Bil Brajson - Kratka istorija bezmalo svačega

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Bil Brajson - Kratka istorija bezmalo svačega

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 8:42 am

First topic message reminder :



Kako je iko prokljuvio šta je u središtu Zemlje?
Otkud znamo dokle se proteže vasiona i šta su to crne rupe?
Kako je ustanovljeno gde su bili kontinenti pre 600 miliona godina?

Ne bi li našao odgovore na ova i slična pitanja, beskrajno radoznali Brajson je pomoć potražio u životu i delu kako najčuvenijih, tako i zaboravljenih, često ekscentričnih naučnika: geologa, hemičara, paleontologa, astronoma, fizičara, meteorologa, genetičara. Njega ne zanima samo šta sve znamo o svetu oko nas, već i kako smo do tih saznanja došli. Tako je nastala ova neodoljiva intelektualna odiseja kroz prostor i vreme u kojoj je autor iskričavo i šarmantno približio znanje svima onima kojima je nauka bila dosadna i strašna. U pokušaju da shvati sve što se dogodilo od Velikog praska pa do uspona civilizacije – kako smo iz ništavila dospeli ovamo i postali ono što jesmo – Brajson nam otkriva svet na način na koji ga većina nas nikad ranije nije sagledala.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Bil Brajson - Kratka istorija bezmalo svačega

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 8:52 am





13

BUM!

Ljudi su već dugo znali da postoji nešto čudno u vezi sa zemljom ispod Mensona, u Ajovi. Godine 1912, čovek koji je bušio bunar za gradski vodovod izvestio je da je iskopao mnogo neobično defor- misanog kamenja – „konglomerate kristalnih opiljaka sa matricom stapanja” i „prevrnute komade ohlađene lave”, kao što je to kasnije opisano u zvaničnom izveštaju. I voda je bila neobična – meka gotovo kao kišnica. U Ajovi nikada do tada nije otkrivena prirodna meka voda.
Iako su neobično kamenje iz Mensona i tamošnja svilenkasta voda bili kurioziteti, proći će četrde- set jedna godina pre nego što se ekipa sa Univerziteta Ajova ne smisli da poseti tu zajednicu, koja je tada, kao i sada, bila grad od oko dve hiljade ljudi u severozapadnom delu države. Godine 1953, po- sle ubacivanja niza eksperimentalnih bušilica, geolozi sa univerziteta saglasili su se da je na tom na- lazištu zaista prisutna anomalija i deformisano kamenje pripisali nekoj drevnoj, neodređenoj vulkan- skoj aktivnosti. To je bilo u skladu s tadašnjim saznanjima, ali je isto tako bilo pogrešno onoliko koli- ko je to moguće za jedan geološki zaključak.
Trauma geologije u Mensonu nije potekla iz Zemlje, već sa mesta udaljenog od planete najmanje stotinu miliona milja. U neko doba u veoma drevnoj prošlosti, kada se Menson nalazio na ivici plit- kog mora, stena prečnika oko milju i po, teška deset milijardi tona, koja je putovala brzinom možda dvesta puta većom od brzine zvuka, procepila je atmosferu i zabila se u Zemlju tako silovito i izne- nadno da to jedva možemo i da zamislimo. Tamo gde je Menson sada za tren je nastala rupa duboka tri i široka više od 20 milja. Krečni kamen koji na drugim mestima daje Ajovi njenu tvrdu, minerali- zovanu vodu, bio je zbrisan i zamenjen kamenjem koje je toliko zbunilo bunardžiju 1912. godine.
Udar kod Mensona bio je nešto najveće što se ikada dogodilo u kontinentalnim Sjedinjenim Ame- ričkim Državama. Ma koje vrste. Ikada. Krater koji je ostavio za sobom bio je tako kolosalan da bi- ste, stojeći na jednoj ivici, jedva pogledom mogli da dobacite do druge strane pod uslovom da je dan vedar. Prema njemu Veliki kanjon izgledao bi obično i beznačajno. Na žalost onih koji vole spekta- kle, glečeri koji su tamo prolazili dva i po miliona godina ispunili su krater kod Mensona sve do vrha glečerskim materijalom, a onda to zaravnali, tako da je danas pejzaž kod Mensona, miljama unaoko- lo, ravan kao sto. Zbog toga, naravno, nikad niko nije čuo za krater kod Mensona.
U biblioteci u Mensonu sa oduševljenjem će vam pokazati zbirku novinskih članaka i kutiju uzora- ka iz vremena bušenja koje je obavljeno 1991. i 1992. godine – štaviše, jedva čekaju da ih izne- su – ali morate zatražiti da ih vidite. Nema stalne postavke, a u gradu nema niti jednog istorijskog obeležja.
Za većinu ljudi u Mensonu, najznamenitiji događaj bio je tornado koji se dokotrljao Glavnom uli- com 1979. godine i razorio poslovnu četvrt. Jedna od prednosti sve te okolne ravnice jeste to što mo- žete uočiti opasnost izdaleka. Praktično, čitav grad se pojavio na kraju Glavne ulice i posmatrao pola sata kako se tornado približava, u nadi da će ovaj skrenuti, a onda su se svi mudro razbežali kada se to nije dogodilo. Nažalost, četvoro ljudi nije bilo dovoljno brzo, pa su poginuli. Sada se svakog juna u Mensonu održava manifestacija zvana Dani kratera koja traje nedelju dana, a smišljena je kao način da se ljudima pomogne da zaborave na nesrećan događaj. Sve to zapravo nema nikakve veze s krate-
rom. Niko nije smislio način da ućari na mestu udara koje nije vidljivo.
„Ponekad, retko, ljudi svrate i pitaju gde treba da odu da bi videli krater, a mi moramo da im kaže- mo da nema šta da se vidi”, kaže Ana Šlapkol, srdačna gradska bibliotekarka. „Onda odu malčice ra- zočarani.” Međutim, većina ljudi, kao i većina Ajovanaca, nikada nije čula za krater kod Mensona. Čak i kod geologa on jedva da zavredi neku fusnotu. Ali u jednom kratkom razdoblju tokom osamde- setih godina dvadesetog veka, Menson je bio geološki najuzbudljivije mesto na Zemlji.
Priča počinje početkom pedesetih, kada je bistri mladi geolog Judžin Šumejker posetio Meteorski krater u Arizoni. Danas je Meteorski krater najčuvenije mesto udara na Zemlji i popularna turistička atrakcija. Tih dana, međutim, on nije imao mnogo posetilaca i još su ga nazivali Baringerovim krate- rom, po bogatom rudarskom inženjeru Danijelu M. Baringeru koji ga je prisvojio 1903. godine. Ba- ringer je verovao da je krater formiran zahvaljujući meteoru teškom 10 miliona tona, krcatom gvo- žđem i niklom, pa je stoga bio ubeđen da će steći pravo bogatstvo kada ga iskopa. Nesvestan toga da su i meteor i sve u njemu isparili pri udaru, straćio je bogatstvo i sledećih dvadeset šest godina ko- pao tunele u kojima nije bilo ničega.
Po današnjim standardima, istraživanje kratera početkom dvadesetog veka bilo je, u najmanju ru- ku, malčice nesofisticirano. Vodeći rani istraživač, Dž. K. Gilbert sa Univerziteta Kolumbija, modeli- rao je efekte udara tako što je klikerima gađao posude sa ovsenom kašom. (Iz razloga koje ne mogu da navedem, Gilbert te eksperimente nije vršio u laboratoriji na Kolumbiji, već u jednoj hotelskoj so- bi.) Gilbert je iz toga nekako zaključio da su Mesečevi krateri zaista formirani udarima – to je samo po sebi za to doba bila prilično radikalna zamisao – ali da Zemljini nisu. Većina naučnika odbijala je da se upusti čak i tako daleko. Za njih, Mesečevi krateri bili su dokazi postojanja drevnih vulkana i ništa više. Onih nekoliko kratera koji su ostali na Zemlji (većina je nestala erozijom) generalno je pripisivano drugim uzrocima ili smatrano za retke slučajnosti.
U vreme kada se pojavio Šumejker, ustaljeno gledište bilo je da je Meteorski krater formiran za- hvaljujući podzemnoj eksploziji pare. Šumejker nije imao pojma o podzemnim eksplozijama pare – nije ni mogao: one ne postoje – ali je zato znao sve o zonama udara. Jedan od njegovih poslova po- sle koledža bio je da izučava prstenove posle eksplozija u Juka Fletsu u Nevadi, gde su se testirale nuklearne bombe. On je zaključio, kao i Baringer pre njega, da u Meteorskom krateru nema ničega što bi ukazivalo na vulkansku aktivnost, ali da zato drugih stvari ima na pretek prevashodno anomalija u vidu finih silicija i magnetita – i da te stvari ukazuju na udar iz svemira. Zainteresovan, počeo je to da izučava u slobodno vreme.
Nakon saradnje sa svojim kolegom Elinorom Helinom, a kasnije i sa svojom ženom Kerolajn, i sa- radnikom Dejvidom Levijem, Šumejker je započeo sistematsku pretragu unutrašnjeg Sunčevog siste- ma. Svakog meseca su provodili po jednu nedelju u opservatoriji Palomar u Kaliforniji u potrazi za nebeskim telima, prvenstveno asteroidima, čije su se putanje ukrštale sa Zemljinom orbitom.
„U vreme kada smo počeli, jedva da je bilo otkriveno više od desetak tih stvari u svim astronom- skim posmatranjima”, prisetio se Šumejker nekoliko godina kasnije u jednom intervjuu za televiziju.
„Astronomi su u dvadesetom veku praktično napustili Sunčev sistem” dodao je. „Pažnja im je bila usmerena na zvezde, na galaksije.”
Šumejker i njegove kolege ustanovili su da tamo napolju ima više – mnogo više – rizika nego što je iko ikada pomišljao.

* * *

Kao što ljudi većinom znaju, asteroidi su stenovita nebeska tela koja orbitiraju u labavoj formaciji u
pojasu između Marsa i Jupitera. Na ilustracijama se uvek prikazuju kao da postoje u gomilama, ali Sunčev sistem je zapravo prilično prostrano mesto i prosečan asteroid se u stvari nalazi na oko mili- on i po kilometara od svog najbližeg komšije. Niko ni približno ne zna koliko se asteroida tumba kroz svemir, ali smatra se da taj broj nije manji od milijarde. Za njih se pretpostavlja da su neostvarene planete, usled uticaja gravitacione privlačne sile Jupitera, koja ih je sprečila – i sprečava ih i da- lje – da se zgusnu.
Kada su asteroidi prvi put primećeni tokom devetnaestog veka – prvoga je otkrio prvog dana tog veka jedan Sicilijanac po imenu Đuzepe Pjaci – smatralo se da su to planete, a prva dva dobila su imena Ceres i Palas. Bila je potrebna nadahnuta dedukcija astronoma Vilijama Heršela da bi se usta- novilo kako oni nisu ni blizu veličine planeta već mnogo manji. On ih je nazvao asteroidima – što je latinski izraz za „zvezdolild” – tako da taj naziv nije naročito prikladan, pošto oni uopšte ne liče na zvezde. Sada se ponekad preciznije nazivaju planetoidima.
Pronalaženje asteroida postalo je popularna aktivnost tokom devetnaestog veka i krajem tog veka znalo se za oko hiljadu. Problem je bio u tome što ih niko nije sistematski beležio. Početkom dvade- setog veka, često je bilo nemoguće znati je li asteroid koji se upravo pojavio nov ili jednostavno neki koji je već primećen pa mu se zatim zameo trag. U to vreme je i astrofizika napredovala toliko da je bilo malo onih astronoma koji su želeli da posvete život nečem tako prozaičnom kao što su stenoviti planetoidi. Samo se nekolicina uopšte interesovala za Sunčev sistem, a među njima posebno Džerard Kujper, astronom rođen u Holandiji, po kojem je ime dobio Kujperov pojas kometa. Zahvaljujući nje- govom radu u opservatoriji Mekdonald u Teksasu, koji je kasnije praćen radom drugih u Centru za male planete u Sinsinatiju i projektu Svemirske straže u Arizoni, dugi spisak izgubljenih asteroida po- stepeno je smanjivan da bi krajem dvadesetog veka ostao samo jedan poznati asteroid za koji se nije znalo gde je – nebesko telo zvano 719 Albert. Poslednji put viđeno 1911, konačno je pronađeno 2000. godine, posle osamdeset devet godina odsustvovanja.
I tako, sa stanovišta istraživanja asteroida, dvadeseti vek bio je praktično samo jedna dugačka ve- žba iz knjigovodstva. Zapravo samo u poslednjih nekoliko godina astronomi su počeli da prebrojava- ju i drže na oku ostatak asteroidne zajednice. Od jula 2001. godine, 26.000 asteroida identifikovano je i imenovano – polovina samo u prethodne dve godine. Pošto je ostalo da se identifikuju i ostali do milijarditog, prebrojavanje praktično jedva da je i počelo.
U izvesnom smislu, to teško da ima neku važnost. Identifikovanje nekog asteroida ne čini ga bezo- pasnim. Čak i da svaki asteroid u Sunčevom sistemu ima ime i poznatu orbitu, niko nije u stanju da kaže kakve perturbacije bi nekog od njih mogle da zavrljače prema nama. Ne možemo predvideti po- remećaje u stenama ni na sopstvenoj površini. Pustite to stenje da lebdi u svemiru i teško da ćete uspeti da pogodite kako će se ono ponašati. Najverovatnije nijedan asteroid koji tamo nosi na sebi naše ime nema neko drugo.
Pomislite na Zemljinu orbitu kao na neku vrstu autoputa gde smo mi jedino vozilo, ali preko kojeg redovno prelaze pešaci koji se ne sete da pogledaju pre nego što stupe preko ivice. Najmanje 90 od- sto tih pešaka još nam je nepoznato. Ne znamo gde žive, čime se bave, koliko često nam izlaze na put. Znamo samo da se u nekom trenutku, u neizvesnim intervalima, oni kotrljaju po drumu kojim mi krsta- rimo brzinom od 100.000 kilometara na sat. Kako je to rekao Stiven Ostro iz Laboratorije za mlazni pogon: „Pretpostavite da postoji dugme koje biste pritisli i osvetlili sve asteroide koji će se naći Ze- mlji na putu, a veći su od desetak metara; videli biste na nebu preko sto miliona takvih tela.” Ukratko, ne biste ugledali nekoliko hiljada dalekih treperavih zvezda, već milione i milione i milione bližih te- la u nasumičnom kretanju – „među kojima su svi kadri da se sudare sa Zemljom i svi se kreću poma- lo različitim putanjama i različitom brzinom na nebu. Bilo bi to veoma onespokojavajuće.” Pa, budite
nespokojni, jer sve vam je to tamo. Samo što ne možemo da vidimo.
Smatra se – mada je to zapravo samo pretpostavka zasnovana na ekstrapolaciji iz brzine nastaja- nja kratera na Mesecu – da sveukupno oko dve hiljade asteroida dovoljno velikih da ugroze postoja- nje civilizacije redovno prolazi kroz našu orbitu. Ali čak i mali asteroid – recimo, veličine kuće – mogaobi da uništi neki grad. Broj tih relativno patuljastih tela koja prolaze kroz Zemljinu orbitu go- tovo izvesno se kreće u rasponu od stotina hiljada, a moguće i miliona, i gotovo ih je nemoguće prati- ti.
Prvi je ugledan tek 1991. god. i to tek pošto je prošao. Dobio je ime 1991 BA i primećeno je da je projezdio kraj nas na udaljenosti od 170.000 kilometara – u kosmičkim razmerama to je ekvivalent- no metku koji prođe nekome kroz rukav, a ne dodirne ruku. Dve godine kasnije, drugi, nešto krupniji asteroid promašio nas je za samo 145.000 kilometara – što je najbliži zabeležen prolazak. Ni on nije primećen sve dok nije prošao i naišao bi bez upozorenja. Po Timotiju Ferisu, koji je pisao za Njujor- ker, takvi promašaji „za dlaku” dogode se dva-tri puta nedeljno i prođu nezapaženo.
Nebesko telo promera stotinu metara moglo bi da se vidi ma kojim teleskopom sa Zemlje tek kad bi se obrelo samo nekoliko dana daleko od nas, a i to samo ako bi teleskop bio uperen u njega, što je malo verovatno pošto je i danas broj ljudi koji tragaju za takvim telima prilično skroman. Uvek se iz- nosi privlačna analogija po kojoj je broj ljudi koji aktivno tragaju za asteroidima manji od broja za- poslenih u tipičnom Mekdonalds restoranu. (Zapravo, sada je nešto veći. Ali ne mnogo.)

* * *

Dok je Džin Šumejker pokušavao da prestravi ljude potencijalnim opasnostima unutrašnjeg Sunčevog sistema, druge stvari – naizgled potpuno nevezane s tim – odvijale su se tiho u Italiji, gde je radio mladi geolog iz laboratorije Lamont Doerti sa Univerziteta Kolumbija. Početkom sedamdesetih Volter Alvarez je radio na terenu u lepoj klisuri poznatoj kao Tesnac Botaćone, blizu Gubija, gradića u um- brijskim brdima, kada se zainteresovao za tanku traku crvenkaste ilovače koja je delila dva drevna sloja krečnjačkog kamena – jedan je bio iz doba krede, drugi iz tercijara. To je mesto poznato u geo- logiji kao KT granica35 i označava vreme, pre 65 miliona godina, kada su dinosauri i otprilike polo- vina drugih životinjskih vrsta u svetu naglo nestali iz fosilnih tragova. Alvarez se upitao čime bi taj tanki sloj ilovače, debljine jedva 6 milimetara, mogao da objasni tako dramatičan trenutak u istoriji Zemlje.
U to vreme vladajuće mišljenje o izumiranju dinosaura bilo je isto kao i u doba Čarlsa Lajela vek pre toga – naime, da su dinosauri izumirali milionima godina. Ali tanak sloj ilovače navodio je na pomisao da se u Umbriji, ako već nigde drugde, dogodilo nešto mnogo iznenadnije. Nažalost, u to vreme, tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka, nisu postojali nikakvi testovi za utvrđivanje vremena potrebnog da se takav talog akumulira.
U uobičajenom sledu događaja, Alvarez bi gotovo sasvim sigurno morao da tu stane; ali on je na svu sreću imao savršenu vezu sa nekim izvan sopstvene discipline ko je mogao da pomogne – svog oca, Luisa. Luis Alvarez je bio istaknuti nuklearni fizičar; dobio je prethodne decenije Nobelovu na- gradu za fiziku. Oduvek se blago sprdao sa sinovljevom privrženošću stenama, ali ovaj problem ga je zainteresovao. Palo mu je na pamet da bi odgovor mogao da leži u prašini iz svemira.
Svake godine na Zemlji se nataloži oko 30.000 tona „kosmičkih kuglica” – jednostavnije rečeno, svemirske prašine – što bi bilo poprilično kada biste sve to natrpali na jednu gomilu, ali je infinite- zimalno kada to raširite po celom globusu. Kroz taj tanak sloj prašine raštrkani su egzotični elementi koji inače nisu mnogo prisutni na Zemlji. Među njima je element iridijum, kojeg ima hiljadu puta više
u svemiru nego u Zemljinoj kori (zato što je najveći deo iridijuma na Zemlji, kako se smatra, potonuo u jezgro kada je planeta još bila mlada).
Luis Alvarez je znao da je jedan njegov kolega iz laboratorije Lorens Berkli u Kaliforniji, Frenk Azaro, razvio tehniku veoma preciznog merenja hemijskog sastava ilovače korišćenjem procesa zva- nog analiza aktiviranja neutrona. Ona se sastojala od bombardovanja uzoraka neutronima u malom nu- klearnom reaktoru i pažljivog prebrojavanja emitovanih gama zraka; bio je to izuzetno pipav posao. Ranije je Azaro koristio tu tehniku da bi analizirao grnčariju, ali Alvarez je pomislio da, ukoliko bi izmerili količinu jednog egzotičnog elementa u uzorcima njegovog sina i to uporedili sa godišnjom stopom raspada, ustanovili bi koliko je uzorcima bilo potrebno vremena da se formiraju. Jednog ok- tobarskog popodneva 1977, godine, Luis i Volter Alvarez svratili su kod Azara i zamolili ga da im obavi neophodne testove.
Bio je to zaista drzak zahtev. Tražili su da Azaro posveti mesece krajnje brižljivom merenju geo- loških uzoraka samo da bi potvrdio ono što je od početka izgledalo očigledno – da je tanak sloj ilo- vače formiran onako brzo kao što je njegova mala debljina i ukazivala. Svakako niko nije očekivao da to ispitivanje dovede do bilo kakvih dramatičnih otkrića.
„Pa, bili su veoma šarmantni, veoma ubedljivi”, prisetio se Azaro u jednom intervjuu 2002. godi- ne. „I meni se učinilo da je to zanimljiv izazov, pa sam pristao da pokušam. Nažalost, imao sam mno- go drugih poslova u toku, tako da sam tome mogao da se posvetim tek posle osam meseci.” Proverio je svoje beleške iz tog razdoblja. „Dana 21. juna 1978. godine u 13.45, stavili smo jedan uzorak u de- tektor. Detektor je radio 224 minuta i shvatili smo da dobijamo zanimljive rezultate, pa smo ga zau- stavili i pogledali.”
U stvari, rezultati su bili toliko neočekivani da su trojica naučnika isprva pomislili kako mora biti da su pogrešili. Količina iridijuma u Alvarezovom uzorku bila je više od trista puta veća od normal- nog nivoa – daleko izvan svega što su mogli da predvide. Sledećih meseci, Azaro i njegova kolegi- nica Helen Mičel radili su i po trideset sati bez prestanka („Kad jednom počnete, ne umete da stane- te”, objasnio je Azaro) i analizirali su uzorke, uvek sa istim rezultatima. Testovi drugih uzoraka – iz Danske, Španije, Francuske, sa Novog Zelanda, Antarktika – pokazali su da je talog iridijuma bio raspoređen svud po svetu i da je svugde veoma povećan, ponekad i pet stotina puta više od normal- nog nivoa. Očito, nešto veliko i naglo, verovatno kataklizmično, izazvalo je taj upadljivi rast.
Posle mnogo razmišljanja, Alvarezovi su zaključili da je najuverljivije objašnjenje – u svakom slučaju, najuverljivije za njih – bilo to da je u Zemlju udario asteroid ili kometa.
Zamisao da bi Zemlja s vremena na vreme mogla biti izložena razornim udarima nije bila baš toli- ko nova kao što se danas ponekad navodi. Astrofizičar Ralf B. Boldvin sa Severozapadnog univerzi- teta još 1942. godine predložio je tu mogućnost u članku za časopis Popularna astronomija. (Objavio je članak tamo zato što nijedan akademski izdavač nije bio spreman da ga objavi.) I najmanje dva po- znata naučnika, astronom Ernst Opik i hemičar i nobelovac Harold Juri, takođe su podržali tu zamisao u različito vreme. Ona nije bila nepoznata čak ni među paleontolozima. Godine 1956. profesor sa Dr- žavnog univerziteta Oregona M. V. de Laubenfels, u napisu za Paleontološki časopis čak je anticipi- rao teoriju Alvarezovih sugestijom da je dinosaurima možda nanet smrtonosni udarac iz svemira, a godine 1970. predsednik Američkog paleontološkog društva Digbi Dž. Maklaren izneo je na godi- šnjoj konferenciji te grupacije mogućnost da je vanzemaljski udar mogao biti uzrok ranijeg događaja poznatog kao Frasnijevsko izumiranje.
Kao da želi da istakne koliko je do tada ta zamisao postala bajata, jedan holivudski studio je 1979. godine čak producirao film sa naslovom Meteor („Širok je pet milja... Hita brzinom od 30.000 milja na sat – a nemamo gde sa se sakrijemo!”) sa Henrijem Fondom, Natali Vud, Karlom Malde-
nom i jednom pozamašnom stenčugom u glavnim ulogama.
I tako, kada su prve nedelje 1980. godine, na sastanku Američkog udruženja za unapređenje nauke, Alvarezovi objavili da veruju kako izumiranje dinosaura nije trajalo milionima godina kao deo nekog sporog i neumitnog procesa, već se zbilo iznenada, u jednom eksplozivnom događaju, to nije trebalo da izazove nikakav šok.
Ali izazvalo je. Svuda je, ali naročito u svetu paleontologije, ovo primljeno kao besramna jeres.
„Pa, morate upamtiti”, priseća se Azaro, „da smo mi na tom polju bili amateri. Volter je bio geo- log specijalizovan za paleo-magnetizam, Luis je bio fizičar, a ja nuklearni hemičar. I sad smo se mi našli tu da saopštimo paleontolozima da smo rešili problem koji im je izmicao duže od jednog veka. Ne iznenađuje mnogo što oni to nisu istog trenutka prigrlili.” Kao što se Luis Alvarez našalio: „Uhva- tili su nas da se bavimo geologijom bez dozvole.”
Ali u teoriji udara postojalo je još nešto mnogo dublje i fundamentalnije gnusno. Uverenje da su zemaljski procesi postepeni bilo je element prirodnjačke istorije još od Lajelovih vremena. Osamde- setih je katastrofizam već toliko bio demodiran da je praktično postao nezamisliv. Za većinu geologa zamisao o razornom udaru bila je, kao što je to primetio Judžin Šumejker, „protivna njihovoj naučnoj religiji”.
A nije pomoglo ni to što je Luis Alvarez gledao na paleontologe i njihov doprinos naučnim sazna- njima sa otvorenim prezirom. „Oni u stvari i nisu naročito dobri naučnici. Više vam dođu kao kolek- cionari maraka”, napisao je on u Njujork tajmsu, u članku koji još ume da žacne.
Protivnici teorije Alvarezovih dali su bezbroj alternativnih objašnjenja za talog iridijuma – na primer, da su ga stvorile dugotrajne vulkanske erupcije u Indiji zvane Dekanski trapovi („trap” potiče od švedske reči za jedan tip lave; „Dekan” je današnji naziv tog područja) – a iznad svega tvrdili su da nema dokaza da su dinosauri nestali naglo iz fosilnih tragova na iridijumskoj granici. ledan od naj- energičnijih protivnika bio je Čarls Ofiser sa Koledža Darmut. On je insistirao na tome da je talog iridijuma nastao vulkanskom aktivnošću iako je priznao u jednom intervjuu za novine da nema nika- kve dokaze za to. Sve do 1988. godine, više od polovine anketiranih američkih paleontologa i dalje je verovalo da izumiranje dinosaura ni na koji način nije u vezi sa udarom asteroida ili komete.
Jedina stvar koja bi najočiglednije podržala teoriju Alvarezovih bilo je ono što nisu imali – me- sto udara. Eto tada Judžina Šumejkera. Šumejker je imao vezu u Ajovi – njegova snaha predavala je na Univerzitetu Ajova – a krater kod Mensona bio mu je poznat iz sopstvenih istraživanja. Zahvalju- jući njemu, svi su pogledi sada bili uprti u Ajovu.

* * *

Geologija je profesija koja varira od mesta do mesta. U Ajovi, državi koja je ravna i stratografski dosadna, geološke aktivnosti su obično prilično mirne. Nema alpskih vrhova niti glečera koji mrve sve pred sobom, nema velikih naslaga nafte ili dragocenih metala, kao ni naznake piroklastičnog toka. Ako ste geolog u službi države Ajova, veliki deo vašeg posla čini evaluacija Planova za uklanjanje balege, koje svi „uzgajivači životinja u zatvorenom prostoru” u državi – za nas ostale, svinjogoj- ci – moraju periodično da podnose. U Ajovi postoji petnaest miliona svinja, pa tako mora da se uklanja mnogo balege. Uopšte se ne rugam ovome – to je vitalan i prosvetljujući posao; zahvaljujući njemu, voda je u Ajovi čista – ali ni s najboljom voljom na svetu, to se ne može baš porediti sa iz- begavanjem bombi od lave na planini Pinatubo ili sa veranjem preko pukotina na grenlandskom gle- čeru u potrazi za drevnim kvarcom i tragovima života. Zato možemo samo da zamislimo kakvo je uz- buđenje zahvatilo Ministarstvo za prirodna bogatstva Ajove kada je sredinom osamdesetih pažnja
svetske geologije bila usmerena na Menson i krater kraj njega.
Trobridž hol u Ajova Sitiju jeste gomila crvenih cigala s prekretnice veka u kojoj je smeštena Ka- tedra za nauke o Zemlji Univerziteta Ajove i – visoko, u nekoj vrsti mansarde – geolozi Ajovinog ministarstva za prirodna bogatstva. Sada niko ne može da se seti kada su, a kamoli zašto, državni geo- lozi smešteni u jednu akademsku instituciju, ali stiče se utisak da im je taj prostor prepušten nevoljno, jer kancelarije su pretrpane, sa niskim tavanicama, i ne baš naročito pristupačne. Kada vas tamo vo- de, donekle očekujete da vas izvedu na ispust oko krova i pomognu vam da udete kroz prozor.
Rej Anderson i Brajan Vicke provode tu gore svoj radni vek, među neurednim hrpama papira, ča- sopisa, urolanih karata i teških uzoraka kamena. (Geolozima nikad ne zafale pritiskivači za papir.) To je ona vrsta prostora gde, ako želite nešto da pronađete – još jednu stolicu, šoljicu za kafu, telefon koji zvoni – morate da pomerate unaokolo gomile dokumenata.
„Najednom smo se našli u centru pažnje”, rekao mi je Anderson, uživajući u sećanju na to, kada sam upoznao njega i Vickea u njihovim kancelarijama jednog groznog, kišnog junskog jutra. „Bilo je divno.”
Pitao sam ih za Džina Šumejkera, čoveka koga, čini se, čitav svet slavi. „Jednostavno, bio je sja- jan tip”, odgovorio je Vicke bez oklevanja. „Da njega nije bilo, čitava stvar bi ostala u povoju. Čak i sa njegovom podrškom, bile su potrebne dve godine da se sve pokrene. Bušenje je skup posao – u ono vreme koštalo je oko trideset pet dolara po stopi, sada je još skuplje, a mi smo morali da se spu- stimo do dubine od tri hiljade stopa.”
„Ponekad i više”, dodao je Anderson.
„Ponekad i više”, složio se Vicke. „I to na nekoliko lokacija. Dakle, pričamo o mnogo para. Sva- kako više nego što bi nam omogućio naš budžet.”
I tako je uspostavljena saradnja između Geološkog zavoda Ajove i Geološkog zavoda SAD.
„Bar smo mi mislili da je to saradnja”, rekao je Anderson i osmehnuo se malčice kiselo.
„Mnogo smo tada naučili”, nastavio je Vicke. „U tom periodu je bilo dosta loših naučnih istraživa- nja – ljudi su upadali sa rezultatima koji nisu uvek izdržali proveru.” Jedan takav trenutak dogodio se na godišnjem sastanku Američke geofizičke unije 1985. godine, kada su Glen Izet i S. L. Pilmor iz Geološkog zavoda SAD objavili da je krater kod Mensona star upravo toliko koliko je potrebno da ima veze sa izumiranjem dinosaura. Ta izjava privukla je veliku pažnju medija, ali je nažalost bila preuranjena. Pažljivije ispitivanje podataka pokazalo je da krater kod Mensona ne samo što je previ- še mali, već je nastao i devet miliona godina prerano.
Anderson i Vicke su prvi put čuli za taj korak natrag u svojim karijerama kada su stigli na jednu konferenciju u Južnoj Dakoti i shvatili da im ljudi prilaze sa izrazom saučešća na licu i rečima: „Ču- jemo da ste ostali bez svog kratera.” Nisu znali da su Izet i drugi naučnici iz GZS AD upravo objavili proverene brojke koje su otkrile da krater kod Mensona ipak nije mogao da bude povezan sa izumira- njem.
„Bilo je to prilično zapanjujuće”, priseća se Anderson. „Hoću da kažem, imali smo nešto veoma važno, da bismo odjednom ostali bez toga. Ali još gora je bila spoznaja da se ljudi s kojima smo mi- slili da sarađujemo nisu potrudili da sa nama podele svoje nalaze.”
„Zašto nisu?”
Slegnuo je ramenima. „Ko će ga znati? U svakom slučaju, to nam je lepo pokazalo koliko nauka ume da postane ruina kada igrate na određenom nivou.”
Potraga se preselila drugde. Pukim slučajem, jedan istraživač, Alan Hildebrand sa Univerziteta Arizona, upoznao je 1990. godine novinara iz Hjustonske hronike, koji je slučajno znao za veliku, ne- objašnjenu prstenastu formaciju širine 193 kilometra i dubine 48 kilometara, ispod poluostrva Juka-
tan u Meksiku, u mestu Čikšulub, blizu grada Progreso, oko 950 kilometara južno od Nju Orleansa. Tu formaciju otkrio je Pemeks, meksička naftna kompanija, 1952. godine – slučajno, baš one godine ka- da je Džin Šumejker prvi put posetio Meteorski krater u Arizoni – ali geolozi kompanije zaključili su da je njeno poreklo vulkansko, u skladu sa tada preovlađujućim mišljenjem. Hildebrand je otputo- vao tamo i prilično brzo zaključio da su najzad pronašli svoj krater. Početkom 1991. godine ustano- vljeno je, uz gotovo posvemašnju saglasnost, da je Čikšulub mesto udara.
Ipak, mnogi ljudi još nisu mogli sasvim da shvate šta je takav udar mogao da izazove. Stiven Džej Guld se priseća u jednom od svojih eseja: „Sećam se da sam gajio jake početne sumnje u efikasnost jednog takvog događaja... Zbog čega bi nebesko telo prečnika samo šest milja moglo da izazove takvu propast na planeti čiji je prečnik osam hiljada milja?”
Vrlo zgodno, prirodni test za tu teoriju zadesio se ubrzo pošto su Šumejker i Levi otkrili kometu Šumejker-Levi 9, koja je – ubrzo su to shvatili – letela prema Jupiteru. Prvi put ljudi će biti u sta- nju da prisustvuju jednom svemirskom sudaru – i da ga vide sasvim dobro, zahvaljujući Hablovom svemirskom teleskopu. Većina astronoma, kao što kaže Kertis Pibls, očekivala je veoma malo od to- ga, pogotovo zato što kometa nije bila koherentna sfera već niz od dvadeset jednog fragmenta. „Slu- tim”, napisao je jedan, „daće Jupiter prosto progutati te komete, a da potom ni ne podrigne.” Nedelju dana pre udara, Priroda je objavila članak sa naslovom „U strahu su velike oči”, predvidevši da udar neće izazvati ništa više od pukog pljuska meteora.
Udari su počeli 16. jula 1994, trajali su nedelju dana i bili daleko jači od svega što je iko – sa mogućim izuzetkom Džina Šumejkera – mogao da očekuje. Jedan fragment, poznat kao Jezgro G, udario je silinom od oko šest miliona megatona – sedamdeset pet puta jače od kompletnog postoje- ćeg nuklearnog naoružanja. Jezgro G bilo je veliko tek kao omanja planina, ali je na površini Jupitera stvorilo rane veličine Zemlje. Bio je to poslednji udarac za kritičare teorije Alvarezovih.
Luis Alvarez nikada nije saznao za otkriće kratera kod Čikšuluba, niti za Šumejker-Levijevu ko- metu, jer je umro 1988. godine. Šumejker je takođe rano umro. Na treću godišnjicu sudara sa Jupite- rom, on i njegova žena bili su u divljini Australije, kuda su odlazili svake godine da tragaju za mesti- ma udara. Na zemljanom putu u pustinji Tanami – obično jednom od najpraznijih mesta na Ze- mlji – popeli su se na malu uzvisinu baš kada im je u susret naišlo drugo vozilo. Šumejker je pogi- nuo na licu mesta, a njegova žena je povređena. Malo njegovog pepela poslato je na Mesec u letelici Lunarni kopač. Ostatak je razasut oko Meteorskog kratera.

* * *

Anderson i Vicke više nisu imali krater koji je ubio dinosaure, „ali još smo imali najveći i najbolje očuvani udarni krater u kontinentalnim Sjedinjenim Američkim Državama”, rekao je Anderson. (Po- trebna je izvesna verbalna okretnost da bi se Mensonov status zadržao u superlativima. Drugi krateri su veći – posebno zaliv Česapik, koji je priznat kao mesto udara 1994. godine – ali oni su ili u mo- ru, ili deformisani.) „Ćikšulub je ukopan ispod dva do tri kilometra krečnog kamena i najvećim de- lom je u moru, zbog čega ga je teško izučavati”, nastavio je Anderson, „dok je Menson baš pristupa- čan. Razlog za to što je relativno netaknut upravo je činjenica da je ukopan.”
Pitao sam ga koliko bismo danas imali vremena na raspolaganju od upozorenja da nam se približa- va slična stenčuga.
„O, verovatno ga uopšte ne bismo imali”, rekao je Anderson veselo. „To se ne bi videlo golim okom sve dok ne udari u atmosferu, što će reći oko sekund pre udara o Zemlju. Pričate o nečemu što se kreće deset puta brže od najbržeg metka. Ukoliko neko to ne primeti teleskopom, što uopšte nije iz-
vesno, praktično bi nas zateklo sasvim nespremne.”
Snaga udara zavisi od mnogo promenljivih veličina – od ugla ulaska u atmosferu, od brzine i pu- tanje, od toga da li je sudar čeoni ili bočni, kao i od mase i gustine tela sa kojim se sudaramo, pored mnogo drugih stvari – a ništa od svega toga ne možemo da znamo toliko miliona godina posle samog događaja. Ali ono što naučnici mogu da urade – a Anderson i Vicke su uradili – jeste da izmere mesto udara i izračunaju količinu oslobođene energije. Na osnovu toga mogu da proračunaju uverlji- ve scenarije o tome kako je sve izgledalo – ili, malo jezivije, kako bi izgledalo da se dogodi danas.
Asteroid ili kometa koja putuje kosmičkim brzinama ušla bi u Zemljinu atmosferu toliko brzo da vazduh ispod nje ne bi mogao da joj se ukloni s puta, već bi bio sabijen, kao u pumpi za bicikl. Kao što zna svako ko je koristio pumpu, sabijeni vazduh se brzo greje, pa bi temperatura ispod takvog tela narasla na oko 60.000 Kelvina, ili deset puta više od površine Sunca. U tom trenutku prispeća u našu atmosferu, sve što bi se meteoru našlo na putu – ljudi, kuće, fabrike, kola – smežuralo bi se i nesta- lo kao celofan u plamenu.
Sekund posle ulaska u atmosferu, meteorit bi se zario u površinu Zemlje tamo gde su žitelji Men- sona samo trenutak ranije gledali svoja posla. Sam meteorit bi smesta ispario, ali udarni talas bi raz- neo 1.000 kubnih kilometara stena, zemlje i superzagrejanih gasova. Svako živo biće u krugu od 250 kilometara koje nije ubila vrelina ulaska u atmosferu sada bi poginulo od udarnog talasa. Šireći se gotovo brzinom svetlosti, početni udarni talas zbrisao bi sve pred sobom.
Za one izvan zone trenutnog uništenja, prva naznaka katastrofe bio bi blesak zaslepljujućeg sve- tla – najsnažnijeg svetla koje su ljudske oči ikad videle – praćen minut do dva kasnije apokaliptič- nim prizorom nezamislive veličine: uskovitlani zid tame posegnuo bi visoko u nebo i ispunio čitav vidokrug brzinom od više hiljada kilometara na sat. Njegovo približavanje bilo bi jezivo tiho zato što bi nailazio mnogo brže od brzine zvuka. Ko god bi se našao u nekoj visokoj zgradi u, recimo, Omahi ili De Mojnu, i slučajno pogledao u odgovarajućem pravcu, ugledao bi zbunjujući veo previranja praćen trenutnim uništenjem.
Za nekoliko minuta, u oblasti koja se proteže od Denvera do Detroita i obuhvata ono što su nekada bili Čikago, Sent Luis, Kanzas Siti i Gradovi Blizanci – ukratko, čitav Srednji zapad – gotovo sve što stoji bilo bi sravnjeno sa zemljom ili zapaljeno, a gotovo sva živa bića bila bi mrtva. Ljudi uda- ljeni do 1.500 kilometara bili bi oboreni na tlo i raščerečeni ili izbombardovani mećavom letećih projektila. Izvan prečnika od 1.500 kilometara, uništenje izazvano udarnim talasom postepeno bi se smanjivalo.
Ali to je tek početni udarni talas. Može samo da se nagađa kakva bi sve bila šteta vezana za udar, ali zna se da bi bila brza i globalna. Udar bi gotovo sigurno izazvao lanac razornih zemljotresa. Vul- kani širom globusa počeli bi da tutnje i izbacuju lavu. Cunamiji bi se digli i pohitali prema dalekim obalama brišući sve pred sobom. Za jedan sat, oblak tame prekrio bi Zemlju, a plameno kamenje i drugi otpadni materijal zasuli bi čitavu planetu i izazvali posvemašnji požar. Procenjeno je da bi naj- manje milijardu i po ljudi bilo mrtvo na isteku prvog dana. Masivni poremećaji u jonosferi svuda bi izbacili iz stroja komunikacione sisteme, tako da preživeli ne bi imali pojma šta se dešava drugde, ni- ti kuda da krenu. Teško da bi to uopšte i bilo važno. Kako je to jedan komentator rekao, bekstvo bi značilo da „birate sporu smrt umesto brze. Na broj mrtvih bi vrlo malo uticalo bilo kakvo uspešno preseljenje, jer bi Zemljina sposobnost da održava život univerzalno bila smanjena.”
Količina čađi i lebdećeg pepela posle udara i požara koji bi usledili zaklonila bi sunce svakako mesecima, a možda i godinama, poremetivši cikluse prinosa. Godine 2001, istraživači na Kalifornij- skom institutu za tehnologiju analizirali su izotope helijuma iz sedimenata preostalih posle kasnijeg KT udara i zaključili da je ovaj uticao na Zemljinu klimu oko deset hiljada godina. To je čak iskori-
šćeno kao dokaz koji je podržao zamisao da je izumiranje dinosaura bilo brzo i naglo – kao što i je- ste, u geološkom smislu. Možemo samo da nagađamo koliko, i da li bi se čovečanstvo dobro nosilo sa jednim takvim događajem.
I upamtite, po svemu sudeći, to bi nas zadesilo bez ikakvog upozorenja, iz vedra neba.
Ali pretpostavimo da ugledamo nebesko telo koje nam se približava. Šta bismo uradili? Svi pret- postavljaju da bismo tamo poslali nuklearnu bojevu glavu i razneli ga u paramparčad. Međutim, po- stoje izvesni problemi u vezi sa tom idejom. Najpre, kao što je zapazio Džon S. Luis, naši projektili nisu projektovani da deluju u svemiru. Oni nemaju polet potreban da umaknu Zemljinoj gravitaciji, a sve i da imaju, nisu opremljeni mehanizmom koji bi ih vodio kroz deset miliona kilometara svemira. Još manje bismo mogli da pošaljemo brod sa svemirskim kaubojima da obave taj posao za nas, kao u filmu Armagedon; više nemamo dovoljno moćnu raketu da pošaljemo ljude čak ni do Meseca. Po- slednja raketa koja je to mogla, Saturn 5, povučena je iz upotrebe pre mnogo godina i nikada nije za- menjena. Niti bismo mogli brzo da napravimo novu jer su, zaprepašćujuće, planovi za Saturnove lan- sere uništeni kada je NASA pravila veliko prolećno spremanje.
Sve i kad bismo nekako uspeli da doturimo bojevu glavu do asteroida i raznesemo ga u komade, svi su izgledi da bismo ga jednostavno pretvorili u kišu kamenja koja bi nas rasula u nizu nalik na ko- metu Šumejker-Levi na Jupiteru – ali s tom razlikom da bi kamenje sada bilo veoma radioaktivno. Tom Gerels, lovac na asteroide sa Univerziteta Arizona, smatra da bi čak i upozorenje od godinu da- na unapred bilo nedovoljno da se preduzme nešto prikladno. Međutim, mnogo je verovatnije da ne bi- smo videli nijedno nebesko telo – čak ni kometu – sve dok nam se ne bi približilo na oko šest me- seci, a to bi bilo prekasno. Šumejker-Levi 9 je kružila oko Jupitera na prilično sumnjiv način još od 1929. godine, ali prošlo je više od pola veka pre nego što je to iko primetio.
Pošto je tako teško izračunati te stvari, a mora se uzeti u obzir i tako značajna margina greške, čak i kada bismo znali da se neko nebesko telo zaputilo prema nama, ne bismo znali gotovo do samog kraja – do poslednjih nekoliko nedelja – da li je udar siguran ili ne. Za vreme približavanja tela uglavnom bismo obitavali u stanju neizvesnosti. To bi sasvim sigurno bilo najinteresantnijih nekoliko meseci u istoriji sveta. A zamislite tek žurku za slučaj da sve prođe bezopasno.
„Dakle, koliko se često dešava nešto nalik na udar kod Mensona?” pitao sam Andersona i Vickea pre odlaska.
„O, u proseku jednom u milion godina”, rekao je Vicke.
„I ne zaboravite”, dodao je Anderson, „to je bio relativno mali događaj. Da li znate koliko je izu- miranja vrsta vezano za udar kod Mensona?”
„Pojma nemam”, odgovorio sam ja.
„Nijedno”, rekao je on, neobično zadovoljno. „Niti jedno.”
Naravno, Vicke i Anderson su žurno, i manje-više jednoglasno dodali da bi došlo do strašnog ra- zaranja širom Zemlje, baš kao što je gore opisano, i potpunog uništenja u prečniku od više stotina mi- lja oko mesta udara. Ali život je tvrdokoran, i kad bi se dim razišao bilo bi dovoljno preživelih sreć- nika iz svake vrste da nijedna trajno ne propadne.
Izgleda da je dobra vest to što je za uništenje jedne vrste potrebno veoma mnogo stvari. Loša vest je to da nikada ne možete da se oslonite na dobru vest. Još gore od toga, nije čak ni neophodno da po svemiru tražite jezivu opasnost. Kao što ćemo videti, Zemlja i sama obiluje raznoraznim opasnosti- ma.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Kratka istorija bezmalo svačega

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 8:52 am





14

Vatra odozdo

U leto 1971. godine, mladi geolog Majk Vorhis šetao je po travnatim poljima u istočnoj Nebraski, ne- daleko od gradića Orčard gde je odrastao. Dok je prolazio kroz jednu jarugu sa strmim zidovima, ugledao je neobični odsjaj u žbunju iznad sebe i uzverao se da pogleda. Tamo je video savršeno oču- vanu lobanju mladog nosoroga, ispranu nedavnim jakim kišama.
Ispostavilo se da je nekoliko jardi odatle jedno od najneobičnijih fosilnih nalazišta ikada otkrive- nih u Severnoj Americi: isušeno pojilište koje je poslužilo kao masovna grobnica za mnoštvo životi- nja – za nosoroge, zebrolike konje, sabljozube jelene, kamile, kornjače. Sve su uginule zahvaljujući nekoj tajanstvenoj kataklizmi koja se dogodila tik pre dvanaest miliona godina u doba koje je u geo- logiji poznato kao miocen. U to vreme, Nebraska se nalazila na ogromnoj, vreloj ravnici umnogome nalik na današnji afrički Serengeti. Životinje su pronađene pokopane ispod vulkanskog pepela dubo- kog do tri metra. Zagonetka je bilo to što u Nebraski ne postoji, niti je ikada postojao, i jedan jedini vulkan.
Danas se mesto Vorhisovog otkrića zove Državni park fosilnog nalazišta Ešfol.36 Tamo se nalazi moderan novi centar za posetioce i muzej, sa promišljeno izloženim eksponatima geologije Nebraske i istorijata fosilnih nalazišta. U centru se nalazi i laboratorija sa staklenim zidom kroz koji posetioci mogu da gledaju kako paleontolozi čiste kosti. Jednog jutra, u laboratoriji kroz koju sam prošao radio je sam jedan veselo prosedi momak u plavoj radnoj košulji, koga sam prepoznao kao Majka Vorhisa zahvaljujući Bi-Bi-Sijevom dokumentarcu Horizont, gde je on učestvovao. U Državnom parku fosil- nog nalazišta Ešfol nema baš tako mnogo posetilaca – on je smešten malčice usred ničega – i činilo se da me je Vorhis sa zadovoljstvom poveo u obilazak. Odveo me je na mesto povrh 6 metara duboke jaruge gde je došao do svog otkrića.
„Bilo je to glupo mesto za traganje za kostima”, rekao je zadovoljno. „Alija nisam tragao za kosti- ma. Pomišljao sam uto vreme da sačinim geološku mapu istočne Nebraske, i zapravo sam samo nju- škao okolo. Da se nisam popeo uz ovu jarugu, ili da kiša nije upravo isprala tu lobanju, prošao bih i sve to nikada ne bi bilo pronađeno.” Pokazao je na obližnje mesto sa podignutim krovom, koje je po- stalo glavna iskopina. Tamo je otkriveno oko dvesta životinja koje su zajedno ležale u gomili.
Upitao sam ga zbog čega je to glupo mesto za traganje za kostima. „Pa, ako baš tražite kosti, treba vam ogoljeno stenje. Zbog toga se paleontologija obavlja na vrelim, suvim mestima. Nije stvar u to- me što tamo ima više kostiju. Prosto imate izvesne šanse da ih primetite. Na ovakvom mestu” – po- kazao je rukom na ogromnu, jednoličnu preriju – „ne biste znali odakle da počnete. Tamo bi stvarno moglo da bude mnogo veličanstvenih stvari, ali na površini nema nikakvih naznaka koje bi vam uka- zale gde da počnete da tragate.”
Isprva su mislili da su životinje bile pokopane žive i Vorhis je to i rekao u članku za Nešenel džio- grafik 1981. godine. „U članku je nalazište dobilo naziv ’Pompeja praistorijskih životinja’”, rekao mi je on, „što nije bilo mnogo zgodno zato što smo nedugo zatim ustanovili da životinje uopšte nisu ugi- nule iznenada. Sve su patile od nečeg što se zove hipertrofična osteodistrofija pluća, što vam sleduje ako udišete mnogo abrazivnog pepela – a one mora da su udisale mnogo toga, jer je talog pepela
stotinama milja unaokolo bio dubok čitavu stopu.” Podigao je komad sivkaste, glinene zemlje i smr- vio je na mom dlanu. Bila je praškasta, ali i pomalo zrnasta. „Ovo je gadno za udisanje”, nastavio je,
„zato što je veoma sitno, ali istovremeno i veoma oštro. U svakom slučaju, životinje su dolazile na ovo pojilište, verovatno u potrazi za olakšanjem, pa su tu uginule u mukama. Pepeo je sigurno sve po- kvario. Prekrio je svu travu i svaki list, a vodu pretvorio u sivi mulj koji se nije mogao piti. Uopšte im nije bilo lako.”
Dokumentarac Horizont sugerisao je da je postojanje tolike količine pepela u Nebraski iznenađu- juće. U stvari, već se dugo znalo za ogromne Nebraskine taloge pepela. Gotovo čitav vek oni su isko- pavani radi proizvodnje praška za čišćenje domaćinstava, kao što je „kometa” ili „ajaks”. Ali, začu- do, niko nikada nije ni pomislio da se zapita odakle toliki pepeo.
„Malo me je sramota da vam to kažem”, rekao je Vorhis sa kratkim osmehom, „ali prvi put sam na to pomislio kada me je urednik Nešenel džiografika upitao odakle sav taj pepeo, pa sam morao da priznam da ne znam. Niko nije znao.”
Vorhis je poslao uzorke kolegama širom zapadnih Sjedinjenih Američkih Država sa pitanjem pre- poznaju li išta u njima. Nekoliko meseci kasnije, geolog Bil Boniksen iz Geološkog zavoda Ajdaha stupio je u vezu s njim i rekao mu da se pepeo poklapa sa vulkanskim talogom koji potiče sa mesta zvanog Brino-Džarbidž u jugozapadnom Ajdahu. Događaj koji je ubio ravničarske životinje Nebraske bila je vulkanska eksplozija ranije nezamislivih razmera – ali dovoljno velika da ostavi sloj pepela dubok 3 metra nekih 1.600 kilometara dalje, u istočnoj Nebraski. Ispostavilo se da ispod zapadnih Sjedinjenih Američkih Država leži ogroman kotao magme, kolosalno vulkansko žarište, koje je kata- klizmički eruptiralo otprilike svakih šest stotina hiljada godina. Poslednja takva erupcija desila se pre više od šest stotina hiljada godina. Žarište je i dalje tamo. Danas ga zovemo Nacionalni park Je- loustoun.

* * *

Znamo zaprepašćujuće malo o tome šta nam se dešava ispod nogu. Prilično je neobična pomisao da Ford proizvodi kola, a Nobelova komisija dodeljuje nagrade duže nego što mi znamo da Zemlja ima jezgro. A naravno, zamisao da se kontinenti kreću po površini kao lokvanji opšte je poznata kraće od jedne generacije. „Koliko god to izgledalo čudno”, napisao je Ričard Fejnmen, „razumemo raspodelu materije u unutrašnjosti Sunca daleko bolje nego što razumemo unutrašnjost Zemlje.”
Udaljenost od površine Zemlje do njenog središta iznosi 6.370 kilometara, što nije bogzna koliko. Izračunato je da bi, kada biste prokopali bunar sve do središta i ubacili ciglu u njega, bilo potrebno samo četrdeset pet minuta da ona udari o dno (mada bi i tada već ostala bez težine pošto bi se sva Ze- mljina gravitacija nalazila iznad i oko, umesto ispod nje.) Naši pokušaji da prodremo prema središtu zaista su bili skromni. Jedan ili dva južnoafrička rudnika dosežu do dubine od preko 3 kilometra, ali većina rudnika na Zemlji ne spušta se dublje od 400 metara ispod površine. Da je planeta jabuka, ne bismo joj još ni koru probili. Zaista, nismo ni blizu toga.
Sve do pre nešto manje od jednog veka, ni najupućeniji naučni umovi nisu o Zemljinoj unutrašnjo- sti znali ništa više od prosečnog rudara iz ugljenokopa – dakle, da možete donekle da kopate kroz tlo dok ne udarite o kamen, i to mu je to. Onda, 1906. godine, irski geolog R. D. Oldam primetio je, dok je ispitivao neka seizmološka očitavanja zemljotresa u Gvatemali, da su izvesni udarni talasi prodrli duboko u Zemlju do jedne tačke, odakle su se odbili pod uglom, kao da su naišli na nekakvu barijeru. Iz toga je izvukao zaključak da Zemlja ima jezgro. Tri godine kasnije, hrvatski seizmolog iz tadašnje Austrougarske Andrija Mohorovičić izučavao je grafikone zemljotresa u Zagrebu, kada je
primetio slično neobično odbijanje, ali na plićem nivou. On je otkrio granicu između kore i sloja koji se nalazi neposredno ispod nje, plašta; ta zona se od tada naziva „Mohorovičićev diskontinuitet”, ili skraćeno, Moho.
Počeli smo da stičemo maglovitu predstavu o slojevitoj unutrašnjosti Zemlje mada je ona zaista bila maglovita. Tek je 1936. godine danska naučnica Inge Leman, prilikom izučavanja seizmografa zemljotresa na Novom Zelandu, otkrila da postoje dva jezgra – unutrašnje, koje sada smatramo čvr- stim, te spoljno (ono koje je otkrio Oldam), koje se smatra tečnim i glavnim izvorom magnetizma.
Otprilike u vreme kada je Lemanova prečistila naše osnovno shvatanje Zemljine unutrašnjosti izu- čavanjem seizmičkih talasa zemljotresa, dva geologa na Kaltehu u Kaliforniji smišljala su način da uporede jedan zemljotres sa drugim. Bili su to Čarls Rihter i Beno Gutenberg, mada je njihova skala iz razloga koji nemaju nikakve veze sa poštenjem gotovo smesta postala poznata samo kao Rihterova. (Ni sam Rihter nije imao veze s tim. Kako je bio skroman, nikada skalu nije pomenuo pod svojim imenom, već ju je uvek nazivao „skalom magnitude”.)
Ljudi koji nisu naučnici oduvek su pogrešno shvatali Rihterovu skalu, mada je to danas možda ma- nje slučaj nego na samom početku, kada su posetioci Rihterove kancelarije često tražili da vide nje- govu proslavljenu skalu, misleći da je u pitanju neka vrsta mašine. Skala je, naravno, pre zamisao ne- go stvar, proizvoljna mera za Zemljine drhtaje zasnovana na površinskim merenjima. Ona eksponen- cijalno raste, tako da je zemljotres od 7,3 stepena pedeset puta jači od zemljotresa od 6,3 stepena, a dve i po hiljade puta jači od zemljotresa od 5,3 stepena.
Makar teorijski, ne postoji gornja granica za zemljotres – niti, kad smo već kod toga. donja grani- ca. Skala je jednostavna mera za silinu, ali ne govori ništa o šteti. Zemljotres magnitude 7 koji se do- godi duboko u plaštu – recimo, 650 kilometara u dubini – možda ne izazove ama baš nikakva ošte- ćenja na površini, dok znatno manji koji se dogodi samo 6 ili 7 kilometara ispod površine može naši- roko da prouzrokuje velika razaranja. Takođe, mnogo zavisi od prirode sloja ispod tla, trajanja ze- mljotresa, učestalosti i snage naknadnih udara i fizičkog ustrojstva zahvaćene oblasti. Sve to znači da najstrašniji zemljotresi nisu nužno i najsnažniji, mada je snaga očigledno zaslužna za mnogo toga.
Najveći zemljotres otkad je skala smišljena bio je (u zavisnosti od toga koji izvor navodite) ili onaj čije je središte bilo u Moreuzu princa Vilijama na Aljasci u martu 1964, čija je izmerena snaga bila 9,2 po Rihterovoj skali, ili onaj u Tihom okeanu nedaleko od obale Čilea 1960. godine, čija je početno izmerena snaga bila 8,6, ali je kasnije revidirana naviše u nekim institucijama (uključujući i Geološki zavod SAD) do zaista veličanstvenih 9,5. Kao što ćete iz ovoga zaključiti, merenje zemljo- tresa nije uvek egzaktna nauka, pogotovo kada obuhvata tumačenje očitavanja sa udaljenih lokacija. U svakom slučaju, oba zemljotresa bila su žestoka. Zemljotres iz 1960. godine ne samo da je naširoko izazvao štete po obali Južne Amerike, već je pokrenuo i džinovski cunami koji je prevalio gotovo de- set hiljada kilometara preko Pacifika i zbrisao najveći deo centra grada Hajlo na Havajima, uništivši pet stotina zgrada i ubivši šezdeset ljudi. Slični talasi odneli su još žrtava čak u Japanu i na Filipini- ma.
Međutim, kada je u pitanju čisto, usredsređeno razaranje, verovatno najintenzivniji zemljotres u pisanoj istoriji bio je onaj koji je udario – i praktično u komade rastresao – Lisabon u Portugalu, na Dan svih svetih (1. novembra) 1755. godine. Nešto pre deset ujutro, grad je pogodio iznenadni bočni udar čija se snaga sada procenjuje na 9,0 stepeni i žestoko ga je drmusao punih sedam minuta. Silina grčenja tla bila je tolika da se voda povukla iz gradske luke i vratila u talasu visine preko 15 metara, da još malo doprinese razaranju. Kada je pomeranje tla konačno prestalo, preživeli su imali samo tri minuta mira pre nailaska drugog udara, koji je bio jedva nešto slabiji od prvog. Treći i po- slednji udar usledio je dva sata kasnije. Na kraju svega toga, šezdeset hiljada ljudi bilo je mrtvo, a
praktično svaka zgrada miljama daleko pretvorena je u krš. Zemljotres u San Francisku 1906. godine, u poređenju sa ovim, procenjen je na 7,8 po Rihterovoj skali, a trajao je kraće od trideset sekundi.

* * *

Zemljotresi su prilično česti. Svakog dana u proseku negde u svetu dogode se dva snage 2,0 ili vi- še – to je dovoljno da dobro prodrma svakoga u blizini. Mada se obično grupišu na određenim me- stima – posebno oko Pacifičkog ruba – mogu da se dogode gotovo svugde. U Sjedinjenim Američ- kim Državama, samo Florida, istočni Teksas i gornji Srednji zapad izgleda da su – za sada – pot- puno imuni. U Novoj Engleskoj dogodila su se dva zemljotresa snage 6,0 ili više u poslednjih dvesta godina. U aprilu 2002. ta oblast pogođena je zemljotresom magnitude 5,1 blizu jezera Čemplejn na granici država Njujork i Vermont, što je izazvalo veliku lokalnu štetu i (o tome mogu da posvedočim) obaranje slika sa zidova i izbacivanje dece iz kreveta čak i u Nju Hempširu.
Najčešći zemljotresi su oni koji se dogode na mestu susreta dve ploče, kao što je procep San An- dreas u Kaliforniji. Kako ploče upiru jedna u drugu, pritisak raste sve dok jedna ili druga ne popusti. Generalno, što je duži interval između zemljotresa, to je veći prigušeni pritisak, pa tako i mogućnost za zaista veliki udar. To je posebno zabrinjavajuće za Tokio, koji Bil Makgvajer, specijalista za rizik na Londonskom univerzitetskom koledžu, opisuje kao „grad koji čeka da umre” (što baš i nije krilati- ca koju ćete zateći u mnogim turističkim brošurama). Tokio se nalazi na mestu gde se spajaju tri tek- tonske ploče u zemlji ionako poznatoj po seizmičkoj nestabilnosti. Godine 1995, setićete se, grad Ko- be, koji se nalazi gotovo 500 kilometara zapadno, pogođen je zemljotresom magnitude 7,2 stepena, koji je ubio 6.394 ljudi. Šteta je procenjena na 99 milijardi dolara. Ali to nije ništa – pa, relativno je malo – u poređenju sa onim što možda očekuje Tokio.
Tokio je već pretrpeo jedan od najrazornijih zemljotresa savremenog doba. Dana 1. septembra 1923. godine, neposredno pre podneva, grad je pogodio zemljotres koji se danas naziva „Veliki Kan- to” – deset puta snažniji od zemljotresa u Kobeu. Poginulo je dvesta hiljada ljudi. Od tada, Tokio je jezivo tih, tako da se napinjanje ispod površine gomila već osamdeset godina. Na kraju će morati da pukne. Godine 1923. u Tokiju je bilo oko tri miliona stanovnika. Danas ih ima blizu trideset miliona. Niko ne želi ni da nagađa koliko bi ljudi moglo da pogine, ali moguća ekonomska šteta procenjuje se na čak sedam biliona dolara.
Još više zastrašuju, pošto se manje dobro razumeju i mogu da se dogode u ma kom trenutku, ređi potresi poznati kao zemljotresi unutar tektonskih ploča. Oni se dešavaju daleko od rubova ploča, što ih čini sasvim nepredvidivima. A pošto dolaze iz mnogo veće dubine, obično zahvataju mnogo šire oblasti. Najzloglasniji takav zemljotres koji je ikada pogodio Sjedinjene Američke Države bio je niz od tri potresa u Nju Madridu, u Misuriju, u zimu 1811/12. godine. Avantura je počela odmah posle ponoći 16. decembra, kada je ljude najpre probudila buka uspaničenih domaćih životinja (životinjska uznemirenost pred zemljotrese nije bapska priča, već dokazana, mada ne i sasvim shvaćena činjeni- ca), a potom moćni zvuk kidanja duboko iz Zemlje. Kad su izleteli iz svojih kuća, tamošnji ljudi vide- li su da se zemlja valja u talasima visine do jednog metra i otvara u pukotine dubine nekoliko metara. Vazduh je ispunio jak miris sumpora. Drmusanje je trajalo četiri minuta, sa uobičajenim razornim re- zultatom kada su nekretnine u pitanju. Među svedocima je bio i slikar Džon Džejms Odubon, koji se slučajno tamo zatekao. Potres se širio takvom silinom da je poobarao dimnjake u Sinsinatiju, više od 600 kilometara daleko, te, po barem jednom svedočenju, „uništio brodove u lukama Istočne obale i... čak porušio skele podignute oko zgrade Kapitola u Vašingtonu.” Dana 23. januara i 4. februara usle- dili su novi potresi slične snage. Nju Madrid je od tada nem – ali to i ne iznenađuje, pošto se nikada
nije čulo da su se takve epizode dogodile dvaput na istom mestu. Koliko znamo, one su nasumične ko- liko i udari groma. Sledeća bi mogla da bude ispod Čikaga, Pariza ili Kinšase. Niko ne može čak ni da pokuša da to pretpostavi. A šta izaziva te masivne potrese unutar ploča? Nešto duboko u Zemlji. Više od toga ne znamo.

* * *

Šezdesetih godina dvadesetog veka naučnici su postali već toliko frustrirani svojim nedovoljnim ra- zumevanjem Zemljine unutrašnjosti da su odlučili da pokušaju nešto da urade u vezi s tim. Naime, pa- lo im je na pamet da buše okeansko dno (kontinentalna kora bila je predebela za to) do Moho diskon- tinuiteta i izvuku deo Zemljinog plašta kako bi ga na miru izučavali. Mislili su da bi, ukoliko shvate prirodu stenja unutar Zemlje, možda počeli da shvataju kako ono stupa u interakciju, pa tako eventual- no bili u mogućnosti da predvide zemljotrese i druge nepoželjne događaje.
Projekt je postao poznat, krajnje neizbežno, kao Moho-rupa, i prošao je prilično katastrofalno. Na- dali su se da će moći da spuste bušilicu kroz više od 4.000 metara vode Tihog okeana nedaleko od obale Meksika i buše oko 5.000 metara kroz relativno tanak kamen kore. Bušenje sa broda na otvore- nom moru je, po rečima jednog okeanografa, „kao pokušaj da špagetom bušite rupu u pločnicima Nju- jorka sa vrha Empajer stejt bildinga” Svi pokušaji završili su se neuspehom. Najdublje su prodrli sa- mo oko 180 metara. Moho-rupa postala je poznata kao No-no-rupa. Godine 1966, izbezumljen besko- načnim rastom troškova i odsustvom rezultata, Kongres je otkazao projekt.
Četiri godine kasnije, sovjetski naučnici odlučili su da okušaju sreću na suvom. Odabrali su mesto na ruskom poluostrvu Kola, blizu granice sa Finskom, i dali se na posao u nadi da će bušiti do dubine od 15 kilometara. Ispostavilo se da je posao teži nego što se očekivalo, ali Sovjeti su bili istrajni, što je za svaku pohvalu. Kada su konačno odustali devetnaest godina kasnije, izbušili su rupu do dubine od 12.262 metra. Imajući na umu da Zemljina kora predstavlja samo 0,3 odsto zapremine planete i da rupa kod Kole nije prošla ni kroz jednu trećinu kore, teško možemo da tvrdimo da smo pobedili unu- trašnjost Zemlje.
Iako je rupa bila skromna, gotovo sve što je ona otkrila iznenadilo je istraživače. Izučavanja sei- zmičkih talasa navela su naučnike da prilično samouvereno predvide da će nailaziti na sedimentne stene do dubine od 4.700 metara, praćene granitom sledećih 2.300 metara i bazaltom odatle pa nani- že. U ovom slučaju, sedimentni sloj bio je za 50 odsto dublji od očekivanog, a bazaltni sloj nije ni ot- kriven. Štaviše, svet je tamo dole bio topliji nego što je iko očekivao, sa temperaturom koja je na du- bini od 10.000 metara iznosila 180 stepeni Celzijusa, gotovo dvostruko više od predviđenog nivoa. Najviše od svega iznenadilo je to što je stenje u dubini bilo zasićeno vodom – što se nije smatralo mogućim.
Pošto ne možemo da zavirimo u Zemlju, moramo da upotrebimo druge tehnike, koje uglavnom obu- hvataju očitavanje talasa koji prolaze kroz unutrašnjost, kako bismo otkrili šta se tamo nalazi. Znamo pomalo o plaštu po onome što je poznato kao kimberlitne cevi, gde se formiraju dijamanti. Duboko u Zemlji zbiva se eksplozija koja, u neku ruku, ispaljuje đule magme prema površini brzinama većim od brzine zvuka. Taj događaj je potpuno nasumičan. Kimberlitska cev mogla bi da vam eksplodira u zadnjem dvorištu dok ovo čitate. Pošto dolaze sa tolike dubine – i do 200 kilometara duboko – kimberlitskecevi izbacuju naviše stvari koje se obično ne nalaze na površini ili blizu nje: kamenje zvano peridotit, kristale olivina i – samo povremeno, otprilike u jednoj cevi na stotinu – dijamante. Velika količina ugljenika diže se sa izbačenim kimberlitskim materijalom, ali uglavnom ispari ili se pretvori u grafit. Tek povremeno komad toga izleti baš odgovarajućom brzinom i ohladi se dovoljno
hitro da bi se pretvorio u dijamant. Jedna takva cev učinila je Johanesburg najproduktivnijim dija- mantnim rudarskim gradom u svetu, ali možda postoje i druge, veće od nje, za koje ni ne znamo. Geo- lozi znaju da negde u blizini severoistočne Indijane postoje dokazi o postojanju cevi ili grupe cevi koje mogu zaista biti kolosalne. Na raznim mestima širom tog regiona pronalaženi su dijamanti od 20 karata i više. Ali niko nikada nije pronašao izvor. Kao što je zapazio Dion Makfi, on može biti zako- pan ispod glečerski nanetog tla, kao što je krater kod Mensona u Ajovi, ili ispod Velikih jezera.

* * *

Koliko onda znamo o tome što se nalazi unutar Zemlje? Vrlo malo. Naučnici se uopšteno slažu da se svet ispod nas sastoji od četiri sloja – stenovite spoljne kore, plašta vrelog, viskoznog stenja, tečnog spoljnog jezgra i čvrstog unutrašnjeg jezgra.37 Znamo da površinom dominiraju silikati, koji su rela- tivno laki i nisu dovoljno teški da im se pripiše sveukupna gustina planete. Stoga unutra mora biti te- žih stvari. Znamo da u unutrašnjosti mora da postoji koncentrisani pojas metalnih elemenata u tečnom stanju kako bi stvarao naše magnetno polje. Toliko je univerzalno prihvaćeno. Gotovo sve izvan to- ga – kako slojevi stupaju u međusobnu interakciju, šta ih nagoni da se ponašaju kako se ponašaju, šta će učiniti u ma kom trenutku u budućnosti – stvar je u najmanju ruku donekle neizvesna, a uopšte uzev veoma neizvesna.
Čak i onaj deo koji možemo da vidimo, kora, predmet je prilično žestoke debate. Gotovo svi geo- loški tekstovi govore vam da je kontinentalna kora debela od 5 do 10 kilometara ispod okeana, oko 40 kilometara debela ispod kontinenata i 65–95 kilometara debela ispod velikih planinskih lanaca, ali u tim generalizacijama postoje mnoge zbunjujuće varijacije. Kora ispod planina Sijera Nevade, na primer, debela je samo 30–40 kilometara, a niko ne zna zašto. Po svim zakonima geofizike Sijera Ne- vada bi trebalo da tone, kao u živi pesak. (Neki ljudi smatraju da zaista tone.)

* * *

Kako i kada je Zemlja dobila svoju koru pitanja su koja su podelila geologe u dva velika tabora – onih koji smatraju da se to desilo naglo, početkom Zemljine istorije, i onih koji smatraju da se desilo postepeno i dosta kasnije. U takvim stvarima osećanja su prilično izražena. Ričard Armstrong sa Jej- la predložio je teoriju ranog izvijanja šezdesetih, a onda proveo ostatak karijere u borbi protiv onih koji se nisu složili s njim. Umro je 1991. od raka, ali neposredno pred smrt „ošinuo je svoje kritičare u polemici u jednom australijskom časopisu za nauke o zemlji, optuživši ih da održavaju mitove u ži- votu”, sudeći po izveštaju u časopisu Zemlja iz 1998. godine. „Umro je sav ogorčen”, izvestio je je- dan njegov kolega.
Kora i deo spoljnog plašta zajedno se nazivaju litosfera (od grčke reći litos, što znači kamen), a ona opet pluta povrh sloja mekšeg kamena koji se zove astenosfera (od grčke reči koja znači „bez snage”), ali takvi termini nikada nisu sasvim zadovoljavajući. Kad kažete da litosfera pluta povrh astenosfere, sugerišete da tu postoji određeni stepen potiska, što nije baš tačno. Slično tome, pogre- šno je pomišljati da kamenje teče nalik načinu na koji materijali teku na površini. Kamenje je visko- zno, ali samo na onaj isti način kao i staklo. Možda tako ne izgleda, ali sve staklo na Zemlji teče nani- že pod neumoljivom silom gravitacije. Ako uklonite okno baš baš starog stakla sa prozora neke evropske katedrale, primetićete da je ono primetno deblje pri dnu nego pri vrhu. O takvoj vrsti „toka” govorimo. Kazaljka na časovniku koja označava sate kreće se desetak hiljada puta brže nego „tekuće” kamenje plašta.
Pomeranje se ne odvija samo bočno, dok se Zemljine ploče kreću po površini, već i gore-dole, dok se stenje diže i pada tokom burnog procesa koji se zove konvekcija. Konvekcija je proces koji je krajem osamnaestog veka otkrio ekscentrični grof Fon Ramford. Šezdeset godina kasnije, jedan en- gleski sveštenik, Ozmond Fišer, vidovito je pretpostavio da bi Zemljina unutrašnjost mogla da bude dovoljno tečna da se njena sadržina pomera, ali bilo je potrebno veoma mnogo vremena da ta zami- sao stekne podršku.
Oko 1970. godine, kada su geofizičari shvatili koliko se burnih stvari dešava tamo dole, to je iza- zvalo popriličan šok. Kao što je Šona Vogel napisala u knjizi Gola Zemlja: nova geofizika – „Bilo je to kao da su naučnici proveli decenije u otkrivanju slojeva Zemljine atmosfere – troposfere, stra- tosfere i tako dalje – a onda iznenada saznali da postoji vetar.”
Pitanje dubine procesa konvekcije od tada pa nadalje izaziva kontroverzu. Neki kažu da on poči- nje na dubini od 650 kilometara, dok drugi tvrde da je to na više od 3.000 kilometara ispod nas. Pro- blem je, kao što je to zapazio Džejms Trefil, u tome „da postoje dva kompleta podataka, iz dve razli- čite discipline, koje su nepomirljive”. Geohemičari kažu da određeni elementi na površini planete ni- su mogli da poteknu iz gornjeg plašta, već mora da su došli sa veće dubine unutar Zemlje. Stoga ma- terijali u gornjem i donjem plaštu moraju da se makar povremeno mešaju. Seizmolozi uporno tvrde da ne postoje dokazi koji bi podržali takvu tezu.
Dakle, sve što se može reći jeste da na nekom donekle neodredivom mestu, dok se približavamo središtu Zemlje, napuštamo astenosferu i uranjamo u čisti plašt. Imajući u vidu da plašt zauzima 82 odsto Zemljine zapremine i 65 odsto njene mase, on ne privlači mnogo pažnje, uglavnom zbog toga što se stvari, koje podjednako interesuju naučnike koji se bave zemljom i prosečne čitaoce, dešavaju ili dublje (na primer magnetizam), ili bliže površini (kao što je slučaj sa zemljotresima). Znamo da se do dubine od oko 150 kilometara plašt sastoji uglavnom od vrste kamena zvanog peridotit, ali neizve- sno je šta ispunjava sledećih 2.650 kilometara. Po izveštaju iz Prirode, čini se da to nije peridotit. Više od toga ne znamo.
Ispod plašta se nalaze dva jezgra, čvrsto unutrašnje jezgro i tečno spoljno. Ne mora ni da se pomi- nje da je naše poznavanje prirode tih jezgara indirektno, ali naučnici mogu da donesu razumne pret- postavke. Oni znaju da su pritisci u središtu Zemlje dovoljno veliki – oko tri miliona puta veći od onih na površini – da svaki kamen učine čvrstim. Takođe znaju, zahvaljujući istoriji Zemlje (između ostalih naznaka), da unutrašnje jezgro veoma dobro zadržava svoju toplotu. Iako je to jedva nešto vi- še od nagađanja, smatra se da za više od četiri milijarde godina temperatura jezgra nije pala za više od 110 stepena po Celzijusu. Niko ne zna tačno koliko je vrelo Zemljino jezgro, ali procene se kreću od preko 4.000 stepeni do preko 7.000 stepeni Celzijusa – što je vrelo otprilike koliko i površina Sunca.
Spoljno jezgro se u mnogo čemu mnogo manje razume, mada se svi slažu da je ono tečno i da je izvor magnetizma. Tu teoriju je izneo E. K. Bulard sa Univerziteta u Kembridžu godine 1949, i po njoj se taj tečni deo Zemljinog jezgra obrće na način koji ga, praktično, čini elektromotorom, što stva- ra Zemljino magnetno polje .......... ali sa prilično sigurnosti se smatra da je to u vezi sa obrtanjem je- zgra i njegovim tečnim stanjem. Nebeska tela koja nemaju tečno jezgro – na primer, Mesec i Mars – nemaju ni magnetizam.
Znamo da se snaga Zemljinog magnetnog polja menja s vremena na vreme: u doba dinosaura, bila je i tri puta jača nego sada. Takođe znamo da se preokreće u proseku na otprilike svakih petsto hilja- da godina, iako taj prosek krije ogroman stepen nepredvidivosti. Poslednje preokretanje dogodilo se pre oko sedamsto pedeset hiljada godina. Ponekad magnetno polje ostane mirno milionima godina – čini se da je rekord 37 miliona godina – ali ima slučajeva da se preokretalo već posle dvadesetak
hiljada godina. Sveukupno u proteklih sto miliona godina ono se preokrenulo oko dvesta puta, a mi zapravo ne znamo zbog čega. To je nazvano „najvećim pitanjem geoloških nauka koje je ostalo bez odgovora”
Moguće je da sada prolazimo kroz preokretanje magnetnog polja. Zemljino magnetno polje oslabi- lo je za možda svih šest odsto samo u poslednjem veku. Nijedno smanjenje magnetizma obično ne sluti na dobro, jer magnetizam, osim što pridržava poruke na frižiderima i omogućuje da nam kompasi pokazuju kuda treba, igra vitalnu ulogu u održavanju našeg života. Svemir je pun opasnih kosmičkih zraka koji bi nam, u odsustvu magnetne zaštite, iskidali tela i najveći deo naše DNK pretvorili u bes- korisne dronjke. Kada magnetno polje deluje, ti zraci se bezbedno odbijaju dalje od Zemljine površi- ne, u dve zone u obližnjem svemiru koje se nazivaju Van Alenovim pojasevima.
Oni takođe stupaju u interakciju sa česticama u gornjoj atmosferi, gde stvaraju avetinjske velove svetlosti poznate kao aurore.
Dobar deo razloga za postojanje našeg neznanja leži u tome što se tradicionalno ulagao mali napor u koordinaciju onoga što se dešava na Zemlji i onoga što se odvija u njoj. Po Šoni Vogel: „Geolozi i geofizičari retko odlaze na iste sastanke ili sarađuju na istim problemima.”
Možda ništa bolje ne pokazuje naše neadekvatno poznavanje dinamike Zemljine unutrašnjosti koli- ko naša zatečenost kada se ona pojača, i teško bi bilo iznaći korisniji podsetnik na ograničenja našeg razumevanja od erupcije planine Sent Helens u državi Vašington 1980. godine.
U to vreme, donjih četrdeset osam država nije prisustvovalo erupciji vulkana više od šezdeset pet godina. Stoga, većina državnih vulkanologa pozvana je da posmatra i prognozira ponašanje Sent He- lensa kakvo je viđeno samo u aktivnim havajskim vulkanima, a oni, kao što se ispostavilo, uopšte ni- su bili isti kao ovaj.
Planina Sent Helens je počela zlokobno da tutnji 20. marta. Nedelju dana, izbacivala je magmu, mada u skromnim količinama, i do stotinu puta dnevno, i neprekidno su je protresali zemljotresi. Lju- di su evakuisani na udaljenost od 13 kilometara, koja se smatrala bezbednom. Kako je tutnjava plani- ne jačala, tako je ona bivala sve veća svetska turistička atrakcija. Novine su svakodnevno izveštavale o mestima sa najboljim pogledom na nju. Televizijske ekipe su neprestano obletale helikopterima oko vrha, a viđeni su čak i ljudi koji su se peli uz planinu. Jednog dana, više od sedamdeset helikoptera i lakih letelica kružilo je oko vrha. Ali kako su dani prolazili i tutnjava nije proizvela ništa dramatično, ljudi su se uzvrpoljili i uvrežilo se opšte mišljenje da se erupcija vulkana ipak neće dogoditi.
Dana 19. aprila severni bok planine počeo je sumnjivo da se nadima. Začudo, niko od odgovornih ljudi nije ni pretpostavio da je to snažan signal da će doći do bočne eksplozije. Seizmolozi su odluč- no zasnivali svoje zaključke na ponašanju havajskih vulkana, koji ne eksplodiraju postrance. Gotovo jedina osoba koja je verovala da bi moglo da se dogodi nešto zaista loše bio je Džek Hajd, profesor geologije sa državnog koledža u Takomi. On je ukazao na to da Sent Helens nema otvor, kao havajski vulkani, tako da sav pritisak koji unutra narasta mora da se oslobodi dramatično i verovatno katastro- falno. Međutim, Hajd nije bio deo zvanične ekipe i njegova zapažanja nisu privukla mnogo pažnje.
Svi znamo šta se zatim dogodilo. U 8.32 u nedelju 18. maja, severna strana vulkana se obrušila i izbacila nizbrdo ogromnu lavinu zemlje i stenja koja je pohrlila brzinom od gotovo 250 kilometara na sat. Bilo je to najveće klizište u ljudskoj istoriji i ponelo je dovoljno materijala da čitav Menhetn za- kopa do dubine od 120 metara. Minut kasnije, žestoko oslabljenog boka, planina je eksplodirala sili- nom pet stotina atomskih bombi kao što je ona bačena na Hirošimu, izbacivši ubistveni vreli oblak koji se kretao brzinom i do 1.050 kilometara na sat – očigledno, prebrzo da mu iko u blizini izmak- ne. Mnogi koji su mislili da se nalaze na sigurnom, često i daleko od pogleda na vulkan, bili su zate- čeni. Poginulo je pedeset sedam ljudi. Dvadeset tri tela nikada nisu nađena. Broj mrtvih bio bi mnogo
veći da nije bila nedelja. Svakog radnog dana, mnoge drvoseče radile su unutar zone smrti. 1 ovako, ginuli su ljudi udaljeni 30 kilometara odatle.
Najsrećnija osoba tog dana bio je diplomac po imenu Hari Gliken. On je bio na osmatračnici uda- ljenoj devet kilometara od planine, ali čekao ga je razgovor za posao na koledžu 18. maja u Kalifor- niji, pa je on otišao odatle dan pre erupcije. Njegovo mesto zauzeo je Dejvid Džonston. Džonston je prvi izvestio da se desila eksplozija vulkana; nekoliko trenutaka kasnije već je bio mrtav. Njegovo te- lo nikada nije pronađeno. Nažalost, Glikenova sreća bila je privremena. Jedanaest godina kasnije on je bio jedan od četrdeset troje naučnika i novinara koji su našli smrt u izlivu superzagrejanog pepela, gasova i istopljenih stena – što je poznato kao piroklastički tok – kod planine Unzen u Japanu, kada je još jedan vulkan bio pogrešno procenjen sa katastrofalnim posledicama.
Vulkanolozi možda jesu, a možda i nisu najgori naučnici na svetu kada su prognoze u pitanju, ali su bez ikakve sumnje najgori na svetu u shvatanju toga koliko su njihove prognoze loše. Ni dve godine posle katastrofe kod Unzena, druga grupa posmatrača vulkana koju je predvodio Stenli Vilijams sa Univerziteta Arizona spustila se u otvor aktivnog vulkana Galeras u Kolumbiji. Uprkos nedavnim tra- gedijama, samo su dvoje od šesnaest članova Vilijamsove grupe nosili sigurnosne šlemove i drugu zaštitnu opremu. Vulkan je eruptirao i ubio šest naučnika, zajedno sa troje turista koji su ih sledili, a ozbiljno je povredio nekoliko drugih, uključujući i samog Vilijamsa.
U izuzetno nesamokritičnoj knjizi sa naslovom Preživeti Galeras, Vilijams je rekao da je mogao samo da zavrti „glavom u čudu” kada je čuo da su njegove kolege iz sveta vulkanologije sugerisale da je on prevideo ili odbacio važne seizmičke signale i ponašao se nemarno. „Kako je lako pameto- vati posle svršenog čina i primenjivati današnja saznanja na događaje iz 1993. godine”, napisao je on. Ako je uopšte za nešto bio kriv, smatrao je on, onda je to zlosrećno odabrano vreme kada se Ga- leras „ponašao kapriciozno, kao što često biva sa prirodnim silama. Bio sam u zabludi i za to ću pri- hvatiti odgovornost. Ali ne osećam se krivim za smrt svojih kolega. Nema krivice. Samo je došlo do erupcije.”
Ali vratimo se u Vašington. Planina Sent Helens izgubila je 400 metara vrha, a 600 kvadratnih ki- lometara šume je razoreno. Razneseno je dovoljno stabala da se izgradi 150.000 kuća (ili 300.000 po nekim izveštajima). Šteta je procenjena na 2,7 milijardi dolara. Džinovski stub dima i pepela popeo se na visinu od 18.000 metara za manje od deset minuta. Iz jednog putničkog aviona koji se nalazio oko 50 kilometara daleko izvestili su da su bili zasuti kamenjem.
Devedeset minuta posle eksplozije, pepeo je počeo da pada po gradu Jakima u Vašingtonu, zajed- nici od pedeset hiljada ljudi, udaljenoj 130 kilometara. Kao što se moglo očekivati, pepeo je dan pretvorio u noć i dospeo svuda, zagušivši motore, generatore i elektroopremu, davio je pešake i blo- kirao sisteme za filtriranje, te, uopšte uzev, sve zaustavio. Aerodrom je zatvoren, kao i prilazi i izlazi na autoputu.
Sve se to dešavalo, primetićete, niz vetar od vulkana koji je preteće tutnjao dva meseca. A opet, u Jakimi nije postojala procedura za ponašanje za slučaj opasnosti. Gradski razglas koji je trebalo da se aktivira u trenutku krize nije se oglasio zato što „osoblje koje je radilo u nedelju ujutro nije umelo da rukuje opremom”. Tri dana, Jakima je bila paralisana i odsečena od sveta, sa zatvorenim aerodro- mom i neprolaznim prilaznim putevima. Na grad je sveukupno napadalo nešto više od 1,5 centimetara pepela posle erupcije planine Sent Helens. E sad, imajte to na umu dok razmatramo šta bi sve mogla da izazove eksplozija Jeloustouna.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Kratka istorija bezmalo svačega

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 8:53 am




15

Opasna lepota

Tokom šezdesetih godina, dok je izučavao vulkansku istoriju Nacionalnog parka Jeloustoun, Bob Kri- stijansen iz Geološkog zavoda Sjedinjenih Američkih Država ostao je zbunjen nečim što, začudo, ni- koga ranije nije brinulo: nije mogao da pronađe vulkan u parku. Dugo se već znalo da je priroda Jelo- ustouna vulkanska – otud svi njegovi gejziri i isparenja – a za vulkane važi, ako ništa drugo, ono da su prilično upadljivi. Ali Kristijansen nigde u Jeloustounu nije mogao da pronađe vulkan. Posebno nije mogao da pronađe strukturu poznatu kao kaldera.
Kad pomislimo na vulkane, uglavnom pomislimo na klasičan kupasti oblik Fudžija ili Kilimandža- ra, koji se stvara akumulacijom magme iz erupcije u simetričnu humku. To može da se formira izuzet- no brzo. Godine 1943. u Parikutinu u Meksiku jedan zemljoradnik se zaprepastio kada je video dim koji se dizao sa dela njegove zemlje. Nedelju dana kasnije, postao je krajnje zbunjeni vlasnik kupe visoke 152 metra. Za dve godine ona je narasla gotovo do 430 metara i raširila se do promera od go- tovo 800 metara. Sveukupno postoji desetak hiljada tih nametljivo vidljivih vulkana na Zemlji, ali su gotovo svi, osim nekoliko stotina, mrtvi. Ali postoji i drugi, manje proslavljeni tip vulkana koji ne zahteva izgradnju planine. To su toliko eksplozivni vulkani da se rasprsnu u jednom jedinom moćnom lomu i ostave za sobom ogromnu ulegnutu jamu, kalderu (od latinske reči za kazan). Jeloustoun oči- gledno pripada ovom drugom tipu, ali Kristijansen nigde nije mogao da pronađe kalderu.
Igrom slučaja, NASA je baš tada odlučila da testira neke nove kamere za snimanje sa velikih visi- na i da fotografiše Jelouston, a fotografije je jedan pažljivi službenik dostavio upravi parka pod pret- postavkom da bi od njih mogli da načine lepu izložbu u jednom od centara za posetioce. Čim je Kri- stijansen video fotografije, shvatio je zbog čega mu nije uspelo da opazi kalderu: praktično čitav park – 9.000 kvadratnih kilometara – bio je kaldera. Eksplozija je ostavila krater prečnika gotovo 65 kilometara – prevelik da bi se mogao opaziti sa bilo kog mesta na nivou tla. Nekada u prošlosti, Jeloustoun je sigurno eksplodirao silinom koja je prevazišla razmere bilo čega poznatog ljudima.
Ispostavilo se da je Jeloustoun supervulkan. On sedi povrh ogromne vrele tačke, rezervoara isto- pljenog stenja koje nastaje najmanje 200 kilometara dole, u Zemlji, i diže se blizu površine da bi ta- mo obrazovalo ono što je poznato kao supersloj magme. Toplota te vrele tačke jeste ono što napaja sve otvore u Jeloustounu, gejzire, vruće izvore i bućkave blatne rupe. Ispod površine je prostor sa magmom širine oko 72 kilometra – otprilike istih dimenzija kao park i debljine oko 13 kilometara na svom najdebljem mestu. Zamislite gomilu TNT-a otprilike veličine engleskog okruga, koja poseže 13 kilometara u nebo, otprilike do visine najviših cirusa, pa ćete steći nekakvu predstavu o tome povrh čega se posetioci Jeloustouna šetkaju. Pritisak koji takav basen magme vrši na koru iznad sebe izdi- gao je Jeloustoun i okolnu teritoriju nekih pola kilometra iznad nivoa gde bi se inače nalazili. Ako bi to eksplodiralo, kataklizma bi bila nezamisliva. Prema profesoru Bilu Makgvajeru sa Univerzitetskog koledža u Londonu, „ne biste mogli da priđete na hiljadu kilometara” dok erupcija traje. Posledice koje bi usledile bile bi još gore.
Superslojevi magme kao što je onaj na kojem leži Jeloustoun prilično su nalik čašama za marti- ni – tanki su dok se penju naviše, ali sve širi što su bliže površini tako da stvaraju ogromne posude
sa nestabilnom magmom. Neke od tih posuda mogu biti prečnika i do 1.900 kilometara. Po savreme- nim teorijama, oni ne eruptiraju uvek eksplozivno, već se ponekad rasprsnu u ogromnom, neprekid- nom izlivanju – poplavi – istopljenog stenja, kao što se desilo sa Dekan Trapovima u Indiji pre 65 miliona godina. Oni su pokrivali oblast od 500.000 kvadratnih kilometara i verovatno su doprineli propasti dinosaura – svakako im nisu pomogli – svojim otrovnim gasovima. Superslojevi magme mogu takođe biti odgovorni za procepe koji izazivaju razlamanje kontinenata.
Takvi slojevi magme nisu tako retki. Na Zemlji trenutno postoji tridesetak aktivnih i oni su odgo- vorni za mnoga svetski poznata ostrva i ostrvske lance – Island, Havaje, Azore, Kanarska ostrva i arhipelag Galapagos, mali Pitkern usred Južnog Pacifika i mnoga druga – ali izuzev Jeloustouna, svi su okeanski. Niko nema pojma kako je Jeloustounov uspeo da završi ispod kontinentalne ploče. Si- gurne su samo dve stvari: da je kora Jeloustouna tanka i da je svet ispod nje vreo. Ali da ii je kora tanka zbog vrele tačke, ili je vrela tačka tamo zato što je kora tanka, stvar je uzavrele (zar bi bilo dru- gačije?) debate. Kontinentalna priroda kore čini erupcije veoma drugačijim. Dok ostali supervulkani obično neprekidno bućkaju na relativno bezazlen način, Jeloustoun eruptira eksplozivno. To se ne de- šava često, ali kada se desi, bolje vam je da ste što dalje.
Posle prve njegove erupcije za koju se zna, od pre 16,5 miliona godina, on je eksplodirao oko sto- tinu puta, ali najskorije tri erupcije one su o kojima se piše. Poslednja erupcija bila je hiljadu puta ja- ča od one na planini Sent Helens; ona pre nje bila je 280 puta jača, a ona koja je njoj prethodila bila je toliko jaka da niko ne zna tačno koliko. Bila je najmanje 2.500 puta jača nego Sent Helens, ali mo- žda i svih 8.000 puta čudovišnija.
Nemamo baš ništa s čime bismo to uporedili. Najveća eksplozija u poslednje vreme bila je ek- splozija Krakataua u Indoneziji, u avgustu 1883, koja je odjeknula tako da je odzvanjala širom sveta devet dana i zapljusnula vodom predele sve do Lamanša. Ali ako zamislite da zapremina materijala izbačenog iz Krakataua odgovara zapremini loptice za golf, onda bi materijal izbačen najjačom ek- splozijom Jeloustouna bio kugla iza koje biste taman mogli da se sakrijete. U tim razmerama, erupcija planine Sent Helens ne bi bila veća od zrna graška.
Jeloustounska erupcija od pre dva miliona godina izbacila je dovoljno pepela da zatrpa državu Njujork do dubine od 20 metara ili Kaliforniju do dubine od 6 metara. To je bio onaj pepeo koji je stvorio nalazište fosila Majka Vorhisa u istočnoj Nebraski. Ta eksplozija dogodila se u onome što je sada Ajdaho, ali tokom miliona godina, brzinom od oko dva i po centimetra godišnje, Zemljina kora je prešla preko toga, pa se sada nalazi tačno ispod severozapadnog Vajominga. (Samo vrelo mesto ostaje nepomično, kao acetilenska lampa uperena u tavanicu.) Za sobom ostavlja bogate vulkanske ravnice idealne za gajenje krompira, što su zemljoradnici Ajdaha odavno otkrili. Za još dva miliona godina, geolozi vole da se našale, Jeloustoun će proizvoditi pomfrit za Mekdonalds, a ljudi iz Biling- sa u Montani hodaće oko gejzira.
Talog pepela iz poslednje jeloustounske erupcije prekrio je sve delove devetnaest zapadnih drža- va (plus delove Kanade i Meksika) – gotovo čitave Sjedinjene Američke Države zapadno od Misi- sipija. To je, imajte na umu, žitnica Amerike, oblast koja proizvodi oko polovine svetskih žitarica. A pepeo, vredi se toga podsetiti, nije veliki nanos snega koji će se otopiti u proleće. Ako želite ponovo da tu gajite poljoprivredne kulture, morate pronaći neko mesto gde ćete odložiti sav taj pepeo. Hilja- dama radnika je trebalo osam meseci da uklone 1,8 milijardi tona otpada sa 6,5 hektara na mestu gde je stajao Svetski trgovinski centar u Njujorku. Zamislite šta bi sve bilo potrebno da se očisti Kanzas.
A pri tom čakne razmatramo posledice po klimu. Poslednja erupcija supervulkana na Zemlji bila je kod Tobe, na severnoj Sumatri, pre 74.000 godina. Niko ne zna sa sigurnošću koliko je jaka bila, ali bila je žešća. Ledena jezgra na Grenlandu pokazuju da je eksplozija kod Tobe bila propraćena sa
najmanje šest godina „vulkanske zime” i sam bog zna koliko loših poljoprivrednih sezona posle toga. Smatra se da je taj događaj čovečanstvo možda doveo do ruba izumiranja, smanjivši globalno stanov- ništvo na jedva nešto više od hiljadu jedinki. To bi značilo da su svi savremeni ljudi potekli iz veoma male populacione osnove, što bi objasnilo i naš nedostatak genetske raznovrsnosti. U svakom slučaju, postoje izvesni dokazi koji ukazuju da sledećih dvadeset hiljada godina ukupan broj ljudi na Zemlji ni u jednom datom trenutku nije bio veći od nekoliko hiljada. To je, ne treba ni pominjati, mnogo vre- mena provedenog u oporavku od jedne jedine vulkanske eksplozije.
Sve je to bilo hipotetički zanimljivo do 1973. godine kada je jedna čudna pojava iznenada aktueli- zovala celu priču: voda u Jeloustounskom jezeru, u srcu parka, počela je da se preliva preko obala na južnom kraju jezera i plavi dolinu, dok je na suprotnom kraju jezera voda tajanstveno oticala. Geolozi su žurno obavili ispitivanja i otkrili da je veliki deo parka dobio zloslutni otok. On je podizao jedan kraj jezera i prelivao vodu na drugom, kao kada biste podigli jednu stranu dečjeg bazena na naduva- vanje. Do 1984. godine, čitava centralna oblast parka – više od 100 kvadratnih kilometara – bila je za više od metar uzdignutija nego 1924. kada je park poslednji put formalno bio geodetski sniman. Onda se, 1985. godine, središnji deo parka spustio za 20 centimetara (oko 8 inča). Izgleda da sada ponovo otiče.
Geolozi su shvatili da samo jedna stvar može to da izazove – nemirna prostorija sa magmom. Je- loustoun nije drevni supervulkan; aktivan je. Takođe, otprilike u to vreme, uspeli su da prokljuve da se ciklus jeloustounskih erupcija u proseku sastoji od jedne velike eksplozije na svakih 600.000 go- dina. Poslednja se dogodila pre 630.000 godina. Izgleda da je Jeloustounu opet došlo vreme.

* * *

„Možda vam se ne čini tako, ali stojite na najvećem aktivnom vulkanu na svetu”, rekao mi je Pol Dos, geolog iz Nacionalnog parka Jeloustoun pošto je sišao sa ogromnog motocikla „harli-dejvidson” i ru- kovao se sa mnom kad smo se jednog divnog junskog jutra sreli u upravi parka kod Mamutskih vrućih izvora. Poreklom iz Indijane, Dos je prijazan, blagog glasa, izuzetno promišljen čovek koji uopšte ne liči na nekoga ko bi bio zaposlen u službi nacionalnih parkova. Ima prosedu bradu, a kosa mu je ve- zana pozadi u dugačak konjski rep. jedno uho ukrašeno mu je malom safirnom minđušom. Omanje sto- mače napinje mu besprekornu uniformu službe parka. Više liči na nekog bluz muzičara nego na držav- nog službenika. U stvari, on i jeste bluz muzičar (svira usnu harmoniku). Ali svakako poznaje i voli geologiju. „ A imam i najbolje mesto na svetu da se time bavim”, kaže on pošto krenemo truckavim, izudaranim vozilom sa pogonom na sva četiri točka u smeru Starog vernika. Pristao je da mi dozvoli da mu pravim društvo tog dana dok on obavlja sve one poslove kojima se bavi jedan geolog u parku. Prvi današnji zadatak je da održi uvodni govor novim turističkim vodičima.
Ne mora ni da se ističe koliko je Jeloustoun senzacionalno lep, sa bucmastim, stamenim planina- ma, dolinama sa pokojim bizonom, brzim potocima, jezerom plavim kao nebo i nebrojenim životinj- skim svetom. „Ako ste geolog, bolje od ovoga zaista ne možete da poželite”, kaže Dos. „Imate stene gore kod Procepa medveđeg zuba koje su stare gotovo tri milijarde godina – tri frtalja puta natrag prema nastanku Zemlje – a onda imate i ove mineralne izvore ovde” – pri tom pokaže sumporne vrele izvore po kojima je Mamut dobio naziv – „gde možete da gledate kako nastaje kamenje. A iz- među je sve što biste ikada mogli da zamislite. Nikada nisam bio na nekom mestu gde je geologija očiglednija – ili lepša.”
„Dakle, sviđa vam se?”, kažem ja.
„O, ne. Obožavam ga”, odgovori on sa dubokom iskrenošću. „Hoću da kažem, obožavam da bora-
vim ovde. Zime su oštre, a plata i nije neka, ali kada je dobro, onda je baš...”
Prekinuo je sebe kako bi pokazao na udaljeni procep u planinskom vencu na zapadu, koji se upra- vo ukazao iznad uzvisine. Te planine su, rekao mi je, poznate kao Galatini. „Taj procep je širok nekih šezdeset ili sedamdeset milja. Dugo niko nije mogao da razume zbog čega je taj procep tamo, a onda je Bob Kristijansen shvatio da je razlog za to eksplozija planina. Kada se šezdeset milja planina zbri- še sa lica Zemlje, znate da imate posla sa nečim prilično moćnim. Kristijansenu je trebalo šest godina da to prokljuvi.”
Upitao sam ga šta je izazvalo tadašnju eksploziju Jeloustouna. „Ne znam. Niko to ne zna. Vulkani su čudne stvari. Zapravo ih uopšte ne razumemo. Vezuv u Italiji bio je aktivan tri stotine godina sve do erupcije 1944, a onda je jednostavno prestao. I od tada je potpuno nem. Neki vulkanolozi misle da se on žešće puni, što je pomalo zabrinjavajuće zato što dva miliona ljudi živi na njemu ili u okolini. Ali niko to ne zna.”
„A koliko bismo bili unapred upozoreni ako bi došlo do eksplozije Jeloustouna?”
Slegnuo je ramenima. „Niko nije bio u blizini poslednji put kada je eksplodirao, tako da niko ne zna koji su znaci upozorenja. Verovatno biste imali serije zemljotresa, izvesno podizanje površine i možda neke promene u obrascima ponašanja gejzira i otvora za paru, ali niko to zaista ne zna.”
„Dakle, moglo bi prosto da eksplodira bez upozorenja?”
Klimnuo je zamišljeno glavom. Problem je u tome, objasnio je, što gotovo sve stvari koje bi mo- gle biti znaci upozorenja u izvesnoj meri već postoje u Jeloustounu. „Zemljotresi generalno prethode vulkanskim erupcijama, ali u parku je već bilo mnogo zemljotresa – dvesta šezdeset samo prošle go- dine. Uglavnom su preslabi da bi se osetili, ali svejedno su to zemljotresi.”
Promena u obrascu erupcija gejzira takođe bi mogla da se uzme kao indicija, rekao je on, ali i to nepredvidivo varira. Nekada je najčuveniji gejzir u parku bio Ekscelzior. On je izbijao redovno i spektakularno do visine od 100 metara, ali 1888. godine je jednostavno prestao. Onda je 1985. pono- vo izbio, mada samo do visine od 25 metara. Gejzir Parobrod najveći je gejzir na svetu kada proradi i izbaci vodu 120 metara u vazduh, ali intervali između njegovih erupcija kretali su se od samo četiri dana do čak pedesetak godina. „Ako bi on proradio danas, pa sledeće nedelje opet, to nam ne bi sa- opštilo ama baš ništa o njegovoj eventualnoj aktivnosti sledeće nedelje, nedelje posle nje ili dvade- set godina od današnjeg dana”, kaže Dos. „čitav park je tako nestabilan da je praktično nemoguće iz- vući zaključke iz bilo čega što se dogodi.”
Evakuacija Jeloustouna u svakom slučaju ne bi bila laka. Park prima oko tri miliona posetilaca go- dišnje, uglavnom u tri najprometnija letnja meseca. U parku ima relativno malo puteva i oni se namer- no ne proširuju, delom da bi se saobraćaj usporio, delom da bi se sačuvao utisak pitoresknog, i de- lom zbog topografskih ograničenja. Usred leta, lako vam može zatrebati pola dana da prođete kroz park i više sati da dođete do bilo kog mesta u njemu. „Kad god ljudi ugledaju životinje, prosto stanu, gde god da su”, kaže Dos. „Medvedi nam zakrče puteve. Bizoni nam zakrče puteve. Vukovi nam zakr- če puteve.”

* * *

U jesen 2000. godine, predstavnici Geološkog zavoda SAD i Službe nacionalnog parka, zajedno sa nekim akademicima, sastali su se i formirali nešto što je dobilo naziv Vulkanska opservatorija Jelou- stoun. Četiri takva tela već su postojala – na Havajima, u Kaliforniji, na Aljasci i u Vašingtonu – ali, začudo, nije postojalo nijedno u najvećoj vulkanskoj zoni sveta. VOJ zapravo i nije toliko stvar koliko zamisao – dogovor o koordinaciji napora koji se ulažu u izučavanje i analizu raznovrsne geo-
logije parka. Jedan od prvih zadataka, rekao mi je Dos, bio je da se izradi „plan za slučaj opasnosti od zemljotresa i vulkana” – plan akcije u slučaju krize.
„Zar tako nešto već ne postoji?”, rekao sam ja.
„Ne. Plašim se da ne postoji. Ali ubrzo će postojati.”
„Zar to nije malčice zakasnelo?”
Osmehnuo se. „Pa, recimo samo da nije nimalo prerano.”
Kada to profunkcioniše, osnovna zamisao je da tri čoveka – Kristijansen u parku Menlo u Kali- forniji, profesor Robert B. Smit sa Univerziteta Juta i Dos u parku – procene stepen opasnosti od bi- lo kakve potencijalne kataklizme i da o tome obaveste upravnika parka. Upravnik će onda odlučiti da li da evakuiše park. Što se tiče okolnih oblasti, nikakvi planovi ne postoje. Kada izađete kroz kapije parka, moraćete da se snalazite sami – što vam neće mnogo pomoći ako Jelouston pretrpi zaista ve- liku eksploziju.
Naravno, mogu proći desetine hiljada godina pre nego što nastupi taj dan. Dos smatra da takav dan možda nikada neće ni doći. „Samo zato što je u prošlosti postojao neki obrazac ponašanja, ne znači da to i dalje važi”, kaže on. „Postoje dokazi koji ukazuju na to da bi se obrazac mogao sastojati od ni- za katastrofalnih eksplozija, iza kojih sledi dug period tišine. Moguće je da smo sada u njemu. Dokaz je to što se najveći deo magme hladi i kristalizuje. Oslobađa svoje nestabilne elemente; morali biste da uhvatite nestabilne elemente za eksplozivnu erupciju.”
U međuvremenu, u Jeloustounu i oko njega ima mnogo drugih opasnosti, a to je postalo razorno očigledno u noći 17. avgusta 1959. na mestu zvanom jezero Hebdžen, tik izvan parka. U dvadeset mi- nuta do ponoći tog dana, jezero je pretrpelo katastrofalni potres. Bio je snage 7,5, ne toliko jak u od- nosu na druge zemljotrese, ali bio je tako nagao i silovit da je srušio čitavu planinsku stranu. Letnja sezona bila je u jeku, mada u to vreme, na svu sreću, u Jeloustoun nije išlo tako mnogo ljudi kao da- nas. Osamdeset miliona tona stenja je, brzinom od 160 kilometara na sat, prosto spalo sa planine, sa tolikom snagom i momentom sile da se čeona ivica klizišta popela 120 metara uz planinu s druge stra- ne doline. Na njegovom putu nalazio se i deo kampa Stenoviti potok Poginulo je dvadeset osam kam- pera, od kojih je devetnaestoro bilo pokopano preduboko da bi ih iko pronašao. Razaranje je bilo br- zo, ali srceparajuće hirovito. Trojica braće, koji su spavali u jednom šatoru, bili su pošteđeni. Njiho- vi roditelji, koji su spavali u šatoru kraj njih, nestali su i niko ih nikad više nije video.
„Veliki zemljotres – pri tom mislim na baš veliki – mora jednom da se dogodi”, rekao mi je Dos. „Na to možete da računate. Ovo je veliko trusno područje.”
Uprkos potresu na jezeru Hebdžen i drugim poznatim rizicima, Jeloustoun nije dobio stalne sei- zmometre sve do sedamdesetih godina.

* * *

Ako zaželite da se divite veličanstvenosti i neumoljivosti geoloških procesa, možete slobodno oda- brati Tetone, raskošno nazubljeni planinski lanac odmah južno od Jeloustounskog nacionalnog parka. Pre devet miliona godina, Tetoni nisu postojali. Zemlja oko Džeksonove rupe bila je obična travnata visoravan. Ali onda se u Zemlji otvorila raselina dugačka 64 kilometra i od tada, negde jednom u de- vet stotina godina, Tetone prodrma stvarno veliki zemljotres, dovoljno da ih trzne još dva metra uvis. Upravo ti ponavljani trzaji tokom eona izdigli su ih do sadašnje veličanstvene visine od 2.000 meta- ra.
Tih devet stotina godina je prosek – koji donekle može da zavede. Po Robertu B. Smitu i Liju Dž. Zigelu u Prozorima u Zemlji, geološkoj istoriji tog regiona, poslednji veliki potres Tetona bio je ne-
gde pre pet ili sedam hiljada godina. Tetoni su, ukratko, najokasnelije trusno područje na planeti.
Hidrotermalne eksplozije takođe predstavljaju značajan rizik. Do njih može doći u svako doba, gotovo svugde i bez ikakve predvidivosti. „Znate, po pravilu posetioce šaljemo u termalne bazene”, rekao mi je Dos pošto smo odgledali erupciju Starog vernika. „To je ono što dolaze da vide. Da li ste znali da u Jeloustounu ima više gejzira i vrelih izvora nego u čitavom ostatku sveta?”
„Nisam to znao.”
Klimnuo je glavom. „Ima ih deset hiljada, a niko ne zna kada bi mogao da se pojavi neki novi otvor.”
Odvezli smo se do mesta zvanog Pačje jezero, stajaće vode širine nekoliko stotina metara. „Izgle- da potpuno bezopasno”, rekao je on. „Obično jezerce. Ali ova velika rupa ranije nije bila tu. U ne- kom trenutku tokom proteklih hiljadu petsto godina, ovo je žešće eksplodiralo. Sigurno je nekoliko desetina miliona tona zemlje, stenja i superzagrejane vode izletelo brzinom većom od brzine zvuka. Možete zamisliti kako bi izgledalo kada bi se to dogodilo ispod, recimo, parkinga kod Starog vernika ili nekog centra za posetioce.” Lice mu je poprimilo izraz nezadovoljstva.
„Da li bi bilo ikakvog upozorenja?”
„Verovatno ne. Poslednja značajna eksplozija u parku dogodila se na mestu zvanom Gejzir svinj- ske šnicle godine 1989. Ona je ostavila krater širok oko pet metara – ne može se nikako reći da je bio ogroman, ali bio bi dovoljno veliki ukoliko biste se u tom trenutku zadesili tamo. Na svu sreću, niko nije bio u blizini, pa niko nije ni povređen, ali to se desilo bez upozorenja. Veoma davno, deša- vale su se eksplozije koje su ostavljale rupe širine jedne milje. A niko ne ume da vam kaže gde ili ka- da bi to ponovo moglo da se dogodi. Morate jedino da se nadate da nećete tamo stajati kada do toga dođe.”
Opasnost predstavljaju i veliki odroni. Jedan veliki dogodio se u Gardinerovom kanjonu 1999. godine, ali na svu sreću opet niko nije bio povređen. Kasno po podne, Dos i ja stali smo na mestu gde se nalazio stenoviti ispust iznad druma u parku po kojem se odvijao gust saobraćaj. Jasno su se vide- le pukotine. „Moglo bi da se odroni svakog trenutka”, rekao je Dos zamišljeno.
„Šalite se”, rekao sam. Nije bilo trenutka kada dva automobila nisu prolazila ispod stene, puna – u najbukvalnijem smislu – srećnih kampera.
„O, nije to mnogo verovatno”, dodao je on. „Samo kažem da bi moglo. Isto tako, moglo bi da osta- ne tako decenijama. Jednostavno, to se ne može utvrditi. Ljudi moraju da prihvate rizik kada dolaze ovamo. Nema tu bogzna kakvog mudrovanja.”
Dok smo hodali natrag prema njegovom vozilu kako bismo se vratili do Mamutskih vrelih izvora, Dos je dodao: „Ali suština je u tome da se loše stvari uglavnom ne događaju. Stenje ne pada. Zemljo- tresi se ne dešavaju. Novi otvori se ne pojavljuju iznenada. Ako se ima u vidu sva ta nestabilnost, po- dručje je izuzetno, zapanjujuće mirno.” „Kao i sama Zemlja”, primetio sam.
„Baš tako”, saglasio se on.

* * *

Rizici u Jeloustounu važe kako za posetioce, tako i za zaposlene u parku. Dos je na užasan način to shvatio tokom svoje prve nedelje na poslu pet godina ranije. Kasno jedne noći, troje mladih zaposle- nih sezonaca upustilo se u zabranjenu aktivnost poznatu kao „čvarenje” – plivanje ili uživanje u to- plim izvorima. Iako park to, iz očiglednih razloga, ne objavljuje, nisu svi izvori u Jeloustounu opasno vreli. Neki su izuzetno prijatni za leškarenje i neki letnji sezonci imali su običaj da se brčkaju tamo kasno noću, iako je to protiv pravila. Ovih troje su bili dovoljno blesavi da zaborave baterijsku lam-
pu, što je izuzetno opasno pošto je tlo oko toplih izvora uglavnom hrskavo i tanko, pa čovek lako mo- že da upadne u vreli otvor. U svakom slučaju, dok su se vraćali u svoju spavaonicu, naišli su na potok preko kojeg su ranije morali da preskoče. Uzmakli su za nekoliko koraka, uhvatili jedno drugo pod ruku i zaleteli se da zajedno skoče. Zapravo, to nije bio nikakav potok. Bio je to proključali izvor. U mraku su izgubili orijentaciju. Niko od njih troje nije preživeo.
Razmišljao sam o tome sledećeg jutra kada sam nakratko posetio, pri odlasku iz parka, mesto koje se zove Smaragdno jezero, u Gornjem gejzirskom basenu. Dos prethodnog dana nije imao vremena da me tamo odvede, ali pomislio sam da bi trebalo makar da bacim pogled na to, jer Smaragdno jezero je istorijsko mesto.
Godine 1965. bračni par biologa, Tomas i Lujza Brok, uradili su nešto sasvim ludo dok su bili na letnjem studijskom putovanju. Uzeli su malo žućkastomrke sluzi sa ruba jezera i u njoj potražili život. Na njihovo iznenađenje, a na kraju krajeva i na duboko iznenađenje čitavog sveta, uzorak je bio pun živih mikroba. Oni su otkrili prve ekstremofile na svetu – organizme koji mogu da žive u vodi za ko- ju se prethodno smatralo da je previše vrela, kisela ili zasićena sumporom da bi omogućila život. Za- čudo, Smaragdno jezero imalo je sve te karakteristike, a opet je za dve vrste živih bića koje su posta- le poznate kao Sulpholobus acidocaldarus i Thermophilus aquaticus ono bilo sasvim prijatno. Odu- vek se pretpostavljalo da ništa ne može da preživi iznad temperature od 50 stepeni Celzijusovih, ali ovde su postojali organizmi koji su se čvarili u užegloj, kiseloj, gotovo dva puta vrelijoj vodi.
Gotovo dvadeset godina, jedna od dve nove bakterije Brokovih, Thermophilus aquaticus, predsta- vljala je laboratorijski kuriozitet – sve dok jedan kalifornijski naučnik, Keri B. Mulis, nije shvatio da enzimi otporni na toplotu u njoj mogu da se iskoriste za stvaranje male hemijske čarolije zvane lančana reakcija polimeraze, što naučnicima omogućava da stvore mnogo DNK iz veoma malih koli- čina – čak i samo iz jednog jedinog molekula u idealnim uslovima. To je neka vrsta genetskog foto- kopiranja i ona je postala osnova za svekoliku genetičku nauku posle toga, od akademskih studija do policijskog forenzičkog rada. Mulis je zahvaljujući tome dobio Nobelovu nagradu za hemiju 1993. godine.
U međuvremenu, naučnici su pronalazili još tvrdokornije mikrobe, sada poznate kao hipertermofi- li, koji traže temperature od 80 stepeni Celzijusovih ili više. Najtopliji do sada otkriveni organizam, kako kaže Frensis Eškroft u knjizi Život u ekstremima, jeste Pyrolobus fumarii, koji obitava u zidovi- ma okeanskih otvora gde temperatura može da dosegne i 113 stepeni Celzijusovih. Smatra se da je gornja granica za život oko 120 stepeni Celzijusovih, mada to zapravo niko ne zna. U svakom slučaju, otkrića Brokovih potpuno su izmenila našu sliku živog sveta. Kao što je naučnik iz NASA Džej Berg- stral rekao: „Kud god da odemo na Zemlji – čak i u okruženje koje se čini najnepodesnijim za ži- vot – dok god ima tekuće vode i nekakvih izvora hemijske energije, nalazimo život.”
Ispostavlja se da je život beskrajno pametniji i prilagodljiviji nego što je iko pretpostavljao. To je veoma dobro jer, kao što ćemo već videti, živimo u svetu koji nas, kako se čini, baš mnogo ne želi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Kratka istorija bezmalo svačega

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 8:53 am





V ŽIVOT SAM

Što više istražujem vasionu i izučavam detalje njene arhitekture, to više dokaza pronalazim za to da je vasiona u određenom smislu sigurno znala da dolazimo.

Frimen Dajson
16

Usamljena planeta

Nije lako biti organizam. U čitavoj vasioni, koliko za sada znamo, postoji samo jedno mesto, neupa- dljiva isturena tačka Mlečnog puta zvana Zemlja, koja će vas održati u životu, a i ona ponekad to pri- lično nevoljno radi.
Od dna najdubljeg okeanskog rova do vrha najviše planine, zona koja pokriva gotovo sav poznati život debela je samo dvadesetak kilometara – što nije mnogo u poređenju sa prostranstvom čitavog kosmosa.
Za ljudska bića je situacija još gora, pošto mi slučajno pripadamo onom delu živih bića koji je pre četiri stotine miliona godina doneo naglu ali odvažnu odluku da ispuzi iz mora, nastani se na kopnu i udiše kiseonik. Posledica toga je da nam je čak 99,5 odsto zapremine nastanjivog prostora u svetu, po jednoj proceni, praktično sasvim nedostupno.
Nije u pitanju samo to što ne možemo da dišemo u vodi, već i što ne možemo da izdržimo veliki pritisak. Pošto je voda oko 1.300 puta teža od vazduha, pritisak brzo raste dok se spuštate – u ekvi- valentu jedne atmosfere na svakih 10 metara dubine. Na kopnu, ako se popnete na vrh neke građevine visoke 150 metara – recimo, katedrale u Kelnu ili spomenika Vašingtonu – promena pritiska biće toliko mala da ćete je jedva primetiti. Međutim, na istoj dubini pod vodom, vene će vam pretrpeti ko- laps, a pluća će vam se sabiti otprilike do dimenzija konzerve koka-kole. Zapanjujuće je to što ljudi svojevoljno rone do tih dubina, bez aparata za disanje, zabave radi, u sportu poznatom kao slobodno ronjenje. Izgleda da se iskustvo grubog deformisanja unutrašnjih organa smatra stimulativnim (iako ne, verovatno, toliko stimulativnim kao kada se oni vrate svojim pređašnjim dimenzijama po izranja- nju na površinu). Međutim, da bi došli do tih dubina, ronioci moraju biti povučeni dole tegovima, i to veoma brzo. Najveća dubina na koju je neko bez takve pomoći zaronio i to preživeo iznosi 72 me- tra – taj podvig izveo je Italijan Umberto Pelicari, koji je 1992. godine zaronio do te dubine, zadr- žao se tamo jednu nanosekundu, a onda zaždio nazad na površinu. U poređenju sa kopnenim merama, 72 metra je dosta kraća dužina od fudbalskog terena. Dakle, čak i u slučaju najenergičnijih podviga, teško možemo da tvrdimo da smo gospodari ambisa.
Drugim organizmima, naravno, uspeva da se nose sa pritiscima u dubini, mada je tajna kako neki od njih to rade. Najdublja tačka u okeanu je Marijanski rov u Pacifiku. Tamo, na dubini od oko 11,3 kilometra, pritisak se penje na preko 16.000 funti po kvadratnom inču. Uspeli smo samo jednom, na- kratko, da pošaljemo ljude na tu dubinu u otpornom ronilačkom plovilu, a opet, to je dom kolonije amfipoda, ljuskara sličnih škampima, samo providnih, koji preživljavaju bez ikakve zaštite. Naravno, većina okeana je mnogo plića, ali čak i na prosečnoj okeanskoj dubini od četiri kilometra pritisak je ekvivalentan tome da vas spljeska gomila od četrnaest kamiona natovarenih cementom.
Gotovo svi, čak i sami pisci nekih popularnih knjiga o okeanografiji, pretpostavljaju da bi se ljud- sko telo zgužvalo pod ogromnim pritiscima dubokog okeana. Zapravo, čini se da ne bi bilo tako. Po- što smo i sami najvećim delom sazdani od vode, a voda se „praktično ne može sabijati”, kao što kaže Frensis Eškroft sa Univerziteta u Oksfordu, „telo ostaje pod istim pritiskom kao i voda oko njega, ta- ko da u dubini ne bi bilo smrvljeno”. Ono što pravi probleme jesu gasovi u vašem telu, naročito u
plućima. Oni se sabijaju, mada se ne zna u kom trenutku to sabijanje postaje smrtonosno. Sve done- davno smatralo se da će svako ko zaroni na dubinu od oko 100 metara umreti u bolovima zbog implo- zije u plućima ili urušavanja grudnog koša, ali slobodni ronioci neprestano su dokazivali suprotno. Izgleda, kao što kaže Eškroft, da su „ljudi sličniji kitovima i delfinima nego što se očekivalo”.
Međutim, mnogo šta drugo može da krene loše. U doba skafandera za ronjenje – onih koji su du- gačkim crevima bili povezani sa površinom – ronioci su ponekad osećali zastrašujući fenomen po- znat kao „stiskanje”. To se dešavalo kada bi otkazale pumpe na površini, i izazivalo je katastrofalni gubitak pritiska u skafanderu. Vazduh bi tako silovito izleteo iz skafandera da bi zlosrećni ronilac bio, krajnje bukvalno, usisan u šlem i crevo. Kad bi ga izvukli na površinu, „u skafanderu bi preostalo sa- mo malo njegovih kostiju i dronjaka mesa”, napisao je biolog Dž. B. S. Haldejn 1947. godine, dodav- ši zarad onih sumnjičavih: „To se već događalo.”
(Uzgred, namena prvobitnog ronilačkog šlema koji je 1823. godine projektovao Englez po imenu Čarls Din nije bilo ronjenje, već gašenje požara. Naziv mu je bio „dimni šlem”, ali pošto je bio na- pravljen od metala, bio je vreo i težak; kao što je Din ubrzo otkrio, vatrogasci nisu bili naročito spremni da ulaze u zapaljene građevine u bilo kakvoj opremi, ali naročito ne u nečemu što se zagre- valo kao čajnik i pri tom ih činilo nespretnim. U pokušaju da zaštiti svoju investiciju, Din ga je opro- bao pod vodom i ustanovio da je idealan za rad na vađenju potopljenih stvari.)
Međutim, pravi užas dubina jeste savijanje – ne toliko zato što je neprijatno, iako naravno jeste, već zato što je mnogo verovatnije. U vazduhu koji udišemo ima 80 odsto azota. Ako izložite ljudsko telo pritisku, taj azot se pretvara u mehuriće koji prelaze u krv i tkiva. Ako se pritisak menja previše brzo – kao kada ronilac prebrzo izroni – mehurići u telu počnu da penušaju baš kao i tek otvorena flaša šampanjca, zaguše sićušne krvne sudove, liše ćelije kiseonika i izazovu tako nepodnošljiv bol da se oni koji ga trpe obično presaviju u agoniji – otud naziv „savijanje”.
Savijanje predstavlja profesionalni rizik lovaca na sunđere i bisere od pamtiveka, ali nije privla- čilo mnogo pažnje zapadnog sveta sve do devetnaestog veka, a ni tada kod ljudi koji se uopšte nisu kvasili (ili barem, ne mnogo, niti je to kvašenje išlo daleko iznad gležnjeva). Bili su to kesonski rad- nici. Kesoni su bile suve komore postavljene na dna reka kako bi se olakšala izgradnja stubova za mostove. Oni su bili ispunjeni vazduhom pod pritiskom i često, kada bi radnici izašli posle dužeg ra- da pod tim veštačkim pritiskom, osetili bi blage simptome poput peckanja ili svraba. Neki od njih, čak, osećali su izraženiji bol u zglobovima, a s vremena na vreme bi i pali u nesvest, ponekad da više nikada ne ustanu.
To je bilo krajnje zbunjujuće. Ponekad bi se radnici osećali sasvim dobro kada bi otišli na spava- nje, da bi se probudili paralizovani. Ponekad se uopšte ne bi probudili. Eškroft priča o direktorima novog tunela ispod Temze koji su održali banket da bi proslavili privođenje izgradnje tunela kraju. Na njihov bes, šampanjac je odbio da zapenuša kada su ga otvorili u vazduhu tunela koji je bio pod pritiskom. Međutim, kada su kasnije izašli na sveži vazduh londonske večeri, mehurići su smesta za- penušali i značajno poboljšali proces varenja.
Pored potpunog izbegavanja okruženja pod visokim pritiskom, samo dve strategije su pouzdano uspešne protiv savijanja. Prva je da se veoma kratko izlažete promenama pritiska. Zbog toga slobod- ni ronioci koje sam ranije pomenuo mogu da se spuste do dubina od 150 metara bez loših posledica. Oni se ne zadrže dovoljno dugo da im se azot koji imaju u sistemu rastvori u tkiva. Drugo rešenje je izranjanje oprezno i u fazama. To omogućava mehurićima azota da se bezopasno rastvaraju.
Veliki deo onoga što znamo o preživljavanju u ekstremima dugujemo izuzetnoj ekipi koju su činili otac i sin Džon Skot i Džon B. S. Haldejn. Čak i po zahtevnim standardima britanskih intelektualaca, Haldejni su bili izuzetno ekscentrični. Haldejn stariji rođen je 1860. godine u aristokratskoj škotskoj
porodici (brat mu je bio vikont Haldejn), ali najveći deo karijere proveo je relativno skromno kao profesor fiziologije u Oksfordu. Bio je čuven po rasejanosti. Jednom, pošto ga je žena poslala na sprat da se presvuče za svečanu večeru, nije se vratio i pronašli su ga kako spava u krevetu u pižami. Kada su ga probudili, Haldejn je objasnio da je shvatio da se svlači, pa je pretpostavio da je vreme za spavanje. Za njega je odmor predstavljalo putovanje u Kornvol gde je izučavao kukaste gliste kod rudara. Oldos Haksli, romansijer i unuk Tomasa H. Hakslija, koji je neko vreme živeo sa Haldejnima, parodirao ga je, donekle nemilosrdno, kao naučnika Edvarda Tantamaunta u romanu Kontrapunkt ži- vota.
Haldejnov dar ronjenju bio je izračunavanje preostalih intervala neophodnih da se izranjanje sa dubine izvede bez savijanja, ali njegovo interesovanje obuhvatalo je čitavu fiziologiju, od izučavanja visinske bolesti kod planinara do problema srčanog udara u pustinjskim područjima. Posebno su ga zanimali efekti otrovnih gasova po ljudsko telo. Dabi bolje razumeo kako tačno curkanje ugljen-mo- noksida ubija rudare, metodično se trovao i pri tom pažljivo uzimao i merio uzorke sopstvene krvi. Odustao je tek kada je bio blizu toga da izgubi svaku kontrolu nad mišićima, dok mu je nivo zasićeno- sti krvi dosegao 56 odsto – što je nivo, kako zapaža Trevor Norton u svojoj zabavnoj istoriji ronje- nja, Zvezde ispod mora, tek za delić niži od gotovo sigurno smrtonosnog.
Haldejnov sin Džek, poznat potomstvu kao Dž. B. S., bio je izuzetan naslednik koji se zanimao za očev rad gotovo od najmanjih nogu. Sa tri godine čuli su ga kako nedužno pita oca: „Ali, je li to oksi- hemoglobin ili karboksihemoglobin?” U detinjstvu je mladi Haldejn pomagao ocu u eksperimentima. Kada je postao tinejdžer, njih dvojica su često zajedno testirali gasove i gas maske, smenjujući se ne bi li se uverili koliko im vremena treba da se obeznane.
Iako Dž. B. S. Haldejn nikada nije izučavao prirodne nauke (studirao je klasiku u Oksfordu), i sam je postao briljantan naučnik, radeći uglavnom za državu u Kembridžu. Biolog Piter Medavar, koji je život proveo u blizini mentalnih Olimpijaca, nazvao ga je „najpametnijim čovekom koga je upoznao”. Haksli je parodirao i mlađeg Haldejna u svom romanu Čudno seno, ali je takođe koristio njegove za- misli o genetskoj manipulaciji ljudskim bićima kao zaplet Vrlog novog sveta. Među mnogim drugim dostignućima, Haldejn je odigrao centralnu ulogu u vezivanju darvinovskih principa evolucije i gene- tičkog rada Gregora Mendela, proizvevši ono što biolozi poznaju kao Modernu Sintezu.
Možda jedinom međuljudskim bićima, mlađem Haldejnu je Prvi svetski rat bio „veoma prijatno iskustvo” i on je slobodno priznao da je „uživao u prilici da ubija ljude”. I sam je bio dvaput ranjen. Posle rata postao je uspešan popularizator nauke i napisao je dvadeset tri knjige (kao i preko četiri stotine naučnih radova). Njegova dela su i dalje veoma čitljiva i poučna, mada se ne mogu uvek lako naći. Takođe je postao vatreni marksista. Nagovešteno je, ne baš sasvim cinično, da je to bilo iz či- stog instinkta za kontriranjem i da bi on da se rodio u Sovjetskom Savezu bio strasni monarhista. U svakom slučaju, većina njegovih članaka objavljena je najpre u komunističkom Dnevnom radniku.
Dok se njegov otac prevashodno zanimao za rudare i trovanje, mlađi Haldejn postao je opsednut spasavanjem podmorničara i ronilaca od neprijatnih posledica njihovog posla. Pomoću novca iz Ad- miraliteta pribavio je komoru za dekompresiju koju je nazvao „loncem pod pritiskom”. To je bio me- talni cilindar u kojem je troje ljudi odjednom moglo da se zatvori i podvrgne raznim vrstama testova, koji su svi odreda bili bolni, a gotovo svi i opasni. Od dobrovoljaca se, recimo, zahtevalo da sede u ledenoj vodi i udišu „nenormalnu atmosferu”, ili da se podvrgnu brzim promenama pritiska. U jed- nom eksperimentu lično Haldejn je simulirao žurno izranjanje kako bi ustanovio šta će se dogoditi. A dogodilo se to da su mu plombe u zubima eksplodirale. „Gotovo svaki eksperiment”, piše Norton,
„završio se tako što je neko dobio napad, prokrvario ili povratio.” Komora je bila praktično sasvim zvučno izolovana, tako da su oni u njoj mogli da ukažu na svoje nezadovoljstvo ili nevolju samo
upornim kucanjem po zidu komore ili prinošenjem cedulja prozorčetu.
Jednom drugom prilikom, dok se trovao povišenim koncentracijama kiseonika, Haldejn je imao ta- ko težak napad da je polomio nekoliko kičmenih pršljenova. Nagnječena pluća bila su rutinski rizik. Probušene bubne opne takođe su bile sasvim uobičajene; ali, kako je Haldejn ohrabrujuće primetio u jednom svom eseju, „bubna opna se, uopšte uzevši, zaleči; a ako u njoj i ostane rupa, iako čovek do- nekle ogluvi, može da izbacuje duvanski dim kroz to uvo, što ga čini popularnim u društvu”.
U svemu ovome ne iznenađuje činjenica da je Haldejn bio voljan da se podvrgne takvom riziku i neprijatnostima u cilju nauke, već da nije imao nikakvih problema da nagovori kolege i rodbinu da sa njim udu u komoru. Njegova zena je jednom pri simuliranom zaranjanju dobila napad koji je trajao trinaest minuta. Kada je konačno prestala da se bacaka po podu, pomogli su joj da ustane i ode kući da spremi večeru. Haldejn je sa zadovoljstvom angažovao svakoga ko bi se zadesio u blizini, uklju- čujući jednom pamćenja vrednom prilikom i bivšeg premijera Španije Huana Negrina. Doktor Negrin se kasnije žalio na slabo peckanje i „neobičan baršunasti osećaj na usnama”, ali inače izgleda da se izvukao nepovređen. Sličan eksperiment sa lišavanjem kiseonika doveo je do toga da Haldejn na šest godina izgubi osećaj u guzovima i donjem delu kičme.
Među mnogim stvarima za koje se Haldejn posebno interesovao bilo je i trovanje azotom. Iz ra- zloga koji još nisu dovoljno objašnjeni, na dubinama većim od 30 metara azot postaje moćan otrov. Zna se za slučajeve kada su ronioci pod njegovim uticajem nudili creva za vazduh ribama u prolazu ili želeli da naprave pauzu kako bi pripalili cigaretu. On takođe izaziva i nekontrolisane promene ra- spoloženja. Tokom jednog testa, primetio je Haldejn, podvrgnuti je „menjao raspoloženje između de- presije i ushićenja, u jednom trenutku je molio da se prestane sa pritiskom zato što se osećao ’prokle- to gadno’, da bi se već sledećeg trena smejao i pokušavao da ometa test spretnosti koji je obavljao njegov kolega”. Da bi se izmerila stopa lošeg uticaja po subjekta, naučnik je morao da uđe u komoru sa dobrovoljcem kako bi obavio jednostavne matematičke testove. Ali posle nekoliko minuta, kako se Haldejn kasnije prisetio, „onaj koji je vodio test obično bi se zatrovao jednako kao i onaj podvrgnut testu i često bi zaboravio da pritisne štopericu ili da sve zabeleži kako treba”. Uzrok tog opijanja i danas je misteriozan. Smatra se da bi to moglo biti isto ono što izaziva opijanje alkoholom, ali pošto niko sa sigurnošću ne zna šta izaziva to, nismo ništa pametniji posle takve tvrdnje. U svakom slučaju, bez krajnje obazrivosti, lako je dospeti u nevolje kada jednom napustite površinski svet.

* * *

To nas vraća (pa, gotovo) našem ranijem zapažanju da Zemlja nije najpogodnije mesto za organizme, iako jeste jedino. I od onog malog dela površine planete koji je dovoljno suv da na njemu stojite, iz- nenađujuće zamašan deo previše je vreo, hladan, suv, strm ili visok da bi nam bio od bogzna kakve koristi. Delimično smo, moramo to priznati, i sami za to krivi. U pogledu prilagodljivosti ljudi su za- prepašćujuće beskorisni. Kao i većina životinja, ne volimo mnogo zaista vrela mesta, ali pošto se ta- ko neobuzdano znojimo i podložni smo udaru moždane kapi, posebno smo ranjivi. U najgorim okol- nostima – pešice, bez vode, u vreloj pustinji – većina ljudi zapašće u delirijum i srušiti se, vero- vatno da nikada više ne ustane, posle ne više od sedam ili osam sati. Ništa manje nismo bespomoćni kada se suočimo sa hladnoćom. Kao i svi sisari, ljudi dobro stvaraju toplotu; ali – pošto smo gotovo sasvim lišeni dlaka – ne umemo dobro da je čuvamo. Čak i u sasvim blagim vremenskim prilikama polovina kalorija koje sagorite služi za to da vam telo ostane toplo. Naravno, te nedostatke umnogo- me možemo da otklonimo primenom odeće i zaklona, ali čak i u tom slučaju delovi Zemlje na kojima smo spremni ili kadri da živimo zaista su skromni: samo 12 odsto sveukupne kopnene oblasti i samo
4 odsto čitave površine, ako uključite tu i mora.
A opet, kada razmatrate uslove drugde u poznatoj vasioni, pravo čudo nije to što koristimo tako mali deo svoje planete, već što smo uspeli da pronađemo planetu na kojoj možemo da koristimo ma- kar i toliko. Treba samo da pogledate naš Sunčev sistem – ili, kad smo već kod toga, Zemlju u odre- đenim razdobljima njene istorije – da biste shvatili da je većina mesta mnogo negostoljubivija i mnogo manje pogodna za život od našeg blagog, plavog, vodenog globusa.
Do sada su svemirski naučnici otkrili sedamdesetak38 planeta izvan Sunčevog sistema, od oko de- set milijardi biliona koliko se smatra da ih tamo ima, tako da ljudska bića teško mogu da tvrde da o tome govore sa iole autoriteta; ali čini se da, ukoliko želite da imate planetu pogodnu za život, morate naprosto imati strahovitu sreću, a što ste savršeniji oblik života, to srećniji morate biti. Različiti po- smatrači identifikovali su dvadesetak izuzetno srećnih okolnosti koje su nas zadesile na Zemlji, ali ovo je letimičan pregled, pa ćemo ih svesti na glavne četiri.

Izvanredan položaj. Mi smo, gotovo u neverovatnoj meri, na odgovarajućoj udaljenosti od zve- zde odgovarajuće vrste, one koja je dovoljno velika da obilno zrači energijom, ali ne toliko velika da brzo sagori. U fizici kuriozitet predstavlja činjenica da što je zvezda veća, to brže sagoreva. Da je naše sunce deset puta masivnije, iscrpelo bi sebe posle deset miliona umesto deset milijardi godina i mi sada ne bismo bili ovde. Takođe imamo sreću što nam je orbita tu gde jeste. Mnogo bliže, i sve na Zemlji bi bilo sprženo. Mnogo dalje, i sve bi se zaledilo.
Godine 1978. astrofizičar Majkl Hart obavio je neke proračune i zaključio da bi Zemlja bila nena- stanjiva da je samo za 1 odsto udaljenija ili 5 odsto bliža Suncu. To nije mnogo, i zapravo nije bilo dovoljno. Brojke su posle toga dorađene i malčice su izdašnije – 5 procenata bliže i 15 procenata dalje smatra se preciznijom procenom zone nastanjivosti – ali to je i dalje veoma uski pojas39
Da biste shvatili koliko je to usko, dovoljno je da pogledate Veneru. Venera je samo 25 miliona milja bliža Suncu od nas. Sunčeva toplota stiže do nje samo dva minuta pre nego što dodirne nas. Po veličini i sastavu, Venera veoma liči na Zemlju, ali mala razlika u udaljenosti orbite izazvala je sve razlike u konačnom ishodu. Izgleda da je u prvim godinama Sunčevog sistema Venera bila tek nešto toplija od Zemlje i verovatno je imala okeane. Ali tih nekoliko stepeni viška toplote značilo je da Ve- nera nije mogla da zadrži površinsku vodu, što je imalo katastrofalne posledice po njenu klimu. Kada joj je voda isparila, atomi vodonika pobegli su u svemir, a atomi kiseonika kombinovali su se sa ugljenikom i formirali gustu atmosferu ugljen-dioksida, gasa iz staklenika. Venera je postala zagušlji- va. Iako se ljudi mojih godina sećaju vremena kada su se astronomi nadali da bi Venera mogla da sa- drži život ispod debelih oblaka, možda čak i tropsko rastinje, sada znamo da je to okruženje krajnje negostoljubivo za ma koju realno zamislivu vrstu života. Njena površinska temperatura je vrelih 470 stepeni Celzijusovih, što je dovoljno toplo da istopi olovo, a atmosferski pritisak na površini deve- deset puta je veći nego na Zemlji, više nego što bi ijedno ljudsko telo moglo da izdrži. Nemamo teh- nologiju da proizvedemo skafandere, pa čak ni svemirske brodove koji bi nam omogućili posetu. Na- ša saznanja o Venerinoj površini zasnovana su na slikama sa daljinskog radara i zaprepašćenom kre- štanju automatske sovjetske sonde koja je sa mnogo nade spuštena kroz oblake na površinu 1972. go- dine i funkcionisala je jedva jedan sat pre nego što je zauvek prestala da radi.
Dakle, to se dogodi kada se za dva svetlosna minuta približite Suncu. Ako otputujete dalje napolje, problem više nije toplota, već hladnoća, kao što to svedoči ledeni Mars. I on je nekada bio mnogo prijatnije mesto, ali nije mogao da zadrži upotrebljivu atmosferu i pretvorio se u zamrznutu pustoš.
Ali to što ste baš na odgovarajućoj udaljenosti od Sunca ne može da bude čitava priča, jer bi inače Mesec bio prekriven šumom i veoma prijatan, što očigledno nije. Za to vam je potrebna:
Odgovarajuća vrsta planete. Ne verujem da bi mnogo geofizičara, ako biste od njih zatražili da se presaberu i kažu čemu su zahvalni, pomenulo i život na planeti sa istopljenom unutrašnjošću, ali gotovo je sigurno da bez sve te magme koja se komeša ispod nas danas ne bismo bili ovde. Pored mnogo drugih stvari, naša živahna unutrašnjost izazvala je izlive gasa koji je doprineo stvaranju at- mosfere i podarila nam magnetno polje koje nas štiti od kosmičkog zračenja. Takođe nam je dala tek- tonske ploče, koje neprekidno obnavljaju i mreškaju površinu. Da je Zemlja savršeno glatka, bila bi svuda prekrivena vodom do dubine od četiri kilometra. U tom samotnom okeanu možda bi i bilo živo- ta, ali svakako ne bi bilo fudbala.
Pored korisne unutrašnjosti, imamo i odgovarajuće elemente u korektnim proporcijama. Na najbu- kvalniji način, sazdani smo od odgovarajućeg materijala. To je toliko važno za naše blagostanje da ćemo o tome podrobnije razgovarati za koji minut, ali najpre treba da razmotrimo preostala dva fak- tora, počevši od onoga koji se često previđa;

Mi smo na planeti-blizancu. Nema nas mnogo koji Mesec smatraju planetom parnjakom, ali on to praktično jeste. Meseci su većinom majušni u odnosu na svoju matičnu planetu. Marsovi sateliti Fo- bos i Dejmos, na primer, imaju prečnik od samo 10 kilometara. Prečnik našeg Meseca, međutim, iz- nosi više od četvrtine prečnika Zemlje, zbog čega je naša planeta jedina planeta u Sunčevom sistemu sa mesecom pozamašnim u poređenju sa njom (izuzev Plutona, koji se i ne računa, zato što je sam Pluton tako mali) – a koliko je to samo značajno za nas!
Bez umirujućeg Mesečevog uticaja, Zemlja bi podrhtavala kao čigra pred zaustavljanje, sa bog sveti zna kakvim posledicama po klimu i vremenske uslove. Neprekidan gravitacioni uticaj Meseca primorava Zemlju da se okreće odgovarajućom brzinom i pod odgovarajućim uglom da bi se obezbe- dila stabilnost neophodna za dug i uspešan razvoj života. To neće trajati večno. Mesec nam izmiče br- zinom od oko četiri centimetra godišnje. Za dve milijarde godina udaljiće se toliko da nas više neće stabilizovati, pa ćemo morati da smislimo neko drugo rešenje, ali u međuvremenu ne treba o njemu da mislite kao o pukom prijatnom ukrasu noćnog neba.
Dugo su astronomi pretpostavljali da su se Mesec i Zemlja formirali zajedno, ili da je Zemlja za- robila Mesec dok je ovaj prolazio kraj nje. Danas smatramo, kao što ćete se prisetiti iz jednog rani- jeg poglavlja, da je pre oko 4,4 milijarde godina nebesko telo veličine Marsa udarilo u Zemlju i iz- bacilo dovoljno materijala da se od tog otpada stvori Mesec. To je za nas očigledno bilo veoma do- bro – pogotovo zato što se desilo tako davno. Da se desilo 1896. ili prošle srede, očito da time ne bismo ni blizu bili toliko zadovoljni. Što nas dovodi do naše četvrte i u mnogo čemu krucijalne tačke:

Pravo vreme. Vasiona je zapanjujuće nestalno mesto ispunjeno događajima i naše postojanje u njoj spada u domen čuda. Da se dug i nezamislivo složen niz događaja koji se proteže čak do oko 4,6 milijardi godina u prošlost nije odigrao na određeni način u određeno vreme – recimo, ako uzmemo samo jedan očigledan primer, da dinosauri nisu bili zbrisani meteorom tada kada jesu – možda biste još bili dugački nekoliko centimetara, sa brkovima i repom, i čitali biste ovo u jazbini.
Zapravo ne znamo, pošto nemamo sa čime da uporedimo sopstveno postojanje, ali izgleda oči- gledno da ukoliko želite da završite kao relativno napredno, misleće društvo, treba da se nađete na odgovarajućem kraju veoma dugačkog lanca ishoda sa relativno trajnim periodima stabilnosti proša- ranim baš odgovarajućom količinom napora i izazova (u tom pogledu čini se da naročito pomažu le- dena doba) i potpunim odsustvom stvarne kataklizme. Kao što ćemo videti na preostalim stranicama, imamo sreće što smo se našli u tom položaju.
I kad smo već kod toga, osvrnimo se načas na elemente od kojih smo sazdani.

* * *

Na Zemlji postoje devedeset dva prirodna elementa, plus dodatnih dvadesetak stvorenih u laboratori- jama, ali neke od njih odmah možemo staviti na jednu stranu – što hemičari zapravo obično i rade. Ima dosta naših zemaljskih hemikalija o kojima se iznenađujuće malo zna. Na primer, astat praktično uopšte nije proučavan. On ima ime i mesto u periodičnom sistemu (odmah do polonijuma Marije Ki- ri), ali gotovo ništa drugo. Jednostavno, napolju i nema mnogo astata. Međutim, čini se da je najneu- hvatljiviji element od svih francijum, koji je toliko redak da se smatralo da čitava naša planeta sadr- ži, u svakom datom trenutku, možda manje od dvadeset atoma francijuma. Sveukupno, samo trideset prirodnih elemenata široko je zastupljeno na Zemlji, a jedva pet-šest ih ima centralnu važnost za ži- vot.
Kao što biste mogli da očekujete, kiseonik je naš najobilniji element i odgovoran je za nešto ispod 50 procenata Zemljine kore, ali posle toga relativno izobilje često ume da iznenadi. Na primer, ko bi i pretpostavio da je silicijum drugi najčešći element na Zemlji, ili da je titanijum deseti? Izobilje ne- ma mnogo veze sa time da li su nam ti elementi poznati ili korisni. Mnogi opskurniji elementi zapravo su češći od drugih, poznatijih. Na Zemlji ima više cerijuma nego bakra, više neodima i lantana nego kobalta ili azota. Kalaj jedva može da se plasira među prvih pedeset, jer je nadmašen takvim relativ- no nepoznatim elementima poput prazeodima, samarijuma, gadolinijuma i dtsprozijuma.
Izobilje takođe nema mnogo veze sa lakoćom otkrivanja. Aluminijum je četvrti najprisutniji ele- ment na Zemlji, odgovoran za gotovo desetinu svega što vam je pod nogama, ali na njegovo postoja- nje se nije ni pomišljalo sve dok ga u devetnaestom veku nije otkrio Hamfri Dejvi, i dugo potom ljudi su ga smatrali i tretirali kao da je redak i dragocen. Kongres umalo nije postavio blistavu oblogu od aluminijumske folije povrh spomenika Vašingtonu ne bi li pokazao koliko smo otmena i prosperitetna nacija postali, a francuska carska porodica je u istom razdoblju odbacila zvanični srebrni escajg za večeru i zamenila ga aluminijumskim. Ako već noževi i nisu bili mnogo oštri, ono su makar bili po poslednjoj modi.
Izobilje nema nužno veze sa važnošću. Ugljenik je tek petnaesti najčešći element i ima ga u sasvim skromnih 0,048 procenata Zemljine kore, ali bez njega bismo bili izgubljeni. Ono što atom ugljenika izdvaja od drugih jeste to da je besramno promiskuitetan. To vam je pravi bekrija atomskog sveta, ko- ji se kači za mnoge druge atome (i za samog sebe) gde se drži čvrsto i formira krajnje robusne mole- kularne konga-kolone – to je upravo onaj trik prirode neophodan za stvaranje proteina i DNK. Kao što je Pol Dejvis napisao: „Da nema ugljenika, život koji poznajemo bio bi nemoguć. Verovatno nika- kav oblik života ne bi bio moguć.” Opet, ugljenik nije tako obilan čak ni u nama, koji tako životno za- visimo od njega. Od svakih 200 atoma u vašem telu, 126 su atomi vodonika, 51 kiseonika, a samo 19 ugljenika.40
Drugi elementi su od kritične važnosti ne za stvaranje, već za održavanje života. Potrebno nam je gvožđe da bismo stvarali hemoglobin, abez ovoga bismo umrli. Kobalt je neophodan za stvaranje vi- tamina B12. Kalijum i vrlo malo natrijuma bukvalno prijaju vašim živcima. Molibden, mangan i vana- dijum doprinose da vam enzimi predu sa uživanjem. Cink – neka je blagosloven – oksidiše alko- hol.
Evoluirali smo da bismo koristili ili tolerisali te stvari – teško da bismo inače bili ovde – ali čak i tako živimo u uskom rasponu prihvatanja. Selen je od životne važnosti za nas, ali ako uzmete sa- mo malčice previše, to će vam biti poslednje što ste ikad uradili. Stepen do kojeg organizmi traže ili
tolerišu određene elemente ostatak je njihove evolucije. Ovce i goveda sada pasu jedni pored drugih, ali zapravo imaju sasvim različite potrebe za mineralima. Savremenim govedima potrebno je veoma mnogo bakra, zato što su evoluirala u delovima Evrope i Afrike gde je bakra bilo u izobilju. Ovce su, opet, evoluirale u bakrom siromašnim oblastima Male Azije. Po pravilu, što nimalo ne iznenađuje, naša tolerancija za elemente u direktnoj je proporciji sa njihovim izobiljem u Zemljinoj kori. Evolui- rali smo tako da očekujemo, a u nekim slučajevima i da zaista zahtevamo, male količine retkih ele- menta koji se talože u mesu ili vlaknima koja jedemo. Ali ako povećate doze, u nekim slučajevima za veoma malu količinu, vrlo brzo ćemo prekoračiti granicu. Mnogo toga nije sasvim jasno. Na primer, niko ne zna da li je mala količina arsenika neophodna za naše blagostanje ili ne. Neki autoriteti tvrde da jeste; neki da nije. Sigurno je jedino da će vas prevelika količina toga ubiti.
Svojstva elemenata mogu postati još zanimljivija kada se iskombinuju. Na primer, kiseonik i vo- donik su dva najzapaljivija elementa u okolini, ali ako ih spojite, dobićete nezapaljivu vodu.41 Još čudnija je kombinacija natrijuma, jednog od najnestabilnijih elemenata, i hlora, jednogod najotrovni- jih. Ubacite grudvicu čistog natrijuma u običnu vodu i ona će eksplodirati dovoljno snažno da vas ubije. Hlor je još na gorem glasu po riziku koji nosi. Iako koristan u malim koncentracijama za ubija- nje mikroorganizama (hlor je ono što osećate u mirisu izbeljivača), u većim količinama je smrtono- san. Hlor je upotrebljavan za mnoge bojne otrove u Prvom svetskom ratu. I, kao što će potvrditi mno- gi plivači sa upalom očiju, ljudsko telo ga ne podnosi čak ni u ekstremno razređenom stanju. A opet, kada spojite ta dva gadna elementa, šta dobijete? Natrijum-hlorid – običnu kuhinjsku so.
Uglavnom, ako neki element ne pronađe prirodno svoj put do naših sistema – recimo, ako se ne rastvara u vodi – obično ne možemo da ga podnesemo. Olovo nas truje zato što mu nikada nismo bi- li izloženi dok nismo počeli od njega da pravimo posude za hranu i vodovodne cevi. (Nije slučaj da je simbol olova Pb, od latinskog plumbum, što je opet izvor za naš savremeni izraz za vodovodne in- stalacije.42) Rimljani su takođe stavljali olovo u vino, zbog čega možda više i nisu bili onakva sila kao nekada. Kao što smo drugde videli, naše postupanje sa olovom (da ne pominjemo živu, kadmijum i sve druge industrijske zagađivače kojima se rutinski trujemo u malim dozama) ne daje nam mnogo prava na podrugljivost. Kada se elementi ne nalaze u prirodi na Zemlji, na njih nismo razviti nikakvu toleranciju pa su za nas obično ekstremno otrovni, kao kada je reč o plutonijumu. Naša tolerancija na plutonijum je nulta: ne postoji nivo na kojem vas on neće naterati da legnete.
Daleko sam vas odveo da bih došao do nečeg malenog: veliki deo razloga zbog kojih se čini da je Zemlja tako čudesno prikladna jeste to što smo evoluirali tako da se prilagodimo njenim uslovima. Ono čemu se čudimo nije činjenica da je ona prikladna za život, već da je prikladna za naš život – a to teško da treba da nas iznenadi. Može biti da mnoge stvari koje je čine tako sjajnom za nas – do- bro proporcionisano Sunce, verni Mesec, druželjubivi ugljenik, istopljena magma u izobilju i sve drugo – izgledaju sjajno jednostavno zato što smo rođeni da na njih računamo. Sve u svemu, ništa se ne može reći sa sigurnošću.
Na drugim svetovima možda postoje bića zahvalna za srebrnasta jezera žive i lebdeće oblake amonijaka. Ona su možda oduševljena time što ih rodna planeta ne drmusa do besvesti pločama koje se taru jedna o drugu niti izbacuje gadne komade lave po pejzažu, već radije obitava u stalnom netek- tonskom miru. Svaki posetilac Zemlje izdaleka gotovo izvesno bi, u najmanju ruku, bio zbunjen što nas je zatekao kako živimo u atmosferi sačinjenoj od azota, gasa koji mrzovoljno odbija da reaguje na bilo šta, i kiseonika, koji je toliko sklon sagorevanju da moramo svoje gradove da opremimo protiv- požarnim stanicama kako bismo sebe spasli njegovih živahnijih efekata. Ali čak i kada bi naši poseti- oci bili dvonošci koji udišu kiseonik, sa tržnim centrima i sklonošću prema akcionim filmovima, malo je verovatno da bi Zemlju smatrali idealnom. Ne bismo mogli čak ni da ih počastimo ručkom zato što
se u svakoj našoj hrani nalaze tragovi mangana, selena, cinka i drugih elementarnih čestica od kojih bi makar neke bile otrovne za njih. Njima Zemlja možda ne bi izgledala kao tako čudesno prijatno mesto za život.
Fizičar Ričard Fejnmen se obično šalio na račun a posteriori zaključivanja – rezonovanja koje polazi od poznatih činjenica i vraća se mogućim uzrocima. „Znate, sinoć mi se desilo nešto sasvim neverovatno”, rekao bi on. „Video sam kola sa tablicom na kojoj je pisalo ARW 357. Možete li to da zamislite? Od svih tih miliona registarskih tablica u državi, kakve su šanse bile da te noći vidim baš nju? Zapanjujuće!” Naravno, smisao onoga što je hteo da kaže bio je da je lako izvesti da ma koja ba- nalna situacija izgleda izuzetno, ako je tretirate kao da je sudbonosna.
Dakle, moguće je da događaji i uslovi koji su doveli do uspona života na Zemlji nisu toliko izuzet- ni kao što volimo da mislimo. Opet, bili su dovoljno izuzetni i jedno je sigurno: moraće da nam budu dovoljni dok ne nađemo bolje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Kratka istorija bezmalo svačega

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 8:53 am






17

Pravac:
troposfera

Bogu hvala za atmosferu. Zahvaljujući njoj nam je toplo. Bez nje, Zemlja bi bila beživotna lopta leda sa prosečnom temperaturom od 50 stepeni Celzijusovih ispod nule. Osim toga, atmosfera apsorbuje ili odbija nadiruće rojeve kosmičkih zraka, nabijenih čestica, ultraljubičastih zraka i sličnih stvari. Sveukupno, gasovita atmosferska obloga ekvivalentna je zaštitnom betonu debljine četiri i po metra, abez nje bi nas ti nevidljivi posetioci iz svemira izbušili kao sićušni bodeži. Čak bi nas i kišne kapi udarale toliko silovito da bi nas onesvestile da nema usporavajućeg efekta atmosfere.
Najupečatljivije u vezi sa atmosferom jeste to što je nema baš mnogo. Ona se proteže oko 190 ki- lometara uvis, što možda izgleda relativno obilno kada se posmatra sa nivoa tla, ali ako biste smanjili Zemlju do veličine standardnog globusa za radni sto, ona bi bila debela samo koliko i nekoliko sloje- va laka.
Da bi naučnicima bilo zgodnije, atmosfera je podeljena u četiri nejednaka sloja: troposferu, strato- sferu, mezosferu i jonosferu (koja se sada često naziva termosferom). Troposfera je onaj deo koji nam je toliko mio. Ona sama sadrži dovoljno toplote i kiseonika da nam dozvoli da funkcionišemo, iako čak i ona brzo postaje negostoljubiva za život kako se uspinjete kroz nju. Od nivoa tla do njene najviše tačke, troposfera (ili „sfera koja se okreće”) debela je oko 16 kilometara na ekvatoru, dok ni- je viša od 10 ili 11 kilometara na temperaturnim geografskim širinama gde većina nas živi. Osamde- set procenata mase atmosfere, praktično sva voda pa tako praktično i sve meteorološke prilike sadr- žane su u tom tankom i pramenastom sloju. Između vas i propasti i ne stoji mnogo toga.
Iznad troposfere je stratosfera. Kada vidite da se vrh olujnog oblaka poravnava u klasični oblik nakovnja, gledate u granicu između troposfere i stratosfere. Ta nevidljiva tavanica poznata je i kao tropopauza, a otkrio ju je 1902. godine jedan Francuz u balonu, Leon-Filip Teseren de Bort. Pauza u ovom smislu ne znači da načas zastaje, već da potpuno prestaje; koren je u istoj grčkoj reči kao kod menopauze. Čak i tamo gde je najviša, troposfera se ne prostire mnogo daleko. Brzim liftom kao što su oni koji se koriste u savremenim oblakoderima odvezli biste se tamo za dvadesetak minuta, mada vam ne bi bilo mnogo pametno da tako otputujete. Toliko brzi uspon bez kontrole pritiska bi, u najma- nju ruku, za rezultat imao teške moždane i plućne edeme, opasan višak tečnosti u telesnim tkivima. Kada bi se vrata otvorila na platformi – vidikovcu, svi unutra ili bi bili mrtvi, ili na samrti. Čak i odmereniji uspon bio bi praćen velikim neprijatnostima. Temperatura na visini od 10 kilometara mo- že biti 57 stepeni Celzijusovih ispod nule i zatrebao bi vam, ili biste makar veoma cenili, dodatni izvor kiseonika.
Posle napuštanja troposfere, temperatura ubrzo ponovo raste do oko 4 stepena Celzijusova, zahva- ljujući upijajućim efektima ozona (još jedna stvar koju je De Bort otkrio prilikom svog smelog uspo- na 1902. godine). Onda se obruši čak i do 90 stepeni Celzijusovih ispod nule u mezosferi, da bi se strelovito popela na 1.500 stepeni Celzijusovih ili više, u prikladno nazvanoj ali veoma nestalnoj ter- mosferi, gde temperature mogu da variraju i za više od 500 stepeni između dana i noći – mada se mora reći da na takvoj visini „temperatura” postaje donekle apstraktan koncept. Temperatura je za-
pravo samo mera aktivnosti molekula. Na nivou mora, molekuli vazduha su toliko gusti da jedan mo- lekul može da pređe tek najmanju moguću udaljenost oko osmomilionitog dela centimetra, da budemo precizni – pre nego što udari u drugi. Pošto se bilioni molekula neprekidno sudaraju, razmenjuje se dosta toplote. Ali na visini termosfere, 80 kilometara ili više, vazduh je tako redak da su dva moleku- la međusobno udaljena miljama i teško da ikada mogu da dođu u kontakt jedan s drugim. I mada je svaki molekul veoma topao, između njih ima vrlo malo interakcije, pa time i prenosa toplote. To su dobre vesti za satelite i svemirske brodove, jer da je razmena toplote efikasnija, svaki veštački objekt u orbiti bi se na toj visini zapalio.
Čak i ovako, svemirski brodovi moraju da vode računa u spoljnoj atmosferi, posebno pri povratku na Zemlju, što je svemirski šatl Kolumbija krajnje tragično pokazao u februaru 2003. godine. Iako je atmosfera veoma retka, ako letelica naiđe pod suviše oštrim uglom – većim od 6 stepeni – ili pre- više brzo, može da udari u dovoljno molekula da stvori veoma zapaljivu prepreku. Nasuprot tome, ako nailazeći brod udari u atmosferu pod previše tupim uglom, može se odbiti natrag u svemir, kao oblutak bačen po površini vode.
Ali ne morate da se otisnete do ruba atmosfere da biste se podsetili na to koliko smo beznadežno zemaljska bića. Kao što znaju svi koji su proveli neko vreme u kakvom gradu sa velikom nadmor- skom visinom, ne morate da budete na mnogo stotina metara nadmorske visine pre nego što telo počne da vam se buni. Čak i iskusni planinari, koji imaju sve prednosti fizičke spremnosti, obuke i boca s kiseonikom, ubrzo na visinama postanu podložni konfuziji, mučnini, iscrpljenosti, promrzlinama, hi- potermiji, migreni, gubitku apetita i mnogim drugim onesposobljavajućim smetnjama. Na stotinu izra- zitih načina ljudsko telo podseća svog vlasnika da nije stvoreno da bi funkcionisalo na tako velikoj nadmorskoj visini.
„Čak i u najpovoljnijim okolnostima”, napisao je planinar Piter Habeler o uslovima na vrhu Eve- resta, „svaki korak na toj visini zahteva kolosalni napor volje. Morate prisiliti sebe na svaki pokret, na korišćenje svakog oslonca. Neprestano vam preti olovni, smrtonosni premor.” U knjizi Druga stra- na Everesta, britanski planinar i filmadžija Met Dikinson beleži da je Hauard Samervel, član britan- ske ekspedicije na Everestu 1924. godine, „ustanovio da se guši pošto mu se parče zagađenog mesa odvojilo i zapušilo mu dušnik”. Sa krajnjim naporom Samervel je uspeo da iskašlje smetnju. Isposta- vilo se da je to bila „sveukupna sluz iz njegovog grkljana”.
Poznate su telesne neprijatnosti iznad 7.500 metara – u području koje planinari nazivaju zonom smrti – ali mnogi ljudi budu veoma onesposobljeni, čak i opasno bolesni, i na visinama od oko
4.500 metara. Osetljivost ima malo veze sa fizičkom kondicijom. Ponekad se desi da se bake vrlo ži- vahno ponašaju na visinama, dok njihovo fizički spremnije potomstvo stenje, svedeno na bespomoćne hrpice sve dok se ne spusti niže.
Izgleda da je apsolutna granica ljudske tolerancije za stalni život oko 5.500 metara, ali čak i ljudi navikli na život na visini ne mogu dugo da trpe takve visine. Frensis Eškroft kaže u Životu u ekstremi- ma da postoje rudnici sumpora u Andima na visini od 5.800 metara, ali rudari više vole da se svake večeri spuste za 460 metara i sutradan popnu nazad, nego da neprekidno žive tako visoko. Ljudi koji stalno žive na visinama često su proveli hiljade godina u razvoju neproporcionalno širokih grudi i pluća i uvećanju gustine crvenih krvnih zrnaca koja nose kiseonik za gotovo trećinu, mada postoje granice gustine crvenih krvnih zrnaca koju krv može da izdrži pre nego što postane previše gusta da bi nesmetano tekla. Štaviše, iznad 5.500 metara čak ni najprilagođenije žene ne mogu da obezbede fetu- su koji u njima raste dovoljno kiseonika da bi iznele trudnoću do kraja.
Tokom osamdesetih godina osamnaestog veka, kada su ljudi u Evropi počeli da eksperimentišu le- tovima balonom, iznenadilo ih je to koliko je sa uspinjanjem bivalo sve hladnije. Temperatura opadne
za oko 1,6 stepeni Celzijusovih na svakih 1.000 metara penjanja. Po logici stvari, trebalo bi i da vam je sve toplije kako se približavate izvoru toplote. Deo objašnjenja je u tome da se zapravo ne pribli- žavate Suncu u nekom značajnom smislu. Sunce je udaljeno 93 miliona milja. Približavanje za nekoli- ko stotina metara isto je kao da načinite korak bliže požaru u ravnicama Australije i očekujete da na- njušite dim, a stojite u Ohaju. Odgovor nas vraća pitanju gustine molekula u atmosferi. Sunčeva sve- tlost daje energiju atomima. Ona uvećava brzinu njihovog poskakivanja i drmusanja, a oni se u tom svom živahnom stanju sudaraju i ispuštaju toplotu. Kada osećate toplo sunce letnjeg dana na leđima, osećate zapravo uzbuđene atome. Što se više penjete, to manje molekula ima, pa su ređi i sudari među njima. Vazduh je varljiva stvar. Čak i na nivou mora, mislimo obično da je vazduh vrlo lak, da gotovo nema težinu. U stvari, prilično je težak i to se često ispoljava. Kao što je naučnik koji se bavio mo- rem, Vajvil Tomson, napisao pre više od jednog veka: „Ponekad ustanovimo kada ujutro ustanemo, po tome što je barometar narastao za jedan inč, da je povrh nas tiho tokom noći nagomilano gotovo pola tone, ali ne osećamo nikakvu neprijatnost, već radije ushićenje i svežinu, jer kretanje u gušćem medi- jumu zahteva od naših tela malo manje napora.” Razlog za to da se ne osećate smrvljenim ispod tih dodatnih pola tone pritiska jeste isti razlog zbog kojeg vaše telo ne bi bilo smrvljeno duboko ispod mora: sačinjeno je uglavnom od fluida koji se ne mogu sabijati, koji uzvraćaju guranjem i dovode do ravnoteže između unutrašnjeg i spoljnog pritiska.
Ali pokrenite vazduh, kao kada je reč o uraganu, ili čak o malo jačem lahoru, pa ćete se vrlo brzo prisetiti da on ima znatnu masu. Sveukupno, oko nas se nalazi oko 5.200 miliona miliona tona vazdu- ha – 25 miliona tona na svaku kvadratnu milju planete – što nije beznačajna količina. Kada milioni tona atmosfere jure kraj vas brzinom od 50 ili 60 kilometara na sat, teško da treba da se iznenadite što se otkida granje ili lete crepovi sa krovova. Kao što je zabeležio Entoni Smit, tipični meteorolo- ški front može da sadrži 750 miliona tona hladnog vazduha pritisnutog ispod milijardu tona toplijeg vazduha. Zato se ne treba mnogo čuditi što je rezultat povremeno meteorološki uzbudljiv.
U svetu iznad nas svakako nema nedostatka energije. Jedna oluja sa gromovima, izračunato je, mo- že da sadrži količinu energije koja odgovara četvorodnevnoj potrošnji električne struje u čitavim Sje- dinjenim Američkim Državama. U odgovarajućim uslovima, olujni oblaci mogu da narastu do visine između 10 i 15 kilometara i da sadrže vetrove koji vuku naviše ili naniže brzinama od 150 kilometara na sat. Oni se često gomilaju jedan kraj drugog i zbog toga piloti ne žele da lete kroz njih. U svom tom unutrašnjem previranju čestice unutar oblaka poprimaju električni naboj. Iz razloga koji nisu sa- svim shvaćeni, lakše čestice obično poprime pozitivni naboj, a vazdušne struje ih ponesu do vrha oblaka. Teže čestice se zadržavaju pri osnovi i akumuliraju negativni naboj. Te negativno nabijene čestice imaju snažan poriv da pohrle prema pozitivno nabijenoj Zemlji i neka sreća prati ono što im se nađe na putu. Grom ima brzinu od 435.000 kilometara na sat i može da zagreje vazduh oko sebe do baš vrućih 28.000 stepeni Celzijusovih, što je nekoliko puta vrelije od površine Sunca. U svakom da- tom trenutku, širom globusa u toku je 1.800 oluja sa gromovima – oko 40.000 dnevno. Danju i noću po celoj planeti, svake sekunde oko stotinu gromova pogodi tlo. Nebo je živahno mesto.
Naša saznanja o tome šta se tamo gore dešava dobrim delom su iznenađujuće nova. Mlazne struje, obično smeštene na visini od oko 9.000–10.000 metara, mogu da jure brzinom i do gotovo 300 kilo- metara na sat, i veoma utiću na meteorološke sisteme iznad čitavih kontinenata, a opet, nije se ni po- mišljalo da one postoje sve dok piloti nisu počeli da uleću u njih u Drugom svetskom ratu. Čak i sada jedva da razumemo veliki deo atmosferskih fenomena. Oblik talasnog kretanja populamo poznat kao turbulencija čistog vazduha povremeno učini putovanja avionom zanimljivijim. Dvadesetak takvih in- cidenata godišnje dovoljno je ozbiljno da o njima mora da se izveštava. Oni nemaju veze sa struktu- rama oblaka niti sa bilo čime što se može uočiti vizuelno ili radarom. To su samo džepovi iznenađu-
juće turbulencije usred mirnog neba. U jednom tipičnom incidentu, avion na putu od Singapura do Sidneja leteo je iznad centralne Australije po mimom vremenu, kada je najednom propao 90 meta- ra – dovoljno da se putnici koji nisu bili vezani zalepe za tavanicu. Dvanaestoro ljudi bilo je povre- đeno, jedno od njih ozbiljno. Niko ne zna šta izaziva te ometajuće ćelije vazduha.

* * *

Proces koji pomera vazduh u atmosferi isti je proces koji pokreće i unutrašnji motor planete, a zove se konvekcija. Vlažan, topao vazduh iz ekvatorijalnih područja diže se sve dok ne udari u barijeru tropopauze i ne raširi se. Dok se udaljava od ekvatora i hladi se, on tone. Kada udari o dno, deo va- zduha koji tone traga za područjem niskog pritiska koje bi ispunio i vraća se prema ekvatoru, da za- tvori krug.
Na ekvatoru proces konvekcije je, uopšteno gledano, stabilan, a vreme predvidivo lepo, ali u ume- renim zonama obrasci su daleko više vezani za godišnja doba, lokalitet i slučaj, što za rezultat ima beskrajnu bitku između sistema vazduha visokog i niskog pritiska. Sisteme niskog pritiska stvara va- zduh koji se podiže, i nosi molekule vode u nebo, gde obrazuje oblake i, na kraju, dovodi do kiše. To- pao vazduh može da sadrži više vlage nego hladan vazduh, zbog čega su obično tropske i letnje oluje ujedno i najteže. Zato se niske oblasti uglavnom vezuju za oblake i kišu, a visoke obično znače sunce i lepo vreme. Kada se dva sistema sretnu, to se često manifestuje u oblacima. Na primer, oblaci stra- tusi – oni nimalo ljupki, bezoblični, razvučeni oblaci koji prekriju nebo – nastaju kada vazdušna struja koja se diže sa vlagom nema dovoljno siline da se probije kroz sloj stabilnijeg vazduha, pa se umesto toga raširi, kao dim kada dođe do tavanice. I zaista, ako neko vreme posmatrate pušača, moći ćete sasvim lepo da shvatite kako te stvari funkcionišu po tome kako se dim diže iz cigarete u mirnoj prostoriji. Isprva, on se diže pravo uvis (to se zove laminarno strujanje, ako baš morate nekoga da impresionirate), a onda se raširi u razliveni, talasasti sloj. Ni najveći superkompjuter na svetu koji obavlja merenja u najpažljivije kontrolisanom okruženju, ne može precizno da predvidi kakve će oblike to mreškanje poprimiti, pa zato možete zamisliti sa kakvim se tek teškoćama sreću meteorolozi kada pokušaju da predvide takva kretanja u velikom, vetrovitom svetu koji se okreće.
Ono što znamo jeste da zbog toga što je toplota Sunca nejednako raspoređena, na planeti dolazi do razlika u pritisku. Vazduh to ne može da istrpi, pa zato jurca okolo u pokušaju da svuda sve izjednači. Vetar je jednostavno način na koji vazduh pokušava da zadrži stvari u ravnoteži. Vazduh se uvek kreće iz oblasti visokog pritiska u oblasti niskog pritiska (kao što biste i očekivali; pomislite na bilo šta sa vazduhom pod pritiskom – na balon, rezervoar vazduha ili avion bez prozora – i pomislite koliko vazduh koji je tamo pod pritiskom insistira da ode na neko drugo mesto), i što je veća razlika u priti- sku, to vetar brže duva.
Uzgred, brzine vetra, kao i većina stvari koje se akumuliraju, eksponencijalno rastu, tako da vetar koji duva brzinom od 300 kilometara na sat nije jednostavno deset puta jači od vetra koji duva brzi- nom od 30 kilometara na sat, već stotinu puta jači – pa tako i mnogo destruktivniji. Ako taj efekat ubrzanja primenite na nekoliko miliona tona vazduha, rezultat će biti krajnje energičan. Jedan tropski uragan može da oslobodi za dvadeset četiri sata isto onoliko energije koliko bogata, srednje velika država kao Britanija ili Francuska upotrebi za godinu dana.
Prvi koji je posumnjao u to da impuls atmosfere traga za ravnotežom bio je Edmond Halej – čo- vek koji je bio svugde – a to je u osamnaestom veku razradio njegov zemljak, Britanac Džordž He- dli, koji je uvideo da dizanje i spuštanje stubova vazduha obično proizvodi „ćelije” (poznate od tada pa nadalje kao „Hedlijeve ćelije”). Iako pravnik po profesiji, Hedli se mnogo interesovao za vre-
menske prilike (najzad, bio je Englez) i takođe je nagovestio da postoji veza između njegovih ćelija, obrtanja Zemlje i očiglednog skretanja vazduha zahvaljujući kojem nastaju pasati. Međutim, profesor mašinstva u Politehničkoj školi u Parizu, Gustav-Gaspar de Koriolis, bio je taj koji je razradio deta- lje tih interakcija godine 1835. i zato to nazivamo Koriolisovim efektom. (Koriolis se još u školi ista- kao time što je uveo rashlađivače za vodu, koji se, čini se, tamo još zovu „koriosi”.) Zemlja se žustro okreće brzinom od 1.675 kilometara na sat kod ekvatora, mada ta brzina znatno opada kako se krećete prema polovima, na oko 900 kilometara na sat u, recimo, Londonu ili Parizu. Kad malo razmislite, ra- zlog za to je sasvim očigledan. Ako se nalazite na ekvatoru, Zemlja koja se okreće mora da prevali veliku udaljenost – oko 40.000 kilometara – da bi vas donela natrag na isto mesto, dok na Sever- nom polu treba da prevalite samo nekoliko metara da biste dovršili okretaj; a opet, u oba slučaja vam treba dvadeset četiri sata da se vratite tamo odakle ste pošli. Stoga sledi da što ste bliže ekvatoru, to brže morate da se okrećete.
Koriolisov efekt objašnjava zbog čega se čini da sve što se kreće kroz vazduh pravom linijom bočno u odnosu na obrtanje Zemlje, na dovoljno velikoj udaljenosti, skreće udesno na severnoj polu- lopti i ulevo na južnoj, dok se Zemlja ispod toga okreće. Standardni način da to zamislite jeste da za- mislite sebe usred velike vrteške, kako bacate loptu nekome ko stoji na ivici. U vreme kada lopta stigne do perimetra, osoba koju ste ciljali pomerila se dalje i lopta je prošla kraj nje. Iz njegove per- spektive, čini se kao da je skrenula od njega. To je Koriolisov efekt i upravo zbog njega meteorološki sistemi izgledaju tako uvijeno, a uragani se obrću kao čigre. Koriolisov efekt je isto tako razlog što pomorski topovi koji ispaljuju artiljerijske granate moraju da se podešavaju ulevo ili udesno; bez to- ga, granata ispaljena na 15 milja promašila bi za oko 100 jardi i bezopasno bućnula u more.

* * *

Ako se ima u vidu praktična i psihološka važnost vremenskih prilika za gotovo svakoga, meteorologi- ja se nije osamostalila kao nauka gotovo sve do početka devetnaestog veka (mada je sam termin me- teorologija postojao još negde od 1626. godine, kada ga je skovao izvesni T. Grendžer u knjizi logi- ke).
Deo problema leži u tome što uspešna meteorologija zahteva precizna merenja temperatura, a ter- mometre je dugo bilo teže praviti nego što se moglo očekivati. Tačno očitavanje zavisilo je od buše- nja veoma ravnomerne rupe u staklenoj cevi, a to nije bilo lako izvesti. Prva osoba koja je rešila taj problem bio je Danijel Gabrijel Farenhajt, holandski majstor za pravljenje instrumenata koji je proi- zveo tačan termometar 1717. godine. Međutim, iz nepoznatih razloga, nabaždario je instrument tako da zamrzavanje bude na 32 stepena, a ključanje na 212 stepeni. Od samog početka ta numerička ek- scentričnost smetala je nekim ljudima i 1742. godine Anders Celzijus, švedski astronom, smislio je konkurentnu lestvicu. Kao dokaz za tvrdnju da pronalazači retko u potpunosti srede stvari, Celzijus je na svojoj lestvici za tačku ključanja odredio nulu, a za tačku smrzavanja 100, ali to je ubrzo preokre- nuto.
Osoba koja se najčešće identifikuje kao otac savremene meteorologije bio je engleski farmaceut po imenu Luk Hauard, koji se proslavio početkom devetnaestog veka. Hauard se danas pamti uglav- nom po tome što je 1803. godine dodelio imena vrstama oblaka. Iako je bio aktivan i ugledan član Li- neovog društva i primenjivao lineovske principe u svojoj novoj shemi, Hauard je odabrao daleko manje poznato Askesko društvo kao forum za objavljivanje svoje nove sheme za klasifikaciju. (Aske- sko društvo, možda ćete se prisetiti iz jednog ranijeg poglavlja, bilo je udruženje čiju su članovi bili odani zadovoljstvima azotnog oksida, tako da možemo samo da se nadamo da su Hauardovu prezenta-
ciju propratili sa trezvenom pažnjom kakvu je zaslužila. Zanimljivo, ali o toj stvari ljudi koji prouča- vaju Hauardov lik i delo ćute.)
Hauard je podelio oblake u tri grupe: stratuse, za slojevite oblake, kumuluse za one pufnaste (ta reč znači nagomilani na latinskom) i ciruse (što znači uvojiti) za visoke, paperjaste formacije koje obično prethode hladnijem vremenu. Njima je naknadno dodao i četvrti naziv, nimbuse (od latinske reči za oblak), za kišne oblake. Lepota Hauardovog sistema jeste u tome što su osnovne komponente mogle slobodno da se kombinuju kako bi opisale svaki oblik i veličinu prolazećeg oblaka – strato- kumulus, cirostratus, kumulonimbus i tako dalje. To je smesta postalo hit, ne samo u Engleskoj. Gete je toliko bio očaran tim sistemom da je Hauardu posvetio četiri pesme.
Hauardov sistem je dobio mnogo dodataka tokom godina, čak toliko da enciklopedijski, mada sla- bo čitani Međunarodni atlas oblaka ima dva toma, ali interesantno je da se praktično nijedna vrsta posthauardovskih oblaka – mamatus, pileus, nebulozis, spisatus, flokus i mediokris samo su slučajni uzorak – nije zadržala u upotrebi, osim kada su u pitanju meteorolozi, a rečeno mi je da čak ni među njima one nisu naročito popularne. Uzgred, prvo, mnogo tanje izdanje tog atlasa, izrađeno 1896. godi- ne, delilo je oblake u deset osnovnih vrsta, od kojih je najbucmastiji i najsličniji jastuku bio broj de- vet, kumulonimbus.43 izgleda da je to izvor izraza „biti na devetom oblaku”.44
I pored sve buke i besa povremenog olujnog oblaka sa glavom nalik na nakovanj, prosečni oblak je zapravo bezopasna i iznenađujuće nematerijalna stvar. Pufnasti letnji kumulus širok nekoliko stoti- na metara ne sadrži više od 100–150 litara vode – „dovoljno otprilike da napunite kadu”, kao što je primetio Džejms Trefil. Možete steći izvestan utisak o nematerijalnosti oblaka ako se prošetate kroz maglu koja, na kraju krajeva, i nije ništa drugo do oblak previše lenj dabi se vinuo u nebo. Da pono- vo citiram Trefila: „ Ako pređete 100 jardi kroz tipičnu maglu, doći ćete u dodir sa samo oko pola kubnog inča vode – nedovoljno da pristojno popijete.” Posledica toga jeste da oblaci nisu veliki re- zervoari vode. Samo oko 0,035 procenata Zemljine slatke vode lebdi unaokolo iznad nas u svakom datom trenutku.
Prognoze za molekul vode veoma variraju u zavisnosti od toga gde će pasti. Ako padne na plodno tlo, upiće ga biljke ili će ponovo direktno ispariti za samo nekoliko sati ili dana. Međutim, ako pro- nađe put do vode na tlu, možda ponovo ne ugleda Sunčevu svetlost mnogo godina – i hiljadama go- dina, ako dospe baš duboko. Kada pogledate neko jezero, videćete zapravo zbirku molekula koji se tamo nalaze u proseku oko jedne decenije. Smatra se da dužina boravka u okeanu iznosi negde oko stotinu godina. Sveukupno, oko 60 procenata molekula vode iz kiše vrati se u atmosferu za dan ili dva. Kada jednom ispare, ne provedu duže od oko jedne nedelje – Druri kaže dvanaest dana – na nebu pre nego što ponovo padnu kao kiša.
Isparavanje je brz proces, što lako možete izmeriti pomoću sudbine kakve lokve u letnjem danu. Čak i nešto toliko veliko kao Sredozemno more isušilo bi se za hiljadu godina da se neprekidno ne dopunjuje. Takav događaj zbio se pre nešto manje od 6 miliona godina i izazvao ono što je u nauci poznato kao Mesinijska kriza saliniteta. Desilo se da je pomeranje kontinenata zatvorilo Gibraltarski moreuz. Dok se Sredozemno more sušilo, njegova isparena sadržina pala je kao slatka kišnica u druga mora, malčice razblaživši njihov salinitet – štaviše, razblaživši ih taman toliko da im se zalede veće oblasti nego obično. Prošireno područje leda odbilo je veću količinu Sunčeve toplote i gurnulo Ze- mlju u ledeno doba. Ili makar tako kaže teorija.
Istina je svakako, koliko možemo da tvrdimo, da i mala promena u Zemljinoj dinamici može da ima nezamislive posledice. Takav jedan događaj, kao što ćemo videti malo dalje, možda je čak stvo- rio i nas.
* * *

Ponašanje površine planete zapravo određuju okeani. Staviše, meteorolozi sve više insistiraju na to- me da su okeani i atmosfera jedan sistem, zbog čega im ovde moramo posvetiti malo pažnje. Voda iz- vanredno zadržava i prenosi toplotu – nezamislivo velike količine toplote. Svakodnevno, Golfska struja donosi Evropi količinu toplote koja odgovara desetogodišnjoj svetskoj proizvodnji uglja, zbog čega Britanija i Irska imaju tako blage zime u poređenju sa Kanadom i Rusijom. Ali, isto tako, voda se sporo zagreva, pa su zbog toga jezera i plivački bazeni hladni čak i u najvrelijim danima. Iz tog ra- zloga obično postoji razlika između zvaničnog, astronomskog početka godišnjeg doba i stvarnog ose- ćaja da je ono počelo. Tako proleće na severnoj polulopti može zvanično započeti u martu, ali se to na većini mesta ne oseća sve do aprila, u najboljem slučaju.
Okeani nisu uniformna, jedinstvena vodena masa. Njihove razlike u temperaturi, salinitetu, dubini, gustini i tako dalje imaju ogroman uticaj na to kako prenose toplotu unaokolo, što opet utiče na klimu. Na primer, Atlantik je slaniji od Pacifika, što je veoma dobro. Što je voda slanija, to je gušća, a gusta voda tone. Bez dodatnog tovara soli, atlantske struje bi nastavile naviše do Arktika, zagrevale bi Se- verni pol, ali bi lišile Evropu sve te blagotvorne toplote. Glavni prenosnik toplote na Zemlji jeste ne- što što se zove termohalinska cirkulacija, koja nastaje u sporim strujama duboko ispod površine – taj proces prvi je otkrio naučnik-avanturista grof Fon Ramford 1797. godine.45 Ono što se dešava je- ste da se površinske vode zgusnu kada se približe Evropi, potonu duboko i započnu sporo putovanje natrag na južnu poluloptu. Kada dođu do Antarktika, uhvati ih Antarktička kružna polarna struja, koja ih pogura dalje u Pacifik. Taj proces je veoma spor – putovanje vode iz severnog Atlantika u srednji Pacifik može potrajati i hiljadu petsto godina – ali količine toplote i vode koje se tako kreću veoma su velike, a uticaj na klimu ogroman.
(Što se tiče pitanja kako bi iko mogao da izračuna koliko vremena treba kapi vode da iz jednog okeana stigne u drugi, odgovor je da naučnici mogu da izmere sastojke u vodi kao što su hiorofluoro- ugljenici i da izračunaju koliko je vremena prošlo od trenutka kada su poslednji put bili u vazduhu. Poređenjem mnoštva merenja sa različitih dubina i lokacija, mogu relativno tačno da isprate kretanje vode.)
Termohalinska cirkulacija ne samo da pomera toplotu unaokolo, već doprinosi i da se mešaju hranljive materije dok se struje dižu i spuštaju, pa tako veće delove okeana čine nastanjivim za ribe i druga morska stvorenja. Nažalost, čini se da je cirkulacija ujedno i veoma osetljiva na promene. Po kompjuterskim simulacijama, čak i skromno razblaživanje sadržine soli u okeanu – na primer, usled povećanog topljenja ledenog prekrivača na Grenlandu – moglo bi katastrofalno da poremeti ciklus.
Mora nam čine još jednu uslugu. Upijaju ogromnu količinu ugljenika i tako ga vezuju i drže na be- zbednoj udaljenosti od nas. Jedna od čudnih stvari u našem Sunčevom sistemu jeste da Sunce sada gori oko 25 procenata jače nego kada je Sunčev sistem bio mlad. To bi za rezultat trebalo da ima mnogo topliju Zemlju. Štaviše, kao što je to rekao engleski geolog Obri Maning, „ta kolosalna prome- na trebalo je da ima apsolutno katastrofalne posledice po Zemlju, a opet se čini da našem svetu ona nije nimalo smetala”.
Dakle, zbog čega je naša planeta stabilna i rashlađena? Zbog života. Bilioni i bilioni majušnih morskih organizama za koje većina nas nikada nije ni čula – foraminifere, kokoliti i krečne alge – vezuju ugljenik iz atmosfere u obliku ugljen-dioksida, kada padne kao kiša, i koriste ga (u kombinaci- ji sa drugim stvarima) za proizvodnju svojih majušnih ljuštura. Vezivanjem ugljenika u ljušturama oni ga sprečavaju da ispari u atmosferu, gde bi se opasno raširio kao gas iz staklenika. Na kraju sve te majušne foraminifere, kokoliti i tako dalje uginu i potonu na morsko dno, gde se pod pritiskom pre-
tvore u krečnjak. Neverovatna je pomisao, kada pogledate jednu tako izuzetnu prirodnu pojavu kao što su Bele litice Dovera u Engleskoj, da je ona gotovo u potpunosti sazdana od majušnih morskih or- ganizama, ali još je neverovatnije kada shvatite koliko oni ugljenika zajedno kumulativno vežu. Koc- ka doverske krede stranice šest inča sadrži više od hiljadu litara sabijenog ugljen-dioksida koji nam inače ne bi doneo ništa dobro. Sveukupno, u Zemljinom stenju vezano je oko dvadeset hiljada puta više ugljenika nego u atmosferi. Na kraju će najveći deo tog krečnjaka završiti kao gorivo za vulkane i ugljenik će se vratiti u atmosferu odakle će pasti na Zemlju sa kišom, pa se čitava stvar naziva dugo- trajnim ciklusom ugljenika. Taj proces zahteva veoma mnogo vremena – oko pola miliona godina za jedan tipičan atom ugljenika ali u odsustvu svih drugih smetnji, on izuzetno dobro održava stabilnost klime.
Nažalost, ljudska bića imaju nemarnu sklonost da remete taj ciklus tako što šalju mnogo dodatnog ugljenika u atmosferu bez obzira na to da li su foraminifere spremne za njega ili ne. Procenjuje se đa smo od 1850. godine podigli oko 100 milijardi tona dodatnog ugljenika u vazduh, a ta ukupna brojka se svake godine uvećava za još oko 7 milijardi tona. Sve u svemu, to zapravo i nije tako mnogo. Pri- roda – uglavnom kroz bljuvanje vulkana i raspadanje biljaka šalje oko 200 milijardi tona ugljen-di- oksida u atmosferu svake godine, što je gotovo trideset puta više nego što to činimo mi pomoću svojih automobila i fabrika. Ali dovoljno je da pogledate koprenu koja visi iznad naših gradova ili Velikog kanjona, ili čak ponekad i iznad Belih litica Dovera, da biste shvatili koliko naš doprinos menja stva- ri.
Po uzorcima veoma starog leda znamo da je „prirodni” nivo ugljen-dioksida u atmosferi – to jest, pre nego što smo počeli da ga uvećavamo industrijskim aktivnostima – oko 280 milionitih delova. Do 1958. godine, kada su ljudi u laboratorijskim mantilima počeli na to da obraćaju pažnju, on je na- rastao do 315 milionitih delova. Danas je preko 360 milionitih delova i raste otprilike za četvrtinu procenta godišnje. Predviđa se da će krajem dvadeset prvog veka narasti do oko 560 milionitih delo- va.
Do sada, Zemljini okeani i šume (koje takođe pakuju u sebe dosta ugljenika) uspeli su da nas spa- su od nas samih, ali kao što to kaže Piter Koks iz Britanskog meteorološkog zavoda: „Postoji kritični prag gde prirodna biosfera prestaje da nas štiti od posledica naših emisija i umesto toga počinje da ih umnožava.” Strahuje se da će doći do ubrzanog zagrevanja Zemlje. Nesposobno da se prilagodi, mnogobrojno drveće i drugo bilje izumreće i osloboditi svoje rezerve ugljenika, te tako dodatno ote- žati problem. Takvi ciklusi su se povremeno dešavali u dalekoj prošlosti čak i bez ljudskog doprino- sa. Dobra vest glasi da je čak i ovde priroda sasvim čudesna. Gotovo je sigurno da će se ciklus ugljenika na kraju ponovo uspostaviti i vratiti Zemlju u stanje stabilnosti i sreće. Kada se to poslednji put dogodilo, bilo je potrebno pukih šezdeset hiljada godina.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Kratka istorija bezmalo svačega

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 8:54 am




18

Široka pučina

Zamislite da pokušavate da živite u svetu kojim dominira divodonični oksid, jedinjenje koje nema ni ukusa ni mirisa i toliko je varijabilno po svojstvima da je obično bezopasno, ali je u nekim okolnosti- ma munjevito smrtonosno. U zavisnosti od njegovog stanja, ono vas može opeći ili zalediti. U prisu- stvu određenih organskih molekula može da obrazuje ugljenične kiseline toliko gadne da mogu da ski- nu lišće s granja i izjedu lica na kipovima. U masi, pod pobudom, može da udari sa besom koji nijed- na ljudska tvorevina ne bi izdržala. Ta supstanca često može da ubije čak i one koji su naučili da žive sa njom. Naše ime za nju je: voda.
Voda se nalazi svuda. Krompir je 80 procenata voda, krava 74 procenta, bakterija 75 procenata. Paradajz je, sa svojih 95 procenata, jedva nešto više odvode. Čak su i ljudska bića 65 procenata vo- da, što nas čini tečnijim nego što smo čvrsti u odnosu od gotovo dva prema jedan. Voda je neobična stvar. Bezoblična je i providna, a opet čeznemo da budemo kraj nje. Preputovaćemo velike udaljeno- sti i platiti prava mala bogatstva da bismo je videli u Sunčevoj svetlosti. I mada znamo da je opasna i da se desetine hiljada ljudi podave svake godine, jedva čekamo da se ludiramo u njoj.
Pošto je voda toliko sveprisutna, obično previđamo koliko je to izuzetna supstanca. Gotovo ništa u vezi s njom ne može se upotrebiti za donošenje pouzdanih predviđanja o svojstvima drugih tečnosti i obrnuto. Da ništa ne znate o vodi i da svoje pretpostavke zasnivate na ponašanju jedinjenja koja su joj hemijski najsličnija – posebno na vodoničnom selenidu ili vodoničnom sulfidu – očekivali bi- ste da ona ključa na 93 stepena Celzijusova ispod nule i da se pretvori u gas na sobnoj temperaturi.
Većina tečnosti se skupi za oko 10 odsto kada se rashladi. I voda to čini, ali samo do određene tačke. Kada se veoma približi tački zamrzavanja ona počne – perverzno, očaravajuće, krajnje neve- rovatno – da se širi. Kada postane čvrsta, ima za gotovo jednu desetinu veću zapreminu nego ranije. Pošto se širi, led pluta po vodi – „krajnje bizarno svojstvo”, po Džonu Gribinu. U nedostatku te sjajne ćudljivosti led bi tonuo i jezera i okeani zamrzavali bi se od dna prema površini. Bez površin- skog leda da zadrži toplotu unutra, voda bi zračila toplotu i ostala bez nje, pa bi postala još hladnija i stvorila još više leda. Ubrzo bi se okeani zaledili i gotovo sigurno ostali takvi veoma dugo, verovat- no večito – što teško da su uslovi koji pogoduju životu. Treba da budemo zahvalni za to što voda či- ni se nije svesna pravila hemije ili zakona fizike.
Svi znaju da je hemijska formula vode H20, što znači da se sastoji od jednog ovećeg atoma kiseo- nika za koji su zakačena dva manja atoma vodonika. Atomi vodonika se žestoko drže za svog domaći- na, kiseonik, ali takođe stupaju u uzgredne veze sa drugim molekulima vode. Priroda molekula vode znači da on stupa u neku vrstu plesa sa drugim molekulima vode, nakratko se uparuje, a zatim nasta- vlja dalje, kao partneri koji se neprestano smenjuju u kvadrilu, da upotrebimo lepu frazu Roberta Kunciga. Čaša vode vam možda ne izgleda veoma živahno, ali svaki molekul u njoj menja partnere milijardama puta u sekundi. Zbog toga se molekuli vode drže zajedno i obrazuju mase kao što su lo- kve ili jezera, ali ne i toliko čvrsto da ne mogu lako da se rastave kao kada, na primer, zaronite u ba- zen kojim su ispunjeni. U svakom datom trenutku, samo 15 procenata njih zaista se dodiruje.
U jednom smislu ta veza je veoma jaka – to je razlog što molekuli vode mogu da teku uzbrdo u
cevima pod pritiskom i što kapi vode na haubi kola iskazuju tako jedinstvenu odlučnost da se spoje sa svojim partnerima. To je isto tako razlog za postojanje površinske tenzije vode. Snaga privlačenja molekula na površini jača je prema sličnim molekulima ispod i pored njih nego prema molekulima vazduha iznad. To stvara vrstu membrane koja je dovoljno jaka da izdrži insekte i poskakujuće ka- menčiće. To je ono zbog čega vam stomak zabridi kad ne uronite pod uglom.
Ne treba ni da napominjem da bismo bez nje bili izgubljeni. Lišeno vode, ljudsko telo se ubrzano raspada. Za samo nekoliko dana, usne nestanu „kao amputirane, desni pocrne, nos se smežura na po- lovinu dužine, a koža toliko skupi oko očiju da sprečava treptanje”, po jednoj tvrdnji. Voda je za nas od tolike životne važnosti da je lako prevideti da je sva količina vode na Zemlji, izuzev najmanjeg mogućeg njenog dela, za nas otrovna – smrtonosno otrovna – zbog soli koje sadrži.
Nama je potrebna so za život, ali samo u veoma malim količinama, a morska voda sadrži daleko više – sedamdesetak puta više – soli nego što naš metabolizam može bezbedno da istrpi. Tipičan litar morske vode sadrži samo oko dve i po kafene kašike obične soli – kakvom solimo hranu – ali i mnogo veće količine drugih elemenata, jedinjenja i ostalih rastvorenih čvrstih materija koje su ko- lektivno poznate kao soli. Proporcije tih soli i minerala u našim tkivima neverovano su slične onima u morskoj vodi – znojimo i plačemo morsku vodu, kao što su to rekli Margulis i Segan – ali začu- do, ne možemo da ih tolerišemo pri unosu u organizam. Ako unesete mnogo soli u svoje telo, metabo- lizam vam veoma brzo krizira. Iz svake ćelije molekuli vode hitaju kao mnoštvo dobrovoljnih vatro- gasaca da pokušaju da rastvore i odnesu iznenadno unesenu so. To ćelije ostavlja opasno lišene vode koja im je potrebna za obavljanje normalnih funkcija. Jednom rečju, one dehidriraju. U ekstremnim situacijama dehidracija dovodi do oduzimanja, nesvesti i oštećenja mozga. U međuvremenu, napreg- nute krvne ćelije nose so u bubrege, koji na kraju postanu preopterećeni i isključe se. Bez bubrega koji funkcionišu, umirete. Zbog toga ne pijemo morsku vodu.
Na Zemlji postoji 1,3 milijarde kubnih kilometara vode i to je sve što ćemo ikada imati. Sistem je zatvoren: praktično govoreći, ništa se ne može ni dodati ni oduzeti. Voda koju pijete obavlja svoj po- sao još od rane mladosti Zemlje. Pre 3,8 milijardi godina, okeani su (bar manje-više) dostigli svoje sadašnje zapremine.
Vodeno područje još se zove hidrosfera i u njemu preovlađuju okeani. Devedeset sedam procenata ukupne vode na Zemlji nalazi se u morima, veći deo toga u Pacifiku, koji je veći od svih kopnenih masa zajedno. Sveukupno, Pacifik sadrži tek nešto više od polovine okeanske vode (51,6 procenata); Atlantik ima 23,6 procenata, a Indijski okean 21,2 procenta, što svim ostalim morima ostavlja samo 3,6 procenata. Prosečna dubina okeana je 3,86 kilometara, pri čemu je Pacifik u proseku za oko 300 metara dublji od Atlantskog i Indijskog okeana. Šezdeset procenata površine planete čini okean dublji od 1,6 kilometara. Kao što beleži Filip Bol, bolje bi bilo da svoju planetu ne zovemo Zemlja, već Vo- da.
Od 3 procenta Zemljine vode koja je pitka, najveći deo postoji u obliku ledenog pokrivača. Samo sićušna količina – 0,036 odsto – može da se nađe u jezerima, rekama i rezervoarima, dok još manji deo – samo 0,001 procenat – postoji u oblacima ili kao para. Blizu 90 procenata leda planete nala- zi se na Antarktiku, a ostatak najvećim delom na Grenlandu. Idite na Južni pol i staćete na led debeo više od dve milje, dok mu je debljina na Severnom polu samo 15 stopa. Sam Antarktik sadrži 6 mili- ona kubnih milja leda – dovoljno da podigne okeane za 200 stopa u slučaju da se sav istopi. Ali ako bi sva voda iz atmosfere pala kao kiša, ravnomerno svuda, okeani bi bili dublji za samo nekoliko centimetara.
Nivo mora, uzgred, gotovo je sasvim apstraktan koncept. Mora uopšte nisu ravna. Plime, vetrovi, Koriolisova sila i drugi efekti znatno menjaju nivoe vode između okeana, pa čak i unutar njih. Pacifik
je za oko stopu i po viši duž svoje zapadne ivice – što je posledica centrifugalne sile stvorene okre- tanjem Zemlje. Baš kao što voda u kadi, kada je cimnete, poteče prema suprotnom kraju, kao da je ne- voljna da krene sa vama, okretanje Zemlje prema istoku nagomilava vodu uz zapadne rubove okeana.
Ako se ima u vidu da su mora od pamtiveka značajna za nas, neobično je koliko je svetu bilo po- trebno da se zainteresuje za njih u naučnom smislu. Sve dok nismo dobrano zašli u devetnaesti vek, najveći deo onoga što se znalo o okeanima zasnivalo se na onome što bi ostalo izbačeno na obalu ili izvučeno ribarskim mrežama, a gotovo sve što je napisano bilo je zasnovano više na anegdotama i pretpostavkama nego na fizičkim dokazima. Tokom tridesetih godina devetnaestog, britanski prirod- njak Edvard Forbs istraživao je okeanska dna širom Atlantika i Sredozemnog mora i izjavio je da u morima na dubinama većim od 600 metara uopšte nema života. Činilo se da je to razumna pretpostav- ka. Na toj dubini nije bilo svetlosti, tako da nije moglo biti ni biljnog sveta, a znalo se da su pritisci vode na takvim dubinama ekstremni. Zato je 1860. godine donekle kao iznenađenje došla informacija da je na jednom od prvih transatlantskih telegrafskih kablova koji je izvučen na površinu radi poprav- ke sa dubine veće od 3 kilometra pronađena debela kora korala, školjki i drugog živog krša.
Prvo zaista organizovano istraživanje mora dogodilo se tek 1872. godine, kada je zajednička ek- spedicija Britanskog muzeja, Kraljevskog društva i britanske vlade krenula iz Portsmuta na nekada- šnjem ratnom brodu HMS Čelendžer. Tri i po godine oni su plovili po svetu, uzimali uzorke vode, hvatali ribu i provlačili mrežu kroz sedimente. Bio je to očigledno turoban posao. Od ukupno 240 na- učnika i članova posade, svaki četvrti je pobegao s broda, a još osam ih je umrlo ili poludelo – „jer ih je izbezumila otupljujuća rutina u godinama provlačenja mreže”, po rečima istoričarke Samante Vajnberg. Ali oni su preplovili gotovo 70.000 nautičkih milja mora, sakupili više od 4.700 novih vr- sta morskih organizama, prikupili dovoljno informacija da napišu izveštaj u pedeset tomova (čija je priprema potrajala devetnaest godina) i dali svetu ime nove naučne discipline: okeanografija. Takođe su ustanovili, merenjem dubina, da posred Atlantika izgleda postoji potopljena planina, što je neke uzbuđene istraživače navelo na pomisao da su otkrili izgubljeni kontinent Atlantidu.
Pošto je institucionalni svet uglavnom ignorisao mora, zapalo je posvećenim – i veoma sporadič- nim – amaterima da nam kažu čega ima tamo dole. Savremeno istraživanje morskih dubina počinje od Čarlsa Vilijama Biba i Otisa Bartona 1930. godine. lako su bili ravnopravni partneri, živopisni Bib je oduvek uživao veću pažnju štampe. Rođen 1877. godine u dobrostojećoj porodici u Njujorku, Bib je studirao zoologiju na Univerzitetu Kolumbija, a onda prihvatio posao čuvara ptica u Njujor- škom zoološkom društvu. Kada mu je to dosadilo, odlučio je da počne da živi kao avanturista i slede- ćih četvrt veka intenzivno je putovao Azijom i Južnom Amerikom sa nizom privlačnih asistentkinja čiji je posao inventivno bio opisan kao posao „istoričara i tehničara” ili „pomoćnika za probleme ri- ba”. Ta pregnuća finansirao je nizom popularnih knjiga sa naslovima kao što su Na ivici džungle i Dani u džungli, iako je napisao i neke poštovanja vredne knjige o divljim životinjama i ornitologiji.
Sredinom dvadesetih godina, na putovanju do ostrvlja Galapagos, otkrio je „zadovoljstvo klatare- nja”, kako je opisao ronjenje na velike dubine. Ubrzo zatim udružio se sa Bartonom, koji je potekao iz još bogatije porodice, takođe studirao na Kolumbiji i takođe čeznuo za avanturama. Iako su zasluge gotovo uvek pripisivane Bibu, zapravo je Barton projektovao prvu batisferu (od grčke reči za „dubo- ko”) i finansirao njenu izgradnju koja je koštala 12.000 dolara. Bila je to mala i nužno robusna komo- ra napravljena od livenog gvožđa debljine 1,5 inča i sa dva prozorčića u koje su bili ugrađeni kvarc- ni blokovi debljine 3 inča. Tamo su mogla da se smeste dva čoveka, ali samo pod uslovom da su spremni da se izuzetno dobro upoznaju. Čak i po standardima tog vremena, tehnologija nije bila sofi- sticirana. Sferom nije moglo da se manevriše – jednostavno je visila na kraju dugačkog kabla – i imala je najprimitivniji mogući sistem za disanje: da bi neutralisali sopstveni ugljen-dioksid, razme-
stili su tamo otvorene konzerve sa natronskim krečom, a da bi apsorbovali vlagu, otvorili su kadicu sa kalcijum-hloridom, iznad koje su povremeno mahali palminim lišćem ne bi li podstakli hemijsku reakciju.
Ali bezimena mala batisfera uspešno je obavila posao za koji je bila namenjena. Pri prvom zara- njanju, u junu 1930. godine na Bahamima, Barton i Bib postavili su svetski rekord spustivši se do du- bine od 183 metra. Do 1934. godine rekord su pomerili na preko 900 metara, gde će se on i zadržati sve do kraja Drugog svetskog rata. Barton je bio siguran da je aparatura bezbedna za dubinu od oko
1.400 metara, mada je naprezanje na svakom zavrtnju i zakivku bilo očigledno sa svakim novim hva- tom za koji bi se spustili. U svakom slučaju, bio je to hrabar i rizičan rad. Na 900 metara, njihov pro- zorčić bio je izložen pritisku od 19 tona po kvadratnom inču. Da su prešli prag tolerancije batisfere, njihova smrt bi na toj dubini bila trenutna, što Bib nikada nije propustio da primeti u mnoštvu svojih knjiga, članaka i radio-emisija. Međutim, njihova glavna briga bila je da čekrk na brodskoj palubi, koji se naprezao da izdrži metalnu kuglu i dve tone čeličnog kabla, ne pukne i pošalje dva čoveka u sunovrat na morsko dno. U takvom slučaju, ništa ih ne bi spaslo.
Jedino što njihova zaranjanja nisu donela jesu brojni vredni naučni rezultati. Iako su sreli mnoga stvorenja koja ranije nisu bila viđena, granice vidljivosti i činjenica da ni jedan ni drugi neustrašivi akvanaut nisu bili obučavani okeanografi značila je da često nisu mogli da opišu svoje nalaze sa onom vrstom detalja kakvima pravi naučnici teže. Sfera nije nosila nikakvu spoljnu svetiljku, već sa- mo sijalicu od 250 vati koju su mogli da prinesu prozoru, ali voda ispod 150 metara ionako je prak- tično neprovidna i oni su virili u nju kroz tri inča kvarca, tako da su mogli da vide samo ono što je bi- lo podjednako zainteresovano za njih. Posledica toga jeste da se njihov izveštaj sveo na to da tamo dole ima mnogo neobičnih stvari. Prilikom jednog zaranjanja 1934. godine, Bib se prepao kada je ugledao džinovsku zmiju„dužu od dvadeset stopa i veoma široku”. Prošla je prebrzo da bi bila išta više od senke. Šta god da je to bilo, ništa slično kasnije nije viđeno. Akademici su uglavnom ignori- sali njihove izveštaje zbog takve neodređenosti.
Posle spuštanja kojim su postavili novi rekord 1934. godine, Bib je prestao da se zanima za ronje- nje i prešaltovao se na druge avanture, ali Barton je bio istrajan. Bibu se mora priznati da je uvek go- vorio svima koji bi ga to pitali da je Barton pravi mozak iza čitavog poduhvata, ali čini se da Barton nije umeo da istupi iz senke. I on je pisao uzbudljive izveštaje o njihovim podvodnim avanturama, pa je čak i glumio u holivudskom filmu Titani dubina, sa batisferom i mnogim uzbudljivim i mahom izmi- šljenim susretima s agresivnim džinovskim lignjama i slično. Čak je reklamirao kamel cigarete („Od njih me ne hvata nervoza”). Godine 1948. povećao je dubinski rekord za 50 procenata, posle zaranja- nja do 1.370 metara u Tihom okeanu blizu Kalifornije, ali svet je čini se odlučio da ga previdi. Jedan novinski kritičar koji je napisao recenziju za Titane dubina čak je mislio da je zvezda filma Bib. Da- nas je prava sreća za Bartona ako ga iko ikada i pomene.
U svakom slučaju, njegovu slavu znatno je pomračila ekipa iz Švajcarske koju su činili otac i sin Ogist i Žak Pikar, izumitelji nove vrste sonde nazvane batiskaf (što znači „brod za dubine”). Kršten imenom Trst, po italijanskom gradu u kojem je napravljen, novi aparat je mogao nezavisno da mane- vriše, iako je uglavnom išao gore-dole. Prilikom jednog od prvih zaranjanja, početkom 1954. godine, spustio se ispod 4.000 metara, gotovo tri puta više od rekordnog Bartonovog zaranjanja obavljenog šest godina ranije. Ali zaranjanja na velike morske dubine zahtevala su skupo obučavanje i Pikarovi su postepeno klizili u bankrot.
Godine 1958. napravili su ugovor sa američkom mornaricom, po kojem je mornarica stekla pravo vlasništva, ali su oni zadržali kontrolu. Pošto su sada bili zasuti parama, Pikarovi su rekonstruisali plovilo tako da je imalo zidove debljine gotovo 13 centimetara, dok su prozori smanjeni na prečnik
od samo 5 centimetara – tako da su bili tek nešto veći od špijunki. Ali brod je sada bio dovoljno jak da izdrži zaista ogromne pritiske i u januaru 1960. Žak Pikar i poručnik Don Volš iz američke morna- rice polako su tonuli sve do dna najdubljeg okeanskog kanjona zvanog Marijanski rov, oko 400 kilo- metara od Gvama, na zapadnom Pacifiku (koji je, nimalo slučajno, otkrio Hari Hes pomoću svog hva- tometra). Pad od 10.918 metara, ili gotovo 7 milja, potrajao je nešto manje od četiri sata. Iako je pri- tisak na toj dubini bio gotovo 17.000 funti po kvadratnom inču, sa iznenađenjem su primetili ribu list koja je živela na dnu, baš kada su ga dodirnuli. Nisu imali čime da fotografišu, tako da ne postoji vi- zuelni zapis tog događaja.
Posle samo dvadeset minuta na najdubljem mestu na svetu, vratili su se na površinu. Bila je to je- dina prilika kada su ljudska bića otišla toliko duboko.
Četrdeset godina kasnije, pitanje koje se prirodno postavlja jeste: zašto se od tada niko nije tamo vratio? Za početak, dalja zaranjanja imala su žustrog protivnika u viceadmiralu Hajmanu Dž. Rikove- ru, čoveku burnog temperamenta, silovitih stavova i, krajnje prikladno, čoveka koji je kontrolisao če- kovnu knjižicu svog sektora. On je podvodna istraživanja smatrao rasipanjem resursa i isticao je da mornarica nije istraživački institut. Osim toga, nacija samo što nije postala potpuno obuzeta svemir- skim putovanjem i zadatkom slanja čoveka na Mesec, tako da je istraživanje morskih dubina u pore- đenju s tim izgledalo nevažno i prilično staromodno. Ali odlučujući faktor bilo je to što spuštanje Tr- stom zapravo nije mnogo toga postiglo. Kao što je jedan zvaničnik mornarice objasnio posle više go- dina: „Nismo iz toga naučili bogzna šta, osim da možemo to da uradimo. Zašto bismo ponavljali?” Ukratko, bio je to predugačak put da bi se pronašla jedna pljosnata riba, i skup pride. Danas bi pona- vljanje te vežbe po nekim procenama koštalo najmanje 100 miliona dolara.
Kada su podvodni istraživači shvatili da mornarica nema nameru da izvrši obećani program istra- živanja, došlo je do bolne pobune. Delom da bi umirila kritičare, mornarica je obezbedila finansira- nje za savršenije podvodno sredstvo kojim će upravljati Okeanografska institucija Vuds hol iz Masa- čusetsa. Pod imenom Alvin, u donekle skraćenu počast okeanografu Alinu S. Vajnu, biće to mini-pod- mornica sa mogućnostima potpunog manevrisanja, mada neće moći ni da se približi dubinama koje je posetio Trst. Postojao je samo jedan problem: projektanti nisu mogli da pronađu nikoga ko bi bio vo- ljan da je napravi. Kao što kaže Vilijam Dž. Broud u Vasioni ispod nas: „Nijedna velika firma, poput Dženeral dinamiksa, koji je proizvodio podmornice za mornaricu, nije želela da prihvati projekt koji su potcenjivali kako Biro za brodove, tako i admiral Rikover, bogovi pomorskog pokroviteljstva.” Konačno, da ne kažemo neverovatno, Alvina je izgradio Dženeral mils, kompanija za proizvodnju hrane, u fabrici gde je proizvodila mašine za pravljenje žitnih pahuljica za doručak.
Ljudi zaista ne znaju mnogo o tome šta se još dešava dole. Dobrano u pedesetim godinama, najbo- lje mape koje su okeanografima stajale na raspolaganju bile su uglavnom zasnovane na malobrojnim detaljima iz raštrkanih istraživanja još od 1929. godine, nakalemljenim na, praktično, okean nagađa- nja. Američka mornarica je imala odlične karte za navođenje podmornica kroz kanjone i oko gijoa, ali nije želela da te informacije padnu Sovjetima u ruke, pa je svoja saznanja čuvala kao strogo po- verljiva. Akademici su stoga morali da se zadovolje skicama i starim istraživanjima ili da se oslone na optimističke pretpostavke. Čak je i danas naše poznavanje okeanskog dna izuzetno loše. Ako po- gledate Mesec kroz standardni dvorišni teleskop, ugledaćete velike kratere – Frakastorijus, Blanka- nus, Zak, Plank i mnoge druge poznate svakom lunarnom naučniku – koji bi ostali nepoznati da se nalaze na našem okeanskom dnu. Imamo bolje mape Marsa nego onoga što je ispod naših mora.
Na nivou površine, istraživačke tehnike su takođe bile primenjivane pomalo od slučaja do slučaja. Godine 1994. oluja je odnela 34.000 komada rukavica za hokej na ledu sa jednog korejskog teretnog broda u Pacifik. Rukavice su isplivale na sve strane, na obalama od Vankuvera do Vijetnama, te tako
pomogle okeanografima da prate struje preciznije nego ikad pre.
Danas Alvin ima gotovo četrdeset godina, ali je i dalje najbolje svetsko istraživačko plovilo. Još nema podmornica koje mogu da se iole približe dubinama Marijanskog rova, a samo pet ih može, uključujući Alvina, da dosegne dubine „ravnice ambisa” – dna dubokog okeana – koje prekriva vi- še od polovine površine planete. Korišćenje tipične podmornice košta oko 25.000 dolara dnevno, ta- ko da se one retko spuštaju u vodu po nečijem hiru, a još manje se otiskuju na more u nadi da će slu- čajno natrapati na nešto zanimljivo. To bi bilo kao da se naše iskustvo iz prve ruke sa svetom na po- vršini zasniva na radu petorice ljudi koji je istražuju baštenskim traktorom pošto padne mrak. Po Ro- bertu Kuncigu, ljudi su izučili „možda milioniti ili milijarditi deo morske tame. Možda i manje. Mo- žda i mnogo manje.”
Ali okeanografi su prilično snalažljivi i načinili su nekoliko značajnih otkrića i svojim ograniče- nim resursima – uključujući, 1977. godine, jedno od najvažnijih i najneverovatnijih bioloških otkri- ća dvadesetog veka. Te godine Alvin je pronašao prenatrpane kolonije krupnih organizama koji žive oko otvora u dubokom moru nedaleko od ostrvlja Galapagos – cevaste crve dugačke preko 3 metra, školjke široke 30 centimetara, škampe i dagnje u izobilju, uskoprcane pljosnate crve. Svi oni duguju egzistenciju ogromnim kolonijama bakterija koje svoju energiju i život crpu iz vodoničnih sulfida – jedinjenja krajnje otrovnih za površinska stvorenja – koji neprekidno kuljaju iz otvora. To je svet nezavisan od Sunčeve svetlosti, kiseonika ili bilo čega drugog što se obično vezuje za život. To je ži- vi sistem koji se ne zasniva na fotosintezi, već na hemosintezi, aranžmanu koji bi biolozi odbacili kao nešto nečuveno, samo da je neko bio dovoljno maštovit da ukaže na njegovo postojanje.
Ti otvori ispuštaju ogromne količine toplote i energije. Njih dvadesetak zajedno proizvedu onoli- ko energije koliko i oveća elektrana, a raspon temperatura oko njih je ogroman. Temperatura na mestu izlaza može biti čak i 400 Celzijusovih stepeni, dok je nekoliko metara dalje voda možda samo dva ili tri stepena iznad temperature smrzavanja. Vrsta crva zvana alvinelidi pronađena je kako živi na sa- mim rubovima, sa vodom čija je temperatura za 78 stepeni Celzijusovih bila toplija kod njihovih gla- va nego kod repova. Pre toga smatralo se da nijedan složeni organizam ne može da preživi temperatu- re više od 54 stepena Celzijusova, a ovde je postojao jedan koji je preživljavao više temperature od toga i ekstremnu hladnoću pride. To otkriće preobrazilo je naše poimanje uslova za život.
To je takođe dalo odgovor na jednu od velikih zagonetki okeanografije – na nešto što mnogi od nas nisu ni shvatali kao zagonetku – naime, zašto okeani vremenom ne postaju sve slaniji. Sa rizikom da tvrdim nešto očigledno, u moru ima veoma mnogo soli – dovoljno da se svako parčence kopna na planeti pokopa do dubine od oko 150 metara. Vekovima se već zna da reke nose minerale do mora i da se ti minerali u okeanskoj vodi kombinuju i formiraju soli. Za sada, nema problema. Ali zbunjuju- će je bilo to što je nivo saliniteta u moru bio stabilan. Milioni galona slatke vode isparavaju svakod- nevno iz okeana i ostavljaju za sobom svoje soli, pa bi logično bilo da mora sa godinama koje prola- ze postaju sve slanija, ali to se ne događa. Nešto uzima iz vode količinu soli ekvivalentnu onoj koja u nju stiže. Veoma dugo niko nije mogao da prokljuvi šta bi moglo biti odgovorno za to.
Alvinovo otkriće otvora u dubokom moru dalo je odgovor. Geofizičari su shvatili da se ti otvori ponašaju veoma nalik na filtere u akvarijumu. Dok voda silazi u Zemljinu koru, biva lišena soli da bi se na kraju slatka voda iznova izbacila napolje kroz dimnjake. Taj proces nije brz – čišćenje okeana može potrajati i do deset miliona godina – ali ako se ne žurite, to je čudesno efikasna stvar.

* * *

Možda ništa ne govori jasnije o našoj psihološkoj udaljenosti od okeanskih dubina od toga da je
glavni cilj za okeanografe tokom Međunarodne godine geofizike, 1957/8, bio da izuče „mogućnost korišćenja okeanskih dubina za bacanje radioaktivnog otpada”. Shvatate, to nije bio nikakav tajni za- datak, već gordo javno hvalisanje. U stvari, iako to nije mnogo publikovano, 1957/8. godine bacanje radioaktivnog otpada već se odvijalo, sa izvesnom užasavajućom marljivošću, duže od decenije. Od 1946. godine, Sjedinjene Američke Države su prevozile burad od 55 galona sa radioaktivnim đubre- tom do ostrvlja Falaron, pedesetak kilometara od obale Kalifornije, blizu San Franciska, gde su ih jednostavno bacale sa palube.
Sve je to bilo izuzetno aljkavo. Ta burad su većinom bila upravo kao ona koja vidite kako rđaju iza benzinskih pumpi ili stoje ispred fabrika, bez ikakve zaštitne obloge. Kada nisu tonula, a to je obično bio slučaj, mornarički mitraljesci su ih rešetali mecima kako bi unutra ušla voda (i naravno, kako bi izašli plutonijum, uranijum i stroncijum). Pre nego što je to bacanje otpada zaustavljeno to- kom devedesetih, Sjedinjene Američke Države su bacile stotine hiljada buradi na oko pedeset okean- skih lokacija – samo kod Falarona gotovo pedeset hiljada. Ali Sjedinjene Američke Države nipošto u tome nisu bile same. Ostali revnosni đubretari bili su Rusija, Kina, Japan, Novi Zeland i gotovo sve evropske države.
A kakav je sve to moglo da ima uticaj na život pod morem? Pa, mali, nadamo se, ali zapravo ne- mamo pojma. Zapanjujuće je koliko smo mnogo i veselo neupućeni u život pod morem. Često su nam i najmasivnija okeanska bića malo poznata – čak i najmoćnije od njih, veliki plavi kit, stvorenje ta- ko levijatanskih proporcija da je (citirajmo Dejvida Atenboroa) njegov „jezik težak kao slon, srce mu je veliko kao automobil, a neki krvni sudovi toliko su mu široki da biste u njima mogli da plivate”. To je najogromnija zver koju je Zemlja do sada proizvela, veća čak i od najglomaznijih dinosaura. A opet, život plavih kitova za nas je najvećim delom tajna. Uglavnom nemamo pojma gde se oni nala- ze – na primer, kuda idu da se pare, ili kojim putevima idu tamo. Ono malo što znamo o njima potiče gotovo u potpunosti od prisluškivanja njihovih pesama, ali čak su i one prava misterija. Plavi kitovi ponekad prekinu pesmu, a onda je nastave baš na tom istom mestu šest meseci kasnije. Ponekad zape- vaju novu pesmu, koju nijedan od njih nije ranije mogao da čuje, ali svi je već znaju. Nismo ni blizu da shvatimo kako i zašto to rade. A to su životinje koje krajnje rutinski izranjaju na površinu da bi di- sale.
Tajnovitost životinja koje nikada ne moraju da izrone na površinu ume još više da izluđuje. Pomi- slite samo na ono što znamo o bajkovitoj džinovskoj sipi. Iako ni prineti veličini plavog kita, to je ne- sumnjivo masivna životinja, sa očima velikim kao fudbalske lopte i pipcima koji se za njom vuku do dužine od 18 metara. Teška je gotovo čitavu tonu i najveći je beskičmenjak na Zemlji. Kad biste jed- nu ubacili u bazen za plivanje, unutra ne bi ostalo mnogo mesta za bilo šta drugo. A opet nijedan na- učnik – baš niko, koliko znamo – nikada nije video živu džinovsku sipu. Zoolozi su čitave karijere posvetili pokušajima da uhvate, ili makar načas ugledaju živu džinovsku sipu i nikada nisu uspeli u tome. Za njih se zna prevashodno zbog toga što ih more izbaci na obalu – posebno, iz neznanih ra- zloga, na plaže novozelandskog Južnog ostrva. Sigurno ih ima u velikom broju, pošto čine glavno jelo glavate ulješure, a glavatoj ulješuri treba mnogo hrane46
Po jednoj proceni, u moru možda živi i do trideset miliona vrsta, od kojih većina još nije otkrive- na. Prva naznaka toga koliko je život u dubokim morima zaista obilan pojavila se tek po pronalasku epibentičkih sanki šezdesetih godina dvadesetog veka – sprave koja se vuče i hvata organizme koji ne samo da su blizu morskog dna, ili na njemu, već su i ukopani u naslagama ispod njega. Posle jed- nog jedinog jednosatnog povlačenja mreže duž kontinentalnog platoa, na dubini od oko l ,5 kilometa- ra, okeanografi iz Vuds hola Hauard Sendler i Robert Hesler uhvatili su više od dvadeset pet hiljada stvorenja – gliste, morske zvezde, morske krastavce i slično – koja su predstavljala 365 vrsta. Čak
i na dubinama od gotovo 5 kilometara, pronašli su oko 3.700 stvorenja koja su predstavljala gotovo dve stotine vrsta organizama. Ali povlačenje mreže moglo je da uhvati samo bića previše spora ili previše glupa da joj se sklone s puta. Krajem šezdesetih pomorskom biologu Džonu Ajzaksu palo je na pamet da spusti kameru sa prikačenim mamcem, i otkrio još njih, naročito gusta jata uskoprcanih, primitivnih jeguljastih stvorenja,47 kao i strelovita jata ribe grenadira. Tamo gde se odjednom pojavi izvor dobre hrane – na primer, kada kit ugine i potone na dno – pronađe se čak 390 vrsta morskih bića koja su na njega navalila. Začudo, ustanovilo se da mnoga od tih bića dolaze iz otvora udaljenih i 1.600 kilometara. Među njima su i takva poput dagnji i ostriga, koje ne bije glas da su veliki putnici. Sada se smatra da larve izvesnih organizama mogu plutati kroz vodu sve dok, pomoću nekih neznanih hemijskih sredstava, ne ustanove da su stigle do izvora hrane i navale na njega.

* * *

Pa zašto se onda mora, kad su već toliko ogromna, tako lako precenjuju? Pa, za početak, svetska mora ne obiluju životom jednoobrazno. Sveukupno, manje od jedne desetine okeana smatra se prirodno produktivnom. Vodene vrste većinom vole da obitavaju u plitkim vodama, gde ima toplote, svetlosti i izobilja organske materije za glavni lanac ishrane. Na primer, koralni grebeni zauzimaju manje od 1 procenta okeanskog prostora, ali predstavljaju dom za oko 25 procenata ribljeg sveta.
Drugde okeani nisu ni izbliza tako bogati. Na primer, kod Australije. Sa 36.735 kilometara obale i više od 23 miliona kvadratnih kilometara teritorijalnih voda, nju zapljuskuje više mora nego ijednu drugu zemlju, a opet, kao što zapaža Tim Flaneri, ona se nije plasirala čak ni u pedeset prvih država po ulovu ribe. Štaviše, Australija je veliki neto uvoznik morske hrane. To je zato što je dobar deo au- stralijskih voda isti kao i najveći deo same Australije, praktično pust. (Veliki izuzetak je greben Veli- ka barijera kod Kvinslenda, koji je veoma plodan.) Pošto joj je tlo siromašno, ono praktično ne proi- zvodi nikakve hranljive materije koje bi slivovima došle do mora.
Čak i tamo gde život cveta, često je krajnje osetljiv na poremećaje. Sedamdesetih su, ribari iz Au- stralije i, u manjoj meri, sa Novog Zelanda, otkrili jata malo poznatih riba koje su živele na dubini od oko 800 metara, na njihovim kontinentalnim platoima. Poznate kao „narandžasti rafi”,48 izvanredno su ukusne i postojale su u velikom broju. Za tili čas, ribarske flote izvlačile su 40.000 tona ove ribe godišnje. Onda su pomorski biolozi otkrili neke zabrinjavajuće stvari. To su ribe koje izuzetno dugo žive i sporo sazrevaju. Neke mogu biti stare i 150 godina; svaka koju ste pojeli mogla je biti rođena u vreme kada je Viktorija bila kraljica. Te su ribe usvojile krajnje ležeran način života zbog toga što su vode u kojima žive toliko siromašne izvorima hrane. U takvim vodama ima riba koje se mreste samo jednom u životu. Očigledno, takva vrsta populacije ne može da izdrži velike poremećaje. Nažalost, u vreme kada su ljudi to shvatili, rezerve su bile drastično ispražnjene. Čak i sa dobrim upravljanjem, proći će decenije pre nego sto se populacija oporavi, ako se to ikada desi.
Drugde, međutim, zloupotreba okeana bila je više obesna nego nesmotrena. Mnogi ribari „peraji- šu” ajkule – to jest, odsecaju im peraja, a onda ih bacaju natrag u vodu da uginu. Godine 1998, ajku- lino peraje prodavalo se na Dalekom istoku za više od 110 dolara po kilogramu, a činija čorbe od aj- kulinog peraja u Tokiju je u maloprodaji koštala 100 dolara. Fond za divlje životinje sveta procenio je 1994. da je broj ubijenih ajkula svake godine između 40 miliona i 70 miliona.
Od 1995. godine, oko 37.000 ribarskih brodova industrijske veličine, plus oko milion manjih bar- ki, zajedno je vadilo iz mora dvostruko više ribe nego pre samo dvadeset pet godina. Ribarski brodo- vi sa povlačnom mrežom ponekad su veliki kao krstarice i za sobom vuku mreže dovoljno velike da se u njih smesti desetak džambo-džetova. Neki koriste čak i izviđačke avione kako bi locirali riblja
jata iz vazduha.
Procenjuje se da oko četvrtine svake izvučene ribarske mreže sadrži „nuz-ulov” – ribe koje se ne mogu koristiti zato što su premale ili su pogrešne vrste ili uhvaćene u pogrešno doba. Kao što je je- dan posmatrač rekao Ekonomistu: „Još smo u mračnom srednjem veku. Prosto spustimo mrežu i gle- damo šta će da se pojavi.” Možda i svih 22 miliona tona tako neželjene ribe biva bačeno natrag u mo- re svake godine, uglavnom u vidu leševa. Sa svakim kilogramom sakupljenih škampi, uništi se oko četiri kilograma ribe i drugih morskih stvorenja.
Čak sedam puta godišnje, ovi brodovi počiste velika područja dna Severnog mora, a to je stepen poremećaja koji nijedan ekosistem ne može da izdrži. Najmanje dve trećine vrsta riba u Severnom moru, po mnogim procenama, preterano se lovi. Stvari nisu ništa bolje ni sa druge strane Atlantika. Plovca je nekada bilo toliko mnogo u blizini Nove Engleske da su brodovi mogli dnevno da nahvata- ju i po 20.000 funti svaki. Sada je plovac kod severnoameričke obale gotovo iskorenjen.
Međutim, ništa ne može da se poredi sa sudbinom bakalara. Krajem petnaestog veka, istraživač Džon Kebot pronašao je neverovatne količine bakalara na istočnim obalama Severne Amerike – to su plitka vodena područja naseljena ribama koje se hrane na dnu, kao što je bakalar. Riba je bilo toli- ko, izvestio je zapanjeni Kebot, da su ih mornari vadili korpama. Neka od tih obalskih područja su ogromna. Obalno područje Džordž kod Masačusetsa prostranije je od države koju obrubljuje. Veliko obalno područje kod Njufaundlenda još je veće i vekovima je bilo gusto naseljeno bakalarom. Sma- tralo se da je bakalar neiscrpan. Naravno, bio je sve samo ne to.
Do 1960. godine, broj bakalara koji su se mrestili u severnom Atlantiku pao je na procenjenih 1,6 miliona tona. Do 1990. godine to je potonulo na 22.000 tona. U komercijalnom smislu, bakalar je izu- mro. „Ribari su ih”, napisao je Mark Kurlanski u svojoj fascinantnoj istoriji, Bakalar, „sve pohvata- li.” Moguće je đa je bakalar zauvek nestao iz severnog Atlantika. Godine 1992. u Velikom obalnom području lov na bakalara je potpuno zabranjen, ali do jeseni 2002, sudeći po izveštaju iz Prirode, za- lihe se još nisu popunile. Kurlanski beleži da je riba od kojih su se prvobitno pravili riblji fileti i kroketi bila bakalar, ali da ju je kasnije zamenila vahnja, potom semga, a odnedavno i pacifički baka- lar zvani „bakalarka”. Danas, primećuje on suvo, „’riba’ je ono što je preostalo”.
Slično važi i za mnoge druge vrste morske hrane. U fabrike za preradu ribe u Novoj Engleskoj kod Rod Ajlenda, nekada su se rutinski dovlačili jastozi teški i po 9 kilograma. Ponekad su dosezali čak i 13 kilograma. Ako ih ne dirate, jastozi mogu da žive decenijama – smatra se, čak i 70 godina – i nikada ne prestaju da rastu. Danas ima malo jastoga težih od kilograma kada ih uhvate. „Biolozi”, po Njujork tajmsu, „procenjuju da se 90 odsto jastoga ulovi u roku od godinu dana pošto dosegnu svoj zakonski minimum starosti od oko šest godina.” Uprkos sve manjim ulovima, ribari iz Nove Engleske i dalje uživaju državne i savezne poreske olakšice koje ih podstiču – u nekim slučajevima gotovo primoravaju – da nabave veće brodove i intenzivnije žanju mora. Danas su ribari iz Masačusetsa spali na to da love grozne parazitske, jeguljaste ribe, za koje postoji malo tržište na Dalekom istoku, ali čak i njihov broj sada opada.
Neverovatno koliko malo znamo o dinamici koja vlada životom u moru. Dok je morski život siro- mašniji nego što bi trebalo da bude u područjima gde se riba preterano lovila, u nekim prirodno osi- romašenim vodama ima daleko više života nego što bi trebalo da bude. Južni okeani oko Antarktika proizvode samo oko 3 procenta svetskog fitoplanktona – premalo, čini se, da se održi jedan složeni ekosistem, a taj fitoplankton uspeva u tome. Foke krabožderke nisu vrsta životinje za koju je većina nas čula, ali možda su, posle ljudskih bića, druga najbrojnija krupna životinjska vrsta na Zemlji. Mo- žda ih čak 15 miliona živi na ledu oko Antarktika. Ima tamo takođe i nekih 2 miliona Vedelovih foka, najmanje pola miliona carskih pingvina i možda čak i 4 miliona adeli pingvina. Stoga je lanac ishrane
beznadežno otežan na vrhu, ali nekako funkcioniše. Začudo, niko ne zna kako.
Sve ovo je veoma zaobilazan način da kažemo kako znamo veoma malo o najvećem Zemljinom si- stemu. Ali opet, kao što ćemo videti na stranicama koje su nam preostale, kad jednom počnete da pri- čate o životu, ima mnogo stvari koje ne znamo – da ne pominjemo to kako se on uopšte pojavio.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Kratka istorija bezmalo svačega

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 8:54 am





19

Uspon života

Godine 1953. Stenli Miler, diplomac sa Univerziteta Čikago, uzeo je dve pljoske – u jednoj je bilo malo vode, i ona je predstavljala praokean, dok je u drugoj bila mešavina gasova metana, amonijaka i vodonik-sulfida, kako bi predstavljala Zemljinu prvobitnu atmosferu – spojio ih gumenim cevima i ubacio malo električnih varnica koje su zamenile gromove. Posle nekoliko dana, voda u pljoskama postala je zelena i žuta u gustoj čorbi amino-kiselina, masnih kiselina, šećera i drugih organskih sa- stojaka. „Ako Bog to nije odradio na ovaj način”, primetio je oduševljeni Milerov mentor, dobitnik Nobelove nagrade Harold Juri, „propustio je dobru priliku.”
Novinski izveštaji iz tog vremena bili su takvi da se činilo da je potrebno samo da neko dobro prodrma pljoske pa da život ispuzi odatle. Kao što je vreme pokazalo, to nije bilo ni blizu toliko jed- nostavno. Uprkos daljim istraživanjima koja su potrajala pola veka, nismo nimalo bliži sintetizovanju života nego što smo bili 1953. godine – a mnogo smo dalje od pomisli da to možemo da izvedemo. Naučnici su sada prilično sigurni da prvobitna atmosfera nije uopšte bila tako spremna za dalji razvoj kao Milerov i Jurijev gasni paprikaš, već je pre bila mnogo manje reaktivna mešavina azota i ugljen- dioksida. Ponavljanjem Milerovih eksperimenata sa tim zahtevnijim sastojcima do sada je dobijena samo jedna prilično primitivna amino-kiselina. U svakom slučaju, stvaranje amino-kiselina i nije pra- vi problem. Problem su proteini.
Proteini su ono što dobijete kada nanižete amino-kiseline, a nama ih je potrebno mnogo. Niko to zaista ne zna, ali moguće je da postoji čak i milion vrsta proteina u ljudskom telu, a svaki od njih je pravo malo čudo. Po svim zakonima verovatnoće, proteini ne bi trebalo da postoje. Da biste stvorili protein, treba da prikupite amino-kiseline (koje zbog duge tradicije moram da pomenem kao lego- kockice života”) posebnim redosledom, prilično nalik na način na koji posebnim redosledom priku- pljate slova kako biste napisali reč. Problem je u tome što su reči ispisane azbukom amino-kiselina često preterano dugačke. Da biste napisali „kolagen”, naziv uobičajenog tipa proteina, treba da pore- đate sedam slova pravim redosledom. Da biste napravili kolagen, treba da poređate 1.055 amino-ki- selina u tačno određenom nizu. Ali – i tu je očigledna ali krucijalna stvar – vi ga ne pravite. On se pravi sam, spontano, bez uputstava, i zbog toga je sve to malo verovatno.
Šanse da se molekul od 1.055 sekvenci kao što je kolagen spontano stvori sam od sebe, iskreno, nisu nikakve. To se jednostavno neće dogoditi. Da biste pojmili koliko su mali izgledi za njegovo po- stojanje, zamislite standardnu slot-mašinu iz Las Vegasa, ali veoma proširenu – na nekih 27 metara, da budemo precizni – tako da u nju može da stane 1.055 točkova koji se okreću, umesto uobičajena tri ili četiri, i sa po dvadeset simbola na svakom točku (po jedan za svaku običnu amino-kiselinu).49 Koliko dugo bi trebalo da povlačite ručicu da bi se svih 1.055 simbola pojavilo odgovarajućim redo- sledom? Praktično, čitavu večnost. Čak i da smanjite broj točkova na 200, što je zapravo tipičniji broj amino-kiselina za jedan protein, šanse da se svih 200 poklope u propisanoj sekvenci jesu 1 u 10260 (to je 1, praćeno s 260 nula). Samo po sebi, to je veći broj od broja svih atoma u vasioni.
Ukratko, proteini su složeni entiteti. Hemoglobin je dugačak samo 146 amino-kiselina, prcvoljak po proteinskim standardima, a opet čak i on nudi 10190 mogućih kombinacija amino-kiselina, zbog če-
ga je hemičaru sa Univerziteta u Kembridžu Maksu Perucu trebalo dvadeset tri godine – manje-više čitava jedna karijera – da ga rasplete. A slučajni događaji koji proizvode čak i jedan jedini protein izgledali bi zapanjujuće neverovatno – kao vihor koji zaduva po otpadu da bi za sobom ostavio pot- puno sklopljen džambo-džet, po živopisnom poređenju astronoma Freda Hojla.
A opet govorimo o nekoliko stotina hiljada vrsta proteina, možda i o milionu, od kojih je svaki je- dinstven i svaki je, koliko znamo, od životne važnosti za održavanje vašeg zdravlja i sreće. I odatle ide dalje. Da bi bio koristan, protein ne samo da mora da sklopi amino-kiseline u odgovarajućem ni- zu, već mora da se potom sklopi u neku vrstu hemijskog origamija i presavije se u veoma specifičan oblik. Čak i kada postigne tu složenost strukture, protein vam ništa ne vredi ako ne može da se repro- dukuje, a proteini to ne mogu. Za to vam je potrebna DNK. DNK je čudotvorac kada je u pitanju umnožavanje – sebe može da iskopira za samo nekoliko sekundi – ali ne može da radi praktično ni- šta drugo. I tako imamo paradoksalnu situaciju. Proteini ne mogu da postoje bez DNK, a DNK nema nikakvu svrhu bez proteina. Da li, dakle, treba da pretpostavimo da su oni nastali istovremeno sa svr- hom da pruže potporu jedno drugome? Ako i jesu: au!
A ima još toga. DNK, proteini i druge komponente života ne bi mogle da prosperiraju bez neke vr- ste membrane u kojoj bi se nalazile. Nijedan atom ili molekul nije samostalno postigao život. Uzmite bilo koji atom iz svog tela i videćete da je živ koliko i zrnce peska. Tek kada se spoje u hranljivom zaklonu ćelije, ti raznovrsni materijali mogu da odigraju ulogu u neverovatnom plesu koji nazivamo životom. Bez ćelije, oni nisu ništa više od interesantnih hemikalija. Ali bez hemikalija, ćelija nema svrhe. Kao što to Dejvis kaže: „Ako je svemu potrebno sve drugo, kako se zajednica molekula uopšte prvi put pojavila?” Pre će biti kao da se svi sastojci iz vaše kuhinje nekako spoje i sami naprave tor- tu – ali takvu tortu koja može dalje da se deli kada postane neophodno i da stvara još torti. Nimalo ne čudi što to nazivamo čudom života. Isto tako nimalo ne čudi što smo jedva počeli da ga razumemo.

* * *

Dakle, šta je odgovorno za svu tu čudesnu složenost? Pa, jedna mogućnost je da to možda i nije toli- ko – ne toliko – čudesno kao što se isprva čini. Na primer, ti zapanjujuće neverovatni proteini. Ču- do koje vidimo u njihovom sklapanju potiče iz pretpostavke da su pristigli na scenu formirani u pot- punosti. Ali šta ako se proteinski lanci nisu sklopili odjednom? Šta ako su, u velikoj slot-mašini stva- ranja, neki točkovi mogli da se zadrže, kao što kockar može da zadrži određeni broj trešnjica koje obećavaju pogodak? Šta ako, drugim rečima, proteini nisu nastali iznenada i naglo, već su evoluirali? Zamislite da ste uzeli sve sastojke koji čine ljudsko biće – ugljenik, vodonik, kiseonik i tako da- lje – i stavili th u posudu s malo vode, žustro ih promešali, a odatle je izašao kompletan čovek. To bi bilo zapanjujuće. E, pa to je praktično gledište koje Hojl i drugi (uključujući i mnoge strasne krea- cioniste) zastupaju kada pretpostavljaju da su se proteini spontano odjednom formirali. Ali nisu – nisu ni mogli. Kao što Ričard Dokins tvrdi u Slepom časovničaru, mora da je to bila neka vrsta pro- cesa kumulativne selekcije koja je omogućila aminokiselinama da se okupe u grupama. Možda su se dve ili tri amino-kiseline povezale za neku jednostavnu svrhu, a potom naletele na neki drugi sličan
mali grozd i tada „otkrile” neko dodatno poboljšanje.
Hemijske reakcije one vrste koja se asocira sa životom zapravo su prilično obične. Možda ne mo- žemo da ih skuvamo u laboratoriji, a la Stenli Miler i Harold Juri, ali vasiona to sasvim spremno či- ni. Dosta molekula u prirodi okuplja se da bi formiralo dugačke lance koji se zovu polimeri. Šećeri se neprestano okupljaju da bi formirali skrobove. Kristali mogu da izvedu izvestan broj živahnih stvari – da se umnože, reaguju na stimulacije iz okruženja, da poprime složenu shemu. Naravno, oni
nikada nisu postigli sam život, ali neprekidno demonstriraju da je složenost prirodan, spontan, sasvim pouzdan događaj. U čitavoj vasioni može, a i ne mora biti mnogo života, ali nema nestašice uređenog samoorganizovanja, u svemu, od zapanjujuće simetrije snežnih pahuljica do dražesnih Saturnovih pr- stenova.
Taj prirodni impuls za okupljanjem toliko je moćan da mnogi naučnici sada veruju da je život mo- žda bio neizbežniji nego što mislimo – da je on, po rečima belgijskog biohemičara i dobitnika No- belove nagrade Kristijana de Divea, „obavezna manifestacija materije, koja će obavezno nastati kad god uslovi za to budu prikladni”. De Dive je smatrao verovatnim da se na takve uslove može naići možda milion puta u svakoj galaksiji.
Svakako da ne postoji ništa veoma egzotično u hemikalijama koje nas animiraju. Ako poželite da stvorite drugo živo biće, bila to zlatna ribica, glavica salate ili čovek, trebaju vam zapravo samo če- tiri glavna elementa, ugljenik, vodonik, kiseonik i azot, uz male količine nekoliko drugih elemenata, prevashodno sumpora, fosfora, kalcijuma i gvožđa. Pomešajte ih u tridesetak ili četrdesetak kombina- cija da obrazuju malo šećera, kiselina i drugih osnovnih sastojaka i moći ćete da sazdate sve što živi. Kao što Dokins zapaža: „Nema ničeg posebnog u vezi sa supstancama od kojih su živa bića sazdana. Živa bića su skupovi molekula, kao i sve ostalo.”
Suština je da je život zapanjujuć i prijatan, možda čak i čudesan, ali teško da je nemoguć – što iz- nova i iznova dokazujemo sopstvenom skromnom egzistencijom. Naravno, mnogi fini detalji vezani za nastanak života i dalje prilično izmiču proceni. Svaki scenario koji ste ikada pročitali u vezi s uslovima neophodnim za život obuhvata vodu – od „tople barice” gde je, po Darvinovoj pretpostav- ci, život započeo, do bućkavih morskih otvora koji su sada najpopularniji kandidati za početke živo- ta – ali svi oni zanemaruju činjenicu da je za pretvaranje monomera u polimere (što će reći, za po- četak stvaranja proteina) potrebna vrsta reakcije poznata u biologiji kao „lanac dehidracije”. Kao što to objašnjava jedan od vodećih bioloških tekstova, sa možda najblažom mogućom naznakom nelagod- nosti: „Istraživači su saglasni da takve reakcije ne bi bile energetski pogodne u primitivnom moru, pa čak ni u jednoj vodenoj sredini, zbog zakona akcije mase.” To je donekle kao da stavite šećer u čašu vode, a od njega nastane kockica. To ne bi trebalo da se dogodi, ali u prirodi se nekako događa. Stvarna hemija svega ovoga malo je previše tajanstvena za ciljeve ovog teksta, ali dovoljno je znati da ukoliko nakvasite monomere, oni se neće pretvoriti u polimere – osim kada su stvorili život na Zemlji. Kako i zašto se to desilo tada, a ne i u drugim prilikama, jedno je od najvećih pitanja biologi- je koja su ostala bez odgovora.
Jedno od najvećih iznenađenja u naukama o zemlji u skorijim decenijama bilo je otkriće da je ži- vot nastao veoma rano u istoriji Zemlje. Dobrano u pedesetim godinama dvadesetog veka, smatralo se da je život star manje od šest stotina miliona godina. Do sedamdesetih, malobrojne avanturistički nastrojene duše smatrale su da on poseže možda čak i do dve i po milijarde godina u prošlost. Ali sa- dašnji datum od 3,85 milijardi godina je zapanjujuće star. Površina Zemlje je očvrsla pre oko 3,9 mi- lijardi godina.
„Iz te brzine možemo samo zaključimo da nije ’teško’ životu na bakterijskom nivou da se razvije na planetama s odgovarajućim uslovima”, primetio je Stiven Džej Guld u Njujork tajmsu 1996. godi- ne. Ili, kao što je to drugde objasnio, teško je izbeći zaključak da je „životu bilo hemijski suđeno da se pojavi tako rano”.
Zapravo, život se pojavio tako brzo da neki autoriteti misle da je sigurno imao pomoć – možda i dosta pomoći. Zamisao da je zemaljski život mogao doći iz svemira ima iznenađujuće dugu, pa po- vremeno čak i slavnu istoriju. Sam veliki lord Kelvin je pomenuo tu mogućnost još 1871. godine na sastanku Britanskog društva za razvoj nauke, kada je sugerisao da su „klice života možda došle na ze-
mlju s nekim meteoritom”. Ali ta zamisao ostala je prilično skrajnuta sve do jedne nedelje u septem- bru 1969. godine, kada su se desetine hiljada Australijanaca prepale zbog serijskog probijanja zvuč- nog zida i prizora vatrene lopte koja je proletela s istoka na zapad preko neba. Vatrena lopta je bila pri prolasku propraćena čudnim pucketanjem i ostavila je za sobom miris koji je neke podsetio na de- naturisani špiritus dok su drugi rekli da je jednostavno grozan.
Vatrena lopta je eksplodirala iznad Merčisona, grada sa šest hiljada ljudi u dolini Gulbern severno od Melburna i zasula ga komadima od kojih su neki bili teži i od pet kilograma. Na svu sreću, niko ni- je bio povređen. Taj meteorit je pripadao retkoj vrsti poznatoj kao ugljenički hondrit, a stanovnici su revnosno sakupili i doneli devedesetak kilograma njegovog materijala. Trenutak teško da je mogao da bude bolji. Manje od dva meseca pre toga, astronauti iz Apola 11 vratili su se na Zemlju s vrećom punom lunarnog kamenja, pa su laboratorije širom sveta bile spremne – štaviše, jedva su čekale – da dobiju kamenje vanzemaljskog porekla.
Ustanovljeno je da je meteorit iz Merčisona star četiri i po milijarde godina i da vrvi amino-kise- linama – ukupno sedamdeset četiri vrste, od kojih je osam bilo uključeno u formiranje zemaljskih proteina. Krajem 2001. godine, više od trideset godina posle njegovog pada, ekipa u Istraživačkom centru Ejms u Kaliforniji objavila je da kamen iz Merčisona sadrži takođe i složene nizove šećera zvanih polioli, koji ranije nisu bili pronađeni van Zemlje.
Još nekoliko ugljeničkih hondrita zalutalo je do Zemljine putanje od 1969. godine – jedan koji je pao blizu jezera Tegiš u kanadskom Jukonu januara 2000. primećen je širom Severne Amerike – a i oni su potvrdili da je vasiona zapravo bogata organskim jedinjenjima. Sada se smatra da oko 25 pro- cenata Halejeve komete sadrži organske molekule. Ako se dovoljno njih sruši na pogodno mesto – na Zemlju, recimo – imaćete osnovne elemente koji su vam potrebni za život.
Postoje dva problema kod zamisli o panspermiji, kako se nazivaju teorije o vanzemaljskom pore- klu života. Prvi je da ona ne odgovara ni na jedno pitanje o tome kako je život nastao, već naprosto drugde premešta odgovornost za to. Drugi je da panspermija ponekad ume da uzbudi čak i najcenjeni- je pristalice toliko da se nivo njihovih spekulacija bezbedno može nazvati nerazumnim. Frensis Krik, suotkrivač strukture DNK, i njegov kolega Lesli Orgel, sugerisali su da su Zemlju „namerno životom zasejali inteligentni vanzemaljci”, što je, po Gribinu, bila zamisao „na samom rubu naučne respekta- bilnosti” – ili, rečeno na drugi način, zamisao koju bi ljudi smatrali krajnje ludačkom da ju je izneo ma ko drugi osim dobitnika Nobelove nagrade. Fred Hojl i njegov kolega Čandra Vikramasinge dalje su potkopali entuzijazam prema panspermiji sugestijom, kao što je navedeno u Poglavlju 3, da nam spoljni svemir nije doneo samo život, već i mnoge bolesti kao što je grip i bubonska kuga, a te ideje su lako opovrgli biohemičari.
Šta god da je podstaklo početak života, dogodilo se samo jednom. To je najizuzetnija činjenica u biologiji, možda najizuzetnija činjenica za koju znamo. Sve što je ikada živelo, bilo da pripada bilj- nom ili životinjskom svetu, potiče iz istog praiskonskog trzaja. U nekom trenutku u nezamislivo dale- koj prošlosti neka vrećica hemikalija uskoprcala se i oživela. Apsorbovala je nešto hranljivih materi- ja, blago zapulsirala, potrajala kratko. Isto to dešavalo se možda i ranije, mnogo puta. Ali ovaj pake- tić-predak učinio je nešto dodatno i izuzetno: podelio se i proizveo naslednika. Maleni svežanj genet- skog materijala prešao je iz jednog živog entiteta u drugi i od tada nije prestao da se kreće. To je za sve nas bio trenutak stvaranja. Biolozi to ponekad zovu Velikim porođajem.
„Kud god da odete u svetu, koju god životinju, biljku, bubu ili kap pogledate, ako je živo, koristiće isti rečnik i poznavaće istu šifru. Sav život je jedno”, kaže Mat Ridli. Svi smo rezultat jednog jedinog genetskog trika koji se prenosi s generacije na generaciju već gotovo četiri milijarde godina, do te mere da možete uzeti fragment ljudskih genetskih uputstava i ubaciti ga u manjkavu ćeliju kvasca, da
bi ga ćelija kvasca upotrebila kao da je njen. U jednom veoma stvarnom smislu, on i jeste njen.

* * *

Osvit života – ili nešto veoma nalik tome – nalazi se na polici u kancelariji prijazne geohemičarke izotopa po imenu Viktorija Benet u zgradi za nauke o Zemlji u Australijskom nacionalnom univerzite- tu u Kanberi. Gospođica Benet je 1989. došla na ANU iz Kalifornije po dvogodišnjem ugovoru i ostala tamo. Kada sam je posetio krajem 2001. godine, pružila mi je kamen skromnih dimenzija sasta- vljen od tankih naizmeničnih pruga belog kvarca i sivozelenog materijala zvanog klinopiroksen. Ka- men potiče s ostrva Akilija kod Grenlanda, gde je 1997. godine pronađeno neobično drevno kamenje. Kamenje je staro 3,85 milijardi godina i predstavlja najstarije ikada pronađene morske sedimente.
„Ne možemo biti sigurni da je ono što držite nekada sadržalo žive organizme pošto biste morali da ga smrvite kako biste to ustanovili”, rekla mi je Benetova. „Ali potiče iz istih naslaga gde je iskopan najstariji život, tako da je u njemu verovatno bilo života.” A zaista ne biste pronašli fosilizovane mi- krobe, koliko god pažljivo da ih tražite. Avaj, svi jednostavni organizmi izgoreli bi u procesima koji su pretvorili okeansko blato u kamen. Umesto toga, ono što bismo videli ako bismo smrvili kamen i pregledali ga pod mikroskopom bili bi hemijski ostaci koje su organizmi ostavili za sobom – izoto- pe ugljenika i vrstu fosfata zvanu apatit, što zajedno čini dobar dokaz da je kamen nekada sadržao ko- loniju živih bića. „Možemo samo da nagađamo kako su ti organizmi izgledali”, rekla je Benetova.
„Verovatno je to bio najosnovniji mogući život – ali, ipak, život. To je živelo. Razmnožavalo se.” I na kraju dovelo do nas.
Ako ste zaluđeni veoma starim kamenjem, kao što gospođica Benet nesumnjivo jeste, ANU je odavno pravo mesto za vas. Za to uglavnom ima da zahvali izuzetnom čoveku po imenu Bil Komp- ston, koji je sada u penziji, ali je sedamdesetih godina napravio prvu svetsku osetljivu jonsku mikro- sondu visoke rezolucije – ili ŠRIMP, kao što je od milošte poznatija po svojim inicijalima.50 To je mašina koja meri brzinu raspada uranijuma u malim mineralima koji se zovu cirkoni. Cirkoni se poja- vljuju u većini stena, ako se izuzmu bazalti, i ekstremno su izdržljivi, tako da preživljavaju svaki pri- rodni proces izuzev geološkog povlačenja. Najveći deo Zemljine kore je u nekom trenutku bio uvučen natrag, unutra, ali ponegde – na primer, u Zapadnoj Australiji ili na Grenlandu – geolozi su nalazili gomile stena koje su zauvek ostale na površini. Kompstonova mašina omogućila je da se starost tih stena odredi s neuporedivom preciznošću. Prototip ŠRIMP-a napravljen je i mašinski izrađen u radi- onici katedre za nauke o Zemlji i izgledao je kao nešto skrpljeno od rezervnih delova s malo novca, ali sjajno je funkcionisao. Prilikom svog prvog formalnog testa, 1982. godine, odredio je starost naj- starije ikada pronađene stvari – kamena starog 4,3 milijarde godina iz Zapadne Australije.
„Tada je to izazvalo prilično komešanje”, rekla mi je Benetova, „jer je nešto tako važno otkriveno tako brzo primenom najnovije tehnologije.”
Povela me je niz hodnik da pogledam novi model, ŠRIMP II. Bio je to veliki, težak aparat od ne- rđajućeg čelika, dužine oko tri i po metra i visine metar i po, izrađen robusno kao sonda za velike morske dubine. Za konzolom ispred nje bio je čovek po imenu Bob s Kenterberijskog univerziteta s Novog Zelanda i pazio je na nizove brojki na ekranu koje su se neprestano menjale. Rekao mi je da je tamo od 4 ujutro. Tada tek što je prošlo 9, i mašina je pripadala Bobu sve do podneva. ŠRIMP II radi dvadeset četiri sata dnevno; toliko ima kamenja čiju starost treba utvrditi. Pitajte dvoje geohemičara kako nešto slično tome funkcioniše i oni će početi da pričaju o izotopnom izobilju i nivoima jonizaci- je s entuzijazmom koji je pre dirljiv nego dokučiv. Glavna stvar, međutim, jeste to što je mašina u sta- nju da otkrije suptilne razlike u količini olova i uranijuma u uzorcima cirkona tako što bombarduje
uzorak kamena strujama nabijenih atoma, pa se pomoću toga starost kamenja može precizno ustanovi- ti. Bob mi je rekao da je potrebno oko sedamnaest minuta da se pročita jedan cirkon i da je neophod- no pročitati desetine iz svakog kamena kako bi podaci bili pouzdani. U praksi, taj proces je izgleda obuhvatao otprilike isti nivo aktivnosti na raznim mestima, uz podjednaku količinu stimulacije kao i poseta automatskoj perionici. Međutim, Bob je izgledao veoma zadovoljno; ali opet, ljudi s Novog Zelanda obično tako izgledaju.
Sedište katedre za nauke o Zemlji bilo je čudna kombinacija stvari – delom kancelarija, delom laboratorija, delom šupa za odlaganje mašinerije. „Sve smo ovde pravili”, rekla je ona. „Imali smo čak i sopstvenog duvača stakla, ali on je otišao u penziju. Ali i dalje imamo dvojicu razbijača kame- nja, zaposlenih s punim radnim vremenom.” Uhvatila je moj pogled blagog iznenađenja. „Obrađuje- mo mi mnogo kamenja. A ono mora biti veoma pažljivo pripremljeno. Morate biti sigurni da nema kontaminacije od prethodnih uzoraka – da nema prašine niti bilo čega drugog. To je veoma precizan proces.” Pokazala mi je mašine za mrvljenje kamenja, koje su zaista bile besprekorne, iako su razbi- jači kamenja izgleda otišli na kafu. Kraj mašina nalazile su se velike kutije s kamenjem svih oblika i veličina. Ljudi sa ANU-a zaista obrađuju mnogo kamenja.
Kada sam se vratio u kancelariju Benetove posle našeg obilaska, primetio sam da na njenom zidu visi plakat s umetničkom živopisno maštovitom interpretacijom izgleda Zemlje od pre tri i po milijar- de godina, baš kada je život otpočeo, u drevnom razdoblju koje je u nauci o Zemlji poznato kao ar- hejsko. Na plakatu se video tuđinski pejzaž sa ogromnim, veoma aktivnim vulkanima, i zapenušano more bakarne boje ispod surovog crvenog neba. Plićaci u prvom planu bili su načičkani stromatoliti- ma, vrstom bakterijskog kamena. To nije mnogo ličilo na pogodno mesto za stvaranje i održavanje ži- vota. Upitao sam je da li je ta slika tačna.
„Pa, po jednoj školi mišljenja tada je zapravo bilo hladno, zato što je sunce bilo mnogo slabije.” (Kasnije sam saznao da biolozi, kad su raspoloženi za šalu, to pominju kao „problem kineskog resto- rana” – pošto smo imali tamnije sunce.)51„Bez atmosfere, ultraljubičasti zraci sunca, čak i slabog sunca, obično su raskidali sve početne veze među molekulima. A opet tamo” – kucnula je tada po stromatolitima – „imate organizme gotovo na površini. Prava zagonetka.”
„Dakle, ne znamo kakav je svet bio u to doba?”
„Mmmm”, saglasila se zamišljeno.
„Kako god bilo, ne čini se naročito pogodno za život.”
Prijazno je klimnula glavom. „Ali mora da je postojalo nešto što je pogodovalo životu. Inače ne bismo bili ovde.”

* * *

Nama svakako ne bi pogodovalo. Kada biste izašli iz vremeplova u taj drevni arhejski svet, vrlo brzo biste zaždili natrag, jer je na Zemlji u to doba bilo isto toliko kiseonika za disanje koliko ga danas ima na Marsu. Osim toga, sve je bilo puno kužnih isparenja hlorovodoničnih i sumpornih kiselina do- voljno jakih da progrizu odeću i izazovu plikove na koži. A ne bi tamo bilo ni čistih i svetlucavih pre- dela prikazanih na plakatu iz kancelarije Viktorije Benet. Hemijska kaša tadašnje atmosfere dopuštala je samo veoma maloj količini Sunčeve svetlosti da stigne do površine Zemlje. Ono malo što biste bili u stanju da vidite bilo bi samo načas osvetljeno jarkim i čestim blescima munja. Ukratko, to jeste bila Zemlja, ali Zemlja koju ne bismo prepoznali kao svoju.
U arhejskom svetu rođendani su bili retki i u dugim intervalima. Dve milijarde godina bakterijski organizmi su bili jedini oblik života. Živeli su, reprodukovali se, rojili se, ali nisu pokazivali nikakvu
naročitu sklonost da pređu na drugi, izazovniji nivo postojanja. U nekom trenutku tokom prvih mili- jardu godina života, cijanobakterije, ili plavozelene alge, naučile su kako da se hrane iz raspoloživog izvora – iz vodonika kojeg u vodi ima u spektakularnom izobilju. Apsorbovale su molekule vode, hranile se vodonikom i ispuštale kiseonik kao otpad, izumevši pri tom fotosintezu. Kako zapažaju Margulis i Segan, fotosinteza je „nesumnjivo najvažnija metabolička inovacija u istoriji života na planeti” – a nisu je izumele biljke, već bakterije.
Kako su se cijanobakterije umnožavale, tako je svet počeo da sadrži sve više 02, na užas onih or- ganizama za koje je on bio otrovan – to jest, u to doba, za sve njih. U anaerobnom svetu (ili svetu koji ne koristi kiseonik), kiseonik je ekstremno otrovan. Naša bela krvna zrnca zapravo koriste kiseo- nik da bi ubila bakterije koje nas napadaju. To da je kiseonik fundamentalno otrovan često predsta- vlja iznenađenje za one među nama koji ga smatraju toliko važnim za našu dobrobit, ali to je samo za- to što smo evoluirali tako da ga koristimo. Za druge stvari on je pravi užas. Od njega užegne buter, a gvožđe zarđa. Čak i mi možemo da ga trpimo samo donekle. Nivo kiseonika u našim ćelijama iznosi samo oko desetine nivoa koji se nalazi u atmosferi.
Novi organizmi koji su koristili kiseonik imali su dve prednosti. Kiseonik je bio efikasniji način proizvodnje energije i uklanjao je konkurentne organizme. Neki su se povukli u sluzavi, anaerobni svet močvara i jezerskog dna. Drugi su uradili isto tako, ali su se kasnije (mnogo kasnije) preselili u digestivne traktove stvorenja kao što ste vi i ja. Veliki broj tih praiskonskih entiteta živ je u ovom tre- nutku u vašem telu, pomaže vam da svarite hranu, ali užasava se i najmanje naznake prisustva O2. Bezbroj drugih nije uspelo da se prilagodi, pa su izumrli.
Cijanobakterije su postigle neviđeni uspeh. Isprva, višak kiseonika koji su proizvodile nije se aku- mulirao u atmosferi, već se kombinovao s gvožđem i formirao okside gvožđa, koji su tonuli na dna primitivnih mora. Milionima godina, svet je bukvalno rđao – taj fenomen je živopisno zabeležen u naslagama gvožđa koje nam danas daju toliko svetske gvozdene rude. Mnogo desetina miliona godina nije se dešavalo bogzna šta pored toga. Ako biste se vratili u taj rani proterozoički svet, ne biste zate- kli mnogo naznaka koje bi nagovestile budući život na Zemlji. Možda biste ovde-onde u zaklonjenim jezercima zatekli sloj žive skrame ili sjajne zelene i mrke premaze na stenama duž obale, ali bi inače život ostao nevidljiv.
Ali pre oko 3,5 milijardi godina počelo je da se primećuje nešto jasnije. Gde god je more bilo plitko, počele su da se pojavljuju vidljive strukture. Dok su obavljale svoje hemijske rutine, cijano- bakterije su postale malčice lepljive i ta lepljivost je hvatala mikročestice prašine i peska, koje su se vezivale i formirale pomalo čudne, ali čvrste strukture – stromatolite koji su se pojavili u plićacima na plakatu na zidu u kancelariji Viktorije Benet. Bilo je raznih oblika i veličina stromatolita. Ponekad su izgledali kao ogromni karfioli, ponekad kao čupavi madraci (stromatolit potiče od grčke reči za madrac); ponekad su poprimali oblik stubova i izdizali se desetinama metara iznad površine vode – ponekad čak i do 100 metara. U svim svojim manifestacijama, oni su bili neka vrsta živog kamenja i predstavljali su prvi svetski kooperativni poduhvat, s nekim vrstama primitivnih organizama koji su živeli na samoj površini i drugim koji su živeli tik ispod, tako da su koristili prednosti uslova koje je stvarala ona druga vrsta. Svet je dobio svoj prvi ekosistem.
Naučnici su mnogo godina znali za stromatolite zahvaljujući fosilnim formacijama, ali 1961. godi- ne su se zaista iznenadili kada su otkrili zajednicu živih stromatolita u Zalivu ajkula na zabačenoj se- verozapadnoj obali Australije. To je bilo sasvim neočekivano – zapravo, toliko neočekivano da je naučnicima trebalo nekoliko godina da do kraja shvate šta su tačno pronašli. Međutim, danas je Zaliv ajkula turistička atrakcija – ili makar u onoj meri u kojoj je to moguće za mesto stotinama milja uda- ljeno od bilo čega. Napravljeni su daščani nogostupi koji se pružaju u zaliv, da bi posetioci mogli da
se prošetaju iznad vode i dobro pogledaju stromatolite koji nemo dišu tik ispod površine. Oni su bez sjaja, sivi i izgledaju, kako sam to već zapisao u jednoj ranijoj knjizi, kao veoma velika kravlja bale- ga. Ali obuzme vas neobična vrtoglavica kada shvatite da zurite u žive ostatke Zemlje kakva je bila pre tri i po milijarde godina. Kao što je rekao Ričard Forti: „Ovo je zaista putovanje kroz vreme, i da svet ume da prepozna svoja stvarna čudesa, ovo mesto bilo bi poznato koliko i piramide u Gizi.” Iako to nikada ne biste pretpostavili, to tupo stenje vrvi životom, sa procenjenih (pa, očigledno precenje- nih) tri milijarde pojedinačnih organizama na svakom kvadratnom jardu kamena. Ponekad, kada pa- žljivo pogledate, možete da vidite kako se mali nizovi mehurića dižu do površine dok ti organizmi oslobađaju kiseonik. U dve milijarde godina takvi mali napori podigli su nivo kiseonika u Zemljinoj atmosferi na 20 procenata, pripremivši put za sledeće, složenije poglavlje istorije života.
Nagovešteno je da su cijanobakterije u Zalivu ajkula organizmi sa možda najsporijom evolucijom na Zemlji, a sada su svakako među najređim. Pošto su pripremili put za složenije oblike života, isko- renili su ih gotovo svugde isti ti organizmi čije su postojanje omogućili. (Oni postoje u Zalivu ajkula zato što je voda previše slana za stvorenja koja bi se inače njima gostila.)
Jedan od razloga za tako sporo usložnjavanje života bilo je i to što je svet morao da sačeka da jednostavniji organizmi u dovoljnoj meri zasite atmosferu kiseonikom. „Životinje nisu mogle da pri- kupe energiju da bi funkcionisale”, kako je to rekao Forti. Bilo je potrebno oko dve milijarde godina, otprilike 40 procenata Zemljine istorije, da nivoi kiseonika dosegnu manje-više sadašnje nivoe kon- centracije u atmosferi. Ali kada je jednom scena bila postavljena, i naizgled sasvim iznenada, poja- vio se potpuno novi tip ćelije – one koja sadrži jezgro i druga telašca zvana organele (od grčke reči koja znači „mali alat”). Smatra se da je proces započeo kada je neka nesmotrena ili avanturistički na- strojena bakterija uhvatila neku drugu bakteriju ili bila uhvaćena, pa se ispostavilo da to pogoduje obema. Smatra se da je uhvaćena bakterija postala mitohondrija. Ta mitohondrijalna invazija (ili en- dosimbiotički događaj, kao što biolozi vole to da nazovu), omogućila je složeni život. (Kod biljaka slična invazija proizvela je hloroplaste, koji biljkama omogućuju fotosintezu.)
Mitohondrije manipulišu kiseonikom na način koji oslobađa energiju iz hranljivih materija. Bez tog dobrog i olakšavajućeg trika, danas bi se život na Zemlji sastojao samo od mulja jednostavnih mi- kroba. Mitohondrije su veoma male – možete ih spakovati milijardu u prostor koji zauzima zrnce pe- ska – ali su isto tako veoma gladne. Gotovo sve hranljive materije koje apsorbujete odlaze na njiho- vu ishranu.
Ne bismo mogli da živimo ni dva minuta bez njih, a opet čak i posle milijardu godina mitohondrije se ponašaju kao da misle da se nećemo najbolje slagati. One zadržavaju sopstvenu DNK, RNK i ri- bozome. Ne razmnožavaju se kada i njihove ćelije-domaćini. Izgledaju kao bakterije, dele se kao bakterije, a ponekad i reaguju na antibiotike kao bakterije. Ne govore čak ni istim genetskim jezikom kao ćelija u kojoj žive. Ukratko, koferi su im stalno spakovani. Kao da imate nekog stranca u kući, ali to traje već milijardu godina.
Nova vrsta ćelija poznata je kao eukariote (što znači: „zaista sa jezgrom”), nasuprot staroj vrsti zvanoj prokariote („pre-jezgra”), i po fosilnim ostacima čini se da su stigle iznenada. Najstarija do sada poznata eukariota, zvana Grypania, otkrivena je 1922. godine u gvozdenim naslagama u Mičige- nu. Takvi fosili su pronađeni samo jednom, a zatim ih nema sledećih pet stotina miliona godina.
Zemlja je načinila svoj prvi korak u pravcu da postane zaista zanimljiva planeta. U poređenju s novim eukariotama, stare prokariote jedva da su bile nešto više od „vrećica hemikalija”, da pozajmi- mo taj izraz od britanskog geologa Stivena Drurija. Eukariote su bile veće – na kraju, čak deset hi- ljada puta veće – od svojih jednostavnijih rođaka, i mogle su da nose čak hiljadu puta veću količinu DNK. Postepeno, zahvaljujući tim probojima, život je postao složen i stvorio je dve vrste organiza-
ma – one koje izbacuju kiseonik (kao što su biljke) i one koje ga uzimaju (kao što smo vi i ja).
Jednoćelijske eukariote nekad su se zvale protozoe („pre-životinja”), ali taj termin je sve prezre- niji. Danas je za njih uobičajen izraz protisti. U poređenju s bakterijama koje su im prethodile, ti novi protisti su bili pravo čudo dizajna i sofisticiranosti. Jednostavna ameba, samo jedna velika ćelija bez ikakvih drugih ambicija osim da postoji, sadrži četiri stotine miliona bita genetskih informacija u svojoj DNK – dovoljno, kao što je primetio Karl Segan, da ispuni osamdeset knjiga od pet stotina stranica.
Na kraju su eukariote naučile jedan još jedinstveniji trik. Dugo je potrajalo – oko milijardu godi- na – ali kada su jednom ovladale njime, ispostavilo se da je zaista dobar. Naučile su da zajedno obrazuju složena višećelijska bića. Zahvaljujući toj inovaciji, omogućeno je postojanje krupnih, kom- plikovanih, vidljivih entiteta kao što smo mi. Planeta Zemlja bila je spremna da pređe u svoju slede- ću ambicioznu fazu.
Ali pre nego što se previše uzbudimo zbog toga, vredi prisetiti se da svet. kao što ćemo već videti, još pripada veoma malim stvarima.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Kratka istorija bezmalo svačega

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 8:54 am




20

Mali svet

Verovatno nije mnogo pametno ispoljavati preterano lično interesovanje za sopstvene mikrobe. Luj Paster, veliki francuski hemičar i bakteriolog, toliko se zaokupio svojim mikrobima da je počeo kri- tički da gleda kroz lupu u svaku posudu koju bi izneli pred njega, što je bila navika zbog koje ga ljudi verovatno nisu mnogo puta ponovo pozivali na večeru.
U stvari, nema svrhe da pokušavate da se sakrijete od svojih bakterija, jer one su jednako na vama i oko vas, u tolikom broju da ne možete čak ni da ga zamislite. Ako ste dobrog zdravlja i prosečno marljivi kada je higijena u pitanju, imate krdo od oko jednog biliona bakterija koje pasu po vašim mesnatim ravnicama – oko stotinu hiljada na svakom kvadratnom centimetru kože. One se tamo goste desetinama milijardi kožnih ljuspica koje vam svakodnevno otpadaju, kao i svim onim ukusnim ulji- ma i učvršćujućim mineralima koji vam curkaju iz svake pore i otvora. Za njih ste vi najbolji mogući švedski sto, topli ste pride i još se jednako krećete. U znak zahvalnosti, one vam daju telesni zadah.
A to su samo bakterije koje vam nastanjuju kožu. Bilioni drugih ušuškani su vam u stomaku i nazal- nim prolazima, okačeni su vam o kosu i trepavice, plivaju vam po površini očiju, buše vam gleđ na zubima. Samo vaš sistem za varenje domaćin je za više od stotinu biliona mikroba, koji spadaju u najmanje četiri stotine tipova. Neki se bave šećerima, neki skrobovima, neki napadaju druge bakteri- je. Iznenađujući broj njih, poput sveprisutnih crevnih spiroheta, nema nikakvu razaznatljivu funkciju. Samo se čini da im se dopada da budu sa vama. Svako ljudsko telo sastoji se od oko deset triliona ćelija, ali je ujedno domaćin za oko stotinu triliona bakterijskih ćelija. Ukratko, one čine naš veliki deo. Naravno, sa bakterijske tačke gledišta, mi činimo njihov prilično mali deo.
Pošto smo mi, ljudi, dovoljno veliki i pametni da proizvodimo i koristimo antibiotike i sredstva za dezinfekciju, lako nam je da se ubedimo da smo prognali bakterije na rubove egzistencije. Nemojte poverovati u to. Možda bakterije ne dižu gradove niti vode zanimljiv društveni život, ali biće ovde kada Sunce bude postalo crveni džin. Ovo je njihova planeta i mi smo na njoj samo zato što nam one to dozvoljavaju.
Nemojte nikada zaboraviti da su se bakterije milijardama godina snalazile i bez nas. Mi bez njih ne bismo preživeli niti jedan dan. One prerađuju naše otpadne materije i dovode ih u stanje da pono- vo mogu da se upotrebe; bez njihovog vrednog grickanja ništa ne bi trulilo. One pročišćavaju našu vodu i zahvaljujući njima zemlja nam je plodna. Bakterije sintetišu vitamine u našem stomaku, pretva- raju stvari koje pojedemo u korisne šećere i polisaharide, i odlaze da ratuju protiv stranih mikroba koji nam skliznu niz jednjak.
U potpunosti zavisimo od bakterija koje uzimaju azot iz vazduha i pretvaraju ga u za nas korisne nukleotide i amino-kiseline. To je marljiv i prijatan rad. Kao što zapažaju Margulis i Segan, da bi in- dustrijski radili isto to (kao kada prave đubrivo) proizvođači moraju da zagreju izvorne materijale do 500 stepeni Celzijusovih i da ih podvrgnu 300 puta većem pritisku od normalnog. Bakterije sve vre- me rade isto to bez ikakve frke, i bogu hvala za to, jer nema tog većeg organizma koji bi mogao da preživi bez azota koji one prenose dalje. Iznad svega, mikrobi nas i dalje snabdevaju vazduhom koji udišemo i održavaju stabilnost atmosfere. Mikrobi, uključujući i savremene verzije cijanobakterija,
snabdevaju planetu većim delom kiseonika koji se može udisati. Alge i drugi mali organizmi koji iz- bacuju mehuriće u moru svake godine izbace oko 150 milijardi kilograma toga.
A one su zapanjujuće plodne. One malo mahnitije mogu da izrode novu generaciju za manje od de- set minuta. Clostridium perfringens, gadan mali organizam koji izaziva gangrenu, može da se reprodu- kuje za devet minuta, a onda počne ponovo da se deli. Takvom brzinom, jedna jedina bakterija teorij- ski može za dva dana da izrodi potomstvo u broju jednakom broju protona u vasioni. „Sa adekvatnim izvorom hranljivih materija, jedna jedina bakterijska ćelija može da stvori 280.000 milijardi novih ćelija u samo jednom danu”, smatra belgijski biohemičar i dobitnik Nobelove nagrade Kristijan de Dive. U istom periodu, ljudska ćelija jedva može da se jednom podeli.
Otprilike jednom na svakih milion podela, bakterije proizvedu mutanta. Za mutanta je to obično zlosrećna stvar – promena je uvek rizična za svaki organizam – ali povremeno se dogodi da nova bakterija bude obdarena nekom dodatnom prednošću, kao što je sposobnost da izbegne napadu antibi- otika, ili da ih se otrese. Uz tu sposobnost evoluiranja ide druga, još strašnija prednost. Bakterije de- le informacije. Svaka bakterija može da preuzme deo genetskog koda od svake druge. U suštini, kao što kažu Margulis i Segan, sve bakterije plivaju u jednom genetskom basenu. Svaka promena usmere- na na prilagođavanje koja se dogodi u jednom delu bakterijske vasione, može da se raširi na ma koji drugi deo. To je otprilike kao kad bi ljudsko biće moglo da se obrati insektu da bi dobilo genetski kod neophodan da mu izniknu krila ili da hoda po plafonima. To znači da su bakterije s genetske tačke gledišta postale jedan jedini superorganizam – majušan, raštrkan, ali nepobediv.
One mogu da žive i napreduju na gotovo svemu što prospete, ispljunete ili otkačite od sebe. Samo im dajte malo vlage – kao kada pređete vlažnom krpom preko radne površine – i one će procvetati kao da su stvorene ni iz čega. Ješće drvo, lepak u tapetama, metale u stvrdnutoj farbi. Naučnici su u Australiji pronašli mikrobe poznate kao Ihiobacillus concretivorans koji su živeli u koncentracijama sumporne kiseline dovoljno jakim da rastvore metal – štaviše, nisu mogli da žive bez njih. Vrsta zvana Micrococcus radiophilus pronađena je kako uživa u otpadnim rezervoarima nuklearnih reaktora i prežderava se plutonijumom i svim drugim materijama koje su se tamo nalazile. Neke bakterije raz- lažu hemijske materijale iz kojih, koliko mi to možemo da ustanovimo, ne mogu da steknu nikakvu ko- rist.
Pronađene su kako žive u proključalim blatnim izvorima i jezerima kaustične sode, duboko u ste- nju, na dnu mora, u skrivenim jezercima ledene vode u Suvim dolinama Mekmerdo na Antarktiku, i 11 kilometara duboko u Tihom okeanu, gde su pritisci više od hiljadu puta veći nego na površini, ili ekvivalentni težini pedeset džambo-džetova. Izgleda da su neke od njih praktično neuništive. Deino- coccus radiodurans je, po Ekonomistu, „gotovo imun na radioaktivnost”. Zapljusnite njegovu DNK radijacijom i komadi će se smesta ponovo spojiti „kao uskoprcani udovi neupokojenog stvorenja iz nekog horor filma”.
Možda najspektakularniji do sada otkriveni slučaj preživljavanja odnosi se na bakteriju streptoko- ke koja je izvađena između nepropusno slepljenih sočiva kamere koja je dve godine stajala na Mese- cu. Ukratko, malo je tih sredina gde bakterije nisu spremne da žive. „Sada, pri spuštanju sondi u oke- anske otvore koji su toliko vreli da same sonde počinju da se tope, čak i tamo pronalaze bakterije”, rekla mi je Viktorija Benet.
Tokom dvadesetih godina dva naučnika sa Čikaškog univerziteta, Edson Bastin i Frenk Grir, obja- vili su da su iz bušotina nafte izolovali vrste bakterija koje su živele na dubinama od 600 metara. Ta zamisao je odbačena kao fundamentalno nečuvena – na dubini od 600 metara nema ničega od čega bi se moglo živeti – i pedeset godina se pretpostavljalo da su njihovi uzorci bili kontaminirani povr- šinskim mikrobima. Sada znamo da postoji mnogo mikroba koji žive duboko u Zemlji, a mnogi od
njih nemaju nikakve veze s konvencionalno organskim svetom. Oni jedu kamenje ili, radije, materije koje su u kamenju – gvožđe, sumpor, mangan i tako dalje. A i udišu čudne stvari – gvožđe, hrom, kobalt, uranijum čak. Takvi procesi mogu biti ključni za koncentrisanje zlata, bakra i drugih dragoce- nih metala, a moguće i depozita nafte i prirodnog gasa. Čak je nagovešteno da je njihovo neumorno grickanje stvorilo Zemljinu koru.
Neki naučnici sada misle da bi pod našim nogama moglo da živi i svih 100 biliona tona bakterija u onome što se zove potpovršinski litoautotrofni mikrobski ekosistemi – ukratko, SLUZ.52 Tomas Gold sa Univerziteta Kornel izneo je procenu po kojoj, ako uzmete sve bakterije iz Zemljine unutra- šnjosti i istovarite ih na površinu, prekriće planetu do dubine od 15 metara – što je visina četvoro- spratnice. Ako su procene tačne, ispod Zemlje bi moglo da bude više života nego povrh nje.
Na dubini, mikrobi se smanjuju i ekstremno usporavaju. Najživahniji među njima možda se ne dele češće od jednom u sto godina, neki možda ne češće od jednom u petsto godina. Kao što to piše u Eko- nomistu: „Izgleda da je ključ za dugovečnost da se ne radi previše.” Kada zaista prigusti, bakterije su spremne da poisključuju sve sisteme i sačekaju bolja vremena. Godine 1997. naučnici su uspešno ak- tivirali neke spore antraksa koje su spavale osamdeset godina u jednom muzejskom eksponatu u Trondhajmu, u Norveškoj. Drugi mikroorganizmi naglo su oživeli kada su bili pušteni iz konzerve me- sa stare 118 godina i flaše piva stare 166 godina. Godine 1996. naučnici Ruske akademije nauka ob- javili su da su oživeli bakterije zaledene u sibirskoj tundri tri miliona godina. Ali rekord u izdržljivo- sti pripada onome što su otkrili Rasel Vrilend i njegove kolege na Univerzitetu Vestčester u Pensilva- niji godine 2000, kada su objavili da su oživeli bakteriju staru 250 miliona godina, po imenu Bacillus permians, koja je bila uhvaćena u naslagama soli 600 metara pod zemljom u Karlsbadu, u Novom Meksiku. Ako je tako, taj mikrob je stariji od kontinenata.
Izveštaj je naišao na razumljivu sumnjičavost. Mnogi biohemičari smatrali su da bi u takvom vre- menskom rasponu komponente mikroba postale beskorisne usled razgradnje osim ako se bakterija ni- je s vremena na vreme budila. Međutim, ako se bakterija povremeno i meškoljila, nije postojao pri- hvatljiv interni izvor energije koji bi mogao tako dugo da traje. Podozriviji naučnici pretpostavili su da je uzorak možda bio kontaminiran, ako ne za vreme njegovog uzimanja, onda možda dok je još bio zakopan. Godine 2001, ekipa sa Univerziteta Tel Aviv ustvrdila je da je B. permians gotovo identičan sa vrstom savremene bakterije, Bacillus marismortui, pronađene u Mrtvom moru. Samo su se dve nji- hove genetske sekvence razlikovale, i to vrlo malo.
„Zar treba da poverujemo”, napisali su izraelski istraživači, „da je za 250 miliona godina B. per- mians akumulirao istu količinu genetskih razlika koja se može postići u laboratoriji, za samo 3–7 da- na?” U svom odgovoru, Vrilend je sugerisao da „bakterije brže evoluiraju u laboratoriji nego u di- vljini”.
Možda.

* * *

Uznemirujuća je činjenica da duboko u svemirskoj eri većina udžbenika deli živi svet na samo dve kategorije – biljke i životinje. Mikroorganizmi jedva da se i pojavljuju. Amebe i slični jednoćelijski organizmi tretirani su kao proto-životinje, a alge kao proto-biljke. I bakterije se obično podvode pod biljke, iako svi znaju da ne pripadaju tamo. Još krajem devetnaestog veka, nemački prirodnjak Ernst Hekel nagovestio je da bakterije zaslužuju da se svrstaju u zasebno kraljevstvo, koje je on nazvao Monera, ali ta zamisao počela je da pušta koren među biolozima tek tokom šezdesetih godina dvade- setog veka, a i tada samo među nekima. (Primećujem da moj pouzdani stoni rečnik Američko nasleđe
iz 1969. godine ne poznaje taj termin.)
Tradicionalna podela je učinila lošu uslugu i mnogim organizmima iz vidljivog sveta. Gljivice, grupa koja obuhvata pečurke, plesni, buđi, kvasce i puhare, gotovo uvek su tretirane kao predmet bo- tanike, iako zapravo gotovo ništa u vezi s njima – način na koji se razmnožavaju i dišu, kako se gra- de – ne odgovara bilo čemu u biljnom svetu. Strukturno, one imaju više zajedničkog sa životinjama po tome što ćelije grade iz hitina, materijala koji im daje osobenu teksturu. Ista supstanca se koristi za oklope insekata i kandže sisara, mada nije ni blizu tako ukusna u bubi jelenku kao u pečurci „portobe- lo”. Iznad svega, za razliku od svih biljaka, pečurke ne vrše fotosintezu, pa nemaju hlorofila i zato ni- su zelene. Umesto toga, one rastu direktno na izvoru svoje hrane, što može biti gotovo bilo šta. Gljivi- ce će pojesti sumpor sa betonskog zida ili materiju koja vam se raspada među prstima na nogama – a to su dve stvari koje nijedna biljka ne radi. Gotovo jedina biljna osobina koju imaju jeste da pušta- ju korenje.
Još manje pogodna za kategorizaciju bila je osobena grupa organizama koji se formalno zovu mik- somicete, ali su poznatiji kao sluzava buđ. To ime nesumnjivo ima veze s činjenicom da su tako nepo- znati. Naziv koji bi zvučao malo dinamičnije – „ambulantna samoaktivirajuća protoplazma”, reci- mo – a manje kao nešto što pronađete kada posegnete duboko u zapušeni slivnik, gotovo sigurno bi neposrednije doneo tim izuzetnim entitetima deo pažnje koju inače zaslužuju, jer sluzava buđ je, da ne pogrešimo, jedan od najzanimljivijih organizama u prirodi. U dobra vremena, ona postoji u obliku jednoćelijskih jedinki, prilično nalik na amebe. Ali kada se uslovi pogoršaju, te jedinke dopuze do centralnog mesta za okupljanje i pretvore se, gotovo čudesno, u puža. Puž nije bogzna kako lepa stvar i ne prevaljuje velike udaljenosti – obično samo od dna gomile opalog lišća pa do vrha, gde se nade u malo izloženijem položaju – ali milionima godina to je verovatno bio najbolji trik u vasioni.
1 tu se ne zaustavlja. Pošto se izvukla na povoljniju poziciju, sluzava buđ se ponovo preobrazi i poprimi oblik biljke. Po nekom čudno urednom procesu, ćelije se prekonfigurišu, kao pripadnici ne- kog malog bleh-orkestra u maršu, da bi obrazovale stabljiku na čijem je vrhu lukovica poznata kao plodno telo. Unutar plodnog tela nalaze se milioni spora koje se, u odgovarajućem trenutku, puste da ih vetar oduva kako bi postale jednoćelijski organizmi koji će započeti proces iznova.
Godinama su zoolozi za sluzavu buđ tvrdili da je protozoa, a mikolozi da je gljivica, mada su ljudi većinom uviđali da ona zapravo ne spada nigde. Kada su bila omogućena genetska ispitivanja, ljudi u laboratorijskim mantilima iznenadili su se kada su ustanovili da je sluzava buđ toliko osobena i čud- na da nije u direktnoj vezi ni sa čim u prirodi, a ponekad čak ni sama sa sobom.
Godine 1969. u pokušaju da unese nekakav red u sve neadekvatniju klasifikaciju, ekolog sa Korne- la po imenu R. H. Vitaker izneo je u časopisu Nauka predlog da se život podeli na pet glavnih ograna- ka – carstava, kao što su ti ogranci poznati: životinjski svet, biljni svet, gljivice, protiste i monere. Protista je modifikacija ranijeg termina, Protoctista, koji je predložio škotski biolog Džon Hog, i tre- balo je da opiše svaki organizam koji nije bio ni biljka ni životinja.
lako je Vitakerova nova shema donela veliko poboljšanje, protiste su ostale loše definisane. Neki taksonomi rezervisali su taj termin za krupne jednoćelijske organizme – eukariote – ali drugi su ga tretirali kao biološku fioku za rasparene čarape i tamo trpali sve što se nigde drugde nije uklapalo. Protiste su obuhvatale (u zavisnosti od teksta koji ste čitali) sluzavu buđ, amebe, čak i morsku travu pored mnogih drugih stvari. Po jednom proračunu, tamo je bilo sveukupno čak i dve stotine hiljada različitih vrsta organizama. To je baš mnogo rasparenih čarapa.
Ironično je da se, baš kada je Vitakerova klasifikacija sa pet carstava počela da nalazi put do udžbenika, skromni akademik sa Univerziteta Ilinoisa probijao prema otkriću koje će sve promeniti. Njegovo ime bilo je Karl Vouz (rimuje se sa „rouz”) i od sredine šezdesetih godina – odnosno, ono-
liko rano koliko je to bilo moguće – on je tiho izučavao genetske sekvence u bakterijama. U prvo vreme to je bio izuzetno pipav postupak. Rad na jednoj jedinoj bakteriji mogao je lako da potraje go- dinu dana. Tada se, po Vouzu, znalo samo za petstotinak vrsta bakterija, što je manje od broja vrsta koje imate u ustima. Danas je taj broj oko deset puta veći, mada je i dalje daleko manji od 26.900 vr- sta algi, 70.000 gljivica i 30.800 ameba i srodnih organizama čije su biografije ispunile anale biolo- gije.
Ukupan broj nije i dalje mali samo zbog puke ravnodušnosti. Bakterije mogu biti toliko teške za pronalaženje i izučavanje da to izaziva očajanje. Samo oko jedan odsto bakterija će rasti u kulturi. Ako se ima u vidu to koliko su neobuzdano prilagodljive u prirodi, čudno je da jedino mesto gde iz- gleda ne žele da žive jeste laboratorijska posuda. Ubacite ih u agar i mazite ih koliko god vam volja, većinom će samo da leže tamo i odbijaće svaki podsticaj da se razvijaju. Svaka bakterija koja napre- duje u laboratoriji po definiciji je izuzetna, a opet, to su gotovo isključivo bili organizmi koje su mi- krobiolozi proučavali. Bilo je to, rekao je Vouz, „kao da o životinjama učite iz poseta zoo-vrtu”.
Međutim, geni su Vouzu dozvolili da priđe mikroorganizmima iz drugog ugla. Dok je radio, Vouz je shvatio da postoje fundamentalnije podele u svetu mikroba nego što je to iko podozrevao. Mnogo ma- lih organizama koji su ličili na bakterije i ponašali se kao bakterije zapravo su bili nešto sasvim dru- go – nešto što se odavno odvojilo od bakterija u poseban ogranak. Vouz je te organizme nazvao arhi- bakterijama, što je kasnije skraćeno u naziv arhea.
Mora se reći da atributi koji izdvajaju arhee od bakterija nisu takvi da bi izazvali ubrzanje pulsa kod nekoga ko nije biolog. To su mahom razlike u njihovim mastima i nedostatak nečega što se zove peptidoglikan. Ali u praksi, to je ogromna razlika. Arhee se više razlikuju od bakterija nego vi i ja od krabe ili pauka. Sam-samcat, Vouz je otkrio nepoznatu podelu živog sveta, toliko fundamentalnu da je stajala iznad nivoa carstva na vrhu Univerzalnog drveta života, kao što se to naziva, sa prilično po- štovanja.
Godine 1976. on je zaprepastio svet – ili makar onaj njegov delić koji je obraćao pažnju na to – ponovnim crtanjem Drveta života koje više nije obuhvatalo pet podela, već dvadeset tri. Njih je on grupisao u tri nove glavne kategorije – bakterije, arhee i eukarije (koje se ponekad pišu Euca- rya) – koje je nazvao domenima. Novi aranžman bio je sledeći:

Bakterije: cijanobakterije, ljubičaste bakterije, gram-pozitivne bakterije, zelene nesumporne bakterije, flavobakterije i termotogale
Arhee: halofilne arhee, metanosarcine, metanobakterije, metanokoke, termoceler, termoproteus i pirodiktijum
Eukarije: diplomade, mikrosporidije, trihomonade, flagele, entamebe, sluzave buđi, cilijati, bilj- ke, gljivice i životinje

Vouzove nove podele nisu naprečac osvojile biološki svet. Neki su otpisali taj sistem kao pretera- no opterećen mikrobima. Mnogi su ga naprosto ignorisali. Vouz je bio, kako kaže Frensis Eškroft,
„gorko razočaran”. Ali njegova nova shema polako je počela da pušta koren među mikrobiolozima. Botaničari i zoolozi mnogo su sporije prihvatali njene vrline. Nije teško uvideti zašto. U Vouzovom modelu, svetovi botanike i zoologije bili su smešteni na nekoliko grančica najisturenije grane eukarij- skog dela stabla.
„Ti ljudi su učeni da klasifikuju na osnovu velikih morfoloških sličnosti i razlika”, rekao je Vouz novinaru koji ga je intervjuisao 1996. godine. „Mnogi od njih teško su mogli da progutaju zamisao da se to čini na osnovu molekularne sekvence.” Ukratko, ako nisu mogli rođenim očima da uvide razliku,
nije im se dopadalo. 1 tako su uporno insistirali na konvencionalnoj podeli na pet carstava – što je aranžman za koji Vouz kaže da „nije naročito koristan” kada bira reči, odnosno da „definitivno navodi na pogrešne zaključke” u najvećem broju ostalih slučajeva. „Biologija, kao i fizika pre nje”, napisao je Vouz, „prešla je na nivo gde se predmeti interesovanja i njihove interakcije često ne mogu primetiti direktnim posmatranjem.”
Godine 1998. veliki i stari harvardski zoolog Ernst Majer (koji je tada bio u svojoj devedeset če- tvrtoj godini, a u vreme kada ovo pišem bliži se stotoj i još se dobro drži,53 dodatno je uskomešao duhove izjavivši da bi trebalo da postoje samo dve primarne podele života – on ih je nazvao „car- stvima”. U radu objavljenom u Spisima Nacionalne akademije nauka, Majer je rekao da su Vouzova otkrića zanimljiva, ali na sasvim pogrešnom tragu, primetivši da „Vouz nije obrazovan kao biolog i sasvim prirodno ne poseduje ekstenzivno poznavanje principa klasifikacije”, što će reći da nema poj- ma o čemu govori.
Pojedinosti Majerove kritike su veoma tehničke – obuhvataju pitanja mejotičke seksualnosti, he- nigijanske klasifikacije i kontroverzne interpretacije genoma Methanobacterium thermoautrophicum-a pored mnogo drugih stvari – ali se praktično svodi na to da Vouzov aranžman unosi neravnotežu u Drvo života. Majer zapaža da se prostor koji pripada bakterijama sastoji od samo nekoliko hiljada vrsta dok arhejski sadrži pukih 175 primeraka, sa još možda nekoliko hiljada koje tek treba otkriti – 
„ali jedva više od toga” Nasuprot tome, eukariotski prostor – što će reći, komplikovani organizmi čije ćelije imaju jezgro, poput nas – broji već milione vrsta. U cilju „principa ravnoteže”, Majer za- stupa gledište da se jednostavni bakterijski organizmi iskombinuju u jednoj kategoriji, kategoriji Pro- kariota, da bi se složeniji i „veoma evoluirani” ostatak smestio u carstvo Eukariota, koje bi stajalo uz prvu kategoriju kao jednako. Drugačije rečeno, on zastupa gledište da se stvari manje-više zadrže kao što su bile ranije. Ta podela na jednostavne ćelije i složene ćelije „jeste ta velika podela u živom svetu”.
Ako nas Vouzov novi aranžman ičemu uči, onda je to da je život zaista raznovrstan, a da je najveći broj tih njegovih različitih vidova mali, jednoćelijski i nepoznat. U ljudskoj je prirodi da misli o evo- luciji kao o dugačkom lancu poboljšanja, o beskrajnom napretku prema veličini i složenosti – rečju, prema nama. Laskamo sebi. Najmnogobrojnije stvarne raznovrsnosti u evoluciji javljaju se kod malih bića. Mi, krupna stvorenja, samo smo srećan ishod – zanimljiva sporedna grana. Od dvadeset tri glavne podele života, samo tri – biljke, životinje i gljivice – dovoljno su velike da se vide ljud- skim okom, a čak i one sadrže vrste mikroskopske veličine. Štaviše, po Vouzu, ako biste sabrali ukup- nu biomasu planete – svako živo stvorenje, uključujući i biljke – mikrobi bi činili najmanje 80 pro- cenata svega što postoji, možda i više. Svet pripada veoma malim bićima – i tako je već veoma du- go.

* * *

U nekom trenutku svog života sigurno ćete upitati zašto onda mikrobi tako često žele da nam naude. Kakvo bi to zadovoljstvo jedan mikrob mogao da ima zato što nam podigne temperaturu ili nas ras- hladi, unakazi čirevima ili na kraju krajeva ubije? Na kraju krajeva, mrtav domaćin teško da može da pruži dugoročnu gostoljubivost.
Započetak, vredi upamtiti da je većina mikroorganizama neutralna ili čak doprinosi ljudskom bla- gostanju. Najinfektivniji organizam na Zemlji, bakterija zvana volbahija, uopšte ne škodi ljudima – niti, kad smo već kod toga, bilo kom drugom kičmenjaku – ali ako ste račić, glista ili voćna mušica, ume da vas natera da poželite da se nikad niste ni rodili. Po Nešenel džiografiku, sveukupno, tek je-
dan mikrob u hiljadu patogen je za ljude – mada, znajući šta neki od njih mogu da urade, može nam se oprostiti pomisao da je to sasvim dovoljno. Čak i ako je većina njih benigna, mikrobi su i dalje ubica broj tri u Zapadnom svetu – a čak i mnogi koji nas ne ubiju nateraju nas da zažalimo što posto- je.
Mikrob ima izvesne koristi od domaćina koji se ne oseća dobro. Simptomi bolesti često pomažu njegovom širenju. Povraćanje, kijanje i proliv izvrsni su metodi izlaska iz domaćina i pripreme za ukrcavanje u sledećeg. Najefektnija strategija od svih jeste pribaviti pomoć pokretne treće strane. In- fektivni organizmi vole komarce zato što ih ubod komarca isporuči direktno u krvotok gde mogu da se daju pravo na posao pre nego što odbrambeni mehanizmi žrtve stignu da ustanove šta ih je napalo. Zbog toga tako mnogo najtežih bolesti – malarija, žuta groznica, groznica denga, encefalitis i još sto- tinak manje slavnih, ali često gramzivih bolesti – počinje ujedom komarca. Za nas je prava sreća i slučajnost što HIV, agens side, nije među njima – bar još ne. Svaki HIV koji komarac usisa tokom svojih putovanja rastvori se u komarčevom metabolizmu. Kad nastupi dan da virus mutacijom to zao- biđe, možemo se naći u stvarnim neprilikama.
Međutim, pogrešno je posmatrati tu stvar previše pažljivo sa stanovišta logike zato što mikroorga- nizmi očigledno nisu proračunati entiteti. Njih nije briga šta će vam učiniti, baš kao što vas nije briga za to kakve im nevolje nanosite kada ih ubijate u milionima dok se sapunjate pod tušem ili dok nano- site dezodorans. Jedina prilika kada vaše trajno blagostanje ima neki uticaj na patogene jeste kada vas oni previše efikasno ubiju. Ako vas eliminišu pre nego što uspeju da se presele dalje, mogu i sa- mi umreti. Džared Dajamond primećuje da je istorija puna bolesti koje su „nekada izazivale zastrašu- juće epidemije, da bi zatim nestale podjednako tajanstveno kao što su se i pojavile”. On navodi robu- snu, ali milostivo prolaznu englesku bolest znojenja koja je besnela od 1485. do 1552. godine i pri tom pobila hiljade ljudi, pre nego što je sagorela. Preterana efikasnost nije dobra stvar ni za jedan in- fektivni organizam.
Mnoge bolesti ne javljaju se zbog onoga što vam je organizam uradio, već zbog onoga što vaše te- lo pokušava da uradi organizmu. U svom pohodu čiji je cilj da telo oslobodi patogena, imunološki si- stem ponekad uništava ćelije ili oštećuje kritična tkiva, tako da često kada vam nije dobro ne osećate patogene već sopstvene imunološke reakcije. U svakom slučaju, razboljevanje je razumna reakcija na infekciju. Bolesni ljudi se povuku u postelju i tako predstavljaju manju pretnju široj zajednici.
Pošto napolju ima toliko stvari s potencijalom da vam naude, vaše telo drži mnogo različitih vrsta odbrambenih belih krvnih zrnaca – ukupno desetak miliona tipova, a svaka je sačinjena tako da pre- pozna i uništi određenu vrstu napadača. Bilo bi nemoguće neefikasno održavati deset miliona različi- tih stajaćih vojski, pa tako svaka vrsta belih krvnih zrnaca zadržava u aktivnoj službi samo nekoliko izviđača. Kada neki infektivni agens – poznat pod nazivom antigen – pređe u napad, relevantni iz- vidnici prepoznaju napadača i pozovu odgovarajuća pojačanja. Dok vam telo proizvodi te vojske, najčešće se osećate slomljeno. Oporavak počinje kada se trupe konačno aktiviraju.
Bele ćelije su nemilosrdne i loviće i ubiti i poslednjeg patogena kojeg mogu da pronađu. Da bi iz- begli izumiranje, napadači su razvili dve elementarne strategije. Ili udaraju brzo i prelaze na novog domaćina, kao kod uobičajenih infektivnih bolesti poput gripa, iti se preruše tako da ih bela krvna zrnca ne ugledaju, kao kod HlV-a, virusa odgovornog za sidu, koji može godinama da čeka bezopasan i neprimetan u jezgrima ćelija pre nego što krene u akciju.
Jedan od neobičnijih aspekata infekcije jeste da nam inače neškodljivi mikrobi ponekad dospeju u pogrešne delove tela i „malčice polude”, po rečima doktora Brajana Marša, specijaliste za infektivne bolesti u Medicinskom centru Dartmut-Hičkok u Libanu, Nju Hempšir. „To se jednako dešava sa au- tomobilskim nesrećama, kada ljudi pretrpe unutrašnje povrede. Inače bezazleni mikrobi iz stomaka
dospeju u druge delove tela – krvotok, na primer – i izazovu pravi haos.”
Trenutno najstrašniji, najnekontrolisaniji bakterijski poremećaj jeste bolest zvana nekrotirajući fa- scitis, kada bakterije praktično izjedu žrtvu iznutra i prožderu unutrašnje tkivo, ostavljajući za sobom kašaste, kužne ostatke. Pacijenti se često jave sa relativno blagim pritužbama obično osipom na koži i temperaturom – ali to se stanje onda dramatično pogorša. Kada ih otvore, često ustanove da su jed- nostavno pojedeni. Jedino lečenje je nešto što se zove „radikalna operacija ekscizije” – isecanje svakog komadića inficirane oblasti. Sedamdeset procenata žrtava umre; mnoge od preostalih ostanu grozno unakažene. Izvor infekcije je obična bakterija zvana streptokok grupe A, koja obično izaziva samo upalu grla. Veoma retko, iz nepoznatih razloga, neke od tih bakterija prodru kroz oblogu grla i uđu u samo telo, gde naprave potpuni, destruktivni haos. One su sasvim otporne na antibiotike. Oko hiljadu slučajeva godišnje dogodi se u Sjedinjenim Američkim Državama, a niko ne može da tvrdi da se to neće pogoršati.
Baš isto to dogodilo se s meningitisom. Najmanje 10 procenata mlađih punoletnika, i možda 30 procenata starijih maloletnika, nosioci su smrtonosne bakterije meningokoke, ali ona sasvim bezopa- sno obitava u grlu. Samo povremeno – kod otprilike jedne mlade osobe u stotinu hiljada – ona do- spe u krvotok i takva osoba se poprilično razboli. U najgorim slučajevima, smrt nastupi za dvanaest sati. To je šokantno brzo. „Osoba koja je savršeno zdrava za doručkom, uveče već može biti mrtva”, kaže Marš.
Imali bismo mnogo više uspeha s bakterijama da nismo toliko neumereni u upotrebi svog najboljeg oružja protiv njih: antibiotika. Začudo, po jednoj proceni 70 odsto antibiotika koji se koriste u razvi- jenom svetu daje se domaćim životinjama, često rutinski u stočnoj hrani, da bi se jednostavno pobolj- šao rast i sprečile infekcije. Takva primena daje bakterijama idealnu priliku da razviju otpornost na njih. Tu priliku one su iskoristile s mnogo entuzijazma.
Godine 1952. penicilin je bio sasvim efikasan protiv svih vrsta bakterija stafilokoke, do te mere da je početkom šezdesetih ministar zdravlja SAD Vilijam Stjuart sa velikim samopouzdanjem obja- vio: „Došlo je vreme da se zatvori knjiga o infektivnim bolestima. Praktično smo izbrisali infekcije iz Sjedinjenih Američkih Država.” Međutim, još dok je to govorio, oko 90 procenata tih vrsta razvi- jalo je imunitet na penicilin. Ubrzo je jedna od tih novih vrsta, zvana meticilin-rezistentni zlatni stafi- lokok, počela da se pojavljuje u bolnicama. Samo jedan tip antibiotika, vanomicin, ostao je efikasan protiv njega, ali godine 1997. iz jedne bolnice u Tokiju javljeno je da se pojavila vrsta otporna čak i na to. Za samo nekoliko meseci, ona se proširila na još šest japanskih bolnica. Na sve strane, mikrobi ponovo počinju da dobijaju rat: samo u američkim bolnicama umre oko četrnaest hiljada ljudi godi- šnje od infekcija koje tamo dobiju. Kao što je primetio Džejms Surovjecki u članku za Njujorker, ako mogu da biraju između razvoja antibiotika koje će ljudi uzimati svakodnevno dve sedmice i antide- presanata koje će ljudi uzimati svakodnevno zauvek, farmaceutske kompanije radije biraju potonje, što nimalo ne čudi. Iako je nekoliko antibiotika malo ojačano, farmaceutska industrija nam još od se- damdesetih godina nije dala nijedan potpuno nov antibiotik.
Naš nemar još više zabrinjava od otkrića da mnoga druga oboljenja mogu imati bakterijsko pore- klo. Proces otkrivanja započeo je 1983. godine kada je Bari Maršal, lekar iz Perta, u Zapadnoj Au- straliji, otkrio da mnoge želudačne kancere i mnoge želudačne čireve izaziva bakterija zvana Helico- bacter pylori. Iako je njegova otkrića bilo lako ispitati, ta zamisao bila je toliko radikalna da je pro- šlo više od decenije pre nego što je postala opšteprihvaćena. Američki Nacionalni instituti zdravlja, na primer, nisu zvanično prihvatili tu zamisao sve do 1994. godine. „Stotine, čak hiljade ljudi sigurno su umrle od čira, a da nisu morale”, rekao je Maršal novinaru iz Forbsa 1999. godine.
Od tada, dalja istraživanja pokazala su da postoji, ili da bi mogla da postoji, bakterijska kompo-
nenta u svim vrstama drugih poremećaja – srčanim bolestima, astmi, artritisu, multipl sklerozi, neko- liko tipova mentalnih poremećaja, mnogim kancerima, pa čak i, kako je nagovešteno (ni manje ni više nego u Nauci) u gojaznosti. Možda nije daleko dan kada će nam zatrebati efikasan antibiotik, ali neće- mo imati nijedan na koji bismo se oslonili.
Možda je donekle utešno znati da i bakterije mogu da se razbole. Njih ponekad inficiraju bakterio- fage (ili jednostavno fage), tip virusa. Virus je čudan i odbojan entitet – „parče nukleinske kiseline okruženo lošim vestima” po pamćenja vrednoj frazi dobitnika Nobelove nagrade Pitera Medavara. Manji i jednostavniji od bakterija, virusi sami po sebi nisu živi. U izolaciji su nepokretni i bezopasni. Ali ako ih unesete u pogodnog domaćina, daće se na posao – oživeće. Zna se za oko pet hiljada tipo- va virusa, i oni nam donose mnogo stotina bolesti, od gripa i obične prehlade do onih koje su najopa- sniji po ljudsko blagostanje: velikih boginja, besnila, žute groznice, ebole, polija i side.
Virusi napreduju tako što otmu genetski materijal žive ćelije i upotrebe ga za proizvodnju novih virusa. Fanatično se razmnožavaju, a onda eksplodiraju u potrazi za novim ćelijama koje bi okupirali. Pošto sami po sebi nisu živi organizmi, mogu sebi dozvoliti da budu veoma jednostavni. Mnogi, uključujući i HIV, imaju deset gena ili manje, dok i najjednostavnija bakterija zahteva nekoliko hilja- da. Oni su takođe veoma mali, premali da bi se videli konvencionalnim mikroskopom. Tek kada je 1943. izmišljen elektronski mikroskop, nauka ih je prvi put pogledala. Ali oni mogu naneti ogromnu štetu. Velike boginje su, po nekim procenama, samo u dvadesetom veku ubile trista miliona ljudi.
Oni takođe imaju zastrašujuće svojstvo da se naglo pojave u svetu u nekom novom, zaprepašćuju- ćem obliku, a onda ponovo nestanu jednakom brzinom kao što su i došli. Godine 1916, u jednom ta- kvom slučaju, ljudi u Evropi i Americi počeli su da pate od čudne bolesti spavanja, koja je postala poznata kao encefalitis letargika. Žrtve bi zaspale i ne bi se budile. Sa velikim teškoćama mogle su da budu probuđene kako bi uzele hranu ili otišle u toalet, i razumno su odgovarale na pitanja – znale su ko su i gde se nalaze – mada su se uvek ponašale apatično. Međutim, istog trenutka kada bi im se dozvolilo da počinu, smesta bi potonule u najdublji san i ostale u tom stanju sve dok ih neko ponovo ne bi probudio. Neke žrtve tako su obitavale mesecima do smrti. Veoma malo ih je preživelo i došlo svesti, ali ne i ranijoj živahnosti. Egzistirale su u stanju duboke apatije, „kao presahli vulkani”, po re- čima jednog lekara. Za deset godina, ta bolest je ubila oko pet miliona ljudi, a onda tiho nestala. Nije zaslužila mnogo trajne pažnje zato što je u međuvremenu još gora epidemija – štaviše, najgora u istoriji – zapljusnula svet.
Ponekad se to naziva Velika epidemija svinjskog gripa, a ponekad Velika epidemija španskog gri- pa, ali u svakom slučaju, bila je žestoka. Prvi svetski rat ubio je za četiri godine 21 milion ljudi; svinjski grip učinio je isto to u svoja prva četiri meseca. Gotovo 80 procenata američkih žrtava iz Pr- vog svetskog rata nije palo od neprijateljske vatre, već od gripa. U nekim jedinicama smrtnost je bila čak i 80 odsto.
Svinjski grip je nastao iz normalnog, nesmrtonosnog gripa u proleće 1918. godine, ali nekako, to- kom sledećih meseci – niko ne zna ni kako ni gde – ovaj je mutirao u nešto mnogo ozbiljnije. Peti- na žrtava patila je samo od blagih simptoma, ali je ostatak teško oboleo i mnogi su umrli. Neki su podlegli za samo nekoliko sati; drugi su se držali i nekoliko dana.
U Sjedinjenim Američkim Državama prve smrti zabeležene su među mornarima u Bostonu krajem avgusta 1918. godine, ali epidemija se brzo raširila na sve krajeve zemlje. Škole su zatvorene, mesta za javnu zabavu takođe, ljudi su svuda nosili maske. To je bilo od male pomoći. Između jeseni 1918. i proleća sledeće godine, 548.452 ljudi umrlo je od gripa u Americi. Broj mrtvih u Britaniji bio je 220.000, sa sličnim brojkama u Francuskoj i Nemačkoj. Niko ne zna globalni broj mrtvih, jer su po- daci iz zemalja trećeg sveta često bili loši, ali on nije manji od dvadeset miliona, a verovatno je bliži
broju od pedeset miliona. Neke procene su ukupan globalni broj popele čak na stotinu miliona.
U pokušaju da pronađu vakcinu, medicinske vlasti izvele su eksperimente na dobrovoljcima u voj- nom zatvoru na Ostrvu jelena u bostonskoj luci. Zatvorenicima je obećano pomilovanje ako prežive niz testova. Ti testovi su, u najmanju ruku, bili rigorozni. Najpre je pacijentima ubrizgano plućno tki- vo uzeto od mrtvih, a onda su ih prskali po očima, nosu i ustima zaraznim rastvorima. Ako i dalje ne bi podlegli, mazali bi im grla brisevima uzetih direktno od bolesnika na samrti. Ako bi sve drugo za- kazalo, zahtevali bi od njih da sede otvorenih usta dok bi se ozbiljno bolesna žrtva malo pridigla i za- kašljala im se u lice.
Donekle zapanjujuće je da su od trista ljudi koji su se dobrovoljno javili, lekari odabrali šezdeset dvojicu za testiranje. Nijedan nije dobio grip – niti jedan. Jedina osoba koja se razbolela bio je le- kar s tog odeljenja koji je ubrzo umro. Verovatno objašnjenje za to jeste da je epidemija nekoliko ne- delja ranije prošla kroz zatvor, pa su dobrovoljci, koji su svi listom preživeli tu posetu, stekli prirod- ni imunitet.
Mnogo toga vezanog za epidemiju gripa iz 1918. loše je ili nimalo shvaćeno. Jednu zagonetku predstavlja njegova iznenadna erupcija, na sve strane, na mestima koja razdvajaju okeani, planinski venci i druge zemaljske prepreke. Virus ne može da preživi duže od nekoliko sati izvan tela domaći- na, pa kako je onda mogao da se u istoj nedelji pojavi u Madridu, Bombaju i Filadelfiji?
Odgovor je verovatno da se inkubirao i da su ga širili ljudi koji su imali samo blage ili nikakve simptome. Čak i kod normalnih epidemija, oko 10 procenata ljudi u svakoj datoj populaciji ima grip, ali nesvesno je toga zato što ne oseća nikakve loše efekte. A pošto se i dalje kreću, oni su obično sjajni raznosioci bolesti.
To bi objasnilo široku distribuciju epidemije iz 1918. godine, ali i dalje ne objašnjava kako je vi- rusu uspelo da se pritaji nekoliko meseci pre nego što je tako eksplozivno izbio manje-više istovre- meno po čitavom svetu. Još zagonetnije je to što je najpogubniji bio za ljude u najboljim godinama. Grip obično najteže pogodi bebe i starije ljude, ali tokom epidemije iz 1918. smrt je preovlađivala među ljudima dvadesetih i tridesetih godina. Stariji su možda imali koristi od otpornosti stečene rani- jim izlaganjem istoj vrsti, ali ne zna se zbog čega su bili pošteđeni i oni veoma mladi. Najveća zago- netka od svih jeste pitanje zbog čega je grip iz 1918. bio tako žestoko smrtonosan kada većina njih to nije. I dalje nemamo pojma.
S vremena na vreme određene vrste virusa se vrate. Neprijatan ruski virus zvani HlNl izazvao je jaku epidemiju u velikim područjima 1933. godine, a onda opet pedesetih i ponovo tokom sedamde- setih godina. Ne zna se gde je odlazio u međuvremenu. Po jednoj sugestiji virusi se neprimetno kriju u populacijama divljih životinja pre nego što okuse novu generaciju ljudi. Niko ne može isključiti mogućnost da epidemija velikog svinjskog gripa ponovo podigne glavu.
A ako to ne učini, druge bi mogle. Sve vreme niču novi zastrašujući virusi. Ebola, lasa i marburška groznica obično bi se razbuktale i ponovo zamrle, ali niko ne može da tvrdi da one negde tiho ne mu- tiraju, ili prosto čekaju pravu mogućnost da izbiju na katastrofalan način. Sada je očigledno da je sida među nama mnogo duže nego što je iko to prvobitno pretpostavljao. Istraživači iz Kraljevske bolnice u Mančesteru otkrili su da je jedan mornar koji je umro od tajanstvenih, neizlečivih uzroka 1959. go- dine zapravo imao sidu. A opet, iz nekih razloga, bolest je ostala uglavnom mirna još dvadeset godi- na.
Čudo je što druge takve bolesti nisu podivljale. Lasa groznica, koja je otkrivena tek 1969. godine u Zapadnoj Africi, ekstremno je virulentna i malo shvaćena. Godine 1969. jedan lekar iz laboratorije na Univerzitetu Jejl u Nju Hejvenu, u Konektikatu, koji je izučavao lasa groznicu, zarazio se njom. Preživeo je, ali ono što više zabrinjava jeste da se tehničar iz obližnje laboratorije, koji joj nije bio
direktno izložen, takođe razboleo i umro.
Na svu sreću, epidemija se tu zaustavila, ali ne možemo uvek računati na to da ćemo imati toliko sreće. Način na koji živimo priziva epidemiju. Vazdušna putovanja omogućuju širenje zaraznih agena- sa po planeti zapanjujućom lakoćom. Virus ebole mogao bi da osvane, recimo, u Beninu, a da završi dan u Njujorku, Hamburgu ili Najrobiju, ili na sva tri mesta. To takođe znači da medicinske vlasti moraju sve bolje poznavati gotovo svaku bolest koja bilo gde postoji, ali naravno da to nije slučaj. Godine 1990. jedan Nigerijac koji je živeo u Čikagu bio je izložen lasa groznici prilikom posete za- vičaju, ali simptome je dobio tek kada se vratio u Sjedinjene Američke Države. Umro je u jednoj či- kaškoj bolnici bez dijagnoze, a oni koji su ga negovali nisu preduzeli nikakve posebne predostrožno- sti, nesvesni toga da je imao jednu od najsmrtonosnijih i najzaraznijih bolesti na planeti. Začudo, niko drugi nije se zarazio. Sledeći put možda nećemo imati toliko sreće.
I s tom otrežnjujućom napomenom, vreme je da se vratimo svetu vidljivog života.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Kratka istorija bezmalo svačega

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 8:55 am




21

Život ide dalje

Nije lako postati fosil. Sudbina gotovo svih živih organizama – preko 99,9 odsto – jeste da se pre- tvore u ništavilo. Kada vaša iskra zgasne, svaki molekul koji posedujete biće izgrickan sa vas ili is- pran kako bi se upotrebio u nekom drugom sistemu. To prosto tako ide. Čak i ako se plasirate u malu grupu organizama, manju od 0,1 procenta, koji ne završe proždrani, izgledi da budete fosilizovani ve- oma su mali.
Nekoliko stvari mora da se dogodi da biste postali fosil. Najpre, morate umreti na odgovarajućem mestu. Samo oko 15 procenata kamena može da očuva fosile, tako da nema svrhe zakovrnuti na budu- ćem kamenolomu granita. U praktičnom smislu, preminuli mora biti pokopan u naslazi gde može da ostavi otisak, kao list u vlažnom blatu, ili da se raspadne bez izlaganja kiseoniku, što će dozvoliti da molekuli u njegovim kostima i tvrdim delovima (a veoma retko i u mekšim delovima) budu zamenjeni rastvorenim mineralima, tako da se stvori okamenjena kopija originala. Onda, dok Zemljini procesi nemarno pritiskaju, savijaju i muvaju unaokolo naslage u kojima fosil leži, on nekako mora da zadrži prepoznatljiv oblik. I na kraju, ali to je najvažnije, posle desetina ili možda stotina miliona godina koje je fosil proveo krijući se, neko ga mora pronaći i prepoznati kao nešto vredno čuvanja.
Smatra se da samo otprilike jedna kost od milijardu bude fosilizovana. Ako je to tačno, to znači da će kompletno fosilno nasleđe svih danas živih Amerikanaca – što će reći, 270 miliona ljudi sa po 206 kostiju svaki – biti samo pedesetak kostiju, jedna četvrtina kompletnog skeleta. Naravno, to ne znači da će ijedna od tih kostiju ikada zaista biti pronađena. Ako se ima u vidu da one mogu biti po- kopane bilo gde na području od preko 9,3 miliona kvadratnih kilometara, od kojih će mala površina biti prekopana, a kamoli istražena, bilo bi pravo čudo da ih neko nade. Fosili su u svakom smislu ne- viđeno retki. Ono što je živelo na Zemlji najvećim delom nije za sobom ostavilo nikakve tragove. Procenjuje se da je manje od jedne vrste u deset hiljada dospelo među fosile. To je samo po sebi za- panjujuće infinitezimalna proporcija. Međutim, ako prihvatite uobičajenu procenu da je Zemlja proi- zvela trideset milijardi vrsta stvorenja u svoje vreme, kao i tvrdnju Ričarda Likija i Rodžera Luina (u Šestom izumiranju) da među fosilima postoji 250.000 vrsta, to proporciju umanjuje na samo jednu u
120.000. Kako god bilo, ono što imamo najmanji je mogući uzorak sveukupnog života koji je Zemlja iznedrila.
Staviše, fosili koje imamo beznadežno su izobličeni. Naravno, većina kopnenih životinja ne umire u naslagama. One se sruše na otvorenom i završe pojedene, ostavljene da istrule ili da ih vremenske prilike potpuno unište. Sledstveno tome, fosili su gotovo apsurdno naklonjeni morskim stvorenjima. Oko 95 procenata svih fosila koje imamo potiču od životinja koje su nekada živele pod vodom, uglavnom u plitkim morima.

* * *

Sve to pominjem da bih objasnio zbog čega sam jednog sivog februarskog dana otišao u Muzej pri-
rodnjačke istorije u Londonu da upoznam veselog, malčice zbrčkanog, veoma simpatičnog paleonto- loga Ričarda Fortija.
Forti zna veoma mnogo toga o mnogo čemu. On je pisac uvrnute, sjajne knjige s naslovom Život: neautorizovana biografija, koja pokriva čitavu paradu stvaranja života. Ali njegova prva ljubav je vr- sta morskih stvorenja zvana trilobiti, od kojih su nekada vrvela ordovicijska mora, ali već dugo ne postoje, osim u fosilizovanom obliku. Za sve trilobite bila je zajednička osnovna telesna struktura od tri dela, ili režnja – glave, repa, grudnog koša – odakle im i potiče ime. Forti je svog prvog trilobi- ta pronašao kao dečak, dok se verao po stenama u zalivu Svetog Davida u Velsu. Tada se doživotno navukao.
Odveo me je u galeriju s visokim metalnim ormarima. Svaki ormar bio je ispunjen plitkim fioka- ma, a svaka fioka bila je ispunjena kamenim trilobitima – ukupno dvadeset hiljada primeraka.
„To izgleda mnogo”, saglasio se on, „ali morate imati na umu da su milioni i milioni trilobita žive- li milionima i milionima godina u drevnim morima, tako da dvadeset hiljada i nije neki ogroman broj. A i to su većinom delimični primerci. Otkriće kompletnog fosila trilobita je i dalje veliki trenutak za jednog paleontologa.”
Trilobiti su se najpre pojavili – sasvim formirani, naizgled niotkud – pre oko 540 miliona godi- na, početkom velikog naleta složenog života popularno nazvanog Kambrijska eksplozija, a onda ne- stali, zajedno sa većinom drugih stvari, u velikom i još zagonetnom permskom izumiranju tristotinak hiljada milenijuma kasnije. Kao i kod svih izumrlih stvorenja, prisutno je prirodno iskušenje da se ona smatraju neuspešnim, ali trilobiti su zapravo bili među najuspešnijim životinjama koje su ikada postojale. Vladali su trista miliona godina – dvaput duže od dinosaura, koji se i sami ubrajaju u vr- ste koje su najuspešnije opstajale u istoriji. Ljudska bića, ističe Forti, za sada vremenski opstaju sa- mo pola procenta u odnosu na njih.
Sa toliko vremena na raspolaganju, trilobiti su se neumorno razmnožavali. Većinom su ostali mali, otprilike veličine savremenih buba, ali neki su izrasli veliki kao poslužavnici. Sveukupno, formirali su najmanje pet hiljada rodova i šezdeset hiljada vrsta – mada se neprestano pojavljuju novi. Forti je nedavno bio na jednoj konferenciji u Južnoj. Americi gde mu se obratila profesorka sa malog uni- verziteta iz unutrašnjosti Argentine. „Imala je kutiju punu zanimljivosti – trilobita koji nikada ranije nisu bili viđeni u Južnoj Americi, niti bilo gde, i mnogo drugih stvari. Nije imala istraživačku opremu potrebnu da ih izučava, kao ni sredstva da dalje traga za njima. Ogromni delovi sveta još su neistra- ženi.”
„U pogledu trilobita?”
„U svakom pogledu.”

* * *

Tokom devetnaestog veka trilobiti su bili gotovo jedini poznati oblik ranog složenog života, i iz tog razloga ljudi su ih marljivo sakupljali i izučavali. Velika zagonetka vezana za njih bilo je njihovo iz- nenadno pojavljivanje. Čak i sada, kao što Forti kaže, možete se zapanjiti kada odete do odgovaraju- će formacije stena i počnete da se probijate naviše kroz eone, ne nailazeći ni na kakve vidljive trago- ve života, da bi vam zatim najednom „čitav Profallotaspis ili Elenellus velik kao kraba iskočio u ruke koje ga željno očekuju”. To su bila stvorenja sa udovima, škrgama, nervnim sistemom, antenama za opipavanje, „nekom vrstom mozga”, po Fortijevim rečima, i najčudnijim očima koje su ikada viđene. Sazdane od štapića kalcita, istog onog što tvori krečnjak, te oči bile su najraniji poznati vizuelni si- stemi. Više od toga, najraniji trilobiti nisu se sastojali samo od jedne preduzimljive vrste već od de-
setina, i nisu se pojavljivali na jednoj ili dve lokacije, već posvuda. Mnogi mislioci devetnaestog ve- ka videli su u tome dokaz božjeg dela i razlog da se odbace Darvinovi evolucioni ideali. Ako je evo- lucija išla sporo, pitali su oni, kako je onda mogao da objasni iznenadno pojavljivanje složenih, pot- puno formiranih bića? Činjenica je da nije.
I tako se činilo da je predodređeno da stvari ostanu večito nerazjašnjenje, do jednog dana 1909. godine, tri meseca pre pedesete godišnjice objavljivanja Darvinovog Porekla vrsta, kada je paleonto- log Čarls Dulitl Volkot u Kanadskim Stenovitim planinama došao do izuzetnog otkrića.
Volkot je rođen 1850. godine i rastao je blizu Jutike, u državi Njujork, u porodici skromnog imo- vinskog stanja, koje je postalo još skromnije posle iznenadne smrti njegovog oca, kada je Čarls još bio beba. Kao dečak, Volkot je otkrio da je nadaren za pronalaženje fosila, pogotovo trilobita, pa je prikupio zbirku koja se toliko isticala da ju je otkupio Luis Agasiz za svoj muzej na Harvardu i platio za nju čitavo malo bogatstvo oko 45.000 funti u današnjem novcu. Iako je jedva završio srednju školu i bio samouk kada je nauka u pitanju, Volkot je postao vodeći autoritet za trilobite i bio je prva osoba koja je ustanovila da su oni bili zglavkari (artropodi), grupa koja obuhvata savremene insekte i lju- skare.
Godine 1879. Volkot se zaposlio kao terenski istraživač u tek osnovanom Geološkom zavodu Sje- dinjenih Američkih Država i toliko se dobro pokazao u službi da je posle petnaest godina postao njen šef. Godine 1907. postavljen je za sekretara Smitsonovog instituta, gde je ostao do 1927. kada je umro. Uprkos administrativnim obavezama, nastavio je da se bavi terenskim radom i bio je plodan pisac. Po Fortiju, „njegove knjige mogu da ispune čitavu policu u biblioteci”. Nimalo slučajno, on je isto tako bio osnivač i direktor Nacionalne savetničke komisije za aeronautiku, koja je kasnije posta- la Nacionalna agencija za svemir i aeronautiku, ili NASA, pa se tako s pravom smatra dedom svemir- skog doba.
Ali ono po čemu ga sada pamtimo jeste pronicljivo ali srećno otkriće u Britanskoj Kolumbiji, vi- soko iznad gradića zvanog Fild, u kasno leto 1909. godine. Uobičajena verzija priče glasi da je Vol- kot, u pratnji svoje žene, jahao planinskom stazom kada se konj njegove žene okliznuo na labavom ka- menju. Kada je sjahao da joj pomogne, Volkot je otkrio da je konj prevrnuo ploču glinovitog škriljca u kojoj su bili fosilni ljuskari izuzetno drevne i neobične vrste. Padao je sneg – zima rano stiže u Kanadske Stenovite planine – pa se nisu duže zadržavali, ali sledeće godine, čim mu se ukazala pri- lika za to, Volkot se tamo vratio. Prateći pretpostavljeni put odrona kamenja, popeo se nekih 750 sto- pa, blizu vrha planine. Tamo, na 8.000 stopa nadmorske visine, pronašao je izbočinu od glinovitog škriljca dugačku otprilike kao jedan gradski blok, sa neuporedivo raznovrsnim fosilima koji su poti- cali iz vremena nešto posle trenutka kada je složeni život prsnuo u zaslepljujućem izobilju čuvene Kambrijske eksplozije. Praktično, Volkot je otkrio sveti gral paleontologije. Ta izbočina dobila je ime Berdžesov škriljac, po imenu grebena na kojem je pronađena, i dugo je predstavljala naš „jedini pogled na početak savremenog života u svoj njegovoj potpunosti”, kao što je zapisao pokojni Stiven Džej Guld u svojoj popularnoj knjizi Čudesni život.
Uvek obzirni Guld ustanovio je posle čitanja Volkotovih dnevnika da je priča o otkriću Berdžeso- vog škriljca izgleda dobiberena – Volkot nigde ne pominje konja koji se okliznuo niti sneg koji je padao – ali ne može se poreći da je to otkriće bilo izuzetno.
Gotovo je nemoguće da mi, čije je vreme na Zemlji ograničeno na nekoliko kratkotrajnih decenija, pojmimo koliko je vremenski daleko od nas bio Kambrijski prasak. Kad biste mogli da odletite una- zad, u prošlost, brzinom od jedne godine u sekundi, trebalo bi vam oko pola sata da dospete u Hristo- vo doba, i malo više od tri nedelje da se vratite do nastanka ljudskih bića. Ali bilo bi vam potrebno dvadeset godina da stignete to kambrijskog perioda. Drugim rečima, bilo je to izuzetno davno, a svet
se veoma razlikovao od današnjeg.
Kao prvo, pre petsto miliona godina i više, kada je formiran Berdžesov škriljac, on se nije nalazio na vrhu planine, već u podnožju. Tačnije, bio je u plitkom okeanskom basenu u dnu strme litice. Mora tog vremena vrvela su životom, ali životinje obično o tome nisu ostavljale nikakve tragove zato što su im tela bila meka i raspadala se posle smrti. Međutim, kod Berdžesa se litica srušila, a stvorenja is- pod nje, sahranjena u blatnom odronu, bila su spljeskana kao cvetovi u knjizi i njihovi oblici sačuva- ni su sa čudesnim detaljima.
Na svojim godišnjim letnjim putovanjima od 1910. do 1925. godine (tada je već imao sedamdeset pet godina), Volkot je iskopao desetine hiljada primeraka (Guld kaže osamdeset hiljada; Nešenel dži- ografik, koji obično besprekorno proverava podatke, kaže šezdeset hiljada), koje je doneo sa sobom u Vašington radi daljeg proučavanja. Toj zbirci nije bilo ravne, kako po pukom broju, tako i po razno- vrsnosti. Neki fosili sa Berdžesa imali su ljušture; mnogi drugi nisu. Neka stvorenja bila su obdarena vidom, druga slepa. Raznovrsnost je bila ogromna, i po jednom izvoru tamo je bilo 140 vrsta. „Ber- džesov škriljac je obuhvatio disparitet anatomskih oblika na način koji nikada ponovo nije dosegnut, a ni danas mu nisu ravna sva stvorenja koja postoje u svetskim okeanima”, napisao je Guld.
Nažalost, po Guldu, Volkot nije uspeo da uoči značaj onoga što je otkrio. „Ugrabivši poraz iz če- ljusti pobede”, napisao je Guld u drugom svom delu, Osam prasića, „Volkot je onda nastavio da po- grešno tumači te veličanstvene fosile na najgori mogući način”. Smestio ih je u savremene grupe, uči- nio ih precima današnjih glista, meduza i drugih stvorenja, te tako propustio da shvati njihovu veliči- nu. „Po takvom tumačenju”, uzdahnuo je Guld, „život je počeo u praiskonskoj jednostavnosti i kretao se neumoljivo, predvidivo i postajao sve brojniji i bolji.”
Volkot je umro 1927. godine, a fosili sa Berdžesa bili su gotovo zaboravljeni. Skoro pola veka stajali su zatvoreni u fiokama Američkog muzeja prirodnjačke istorije u Vašingtonu, gde su ih retko zagledali i nikada ih nisu ispitivali. Onda je 1973. jedan postdiplomac sa Univerziteta Kembridž, po imenu Sajmon Konvej Moris, posetio kolekciju. Bio je zapanjen onim što je zatekao. Fosili su bili daleko raznovrsniji i veličanstveniji nego što je Volkot naveo u svojim napisima. U taksonomiji je ka- tegorija koja opisuje osnovnu telesnu strukturu organizma filum, a ovde su se, zaključio je Konvej Moris, nalazile fioke i fioke takvih anatomskih singulariteta – i začudo i neobjašnjivo, čovek koji ih je pronašao uopšte ih nije prepoznao.
Sa svojim mentorom Harijem Vitingtonom i kolegom postdiplomcem Derekom Brigsom, Konvej Moris je proveo sledećih nekoliko godina u sistematskoj reviziji čitave kolekcije i stvarao je jednu uzbudljivu monografiju za drugom kako su se otkrića gomilala. Mnoga stvorenja imala su telesnu strukturu koja ne samo da jednostavno nije ličita ni na šta viđeno pre ili posle toga, već je bila bizar- no drugačija. Jedno, opabinija, imalo je pet očiju i gubicu nalik na štrcaljku s kandžama na kraju. Drugo, biće u obliku diska nazvano pejotija, izgledalo je gotovo komično kao okrugli režanj ananasa. Treće se očigledno teturalo unaokolo na redovima štulastih nogu, i nimalo ne čudi što su ga nazvali Halucinogenija. Bilo je toliko mnogo neprepoznatih noviteta u zbirci da je u jednom trenutku po otva- ranju nove fioke Konvej Moris navodno promrmljao: „O, jebote, nije valjda opet novi filum.”
Revizije engleske ekipe pokazale su da je kambrija bila doba neviđene inovacije i eksperimenti- sanja u telesnim strukturama. Gotovo četiri milijarde godina život je besposličario bez bilo kakve primetne ambicije da se usložni, a onda je odjednom, u razdoblju od samo pet ili deset miliona godi- na, stvorio sve osnovne telesne strukture koje su i dan-danas u upotrebi. Navedite neko stvorenje, od nematodne gliste do Kameron Dijaz, i sva ona koriste arhitekturu koja je stvorena na kambrijskoj žur- ci.
Međutim, najviše je iznenadilo toliko mnoštvo telesnih struktura koje su se pokazale neuspešnim,
da tako kažemo, i nisu ostavile potomstvo. Sveukupno, po Guldu, najmanje petnaest, a možda čak i dvadeset životinja sa Berdžesa nije pripadalo niti jednom poznatom filumu. (Taj broj je ubrzo nara- stao po nekim popularnim mišljenjima čak na 100 – daleko više nego što su naučnici iz Kembridža ikada zaista tvrdili.) „Istorija života”, napisao je Guld, „jeste priča o velikom uklanjanju propraće- nom diferencijacijom unutar nekoliko preživelih loza, a ne konvencionalna pripovest o neprekidnom postizanju poboljšanja, složenosti i raznovrsnosti.” Evolucioni uspeh je, čini se, bio prava lutrija.
Jedno stvorenje kojem je uspelo da se provuče, glisti slično biće zvano Pikaia gracilens, pronađe- no je sa primitivnim kičmenim stubom, tako da je ono najraniji poznati predak svih kasnijih kičmenja- ka, uključujući i nas. Pikaia nije nipošto bila obilno zastupljena među fosilima sa Berdžesa, tako da bog sveti zna koliko je blizu bila izumiranju. Guld u svom slavnom citatu ne ostavlja nikakvu sumnju da vidi uspeh naše loze kao stvar čiste sreće i slučajnosti: „Premotajte traku života unatrag do prai- skonskog doba Berdžesovog škriljca; pustite je ponovo sa iste početne tačke, i šanse da će stvar po- put ljudske inteligencije uveličati reprizu svojim prisustvom postaju neviđeno male.”
Guldov Čudesni život objavljen je 1989. godine na opšte oduševljenje kritike i postigao je veliki komercijalni uspeh. Ono što generalno nije bilo poznato jeste da se mnogi naučnici uopšte nisu slaga- li sa Guldovim zaključcima, i da će sve ubrzo poprimiti veoma ružnu sliku. U kontekstu kambrije,
„eksplozija” će ubrzo imati više veze sa savremenim temperamentom nego sa drevnim fiziološkim či- njenicama.

* * *

U stvari, sada to znamo, složeni organizmi postojali su najmanje sto miliona godina pre kambrije. Trebalo je to mnogo ranije da shvatimo. Gotovo četrdeset godina posle Volkotovog otkrića u Kanadi, na drugoj strani planete, u Australiji, mladi geolog po imenu Redžinald Sprig pronašao je nešto još starije i na svoj način jednako izuzetno.
Godine 1946. Sprig, mladi pomoćnik državnog geologa Južne Australije, poslat je da pogleda na- puštene rudnike u brdima Edijakaran u lancu Flinders, prostranoj i vreloj zabiti na nekih 500 kilome- tara od Adelaide. Trebalo je da proveri postoji li neki stari rudnik koji bi mogao ponovo da se akti- vira pomoću novih tehnologija i donese zaradu, tako da on uopšte nije izučavao stene na površini, a kamoli fosile. Ali jednog dana, dok ;e ručao, Sprig je dokono prevrnuo komad peščanog kamena i iz- nenadio se – to je blag izraz – kada je video da je površina kamena prekrivena finim fosilima, veo- ma sličnim otiscima lišća u blatu. To kamenje bilo je starije od Kambrijske eksplozije. Gledao je u osvit vidljivog života.
Sprig je poslao rad Prirodi, ali tamo su ga odbili. Umesto toga, pročitao ga je na sledećem godi- šnjem sastanku Australijskog i novozelandskog udruženja za unapređenje nauke, ali nije uspeo da se umili šefu udruženja koji je rekao da su edijakaranski otisci samo „slučajni neorganski tragovi” – šare koje su napravili vetar, kiša ili plima i oseka, ali ne živa bića. Pošto mu sve nade još nisu propa- le, Sprig je otputovao u London i predstavio svoje otkriće na Međunarodnom geološkom kongresu 1948. godine, ali nije uspeo da izazove ni interesovanje niti verovanje u te nalaze. Konačno, u nedo- statku boljeg mesta, objavio je otkriće u zborniku Radovi Kraljevskog društva Južne Australije. Onda je napustio državnu službu i počeo da se bavi traganjem za naftom.
Devet godina kasnije, 1957, učenik Džon Mejson je, u šetnji šumom Čarnvud u srednjoj Engleskoj, pronašao kamen sa neobičnim fosilom, sličnim savremenom morskom dupljaru i u dlaku istim kao i neki primerci koje je Sprig pronašao i potom pokušavao svima to da kaže. Učenik je to predao jed- nom paleontologu na Lesterskom univerzitetu, koji je smesta shvatio da fosil potiče iz perioda pre
kambrije. Mladom Mejsonu je objavljena slika u novinama i ophodili su se prema njemu kao prema starmalom junaku; još se nalazi u mnogim knjigama. Primerak je u njegovu čast nazvan Charnia maso- tii.
Danas neki od Sprigovih prvobitnih edijakaranskih primeraka, zajedno s mnogima od ostalih hilja- du i petsto, koliko je potom pronađeno širom lanca Flinders, mogu da se vide u staklenoj vitrini na spratu stamenog i ljupkog Muzeja Južne Australije u Adelaidi, ali ne privlače veliku pažnju. Delikat- no urezane šare prilično su slabe i nisu mnogo zanimljive za neobučeno oko. Primerci su uglavnom mali i u obliku diska, a povremeno se za njima vuku nejasno ocrtane trake. Forti ih je opisao kao
„čudna bića mekih tela”.
I dalje postoji veliko neslaganje o tome šta su te stvari bile i kako su živele. Koliko se može za- ključiti, nisu imale usta niti anus kojima bi uzimale i izbacivale materijale za varenje, kao ni unutra- šnje organe koji bi ih usput prerađivali. „U životu”, kaže Forti, „većina njih verovatno je jednostavno ležala na površini peskovitog taloga, kao meke, bezoblične i nepokretne ribe listovi.” U najživahni- jem izdanju nisu bile složenije od meduza. Sva edijakaranska stvorenja bila su diploblastična, što znači da su bila sazdana od dva sloja tkiva. Sa izuzetkom meduza, sve životinje su danas triplobla- stične.
Neki stručnjaci smatraju da to uopšte nisu bile životinje, već više nalik na biljke ili gljivice. Ra- zlike između biljaka i životinja čak ni sada nisu baš sasvim jasne. Savremeni sunđer provodi život pričvršćen za jedno mesto i nema oči, mozak niti srce koje kuca, a opet je životinja. „Kad se vratimo u prekambrijsko doba, razlike između biljaka i životinja verovatno su još nejasnije”, kaže Forti. „Ne postoji nikakvo pravilo koje kaže da morate vidljivo biti ili jedno ili drugo.”
Nije usaglašeno ni to da su edijakaranski organizmi na bilo koji način preci bilo čemu što danas zivi (sa mogućim izuzetkom nekih meduza). Mnogi autoriteti gledaju na njih kao na neku vrstu propa- log eksperimenta, neuspeli pokušaj da se postigne složenost, možda zato što su spore edijakaranske organizme proždrale ili nadmašile gipkije i sofisticiranije životinje iz kambrijskog perioda.
„Danas ne postoji ništa živo što bi iole ličilo na njih”, napisao je Forti. „Teško ih je tumačiti kao bilo kakvu vrstu prethodnice onoga što će uslediti.”
Opšte mišljenje bilo je da oni, na kraju krajeva, nisu bili mnogo važni za razvoj života na Zemlji. Mnogi autoriteti veruju da je došlo do masovnog istrebljenja na razmeđi prekambrije i kambrije i da su sva edijakaranska stvorenja (sa mogućim izuzetkom meduza) propustila da pređu na sledeću fazu. Drugim rečima, pravi složeni život dao se na posao posle Kambrijske eksplozije. U svakom slučaju, tako je Guld gledao na to.

* * *

Što se tiče revizije fosila sa Berdžesovog škriljca, ljudi su gotovo odmah počeli da preispituju tuma- čenja i, posebno, Guldova tumačenja raznih tumačenja. „Isprva je jedan broj naučnika sumnjao u ono što je Stiv Guld zastupao, ali svi su oni bili oduševljeni načinom na koji je to radio”, napisao je Forti u Životu. I to je blago rečeno.
„Samo kad bi Stiven Guld mogao da misli tako jasno kao što piše!”, lanuo je akademik iz Oksfor- da Ričard Dokins u prvoj rečenici prikaza Čudesnog života (u Sandej telegrafu). Dokins je priznao da knjiga „ne može da se ostavi” i da je „književni tour-de-force”, ali je optužio Gulda da se upustio u
„grandomanski elokventno i gotovo podmuklo” pogrešno tumačenje činjenica sugestijom da su revizi- je Berdžesa zaprepastile paleontološku zajednicu. „Gledište koje on napada – da evolucija neumo- ljivo maršira prema vrhuncu oličenom u čoveku – niko ne zastupa već 50 godina”, besneo je Dokins.
Ta suptilna stvar izmakla je mnogim kritičarima. Jedan, koji je to napisao u Književnoj reviji Nju- jork tajmsa, veselo je nagovestio da je Guldova knjiga navela naučnike „da odbace neke predrasude koje generacijama nisu ispitivali. Oni, nevoljno ili sa elanom, prihvataju zamisao da su ljudska bića podjednako slučaj prirode, koliko i proizvod urednog razvoja.”
Ali prava frka usmerena na Gulda digla se iz verovanja da su mnogi njegovi zaključci jednostavno bili pogrešni ili nemarno naduvani. Dokins je u napisu za časopis Evolucija napao Guldove tvrdnje da je „evolucija u kambriji bila drugačija vrsta procesa nego danas” i naveo da ga izluđuje Guldova jednako ponavljana sugestija da je „kambrija bila period evolutivnog ’eksperimenta’, evolutivnih ’pokušaja i grešaka’, evolutivnih ’pogrešnih početaka’... bilo je to plodno vreme kada su izmišljene sve velike ’fundamentalne telesne strukture’. Sada se evolucija samo bakće starim telesnim struktura- ma. Onomad u kambriji, nastajali su novi filumi i nove klase. Sada imamo samo nove vrste!”
Primetivši koliko se često koristi ta zamisao – da ne postoje nove telesne strukture, Dokins kaže:
„To je kao da neki vrtlar pogleda stablo hrasta i začuđeno primeti: ’Nije li čudno što se na ovom dr- vetu već mnogo godina nisu pojavile nove velike grane? Izgleda da danas sve novo raste na nivou grančica.’”
„Bilo je to čudno vreme”, kaže Forti sada, „naročito kad pomislite da je u pitanju bilo nešto što se dogodilo pre petsto miliona godina, ali strasti su zaista uzavrele. U jednoj svojoj knjizi našalio sam se da se osećam kao da bi trebalo da stavim zaštitni šlem na glavu pre nego što počnem da pišem o kambrijskom periodu, ali zaista je bilo donekle tako.”
Najčudnija je bila reakcija jednog od junaka Čudesnog života, Sajmona Konveja Morisa, koji je mnoge u paleontološkoj zajednici zaprepastio kada se naglo obrušio na Gulda u sopstvenoj knjizi, Is- kušenje stvaranja. „Nikada nisam naišao na takvu zlovolju u knjizi koju je napisao jedan profesiona- lac”, napisao je Forti kasnije. „Običan čitalac Iskušenja stvaranja, koji ne zna čitav istorijat, nikada ne bi shvatio da su piščeva gledišta nekada bila bliska (ako ne i jednaka) Guldovim.”
Kada sam upitao Fortija o tome, on je rekao: „Pa, bilo je to veoma čudno, zapravo prilično šo- kantno, jer je Guld njega predstavio veoma laskavo. Mogao sam samo da pretpostavim da je Sajmona bilo sramota. Znate, nauka se menja, ali knjige su trajne i pretpostavljam da je zažalio što je tako ne- popravljivo bio asociran sa gledištima koja više nije sasvim zastupao. Bilo je tamo sve ono tipa: ’O, jebote, još jedan filum’ i pretpostavljam da mu je bilo krivo što se time proslavio. Kada čitate Saj- monovu knjigu, ne može da vam padne na pamet da su njegova gledišta nekada bila gotovo identična Guldovim.”
Sve u svemu, fosili s početka kambrije podvrgnuti su u tom periodu kritičkom razmatranju. Forti i Derek Brigs – jedan od ostalih glavnih likova iz Guldove knjige – koristili su metod zvani kladisti- ka kako bi poredili različite fosile sa Berdžesa. Jednostavno rečeno, kladistika se sastoji od organi- zovanja organizama na osnovu zajedničkih karakteristika. Forti nam daje primer za tu zamisao pore- đenjem rovčice i slona. Ako pomislite na slonovu veličinu i snažnu surlu, možete zaključiti da on ima malo toga zajedničkog s malenom, njuškavom rovčicom. Ali ako i jedno i drugo uporedite sa gušte- rom, videćete da su zapravo i slon i rovčica sazdani po gotovo istoj strukturi. U suštini, ono što Forti govori jeste da je Guld video slonove i rovčice tamo gde su on i Brigs videli sisare. Stvorenja sa Berdžesa, verovali su oni, nisu bila toliko čudna i raznovrsna kao što je na prvi pogled izgledalo.
„Često nisu bila ništa čudnija od trilobita”, kaže Forti sada. „Jednostavno, imali smo vek ili nešto vi- še da se naviknemo na trilobite. Znate, familijarnost rada familijarnost.”
Trebalo bi da kažem da do ovoga nije došlo zbog aljkavosti ili nedostatka pažnje. Očigledno, tu- mačenje oblika i odnosa prastarih životinja na osnovu često izobličenih i fragmentarnih dokaza var- ljiv je posao. Edvard O. Vilson je primetio da, ako biste uzeli odabrane vrste savremenih insekata i
predstavili ih kao fosile u stilu Berdžesa, niko nikada ne bi ni pomislio da svi oni potiču iz istog filu- ma, zato što su im telesne strukture tako različite. Veliku pomoć prilikom revizija pružila su takođe otkrića još dva nalazišta s početka kambrije, jedno na Grenlandu i jedno u Kini, kao i malo raštrkani- ja nalazišta koja su zajedno dala mnoge dodatne i često bolje primerke.
Ishod je to da je ustanovljeno da fosili sa Berdžesa i nisu toliko različiti. Ispostavilo se da je Ha- lucinogenija bila rekonstruisana naopako. Štulaste noge bile su zapravo šiljci na njenim leđima. Usta- novljeno je da Pejotija, čudno stvorenje koje je ličilo na krišku ananasa, i nije bila posebno stvore- nje, već samo deo krupnije životinje zvane Anomalokaris. Mnogi primerci sa Berdžesa danas su pri- pisani živim filumima – baš tamo gde ih je Volkot isprva smestio. Smatra se da su Halucinogenija i neki drugi u srodstvu sa Onikoforom, grupom životinja sličnih gusenicama. Drugi su preklasifikovani kao prethodnici savremenih anelida. U stvari, kaže Forti, „postoji relativno malo kambrijskih struktu- ra koje su u potpunosti nove. Češće se ispostavi da su one samo zanimljive varijacije dobro usposta- vljenih struktura.” Kao što je napisao u Životu: „Ništa nije bilo toliko čudno kao današnji krpelj, niti groteskno kao kraljica termita.”
I tako primerci sa Berdžesovog škriljca i nisu bili toliko spektakularni. To ih nije učinilo, kao što je Forti napisao, „ništa manje zanimljivim, ili čudnim, samo objašnjivijim”. Njihove čudne telesne strukture bile su samo neka vrsta mladalačkog preterivanja – evolutivni ekvivalent, recimo, šiljate frizure i kuglica u jeziku. Forme su se na kraju smirile u ozbiljnom i stabilnom srednjem dobu.
Ali to je i dalje ostavilo trajno pitanje mesta s kog su sve te životinje potekle – kako to da su se odjednom pojavile niotkuda?
Avaj, ispostavilo se da Kambrijska eksplozija izgleda nije ni bila toliko eksplozivna. Danas se misli da su kambrijske životinje verovatno sve vreme bile prisutne, ali su bile premale da bi se vide- le. Još jednom su upravo trilobiti ukazali na odgovor – posebno ta naizgled zbunjujuća pojava razli- čitih tipova trilobita na raštrkanim lokacijama širom planete, manje-više istovremena.
Sama po sebi, iznenadna pojava mnoštva potpuno formiranih ali raznovrsnih bića kao da podržava čudo Kambrijskog praska, ali zapravo čini sasvim suprotno. Jedno je imati dobro formirano stvorenje kao što je trilobit koje naglo istupa iz izolacije – to je uistinu čudesno – ali kad se mnogo njih, oso- benih i očito u srodstvu, pojavi istovremeno među fosilima na mestima međusobno udaljenim kao Ki- na i Njujork, to jasno ukazuje đa nam je promakao veliki deo njihove istorije. Nema jačeg dokaza za to da su prosto morala da imaju pretka – neku dedovsku vrstu koja je začela liniju mnogo ranije u prošlosti.
A sada se smatra da tu raniju vrstu nismo pronašli zato što je bila premala da bi bila primećena. Forti veli: „Nije neophodno da budete veliki da biste bili savršeno funkcionalan, složen organizam. More danas vrvi majušnim zglavkarima koji za sobom ne ostavljaju nikakav fosilni trag.” On navodi malog veslonosca, kojeg u savremenim morima ima na bilione i roji se u jatima u dovoljno velikom broju da ogromni delovi okeana poprime crnu boju, a opet naše ukupno znanje o njegovom poreklu jeste jedan jedini primerak pronađen u telu drevne fosilizovane ribe.
„Kambrijska eksplozija, ako je to prava reč, verovatno je pre bila uvećanje veličine nego iznenad- na pojava novih telesnih struktura”, kaže Forti. „ A to je moglo da se dogodi prilično brzo, tako da u tom smislu pretpostavljam da i jeste bila eksplozija.” Smatra se da su, baš kao što su sisari čekali stotinu miliona godina svoj trenutak, da nestanu dinosauri i da se onda oni naizgled naglo u izobilju pojave širom planete, možda i zglavkari i drugi triploblasti čekali u polumikroskopskoj anonimnosti da kucne sudnji dan dominantnim edijakarskim organizmima. Forti kaže: „Znamo da su se sisari baš dramatično uvećali posle odlaska dinosaura – mada kad kažem baš naglo mislim, naravno, u geolo- škom smislu. I dalje govorimo o milionima godina.”
Uzgred, Redžinald Sprig je na kraju dobio izvesna zakasnela priznanja za zasluge. Jedan od glav- nih ranih rodova, Sprigina, dobio je ime u njegovu čast, kao i nekoliko vrsta, a sve je to postalo po- znato kao edijakarska fauna po brdima na kojima je on tragao. Međutim, u to vreme su Sprigovi dani lova na fosile odavno već prošli. Pošto je ostavio geologiju, osnovao je uspešnu naftnu kompaniju i na kraju se povukao na imanje u svom voljenom lancu Flinders gde je stvorio životinjski rezervat. Umro je kao bogataš 1994. godine.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Kratka istorija bezmalo svačega

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 8:55 am





22

Zbogom svemu tome

Kad razmislite o tome s ljudske tačke gledišta, a jasno je da je nama teško da radimo drugačije, život je čudna stvar. Jedva je dočekao da počne, ali onda, kad je već krenuo, kao da mu se nije žurilo da nastavi dalje.
Pomislite samo na lišajeve. Lišajevi su najneprimetniji organizmi na Zemlji, ali spadaju i među najneambicioznije. Sasvim zadovoljno će rasti na osunčanom crkvenom groblju, ali izuzetno napredu- ju u okruženjima u koja se nijedan drugi organizam ne bi zaputio – na vetrovitim planinskim vrhovi- ma arktičkih pustara, gde ima samo kamena, kiše i hladnoće, gotovo bez ikakve konkurencije. Na An- tarktiku gde praktično ništa drugo neće rasti, možete pronaći ogromna područja pod lišajevima – ima ih 400 različitih vrsta – koji se odano drže za svaki vetrom šibani kamen.
Ljudi dugo nisu mogli da shvate kako im to uspeva. Pošto su lišajevi rasli na golom kamenu bez očiglednog izvora hrane ili proizvodnje semena, mnogi ljudi – obrazovani ljudi – verovali su da je to kamenje uhvaćeno usred procesa pretvaranja u biljke. „Neorganski kamen se spontano pretvara u živu biljku!”, oduševljavao se jedan posmatrač, izvesni doktor Hornščuč 1819. godine.
Bliže ispitivanje pokazalo je da su lišajevi pre zanimljivi nego magični. U stvari, oni predstavlja- ju ortakluk između gljivica i algi. Gljiviceizbacujukiselinekojerastvarajupovršinukamena i oslobađa- ju minerale koje alge pretvaraju u hranu dovoljnu da prehrani i jedne i druge. To nije naročito uzbu- dljiv aranžman, ali je upadljivo uspešan. U svetu postoji više od dvadeset hiljada vrsta lišajeva.
Kao i većina stvari koje uspevaju u negostoljubivom okruženju, lišajevi sporo rastu. Lišaju treba i više od pola veka da dosegne dimenzije dugmeta za košulju. Prema tome, „oni koji su veliki kao ta- njiri za večeru”, piše Dejvid Atenboro, „verovatno su stari stotinama, ako ne i hiljadama godina”. Bi- lo bi teško zamisliti besmisleniju egzistenciju. „Oni jednostavno postoje”, dodaje Atenboro, „i sve- doče o dirljivoj činjenici da se život čak i na svom najjednostavnijem nivou pojavljuje, čini se, samo sebe radi.”
Lako je prenebregnuti tu pomisao da život prosto postoji. Kao ljudska bića, skloni smo da smatra- mo kako život mora imati neku svrhu. Mi imamo planove, težnje i želje. Želimo neprestano da koristi- mo prednost sveg tog omamljujućeg postojanja kojim smo obdareni. Ali šta je život za lišajeve? A opet, njihov impuls za egzistencijom, za bivstvom, podjednako je snažan kao i naš – možda čak i snažniji. Da mi je neko rekao da ću morati da provedem decenije kao čupavo rastinje na nekom ka- menu u šumi, verujem da bih izgubio volju da dalje živim. Lišajevima se to ne dešava. Kao praktično sva živa stvorenja, i oni će istrpeti sve poteškoće, oćutati svaku uvredu, samo da bi još koji trenutak postojali. Ukratko, život jednostavno želi da bude. Ali – i evo zanimljive stvari – uglavnom ne želi da bude bogzna šta.
To je možda malo čudno, zato što je život imao dovoljno vremena da postane ambiciozan. Ako za- mislite da je 4.500 miliona godina Zemljine istorije sabijeno u jedan normalan zemaljski dan, onda život počinje veoma rano, oko 4 ujutro, sa nastankom prvih jednostavnih, jednoćelijskih organizama, ali zatim ne napreduje dalje sledećih šesnaest sati. Tek negde oko pola devet uveče, pošto je prošlo već pet šestina dana, Zemlja ima šta da pokaže vasioni pored nemirne skrame sačinjene od mikroba.
Tada se, konačno, pojavljuju prve morske biljke, praćene dvadeset minuta kasnije prvim meduzama i zagonetnom edijakarskom faunom koju je prvi ugledao Redžinald Sprig u Australiji. U 21:04 na scenu isplivavaju trilobiti, koje manje-više odmah slede elegantna stvorenja sa Berdžesovog škriljca. Ne- posredno pre deset uveče, na kopnu počinju da niču biljke. Ubrzo zatim, s manje od dva sata preosta- la do kraja dana, slede ih prva kopnena stvorenja.
Zahvaljujući blagotvornom vremenu koje je potrajalo nekih desetak minuta, do 22.24 Zemlja je već prekrivena karbonskim šumama čiji nam ostaci daju ugalj, a pojavili su se i prvi krilati insekti. Dinosauri će da se dogegaju na pozornicu neposredno pre 23:00 i zadržaće se tamo tri frtalja sata. U dvadeset jedan minut pre ponoći oni će nestati, a započeće doba sisara. Ljudi se pojavljuju u minut i sedamnaest sekundi pre ponoći. Čitava naša pisana istorija, u tom rasponu, ne bi trajala duže od ne- koliko sekundi, a jedan ljudski vek bio bi puki tren. Tokom tog veoma ubrzanog dana kontinenti klize unaokolo i sudaraju se krajnje nemarno. Planine se dižu i tope, okeanski baseni se pojavljuju u nesta- ju, ledeni prekrivači napreduju i povlače se. I za sve to vreme, otprilike tri puta u svakom minutu, ne- gde na planeti blesne svetlost koja obeleži udar meteora veličine Mensona ili većeg. Pravo je čudo što išta može da preživi u tako izubijanom i nemirnom okruženju. Zapravo, nema mnogo stvari kojima to dugo uspeva.
Možda još efikasniji način da pojmimo koliko smo krajnje nedavni kao deo te slike stare 4,5 mili- jardi godina jeste da raširimo ruke koliko god možemo i zamislimo da ta širina obuhvata čitavu isto- riju Zemlje. U tom rasponu, po Džonu Makfiju u knjizi Kotlina i masiv, udaljenost od vrhova prstiju na jednoj ruci do ručnog zgloba druge ruke jeste prekambrija. Sav složeni život nalazi se u jednoj ša- ci, „a jednim potezom turpijice za nokte srednje granulacije mogli biste da izbrišete ljudsku istoriju”.
Na svu sreću, taj trenutak se nije dogodio, ali dobri su izgledi da hoće. Ne želim na ovom mestu da ubacim turobne tonove, ali činjenica je da postoji jedan ekstremno značajan kvalitet života na Zemlji: on izumire. Sasvim redovno. I pored sveg truda koji vrste ulažu u sopstveno okupljanje i očuvanje, one neverovatno rutinski venu i umiru. A čini se da što su složenije, to brže izumiru. Što je možda je- dan od razloga zašto tolikim delom život nije preterano ambiciozan.

* * *

I tako, kad god život učini nešto hrabro, to je zaista veliki događaj, a u malo navrata bio je veći nego kada je život prešao na sledeću pozornicu u našoj pripovesti i izašao iz mora.
Kopno je zastrašujuće okruženje: vrelo, suvo, zapljusnuto jakim ultraljubičastim zračenjem, bez potiska koji kretanje u vodi čini lišenim gotovo svakog napora. Da bi živela na kopnu, stvorenja mo- raju u potpunosti da izvrše reviziju svoje anatomije. Ako uhvatite ribu za oba kraja, ona će se ulegnuti po sredini, zato što joj je kičma previše slaba. Da bi preživela izvan vode, morska stvorenja morala su da razviju novu unutrašnju arhitekturu za nošenje tereta – a takva vrsta prilagođavanja nije nešto što se dešava preko noći. Iznad svega, što je i krajnje očigledno, svako kopneno biće mora da razvije način da uzima kiseonik direktno iz vazduha umesto da ga filtrira iz vode. Savladavanje tih izazova nije bilo jednostavno. S druge strane, postojao je moćan podsticaj da se napusti voda: tamo je posta- lo veoma opasno. Sporo spajanje kontinenata u jednu kopnenu masu, Pangeu, značilo je da postoji mnogo manje obala nego ranije, pa tako i manje obalskih habitata. Zato je konkurencija bila žestoka. Na pozornici se takođe pojavio i uznemirujući novi grabljivac-svežder, tako savršeno skrojen za na- pad da se jedva izmenio tokom svih dugih eona od kada se pojavio: ajkula. Bilo je krajnje vreme da se pronađe alternativno okruženje umesto vode.
Biljke su započele proces kolonizacije kopna pre oko 450 miliona godina, praćene iz nužde maju-
šnim grinjama i drugim organizmima koji su im bili potrebni da razlažu i recikliraju mrtvu organsku materiju u njihovu korist. Krupnijim životinjama trebalo je malo duže da se pojave, ali pre oko četiri stotine miliona godina i one su se zaputile van vode. Popularne ilustracije nas podstiču da zamislimo prve preduzetne stanovnike kopna kao neku vrstu ambicioznih riba – nešto nalik na savremenog gla- voča, koji može da skakuće od lokve do lokve u vreme suše – ili čak kao sasvim formiranu amfibiju. U stvari, prvi vidljivi pokretni stanovnici kopna verovatno su bili nalik na savremene mokrice, pone- kad takođe poznate kao bube-pilule ili babure. To su bubice (zapravo, ljuskari) koje se obično uzmu- vaju kada prevrnete neki kamen ili kladu.
Za one koji su naučili kako da dišu kiseonik iz vazduha, vremena su bila dobra. Nivo kiseonika u periodima devona i karbona kada je kopneni život najpre procvetao, bio je čak i 35 procenata (nasu- prot današnjih oko 20 procenata). To je životinjama omogućilo da izuzetno brzo izrastu i postanu izu- zetno velike.
Možete se s razlogom zapitati kako naučnici mogu da znaju koliki je bio nivo kiseonika pre više stotina miliona godina? Odgovor leži u donekle nepoznatom, ali ingenioznom polju rada poznatom kao izotopna geohemija. Davna mora iz karbona i devona vrvela su majušnim planktonima koji su imali oko sebe male zaštitne ljušture. Tada, kao i danas, planktoni su stvarali svoje ljušture tako što su uzimali kiseonik iz atmosfere i kombinovali ga sa drugim elementima (pogotovo s ugljenikom) da bi formirali izdržljiva jedinjenja poput kalcijum-karbonata. To je isti onaj hemijski trik koji se prime- njuje u dugoročnom ugljeničnom ciklusu (i na drugom mestu se razmatra u vezi s njim) – to je proces koji nije mnogo zanimljiv za priču, ali je od životne važnosti za stvaranje nastanjive planete.
Na kraju tog procesa svi mali organizmi uginu i potonu na morsko dno, gde se polako ispresuju u krečnjak. Među malim atomskim strukturama koje planktoni nose sa sobom u grob nalaze se i dva ve- oma stabilna izotopa – kiseonik-16 i kiseonik-18. (Ako ste zaboravili šta su to izotopi, nema veze, mada tek đa napomenemo, to su atomi sa neuobičajenim brojem neutrona.) Tu uskaču geohemičari, zato što se izotopi akumuliraju različitom brzinom u zavisnosti od toga koliko kiseonika ili ugljen-di- oksida ima u atmosferi u vreme njihovog nastanka. Poređenjem starih brzina izbacivanja dva izotopa geohemičari mogu da pročitaju uslove koji su vladali u drevnom svetu – nivoe kiseonika, temperatu- re vazduha i okeana, trajanje i vreme nastanka i prestanka ledenih doba i još mnogo toga. Kombino- vanjem svojih izotopskih nalaza sa drugim fosilnim ostacima koji ukazuju na druge uslove, poput ni- voa polena i tako dalje – naučnici mogu, sa znatnom sigurnošću, da rekonstruišu čitave pejzaže koje ljudsko oko nikada nije videlo.
Glavni razlog za to što su nivoi kiseonika bili u stanju da tako robusno narastu u vreme početaka zemaljskog života leži u činjenici da su najvećim delom svetskog pejzaža dominirale džinovske pa- prati i ogromni ritovi koji su, po svojoj močvarnoj prirodi, remetili normalan proces reciklaže uglje- nika. Umesto da u potpunosti istrule, opale paprati i druge mrtve biljne materije akumulirale su se u bogatim, vlažnim naslagama, stisnutim na kraju u ogromna ležišta uglja koja čak i danas pokreću veli- ki deo privrednih aktivnosti.
Očito je da su visoki nivoi kiseonika podsticali preterani rast. Najstariji trag neke površinske ži- votinje koji je do sada pronađen jeste otisak koji je pre 350 miliona godina ostavilo stvorenje nalik na stonogu na jednom kamenu u Skotskoj. Bilo je duže od metra. Pre završetka tog doba bilo je stono- ga koje su dosegle i više nego dvostruko veću dužinu od te.
Ako se ima u vidu da su takva stvorenja lunjala okolo, možda i ne iznenađuje da su insekti iz tog razdoblja razvili trik koji im je omogućio da se drže na bezbednoj udaljenosti od jezika: naučili su da lete. Neki su prigrlili taj novi način kretanja s neverovatnom lakoćom da od tada pa nadalje nisu ni najmanje izmenili tehniku letenja. I tada, kao i sada, vilin-konjici su mogli da lete brzinom od preko
50 kilometara na sat, da se momentalno zaustave, ostanu da lebde, polete unazad i uzdignu se, propor- cionalno, mnogo više nego sve leteće mašine koje su ljudska bića smislila. „Američka ratna avijaci- ja”, napisao je jedan komentator, „stavila ih je u tunele sa vetrom da bi ustanovila kako oni to rade, a onda pala u očajanje.” I oni su halapljivo gutali bogat vazduh. U šumama karbona vilin-konjici su bili veliki kao gavrani. Drveće i drugo rastinje takođe je imalo prevelike proporcije. Rastavić i papratni- ce rasli su do visine od 15 metara, a prečice do 40 metara.
Prvi zemaljski kičmenjaci – što će reći, prve kopnene životinje iz kojih ćemo se ispiliti mi – predstavljaju neku vrstu misterije. To je delom zbog nedostatka relevantnih fosila, ali delom i zbog jednog idiosinkratičnog Šveđanina po imenu Erik Jarvik, čija su čudna tumačenja i tajanstveno pona- šanje ukočili napredak u okviru ovog pitanja za gotovo pola veka. Jarvik je bio deo ekipe skandinav- skih naučnika koji su išli na Grenland tokom tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka u potragu za fosilnim ribama. Posebno su tragali za ribom sa bočnim perajima koja je navodno bila predak na- ma i svim drugim hodajućim stvorenjima, zvanim tetrapodi.
Životinje su većinom tetrapodi, a svi živi tetrapodi imaju jednu stvar zajedničku: četiri uda, od ko- jih se svaki završava s najviše pet prstiju. Dinosauri, kitovi, ptice, ljudska bića, čak i ribe – sve su to tetrapodi, što jasno ukazuje na to da potiču od jednog istog, zajedničkog pretka. Pretpostavljalo se da će trag koji će dovesti do tog pretka biti pronađen u periodu devona, pre oko četiri stotine miliona godina. Pre tog vremena, ništa nije hodalo po kopnu. Posle tog vremena, mnoga stvorenja jesu. Na svu sreću, ekipa je pronašla baš takvo biće, metar dugačku životinju nazvanu Ihtiostega. Analiza fosi- la zapala je Jarviku, koji je započeo izučavanje 1948. godine i nastavio s njim sledećih četrdeset osam godina. Nažalost, Jarvik je odbio da dozvoli da bilo ko drugi izučava njegovog tetrapoda. Pale- ontolozi širom sveta morali su da se zadovolje sa dva štura među-rada u kojima je Jarvik naveo da je stvorenje imalo pet prstiju na svakom od četiri uda, što je potvrdilo njegov predački značaj.
Jarvik je umro 1998. godine. Posle njegove smrti, drugi paleontolozi su revnosno ispitali primerak i ustanovili da je Jarvik grdno pogrešio prebrojavajući prste na udovima – bilo ih je zapravo po osam na svakom udu – i propustio da primeti da ta riba nikako nije mogla da hoda. Struktura peraja bila je takva da bi se ona srušila pod sopstvenom težinom. Ne treba ni napominjati da to nije mnogo doprinelo našem shvatanju prvih kopnenih životinja. Danas su poznata tri rana tetrapoda, a nijedan od njih nema pet prstiju. Ukratko, nismo sasvim sigurni odakle potičemo.
Ali odnekud smo došli, iako dosezanje našeg trenutnog stanja uzvišenosti, naravno, nije uvek bilo pravolinijsko. Otkad je započeo život na kopnu, sastojao se od četiri megadinastije, kao što se pone- kad nazivaju. Prva se sastojala od primitivnih, tromih ali ponekad prilično moćnih amfibija i reptila. Najpoznatija životinja iz tog doba bio je dimetrodon, stvorenje sa jedrom na leđima, koje se često br- ka sa dinosaurima (uključujući, napominjem, i potpis ispod slike u knjizi Karla Segana Kometa). Di- metrodon je zapravo bio sinapsid. Isto tako, nekad davno, to smo bili i mi. Sinapsidi su jedna od četi- ri glavne grupe ranih reptila, pored anapsida, euriapsida i diapsida. Imena se jednostavno odnose na broj i lokaciju malih otvora koji sa strane krase lobanje njihovih vlasnika. Sinapsidi su imali po je- dan otvor ispod slepoočnica; diapsidi po dva; euriapsidi su imali samo jedan otvor koji se nalazio na nešto većoj visini.
Vremenom, svaka ta glavna grupa podelila se u podgrupe, od kojih su neke napredovale, dok su druge propale. Anapsidi su izrodili kornjače, koje su neko vreme, što možda izgleda neverovatno, imale priliku da prevladaju kao najnaprednija i najsmrtonosnija vrsta na planeti, pre nego što ih evo- lutivni trzaj nije okrenuo dugotrajnosti umesto dominaciji. Sinapsidi su se podelili u četiri struje, od kojih je samo jedna preživela perm. Na svu sreću, bila je to struja kojoj smo pripadali i mi, i ona se razvila u porodicu protosisara poznatih pod imenom terapsidi. Oni su formirali Megadinastiju 2.
Na nesreću po terapside, njihovi rođaci diapsidi takođe su se vrlo produktivno razvijali, i to u di- nosaure (pored drugih stvari), što se postepeno pokazalo prevelikim zalogajem za terapside. Nespo- sobni da se direktno takmiče sa tim novim agresivnim stvorenjima, terapsidi su gotovo sasvim nestali iz fosilnih tragova. Međutim, veoma mali broj je evoluirao u mala, krznena, rijuća bića koja su veo- ma dugo čekala svoj trenutak kao sitni sisari. Najveći među njima nisu rasli više od kućne mačke, a većina ih nije bila krupnija od miševa. Na kraju, ispostaviće se da ih je to izbavilo, ali moraće da če- kaju gotovo 150 miliona godina da se Megadinastija 3, doba dinosaura, naglo okonča i ustupi mesto Megadinastiji 4 i našem dobu sisara.
Svaka od tih masivnih transformacija, kao i mnogo manjih koje su se u međuvremenu dogodile, za- visila je od tog paradoksalno značajnog motora napretka: izumiranja. Neobična je činjenica da je na Zemlji smrt vrste, u krajnje bukvalnom smislu, put prema životu. Niko ne zna koliko je mnogo vrsta organizama postojalo od osvita života. Obično se navodi brojka od trideset milijardi, ali postoje pro- cene koje idu čak i do četiri hiljade milijardi. Koliko god bio stvarni zbir, 99,99 odsto svih vrsta koje su ikada živele nije više s nama. „Po prvoj proceni”, kao što voli da kaže Dejvid Raup sa Čikaškog univerziteta, „sve vrste su izumrle.” Za složene organizme, prosečan životni vek vrste iznosi samo oko četiri miliona godina – što je otprilike mesto gde smo mi sada.
Naravno, izumiranje je oduvek bilo loša vest za žrtve, ali čini se da je dobro za dinamiku planete.
„Alternativa izumiranju jeste stagnacija”, kaže Ijan Tatersal iz Američkog muzeja prirodnjačke istori- je, „a stagnacija je retko dobra stvar u bilo kom domenu.” (Možda bi trebalo da napomenem da govo- rimo o izumiranju kao prirodnom, dugoročnom procesu. Izumiranje izazvano ljudskom bahatošću sa- svim je druga stvar.)

* * *

Krize u istoriji Zemlje bez razlike se vezuju za dramatične skokove koji su posle njih usledili. Pad edijakarske faune bio je praćen kreativnim praskom kambrijskog perioda. Ordovicijsko izumiranje pre 440 miliona godina uklonilo je iz okeana mnogo nepokretnih filterskih potrošača hrane i, nekako, stvorilo uslove koji su pogodovali brzim ribama i džinovskim vodenim reptilima. Ove su, opet, bile u idealnoj poziciji da pošalju kolonizatore na kopno kada je drugi prasak krajem devona još jednom pošteno uzdrmao život. I tako je to išlo u raštrkanim intervalima kroz istoriju. Da se većina tih doga- đaja nije dogodila baš na način na koji jeste, i u vreme u koje jeste, nas gotovo sigurno danas ovde ne bi bilo.
Zemlja je u svoje vreme videla pet velikih epizoda izumiranja – u doba ordovicijuma, devona, perma, trijasa i krede, tim redosledom – i mnogo manjih. I ordovicijsko (pre 440 miliona godina) i devonsko (365 miliona) izumiranje zbrisalo je po 80 do 85 procenata vrsta. U vreme trijasa (pre 210 miliona godina) i krede (65 miliona godina), zbrisano je po 70–75 odsto vrsta. Ali izumiranje u doba perma, pre 245 miliona godina, bilo je zaista najžešće, i podiglo je zavesu za dugo doba dinosaura. Na kraju perma, nestalo je najmanje 95 procenata životinja poznatih zahvaljujući fosilnim tragovima, i nikad se nije vratilo. Otišla je čak i trećina insektnih vrsta – što je bio jedini slučaj kada su oni masovno nestali. Živi svet nikad nije bio bliži potpunom uništenju.
„To je zaista bilo masovno izumiranje, pokolj kakav nikada ranije nije zadesio Zemlju”, kaže Ri- čard Forti. Permski događaj bio je naročito razoran za morska stvorenja. Trilobiti su potpuno nestali. Školjke i morski ježevi gotovo da su sasvim nestali. Praktično, svi ostali morski organizmi bili su de- setkovani. Sveukupno, na kopnu i u vodi, smatra se da je Zemlja ostala bez 52 odsto svojih famili- ja – to je nivo iznad roda, a ispod reda na velikoj skali života (što je predmet sledećeg pogla-
vlja) – i bez možda 96 procenata svih svojih vrsta. Biće potrebno mnogo vremena – po nekim pro- cenama možda i svih 80 miliona godina – da se vrste potpuno oporave.
Treba imati na umu dve stvari. Najpre, to su sve ipak samo osnovana nagađanja. Procene o broju životinjskih vrsta koje su bile žive krajem perma kreću se u rasponu od samo 45.000 do čak 240.000. Ako ne znate koliko je vrsta živelo, teško da ubedljivo možete navesti proporciju onih koje su propa- le. Osim toga, govorimo o smrti vrsta, a ne jedinki. Za jedinke broj žrtava može biti mnogo veći – u mnogim slučajevima, praktično totalan. Vrste koje su preživele i dospele u sledeću fazu lutrije života gotovo sigurno duguju svoje postojanje nekolicini izranavljenih, hramajućih preživelih.
Između velikih pokolja dešavale su se i mnoge manje, ne tako dobro poznate epizode izumira- nja – hemfilijska, fraznijska, famenijska, rankolabrejska i na desetine drugih – koje nisu bile toliko razorne po ukupan broj vrsta, ali su često kritično pogađale određene populacije. Životinje koje pasu, uključujući konje, bile su gotovo zbrisane u hemfilijskom događaju pre oko pet miliona godina. Konji su se sveli na jednu jedinu vrstu, koja se pojavljuje toliko sporadično među fosilima da to ukazuje ka- ko se teturala na ivici zaborava. Zamislite ljudsku istoriju bez konja, bez životinja koje pasu.
Gotovo u svim slučajevima, kako kod velikih izumiranja, tako i kod onih skromnijih, zapanjujuće je koliko pojma nemamo šta ih je izazvalo. Čak i posle odbacivanja onih otkačenijih zamisli, i dalje ima više teorija o onome što je te događaje izazvalo nego što ima događaja samih. Najmanje dvade- setak potencijalnih počinilaca identifikovano je u ulozi uzroka ili glavnih saučesnika, uključujući glo- balno zagrevanje, globalno hlađenje, promenu nivoa mora, osiromašenje kiseonika u morima (stanje zvano anoksija), epidemije, džinovske izvore gasa metana na morskom dnu, udare meteora i kometa, pomahnitale uragane od one vrste poznate pod imenom hiperkani, ogromna vulkanska nadimanja i ka- tastrofalne solarne oluje.
Ovo poslednje je naročito zanimljiva mogućnost. Niko ne zna koliko velike solarne oluje mogu da budu, zato što ih posmatramo tek od početka svemirskog doba, ali Sunce je moćna mašina i njegove oluje su srazmerno ogromne. Tipična solarna oluja – ono što na Zemlji ne bismo ni primetili – oslobada energiju ekvivalentnu milijardi vodoničnih bombi i izbaci u svemir oko 100 milijardi tona ubistvenih čestica nabijenih energijom. Magnetosfera i atmosfera zajedno obično ih odbiju natrag u svemir ili bezbedno usmere prema polovima (gde stvore Zemljine privlačne aurore), ali smatra se da bi neuobičajeno jaka eksplozija, recimo sto puta jača od tipične oluje, mogla da nadvlada naše va- zdušaste sisteme odbrane. Svetlosna predstava bi svakako bila fenomenalna, ali to bi gotovo sigurno ubilo veoma veliki deo onoga što se kupalo u njenom sjaju. Osim toga, i prilično jezivo, po rečima Brusa Curutanija iz Laboratorije za mlazni pogon NASA, „to ne bi ostavilo nikakvog traga u istoriji”. Sve to nas ostavlja, kako je jedan istraživač rekao, sa „tonama pretpostavki i veoma malo doka- za”. Izgleda da se hlađenje vezuje za najmanje tri velika događaja izumiranja – ordovicijsko, devon- sko i permsko – ali van toga malo je stvari koje su opšteprihvaćene, uključujući i to da li se pojedi- na epizoda odigrala brzo ili sporo. Na primer, naučnici ne mogu da se slože da li je izumiranje kra- jem devona – događaj posle kojeg su se kičmenjaci preselili na kopno – trajalo milionima godina,
hiljadama godina, ili se zbilo u samo jednom živahnom danu.
Jedan od razloga zbog kojih je tako teško dati ubedljiva objašnjenja za izumiranje jeste i to da je veoma teško istrebiti život u tolikom rasponu. Kao što smo videli po udaru kod Mensona, možete pri- miti žestok udarac i opet uspeti da se potpuno, mada donekle nesigurno oporavite. Zašto je onda, od silnih hiljada udara koje je Zemlja pretrpela, KT događaj od pre 65 miliona godina, koji je zabiberio čorbu dinosaurima, bio tako jedinstveno razoran? Pa, najpre, bio je baš ogroman. Udario je silinom od 100 miliona megatona. Takav prasak se ne može lako zamisliti ali, kao što je na to ukazao Džejms Lorens Pauel, ako biste danas bacili po jednu bombu veličine one iz Hirošime na svako ljudsko biće
na Zemlji, još bi vam nedostajalo oko milijardu bombi da biste dosegli silinu KT udara. A opet, mo- žda čak ni to nije bilo dovoljno da samo zbriše oko 70 odsto života na Zemlji, uključujući dinosaure.
KT meteor je imao dodatnu prednost – u stvari, prednost pod uslovom da ste sisar što je pao u plitko more dubine samo 10 metara, verovatno baš pod odgovarajućim uglom, u vreme kada su nivoi kiseonika bili 10 procenata viši nego danas, pa je svet bio zapaljiviji. Iznad svega, dno mora u koje je pao bilo je od kamena bogatog sumporom. Rezultat je bio udar koji je pretvorio područje morskog dna veličine Belgije u aerosole sumporne kiseline. Zemlja je mesecima potom bila zapljusnuta kiša- ma dovoljno kiselim da sagore kožu.
U izvesnom smislu, još veće pitanje od: „Šta je to zbrisalo 70 procenata vrsta koje su u to vreme postojale?” jeste: „Kako je preživelo preostalih 30 procenata?” Zašto je taj događaj bio tako nepo- vratno razoran za svakog dinosaura koji je postojao, dok su drugi reptili, poput zmija i krokodila, prošli kroz to neometeni? Koliko možemo da utvrdimo, u Severnoj Americi nije izumrla niti jedna vr- sta žabe, daždevnjaka, salamandera ili drugih vodozemaca. „Zašto su ta nežna stvorenja izašla bez povreda iz tako nečuvene katastrofe?”, pita Tim Flaneri u svojoj fascinantnoj praistoriji Amerike, Ve- čita granica.
U morima je priča bila manje-više ista. Nestali su svi amoniti, ali njihovi rođaci nautiloidi, koji su živeli na sličan način, nastavili su da plivaju. Među planktonima, neke vrste su praktično zbrisane – na primer 92 odsto foraminifera – dok su drugi organizmi, poput dijatoma, koji su bili pripremljeni za slične uslove i živeli kraj njih, ostali relativno nedirnuti.
To su teške nedoslednosti. I kao što primećuje Ričard Forti: „Nekako ne zadovoljava da ih jedno- stavno nazovete ’srećnicima’ i ostavite celu stvar na tome.” Ako je događaj bio propraćen mesecima mraka i zagušljivog dima, što sečini sasvim verovatnim, onda je veoma teško objasniti kako su preži- veli mnogi insekti. „Neki insekti, poput buba”, zapaža Forti, „mogli su da žive na drvetu i drugim stvarima koje su ležale unaokolo. Ali šta je sa onima poput pčela, koji se upravljaju po Sunčevoj svetlosti i potreban im je polen? Nije lako objasniti kako su oni preživeli.”
Iznad svega, tu su korali. Korali zahtevaju alge da bi preživeli, a alge zahtevaju Sunčevu svetlost, a i jedni i drugi zahtevaju stalnu minimalnu temperaturu. U nekoliko proteklih godina mnogo publici- teta je bilo usmereno na korale koji umiru od promena temperature mora za samo jedan stepen. Ako su toliko ranjivi za male promene, kako su preživeli dugu zimu posle udara?
Ima mnogo regionalnih varijacija koje je teško objasniti. Čini se da je izumiranje bilo daleko bla- že na južnoj polulopti nego na severnoj. Izgleda da se posebno Novi Zeland izvukao mahom netaknut, ali na njemu opet nije bilo stvorenja koja su se ukopavala u tlo. Čak je i tamošnja vegetacija bila go- tovo sasvim pošteđena, a opet raspon požara drugde ukazuje na to da je razaranje bilo globalnih raz- mera. Ukratko, naprosto ima mnogo toga što ne znamo.
Neke životinje su baš napredovale – uključujući, pomalo iznenađujuće, ponovo kornjače. Kao što napominje Flaneri, period koji je usledio odmah posle izumiranja dinosaura mogao bi isto tako da se zove doba kornjača. U Severnoj Americi je preživelo šesnaest vrsta, a ubrzo zatim nastale su još tri.
Očito, bilo je poželjno da se u vodi osećate kao kod kuće. KT udar je zbrisao gotovo 90 odsto kopnenih vrsta, ali samo 10 vrsta onih koje su živele u slatkoj vodi. Voda je svakako nudila zaštitu od vreline i plamena, ali je isto tako verovatno obezbedila više hrane u periodu oskudice koji je usledio. Sve kopnene životinje koje su preživele imale su naviku da se povlače u bezbednije okruženje u peri- odima opasnosti – u vodu ili podzemlju – jer je i jedno i drugo moglo da obezbedi dobro sklonište od spoljnih razaranja. Strvinari su takođe verovatno bili u prednosti. Gušteri su bili, a i dalje su, ma- hom otporni na bakterije u raspadnutim truplima. Štaviše, one ih često upravo privlače, a očigledno je da je unaokolo dugo bilo veoma mnogo trulih leševa.
Često se pogrešno navodi da su samo sitne životinje preživele KT događaj. U stvari, među preži- velima bili su krokodili, koji ne samo da su bili krupni, već su čak bili triput krupniji nego danas. Ali, sve u svemu, tačno je da su preživeli većinom bili sitni i skriveni. Štaviše, pošto je svet postao mra- čan i neprijatan, nastupilo je savršeno vreme za bića mala, toplokrvna, noćna, sa prilagodljivom is- hranom i opreznom prirodom – a sve su to bile osobine koje su krasile naše sisarske pretke. Da nam je evolucija bila više uznapredovala, verovatno bismo bili istrebljeni. Umesto toga, sisari su se našli u svetu za koji su bili jednako dobro pripremljeni kao i sva druga živa stvorenja.
Međutim, sisari nisu nagrnuli da zauzmu sva slobodna mesta. Evolucija se možda gnuša vakuuma”, napisao je paleontolog Stiven M. Stenli, „ali često joj je potrebno veoma mnogo vremena da ga po- puni.” Možda i svih deset miliona godina, sisari su ostali oprezno mali. Da ste početkom tercijara bi- li veliki kao ris, bili biste kralj.
Ali kada su jednom krenuli, sisari su se neobuzdano širili – ponekad čak i bezobrazno mnogo. Jedno vreme postojali su zamorci veliki kao nosorozi i nosorozi veliki kao dvospratnice. Gde god se ukazala praznina u lancu grabljivaca, sisari su se dizali (često bukvalno) da je popune. Rani pripad- nici porodice rakuna odselili su se u Južnu Ameriku, pronašli prazninu i evoluirali u stvorenja velika i žestoka poput medveda. I ptice su neproporcionalno napredovale. Milionima godina džinovska ptica mesožderka koja nije mogla da leti, a nazvana je Titanis, bila je možda najopasnije stvorenje u Se- vernoj Americi. Svakako da je to bila najopasnija ptica koja je ikada živela. Visina joj je bila tri me- tra, težina preko 350 kilograma, a imala je kljun koji je mogao da otkine glavu manje-više svemu što bi je razdražilo. Njena porodica preživela je na zastrašujući način pedeset miliona godina, a opet sve dok njen skelet nije otkriven u Floridi 1963. godine nismo pojma imali da je ikada postojala.
To nas dovodi do još jednog razloga za neizvesnost u vezi sa izumiranjem: do malobrojnosti fosil- nih tragova. Već smo se dotakli toga koliko je malo verovatno da se bilo čiji komplet kostiju fosilizu- je, ali tragovi su zapravo gori nego što mislite. Evo, recimo dinosauri. Muzeji vam daju utisak da uži- vamo u globalnom izobilju fosila dinosaura. Zapravo, muzejski eksponati su u preovlađujućem delu veštački. Džinovski diplodokus koji dominira ulazom u predvorje Muzeja prirodnjačke istorije u Londonu i koji je oduševljavao i informisao generacije posetilaca u potpunosti je napravljen od gip- sa – sazdan je 1903. godine u Pitsburgu i muzeju ga je poklonio Endru Karnegi. Predvorjem Ame- ričkog muzeja prirodnjačke istorije u Njujorku dominira još veličanstvenija postavka: skelet krupnog barosaura koji brani svoje mladunče od napada brzog i zubatog alosaura. To je izvanredna i nezabo- ravna slika – barosaur se uzdiže nekih devet metara prema visokoj tavanici – ali je isto tako potpu- no lažna. Svaka od nekoliko stotina kostiju od kojih se eksponat sastoji izlivena je od gipsa. Ako po- setite gotovo bilo koji muzej prirodnjačke istorije u svetu – u Parizu, Beču, Frankfurtu, Buenos Aj- resu, Meksiko Sitiju – dočekaće vas stari modeli, a ne drevne kosti.
Zapravo, ne znamo mnogo o dinosaurima. Za čitavo doba dinosaura identifikovano je manje od
1.000 vrsta (a gotovo polovina njih poznata je zahvaljujući jednom jedinom primerku), što je oko če- tvrtina broja danas živih vrsta sisara. Imajte na umu da su dinosauri vladali Zemljom otprilike tri puta duže nego sisari, tako da su oni ili bili izuzetno neproduktivni povodom pitanja vrsta, ili smo tek za- grebali po površini (da upotrebim neodoljivo prikladan kliše).
Za milione godina tokom doba dinosaura nije pronađen još niti jedan jedini fosil. Čak i iz perioda kasne krede – najbolje proučenog praistorijskog perioda od svih, zahvaljujući našem dugotrajnom interesovanju za dinosaure i njihovo istrebljenje – možda tek treba da bude otkriveno oko tri četvrti- ne vrsta koje su tada živele. Možda su Zemljom u hiljadama tumarale životinje glomaznije od diplo- dokusa ili strašnije od tiranosaurusa, a mi to nikada nećemo saznati. Sve donedavno, sve što se znalo o dinosaurima iz tog razdoblja poteklo je iz samo oko trista primeraka koji predstavljaju tek šesnaest
vrsta. Oskudnost tragova dovela je do široko prihvaćenog uverenja da su dinosauri već bili na putu da izumru kada je došlo do KT udara.
Krajem osamdesetih godina, paleontolog iz Javnog muzeja Milvokija Piter Šihan odlučio je da iz- vede jedan eksperiment. Uz pomoć 200 dobrovoljaca, on je minuciozno ispitao dobro definisano, ali isto tako i dobro poharano područje čuvene formacije Hel Krik u Montani. Pažljivim prosejavanjem dobrovoljci su prikupili i poslednji zub, kičmeni pršljen ili parče kosti – sve što su raniji kopači prevideli. Rad je trajao tri godine. Kada su završili, ustanovili su da su više nego utrostručili – za celu planetu – broj fosila dinosaura iz kasne krede. Ovim ispitivanjem je ustanovljeno da su dinosa- uri ostali brojni sve do vremena KT udara. „Ne postoji razlog da smatramo da su dinosauri postepe- no izumirali tokom poslednja tri miliona godina krede”, izvestio je Šihan.
Toliko smo navikli na pomisao o neumitnosti da sami postanemo dominantna vrsta u živom svetu, da nam je teško da shvatimo kako smo tu samo zbog pravovremeno orkestriranih udara i drugih nasu- mičnih slučajnosti. Ono što nam je zajedničko sa svim drugim živim bićima jeste da su gotovo četiri milijarde godina naši preci uspevali da se provuku kroz niz vrata koja su se zatvarala, svaki put kada je to bilo potrebno. Stiven Džej Guld je to jezgrovito izrazio dobro poznatom rečenicom: „Ljudi su danas ovde zbog toga što se naša loza nikada nije prelomila – niti jednom, na svih onih milijardu ta- čaka koje su mogle da nas izbrišu iz istorije.”
Na početku ovog poglavlja stoje tri tvrdnje: život želi da bude; život ne želi uvek da bude bogzna šta; život s vremena na vreme izumre. Tome možemo dodati i četvrtu: život ide dalje. A kao što ćemo videti, on često ide dalje na način koji je zaista zapanjujući.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Kratka istorija bezmalo svačega

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 8:55 am






23

Bogatstvo postojanja

Tu i tamo u Muzeju prirodnjačke istorije u Londonu, u udubljenjima duž slabo osvetljenih hodnika ili između staklenih vitrina sa mineralima, nojevim jajima i drugim produktivnim neredom iz proteklog veka, stoje tajna vrata – ili makar tajna u smislu da ništa na njima ne privlači pažnju posetilaca. Po- vremeno možda ugledate kako neko ko se ponaša rasejano i ima zanimljivu svojeglavu frizuru tipičnu za jednog naučnika, izlazi kroz jedna takva vrata i žuri hodnikom, verovatno da bi nestao kroz druga, koja se nalaze malo dalje, ali to je relativno redak događaj. Vrata mahom ostaju zatvorena i ničim ne ukazuju na to da iza njih postoji jedan drugi – paralelni – Muzej prirodnjačke istorije jednako ogroman i, u mnogo čemu, čudesniji od onog koji publika poznaje i obožava.
U Muzeju prirodnjačke istorije čuva se sedamdesetak miliona predmeta iz svih oblasti života i svakog kutka planete, sa još oko stotinu hiljada koji se svake godine dodaju zbirci, ali zapravo samo iza scene možete dokučiti kakva je to riznica s blagom. U ormarima i komodama, u dugim sobama pu- nim gusto naređanih polica, čuvaju se desetine hiljada životinja ukiseljenih u bocama, milioni inseka- ta prikovanih za četvrtaste kartice, fioke pune blistavih mekušaca, kosti dinosaura, lobanje ranih lju- di, bezbrojne fascikle sa uredno presovanim biljkama. To vam je malo kao da tumarate kroz Darvinov mozak. Samo soba sa špiritusom sadrži 15 milja polica krcatih teglama sa životinjama sačuvanim u denaturisanom špiritusu.
Tamo iza su primerci koje je prikupio Džozef Benks u Australiji, Aleksander Fon Humbolt u Ama- zoniji i Darvin tokom putovanja Biglom – kao i još mnogo toga što je ili veoma retko, ili istorijski značajno, ili i jedno i drugo. Mnogi bi da se dokopaju tih stvari. Nekolicini je to zaista uspelo. Godi- ne 1954. muzej je pribavio izuzetnu ornitološku zbirku iz zaostavštine predanog kolekcionara Riharda Majnerchagena, pisca knjige Ptice Arabije, kao i drugih naučnih dela. Majnerchagen je godinama bio odani posetilac muzeja i navraćao je gotovo svakodnevno kako bi uzimao beleške potrebne za pisanje knjiga i monografija. Kada su sanduci stigli, kustosi su ih uzbuđeno otvorili pajserima kako bi videli šta im je to zaveštano i onda se, da to blago kažemo, iznenadili otkrivši da veoma veliki broj prime- raka nosi etikete samog muzeja. Ispostavilo se da se gospodin Majnerchagen godinama sluzio njiho- vom zbirkom. Tako je objašnjena njegova navika da nosi komotni mantil čak i po toplom vremenu.
Nekoliko godina kasnije jedan postariji, šarmantni redovni posetilac u odeljenju s mekušcima – 
„veoma otmeni gospodin”, kako su mi rekli – uhvaćen je da ubacuje vredne morske školjke u šuplje noge svog cimer-rama.54
„Pretpostavljam da ovde ne postoji ništa za čime neko negde ne čezne”, rekao je Ričard Forti za- mišljeno dok me je vodio kroz zavodljivi svet u muzejskom delu iza scene. Tumarali smo kroz zbrka- no raspoređena odeljenja gde su ljudi sedeli za stolovima i intenzivno istraživali svoje antropode, paprati i kutije s požutelim kostima. Svuda je vladala atmosfera odmerene temeljitosti, ljudi uključe- nih u džinovski poduhvat koji nikada ne može biti dovršen i koji se ne sme požurivati. Godine 1967, kao što sam pročitao, muzej je objavio svoj izveštaj o ekspediciji Džona Marija, o istraživanju Indij- skog okeana, četrdeset četiri godine pošto je ta ekspedicija okončana. Ovo je svet u kojem se stvari kreću sopstvenom brzinom, što obuhvata i maleni lift koji smo Forti i ja podelili s jednim starijim
muškarcem naučničkog izgleda, sa kojim je Forti prijatno ćaskao kao da ga dobro poznaje dok smo se peli otprilike brzinom taloženja sedimenata.
Kada je taj čovek otišao, Forti mi je rekao: „To je bio veoma ljubazan momak koji se zove Nor- man i četrdeset dve godine je proveo proučavajući jednu jedinu vrstu biljke, travu Sv. Jovana.55 Pen- zionisao se 1989. ali i dalje dolazi svake nedelje.”
„Kako čovek može da provede četrdeset dve godine radeći na jednoj vrsti biljke?”, upitao sam.
„Neverovatno, zar ne?”, saglasio se Forti. Razmišljao je kratko. „Očigledno je veoma temeljit.” Vrata lifta su se otvorila i otkrila otvor zazidan ciglama. Forti je izgledao zbunjeno. „To je veoma čudno”, rekao je. „Tamo je bila botanika.” Pritisnuo je dugme za drugi sprat pa smo polako stigli do Botanike zadnjim stepeništem i diskretnim upadom kroz nova odeljenja čiji su istraživači s mnogo ljubavi argatovali nad nekada živim predmetima. I tako sam se upoznao sa Lenom Elisom i tihim sve- tom briofita – za nas ostale, mahovina.

* * *

Kada je Emerson pesnički primetio da mahovine vole severnu stranu drveća („Mahovina na šumskoj kori – Severnjača je što iz mraka zbori”), mislio je zapravo na lišajeve, jer se u devetnaestom veku između mahovina i lišajeva nije pravila razlika. Prave mahovine zapravo ne biraju mnogo gde će da rastu, pa ne vrede mnogo kao prirodni kompas. U stvari, mahovine ne vrede mnogo kao ništa. „Možda nijedna velika grupa biljaka nema tako ograničenu upotrebu, komercijalnu ili ekonomsku, kao maho- vine”, napisao je Henri S. Konard, možda samo malčice tužno, u knjizi Kako razlikovati mahovine i kopitnjake, objavljenoj 1956. i još prisutnoj na policama mnogih biblioteka kao gotovo jedini poku- šaj popularizacije te teme.
Međutim, one su veoma plodne. Čak i bez lišajeva, briofite su veoma aktivne, sa više od deset hi- ljada vrsta smeštenih u oko sedam stotina rodova. Bucmasta i dostojanstvena Mahovinasta flora Bri- tanije i Irske A. Dž. Smita ima sedam stotina strana, a Britanija i Irska nipošto nisu izuzetno mahovi- nasta mesta. „Veliki broj se može naći u tropskim oblastima”, rekao mi je Len Elis. Taj tihi, suvonjavi čovek bio je u Muzeju prirodnjačke istorije dvadeset sedam godina, a kustos odeljenja je od 1990.
„Možete otići, recimo, u kišne šume Malezije i relativno lako pronaći nove varijante. I sam sam to nedavno uradio. Spustio sam pogled i ugledao vrstu koja nikada ranije nije evidentirana.” „Dakle, ne znamo koliko još vrsta preostaje da bude otkriveno?” „O, ne. Pojma nemamo.”
Možda ne biste pomislili da u svetu ima tako mnogo ljudi spremnih da ceo svoj životni vek posve- te izučavanju nečeg tako neizbežno neupadljivog, ali mahovinastih ljudi zapravo ima na stotine i oni se veoma žustro zalažu za predmet svog izučavanja. „O da”, rekao mi je Elis, „sastanci ponekad mo- gu da budu veoma živahni.”
Upitao sam ga za neki primer kontroverze.
„Pa, jednu je izazvao jedan vaš zemljak”, rekao je on i blago se osmehnuo, a onda otvorio debelu referentnu knjigu s ilustracijama mahovina čija je najprimetnija osobina za neobučeno oko neverovat- na međusobna sličnost. „Ovo je”, rekao je on kuckajući po jednoj mahovini, „nekada bio jedan rod, Drepanocladus. Sada je preuređen u tri: Drepanocladus, Varnstorfia i Hamatacoulis.”
„I je li to izazvalo frku?”, upitao sam, možda malčice optimistički.
„Pa, imalo je smisla. Savršeno je imalo smisla. Ali podrazumevalo je mnogo preuređivanja u zbirkama i zastarevanje svih knjiga na neko vreme, pa je bilo malo, znate već, gunđanja.”
Mahovine kriju i tajne, rekao mi je on. Jedan čuveni slučaj – doduše, čuven za mahovinaste lju- de – odnosio se na nenametljivi tip zvani Hiofilia stanfordensis, otkriven u kampusu Univerziteta
Stanford u Kaliforniji, a kasnije pronađen kako raste i kraj jedne staze u Kornvolu, ali nikada nigde između ta dva mesta. Niko ne ume da kaže kako je ta mahovina mogla da postoji na tako međusobno nepovezanim lokacijama. „Sada je taj tip poznat kao Henediela stanfordensis”, rekao je Elis. „Još jedna revizija.”
Zamišljeno smo klimnuli glavama.
Kada se otkrije nova mahovina, mora da se uporedi sa svim drugim mahovinama kako bi bilo si- gurno da već nije evidentirana. Onda se mora napisati formalni opis, pripremiti ilustracija i rezultat se mora objaviti u nekom uglednom časopisu. Čitav taj proces retko traje kraće od šest meseci. Dva- deseti vek nije bio naročito značajan za taksonomiju mahovina. Najveći deo rada tokom veka bio je posvećen raspetljavanju konfuzije i duplikata koje je za sobom ostavio devetnaesti vek.
To je bilo zlatno doba sakupljanja mahovina. (Možda ćete se prisetiti da je otac Čarlsa Lajela bio veliki stručnjak za mahovine.) Jedan Englez prikladnog imena, Džordž Hant,56 lovio je britanske ma- hovine toliko prilježno da je verovatno doprineo izumiranju nekoliko vrsta. Ali zahvaljujući takvom trudu zbirka Lena Elisa ubraja se u najpotpunije zbirke u svetu. Svih 780.000 njegovih primeraka is- presovano je u velikim presavijenim listovima teškog papira, a neki od tih listova veoma su stari i prekriveni paučinastim viktorijanskim rukopisom. Koliko znamo, neki od njih možda su ispisani ru- kom Roberta Brauna, velikog viktorijanskog botaničara koji je otkrio Braunovo kretanje i ćelijsko je- zgro, osnovao odeljenje za botaniku u muzeju i upravljao njime prvih trideset jednu godinu sve dok nije umro 1858. godine. Svi primerci se čuvaju u sjajnim starim ormarima od mahagonija toliko pre- finjene izrade da sam morao to da napomenem.
„0, oni su pripadali ser Džozefu Benksu, i doneseni su iz njegove kuće na Trgu Soho”, rekao je Elis nehajno, kao da identifikuje nedavnu nabavku iz Ikee. „Naručio je da ih naprave kako bi čuvao u njima svoje primerke sa putovanja Poduhvatom.” Zamišljeno je pogledao ormare, kao da to čini prvi put posle mnogo vremena. „Ne znam kako su završili kod nas, na briologiji”, dodao je.
To je bilo zapanjujuće otkriće. Džozef Benks je bio najveći britanski botaničar, a putovanje Podu- hvatom – to jest, ono na kojem je kapetan Kuk zabeležio prolazak Venere 1769. i prisvojio Australi- ju za krunu, pored mnogo drugih stvari – bilo je najveća botanička ekspedicija u istoriji. Benks je platio 10.000 funti, što bi u današnjem novcu iznosilo oko 600.000 funti, dabi pošao sa grupom od još devet članova – sa prirodnjakom, sekretarem, tri slikara i četiri sluge – u trogodišnju avanturu oko sveta. Bog sveti zna šta je otresiti kapetan Kuk mislio o tako baršunastoj i razmaženoj družini, ali iz- gleda da mu se Benks dovoljno svideo i da nije mogao da se ne divi njegovom talentu za botaniku – što je gledište koje će s njim podeliti i potomstvo.
Nikada pre niti kasnije neka botanička družina nije doživela veći trijumf. Delom je to bilo zato što ih je putovanje odvelo na tako mnogo novih i malo poznatih mesta – u Ognjenu zemlju, Tahiti, Novi Zeland, Australiju, Novu Gvineju – ali mahom je to bilo zato što je Benks bio tako dovitljiv i inven- tivni sakupljač. Čak i kada nije mogao da se iskrca u Rio de Žaneiru zbog karantina, prosejao je sadr- žinu bale stočne hrane koju su poslali za brodsku marvu i došao do novih otkrića. Izgleda da ništa ni- je izmicalo njegovoj pažnji. Sveukupno je doneo sa sobom trideset hiljada primeraka biljaka, uklju- čujući i hiljadu četiri stotine onih koje nikada ranije nisu viđene – dovoljno da za oko četvrtinu uve- ća broj poznatih biljaka sveta.
Ali Benksova velika riznica bila je samo deo ukupnog ulova u gotovo apsurdno gramzivom dobu. Sakupljanje biljaka u osamnaestom veku postalo je neka vrsta međunarodne manije. I slava i bogat- stvo čekali su one koji su mogli da otkriju nove vrste i botaničari i avanturisti su se izlagali nevero- vatnim naporima ne bi li zadovoljili svetsku glad za hortikulturnim novitetima. Tomas Natal, čovek koji je vistariju nazvao po Kasparu Vistaru, došao je u Ameriku kao neobrazovani štamparski radnik,
ali se ubrzo strasno posvetio biljkama i prokrstario pola zemlje sakupljajući nikada ranije viđene stvari koje rastu. Džon Frejzer, po kojem je ime dobila Frejzerova jela, proveo je godine u divljini sakupljajući primerke za Katarinu Veliku, a kada je odande izašao, ustanovio je da Rusija ima novog cara koji ga je smatrao ludim i odbio da ispoštuje ugovor. Frejzer je sve odneo u Čelzi, gde je otvo- rio rasadnik i lepo zarađivao prodajom rododendrona, azaleja, magnolija, virdžinijskih puzavica, le- pih kata i ostalih kolonijalnih egzotičnih biljaka oduševljenom engleskom plemstvu.
Odgovarajuća otkrića mogla su da donesu ogromne iznose. Džon Lajon, botaničar amater, proveo je dve teške i opasne godine sakupljajući primerke, ali je za taj trud nagrađen ekvivalentom od goto- vo 125.000 današnjih funti. Međutim, mnogi su to činili samo iz ljubavi prema botanici. Natal je naj- veći deo onoga što je pronašao dao Liverpulskoj botaničkoj bašti. Na kraju je postao direktor Har- vardske botaničke bašte i pisac enciklopedijskog dela Rodovi severnoameričkih biljaka (koji ne sa- mo što je napisao, već i najvećim delom složio za štampu).
A to su bile samo biljke. Postojala je i fauna u novim svetovima – kenguri, kiviji, rakuni, divlje mačke, komarci i druga zanimljiva živa bića koja su prkosila mašti. Količina života na Zemlji bila je naizgled beskrajna, kao što je Džonatan Svift zabeležio u svojim čuvenim stihovima:

I tako prirodnjaci primete da buva Još manje buve ima što se njome hrane Dok ove opet grickaju buvice još manje
Te tako u beskraj ide to.

Sve te nove informacije trebalo je klasifikovati, poređati i uporediti sa onim što je već bilo pozna- to. Svet je očajnički tragao za primenjivim sistemom klasifikacije. Na svu sreću, u Švedskoj je jedan čovek bio sasvim spreman da ga smisli.
Njegovo ime bilo je Karl Line (kasnije promenjeno, sa dozvolom, u aristokratskije Fon Line), ali danas se pamti pod latinizovanim imenom Karolus Lineus. On je rođen 1707. u selu Rošult na jugu Švedske, kao sin siromašnog ali ambicioznog luteranskog paroha, i bio je tako slab učenik da ga je očajni otac dao (ili, po nekim izvorima, gotovo dao) na zanat kao šegrta nekom obućaru. Užasnut iz- gledima da čitav život provede ukucavajući ekserčiće u kožu, mladi Line je zamolio da mu se pruži još jedna šansa, što mu je i udovoljeno, te nikada potom nije propustio da se akademski istakne. Stu- dirao je medicinu u Švedskoj i Holandiji, mada se strasno zainteresovao za svet prirode. Početkom tridesetih godina toga veka, još u svojim dvadesetim godinama, počeo je da pravi kataloge svetskih biljnih i životinjskih vrsta koristeći sistem koji je sam smislio, i njegova slava je postepeno rasla.
Retko je postojao čovek kome je lakše padala sopstvena veličina. Najveći deo svog slobodnog vremena provodio je ispisujući duge i laskave opise samoga sebe, izjavljujući da nikada nije bilo
„većeg botaničara ili zoologa”, te da je njegov sistem klasifikacije „najveće dostignuće u oblasti nau- ke”. Skromno je nagovestio da na njegovom nadgrobnom kamenu treba da piše Princeps Botanico- rum, „Princ botaničara”. Nikada nije bilo pametno dovoditi u pitanje njegove velikodušne procene sopstvene ličnosti. Oni koji bi to uradili obično bi ustanovili da je po njima ime dobio neki korov.
Druga Lineova upečatljiva osobina bila je postojana – povremeno, reklo bi se, čak grozniča- va – zaokupljenost seksom. Posebno je bio impresioniran sličnošću između nekih mekušaca sa dva kapka i ženskih stidnica. Delovima jedne vrste školjke dao je imena „vulva”, „labija”, „stidnik”,
„anus” i „himen”. Grupisao je biljke po prirodi njihovih organa za razmnožavanje i podario im upa- dljivu antropomorfnu zaljubljivost. Njegovi opisi cvetova i njihovog ponašanja puni su izraza kao
„promiskuitetni snošaji”, „jalove konkubine” i „svadbena postelja”. U proleće je napisao jedan svoj
često citirani pasus;

Ljubav se javlja čak i među biljkama. Muške i ženske... venčaju se... pokazujući svojim seksu- alnim organima koje su muške, a koje ženske. Cvetno lišće služi kao svadbena postelja, što je Tvorac tako veličanstveno uredio, ukrašena tako plemenitim baldahinima i namirisana tolikom količinom blagih mirisa da bi mladoženja i nevesta tamo mogli da proslave svoju svadbu dale- ko svečanije. Kad postelja tako bude spremna, vreme jeza mladoženju da zagrli svoju voljenu nevestu i preda joj se.

* * *

Jedan rod biljaka nazvao je Clitoria. Nimalo ne iznenađuje što je mnogim ljudima delovao čudno. Ali njegov sistem klasifikacije bio je neodoljiv. Pre Linea, biljkama su davana krajnje opisna imena. Obična trešnja zvala se Physalis amno ramosissime ramis angulosis glabris foliis dentoserratis. Line je to skresao na Physalis angulata, što je ime koje se još koristi. Biljni svet je isto tako bio neuređen usled nekonzistentnosti davanja imena. Botaničar nije mogao da bude siguran je li Rosa sylvestris al- ba cum rubore, folioglabro i stabljika kao ona koju su drugi nazivali Rosa sylvestris inodora seu ca- nina. Line je rešio tu zbrku nazvavši je jednostavno Rosa canina. Da bi te ekscizije bile korisne i pri- hvatljive za sve nije samo bila potrebna odlučnost, već mnogo više od toga. Bio je potreban in- stinkt – zapravo, genije – za uočavanje značajnih osobina neke vrste.
Lineovski sistem je tako dobro ukorenjen da teško možemo zamisliti alternativu, ali pre Linea, si- stemi klasifikacija često su bili veoma hiroviti. Životinje su mogle da se kategorizuju po tome da li su divlje ili pripitomljene, kopnene ili vodene, krupne ili sitne, čak i po tome da li su lepe i plemenite ili beznačajne. Bufon je svoje životinje aranžirao po tome koliko su korisne za čoveka. Anatomska pitanja gotovo da nisu bila obuhvaćena. Lineovo životno delo bilo je da ispravi taj nedostatak klasifi- kovanjem svega živog po fizičkim atributima. Taksonomija – što će reći, nauka klasifikacije – više se nije ni osvrnula.
Naravno, za sve to je trebalo vremena. Prvo izdanje njegovog velikog dela Systema Naturae iz 1735. godine imalo je samo četrnaest strana. Ali, raslo je i raslo, sve dok se u dvanaestom izda- nju – poslednjem koje će Line doživeti da vidi – nije rasteglo na tri toma i 2.300 strana. Na kraju, on je imenovao ili zabeležio oko trinaest hiljada biljnih i životinjskih vrsta. Druga dela bila su iscrp- nija – trotomna Historia Generalis Plantarum Džona Reja u Engleskoj, dovršena generaciju ranije, pokrila je čak 18.625 samo biljnih vrsta – ali ono što je Line imao, a niko drugi mu u tome nije mo- gao ni prići, bila je konzistentnost, red, jednostavnost i blagovremenost. Iako njegov rad potiče iz tri- desetih godina osamnaestog veka, u Engleskoj je postao naširoko poznat tek tokom šezdesetih godina, taman na vreme da od Linea načini neku vrstu očinske figure za britanske prirodnjake. Njegov sistem nigde nije bio prihvaćen s većim entuzijazmom (zbog čega se, ako ništa drugo, Lineovsko društvo na- lazi u Londonu, a ne u Stokholmu).
Line nije bio bez mana. Ostavio je mesta za mitske zveri i „čudovišne ljude” čije je opise lakover- no prihvatao od mornara i drugih maštovitih putnika. Među njima je bio i divlji čovek, Homo ferus, koji je hodao na sve četiri i još nije ovladao veštinom govora, kao i Homo caudatus, „čovek sa re- pom”. Ali opet, ne treba da zaboravimo da je čitavo to doba bilo mnogo lakovernije od našeg. Čak se i veliki Džozef Benks krajem osamnaestog veka iskreno i lakoverno zainteresovao za niz izveštaja o tome da su nedaleko od škotske obale viđene sirene. Međutim, u najvećem delu, Lineovi propusti bili su beznačajni u odnosu na čvrstu i često briljantnu taksonomiju. Među drugim dostignućima, uočio je
da kitovi spadaju u istu grupu kao i krave, miševi i ostale obične kopnene životinje iz reda četvorono- žaca (kasnije preimenovanog u sisare), što niko pre njega nije uradio.
Na početku, Line je nameravao da svakoj biljci da samo ime roda i broj – Convovulvus 1, Con- vovulvus 2 i tako dalje – ali ubrzo je shvatio da je to nezadovoljavajuće i prešao na binominalni aranžman koji je do danas ostao u srcu sistema. Prvobitna namera bila je da se binominalni sistem koristi za sve – kamenje, minerale, bolesti, vetrove, za sve što postoji u prirodi. Mnogi su bili uzne- mireni njegovom sklonošću prema nepristojnom, što je bilo malčice ironično jer su uobičajena imena mnogih biljaka i životinja pre Linea bila krajnje vulgarna. Maslačak je bio popularno poznat kao „pi- šurak” zbog njegovih navodnih diuretičkih svojstava, a među drugim imenima koja su bila u svakod- nevnoj upotrebi bio je i kobilin prdež, gole cice, mudotrz, pasja pišaćka, zjapeće prkno i guzni pre- krivač. Moguće je da su jedan ili dva takva prizemna naziva nesvesno preživeli u engleskom i dan- danas. Na primer, „devojačke vlasi” u imenu mahovine koja se tako zove ne odnose se na vlasi iz de- vojačke kose. U svakom slučaju, dugo se smatralo da bi prirodne nauke trebalo da budu prikladno dignifikovane dozom klasičnog preimenovanja, pa je došlo do izvesne užasnutosti kada je otkriveno da je samozvani princ botanike svoje tekstove začinio takvim nazivima kao što su Clitoria, Fornicata i Vulva.
Tokom godina mnogi takvi nazivi tiho su odbačeni (mada ne svi: običan papučasti lupar i dalje se u formalnim prilikama odaziva na ime Creptdula fornicata) i obavljena su mnoga druga poboljšanja kako su potrebe prirodnih nauka postajale sve specijalizovanije. Posebno, sistem je bio poduprt po- stepenim uvođenjem dodatnih hijerarhija. Termine Genus (množina: genera) i vrste prirodnjaci su ko- ristili više od stotinu godina pre Linea, a red, klasa i familija su u svom biološkom smislu ušli u upo- trebu tokom pedesetih i šezdesetih godina osamnaestog veka. Ali phylum je skovan tek 1876. godine (to je uradio Nemac Ernst Hekel), a familija i red tretirani su kao međusobno zamenjivi termini sve do početka dvadesetog veka. Neko vreme zoolozi su koristili familiju tamo gde su botaničari smeštali red, što je povremeno izazivalo opštu zbrku.57
Line je podelio životinjski svet u šest kategorija: sisare, reptile, ptice, ribe, insekte i „verme” ili gliste, gde je smestio sve što se nije uklapalo u prvih pet. Od početka je bilo očigledno da svrstava- nje jastoga i škampa u istu kategoriju glisti nije zadovoljavajuće, pa su stvorene razne nove kategorije kao što su mollusca i crustacea. Nažalost, te nove klasifikacije nisu se jednoobrazno primenjivale u raznim državama. U pokušaju da ponovo uspostave red, Britanci su 1842. objavili nova pravila na- zvana Striklandski kodeks, ali Francuzi su u tome videli nadmenost pa je Societe Zoologique odgovo- rilo sopstvenim, suprotstavljenim kodeksom. U međuvremenu, Američko ornitološko društvo, iz ne- poznatih razloga, odlučilo je da koristi izdanje Systema Naturae iz 1758. godine kao osnovu za sva svoja naimenovanja, umesto izdanja iz 1766. koje se drugde koristilo, što znači da su mnoge američke ptice provele devetnaesti vek smeštene u rodove koji su se razlikovali od njihovih rođaka iz Evrope. Tek su 1902. godine, na jednom od prvih sastanaka Međunarodnog kongresa zoologije, prirodnjaci konačno počeli da pokazuju duh kompromisa i usvojili univerzalni kodeks.

* * *

Taksonomija se ponekad opisuje kao nauka, a ponekad kao veština, ali je zapravo bojno polje. Čak i danas u sistemu vlada veći nered nego što to većina ljudi shvata. Uzmite recimo kategoriju filuma, ni- voa podele koji opisuje osnovnu telesnu strukturu organizma. Nekoliko filuma je opšte poznato, poput mekušaca (gde su smeštene školjke i puževi), zglavkara (insekti i ljuskari) i hordata (mi i sve druge životinje sa kičmom ili protokičmom); posle toga stvari se brzo kreću u domen malo poznatog. Među
malo poznate možemo da svrstamo gnatostomulide (morske gliste), cnidarije (meduze, anemone i ko- rale) i nežne prijapulide (ili male „penis-gliste”). Poznati ili ne, to su elementarni nivoi podele. A opet, ljudi se iznenađujuće malo slažu o tome koliko filuma postoji, ili treba da postoji. Većina biolo- ga utvrđuje ukupan broj na oko trideset, ali neki se zalažu za broj nešto veći od dvadeset, dok Edvard
O. Vilson u Raznovrsnosti života broj diže na iznenađujuće robusnih osamdeset devet. To zavisi od mesta gde odlučite da izvršite podelu – od toga da li ste „gomilaš” ili „cepkaroš”, kao što već to ka- žu u svetu biologije.
Na svakodnevno primenjivijem nivou vrsta mogućnosti za neslaganje su još veće. Da li vrsta trave treba da se zove Aegilops iticurva, Aegilops incurvata ili Aegilops ovata možda i nije pitanje koje bi uzburkalo strasti mnogih nebotaničara, ali zato može biti izvor veoma žive rasprave u odgovarajućim krugovima. Problem je što postoji pet hiljada vrsta trave, a mnoge od njih izgledaju veoma slično čak i ljudima koji se u trave razumeju. Posledica toga je da su neke vrste pronalažene i imenovane najma- nje dvadeset puta, a čini se da jedva postoji neka koja nije makar dvaput nezavisno identifikovana. Dvotomni Priručnik za trave Sjedinjenih Američkih Država posvetio je dve stotine gusto štampanih strana razjašnjenjima svih sinonima, kako se u svetu biologije nazivaju nenamerni, ali sasvim uobiča- jeni duplikati. A to su samo trave jedne jedine zemlje.
Da bi se rešavala neslaganja na globalnoj sceni, o pitanjima prioriteta i duplikata arbitrira telo poznato kao Međunarodno udruženje za biljnu taksonomiju. U određenim intervalima donosi dekrete u kojima objavljuje da Zauschneria californica (obična trava u kamenitim baštama) nadalje ima biti poznata kao Epilobium canum; ili da se Aglaothamnion tenuissimum sada može smatrati suvrsnim sa Aglaothamnion byssoides, ali ne i sa Aglaothamnion pseudobyssoides. To su obično sitne ispravke koje ne privlače mnogo pažnje, ali kada se dotaknu obožavanih baštenskih biljaka, što se ponekad do- godi, neizbežno uslede urlici besa. Krajem osamdesetih godina obična hrizantema je proterana (na naizgled čvrstim naučnim principima) iz roda istog imena i dodeljena relativno jednoličnom i nepo- željnom svetu roda Dendrantema.
Odgajivači hrizantema su gordi i brojni, pa su protestovali kod stvarno postojeće, mada nevero- vatno nazvane Komisije za spermatofite. (Postoje takođe i komisije za pteridofite, briofite i gljivice, između ostalih, a sve odgovaraju licu sa zvanjem Rapporteur-General; tek to je institucija koju zaista treba pozdraviti.) Iako bi pravila nomenklature trebalo da se rigidno primenjuju, botaničari nisu neo- setljivi na sentimentalnost, pa je 1995. godine odluka opozvana. Slične presude spasle su petunije, eonimus i popularnu vrstu amarilis od degradacije, ali ne i mnoge vrste geranijuma, koje su pre izve- snog broja godina premeštene, usred opšte halabuke, u rod pelargonijuma. Te svađe su na zabavan na- čin prikazane u knjizi Čarlsa Eliota O saksijama iz baštenske šupe.
Svađe i preuređenja gotovo istog tipa mogu se pronaći u svim drugim domenima živog sveta, tako da vođenje ukupne evidencije nije nimalo lako kao što biste možda pretpostavili. Posledica toga je prilično zaprepašćujuća činjenica da nemamo pojma – „čak ni do najbližeg reda veličine”, po reči- ma Edvarda O. Vilsona – o tome koliko različitih bića živi na našoj planeti. Procene se kreću od tri miliona do dvesta miliona. Još neobičnije je, po izveštaju iz Ekonomista, što čak 97 odsto svetskih životinjskih i biljnih vrsta možda još čeka da bude otkriveno.
Od organizama za koje znamo, više od 99 u svakih 100 opisano je samo okvirno – „naučno ime, pregršt primeraka u muzeju i nekoliko redova opisa u naučnim časopisima”, tako Vilson opisuje u kom stanju se nalazi naše znanje. U Raznovrsnosti života on je procenio broj poznatih vrsta svih tipo- va – biljaka, insekata, mikroba, algi, svega – na 1,4 miliona, ali je dodao da je to samo pretpostav- ka. Drugi autoriteti su broj poznatih vrsta odredili nešto više, na oko 1,5 miliona do 1,8 miliona, ali ne postoji nikakav centralni registar za te stvari, tako da čovek nigde ne može da proveri te brojke.
Ukratko, izuzetan položaj u kome se nalazimo jeste takav da zapravo ne znamo šta stvarno znamo.
U principu bi trebalo da budete u mogućnosti da odete stručnjacima iz svake oblasti specijalizaci- je, upitate koliko vrsta postoji na njihovom polju izučavanja, a onda da sve to lepo saberete. U stvari, mnogi ljudi su to i uradili. Problem je u tome što se retko nađu dvojica sa istim brojkama. Neki izvori navode da je broj poznatih tipova gljivica sedamdeset hiljada, drugi stotinu hiljada – gotovo upola više. Možete naći pouzdane procene da je broj opisanih vrsta glista četiri hiljade i podjednako pou- zdane procene da je taj broj dvanaest hiljada. Za insekte se brojevi kreću od 750.000 do 950.000 vr- sta. To su, razumete, navodno poznati brojevi vrsta. Za biljke se obično prihvaćene brojke kreću u ra- sponu od 248.000 do 265.000. To možda i ne izgleda kao veliko odstupanje, ali je preko dvadeset pu- ta više od broja cvetnih biljaka u čitavoj Severnoj Americi.
Dovođenje stvari u red i nije baš lak zadatak. Početkom šezdesetih, Kolin Grovs sa Australijskog državnog univerziteta započeo je sistematsko istraživanje nad više od 250 poznatih vrsta primata. Če- sto se ispostavilo da je ista vrsta bila opisana više puta – ponekad i nekoliko puta – a da njeni opi- sivači pojma nisu imali da je u pitanju životinja koja je nauci već poznata. Grovsu je trebalo četiri decenije da sve raspetlja, a obrađena je relativno mala grupa lako prepoznatljivih, generalno nekon- troverznih stvorenja. Bog sveti zna kakvi bi rezultati bili ako bi neko pokušao isto da izvede sa dva- deset hiljada tipova lišajeva, pedeset hiljada vrsta mekušaca ili više od četiri stotine hiljada tipova buba, koliko se procenjuje da ih ima na planeti.
Ali sigurno je da tamo napolju ima veoma mnogo života, mada su stvarne količine nužno procenje- ne na osnovu ekstrapolacija – ponekad na osnovnu izuzetno ekspanzivnih ekstrapolacija. U dobro poznatoj vežbi izvedenoj osamdesetih godina, Teri Irvin iz Smitsonovog instituta zasuo je šumarak od devetnaest stabala iz kišne šume u Panami maglom ispunjenom insekticidima, a onda pokupio sve što mu je iz krošnji popadalo u mreže. U njegovom ulovu (zapravo, ulovima, pošto je u svakom godi- šnjem dobu ponavljao eksperiment kako bi bio siguran da je uhvatio i vrste selice) nalazilo se hiljadu dvesta tipova buba. Na osnovu distribucije buba na drugim mestima, broja drugih vrsta drveća u šu- mi, broja šuma u svetu, broja drugih tipova insekata i tako dalje uz dugački lanac promenljivih, došao je do procene od trideset miliona vrsta insekata za čitavu planetu – da bi kasnije za taj broj rekao da je previše konzervativan. Drugi koji su koristili iste ili slične podatke došli su do brojki od trinaest miliona, osamdeset miliona ili stotinu miliona tipova insekata, a posebno su naglasili da, koliko god obazriv bio postupak, te brojke duguju pretpostavkama najmanje isto onoliko koliko i znanju.

* * *

Po Volstrit žurnalu u svetu postoji „oko 10.000 aktivnih taksonoma” – što nije veliki broj kad pomi- slite koliko postoji stvari koje treba evidentirati. Ali, dodaje Žurnal, zbog troškova (oko 1.250 funti po vrsti) i papirologije, zabeleži se samo petnaestak hiljada novih vrsta svih tipova godišnje.
„Nije to kriza biodiversiteta, već kriza taksonomije!”, reži Koen Maes, šef za beskičmenjake iz Kenijskog narodnog muzeja u Najrobiju, rodom iz Belgije, koga sam nakratko sreo kada sam posetio tu zemlju u jesen 2002. godine. U čitavoj Africi nema specijalizovanih taksonoma, rekao mi je on.
„Postojao je jedan u Obali Slonovače, ali mislim da je otišao u penziju”, kazao je. Potrebno je osam do deset godina da bi se obučio jedan taksonom, ali nema nijednog koji se za to sprema u Africi.
„Oni su pravi fosili”, dodao je Maes. I njega će otpustiti krajem godine, rekao je. Posle sedam godina provedenih u Keniji, neće mu obnoviti ugovor. „Nema sredstava”, objasnio je Maes.
U napisu za časopis Priroda nekoliko meseci ranije, britanski biolog Dž. H. Godfri primetio je da svuda postoji hronični „nedostatak prestiža i izvora” za taksonome. Posledica je da su „mnoge vrste
loše opisane u izolovanim publikacijama, bez pokušaja da se neki novi takson58 poveže s postojećim vrstama i kiasifikacijama”. Štaviše, vreme većine taksonoma uglavnom nije utrošeno na opisivanje novih vrsta, već jednostavno na razvrstavanje starih. Mnogi, po Godfriju, „najveći deo karijere pro- vedu u pokušaju da tumače radove sistematike iz devetnaestog veka: da dekonstruišu njihove često neadekvatne objavljene opise ili da tragaju po svetskim muzejima za tipskim materijalom koji je če- sto u veoma lošem stanju”. Godfri naročito napominje odsustvo pažnje koja bi se poklonila mogućno- stima sistematizacije putem interneta. Činjenica je da je taksonomija, mahom, i dalje zastarela i veza- na za papir.
U pokušaju da stvari dovuče u savremeno doba, Kevin Keli, saosnivač časopisa Wired, osnovao je 2001. godine preduzeće nazvano Fondacija svih vrsta s ciljem da se pronađe i u bazu podataka unese svaki živi organizam. Troškovi takvog poduhvata procenjeni su na raspon od 1,3 do čak 30 mi- lijardi funti. U proleće 2002. fondacija je imala samo 750.000 funti u sredstvima i četiri stalno zapo- slena radnika.
Ukoliko, kao što to nagoveštavaju brojke, imamo možda stotinu miliona vrsta insekata koje tek tre- ba da pronađemo, i ako nastavimo da ih otkrivamo sadašnjom brzinom, krajnji i ukupan broj insekata trebalo bi da imamo za nešto više od petnaest hiljada godina. Za ostatak životinjskog carstva može zatrebati malo više vremena.
I zašto onda znamo tako malo? Postoji gotovo jednako mnogo razloga koliko i preostalih životinja koje treba prebrojati, ali evo nekoliko glavnih uzroka.

Živa stvorenja su većinom mala i lako ih je prevideti. U praktičnom smislu, to nije uvek tako lo- še. Možda ne biste baš tako zadovoljno spavali da ste svesni da je vaš dušek dom za oko dva miliona mikroskopskih grinja koje izlaze u sitne sate da se napoje vašim lojnim mastima i najedu svih tih sjaj- nih, hrskavih ljuspica kože koje tresete sa sebe dok dremate i okrećete se u snu. Samo u vašem jastu- ku može ih biti i do četrdeset hiljada. (Za njih je vaša glava samo jedna velika, masna bombona.) I nemojte misliti da će čista jastučnica tu nešto promeniti. Za nešto veličine grinja, tkanje najgušće ljudske tkanine izgleda kao brodska oprema. Štaviše, ako vam je jastuk star šest godina – što je iz- gleda prosečna starost za jastuke – procenjuje se da se otprilike jedna desetina njegove težine sasto- ji od „pokožice, živih grinja, mrtvih grinja i izmeta grinja”, da citiramo čoveka koji je to merio, dok- tora Džona Mondera iz Britanskog centra za medicinsku entomologiju. (Ali su to barem vaše grinje. Pomislite samo uz šta se privijete svaki put kad legnete u hotelski krevet.)59 Te grinje su sa nama od pamtiveka, ali otkrivene su tek 1965. godine.
Ako su stvorenja tako intimno vezana za nas kao što su grinje uspela da izmiču našoj pažnji sve do doba televizije u boji, teško može da nas iznenadi to što nam je najveći deo ostatka malog sveta jedva poznat. Idite u šumu – ma koju šumu – sagnite se i uzmite šaku zemlje, pa ćete u ruci držati i do de- set miliona bakterija, od kojih je većina nepoznata nauci. U vašem uzorku biće možda isto tako i mili- on bucmastih kvasaca, oko dvesta hiljada dlakavih gljivica poznatih kao buđi, desetak hiljada proto- zoa (među kojima je najpoznatija ameba) i raznoraznih točkara, pljosnatih crva, okruglih crva i drugih mikroskopskih bića kolektivno poznatih pod imenom kriptozoe. Veliki deo njih takođe će biti nepo- znat.
Najiscrpniji priručnik za mikroorganizme, Bergijev priručnik za sistematsku bakteriologiju, navo- di oko četiri hiljade tipova bakterija. Osamdesetih su norveški naučnici Justejn Goksejr i Vigdis Tor- svik uzeli nasumice gram zemlje iz bukove šume blizu njihove laboratorije u Bergenu i pažljivo ana- lizirali njegovu bakterijsku sadržinu. Ustanovili su da u tom malom uzorku ima između četiri i pet hi- ljada različitih vrsta bakterija, više nego u čitavom Bergijevom priručniku. Onda su otputovali na me-
sto na obali udaljeno nekoliko milja, uzeli drugi gram zemlje i ustanovili da sadrži četiri do pet hilja- da drugih vrsta. Kao što to zapaža Edvard O. Vilson: „ Ako više od 9.000 tipova mikroba postoji u dva mala uzorka sa dve lokacije u Norveškoj, koliko li ih još čeka da bude otkriveno u drugim, radi- kalno drugačijim staništima?” Pa, po jednoj proceni, moglo bi ih biti čak i četiri stotine miliona.

Ne tražimo na pravim mestima. U Raznovrsnosti života, Vilson opisuje kako je jedan botaničar proveo dan tumarajući po deset hektara džungle na Borneu i otkrio hiljadu novih vrsta cvetnih bilja- ka – više nego što se može pronaći u čitavoj Severnoj Americi. Te biljke nije bilo teško otkriti. Sa- mo ih niko tamo ranije nije potražio. Koen Maes iz Kenijskog narodnog muzeja rekao mi je da je oti- šao u jednu oblačnu šumu, kao što se šume na vrhovima planina nazivaju u Keniji, i za pola sata „ne naročito podrobnog traganja” pronašao četiri nove vrste gusenica, među kojima su tri predstavljale nove rodove, kao i jednu novu vrstu drveta. „Velikog drveta”, dodao je on i raširio ruke kao da igra s veoma krupnom partnerkom. Oblačne šume se nalaze na vrhovima visoravni i ponekad su bile izolo- vane i milionima godina. „One pružaju idealnu klimu za biologiju, a jedva da su i bile proučavane”, rekao je on.
Sve u svemu, tropske kišne šume pokrivaju samo oko šest odsto površine Zemlje, ali se u njima nalazi više od polovine njenog životinjskog sveta i oko dve trećine cvetnih biljaka – a najveći deo tih svetova i dalje nam je nepoznat zato što premalo istraživača tamo provodi vreme. Nimalo slučaj- no, mnogo toga moglo bi da ima veoma veliku vrednost. Najmanje 99 procenata cvetnih biljaka nika- da nije bilo ispitano ne bi li se ustanovila njihova medicinska svojstva. Pošto ne mogu da beže od grabljivaca, biljke su morale da iznađu komplikovanu hemijsku odbranu, pa su zato izuzetno bogate zanimljivim jedinjenjima. Čak i danas, gotovo četvrtina svih prepisanih lekova dobija se od samo če- trdeset biljaka, sa još oko 16 procenata koji potiču od životinja i mikroba, tako da postoji rizik da sa svakim posečenim hektarom šume izgubimo vitalne medicinske mogućnosti. Primenom metoda zvanog kombinatorska hemija, hemičari mogu da stvore u laboratorijama 40.000 jedinjenja, ali ti proizvodi su slučajni i često beskorisni, dok je svaki prirodni molekul već prošao ono što su u Ekonomistu na- zvali „krajnji program trijaže: više od tri i po milijarde godina evolucije”.
Ipak, potraga za nepoznatim ne podrazumeva samo putovanje na zabačena ili udaljena mesta. U svojoj knjizi Život: neautorizovana biografija, Ričard Forti primećuje kako je jedna prastara bakteri- ja pronađena na zidu seoske birtije „gde su mokrile generacije muškaraca” – što je otkriće za koje je izgleda bila potrebna retka količina sreće i posvećenosti, uz još neke druge, nepobrojane kvalitete.

Nema dovoljno stručnjaka. Količina stvari koje treba pronaći, ispitati i evidentirati umnogome prevazilazi raspoloživi broj naučnika koji bi to mogli da urade. Uzmimo recimo izdržljive i malo po- znate organizme čiji je naziv smolaste točkare. To su mikroskopske životinje koje mogu da prežive gotovo sve. Kada su uslovi teški, one se saviju u kompaktan oblik, isključe metabolizam i sačekaju bolja vremena. U tom stanju, možete ih ubaciti u ključalu vodu ili zalediti gotovo do apsolutne nu- le – to jest, do nivoa gde čak i atomi dižu ruke od svega – pa da se, pošto to mučenje prestane i one se vrate u prijatnije okruženje, odviju i nastave da se kreću kao da se ništa nije desilo. Do sada je identifikovano oko 500 vrsta (iako drugi izvori navode 360), ali niko nema pojma, ni najmanjeg, o to- me koliko ih možda ukupno postoji. Godinama se o njima znalo gotovo samo ono što je saznao jedan predani amater, službenik iz Londona Dejvid Brajs, koji ih je izučavao u svoje slobodno vreme. Mo- gu se naći širom sveta, ali što se tiče stručnjaka za smolaste točkare, mogli biste sve da ih okupite na večeri, a da ne morate da pozajmljujete tanjire od komšija.
Čak i stvorenja tako značajna i sveprisutna kao gljivice (a gljivice su i jedno i drugo) privlače re-
lativno malo pažnje. Gljivice su svuda i pojavljuju se u mnogo oblika – kao pečurke, plesni, buđi, kvasci i puhare, da pomenemo samo nekoliko – i toliko su mnogobrojne da to većina nas ni ne pret- postavlja. Prikupite najedno mesto sve gljivice koje se mogu naći na tipičnom hektaru plodne zemlje i dobićete oko 2.800 kilograma toga. To nisu marginalni organizmi. Bez gljivica ne bi bilo bolesti krompira, bolesti holandskog bresta, sportskog svraba ili gljivica među prstima na nogama, ali isto tako ni jogurta, piva ili sireva. Identifikovano je sveukupno oko sedamdeset hiljada vrsta gljivica, ali smatra se da bi ukupan broj mogao biti čak i do 1,8 miliona. Mnogo mikologa radi u industriji, gde prave sireve, jogurte i slično, pa je teško reći koliko ih je aktivno uključeno u istraživanja, ali može- mo sa sigurnošću pretpostaviti da postoji više vrsta gljivica koje tek treba otkriti, nego ljudi koji bi mogli da ih pronađu.

Svet je zaista veliko mesto. Lakoća putovanja kroz vazduh i drugi oblici komunikacije zaveli su nas da pomislimo kako svet i nije toliko velik, ali na tlu, tamo gde istraživači moraju da rade, on je zapravo ogroman – dovoljno ogroman da bude pun iznenađenja. Zna se da okapi, najbliži živi srod- nik žirafe, danas u znatnom broju postoji u kišnim šumama Zaira – ukupna populacija procenjuje se na možda trideset hiljada – a opet niko nije ni pomislio da on postoji sve do dvadesetog veka. Sma- tralo se da je takahe, krupna novozelandska ptica koja nije mogla da leti, izumrla 200 godina pre nego što je pronađena u krševitoj oblasti Južnog ostrva te zemlje. Godine 1995. ekipa francuskih i britan- skih naučnika na Tibetu, koja se izgubila u snežnoj oluji u jednoj zabačenoj dolini, naišla je na rasu konja, nazvanu rivoš, za koju se ranije znalo samo zahvaljujući praistorijskim pećinskim crtežima. Stanovnici doline bili su zapanjeni kada su saznali da veliki svet tog konja smatra pravim raritetom.
Neki ljudi smatraju da nas možda očekuju još veća iznenađenja. „Jedan vodeći britanski etnobio- log”, pisalo je u Ekonomistu 1995. godine, „smatra da u tvrđavi basena Amazona možda vreba mega- terijum, neka vrsta džinovskog lenjivca visokog kao žirafa.” Možda je značajno to što ime etnobiolo- ga nije navedeno; možda je još značajnije to što se više nije čulo ni za njega, ni za njegovog džinov- skog lenjivca. Međutim, niko ne može kategorično da tvrdi kako tako nešto ne postoji sve dok ne bude istražen svaki proplanak u džungli, a daleko smo od tog dostignuća.
Ali čak i kada bismo obučili hiljade terenaca i poslali ih u najudaljenije kutke sveta, taj trud ne bi bio dovoljan, jer gde god život može da postoji, ima ga. Izuzetna plodnost života je zapanjujuća, čak i privlačna, ali isto tako i problematična. Da biste ga sasvim sagledali, morali biste da prevrnete svaki kamen, pročešljate otpatke na tlu u svakoj šumi, prosejete nezamislive količine peska i zemlje, pop- nete se u krošnje svake šume i iznađete efikasniji način ispitivanja mora. Čak i tada biste prevideli čitave ekosisteme. Tokom osamdesetih godina speleolozi-amateri ušli su u jednu duboku pećinu u Ru- muniji koja je bila odsečena od spoljnog sveta dugo, ali neznano koliko, i pronašli trideset tri vrste insekata i drugih sitnih stvorenja – paukova, stonoga, vaši – koja su sva bila slepa, bezbojna i ne- poznata nauci. Ta stvorenja živela su zahvaljujući mikrobima iz površinske skrame u barama, koji su se opet hranili vodonik-sulfidom iz vrelih izvora.

* * *

Možda mi instinktivno tu nemogućnost iznalaženja svega doživljavamo kao nešto frustrirajuće, obes- hrabrujuće, možda čak i užasavajuće, ali ona isto tako može da bude i gotovo neizdrživo uzbudljiva. Živimo na planeti koja je manje-više beskrajno sposobna da iznenadi. Kakav bi mogući razlog iko imao da poželi da bude drugačije?
Ono što gotovo uvek najviše očara kada tumarate kroz raštrkane discipline savremene nauke jeste
spoznaja o tome koliko je osoba bilo voljno da posveti čitav životni vek krajnje ezoteričnim istraži- vanjima. Stiven Džej Guld u jednom eseju pominje da je jedan od njegovih junaka, Henri Edvard Krempton, proveo pedeset godina, od 1906. do svoje smrti 1956. godine, u tihom izučavanju roda kopnenih puževa zvanog Partula u Polineziji. Iznova i iznova, godinu za godinom, Krempton je merio do najmanjeg stepena – do osme decimale – vijuge, lukove i blage krivine bezbroj Partula, i rezul- tate sumirao u istančano detaljnim tabelama. Jedan jedini red teksta u Kremptonovoj tabeli mogao bi da predstavlja nedelje merenja i proračuna.
Tek nešto manje posvećen, a svakako neočekivaniji, bio je Alfred S. Kinsi, koji se proslavio svo- jim izučavanjem ljudske seksualnosti tokom četrdesetih i pedesetih godina. Pre nego što mu je glava bila, da tako kažemo, ispunjena seksom, Kinsi je bio entomolog, i to zadrt. Na jednoj ekspediciji koja je trajala dve godine, prešao je peške 4.000 kilometara kako bi prikupio zbirku od trista hiljada osa. Avaj, nije zabeleženo koliko je uboda usput prikupio.
Ono što me je oduvek zbunjivalo bilo je kako da obezbedite da vas neko nasledi u izučavanju tih skrivenih stvari. Svakako da u svetu ne postoji mnogo institucija koje traže ili su spremne da podrže specijaliste za krpelje ili pacifičke puževe. Dok smo se rastajali u Muzeju prirodnjačke istorije u Londonu, upitao sam Ričarda Fortija kako nauka obezbedi da po odlasku jedne osobe druga spremno popuni njeno mesto.
Prilično svesrdno se nasmejao mojoj naivnosti. „Plašim se da nemamo baš rezerve koje sede na klupi i čekaju da ih pozovemo u igru. Kada se neki specijalista penzioniše ili, u još nesrećnijem slu- čaju, umre, to može potpuno da zaustavi stvari u njegovoj oblasti, ponekad i na veoma dug period.”
„Pretpostavljam da zbog toga toliko cenite nekoga ko provede četrdeset dve godine izučavajući jednu jedinu vrstu biljke, makar i ne sazna nešto naročito novo?”
„Upravo tako”, rekao je on, „upravo tako.” I učinilo mi se da to zaista misli.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Kratka istorija bezmalo svačega

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 8:56 am



24

Ćelije

Sve počinje jednom jedinom ćelijom. Prva ćelija se podeli u dve, dve u četiri i tako dalje. Posle sa- mo četrdeset sedam udvostručavanja, imate deset hiljada biliona (10.000.000.000.000.000) ćelija u svom telu i spremni ste da postanete ljudsko biće 60 A svaka od tih ćelija tačno zna šta treba da radi da bi vas čuvala i hranila od trenutka začeća do poslednjeg daha.
Od svojih ćelija ne možete ništa sakriti. One o vama znaju daleko više nego vi. Svaka nosi u sebi kopiju kompletnog genetskog koda – priručnik za upravljanje vašim telom – tako da zna ne samo kako da obavlja svoj posao, već i svaki drugi posao u telu. Nikada u životu ne morate da podsećate ćeliju da vodi računa o nivou adenozin trifosfata ili da pronađe mesto za dodatnu količinu vitamina koji se neočekivano pojavio. Ona će to učiniti za vas, kao i milione drugih stvari.
Svaka ćelija u prirodi je pravo čudo. Čak i najjednostavnije daleko prevazilaze granice ljudske genijalnosti. Na primer, da biste napravili najprostiju ćeliju kvasca morali biste da umanjite otprilike isti broj sastavnih delova koje sadrži jedan boing 777 i smestite ih u loptu prečnika samo 5 mikrona; a onda biste morali nekako da naterate tu loptu da se razmnožava.
Ali ćelije kvasca nisu ništa u poređenju s ljudskim ćelijama, koje ne samo da su raznovrsnije i komplikovanije, već i beskrajno fascinantnije zbog svojih složenih međusobnih odnosa.
Vaše ćelije su zemlja sa deset hiljada biliona stanovnika, i svaki od njih posvećen je na krajnje specifičan način vašem sveukupnom blagostanju. Nema te stvari koju oni ne bi uradili za vas. Dopu- štaju vam da osećate zadovoljstvo i formirate misli. Omogućavaju vam da stojite, protežete se i izvo- dite kerefeke. Kada jedete, izdvajaju hranljive materije, raspodeljuju energiju i izbacuju otpadne ma- terije – sve ono što ste učili u školskoj biologiji – ali takođe se sete da vas nateraju da najpre ose- tite glad, a potom vas nagrade osećanjem prijatnosti, kako ne biste zaboravili da ponovo jedete. Zbog njih vam raste kosa, uši su vam podmazane, a mozak vam tiho prede. Oni kontrolišu svaki kutak vašeg bića. Istog trena kad vas nešto ugrozi, skaču da vas odbrane. Bez oklevanja će umreti za vas – mili- jarde to čine svakodnevno. A tokom svih tih godina nijednom niste zahvalili nikome od njih. Zadrži- mo se zato malčice kako bismo ih pogledali sa čuđenjem i zahvalnošću koju zaslužuju.
Malo toga shvatamo o načinu na koji ćelije rade to što rade – kako polažu salo, proizvode insu- lin, ili čine mnoge druge stvari neophodne za održavanje tako komplikovanog entiteta kao što ste vi – ali samo malo. U vama radi najmanje 200.000 različitih tipova proteina, a do sada smo shvatili šta čini samo dva odsto njih. (Drugi taj broj dižu na 50 procenata; čini se da to zavisi od toga šta za vas znači „shvatiti”.)
Iznenađenja na ćelijskom nivou neprestano se dešavaju. U prirodi, neki od azotnih oksida su za- strašujući otrovi i uobičajeni sastojci zagađenog vazduha. Zato su naučnici prirodno bili malčice iz- nenađeni kada su, sredinom osamdesetih godina, ustanovili da ih ljudske ćelije neobično predano proizvode. Isprva je njihova svrha bila prava tajna, ali onda su naučnici počeli da ih zatiču svuda okolo – kako kontrolišu krvotok i energetski nivo ćelija, napadaju kancere i druge patogene, regulišu čulo mirisa, čak pomažu pri erekciji penisa. To je takođe objasnilo zbog čega nitroglicerin, poznati eksploziv, umiruje srčani bol zvani angina. (U krvotoku se pretvori u azotni oksid, pa opusti mišićnu
oblogu sudova tako da krv lakše može da teče.) Za samo jednu deceniju, jedna gasovita supstanca preobražena je iz nevažnog otrova u sveprisutni eliksir.
Po belgijskom biohemičaru Kristijanu de Diveu, imate „dvestotinak” različitih tipova ćelija koje strahovito variraju u veličini i obliku, od nervnih ćelija čija vlakna mogu da se protegnu i do dužine veće od jednog metra, preko majušnih crvenih krvnih ćelija u obliku diska, pa do štapićastih fotoćeli- ja zahvaljujući kojima vidimo. Ima ih isto tako u veoma širokom rasponu veličina – što nigde nije upečatljivije primetno nego u trenutku začeća, kada se jedan jedini uskoprcani spermatozoid suoči sa
85.000 puta većom jajnom ćelijom (što vas natera da malo drugačije gledate na koncept muškog osvajanja). Međutim, prosečna ljudska ćelija široka je oko 20 mikrona – to jest, oko dvestotog dela milimetra – što je premalo da bi se videlo, ali dovoljno prostrano da sadrži hiljade komplikovanih struktura kao što su mitohondrije i milione i milione molekula. Na krajnje bukvalan način, ćelije vari- raju i po živahnosti. Ćelije vaše kože su mrtve. Pomisao na to da je svaki inč vaše površine preminuo pomalo je razdražujuća. Ako ste odrasla osoba prosečne veličine, vučete okolo više od dva kilogra- ma mrtve kože, od čega nekoliko milijardi majušnih fragmenata svakog dana spadne. Pređite prstom preko prašnjave police i napravićete šaru u nečemu što se uglavnom sastoji od stare kože.
Većina živih ćelija retko živi duže od oko mesec dana, ali postoje i neki značajni izuzeci. Ćelije jetre mogu da žive godinama, iako se neke komponente u njima obnavljaju svakih nekoliko dana. Mo- ždane ćelije traju koliko i vi. Dobijete oko sto milijardi kad se rodite, i to je sve što ćete ikada imati. Procenjeno je da ih gubite oko pet stotina na sat, tako da nemate vremena za gubljenje ako nameravate ozbiljno da razmišljate. Dobra vest je da se pojedine komponente vaših moždanih ćelija neprekidno obnavljaju tako da, kao i kod ćelija jetre, nijedan njihov deo zapravo nije stariji od mesec dana. Šta- više, nagovešteno je da ne postoji nijedan deo u nama – niti jedan zalutali molekul – koji je bio deo nas pre devet godina. Možda to ne osećate, ali na ćelijskom nivou svi smo veoma mladi.

* * *

Prvi je ćeliju opisao Robert Huk, koga smo poslednji put sreli kako se svađa sa Isakom Njutnom u vezi s tim kome pripada zasluga za otkriće zakona inverznog kvadrata. Huk je postigao mnogo toga u svojih šezdeset osam godina – bio je i uspešan teoretičar i stručnjak za pravljenje genijalnih i kori- snih instrumenata – ali ništa što je uradio nije mu donelo veće divljenje od njegove popularne knjige Mikrofagija: ili izvesni fiziološki opisi minijaturnih tela otkrivenih uveličavajućim staklom, objavlje- ne 1665. godine. Ona je očaranoj publici otkrila veoma malu vasionu koja je bila daleko raznovrsni- ja, nastanjenija i finije uređena nego što je iko i blizu mogao da zamisli.
Među mikroskopskim stvarima koje je Huk prvi identifikovao bile su male komore u biljkama koje je on nazvao „ćelije” zato što su ga podsetile na monaške ćelije. Huk je izračunao da jedan kvadratni inč plute sadrži 1.259.712.000 tih malenih komora – što je bio prvi put da se tako veliki broj poja- vljuje bilo gde u nauci. U to vreme su mikroskopi bili prisutni čitavu generaciju, ali ono po čemu su se Hukovi odlikovali bila je njihova tehnička nadmoć. Oni su postizali uveličanje od trideset puta, pa su bili poslednja reč optičke tehnologije sedamnaestog veka.
Zato je za Huka i druge članove Londonskog kraljevskog društva bio izvestan šok kada su počeli da dobijaju crteže i izveštaje od neobrazovanog suknara iz holandskog grada Delfta, koji je primenji- vao uvećanje i do 275 puta. Ime tog suknara bilo je Antoni van Levenhuk. Iako je imao oskudno for- malno obrazovanje i bio bez ikakvog iskustva u nauci, bio je pronicljiv i vredan posmatrač, kao i teh- nički genije.
Do danas se ne zna kako je došao do tako veličanstvenog uvećanja pomoću tako jednostavnih ruč-
nih uređaja, koji su bili jedva nešto više od skromnih drvenih osovina sa usađenim staklenim mehu- rom, mnogo više nalik na uveličavajuće staklo nego na predstavu o mikroskopima koju ima većina nas, ali zapravo nisu bili mnogo nalik niti jednom, niti drugom. Levenhuk je za svaki eksperiment koji je izvodio pravio novi instrument i bio je krajnje tajnovit u vezi s tehnikama koje je primenjivao, ma- da je ponekad Britancima davao uputstva kako da povećaju svoju rezoluciju.61
U razdoblju od pedeset godina – koje je, što je samo po sebi izuzetno, započelo kada je on već prevalio četrdesetu – Levenhuk je poslao gotovo dve stotine izveštaja Kraljevskom društvu, napisa- nih običnim holandskim, jedinim jezikom kojim je uspeo da ovlada. Nije nudio nikakva tumačenja, već naprosto činjenice koje je pronašao, praćene izuzetnim crtežima. Slao je izveštaje gotovo o sve- mu što se moglo na koristan način ispitati – o hlebnoj plesni, pčelinjoj žaoci, krvnim ćelijama, zubi- ma, kosi, sopstvenoj pljuvački, izmetu i semenu (za ove potonje slao je i uzrujana izvinjenja zbog nji- hove neizbežno neprijatne prirode) – i gotovo ništa od toga nikada ranije nije bilo viđeno mikrosko- pom.
Pošto je izvestio da je pronašao „animalkule” u uzorku ljute čorbe godine 1676, članovi Kraljev- skog društva proveli su godinu dana s najboljim uređajima koje je engleska tehnologija mogla da pro- izvede u potrazi za „malim životinjama” pre nego što su konačno pogodili uvećanje. Ono što je Le- venhuk pronašao bile su protozoe. Izračunao je da u jednoj jedinoj kapi vode ima 8.280.000 tih maju- šnih bića – više nego što je ukupno bilo ljudi u Holandiji. Svet je vrveo životom na način i u količi- ni koju niko ranije nije ni pretpostavljao.
Nadahnuti čudesnim Levenhukovim otkrićima, drugi su počeli da vire kroz mikroskop tako prilje- žno da su ponekad pronalazili stvari kojih tamo zapravo nije bilo. Jedan cenjeni holandski posmatrač, Nikolaus Hartseker, bio je ubeđen da je u spermatozoidnim ćelijama video „već formirane male lju- de”. Nazvao je ta mala bića „homunkuli”, i neko vreme mnogi ljudi verovali su da su sva ljudska bi- ća – štaviše, sva stvorenja – zapravo samo uvećane verzije malih, ali potpunih prethodnih bića. I sam Levenhuk bi se povremeno zaneo ponesen sopstvenim entuzijazmom. U jednom od svojih manje uspešnih eksperimenata pokušao je da izuči eksplozivna svojstva baruta posmatranjem male eksplozi- je s male udaljenosti; pri tom sebe umalo nije oslepeo.
Godine 1683. Levenhuk je otkrio bakterije – ali to je bilo otprilike maksimum do kojeg je napre- dak došao za još vek i po, usled ograničenja mikroskopske tehnologije. Tek je 1831. godine ugledano jezgro ćelije – otkrio ga je škotski botaničar Robert Braun, taj česti, ali uvek tajanstveni posetilac istorije nauke. Braun, koji je živeo od 1773. do 1858. godine, nazvao ga je nukleus, od latinske reči nucula, što znači orašče, ili koštica. Međutim, tek je 1839. godine došlo do spoznaje da je sva živa materija ćelijski ustrojena. Tu činjenicu je shvatio Teodor Švan, Nemac, a ona ne samo što je otkrive- na relativno kasno, kad su u pitanju naučna otkrića, već isprva nije bila ni široko prihvaćena. Tek še- zdesetih godina devetnaestog veka, kada su objavljeni izuzetni radovi Luja Pastera u Francuskoj, ne- sumnjivo je dokazano da život ne može da nastane spontano, već mora poticati iz prethodno postoje- ćih ćelija. To uverenje dobilo je naziv „ćelijska teorija” i osnova je za svu savremenu biologiju.

* * *

Ćelija je poređena s mnogim stvarima, od „složene hemijske rafinerije” (po rečima fizičara Džejmsa Trefila) do „ogromne, pretrpane metropole” (biohemičar Gaj Braun). Ćelija je i jedno i drugo, mada istovremeno nije niti jedno, niti drugo. Jeste nalik na rafineriju po tome što je posvećena hemijskoj aktivnosti u velikoj razmeri, a metropola po tome što je pretrpana, užurbana i ispunjena interakcijama koje izgledaju konfuzno i nasumično, ali u njima očigledno ima nekog sistema. Ali to je daleko ko-
šmarnije mesto od ma kog grada ili fabrike koju ste ikad videli. Za početak, u ćeliji ne postoji ni gore ni dole (gravitacija ne deluje značajno na ćelijskom nivou), i ne postoji prostor koliko ni za jedan atom koji nije iskorišćen. Svuda se odvija aktivnost, uz neprekidno zujanje električne energije. Mo- žda ne osećate da ste naročito električni, ali jeste. Hrana koju jedemo i kiseonik koji udišemo kombi- nuju se u ćeliji u elektricitet. Razlog za to što jedni druge ne tresemo jakim elektrošokovima ili što ne spržimo trosed kada sednemo jeste činjenica da se sve to dešava u majušnim razmerama: to je samo 0,1 volti na udaljenosti koja se meri nanometrima. Međutim, ako to uveličamo, prevešćemo strujne udare u 20 miliona volti po metru, otprilike isto onoliko koliko iznosi naboj srca gromovne oluje.
Koje god veličine ili oblika, gotovo sve vaše ćelije sazdane su u osnovi po istom planu: imaju spoljni omotač ili opnu, jezgro u kojem obitavaju genetske informacije neophodne da funkcionišete, i užurbani prostor između njih, koji se zove citoplazma. Opna nije, kao što je većina nas zamišlja, ot- porni, gumasti omotač, nešto što biste mogli da probušite samo oštrom čiodom. Ona je pre sazdana od neke vrste masnog materijala poznatog kao lipid, čija gustina približno odgovara gustini „lakog ma- šinskog ulja”, da citiramo Šervina B. Nulanda. Ako vam to izgleda iznenađujuće nematerijalno, imaj- te na umu da se stvari na mikroskopskom nivou drugačije ponašaju. Za sve u molekularnoj razmeri voda postaje gusti želatin, a lipid je kao gvožđe.
Ako biste mogli da posetite ćeliju, to vam se ne bi dopalo. Uveličana do nivoa na kom su atomi ot- prilike veličine graška, sama ćelija bila bi lopta prečnika oko pola milje, a podupirao bi je kompli- kovani ram greda zvani citoskelet. U njoj bi milioni i milioni predmeta – neki veliki kao košarkaške lopte, drugi kao automobili – šibali okolo kao meci. Ne biste imali gde da stanete, a da vas svake sekunde iz svakog smera ne izubijaju i izbuše hiljade tih stvari. Unutrašnjost ćelije je opasno mesto čak i za njene stalne stanovnike. Svako vlakno DNK u proseku bude napadnuto ili oštećeno jednom na svakih 8,4 sekunde – deset hiljada puta dnevno – a to čine hemijski i drugi agensi koji u nju tresnu ili je nemarno preseku, a svaka takva rana mora se brzo zašiti da ćelija ne bi propala.
Proteini su naročito živahni, i obrću se, pulsiraju i naleću jedni na druge i do milijardu puta u se- kundi. Enzimi, koji su i sami vrsta proteina, jurcaju svuda i obavljaju i do hiljadu zadataka u sekundi. Kao veoma ubrzani mravi radnici, užurbano grade i menjaju molekule, odvlače deo ovog, dodaju deo onom. Neki prate proteine u prolazu i hemijski obeležavaju one koji su nepopravljivo oštećeni ili sa falinkom. Kada jednom budu tako odabrani, na propast osuđeni proteini produže do strukture koja se zove protezoma, gde budu razgrađeni, a njihove komponente se upotrebe za pravljenje novih proteina. Neke vrste proteina postoje manje od pola sata; drugi prežive i više nedelja. Ali svi žive krajnje mahnito. Kao što je to De Dive primetio, „molekularni svet obavezno mora da ostane izvan domašaja naše mašte usled neverovatnih brzina kojima se u njemu stvari dešavaju”.
Ali ako usporite to do brzine pri kojoj se interakcije mogu posmatrati, stvari više neće izgledati toliko zastrašujuće. Videćete da se ćelija samo sastoji od milion objekata – lizozoma, endozoma, ri- bozoma, liganda, peroksizoma, proteina svih veličina i oblika – koji se sudaraju sa milionima dru- gih objekata i obavljaju prozaične poslove: izvlače energiju iz hranljivih materija, sklapaju strukture, oslobađaju se otpadnih materija, teraju uljeze, šalju i primaju poruke, vrše popravke. jedna ćelija obično sadrži dvadesetak hiljada različitih tipova proteina, a među njima oko dve hiljade tipova predstavlja po najmanje pedeset hiljada molekula. „To znači”, kaže Nuland, „da čak i ako računamo samo molekule koji su prisutni u broju većem od 50.000 svaki, ukupan broj je i dalje najmanje 100 miliona proteinskih molekula u svakoj ćeliji. Tako zapanjujući broj daje izvesnu sliku o strahovito velikoj biohemijskoj aktivnosti koja se odvija u nama.”
Sve je to krajnje zahtevan proces. Vaše srce mora da pumpa 343 litra krvi na sat, više od 8.000 li- tara svakog dana, 3 miliona litara godišnje što je dovoljno da se napune četiri olimpijska bazena za
plivanje – da bi sve te ćelije dobijale svež kiseonik. (A to je dok se odmarate. Tokom fizičkog napo- ra, brzina rada srca može da se uveća i do šest puta.) Kiseonik preuzimaju mitohondrije. To su ćelij- ske elektrane i u tipičnoj ćeliji ih ima oko hiljadu, mada taj broj znatno varira u zavisnosti od toga šta ćelija radi i koliko energije zahteva.
Možda pamtite iz jednog ranijeg poglavlja da se smatra da su mitohondrije nastale kao zarobljene bakterije i da sada praktično žive kao stanari u našim ćelijama, sačuvavši sopstvena genetska uput- stva, tako da se dele po sopstvenom rasporedu i govore sopstvenim jezikom. Možda takođe pamtite da zavisimo od njihove dobre volje. Evo zašto. Praktično sva hrana i kiseonik koje unesete u telo is- poruče se, posle prerade, mitohondrijama, gde se pretvore u molekul zvani adenozintrifosfat, ili ATP. Možda niste čuli za ATP, ali to je ono što vam omogućuje da funkcionišete. Molekuli ATP-a prak- tično su paketići baterija koji se kreću kroz ćeliju i obezbeđuju energiju za sve ćelijske procese, a to- ga u vama ima stvarno mnogo. U svakom datom trenutku tipična ćelija u vašem telu ima u sebi oko jedne milijarde molekula ATP-a, a za dva minuta svaki od njih ostane iscrpljen i novih milijardu mo- ra da zauzme njihovo mesto. Svakodnevno proizvedete i utrošite količinu ATP-a koja odgovara otpri- like polovini vaše telesne težine. Osetite toplotu na svojoj koži. To je vaš ATP na delu. Kada ćelije više nisu potrebne, umru na krajnje dostojanstven način. Skinu sve svoje grede i podupirače i tiho prožderu sopstvene sastavne delove. Taj proces zove se apoptoza, ili programirana ćelijska smrt. Svakog dana milijarde vaših ćelija umru za vas, a milijarde drugih počiste za njima. Ćelije mogu da umru i nasilno – na primer, kada su zaražene – ali uglavnom umiru zato što im je tako rečeno. Šta- više, ako im se ne kaže da žive – ako im druga ćelija ne da neku vrstu aktivnog uputstva – ćelije automatski izvrše samoubistvo. Ćelijama je potrebno mnogo moralne podrške. Kada se povremeno dogodi da ćelija propusti da izdahne na propisani način, već umesto toga počne neobuzdano da se de- li i razmnožava, rezultat nazivamo kancerom. Ćelije kancera retko su tek zbunjene ćelije. Ćelije tu grešku čine prilično redovno, ali telo ima složene mehanizme da se s time nosi. Veoma retko se pro- ces u spirali otme kontroli. U proseku, ljudska bića trpe po jednu smrtonosnu malignost na svakih sto
miliona milijardi ćelijskih podela. Kancer je zlosrećna stvar u svakom smislu tog izraza.
Čudo vezano za ćelije nije u tome što stvari povremeno krenu po zlu, već kako decenijama uza- stopno mogu tako glatko da rade kako treba. To čine neprekidnim slanjem i praćenjem struja poru- ka – kakofonije poruka – odasvud iz tela: uputstava, upita, korekcija, zahteva za pomoć, ažuriranja, naloga da se podele ili umru. Većina tih signala stiže putem kurira koji se zovu hormoni, hemijskih entiteta poput insulina, adrenalina, estrogena i testosterona koji prenose informacije iz svojih udalje- nih baza kao što su tiroidna i endokrine žlezde. Druge poruke stižu telegrafski iz mozga ili iz regional- nih centara u procesu zvanom parakrinska signalizacija. Konačno, ćelije komuniciraju direktno sa svojim susedima kako bi se uverile da su njihove akcije koordinirane.
Ono što je možda najizuzetnije jeste činjenica da je sve to samo nasumična mahnita akcija, sekven- ca beskrajnih susreta usmerenih samo elementarnim pravilima privlačenja i odbijanja. Očigledno ne- ma nikakvog promišljenog prisustva iza ma koje ćelijske aktivnosti. Sve se to naprosto dešava, glatko i sa ponavljanjem, i toliko pouzdano da smo retko uopšte svesni toga; a opet, nekako sve ovo proi- zvodi ne samo red u ćeliji, već i savršeni sklad širom organizma. Na način koji jedva da smo počeli da shvatamo, bilioni za bilionima refleksnih hemijskih reakcija dovode do vašeg kretanja, razmišlja- nja, odlučivanja – ili, kad smo već kod toga, i do postojanja manje reflektivnog, ali neverovatno or- ganizovanog balegara. Svako živo biće, nemojte to nikada zaboraviti, čudo je atomskog inženjeringa.
Štaviše, neki organizmi koje smatramo primitivnim uživaju u nivou ćelijske organizacije prema kojoj naša izgleda nemarno prozaična. Rastavite ćelije sunđera (na primer, prolaskom kroz sito), a onda ih ubacite u rastvor i one će naći način da se ponovo spoje i sačine sunđer. Možete im to raditi
iznova i iznova, a one će se uporno ponovo formirati zato što, kao i vi i ja i svako drugo živo biće, imaju jedan nesavladiv impuls: da nastave da postoje.
A to je zahvaljujući radoznalom, odlučnom, jedva shvaćenom molekulu koji sam po sebi nije živ i uglavnom ne radi gotovo ništa. Mi ga zovemo DNK, i da bismo počeli da shvatamo njegovu vrhunsku važnost za nauku i za nas, moramo da se vratimo oko 160 godina unazad u viktorijansku Englesku, u trenutak kada je prirodnjak Čarls Darvin doživeo ono što je nazvano „najboljom idejom koja je ikada ikome sinula” – a zatim je, iz razloga koji zahtevaju malo objašnjenja, ostavio u zaključanoj fioci sledećih petnaest godina.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Kratka istorija bezmalo svačega

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 8:56 am





25

Darvinova osobita zamisao

Krajem leta ili početkom jeseni 1859. godine, Vitvel Elvin, urednik cenjenog britanskog časopisa Kvartalna revija, primio je primerak još neobjavljene nove knjige prirodnjaka Čarlsa Darvina. Elvin je knjigu pročitao sa zanimanjem i saglasio se da ima dobrih strana, ali se uplašio da je tema previše uska da bi privukla široku publiku. Podstakao je Darvina da umesto toga napiše knjigu o golubovima.
„Svi se zanimaju za golubove”, primetio je uslužno.
Elvinov mudri savet bio je prenebregnut i krajem novembra 1859. objavljena je knjiga O poreklu vrsta putem prirodne selekcije, ili Očuvanje favorizovanih rasa u borbi za život, sa prodajnom cenom od 15 šilinga. Prvo izdanje od 1.250 primeraka rasprodato je već prvog dana. Njeno štampanje po- tom nikada nije obustavljeno, i gotovo neprekidno je izazivala kontroverzu – što nije loš učinak za čoveka koji se prevashodno interesovao za gliste i koji bi, ako se izuzme jedna jedina nepromišljena odluka da oplovi oko sveta, veoma verovatno proveo život kao nepoznati seoski paroh poznat jedino po – pa, po svom zanimanju za gliste.
Čarls Robert Darvin rođen je 12. februara 1809. godine62 u Šruzberiju, mirnom trgovačkom gradu u zapadnom Midlendsu. Otac mu je bio uspešan i cenjeni lekar. Majka, koja je umrla kada je Čarls imao samo osam godina, bila je kćerka Džosaje Vedžvuda, slavnog proizvođača posuđa.
Darvin je uživao u svim pogodnostima dobrog odgoja, ali je neprestano mučio svog obudovelog oca neprimernim uspehom u školovanju. „Tebe ne zanima ništa osim pucanja, pasa i hvatanja pacova, i bićeš prava sramota kako za sebe, tako i za porodicu”, napisao je Darvin stariji u rečenici koja se pojavljuje u gotovo svakom prikazu Čarlsove mladosti. Iako je bio sklon prirodnjačkoj istoriji, oca radi pokušao je da studira medicinu na Edinburškom univerzitetu, ali nije mogao da trpi krv i patnje. Prisustvo operaciji razumljivo izbezumljenog deteta – to je bilo vreme pre anestetika, naravno – izazvalo je kod njega trajnu traumu. Pokušao je umesto toga sa pravima, ali je zaključio da su neizdr- živo dosadna, pa je konačno uspeo, manje-više po automatizmu, da dođe do diplome iz bogoslovlja na Kembridžu.
Činilo se da ga čeka život u seoskoj parohiji, kada je kao grom iz vedra neba stigla primamljivija ponuda. Darvina su pozvali da plovi na vojnom istraživačkom brodu zvanom Bigl, praktično da bi za večerom pravio društvo kapetanu Robertu Ficroju, kome je čin branio da se druži s bilo kime ko nije džentlmen. Ficroj, koji je bio veoma čudan, odabrao je Darvina delimično zato što mu se dopao oblik Darvinovog nosa. (Smatrao je da on odražava dubinu karaktera.) Darvin nije bio Ficrojev prvi izbor, ali je pozvan kada je odustao saputnik koga je Ficroj više priželjkivao. Iz perspektive dvadeset prvog veka, najupečatljivija zajednička osobina ta dva muškarca bila je njihova ekstremna mladost. U vre- me plovidbe, Ficroj je imao samo dvadeset tri, dok je Darvin imao dvadeset dve godine.
Formalni Ficrojev zadatak bio je da izradi mape priobalnih voda, ali njegov hobi – zapravo, strast – bila je da traga za dokazima bukvalnog, biblijskog tumačenja stvaranja. To što je Darvin bio školovan za sveštenika bilo je za Ficroja najpodsticajnije da ga primi na brod. A kada se zatim ispo- stavilo da je Darvin imao ne samo liberalna shvatanja, već i da nije baš bio mnogo naklonjen funda-
mentalnim postavkama hrišćanstva, to je postalo izvor trajnog sukoba među njima.
Vreme koje je Darvin proveo na Biglu, od 1831. do 1836. godine, očigledno je bilo ono životno iskustvo koje ga je formiralo, ali je ujedno bilo i jedno od najtežih koje je imao. On i njegov kapetan delili su malu kabinu, što nije moglo biti lako pošto je Ficroj bio podložan napadima besa praćenim periodima tinjajuće odbojnosti. On i Darvin neprestano su se kačili i neke njihove svađe „graničile su se s ludilom”, kao što se Darvin kasnije prisetio. Putovanja okeanima i u najboljim trenucima obično su bila melanholična – prethodni kapetan Bigla prosvirao je sebi metkom mozak u trenutku turobne čamotinje – a Ficroj je poticao iz porodice poznate po depresivnom instinktu. Njegov stric, vikont Kaslrej, sam je sebe preklao u prethodnoj deceniji, dok je služio kao kancelar državne blagaj- ne. (I sam Ficroj će se ubiti na isti način 1865. godine.) Ispostavilo se da je Ficroj, čak i kada je bio smireniji, neobično nedokučiv. Darvin se zapanjio kada je po završetku putovanja saznao da se Ficroj gotovo odmah oženio devojkom s kojom je dugo već bio veren. Za pet godina koliko mu je Darvin pravio društvo, nijednom nije ukazao na to da ima verenicu, niti čak pomenuo njeno ime.
Međutim, u svakom drugom pogledu, putovanje Biglom bilo je trijumfalno. Darvin je iskusio do- voljno pustolovina za čitav život i prikupio brdo uzoraka dovoljno da zahvaljujući njima stekne ugled i ima godinama čime da se bavi. Otkrio je veličanstveno nalazište džinovskih drevnih fosila, uključu- jući i najboljeg Megaterijuma do danas otkrivenog; preživeo je smrtonosni zemljotres u Čileu: otkrio novu vrstu delfina (koju je s dužnim poštovanjem nazvao Delphinius fitzroyi); sproveo marljiva i ko- risna geološka istraživanja u Andima; i razvio novu i veoma cenjenu teoriju o formiranju koralnih sprudova koja je ukazivala na to da, nimalo slučajno, atoli nisu mogli da se formiraju za manje od mi- lion godina – što je bila prva naznaka njegove dugotrajne predanosti ekstremnoj drevnosti zemalj- skih procesa. Godine 1836, u svojoj dvadeset sedmoj, vratio se kući posle odsustvovanja koje je tra- jalo pet godina i dva dana. Više nikada nije napustio Englesku.

* * *

Nešto što Darvin na svom putovanju nije uradio bilo je izvođenje teorije evolucije (pa čak ni bilo ko- je druge teorije). Za početak, evolucija je koncept koji je tridesetih godina bio star već decenijama. Darvinov deda, Erazmus, odao je počast principima evolucije u nadahnutoj osrednjoj pesmi s naslo- vom Hram prirode godinama pre Čarlsovog rođenja. Tek kada se mlađi Darvin vratio u Englesku i pročitao Esej o principu populacije Tomasa Maltusa (gde stoji da uvećanje izvora hrane nikada neće moći da sustigne rast stanovništva iz matematičkih razloga), u glavi je počela da mu se javlja zamisao da je život večita borba i da je prirodna selekcija način na koji neke vrste uspevaju, dok druge propa- daju. Preciznije, Darvin je uvideo da se svi organizmi takmiće oko resursa, a oni koji imaju neku uro- đenu prednost uspevaju i prenose tu prednost na svoje potomstvo. Na taj način se vrsta neprekidno usavršava.
To izgleda kao veoma jednostavna zamisao – i jeste veoma jednostavna zamisao – ali objasnila je mnogo toga, a Darvin je bio spreman da joj posveti život. „Kako sam samo bio glup što se ja nisam toga setio!”, uzviknuo je T. H. Haksli pošto je pročitao O poreklu vrsta. To mišljenje je neprekidno potom nalazilo svoj odjek.
Zanimljivo, ali Darvin nije upotrebio izraz „opstanak najsposobnijih” ni u jednom svom delu (ma- da je rekao koliko mu se divi). Taj izraz je skovao Herbert Spenser, u Principima biologije, 1864. go- dine, pet godina posle objavljivanja knjige 0 poreklu vrsta. A nije koristio ni reč „evolucija” u štam- pi sve do šestog izdanja Porekla (kada je ona bila već u toliko širokoj upotrebi da joj se teško moglo odoleti), već je više voleo da kaže „poreklo sa modifikacijama”. Ni njegovi zaključci, iznad svega,
nisu ni na koji način bili nadahnuti time što je primetio, za vreme boravka na ostrvima Galapagos, za- nimljivu raznovrsnost kljunova zeba. Kao što se obično pripoveda (ili, makar, kao što to najčešće ve- ćina nas pamti), Darvin je, putujući s ostrva na ostrvo, primetio da su na svakom kljunovi zeba bili čudesno prilagođeni korišćenju lokalnih resursa – dok su na jednom ostrvu bili jaki i kratki, dobri za razbijanje oraha, na drugom su možda bili dugački i tanki, prikladni za uzimanje hrane iz pukotina – i to ga je navelo da pomisli kako ptice možda nisu stvorene tako, već su u određenom smislu stvorile same sebe.
U stvari, ptice i jesu stvorile same sebe, ali nije Darvin to primetio. U vreme putovanja Biglom, Darvin samo što je završio studije i još nije bio uspešan prirodnjak, pa tako nije ni primetio da ptice sa Galapagosa pripadaju istom tipu. Njegov prijatelj, ornitolog Džon Guld, shvatio je da je Darvin pronašao mnogo zeba s različitim talentima. Nažalost, onako neiskusan, Darvin nije pribeležio koja ptica potiče sa kog ostrva. (Sličnu grešku napravio je i s kornjačama.) Bile su potrebne godine da se ta zbrka razreši.
Usled tih raznovrsnih previda, i potrebe da pretraži sanduke i sanduke drugih primeraka sa Bigla, Darvin je tek 1842. godine, pet godina po svom povratku u Englesku, konačno počeo da skicira osnovne postavke svoje nove teorije. Njih je dve godine kasnije proširio u „skicu” od 230 strana. A onda je učinio nešto neobično: odložio je svoje beleške i sledećih deceniju i po bavio se drugim stvarima. Dobio je desetoro dece, posvetio gotovo osam godina pisanju iscrpnog dela o krpeljima („Mrzim krpelje kao niko nikada pre”, uzdahnuo je, razumljivo, po završetku tog dela) i postao po- dložan neobičnim zdravstvenim poremećajima zbog kojih je bio hronično apatičan, slab i „nervozan”, kao što je sam govorio. Simptomi su gotovo uvek obuhvatali i strašnu mučninu, a među njima je bilo i lupanje srca, migrene, iscrpljenost, drhtavica, tačke pred očima, ubrzano disanje, „zanošenje u glavi” i, nimalo iznenađujuće, depresija.
Uzrok bolesti nikada nije utvrđen. Najromantičnija i možda najverovatnija od mnogih predloženih mogućnosti bila je da je patio od Čagasove bolesti, dugotrajnog tropskog oboljenja koje je mogao da dobije od ujeda bube zvane benčuga u Južnoj Americi. Prizemnije objašnjenje je da je njegovo stanje bilo psihosomatsko. U svakom slučaju, patnje to nisu bile. Često nije mogao da radi duže od dvadeset minuta odjednom, ponekad čak ni toliko.
Veliki deo njegovog preostalog vremena bio je posvećen nizu sve očajnijih tretmana – ledenim kupkama, čvarenju u sirćetu, obavijanju „električnih lanaca” koji su ga podvrgavali slabim strujnim udarima. Postao je neka vrsta usamljenika i retko je odlazio iz svoje kuće u Kentu, koja se zvala Daun Haus. Jedna od prvih stvari koje je uradio kada se uselio tamo bilo je postavljanje ogledala kraj pro- zora radne sobe kako bi mogao da prepozna, i ako je neophodno, izbegne posetioce.
Darvin je zadržao svoju teoriju za sebe zato što je dobro znao kakvu će oluju podići. Godine 1844, kada je zaključao beleške, knjiga s naslovom Ostaci prirodnjačke istorije stvaranja razjarila je dobar deo mislećeg sveta nagoveštajem da su ljudska bića možda evoluirala iz nižih primata bez upliva božanskog tvorca. Predviđajući otpor, pisac se marljivo potrudio da sakrije svoj identitet i to je čuvao kao tajnu čak i od najbližih prijatelja sledećih četrdeset godina. Neki su se pitali nije li pi- sac bio sam Darvin. Drugi su sumnjali u princa Alberta. U stvari, pisac je bio uspešan i generalno skroman škotski izdavač po imenu Robert Čejmbers, čije je oklevanje da se razotkrije imalo ne samo ličnu, već i praktičnu dimenziju: on je bio vodeći izdavač Biblija.63 Ostaci su bili zasuti ognjem sa propovedaonica širom Britanije i daleko izvan njenih granica, ali su isto tako privukli i prilično na- učnog gneva. Edinburška revija posvetila je gotovo čitav jedan broj – osamdeset pet strana čereče- nju tog dela. Čak je i T. H. Haksli, koji je verovao u evoluciju, otrovno napao knjigu, nesvestan toga da je njen pisac njegov prijatelj.
Darvinov rukopis mogao je da ostane zaključan sve do njegove smrti, da nije bilo zabrinjavajućeg udarca koji je došao s Dalekog istoka početkom leta 1858. god. u obliku paketa u kome se nalazilo prijateljski nastrojeno pismo mladog prirodnjaka Alfreda Rasela Volasa i prva verzija rada „O ten- denciji varijacija koje beskrajno odstupaju od prvobitnog tipa”, gde je bio dat nacrt teorije prirodne selekcije koja je neverovatno ličila na Darvinove tajne zapise. „Nikada nisam video upečatljiviju ko- incidenciju”, pomislio je užasnuto Darvin. „Da je Volas imao moj rukopis skiciran 1842. godine, ne bi mogao da napiše bolji kratki izvod iz nje.”
Volas nije baš tako neočekivano upao u Darvinov život kao što se ponekad sugeriše. Njih dvojica su se već dopisivali i Volas je više puta velikodušno slao Darvinu primerke koje je smatrao intere- santnim. Tokom te prepiske, Darvin je diskretno upozorio Volasa da smatra temu nastanka vrsta is- ključivo svojom teritorijom. „Ovog leta će se navršiti dvadeseta godina (!) otkad sam prvi put otvo- rio beležnicu u vezi s pitanjem kako se i na koji način vrste i varijante međusobno razlikuju”, napisao je on Volasu nešto ranije. „Sada pripremam svoj rad za objavljivanje”, dodao je, iako to zapravo nije bilo tačno.
Volas nije shvatio ono što je Darvin pokušavao da mu saopšti – i u svakom slučaju, naravno, nije mogao da ima pojma o tome da je njegova teorija gotovo identična sa onom koju je Darvin razrađi- vao, eto, već dve decenije.
Darvin se našao u bolnom procepu. Ako požuri u štampu kako bi sačuvao svoje prvenstvo, iskori- stiće nenamernu dojavu dalekog obožavaoca. Ali ako odstupi, kao što je nalagalo džentlmensko pona- šanje, ostaće bez zasluga za teoriju koju je on samostalno izveo. Volasova teorija bila je, po priznanju samog Volasa, rezultat bleska pronicljivosti; Darvinova je bila proizvod godina pažljivog, mukotrp- nog, metodičkog razmišljanja. Sve to nije bilo ni najmanje fer.
Da bi Darvinov jad bio veći, njegov najmlađi sin koji se takođe zvao Čarls zarazio se crvenom groznicom i smrtno se razboleo. Na vrhuncu krize, 28. juna, dete je umrlo. I pored toga što je bio zau- zet bolešću deteta, Darvin je našao vremena da pošalje pisma svojim prijateljima Čarlsu Lajelu i Džozefu Hukeru s ponudom da se skloni, ali i s napomenom da bi to značilo da će sav njegov rad,
„koliko god značio, biti smrvljen”. Lajel i Huker su smislili kompromisno rešenje da predstave izvod iz Darvinovih i Volasovih zamisli zajedno. Dogovorili su se da to bude na sastanku Lineovskog dru- štva, koje se u to vreme upinjalo da se ponovo vrati u modu kao sedište akademskog vrha. Dana 1. ju- la 1858. godine Darvinova i Volasova teorija otkrivene su svetu. Sam Darvin nije bio prisutan. Na dan tog sastanka, on i njegova žena sahranjivali su sina.
Darvinova i Volasova prezentacija bila je jedna od sedam te večeri – među ostalima je bila i jed- na o flori Angole – i ako je tridesetak ljudi u publici imalo ikakvog pojma o tome da prisustvuju najvećem naučnom događaju veka, to ničim nije pokazano. Nije usledila nikakva diskusija. Niti je taj događaj drugde privukao mnogo pažnje. Darvin je kasnije veselo pomenuo da je samo jedan čovek, izvesni profesor Hoton iz Dablina, pomenuo u štampi ta dva rada i zaključio da je „sve ono novo u njima lažno, dok je sve ono tačno u njima – staro”.
Volas, koji je još bio na Dalekom istoku, saznao je za sve te manevre dugo posle samog događaja, ali bio je izuzetno staložen i čini se da je bio zadovoljan što je uopšte bio uključen. Čak je pominjao teoriju od tada pa nadalje kao „darvinizam”.
Mnogo manje popustljiv povodom pitanja Darvinovog prava prvenstva bio je škotski baštovan Pa- trik Metju koji je, krajnje neverovatno, takođe izmislio principe prirodne selekcije pre više od dva- deset godina – u stvari, upravo onog dana kada je Darvin zaplovio Biglom. Nažalost, Metju je ta gledišta objavio u knjizi s naslovom Morsko drveće i arborikultura, koju ne samo da je propustio Darvin, već i čitav svet. Metju se pobunio na krajnje živahan način, u pismu upućenom Baštovanskoj
hronici, kada je video da Darvinu svuda pripisuju zasluge za zamisao koja je zapravo njegova. Dar- vin se bez oklevanja izvinio, mada je zvanično napomenuo: „Mislim da niko neće biti iznenađen što ni ja, niti očito bilo koji drugi prirodnjak, nismo čuli za gledišta gospodina Metjua, imajući u vidu koliko su ovlaš izneta u dodatku dela o morskom drvetu i arborikulturi.”
Volas je i sledećih pedeset godina bio prirodnjak i mislilac, povremeno veoma dobar, ali je sve manje bio miljenik nauke kako se sve više interesovao za tako sumnjive stvari kao što je spirituali- zam i mogućnost postojanja života drugde u svemiru. I tako je teorija, praktično po automatizmu, po- stala samo Darvinova.
Darvina sopstvene ideje nikada nisu prestale da muče. O sebi je govorio kao o „đavolovom kape- lanu” i rekao je da mu je objavljivanje teorije palo „kao priznanje ubistva”. Pored svega ostalog, znao je da je ona duboko vređala njegovu voljenu i pobožnu ženu. Čak i tako, smesta se dao na posao da proširi rukopis u rad dužine knjige. Provizorno ga je nazvao Izvod iz eseja o poreklu vrsta i vari- jantama kroz prirodnu selekciju – što je bio naslov tako mlak i bojažljiv da je njegov izdavač Džon Mari odlučio da objavi samo 500 primeraka. Ali kada je dobio rukopis, s privlačnijim naslovom, Mari se predomislio i podigao prvi tiraž na 1.250 primeraka.
Knjiga O poreklu vrsta smesta je postigla komercijalni uspeh, ali ne i uspeh kod kritike. Darvino- va teorija nosila je u sebi dve nesavladive poteškoće. Bilo joj je potrebno više vremena nego što je lord Kelvin bio voljan da joj dozvoli, i jedva da je bila poduprta fosilnim dokazima. Promišljeniji Darvinovi kritičari pitali su gde su sve te prelazne forme na koje se njegova teorija tako jasno osla- njala. Ako su nove vrste neprestano evoluirale, onda bi trebalo da postoji mnogo međuformi raštrka- nih među fosilnim tragovima, ali njih nije bilo.64 U stvari, tragovi koji su tada (a i dugo zatim) posto- jali nisu ukazivali ni na kakav život sve do čuvene Kambrijske eksplozije.
Ali sada je tu bio Darvin, koji je bez ikakvih dokaza insistirao da je u ranijim morima moralo biti života u izobilju i da ga samo još nismo otkrili zato što, iz nekog razloga, nije očuvan. Jednostavno nije moglo biti drugačije, tvrdio je uporno Darvin. „Taj slučaj sada mora ostati neobjašnjiv; i može se zaista koristiti kao valjan argument protiv ovde zastupanih gledišta”, dopustio je krajnje otvoreno, ali je odbio da prizna drugu mogućnost. Pomoću objašnjenja spekulisao je – inventivno ali netač- no – da su prekambrijska mora bila previše bistra da bi se u njima napravio talog, pa zato nisu ni očuvani nikakvi fosili.
Čak su i najbliži Darvinovi prijatelji bili uznemireni smelošću nekih njegovih tvrdnji. Adam Sedžvik, koji je podučavao Darvina u Kembridžu i vodio ga u geološki obilazak Velsa 1831. godine, rekao je da mu je knjiga pričinila „više bola nego zadovoljstva”. Luis Agasiz, slavni švajcarski pale- ontolog, odbacio je to kao loše pretpostavke. Čak je i Lajel turobno zaključio: „Darvin ide predale- ko.”
Tomasu H. Haksliju se nije dopadalo Darvinovo insistiranje na ogromnim količinama geološkog vremena zato što je Haksli bio saltacionista, što će reći, verovao je da se evolutivne promene ne de- šavaju postepeno već iznenadno. Saltacionisti (ta reč potiće od latinskog izraza za „skok”) nisu mogli da prihvate da bi komplikovani organi ikada mogli da se pojave u sporim fazama. Na kraju krajeva, čemu bi služila jedna desetina krila, ili polovina oka? Takvi organi, smatrali su oni, imali su smisla samo ako bi se pojavili u gotovom obliku.
To ubeđenje bilo je malo iznenađujuće za tako radikalan duh poput Hakslija, jer je tesno odražava- lo veoma konzervativnu religioznu zamisao koju je prvi put izneo engleski teolog Vilijam Pejli 1802. godine i koja je od početka bila poznata kao argument iz dizajna (za postojanje Tvorca). Pejli je tvr- dio da biste, da nađete džepni časovnik na zemlji, iako nešto takvo nikada ranije niste videli, odmah shvatili da je u pitanju nešto što je proizveo inteligentni entitet. Isto je, smatrao je on, i sa prirodom:
njena složenost dokaz je da iza nje stoji tvorac. Ta zamisao imala je snagu u devetnaestom veku i pra- vila je i Darvinu problema. „I dan-danas se sav naježim kad pomislim na oko”, priznao je u jednom pismu prijatelju. U Poreklu je priznao da se „čini apsurdnim do najvišeg mogućeg stepena, to slobod- no dopuštam” da je prirodna selekcija mogla postepeno da proizvede jedan takav instrument.
Čak i tako, i na beskrajno očajavanje svojih pristalica, Darvin ne samo da je insistirao da su sve promene bile postepene, već je u gotovo svakom izdanju Porekla povećavao količinu vremena koju je smatrao neophodnom da bi se evoluciji dozvolio napredak, čime su njegove zamisli postajale sve ne- popularnije. „Na kraju”, po naučniku i istoričaru Džefriju Švarcu, „Darvin je izgubio praktično svu preostalu podršku među kolegama prirodnim istoričarima i geolozima.”
Ironično, imajući u vidu da je Darvin svoju knjigu nazvao O poreklu vrsta, jedino što nije mogao da objasni bilo je kako su vrste nastale. Darvinova teorija predložila je mehanizam kojim su vrste mogle da jačaju i postaju sve bolje ili brže – jednom rečju, sposobnije – ali ničim nije ukazao na to kako bi nove vrste mogle da nastanu. Jedan škotski inženjer, Fliming Dženkin, razmotrio je taj pro- blem i u Darvinovoj argumentaciji primetio jednu značajnu manjkavost. Darvin je smatrao da se sva- ka korisna osobina koja nastane u jednoj generaciji prenosi na sledeće generacije i time osnažuje vr- stu. Dženkin je istakao da korisna osobina jednog roditelja neće postati dominantna u sledećim gene- racijama, već će se zapravo razvodniti zbog ukrštanja. Ako sipate viski u bokal vode, nećete dobiti jači viski, već slabiji. A ako taj razblaženi rastvor sipate u drugu čašu vode, postaće još slabiji. Na isti način, svaka korisna osobina jednog roditelja naknadno će se sve više razblaživati razmnožava- njem sve dok postane potpuno neprimetna. Stoga Darvinova teorija nije bila recept za promene, već za konstantno stanje. S vremena na vreme moglo je da dođe do srećnih slučajeva, ali oni bi ubrzo ne- stali zbog opšteg poriva da se sve vrati stabilnoj osrednjosti. Da bi prirodna selekcija funkcionisala, bio je potreban neki alternativni, nerazmotreni mehanizam.
Bez saznanja Darvina i svih drugih ljudi, 1.200 kilometara dalje, u mirnom kutku srednje Evrope, povučeni monah Gregor Mendel pripremao je rešenje.

* * *

Mendel je rođen 1822. godine u skromnoj zemljoradničkoj porodici u zabačenom kraju Austrijskog carstva koji je sada Češka Republika. Nekada su ga udžbenici prikazivali kao jednostavnog, ali pro- nicljivog provincijskog monaha čija su otkrića bila mahom slučajna – rezultat uočavanja nekih zani- mljivih naslednih osobina tokom uzgajanja graška u bašti manastirske kuhinje. U stvari, Mendel je bio obrazovani naučnik – studirao je fiziku i matematiku na Olmuckom filozofskom institutu i Bečkom univerzitetu – i sve što je radio, radio je disciplinovano kao naučnik. Štaviše, manastir u Brnu gde je živeo od 1843. godine bio je poznat kao naučna institucija. Imao je biblioteku sa dvadeset hiljada knjiga i tradiciju pažljivog naučnog istraživanja.
Pre nego što se upustio u svoje eksperimente, Mendel je proveo dve godine pripremajući kontrol- ne primerke, sedam varijanti graška, kako bi se uverio da se dobro razmnožavaju. Onda je, uz pomoć dva stalna pomoćnika uzastopno odgajao i ukrštao hibride 30.000 strukova graška. Bio je to delikatan posao koji je od trojice ljudi zahtevao da se dobro pomuče kako bi izbegli slučajnu fertilizaciju i ka- ko bi zabeležili i najmanju varijaciju u rastu i izgledu semena, mahuna, listova, stabljika i cvetova. Mendel je znao šta radi.
Nikada nije upotrebio reč „gen” – ona je skovana tek 1913. godine, u engleskom medicinskom rečniku – mada je izmislio termine „dominantno” i „recesivno”. Ustanovio je da svako seme sadrži dva „faktora” ili elementa, kako ih je nazvao – dominantni i recesivni – a ti faktori, kada se iskom-
binuju, proizvode predvidive obrasce nasleđivanja.
Rezultate je preveo u precizne matematičke formule. Mendel je sveukupno proveo osam godina u eksperimentisanju, a zatim potvrdio rezultate sličnim eksperimentima na cveću, kukuruzu i drugim biljkama. Mendelov pristup je čak bio preterano naučan, jer kada je predstavio svoje nalaze na febru- arskom i martovskom sastanku Prirodnjačkog istorijskog društva u Brnu 1865. godine, publika od če- trdesetak ljudi pristojno ga je saslušala, ali je ostala upadljivo ravnodušna, iako je odgajanje biljaka bilo stvar od velikog praktičnog interesa za mnoge članove.
Kada je Mendelov izveštaj bio objavljen, on je revnosno poslao jedan primerak švajcarskom bo- taničaru Karl-Vilhelmu Fon Negeliju, čija je podrška bila od manje-više suštinske važnosti za izglede teorije. Nažalost, Negeli nije uvideo značaj Mendelovog otkrića. Predložio je Mendelu da pokuša da odgaja runjiku.65 Mendel ga je krotko poslušao, ali je ubrzo shvatio da runjika ne poseduje nijednu osobinu potrebnu za izučavanje mogućnosti nasleđa. Bilo je očigledno da Negeli nije pažljivo proči- tao rad, a možda ga čak uopšte nije pročitao. Ozlojeđen, Mendel je prestao da istražuje mogućnosti nasleđa i proveo ostatak života odgajajući izvanredno povrće i izučavajući pčele, miševe i Sunčeve pege, pored mnogih drugih stvari. Na kraju je postao opat.
Mendelova otkrića nisu bila baš sasvim prenebregnuta, kao što se ponekad navodi. Njegova studi- ja imala je sjajnu odrednicu u Enciklopediji Britanici – koja je tada bila značajnija evidencija nauč- ne misli nego sada i neprestano je citirana u značajnom radu Nemca Vilhelma Olbersa Fokea. Štavi- še, upravo zato što Mendelove zamisli nikada nisu sasvim potonule ispod površine naučne misli, bile su tako lako vraćene na svetlost dana kada je svet za njih bio spreman.
Darvin i Mendel su zajedno, a da toga nisu ni bili svesni, postavili osnovu za sve nauke o životu u dvadesetom veku. Darvin je uvideo da su sva ziva bića povezana, da na kraju njihovo poreklo „može da se isprati do jednog, zajedničkog izvora”; Mendelov rad dao je mehanizam koji je objasnio kako je do toga došlo. Njih dvojica su lako mogli da pomognu jedan drugom. Mendel je imao nemačko iz- danje knjige O poreklu vrsta, i zna se da ju je pročitao, te je svakako shvatio kako se njegov rad može primeniti na Darvinov, a opet čini se da nije ni pokušao da s njim stupi u kontakt. A što se Darvina ti- če, zna se da je on proučavao uticajni Fokeov rad gde se Mendelov rad neprestano pominjao, ali nije to povezao sa sopstvenim studijama.

* * *

Ono što svako misli da je bilo deo Darvinove argumentacije, da su ljudi potomci majmuna, uopšte se tamo nije nalazilo, osim u vidu jedne uzgredne aluzije. Čak i tako, nije bio potreban veliki skok mašte da bi se uvidele implikacije Darvinovih teorija po ljudski razvoj, i o tome je smesta počelo da se priča.
Do obračuna je došlo u subotu 30. juna 1860. godine, na sastanku Britanskog udruženja za unapre- đenje nauke u Oksfordu. Hakslija je da prisustvuje podstakao Robert Čejmbers, pisac Ostataka pri- rodnjačke istorije stvaranja, iako ovaj još nije znao za Čejmbersovu vezu s tim spornim delom. Kao i uvek, Darvin je bio odsutan. Sastanak je održan u Oksfordskom zoološkom muzeju. U prostoriju se naguralo više od hiljadu ljudi; stotine nisu mogle da udu. Ljudi su znali da će se dogoditi nešto veli- ko, mada su morali najpre malo da se strpe dok je uspavljujući govornik Džon Vilijam Drejper sa Njujorškog univerziteta hrabro deljao dva sata po uvodnim primedbama o „Intelektualnom razvoju Evrope imajući u vidu gledišta gospodina Darvina”.
Konačno, oksfordski biskup Semjuel Vilberfors ustao je da govori. Vilberforsa je pripremio (ili se tako generalno pretpostavljalo) žarki antidarvinista Ričard Oven, koji je prethodne večeri bio gost u
njegovom domu. Kao što gotovo uvek biva sa događajima koji se završe halabukom, priče o onome što se tačno desilo veoma se međusobno razlikuju. Po najpopularnijoj verziji, Vilberfors se, kada se dobro zahuktao, okrenuo prema Haksliju sa suvim osmehom i upitao ga da li tvrdi da je potekao od majmuna po babinoj ili po dedinoj liniji. Ta primedba nesumnjivo je trebalo da bude pošalica, ali je zazvučala kao ledeni izazov. Po sopstvenim rečima, Haksli se okrenuo čoveku koji je sedeo kraj nje- ga i šapnuo: „Gospod mi ga je izručio u šake”, a potom ustao sa izvesnim oduševljenjem.
Drugi su, međutim, upamtili da je Haksli drhtao od besa i uvređenosti. U svakom slučaju, Haksli je izjavio da bi radije tvrdio da je u srodstvu s majmunom nego s nekim ko koristi svoj položaj da za- stupa neuka naklapanja na nečemu što bi trebalo da bude ozbiljna naučna tribina. Takav odgovor bio je skandalozan bezobrazluk, kao i uvreda za Vilberforsovo zvanje, i stvari su se smesta otele kontroli. Neka ledi Bruster se onesvestila. Robert Ficroj, Darvinov saputnik sa Bigla pre dvadeset pet godina, tumarao je po predvorju sa visoko podignutom Biblijom i drao se: „Knjiga, Knjiga!” (On je na konfe- renciju došao da bi predstavio rad o olujama u svojstvu šefa tek osnovane Meteorološke katedre.) Zanimljivo, ali svaka strana je potom tvrdila da je pobedila onu drugu.
Darvin je konačno nedvosmisleno izrazio svoje uverenje da smo srodnici sa majmunima u Poreklu čoveka iz 1871. godine. Zaključak je bio smeo, pošto ništa među fosilnim tragovima nije podupiralo takvu zamisao. Jedini poznati ostaci ranih ljudi u to vreme bile su čuvene neandertalske kosti iz Ne- mačke i nekoliko neodredljivih fragmenata vilica, a mnogi cenjeni autoriteti odbijali su da poveruju čak i u njihovu starost. Nasleđe čoveka bilo je sveukupno kontroverznija knjiga od Porekla, ali u vre- me kada se pojavilo, svet je prestao toliko da se uzbuđuje i njegovi argumenti nisu više izazivali toli- ko komešanje.
Međutim, Darvin je najveći deo svojih poznih godina utrošio na druge projekte, od kojih mnogi je- dva da su ovlaš bili u vezi s pitanjima prirodne selekcije. Proveo je zapanjujuće duge periode čačka- jući po ptičjem izmetu, istražujući sadržinu u pokušaju da shvati kako se seme širi između kontinena- ta, a još godina proveo je proučavajući ponašanje glista. Jedan njegov eksperiment sastojao se u tome da im svira klavir – ne da bi ih zabavio, već da bi na njima proučio uticaj zvuka i vibracija. Prvi je shvatio koliko su gliste značajne za plodnost zemlje. „Može se posumnjati u to da li postoji mnogo drugih životinja koje su odigrale tako važnu ulogu u istoriji sveta”, napisao je u svom remek-delu o toj temi, Formiranje biljne plesni zahvaljujući ponašanju glista (1881), koje je zapravo bilo popular- nije nego što je O poreklu vrsta ikada bilo. Među ostalim njegovim knjigama bile su O različitim do- mišljatostima kojima se britanske i strane orhideje služe kako bi ih insekti oplodili (1862), Izražava- nje osećanja kod ljudi i životinja (1872), prodato u gotovo 5.300 primeraka već prvog dana, Efekti ukrštanja i samooplođenja u biljnom svetu (1876) – tema koja je bila neverovatno bliska Vendelo- vom radu, bez postizanja iole sličnih zaključaka – i Moć kretanja kod biljaka. Konačno, ali ništa manje važno, on se grdno potrudio da izuči posledice razmnožavanja unutar iste porodice – što je bila tema koja ga je privatno interesovala. Pošto se oženio rođakom, Darvin je mračno podozrevao da su izvesne fizičke i mentalne slabosti među njegovom decom nastale usled nedostatka raznolikosti u porodičnom stablu.
Darvinu je za života često ukazivana počast, ali nikada zbog knjige O poreklu vrsta ili Nasleđa čoveka. Kada mu je Kraljevsko društvo dodelilo prestižnu Koplijevu medalju, to je učinilo zbog nje- gove geologije, zoologije i botanike, ne zbog teorija o evoluciji, a Lineovsko društvo imalo je slično zadovoljstvo da oda počast Darvinu, a da ne prigrli njegove radikalne zamisli. Nikada nije proglašen vitezom, mada je sahranjen u Vestminsterskoj opatiji – kraj Njutna. Umro je u Daunu u aprilu 1882. godine. Mendel je umro dve godine kasnije.
Darvinova teorija je zaista postala široko prihvaćena tek tokom tridesetih i četrdesetih godina
dvadesetog veka, sa razvojem prečišćene teorije nazvane, donekle oholo, Moderna sinteza, gde su Darvinove ideje bile kombinovane sa idejama Mendela i drugih. I Mendel je postao posthumno ce- njen, mada nešto ranije. Godine 1900, tri naučnika koji su radili u Evropi nezavisno jedan od drugog, manje-više istovremeno su ponovo otkrili Mendelovo delo. Samo zato što je jedan od njih, Holanđa- nin Hugo de Friz, izgleda namerio da Mendelove zaključke proglasi za svoje, njegov suparnik je buč- no stavio do znanja da priznanja zapravo pripadaju zaboravljenom monahu.
Svet je bio gotovo – ali ne i sasvim – spreman da počne da shvata kako smo stigli ovamo: kako smo napravili jedni druge. Prilično je neverovatno pomisliti da početkom dvadesetog veka, i izvestan broj godina potom, najbolji naučni umovi sveta nisu zapravo umeli da vam kažu, na neki smislen na- čin, odakle dolaze bebe.
A to su, možda ćete se prisetiti, bili ljudi koji su smatrali da je nauka gotovo došla do svojih kraj- njih granica.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Kratka istorija bezmalo svačega

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 8:57 am





26

Tkanje života

Da se vaših dvoje roditelja nisu spojili baš tada kad jesu – moguće do sekunde, moguće i do nano- sekunde – vas ovde ne bi bilo. A da se njihovi roditelji nisu spojili na precizan, blagovremeni na- čin, opet vas ne bi bilo. I da njihovi roditelji nisu učiniti slično, kao i njihovi roditelji pre njih, i tako dalje, očigledno i beskrajno, vas ovde ne bi bilo.
Ako se vratite unazad kroz vreme, ti dugovi predaka počnu da se gomilaju. Vratite se samo za osam generacija, negde u vreme kada su rođeni Čarls Darvin i Abraham Linkoln, i biće tu već više od 25 ljudi od čijeg blagovremenog snošaja zavisi vaše postojanje. Nastavite dalje, do vremena Šekspi- ra i putnika sa Mejflauera i imaćete ništa manje od 16.384 pretka koji su revnosno razmenjivali ge- netski materijal na način koji će, na kraju i nekim čudom, za rezultat imati vas.
Pre dvadeset pokolenja, broj ljudi koji su se razmnožavali u vašu korist popeo se na 1.048.576. Pet generacija pre toga, vaše postojanje zavisilo je od ništa manje do 33.554.432 muškaraca i žena. Pre trideset generacija, ukupan broj vaših predaka – upamtite, to nisu braća od strica, tetke i drugi uzgredni rođaci, već samo roditelji i roditelji roditelja u liniji koja neumoljivo vodi do vas – veći je od milijarde (1.073.741.824, da budemo precizni). Ako se vratite unazad za šezdeset četiri genera- cije, u doba Rimljana, broj ljudi od čijeg zajedničkog truda zavisi vaše individualno postojanje raste na približno milion biliona, što je nekoliko hiljada puta više od ukupnog broja ljudi koji su ikada ži- veli.
Očigledno, ovde je u našoj matematici neka greška. Odgovor glasi, a možda će vas i zanimati da to znate, da vaša linija i nije tako čista. Ne bi vas bilo bez malo incesta – u stvari bez poprilično ince- sta – mada na genetski diskretnoj udaljenosti. Sa toliko miliona predaka iza vas, sigurno je bilo mnogo prilika kada vam se neki rođak sa majčine strane porodice spojio s nekom dalekom rođakom po očevoj liniji. U stvari, ako ste sada u vezi s nekim ko pripada vašoj rasi i zemlji, odlični su izgle- di da ste na nekom nivou u rodu. Štaviše, ako se obazrete oko sebe u autobusu, parku, kafiću ili ma kom posećenom mestu, većina ljudi koje ugledate verovatno su vam rođaci. Kada vam se neko po- hvali da je potomak Šekspira ili Viljama Osvajača, treba smesta da odgovorite: „I ja!” U najbukval- nijem i najfundamentalnijem smislu svi smo jedna porodica.
Osim toga, neverovatno smo slični. Ako uporedite svoje gene sa genima ma kojeg drugog ljudskog bića, biće oko 99,9 procenata isti. To nas i čini jednom vrstom. Malene razlike u tih preostalih 0,1 posto – „otprilike jedna nukleotidna baza u svakih hiljadu”, da citiramo britanskog genetičara i od- nedavno dobitnika Nobelove nagrade Džona Salstona – jesu ono što nam daje individualnost. Mno- go toga je u proteklih nekoliko godina postignuto na sastavljanju ljudskog genoma. U stvari, „jedin- stveni” ljudski genom ne postoji. Svaki ljudski genom je drugačiji. Da nije toga, svi bismo bili iden- tični. Upravo beskrajno kombinovanje naših genoma – pri čemu je svaki gotovo identičan sa ostali- ma, ali ne sasvim – čini nas onim što jesmo, kako kao pojedinci, tako i kao vrsta.
Ali šta je tačno ta stvar koju nazivamo genomom? I kad smo već kod toga, šta su geni? Pa, da poč- nemo ponovo od ćelije. U ćeliji se nalazi jezgro, a u svakom jezgru se nalaze hromozomi – četrdeset šest komplikovanih paketića, od kojih dvadeset tri potiče od vaše majke, a dvadeset tri od oca. Sa vr-
lo malo izuzetaka, svaka ćelija u vašem telu – recimo, 99,999 odsto – nosi isti komplet hromozo- ma. (Izuzetak su crvena krvna zrnca, neke ćelije imuno-sistema i jajne ćelije kao i ćelije sperme, koje iz raznih organizacionih razloga ne nose pun genetski paket.) Hromozomi predstavljaju potpuni kom- plet uputstava neophodnih da budete sazdani i održavani, i sačinjeni su od dugačkih niti malog hemij- skog čuda koje se zove dezoksiribonukleinska kiselina ili DNK – „najneobičniji molekul na Ze- mlji”, kao što su je jednom nazvali.
DNK postoji samo zbog jednog razloga – da bi stvarala još DNK – a vi je u sebi imate dosta: gotovo dva metra stisnuto je u gotovo svaku ćeliju. Svaka tako dugačka nit DNK sadrži oko 3,2 mili- jarde slova šifre, dovoljno da se dobije 103.480.000.000 mogućih kombinacija, „garantovano jedin- stvenih uprkos svim zamislivim mogućnostima”, po rečima Kristijana de Divea. To je mnogo moguć- nosti – jedinica praćena sa više od tri milijarde nula. „Samo da bi se odštampao taj broj bilo bi vam potrebno više od pet hiljada knjiga prosečne dužine”, primećuje De Dive. Pogledajte se u ogledalo i pomislite na činjenicu da vidite deset hiljada biliona ćelija i da gotovo svaka od njih sadrži dva me- tra tesno sabijene DNK, pa ćete možda početi da shvatate koliko toga zapravo nosite okolo sa sobom. Kad bi se od ukupne količine vaše DNK istkala jedna tanka nit, bila bi dovoljno dugačka da se ras- tegne od Zemlje do Meseca i natrag, ne jednom niti dvaput, već iznova i iznova. Sveukupno, po jed- nom proračunu, u sebi nosite sklupčanih čak 20 miliona kilometara DNK.
Ukratko, vaše telo obožava da stvara DNK i bez nje ne biste mogli da živite. A opet, sama DNK nije živa. Nijedan molekul nije, ali DNK je, štaviše, posebno neživa. Ona spada u „najnereaktivnije, hemijski najinertnije molekule u živom svetu”, po rečima genetičara Ričarda Luontina. Zato se može izvući iz mrlja davno sasušene krvi ili sperme u istragama ubistava i dobiti iz kostiju drevnih nean- dertalaca. To takođe objašnjava zašto je naučnicima trebalo toliko dugo da ustanove kako jedna tako zbunjujuće neupadljiva supstanca – dakle, jednom rečju, beživotna – može da se nalazi u srcu sa- mog života.

* * *

DNK je prisutna kao poznati entitet duže nego što biste pomislili. Otkrio ju je još 1869. godine Johan Fridrih Mišer, švajcarski naučnik zaposlen na Univerzitetu u Tibingenu, u Nemačkoj. Dok je mikro- skopom istraživao gnoj u hirurškim zavojima, Mišer je pronašao supstancu koju nije prepoznao i na- zvao je nuklein (zato što je obitavala u jezgrima ćelija). U to vreme, Mišer je samo zabeležio da po- stoji, ali nuklein mu je očito ostao na pameti, jer je dvadeset tri godine kasnije, u pismo svom stricu, pomenuo mogućnost da takvi molekuli stoje iza naslednih osobina. To je bilo izuzetno pronicljivo, ali ujedno i toliko ispred naučnih zahteva tog vremena da nije privuklo nikakvu pažnju.
Najvećim delom sledećih pola veka uobičajena pretpostavka bila je da taj materijal – sada na- zvan dezoksiribonukleinska kiselina, ili DNK – ima u najboljem slučaju posrednu ulogu u stvarima nasleđivanja. Bila je previše jednostavna. Imala je samo četiri osnovna sastojka, koji su se zvali nu- kleotidi, što je bilo kao da imate azbuku od četiri slova. Kako biste uopšte mogli da ispišete priču ži- vota tako rudimentarnom azbukom? (Odgovor je da se to radi prilično nalik na stvaranje složenih po- ruka jednostavnim tačkama i crticama Morzeovog koda – njihovim kombinovanjem.) Koliko je bilo ko mogao da vidi, DNK nije radila ama baš ništa. Samo je sedela u jezgru, možda vezivala hromo- zom na neki način, dodavala malčice kiselosti po komandi ili izvršavala neki drugi trivijalni zadatak na koji niko još nije pomislio. Smatralo se da neophodna složenost mora da postoji u proteinima u je- zgru.
Međutim, DNK se nije mogla otpisati zbog dva problema. Najpre, nje je bilo tako mnogo – goto-
vo po dva metra u svakom jezgru – te su je ćelije očigledno cenile na neki značajan način. Povrh to- ga, jednako se pojavljivala u eksperimentima, kao osumnjičeni u nekoj misteriji sa ubistvom. Poseb- no u dve studije, gde se jedna bavila bakterijom Pneumococcus, a druga bakteriofagima (virusima ko- ji zaraze bakterije), pokazalo se da DNK ima značaj koji se mogao objasniti samo time da je njena uloga daleko važnija nego što je to preovlađujuća škola misli dopuštala. Dokazi su ukazivali na to da je DNK nekako umešana u proizvodnju proteina, proces od ključne važnosti za život, a opet je bilo sasvim jasno da proteini nastaju izvan jezgra, daleko od DNK koja je izgleda upravljala njihovim sklapanjem.
Niko nije mogao da razume kako bi DNK mogla da šalje poruke proteinima. Danas znamo da je odgovor u RNK, ili ribonukleinskoj kiselini, koja deluje kao prevodilac između jednih i drugih. Bio- loški je veoma neobično da DNK i proteini ne govore istim jezikom. Gotovo četiri milijarde godina oni su veliki šou-duet živog sveta, a opet reaguju na međusobno nekompatibilne kodove, kao da jedni govore španskim, a drugi hindu jezikom. Dabi komunicirali potreban im je posrednik u formi RNK. Radeći sa nekom vrstom hemijskog službenika koji se zove ribozom, RNK prevodi informacije iz će- lijske DNK u termine koje proteini mogu da shvate i po njima postupe.
Međutim, početkom dvadesetog veka, kada nastavljamo našu priču, još smo bili veoma daleko od te spoznaje, ili zapravo ma koje druge spoznaje vezane za zbrkanu materiju nasleđivanja.
Očito je postojala potreba za nadahnutim i mudrim eksperimentima, i to doba je sa zadovoljstvom dalo mladu osobu dovoljno marljivu i sposobnu da to obavi. Bio je to Tomas Hant Morgan, koji se 1904, samo četiri godine posle blagovremenog ponovnog otkrića Mendelovih eksperimenata sa stru- kovima graška i još gotovo deceniju pre nego što će gen uopšte postati reč, izuzetno posvetio radu na hromozomima.
Hromozomi su slučajno otkriveni 1888. godine i tako su nazvani zato što su spremno apsorbovali boju, pa ih je zato bilo lako videti pod mikroskopom. O prekretnici veka, veoma se sumnjalo da su oni umešani u prenošenje osobina, ali niko nije znao kako, pa čak ni da li su oni to radili.
Morgan je za predmet svog izučavanja izabrao malenu, nežnu muvu zvanično imenovanu Drosop- hila melanogaster, ali poznatiju kao voćna mušica (ili vinska mušica, banana mušica ili đubretarska mušica). Drosophila je poznata većini nas kao onaj krhki, bezbojni insekt koji kao da oseća obavezu da nam se davi u piću. Kao laboratorijski primerci, voćne mušice imaju neke veoma privlačne pred- nosti: gotovo nimalo ne koštaju u pogledu smeštaja i ishrane, mogu se razmnožavati u milionima u bo- cama za mleko, od jajeta do produktivne roditeljske faze treba im deset dana ili manje i imaju samo četiri hromozoma, zahvaljujući kojima su stvari zgodno jednostavne.
Radeći u maloj laboratoriji (koja je, neizbežno, postala poznata kao Muvlja soba) u Šermerhorn holu na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, Morgan i njegova ekipa sproveli su program pažljivog odgajanja i ukrštanja gde su bili uključeni milioni muva (jedan biograf je pomenuo milijarde, iako je to verovatno preterivanje), a svaka od njih morala je da bude uhvaćena pincetom i pregledana pod ju- velirskim uveličavajućim staklom ne bi li se pronašle male varijacije u nasleđenim osobinama. Šest godina su pokušavali da proizvedu mutacije svim sredstvima koja su im padala na pamet – izlaga- njem mušica radijaciji i rendgenskim zracima, odgajanjem na svetlosti i u tami, blagim pečenjem u rernama, ludačkim obrtanjem u centrifugama – ali ništa nije delovalo. Morgan je bio na ivici da odustane kada je došlo do iznenadne mutacije koja se mogla ponavljati – dobili su mušicu koja je imala bele oči umesto uobičajenih crvenih. Sa tim probojem, Morgan i njegovi pomoćnici bili su u stanju da izazovu korisne deformitete, koji su im dozvolili da prate osobinu kroz sledeće generacije. Takvim sredstvima mogli su da ustanove odnos između pojedinih osobina i individualnih hromozoma, dokazavši konačno na manje-više sveopšte zadovoljstvo, da se hromozomi nalaze u srcu nasleđiva-
nja.
Međutim, problem je ostao na sledećem nivou biološke zagonetke: u zagonetnim genima i DNK od koje su bili sazdani. Njih je bilo mnogo teže izolovati i razumeti, Čak ni 1933. godine, kada je Mor- gan za svoj rad dobio Nobelovu nagradu, mnogi istraživači još nisu bili ubeđeni da geni uopšte po- stoje. Kako je Morgan u to vreme primetio, nije postojao konsenzus o tome „šta geni jesu – da li su stvarni ili čista izmišljotina” Može izgledati iznenađujuće da su se naučnici upinjali da prihvate fizič- ku stvarnost nečeg tako fundamentalnog za ćelijsku aktivnost, ali, kao što Volas, King i Sanders ističu u knjizi Biologija: nauka života (jedna od onih najređih stvari: čitljiv udžbenik), danas smo u pogledu mentalnih procesa kao što su mišljenje i pamćenje u veoma sličnom položaju. Znamo da to možemo da radimo, naravno, ali ne znamo kakav fizički oblik ti procesi preuzimaju, ako ga uopšte preuzimaju. Isto je veoma dugo bilo sa genima. Zamisao da možete jedan da izvučete iz tela i odnesete ga na izu- čavanje bila je mnogim Morganovim savremenicima apsurdna poput zamisli da bi naučnici danas mo- gli da uhvate odbludelu misao i pregledaju je je pod mikroskopom.
Ono što je svakako bilo tačno jeste da je nešto u vezi s hromozomima upravljalo umnožavanjem ćelija. Konačno, 1944. godine, posle petnaest godina truda, ekipa u Institutu Rokfeler na Menhetnu, predvođenja briljantnim ali sramežljivim Kanađaninom Osvaldom Ejverijem, uspela je da izvede krajnje rizičan eksperiment u kojem je bezopasna vrsta bakterije učinjena stalno zaraznom pomoću ukrštanja sa stranom DNK, što je dokazalo da je DNK daleko više od pasivnog molekula i da je goto- vo izvesno aktivni agens kod nasleđivanja. Biohemičar rodom iz Austrije Ervin Čargraf kasnije je sa- svim ozbiljno sugerisao da Ejverijevo otkriće zaslužuje dve Nobelove nagrade.
Nažalost, Ejveri je imao protivnika u jednom od sopstvenih kolega u institutu, nedruželjubivom i drčnom ljubitelju proteina Alfredu Mirskom, koji je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da diskre- dituje Ejverijev rad – uključujući, kao što je rečeno, i lobiranje kod autoriteta u Institutu Karolinska u Stokholmu da se Ejveriju ne dodeli Nobelova nagrada. Ejveri je u to vreme bio star šezdeset godi- na i umoran. Pošto nije bio kadar da se izbori sa stresom i kontroverzom, dao je ostavku na svoj po- ložaj i nikada se više nije približio laboratoriji. Ali drugi eksperimenti koji su se drugde izvodili umnogome su podržali njegove zaključke, tako da je ubrzo otpočela trka za otkrićem strukture DNK.

* * *

Da ste voleli da se kladite početkom pedesetih godina prošlog veka, novac biste svakako uložili na to da će strukturu DNK provaliti Lajnus Poling sa Kalteha, vodeći američki hemičar. Poling je bio ne- prikosnoven u utvrđivanju arhitekture molekula i bio je pionir na polju kristalografije rendgenskim zracima, tehnike koja će se pokazati od ključne važnosti za zavirivanje u srce DNK. U izuzetno boga- toj karijeri on će dobiti dve Nobelove nagrade (za hemiju 1954. i za mir 1962. godine), ali kod DNK bio je ubeđen da je struktura trostruki heliks, a ne dvostruki, i nikada se nije sasvim vratio na pravi put. Umesto toga, šnjur je odneo neverovatni kvartet naučnika u Engleskoj koji nisu radili kao ekipa, često međusobno nisu hteli ni da razgovaraju i najvećim delom su bili novajlije na tom polju.
Od njih četvoro, najbliži konvencionalnom naučniku bio je Moris Vilkins, koji je dobar deo Dru- gog svetskog rata proveo pomažući u projektovanju atomske bombe. Drugih dvoje, Rozalind Frenklin i Frensis Krik, proveli su svoje ratne godine radeći za britansku vladu – Krik u vezi s minama, Fren- klinova u vezi s rudnicima uglja.
Najnekonvencionalniji od njih četvoro bio je Džejms Votson, američko čudo od deteta koji se kao dečak istakao kada je učestvovao u veoma popularnoj radio-emisiji Kviz-klinci (pa je tako mogao da tvrdi da je makar delimično bio nadahnuće za neke od članova porodice Glas u knjizi Freni i Zui i
drugim delima Dž. D. Selindžera) i koji je upisao Čikaški univerzitet sa samo petnaest godina. Dokto- rirao je u dvadeset drugoj i sada je radio za slavnu laboratoriju Kevendiš u Kembridžu. Godine 1951. on je bio štrkljasti dvadesettrogodišnjak sa upečatljivo razbarušenom kosom koja na fotografi- jama kao da štrči privučena nekim moćnim magnetom tik izvan okvira.
Krik, dvanaest godina stariji i još bez doktorata, bio je malo manje upadljivo kosmat i više je li- čio na akademika. Po Votsonovoj priči, on je predstavljen kao hvalisav, radoznao, veselo svadljiv čovek, nestrpljiv prema svakome ko bi sporo usvojio neku njegovu zamisao i neprestano u opasnosti da ga zamole da ode na neko drugo mesto. A nije ni imao zvanično obrazovanje iz biohemije.
Oni su pretpostavili – kako se ispostavilo, tačno – da ćete, ukoliko uspete da odredite oblik mo- lekula DNK, moći da vidite kako on radi to što radi. Izgleda da su se nadali da će uspeti u tome sa što manje stvarnog rada, jedino razmišljanjem, a i kad je razmišljanje u pitanju, samo onoliko koliko je baš bilo neophodno. Kao što je Votson veselo (mada donekle neiskreno) primetio u svojoj autobio- grafskoj knjizi Dvostruki heliks, „nadao sam se da bih gen mogao da razrešim bez potrebe da naučim bilo šta o hemiji”. Njima nije zaista bio dodeljen zadatak da rade na DNK, a u jednom trenutku im je čak naloženo da s time prekinu. Votson je prividno ovladavao veštinom kristalografije; Krik je treba- lo da dovrši tezu o rendgenskoj difrakciji krupnih molekula.
lako se Kriku i Votsonu pripisuju gotovo sve zasluge u popularnim pripovestima o rešavanju mi- sterije DNK, njihov proboj je ključno zavisio od eksperimentalnog rada koji su obavljali njihovi tak- maci, a rezultati toga pribavljani su „slučajno”, kao što je to sa mnogo takta rekla istoričarka Liza Žarden. Daleko ispred njih, bar u početku, bili su dvoje akademika sa Kings koledža u Londonu, Vil- kins i Frenklinova.
Frenklinova je bila najzagonetniji lik od svih njih. U surovo ružnom portretu, Votson je Frenklino- vu u Dvostrukom heliksu opisao kao ženu koja je bila nerazumna, sklona skrivanju podataka, hronično nekooperativna i – to ga je, čini se, posebno nerviralo – gotovo namerno lišena seksepila. Priznao je da „nije bila ružna i mogla je da izgleda fenomenalno, samo da se iole interesovala za garderobu”, ali u tome je izneverila sva očekivanja. Čak nije koristila ni ruž za usne, primetio je on sav zabezek- nut, dok joj je smisao za odevanje „iskazivao svu maštu engleskih šiparica u plavim dokolenica- ma.”66
Međutim, ona je imala najbolje postojeće slike moguće strukture DNK, pribavljene putem rend- genske kristalografije, tehnike koju je usavršio Lajnus Poling. Kristalografija se uspešno koristila da bi se sačinila mapa atoma u kristalu (otud izraz „kristalografija”), ali molekuli DNK predstavljali su daleko osetljiviji posao. Samo je Frenklinova uspela da postigne dobre rezultate tim postupkom, ali na Vilkinsovo dugogodišnje očajanje, odbila je da s njim podeli svoja otkrića.
Frenklinova i ne može mnogo da se krivi zbog toga što nije bila toliko predusretljiva sa svojim ot- krićima. Žene-akademici na Kingsu su sredinom dvadesetog veka tretirane sa formalizovanim prezi- rom koji može da zapanji savremeni senzibilitet (zapravo, svaki senzibilitet). Koliko god bile nadre- đene ili uspešne, nisu imale pravo da ulaze u profesorsku trpezariju Koledža i morale su umesto toga da obeduju u prostoriji koju je čak i Votson opisao kao „prljavu ćeliju”. Povrh toga, neprestano su je pritiskali – povremeno i aktivno zlostavljali – ne bi li podelila svoje rezultate sa tri muškarca čiju su očajničku želju da zavire u njih retko dostizale njihove bolje osobine, kao recimo poštovanje.
„Plašim se da smo jednako imali – recimo, snishodljiv stav prema njoj”, prisetio se kasnije Krik. Dvojica od te trojice pripadala su konkurentskoj instituciji, a treći se manje ili više otvoreno svrsta- vao uz njih. Tako da teško može da iznenadi činjenica da je čuvala svoje rezultate pod ključem.
To što se Vilkins i Frenklinova nisu slagali bila je činjenica koju su Votson i Krik izgleda iskoristi- li za sebe. lako su njih dvojica relativno besramno upadali na Vilkinsovu teritoriju, on se sve više
svrstavao uz njih – što i nije bilo preterano iznenađujuće, pošto je i sama Frenklinova počela da se ponaša krajnje čudno. Iako su njeni rezultati pokazivali da je DNK definitivno helikoidnog oblika, ona je uporno tvrdila da nije tako. Na Vilkinsov navodni užas i sramotu, u leto 1952. ona je poslala tobožnju poruku svima na katedri za fiziku u Kingsu, gde je pisalo: „Sa velikim žaljenjem moramo da objavimo da je u petak 18. jula 1952. godine umro heliks DNK... Nadamo se da će dr M. H. F. Vil- kins održati komemorativni govor pokojnom heliksu.”
Ishod je bio takav da je Vilkins u januaru 1953. pokazao Votsonu slike Frenklinove „očito bez nje- nog znanja ili pristanka”. Malo je reći da je ovome to znatno pomoglo. Godinama kasnije, Votson je priznao da je „to bio ključni događaj... koji nas je pokrenuo”. Naoružan znanjem o osnovnom obliku molekula DNK i nekim važnim elementima njegovih dimenzija, Votson i Krik su udvostručili svoj trud. Sada se činilo da im sve ide naruku. U jednoj prilici Poling se zaputio na konferenciju u Engle- sku gde bi po svemu sudeći upoznao Vilkinsa i saznao dovoljno da koriguje loše pretpostavke koje su ga zavele na pogrešan put istraživanja; ali to je bila era Makartija i Polinga su zadržali na aerodromu Ajdlvajld u Njujorku i oduzeli mu pasoš zbog toga što je bio suviše liberalnog temperamenta da bi mu se dozvolilo da putuje u inostranstvo. Krik i Votson su takođe imali tu zgodnu sreću da je u Ke- vendišu radio Polingov sin koji ih je naivno obaveštavao o svakom povoljnom ili nepovoljnom ra- zvoju situacije kod kuće.
I dalje suočen s mogućnošću da svakog trenutka budu nadigrani, Votson i Krik su se grozničavo ba- cili na rešavanje problema. Bilo je poznato da DNK ima četiri hemijske komponente – koje se zovu adenin, guanin, citozin i timin – i da su one uparene na osobene načine. Igrajući se komadima karto- na isečenog u oblike molekula, Votson i Krik su bili u stanju da prokljuve kako se komadi međusobno uklapaju. Od toga su načinili nešto nalik na „Mekano” model67 – možda najslavniji u savremenoj nauci – koji se sastojao od metalnih ploča prikovanih zajedno u spirali, pa su pozvali Vilkinsa, Frenklinovu i ostatak sveta da bace pogled. I svaki laik je mogao odmah da vidi da su rešili problem. Bio je to nesumnjivo briljantan detektivski rad, sa ili bez pomoći slike Frenklinove.
Broj Prirode od 25. aprila 1953. godine objavio je Votsonov i Krikov članak od 900 reči s naslo- vom „Struktura dezoksiribonukleinske kiseline”. Njega su pratili zasebni članci Vilkinsa i Frenklino- ve. U svetu je to bio period ispunjen događajima – Edmund Hilari samo što se nije uzverao na vrh Everesta, a Elizabeta II samo što nije krunisana – te je otkriće tajne života mahom bilo prenebregnu- to. Kratko je pomenuto u Hronici vesti da bi drugde bilo ignorisano.
Rozalind Frenklin nije imala udeo u Nobelovoj nagradi. Umrla je od kancera jajnika sa samo tri- deset sedam godina, 1958, četiri godine pre nego što je nagrada dodeljena. Nobelove nagrade se ne dodeljuju posthumno. Kancer je gotovo sigurno bio izazvan preteranim izlaganjem rendgenskim zraci- ma tokom njenog rada i mogao se izbeći. U svojoj nedavnoj, veoma hvaljenoj biografiji, Brenda Me- doks je primetila da je Frenklinova retko nosila olovnu kecelju i često je nemarno stupala ispred sno- pa zraka. Ni Osvald Ejveri nikada nije dobio Nobelovu nagradu i potomstvo ga je veoma zanemarilo, iako je makar imao to zadovoljstvo da je poživeo da vidi kako su njegova otkrića odbranjena. On je umro 1955. godine.

* * *

Votsonovo i Krikovo otkriće nije zaista bilo potvrđeno sve do osamdesetih. Kako je Krik rekao u jed- noj svojoj knjizi: „Bilo je potrebno više od dvadeset pet godina da naš model DNK od tek naizgled prihvatljivog postane veoma prihvatljiv... da bi zatim postao praktično sigurno tačan.”
Čak i tako, sa shvaćenom strukturom DNK, napredak u genetici bio je brz i 1968. godine časopis
Nauka objavio je članak s naslovom „I to beše molekularna biologija”, sa pretpostavkom – teško da nam to može izgledati moguće, ali tako je – da je posao genetike gotovo pri kraju.
Naravno, on je ustvari tek započeo. Čaki sada postoji mnogo toga vezanog za DNK što jedva razu- memo, pogotovo pitanje zbog čega se čini da toliki deo nje zapravo ništa ne radi. Devedeset sedam procenata vaše DNK sastoji se samo od dugih nizova besmislica – „otpada” ili „nekodirajuće” DNK, kao što biohemičari vole to da kažu. Tek ovde-onde duž svake niti možete naći delove koji kontrolišu i organizuju vitalne funkcije. To su zanimljivi i odavno neuhvatijivi geni.
Geni nisu ništa više (niti manje) do uputstva za proizvodnju proteina. Oni ih izdaju sa donekle tu- pom odanošću. U tom smislu, oni su dosta nalik na dirke klavira, gde svaka svira jednu jedinu notu i ništa drugo, što je očito malčice monotono. Ali ako iskombinujete gene na način na koji biste iskom- binovali dirke klavira, stvorićete beskrajno raznovrsne akorde i melodije. Ako sve te gene sastavite, dobićete (da nastavimo metaforu) veliku simfoniju postojanja poznatu kao ljudski genom.
Alternativni i uobičajeniji način posmatranja genoma jeste da je on neka vrsta uputstva za korišće- nje tela. Gledano na taj način, hromozomi se mogu zamisliti kao poglavlja knjige, a geni kao pojedina uputstva za stvaranje proteina. Reči kojima su uputstva napisana zovu se kodoni, a slova su poznata kao baze. Baze – slova genetske azbuke – sastoje se od četiri nukleotida pomenutih na prethodnoj, ili strani pre nje: adenina, timina, guanina i citozina. I pored značaja onoga što rade, te supstance nisu sačinjene ni od kakve egzotične materije. Na primer, guanin je od istog onog čega ima u izobilju u gu- anu, koji se po njemu tako i zove.
Oblik molekula DNK je, kao što svi znaju, veoma nalik na spiralne stepenice od uvijenih lestvica od užeta: slavni dupli heliks. Stative te strukture sazdane su od vrste šećera koji se zove dezoksiribo- za, a čitav heliks je nukleinska kiselina – otud naziv „dezoksiribonukleinska kiselina”. Prečke (ili stepenici) formirane su od dve baze koje se spajaju u prostoru između stativa, i mogu se kombinovati samo na dva načina: guanin se uvek uparuje sa citozinom, a timin uvek sa adeninom. Poredak u kojem se ta slova pojavljuju kako idete gore-dole po lestvicama čini šifru DNK; zadatak Projekta ljudskog genoma je da ga registruje.
E sad, DNK je izuzetna zbog načina na koji se umnožava. Kada dođe vreme da se proizvede novi molekul DNK, dva vlakna se podele po sredini, kao rajsferšlus na jakni, i svaka polovina se zaputi da uspostavi novi partnerski odnos. Pošto se svaki nukleotid duž vlakna uparuje sa tačno određenim drugim nukleotidom, svako vlakno služi kao šablon za stvaranje novog odgovarajućeg vlakna. Ako imate samo jedno vlakno svoje DNK, sasvim lako možete rekonstruisati drugu stranu izračunavanjem neophodnih parova: ako je gornja prečka na jednom vlakna od guanina, znate da gornja prečka na drugom vlaknu mora biti od citozina. Ako se spustite niz lestvice kroz sve parove nukleotida, na kraju ćete dobiti šifru za novi molekul. To je upravo ono što se dešava u prirodi, osim što priroda to radi zaista brzo – za samo nekoliko sekundi, što je zaista podvig.
DNK se uglavnom umnožava sa poslušnom preciznošću, ali povremeno – otprilike jednom u mi- lion slučajeva – slovo dospe na pogrešno mesto. To je poznato kao singularni nukleotidni polimorfi- zam, ili SNP, koji biohemičari iz milošte zovu „Snip”. Generalno, ti Snipovi su zakopani u nizovima nekodirajuće DNK i nemaju nikakvih primetnih posledica po telo. Ali povremeno izmene nešto. Mo- gu vam ostaviti predispoziciju za neku bolest, ali isto tako mogu vam preneti i neku malu prednost – na primer, pigmentaciju koja vas bolje štiti, ili povećanu proizvodnju crvenih krvnih zrnaca za nekoga ko živi na velikoj visini. Vremenom, te male modifikacije se akumuliraju kako u jedinkama, tako i u celim populacijama, što doprinosi odlikovanju i jednih i drugih.
Ravnoteža između preciznosti i grešaka u umnožavanju je krhka. Sa previše grešaka organizam ne može da funkcioniše, ali sa premalo grešaka žrtvuje prilagodljivost. Slična ravnoteža mora da postoji
između stabilnosti i inovativnosti u organizmu. Povećani broj crvenih krvnih zrnaca može da pomog- ne osobi ili grupi koja živi na velikim visinama da se lakše kreće i diše, pošto više crvenih krvnih zr- naca može da nosi i više kiseonika. Ali od dodatnih crvenih krvnih zrnaca i krv se zgušnjava. Dodajte ih previše i biće vamo to „kao da pumpate naftu”, po rečima antropologa Čarlsa Vajca sa Univerziteta Templ. To opterećuje srce. Stoga oni skrojeni tako da žive na velikim visinama efikasnije dišu, ali to plaćaju većim rizikom po srce. Takvim sredstvima darvinovska prirodna selekcija vodi računa o na- ma. To takođe pomaže da objasnimo zbog čega smo svi toliko slični. Evolucija jednostavno neće da vam dozvoli da postanete previše drugačiji – a da pri tom ne postanete nova vrsta.
Razlika od 0,l odsto između vaših gena i mojih pripisuje se našim Snipovima. E sad, ako uporedi- te svoju DNK sa onom koja pripada nekoj trećoj osobi, takođe ćete naići na poklapanje od 99,9 po- sto, ali Snipovi će se, u najvećem broju, nalaziti na različitim mestima. Dodajte još ljudi poređenja radi i dobićete još Snipova na još više mesta. Za svaku od 3,2 milijarde vaših baza negde na planeti postoji osoba, ili grupa osoba, sa različitim kodiranjem na tom mestu. Zato ne samo da je pogrešno govoriti o jednom jedinom ljudskom genomu, već se može reći da ne postoji ni tip ljudskog genoma. Imamo ih šest milijardi. Svi smo 99,9 odsto isti, ali podjednako, po rečima biohemičara Dejvida Koksa, „možete reći da sva ljudska bića međusobno nemaju ničeg zajedničkog, pa bi i to bilo tačno”.
Ali još moramo objasniti zašto tako malo te DNK ima bilo kakvu razaznatljivu svrhu. To počinje malčice da onespokojava, ali zaista se čini da je svrha života da održava postojanje DNK. Devedeset sedam odsto naše DNK koje zajednički zovemo otpadom mahom je sazdano od gomila slova koja, po rečima Meta Ridlija, „postoje iz jednog jedinog i jednostavnog razloga što tako dobro umeju da se umnožavaju.”68 Drugim rečima, najveći deo vaše DNK nije posvećen vama, već sebi: vi ste mašina koja njoj koristi, a ne obrnuto. Život, ako se prisetite, samo želi da postoji, a DNK je ono što mu to omogućava.
Čak i kada DNK sadrži uputstva za proizvodnju gena – kada kodira za njih, kako to naučnici ka- žu – ona nema obavezno na umu nesmetano funkcionisanje organizma. Jedan od najuobičajenijih ge- na koje imamo jeste gen za protein nazvan obrnuta transkriptaza, koji nema nikakvo poznato korisno svojstvo po ljudska bića. Ono što on čini jeste da omogućava retrovirusima, kao što je HIV, da se ne- opaženo uvuku u ljudski sistem.
Drugim rečima, naša tela posvećuju znatnu energiju proizvodnji proteina koji ne rade ništa kori- sno, a ponekad nas unište. Naša tela nemaju drugi izbor nego da ih proizvode, zato što tako naređuju geni. Mi smo sredstvo za ostvarivanje njihovih hirova. Sveukupno, gotovo polovina ljudskih gena – najveća proporcija poznata u ma kom organizmu – ne radi ama baš ništa, koliko možemo da vidimo, osim što se reprodukuje.
Svi organizmi su u određenom smislu robovi svojih gena. Zato su lososi, pauci i druge vrste ma- nje-više bezbrojnih stvorenja spremne da umru u postupku parenja. Želja za razmnožavanjem, za šire- njem svojih gena, najmoćniji je poriv u prirodi. Kao što je rekao Šervin B. Nuland: „Carstva se ruše, idoli eksplodiraju, velike simfonije bivaju komponovane, a iza svega toga stoji jedan jedini instinkt koji traži zadovoljenje.” Sa evolutivne tačke gledišta, seks je zapravo samo nagradni mehanizam koji treba da nas podstakne da prenesemo dalje svoj genetski materijal.

* * *

Naučnici su jedva apsorbovali iznenađujuću vest da najveći deo naše DNK ne radi ništa, kada su po- čela da se pojavljuju još neočekivanija otkrića. Najpre u Nemačkoj, a zatim u Švajcarskoj, istraživa- či su izveli neke prilično bizarne eksperimente koji su doveli do zanimljivo nebizarnih ishoda. U jed-
nom, uzeli su gen koji kontroliše razvoj mišjeg oka i ubacili ga u larvu voćne mušice. Smatrali su da bi tako mogli da dobiju nešto interesantno i groteskno. U stvari, gen mišjeg oka ne samo što je stvorio sposobno oko voćne mušice, već je stvorio mušičje oko. U pitanju su bila dva stvorenja koja već pet stotina miliona godina nisu imala zajedničkog pretka, a opet su mogla da razmenjuju genetski materi- jal kao da su sestre.
Isto je bilo gde god su istraživači stigli da pogledaju. Otkrili su da mogu da ubace ljudsku DNK u određene ćelije muva samo da bi je muve prihvatile kao svoju. Ispostavilo se da je preko 60 proce- nata ljudskih gena fundamentalno isto kao što su geni pronađeni u voćnoj mušici. Najmanje 90 odsto se na nekom nivou poklapa sa mišjim genima. (Imamo čak i iste gene za stvaranje repa, samo neće da se aktiviraju.) Na svakom polju istraživanja, istraživači su otkrivali da koje god organizme uzmu za predmet ispitivanja – bili to valjkasti crvi ili ljudska bića – često izučavaju suštinski iste gene. Či- nilo se da je život sazdan na osnovu jednog te istog projekta.
Dalja ispitivanja otkrila su postojanje legla glavnih kontrolnih gena, od kojih svaki upravlja ra- zvojem određenog dela tela, pa su nazvani homeotskim (od grčke reči koja znači „slično”) ili hoks- genima. Hoks-geni su odgovorili na staro zbunjujuće pitanje o tome kako su milijarde embrionskih ćelija, potekle iz jednog jedinog oplođenog jajeta sa identičnom DNK u sebi, znale kuda da idu i šta da rade – ova da postane ćelija jetre, ona istegnuti neuron, jedna mehurić krvi, druga deo treptaja uzmahanog krila. Hoks-geni im daju uputstva, i na gotovo isti način to rade za sve organizme.
Zanimljivo je da količina genetskog materijala i način njegove organizacije ne moraju obavezno, pa čak ni generalno, da odražavaju nivo usavršenosti stvorenja u kojem se nalaze. Mi imamo četrde- set šest hromozoma, ali neke paprati imaju ih više od šest stotina. Dvodihalica, jedna od najmanje evoluiralih složenih životinja, ima četrdeset puta više DNK nego mi. Čak i običan daždevnjak je ge- netski raskošniji od nas, i to pet puta.
Očigledno je da nije toliko važan broj gena koji imate, koliko način na koji ih koristite. To je veo- ma dobro, zato što je broj gena u ljudima u poslednje vreme pretrpeo veliki udarac. Sve donedavno smatralo se da ljudska bića imaju najmanje sto hiljada gena, možda i mnogo više, ali taj broj je dra- stično umanjen prvim rezultatima Projekta ljudskog genoma, koji je kao verovatniji naveo broj od tri- deset pet ili četrdeset hiljada gena – otprilike jednako broju koji postoji u travi. To je istovremeno izazvalo iznenađenje i razočaranje.
Svakako nije izmaklo vašoj pažnji da se geni obično pominju u vezi s raznoraznim ljudskim nedo- stacima. Neki naučnici su likovali i u raznim prilikama objavljivali da su otkrili gene odgovorne za gojaznost, šizofreniju, homoseksualnost, kriminal, nasilje, alkoholizam, čak i za kraduckanje po pro- davnicama i za beskućništvo. Možda je vrh (ili dno) ove vere u biodeterminizam bila studija obja- vljena u časopisu Nauka 1980. godine gde se tvrdilo da su žene genetski inferiorne za matematiku. U stvari, sada to znamo, gotovo ništa u vezi s vama nije tako prikladno jednostavno.
To je očito šteta u jednom značajnom smislu, jer ukoliko biste imali pojedine gene koji određuju visinu, sklonost šećernoj bolesti, ćelavosti ili ma kojoj drugoj osobenosti, onda bi bilo lako – do- bro, relativno lako – izolovati ih i čačkati po njima. Nažalost, trideset pet hiljada gena koji nezavi- sno funkcionišu ni blizu ni)e dovoljno da proizvede takvu fizičku složenost koja čini zadovoljavajuće ljudsko biće. Stoga geni očito moraju da sarađuju. Nekoliko poremećaja – hemofilija, Parkinsonova bolest, Hantingtonova bolest i fibroidna degeneracija, na primer – za izazivača imaju usamljene dis- funkcionalne gene, ali remetilačke gene po pravilu iskoreni prirodna selekcija mnogo pre nego što im uspe da postanu trajno problematični za vrstu ili populaciju. U najvećem delu naša sudbina i kom- for – pa čak i boja očiju – zavise ne od individualnih gena, već od više gena u sadejstvu. Zato je tako teško utvrditi kako se sve to uklapa i zašto još dugo nećemo proizvoditi bebe skrojene po našim
željama.
U stvari, što smo više saznavali u proteklim godinama, to su stvari postale sve komplikovanije. Is- postavilo se da čak i mišljenje utiče na način na koji deluju geni. Na primer, brzina rasta muške brade delimično zavisi od toga koliko on misli na seks (zato što razmišljanje o seksu proizvodi talas testo- sterona). Početkom devedesetih, naučnici su došli do još dubljeg otkrića kada su ustanovili da mogu da izbace navodno vitalne gene iz mišjih embriona i dočekaju da se miševi ne samo rode zdravi, već ponekad zapravo i sposobniji od braće i sestara po kojima nisu čačkali. Po uništenju nekih važnih ge- na, ispostavilo se da su drugi uskočili kako bi popunili prazninu. To je za nas kao organizme bila od- lična vest, ali nije mnogo doprinela našem razumevanju načina na koji ćelije rade, pošto je unelo do- datni sloj složenosti nečemu što smo ionako tek počeli da shvatamo.

* * *

Mahom zbog tih faktora komplikovanja, na otkrivanje ljudskog genoma gotovo smesta se gledalo kao na samo početak. Genom je, kao što je to rekao Erik Lender sa MIT-a, poput spiska delova za ljudsko telo; on nam saopštava od čega smo sazdani, ali uopšte ne pominje način na koji funkcionišemo. Ono što nam sada treba jeste uputstvo za upotrebu – instrukcije kako da ga pokrenemo. Još nismo ni blizu te tačke.
Zato je sada glavna potraga za otkrićem ljudskog proteoma – što je koncept toliko nov da izraz proteom nije ni postojao pre jedne decenije. Proteom je biblioteka informacija koje čine proteine.
„Nažalost”, zapaža Sajentifik ameriken u proleće 2002. godine, „proteom je daleko komplikovaniji od genoma.”
I to je blago rečeno. Prisetićete se da su proteini tegleća marva svih živih sistema; u svakoj ćeliji u ma kom trenutku može ih funkcionisati čak i stotinu miliona. To je preobimna aktivnost da bi se po- kušalo sa njenim razumevanjem. Još gore, ponašanje i funkcije proteina ne zasnivaju se jednostavno na njihovoj hemiji, kao što je slučaj sa genima, već i na njihovim oblicima. Dabi funkcionisao, jedan protein ne samo da mora da ima neophodne hemijske komponente, propisno sklopljene, već se potom mora i saviti u ekstremno specifičan oblik. „Savijanje” je izraz koji se koristi, ali navodi na pogrešan zaključak pošto ukazuje na geometrijsku urednost koja u stvari ne može da se primeni. Proteini prave petlje, vijugaju i nabiraju se u oblike koji su istovremeno ekstravagantni i složeni. Više liće na besno izobličene vešalice za kapute nego na presavijene peškire.
Štaviše, proteini su (ako mi se dozvoli jedan zgodan arhaizam), svingeri biološkog sveta. U zavi- snosti od raspoloženja i metabolitičkih okolnosti, dopustiće sebi da budu fosforizovani, glikozirani, acetilisani, ubikvitinisani, farnilizovani, sulfirani i vezani za glikofosfatidiliolne kotve, između osta- log. Izgleda da je često potrebno baš malo toga da bi se pokrenuli. Popijte čašu vina, kako primećuje Sajentifik ameriken, i materijalno ćete izmeniti broj t tip slobodnih proteina u svom sistemu. To prija onima koji piju, ali nimalo ne pomaže genetičarima koji pokušavaju da shvate šta se dešava.
Sve to može početi da deluje nemoguće komplikovano, i na neki način i jeste nemoguće kompliko- vano. Ali u svemu tome postoji i prikrivena jednostavnost, zahvaljujući jednako elementarnom prikri- venom jedinstvu u načinu na koji život funkcioniše. Svi ti mali, spretni hemijski procesi koji pokreću ćelije – zajednički trud nukleotida, prevođenje DNK u RNK – evoluirali su samo jednom i ostali zatim prilično dobro fiksirani u čitavoj prirodi. Kao što je rekao pokojni francuski genetičar Žak Mo- no, u polušali: „Sve što važi za ešerihiju koli mora da važi i za slona, samo još više.”
Svako živo biće proizvod je jedne jedine prvobitne zamisli. Kao ljudi, mi smo puki dodatak – svako od nas je ustajala arhiva podešavanja, prilagođavanja, modifikacija i korisnih popravki koje se
protežu 3,8 milijardi godina u prošlost. Začudo, još smo u bližem srodstvu sa voćem i povrćem. Oko polovine hemijskih funkcija koje se zbivaju u banani suštinski je isto kao hemijske funkcije koje se zbivaju u vama.
Ne smemo se umoriti od ponavljanja tvrdnje da je sav život jedno. To jeste, i pretpostavljam da će se ispostaviti da je tako doveka, najtačnija tvrdnja koja postoji.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Kratka istorija bezmalo svačega

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 8:57 am




VI

PUT DO NAS



Potomci majmuna! Pobogu, nadajmo se da to nije istina, ali ako jeste, pomolimo se da to ne po- stane opštepoznata stvar.

Primedba pripisana ženi vusterskog biskupa pošto joj je objašnjena Darvinova teorija evolucije
27

Doba leda


Usnio sam san, koji nije samo san bio. Sunce je žarko zgasnulo, a zvezde su Odlutale...
Bajron, Tama

Godine 1815, na ostrvu Sumbava u Indoneziji, lepa i dugo već mirna planina zvana Tambora eksplo- dirala je spektakularno i pobila sto hiljada ljudi svojim udarnim talasom i cunamijima. Niko živ nika- da nije prisustvovao takvom besu. Tambora je bila daleko veća od svega čemu je ijedno živo ljudsko biće ikada prisustvovalo. Bila je to najveća vulkanska eksplozija za deset hiljada godina – 150 puta jača od eksplozije planine Sent Helens, ekvivalentna eksploziji šezdeset hiljada atomskih bombi po- put one bačene na Hirošimu.
Vesti u to vreme nisu putovale mnogo brzo. U Londonu je Tajms objavio mali članak – zapravo, pismo jednog trgovca – sedam meseci posle samog događaja. Ali tada su se efekti Tambore već ose- ćali. Dvesta četrdeset kubnih kilometara dima i pepela, prašine i sitnog peska raspršilo se u atmosfe- ri, zaklonivši Sunčeve zrake i izazvavši hlađenje Zemlje. Sutoni su bili neobično, ali mutno živopisni, i taj efekat je upečatljivo uhvatio slikar Dž. M. V. Tarner, koji nije mogao biti srećniji, ali svet je uglavnom obitavao pod nesnosnim, sumračnim pokrovom. Upravo ta smrtna zamućenost nadahnula je Bajrona da napiše gore navedene stihove.
Proleće nikada nije došlo, a leto nije bilo nimalo toplije; 1816. godina je postala poznata kao go- dina bez leta. Usevi nigde nisu rasli. U Irskoj su glad i s njom vezana epidemija tifusa pobile šezdeset pet hiljada ljudi. U Novoj Engleskoj ta godina postala je popularno poznata kao Hiljadu Osamsto Smrzavanje Do Smrti. Jutarnji mrazevi nastavili su se do juna i gotovo nijedno zasađeno seme nije iz- niklo. Bez hrane, stoka je uginula ili je morala prerano u klanicu. U svakom pogledu, bila je to grozna godina – gotovo sigurno najgora za zemljoradnike u moderna vremena. A opet, temperatura je glo- balno opala za manje od 1 stepena Celzijusovog. Prirodni termostat Zemlje, kao što će to naučnici već naučiti, krajnje je delikatan instrument.
Devetnaesti vek je bio ionako hladan period. Dvesta godina su Evropa i Severna Amerika već ži- vele u malom ledenom dobu, kao što je postalo poznato, koje je omogućavalo raznorazne zimske do- gađaje – vašare na zaleđenoj Temzi, trke na klizaljkama po holandskim kanalima – koji su danas uglavnom nemogući. Drugim rečima, bio je to period kada je hladnoća mnogo bila ljudima u mislima. Zato možda možemo oprostiti geolozima iz devetnaestog veka to što su sporo shvatili da je svet u ko- jem su živeli zapravo bio blag u poređenju sa ranijim epohama, i da je najveći deo kopna oko njih oblikovan zahvaljujući teškim glečerima i hladnoći koja bi upropastila čak i vašar na ledu.
Znali su oni da postoji nešto čudno vezano za prošlost. Evropski pejzaž bio je zasut neobjašnjivim anomalijama – kostima arktičkog irvasa na toplom jugu Francuske, ogromnim stenama nasukanim na neverovatnim mestima – i često su smišljali maštovita, ali ne naročito uverljiva objašnjenja. Jedan francuski prirodnjak po imenu De Lik je, u pokušaju da objasni kako su se granitne stene našle visoko
na krečnim obroncima planina Jure, nagovestio da ih je tamo možda izbacio vazduh pod pritiskom u jamama, kao čep od plute iz vazdušne puške. Tako pronađeno stenje naziva se „zalutalim”, ali taj iz- raz izgleda pre odgovara teorijama nego samom kamenju.
Veliki britanski geolog Artur Halam rekao je da bi Džejms Haton, otac geologije iz osamnaestog veka, da je samo posetio švajcarsku, odmah uvideo značaj urezanih dolina, izglačanih brazdi, jasnih kontura tamo gde je stenje završilo i drugih obilnih tragova koji ukazuju na prolazak lednika. Naža- lost, Haton nije voleo da putuje. Ali čak i bez boljih izvora od prepričavanja iz druge ruke, Haton je odmah odbacio zamisao da su bujice nosile ogromne stene i po 1.000 metara uz planinu – ni sva vo- da sveta ne bi nagnala stenu da zaplovi, isticao je on – i bio je jedan od prvih koji su zastupali gle- dište o rasprostranjenoj glečerskoj aktivnosti. Nažalost, njegove zamisli nisu privukle pažnju i većina prirodnjaka je sledećih pola veka jednako istrajavala na tome da su urezi na stenama mogli da se pri- pišu kolima u prolazu, pa čak i grebanju čizama sa kramponima.
Međutim, lokalni seljani, nezaraženi naučnim pravoverjem, znali su da nije tako. Prirodnjak Žan de Šarpantje ispričao je kako je 1834. godine šetao po seoskom putu sa jednim švajcarskim drvose- čom, kada su se upustili u razgovor o stenama kraj puta. Drvoseča mu je mrtav hladan ispričao da ste- nje potiče iz Grimsela, prilično udaljene granitne zone. „Kad sam ga upitao kako je to stenje, po nje- govom mišljenju, stiglo do tog mesta, on je bez oklevanja odgovorio: ’Grimselski glečer ih je preneo sa obe strane doline, zato što se taj glečer u prošlosti prostirao sve do grada Berna.’”
Šarpantje je bio oduševljen, jer je i sam došao do takvog zaključka, ali kada je to pitanje pokrenuo na naučnim okupljanjima, zaključak je bio odbačen. Jedan od Šarpantjeovih najprisnijih prijatelja bio je drugi švajcarski prirodnjak, Luis Agasiz, koji je posle izvesnog početnog skepticizma potom pri- hvatio, i na kraju gotovo prisvojio tu teoriju.
Agasiz je studirao kod Kivijea u Parizu i sada je bio na mestu profesora prirodnjačke istorije u koledžu u Nešatelu u švajcarskoj. Drugi Agasizov prijatelj, botaničar Karl Šimper, zapravo je prvi skovao izraz „ledeno doba” (na nemačkom, Eiszeit) godine 1837. i izjavio da postoje dobri dokazi koji pokazuju da je led nekada prekrivao ne samo Švajcarske Alpe, već i veliki deo Evrope, Azije i Severne Amerike. Bila je to radikalna zamisao. Pozajmio je Agasizu svoje beleške – a onda gotovo zažalio zbog toga zato što je Agasiz sve više prisvajao sebi zasluge za ono što je Šimper smatrao, do- nekle legitimno, svojom teorijom. Šarpantje je isto tako na kraju postao ogorčeni neprijatelj svog sta- rog druga. Aleksander fon Humbolt, još jedan prijatelj, verovatno je makar ovlaš imao Agasiza na umu kada je rekao da postoje tri stepena naučnog otkrića: najpre, ljudi poriču da je ono tačno; zatim poriču da je značajno; i konačno zasluge za to pripišu pogrešnoj osobi.
U svakom slučaju, Agasiz je od svega toga stvorio sopstveno polje istraživanja. U potrazi za razu- mevanjem dinamike zamrzavanja, išao ;e svuda – duboko u opasne pukotine i na vrhove najkrševiti- jih alpskih čuka, često naizgled nesvestan toga da su ih on i njegova ekipa prvi osvojili. Agasizove teorije su gotovo svugde nailazile na nepopustljivo ustezanje. Humbolt ga je ubeđivao da se vrati svojoj stvarnoj ekspertizi, fosilnim ribama, i da odustane od te ludačke opsednutosti ledom, ali Aga- siz je bio potpuno obuzet tom idejom.
Agasizove zamisli imale su još manje podrške u Britaniji, gde većina prirodnjaka nikada nije vi- dela glečer i nije mogla da shvati strahovite sile tolike količine leda. „Zar su ogrebotine i uglačani delovi nastali samo zahvaljujući ledu?”, upitao je Roderik Merčison posprdno na jednom sastanku, očito zamislivši stenje prekriveno nekom vrstom lakog, staklastog inja. Do svoje smrti on je sasvim iskreno iskazivao nevericu u sve te „ledom zaluđene” geologe koji su smatrali da glečerima može ta- ko mnogo toga da se pripiše. Vilijam Hopkins, profesor iz Kembridža i vodeći član Geološkog dru- štva, podržavao je to gledište, sa tvrdnjom da zamisao da led može prenositi stenje nosi sa sobom
„tako očigledne mehaničke apsurde” da uopšte ne zavređuje pažnju društva.
Neodvraćen time, Agasiz je neumorno putovao kako bi promovisao svoju teoriju. Godine 1840. pročitao je jedan rad na sastanku Britanskog udruženja za unapređenje nauke u Glazgovu, gde ga je otvoreno kritikovao veliki Čarls Lajel. Sledeće godine Geološko društvo iz Edinburga usvojilo je re- zoluciju po kojoj teorija možda i ima nekih kvaliteta uopštenog tipa, ali se svakako nijedan njen deo ne odnosi na Škotsku.
Lajel se na kraju ipak dozvao pameti. Njegov trenutak otkrovenja dogodio se kada je shvatio da se morena, ili kameni niz, u blizini njegovog porodičnog imanja u Škotskoj, može shvatiti samo ako se prihvati da ju je tamo ostavio glečer. Ali, kada je tako bio preobraćen, Lajel se uplašio i odustao od javne podrške zamisli o postojanju ledenog doba. Za Agasiza je to bilo teško vreme. Brak mu se ras- padao, Šimper ga je besno napadao da mu je ukrao ideje, Šarpantje nije hteo da govori sa njim, a naj- veći živi geolog nudio mu je samo krajnje mlaku i neodlučnu podršku.
Godine 1846. Agasiz je otputovao u Ameriku da održi niz predavanja i tamo je konačno pronašao poštovanje za kojim je čeznuo. Harvard ga je uzeo za profesora i podigao mu prvoklasni muzej, Mu- zej uporedne zoologije. Nesumnjivo je pomoglo to što se nastanio u Novoj Engleskoj, gde su duge zi- me podsticale izvesne simpatije prema ideji o beskrajnim razdobljima hladnoće. Takođe je pomoglo to što je šest godina po njegovom prispeću prva naučna ekspedicija na Grenland izvestila da je goto- vo ceo taj polukontinent prekriven ledenim pokrovom nalik na onaj drevni koji je zamišljala Agasizo- va teorija. Njegove zamisli su konačno počele da stiču stvarne sledbenike. Centralni nedostatak Aga- sizove teorije bio je u tome što ledena doba nisu imala uzrok. Ali pomoć će mu stići sa krajnje neoče- kivanog mesta.
Šezdesetih godina devetnaestog veka, časopisi i druge učene publikacije u Britaniji počele su da dobijaju radove o hidrostatici, elektricitetu i drugim naučnim temama od izvesnog Džejmsa Krola sa Andersonovog univerziteta u Glazgovu. Jedan od tih radova, o tome kako su varijacije Zemljine orbi- te mogle da ubrzaju ledena doba, objavljen je u Filozofskom časopisu godine 1864. i smesta priznat za rad najvišeg mogućeg kvaliteta. Zato je izvesno iznenađenje, i možda malčice stida, izazvala činje- nica da Krol nije bio predavač na univerzitetu, već domar.
Rođen 1821. godine, Krol je odrastao u siromaštvu i njegovo zvanično obrazovanje trajalo je sa- mo do trinaeste godine. Radio je razne poslove – bio stolar, prodavao osiguranje, držao gostionicu za trezvenjake – pre nego što je prihvatio mesto domara na Andersonu (sada je to Univerzitet Strat- klajd) u Glazgovu. Pošto je nekako nagovorio brata da obavlja najveći deo njegovog posla, bio je u mogućnosti da provede mnoge tihe večeri u univerzitetskoj biblioteci gde je učio fiziku, mehaniku, astronomiju, hidrostatiku i druge nauke koje su tada bile u modi, pa je postepeno počeo da piše niz radova, sa posebnim naglaskom na kretanja Zemlje i njihov učinak po klimu.
Krol je prvi nagovestio da bi ciklične promene u obliku Zemljine orbite, iz elipsaste (što će reći, blago ovalne) u gotovo kružnu, a zatim natrag u elipsastu, mogle da objasne nastanak i povlačenje le- denih doba. Nikome ranije nije palo na pamet da pomisli na astronomsko objašnjenje varijacija u vremenskim prilikama na Zemlji. Gotovo sasvim zahvaljujući Krolovoj ubedljivoj teoriji, ljudi u Britaniji počeli su lakše da prihvataju zamisao da su delovi Zemlje u nekom davnom dobu bili oko- vani ledom. Kada su njegova genijalnost i sposobnost priznate, Krol je dobio posao u Geološkom za- vodu Škotske i stekao opšte poštovanje; proglašen je za člana Kraljevskog društva u Londonu i Nju- jorške akademije nauka, i dobio je počasnu diplomu Univerziteta sv. Endrua, pored mnogih drugih stvari.
Nažalost, baš kada je Agasizova teorija počela da pronalazi preobraćenike u Evropi, on se u Americi potrudio da je odvede u još egzotičnije predele. Počeo je da pronalazi dokaze o glečerima
gotovo svugde gde bi pogledao, uključujući i blizinu ekvatora. Na kraju je postao ubeđen da je led nekada prekrivao celu Zemlju i uništio sav život, koji je Bog zatim ponovo stvorio. Nijedan dokaz koji je Agasiz naveo nije podržao takvo gledište. Bez obzira na to, njegov status je u novoj domovini rastao i rastao, sve dok ga nisu smatrali gotovo ravnim božanstvu. Kada je umro 1873. godine, Har- vard je smatrao da je neophodno da uposli čak tri profesora kako bi popunili njegovo mesto.
A opet, kao što to ponekad biva, njegove teorije su brzo izašle iz mode. Manje od decenije posle Agasizove smrti, čovek koji ga je nasledio na katedri za geologiju na Harvardu napisao je da „tako- zvana glečerska epoha... tako popularna pre nekoliko godina među geolozima, sada može bez okleva- nja da se odbaci”.

* * *

Deo problema bio je u tome što su Krolovi proračuni sugerisali da se najskorije ledeno doba dogodi- lo pre osamdeset hiljada godina, dok su geološki dokazi sve više ukazivali na to da je Zemlja prošla kroz neku vrstu dramatičnog poremećaja mnogo skorije od toga. Bez uverljivog objašnjenja za ono što je moglo da izazove ledeno doba, čitava teorija je zapala u stanje zastoja. Tamo je mogla i da ostane izvesno vreme da nije bilo srpskog akademika Milutina Milankovića, koji uopšte nije bio pot- kovan što se nebeskih kretanja tiče – on je po profesiji bio mašinski inženjer – ali je početkom dvadesetog veka neočekivano počeo da se zanima za tu materiju. Milanković je shvatio da problem Krolove teorije nije u tome što nije tačna, već što je previše jednostavna.
Dok se Zemlja kreće kroz svemir, izložena je ne samo varijacijama u dužini i obliku orbite, već is- to tako i ritmičkim pomeranjima njenog ugla spram Sunca – njene nagnutosti, nagiba i klimanja – što sve utiče na trajanje i intenzitet Sunčeve svetlosti koja pada na delove kopna. Posebno je u dugim razdobljima izložena trima promenama položaja, koji su formalno poznati kao inklinacija, precesija i ekscentričnost. Milanković se zapitao ne postoji li možda veza između tih složenih ciklusa i nastupa- nja i povlačenja ledenih doba. Poteškoća je bila u tome što su se trajanja ciklusa veoma razlikova- la – od približno dvadeset hiljada, četrdeset hiljada i sto hiljada godina, ali je u svakom od njih do- lazilo i do varijacija od čak i nekoliko hiljada godina – što je značilo da utvrđivanje njihovih tačaka preseka u dugačkim vremenskim rasponima obuhvata gotovo beskrajnu količinu krajnje revnosnih proračuna. U suštini, Milanković je morao da izračuna ugao i trajanje nailazećeg Sunčevog zračenja na svim geografskim širinama Zemlje, u svim godišnjim dobima, u milionima godina, sa prilagođava- njem na tri promenljive čije se vrednosti neprestano menjaju.
Na svu sreću, to je upravo bila vrsta ponavljajućeg dirinčenja koja je odgovarala Milankoviće- vom temperamentu. Sledećih dvadeset godina, čak i dok je bio na odmoru, neprestano je radio olov- kom i šiberom i proračunavao tabele svojih ciklusa – što je bio posao koji bi se danas uz pomoć ra- čunara mogao završiti za dan ili dva. Sve proračune morao je da vrši u svoje slobodno vreme, ali go- dine 1914. Milanković je najednom imao dosta toga zato što je izbio Prvi svetski rat, pa je bio uhap- šen zato što je bio rezervista u srpskoj vojci. Najveći deo sledećeg četvorogodišnjeg perioda proveo je u labavom kućnom pritvoru u Budimpešti, gde je samo morao da se javlja policiji jednom nedelj- no. Ostalo vreme provodio je u biblioteci Mađarske akademije nauka. Moguće je da je on najzado- voljniji ratni zarobljenik od kada je sveta i veka.
Krajnji rezultat njegovog marljivog škrabanja bila je knjiga iz 1930. godine s naslovom Matema- tička klimatologija i astronomska teorija klimatskih promena. Milanković je bio u pravu kada je mi- slio da postoji veza između godišnjih doba i planetnog oscilovanja, mada je poput većine ljudi pret- postavio da je do tih dugih perioda hladnoće dovelo postepeno produžavanje oštrih zima. Jedan ru-
sko-nemački meteorolog, Vladimir Kepen – tast našeg tektonskog prijatelja Alfreda Vegenera – uvideo je da je taj proces bio suptilniji i daleko strašniji.
Kepen je zaključio da su uzrok ledenih doba sveža leta, a ne brutalne zime. Ukoliko su leta suviše sveža da bi otopila sav sneg koji padne u datoj oblasti, više Sunčeve svetlosti odbija se natrag od re- fleksivne površine, što pogoršava efekat rashlađivanja i podstiče nove snežne padavine. Posledice su obično samopodstičuće. Kako se sneg nataloži u ledeni prekrivač, tako to područje postane hladnije, što omogući taloženje dodatnog leda. Kao što je glečerolog Gven Šulc primetio: „Nije obavezno ko- ličina snega uzrok ledenih prekrivača, već činjenica da sneg, koliko god ga malo bilo, istrajava.” Smatra se da bi ledeno doba moglo da započne jednim jedinim neuobičajeno hladnim letom. Zadržani sneg odbija toplotu i pojačava efekat hlađenja. „Proces je takav da se sam širi, ne može se zaustaviti, a kad led jednom stvarno počne da raste, pokrene se”, veli Makfi. I onda imate glečere koji napreduju i ledeno doba.
Tokom pedesetih, zbog nesavršene tehnologije određivanja starosti, naučnici nisu bili u stanju da povežu Milankovićeve brižljivo proračunate cikluse sa tada pretpostavljenim datumima ledenih do- ba, pa su Milanković i njegovi proračuni sve više zapadali u nemilost. On je umro 1958. godine ne- sposoban da dokaže da su njegovi ciklusi tačni. U to vreme, po rečima jednog istoričara tog razdo- blja, „jedva da ste mogli da nađete geologa ili meteorologa koji bi za taj model mislio da je iole ne- što više od istorijskog kurioziteta”. Tek u vreme sedamdesetih godina, kada je usavršen kalijumsko- argonski metod utvrđivanja starosti drevnih naslaga sa morskog dna, njegove teorije su konačno bile potvrđene.
Milankovićevi ciklusi sami po sebi nisu dovoljni za objašnjenje ciklusa ledenih doba. Uključeni su i mnogi drugi faktori – pogotovo razmeštaj kontinenata, a naročito prisustvo kopnenih masa iznad polova – ali njihove pojedinosti još nisu sasvim shvaćene. Međutim, izrečena je pretpostavka da bi- smo, da odvučemo Severnu Ameriku, Evroaziju i Grenland samo oko 500 kilometara na sever, imali stalna i neizbežna ledena doba. Izgleda da smo veoma srećni što uopšte imamo lepo vreme. Još se manje razumeju relativno blagi ciklusi u okviru ledenih doba, poznati kao interglacijali. Donekle za- brinjava pomisao na to da se čitava značajna ljudska istorija – razvoj zemljoradnje, nastanak grado- va, uspon matematike, književnosti, nauke i svega ostalog – zbila u vreme atipičnog intervala lepog vremena. Prethodni interglacijali trajali su jedva i do osam hiljada godina. Naš je već navršio deset- hiljaditi rođendan.
Zapravo, mi se i dalje nalazimo prilično duboko u ledenom dobu; ono je samo donekle skuplje- no – mada manje skupljeno nego što to većina ljudi shvata. Na vrhuncu poslednjeg perioda glacija- cije, pre dvadesetak hiljada godina, oko 30 procenata Zemljine kopnene površine nalazilo se pod le- dom. Deset procenata se i dalje nalazi pod njim. (A još je dodatnih 14 procenata u stanju večitog mraza.) Tri četvrtine ukupne pitke vode na svetu čak je i danas zarobljeno u ledu, a na oba pola ima- mo polarne kape – što je situacija koja bi mogla biti jedinstvena u istoriji Zemlje. To što širom sveta postoje snežne zime, kao i stalni glečeri čak i na mestima sa umerenom klimom poput Novog Zelanda može da izgleda sasvim prirodno, ali je zapravo najneobičnija situacija na planeti.
Sve do relativno nedavnih vremena, Zemlja je tokom svoje istorije, uopšte uzevši, bila vrela, sa- svim bez stalnog leda. Sadašnje ledeno doba – u stvari, ledena epoha – započelo je pre oko četrde- set miliona godina i kretalo se u rasponu od ubistveno lošeg do sasvim dobrog. Mi živimo u jednom od retkih perioda ovog potonjeg. Ledena doba obično brišu dokaze o prethodnim ledenim dobima, ta- ko da što se dalje vraćate, to je slika nejasnija, ali čini se da smo imali najmanje sedamnaest surovih glacijalnih epizoda u otprilike proteklih dva i po miliona godina – što je period koji se poklapa sa usponom Homo erectusa u Africi, koga su sledili savremeni ljudi. Obično se navode dva krivca za
sadašnju epohu, uspon Himalaja i formiranje Panamske prevlake, s tim da prvi remete protok vazduha dok druga remeti morske struje. Indija, koja je nekada bila ostrvo, ugurala se 2.000 kilometara dubo- ko u azijsku kopnenu masu u proteklih četrdeset pet miliona godina, podigavši pri tom ne samo Hima- laje, već isto tako i ogromnu Tibetansku visoravan iza njih. Postoji hipoteza da viši predeli ne samo da su bili hladniji, već su skretali vetrove tako da duvaju na sever i prema Severnoj Americi, što ju je učinilo podložnijom za dugotrajne hladnoće. A onda, počevši pre oko pet miliona godina, Panama se izdigla iz mora i zatvorila jaz između Severne i Južne Amerike, poremetila tok toplih struja između Pacifika i Atlantika i zamenila obrasce padavina u najmanje pola sveta. Jedna posledica bilo je suše- nje Afrike, koje je majmune nateralo da sidu sa drveća i potraže novi način života u sve prisutnijim savanama.
U svakom slučaju, sa okeanima i kontinentima razmeštenim kao sada, čini se da će led dugoročno biti deo naše budućnosti. Po Džonu Makfiju, može se očekivati još pedesetak glacijalnih epizoda, a svaka će trajati stotinak hiljada godina, pre nego što nas sačeka zaista dugo otapanje.

* * *

Pre pedeset miliona godina Zemlja nije imala regularna ledena doba, ali kada smo ih imali, obično su bila kolosalna. Masivno zaleđivanje dogodilo se pre oko 2,2 milijarde godina, posle čega je usledilo oko milijardu godina toplote. Onda je nastupilo novo ledeno doba, još duže nego prvo – toliko dugo da naučnici o periodu kada se ono dogodilo govore kao o kriogeniju, ili superledenom dobu. To sta- nje je popularnije poznato kao Zemljina grudva snega.
Međutim, grudva snega teško da može da dočara to ubistveno stanje. Teorija glasi da je, usled smanjenja Sunčevog zračenja za oko šest odsto i pada proizvodnje (ili zadržavanja) gasova staklene bašte, Zemlja praktično izgubila sposobnost da zadrži sopstvenu toplotu. Pretvorila se čitava u neku vrstu Antarktika. Temperature su se sunovratile i za 45 stepeni Celzijusovih. Moguće je da se čitava površina planete zaledila u čvrsto agregatno stanje, s tim da je okeanski led bio debeo i do 800 meta- ra na višim geografskim širinama, a desetinama metara debeo čak i u tropskim krajevima.
U svemu tome postoji ozbiljan problem zato što geološki dokazi ukazuju na to da je leda bilo svugde, uključujući i oblast oko ekvatora, dok biološki dokazi navode jednako čvrsto na pomisao da je negde moralo biti otvorene vode. Ponajpre, cijanobakterije su preživele to iskustvo, a one obavlja- ju fotosintezu. Za to im je potrebna Sunčeva svetlost, ali kao što znate, ako ste ikad pokušali da virite kroz led, on vrlo brzo postane neprovidan, a posle samo nekoliko jardi uopšte ne propušta svetlost. Predložene su dve mogućnosti. Jedna je da je mali deo okeanske vode ostao izložen (možda usled ne- ke vrste lokalizovanog zagrevanja na vrelim delovima tla); druga je da je led možda formiran tako da je ostao providan – što jeste stanje koje se ponekad dogodi u prirodi.
Ako se Zemlja jeste cela zaledila, onda se postavlja veoma teško pitanje kako se ponovo zagreja- la. Ledena planeta bi trebalo da odbija toliko toplote da zauvek ostane zaleđena. Izgleda da je u po- moć pritekla istopljena unutrašnjost. Još jednom možda možemo zahvaliti tektonskim pločama za to što su nam omogućile da budemo ovde. Zamisao je da su nas izbavili vulkani, koji su se progurali kroz pokopanu površinu i počeli da izbacuju mnogo toplote i gasova što su topili sneg i preobražavali atmosferu. Zanimljivo je da kraj tog hiperhladnog perioda obeležava Kambrijska eksplozija – pro- lećni događaj u istoriji života. Zapravo, možda to i nije bilo tako smireno. Dok se Zemlja zagrevala, verovatno je imala najneobuzdanije vremenske prilike koje je ikada iskusila, sa uraganima dovoljno moćnim da dignu talase visoke kao neboderi i izazovu padavine neopisivog intenziteta.
Kroz sve to, cevasti crvi, školjke i druga živa bića oko dubokih okeanskih otvora živela su i dalje
kao da se ništa loše ne događa, ali sav ostali život na Zemlji verovatno je bio najbliži tome da zauvek nestane. Bilo je to veoma davno i mi to sada jednostavno ne znamo.
U poređenju s kriogenijskom navalom, skorija ledena doba izgledaju prilično sitno, ali ona su na- ravno bila neizmerno velika po standardima svega što se danas može naći na Zemlji. Viskonsijanski ledeni prekrivač koji je prekrivao najveći deo Evrope i Severne Amerike, bio je na pojedinim mesti- ma debeo i tri kilometra, a napredovao je brzinom od oko 120 metara godišnje. Ala je to bio prizor. Čak i na prednjoj ivici, ledeni prekrivači mogli su biti debeli i do 800 metara. Zamislite da stojite u podnožju zida te visine. Iza te ivice, na području koje se merilo milionima kvadratnih kilometara, nije bilo ničega osim leda, sa samo nekoliko najviših planinskih vrhova isturenih ovde-onde. Čitavi konti- nenti ugibali su se pod tolikom težinom leda, a čak i sada, dvanaest hiljada godina posle povlačenja glečera, još se dižu da bi se vratili tamo gde su nekada bili. Ledeni prekrivači nisu samo nosili stenje i ostavljali duge linije kamenitih morena, već su umeli da istovare i čitave kopnene mase – Long Aj- lend, Kejp Kod i Nantaket, između ostalog – dok su se polako kretali. Nimalo ne čudi što su geolozi pre Agasiza imali problema da pojme njihovu monumentalnu sposobnost da preobraze pejzaže.
Ako bi ledeni prekrivači ponovo krenuli napred, u našem arsenalu ne bi bilo ničega da ih zaustavi. Godine 1964, u Moreuzu princa Vilijama na Aljasci, jedno od najvećih glečerskih polja u Severnoj Americi pogođeno je najsnažnijim zemljotresom ikada zabeleženim na kontinentu. Imao je 9,2 stepena po Rihterovoj skali. Duž raseline, zemlja se izdigla čak za šest metara. U stvari, potres je bio toliko silovit da se voda izlila iz basena u Teksasu. A kakav je učinak taj jedinstveni nalet imao na glečere Moreuza princa Vilijama? Ama baš nikakav. Oni su ga samo upili u sebe i nastavili da se kreću.

* * *

Dugo se smatralo da smo ulazili i izlazili iz ledenih doba postepeno, stotinama i stotinama godina, ali sada znamo da nije bilo tako. Zahvaljujući ledenim jezgrima sa Grenlanda imamo detaljne zapise o klimi za proteklih stotinak hiljada godina, a ono što je tamo pronađeno nije ni najmanje utešno. To po- kazuje da je u najvećem delu svoje nedavne istorije Zemlja bila sve, samo ne stabilno i mirno mesto kakvo je civilizacija upoznala, već je pre silovito posrtala između perioda toplote i surove hladnoće. Pred kraj poslednje velike glacijacije, pre dvanaestak hiljada godina, Zemlja je počela da se za- greva, i to veoma brzo, ali se onda naglo zagnjurila natrag u hladnoću na oko hiljadu godina u doga- đaju koji nauka poznaje kao mlađi drijas. (To ime potiče od arktičke biljke zvane drijas, koja među prvima ponovo kolonizuje kopno posle povlačenja ledenog prekrivača. Postojao je i period starijeg drijasa, ali on nije bio toliko oštar.) Na kraju tog hiljadugodišnjeg naleta, prosečne temperature su ponovo skočile, za čak četiri stepena Celzijusova u periodu od dvadeset godina, što ne zvuči bogzna kako dramatično, ali je ekvivalentno promeni skandinavske klime u mediteransku za samo dve dece- nije. Na lokalnom nivou promene su bile još dramatičnije. Ledena jezgra sa Grenlanda pokazuju da se temperatura tamo promenila čak za osam stepeni Celzijusovih za deset godina, drastično izmenivši obrasce padavina i uslove za rast. To je svakako krajnje poremetilo retko naseljenu planetu. Danas bi
posledice toga bile gotovo nezamislive.
Ono što najviše zabrinjava jeste to što nemamo pojma – ama baš nikakvog – o tome koji bi to prirodni fenomen mogao tako brzo da uzdrma Zemljin termometar. Kao što je primetila Elizabet Kol- bert, koja je pisala za Njujorker. „Nijedna poznata spoljna sila, pa čak ni one o kojima postoje samo hipoteze, ne izgleda sposobna da tako silovito i tako često cima temperaturu tamo-amo, kao što su po- kazala ta jezgra.” Izgleda da postoji, dodaje ona, „neka ogromna i strašna povratna petlja” koja vero- vatno obuhvata okeane i poremećaje normalnih obrazaca okeanske cirkulacije, ali zaista smo daleko
od toga da sve to razumemo.
Jedna teorija je da je veliki priliv vode od istopljenog leda u mora početkom mlađeg drijasa sma- njio salinitet (pa time i gustinu) severnih okeana i nagnao Golfsku struju da krene na jug poput vozača koji bi da izbegne sudar. Lišene toplote Golfske struje, severne geografske širine vratile su se lede- nim uslovima. Ali to nije ni u naznaci objašnjenje zbog čega hiljadu godina kasnije, kada se Zemlja još jednom zagrejala, Golfska struja nije skrenula kao pre. Umesto toga, dobili smo doba neuobičaje- nog mira poznat kao holocen, vreme u kojem sada živimo.
Nema razloga da pretpostavimo da bi ovaj period klimatske stabilnosti trebalo još mnogo da po- traje. U stvari, neki autoriteti veruju da nas čekaju još gore stvari. Prirodno je pretpostaviti da bi glo- balno zagrevanje delovalo kao koristan protivteg za Zemljinu sklonost da se zagnjuri natrag u glaci- jalne uslove. Međutim, kao što je Kolbertova istakla, kada se suočite sa fluktuirajućom i nepredvidi- vom klimom, poslednje što biste želeli jeste da na njoj izvedete ogroman, nekontrolisani eksperi- ment”. Čak se pretpostavlja, sa više uverljivosti nego što se to isprva čini, da bi ledeno doba zapravo mogao da izazove rast temperatura. Zamisao je da bi blago zagrevanje moglo da ubrza isparavanje i uveća prekrivač od oblaka, što bi na višim geografskim širinama dovelo do upornije akumulacije snega. U stvari, globalno zagrevanje bi, sasvim uverljivo, mada paradoksalno, moglo da dovede do moćnog lokalizovanog hlađenja u Severnoj Americi i severnoj Evropi.
Klima je proizvod tolikog mnoštva promenljivih – podizanja i spuštanja nivoa ugljen-dioksida, pomeranja kontinenata, solarne aktivnosti, impozantnog klimanja u Miiankovićevim ciklusima – da je jednako teško shvatiti događaje iz prošlosti kao i predskazati one u budućnosti. Mnogo toga nam jednostavno izmiče. Na primer Antarktik. Najmanje dvadeset miliona godina pošto se smestio iznad Južnog pola, Antarktik je ostao prekriven biljkama i lišen leda. To jednostavno ne bi trebalo da bude moguće.
Podjednako su zagonetne poznate teritorije nekih kasnih dinosaura. Britanski geolog Stiven Druri primećuje da su šume unutar 10 stepeni geografske širine od Severnog pola bile staništa velikih zveri, uključujući i tiranosaurusa reksa. „To je bizarno”, piše on, „jer na tako visokim geografskim širinama po tri meseca godišnje neprekidno vlada mrak.” Štaviše, sada postoje dokazi da su te visoke geograf- ske širine trpele surove zime. Izučavanja izotopa kiseonika ukazuju na to da je klima u okolini Fer- benksa, na Aljasci, bila otprilike ista u periodu krede kao i sada. Šta je onda tiranosaurus tražio ta- mo? Ili se sezonski selio preko ogromnih udaljenosti, ili je najveći deo godine provodio u snežnim nanosima u mraku. U Australiji – koja je u to vreme bila polarnije orijentisana – povlačenje u to- plije klime nije bilo moguće. Može se samo nagađati kako su dinosauri uspevali da prežive u takvim uslovima.
Treba imati na umu to da, ako lednici iznova počnu da se stvaraju, iz ma kog razloga, ovog puta imaće mnogo više vode na raspolaganju. Velika jezera, zaliv Hadson, bezbrojna jezera Kanade – njih nije bilo da služe kao sirovina za poslednje ledeno doba. Ono ih je upravo i stvorilo.
S druge strane, sledeća faza naše istorije mogla bi da prođe pre u topljenju velike količine leda, nego u njegovom stvaranju. Ako bi se svi lednici otopili, nivo mora podigao bi se za 60 metara – za visinu dvadesetospratnice – i svi obalski gradovi sveta bili bi poplavljeni. Verovatniji je, makar kratkoročno, kolaps zapadnoantarktičkog ledenog prekrivača. U poslednjih pedeset godina voda oko njega zagrejala se za 2,5 stepeni Celzijusovih i obrušavanje leda se dramatično pojačalo. Usled geo- logije tog područja, veliki ledeni kolaps je još verovatniji.
Ukoliko se to dogodi, nivoi mora će se globalno podići – i to prilično brzo – za, u proseku, iz- među 4,5 i 6 metara.
Izuzetna je činjenica da ne znamo šta je verovatnije: da nam budućnost nudi eone smrtonosne hlad-
noće ili jednaka razdoblja nesnosne vreline. Samo je jedno sigurno: živimo na oštrici noža.
Uzgred, na duge staze, ledena doba nipošto nisu loša po planetu. Ona mrve stenje, ostavljaju za so- bom novo zemljište zamašnog bogatstva, dube nam jezera slatke vode sa izobiljem hranljivih materija za stotine živih vrsta. One podstiču migracije, zahvaljujući kojima planeta ostaje dinamična. Kao što je primetio Tim Flaneri: „Postoji samo jedno pitanje vezano za kontinent koje morate postaviti da bi- ste odredili sudbinu njegovih stanovnika: ’Da li ste imali dobro ledeno doba?’” I s tim na umu, vreme nam je da bacimo pogled na vrstu majmuna koja ga je zaista imala.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bil Brajson - Kratka istorija bezmalo svačega

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu