Ajše Kulin-Zbogom

Strana 3 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 10:55 am

First topic message reminder :




Otomansko carstvo odbrojava poslednje dane, a visoki državni zvaničnik Ahmed Rešat pokušava da okupi i sačuva porodicu u okupiranom Istanbulu. Prisiljen da se kreće tankom linijom sudbine, Ahmed je rastrzan između odanosti koju duguje sultanu i potrebe da pomogne vojnim jedinicama iz Anatolije, predvođenim harizmatičnim generalom Mustafom Kemalom, koje junački pružaju otpor stranom neprijatelju.
Dok opsada i okovi zime sve više stežu Istanbul, u kući ministra Rešata sudbina ipak nastavlja da iscrtava svoje neobične puteve – nemoguća ljubav procvetaće uprkos svim problemima i pokazati da čalo i u najnapetijim trenucima istorijskog previranja život ne može da čeka ...
Ajše Kulin pripoveda o jednoj naizgled sasvim običnoj porodici u Istanbulu u prelomnom istorijskom trenutku – kroz njihove uspone i padove, nadu i očaj, ljubav i nesreću, vidimo kako polako nestaje čitava jedna kultura, a smenjuje je novo vreme, koje sobom nosi drugačije vrednosti i nove generacije.

DIRLJIVA PORODIČNA SAGA KOJA KROZ LIČNE TRAGEDIJE I TRIJUMFE PRIKAZUJE KRUPNIJU SLIKU O POSLEDNJIM TRENUCIMA VELIKOG OTOMANSKOG CARSTVA I USPONU REPUBLIKE.

OVA KNJIGA OBJAVLJENA JE UZ PODRŠKU MINISTARSTVA KULTURE I TURIZMA REPUBLIKE TURS PROGRAM TEDA.
REZIDENCIJA U OKUPIRANOM ISTANBULU

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 11:26 am


Sarajlihanuma je polako ustala i požurila ka vratima. Okrenula se pre nego što je zakoračila u hodnik. Zagledala se u Kemala i sručila mu svoju konačnu presudu u lice, slovo po slovo: „Idiote!!!"
Odslušao ju je kako silazi stepenicama. Zatim je potrčao u sobu preko puta. Mehpara je sedela na krevetu i češljala kosu. Kad su se vrata otvorila, podigla je mesingani svećnjak da vidi ko je.
„O, ti si! Nisam te očekivala. Nisi mogao da spavaš?"
„Mislim da imaš nešto važno da mi kažeš."
„Ali sve sam ti već ispričala čim sam stigla kući. Ponoviću ti ako hoćeš. Bile smo u školi. Poznaješ Šajesta-hanumu, babicu i čelnicu udruženja ..."
Kemal je prekinu. „Ne govorim o tome", rekao je. „Reci mi, Mehpara, ono što s prećutala."
„Dobro, de. Odlazim za Anadoliju nekoliko dana posle tebe. Odsešću na suprotnoj obali, u uzbečkoj tekiji. Tamo ću se zadržati nekoliko dana, a onda ću s konvojem za Izmir. A zatim ..."
„Mehpara!"
„Šta je!"
„Zar ništa drugo nemaš da mi kažeš?"
„Oduvek sam htela da ti kažem koliko te volim. Volim te više od sopstvenog života."
„Dosta! Prestani s tim! Reci mi! Jesi li trudna?"
Skočila je s kreveta kao oparena i stala preko puta Kemala. Nije primetio da joj kolena klecaju, ali je zato uočio podrhtavanje usana. Oborila je bademaste oči. Progovorila je tihim glasom, sa užasnutim izrazom lica:
„Ne znam."
„Kako to misliš – ne znaš? Šta tu ima da se ne zna?"
„Nisam sigurna."
„Bićeš sigurna sutra, kad te pregleda babica."
Pala je na kolena. Obgrlila ga je oko nogu. „Preklinjem te, ne diraj mi bebu! Odmah ću otići ako želiš! Poći ću u Anadoliju pre tebe! Nikad me više nećeš videti! Ne diraj mi bebu pa ću ti doveka ljubiti stopala!"
„Kako možeš da trućaš tolike gluposti?” Uhvatio ju je i pokušao da je uspravi.
Oklembesila se u njegovim rukama. Lice joj je oblio znoj.
„Kako se osećaš? Nisi se valjda onesvestila? Nemoj da se onesvestiš ... Hajde, lezi na krevet."
Položio ju je na postelju i gurnuo joj jastuk pod glavu.
„Zašto si se toliko uplašila? Zar te je toliko strah od Sarajlihanume?"
„Za Alaha miloga, ne diraj mi bebu!"
„Ako si trudna, beba je moja koliko i tvoja. Kako mogu da dopustim da neko naškodi mom detetu?"
Zaplakala je. „Pustićeš me da ga zadržim?"
„Naravno da ćeš ga zadržati! Venčaćemo se, i to što pre. Donećeš naše dete na svet."
Naslonila je glavu na njegove grudi i bučno zaridala.
„Za kakvog me čoveka smatraš? Za neku karakondžulu? Zašto mi nisi rekla?"
„Plašila sam se da ga nećeš hteti."
„I šta bi bilo da nisam? Koliko bi dugo krila trudnoću?"
„U svakom slučaju, ići ću u Anadoliju ... Nadala sam se da ću se mirno oprostiti i da će se Alah pobrinuti za sve."
„Više nema potrebe da bilo gde ideš. Venčaćemo se do kraja nedelje, pre nego što krenem."
„Udata ili ne, idem u Anadoliju. Tamo ću te čekati. Tražim samo da mi napišeš pismeno odobrenje."
„Neću! Kad smo razgovarali o tome, nisam znao da si trudna. Anadolija nije mesto za trudnicu. Ne možeš da ideš."
„Snažna sam. Snaći ću se. Ne ostavljaj me ovde! Razboleću se od brige!"
„Nećeš. Ostaćeš ovde i roditi bebu. Ni ovaj rat ne može večno trajati. Vratiću se pa ćemo zajedno podizati dete."
„Umreću bez tebe!"
„Nećeš. Niko od nas neće umreti. Živećeš, i to ne samo zbog mene već i zbog bebe koju nosiš u utrobi. Moraš da je zaštitiš. Ne zaboravi da je to naše dete."
„Ne ostavljaj me ovde, molim te!"
„U Anadoliji krv teče potocima. Okupacione snage su mnogobrojne. Pljačkaju i čine svakakva zla. Haraju boleštine, narod gladuje. Šta će tamo trudnica sama?"
„A šta će biti s tobom? Kako ćeš ti izdržati sve to?"
„Ja nisam u drugom stanju!"
Nasmejala se. Kemal ju je pokrio i ugasio sveću. Čvrsto ju je zagrlio, šapćući: „Laku noć. Sad ćemo se lepo naspavati nas troje. Čeka nas naporan dan. Preneću dobre vesti ujaku izjutra. Pronaći ćemo hodžu i početi pripreme za venčanje ... Imaćemo dosta posla."
„Pitam se šta će Sarajlihanuma reći na sve ovo?"
„Da nam Alah podari zdravlje i sreću, eto šta će reći."
„Šta će biti s tvojim ujakom? Da li će blagosloviti naš brak?"
„Učiniću sve što mogu da dobijem njegovu saglasnost."
Upro je zamišljen pogled u tavanicu i dodao: „Neće imati drugog izbora osim da pristane."
„Molim te, nemoj mu reći da sam trudna. Presvisla bih od sramote."
„Ne brini. Nećemo nikome reći, ali znaj da je Sarajlihanuma to i sama nanjušila."
„Ali svi će saznati istinu kad se porodim. O, bar ću dotad hodati visoko uzdignute glave."
„Ovo su teška vremena. Tvoj suprug i detetov otac otići će u rat. Majka će zato biti smrtno zabrinuta. U takvim uslovima, prerani porođaj ne bi bio nikakvo iznenađenje, zar ne?"
Izvesno vreme ležali su zagrljeni. Tiho je prozborila: „Kako si znao?"
„Ništa u vezi s tobom ne izmiče mom oku!", trijumfalno će Kemal. Srce joj je treperilo od ljubavi. Skupila se oko njega. Nedugo potom duboko je zaspala, prvi put posle nekoliko meseci.

Kad je Ahmet Rešat ušao u selamlik, Kemal je zatvorio prozore i navukao teške plišane zavese.
„Opet ti je hladno, nećače? A lep je dan. Zašto si sve zatvorio?"
„Moramo poverljivo da razgovaramo. Ne želim da nas neko čuje."
„Ko bi nas mogao čuti?"
„Dragi ujače, ženske oči i uši su u svakom ćošku i budžaku ove kuće.
Govori onda. Šta je to tako hitno i poverljivo da bi se krilo od žena?"
„Dugoočekivane vesti konačno su stigle. Odlazim u petak."
„Zaista?", lakonski reče Ahmed Rešat. Iako ga je vest uzdrmala, posmatrao je nećaka s nepromenjenim izrazom lica.
„Otputovaću na seosko imanje. Tamo ću izradivati dokumente. Praviću isprave za one koji idu u Anadoliju. Poslaćemo im i oružje kad ga prikupimo u dovoljnoj količini. A onda ću i ja s njim krenuti dalje."
„Savetovao sam ti da ne ideš u Sarikamiš i nisi me poslušao. Odande si jedva izvukao živu glavu. Ponovo te savetujem da ne ideš. Ipak, sad znam da ništa ne može da te zaustavi. Zato ti želim srećan put. Molim te samo da nas redovno obaveštavaš kako si."
„Slaću pisma u Bejpazari. Odande redovno stiže pošta. Tako ćemo izbeći neželjene pažnju."
„Vidim da si o svemu dobro razmislio."
„Sve vesti koje pošaljem ići će tim putem. Imamo rođake u tom gradu. I red je da se redovno javljaju, zar ne?"
„Jeste."
„Obratiću ti se za pomoć ako nam zatreba novac za oružje. Šećer će biti šifra za oružje. Vlada nestašica šećera u gradu, zbog čega se doprema iz Bejpazarija. Ako neko od mojih pisama padne u pogrešne ruke, ne smeju izazvati sumnju."
„Sumnjam da će iko čitati pisma upućena meni. Predostrožnost je, u svakom slučaju, preporučljiva."
Znali su da se veoma dugo neće videti. Ćutke su sedeli, zadovoljavajući se disanjem istog vazduha. Ahmed Rešat pomislio je na trenutak kad je prvi put držao Kemala. Bio je veoma mlad kad je postao ujak. Nesigurno je držao bebu u naručju i užasno strepeo da je ne ispusti. Znao je da se dečakov otac najverovatnije neće vratiti i da će mu biti nešto najbliže ocu što će ikada upoznati. Sad je hteo da mu kaže: „Ne idi; ostani. Ako ne možeš da radiš, brinuću se o tebi, ali tvoju smrt neću moći da podnesem." Posle nekoliko minuta, progovorio je drhtavim glasom:
„Nećače, tamo se neće brinuti o tebi kao ovde. Pazi na zdravlje. Ne zaboravi da uzimaš lekove. Predvideo sam da ćeš otići pa sam zamolio ministra zdravlja da mi nade neke lekove koje ja nisam mogao. Sutra će mi ih poslati. Ponesi ih sa sobom. U unutrašnjosti ih nećeš naći."
„Blagosloven da si, ujače!"
Ponovo su ućutali. Sad se Kemal pitao kako da počne. Prikupio je hrabrost i zaustio:
„Moram da te zapitam za još jednu uslugu pre polaska."
„Kaži. Treba li ti novac?"
„Ne. Treba mi je tvoj blagoslov i pristanak."
„Pa imaš ih."
„Ujače, reč je o nečemu drugom, nečemu ličnom. Sramota me je, ali je krajnje vreme da priznam. Zaljubio sam se u Mehparu. Hteo bih da se venčam s njom pre polaska. S tvojom dozvolom, naravno."
Zapanjeno je zurio u nećaka.
„Hoćeš da se venčaš s Mehparom?"
„Da, ujače. S tvojom dozvolom."
„Ali ona nam je kao treća kći. Ona nam je krvni srodnik, dečače. Zar je to doličan brak?"
„Ona nam je daleka rođaka. I zgodno je što je deo našeg domaćinstva. Odlazim, a biću siguran da joj u mom odsustvu ništa neće nedostajati."
„Tvoja baka to nikad neće dozvoliti."
„Ali ti se pitaš, ujače."
„Ona te je odgajila, Kemale. I ona se pita."
„Znam da se Sarajlihanuma nada da ću se dobro oženiti. Ali bolestan sam. Vlasti me progone. Krećem u neizvesnu avanturu. Budi siguran da me nijedna ne bi htela za muža, osim Mehpare."
„Dečače, ako su tvoje tvrdnje tačne, zar ne misliš da ćeš za nju biti preteško breme."
„Raspoloženi smo za brak. Zaljubili smo se dok me je negovala."
„Nadam se da shvataš da je čeka tegoban život ako je uzmeš mimo Sarajlihanuminog pristanka. Ni ja neću dati svoj pristanak ako se ona ne saglasi. Ona je najstarija u kući."
„Ne brini za to. Ako nam dozvoliš da se brzo venčamo, Mehpara neće ostati ovde kad odem na seosko imanje. Otići će u Anadoliju sa Azrom, da služi domovini."
„Šta!"
„Tako je, ujače. Kćeri svih uglednih porodica u gradu spremaju se da polože najveću žrtvu za otadžbinu. Mnoge devojke kreću u unutrašnjost da bi obučavale seljanke i radile za momke na frontu."
„Neka nas Alah sačuva, zar da devojka iz moje kuće skita od nemila do nedraga ..."
„Otići će da spasava zemlju, a ne da skita. Trebalo bi da si ponosan na nju, ujače."
„Napuštanje doma nije časni način služenja državi."
„Ima još jedan razlog da pođe. Pridružiće mi se kad me pošalju u boj. Nastaviće da se brine o mom zdravlju."
„Tako znači! To je pozadina njene iznenadne želje za pohadanjem obuke za medicinsku sestru."
„Ne govori loše o tome, ujače. Zaista je želela da stekne znanje od kojeg će svi imati koristi."
„Sinko, vidim da si sve završio iza mojih leđa. Ali znaj ovo: kad se oženiš, ti si odgovoran za nju. Ja se više neću mešati. Samo da znaš da joj ja nikad ne bih dopustio da ode."
„Ujače, time si nam dao blagoslov, zar ne?"
„Biću proklet i ako ti ga dam, i ako ti ga ne dam. Kako bih mogao da pogledam porodicu u oči kad bi pobegla za tobom neudata?"
„To ne bi bila tvoja greška. Ona je odrasla žena. Rekao bi da je radila po svome."
„Smatram se odgovornim za sve što uradi neko koje pod mojim starateljstvom.
Kako bi mi ti inače, za sve ove godine, onoliko jeo dušu?"
„Ujače, s tvojim pristankom pozvaću hodžu Omera da nas venča. Takođe ću, s tvojim dopuštenjem, poslati Husni-efendiju do naše rođake Dilruba-hanume da nju i njenu decu pozove na svečanost. Tako ćemo sve završiti do četvrtka."
„Prvo dogovori venčanje s hodžom. Tek tada ćemo poslati Husnija do Dilrube.
Postaraj se da sve bude gotovo dok ne pođeš na put", ljutito će Ahmed Rešat.
„Kako ti kažeš, ujače", reče Kemal. Nagnuo se da mu poljubi ruku. „Čestitam! Neka ti Alah podari dug i srećan život, nećače!"
„Ujače, ako se brineš zbog njenog puta u Anadoliju, dajem ti reč da ću je ubediti da ostane kod kuće."
„Ne odobravam što naše devojke idu u Anadoliju. Ne želim ni da mislim šta bi se sve moglo dogoditi usamljenoj ženi u ratnoj zoni, s toliko vojnika i krvi oko nje. Ako Mehpara želi da služi svojoj zemlji, može to da uradi i ovde, pod mojom zaštitom. Neka se zaposli u nekoj od istanbulskih bolnica. Zar mora da ide na ratište?"
„Razgovaraću s njom. Pošto si odlučno protiv toga, onda joj ni ja neću dopustiti da ide."
„Tako bi bilo najbolje, nećače."
„Moram da zatražim još jednu uslugu", reče Kemal.
Rešat-beg se pomoli u sebi. Posmatrao je nećaka preko naočara.
„Hoćeš li biti tako dobar da ove novosti ti saopštiš Sarajlihanumi?", pitao ga je mladić s nevinim osmehom.
„E sad je dosta! Ja joj vala neću reći! Već si me namestio da joj ja prenesem vesti o tvom odlasku. To mi je sasvim dovoljno! Skupi hrabrost da joj sam kažeš ili nemoj ni da se ženiš!"

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 11:27 am


Izašavši iz kuhinje, Sarajlihanuma je viknula: „Donesi mi kafu ispod drveta, Mehpara!"
„Poslaću je po Zehri, efendum", odvrati devojka. Žurno je pripremala dolmu[49].
„Donesi je ti."
„Ruke mi zaudaraju na luk. Šoljica će ..."
„Rekla sam ti da je ti doneseš!" Sarajlihanuma je već dva dana bila veoma
zlovoljna. Mehpara je ostavila posao i oprala ruke sapunom. Skuvala je kafu od mlevenih leblebija jer Zehra već neko vreme nigde nije mogla da nade pravu kafu. Ponela ju je u baštu iza kuće. Sarajlihanuma je čekala u velikoj pletenoj stolici ispod drveta. Mehpara je spustila kafu na kraj stola. Polako je podigla smeđe oči. Susrela se sa staričinim strogim pogledom.
„Znam zašto se venčavate!" Devojka je oborila oči.
„Pre nego što sam te dovela u ovu kuću, procenila sam da si časna i pametna devojka."
„Imali ste pravo, efendum."
„Časna devojka ovo nikad ne bi napravila!" Ćutala je pogleda uprtog u tle.
„Ali ne sumnjam da si pametna. Neka te bar pamet dobro služi ubuduće!"
„Ali ja ga ... volim, efendum! Mnogo ga volim!"
„Dosta! Neću to da slušam! Koliko si samo drska! Nameravala sam da ga oženim.
Nadmudrila si me ..."
„Efendum ..."
„Cut more! Ne prekidaj me! Pažljivo me slušaj! Niko ne zna, niti će znati, da si u drugom stanju. Ne želim da se moj nećak obruka u ujakovim očima. Porazgovaraću s babicom. Za sve ću se pobrinuti. Šajesta i druge babice iz njenog klang vala neće kročiti u ovu kuću. Nadam se da ti je to jasno. Zabrinutost zbog odsustva supruga izazvaće prevremeni porođaj. Jasno?"
Uplakana i rumenih obraza, devojka odgovori: „Jasno, efendum."
„Reci mi, koliko meseci je prošlo?"
„Nisam sigurna ..."
„Šta ti sad to znači? Hoćeš da mi kažeš da ne znaš kada ste obavili tu poganu radnju?"
„Ako misliš na prvi put, naravno da znam. Ali ne mogu da procenim kad sam zatrudnela. Već dugo hodam po oblacima. Znam samo za ljubav prema njemu." Eto šta je želela da joj kaže, ali nije smela. Samo je zurila u tle, grizući usnu.
„Govori! Da li si osetila još nešto kad je krvarenje prestalo?"
„Krvarenje mi nikad nije bilo redovno ... Već mesec dana imam mučnine ... Dok ste bili na ostrvu ...", mucala je.
„Hmmm! Dok smo bili u letnjikovcu, naravno! Trebalo je da znam. Kad mačka nije tu, miševi kolo vode! Eh, da si pošla s nama! Baš sam ispala budala! Hoćeš da kažeš da si zatrudnela pre dva meseca?"
„Pretpostavljam da je tako bilo."
„Razumela sam. Gubi mi se s očiju!"
Mehpara je morala nakratko da se osloni o sto. Vratila se u kuhinju. Znala je da je kriva, ali nije joj bilo žao. Kad Kemal napusti kući, ostaće na milost i nemilost Sarajlihanumi. Svakodnevno će je kinjiti. A kad se dete rodi, svako sa imalo pameti moći će da izračuna kad je začeto. Saznaće istinu. Verovatno će ostati bez ijednog prijatelja u kući. Svi će je smatrati droljom koja je zavela mladog gospodara.
Možda je to i istina?
Naravno da jeste. Učinila je sve što je mogla da je primeti, da privuče njegovu pažnju.
Nije! Nije drolja! Krila je svoju ljubav dok ga je negovala. On je nju prvi poljubio! Tako je! On je prvi počeo. Srce joj je gorelo od ljubavi, ali on je kresnuo šibicu. Setila se prvog poljupca. Zatvorila je oči i zadrhtala.
„Mehpara-abla, kako ti je?"
„Dobro sam, Zehra. Nešto me je zabolelo, ali prošlo je."
„A šta te boli?"
„Srce."
„U tim godinama za tu boljku nema leka", nasmejala se kućepaziteljka. Mehpara je stavila grudvicu mlevenog mesa na list vinove loze. Zavila ga je u valjak. Bila je siguran da će život iza rovova, u senci mitraljeza, usred zvižduka tanadi, biti lakši od života u ovoj kući. Sve će istrpeti zbog bebe. Rodiće Kemalu divnog dečaka. Dečaka? Kako to može da zna? Da li će biti sin? Naravno da hoće! Rodiće sina ljubljenom čoveku. Osećala je to.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 11:27 am


OKTOBAR 1920.

Venčanje su priredili u kući tri dana pre Kemalovog odlaska. Prisustvovala mu je i Mehparina tetka, sa kćerima Mualom i Mezijet i sinom Redžepom. Gosti su kod njih prenoćili. Oko nevestinog vrata obesile su đerdan, tradicionalni, sa pet zlatnih dukata. Mehpara nije mogla a da se ne zapita čiji miraz su okrnjili da bi ona, njihova siromašna rođaka bez oca i majke, mogla da dobije nevestinski dar, kao što red nalaže. Tetka joj je često govorila koliko im je bilo teško da je pošalju od kuće u tako osetljivom životnom dobu. „Učinilo smo to za tvoje dobro, da ne bi morala da deliš sirotinju s nama." Da je to bilo baš tako, poslala bi neku od svojih kćeri u Rešat- begovu rezidenciju, a ne nju. Tako je i rekla tetki.
„Sarajlihanuma te je odabrala", odgovorila joj je tetka. „Od sve dece, odlučila se za tebe."
Da li ju je odabrala zato što je bila lepša od svojih sestara?
I one su bile visoke, lepog stasa i dostojanstvenog držanja. Dugo je razmišljala zašto je baš nju izabrala. Konačno je shvatila. Nije Sarajlihanuma nju izabrala zato što je bila lepša, pametnije ili pristojnija od svojih sestara, već samo zato što je bila siroče. Odlučila se za nju zato što je bila potpuno bespomoćna i zavisna. Ne bi imala kome da se žali ako bi je kinjili. Niti je imala svoj dom gde bi mogla da potraži utočište, niti majku i oca koji bi je primili raširenih ruku ako bi pobegla. Kako je prepredena! Ali Alahovi putevi su tajanstveni! Poslali su je u nepoznatu kuću, za njeno dobro, ali kolo sreće se okreće. Desilo joj se nešto predivno! Udala se u kući u koju je došla kao siromašna štićenica. Neki će reći da je zavela mladog gospodara. Drugi će tvrditi da je njegova ljubav prema njoj samo sažaljenje čoveka nežnog srca prema siročetu. Ali neka priča ko šta hoće! Njihova ljubav nalik je na bajku i ima srećan kraj. A ona je glavna junakinja te pripovesti.

Sarajlihanuma joj je navlačila narukvicu od kovanog zlata na zglob, onu koju je Rešat- beg pre mnogo godina kupio svojoj tetki u Damasku. Koliko joj se u detinjstvu divila! Sećala se kako ju je, kao devojčica, milovala vrhovima prstiju. Najviše se zadržavala na kopči u obliku dve zmijske glave, sa očima od rubina.
„Ta narukvica ti je veoma draga, zar ne?", pitala je starica.
„Obožavam je."
„Neka Alah dâ da te muž jednog dana obdari još lepšom!"
Zatvarala je oči i zamišljala bezličnog supruga kako joj stavlja narukvicu na ruku. Osećala ju je na zglobu. A sada, nedeljama i mesecima pomno je posmatrala Kemala. Zapamtila ga je tako dobro da, čak i da ga ne vidi nekoliko godina, neće zaboraviti nijedan detalj voljenog lica, sve do linije obrva.
Dilruba-hanuma plakala je od sreće gledajući kako joj se udaje nećaka bez oca i majke. Hodža Omer molio se dubokim basom u hodniku. Kemal je bio s druge strane vrata, s hodžom. Kad su završili s molitvom, mladoženja je odgovorio: „Uzimam Mehpara-hanumu po Alahovoj zapovesti, u ime Proroka i slobodnom voljom." Čuće se Mehpari nerazumljive i tajanstvene reči, kao što su mihr-i müccel[50] i mihr-i muaccel[51]; potpisaće papire. Od tog trenutka, biće njegova supruga.

„Postala sam Kemalova zakonita supruga! Šta bih još mogla iskati od tebe, svemogući Alahu? Sve što tražim jeste da mi se vrati živ i zdrav. Ne marim za narukvice i đerdane, kao ni za batine i poniženja. Ništa mi nije važno. Samo mi ga vrati, Alahu samo to tražim!"

***
Pognute glave, Mehpara je krajičkom oka posmatrala ljude u odaji. Možda nije bila pravedna prema njima? Jeste, trpela je Sarajlihanumine prekore i grdnje, ali čak ni Rešat-beg nije bio pošteđen njene oštre jezičine? Niko je nije zaista kinjio otkad je prešla prag ovog doma. Deca su je smatrala starijom sestrom. Behidža-hanuma je po prirodi bila blage naravi. Rešat-beg se uvek brižno odnosio prema njoj. Sarajlihanuma je jeste ponekad grlila. Ali to je bilo sve. Tvrdila je da neko sa strane ne bi mogao da se na pravi način brine za Kemala. Tako je sprečila zapošljavanje prave medicinske sestre. Niko nije očekivao, niti je zahtevao, da se ona prihvati tolikih obaveza. Sama se hvatala svakog posla. S vremenom su to svi počeli da prihvataju zdravo za gotovo, ali ako je od siromašne rođake postala sluškinja s mnogo obaveza, sama je to od sebe napravila.
Po završetku svadbene ceremonije, sve žene, s Leman i Suad na čelu, potrčale su ka Mehpari. Tetka i njene kćeri, Behidža, kućepaziteljka Gulfidan, Azra i Zehra stale su u red da joj čestitaju. Sarajlihanuma je ostala na stolici, ali je nevesti ipak pružila ruku. Poljubila joj je ruku, kao i svim starijim osobama. Devojčice su je obasule poljupcima. Azra ju je čvrsto zagrlila. Sarajlihanuma je bila toliko ganuta da je na kraju ipak ustala i poljubila nevestu u čelo.
Zatim je došao red da joj čestita muška čeljad. Poljubila je Rešat-bega i hodžu u ruku. Rukovala se s bratom od tetke. Kemal je poslednji došao na red. Stao je ispred neveste. Sagnula se da ga poljubi u ruku, ali on ju je zaustavio, uhvatio je za ruke i pogledao u oči. Očekivala je da će nešto reći, ali mu nijedna reč nije prešla preko usana. Kao da je zanemeo od siline osećanja.
Zehra je unela poslužavnik s limunadom. Odsad će ona biti odgovorna za nabavku kućne poslove. Mehpara se od danas, kao mlada nevesta, uzdigla u kućnoj hijerarhiji. Behidža se postarala da svadbeni banket bude raskošan, koliko god je to u to doma
velike nemaštine bilo moguće. Poslužena je tradicionalna svadbarska čorba, pilav s jagnjetinom, dve činije s povrćem prelivenim maslinovim uljem i hošaf[52]. Nema venčanja bez zerdea[53], ali nisu mogli da pronađu šafran. Nije bilo ni šećera za limunadu, niti za druge slatkiše, pa su sve zasladili medom, koji im je nedelju dana ranije poslao ibrahim-beg.
Leman i Suad su posle večere svirale klavir i violinu. Tetka Dilrubine kćeri pevale su svirajući na udu. I pored svega toga, raspoloženje nije bilo baš najveselije. Sve je nekako više podsećalo na sahranu. Niko nije bio naročito raspoložen, izuzev Mehparine tetke i njenih kćeri. Muškarci su se povukli u selamlik, da divane uz nargile. Žene su se okupile u salonu na gornjem spratu. Azra je sela na divan pored Mehpare. Tiho joj se obratila: „Jesi li se predomislila za Anadoliju."
„Kemal-beg mi sad neće dozvoliti."
„Kad si rekla da ga nikad nećeš napustiti, pretpostavila sam ..."
„Htela sam da idem, ali on sad smatra da bi to bila velika greška."
„Pazi bogati! A do pre deset dana pevao je sasvim drugačiju pesmu.
Dakle, heroizam i dužnost su svetinje, ali samo dok se neko drugi njima bavi."
„Nije to, Azra. Kasnije ću ti objasniti o čemu se radi."
„O čemu?"
„Nečemu ličnom. Tiče se mene."
Azra je ćutke i pažljivo proučavala prijateljicu.
„Kad Kemal odlazi?", konačno je pitala.
„U petak."
„Da li Rešat-beg zna za to?"
„Zna već neko vreme. I Sarajlihanuma je obaveštena. Nije očekivala daće tako brzo otići. Satima je neutešno plakala."
„Znači, zbog toga su joj oči natekle. Onda bi bilo dobro da se večeras oprostim s Kemalom. I ja ću sutra ujutru otići. Pretpostavljam da će mladenci u to doba spavati."
„Možda ćeš videti Kemal-bega na selu, ili negde u Anadoliji. Sa mnom bi trebalo da se oprostiš ... Uh ... Ko zna kad ćemo se ponovo sresti?" Zaplakala je.
„Ne plači. Sačuvaj prisustvo duha. Ko još plače na svojoj svadbi?" Nevesta je obrisala suze i rekla: „Imaš pravo. Kad krećeš za Anadoliju?"
„Sledeće nedelje, nadam se."
„Neka te Alah čuva!"

***
Kad su ispušili nargile, muškarci su se preselili u salon. Zehra i kućepaziteljka sišle su da provetre selamlik i spreme postelju za Dilrubinog sina. Dilruba-hanuma će sa svojim kćerima prespavati u Mehparinoj sobi, a Azra će spavati u Kemalovoj. U
velikoj sobi, u kojoj je Azra dotad spavala, namestili su dvostruki madrac. Večeras će ona biti svadbena ložnica. Mladenci će imati samo nekoliko dana na raspolaganju, ali t o će biti najsrećniji dani u Mehparinom životu. Sećanje na njih pomagaće joj u teškim vremenima. Rešat-beg je, posle pola sata živog razgovora, obznanio: „Dobro, kucnuo je čas da pošaljemo mladence u bračnu ložnicu."
„I ja sam prilično umorna", reče Behidža. „Mogu li da vas zamolim za dozvolu da se povučem, dragi gosti?"
Kad su Rešat-beg i Behidža-hanuma otišli u svoju sobu, Azra je prišla Kemalu.
„Noćas ću spavati u tvom krevetu. Zar se ne bojiš da ću preturati po tvojim stvarima?", nasmejala se. „Sećam se koliko je moj stariji brat strahovao da ću videti njegove knjige i papire, ili pronaći ljubavna pisma."
„Ah, Azra, kad bi znala koliko mi nedostaju ti dani odrastanja. To je bio najbezbrižniji deo mog života ... tek mnogo, mnogo kasnije, shvatio sam koliko je dragocen."
„Moj ti je savet da se pobrineš da shvatiš koliko dragocenu ženu imaš; ne časi ni časa. Duboko ti je odana", reče Azra.
„Znam."
„Da li si je zato sprečio da ode u Anadoliju?"
„Mora da ostane kod kuće ... iz zdravstvenih razloga."
Osmehnula se kad je napokon shvatila o čemu se radi. Ograničila se na sledeće reči: „Zbilja si raskalašan, dragi moj." Pružila mu je ruku. „Polazim rano ujutru. Možda se dugo nećemo videti. Zbogom, Kemale."
„Otpratiću te do tvoje sobe. Oprostićemo se na spratu."
Sarajlihanumi nije promaklo nevestino utučeno držanje. Mehpara se rastužila kad je videla kako se Azra i Kemal, napuštajući odaje, došaptavaju i smeju. Blago podignutom bradom i izvijenim obrvama, najstarija žena u kući dala je nevesti do znanja da treba da krene za njima. „Mehpara, zašto stojiš tu? Odvedi svoje sestre od tetke u njihovu sobu. I ne zaboravi da poneseš sveću sa sobom."
Nevesta je sa zahvalnošću pogledala staricu. Obratila se tetki:
„Molim te, pođi za mnom."
„Pođi za suprugom, Mehpara. Pronaći ćemo mi našu sobu i bez tvoje pomoći", reče Dilruba-hanuma.
„Mehpara-abla, idem dole u kuhinju da bih uzela čašu vode. Hoćeš li mi pokazati gde je?", pitala je jedna od Dilrubinih kćeri. Mehpara je morala da je povede niz stepenice. Pre toga je poljubila Sarajlihanumi ruku, prislonila je na čelo i poželela laku noć ostalima.
„Mehpara-abla, tako je zgodan! Kako si uspela da mu ukradeš srce? Svaka ti čast!", oduševljeno će Mezijet čim su se našle u kuhinji, iza zatvorenih vrata. „Sarajlihanuma
kipi od besa, ali ti se praviš da je uopšte ne primećuješ!" Nevesta je naglo pocrvenela.
„Hajde, uzmi vode i idi u svoju sobu", rekla je i sklonila muslinsku tkaninu s glinenog krčaga.
„Zašto se ljutiš na mene? Samo govorim istinu. Majka kaže da ću sad i ja biti bolja prilika jer si ti postala ministarska snajka."
„Kasno je, Mezijet. Umorna sam. Sutra ćemo razgovarati o tome."
„Ali sutra ujutru idemo kući!" Upravo tako, pomisli Mehpara.
„Ooo, razumem. Mladoženja te čeka! Ponekad sam tako glupa! Brzo, potrči u sobu. Ne valja da čeka", smejala se Mezijet.
Mehpara je prekrila krčag pre nego što je devojčica stigla išta da doda. Izašla je iz kuhinje i požurila uz stepenice.

Kemal je ušao u sobu. Mehpara je sela na ivicu postelje i čekala da on obavi svadbene molitve. Kad je završio, ustala je da smota njegovu molitvenu prostirku.
„Nemoj", rekao je, „to može da čeka." Izvukao je dijamantski prsten iz džepa.
„Pripadao je mojoj majci, čije lice nikada nisam video. Otac joj ga je poklonio kad su se oni venčali. Nije joj doneo sreću, ali uz Alahovu pomoć, doneće je tebi."
Uzela je prsten. Poljubila ga je i navukla na prst.
„Hoću nešto da ti kažem ... kao što znaš, odlazim u petak."
„Znam."
„Ako ne budem mogao da budem s tobom kad se porodiš ..."
„Bićeš, sigurna sam ..."
„Mi smo obični smrtnici ... Ne znamo šta nosi budućnost. Možda ću biti na putu il negde daleko ... Bilo kako bilo, ako ne budem s tobom, želeo bih da bebu, ako bude devojčica, nazoveš po mojoj majci, a ako bude dečak, po mom ocu."
„Dobićemo sina."
„Onda mu daj ime Halim."
„Daće Alah, ti ćeš mu šaptati ime u uvo." Okrenula je glavu da suprug ne bi video njene suze. „Možeš li da me raskopčaš?", pitala je. „Ne mogu da dohvatim dugmad."

Mehpara je, kao zakonita supruga, iz nekog razloga postala mnogo sramežljivija od nekadašnje smele i strastvene sluškinje. Nije se okrenula da pogleda muža u lice dok ju je raskopčavao, skupljao dugu kosu i ljubio u potiljak. Lako je zadrhtala, žurno kliznula iz odeće i jurnula u krevet, da je ne bi gledao nagu. Obukla je spavaćicu, koja je čekala preklopljena na jastuku, i navukla prekrivač do brade.
„Dakle, sad si moja snebivljiva mlada, je li?", kroz smeh će Kemal. „Samo napred,
tako treba!" Podigao je prekrivač i legao do nje. Privukao ju je sebi s namerom da je poljubi. Nežno ga je zaustavila.
„Hajde samo da ležimo ovako i zaspimo zagrljeni? Molim te. Hajde da ležimo savršeno nepokretni i mirni, u čvrstom zagrljaju, dok ne zaspimo."

Tog petka ujutru, Ahmed Rešat ustao je veoma rano. Pažljivo se pripremao za dugačak dan jer će opet učestvovati u svečanoj povorci za molitvu petkom. Čekao ga je i sastanak kabineta, na kom će raspravljati o najnovijim vestima iz Anadolije. Sišao je u predsoblje s keramičkim pločicama. Rastužio se kad je video kofer kraj ulaznih vrata.
„Zar su se zaljubljene ptičice već probudile?"
„Čula sam da Mehpara ide u toalet. Ustali su", obavestila ga je Sarajlihanuma.
„Da pošaljemo Zehru da im pokuca na vrata?"
„Rešat-beže, razgovarao si s Kemalom do kasno u noć. Zar ti to nije dovoljno?"
„Želeo bih da se oprostim s njim. Možda će otići pre nego što se vratim. Znaš li kad
će naići kočije?"
„Odlazi, odmah posle venčanja! Da bi spasavao državu! A ja mislim da državaneće nikuda otići, s Kemalom ili bez njega. Ako joj je sudeno da bude spasena, spašće se ona i bez njega. To je van pameti! Oduvek je bio blesav! Ponovo će se vratiti upropašćen i ..."
„Bako, čuo sam svaku reč", oglasio se Kemal nagnuvši se preko stepenišne ograde.
„Ujače, sačekaj malo, odmah ću sići." Preskakao je po dva stepenika.
„Kasno smo legli pa sam se uspavao."
Sarajlihanuma se naljutila zato što je prekinuta. Nastavila je da mumla:
„Ne zanima me ko me sluša. Ponavljam ti, ovog puta u lice. Ponašaš se kao da si malouman. Dobro bih te izudarala da imam snage. Tvoj ujak bi trebalo da te dovede u red, ali ima previše meku dušu. Napuštaš nevestu posle tri dana braka. Prvi put čujem za tako nešto! Nisu te ni zvali u vojsku! Ne bih se bunila da su te pozvali da služiš sultanu. Al' šta ću kad oboje, i muž i žena, traže šejtana. Dobro me slušaj! Nemoj slučajno da si mi se vratio ranjen! Dosta smo trpeli zbog tebe!"
„Šššš, udahni duboko, bako", reče Kemal. „Vene će ti popucati."
„Nego šta će! I to zbog tebe! Ubićeš me svojim ludostima, nesrećo!"
„Draga tetka, što ne odeš na sprat da nećak i ja možemo na miru da se oprostimo[54]", reče Rešat-beg.
„Nema razloga da to ne učinite preda mnom."
„Sarajlihanuma, molim te!"
Oštri ton glave porodice nagnao je najstariju ženu u kući da skupi haljine i okrene se ka stepenicama. Čim su ostali sami, Kemal je uhvatio ujaka za ruku.
„Mnogo ti dugujem i znam da nikada neću moći da ti se odužim. Sve dobro u životu desilo mi se zahvaljujući tebi. Moram da te zamolim da se brineš za Mehparu, da bih mogao da odem mirne duše i čiste savesti."
„Ona će mi uvek biti kao kći."
„Znam. Voleo bih da se nikad nisi jedio zbog mene. Voleo bih da je sve bilo drugačije ..."
„Čak i najveće nesreće nose blagoslov. Idi čiste savesti i mirne duše. Čuvaj se da bi se vratio živ i zdrav. I ne zaboravi da kod kuće imaš suprugu koja čeka tvoj povratak. Ne hrli u susret opasnosti. I čuvaj se, sinko."
Zagrlio je nećaka. Oči su im blistale kad su se razdvojili.
„Obaveštavaću vas o svemu što mi se dešava dogovorenim putem."
„Ne brini. Stanje će se popraviti, a ti ćeš se vratiti. Ova zemlja ponovo će biti naša Dočekaćemo bolje dane, sinko."

Ahmed Rešat izlete na vrata da Kemal ne bi video suze na njegovom licu. Hitao je kroz baštu, tražeći maramicu po džepovima. Obrisao je oči i nos, razmišljajući o tegobnom životu sa ženama, koji ga čeka posle Kemalovog odlaska. Korne će se poveravati, s kim će razgovarati o politici? Brzo je stigao do kapije. Bilo je sveže. Policajci su patrolirali po ulicama. Prepoznao je Grke i Jermene u britanskim uniformama. Opsovao je u bradu dok je odmicao ka Sirkedžiju. Žandarmerijsk bataljon, sastavljen od različitih nacionalnosti, marširao je u urednoj koloni nedaleko od njega. Ukrućeni i visoki Englez s palicom koračao je pored skromno obučene dobrovoljačke turske jedinice. Francuz sa sjajnim, crnim brkovima i širokim crnim pojasom držao se za pozamašni trbuh. Italijan s perjanicom na šeširu i crvenim šinjelom ličio je na egzotičnu pticu. Video je i ruske beskućnike šćućurene pod strehama. Zatvori, kasarne i fabrike behu puni i prepuni. Nije bilo mesta za ovoliko doseljenika i izbeglica! I leševi su počeli prečesto da se pojavljuju na ulicama.
Stigao je do Sirkedžija, odakle je mogao da vidi oklopljene bojne brodove usidrene u daljini. Englezi su počeli da zauzimaju policijske stanice da bi sprečili krijumčarenje oružja i dobrovoljaca u Anadoliju. Tako su preobrazili Istanbul u okupirani grad. Ahmed Rešat je, baš kao što je rekao svom nećaku, bio jedan od onih koji iskreno veruju da svaka nesreća donosi blagoslov. Da nije lično prisustvovao masakru u policijskoj stanici Šehzadebaši i da nije video pismo sultanije Fehime, još bi bio slepo odan vladaru. Skorašnji događaji izmenili su njegov način razmišljanja. Hteo je da pruži pomoć pokretu za oslobođenje u Anadoliji. Ipak je postojala nada, koliko god slabašna bila. Titrala je kao plamičak okrajka sveće. Ali Alah je veliki! Ahmed ne bi bio od velike koristi u Anadoliji. A u Istanbulu, na položaju ministra finansija, raspolagao je političkom moći koja bi i te kako mogla pomoći.
Okrenuo je glavu od usidrenih bojnih brodova. Odmicao je žustrim korakom, moleći se: „Poštedi nas, Alahu, ovog poniženja. Molirn te, čuvaj Kemala! Poštedi mu život da bi se vratio kući, svojoj nevesti."
Molitve su uvek donosile mir Ahmedu Rešatu, ali ovog puta nisu mogle da isteraju tugu iz srca. Pitao se da li su njegove molbe stigle do Alahovih ušiju. No, u podne će otići u mečet[55] i ponoviti molitve. Pokušaće i još jednom, na popodnevnoj molitvi. Alah će ga na kraju čuti. Spašće i grad i njegovog nećaka.

Poziv na večernju molitvu zaorio se gradom kad je kočija Džambasa Mehmeda[56] stigla po Kemala. Mehpara je prva ugledala vozilo ispred baštenskih vrata jer je čitavog dana posmatrala ulicu s prozora. Vrisnula je. „Šta se dešava, kakvo je to čudo?", pitala je Sarajlihanuma.
„Kočije su pred vratima", zavapila je nevesta bleda kao kreč.
„Vreme je da krenem", reče Kemal.
Behidža i Sarajlihanuma pohrlile su ka prozoru. Kemal je otišao u svoju sobu. Obukao je ženski mašlah, pripremljen prethodne večeri. Mehpara je produžila rub da bi mu pokrio i stopala. Dok je ona šila, Kemal je iščitavao pismo sa uputstvima da se odene u žensku odeću. Zabrinuto je gledala kako cepa pismo u sitne komadiće i baca ih u mangal.

Žene i deca ispratile su Kemala do prostranog predsoblja. Svi su govorili uglas. Svi su imali nešto važno da kažu. Tiskali su se i gurali na stepeništu, dok je silazio u predvorje. Zehra i kućepaziteljka Gulfidan dobilo su slobodan dan. Husni-efendija bio je jedini sluga u rezidenciji. Stajao je u dovratku, namršten. Usne su mu se neprestano mrdale u molitvi.
Kemal je prvo poljubio ruku uplakane bake, previše potresene da bi ga korila i previše umorne da bi progovorila. Izmenjali su poljupce. Stala je preko puta njega, mrmljajući dugu molitvu. Na kraju mu je ritualno dunula u lice. Posle Sarajlihanume, nastupila je Behidža. Kad je kucnuo čas da problematični nećak napusti dom, čas koji je tako dugo i nestrpljivo očekivala, ophrvala su je snažna i neočekivana osećanja. Čvrsto ga je zagrlila i glasno zaplakala. „Ako sam ti išta skrivila ...", glas ju je tu izdao.
„Ujna! Kako možeš da pričaš takve stvari! Ko zna koliko puta sam se ja ogrešio o tebe. Doneo sam ti nevolje i bolest u kuću ... Bio sam stalni razlog za brigu i gnev."
„Šta god da sam učinila za tebe, učinila sam slobodnom voljom. Pred Alahom te oslobađam svih dugova i obaveza", reče Behidža, ne znajući da umnogome ponavlja reči svog supruga.
Leman i Suad su plačući potezale rukave bratovljeve košulje. Suad je pokušala da se popne u njegovo naručje.
„Mnogo si teža nego kad sam te poslednji put podigao, sestrice, mislim da sad ne bih mogao", reče Kemal. „Kad si toliko porasla?"
Behidža je odvukla kćeri od Kemala. Mehpara je jedina bila suvih očiju zato što je poslednjih dana isplakala sve suze. Sa strane je posmatrala kako se Kemal oprašta od porodice. Pokrio je glavu kapuljačom i gurnuo ruke u ženske rukavice. Pre nego što je navukao veo preko lica, uhvatio je Mehparu za ruke, privukao je sebi i poljubio u vrat, obraze i oči.
„Vratiću se. Ne brini. Pazi na našeg sina", prošaptao je.
Zagrlio je i Husni-efendiju, koji mu je otvorio vrata. Pretvarao se da ne vidi suze na starčevom licu. Spustio je veo, skupio ogrtač oko sebe i podigao kofer. Krenuo je ka kočiji.
Pored kočijaša je sedeo čovek s kicoškim, špicastim brkovima kakve su nosile istanbulske kabadahije, grubi i odlučni ljudi pod vođstvom Džambasa Mehmeda Topkapijskog. Brkajlija je skočio s kočije čim je ugledao Kemala na kapiji. Uzeo je kofer i seo preko puta njega.
Mehpara je potrčala u baštu, s kofom koju je doveo Husni-efendija. Zajedno su je prosuli za kočijom koja se udaljavala. Kemal je čuo pljusak vode.
Dok se barica na ulici preobražavala u tamnu mrlju, Mehpara je na trenutak ugledala Kemalovo lice i ruku u rukavici. Mahao im je kroz prozorčić kočije.
„Poveravam te Alahu, voljeni", rekla je. Tu reč nikad nije upotrebila u njegovom prisustvu. Ponavljala ju je nečujno: „Voljeni, voljeni, voljeni ..." Kočija je u dnu ulice skrenula levo i izgubila se iz vida.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 11:27 am


ŽIVOT NA SEOSKOM IMANJU

Posle napornog putešestvija, Kemal je stigao na seosko imanje. Spustio je kofer pod ležaj i poslagao knjige, maštajući o danu kad će napustiti ovo mesto. Spavaonica je zaudarala. Prozori su bili širom otvoreni, ali je oblak sivog duvanskog dima ipak lebdeo ispod tavanice. Mešao se sa zadahom prljavih čarapa, skinutih posle površnog ritualnog pranja. Gušio se u sveprisutnom vonju muškog znoja i belog luka. Već je delio spavaonice s gomilom muškaraca, ali to su uvek bili sinovi državnih službenika i imućnih trgovaca, koji su, baš kao i on, odrasli u velikim kućama. I oni su pušili, ali im dah i noge nikad nisu zaudarale i nosili su čisti donji veš. Prvi put u životu, prokleo je godine provedene u uglednoj istanbulskoj rezidenciji. Setio se službovanja u vojsci. Najpre mu je bilo veoma teško, baš kao i sada. Na istoku je beli, ledeni svileni ogrtač uklonio sve te neugodnosti. Iz tog rata zapamtio je samo hladnoću. Istrpi hladnoću; izbori se s hladnoćom; ne dopusti da te hladnoća savlada; ne dozvoli da te hladnoća zarobi! Da li je moguće da će ga ova duga, uska, nepodnošljivo zadimljena, pretrpana i zagušljiva prostorija naterati da pomisli kako je i hladnoća prijatnija?

Sat kasnije iznenađeno je otkrio da više ne opaža smrad teskobne spavaonice. Kad shvati da nema kud, čovek se brzo prilagodi okolini, bez obzira na njenu negostoljubivost.
Još više ga je zapanjila brzina s kojom se zaželeo kuće, u kojoj je, bez obzira na Mehparu, donedavno nervozno brojao dane, kao zarobljenik koji očekuje da ga svakog časa puste na slobodu. Čeznuo je za provetrenom, čistom i lepo nameštenom sobom na tavanu. Glava ga je bolela, a osećao se krhko i slabašno među grubim, aljkavim muškarcima u spavaonici. Kad se samo seti s koliko nestrpljenja je čekao da ovamo dode!
Na putu se nije skočio s ozbiljnijim preprekama.
Policija je nekoliko puta zaustavila kočiju. Brkajlija, koji je sedeo pored kočijaša, svaki put bi skočio dole da odgovori na pitanja. Kočija bi onda nastavila put. Smetalo mu je što sedi pod ženskim ogrtačem, potpuno bespomoćan i beskoristan. Morao je da pita pratioca zašto je to bilo neophodno. Zar nije mogao da se odene kao hodža ili derviš? Nije mu smetalo da se krije pod čaršavom kad se sklonio u Azrin dom, ali se užasavao pomisli da će stići na seosko imanje u ženskom ruhu.
„Da li si čuo da nasrću na naše žene i kako narod burno reaguje na to?", pitao ga je brkajlija.
„Ne, nisam."
„Da, i kako bi kad su sve novine strogo cenzurisane. Ne očekuješ valjda da će
nevernici dobošariti o sopstvenim zlodelima, zar ne? Kakogod, prošle nedelje su tri
francuska oficira malo više popila i počela da dosađuju nekim ženama u parku Gulhane."
„I?"
„Svu trojicu su izbole noževima. Jedan je baš nadrljao. Možda je i odapeo."
„Hoćeš da kažeš da se vojnici nekontrolisano ponašaju."
„Tako je. A njihovi zapovednici ne žele više takve nevolje. Zato su strogo opomenuli vojnike da to više ne čine. Zbog toga smo mislili da je bolje da se odeneš kao žena. Vojnici su dobili noževe prošle nedelje. Procenili smo da se neće približavati ženama dok su neugodne uspomene sveže."
Kemal, zadovoljan objašnjenjem, nije dirao ogrtač sve do seoskog imanja. Skinuo je mašlah neposredno pred izlazak iz kočije. Prošao je kroz vrt, pun visokog drveća i ušao u veliku kuću od žutog kamena. Prošao je kroz zadnja vrata, u drugo dvorište. Pregazio je još jedan vrt dok konačno nije stigao do kuće u kojoj će stanovati.
U spavaonici je obitavalo sedamnaestoro ljudi. Muškarci u širokim pantalonama, golemih brkova i zapuštene brade nisu nimalo ličili na Kemalove stare prijatelje iz KJP-
a. Njih bi Sarajlihanuma prezrivo nazvala bundžijama. Raspoređivao je bočice pilula iz kofera, svestan prezrivih osmeha oko sebe.
„Trpiš li strašne bolove, brate", nacerio se jedan od njih.
„Bubrezi i pluća stradali su mi na bojištu kod Sarikamiša. Moram da se kljukam lekovima, prijatelji. Ako se razbolim, nikom neću biti od koristi", objasnio je.
„Tukao si se kod Sarikamiša", pitao je Dramali.
„Da. Nažalost, većina mojih saboraca posmrzavali su se pre nego što su dobil priliku da se okušaju u borbi."
„Kako si uspeo da se vratiš kući živ i zdrav?"
„Očigledno je da Alah nije hteo da me pozove. Mene su zarobili, a posle su me pustili."
„Izgledaš mladoliko, to je sve."
„Izgled ume da vara", odvrati Kemal.
Koliko je samo bio u pravu! Te rmpalije kabadahije već su ulazile u legendu, ali nisu bili ono što bi se na prvi pogled dalo pomisliti. Većina njih bili su lučki radnici i kočijaši, spremni da rizikuju život da bi prokrijumčarili nekoliko komada oružja iz skladišta, da isprebijaju policajca iz redova manjina, koji je zaboravio gde mu je mesto, ili da bi napravili probleme okupatorima na svakom mestu i na svaki način. Na početku rata, ribari s Crnog mora u malim brodićima hrabro su skupljali mine iz Bosfora. Lovili su ih i isporučivali Ministarstvu vojnom. Lučki radnici i nosači uglja u Galati prenosili su na širokim plećima oružje i municiju pokretu otpora u Anadoliji. Osvajači su imal problema u Istanbulu, mislio je Kemal, najvećma zahvaljujući ovim ljudima. Cimeri su mu se sve više dopadali. Zar mu Mahir nije rekao da se pokret otpora ne oslanja
samo na nosače i kočijaše, već i na lopove i prevarante? Lakoprsti džeparoši služili su plemenitom cilju, pljačkajući arsenale i pomažući pri transportu ukradene municije nacionalistima. Kako se usudio da s visine gleda na te ljude? Nije mogao a da se ne strese od jeze pri pomisli da u spavaonici ima i lopova. Odlučio je da se ne raspituje o njihovim zanimanjima.

On se uzdržavao od svih pitanja lične prirode, ali njegovi cimeri nisu imali sličnih obzira, niti su se ustručavali da o sebi sve kažu i bez pitanja. Ubrzo je saznao dosta o njihovim živopisnim životima i senovitoj prošlosti, kao i o samoj organizaciji. Zahvaljujući Mahiru, postao je deo pokreta otpora koji je organizovan po principu ćelija. Saznao je da je ustanovljena tajna linija snabdevanja za slanje ljudi, oružja i opreme u Anadoliju. Osoba odgovorna za održavanje životno važne transportne linije bio je običan sluga. Opsežno obrazovanje, kojim se oduvek ponosio, i fini maniri, koji su toliko prijali baki, ništa nisu značili na seoskom imanju. Priče njegovih saboraca bile su nepresušni izvor čuđenja.
Tek je na selu naučio da ne postoje samo dobar i istinit, ili loš i promašen život. Shvatio je da samo Komitetu za jedinstvo i napredak, kojem je nekad davno pristupio s mladalačkim oduševljenjem da bi se ubrzo u njih gorko razočarao, može da zahvali što je dobio priliku da se bori za opstanak ugrožene otadžbine. KJP je za vreme svoje vlade obrazovao Specijalnu službu[57] i odnegovao čitavu generaciju tajnih agenata. Nakon što je uvukao Otomansko carstvo u Veliki rat, KJP je izgubio vlast. Vođe su oterane u izgnanstvo, a Specijalna služba raspuštena. Ipak, nekolicina iz stare garde vratila se u tajnosti i postarala da se skupljanje podataka nastavi. Osnovana je nova organizacija. Kemal je sad bio član obnovljene mreže, koja je pomagala nacionalistima svojim velikim iskustvom. Borbi su se pridruživali svakojaki ljudi, iz svih istanbulskih četvrti i okoline. Svaki kraj pokušavao je da nadmaši susedni junačkim delima. Lokalne vucibatine sa živopisnim nadimcima, poput Bitanga, Ujka, Veliki Brat i Gorila, bili su više nego voljni da iskažu patriotizam. Veslači, ribari, lučki radnici, pekari, vozači, zanatlije, težaci, dućandžije, pisari i intelektualci neprekidno su punili redove pokreta otpora. Bezimeni heroji su neumornim zalaganjem krčili put ka pobedi. Napredoval su korak po korak. Kemal je znao da bi rat za nezavisnost ostao samo daleki san bez ljudi koji su do daleke Anadolije krijumčarili vojnike u civilnim odelima i oružje ukradeno iz istanbulskih arsenala.
Iscrpljeni mladić bi se često zavukao u krevet i izrekao molitvu zahvalnicu KJP-u, sil iza nove organizacije, najčešće nazivane Karakol, iako je imala još mnogo imena.
***
Nije učestvovao u akcijama na terenu, niti u organizovanom ometanju okupacionih
snaga. Provodio je dane falsifikujući lične isprave i papire o demobilizaciji za dobrovoljce na putu u Anadoliju. Gradani Istanbula mogli su da putuju unutar grada samo s dozvolom Savezničkog biroa za pasoše. Kemal je izrađivao i pečatio dokumenta, sve dok ga ruke ne zabole, a prsti utrnu. Pripremao je krivotvorene potvrde, zapise i dokumente za nepostojeće trgovce, poslovne ljude, doktore i advokate. Brojao je dane do trenutka kad će dobiti opasnije zadatke.
Jedne večeri razgovarao je s prijateljima u spavaonici. Žalio se na dosadne, mastiljarske zadatke. Dramali ga neočekivano prekori.
„Prestani da kukaš", rekao je. „Misliš li da bilo ko od nas može da radi tvoj posao? Svako ima svoje zaduženje. Da li svih pet prstiju isto izgledaju? Ne, ali ipak rade zajedno i svaki ima svoj zadatak. Ko od nas ume da piše tako precizno i čitko? Samo ti! Ko može da krivotvori sva ta dokumenta? Opet samo ti! Da li bih ja mogao kad b mi naredili? Nema zbora! Moje ruke umeju samo da povlače obarač. Zato prestani da se žališ i radi svoj posao, čoveče!"
Kemal je ćutke otišao do svog kreveta i ispružio se. Dramali se ubrzo stvorio pored njega. „Da li sam te uvredio?", pitao je.
„Nisi. Nikako. Potpuno si u pravu."
„Doduše, i ti imaš pravo. Zatvoren si ovde. Dosadilo ti je sedenje između četir zida. Planiramo da sredimo onog Binita. Mogao bi da nam se pridružiš."
„Misliš na policijskog komesara Dž. G. Beneta, zapovednika Vojne obaveštajne službe Britanskih okupacionih snaga?"
„E, baš tog."
„Dramali, tražiš nevolje. Zadaviće te ako te uhvate."
„Neće oni nikoga uhvatiti."
„Ako ga ubiješ, samo će postaviti novog čoveka na njegovo mesto. A ko će pljačkati arsenale ako se tebi nešto desi? Ne čini to. Nije uredno rizika."
„Plašiš se, zar ne?"
„Ni najmanje. Jednostavno mislim da taj čin neće ništa dobro doneti. Ima l potrebe da se spuštamo tako nisko?"
„Procenili smo da postoji potreba."
„Da li Pelivan[58] zna za ovo?"
„Pa, pretpostavljam da u onoj finoj palati nisi načuo da taj tip Binit muči zatočene nacionaliste?"
„Kakva je to priča o životu u palati, Dramali? Nestašice su pogodile svaki dom u Istanbulu. Jeli smo suv hieb, baš kao i svi ostali."
„Pusti sad to. Nego, hoćeš li s nama da ga smaknemo, ili nećeš?" Kemal je zažalio što se upustio u ovaj razgovor. Ako odbije, osramotiće se.
„Dobro. Idem s vama."
„Znaš li njegov jezik?"
„Govorim malo engleski."
„E, lepo. Bićeš u prilici da mu objasniš zašto ćemo ga ubiti", veselo će prodavac pita Hasan s gornjeg kreveta. Visio je odozgo, šapćući Kemalu u uvo. „Ucmekaćemo Binita zbog onog što je učinio našim saborcima."
„Beneta."
„Izvini. Kad god čujem njegovo ime pomislim na čopor pasa.[59] Ne zaboravi da je taj nitkov običan crv što gmiže po prašini. Možeš li to da mu prevedeš kad ga ćapimo?"
„Daću sve od sebe", rekao je Kemal pomalo sumnjičavo. Spopala ga je mučnina pr pomisli na ubistvo. Posegnuo je ispod jastuka i izvadio Mehparinu maramicu s mirisom lavande. Duboko je udahnuo. Poslednje večeri koju su proveli zajedno, voljena je tu maramicu natopila suzama. Pažljivo ju je vratio pod jastuk.
Šta li sad njegova dragana radi? Da li češlja dugu kosu, ili mirno spava? Da li ga sanja? Da li joj nedostaje? Kako izlazi na kraj sa Sarajlihanumom? Da li je obznanila ukućanima da čeka njegovo dete?

Pre nego što je dobio priliku da pomogne u atentatu na Beneta, poslali su ga na prvu misiju van seoskog imanja. Temeljno su omazali kazan pasulja, a kad su počeli da prikupljaju sudove, stigla je naredba da se Kemal hitno javi u Sultan Ejupovu džamiju.
„Zar ne mogu da sačekaju da se operem?", pitao je Kemal.
„To možeš i tamo. Hajde, požuri."
Spakovao je peškir, spustio rukave, uzeo sako i fes i krenuo za Faikom Molom.

Alžirski vojnici, pripadnici francuske vojske, bili su stacionirani u kasarni u Rami, u blizini Sultan Ejupove džamije. Tog dana su najavili da će doći na popodnevnu molitvu, a prevodilac, koji je obično prevodio propoved na francuski da bi je Alžirci razumeli, razboleo se. Njegov posao poverili su Kemalu. I rekli su mu da bi mogao dobiti sličan zadatak.
Kleknuo je pored vaiza[60] posle molitve. Posmatrao je gomilu crnoputih mladića. U njihovim crnim očima video je strah i bespomoćnost. Ratovali su za račun bogatijih, obrazovanijih i naprednijih kolonizatora, koji su im oteli zemlju i slobodu, a na kraju posegli i za njihovim dušama. Nije sumnjao da se mladi Alžirci, koji kleče na tepihu istanbulske džamije u loše skrojenim francuskim uniformama, pitaju šta traže u muslimanskoj zemlji na drugom kontinentu i da kunu zlehudu sudbu.

Verno je prevodio sveštenikove reči. Obraćao se mladićima i tražio da ne pucaju na muslimansku braću. Ponela su ga osećanja. Nastavio je da govori dugo nakon što je sveštenik ućutao.
Alžirski istovernici nisu gajili neprijateljstvo prema otomanskoj braći. Poslali su ih u daleku zemlju da se bore za Francuze, u ratu iz kog će izaći osakaćeni ili mrtvi. I čemu sve to? Samo da bi se njihovi kolonijalni gospodari još više obogatili. A šta će biti s njima, mladićima iz Alžira? Šta će biti s njihovim porodicama, braćom, majkama očevima? Da li će njihovo učešće u osvajanju ovog grada i zemlje na bilo koji način poboljšati život njihovih porodica u Alžiru? Neće! Alžirski muslimani nastaviće da žive pod čizmom francuskih hrišćana. Dokle? Dok ne zaborave ko su, kojim jezikom govore i kojem se bogu mole. Francuski gospodar pomoći će im da napune stomake, ali će ih tamna put i vera zauvek osuditi na status ljudi drugog reda, čak i u rođenoj zemlji.

Vaiz je najpre strpljivo čekao da Kemal dovrši govor. Onda ga je dohvatio za ruku, da bi ga ućutkao, kad mu je postalo jasno da se to neće skoro dogoditi. Kemal nije prekidao. Vaiz ga je na kraju glasno prekorio:
„Šta to govoriš? Ućuti! Uvalićeš nas u nevolje!"
Nije bilo druge do da okonča neplaniranu propoved. Alžirci su ga sagradili srdačnim aplauzom. Neki su brisali oči, drugi su plakali, ne pokušavajući da zaustave suze.
„Šta si im to rekao?", pitao ga je vaiz.
„Rekao sam im istinu. Njihovu istinu. Budi siguran da niko od njih neće povući obarač ako dobiju naređenje da pucaju na nas."
„Trebalo je da se držiš mojih reči."
„Ne boj se, govorio sam im pravo iz srca, i tvog koliko i mog. Svi u ovoj džamiji nečiji su zatočenici. I oni, i mi."

Kad se Kemal te večeri vratio u spavaonicu, iznenadio se kad je video da su vesti o njegovom govoru u Sultan Ejupovoj džamiji već stigle do cimera. Okružili su ga nestrpljivi da iz prve ruke čuju šta je govorio. Seo je na ležaj. Taman je zaustio da im natenane ispriča šta se dogodilo, Pelivan je uleteo u prostoriju.
„Ej, ti, Kemal-beže sveznalice! Jesmo li te poslali tamo da prevodiš ili da propovedaš?"
„Prevodio sam, ali sam u ..."
„Tišina! Ne odgovaraj! Odsad ćeš raditi šta ti se kaže i ništa osim toga! Jesi li me razumeo?" Pelivan je ogromnim prstom kucnuo Kemala po čelu. Kad ga je pretpostavljeni prilično jako opalio tim prstom, Kemal je skočio s kreveta bled kao kreč.
„Smiri se, Pelivane, preteruješ."
„Ja? Ti si preterao! Ja ovde izdajem naređenja! Ova jedinica je pod mojom komandom!"
„Ovo nije vojska."
„Ovo je civilna vojska! Ako ti se to ne sviđa, vrati se u svoju rezidenciju! Lako ćemo te zameniti."
„Ići ću kud god mi se i kad god mi se prohte! Mogu li da te pitam čemu imam da zahvalim na ovakvom tretmanu?"
„Pretpostavljam da misliš da si ispao mnogo pametan, jelte? E pa, nisi! Privukao s pažnju! Istakao si se! Svi koji su se zatekli u džamiji sad sede po kafanama i prepričavaju tvoje baljezgarije. Moli se Alahu da to ne dođe do osvajača! Baš bi me bilo briga da te ucmekaju, kad bi samo tvoja glava bila u pitanju, ali povući ćeš i sve nas sa sobom! Nismo ovde da bismo se pravili važni ili da bismo skupljali aplauze. Moramo da budemo neupadljivi! Cilj nam je budemo nevidljivi! Ovo nije rvanje na poljani! Da li si me razumeo!"
„Žao mi je. Pogrešio sam. Nisam znao."
„Prestani da brbljaš i pravac u krevet."
Ispružio se na postelji i sklopio šake na potiljku. Duboko je razmišljao o zbrci koju je napravio, i to na prvom zadatku u gradu. Drugog verovatno neće ni biti. Provešće ostatak života krivotvoreći papire.
Već sutradan je shvatio koliko je pogrešio. Dok se oblačio nakon buđenja, Pelivan je upao u spavaonicu i rekao: „Završi s pisanijima do podneva. Danas imaš posla u kafanama."
„U kafanama?"
„Nećeš stalno ići u džamije. Ovog puta ići ćeš u kafane. Izdvojili smo nekoliko mesta u koja često zalaze vojnici Vojske kalifata. Posetićeš ih s nekoliko prijatelja. Tražićete nargile, igraćete karte i raspričaćete se, naročito u blizini vojnika. Kad se sprijateljite s njima, pomenućete im da ne nose oružje za račun sultana, već Engleza. Nabacite im to, onako uzgred, prijateljski. Ne želim ni svađe ni rasprave ... Vi ste samo ortaci koji u kafani neobavezno razgovaraju o politici."
„Misliš da će nam poverovati?"
„Suština tvog posla je da ih nateraš da ti veruju. Zbog toga smo odabrali momka iz visokog društva, veštog na rečima. Tvoj ujak je ministar finansija, zar ne?"
„Jeste."
„Sjajno. Ponovićeš ono što si čuo od ujaka. Jedan od tvojih sagovornika biće iz Ministarstva spoljnih poslova, a treći iz krugova bliskih Dvoru. Ako vas trojica ne znate šta pričate, ko onda zna? Samo sedite i pričajte. Negodujte i gunđajte protiv osvajača. Kukajte da ništa ne možete da učinite. Pričajte da biste voleli da muslimani prestanu da rade za Engleze, da promene stranu i odu u Anadoliju da se bore protiv Grka. Nećete lagati. Balikesir, Bursa i Izmit već su pali. Grci napadaju Tekirdag. To je sve istina, zar ne? I svima je poznata. A kad zauzmu Izmir, krenuće na Istanbul, zar
ne? Svi znaju koliko je Grcima stalo do njega. I biće njihov ako se ovako nastavi. Da li ćemo učiniti nešto pre nego što bude prekasno? Zar ne bi bilo divno kad bi otomanski vojnici prestali da slušaju engleska naređenja i kad bi s oružjem otišli u Anadoliju i pomogli muslimanskoj braći? To je poruka koju bi trebalo da im preneseš! Pričajte. Naterajte ih da se zamisle. Ali nemoj ni slučajno da radiš isto što i juče! Neophodno je da budeš pribran i staložen. To se od tebe očekuje."
„A zatim?"
„A zatim šta?"
„Dobro. Učiniću sve to, ali šta onda? Šta ako ne uspemo da ih obmanemo?"
„Ma nikoga vi ne obmanjujete. Posejaćete seme sumnje. Kad završite razgovor i popijete kafu, otići ćete u drugu kafanu i sve tako ukrug. Kad odete, zameniće vas dragi i ponoviće vaše reči. Radićemo to dok ne pridobijemo vojnike na našu stranu."
„A šta ako ne uspemo?"
„Uvek posmatraj svet sa svetlije strane! A šta ako uspemo?" Kemal nije znao šta da odgovori.
„Moraćete da se odenete kao efendije kad zađete među svet. Ispeglali smo ti odelo. I fes je spreman", reče Pelivan. „Juče si govorom podstakao buru. Videćemo šta ćeš danas uraditi."

Kemalu se te večeri malčice vrtelo u glavi od pušenja nargila u četiri različite kafane. Zatekao je cimere budne. Neki su se molili na prostirkama, drugi su se molili u uglu. Počeo je da prepričava svoje putešestvije zato što je pomislio da su njega čekali. Kandirali mu je dao znak da ćuti.
„Slušaćemo te kasnije. Pusti nas da završimo molitvu."
„Šta se dešava?", pitao je Kemal. „Da li se nešto desilo?"
„Nego šta!", potvrdio je Kandirali. „Dramali je otišao s Džambasom i još nekolicinom da nauči onog psa Binita pameti. Još se nisu vratili. Molimo se za njihov bezbedan povratak."
„Ali zar nije trebalo da pođem s njima?"
„Kako su mogli da te povedu! Binit ne visi po kafanama. Izlazi na otmena mesta, da bi se družio s fićfirićima kao što si ti. Smesta bi te prepoznali."
„Kandirali, otkud ti znaš gde ja izlazim i s kim se družim?"
„Lice te odaje. Izgledaš kao tip koji se zabavlja u Peri."
Kemal se nije trudio da objasni sagovorniku koliko dugo nije promolio nos iz kuće. Bio je umoran. Skinuo se i ispružio na postelji. Očekivao je da će zaspati čim mu glava dodirne jastuk. Ispostavilo se da je bio previše zabrinut. Pridružio se ostalima u bdenju. Čekali su Dramalija i njegove ljude.
Vratili su se tek ujutru. Razbežali su se u svim pravcima i vratili u štab preko
Kagitanea i istanbulskih brda, da bi se otresli progonilaca. Bili su duboko razočarani. Dušmanina su ranili, ali ne i ubili. Bar su donekle osvetili saborce, tešili su sebe.
„Obećali ste da ćete me povesti sa sobom. Kad već niste održali reč, hoću detaljni izveštaj", zamolio ih je Kemal.
„Naši ljudi su skoro dva meseca pratili Binita", počeo je Dramali. „Ume da se zabavlja i voli da se druži s damama. Izlazi svako veče. Kad god bi izašao, neko od naših bi sedeo za susednim stolom. Motrili smo ga i prisluškivati. Često je zalazio u mehane kraj Bujukderea. Lud je za rakijem. Uvek je naručivao celu ohlađenu bocu meze, a grčke lepotice sele bi mu na kolena. Po celu noć se tako zabavlja i pijucka. Kad završi s Grkinjama, automobil ga vozi do hotela Kroker. I šta misliš, da li je odlazio u svoju sobu na spavanje? Jok more! Silazio je u podrum i iživljavao se na uhapšenim Turcima. Odlazio bi na počinak tek kad bi ih dobro istukao kandžijom. Kad bi tamnice ispod Krokera umele da govore, svašta bi nam ispričale. Šta su sve radili našim ljudima ..."
„Dosta o tome! Reci šta se sinoć desilo!"
„Vođe organizacije većale su i odlučile da ga osude na smrt. Pelivan je to odobrio." Kemal je pogledao Pelivana, koji je prekrštenih nogu sedeo na krevetu. Iskoristio je priliku da izravna račune od prošle noći. „Ipak si odstupio od stava da je uvek najbolje
ostati neupadljiv?"
„Moji ljudi su patriote. Uvek mogu da ih kontrolišem, efendi Kemale. Ponekad moraju da urade i ono što je neophodno."
Kemal je ućutao. Svi su bili nestrpljivi da čuju ostatak priče. Dramali je nastavio tamo gde je stao.
„Posle provoda na Bosforu, ušao je u automobil. Uključio je farove, kao i uvek. Tako smo znali da stiže uzbrdo. Niko drugi u to doba ne prolazi tim putem. Rasporedili smo petnaestoricu iza drveća i šipražja. Imali smo još nekoliko ljudi na vrhu brda. Planirali smo da zaustavimo automobil. Ludi Hamza trebalo je prvi da zapuca. Stajao je iza drveta, pored puta. Mi smo ležali u polju. Ćutali smo. Bio je mrkl mrak. Sinoć uopšte nije bilo mesečine. Zvezde su bile jedini izvor svetlosti. Blistale su kao krupni dijamanti s crnih nebesa. Prestali smo da dišemo jer smo se malo i uplašili. Zatim smo u daljini opazili svetlost automobilskih farova. Približavala su nam se. Auto je savladao krivinu i ubrzao. Posekli smo golemo drvo pored puta. Vezali smo ga konopcem da bi ostalo uspravno. Nameravali smo da ga pustimo da padne na put čim kola naiđu. Imali smo samo tren da to uradimo kako treba. Jedan od naših je zviznuo kad se automobil približio. Pustili smo drvo, koje je palo uz tresak ... Još ga čujem. Ali, avaj, palo je ispred automobila, a ne preko njega. Zapucali smo svi u isti mah. Njegovi čuvari uzvratili su paljbu. Čauš Husam stajao je pored mene. Svom snagom je zavitlao bombu na automobil. Čuo sam vrisak jednog nevernika. Drugi je plakao i grozno urlao.
Ludi Hamza se zakleo da je video Binita kako leži pored automobila u lokvi krvi. Nije mi jasno kako je išta video u mrklom mraku!"
„Au!"
„Zatim je nastao pakao. Psi su lajali, a stražari duvali u zviždaljke. Čuli su se krici, povici, psovke ... Strčali smo nizbrdo koliko su nas noge nosile, bez osvrtanja."
„Ako je Benet mrtav, to će biti u novinama", reče Kemal.
„Ako ih ne cenzurišu."
„Saznaćemo čak i da ih cenzurišu."
„Nadam se da je živ", reče Pelivan.
„Šta? Zašto? Hoćeš da kažeš da smo se zalud toliko trudili?"
„Nadam se da je živ, da zna zašto smo ga napali, i da ćemo ga opet napasti. To je gore od smrti."
„Imaš pravo. Ako je preživeo, do kraja života će se osvrtati preko ramena."
Nakon jutarnje molitve, dugo niko nije mogao da zaspi. A onda ih je umor pobedio i svi su spavali do mraka.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 11:28 am


KOD KUĆE

Ahmed Rešat počeo je da se nakon završetka radnog vremena vraća iz Ministarstva pravo kući. Nije bio nešto naročito blizak s kolegama u kabinetu. Umorio se od beskrajnih svađa. Nikom nije govorio da se njegova ljubav prema sultanu ohladila. Trudio se da bude neupadljiv i oprezan zato što je to bio najbolji način da se domogne korisnih obaveštenja za nacionalnu stvar. Našao se u bolnoj i sramnoj situaciji. Ponekad se osećao kao dvolični izdajnik. Čeznuo je za nezavisnom državom. Sve teže je podnosio prisustvo okupacionih snaga. Mučio se da suzbije prezir i gorčinu na čestim službenim razgovorima sa strancima.
Posao je, u najboljem slučaju, bio tegoban. Ni kod kuće nije bilo mnogo bolje. Osećao se kao petao zatvoren u prepunom kokošinjcu. Niko od prisnih prijatelja i poznanika nije živeo u blizini. Okolnosti su bile takve da nisu dozvoljavate posete udaljenijim gradskim četvrtima. Svi razgovori u kući vrteli su se oko Behidžine bebe. Kad god bi zalutao u salon na srednjem spratu, čuo bi kako Sarajlihanuma i Behidža raspravljaju o imenima za bebu.

„Rešat-beže, prirodno je da ga nazovemo Raif, po tvom ocu, ali nam je potrebno i drugo ime. Raif jednostavno neće biti dovoljno. Znam mnoga dobra imena. Firuzan b bilo lepo. Ili možda Kenan, ili Bulent", torokala je Behidža.
„Činiš veliku nepravdu rođenom ocu, devojko", umešala se Sarajlihanuma. „Mislim da bi dečak trebalo da se zove Ibrahim Raif. Na taj način bi uvažili osećanja obe porodične grane." Behidža bi joj se tad uvek suprotstavila. Rasprava bi se rasplamsala. Na izlasku iz sobe, Rešat-beg nije mogao a da ne dobaci: „Govorite o bebi koja još nije ni rođena, a vrlo je moguće da ćemo dobiti još jednu devojčicu."
„Nećemo. Ovoga puta rodiću dečaka. Sanjala sam to!"
„Samo da sve bude kako treba", rekao bi dok je hitao ka senovitom miru selamlika. Tamo je pisao detaljne izveštaje o najnovijim dogadajima. Slao ih je prijatelju, ministru unutrašnjih poslova Ahmedu Rešitu. On je još bio u Francuskoj. Kad se nije time bavio, čitao je knjige i čekao vesti od Kemala.
Odavno nije dobio vesti sa seoskog imanja. Sigurno bih prvi saznao da se nešto desilo Kemalu, govorio je sebi. Neko je, tri dana nakon nećakovog odlaska, pokucao na vrata da bi im poručio da je bezbedno stigao i da se ne brinu ako skoro ne bude vesti o njemu. Na osnovu toga je zaključio da je i kraće putovanje vrlo rizičan poduhvat. U takvim okolnostima nije mogao a da se ne brine za nećaka. Jednoga dana sedeo je za stolom boreći se s ciframa i proračunima. Husni-efendija ušao je s kovertom.
„Da li ga je poštar isporučio?"
„Donela ga je neka hanuma, gospodine."
„Koja?"
„Ne znam. Nosi čaršav."
„Zar je nisi pitao ko ga je poslao?"
„Zazvonilo je zvono na kapiji. Otvorio sam i neka žena mi je predala kovertu. Kad sam je pitao ko je šalje, pokazala je na kovertu. Pretpostavio sam da je za vas."
„Dobro, Husni-efendijo. Slobodan si."
„Efendum, ona je još tamo. Čeka na vratima."
„Šta čeka?"
„Pretpostavljam da čeka odgovor."
Kad je Ahmed Rešat prepoznao Kemalov rukopis na koverti, zaključio je da je žena na kapiji u stvari prerušeni muškarac. Koliko god se trudio, neke stvari nije mogao da sakrije od Husni-efendije. „Uvedi je u baštu", rezignirano mu je naložio. „Neka sedne u hlad. Ponudi joj osveženje. Pročitaću pismo i napisati odgovor. To neće dugo trajati."
„A ako Sarajlihanuma ili Behidža-hanuma nešto pitaju ..."
„Ne mešaj žene u ovu rabotu! Ako te nešto pitaju, reci im da je to tvoja dalja rođaka."
Kad je Husni-efendija izašao, otvorio je kovertu. Pročitao je pismo pod svetlošću lampe na radnom stolu. Kemal je biranim rečima izvestio ujaka da je živ i zdrav. Pozdravljao je sve ukućane. Raspitivao se za njihovo zdravlje. Zatim je prešao na stvar: nacionalisti su uspeli da pronađu municiju. Susreli su se s teškoćama kad je došlo do plaćanja. Naveo je neophodne količine „šećera". Sličnom šifrom označio je i mesto isplate. Hladni znoj oblio je ministra finansija posle sledećeg pasusa. Nameravali su da municiju u Anadoliju prebace italijanskim brodom. Moraće da stup u kontakt sa zapovednikom luke Pandikjan-efendijom, da bi se postarao za bezbedni utovar municije u Istanbulu. Savetovano mu je da mu se obrati bez oklevanja jer je Pandikjan osoba od poverenja i prijatelj Turaka.

Ahmed Rešat je još tri puta pažljivo pročitao šifrovano pismo da bi bio siguran da je sve dobro shvatio i zapamtio. Zabeležio je neke misli, savio i gurnuo pismo u džep. Otišao je do letnje kuhinje. Zbog Sarajlihanume, nije se mogao zadovoljiti cepanjem pisma u sitne komadiće. Husni-efendija je čistio pločice u letnjoj kujni. Prišao je Rešat-begu čim ga je video.
„Zar je otišla?", pitao je Ahmed Rešat.
„Pustio sam je u svoju sobu da je niko ne bi video. Čeka vas tamo."
„Dobro si učinio", reče Ahmed Rešat i uđe u kuću.
„Mogu li da učinim nešto drugo za vas, efendum?"
„Da li peć gori?"
„Malopre sam je upalio, zbog ručka. Plamen se još nije razgoreo. Hoćete li šolju kafe? Imamo nešto one kafe od leblebija. Reći ću im da vam skuvaju."
„Ne želim kafu. Otvori pećnicu, molim te."
Sluga je požurio da posluša gospodara. Vrelina je zapahnula lice Ahmeda Rešata kad se nagnuo nad peć. Izvadio je pismo iz džepa i zatvorio vratanca. Ustao je ugledao Sarajlihanumu na vratima.
„Otkud ti ovde, dragi moj?"
„Uželeo sam se kafe."
„Sinko, zar si zaboravio na kuhinju u kući? Ovde nećeš naći ni lonče za kafu. Zar ne znaš da ovu peć koristimo samo za pripremu hrane? Ne ličiš na sebe otkad je Kemal otišao."
„Imaš pravo, tetka. U poslednje vreme sam baš rasejan." Zaputio se u selamlik Usput je izbegavao staričin pogled.

Znao je zašto Kemal traži novac za oružje. Britanci su pre nedelju dana shvatili da su nemoćni da spreče sve češće pljačke istanbulskih arsenala. Odlučili su da bade sve zalihe municije u Mramorno more, nedaleko od Prinčevskih ostrva. Pokret otpora je na taj način ostao bez izvora oružja i municije iz prestonice. Morali su da pronađu novi izvor ratnih sredstava. To je podrazumevalo kupovinu oružja od Francuza ili Italijana.
Uspostavljanje kontakta s Pandikjan-efendijom pokazalo se znatno težim od nalaženja novca. Ministar finansija nije mogao tek tako da ušeta u kancelariju zapovednika luke. Takođe, nije mogao ni tek tako da ga pozove u svoj kabinet. Time bi samo privukao neželjene pažnju. Nije dolazilo u obzir ni da ga pozove u kućnu posetu! Mozgao je kako da mu se približi na bezbedan i tajnovit način. Medutim, prvo je morao da pošalje pismeni odgovor po maskiranom glasniku, koji čeka u Husni- efendijinoj sobi.
Izvukao je komad papira iz fioke za radnim stolom. Otvorio je poklopac pribora za pisanje, umočio pero u mastionicu i sabrao misli. Kemal mu se nije obratio sa „ujače". Njegovo pismo počinjalo je sa „Poštovani efendija". Zato će odgovoriti kao da piše starom prijatelju. Naveo je da su svi kod kuće živi i zdravi. Opreznim rečima opisao mu je poslednje dogadaje. Vlada je saznala da je paša Kazim Karabekir rešio da povrati Sarikamiš i Kars od Jermena. To su bile dobre vesti. Bilo je i loših. Grčk osvajači stigli su do Burse. Ahmed Rešat se potpisao i predao odgovor Husni-efendiji, koji ga je dao kuriru. Popeo se u svoju sobu da promeni odeću. Odmah će stupiti u kontakt s ministrom za pomorska pitanja, koji nikad nije krio simpatije prema nacionalistima. Porazgovaraće i s ministrima sličnog opredeljenja. Pronaći će način da
finansira dotok oružja u Anadoliju.
Najveći deo novca dodeljenog Crvenom polumesecu odlazio je na bojište u Anadoliji. Njihovi članovi su čak prodavali imovinu da bi skupilo novac za Nacionalnu vojsku. Možda bi mogao da šalje oružje u Anadoliju pod znakom Crvenog polumeseca? Damad Ferid je još bio u Francuskoj. Odsustvo velikog vezira pružalo mu je mnogo slobode za finansijsko manevre.
Moraće da pronađe način da se sretne s Pandikjanom. Duboko je uzdahnuo. Nikad mu nije bilo ovako teško. Svi najbliži prijatelji i kolege bili su u inostranstvu.
Oblačio se razmišljajući kako da dopre do Pandikjana bez privlačenja neželjene pažnje. Setio se da je zapovednik luke bio među ljudima koji su igrali karte i šah s francuskim oficirima. To je to! Poslaće mu Husni-efendiju s pozivnicom na partiju bridža. Ali gde će se partija održati? Razmišljao je o domu starog prijatelja Kaprinija. Ne, to nije dobro rešenje. Možda su prijatelji, ali su trenutno na suprotnim stranama u ratu. Da li može da veruje Italijanu? Konačno se setio: mogli bi da se sretnu u hotelu Šahin-paša, u Sirkedžiju. Hotel je bio omiljeno stecište imućnih zemljoposednika. U gomili će biti neupadljivi.

Beg Ahmed Rešat i efendija Pandikjan sreli su se u sobi na prvom spratu hotela Šahin- paša posle popodnevne molitve. Rešat-beg je rezervisao sobu i poslao njen broj Pandikjanu. Naručio je samovar čaja i komplet šoljica u obliku lala.
Zapovednik luke uopšte se nije zbunio kad je, došavši na partiju bridža, ušao u sobu i ugledao samo jednog čoveka.
„Molim vas za oproštaj, Pandikjan-efendijo", reče Ahmed Rešat, „okolnosti su zahtevale ove mere predostrožnosti. Nisam vas pozvao na kartanje, već da bih porazgovarao s vama o nečemu veoma važnom."
„Trebalo je da pretpostavim, efendum. Međutim, pošto smo i ranije igrali bridž, mislio sam ..."
Ministar finansija nije gubio vreme: „Potrebna mi je vaša pomoć."
„Biće mi čast da vam budem od pomoći, Rešat-begefendi."
Ahmed Rešat nasuo je čaj iz samovara gostu i sebi. Pokazao je Pandikjanu da sedne na stolicu. On je seo na rub kreveta.
„Pandikjan-efendijo, nije mi promaklo da ste vi lojalan podanik Otomanskog carstva. Mnogo ste pomogli u ratu za nezavisnost u Anadoliji. Vi ste obavestili vlasti o tajnim skladištima pod britanskom kontrolom, o količini municije koja se u njima čuva i o odredištima brodova za transport naoružanja."
„Bože me sačuvaj, efendum! Bože me sačuvaj! Nikad se nisam mešao u politiku. Ja sam samo savesni državni službenik. Tu i tamo sam pomagao vladi oko papira."
Ahmed Rešat shvatio je da ga je uznemirio previše direktnim pristupom i da je
neophodno da zadobije njegovo poverenje.
„Izvestan broj mojih bliskih prijatelja pridružio se pokretu otpora. Oni su mi dal vaše ime. Poznajemo se od ranije ... Igrali smo bridž za istim stolom." Spustio je glas do šapata. Pomenuo je nekoliko ljudi iz Karakola.
Pandikjan se dovoljno ohrabrio da pita: „A šta biste želeli da ja uradim?"
„Ukrcaćemo nekoliko putnika na sledeći italijanski brod koji isplovljava iz luke.
Imaće težak prtljag. Biće nam potrebna vaša pomoć pri utovaru."
„Nijedan brod pod italijanskom zastavom neće isploviti sledeće nedelje."
„Vreme je od suštinskog značaja. Da li bi povećanje cene transporta rešilo problem?"
„Novac nije problem. Posavetovao bih vas da se ne oslanjate na italijansko brodovlje. Englezi su nedavno presreli jedan italijanski brod. Italijani su odonda u nemilosti, a njihovi brodovi pod prismotrom."
„O, Alahu! Ali ovo je hitna pošiljka. Grci, kao što znate, napreduju ..."
„Ne, ne brinite, pada mi na pamet drugi brod. Poznajem kapetana."
„O kojem brodu govorite? Predvidate li neke teškoće?"
„Ararat."
„Da li zaslužuju naše poverenje?"
„Ne bih ih preporučio da ga ne zaslužuju, ali morate da se dogovorite oko troškova."
„Kada ću dobiti više detalja?"
„Za nedelju dana ..."
„Nemamo toliko vremena. Da li bi moglo nešto da se uradi do sutra?"
„Da li bi do sutra mogli da doznate težinu i obim tereta?"
U nevolji smo, pomisli Ahmed Rešat. Zahvaljujući Kemalu, sve se više upetljavao s pokretom otpora. Posle svakog koraka, nepovratno je tonuo sve dublje. Kao da to nije bilo dovoljno, ugrožavao je i osobe iz neposrednog okruženja. Počeo je da koristi Husni-efendiju kao kurira. Sad će morati da ga pošalje na seosko imanje kako bi pribavio neophodne podatke za Pandikjana i da bi dobio saglasnost za utovar oružja na drugi brod. Na seoskom imanju su, na svu sreću, gajili povrće i piliće. Husni- efendija će, ako bude imao nekih problema, moći da kaže da je krenuo da kupi namirnice.
„Doznaću to u najskorije vreme. Podatke će vam dostaviti ista osoba koja vam je donela i pozivnicu za bridž. Što se plaćanja tiče, možete imati puno poverenje u mene."
„Kome mogu verovati ako ne vama, efendum? Čast mi je što ste mi poklonili poverenje."
„Hvala vam, prijatelju."
„Begefendi, svi smo mi u istom čamcu. Ako potone, svi ćemo se podaviti. Činim sve što mogu da brod održim na površini. Vidim da i vi to pokušavate."
„Još jednom, hvala vam i Alah vas blagoslovio!", reče Ahmed Rešat. Ophrvan emocijama, pružio je ruku Pandikjanu. Dakle, još ima i ovakvih ljudi. Dok neki Jermen oblače francuske uniforme i napadaju svoje susede, drugi čine sve što mogu da bi svoju zemlju, koju dele s muhamedancima, oslobodili stranaca.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 11:28 am



DUŽNOST ZOVE

Kemal se iznenadio kad su ga, rano ujutru pre doručka, pozvali u glavnu zgradu. Oprao je ruke i lice i obukao čistu košulju bez okovratnika. Navlažio je kosu i pokušao da je zaliže. Čovek koji ga je pozvao otpratio ga je do glavne zgrade. Pošao je ka stepenicama zato što je pretpostavio da će ići u sobu na drugom spratu, gde se javio i prvog dana kad je stigao. Počeo je da se penje, ali pratilac ga je zaustavio. „Ne idemo gore. Pođite za mnom, molim vas." Kemal se vratio. Pokucali su na masivna drvena vrata na kraju hodnika u prizemlju. Pozvali su ih da uđu. Pratilac je stao u stranu da bi propustio Kemala.
Našao se u prostranoj odaji, improvizovanom vojnom štabu. Na jednoj strani je bio pisaći sto, a u središtu prostorije drugi, mnogo veći i prekriven mapama. Nekolicina je razgovarala oko stola. Kad ga je mladić u civilnoj odeći vojnički pozdravio, Kemal je udario petom o petu i klimnuo.
„Ja sam kapetan Sejfi iz glavnog štaba. Doputovao sam iz Ankare. Prespavaću n seoskom imanju. Vraćam se nazad posle nekoliko sastanaka."
„Drago mi je, ja sam Kemal Halim."
„Sedite, molim vas", oficir mu je pokazao stolicu ispred pisaćeg stola i sačekao da Kemal prvi sedne.
„Čuo sam mnogo o vama", rekao je, „iz krajnje pouzdanih izvora. Odmah ću preć na stvar. Vi ste veteran iz Sarikamiša?"
„Jesam ako se tako nešto uopšte može reći. Poznato vam je da se većina vojnika tamo posmrzavala bez ispaljenog metka."
„Činjenica da ste dobrovoljno krenuli u rat govori o vašoj neustrašivosti. Potrebni su nam ljudi poput vas. Grci napreduju kroz Trakiju ..."
„Da li ću dobiti oružje i vojni raspored?"
„Ako bude neophodno. U ovom trenutku nam je prikupljanje obaveštajnih podataka mnogo važnije. Neophodno je da najpre uspostavimo komunikacione linije između bojišta i Ankare."
„Nije dobro što je poštanski sistem pod kontrolom Saveznika", rekao je Kemal.
„Ne sasvim", progovorio je čovek s kalpakom s druge strane stola. „Imamo pristup tajnim telegrafskim linijama. Kad su Britanci zatražili detaljni raspored svih telegrafskih linija, rekli smo im da tako nešto ne postoji. Objasnili smo im da nekolicina službenika zna sve mreže napamet i da smo se tako snalazili. Toliko nas preziru da su nam poverovali. Sačuvali su neke linije prema Anadoliji za sopstvene potrebe, a sve ostale uništili, odnosno misle da su sve ostale uništili. Kontrolišemo nekoliko, ali one nisu dovoljne. Potrebni su nam i kuriri."
Kemal ga je pažljivo slušao.
„Beže Kemale Halime, potrebni ste nam za uspostavljanje telegrafske i kurirske mreže. Krajnje poverljive izveštaje i vojne planove ne smemo da šaljemo telegrafom. Znam da ste radili u odeljenju za izradu dokumenata. Hteo bih da znam da li ćete prihvatiti da ..."
„Prihvatam", odrešito će Kemal. „Uradiću sve što želite jer sam odavno spreman za odlazak na front."
„Ipak, vaše zdravlje vam to ne dozvoljava. Znajte da vas, ako budete uhapšeni dok se budete bavili novim dužnostima, čeka mučenje i smrt. Dobro razmislite o našem predlogu. Pripremićemo vam neophodne papire za putovanje u Anadoliju ako pristanete da postanete kurir."
„Spreman sam. Kad polazim?"
„Poći ćete početkom nedelje."
„Efendijo, da li mogu da pišem ukućanima? Ne moraju da znaju gde idem, ali želim da znaju da napuštam Istanbul."
„Postupite po sopstvenom nahođenju. Bojim se da nećete imati vremena da se lično oprostite s njima. Ovo su teška vremena. Radimo sve što možemo da sprečimo napredovanje Grka. To je najbitniji zadatak."
„Razumem. Biću spreman za polazak."
***
Razgovor se time završio. Kemal je klimnuo okupljenim starešinama i izašao. Dugo je čekao taj trenutak. Kao da sedenje između četiri zida, među brbljivim ženama, nije bilo dovoljno iskušenje, sudbina ga je kaznila da svake večeri u spavaonici punoj muškaraca sluša o velikim podvizima, u kojima on nije mogao učestvovati. Uskoro više neće morati da se zadovoljava slušanjem tuđih pripovesti. Imaće i on šta da pripoveda svojoj deci i unucima. Govoriće im o smelim junačkim delima i opasnim avanturama ...
Srce mu ipak nije bilo na mestu. Otići će bez pozdrava s ujakom, bakom, devojčicama ... I Mehparom. Neće moći da je poljubi, niti će moći da oseti miris njene duge, bujne kose ... Nije važno. Kad se vrati kući, uživaće u njoj kad god uzmogne. Krenuo je ka spavaonici da napiše oproštajno pismo porodici.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 11:28 am



SUSRET

U sivo praskozorje, Husni-efendija se iskrao iz kuće. Požurio je ka kokoja ga je čekala kraj baštenske kapije. Neko je iskočio iza jabuke, preprečivši mu put.
„Hej! Koje to?", povikao je. Mašio se štapa.
„Čekaj, Husni-efendijo ... Nemoj odmah da biješ ... to sam ja."
„O, Mehpara-hanuma! Šta radite napolju u ovo doba?"
„To sam i ja tebe htela da pitam."
„Imam neka posla."
„Ali, Husni-efendijo, ni sunce još nije izašlo. Kakva posla imaš u ovo doba?"
„Savetujem vam da se odmah vratite u kuću. Ne smem ni da mislim šta će Sarajlihanuma reći ili učiniti ako vas vidi ovde sa mnom!"
„Ideš da vidiš Kemal-bega, zar ne?"
„Vratite se u kuću. Ne tiče vas se gde idem!"
„Husni-efendijo, znam da ideš u posetu mom suprugu."
„Ko vam je rekao tu neistinu?"
„Pa gde onda ideš?"
„Ne smem da vam kažem. To je najstroža tajna. Samo izvršavam begovu volju."
Pokazala mu je Kuran. „Dobro, u tom slučaju, zakuni se nad Kuranom da ne ideš kod Kemal-bega."
„Šta vi želite od mene, Mehpara-hanuma? Zašto ovo radite?"
„Povedi me sa sobom."
„To ne dolazi u obzir!"
„Zar nemam pravo da vidim supruga?"
„Prvo morate da dobijete dozvolu od bega."
Znala je da je pravilno protumačila namere starog sluge. Saznanje ju je samo učvrstilo u njenom naumu.
„Ako imaš dušu, povešćeš me sa sobom."
„Ne mogu", tvrdoglavo će Husni dok se borio da se iščupa iz njenog stiska.
„Husni-efendijo, moj suprug je otišao od kuće tri dana nakon venčanja. Možda ga nikad više neću videti. Možda će poginuti. Preklinjem te!"
„Ne mogu!"
„Imam nešto važno da mu kažem."
„Ja ću mu reći."
„Stvar je lična."
„Požurite onda i napišite pismo. Sačekaću da ga napišete."
„Hoću da razgovaram s njim."
Oslobodio se i krenuo ka kočiji. Mehpara je potrčala za njim.
„Za ljubav Alaha ... ljubiću ti stopala ..." Suze su joj klizile niz obraze.
„Mislim da ću se onesvestiti ..."
Stari sluga se okrenuo na vreme da je uhvati oko struka. Kuran joj je ispao iz ruke. Pomolio se ispod glasa i podigao svetu knjigu. Poljubio ju je, prislonio na čelo i pružio vlasnici.
„Uzmite Kuran i idite u kuću. Prebledeli ste. Ne izgledate dobro. Prehladićete se biće vam onda još gore. Požurite."
„Nisam bolesna. Podeliću tajnu s tobom. Trudna sam. Sad znaš šta želim da mu kažem. Uskoro će poći u Anadoliju. Ko zna da li će se vratiti. Molim te! Preklinjem te! Zar nemaš dušu, Husni-efendijo?"
Sluga se bespomoćno vrpoljio.
„Idite i zatražite dozvolu od Rešat-begefendije. Ne mogu da vas povedem bez njegovog odobrenja."
„On ne sme da zna! Povedi me! U povratku ću izaći na uglu. Reći ću da sam išla da posetim tetku." Ponovo ga je uhvatila za ruku. „Husniefendijo, ovo će možda biti Kemalova poslednja prilika da pomiluje dete, makar i u stomaku. Zauvek će te gristi savest ako mu se nešto desi pre nego što mu javim dobre vesti."
***
Nedugo potom, Mehpara je sedela pored Husni-efendije u kočiji. Sirotan je morao da je pita kako je saznala da je pošao kod Kemala.
„Svakog dana, od buđenja do odlaska u krevet, čekam vesti o mom suprugu. I jutros sam rano ustala. Sedela sam pored prozora i čitala Kuran. Čula sam rzanje konja, pogledala kroz prozor i videla kočiju. Bilo mi je jasno da se nešto neobično dešava. Kad sam te videla u bašti, zgrabila sam čaršav i strčala do ulaznih vrata. U žurbi sam zaboravila da ostavim Kuran."
„Uvalićete me u nevolju", vajkao se stari sluga.
„Neću. Nikom ništa neću reći. Nije mi promakla ni poseta one žene pre neki dan. I jesam li je ikome pomenula?"
„Hoćete da kažete da ste i nju videli!"
„Jesam. Kad nam je Rešat-beg kasnije rekao da je Kemal dobrog zdravlja, znala sam da je ona donela poruku. Alah te blagoslovio, Husni-efendijo! Bez tebe ga ne bih videla."
Stari sluga je ćutao. Nije progovorio ni reč. Brinuo se šta će Rešat-beg učiniti kad sazna da je bez njegovog odobrenja poveo Mehparu na seosko imanje.

Kemal je sedeo za stolom i pripremao dokumente. Imali su još jednu uzbudljivu noć i niko nije trenuo do zore. Ovoga puta, dvanaestočlani tim pod Pelivanovim vođstvom
upao je u fabriku i odneo sav barut do brodogradilišta Ajnalikavak u Zlatnom rogu. Englezi su odskora počeli da zatvaraju fabrike oružja da bi predupredili krađe. Pelivanovi ljudi uspeli su da uđu kroz krov. Zapečaćena vrata su tako ostala netaknuta, da osvajači ne bi ništa posumnjali. Akrobate i hodači po konopcu iskoristili su svoje veštine da bi nečujno uklonili crepove. Kradljivci su potom ušli neprimećeni. Petorica iz Kemalove spavaonice učestvovala su u operaciji. Ostali su bdeli, moleći se za uspeh. Kad se začuo jutarnji poziv na molitvu, još su slušali svedočenja učesnika smelog poduhvata. Tako je Kemal radio na trgovačkim papirima zakrvavljenih očiju ali puna srca. Onda je ušao čistač i obratio mu se s blagim osmehom:
„Beže, imate posetioca."
Kemal je bio utonuo u misli i nije ga ni primetio.
„Beže, sramota je da dopustite da vas čeka ..."
„Meni kažeš, Suljo?"
„Nije valjda da ne očekujete posetioca?"
„Ne, ne očekujem."
„Došla je neka žena. Čeka vas u vrtu."
Pretpostavljajući da je to još jedan kurir prerušen u ženu, pošao je dugim hodnikom ka vrtu. Video je Husni-efendiju pod drvetom. Neko je stajao pored njega, prilično visok i prekriven čaršavom. Pitao se da li je to Azra. Znao je daće uskoro poći za Antep. Verovatno je htela da se oprosti. Osetio je leptiriće u stomaku. Shvatio je da to nije Azra. Ubrzao je korak. Mislio je da će mu srce stati kad je žena uklonila feredžu.
„Mehpara!" Potrčao je. Pohitala mu je u susret i bacila mu se oko vrata.
„Nemoj ... Videće nas ... Prestani", rekao je i sklonio njene ruke s vrata. Da, to je njegova žena. Drhti, sva u suzama.
„Pa šta i da nas vide? Zar ja nisam tvoja zakonita supruga? Kako je lepo videti te opet! O, kakve sam noćne more imala! Ali ti si dobro, hvaljen neka je Alah!"
„Dobro sam. Zašto si došla ovamo? Da li ujak zna za to?"
„Došla sam s Husni-efendijom." Uhvatila ga je za ruku i postavila na svoj trbuh.
„Strašno nam nedostaješ. Kad smo doznali da će Husni-efendija verovatno doći ovamo, nas dvoje, majka i sin, počeli snio da pratimo svaki njegov korak. I eto nas ovde, oboje."
„Imaš neverovatno snažnu intuiciju. Neprestano me zaprepašćuješ. Nemaš pojma koliko sam sinoć želeo da te vidim."
„Da li sam ti se javila u snovima?", pitala je, ali onda je Husni naglo prekinuo njen sastanak sa suprugom.
„Begefendi ti je poslao pismo. Molim te da ga pročitaš i brzo napišeš odgovor.
Nemamo mnogo vremena." Uručio je pismo Kemalu.
Čučnuo je ispod drveta i pročitao pismo. „Idem unutra da napišem odgovor. Molim te da me sačekaš ovde."
Krenula je za njim.
„Ne možeš sa mnom, draga. Posetioci ovde nisu dobrodošli, pogotovu ne žene. U stvari, još mi nije jasno kako si se uopšte usudila da dođeš. Šta će biti ako vas je neko pratio? Šta će biti ako ti se nešto dogodi?"
„Niko nas nije pratio. Dobro znaš da bih sve stavila na kocku samo da bih te videla."
„Nosiš dete u utrobi; odgovorna si za dva života. Husni-efendija je poludeo kad te je ovamo doveo."
„Molim te, nemoj da se ljutiš na njega. Zahtevala sam da me povede. Reci mu da me opet dovede ako dobije naređenje da donese još jedno pismo. Mogla bih da ponesem hranu i čistu odeću kad bih unapred znala."
„Nemoj više dolaziti. Odlazim dalje sledeće nedelje."
„Ne!"
„Javi ujaku. Poslaće me na Zapadni front kao kurira."
„Tako znači. Imala sam pravo! Trebalo je da pođem s tobom. Trebalo je da budem pored tebe."
„O čemu govoriš! Dovoljno sam zabrinut što si i ovde došla." Neko vreme je ćutao. Uhvatio ju je za ruke. „Mehpara, zanemari moje poslednje reči. Drago mi je što s došla. Nisam hteo da odem bez oproštaja. Reci baki, ujaku, ujni i devojčicama ... Reci svima u kući da me isprate molitvama i blagoslovima. Neću biti baš na frontu, ali više nisam ni u pozadini. Ujak će se brinuti o tebi ako mi se nešto desi. Napisaću mu pismo da mu ga odneseš."
„Ne poveravaj me nikome, već se vrati živ i zdrav. Čekaću te, baš kao i tvoj sin."
„Biće kako Alah kaže!"
Pustio ju je i krenuo ka unutrašnjem dvorištu. Oteturala se do Husni-efendije naslonila na drvo. „Nikad neću zaboraviti ono što si danas učinio za mene. Zahvaljujući tebi, još jednom sam videla supruga."
„Da li ste mu preneli dobre vesti?" Zamalo da ga pita kakve vesti.
„Alah te blagoslovio, jesam!", rekla je. Ćutke su čekali Kemala. Uskoro se vratio s nekoliko koverata. Dva su bila upućena ujaku i baki, a na trećem je bilo nepoznato ime. Gurnula je sva tri u nedra.
„Hajde, efendum`, reče Husni, „pred nama je dalek put."
„Još samo malo, molim te."
Uhvatila je Kemala podruku i odvela ga malo dalje. Stari sluga je isprva tronuto posmatrao zaljubljeni par. Posle nekoliko minuta počeo je da se vrpolji. Posadila je
muževljeve ruke na obe strane stomaka. Sluga nije hteo da ih uznemirava, ali je video mnogo namrgođenih ljudi s pištoljima za pojasom; malo dalje, iza jabučara, video je četu na obuci; iza njega su uneli krvavog ranjenika kroz veliku žutu zgradu. Gde god bi upravio pogled, video bi stvari koje nisu za gledanje. Više nije mogao to da trpi.
„Požurite, Kemal-beže, čeka nas dug put", povikao je.
Prišli su mu držeći se za ruke. Trojka je odšetala do unutrašnjeg dvorišta. Kemal je zagrlio ženu, poljubio je u čelo i sa zahvalnošću se obratio starom slugi: „Pazi na Mehpara-hanumu. Nemoj da dopustiš da se previše trucka u kočiji." Husni-efendiji je, prvi put tog dana, bilo drago što ju je poveo.
Oklevajući, pustila je muževljeva ruku.
„Ostavi mi adresu gde bih mogla da ti pošaljem vesti o sinovljevom rođenju."
„Pisaću ti čim je budem saznao."
„Doviđenja, ljubavi ... I srećno!"

Husni-efendija je u povratku seo pored kočijaša, kao da je znao da će Mehpara plakati sve do kuće. Stigavši posle višečasovnog putovanja do Bajazita, naložio je kočijašu da se zaustavi na vrhu ulice i predložio Mehpari da odatle otpešači do kuće.
„Odlučila sam da im kažem istinu", reče devojka.
„Begefendi će se strašno naljutiti."
„Reći ću mu da nisi znao, da sam se ja neopaženo popela u zadnji deo kočije.
Preuzeću krivicu na sebe."
„Ne mogu da vas sprečim", uzdahnu Husni-efendija. „Pa, dobro, svejedno izađite ovde. Dajte mi pisma da ih odnesem begefendiji u ministarstvo."
„Idem s tobom. Moram nešto da mu kažem."
„Kočija će otići čim pređemo most. Tako smo se dogovorili. Ne možete toliko da pešačite."
„Mogu."
„O, radite kako znate!", promrmljao je stari sluga, izgubivši strpljenje, i otišao da plati vožnju kočijašu.

Kad su Mehpara i Husni-efendija stigli do ministarstva, službenici su već kretali kući. Stari sluga obavestio je sekretara da žele da vide ministra. Ušao je u zgradu s Mehparom, koja se glasno divila grandioznom mramornom stepeništu. Krenuli su na sprat, do Rešat-begove kancelarije. Kad ju je službenik zapitao koje, predstavila se kao njegova snaja. „Donosim mu važne vesti od kuće." Službenik ih je otpratio do susedne odaje. Nedugo potom, došao je i Ahmed.
Iznenadio se kad je video Mehparu.
„Da li se nešto desilo s Behidžom? Ili mojom tetkom?"
„Svi su dobro. Oprostite mi, efendum, bojim se da sam ponovo uradila nešto što nisam smela. Kad je Husni-efendija danas pošao u posetu Kemal-begu, uvukla sam se u kočiju bez njegovog znanja. Posetila sam seosko imanje i obišla muža."
„Kako si mogla? Da li si poludela?"
„Imala sam važne vesti za njega, efendum. Htela sam da mu ih lično saopštim.
Oprostite mi, molim vas."
„A koje su to vesti? Da li ipak nameravaš da ideš u Anadoliju? Znaš da to neću dozvoliti pa si tražila dozvolu od Kemala, je li tako?" Ustao je i pogledao je pravo u oči.
„Ne, efendum. Ja ... trudna sam, efendum. To sam htela da mu kažem." Ahmed Rešat je odmah smekšao i ponovo seo.
„Jesi li sigurna, devojko?"
„Jesam, efendum."
„Neka Alah bdije nad njegovim dolaskom na svet! Čestitam! Pretpostavljam da s uspela da vidiš Kemala?"
„Jesam. Poslao ti je tri pisma." Izvukla ih je iz nedara i spustila na sto. Ahmed Rešat nije izdržao pa ju je još jednom ukorio, a tek onda uzeo pismo naslovljeno na njega.
„Trebalo je da me obavestiš da želiš da ideš na seosko imanje."
„Ne biste mi dopustili, a ja nisam htela da budem neposlušna."
„Zato nisi oklevala da se upustiš u opasan poduhvat, iako si u drugom stanju. Ista si kao tvoj muž! Nije ni čudo što se tobom oženio! Baš ste savršen par!"
„Mogu li sad da krenem kuću; ne želim da vam smetam."
„Putovala si ceo dan. Sigurno si iscrpljena. Pozvaću kočiju pa ćemo se zajedno vratiti. Ionako sam završio s poslom za danas."
Pročitao je pismo, poslao Mehparu u susednu kancelariju i pozvao Husni-efendiju. Stari sluga je posle deset minuta pošao u potragu za kočijom. Posle dužeg čekanja, krenuli su kući u ministrovoj kočiji. Husni-efendija nije bio s njima jer ga je Ahmed Rešat poslao da prosledi još jedno pismo.
Rešat-beg je upita: „Kako je Kemal izgledao? Da li je smršao?"
„Nije, dobro izgleda. Boja mu se vratila u obraze. Napisao mi je da vam kažem da ide na front, efendum."
„Naravno, ide. Neka ga Alah čuva!"
Ostatak puta protekao je u tišini. Žene su pritrčale kočiji kad su videle da iščezla Mehpara izlazi iz nje. „Pustite je na miru", reče Ahmed Rešat. „Jutros je pošla sa mnom da poseti Kemala. Nosi vam pozdrave od njega."
„Kakve su novosti?", htela je da zna Sarajlihanuma. Naljutila se. Nije volela kad se u kući nešto dogada bez njenog znanja.
„Idem u svoju sobu. Mehpara će vam sve ispričati."
Ušla je u salon na drugom spratu. Žene i devojčice pratile su je u stopu. Sela je na divan ispred velikog prozora. Gledajući Behidžu pravo u oči, promrmljala je: „I ja očekujem dete, Behidža-abla."
„Priredila si sav ovaj cirkus samo zbog toga?", zafrktala je Sarajlihanuma.
„Sarajlihanuma!", povikala je prekorno Behidža i potrčala da poljubi Mehparu. Devojčice su sa oduševljenjem pozdravile vest da će kuća biti bogatija za dve umesto za jednu bebu. Svi su govorili u isti mah. Behidža će ovog puta dobiti dečaka. Biće divno ako Mehpara dobije devojčicu. Ako bude devojčica, daće joj ime Leman. Velika Leman počeće odmah da štrika ružičastu odeću za imenjakinju, čemu se iskreno radovala jer joj je dosadilo da štrika sve sama plava odelca za batu ...
„Kad bi trebalo da se porodiš?", pitala je Behidža.
„To je bar lako, samo saberi dane od venčanja", umešala se Sarajlihanuma. „Valjda neće doći do preranog porođaja ..."
„A zašto bi?", oglasila se Behidža. „Ona je zdrava i mlada."
„Draga moja, s porođajem se nikad ne zna. Zar i ti nisi bila zdrava mlada, pa s pobacila. Zar si zaboravila?"
Behidža se ujede za jezik. Nikad mi nećeš dozvoliti da to zaboravim, matora krmačo, pomislila je. Koristiš svaku priliku da me podsetiš da sam izgubila muškog naslednika i da mi to natrljaš na nos. Obratila se Mehpari, koja je izgledala srećno i ponosno: „Bebe se, u svakom slučaju, neće istovremeno roditi. Moja će biti zaštitnički nastrojena, stariji brat tvoje devojčice."
„Zašto si posetila Kemala”, prošaptala je prvom prilikom Sarajlihanuma u Mehparino uvo.
Mehpara je pocrvenela. „Nedostajao mi je, efendum."
„Reci mi istinu! Da li je opet bolestan?"
„Kunem se Alahom da nije! Neprestano ga sanjam. Morala sam da ga vidim. drago mi je što jesam. Dobro je."
Starica joj je zaverenički došapnula: „Obavesti me kad sledeći put pođeš. Hoću i ja da idem s tobom."
Mehpara se usredsredila na živahno ćeretanje ukućanki. Nije htela da potresa baku vestima da će joj unuk ubrzo otići na front. To su bili dani u kojima su žene iz Rešat- begovog domaćinstva još mogle da uživaju u prijatnom razgovoru.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 11:29 am



ROĐENJE

Behidžine kontrakcije počele su u prvoj nedelji oktobra, baš kad je Ahmed Rešat rešavao problem Vrangelove vojske.
Abdikacija Nikolaja IIi dolazak boljševika na vlast izazvala je građanski rat u Rusiji Petar Nikolajevič Vrangel postao je jedan od generala na čelu antiboljševičke Bele armije. Vrangel je, suočen sa teškim porazom na Krimu i neobično hladnom i ranom zimom, naredio masovnu evakuaciju u Otomansko carstvo. Vojnici ruske Bele armije pridružili su se talasima izbeglica koji su zapljuskivali obalu Crnog mora. Stizali su u desetinama hiljada, u crnim šinjelima, natrpani po brodskim palubama. Donosili su vaške i boleštine. Kasarne, bolnice, logori i hrišćanske crkve u Istanbulu punile su se ruskim izbeglicama, a iscrpljeni grad se još borio s prethodnim najezdama izbeglica s Balkana i Kavkaza. Sad je morao da primi i Vrangelove razbijene odrede.

Baš tad su dva ruska ratna broda bila na suvim dokovima brodogradilišta Halič u Zlatnom rogu. Ahmed Rešat dobio je obaveštenje da će se ruski vojnici pod Vrangelovom komandom ukrcati na te brodove i krenuti, zajedno s Grcima, na otomanske luke na Crnom moru. Imali su dva zadatka: da spreče manja plovila da krijumčare oružje i dobrovoljce Nacionalnoj vojsci u Anadoliji i da okupiraju Crnomorsku obalu.
Ahmed Rešat se, po prispeću ove informacije, našao u kancelariji ministra za pomorska pitanja. Nadao se da će njegov kolega pokazati simpatije prema pokretu u Anadoliji. Nije se razočarao. Dva otomanska ministra su onda udruženim snagama počela da mozgaju kako da pomognu vojsci u Anadoliji.
Nacionalni pokret bio je opkoljen sa svih strana. Ne samo da im je sad pretila opasnost od Vojske kalifata, već su i veliki delovi Anadolije već bili pod okupacijom Saveznika. Jermeni, Kurdi, Čerkezi i Grci iz Otomanskog carstva želeli su da osnuju samostalne države. Neočekivani udar Vrangelovih snaga mogao bi da naškodi nacionalistima. Vest o opasnosti morala je što pre stići do Mustafe Kemala i voda Turskog nacionalnog pokreta, ali i ne samo do njih. Narod Anadolije mora da zna šta mu se sprema. Tradicionalno gostoljubivi i velikodušni Turci duž obala Crnog mora morali su da znaju kakva im opasnost preti od brodova s grčkim i ruskim vojnicima. Obala će biti osvojena ako ih zateknu nespremne.
Ali kako će otomanski ministri preneti ovu vest narodu na Crnomorskoj obali?
Ministar za pomorska pitanja predložio je da sve objave u novinama. To jeste bila dobra ideja. Tako bi neophodno upozorenje našlo svoj put do ugroženog naroda. Bez oklevanja su sročili obaveštenje i poslali ga svim novinama, ali nisu uzeli u obzir da će Saveznici cenzurisati sve vesti koje se tiču Vrangela.
Ahmed Rešat je sledećeg jutra rano došao u kancelariju. Zgrabio je novine, ali u njima nije našao obaveštenje koje su sastavili. Sekretar mu je saopštio veoma važne vesti. Njegov sluga je u prizemlju i zahteva hitan prijem. Zaprepastio se. Husni-efendija mu je još koliko malopre otvorio kapiju kad je krenuo na posao. Šta se u međuvremenu desilo? Do ženinog porođaja ostalo je mesec dana. Da se nije Kemalu nešto desilo? Možda su ga uhapsili? Naredio je da mu odmah dovedu Husnija. Zabrinuto lice starog sluge poručivalo je da nešto nije u redu.
„Da li je nešto pošlo po zlu? Šta se desilo?", pitao ga je sa zebnjom u srcu.
„Hanumaefendi je dobila trudove. Otrčao sam po babicu, a onda sam požurio ovamo, da i vas obavestim."
Ministar je prebledeo kao krpa. „Ali još nije vreme ...", uspeo je da prozbori.
„Sarajlihanuma kaže da su trudovi počeli."
„Idi pravo kući! Budi tamo, možda im zatrebaš! Imam neke neodložne obaveze veoma važan sastanak. Pojavio si se u najnezgodnije vreme! Doći ću čim budem mogao", rekao je, „ali javi mi ako nešto treba."
„Ne bih vas uznemiravao da to nije bilo apsolutno neophodno, efendum", reče Husni-efendija i uzeo gomilu novčanica iz gospodareve ruke. Ministar je više od svega želeo da bude kraj svoje supruge, ali čekao ga je sastanak s odborom za javni dug i još jedan s upravnikom Banke Otomanskog carstva, na kojem će ponovo tražiti odlaganje isplate dugova.
Žene su se obično poradale u ranim jutarnjim časovima, mrmljao je. Zašto je Behidža odlučila da to radi u radno vreme? Da li je pokušavala da mu zagorča život?
Krenuo je na sastanak. Na vratima kancelarije gotovo da se sudario sa – doktorom Mahirom!
„Mahir-beže? Da li je to moguće? Vratio si se u Istanbul!"
„Jesam, efendum. Nakratko. Tu sam zbog tifusa i kolere ..." Ahmed Rešat ga je prekinuo.
„Prijatelju, sam Alah te je poslao kad si mi najpotrebniji! Nema drugog objašnjenja! Kasnije ćeš mi pričati o tifusu i koleri, ali sad te molim za pomoć jer se Behidža porada. Ja ne mogu da odem tamo. Do večeri ću biti na sastancima i svi su presudn za državu, a u mislima ću biti kod kuće. Molim te, ako nemaš preča posla, da pomogneš mojoj ženi da se porodi. To bi mi donelo silno olakšanje."
„Idem odmah. Slobodno se posveti poslu, čekaću te da se vratiš." Požurili su niz stepenice, razdvojili se i pohitali svako na svoju stranu.

Te noći je iscrpljeni i grižom savesti pritisnuti Ahmed Rešat kasno stigao kući. Neočekivani dolazak doktora Mahira pružio mu je izvesno olakšanje. Prisustvovao je samo Lemaninom rođenju. Gorko je žalio što nije bio pored supruge kad se rodila
Suad. Još teže mu je padalo što nije bio s njom kad je na trećem porođaju na svet donela mrtvorođenče. AIi šta je mogao! Tad nisu bili čak ni u istom gradu. A danas je bio tako blizu kuće, ali jednako nemoćan da joj pruži pomoć i utehu. Molio se za još vremena. Behidža se možda još nije porodila. Da je porođaj gotov, Husni-efendija bi sigurno poslao nekog s vestima.

***
Nije mogao da pronađe kočije oko ministarstva. Nekako se ugurao u prepuni tramvaj. Trčao je od stanice na Divanjoluu do vrha svoje ulice.
Tamo je zastao da bi povratio dah. Ostatak puta prešao je kasom. Otvorio je kapiju i ušao u baštu. Kuća je bila neobično tiha. Nije se čuo plač novorođenčeta. Pogledao je ka drugom spratu. U salonu je bio mrak, a zavese u spavaćoj sobi navučene. Uočio je svetlost u selamliku. Verovatno ga Mahir čeka.
Pružio je korak preko bašte. Husni-efendija je otvorio vrata pred njim. U predsoblju nije bilo nikoga. Očekivalo bi se da u kući, posle dolaska bebe na svet, vlada slavljenička atmosfera. Da bude mnogo buke i trke, osmeha i razgovora. Zebnja mu se opet uselila u srce.
„Da li je beba rođena?", pitao je strahujući od odgovora.
„Jeste, po podne", odvratio je Husni-efendija.
„Zašto mi niko ništa nije rekao?"
„Hanumaefendi to nije želela."
Ahmed Rešat je u trenu prevalio put od zebnje do očaja. Otvorio je vrata selamlika. Zatekao je usnulog Mahira s otvorenom knjigom na kolenima.
„Mahir-beže!"
Doktor je skočio. Knjiga je s treskom pala na pod.
„Da li se nešto desilo? Nešto strašno se desilo, zar ne? Je li Behidža dobro? Da li je beba živa?"
„Svi su dobro. Behidža i beba su živi i zdravi."
„Zašto je onda u kući tako tiho? Zašto mi niko nije javio da se beba rodila? Gde je tetka? Gde su mi ćerke?"
„Behidža-hanuma se oporavlja. Dao sam je sedativ. Zaspala je."
„Šta je sa ostalima?"
„Povukli su se u svoje sobe."
„Mahire, šta sve ovo znači? Da li je porođaj bio težak? Da li je s bebom sve u redu?
Ima li neki ozbiljniji nedostatak? Pobogu, reci mi!"
„Sedi, molim te. Ništa strašno se nije dogodilo ... Samo ..."
„Samo šta?"
„Pa, vidiš, svi su pomalo razočarani. Sarajlihanuma i Behidža-hanuma su se mnogo
potresle zato ..."
„Zašto?"
„Zato što se rodila devojčica. Dobio si još jednu kći."
„Da li je živa i zdrava?"
„Jeste. Divna je."
„Hvaljen neka je Alah!", povika Ahmed Rešat. „Sledio sam se od straha! Mislio sam da je nešto pošlo po zlu. Gde je beba?"
„Sarajlihanuma je postavila kolevku u Mehparinoj sobi, da ne bi uznemiravala majku. Behidža-hanuma je neutešna. Učinili smo sve što smo mogli da je smirimo. Nemoj da joj zameriš ako bude svadljiva. Majke posle porođaja često pate od promena raspoloženja. Budi ljubazni prema njoj, Rešat-beže."
„Pa ne misliš valjda daću biti ljut na nju zato što je rodila devojčicu. Zar me nimalo ne poznaješ?"
„Nisam to hteo da kažem. Žene su se mnogo potresle. Pretpostavljam da si se i ti nadao dečaku. Čak je i Leman-hanuma delovala očajno. Izgleda da je sve stvari za bebu napravila u plavoj boji."
„Aman, jesu li svi u kući izgubili razum!?"
Ahmed Rešat otvorio je vrata i pozvao kućepaziteljku. Dotrčala je, poljubila bega u ruku i čestitala mu.
„Obavesti Sarajlihanumu, Mehpara-hanumu i moje kćeri da ih očekujem u salonu" rekao je Ahmed. „Gulfidan, šta ovo znači? Da li se u ovoj kući ovako dočekuje novorođenče? Jeste li spremile bar šerbet?"
„Naravno, gospodine."
„Posluži ga u salonu. Reci Zehri da ti pomogne. Nezahvalnošću ćemo naljutiti Svemogućeg. Neko bi pomislio da se spremamo za sahranu."

Nedugo potom, Mehpara je stigla s povijenom bebom. Ponosni otac zagledao se u bebino lice.
„Bože, pogledaj je samo! Tako je sićušna!"
„Rodila se pre vremena", reče Mahir. Suočen s Rešat-begovim zabrinutim izrazom, dodao je: „Nema nikakvih razloga za brigu. Potpuno je zdrava. Pravi slatkiš."
Mehpara se široko osmehnula – zbog ličnih razloga, nije joj nimalo smetalo što je došlo do prevremenog porođaja. „Pogledajte tu zlatnu kosicu i mlečnu put; pa prćasti nos i usne u obliku pupoljka ruže. Hvala Alahu, prava je lepotica!"
„Stvar je rešena, zvaće se Sabahat – lepota", reče Ahmed Rešat.
„Neka Alah dâ da joj sudbina bude svetla kao i njen ten!", reče Sarajlihanuma kad je ušla u sobu. Rešat-beg poljubi tetku i upita je: „Nisi potresena što nije dečak, je li, tetka?"
„Ti bi trebalo da se brineš zbog toga, a ne ja; na tebi je da obezbediš produžetak loze", odvratila je jetkim glasom. „Behidža je budna. Tražila je da te vidi."
Otac je uzeo bebu iz Mehparinih ruku, privio je na grudi i polako pošao uz stepenice. Leman i Suad su bučno silazile.
„Polako, gospe moje, probudićete bebicu", prošaptao je.
„O, oče! Dobio si još jednu ćerku! Znaš li to?", pitala ga je Leman zabrinuto.
„Znam i baš sam srećan. Divna je!"
„A kako će se zvati?"
„Sabahat, ako vaša majka ne bude imala ništa protiv."
„Zar to ne znači jutarnji povetarac?"
„Ne, odnosi se na lepotu, na lepotu najfinijih crta lica Takvo ime joj savršeno odgovara. Vaša sestrica će porasti i biti lepa kao i vi. To se odmah vidi."
„Da li smo i mi prekrasne, tata?", zakikotala se Suad.
„Svakako, iako od vas očekujem da budete i pametne, učene i dobro vaspitane", reče Ahmed Rešat.

Behidžina glava počivala je na izvezenom jastuku kao uvela magnolija. Posmatrala ga je zakrvavljenim i podbulim očima. Progovorila je slabašnim glasom: „Ponovo sam te izneverila i razočarala."
„Kakva je to sad priča, Behidža-hanuma! Darivala si mi najdivniju devojčicu na vascelom svetu. Ne mogu biti srećniji. Pogledaj to lepo izvajano lice. I već ima zlatne uvojke, baš kao i ti. Voleo bih da se zove Sabahat jer je već sad prekrasna – izuzev ako ti imaš neku primedbu."
„Spremala sam se da bebu nazovem Raif Ibrahim. Nisam smišljala ženska imena."
„Sledeća beba biće Raif Ibrahim."
„Alah mi nikad neće podariti sina."
„Bolje je ne mešati se u Alahov posao, hanuma. Kad za to dode vreme, molićemo se da nam Alah podari dobre zetove. A neka ova divna devojčica donese sreću našoj porodici i zemlji!", reče Ahmed Rešat dokje spuštao Sabahat u ženino naručje.
„Iscrpljena sam. Ispašće mi iz ruku ako zaspim. Daj je Mehpari, molim te? Neka je čuva dok ne dode vreme za dojenje."
Poljubio je suprugu u čelo i uzeo bebu. „Odmori se, draga moja", rekao je. „Sutra ćemo zvati hodžu da blagosilja devojčicu."
Izašao je. Mazio je svilenkastu kožu novorođene kćeri dok je silazio stepenicama.
„Sićušna Sabahat-hanuma, već si uznemirila majku zato što nisi dečak. Ali obezbediću ti obrazovanje dostojno dečaka. Ako Alah dâ, izrašćeš u živahnu i odlučnu osobu." Seo je na stepenice. Šapnuo je novo ime i molitve u bebino uvo i dunuo u nju.
Leman je sedela za klavirom na drugom spratu i svirala Mahiru ljubavnu pesmu.
„Sviraj nešto pristojno, devojko!", oglasila se Sarajlihanuma iz hodnika. „Dosta tog cijukanja! Sviraj nešto što liči na muziku!"
„To je šansona, nano."
„Šamsona! More sviraj neku doličnu melodiju! Nešto u čemu će Mahir-beg uživati."
„Ne zamerite nani, efendum. Stalno nas kritikuje", reče Leman pomalo postiđena bakinim nepoznavanjem francuske muzike.
„Ah, ta današnja deca", gunđala je Sarajlihanuma, „nimalo ne poštuju starije. Neka nas Alah sačuva! Sve je to Rešat-begovo maslo. Skroz ih je razmazio. Valjda neće zažaliti zbog toga!"

Ahmed Rešat sišao je u selamlik da bi izbegao Sarajlihanumu i devojčice. Kad se našao nasamo s Mahirom, rekao je: „Moja tetka, blagoslovena bila, teško prihvata promene. Stalno se istresa na devojčice. A ništa od ovog nas ne bi snašlo da smo se na vreme osavremenili. Opirali smo se promenama u Evropi, a to nas je sprečilo da se prilagodimo novom dobu. Pošto se nismo samostalno razvili, sad nas na to primoravaju zemlje od kojih pozajmljujemo novac. Ali ta prinuda ima ograničeno dejstvo ... Više nije dovoljna."
„Ni narod ni sultan ne gledaju blagonaklono na ideje slobode i nezavisnosti. Mogu da shvatim sultanove rezerve. Ko bi svojevoljno ograničio sopstvenu vlast?"
„Velike evropske države su baš to učinile, efendum! Njihovi kraljevi imaju parlamente i zakonodavne skupštine, dele vlast s parlamentom, a poneki su im i celu predali. Samo mi to nismo učinili."

Još malo su razgovarali o državnim poslovima. Duboko su tugovali zbog poniženja koje je carstvo trpelo. Neko vreme su sedeli ćutke, pognutih glava. „Znaš", konačno se oglasio Ahmed Rešat, „najveću korist imamo od bezmerne netrpeljivosti Francuza i Britanaca. Njihovo suparništvo je naša prilika. Odavno bi nas zbrisali da se dobro slažu."
„Mnogo nam je pomoglo i suparništvo Grčke i Italije. Italijani nam, u protivnom nikad ne bi pomogli da krijumčarimo oružje u Anadoliju."
„Oduvek sam bio naklonjen Italijanima", reče Ahmed Rešat. „Neke od njih ubrajam i u bliske prijatelje. Vidi, što ne bi prenoćio ovde? Namestiće ti krevet ovde, u selamliku."
„U tvom domaćinstvu je i bez mene gužva. Ne bih želeo da je povećavam`, negodovao je doktor.
„U ovo doba nema ni tramvaja ni trajekta. Nemaš izbora."
„Tako ti je to kad se čovek zapriča. Dobro, bar imamo mnogo zajedničkih tema."
„Naložiću Gulfidan da ti namesti krevet."

Kad je Ahmed Rešat izašao iz sobe, Mahir je razmišljao o onome o čemu su razgovarali. Izgleda da je Vrangelova pretnja duboko uznemirila Ahmeda, koji se već rvao s hiljadu i jednim problemom. Nove nevolje iskrsavale su sa svih strana, dok se pokret otpora u Anadoliji očajnički borio s neprijateljem. Svi su navalili na ostatke carstva, rukovođeni nekim svojim ciljevima. To je, doduše, bilo prirodno! Vukovi uvek napadaju u izmaglici. Dušmani su kidisali koristeći pokrov prašine popale preko Otomanskog carstva.
Ahmed Rešat vratio se s kućepaziteljkom.
„Hajdemo gore dok ti namesti krevet."
„I ti si umoran. Zašto ne odeš na počinak?"
„Neću još. Toliko smo razgovarali, ali mi nisi rekao zašto si se vratio u Istanbul.
Siguran sam da nisi došao da bi pomogao Behidži da se porodi!"
Mahir se nasmejao. „Nisam. U kasarnama bi se mogla pojaviti kolera. Došao sam da upravljam preventivnim merama."
„Da li je već negde izbila epidemija kolere?"
„Samo što nije."
„Kako to? Nisam znao da epidemija kolere može da se naruči?"
„Naprotiv, upravo ću to učiniti! Izbiće sasvim neočekivano i brzo će se proširiti na sve kasarne."
„Nek sam proklet!"
„Zbog toga će sve kasarne biti evakuisane. Vojska će morati da sarađuje sa mnom u primeni preventivnih mera. Pod karantin će morati i skladišta oružja i municije. Došao sam da proverim ima li kolere. Pronaći ću vrlo ozbiljan slučaj i preporučite neophodne mere. Da li sam dovoljno jasan, efendum?"
„Shvatio sam. Mogu li da predložim da proslavimo Sabahatino rođenje i uspešno predupređenje epidemije kolere šoljicom lipovog čaja? Zatim ćemo na spavanje, da se dobro odmorimo."
„To zvuči savršeno."
„Gulfidan, možeš li da nam skuvaš čaj od lipe? Kasnije ćeš namestiti krevet", reče Ahmed Rešat. Dok su se peli na sprat, Mahir je bacio pogled na klavir. Ljubičasti šal. Leman je zaboravila ljubičasti šal na stoličici. Obično bi ga prebacila preko ramena dok svira. Svakog časa je mogao pasti na pod. Podigao ga je i stavio na klavir. Prineo je šaku nosu i diskretno udahnuo miris limuna.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 11:29 am



PREPAD

Kemalu su dosadili kancelarijski poslovi na seoskom imanju. Nestrpljivo je čekao da ga pošalju na front. Razgalio se kad su ga jednog dana pozvali dok je dremao na ležaju, čekajući poslepodnevnu molitvu. Žurno je navukao odeću. Radosnim i Jakim korakom stupao je poznatom stazom ka glavnoj zgradi. Da li će konačno poći za Anadoliju?
Čekale su ga arhitekte noćnog prepada.
Jedan od njih, koga su svi zvali Major, bio je zapovednik gazdinstva. Dvojica za stolom bili su mu potpuno nepoznati. Major je pokazao na stolicu. Kemal je seo.
„Kemal-beže", poče Major. „Dva motorna broda večeras kreću za Karamursel. Bićeš na jednom od njih. Posle večerašnje akcije, otputovaćeš u Ankaru, na obuku za uspostavljanje telegrafskih linija. Zatim ideš na Egejski front."
„Razumem, efendum."
„Imamo još jedan zahtev."
„Stojim vam na usluzi."
„Bićeš na jednom od motornih brodova. Dobićeš važan zadatak."
„Kakav?"
„Dozvoli mi da te predstavim kapetanima Mustafi i Ahmedu, u čijim brodovima ćemo večeras prevesti oružje i municiju iz skladišta u Karagaču do naših prijatelja na Anadolijskom frontu."
Kemal je klimnuo kapetanima. Po gradi i tenu, bili su slični ljudima iz crnomorskog regiona.
„Kad smo birali ljudstvo za ovaj zadatak, shvatili smo da su nam potrebne proverene patriote, koje znaju da čuvaju tajnu. Ispunjavaš sve te uslove. Ne očekujemo da nosiš municiju, ali ovakvi zadaci zahtevaju pažljivo vođenje inventara. Ljudi koji budu nosili oružje neće imati kad time da se bave. To je jedan od razloga zbog kojih si odabran za noćašnju akciju. Ako, neka nas Alah od toga sačuva, nešto pođe po zlu, razgovaraćeš s okupatorskom policijom na njihovom jeziku. Predstavićeš im unapred pripremljen objašnjenje."
„Razumem, efendum."
„Ovaj prepad je veoma opasan poduhvat. Mogao bi i poginuti."
„Shvatam."
„Da li prihvataš dužnost?"
„Da."
„Takav odgovor smo i očekivali od veterana iz Bitke kod Sarikamiša", reče Major.
„Tvoje ime biće Gafur Abdulah, trgovac tekstilom. Šalješ tovar na azijsku obalu, a u Istanbul dovoziš povrće i žitarice. Poseduješ trgovačku firmu. Dokumenta te čekaju, dobićeš ih večeras. Idi u spavaonicu i spakuj stvari, a onda se vrati ovamo. U onoj
sobi zateći ćeš odeću. Obuci je. Kapetani će te uputiti u detalje operacije kad krenete."

Kemal je otrčao do spavaonice. Od zemaljskog blaga poneo je samo lekove i izvezenu maramicu, dar od Mehpare. Poverio je knjige Osmanu sa susednog ležaja i oprostio se s cimerima. Vratio se u veliku zgradu i obukao pripremljenu odeću. Otišao je u štab i salutirao Majoru i ostalima.
Kemal i dva kapetana otputovali su kočijom do rta u Mramornom moru, odakle su pošli za Ahirkapi, ispod Dvora kod Sarajburnua.
Duvao je snažan vetar. Brodić se uzdizao i ponirao. Borio se s mučninom i nagonom za povraćanjem. U sebi se zahvaljivao sve dubljem mraku, koji je sakrio zelenkasti ten njegovog lica. Nije hteo da se obruka pred ljudima koji računaju na njega. Upravio je pogled na daleku tačku i pokušao da bude što mirniji jer je negde čitao da to pomaže.
Nebo je bivalo sve mračnije, a more mirnije. Bilo mu je bolje. Ka petani su mu predstavili pojedinosti prepada koji će izvršiti kasnije te večeri. Slušao ih je kao najpažljiviji đak.

***
Kad je postalo očigledno da će u Velikom ratu Otomansko carstvo biti na gubitničkoj strani i da će osvajači pokucati na kapije Istanbula, pristalice KJP-a počele su da gomilaju oružje po čitavom gradu. U Karagaču u Zlatnom rogu bilo je pet stotina sanduka municije, preko potrebne da bi se zaustavila grčka ofanziva. Svih pet stotina sanduka će, uz Alahovu pomoć, biti na putu za Anadoliju. Verovali su da je rizik mal jer je Nazmibeg, upravnik skladišta i član pokreta otpora, prepad unapred najavljen.
Kad stignu u Ahirkapi, prebaciče se zaprežnim kolima do keja u Zlatnom rogu, gde će ih čekati motorni brodovi. Plovilo kapetana Ahmeda isploviće prvo s ljudstvom. Kapetan Mustafa slediće ga s Kemalom.
Kemal je povukao dobar dim iz ponuđene cigarete. Radovao se dobijenoj hici sa stomakom. Prokletstvo, duvan je stvarno loš!
Kapetan Ahmed slušao je uputstva kapetana Mustafe. Kemal je upijao svaku reč.
Potrudili su se da pronađu četrdeset ljudi za nošenje teških sanduka s oružjem. To nije bio posao za svakoga. Tražili su hrabre, snažne, hitre i ćutljive ljude, kakvi se ne nalaze na svakom ćošku, pa su naložili petorici kapetana da obezbede ljude koji odgovaraju zahtevima posla. Uz Alahovu pomoć, sakupili su ih brzo i trebalo bi da se pridruže prepadu.
Oba kapetana delovala su pribrano i samouvereno, kao da razgovaraju o uobičajenom putovanju s evropske na azijsku obalu. Njihova samouverenost delovala
je zarazno i na Kemala. Potegao je još jedan dim iz odvratne cigarete, da ne bi nekog uvredio, a onda ju je zavrljačio u more.
„Podelićemo pištolje i bodeže svima, za slučaj da nešto pođe o zlu. Kemal-beže, i ti ćeš dobiti pištolj. Nadam se da ti neće zatrebati, ali najbolje je da ga imaš, zlu ne trebalo", reče kapetan Mustafa. „Evo. Znaš da ga koristiš, zar ne?"
„Znam", reče Kemal dok se tiho molio da se tokom prepada ne obruka. S tugom je uviđao koliko je pre pet godina na Sarikamišu bio mlađi i snažniji. Toliko toga se odonda desilo. Više nije bio zdrav kao dvadesetogodišnji mladić. Čak je i morska bolest strašna stvar! Te noći, na tom motornom brodu, odlučio je da više nikad ne preduzima zadatke koji prevazilaze njegove snage. Kad časno obavi dužnost koje se te noći prihvatio, otići će pravo kući, u utočište Mehparinog zagrljaja. Provešće ostatak života vredno pišući članke i izbegavaće opasnosti bilo koje vrste. Biće posvećen i mudar suprug i voljeni otac, baš kao i njegov ujak.
Iskrcali su se u Ahirkapiju, kao što je i planirano, i otišli do keja na Zlatnom rogu. Oba broda bila su spremna. Grupice ljudi, lica pokrivenih maramama, iskrale su se iz okolnih zgrada i izmilele iz šipražja i između drveća. Činilo se da svi znaju šta se od njih očekuje. Očigledno je da su bili iskusni u ovakvim poduhvatima. Većina se ukrcala u prvi brodić, a nekoliko njih u drugi, kod Kemala. Ostali su nestali u mraku, gde su se primirila bez najmanjeg šapata, kijanja ili kašljucanja. Obmotali su motore krpama, a izduvne cevi spustili u vodu. Kemal je zaboravio na morsku bolest. Odmeravao je okolinu nervoznim pogledom. Nije čuo ništa izuzev lupanja sopstvenog srca. Brod je klizio kroz tamnu vodu pored Karagača. Zaustavio se ispred skladišta. „Ne prilazite obali!", povikao je stražar.
„Prijatelju, nismo stranci ... Zar ti niko nije rekao da ćemo doći?", pitao je kapetan Mustafa.
„Nije. Ne približavajte se!"
„Reci Nazmi-begu da smo ovde. Očekuje nas."
„Rekao sam vam da se ne približavate!" Stražar je uperio pušku u kapetana.
„Šta to radiš! Šta smo mi, neprijatelji? Nemoj da okrećeš tu pušku na mene sačuvaj je za prave neprijatelje. Sram te bilo!"
Kapetan Mustafa upravio je brod ka obali dok se kapetan Ahmed držao daleko pozadi.
„Kako se zoveš, prijatelju? Dođi na brod! Videćeš da je sve u najboljem redu. Englezi su nam naredili da očistimo skladište. Znaš kakvi su, ne mogu da se izbore s kradljivcima ... odlučili su da sve bace u more, da ne bi palo u ruke pobunjenicima. Zato smo ovde. Natovarićemo sanduke i baciti ih u more nedaleko odavde. Sve će završiti u morskim talasima. Niko neće imati koristi od njega. Poslušno izvršavam naređenja iako su mi mrska." Kapetan je govorio i prilazio sve bliže pristaništu. Ostao
je samo korak do obale.
Kemal je jedva nazirao seni iza stražara, koji nije skidao pogled s broda. Ko su ti ljudi?
„Kapetane Mustafa, pogledajte tamo ...", hteo je da kaže Kemal. Predomislio se kad ga je kapetan uhvatio za ruku.
„Kemal-beže, pomozi mi, molim te? Pazi da se brod ne odmakne od obale", reče kapetan Mustafa. Onda je skočio na pristanište da bi nastavio razgovor sa stražarem na suvom. Senovite prilike bile su sve bliže. Kemal se nagnuo i dohvatio metalni prsten na pristaništu sa obe ruke. Brod je počeo da se udaljava od obale. Našao se u ulozi žive daske za iskrcavanje. Samo su mu noge ostale na brodu. Mislio je da će mu istegnute ruke svakog časa pući. Jedan od mornara skočio je na pramac, dohvatio drveno pristanište moćnim prstima i uspeo da privuče plovilo obali pre nego što je Kemala izdala snaga.
„Mislio sam da ću ostati bez ruku", uzdahnu Kemal.
„Ništa im ne fali, samo su sad malo duže, bratac. Nov si u ovim poslovima, zar ne?"
„Nisam mornar ... Hej, šta se to dešava?" Dok se Kemal borio da zadrži brodić uz dok, ljudi iz drugog plovila tiho su poiskakali na obalu i odlučno i brzo onesposobili stražara. Vezali su mu ruke iza leđa i nabili krpu usta. Ljudi su počeli da iskaču i iz broda kapetana Mustafe. Seni su promicale desno i levo od Kemala. Gledao je kako siluete engleskih stražara nestaju sa zidova.
Četvoro ljudi približavalo se Kemalovom brodu.
„Uhvati me za ruku i izađi na obalu", rekao mu je jedan od njih.
„Ko ste vi?", pitao je.
„Mi smo organizatori prepada. Očekivali smo vas. Požuri."
Dohvatio je pruženu ruku i skočio na drveno pristanište. Laknulo mu je kad je ostavio more za sobom.
„Nazmi-beg je otvorio vrata. Naši ljudi su već u skladištu. Zadužen si za brojanje sanduka, zar ne? Požuri."
Dvojica su ostala u brodiću. Kemal je krenuo za preostalom dvojicom. Sanduci su brzo i tiho prelazili iz ruke u ruku. Kemal je hitro hvatao beleške. Nije video šta piše. Krupni mladić, kog je upoznao na palubi, motrio je na nekoliko vezanih vojnika zapušenih usta. Predstavio se kao Žandarm. Posmatrao je svaki njihov pokret s puškom u rukama. Izviđači su osmatrali da ne naiđe neko neprijateljsko plovilo. U tom slučaju, moraće da prekinu posao i sačekaju da brod prođe. I tako sve dok ne isprazne skladište.
Kemal je otvorio džakove. Uz Nazmi-begovu pomoć, razvrstavao je municiju po redosledu važnosti. Čim bi nešto popisao, to bi odmah završilo na brodovima.
Kad je skladište ispražnjeno, kapetani su naredili ljudima da se ukrcaju. Poveli su i
zarobljenike. Zaputili su se ka mostu, teško natovareni municijom, ljudstvom i zarobljenicima.
Svezani i zapušenih usta, zarobljenici su završili u potpalublju kod kapetana Ahmeda. Bili su pod budnim okom stražara, koji su se raspričali nakon prepada. Kapetani nisu znali šta će sa zarobljenicima.
Mustafa je predložio da ih iskrcaju na pustom, stenovitom i teško pristupačnom delu obale, daleko od grada.
„Mislim da bi trebalo da ih odvezemo sve do Karamursela i da ih predamo Nacionalnoj vojsci. Usput ćemo im objasniti da su sinovi ove zemlje, a ne Engleske", oglasio se Kemal.
„Ali hoće li pristati uz nas?", sumnjičavo će kapetan Ahmed.
„To je vrlo verovatno. Sličnu poruku prenosio sam svima – i Senegalcima i Alžircima i Indijcima muslimanske veroispovesti. To je bila jedna od mojih dužnosti. Uvek sam imao uspeha. Ovi momci su Turci, što posao čini lakšim", reče Kemal.
„Među njima su i Englezi."
„Pobogu! A zašto smo njih poveli?"
„A šta da radimo? Da ih pustimo pa da prijave prepad i opišu naše brodove? To bi značilo zazivanje propasti."
„Imaš pravo, ali sad moramo da ih hranimo. Stranci nisu naučili da gladuju kao mi."
„Čak i po najgorem vremenu, stići ćemo na odredište za dve noći. Ne brini za hranu, niko neće umreti za dva dana", reče kapetan Ahmed.
Posle duge rasprave, odlučili su da odvedu zatvorenike sve do Karamursela i da ih predaju nacionalnim snagama. Engleski zarobljenici mogli bi biti dragoceni u budućim pregovorima.

Nakratko su se zaustavili na obalama Zlatnog roga da bi natovarili kutije sa šatorskim krilima, platnima za zavese i donjeg veša u jedan, i džakove žita u drugi brod. Najveći deo ljudi iskrcao se i otišao kući. Zaplovili su s robom trgovca Gafura Abdulaha nabacanom preko dragocenog ratnog materijala.
Počela je druga etapa avanture.
Površina mora bila je glatka i mastiljava. Nije bilo slučajno što te noći nije bilo mesečine.
Kemal je zaključio da se privikava na plovidbu pučinom. U neko doba noći otkrio je da čak i uživa u ljuljuškanju na talasima. Setio se brodskog izleta s ujakom, na Mramornom moru. Nagnuo se preko ograde i gurnuo ruku u vodu, sve dok mu se koža nije izborala i nabrala. Izvadio je i veselo uzviknuo:
„Vidi, ujače, sad imam staračke ruke, baš kao ti!"
Ujak se nasmejao. Pomilovao ga je po kosi i rekao: „Daće Alah da doživiš duboku
sretnu starost."
Osmehnuo bi se kad god bi se setio tog izleta. Osmehnuo se još šire kad se setio da ujak u to doba nije imao više od dvadeset godina.
„Izgleda da ti je sad bolje, Kemal-beže, ali prava opasnost tek predstoji", reče kapetan. „Približavamo se mostu Unkapani."
Kemalov osmeh iščeze.
Prošli su ispod mosta bez ikakvih nevolja. Nastavili su plovidbu ka Karakojskom mostu i stražarskom punktu koji je nadzirao pomorski saobraćaj u Zlatnom rogu. Kemal je i u mraku mogao da vidi zabrinutost na kapetanovom licu.
„Hoće li pretražiti čamac?", pitao je.
„Neće ako je naš čovek na dužnosti."
„A ako nije?"
„Onda ćemo imati izvesnih neprijatnosti."

Stigli su do mosta. Neko je poslao signal lampom. Kapetan Mustafa je odgovorio prodornim zviždukom. Senka na mostu odgovorila je na isti način. Brodić je usporio. Kapetan je usmerio plovilo ka stražari. Kemalu je srce divlje tuklo u grudima. Noćna plovidba nije se mogla porediti s teturanjem po ledu kod Sarikamiša, ali osećao je da nikad nije bio bliži smrti. Kiša metaka mogla bi ih zapljusnuti i zbog najmanje greške. Kakva bi to tragedija bila! Ne zato što bi poginuli, oni nisu važni. Svi na brodu bili su spremni da umru. Bila bi tragedija što ne bi isporučili municiju i što bi sav trud bio uzaludan. Kemal se tiho molio za uspeh noćašnjeg poduhvata. Molio se, ako baš mora, i da umre, da izgubi život radeći nešto korisno, za razliku od nesrećnika koji su se posmrzavali kod Sarikamiša bez ispaljenog metka. Dok se molio, duboki glas dopro mu je do uva.
„Lozinka?"
„Polumesec."
„Znak?"
„Odredište."
„Možete da prođete. Želim vam srećan put."
„Hvala."

Prošli su ispod mosta i nastavili ka Mramornom moru. Kemal je sedeo na krmi, leđima oslonjen o gomilu mreža. Zagledao se u mutne vode, svestan da je najveća opasnost prošla. Kapetan Mustafa mu je prišao i spustio ruku na rame. „Više ne očekujem nevolje! Zašto ne siđeš u potpalublje da se naspavaš", predložio mu je.
„Ovde mi je dobro."
„Nos mi kaže da nailazi oluja. Kad nas udari, biće ti veoma loše. Bolje je da zaspiš
dok je more mirno."
Kemal je pogledao desno, ka tamnoplavoj obali. Na njoj se ništa nije razaznavalo. Rešio je da posluša kapetana, ustao i sišao u potpalublje. Našao je prazni kutak, legao i zaspao.

Veseli uzvici i krici. Neko je vikao: „Potpalite lomaču!" Žurni koraci iznad glave ... Bio je na pola puta između sna i jave. Otvorio je oči kad je teški sanduk tresnuo o palubu. Da li je u spavaonici? Pridigao se, instinktivno saginjući glavu da ne udari o krevet iznad. Nalazio se u nekom skučenom prostoru. Ustao je i krenuo, pridržavajući se za zid. Otvorio je oči, ali je i dalje čuo neobičnu buku iz sna. Popeo se uz stepenice, stupio na palubu i zagledao u nebo bez zvezda, prošaranu mlečnom svetlošću zore.

„Dobro jutro vam želim, beže", pozdravio ga je kapetan Mustafa. „Izgleda da su te momci probudili kad su ispustili sanduk s puškama." Sanjivi um je povezao krhotine stvarnosti. Shvatio je gde se nalazi.
„Da li smo stigli do odredišta?"
„Jesmo, hvala Alahu. Odspavao si dobru partiju, Kemal-pašo."
„Nemoj mi reći da sam unapređen u pašu dok sam spavao."
„Sad si admiral čitave mornarice!"

Preostalo ljudstvo na brodu istovarivalo je džakove i sanduke s ratnim zalihama na obalu. Kemal je zapazio i nova lica.
„Gde je drugi brod?", pitao je kapetana.
„Još nije stigao. Čekamo ga."
„Otkad smo ovde?"
„Od pre jednog sata."
„Odmah sam zaspao. Šteta što me nisi probudio. Zašto drugi brod toliko kasni? Da li su upali u neke nevolje?"
„Bili su iza nas. Izgubili smo ih kod Daridže ... Možda imaju problema s motorom."
„Alah nek im je u pomoći!"
„Ma sigurno su promašili pristanište", reče jedan od ljudi koji su nosili sanduke s municijom.
„To je pomislio i oblasni namesnik. Predložio je da zapalimo lomaču na obali, ali to nam neće mnogo pomoći zato što sviće."

Kemal se stresao kad je kročio na kopno. Dočekao ga je sveži povetarac. Planina sanduka i džakova ležala je na doku. Izvukao je beležnicu i naslonio se na stub. Pokušavao je da pročita svoja pisanija. Odustao je jer nije bilo dovoljno svetla. Na obali je plamtela velika vatra, lomača zapaljena zbog drugog broda. Nebo je iz časa u
čas bivalo sve svetlije. Ponovo je otvorio beležnicu i počeo da proverava spisak ukradenih ratnih sredstava.

Nervoza zbog izgubljenog broda rasla je iz sata u sat. Čitav tovar prebacili su na zaprežna kola. Brodski tovarni prostor ispunili su džakovima žita. Na doku su bile i Kemalove kutije s platnom i donjim vešom.
Kapetan Mustafa mu je prišao i rekao: „Vreme je da kreneš. Kucnuo je čas da se oprostimo."
„Trebalo bi da požuriš da bi pomogao drugom brodu, ako mu je motor zaista pokvaren", reče Kemal.
„Razumem, zapovedniče mornarice", zacerekao se kapetan Mustafa. „More je preduboko za sidro. Ako im se motor zaista pokvario, ko zna dokle su dosad otplutali."
Kemal se po ko zna koji put postideo svog neznanja. Kapetan mu je pružio ruku. Odvezali su uže. Brod kapetana Mustafe pohitao je ka otvorenom moru,
poškropljen treperavim crvenim i žutim mrljama. Brod je uskoro postao teško vidljiva tačka na dalekom horizontu. Kemal je imao osećaj da se s njegovim odlaskom kida i poslednja veza s rodnim gradom. Istanbulski brod iščezavao je s vidika. Podsećao ga je koliko je daleko od kuće. Osećao je čudnu prazninu i neobjašnjivo oduševljenje pri pogledu na sanduke donjeg veša. Nastavio je da proverava podatke iz beležnice. Čekao je drugi čamac.
Bližilo se podne. Nada je kopnela u svim srcima. Sunce se podiglo iznad horizonta. Namesnik Karamursela i njegovi ljudi već su šuškali da je engleski bojni brod verovatno presreo njihovo plovilo na otvorenom moru. Svi su bili neraspoloženi.
„Na prvi znak opasnosti, pobacali bi opasni tovar u more", reče Kemal kog nije napuštala nada. Setio se zarobljenika u potpalublju drugog plovila. Njih nisu mogli tek tako da pobacaju u vodu!
„Nema smisla čekati na otvorenom", rekao je namesnik. „Vratićemo se u grad. Iz Istanbula će nam već javiti šta se desilo."
Baš kad je nevesela grupa krenula iz pristaništa, neko je opazio sićušnu tačku na horizontu. Čekali su s neopisivim uzbudenjem. Da, bili su to oni.
Dočekali su brod veselim pokličima. Motor im se pokvario pored Daridže. Odonda su pokušavali da ga poprave. Teret su istovarili, a zaro bljenike predali Nacionalnoj vojsci kad je došla da preuzme naoružanje.

Još jedan prepad uspešno je obavljen.

Britanski odgovor bio je oštar. Mnoge su pohapsili i mučili. Istanbulskoj vladi zapretili su surovom odmazdom. Od tog dana bilo je strogo zabranjeno da bilo ko prolazi ispod
mostova kad se smrkne.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 11:29 am


31. DECEMBAR 1920.

Dilruba-hanuma se posle večere nije pridružila kćerima u salonu, raspoloženim za priču. Obavila je ritualno pranje i molitvu, otišla u krevet i čitala Kuran do duboko u noć. Odložila je svetu knjigu na noćni stočić, pomolila se po poslednji put tog dana i legla da spava, s nadom da će joj Alah u snu pokazati pravi put.
Prošle nedelje, porodica iz ulice do njihove zatražila je Mualinu ruku. To su bili dobri, pošteni i jednostavni ljudi. Pre nekoliko godina upoznala je njihovu majku u bakalnici na uglu. Odonda su se često viđale na jutarnjoj kafi. Posećivale su se za praznike i razmenjivale recepte za džemove i pite. Sve u svemu, dobro su se slagale. Nije mogla olako odbiti svadbenu ponudu takve porodice. Medutim, pre svega je bila majka svojoj deci. Nije mogla da zaboravi da ima, istina dalekog, rođaka ministra, koji živi u raskošnoj rezidencije u Bajazitu. Kad bi Rešat-begefendi poverio nekom od službenika da ima rođake stasale za udaju, mnogi od njih bi, nesumnjivo, rado ponudili da uzmu za ženu neku od njenih kčeri. Obe su dobro vaspitane devojke. Ako je Mehpara uspela da obrlati mladog gazdu kuće, onda i njene devojke mogu da privuku pažnju nekog od Kemal-begovih uvaženih prijatelja. Muala i Mezijet bi tako dobile priliku da napuste oronulu kuću u skromnom delu Bešiktaša. Postale bi gospodarice neke rezidencije.
Njihova kuća nije uvek bila u tako očajnom stanju. Kad je njen otac kupio pre nekih četrdeset godina, bila je tipični istanbulski dom: trospratno drveno zdanje, bele boje, s krovom od crvenih crepova i ljupkim velikim prozorima. Dilruba-hanuma je tad bila devojčica. Njena porodica je posle rata 1878,[61] poput toliko drugih, pobegla za Istanbul pred masakrima na Kavkazu. Kuću su kupili zlatnicima koje su doneli ušivene u postavi odeće. Krile su ih i u kosi. Nadali su se da će u novoj domovini izgraditi novi život, ali stigli su u Istanbul baš kad je počelo opadanje i raspad Otomanskog carstva. Gubili su muškarce u ratu, žene na porođajima, a decu u epidemijama. Možda su postale siromašne i ne baš srećne, ali su još bile zahvalne Alahu što su izbegle pokolje i silovanja i što su imale imućne rođake spremne da im pomognu. Ako jedna od devojaka sklopi dobar brak, njen sin Redžep bi mogao dobiti zaposlenje u državnoj službi.
Kad je s kćerima i darom u rukama otišla do rezidencije da čestita rođenje treće Behidžine kćeri, pomenula je to i Sarajlihanumi. Ostala je nekoliko dana da im pomaže u dočekivanju čestitara.
„Rešat-beg je poslednjih dana u takvom raspoloženju da sigurno neće hteti ni da čuje za provodadžisanje", rekla je Sarajlihanuma. Dodala je: „Nadam se daćeš, kad se Mehpara porodi, opet svratiti na koji dan. Tada ćemo mu to pomenuti." Starica je prosto uživala u moći provodadžike.
Dilruba-hanuma se našla u nedoumici: da li da čeka dok se Mehpara porodi, da b možda našla uglednog i imućnog prosca za svoju kći, ili da se zadovolji susetkinim sinom? Iz iskustva je znala da je pametno oprati ruke kad god se čovek nade pored vode. Štaviše, već se brinula da će Muala u komšiluku steći ugled mušičave i uobražene usedelice. Sudbina ponekad zakuca na vrata, ali se posle možda nikad ne vrati ako ne naide na lep doček. Dugo i duboko je razmišljala, ali joj nijednom nije palo na pamet da zapita ćerku za njeno mišljenje. Ni nju niko nije pitao kad se venčavala sa svojim suprugom. Izbor mladoženje bio je dužnost starijih rođaka, pa čak i suseda. Dok se rvala s teretom odgovornosti, rastrzana i nesposobna da donese odluku, nadala se da će joj snovi pokazati put.
Niz eksplozija prenuo ju je iz sna. Sanjala je dvostruko venčanje. Zadovoljno se smešila zbog tihe grmljavine, koju je tumačila kao dobovanje svadbarskih bubnjeva, zbog čega se uspravila u postelji sa osmehom na licu. Nisu to nikakvi bubnjevi, već bombe ... Evo još jedne! Skočila je iz postelje tako naglo da joj se zavrtelo u glavi. Zamalo da padne. Nagnula se prema prozoru i sklonila zavese. Nestvarna crvena svetlost obasjavala je nebo iznad dvospratnica i trospratnica. Negde u blizini besneo je požar! Ulica je bila puna užurbanih ljudi. Trčali su u svim pravcima. Bombe su padale, jedna za drugom. Da li ih granatiraju? Da li je neprijatelj na ulicama? Da li će upasti u kuću? Da li će je opljačkati i spaliti? Da li strani dušmani ubijaju sve pred sobom? Izletela je iz sobe i naletela na kćeri, koje su drhtale od straha.
„Šta se dešava, majko? Da li bacaju bombe? Kakva je to buka?"
„Gde vam je brat? Gde je Redžep?"
„Još se nije vratio."
„Nije se vratio? U ovo doba? Alahu milostivi, šta ću ako mu se nešto desi? Možda je ustreljen, ili uhapšen!"
„Neka nas Alah sačuva, majko! Ne govori takve stvari!"
„Obucite se! Brzo! U čaršave! Svi beže, u strahu su za goli život! Idemo i mi!"
„Ali gde ćemo u ovo doba, majko?"
„Kod Rešat-bega. Tamo će nam pružiti utočište. Kod njega ćemo biti sigurne. To je ministarska kuća."
„Ali kako ćemo do nje?"
„Pronaći ćemo neki čamac. Prebacićemo se do Sirkedžija. Ići ćemo pešice Požurite sa odevanjem. Napišite pismo Redžepu, da bi znao gde smo otišle. Ostavite ga u hodniku. Da li si me razumela Mezijet? Požuri, devojko!"
Eksplozije su postale zaglušujuće i česte. Dilruba je otišla u svoju sobu. Izvukla je metalnu kutiju s dragocenostima i tapijama iz drvenog kovčega. Pronašla je ključ kutije u fioci ormana. Otvorila je i nešto potražila. Skinula je jastučnicu s jastuka. Ubacila je zlatni nakit i dragulje iz kutije u jastučnicu i svezala je. Zatakla je za pojas
navukla ogrtač i čaršav.
„Da li ste spremne, devojke", pozvala ih je.
„Spremne smo, majko."
„A poruka Redžepu?"
„Čeka ga u hodniku", rekla je Mezijet.

Dilruba-hanuma i njene kćeri potrčale su niz stepenice do ulične kapije. Izašle su napolje. Ulica je bila puna uspaničenih suseda, žena koje vrište, uplakane dece i unezverenih pasa. Stražari su duvali u pištaljke. Ljudi su se naginjali s prozora. Svi su vikali. Niko nije znao šta se dogada.
„Uhvatite me za ruke. Čvrsto me Bržite", povikala je Dilruba. „Ako se izgubite u gomili, sastaćemo se kod trajektnog pristaništa. Jasno?"
Gomila je išla ka glavnoj ulici. Gurali su se, tiskali i gazili one koje bi pali. Dilruba- hanuma je shvatila da je zaboravila da obuje cipele. Ne samo da je teško hodala u papučama već su joj noge i zeble. Proverila je da li je zavežljaj s dragocenostima još za pojasom. Bio je. Malo se opustila. Bombe su i dalje odjekivale, nesmanjenom žestinom. Svaka eksplozija bojila je nebo drečavocrveno. Zatim bi se pojavile i druge boje. Posmatrala je sevanje plave, žute, narandžaste i ljubičaste.
„Ovo je sudnji dan!", vikao je sedobradi starac. „Ovo nije bombardovanje, već smak sveta!"
Uspaničena rulja jurila je napred. Dilruba se saplela i zamalo pala kad joj je neko nagazio rub čaršava. Marama joj je pala na tle. Neće moći da se sagne da bi je podigla. Ionako će izginuti! Baš je briga šta će susedi reći! Plovila je uzburkanim ljudskim morem, držeći kćeri za ruke. Ugledala je nekog ispred sebe. Probijao se kroz gomilu u suprotnom smeru. Ispruženim rukama razgrtao je ljudsku maticu. Kad je stigao nadomak nje, Dilruba povika: „Alahu milostivi, to si ti!"
„Majko! Šta radiš na ulici gologlava! Gde si, za ime sveta, pošla?"
„Oh, Redžepe! Dečače moj! Vrata pakla su se otvorila! Zar ne čuješ? Pogleda nebo! Vidi te boje! Bežimo da spasemo živu glavu!"
Dilruba-hanuma i njena porodica stajali su nasred ulice. Otpozadi su ih gurali udarali. Redžep je uspeo da odgura majku i sestre u stranu. Sklonili su se u bezbednost najbližeg dovratka.
„Majko, da li si poludela? Smesta se vraćajte kući!"
„Ali sinko, šta ćemo s bombama? Zar ih ne čuješ? Bićemo sigurni kod Rešat-bega."
„Kakve crne bombe?"
„Pa pogledaj! Svi beže!"
„Idemo kući. Nadam se da nisi zaboravila da zatvoriš vrata. Ako jesi, lopovi su već sve počistili."
Odjeknula je otegnuta eksplozija.
„Pa zar ne čuješ? Bacaju bombe!", reče i Mezijet.
„Devojke, nisu to bombe. To se zove vatromet. Videle biste i same da ste stigle do obale", reče Redžep. Imao je neobičan izraz lica, kao da ne zna da li da se smeje ili da plače. „Nevernici slave Novu godinu. Usidrili su bojni brod kod Bešiktaša iveć više od sata ispaljuju vatromet. Hajdemo kući, molim vas!"
„Kako to misliš?", zamuckivala je Dilruba. „Pa ko još usred zime pravi vatromet!"

Othramala je do kuće, cupkajući u jednoj papuči, gologlava, raspuštene kose, sa zavežljajem s dragocenostima koji joj je landarao pored kolena. Negde usput shvatila je da joj je san te noći pokazao put. Alah joj je ponudio nagoveštaj smaka sveta. Prinudio joj je da se suoči sa smrću, da bi je odmah zatim vratio u normalan život. Ako se setila da dobro zatvori vrata pre no što je pošla, izvestiće susede, čim se probudi, da je spremna da svoju kćer dâ njihovom sinu. Neka im Alah podari dug srećan zajednički život!

Ahmed Rešat sedeo je u svojoj sobi i čitao pismo s naočarima na nosu. Kad je završio, sklopio ga je, stavio u džep i sišao niz stepenice da se pridruži ženama u salonu.
„Mehpara, reci Gulfidan da nam skuva dobru kafu, molim te?"
„Ruke joj mirišu na luk. Ja ću je skuvati i poslužiti, efendum", reče Mehpara. „Samo što ja neću moći da pijem. U poslednje vreme ne podnosim njen ukus."
„Pa skuvaj za Sarajlihanumu i Behidžu. One će mi praviti društvo."
„Nemoj da kuvaš za mene. Mnogo kafe šteti mleku", reče Behidža. Žene su na sebi štedele da bi bilo kafe za Rešat-bega i goste. Nisu samo tako štedele. Behidža se pretvarala da joj se meso gadi kako bi ostalo više za kćeri i Mehparu. Sarajlihanuma je isprva korila snaju zbog izbirljivosti, ali je prestala čim je pronikla u njene skrivene motive.
Mehpara je otišla da skuva kafu Rešat-begu i Sarajlihanumi. „Šta se dešava, dečače? Otkud ta iznenadna želja za kafom?"
„Želim da razgovaramo, a kafa je samo izgovor", objasnio je Ahmed Rešat.
„Otkad se ti zanimaš za razgovor s nama?", pitala je Behidža.
„A zašto ne bih porazgovarao s vama?"
„O čemu bi razgovarali?"
„O nečemu zanimljivom."
„Umirem od znatiželje. O čemu se radi, za Alaha miloga."
„Sačekaj da Mehpara dođe", reče Rešat-beg.
„Rešat-beže, dečače moj! Da li je zaista neophodno da i ona bude ovde?"
„Jeste", reče Ahmed Rešat, „zato što se tiče njenog supruga."
„Imali vesti od mog lava? Reci mi odmah! Pući ću od znatiželje! Da li je dobro? Da li ga zdravlje služi? Da li je otišao na front?"
„Odgovoriću na sva pitanja kad i Mehpara bude ovde."
Mehpara se uskoro pojavila s kafom i čajem na sedefnom poslužavniku. Poslužila je Rešat-bega, a zatim i Sarajlihanumu. „Znam koliko voliš slatku kafu, ali nestalo nam je šećera pa sam ti donela čaj, efendum.
Zasladila sam ga medom."
„Ibrahim-beg nam šalje čudesno sladak med!", reče Sarajlihanuma.
„Zar ga još ima?"
„Štedljivo ga koristim. Još ga ima."
„Sjajno. Sad sedi i slušaj. Dobili smo vesti od Kemala."
Mehpari su zadrhtala kolena. Sela je na divan, pored Behidže, koja je ljuljala bebu na krilu.
„Pisao nam je iz Ankare, do koje je putovao dva dana konjem i zaprežnim kolima. Predstavljao se kao trgovac platnom. Pripremili su mu sve neophodne papire. Putovali su mirno i bez problema. Rekao je da može da izađe na kraj s kišom i susnežicom – čak i sa snegom – dokle god gazi po čvrstom tlu. Verovatno hoće da kaže da mu se nije svideo put preko mora."
„O, moj siroti dečak!", rekla je Sarajlihanuma. „Nikad taj nije voleo vodu, ni kad je bio mali. Sećaš li se, Rešat-beže, kad je imao tri godine i kad je strašna oluja zahvatila ostrvo? Mesecima su ga proganjale noćne more."
Mehpara je poželela da starica ućuti i da više ne progovara, bar dok ne sazna šta im Kemal poručuje. Rešat-beg je nastavio da čita pismo:
„U Ankari je odseo u nekoj madresi. Učio je da čita i piše telegrafske poruke i da postavlja telegrafske stanice. Po završetku obuke, poslali su ga u Egejsku oblast, s koturima žice i izolatorima."
„I?"
„Koliko sam ja razumeo, hoće da uspostave telegrafske stanice u obla stima pod grčkom okupacijom, da bi imali stalnu vezu sa Ankarom."
„Neka nas Alah sačuva, šta taj momak zna o telegrafiji?", zavapila je Sarajlihanuma
„Uvaliće se u nevolje! Znam da će tako biti! Šta ako mu se zavrti u glavi dok rasteže žice, i padne ..."
„Alah s tobom, majko!”, reče Behidža. „Pa neće on razvlačiti žice. Neko drugi će to raditi."
„Drage moje gospe", reče Ahmed Rešat, „veoma bih cenio kad biste prestale da komentarišete i počele da slušate. Sledi vest koje će vam se dopasti."
„Kakva vest?"
„Pogađajte koga je Kemal sreo u Ankari?"
„Koga? Koga?"
„Gazi-pašu[62]?", pitala je Mehpara.
„Pogrešila si."
„Hajde, reci nam sine!"
„Sreo je Azra-hanumu."
„Au!", otelo se Mehpari pre nego što je stigla da poklopi usta rukom.
„Šta ona radi u Ankari?", pitala je Sarajlihanuma. Ustala je i prišla Rešat-begu. „Šta ona radi u Ankari?", ponovila je.
„I ona uči telegrafiju."
„Da li će biti na Zapadnom frontu?", pitala je Mehpara. Glas joj je blago podrhtavao, uprkos naklonosti prema Azri.
„Ne. U Marašu je. Po završetku obuke, vratila se u Maraš." Behidža promrmlja: „Da li je ta žena luda?"
„Ona nije žena, već prava muškarača! Nek Alah sačuva naše devojčice od toga!" reče Sarajlihanuma.
„Ima li još nekih vesti od mog supruga?", pitala je Mehpara.
„Daću ti pismo pa ćeš ga natenane pročitati. Koristio je mnogo šifrovanih izraza pa dosta toga nećeš razumeti."
Mehpara se očas stvorila kraj Ahmeda Rešata. Gotovo da mu je otela pismo iz ruke.
„Dva pisma upućena su samo tebi, Mehpara", reče Ahmed Rešat. Sve tri žene iznenađeno podigoše glavu.
„Jedno je sigurno Kemalovo. A čije je drugo?", pitala je Sarajlihanuma.
Rešat-beg je izvadio dve koverte iz džepa i dodao ih Mehpari. Smesta je otvorila ono s Kemalovom rukopisom.
„Čije je drugo pismo? Reci mi odmah!"
Otvorila je drugi koverat i pogledala potpis da bi zadovoljila Sarajlihanumu. „Od Azre. Pročitala bih pisma u svojoj sobi, ako mi dozvolite."
„Zapamtite šta vam kažem! Neproverena prepiska nikom nikad ništa dobro nije donela", oglasila se Sarajlihanuma.
Mehparu je baš bilo briga za insinuacije starije žene, kao i za zavidljiv i pomalo povređen izraz na Behidžinom licu. Otrčala je u svoju sobu. Vrhovima prstiju milovala je slova ispisana Kemalovom rukom. Celivala je papir koji su dodirivale ruke njenog voljenog. Počela je da čita.

Pismo je počinjalo pozdravima svim članovima domaćinstva. Brzo je prešla preko raspitivanja za svačije zdravlje, od Sarajlihanuminog do Sabahatinog. Nekoliko puta je pročitala opis slučajnog susreta s Azrom u Ankari. Ne, nije bilo ni najmanjeg
nagoveštaja nečega nedoličnog. Iskreno se obradovao kad je naišao na staru prijateljicu, i hteo je da to raspoloženje podeli sa suprugom, to je sve. Azra se, u svakom slučaju, posle dva dana vratila u Maraš. Kemal je očekivao da će ga poslati negde u Egej, u grad čije ime nije naveo. Ljubljeni suprug napisao je da je u snovima dobijao znake koji najavljuju srećnija vremena i da je ubeđen da će ih sudbina spojiti najkasnije za godinu dana. Molio je Mehparu da sačuva optimizam i da bude izuzetno oprezna s bebom. Obrisala je oči kad je završila s čitanjem. Usredsredila se na pismo Rešat-begu. Sadržalo je mnogo više podataka o njegovim namerama, ali i mnoštvo šifrovanih reči, kao što je Ahmed i rekao, pa je bilo jedva razumljivo. Pročitala je Kemalovo pismo nekoliko puta, a onda je rešila da pročita i Azrino.
Pismo je počinjalo sa: „Za Mehpara-hanumu, moju namučenu i na žrtvovanje spremnu sestru." Azra je opisala slučajni susret s Kemalom u Ankari. Izgledao je zdravo i raspoloženo. Nema razloga da brine za muževljevo zdravlje. Ponosi se svojom dužnošću i sa zadovoljstvom je obavlja. Zaključio je da je u Istanbulu predugo sedeo između četiri zida. Tu nikome nije bio od koristi.
Stigla je do najvažnijeg dela pisma, odnosno do veoma važne novosti.
Azra joj je prošle jeseni, dok su se vraćale sa Šajesta-hanuminog predavanja, poverila da joj je srce već dugo prazno i da želi da voli muškarca jednako strastveno kao Mehpara Kemala. Mehpara joj je rekla da je sigurna da će Azra uskoro upoznati takvog čoveka i nije se prevarila. Azra se zaljubila u majora kog je upoznala u Marašu. Kad je videla Kemala u Ankari, pomenula mu je i majora. Poverila je tu tajnu i Mehpari. Trudila se da sakrije novu ljubav, iako je deo nje želeo da je obznani čitavom svetu. Zamolila je Mehparu da joj obeća da nikom neće ni zucnuti o tome. Jednog dana će se, uz Alahovu pomoć, svi sastati u Istanbulu. Tad će joj otkriti njegov identitet, ako preživi.
Ako preživi! Te reči ubole su Mehparu ravno u srce.
Sela je na ivicu postelje. Sklopila je ruke i pomolila se: „Alahu, daj neka svi prežive!"

Htela je da ponovo pročita sva tri pisma, ali oglasilo se baštensko zvono. Prišla je prozoru. Iznenadila se kad je videla tetku i njene kćeri, zajedno s Redžepom, koji je nosio mnoštvo paketa. Osmehivali su se prolazeći kroz baštu. Niko joj nije rekao da će tetka Dilruba doći u posetu. Gurnula je pisma ispod jastuka i strčala niz stepenice.

Dilruba-hanuma došla je da bi obznanila Maulinu veridbu i da bi s rođacima podelila još sveže sećanje na patnje i muke koje je doživela pre desetak dana. Ispripovedala im je, uz česte upadice svojih ćerki i sina, kako su nevernici u kasnim večernjim satima slavili neku naopaku Novu godinu zaglušujućim eksplozijama, kako su svi izleteli na ulice u strahu za sopstveni život i kako je izgubila papuču i šal u haosu i
panici.
Leman, Suad i Behidža glasno su saučestvovale s Dilrubinom nesrećom Sarajlihanuma je manje-više uspešno ugušila osmeh koji joj je zaigrao u uglovima usana. Mehpara uopšte nije mogla da se usredsredi na razgovor. Misli su joj se neprestano vraćale pismima pod jastukom. Htela je samo da se što pre vrati u svoju sobu, pismima, ali nije smela da se usudi na tako bezobziran gest pred gostima.
Nakon što je nekoliko puta ponovila svoju priču, na veliku radost Sarajlihanume, Dilruba se obratila Mehpari: „Da li si sigurna da ne nosiš blizance, devojko moja? Stomak ti je ogroman!"
Mehpara se samo zagonetno nasmejala. Već je navikla na to pitanje. „Nikad nismo imali blizance u porodici. Možda ih je Mehpara imala po majčinoj liniji. Znaš li nešto o tome, efendum", nastavljala je Dilruba. Sarajlihanuma se spremala da joj odgovori kako dolikuje, ali nije stigla zbog kućepaziteljke.
„Neko je u prizemlju. Doneo je poruku gospodaru", rekla je.
Rešat-beg je pohitao ka vratima. Mehpara je prebledela. Sarajlihanuma se uhvatila za grudi. Žene su se unervozile čekajući gospodarev povratak. Godinama su stizale samo loše vesti. Uskoro su čule Rešat-begove korake na stepenicama. „Brzo se penje. To znači da vesti nisu loše", promrmljala je Mehpara. Pokazalo se da ima pravo jer se Rešat-beg pojavio na vratima sa širokim osmehom i mašući telegramom.
„Dilruba-hanuma, donela si nam sreču! Kemal nam šalje novosti. Nacionalna vojska konačno je uspela da se odupre Grcima, iako su raspolagali sa 20.000 vojnika naspram naših 6.000. Sukobili su se na Zapadnom frontu, kod mesta Inonu."
„Gde?", pitala je Sarajlihanuma koja je malo otvrdla na ušima.
„Ne znam gde je to, ali vidim da se Rešat-beg osmehuje prvi put posle nekoliko meseci. To znači da su vesti dobre!", reče Behidža.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 11:30 am


FEBRUAR 1921.

Smrklo se. Žene i deca upravo su večerali. Mehpara je u kuhinji spremala obrok za Rešat-bega, koji je kasnio, kao i obično.
Sarajlihanuma nije mogla da gleda svoja posla. Čim je videla da slaže parčiće pite, doviknula joj je sa stepeništa.
„Mehpara, Rešat-beg ne voli pitu s krompirom, zato gledaj da mu daš onu sa spanaćem, molim te."
„Upravo to i radim, efendum", odvratila je Mehpara.

Mehpara se sve teže kretala jer su joj zglobovi oticali. Uprkos tome, trudila se da pomogne u kućnim poslovima. Begovi neredovni prihodi primorali su ih da otpuste Zehru, a sirota kućepaziteljka Gulfidan bila je suviše stara i gojazna da bi se penjala stepenicama. Ni trudna Mehpara više nije mogla lako da ih savlada.
Stomak joj je bio tako veliki da su Suad i Leman bile ubedene da nosi blizance. Spremile su im imena ako budu dečaci. Leman je, kao starija sestra, izabrala ime Selim za mlađeg, zato što će se dobro slagati s Halimom, imenom koje je Suad izabrala za starijeg.
Devojke su čavrljale. Mehpara ih je rezignirano slušala blago nagnute glave. Zamišljala je njihovo razočaranje kad vide da nema blizance. Nije mogla da predvid kako će Rešat-beg i Behidža-hanuma reagovati na bebin prerani dolazak na svet. Da li će se suočiti sa užurbanim sabiranjem na prste i zbunjenim češanjem po glavi? Da li će je grditi? Da li će joj sasuti optužbe u lice ili je vazda domišljata Sarajlihanuma već smislila uverljivo objašnjenje?
Na poslužavnik je pored pita dodala kuvane šljive i šolju ajrana. Spustila ga je na mramorni stočić u predsoblju. Kad se Rešat-beg pojavi, odneće poslužavnik u selamlik ili u salon na spratu.
Tog dana niko nije išao u kupovinu, što znači da nema ni novina. Efendija Husni izgubio je rođaka. Otišao je na selo na sahranu i neće ga biti nekoliko dana. Kad je Rešat-beg jutros krenuo na posao, Mehpara ga je zamolila da donese novine kući. Svakodnevno ih je čitala i tražila vesti koje imaju veze s Kemalom.
Sišla je u ostavu na Sarajlihanumin zahtev, da naprave inventar zaliha. Šečera je odavno nestalo. Ostalo im je veoma malo ulja. Brašna je bilo koliko za jednu pitu. Behidža će pisati u Bejpazari još večeras. Tražiće brašno, ulje i sir.
Pela se uz stepenice pridržavajući se za ogradu. Devojke su bile u salonu, svirale klavir i violinu i pevale.
„Pridruži nam se, Mehpara-abla", zvala ju je Leman, „ponesi ud pa ćemo zasvirati nešto ä la Turca."
Odbila je. Leda su je bolela i samo je želela da legne i da se odmori. Kad je stigla do odmorišta na drugom spratu, oglasilo se zvono na kapiji. Biće joj previše da opet siđe i popne se. Neka Gulfidan otvori vrata.
Stigla je do svoje sobe i prišla prozoru. Kućepaziteljka je žurila prema kapiji, što znači da je čula zvono. Žene u kući verovale su da je Gulfidan nagluva i da ne može da čuje zvono i kucanje. Pravile su se da ne znaju za taj sitan nedostatak. Kućepaziteljka je otvorila kapiju i zapodenula razgovor s dva nepoznata muškaraca. Mehpara je i s visokog prozora, po njihovim ukočenim pokretima i ozbiljnom držanju, mogla da zaključi da su došli nekim neprijatnim poslom. Odmakla se od prozora i sela na rub postelje, s rukama na grudima. Bila je tužna i zabrinuta. Zamor nije bilo jedin problem. Podrigivala je po čitav dan, iako bi pojela samo činiju pirinča. Otupela je; ništa je nije privlačilo. Otkrila je glavu i raskopčala bluzu da bi se oslobodila teskobe u grudima. Dohvatila je kolonjsku vodu sa noćnog stočića i poprskala slepoočnice i grudi. Skinula je papuče i legla u krevet. A onda joj je nešto reklo da ustane i pride prozoru.
Kućepaziteljka je nestala. Na kapiji su s nepoznatim muškarcima stajale Sarajlihanuma i Behidža. Jedan od njih je nešto objašnjavao, pokazujući nekud u daljinu. Behidža se udarala po kolenima. Sarajlihanuma se zaljuljala, nagnula napred i pala u travu. Muškarci su pokušali da je usprave.
Mehpara je jurnula niz stepenice bosonoga, gologlava i otkopčane bluze. Muškarci su vodili, ili bolje reći nosili, Sarajlihanumu ka kući. Behidža je stupala za njima neprestano ponavljala:
„Majko, molim te, preklinjem te, pokušaj da sačuvaš prisustvo duha. Mehpara ne sme ovo da čuje, da se, neka nas Alah sačuva, nešto ne desi bebi. Preklinjem te, molim te, majko ..."
Mehpara je izletela iz kuće i potrčala ka posetiocima. „Šta se desilo Kemalu?", vrisnula je. Neobična četvorka je ćutke stala ispred nje, kao na fotografiji. Nemo su zurili su u nju, kao i ona u njih. Pružila je ruke i polako pala na mramorne ploče ispred vrata.
„Neka nam Alah pomogne, samo da nije udarila stomak!", povika Behidža. Kleknula je kraj nje. Položila joj je uvo na grudi, da oslušne srce. Sve veća barica ružičaste tečnosti širila se ispod Mehparinih nogu. „Izgubiće bebu!", vrisnu Behidža.
„Ovo nije pobačaj. Porada se", reče Sarajlihanuma.
„Pomagajte!", povika Behidža muškarcima koji su pridržavali Sarajlihanumu.
„Pomagajte! Za Alaha miloga, obavestite kućepaziteljku i devojke. Pozovite babicu, brzo! Nemojte samo da stojite tu! Požurite! Potrčite!"
Pustili su staricu i utrčali u kuću. Sarajlihanuma je pala na sve četiri, nemoćna da stoji bez tuđe pomoći. Otpuzala je do Behidže i Mehpare, skinula maramu i dodala je
snaji. „Stavi joj ispod leđa. Savij joj kolena i blago rastavi noge."
Behidža je odsutnim pokretima izvršila staričino naređenje. Sarajlihanuma je dopuzala do Mehpare, nadnela se nad nju i snažno je ošamarila nadlanicom. Mehpara je otvorila oči i tupo pogledala u staricu.
„Porađaš se, dete. Misli na bebu. Samo na nju. Očekuješ dečaka, zar ne? Misli na svog sina. Duboko udahni. Udahni, izdahni. Udahni, izdahni. Tako treba, draga moja. Još jednom. I još jednom."

Dva muškarca istrčala su iz kuće sa ostalim ženama iz domaćinstva. Skupili su se oko Mehpare. Svi su govorili uglas. Kućepaziteljka je jurcala okolo i mahala rukama, a devojčice su plakale.
Jedan od gostiju podigao je Mehparu i poneo je u kuću. Otkad je došla sebi, samo je vrištala i urlala. Unuke su pomogle baki da ustane. Krenula je za muškarcima u kuću i izdavala naređenja u hodu. „Čim je uvedete, položite je u selamlik, prvu odaju na desnoj strani." Behidža se usredsredila na Leman, koja je zbunjeno kružila oko nje.
„Prvo ćeš otrčati po babicu, zatim ćeš otići do Belkis-hanumine kuće. Reći ćeš prvoj komšinici šta se desilo. Zamoli je da pošalju slugu tvom ocu. Možda bi mogli da upregnu kočiju i odu do ministarstva. Šta god da učine, neko mora javiti vašem ocu o porođaju. Neophodno je da što pre dode ovamo i obavesti Mahir-bega", rekla je.
„Samo da uzmem čaršav ..."
„Ne teraj me da ponavljam, Leman! Polazi iz ovih stopa! Svaki trenutak je dragocen! Puca mi prsluk za tvoj čaršav! Tutanj!" Leman je zurila u majku, inače veoma pristojnu i sitničavu kad je reč o pravilima pristojnosti i jeziku. Popravila je kosu i požurila ka baštenskoj kapiji. U sebi se zahvaljivala Alahu što je babica odmah tu preko puta.
Kad je Leman otišla, Behidža se obratila Suadi, koja je još ridala. „Zbog čega plačeš?", pitala je.
„Mehpara-abla umire."
„Ne govori gluposti! Porada se!"
„A šta ako umre?"
„Prestani da baljezgaš i radi nešto korisno! Ostavila sam sirotu Sabahat samu u sobi. Idi i čuvaj sestru."
„Hoću da budem pored Mehpara-able. Kućepaziteljka može da pazi na bebu."
„Ona mora da pomaže. Da zagreva vodu i sprema obloge. Ima tu dosta posla."
„Ali, majko, ja ..."
Behidža je tad prvi put u životu podigla ruku i glas na svoju ćerku. „Suad, rekla sam ti da ideš i čuvaš sestru! Vrata balkona ostala su otvorena. Mačka bi mogla da se ušunja u sobu. Kunem se Alahom da ću te golim rukama zadaviti ako joj se nešto
desi!"
Devojčica je potrčala u kuću. Bila je tako rada da izbegne ćušku, da je prvi put u životu sa zadovoljstvom poslušala naređenje. Muhparini krici orili su se baštom i prelivali na ulicu.

***
Ahmed Rešat i Mahir stigli su tek posle nekoliko sati. Ahmed Rešat bio je, naravno, na važnom sastanku pa je obaveštenje dobio tek kad se sastanak završio. Doznao je da je Mehpara dobila trudove i odmah zaključio da petomesečna beba neće preživeti. Pitao se zašto je deci u njihovoj porodici sudeno da prerano dolaze na svet. Možda ima istine u izreci „ko se previše čuva, sigurno će nastradati", to jest da do prevremenog porođaja dolazi kad se ženama preterano ugada u trudnoći.
Razmišljao je kako će vest o mrtvorođenoj bebi saopštiti Kemalu. Odmah su ga zabolele i glava i uši. Sabrao se i poslao jednog pisara do Mahirove kuće, a drugog do bolnice u kojoj je radio. Nadao se da će ga brzo pronaći. Znao je da radi na evropskoj obali. Istrčao je na ulicu i potražio kočiju. Kad nijednu nije našao, skočio je na tramvaj u pokretu i uhvatio se za spoljašnju metalnu šipku. Izdaleka je ličio na obesnog studenta pa se u sebi molio da ga neko ne vidi. Kad je tramvaj stigao do Divanjolua, skočio je na trotoar. Na početku ulice naišao je na Mahira, koji je baš plaćao kočijaša.
Rekao mu je: „Mala je verovatnoća da će dete preživeti. Biće mrtvorođenče, zar ne?"
„Uskoro ćemo znati", reče Mahir. „Prerano rođene bebe mogu prežive čak i kad se rode u sedmom mesecu."
Ahmed Rešat nije imao srca da mu kaže da beba nema ni šest meseci. Ćutke su požurili. Behidža im je otvorila vrata. Oči su joj bile crvene, a lice bledo kao kreč. Ahmed Rešat je skinuo fes i pitao:
„Da li je beba živa?"
„Živa je", rekla je. Jecajući se bacila u muževljevo naručje.
„A Mehpara? Da li je ona dobro?"
Odgovorila je jecajući: „Jeste ... koliko je to moguće."
„Idem gore da vidim kako su", ponudio se Mahir. Krenuo je uz stepenice s doktorskom torbom u ruci, ali Behidža projeca kroz suze: „Mahir-beže, Mehpara je u selamliku."
Doktor je otvorio vrata selamlika. Porodilja je ležala na divanu, opruženih ruku i nepokretna kao leš. U kolevci pored divana ležala je prerano rođena bebica, umotana u pelene. Plakala je jedva čujnim glasom.
Babica je sedela na jastuku ispod Mehparinih nogu i čitala Kuran. Videla je doktora
„Porodila se pre vremena", prošaptala je. „Mnogo pati. Nije htela ni da pogleda sina."
Prišao je porodilji i rekao: „Kako si, Mehpara-hanuma?" Nije otvarala oči.
„Mehpara-hanuma ... Mehpara ... To sam ja, doktor Mahir. Kako ti je?"
Nije odgovarala. Pretpostavio je da spava i prišao kolevci. Podigao je i položio bebu na divan. Pregledao je dete i rekao babici: „Ima velike šanse da preživi."
Otišao je na sprat da bi im objasnio da bi bilo dobro kad bi beba provela desetak dana u bolnici i da bi, ako mu dozvole, odveo detence i majku u Italijansku bolnicu u Bejogluu, u kojoj rade neki od njegovih prijatelja. Otvorio je vrata salona i gvirnuo. Ahmed Rešat ležao je opružen u fotelji. Videvši izraz na prijateljevom licu, doktor je smesta zaboravio na Mehparu i bebu. „Rešat-beže!", prošaptao je.
Sarajlihanuma je sedela ispod prozora na divanu, prekrštenih nogu, ruku sklopljenih u krilu. Ljuljala se napred-nazad i nerazgovetno mrmljala. Nije mogao da je razume. Spustio je torbu na pod i pažljivo pogledao okolo. Behidža i Suad nisu bile tu. Leman je stajala pored oca. Utrljavala mu je kolonjsku vodu u slepoočnice i ruke. Lice joj je bilo bledo i upalo, kao i očevo. Prišla je Mahiru, nagnula se ka njemu kao da će mu saopštiti veliku tajnu. Prošaptala je: „Mahir-beže, primili smo tužne vesti. Izgubili smo Kemala."
Zurio je u nju. Tog dana je ostarila deset godina. Odmah je razumeo šta Sarajlihanuma mrmlja. „Nema ni groba na koji bih mogla da odem!"


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 11:30 am


SLOMLJENA KRILA

Okružena slabim, drhtavim svetlom, Azra je spustila pero. Odmakla se od stola kad je videla da suzama kvasi mastilo. Čekala je žmureći. Jecala je dugo i otegnuto.

Živela je u primitivnoj nastambi, koja se zimi nije mogla zagrejati, i u kojoj leti nikad nije bilo dovoljno vode. Nalazila se u uskim sokacima siromašnog predgrađa Maraša. Sedela je za pisaćim stolom. Sebi je ličila na glumicu koja nevešto igra melodramatičnu scenu u lutajućoj pozorišnoj trupi. Kapci su je štitili od jutarnjeg sunca. Bila je u spavaćici, neočešljana. Šal joj je skliznuo s levog ramena. Tamni podočnjaci govorili su o još jednoj neprospavanoj noći. Sve u svemu, bila je slika i prilika tuge i malodušnosti. I takva je upadljivo odudarala od oskudnog spartanskog okruženja.
Verovala je da ju je ljubav prema otadžbini dovela do dalekog grada. Verovala je u to dok je meseci teškog rada nisu naveli na duboko preispitivanje. Zaključila je da nije došla ovamo zbog otadžbine, već da bi uvela uzbuđenje u svoje isprazno bitisanje.

Koliko je samo zavidela Mehpari! Spoznala je tu zavist dok je sastavljala pismo saučešća. Zapanjila se koliko je iskreno bila naklonjena neobrazovanoj mladoj ženi iz Rešat-begovog doma, gde je igrala ulogu sirote rođake, daleko ispod Azrinog društvenog nivoa. To prijateljstvo prožimala je i zavist zbog Mehparine strastvene ljubavi prema njenom starom drugu iz detinjstva. Mislila je da takvu ljubav nikad neće spoznati. Kasnije joj je zavidela i na plodnosti koja je Azri u potpunosti uskraćena.
Kemal je oduvek tvrdio da je Mehpara ljubomorna na Azru. To se moglo razumeti. Naposletku, Azra je dobro obrazovana, imućna, cenjena i nezavisna žena – sve što je Mehpara uzalud želela da bude. Prijatelj joj je navodio mnoge divne osobine koje poseduje. Ubeđivao ju je da su one razlog da toleriše bilo kakvu neljubaznost s Mehparine strane.
Ali Mehpara nikad nije bila neljubazna! Uvek se prema Azri ophodila s najvećim poštovanjem — izuzev onog dana kad su se okupili u rezidenciji. Sad bi učinila sve da se nađe na Mehparinom mestu. Međutim, čovek nije gospodar svoje sudbine, već Alah crta tajanstvene putanje naših života.
Sudbina je poslala Mehparu u Rešat-begov dom i Kemalovo naručje; bilo im je suđeno da se uzmu, kao što je njoj bilo suđeno da postane udovica pre nego što je u potpunosti spoznala šta znači biti supruga.
Da li je Azrina zavist neosnovana?
Nije. Mehpara ima dete. Uvek će imati veliku ljubav deteta, čak i da do smrti
čezne za Kemalom.
A Azra nije imala ništa.
Udala se za Nedždeta zato što su njihove porodice taj brak smatrale odgovarajućim. Kad bi se osvrnula za sobom, pokušavajući da se seti najsrećnijih zajedničkih trenutaka, videla bi samo muževljeve krotke, kestenjaste oči. Posmatrale su je s velikom nežnošću, ali u njima nije bilo velike ljubavi. Pamtila je i trenutke slatkog zadovoljstva. Sedeli su jedno pored drugog i slušali muziku, ili bi se ljuljali u baštenskim stolicama ispod kestena, razgovarajući o knjigama koje su čitali.
A strast?
Trenuci sladostrasne žudnje, ako ih je i bilo, pripadali su samo Nedždetu. Ležala je ispod muževljevog snažnog, mladog tela, raširenih nogu i svilene spavaćice podignute preko pasa. Podizala ju je da bi zaštitila čipku. Krišom je brisala graške znoja koje su padale na njeno lice s muževljevog čela. Ako bi bilo dovoljno svetla, s gađenjem bi posmatrala njegovo lice. Kolutanje očima nagoveštavalo je da će se mučenje ubrzo okončati. Tada bi počela da ahće i ohće, da bi ga ubrzala. Ponekad se pitala koliko je nemogućnost da zatrudni povezana s nemogućnošću da uživa u ljubavi.

Uvek bi se zbunila zbog sirove žudnje u Mehparinim očima, koju je primetila još kad su došli da se sakriju u njenom domu. Sevnula bi kad god bi pogledala Kemala. I puk boravak u istoj sobi s Kemalom budio je u Mehpari osećanja daleko snažnija od svega što je Azra ikad osetila prema suprugu. Pratila je svaki njihov pokret. Videla je kako se Kemal „slučajno" češe o Mehparinu šaku, ruku, kosu, čak i o grudi i butine. Pritom Mehpara nije skidala pogled s voljenog čoveka. Najčešće je gledala njegove oči usne. Azra je u njenim očima prepoznavala pogled žene koja se priseća strastvenih trenutaka. Kad Mehpara nije posmatrala ljubljenog, gubila bi se u mislima, koje su se, nesumnjivo, ticale Kemala, i isključivo Kemala.
Zavidela joj je. Nije im zavidela na ljubavi i bliskosti, već na snazi i duhovne i fizičke veze, koju je odmah prepoznala iako je nikad nije iskusila.
Umočila je pero u mastionicu. Htela je da sastavi pismo saučešća, ali reči su joj teško dolazile.

Strašno sam tužna, najdraža sestro. Neka ti Alah podari strpljenje da izdržiš. Tvoj muž je stradao u borbi za otadžbinu. Budi ponosna na njega. Pokušaj da pronađeš utehu u sinu.

Zgužvala je papir i počela od početka.

Najdraža Mehpara, moja voljena i najnesrećnija sestro,
Da li ćeš naći utehu u pripovesti o poslednja dva dana koje sam provela s Kemalom? Bili smo uzbuđeni kad smo stigli u Ankaru, ne samo zato što ćemo naučiti nove veštine već i što će one biti od pomoći u proterivanju neprijatelja iz naše zemlje. Kemal se radovao. Oženio se voljenom ženom, čekao je rođenje sina i dobio važne dužnosti. Kako je sam rekao, jedva je čekao da
„bude od koristi". Hteo je da se vrati kući visoko podignute glave, kad grčki napad bude odbijen. Nismo znali kako ćemo oterati Grke, ali smo se u potpunosti tome posvetili. Verovali smo u čudo, čitavim bićem ...
Te noći u Ankari, razgovarali smo do rane zore. Vratili smo se u detinjstvo. Bili smo potreseni do suza zbog onog što smo izgubili, proživeli, zbog načinjenih grešaka ...

Ne, ovo joj ne može poslati. Još jedna lopta od papira našla se u korpi za otpatke ...
Ali nije odustajala.

Nepokolebljivo si rešena da saznaš što više o strašnom događaju. Ne znam kakvu korist ćeš imati od tih saznanja, ali evo. Dok je Kemal putovao s torbom telegrafske žice, zaustavila ga je vojna policija nadomak Eskišehira. Odbio je da otvori torbu. Pokušao je da ih obrlati pričom. Predstavio se kao putujući trgovac i pokazao pripremljene papire. Ali oni su zahtevali da otvori torbu. Počeo je da je otvara zato što nije imao kud. Ali nije ju otvorio, već ju je zavitlao u obližnju jarugu. Grčka policija pogledala je torbu na dnu jaruge, potegla oružje i izrešetala njegovo krhko, bespomoćno telo ...

Zašto joj ovo pišem? Da li sam poludela?
Još jedna lopta papira završila je u korpi.
Ne, ovo mora biti više od pisma saučešća. Htela je da joj prenese svoju ljubav. Ispovediće se da bi olakšala svoj teret. Možda će se osloboditi noćnih mora kad nekom poveri svoju muku. Shvatila je da upravo to želi.

... već sam ti pisala da sam konačno našla ljubav nalik onoj koju si ti imala s Kemalom, zbog koje sam ti toliko zavidela i zbog koje sam ti se toliko divila. Bojim se da sam opet sve zabrljala. Tvoja ljubav prema Kemalu u početku je bila očajnička i beznadežna. I ja sam u beznadežnoj i strastvenoj vezi s tim čovekom ... Tim čovekom ... Tim čovekom ...
Pisala si mi koliko si srećna što sam konačno pronašla ljubav. Nemoj da budeš srećna zbog mene, sestro. U mojoj ljubavi nema nimalo sreće ...

Naglo je ustala, prevrnuvši stolicu. Mahnito je išla ukrug. Šta da radi „s tim čovekom`
i „s tom ljubavlju"? Da li da prihvati ponudu koju joj je ponavljao svaki dan? Može li da pobegne s njim? Može li izbrisati prošlost, izneveriti i obrukati majku, rođake i prijatelje ... Može li tako da izda otadžbinu?

Sinoć je kod majora Žana Danijela otišla u seljačkoj odeći i bacila mu se u naručje. Nije ni pogledala da li su zavese navučene. Osetila je njegovu težinu na sebi. Raspametio ju je nemirnim usnama. Dok je rasterećena i zadovoljena nakon vođenja ljubavi ležala u njegovom zagrljaju, obećala je da će otići s njim. Stiglo je jutro, a s njim i spoznaja da je čupanje biljke s korenom nepodnošljivo bolno. Uopšte nije znala da li je suze na listu ispred nje prolila zbog Kemala ili zbog sebe.
Možda je jedino časno rešenje da Žan Danijel pogine boreći se za svoju stvar, baš kao i Kemal. Tako će se osloboditi fatalne i zabranjene ljubavi. Ali šta to pomišlja?! Da li će joj smrt njene ljubavi pomoći da nađe duševni mir! Nikad neće vredeti ni koliko nokat s Mehparinog malog prsta! Njena prijateljica je u svakom trenutku bila spremna da umre za Kemala! Išla je gore-dole po sobi, razrogačenih očiju. Mahala je rukama kao da se s nekim žustro raspravlja.
„Mehpara, kad bi samo znala koliko si srećna! Volećeš uspomenu na Kemala do kraja života. To znači da će zauvek biti tvoj. Neće videti kako stariš i kopniš. A ja, ako napustim zemlju i porodicu zbog ljubavi prema francuskom oficiru, i ako me on izda
... ako me jednog dana ostavi ... Kako da se vratim preko spaljenog mosta? I kome?

Sipala je vodu u skupljene šake iz bokala na stolu. Umila se. Podigla je prozor i raskrilila drvene kapke. Pomerila je zavesu, zažmurila pred jutarnjim suncem i pokušala da ispuni pluća svežim vazduhom. I dalje je osećala teskobu u grudima. Moraće da se obuče i ode. Očekuje je raport pred provincijskim namesnikom i sređivanje prepiske turskih zapovednika s Francuzima. Kad su se Grci oglušili o naredbe Saveznika i nastavili pohod na Anadoliju, došlo je do blage, ali vidijive, promene u stavu Francuza i Italijana prema Turcima. Proces se ubrzao nakon što je vlada u Ankari u martu potpisala ugovor o prijateljstvu sa Sovjetskim Savezom.[63]
Da je Kemal samo dočekao da vidi ovakav razvoj dogadaja! Znala je da život pun raznih „da je samo" i „šta bi bilo kad bi bilo" nije uredan življenja, baš kao što je duboko u srcu znala da će ostatak života provesti u kajanju. Ako ode, jednog dana će požaliti što nije ostala; a ako ostane, jednog dana poželeće da je otišla.
Smotala je i zapalila cigaretu. Bilo joj je malo bolje kad je popušila jednu, dovoljno dobro da sedne, stavi prazan list papira na pisaći sto i napiše pismo saučešća svojoj prijateljici.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 11:30 am


SEPTEMBAR 1922.

Najdražoj sestri, Mehpari,
Pišem ti iz Izmira. Molim te da sva pisma odsad šalješ na novu adresu. S najvećom pažnjom sam pročitala tvoje najnovije pismo. Veruj mi kad ti kažem da znam da će te toga i žudnja za njim zanavek pratiti. Pokušaj da prihvatiš bolnu stvarnost. Istina je da mi smrt nije oduzela ljubav, ali se bol zbog gubitka voljene osobe ne može meriti ni sa čim. Ipak, ja nemam bebu koja bi me vezivala za život.
Najdraža sestro, život ide dalje. Dok ti odgajaš Halima i Sabahat u Istanbulu, ja ću raditi u školi u Izmiru, gde ću se verovatno i nastaviti. Nemamo drugog izbora. Istrpećemo. Turske žene su vazda tako i živele i samo su se molile da njihova deca imaju srećnije živote od njih.
Veruj mi, sestro, tvoja pisma su mi, usred ovog sveopšteg haosa, izvor velike utehe. Oživljavaju boje i mirise mog rodnog grada. A moja pisma vazda odražavaju samo borbe i rat.
Kao što znaš, rat s Francuskom je i zvanično okončan prošlog oktobra. Opozvali su francuske trupe raspoređene u Adani i oko nje. Žan Danijel se sa svojim bataljonom vratio u Francusku. Odbila sam da se udam za njega i nisam pošla s njim. Zbog toga je iz naše zemlje otišao kao razočaran i gnevan čovek. Ne želi čak ni da se dopisuje sa mnom. Kaže da hoće da me što pre zaboravi i nastavi sa svojim životom.
Nadao se da ćemo se zajedno vratiti u Francusku, venčati i zasnovati porodicu. To bi se možda i desilo da nije ovog rata. Nikad neće razumeti zašto nisam mogla da se udam za oficira vojske koja je okupirala moju zemlju. Ali tako mora biti. Ne žalim za tim. I ja sad imam veliku ljubav, kao i ti. Do samrtnog časa neću zaboraviti onog zbog kog mi je srce zadrhtalo. Voleću Žana Danijela do poslednjeg daha.
Dok je bio u Marašu, tražila sam da me premeste u neko mesto van Ankare. Moj prelazak na Zapadni front poklopio se s naredbom kralja Konstantina da grčke trupe krenu na Ankaru. Drumovi su se ispunili vozilima i zapregama punim ranjenih vojnika. Mnogi su bežali. Putovanje je bilo naporno, ali vredno truda. Stigla sam na vreme da učestvujem u velikoj pobedi kod Sakarije.
Neko vreme sam ostala u Eskišehiru. Kad je nacionalna vojska pokrenula veliku ofanzivu, krenula sam za njom kao medicinska sestra u poljskoj bolnici, iza linija fronta.
Koliko smo samo bile dalekovide kad smo otišle na obuku u Crveni
polumesecu Istanbulu. Šta bih sad radila da nisam naučila kako da zbrinjavam rane, menjam zavoje i dajem injekcije? Ovde je bilo i drugih žena iz Istanbula. Zbrinjavali smo ranjenike iz oblasti pod artiljerijskom vatrom. Danima nismo spavale. Činile smo sve što smo mogle da pomognemo tokom dvadeset dana neprestanih kontranapada. Radile smo u poljskim bolnicama, spremale zavoje i pomagale u hirurškim intervencijama. Uz Alahovu pomoć, svi kontranapadi okončali su se pobedom.
Sigurna sam da te je Rešat-begefendi odavno obavestio o najnovijim dešavanjima na frontu, ali ipak ću ih podeliti s tobom. Prošle nedelje zarobili smo generala Nikolaosa Trikupisa, glavnokomandujućeg grčkih trupa, i njegov štab. Plakali smo od sreće na ulicama, grlili smo se i pevali. Zatim smo krenuli za vojskom ka Izmiru. Tako sam i stigla u ovaj divni grad. Goreo je kad smo mu se približili. Žene nisu smele da odu u luku, u kojoj je vladao haos. Čekale smo u obližnjem selu. Dozvolili su nam da uđemo u Izmir tek posle dva dana.
Ne znam da li ćeš mi verovati kad ti kažem da sam, kad sam prvi put videla grad s vrha brda, osetila da su Ali Riza i Kemal sa mnom i da plaču od sreće. Nisu poginuli uzalud. Svaki izgubljeni život vodio nas je korak bliže oslobođenju.
Možda te ovo neće mnogo utešiti, ali vest o pobedi putuje na sve četiri strane sveta telegrafskim linijama koje je Kemal postavio.
Zapadna Anadolija biće do kraja ovog meseca očišćena od grčke vojske. Nameravam da iznajmim manju kuću u četvrti Karantina, nedaleko od škole u kojoj ću predavati engleski. Majka će doći da živi kod mene čim se sredim. Kažu da su ovdašnja leta vrela, ali klima je prilično blaga. Kad bude letnji raspust, doći ćemo u Istanbul. Verovatno ćemo izdati deo naše goleme kuće. Tada ćemo se videti.
Mnogo se govori o proterivanju neprijateljskih snaga iz Istanbula. Volela bih da tog dana budemo zajedno.
Molim te da mi što pre odgovoriš. Piši mi o Halimu i Sabahat, o Behidža- hanumi, Rešat-begefendiji i devojčicama. Da li je Leman napredovala na klaviru? Da li je Suad porasla i da li se prolepšala? Razmišljam o svima njima. Od majke sam čula da Sarajlihanuma nije pri sebi otkad je saznala za Kemalovu pogibiju. Strašno mi je žao. Alah će je izlečiti.
Alah vas blagoslovio! Ljubim ruke starijima i oči mlađima. Neprestano razmišljam o tebi,
verna prijateljice,
Azra
Mehpara je pročitala pismo. Savila ga je i gurnula u džep kecelje. Sarajlihanumin glas zaorio se stepeništem.
„Mehpara, jesi li skuvala čaj za Kemala?", povikala je.
Prišla je podnožju stepenica i odgovorila: „Jesam. Uskoro ću ga doneti."
Starica je povremeno gubila razum. U tim trenucima mislila bi da je Kemal još živ. Ostatak domaćinstva joj je ugadao, glumeći da je Kemal još s njima. Mehpara je čak počela i da uživa u toj lakrdiji. Godilo joj je da se pretvara da joj je suprug živ.
Behidža je, kad je opazila da se Mehpara ponaša kao i Sarajlihanuma, odmah uzbunila muža. Ahmed Rešat je porazgovarao s Mahirom.
I doktor se mnogo zabrinuo zbog njenog ponašanja. Sarajlihanumini ispadi mogli su se pripisati poodmaklim godinama, ali je savetovao da Mehpara hitno ode na psihijatrijski pregled. Pronašli su specijalistu, a Ahmed je smislio hiljadu neupadljivih izgovora da Mehparu pošalje kod njega.
Svakoj ženi bilo bi veoma teško da se istovremeno nosi s gubitkom supruga i rodenjem deteta. Da li bi joj promena okoline pomogla? Kako bi bilo da je pošalju negde na odmor, na neko mesto koje ne budi uspomene?
U kući se razgovaralo o nekoliko mogućnosti jer se Mehpara brinula o dve bebe. Gde bi mogla da ode, i ko bi je odveo? Behidža je htela da pošalje Mehparu i bebe u Bejpazari. Otišla bi s njima i posetila oca. Zatim bi se vratila u Istanbul. Mehpara b nekoliko meseci ostala na seoskom imanju, gde bi uživala u svežoj hrani i čistom vazduhu.
Ali ona se žestoko se usprotivila kad su joj pomenuli putovanje. Neće ići nikuda, rekla im je. Niko je neće rastaviti od mirisa njenog muža i uspomena koje opstaju u sobama u kojima su nekad obitavali.
„Draga Mehpara, želimo ti samo najbolje", ubeđivao ju je Rešat-beg. „Nije dobro da se zatvoriš ovde sa starom Sarajlihanumom načetog razuma. Mrtvi su otišli, a živ moraju da nastave da žive. Misli na svog sina ako nećeš na sebe. Zbog njega moraš da budeš zdrava."
„Pa zdrava sam, efendum."
„Govorim o duševnom zdravlju."
„Duševno sam zdrava. Ako se i ponašam kao da je Kemal živ, činim to samo da bih udovoljila Sarajlihanumi. To i meni godi."
„Ali to je opasno. On je mrtav. Ne smeš da se pretvaraš da je živ."
„Dobro! Neću to više raditi!"
Mahir ih je posavetovao da je ne opterećuju. Više nisu tražili da ode na seosko imanje, a ona je prestala da se ponaša kao da je Kemal živ. Više nije povlađivala Sarajlihanuminim maštarijama. Sipala je lipov čaj iz bakarnog kondira s osmehom na usnama. Svi misle da je luda. Neka ih. Čula je Sarajlihanumine korake na stepenicama.
„Zašto silaziš ovamo, draga moja. Baš sam ti ponela čaj."
„Da li si stavila meda, da mu omekšaš grudi?"
„Jesam", tiho ju je uveravala. „Vrati se na sprat, nemoj da te vide ovde."
Gledala je kako starica vuče noge uz stepenice. Stekla je utisak da je ta odrešita žena, koja je nepokolebljivo komandovala Halimovim rodenjem do dolaska babice i koja je samostalno upravljala domaćinstvom narednik nedelja, jednostavno odlučila da je njen posao završen i svojom voljom postala deli sarayli – žena iz Saraja, koja je, kako to već s njima uvek biva, skrenula pameću.
Behidža i njene kćeri bivale su sve očajnije zbog Sarajlihanuminog stanja, al Mehparina ljubav i nežnost prema starici rasle su iz dana u dan. Znala je da je Kemalova pogibija spržila staričino srce, baš kao i njeno. Razumele su jedna drugu. Neće napustiti ovaj dom sve dok Sarajlihanuma – neka joj Alah podari dug život – ne bude pozvana kod Stvoritelja. I da ode, svakako da neće otići da živi u Bejpazariju, već u Izmir, sa Azrom.
Zajedno će se vinuti u vazduh na slomljenim krilima.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 11:30 am


BEG

Prošlo je sedamnaest dana otkad je sultan Vahdetin izgubio titulu trideset šestog padišaha, odnosno Osmanlijskog gospodara šahova. Od 1. novembra 1922. godine, u Dvor je dolazio samo kao kalif.
Kalif je sedeo u paviljonu u Jildiz parku. Pogledom je lutao preko stotina kupola na sedam istanbulskih bregova, pod kojima su njegovi slavni preci snivali večni san. Niko nije mogao reći da li je tugovao zbog izdaje arapskih vođa, koji se nisu odazvali pozivu zaštitnika vere, ili se gorko kajao zbog pogrešnih poteza i procena iz prethodnih godina. Niko to nije mogao reći jer je i inače povučeni Vahdetin sasvim prestao da govori. Doduše, njegova potištenost bila je dovoljno rečita, s mnoštvom jasnih telesnih znakova, od dubokih bora na licu do pogurenih ramena.
Nije bio naročito iznenađen kad je saznao za odluku o opozivu vladarskog prava Otomanskoj dinastiji.
Sultanov prvi ađutant pozdravio je u Kabatašu Refat-pašu, predstavnika Nacionalne vlade, sledećim rečima: „Dobro došli, efendum! Prenosim vama i Nacionalnoj vlad koju predstavljate sultanova pozdrave."
Refat-paša mu je odvratio: „Molim vas da prenesete moje poštovanje i zahvalnost uzvišenom zaštitniku Kalifata."

Sultan Vahdetin bio je dovoljno mudar da iz tog pozdrava razluči da je sultanat odslužio svoje. Dok je razmišljao o budućnosti, nije mogao a da se ne seti nasilnih i mučkih ubistava pojedinih evropskih vladara.
Francuski monarh Luj XVI završio je na giljotini; kralju Čarlsu I odrubili su glav sekirom; ruskog cara Nikolaja II su streljali, zajedno s celom porodicom. To su bila prva ubistva koja su bivšem sultanu pala na pamet. Vladari propalih carstava su, bez izuzetka, doživljavali istu sudbinu: pogubljenje. Ne mora ići daleko po svetu da bi pronašao primere te krvave prakse. Zar nije i veliki broj njegovih predaka i rođaka tako završio?
Većina je stradala po naredbi rođene braće, ali neki su ubijeni i po naređenju sinova i majki. Jednog je umorio rođeni otac. Ako je i njemu takva sudbina zapisana, prihvatiće je mirno i dostojanstveno. Bar su moderna vremena i verovatno će ga ubiti na mnogo čovečniji način nego njegovog pretka Mladog Osmana[64] daleke 1622. godine. Ne, njega, Vahdetina, poslednjeg sultana, verovatno će vrlo civilizovano streljati ili obesiti.
A opet, ništa nije nagoveštavalo pogubljenje. Ostalo mu je samo da strpljivo čeka.
To je i činio. O samoubistvu ili bekstvu nije razmišljao.
Promenio je mišljenje nakon gnusnog incidenta.

Vodeće pero „Pejami sabaha", prosultanatskih novina koje su se i u okupaciji neumorno suprotstavljale vladi u Ankari, beg Ali Kemal brijao se u berbernici u Bejogluu, kad su ga agenti Specijalne službe uhapsili. Najpre su ga odveli u Kumkapi, a zatim brodom u Izmit.
Tamo je raspomamljena rulja, naoružana štapovima i kamenjem, napala zdepastog i prkosnog kolumnistu. Gomila ga je dugo linčovala, a onda ubila. Nuretin-paša, zapovednik odreda Specijalne službe, propustio je da naredi svojim ljudima da zaštite zatvorenika.

Približavala se molitva petkom. Vahdetin su užasavao pomisli da će i njega prepustiti besu gomile. Da li će i njegovo pogubljenje biti javni linč? Ni pod kojim uslovom ne želi da ga rođeni podanici rastrgnu.
Okupatori su dugo tlačili i ponižavali njegove podanike i zato imaju puno pravo da od suverena traže da podnese račun. Kad bi samo mogao da im objasni koliko je propatio kad se prepustio sudbini, da je činio ono što je smatrao najboljim.
Kad bi im samo mogao reći da pobedu Nacionalne vojske smatra čudom, koje je omogućila samo Alahova volja, i da je u srcu silno zahvalan pobedničkoj vojsci. Ipak, znao je da nikad neće dobiti priliku da to učini. Neki ludak skočiće iz gomile. Ostali će krenuti za njim i ... Alah neka ga sačuva ... nije mogao ni da zamisli bruku i poniženje koji bi usledili. Sultanska glava ne sme da skonča nedostojnom smrću u rukama razularene gomile kao nesrećni novinar u Izmitu.
Zato je odlučio da pobegne pre ritualne molitve petkom.
Procenio je da se Nacionalna vlada ne bi protivila abdikaciji i dobrovoljnom odlasku u izgnanstvo. Niko više nije želeo prolivanje krvi, nerede, niti propast kalifata. Ankara je duboko i iskreno žalila zbog linčovanja novinara. Kao najbolje rešenje nametalo se bekstvo iz zemlje dok još ima ono malo sigurnosti koju daje titula kalifa.

Ahmed Rešat je 17. novembra zauzeo svoje mesto među uglednicima u molitvenoj sviti. Spremali su se da se pridruže svečanoj povorci. Stajao je ispred Jildiz džamije, u prostoru rezervisanom za ministre Otomanskog carstva. Čekali su dolazak sultanove kočije, zajedno s dvorskom gardom u šarenim uniformama i belim rukavicama. Posebno su se isticali oficiri s pozlaćenim epoletama, kalpacima i izglancanim čizmama. Medutim, kočija je kasnila.
Poziv na molitvu zaorio se s minareta. Minuti su sporo prolazili. Nestrpljivi pastuv počeo je da igra pod konjanikom. I ostali su mu se pridružili.
Ahmed Rešat i njegove kolege ministri strpljivo su čekali sultana, iako su znali da više nikad neće stati na čelo svečane povorke u petak. Ministar finansija proučavao je
lica u gomili. Gledao je žilave, namučene i obmanute Istanbulce.
Došlo mu je da zagrli svakog od njih. Narod je ispunio dvorište džamije. Nisu više hteli da čekaju na kiši. Želeli su da se pomole i podu kući.
Sultan Vahdetin VI Mehmed-han, iako je znao da će ga verni podanici Istanbula čekati i po kiši u procesiji za molitvu petkom, napustio je zemlju po planu za evakuaciju koji je osmislio general Harington.

Pet bivših ministara i tri bivša velika vezira tog jutra su rano otišli u palatu Jildiz. Sultan se prvo oprostio s porodicom i rođacima u haremu. Otišao je do selamlika oprostio se sa osobljem. Odenuo je paradnu uniformu, okićenu otomanskim i stranim odlikovanjima, i crne naočari, da bi prikrio suze. Pogurenih ramena, rukovao se sa svima, a onda im se obratio drhtavim glasom.

Pet minuta kasnije, veliki veziri i ministri krenuli su u džamiju u svojim kočijama. Vladar i njegova pratnja ukrcali su se u dva automobila sa zavesama na prozorima. Izašli su kroz Bešiktašku kapiju Malteškog paviljona i krenuli širokom avenijom, između britanskih vojnika do palate Dolmabahče.

Posle kraćeg odmora u haremu palate, produžio je do keja. Ukrcao se na brod s engleskom zastavom. Okrutna igri sudbine htela je da u njemu bude prevezen do britanskog bojnog broda „Malaja".
Putovao je s dve supruge, najdražom konkubinom, sinom Ertugrulom, privatnim lekarom, Rešat-pašom i nekoliko poverljivih ljudi, od kojih je najvažniji bio prvi ađutant Čerkez-paša. Bilo ih je dvanaestoro. Vojni orkestar svirao je „Sultanov marš" dok je stroj britanskih mornara na palubi bojnog broda „Malaja" pozdravljao poslednjeg otomanskog sultana.

Ahmed Rešat je nervozno izvukao sat iz džepa na grudima. Pogledao je brojčanik. Da, sultanov brod verovatno je već digao sidro. Vratio ga je u džep. Blago je pognuo glavu i prekrstio ruke na grudima. Neupadljivo je odao poštu svim istaknutim vladarima nekada slavnog i veličanstvenog carstva, uključujući i poslednjeg. Podigao je glavu sa suzama u očima. Od Kemalove pogibije nije se osećao jadnije i tužnije.
Pridružio se gnevnoj gomili koja se gurala ka vratima na suprotnom kraju dvorišta. Kiša je sve snažnije padala. To je bilo dobro zato što je plakao. Nije mogao da zadrži suze. Toliko su postale deo njega, da ih je jedva i opažao. Osećao se kao emir Abdulah od Granade, koji je plakao s bezbedne planinske padine dok su Španci harali ulicama zapaljenog grada. Tad je emirova majka izgovorila reči koje će ući u istoriju:
„Samo ti plači; suze ti pristaju. Cmizdriš kao kurva zbog grada koji nisi uspeo da odbraniš kao muškarac!"
Suze Ahmeda Rešata su zakasnile. Za razliku od Kemala i njegovih prijatelja, nije branio grad svim srcem i dušom. Istanbul će, zahvaljujući tim mladim ljudima, ponovo postati turski grad. Obesne strane trupe više neće koračati njegovim ulicama u šarenim uniformama sa zlatnim lentama, a otomanski oficiri ... E to je glupo ... O kakvim Otomanima govori! Njih više nema! Dakle, turski oficiri više neće biti obavezni da pozdravljaju ohole osvajače u ostatku nekad moćnog carstva koje se prostiralo na tri kontinenta.
„Hvala Alahu na tome", promrsio je.

Pešačio je do Bajazita. Stigao je do kapije, fizički i psihički izmožden. Pozvonio je. Bio je previše umoran da bi se petljao s ključem. Tiho je klimnuo Husni-efendiji. Ćutke su pošli ka kući. Prednja vrata su se otvorila i na njima se pojavila Behidža. Izgledala je veoma zabrinuto. Pomogla mu je da skine kaput, prihvatila fes i značajno pogledala put selamlika. „Kaprini-efendija čeka te duže od sata", rekla je. „Grof Kaprini."
„Zaista! Pitam se zašto je došao?"
„Volela bih da ti kažem, ali nisam ga razumela. Pominje nekakav spisak ... Hoće nasamo da razgovara s tobom. Zašto si baš danas došao tako kasno kući?"

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Mustra taj Sre Jun 13, 2018 11:31 am



OPROŠTAJ

Ahmed Rešat je proučavao siluetu Istanbula ogrnutog jutarnjom maglom. Izdizao se iz morskih voda, načičkan minaretima ustremljenim ka nebu. Stajao je na obali ne trepćući i visoko podignute glave. Pokušavao je da zauvek zapamti mili prizor koji verovatno više nikad neće videti. Uvlačio je sveži morski vazduh duboko u pluća. Zatvorio je oči i osluškivao grad. Nepovratno će utisnuti Istanbul u svih pet čula Kasnije, mnogo kasnije, okom uma uživaće u minaretima, kupolama i zelenom Bosforu; nos će mu se ispuniti bogatim mirisom morske trave, soli, dimom sagorelog uglja; u ušima će mu odzvanjati tandrkanje tramvaja, otegnuti zov trajekta, prodorni krici uličnih prodavca i galebova. Neće ga zaboraviti. Nikad ga neće zaboraviti.
Mahir je stajao malo dalje od njega. Ahmed Rešat osetio je da mu doktor prilazi. Lako se nakašljao da bi sklonio knedlu iz grla. Okrenuo se ka svom prijatelju i rekao:
„Mahir-beže, ne mogu da očekujem da ćeš stalno voditi računa o mojoj porodici dok ne budem tu, ali biće mi mnogo lakše ako bi ti pazio na zdravlje naših beba."
„Budi miran, efendum. Neću se brinuti samo o bebama, već i o čitavoj porodici. Ako se moj posao u gradu okonča pre tvog povratka, potražiću nameštenje u nekoj istanbulskoj bolnici. Ako i dalje budu zahtevali da odem u provinciju, daću ostavku."
„Nemam pravo da ti navalim toliku odgovornost na pleća. Zamolio bih te samo da ih ponekad obideš. Behidža-hanuma ne zna s ciframa. Bilo bi dobro kad bi joj pomogao s računima. Eh, da je Kemal živ ..."
Knedla mu je ponovo zaigrala u grlu. Ahmed Rešat ućuta.
„Rešat-begefendi ... teško mi je da ti ovo kažem ... jako mi je neprijatno, ali osećam da je vreme da progovorim o izvesnoj stvari jer nam je ostalo veoma malo vremena ..."
„Dobro. Nastavi, Mahir-beže."
„Svestan sam razlike u godinama, ali moram da zatražim od vas Leman-hanuminu ruku. Želim da sprečim govorkanja i štetne glasine ... Možemo sad da se verimo, a venčaćemo se nakon tvog povratka ..."
„Mahire, zatražio sam da povedeš računa o mojoj porodici, ali ovo je nešto sasvim drugo. To je preterano velikodušan gest. Štaviše, Leman je još devojčica."
„Leman-hanuma ima šesnaest godina. Imaće sedamnaest kad se budeš vratio.
Možemo da čekamo."
„Ne mogu da ti dopustim da se toliko žrtvuješ samo zarad naše dobrobiti."
„Rešat-begefendi! Pa nije reč o žrtvovanju! Ja se ... izuzetno divim Leman- hanumi."
„O!"
„Nadam se da me nećeš pogrešno shvatiti. Ona je sad mlada žena, a ja sam ... njoj
izuzetno privržen. Nikad ne bih smogao hrabrosti da priznam svoja osećanja da stvari nisu krenule ovim tokom. Nastavio bih da je potajno obožavam. Ali okolnosti su se promenile. Ne bi trebalo da odlaziš iz kuće koju ne štiti nijedan muškarac."
„Nisam primetio da je moja devojčica odrasla. Bio sam toliko preokupiran državnim poslovima da nisam imao vremena ni za sopstvenu decu. Propustio sam svoj život, Mahire. Isti taj život sad me šalje na nepoznatu obalu ..." Zurio je u daljinu, kroz suze.
„Da li je tvoj odgovor potvrdan, efendum? Da li me prihvataš za zeta?"
„A zar bih mogao da se nadam boljoj prilici od tebe? Ti si moj najdraži prijatelj. Naše porodice su odavno vrlo bliske. A opet, moram da se posavetujem s mojoj suprugom i kćerkom. Naposletku, ipak se Leman udaje."
„Ako se i one slaže, mogli bismo se veriti još večeras, pre tvog odlaska."
„Otići ću kući da se posavetujem s porodicom. Nadam se da naše prijateljstvo neće trpeti ako se izvesna dama ne složi?"
„Ne verujem da će se to desiti, ali svejedno ću se brinuti o tvojoj porodici i ostati u Istanbulu do tvog povratka."
„Ne mogu to da tražim od tebe. Dopusti mi da porazgovaram s kćerkom ... zatim ćemo se sresti."
„Rešat-begefendijo, obavestićeš me o odluci hanumaefendi Behidže i Leman- hanume?"
„Naravno. Poslaću Husni-efendiju u bolnicu."
„Čekaću kod kuće. Bliže je."
„Vrlo dobro. Ja ću još malo prošetati obalom. Poslaću ti poruku posle podnevne molitve, Mahir-beže."

Mahir se oprostio s Ahmedom Rešatom i krenuo ka Sirkedžiju. Ogrtač mu je lepršao na vetru. Nije znao da li hoda ili lebdi.

Ahmed Rešat seo je na kamen čim se doktor izgubio iz vida. Zagledao se u daljinu. Sunce još nije izašlo. More se prostiralo pred njim. Još nije bilo blistavo i plavo, već tamno i protkano crvenim strelicama, koje su prodirale kroz niske oblake na suprotnoj obali. Činilo mu se da ga drevno poluostrvo za ledima obavija nestvarnim čudesima, manama i vrlinama. Rodio se i odrastao u gradu uskih sokaka koji jure ka obali, grimiznih loza i tamnozelenih kiparisa, jednostavnih drvenih kuća ukrašenih ljubičastim pupoljcima, velikih samotnih trgova i užurbanih mostova između muslimanskih i hrišćanskih četvrti. Grad pred njim bio je star, stariji i od Otomanskog carstva, ponosan i nenadmašan. Sutradan u ovo doba, obala po kojoj gazi polako će iščezavati pred njegovim očima, zajedno s kupolama i minaretima koji streme u nebo. Stajaće na palubi italijanskog broda, na putu u izgnanstvo. Napustiće svoj dom,
porodicu, rođake i prijatelje. Neće biti tu da se divi Lemaninom svadbenom velu, niti će ljuljati unuke na kolenu. Neće biti tu da vidi kako se Suad preobražava u mladu devojku, niti će videti bore u uglovima Behidžinih divnih očiju i usana. Neće videti n kako Sabahat i Halim prave prve korake. Neće biti pored tetke u njenim poslednjim godinama. Ukratko, neće biti tu da vidi nijedan od tih sitnih dogadaja koji daju smisao i značaj životu.
Mislio je na strogo obrazovanje i godine teškog rada na odgovornim dužnostima, na tri kontinenta, sve za dobrobit carstva, na priznanja koja je često sticao, posvećenu i predanu službu ... na sultana, kog je samo do pre nekoliko dana krivio zato što je pobegao na engleskom razaraču, kao običan izdajnik.
Sad nije mogao da ga krivi, bar ne više od sebe. Siroti sultan bio je primoran da se rve sa stoletnim problemima. Konačno se nestabilna kuta od karata – sagrađena od mnogovekovnih laži, trikova, pljački, neznanja, pohlepe, nepotizma, predrasuda, hiljadu pogrešnih koraka načinjenih u ime vere i korupcije – potpomognuta nezasitim apetitima evropskih država, srušila pred njegovim očima, sravnivši samu sebe sa zemljom.
Sultan je otišao. I on će otići. Neprestano se pitao kuda i zašto ide.
Da li beži da bi živeo među strancima, bez identiteta i karaktera, da bi opstao ... Da bi udisao i izdisao ... Da bi jeo, pio i spavao?
Da bi jeo i pio?
S kojim novcem i dokle? Pokušaće da opstane s ono malo para koje će možda dobiti od porodičnog prihoda ... Šta će, ako duže poživi i ako imovina u koju polaže sve nade bude zaplenjena, što bi se moglo desiti svakog časa. Kako će njegova porodica i on preživeti? Nosio je šest žena na plećima. Dve od njih bile su bebe u pelenama, jedna stara i nemoćna, jedna još dete. Samo će se Mahir o njima starati! Mahir! Da l ga je Alah poslao da štiti njegovu porodicu? Mogao je poveriti porodicu i svom tastu, ali Ibrahim-beg bio je prestar da napusti svoj gradić i nastani se u Istanbulu. S druge strane, Behidžu i svoje kćeri nije mogao ni da zamisli na seoskom imanju.

Posmatrao je crvene nabore na površini vode, prošarane žutim žilicama, kao uglačani mramor. Činilo mu se da nevidljiva ruka izvodi ebru[65], da crta oštre linije koje se brzo razlivaju stapajući se s okolinom. Kad bi zakoračio u more ... s kamenom na kojem je sedeo u rukama ... voda bi ga lagano progutala. Potonuo bi u svetlucavo, mramorno more, baš kao i carstvo koje će napustiti. Da li je njegova duša toliko dragocena? Zar je Alah ionako jednog dana neće uzeti?
Ustao je. Blago se zateturao. Šetao je duž obale, posmatrajući more koje je postajalo tamnoplavo. Koračao je pognutih ramena i visoko podignutom kragnom kaputa. Izgubio je svaku nadu. Ništa nije očekivao od budućnosti. Odsad će svojo
porodici pružati samo tugu. Biće tu i sete, i brige, možda čak i – ne dao Alah – sramote. Neko će reći da su njegove kćeri deca izdajnika. Tako će zvati njegove najbliže. Biće supruga izdajnika, tetka izdajnika, rođaka izdajnika. Setio se žučne prepirke s Kemalom. „Svi će reći da sam ujak jednog izdajnika! Gubi mi se s očiju!", rekao je bespomoćnom nećaku.
„Alahu", molio se, „Alahu, šta sam to učinio da mi dodeliš ovakav život?" Ponovo je razmišljao o sigurnosti svoje porodice. Svim srcem se nadao da će njegova kći prihvatiti Mahirovu ponudu.

Mahir je otvorio kovertu čim ju je zgrabio od Husni-efendije. Prvo je pročitao poslednje redove.
„Husni-efendijo!", povika za slugom koji je krenuo niz stepenice. Starac je zastao.
„Da, beže?"
„Hodi ovamo!" Mahir je sve pare koje je našao u džepovima istresao na dlan starog sluge, koji je, zatečen, nemo stajao na vratima. Starčev zbunjeni pogled bludeo je između Mahirovog dlana i lica.
„Hoćete li da vam nešto kupim?"
„Neću. To je bakšiš, efendijo!"
„Ali ... ovo je ... mnogo."
„Kakve si mi divne vesti doneo, to je malo! Poruči im da ću navratiti posle popodnevne molitve."
Sačekao je da se Husni udalji. Utrčao je u kuću i seo na prvu stolicu. S uživanjem je opet pročitao pismo. Leman je prihvatila njegovu bračnu ponudu. Behidža-hanuma Sarajlihanuma nisu imale ništa protiv; naprotiv, bile su izuzetno zadovoljne proscem. Pozvali su ga na večeru.

Kućepaziteljka je dočekala Mahira na ulazu u kuću. Nije ga odvela do selamlika, već uz stepenice do salona. Poslužena je večera ä la Française. Još niko nije sedeo za stolom. Mahir je spustio veliku kutiju ratluka na orman i seo na divan pored prozora. Pogledao je napolje. Ulica je bila mračna. Usamljena svetiljka na vrhu brda nije gorela. Mračna ulica u mračnim vremenima, a on je blistao od sreće! Malčice se stideo takvog raspoloženja. Napadno je odudaralo od sive svakodnevice.
Skočio je na noge kad je Ahmed Rešat ušao u salon.
„Dragi prijatelju, zadovoljstvo mi je da ti kažem da ti moja kći, po svoj prilici, uzvraća na tvoja osećanja. Moja Leman je dovoljno odrasla da gaji osećanja prema muškarcima! Ne mogu tome da se načudim!"
Mahir je pocrveneo. Rešat-beg rekao mu je da Leman gaji osećanja prema njemu.
Govorio mu je i druge stvari, ali te nije čuo od zaglušujućeg lupanja srca.
„ ... pa, šta kažeš na to, Mahir-beže? Pošto u kući nema muškaraca, selamlik nam ne treba. Drugim rečima, ako želiš posle svadbe da ostaneš u Istanbulu, možeš u njemu da otvoriš kliniku."
„Pričekaćemo s venčanjem dok se ti ne vratiš."
„Budimo otvoreni, ja se možda nikada neću vratiti. Proslavićemo veridbu. Posle toga možeš malo da pričekaš do venčanja, dok Leman ne napuni sedamnaestu."
„Svi ćemo prisustvovati venčanju."
Ahmed Rešat uzdahnu, ali nije glasno izrazio sumnju. Ubrzo su Sarajlihanuma Behidža i Suad ušle u sobu. Mahir je bio razočaran Lemaninim odsustvom. Ustao je pozdravio dame. Poljubio je Suad u oba obraza.
„Ah, nisi morao da se trudiš, Mahir-beže", reče Behidža kad joj je pružio kutiju ratluka. Predala ju je kućepaziteljki. Naložila joj je da ga posluži u srebrnoj činij rezervisanoj samo za posebne prilike. „Mehpara Lemani uvija kosu. Uskoro će sići", objasnila je Mahiru i sela.
„Mahir-beže", nastavila je, „Sarajlihanuma je odavno primetila tvoje zanimanje za Leman, alija nisam mogla da poverujem u tako nešto. Ovo je nešto najbolje što je moglo da nam se desi. Ipak ćemo imati muškarca u domaćinstvu. To znači da žene neće biti nezaštićene do povratka mog supruga ..."
„Zauvek ću vam biti na raspolaganju, efendum", reče Mahir.
„Previše si ljubazan, Mahir-beže."
„Voleo bih da se, s vašom dozvolom, verimo još večeras, dok je Rešat-beg još ovde."
„Da ne žurimo previše", negodovala je Sarajlihanuma. „Zar ne bi trebalo da pričekamo da se Kemal vrati?"
„Ako i žurimo, činimo to zbog Rešat-bega", reče Mahir.
„Ovo je možda poslednji put da ću biti u prilici da podelim radost s ćerkom”, reče Ahmed Rešat.
„Kako možeš da pričaš takve stvari", povika Behidža. „Molim te da se ne opterećuješ tako nesrećnim mislima. Vratićeš se za nekoliko meseci. Dokazaćeš svoju nevinost ..." Oči su joj se ispunile suzama.
„Da li sam počinio zločin pa da moram da dokazujem nevinost?", pitao je Ahmed Rešat. „Da li je zločin što nisam izdao carstvo u kojem si se i sama rodila?"
„Rešat-beže, našao si se na gubitničkoj strani. To je tvoj zločin. Stvar je jednostavna. Eh, da je Kemal preživeo, bio bi na pobedničkoj strani", reče Behidža.
„Kemal je živ. Videćeš, vratiće se za nekoliko nedelja." Niko nije obraćao pažnju na Sarajlihanumu.
„Situacija nije tako jednostavna", obratio se Mahir Behidži. „Možda se Rešat- begefendi nije aktivno suprotstavio sultanu, ali je učinio mnogo za pobedničku stranu
i za oslobođenje naše zemlje ... Iza kulisa, naravno. Ali niko nije očekivao da će sultan pobeći."
„Ma pričalo se uveliko da će to učiniti", reče Ahmed Rešat.
„To je možda tačno, ali nije morao da beži."
„Tako bi postupio svako na njegovom mestu. Zar i ja ne bežim?"
„Ti nisi sultan."
Behidža je vešto promenila temu. „Mahir-beže, pa vojnici su oduvek bili neprijateljski raspoloženi prema sultanu. Šta tu ima čudno?"
„Nije uvek tako bilo. To je počelo s Abdulom Hamidom II.[66] I zaista, ko bi ih zbog toga krivio?"
Ahmed Rešat spremao se da uzme učešće u raspravi kad su se pojavile Leman Mehpara. Njegova starija kći prebacila je dugu, talasastu kosu preko ramena. Diskretna šminka naglašavala je krupne oči. Nosila je bledoljubičastu haljinu s čipkastim okovratnikom. Mahir je zaboravio na sve ostalo. Zurio u nju. Smešila mu se s dovratka.
Ahmed Rešat bio je jednako zadivljen kćerkinom lepotom i ženstvenošću. Srce ga je zabolelo kad se setio bebe u pelenama. Propustio je toliko toga u životu starije kćeri, a sad opet neće biti tu da vidi odrastanje mlađe.
„Dobro došao, efendum!"
Lemanin glas prenuo ih je iz sanjarija. Mahir je prineo njenu ruku usnama. Delovala je iznenađeno i zadovoljno prvim poljupcem. Godilo joj je da bude u središtu pažnje. Bila je savršeno svesna da je svojom lepotom očarala doktora, kao i da su je svi u sobi prihvatali kao odraslu osobu.
„Svi smo tu. Večera može početi", reče Behidža.
Mahir je ustao. „Jutros sam dobio tvoju dozvolu da zaprosim Leman-hanumu" rekao je. „Zato ovde i sada, u tvom prisustvu, želim da zvanično zatražim njenu ruku." Okrenuo se, zagledao u devojčine oči i pitao: „Da li me želiš za svog supruga?"
Sarajlihanuma se bučno promeškoljila na divanu. Očigledno je bila zgrožena što se prosac obraća devojci u prisustvu roditelja. To znači da će se porodica uvećati za još jednog člana sklonog nekritičkom usvajanju naopakog modernog slobodnog ponašanja! Svi su ćutali. Leman je stidljivo oborila pogled. Doktoru je srce zastalo u grlu.
Konačno je tiho prozborila: „Ako moj otac nema ništa protiv ..."
„Ali šta ti misliš, Leman-hanuma?"
Posle kraćeg, i očigledno lažnog, oklevanja, rekla je: „Želim, efendum." Mahir se obratio Rešat-begu: „Da li ćeš nam u tom slučaju dozvoliti da se verimo?"
„Već ste se verili", reče Sarajlihanuma. „Kemal je imao najlepše mišljenje o tebi." Mahir je sa osmehom izvadio dijamantski prsten iz džepa.
„Nek nam ova veridba svima donese sreću!"
Doktor je navukao prsten na Lemanin prst. Izvadio je i drugi iz džepa i dao ga verenici. Drhtavim rukama, navukla je srebrni prsten na verenikov prst. Sarajlihanuma je prvi put u životu videla da verenica stavlja prsten na verenikov prst! Pa to je bila dužnost starijeg člana porodice! Pa je li ovaj doktor poludeo!
„Leman-hanuma, za dva dana ću vas ponovo posetiti s mojom starijom sestrom Šahber-hanumom. Doneću porodične dragulje i veridbene darove. Izvini što danas nije bilo sve kako treba", reče Mahir.
„Veridba je divno ispala, efendum. Hajde da večeramo", reče Behidža. Taman su seli da jedu, beba je zaplakala na spratu. Mehpara je potrčala uz stepenice.
„Da li to Halim plače?", pitao je Mahir.
„Nije on, već Sabahat. Vreme joj je za jelo”, reče Leman.
Kad je video da Behidža ne ustaje, Mahir je nastavio: „Behidža-hanumaefendi, sačekaćemo te da se vratiš ... sad sam član porodice ..."
„Oduvek si bio, Mahir-beže", reče Behidža. „Nema potrebe da idem gore Mehpara doji i Sabahat, blagoslovena bila. Ja nemam dovoljno mleka."
„Sirota Mehpara po čitav dan ima bebe na grudima", reče Leman. „A opet su obe baš punačke."
„Mehpara-abla pretvorila se u kravu", kikotala se Suad.
„Suad! Poslala bih te pravo u krevet da ti otac sutra ne odlazi! Da više nisi n zucnula!", grdila ju je majka pocrvenela od stida.
„Mahir-beže, spoljni izgled mojih kćeri te je obmanuo. Pomislio si da su odrasle, ali bojim se da su još deca", reče Ahmed Rešat.
„I to vrlo bezobrazna deca", dodala je Sarajlihanuma. Leman je zaplakala.
„U tom slučaju, baš sam srećnik. Imam verenicu bezazlenu kao dete", reče Mahir.
„Hajde da govorimo o lepšim stvarima. Želim da se sa osmehom prisećam poslednjeg obroka s porodicom."
„Kako to misliš poslednjeg obroka? Imaćemo još mnogo zajedničkih obroka", reče Behidža. Odluka njenog supruga da pobegne u inostranstvo podstakla je preobražaj rezervisanog i krhkog stvorenja u ženu čelične volje, spremnu na svaku borbu. Ahmed Rešat je sa zahvalnošću pogledao u nju.
Večera je, uprkos velikim naporima, protekla u setnoj atmosferi. Svi su znali da bi lako zaista mogla biti poslednji zajednički obrok. Mehpara nije progovorila ni reč. Od Kemalove smrti, govorila je samo kad je neko nešto pita. Behidžino raspoloženje je kopnelo iako se iz petnih žila trudila da raspali iskru veselosti. Samo su Rešat i Mahir razgovarali na tužnoj slavljeničkoj večeri, ali uglavnom o stanju nacije i budućnosti carstva bez vladara. Carstva?
„Vreme je da prestanemo da govorimo o podanicima nepostojećeg carstva",
oglasio se Ahmed Rešat u jednom trenutku. „Izgubili smo ga. Ostao nam je samo jedan mali deo. Alahova je volja bila da paša Mustafa Kemal bude uspešniji od nas u odbrani zemlje od neprijatelja."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ajše Kulin-Zbogom

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu