazad ka Zija-pašinom vrtu. Ulaz je bio skriven kamenjem i korovom. Kad su konačno izašli iz tunela, podigao je ruke iznad glave. Stajao je tako neko vreme. Prodrmao je noge, jednu, pa drugu. Kako je lepo kad se udovi protegnu, kad se visoko podigne glava, kad ima koliko god hoćete prostora! Stresao se zamislivši da je mogao završiti zatvoren u tesnoj ćeliji. Tu i tada, odlučio je da je smrt mnogo bolja od tamnice.
„Čekaj me iza onog drveta. Idem da izvidim kako je u kući. Vratiću se po tebe ako vazduh bude čist", reče Mehpara.
Navikao je da prima naređenja od nje pa je ćutke seo iza džinovskog drveta.
Otrčala je u kuću.

Ukočio se kad mu se senovita prilika prišunjala iz mraka. Nije znao da li da beži ili da ostane na dogovorenom mestu.
„Kemal-beže, da li ste tu? Ne mogu da vas vidim u mraku", čuo je glas sluge Haki- efendije. Ustao je i pošao prema njemu.
„Sledite me, gospodine."
„Nadam se da vas vojnici nisu maltretirali", reče Kemal.
„Azra-hanuma ih je grubo dočekala. Pretražili su kuću navrat-nanos i brže-bolje otišli."
„Svaka joj čast."
„Ne brinite se, gospodine, neće se vraćati."

Azra i Mehpara čekale su ga na kućnim vratima.
„Žao mi je, Kemale", reče Azra. „Mehpara mi je rekla šta se desilo. Verujem da ti nije bilo lako, zatvorenom u toj rupi čitavo popodne. Ipak, i to je bolje od hapšenja. Sigurno si se smrzao do kostiju. Spremila sam ti supu. Hoćemo li  odmah  u trpezariju?"
„Da li se tvoja majka vratila?", pitao je Kemal.
„Nije. Ne očekujem je pre petka. Planirala sam da se sutra trajektom prebacim na Kadikoj, trebalo je tamo da se vidimo, ali trajekti više ne plove."
„Koliko ja znam, ni tramvaji ni trajekti danima ne idu po redu vožnje."
„Dobro si obavešten za invalida koji ne izlazi iz kuće."

„Možda sam vezan za kuću, ali članovi moje porodice obaveštavaju me o svemu." Ušli su u trpezariju s postavljenim stolom. Trpezarije su odnedavno ušle u modu.
Zamenile su tradicionalni prostor za jelo. Ugledne porodice, sklone francuskom stilu, više nisu jele s poda iz velikih okruglih poslužavnika. Polako su se navikavale da sede za stolom. Azra je posadila Kemala na čelo, sela desno od njega i pokazala Mehpari na stolicu levo. Mehpara se trudila da prikrije nelagodnost. Sela je na ponuđeno mesto, naprežući mozak da se seti svega što je u Behidžinim ženskim časopisima pročitala o ponašanju za stolom. „Sedite pravo tokom čitavog obroka. Ne spuštajte laktove na sto. Ne oblizujte usne. Ne govorite s punim ustima", pročitala je u „Gazeti za žene" Ispravila je leđa. Sedela je pravo kao pritka. Polako je sklonila laktove sa stola.

Tokom najvećeg dela obeda, Kemal i Azra pričali su o tajnoj organizaciji. Kad je Azra htela nešto da sakrije od Mehpare, govorila je francuski. Mehparu je to izluđivalo. Pr kraju obroka više nije mogla to da istrpi. „Kod kuće se sigurno brinu za nas. Trebalo bi da krenemo čim završimo s jelom", napomenula je Kemalu.
„Ako želite, poslaću Haki-efendiju ispred vas, da proveri ulice", ponudila je Azra.
„Da li je to neophodno?"
„Oprez nikad nije suvišan", nastavila je Azra. „Haki-efendija vratiće se taman kad popijemo i kafu. Hoćeš li da ideš s njim, Mehpara? Izgledaš mi nemirno."
„Neću. Poći ću s Kemal-begom. Meni su ga poverili na staranje."
„Toliko dugo me neguje da misli da mi je majka", nasmejao se Kemal.
„Premlada je i prelepa da bi bila ičija majka", reče Azra. Mehpara je pocrvenela kao
paprika. Dala bi sve na svetu da pobegne što dalje od te ohole žene. Progutala je vrelu kafu. Pa neka joj i izgori grlo! Nestrpljivo je čekala da Kemal i Azra završe razgovor.
Haki-efendija ubrzo se vratio da im kaže da su ulice bezbedne.

„Ipak se čuvajte", posavetovala ih je Azra.
„Ne vidim kako ćemo moći da ti se odužimo", rekao je Kemal dok su se pozdravljali.
„Možda ćeš jednog dana ti mene skrivati", odvratila je. „Tako ćeš mi se odužiti."
Mehpara je, dok su išli ka baštenskoj kapiji, zaključila da je plavooka žena opasna i da će druženje s njom škoditi Kemalovom zdravlju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu