Made in America - Bil Brajson

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Made in America - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 9:20 am



U knjizi Made in America, Brajson demistifikuje svoju otadžbinu objašnjavajući kako je to jedan prašnjavi pustinjski zaseok bez šume i zelenike postao Holivud, zašto Divlji zapad nije osvojen, zbog čega Amerikanci govore drugačije od Engleza, kako su Amerikanci počeli da jedu nutricionistički bezvrednu hranu pre nego što je za nju i smišljen naziv, otkriva kako su se proslavili doktor Kelog i njegove kukuruzne pahuljice...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Made in America - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 9:20 am

Za Dejvida, Felisiti, Ketrin i Sema


Izjave zahvalnosti

Među mnogim ljudima koji su me zadužili svojom pomoći i ohrabrenjima tokom pripreme ove knjige, naročito bih želeo da zahvalim Mariji Gvaranskeli, Džefu Maligenu, Maksu Ajlenbergu, Kerol Hiton, Denu Frenklinu, Endruu Frenklinu, Džonu Prajsu, Erlu Zvinglu, Karen Velkening, Oliveru Salcmanu, Hobiju i Lois Moriš, Hajdi Dibelt, Džejmsu Mensliju, Semjuelu H. Birmesder-feru, Boniti Luiz Bilman, doktoru Džonu L. Someru, Alanu M. Sigalu, Brusu Korsonu i osoblju Biblioteke univerziteta Drejk u De Mojnu te Biblioteci Nacionalnog geografskog društva u Vašin-gtonu. Iznad svega, i kao i uvek, od srca sam beskrajno zahvalan i divim se svojoj ženi Sintiji.


Uvod

Četrdesetih godina dvadesetog veka, jedan Britanac koji je doputovao na Anholt, ostrvce nekih osamdeset kilometara u moreuzu Kategat između Danske i Švedske, primetio je da ostrvska deca pevaju pesmicu koja je za njih očito zvučala kao besmislica. Evo kako je išla:
Na vr strma brda Džeku Džil se mrda
Pa se onda stumba, zemljica joj tvrda.
Ispostavilo se da su pesmicu na ostrvo doneli britanski vojnici koji su ga okupirali za vreme Napoleonovih ratova, tako da se prenosila s kolena na koleno deci sto trideset godina, iako njima te reči na engleskom nisu ništa značile.
U Londonu je to malo otkriće s interesovanjem dočekao bračni par Piter i Ajona Opi. Opijevi su život posvetili naučnom istraživanju dečjih pesmica. Niko nije uložio veći trud u istraživanje istorije i distribucije tih istrajnih, ali nedovoljno uvažavanih elemenata života u detinjstvu. Opijeve je dugo već zbunjivala neobična sudbina pesmice sa nazivom „Trte mrte“. Nekada jednako popularna kao „En-den-dinu“ i „Ringe ringe raja“, ona je rutinski bila štampana u knjigama sa dečjim pesmicama sve do pred kraj osamnaestog veka, ali onda je tiho i tajanstveno iščezla. Posle 1788. nigde nije zabeležena u štampi. A onda, jedne večeri, kada je dadilja kod Opijevih smestila njihovu decu u postelju, čuli su je kako im recituje pesmicu. Kao što ste već pretpostavili, bila je to „Trte mrte“, upravo u onoj verziji iz 1788. i sa pet stihova koji nikada ranije nisu bili zapisani.
E sad, možete se s razlogom upitati kakve veze sve to ima sa knjigom o istorijatu i razvoju engleskog jezika u Americi. Pomi-njem tu pesmicu iz dva razloga. Najpre, da ukažem na to kako često male, neprimetne stvari umeju da obelodane ono što nismo znali o istoriji i prirodi jezika. Na primer, dečje pesmice su krajnje otporne na promene. Čak i kad nemaju mnogo smisla, kao u slučaju „Džeka i Džil" među decom na izolovanom danskom ostrvu, uglavnom se prenose s kolena na koleno sa smrtno ozbiljnom preciznošću, kao dragoceni napevi. Zbog toga su one obično među najdugovečnijim tvorevinama svakog jezika. „Elem, belem, buf‘1 se zasniva na sistemu brojanja koji prethodi rimskoj okupaciji Britanije, a može poticati čak i iz doba pre Kelta. Ako je tako, onda je ta brojalica jedna od malobrojnih preživelih karika koje nas spajaju sa veoma dalekom prošlošću. Ona ne samo da nam daje fragmentarnu sliku dečje zabave iz vremena kada je građen Stounhendž već nam govori i ponešto o tome kako su njihovi stariji brojali i mislili, te uređivali svoj govor. Ukratko, vredi obraćati pažnju na sitnice.
Drugi razlog je to što pesme, reći, fraze, pesmice - svaka tvorevina jezika - mogu preživeti u dugim periodima, a da to niko naročito ne primeti, baš kao što su Opijevi ustanovili povodom „Trte mrte“. To što neka reč ili fraza nije zabeležena govori nam samo da nije zabeležena, a ne da nije postojala. Stanovnici Engleske u Čoserovo doba redovno su koristili frazu zavučeno u kosu i kožu sa značenjem da je nešto izgubljeno i da se više nikada ne može pronaći. Ali onda ta fraza nestaje iz pisanih izvora četiri stotine godina pre nego što se ponovo ne pojavi, iznenada i neočekivano, 1857. u Americi u obliku ni kosa ni koža. Sasvim sigurno je malo • verovatno da je ta fraza četiri veka provela u jezičkoj komi. Pa ko ju je onda tiho čuvao četiri stotine godina, i zašto se ona tako naglo vratila na velika vrata u šestoj deceniji devetnaestog veka, u zemlji udaljenoj više od tri hiljade kilometara?
Zašto su, kad smo već kod toga, Amerikanci spasli tako dobre stare engleske reći kao skedaddle, chitterlings i chore, ali ne i fortnight ili heath?2 Zašto su zadržali nepravilan britanski izgovor u recima poput colonel i hearth, ali su na sopstveni način krenuli da izgovaraju lieutenant, schedule i clerk73 Ukratko, zašto je američki engleski takav kakav je?
Čini mi se da je to izuzetno vredno i opčinjavajuće pitanje, a opet, relativno donedavno, nikome nije palo na pamet da ga postavi. Sve dok nismo duboko zabrazdili u dvadeseti vek, ozbiljna proučavanja američkog govora bila su prepuštena gotovo u potpunosti amaterima - ljudima kao što je junački Ričard Harvud Tornton, pravnik rodom iz Engleske, koji je posvetio godine svog slobodnog vremena pažljivom čitanju knjiga, časopisa i rukopisa iz najranijeg kolonijalnog razdoblja u potrazi za prvim pojavljivanjem stotina američkih izraza. Godine 1912. on je napisao dvo-tomni Američki glosar. Bilo je to neprocenjivo naučno delo, ali opet nije moglo pronaći niti jednog američkog izdavača koji bi bio spreman da ga objavi. Konačno, na sramotu američke nauke, to delo je objavljeno u Londonu.
Tek dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka, kada su jedni za drugim objavljeni jedinstveni Američki jezik H. L.
Menkena, Engleski jezik u Americi Džordža Filipa Krapa, te Rečnik američkog engleskog po istorijskim principima ser Vilijama Krejgija i Džejmsa R. Halberta, Amerika je konačno dobila knjige koje su ozbiljno razmatrale njen jezik. Ali do tada je već nadahnuće koje je dovelo do mnogo stotina američkih izraza zašlo u domen nesa-znatljivog, tako da danas niko ne ume da kaže zašto Amerikanci farbaju grad u crveno, pričaju kao ćurka, brišu i pale, ili vežbaju bezbol fungo-palicom.
Ova knjiga je skroman pokušaj da istraži razloge zbog kojih je američki govor postao takav kakav je. Ovo nije, nadam se, konvencionalna istorija američkog jezika. Dobar deo knjige je besramno diskurzivan. Može vam se oprostiti ako se zapitate kakve veze ima to što je gospođa Stivsant Fiš triput zaredom kolima pregazila svog slugu sa istorijom i razvojem engleskog jezika u Sjedinjenim Državama, ili kako se može doživotna navika Džejmsa Gordona Beneta da cimne stolnjak sa svakog stola kraj kojeg bi prošao u restoranu, dovesti u vezu sa lingvističkim razvojem američkog naroda. Ja tvrdim da moramo razumeti društveni kontekst u kojem su reči bile formirane - da moramo shvatiti kako je zadivljujuća novotarija bio automobil za one koji su se prvi put sa njim sreli, ili koliko je opasno ekstravagantan ili bez ikakvog dodira sa masama mogao biti jedan poslovan čovek na prekretnici veka - kako bismo uopšte počeli da shvatamo bogatstvo i životnost reči od kojih se američki govor sastoji.
O, uvrstio sam te činjenice ovde i iz trećeg razloga: zato što sam pomislio da su interesantne i ponadao se da biste mogli u njima da uživate. Jedna od malih agonija istraživanja za ovakvu knjigu leži i u tome što nailazite na priče koje nemaju mnogo značaja za temu i morate ih ostaviti na miru. Ja ih nazivam pričama Reja Budujka. Naišao sam na Reja Budujka dok sam prelistavao ukoričene časopise Tajm iz 1941. godine, u potrazi za nečim potpuno drugačijim. Desilo se daje jednog dana te godine Budujk odlučio, kao što mu se često dešavalo, da uzleti svojim malim avionom i provoza se u rano nedeljno jutro. U tome nema ničeg posebnog, osim što je Budujk živeo u Honoluluu, a jutro o kojem je reč zadesilo se 7. decembra 1941. Dok je leteo iznad Perl Harbora, Budujk se prenerazio, u najmanju ruku, kadaje video daje nebo na zapadu puno japanskih „ziroa“ koji su se svi obrušili na njega. Japanci su mu izrešetali avion, a Budujk je, izgovorivši navodno nešto kao „Bog te mazo!“, naglo skrenuo i zbrisao odade. Nekim čudom je uspeo da bezbedno spusti avion usred najvećeg vazdušnog napada koji je istorija dotad videla, i preživeo da o tome priča, te je tako postao prvi Amerikanac koji se sukobio s Japancima, koliko god to nevoljno bilo.
Naravno, to nema nikakve veze s američkim jezikom. Ali sve drugo što sledi ima. Stvarno.
1
U originalu: „Eeenie, meenie, minie, mo.“ (Prim. prev.)
2
Skedaddle - pobeći; chitterlings - svinjska crevca; chore - kućni posao; fortnight - period od dve nedelje; heath - vres. (Prim. prev.)
3
Colonel - pukovnik; hearth - ognjište; lieutenant - poručnik; schedule -raspored; clerk - pisar, službenik. (Prim. prev.)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Made in America - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 9:21 am








Mejflauer i pre njega

I

Sliku duhovnog osnivanja Amerike sa kojom su odrasle generacije Amerikanaca stvorila je, začudo, jedna pesnikinja ograničenog dara (da to kažemo na najvelikodušniji mogući način) koja je živela dva veka posle rečenog događaja u zemlji udaljenoj gotovo pet hiljada kilometara. Ime joj je bilo Felicija Dorotea Hemans i nije bila Amerikanka, već Velšanka. Štaviše, nikada nije ni bila u Americi i izgleda da o toj zemlji nije imala pojma. Samo se desilo da je jednog dana 1826. godine njen piljar u severnom Velsu zavio ono što je kupila u novine iz Masačusetsa stare dve godine, a njoj je oko zastalo na malom članku o proslavi dana osnivača u Plimutu. Tada je verovatno prvi put i saznala za Mejflauer i Hodočasnike, ali nadahnuta onako kako to može biti samo osrednji pesnik, napisala je pesmu, „Pristajanje Očeva Hodočasnika (u Novoj Engleskoj)“ koja počinje ovako:
Grom-vali visoki udaraste
O hridi kamom okovane,
A šume, naspram oluje tmaste,
Ispolinske su vitlale grane,
I noć je mrklinu polegla gustu
Po brdima i vodi kad je
Uz Nove Engleske obalu pustu
Bačeno sidro izgnane lađe...1
i nastavlja se energično bombasto, u beskrajnim rimama, još osam strofa. I premda je pesma bila puna grešaka - Mejflauer nije bio jedrenjak sa četiri jarbola, niti je bila noć kad su se ukotvili, Plimut nije bio mesto ,,gde im je prvi put kročila noga“ već je zapravo bio njihovo četvrto pristanište - smesta je postala klasik i stvorila osnovnu sliku pristajanja Mejflauera koji većina Amerikanaca i dan-danas ima u glavi.2
Hodočasnici se svakako nisu iskrcali na Plimutskoj steni. Ako se zanemari pomisao na to da je ona mogla stajati dobrano iznad nivoa vode 1620. godine, nema tog smotrenog moreplovca koji bi pokušao da poravna lađu sa grebenom na nemirnom decembarskom moru kada ga je nedaleko odatle mamio zaklonjeni zaton. Štaviše, moramo posumnjati u to da su Hodočasnici uopšte i primetili Plimutsku stenu. U mnogim sačuvanim dokumentima i pismima iz tog doba ne pominje se nikakva stena, i ona će se pojaviti prvi put u pisanim izvorima tek 1715, skoro vek kasnije.1 Tek je u vreme kada je gospođa Hemans napisala svoju nasrtljivu epopeju Plimutska stena postala neizbrisivo povezana sa pristajanjem Hodočasnika uz kopno.
Gde god da im je noga prvi put kročila, možemo pretpostaviti da su 102 Hodočasnika sišla sa svog malog broda zaljuljanog u oluji nesigurnog koraka i sa ogromnim olakšanjem. Upravo su proveli devet i po vlažnih i opasnih nedelja na moru, natrpani jedni uz druge na krckavom plovilu velikom otprilike kao današnji dvospratni autobus. Posada ih je, sa uobičajenim dobrim maniri-ma mornara, nazivala čarapama od povraćke, usled njihove naizgled bezgranične sposobnosti da prve prskaju potonjim, iako su oni zapravo relativno dobro podneli čitavo to iskustvo.2 Samo je jedan putnik umro usput, a dva su pridodana zahvaljujući porođajima (posle čega je jedan od njih do kraja života uživao u veselom imenu Okeanus Hopkins).
Oni su sebe nazivali Svecima. One pripadnike grupe koji nisu bili Sveci, nazivali su Strancima. Izraz Hodočasnici, u vezi sa tim ranim putnicima, uvrežiće se tek za dvesta godina. A nije ih ispravno, strogo govoreći, nazivati ni Puritancima. Oni su bili Separatisti, i to su ime zaslužili time što su napustili Englesku crkvu. Puritanci su bili oni koji su ostali u Anglikanskoj crkvi, ali su želeli da je pročiste. Oni će u Ameriku stići tek deceniju kasnije, ali kada to budu učinili, brzo će zaseniti, a potom i konačno apsorbovati ovu malu prvobitnu koloniju.
Bilo bi teško zamisliti grupu ljudi neprilagođeniju životu u divljini. Spakovali su se kao da su pogrešno shvatili svrhu tog putovanja. Našli su mesta za sunčane časovnike i pribor za gašenje sveca, doboš, trubu i kompletnu istoriju Turske. Neki Vilijam Malins spakovao je 126 pari cipela i 13 pari čizama. A opet, niko od njih nije poveo niti jednu kravu ili konja, niti poneo plug ili pribor za ribolov. Među profesijama zastupljenim u Mejflauerovom manifestu bila su dva krojača, štampar, nekoliko trgovaca, prerađivač svile, vlasnik prodavnice i šeširdžija - sve zanimanja koja čoveku ne padnu prva na pamet kada pomisli na opstanak u neprijateljskom okruženju.5 Njihov vojni zapovednik, Majls Stendiš, bio je toliko niskog stasa da su ga zvali „Kapetan Prcvonjak“' - čovek koji je teško mogao da navede na strahopoštovanje divlje domoroce koje su oni očekivali da sasvim sigurno sretnu. Sa neizvesnim izuzetkom malog kapetana, verovatno niko u grupi nikada nije pokušao da ulovi divlju životinju. Lov je u Evropi sedamnaestog veka bio sport rezervisan za aristokratiju. Čak i oni koji su sebe nazivali farmerima jedva da su išta znali o zemljoradnji, pošto je reč farmer u sedamnaestom veku i nešto kasnije označavala vlasnika zemlje, a ne onoga ko je na njoj radio.
Ukratko, oni su bili opasno nepripremljeni za tegobe koje su ih čekale, a svoju očiglednu nesposobnost iskazali su na najdramatičniji mogući način: umirući u gomilama. Šestoro ih je izdahnulo za prve dve nedelje, osmoro sledećeg meseca, još sedamnaest u februaru, a novih trinaestoro u martu. Do aprila, kada je Mejfla-uer zaplovio natrag za Englesku,3 samo je pedeset četvoro ljudi, od čega skoro polovina deca, preostalo da započne dugačak posao pretvaranja te jadne polazne tačke u samostalnu koloniju.5
Sa ove udaljenosti, teško je zamisliti koliko je sama bila ta mala, zlosrećna grupa pustolova. Njihovi najbliži srodni susedi -u Džejmstaunu u Virdžiniji, te u maloj i sada umalo zaboravljenoj koloniji kod Kjupers (sada Kjupids) Kouva u Njufaundlendu4 -nalazili su se na po osamsto kilometara udaljenosti u suprotnim smerovima. Za leđima im je bio negostoljubivi okean, a pred njima nezamislivo ogroman i nepoznat kontinent „divljih i divljačkih boja“, kako je nelagodno zapisao Vilijam Bredford. Bili su ono liko daleko od udobnosti civilizacije koliko je to bilo moguće (ili svakako onoliko koliko je to bilo moguće onima koji nisu poneli pribor za ribolov).
Dva meseca su pokušavali da ostvare kontakt sa domorocima, ali kad god bi nekog od njih opazili, Indijanci bi pobegli. A onda se jednog februarskog dana mladi ratnik prijateljskog držanja približio grupi Hodočasnika na obali. Ime mu je bilo Samoset, i bio je i sam stranac u toj oblasti, ali imao je prijatelja po imenu Tiskvan-tum iz obližnjeg plemena Vampanoag, sa kojim ih je upoznao. Samoset i Tiskvantum su se čvrsto sprijateljili sa Hodočasnicima. Pokazali su im kako da sade kukuruz i love barske ptice, a pomogli su im i da uspostave prijateljske odnose sa tamošnjim sačemom, ili poglavicom. Ubrzo, kao što to svako dete zna, Hodočasnici su počeli da napreduju, a Indijanci i doseljenici su sedeli za srdačnom gozbom Zahvalnosti. Život je bio sjajan.
Pitanje koje se prirodno postavlja glasi: kako im je to uspelo? Algonkvinski, jezik istočnih plemena, izuzetno je složen i aglo-merativan (tačnije je reći da je to porodica jezika), pun strašnih suglasničkih grupa koje su gotovo neizgovorljive onima koje nema ko da poduči, što možemo videti iz prvog bukvara algonkvinskog govora koji je dvadesetak godina kasnije pripremio Rodžer Vili-jams u Konektikatu (uzgred, taj naučni poduhvat zaslužuje da bude mnogo poznatiji). Oprobajte se sa sledećim, pa će vam možda biti malo jasnije kakav je to izazov bio:
Nquitpausuckowashawmen. - Ima nas stotinu.
Chenock wonck cuppee-ye&umen? - Kad se vraćaš?
Tashuckqunne cummauchenaumis?- Koliko si već dugo bolestan? Ntanneteimmin. - Idem ja.
To svakako nije bio jezik koji ste mogli da naučite preko vikenda, a Hodočasnici teško da su bili nadareni lingvisti. Njima čak ni Tiskvantumovo ime nije prijalo; nazivali su ga Skvanto. Odgovor, začudo zabašuren u većini istorijskih knjiga, glasi da Hodočasnici nisu morali da nauče algonkvinski zbog srećne i zgodne okolnosti da su Samoset i Skvanto znali engleski. Samoset gaje tek natucao, ali Skvanto je govorio engleski sasvim sigurno (i španski priđe).
To što je zalutala grupa engleskih doseljenika mogla da pređe 1620. godine ogroman okean i pronađe dva Indijanca sposobna da ih pozdrave na njihovom maternjem jeziku deluje gotovo kao čudo. Svakako su imali mnogo sreće - Hodočasnici bi najverovat-nije propali ili bili pobijeni bez njih - ali nije to toliko neverovatno koliko se isprva čini. Stvar je u tome što 1620. Novi svet uopšte i nije bio toliko nov.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Made in America - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 9:21 am



II

Niko ne zna ko su bili prvi evropski posetioci Novog sveta. Ta zasluga obično se pripisuje Vikinzima, koji su u Novi svet došli oko 1000. godine naše ere, ali postoje osnove za pretpostavke da su drugi tu možda stigli i ranije. Jedan drevni tekst na latinskom, Navigatio Sancti Brendani Abbatis (Putovanje opata Svetog Bren-dana), sa ubedljivim pojedinostima priča o sedmogodišnjem putovanju do Novog sveta koje je preduzeo taj irski svetac sa grupom sledbenika oko četiri veka pre Vikinga - i to po savetu jednog drugog Irca koji je tvrdio da je tamo bio još tri godine pre toga.
Čak ni Vikinzi nisu sebe smatrali prvima. Njihove sage beleže da ih je, kada su prvi put došli do Novog sveta, s obale oterala grupa divljih belaca. Potom su čuli priče od domorodaca o naselju belaca koji su „na sebi imali belu odeću i... nosili ispred sebe motke sa prikačenim prnjama“7 - upravo onako kako bi irska verska povorka izgledala neupućenima. (Zanimljivo je da će Kolumbovi ljudi pet vekova kasnije čuti sličnu priču na Karibima.) Bili posredi Irci ili Vikinzi - ili Italijani, Velšani, Bretonci ili bilo koja druga manja grupa kojoj se pripisuje to dostignuće - prelazak preko Atlantskog okeana u srednjem veku i nije bio tako smeo poduhvat kako se na prvi pogled čini, sve i kad se ima u vidu da se obavljao malim, otvorenim brodovima. Po severnom Atlantskom okeanu zgodno su raštrkana ostrva koja mogu poslužiti kao usputne stanice -Šetlandska ostrva, Farska ostrva, Island, Grenland i Bafin. Bilo je moguće otploviti od Skandinavije do Kanade, a da se u cugu ne pređe više od 450 kilometara otvorenog mora. Znamo van svake sumnje da je Grenland - te tako, tehnički, i Severna Amerika -982. godine otkrio izvesni Erik Crveni, otac Lifa Eriksona, te da su on i njegovi sledbenici počeli tamo da se naseljavaju 986. Svakome ko je ikad leteo preko zamrznutih pustoši Grenlanda može se oprostiti pitanje o tome šta su oni uopšte videli u tom mestu. Ali južni obodi Grenlanda zapravo leže južnije od Osla i tamo je oblast travnate nizije veća od čitave Britanije.8 To je Vikinzima svakako odgovaralo. Gotovo petsto godina oni su tamo imali naprednu koloniju, koja se na svom vrhuncu mogla pohvaliti sa šesnaest crkava, dva manastira, oko 300 farmi i 4000 stanovnika. Ali Grenlandu je nedostajalo drva za izgradnju novih brodova i popravku starih - što je donekle od životne važnosti za ljude koji stalno plove morem. Za Island, najbližu kopnenu masu na istoku, znalo se da je bez šuma. Najprirodnije je bilo zaputiti se na zapad i videti čega tamo ima. Negde oko 1000. godine, kako navode sage, Lif Erikson je učinio baš to. Njegova ekspedicija otkrila je novu kopnenu masu, verovatno ostrvo Bafin, daleko na severu Kanade, gotovo dve hiljade kilometara od današnjih Sjedinjenih Država, i mnoga druga mesta, a naročito oblast koju su nazvali Vinlend.
Vinlend je jedan od najnesnosnijih istorijskih pozera. Niko ne zna gde se nalazio. Pažljivim čitanjem saga i proračunima trajanja vikinških plovidbi, razni naučnici su smeštali Vinlend kojekuda - na Njufaundlend ili Novu Škotsku, u Masačusets, pa čak i dole južno, u Virdžiniju. Norveški naučnik po imenu Helge Ingštat tvrdio je 1964. da je pronašao Vinlend na mestu po imenu L’Anse au Meadow na Njufaundlendu. Drugi tvrde da predmeti koje je Ingštat našao uopšte nisu vikinškog porekla, već obični otpaci francuskih kolonista.9 Niko to ne zna. Ime nije ni od kakve pomoći. Kako kažu sage, Vikinzi su ga nazivali Vinlend zbog vinove loze koju su tamo pronašli kako buja u izobilju. Nevolja je u tome što ni na hiljadu petsto kilometara od mesta gde su se nalazili ne postoji predeo u kojem bi uopšte moglo da uspeva grožđe. Jedno moguće objašnjenje glasi da je Vinlend bio pogrešan prevod. Vinber, vikinška reč za grožđe, mogla se koristiti za opis mnogih drugih vrsta voća - brusnica, ogrozda i crvenih ribizli, između ostalog - koje su se mogle naći na tim severnim geografskim širinama. Moguće je takođe daje Vinlend bio deo lukave propagande s ciljem da podstakne naseljavanje. Najzad, to su bili ljudi koji su smislili ime Grenland.5
Vikinzi su pokušali najmanje triput da sagrade stalno stanište u Vinlendu, poslednji put 1013. godine, pre nego što su konačno odustali. A možda i nisu. Ono što se van svake sumnje zna jeste da su nešto posle 1408. Vikinzi naglo iščezli sa Grenlanda. Ne zna se gde su otišli niti šta je sa njima bilo.10 Primamljiva pretpostavka jeste da su ustanovili kako je Severna Amerika mnogo prijatnija za život.
Svakako da postoji izobilje neobjašnjivih tragova. Pomislite samo na lakros,6 igru odavno popularnu među Indijancima širom Severne Amerike. Zanimljivo je da su pravila lakrosa neverovat-no slična pravilima igre koju su igrali Vikinzi, uključujući i jedan element - korišćenje uparenih članova ekipe kojima drugi igrači ne smeju pomagati, niti ih smeju ometati - toliko neuobičajen, po rečima jednog antropologa, „daje verovatnoća nezavisnog porekla beskonačno mala“. Onda su tu bili Haneragmijuti, pleme Inuita koji su živeli visoko iznad Arktičkog kruga na ostrvu Viktorija u severnoj Kanadi, mestu toliko udaljenom da su njegovi stanovnici saznali za ostatak sveta tek početkom dvadesetog veka. Opet, nekoliko pripadnika plemena ne samo što je uznemirujuće ličilo na Evropljane već je ustanovljeno da nesumnjivo imaju evropske gene." Niko nikada nije na iole zadovoljavajući način objasnio kako je do toga moglo doći. Ili, pomislite samo na slučaj Olofa i Edvarda Omana, oca i sina, koji su 1888. vadili panjeve na svojoj farmi blizu Kensingtona, u Minesoti, i naišli na veliku kamenu ploču prekrivenu runskim zapisima koji izgleda opisuju kako se grupa od trideset Vikinga vratila na to mesto posle izviđanja samo da bi zatekla desetoricu koju su za sobom ostavili „crvene od krvi i mrtve“. Utvrđeno je da zapis potiče iz 1363. godine. Nevolja je u tome kako objasniti da je grupa umornih istraživača, suočena sa izgledima ponovnog napada neprijateljski raspoloženih domorodaca, našla vremena da ukleše komplikovani zapis u steni duboko u američkoj divljini, hiljadama kilometara od mesta gde je iko to mogao da pročita. Opet, ako i jeste podvala, izvršena je neuobičajeno vešto i uverljivo.
Uzgred, sve ovo ukazuje da su vesti o postojanju zemlje iza Okeanskog mora, kako je Atlantik tada bio poznat, filtrirane natrag do Evropljana mnogo pre Kolumbovog epskog putovanja. Vikinzi nisu delali u izolaciji. Naseljavali su se širom Evrope i za njihove poduhvate su svi vrlo dobro znali. Čak su ostavili i mapu - čuvenu mapu Vinlenda - za koju se zna da je kružila Evropom u četrnaestom veku. Ne znamo sa sigurnošću da je Kolumbo bio svestan postojanja te mape, ali znamo da je kurs koji je odredio izgleda bio usmeren pravo na mitsko ostrvo Antilu, koje se na mapi nalazilo.
Kolumbo nikada nije pronašao Antilu, niti bilo šta drugo za čim je tragao. Njegovo epohalno putovanje 1492. bilo je gotovo poslednje - zapravo, gotovo jedino - što je u njegovom životu ispalo kako treba. Osam godina kasnije, njega će po kratkom postupku smeniti sa položaja admirala Okeanskog mora, vratiti u Španiju u lancima i dozvoliti mu da potone u tako duboku anonimnost da ni dan-danas ne znamo sa sigurnošću gde je sahranjen. Za takav pad posle manje od decenije bila je potrebna neuobičajena količina nesposobnosti i arogancije. Kolumbo je imao i jednoga i drugoga.
Najveći deo tih osam godina proveo je muvajući se po ostrv-lju u Karibima i duž obala Južne Amerike, nemajući zapravo pojma gde se nalazi niti šta radi. Stalno je mislio kako je Cipangu, ili Japan, negde u blizini i nikada nije ukopčao da je Kuba ostrvo. Sve do svoje smrti, uporno je tvrdio da je ona deo azijskog kontinenta (premda postoje izvesne indicije da je u to možda i sam sumnjao pošto je naterao svoje ljude da se zakunu kako to jeste Azija, da im ne bi poodsecao jezike). Njegova geografska nepreciznost najtrajnije je sačuvana u imenu koje je nadenuo domorocima: Indios, što je do nas, naravno, došlo kao Indijanci. Koštao je špansku krunu čitavo bogatstvo, a zauzvrat joj je dao tek malo više od prekršenih obećanja. A sve vreme se ponašao toliko drsko - zahtevajući da bude postavljen za naslednog admirala Okeanskog mora, kao i potkralja i guvernera zemalja koje je osvojio, te da mu se podari jedna desetina bogatstva koje iz tih poduhvata proistekne - da je zapravo sam sebi zakuvao čorbu.
U tome nije bio usamljen. Mnogi drugi istraživači Novog sveta bili su, na ovaj ili onaj način, loše sreće. Huana Dijaza de Solisa i Đovanija da Verazana pojeli su domoroci. Balbou su, pošto je otkrio Tihi okean, pogubili zbog lažnih optužbi, a izdao ga je kolega Francisko Pizaro, koga su opet ubili njegovi suparnici. Ernan-do de Soto je četiri godine bez ikakve svrhe marširao sa svojom vojskom po čitavim južnim Sjedinjenim Državama sve dok nije zakačio groznicu i umro. Mnogi pustolovi, zavedeni pričama o basnoslovnim gradovima - Kviviri, Biminiju, Gradu careva i Eldoradu („pozlaćenom“) - išli su u potragu za bogatstvom, večitom mladošću ili prečicom do Orijenta, da bi većinom propali u jadu i bedi. Njihova jalova istraživanja i dalje žive, ponekad i neočekivano, u nazivima na pejzažima. Kalifornija podseća na kraljicu Kalifiju, neopisivo bogatu, ali nažalost nepostojeću. Amazon je ime dobio po plemenu žena sa jednom dojkom. Brazil i Antili podse-ćaju na basnoslovna, ali isto tako i izmišljena ostrva.
Dalje na severu, Engleska je prolazila malo bolje. Ser Hamfri Gilbert je propao u oluji kod Azorskih ostrva 1583. godine posle bezuspešnog pokušaja da osnuje koloniju na Njufaundlendu. Njegov polubrat, ser Volter Rali, pokušao je da uspostavi naselje u Virdžiniji i u tom pokušaju ostao bez bogatstva, te konačno i bez glave. Henri Hadson je poterao svoju posadu malčice predaleko dok je tragao za prolazom u smeru sever-zapad, pa se obreo, kao Blaj, na moru u čamčiću, posle čega ga niko više nikada nije video. Simpatično nesposobni Martin Frobišer istraživao je arktičku oblast Kanade, pronašao - kako je pomislio - zlato i preneo kući 1500 tona opasno pretovarivši brod samo da bi ga tamo obavestili kako je posredi bezvredni pirit gvozda. Neobeshrabren, Frobišer se vratio u Kanadu, pronašao drugi izvor zlata, odvukao 1300 tona natrag, da bi ga kraljevski procenjivač, nesumnjivo sa izvesnim umorom u glasu, izvestio kako je posredi ono isto. Posle toga, nije se više ništa čulo o Martinu Frobišeru.
Zanimljivo je razmišljati o tome šta bi ti smeli pustolovi mislili da su znali kako ćemo ih danas olako pominjati. Da li bi Đovani da Verazano mislio kako je to što će ga pojesti ljudožderi razumna cena za čast da se po njemu zove most između Bruklina i Steten Ajlenda na kojem se naplaćuje mostarina? Ne verujem da bi. De Soto je stekao prolaznu slavu u imenu jednog automobila, Frobišer u dalekom ledenom zalivu, Rali u gradu u Severnoj Karolini, marki cigareta i vrsti bicikla, Hadson u nekoliko vodenih tokova i lancu robnih kuća. S druge strane, Kolumbo je, sa univerzitetom, dve državne prestonice, zemljom u Južnoj Americi, provincijom u Kanadi i srednjim školama kojima se gotovo broj ne zna, između ostalog, dosta dobro prošao. Ali u smislu lingvističke besmrtnosti, niko nije izvukao veću kilometražu iz manje aktivnosti od tajanstvenog italijanskog privrednika po imenu Amerigo Vespuči.
Činilo se da je Vespuči, Firentinac koji se preselio u Sevilju, gde je druge snabdevao brodovima (jedna od mušterija bio mu je i zemljak Kristifor Kolumbo), predodređen za zaborav. To što su dva kontinenta nazvana po njemu zahtevalo je neverovatno mnogo slučajnosti i grešaka. Vespuči je u nekoliko navrata putovao u Novi svet (autoriteti tvrde daje tamo odlazio tri ili četiri puta), ali uvek kao putnik ili niži oficir. On nipošto nije bio iskusan moreplovac. Ipak, 1504-5. po Firenci su počela da kruže pisma nepoznatog autora, sakupljena pod nazivom Nuovo Mutido (Novi svet), u kojima je pisalo da Vespuči ne samo što je bio kapetan na tim putovanjima već je i otkrio Novi svet.
Ta greška bi verovatno na tome i ostala, da jedan nastavnik u maloj školi u istočnoj Francuskoj po imenu Martin Valdsemiler, nije radio na revidiranom izdanju Ptolemeja, i da nije odlučio da ga osveži novom mapom sveta. U svom istraživanju naišao je na firentinska pisma i, impresioniran lažnom pričom o Vespučijevim poduhvatima, nazvao kontinent u njegovu čast. (Nije to išlo baš tako pravolinijski: najpre je preveo Amerigo na latinsko Americus, a onda to prebacio u ženski rod, America, zahvaljujući tome što su Azija i Evropa bile ženskog roda. Takođe je razmišljao o imenu Amerige.) Ali bez obzira na to, tek su četrdeset godina kasnije ljudi počeli da nazivaju Novi svet Amerikom, a i tada su mislili samo na Južnu Ameriku.
Vespuči je možda ipak po nečemu, koliko god to bilo beznačajno, zaslužio da bude slavan. Smatra se da je on bio brat Simonete Vespuči, koja je pozirala za Veneru na slavnoj Botičelijevoj slici.12


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Made in America - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 9:22 am




III

Pošto ni Kolumbo ni Vespuči nikada nogom nisu kročili na kopnenu masu na kojoj su nastale Sjedinjene Države, prikladnije bi bilo daje ona dobila ime po Đovaniju Kabotu, italijanskom moreplovcu koji je u istoriji poznatiji po svom poengleženom imenu Džon Kabot. Dok je plovio iz Bristola 1495, Kabot je „otkrio“ Njufaund-lend, a možda i Novu Škotsku te brojna manja ostrva, i pri tom postao prvi znani Evropljanin koji je posetio Severnu Ameriku, premda je verovatnije samo sledio ribarske flotile koje su već lovile po Grend Benksu. Sigurno je to da su 1475, zbog rata u Evropi, britanski ribolovci izgubili pristup tradicionalnim vodama za ribarenje blizu Islanda. Ipak, britanski prihodi od bakalara nisu opali, i 1490. (dve godine pre nego što će Kolumbo isploviti), kada je Island ponudio britanskim ribolovcima da se vrate, oni su to odbili. Pretpostavlja se da su pronašli vode bogate bakalarom kraj Njufaundlenda i nisu želeli da iko drugi zna za njih.13
Da li je Kabot nadahnuo ribolovce, ili oni njega, tek početkom šesnaestog veka, Atlantski okean bio je pun engleskih lađa. Nekoliko njih vrebalo je španske brodove sa blagom, usporene i ranjive zbog težine zlata i srebra koje su nosile natrag u Stari svet. Na tome se moglo izuzetno dobro zaraditi.7 Ser Frensis Drejk se sa jednog jedinog putovanja vratio u Englesku sa plenom vrednim šezdeset miliona dolara u današnjem novcu.14 Na istom tom putovanju, Drejk je nakratko pristao uz obalu današnje Virdžinije, prisvojio je za krunu i nazvao Novi Albion,15
Da bi tom prisvajanju dala odgovarajući značaj, i da bi obezbe-dila bazu za snabdevanje svojih gusara, kraljica Elizabeta I zaključila je kako bi tamo dobro bilo osnovati koloniju. Poverila je taj zadatak ser Volteru Raliju. Ishod je bila zlehuda „izgubljena kolonija“ Roanoki, čijih se 114 pripadnika 1587. godine iskrcalo odmah južno od Albermarl Saunda u današnjoj Severnoj Karolini. Iz te prvobitne kolonije niklo je sedam imena koja još postoje na kartama: Roanoki (značajan kao prva indijanska reč koju su pozajmili indijanski naseljenici), Kejp Fir, Kejp Hateras, reke Čouvan i Neusi, Česepik i Virdžinija.16 (Pre toga, Virdžiniju su nazivali Windgan-con, što znači ,,ala ste se vi veselo obukli“ - što su tamošnji stanovnici očigledno odgovorili kada ih je prva izvidnica upitala kako se to mesto zove.) Ali avaj, to je otprilike bilo sve što je kolonija uspela da uradi. Zbog rata sa Španijom, nijedan engleski brod nije mogao da se vrati tamo tri godine. Kada se konačno pojavio brod sa spasiocima, kolonija je bila pusta. Godinama zatim, posetioci bi povremeno primetili plavokoso indijansko dete, a na kraju je ustanovljeno i da je susedno pleme Kroatona uvrstilo nekoliko reći elizabetanskog engleskog u sopstveni jezik, ali nikakav čvršći dokaz o sudbini kolonije nikada nije pronađen.
Usledili su drugi doseljenici, među njima i danas zaboravljena kolonija Popam, osnovana 1610. u današnjem Mejnu, ali napuštena dve godine kasnije, te prilično dugotrajnija, ali ipak jednako neizvesne sudbine, kolonija Džejmstaun, osnovana u Virdžiniji 1607. godine.
Međutim, ono što je u najvećoj meri privlačilo Engleze u Novi svet bilo je ribarenje, naročito u gotovo nezamislivo bogatim vodama kraj severoistočne obale Severne Amerike. Najmanje sto dvadeset godina pre nego što je Mejflauer zaplovio, evropske ribarske flotile mogle su se sve češće videti duž istočne obale. Flotile su često pristajale uz obalu da osuše ribu, obnove zalihe hrane i vode, ili povremeno sačekaju da prođe oštra zima. Na obalama se okupljalo i po hiljadu ribara istovremeno. Upravo je od takvih grupa Samoset naučio svojih nekoliko engleskih reči.
Kao rezultat toga, u Novoj Engleskoj i istočnoj Kanadi 1620. teško da je postojao zaliv bez nekakve relikvije koja je svedočila o njihovom prolasku. Sami Hodočasnici ubrzo su naišli na stari lonac od livenog gvožđa, očevidno evropskog porekla, a kada su opljačkali neke indijanske grobove (što je bilo krajnje nepromišljeno, pa je gotovo vapilo za njihovim masakrom), otkrili su telo plavokosog muškarca, „moguće Francuza koji je umro u zatočeništvu“.17
Nova Engleska je možda i bila novi svet za Hodočasnike, ali teško da je bila terra incognita. Dobar deo zemlje oko njih već je bio kartografisan. Osamnaest godina ranije, Bartolomju Gosnold i grupa opisana kao „24 džentlmena i osam mornara“ kampo-vali su nekoliko meseci na obližnjem ostrvu Katihank, i ostavili za sobom mnoga imena, među kojima će dva opstati: Kejp Kod i romantično tajanstveni Martin vinograd (tajanstveni zato što ne znamo ko je ta Marta bila).
Sedam godina pre toga, Džon Smit, koji je bio u prolazu sa ekspedicijom kitolovaca, ponovo je izradio mapu te oblasti, marljivo uvaživši imena koja su koristili sami Indijanci. Dodao je samo jedno ime koje je sam smislio: Nova Engleska. (Prethodno je ta oblast na većini mapa nosila naziv Norumbega. Nikome nije baš jasno zašto.) Ali u činu krajnjeg ulizivanja, Smit je po svom povratku u Englesku pokazao svoju mapu Čarlsu Stjuartu, šesnaestogodišnjem prestolonasledniku, zajedno sa porukom u kojoj „skromno umoljava“ Njegovo veličanstvo „da zameni njihova varvarska imena engleskim, kako bi potomstvo moglo reći da im je princ Čarls kumovao". Mladi princ se oduševljeno bacio na taj zadatak. Izbrisao je većinu indijanskih imena koja je Smit tako pažljivo transkribovao i zamenio ih kapricioznom mešavinom koja je odavala počast njemu i njegovoj porodici, ili mu se jednostavno dopadala. Među njegovim tvorevinama bili su Kejp Elizabet, Kejp En, reka Čarls i Plimut. Zahvaljujući tome, kada su se Hodočasnici iskrcali u Plimutu, jedan od malobrojnih zadataka koje nisu morali da obavljaju bilo je smišljanje imena za mesta koja su ih okruživala. Njima su imena već bila nadenuta.
Ponekad su se rani istraživači vraćali u Evropu sa Indijancima. Takva je bila i sudbina junačnog Skvanta, čija životna priča liči na kakav pikarski roman. Njega je uzeo moreplovac po imenu Džordž Vejmut 1605. godine i odveo - protiv njegove volje ili ne, nije poznato - u Englesku. Tamo je on proveo devet godina obavljajući razne poslove pre nego što se vratio u Novi svet kao prevodilac za Džona Smita na njegovom putovanju 1613. godine. Da bi ga nagradio za pomoć, Smit je Skvantu poklonio slobodu. Ali samo što se Skvanto vratio u svoje pleme, njega i još dvanaest njegovih saplemenika oteo je jedan drugi Englez, odveo ih u Malagu i prodao kao roblje. Skvanto je radio kao kućni sluga u Španiji pre nego što je uspeo da pobegne u Englesku, gde je neko vreme radio za jednog trgovca u gradu Londonu, pre nego što se konačno 1619. vratio u Novi svet sa još jednom ekspedicijom koja je istraživala obalu Nove Engleske.18 Sve zajedno, bio je odsutan gotovo petnaest godina, i vratio se samo da bi ustanovio kako je njegovo pleme pokosila pošast - gotovo sigurno velike boginje koje su sa sobom doneli posetioci mornari.
Stoga je Skvanto imao izvesnih razloga za nezadovoljstvo. Ne samo što su Evropljani nehotice istrebili njegovo pleme već su ga dvaput odveli i prodali u roblje. Na svu sreću po Hodočasnike, Skvanto je bio sklon praštanju. Pošto je najveći deo svojih zrelih godina proveo među Englezima, moguće je da se među njima osećao prijatnije nego među svojima. U svakom slučaju, skrasio se s njima i sledeće godine, sve dok nije umro od iznenadne groznice, bio njihov odani učitelj, prevodilac, ambasador i prijatelj. Zahvaljujući njemu, budućnost engleskog jezika u Novom svetu bila je osigurana.
Pitanje kakav je taj engleski bio i u šta će se izmetnuti, u središtu je onoga što sledi.
1
Prepev: Dubravka Srećković-Divković.
2
Drugi glavni doprinos gospođe Hemans potomstvu bila je pesma „Kazabjanka" koja se sada pamti prevashodno zbog prvog stiha: „Dečak je stajao na zapaljenoj palubi.“
3
Izgleda da Mejflauer, baš kao ni Plimutska stena, nije imao bogzna kakvu sentimentalnu vrednost za koloniste. Vilijam Bredford u svojoj istoriji kolonije sa naslovom O Plimutskoj plantaži niti jednom nije pomenuo brod po imenu. Samo tri godine po tom epohalnom prelasku okeana, Mejflauer je bez pardona razmontiran i prodat kao olupina. Sudeći po nekoliko izvora, završio je kao štala koja još stoji u selu Džordans, u Bakingamširu, tridesetak kilometara od Londona. Sasvim slučajno, gotovo u njegovoj sen-ci nalazi se grob Vilijama Pena, osnivača Pensilvanije.
4
Osnovana 1610, ta mala kolonija napuštena je 1830. godine iako su je na ostrvu ubrzo zamenila druga britanska naselja. Usled svoje izolovanos-ti, Njufaundlenđani su stvorili naročito živopisno narećje stapajući nove izraze i stare engleske reći raznih dijalekata koje sada više nigde ne postoje: diddies za košmar, nunny-bag za posebnu vrstu ranca, cocksiddle za kolut preko glave, rushing the waddock za ragbi utakmicu. Oni i dalje koriste mnoge čudne izgovore. Na primer, chitterlings se izgovara kao chistlings. Jedina reč koju je Njufaundlend podario svetu jeste pingvin. Niko pojma nema Šta ju je nadahnulo.
5
Odn. Greenland - Zelena zemlja. (Prim, prev.)
6
Vrsta hokeja na travi. (Prim, prev.)
7
Špance nisu vrebali samo mornari iz suparničkih država, već i sopstveni pobunjeni moreplovci. Ovi potonji će kasnije dobiti naziv bukaniri zbog toga što su se, posle bekstva od svojih španskih gospodara, hranili mesom divljih svinja koje su dimili na drvenom ramu po imenu bukan, sve dok ne bi zarobili kakvu lađu zaustavljenu zbog nedostatka vetra i prisvojili je za sebe.


Nastanak Amerikanaca

Mi, dolepotpijani, odani podanici našeg Jtrašnog Juverena, Go/podara Kralja Džejmja, po volji Go/podnjoj, od Velike Britajne, Francu/ke i Irjke, Kralja, branitelja vere itd., pošto Jmo Je upujtili u Jlavu Božju i za širenje hrišćanske vere, te u čajt našeg Kralja i oteče/tva, na putovanje da o/nujemo prvu Koloniju u Jevernijem delovima Virdžinije, ovim dono/imo Jvečano i zajednički... Jporazum da se združimo u građan/ko političko telo za naše bolje pojtojanje, očuvanje i produžetak već pomenutih...
Tako počinje Mejflauerski sporazum, napisan 1620, ubrzo pošto su Hodočasnici sa Mejflauera stupili na obalu. Ovaj pasus se, ne moram to ni da naglašavam, donekle razlikuje od savremenog engleskog. Više ne koristimo J umesto s; nekoliko reči - Britajne, severnijem, otečestva - očigledno odstupa od savremene prakse, ali uopšte uzevši vrlo malo i nedovoljno da nas zbuni, dok se samo jednu generaciju pre toga moglo naći mnogo većih nepravilnosti. Danas ne bismo pominjali „strašnog suverena“, a i ako bismo to uradili, ne bismo mislili na nekoga pred kim čovek treba da oseća strahopoštovanje. Ali osim tih nekoliko anahronizama, pasus je na jasnom, prepoznatljivom i sasvim pristupačnom engleskom.*
Međutim, kad bi nas neko nekako prebacio u plimutsku koloniju 1620. i dozvolio nam da prisluškujemo razgovor onih koji su napisali i potpisali Mejflauerski sporazum, svakako bi nas zaprepastilo to koliko bi njihov govorni jezik najvećim delom za nas bio drugačiji - a često i sasvim nerazumljiv. Premda bi se svakako mogao prepoznati kao engleski, bio bi to engleski kakav nikada ranije nismo čuli. Među razlikama koje bismo odmah primetili bile bi sledeće:
• Kn-, koje se uvek izgovaralo na srednjoengleskom, u doba Hodočasnika bilo je u prelaznoj fazi i obično se izgovaralo kao tn. Dok su roditelji Hodočasnika reč knee izgovarali kao ,,k-ni“, Hodočasnici bi je verovatno pre izgovarali kao ,,t-ni“.
• Interno gh u recima poput night i light bilo je nemo otprilike jednu generaciju, ali na kraju ili pri kraju reći - u laugh, nought, enough, plough - i dalje se ponekad izgovaralo, ponekad izostavljalo, a ponekad mu je pridavan glas/.
• Nije postojao glas ekvivalentan sa ah u savremenim rečima/af/ier i calm. Father bi se rimovalo sa današnjim gather, a calm sa ram.
• Was se izgovaralo ne kao „voz“ već kao „vas“ i ostalo je tako, makar u nekim krugovima, dovoljno dugo da ga Bajron rimuje sa pass. Nasuprot tome, kiss se često rimovalo sa is (u izgovoru: „iz“).
• War se rimovalo sa car ili care. Savremeni izgovor je stekao tek početkom devetnaestog veka.
• Home se obično pisalo „\vhome“ i izgovaralo, makar kod nekih govornika, isto kao što se pisalo, sa jasnim glasom wh.
• Različiti glasovi o i u koristili su se, da budemo blagi, zbrkano i neredovno. Mnogi ljudi su rimovali cut i put, plough i screw,
* Autor se osvrće i na pisanje određenog člana ,,the“ koje je u verziji Mej-flauerskog sporazuma biloye, pošto je pisarima i štamparima tako bilo jednostavnije; ye se nije čitalo kao ,,ji“. (Prim. prev.)
\ book i moon, blood i load. Drajden, čak ni u drugoj polovini sedamnaestog veka, nije pravio razliku između flood, mood i good, mada niko pojma nema kako je mislio da to treba da se izgovara. Promene lutajućeg glasa oo očigledne su u višestrukim savremenim izgovorima (na primer,flood, wood, mood) i u određenom broju reči čiji izgovor nije ni sada fiksiran, naročito roof, soot i hoof.
• Oi se izgovaralo kao dugo i, tako da je coind zvučalo kao kind, a voice kao vice. Savremeni glas oi se ponekad čuo, ali smatrao se odlikom vulgarnosti sve negde do vremena Američke revolucije.
• Reči u kojima je danas kratko e često su se izgovarale, a ponekad i pisale sa kratkim i. Šekspir je stalno pisao „bin“ umesto been, a Bendžamin Frenldin je čak i krajem osamnaestog veka branio izgovor kratkog i za get, steady, chest, kettle i drugi slog reči instead - premda je tada već vodio izgubljenu bitku.
• Govor je uopšte bio širi, sa naglašavanjem i jačim izgovorom glasa r. Reč kao never izgovarala bi se pre kao „nev-arrr“.3 Interni samoglasnici i suglasnici češće su se suzbijali, tako daje nimbly bilo ,,nimly“,/uu/t i salt se pretvaralo u „faut“ i „saut“, somewhat u „summat“. Druge kombinacije slova izgovarale su se mnogo drugačije nego savremene forme. U svojoj Posebnoj pripomoći za englesku ortografiju i pravopis (1643), popularnoj knjizi tog vremena, Ričard Hodžis je pobrojao sledeće parove reči kao „toliko slične zvukom... da se ponekad ne mogu raspoznati“: ream i realm, shoot i suit, room i Rome, were i wear, poles i Pauls, flea i jlay, eat i ate, copies i coppice, person i parson, Easter i Hester, Pierce i parse, least i lest. Pisanje - i nepravilno pisanje - imena u najranijim spisima gradova kao što su Plimut i Dedam ukazuju nam donekle na to koliko je bio fluidniji izgovor u doba ranog kolonijalizma. U njima se čovek po imenu Parson ponekad pominje kao Passon, a ponekad kao Passen; Baršam kao Barsum ili Bassum-, Garfilđ kao Garfil; Parkherst kao Parkis-, Holms kao Holums; Pikering kao Pikram-, Sent Džon kao Senchion; Simur kao Seamer, i mnogi drugi.4
• Bilo je veoma mnogo razlika u idiomima, naročito sa upotrebom određenog i neodređenog člana. Kao što su primetili Bog i Kejbl, Šekspir je obično izbacivao članove tamo gde bismo ih mi smatrali neophodnim - „creeping like snail“, „with as big heart as thou“ i tako dalje - ah ih je istovremeno stavljao tamo gde mi ne bismo, te je tamo gde mi kažemo „at length“ i „at last“ on pisao „at the length“ i „at the last“. Predlog of se takođe koristio sa mnogo više slobode. Šekspir ga je stavljao na mnoga mesta gde bismo mi tražili neki drugi: „it was well done of (by) you“, „1 brought him up of (from) a puppy“, „1 have no mind of (for) feasting“, „That did but show thee of (as) a fool“ i tako dalje.5 Jedan ostatak te prakse preživeo je u američkom engleskom kada merimo vreme. Dok Amerikanci obično kažu da je „ten of three" ili „twenty of four“, Britanci samo kažu „ten to" ili „twenty to“.
• Kombinacije er i ear su se često, ako ne i uvek, izgovarale kao „ar“, tako da je convert bio „convart“, heard je bilo „hard“ (mada isto tako i „heerd“), a serve je bilo „sarve“. Merchant se izgovaralo i često pisalo kao „marchant". Britanci su danas sačuvali tu praksu u nekoliko reći - kao na primer u clerk i derby - ali u Americi je taj običaj odavno napušten s nekoliko ustoličenih izuzetaka kao što su heart, hearth i sergeant, ili je pisanje izme-njeno, kao kada su sherds postale shards ili Hertford, u Konek-tikatu, Hartford.
• Uopšte uzevši, reci sa kombinacijom ea - tea, meat, deal i tako dalje - izgovarale su se sa dugim a (i naravno, mnoge od njih se i dalje tako izgovaraju: great, break, steak, na primer), pa su, recimo, meal i mail bili homonimi. Savremeni izgovor ee upravo se pojavio, tako daje Šekspir mogao, kako mu se ćefne, da rimuje please bilo sa grace, bilo sa knees. Među konzervativnijim korisnicima stari stil je opstao i dobrim delom osamnaestog veka, kao u dobro poznatim stihovima pesnika Vilijama Kaupera:
Ja sam monarh svega što vidim Od središta pa sve do mora Koliko se taj engleski razlikovao od savremenog engleskog, gotovo jednako se razlikovao i od engleskog kojim se govorilo samo generaciju ili dve ranije, sredinom šesnaestog veka. U mno-gočemu, jezik Hodočasnika je bio daleko napredniji, mnogo manje vidljivo ukorenjen u konvencijama i modulacijama srednjoengle-skog, nego jezik njihovih dedova, pa čak i roditelja.
Stara praksa stvaranja množine dodavanjem -n brzo je popuštala pred novom konvencijom dodavanja -s tako da su do 1620. ljudi većinom govorili knees umesto kneen, houses umesto housen, fleas umesto flean. Ta tranzicija u doba Hodočasnika nipošto nije bila završena - možemo naći eyen umesto eyes i shoon umesto shoes kod Šekspira - i čak je preostala u nekoliko reći, posebno u children, brethren i oxen, ali proces je bio dobrano započeo.
Sličan preobražaj dešavao se sa završnim -th u glagolima poput maketh, leadeth i runneth, kojima se takođe sve više na kraju doda-valo -s kao danas. Šekspir je gotovo isključivo koristio -s na kraju, osim u recima hath i doth.1 Samo su najkonzervativnija dela, kao što je Biblija kralja Džejmsa iz 1611. u kojoj uopšte nema oblika sa -s na kraju, ostala verna starom obrascu. Zanimljivo, izgleda da su se početkom sedamnaestog veka reči izgovarale kao da im je na kraju -s iako su se pisale sa završnim -th. Drugim recima, ljudi su pisali „hath“, ali su govorili „has“, videli „doth“ ali mislili „does“, čitali „goeth“ kao „goes“. Ta praksa je dobro ilustrovana u Hodžisovoj Posebnoj pripomoći, koja navodi kao homofone i tako naizgled različite reči poput weights i waiteth, cox i cocketh, rights i righteth, rose i roweth.
Istovremeno, završeci na -ed počeli su da se gube. Pre Elizabeti-nog doba, završetak na -ed imao je svoju punu fonetsku vrednost, i tu praksu smo sačuvali u nekoliko reći kao što su beloved i blessed. Ali u vreme Hodočasnika, savremeni običaj da se završetak izostavi (izuzev t i d) bio je sve zastupljeniji. Gotovo dvesta godina, skraćeni izgovor se u pisanju naznačavao apostrofom - drownd, frownd, weavd i tako dalje. Tek će krajem osamnaestog veka izgovor sa izostavljenim završetkom postati toliko sveopšte prisutan da ta razlika u pisanju postane nepotrebna.
Srednje t u Christmas, soften i hasten, te drugim takvim recima počelo je da iščezava (premda su ga mnogi ljudi vratili u upotrebu kroz often). U modu je upravo ulazio i glas sh u recima ocean, passion i sugar. Ranije su se takve reči izgovarale kao sibilanti, kao što mnogi Britanci i dalje kažu Mtiš-ju“ i ,,iš-ju“ za tissue i issue.
Rani kolonisti su među prvima koristili novu reč good-bye (zbogom) kao sažetak izraza God be with you (Bog s tobom) koji se u to vreme još često pisao kao „Godbwye“, i među prvima su primenjivali demokratskije oblike ye i you (ti) umesto thee, thy i thou, mada su mnogi nesigurno lutali među tim oblicima, kao što je to činio i sam Šekspir, ponekad čak i u susednim rečenicama, kao u Henriju IV: „/ love thee infinitely. But hark you, Kate."2
Oni su takođe među prvima koristili gane novo slovo j. Ranije je toj svrsi služilo i, tako da je Čoser, na primer, pisao ientyl i ioye umesto gentle i joy. Isprva, j se koristilo jednostavno kao varijanta i, baš kao što je f bilo varijanta s. Postepeno je j preuzelo savremeni glas juh, a tu je ulogu ranije igralo# (otud i povremeno sloboda u engleskom da birate između ta dva slova, kao u recima jibe i gibe).
Što se jezika tiče, Hodočasnici teško da su mogli da izaberu uzbudljiviji trenutak da dođu. Možda niti jedan drugi istorijski period nije bio lingvistički raznovrsniji i dinamičniji, usklađeni-ji sa verbalnom invencijom, od vremena kada su oni rođeni. Na kraju krajeva, bilo je to doba Šekspira, Marloua, Lajlija, Spensera, Dona, Bena Džonsona, Frensisa Bejkona, ser Voltera Ralija, Elizabete I. Kako je to rekla Meri Helen Doan: „Da su prvi doseljenici napustili Englesku ranije ili kasnije, da su stekli svoj način govora i stavove, lingvističke i one druge, u neko drugo doba, naš jezik -kao i naš narod - bili bi sasvim drugačiji.“
Samo za stotinak godina pre prispeća Hodočasnika u Novi svet, Engleska je dobila 10.000 dodatnih reci, od kojih je oko polovina bila dovoljno korisna da se zadrži i dan-danas. Sam Šekspir je stvorio njih oko 2000 - reclusive, gloomy, barefaced, radiance, dwindle, countless, gust, leapfrog, frugal, summit, da pomenemo samo nekolicinu - ali u toj nečuvenoj bujici on nipošto nije bio usamljen.
Puko uzorkovanje reči koje su ušle u engleski otprilike u vre-me Hodočasnika ukazuje nam (uzgred, to je još jedna Šekspirova izmišljotina)3 na leksičku vitalnost tog doba: alternative (1590); incapable (1591); noose (1600); nomination (1601); fairy, surrogate i sophisticated (1603); option (1604); creak, u smislu zvuka, i susceptible (1605); coarse, u smislu da je nešto grubo (nasuprot prirodnom), i castigate (1607); obscenity (1608); tact (1609); commitment, slope, recrimination igothic (1611); coalition (1612); freeze u metaforičkom smislu (1613); nonsense (1614); cult, boulder i crazy, u smislu ludila (1617); customer (1621); inexperienced (1626).
Ako su Hodočasnici i bili svesni lingvističkog previranja u kojem su se rodili, ničim to nisu pokazivali. Ni u jednom sačuvanom kolonijalnom spisu iz sedamnaestog veka nijednom se ne pominje Šekspir, pa čak ni Milton koga su Puritanci obožavali. A u nekim značajnim stvarima njihov jezik je neobično drugačiji od Šekspirovog. Na primer, oni nisu koristili konstrukciju „methinks“. Niti su pokazivali ikakve sklonosti da se upuštaju u novu modu pretvaranja imenica u glagole, u praksu koja je tom dobu podarila tako dugotrajne i korisne inovacije kao što su to gossip (1590), to fuel (1592), to attest (1596), to inch (1599), to preside (1611), to surround (1616), to hurt (1662) i još desetine i desetine drugih, među kojima mnoge (to happy, to property, to malice) nisu potrajale.
lako nipošto nisu bili lingvistički inovatori, osobite okolnosti u kojima su se našli nagnale su prve koloniste da počnu da čačkaju po svom rečniku maltene još od prvog dana. Već 1622. koristili su reč pond, koja je u Engleskoj označavala mali veštački basen, za velika i sasvim prirodna jezera, kao što je Volden Pond. Reč creek je u Engleskoj značila morski rukavac; u Americi se koristila za potok. Iz razloga koji nisu nikada bili, koliko ja to mogu da kažem, valjano istraženi, doseljenici su brzo odbacili mnoge naizgled korisne engleske topografske reči - hurst, mere, mead, heath, moor, marsh i (osim u Novoj Engleskoj) brook, pa su počeli da izmišljaju nove, poput swamp (prvi put zabeleženo u Opštoj istoriji Virdžinije Džona Smita iz 1626)7, ravine, hollow, range (za otvoreni prostor i zemljište) te bluff. One su često pozajmljivane iz drugih jezika. Bluff (litica), reč koja se odlikuje time da su je Britanci prvu napali kao zaveden i očigledno nepotreban ame-rikanizam, verovatno je pozajmljena od holandke blaf, što znači ravna ploča. Swamp (močvara) izgleda potiče od nemačke zwamp, a ravine (jaruga), prvi put zabeležena 1781. u dnevnicima Džordža Vašingtona, premda je gotovo sigurno korišćena mnogo ranije, francuskog je porekla.
Začudo, ako se ima u vidu ekstremna američka klima, reči povezane s vremenskim prilikama sporije su se javljale. Snowstorm (snežna oluja), prvi meteorološki amerikanizam, nije zabeležen pre 1771, a čini se da niko nije primetio tornado pre 1804. Između ta dva pojavio se cold snap (kratkotrajni nalet hladnoće) 1776, i time je otprilike iscrpljen doprinos Amerike svetu meteorološke terminologije u njenih prvih dvesta godina. Blizzard (mećava), reč bez koje bi svaki opis severnoameričke zime bio nepotpun, počeo je da označava jaku snežnu oluju tek 1870, kada ju je urednik jednih novina u Estervilu, u Ajovi, upotrebio za izuzetno jak prolećni sneg. Ta reč nepoznatog porekla smišljena je u Americi pedesetak godina pre toga, ali je prvobitno označavala udarac ili niz udaraca pesnicama, ili brzu paljbu iz pištolja.
Međutim, gde god su mogli, prvi kolonisti su se tvrdoglavo držali reci Starog sveta. Čuvali su reči marljivo kao arhivari. Na desetine, možda i stotine engleskih termina koji će zapostavljeni kasnije nestati u domovini, žive i dalje u Americi zahvaljujući u suštini konzervativnoj prirodi ranih kolonista. Možda je najpoznatiji primer izraza fali za autumn (jesen). Bila je to relativno nova reč u vreme Hodočasnika - njeno prvo korišćenje u Engleskoj zabeleženo je 1545. - ali ostala je u svakodnevnoj upotrebi u Engleskoj čak do druge polovine devetnaestog veka. Nepoznato je zbog čega je tada iščezla. Spisak reči koje su sačuvane u Americi skoro je beskrajan. Među njima su: cabin u smislu skromnog staništa; bug za sve vrste insekata, hog za svinju, deck kao špil karata i jack za puba u špilu, raise za zadnjicu, junk za đubre, mad u smislu ljut pre nego poremećen, bushel kao jedinica za meru, closet za plakar, adze, attic, jeer i hatchet, stocks kao hartije od vrednosti, cross-purposes, livestock, gap i (prevashodno u Novoj Engleskoj) notch za prolaz između brda, gully za jarugu, rooster za pevca, slick kao varijanta sleek, zero za nulu, back and forth (umesto backwards and forwards), plumb u smislu potpunog ili celog, noon4 umesto midday, molasses za melasu, cesspool, home-spun, din, trash, talented, chore, mayhem, maybe, copious i tako dalje. A to je tek puki uzorak.
Prvi kolonisti su sa sobom doneli i mnoge regionalne izraze koji su bili malo poznati izvan njihovih privatnih kutaka Britanije, koji su napredovali na američkom tlu i često su se odatle raširili po svetu u kojem se govori engleski: drool, teeter, hub, swamp, squirt (kao reč kojom se opisuje neka osoba), spool (za konac), to wilt, cater-cornered, skedaddle (reč iz severnobritanskog narečja koja znači prosuti nešto bučno, kao recimo džak uglja), gumption, chump (reč iz Eseksa koja znači panj i sada je sačuvana u izrazu „offyour chump"),8 scalawag, dander (kao u izrazu to get ones dander up), chitterlings, chipper, chisel u smislu varanja, i skulduggery. Ovo potonje nema nikakve veze sa lobanjama (skull) zbog čega se i piše sa jednim l. Potiče od škotske reči sculdudrie, što označava snošaj. Za chitterlings, ili chitlins, što označava svinjska crevca, nije se znalo izvan Hempšira sve dok se te reči nisu proslavile u Novom svetu.9 To što je ovaj izraz u nekim delovima Amerike evoluirao u kettlings ukazuje da su makar neki ljudi ch- na početku izgovarali kao tvrdo k, poput reči chaos ili chorus.
I naravno, oni su sa sobom doneli mnoge reči koje nisu opstale ni u Americi ni u Britaniji, zbog čega su obe zemlje leksički osiromašile: flight za smet, fribble za frivolnu osobu, bossloper za pustinjaka, spong za parcelu zemlje, bantling za bebu, sooterskin za dragu osobu, gurnet za zaštitni peščani bedem i nikada prežaljeni slobberchops za nekoga ko se sav umusavi kada jede.
Gde god da su se okrenuli u svojoj novopronađenoj zemlji, rani doseljenici suočavali su se sa predmetima koje nikada pre toga nisu videli, od komarca (koji se isprva pisao kao mosketoe ili musketto) preko urme, pa do otrovnog bršljana, ili „zatrovanog korova“ kako su ga nazivali. Isprva, nesumnjivo pod utiskom bogatstva nepoznatih živih bića u njihovom novom Rajskom vrtu, nisu umeli da razlikuju tikve od bundeve, niti stabla oraha od hikorija. Davali su biljkama i životinjama pogrešna imena. Lovor, bukva, orah, kukuta, crvendać (zapravo drozd), kos, jež, ševa, lasta i crna liska reči su koje u Americi označavaju vrste različite od onih koje označavaju u Engleskoj.10 Američki kunić je zapravo zec. (To što prvi doseljenici nisu umeli da ih razlikuju svedoči donekle o tome koliko su bili nesposobni za život u divljini.) Često su birali najjednostavnije rešenje i novim stvorenjima davali imena koja su oponašala - bobwhite (mala američka prepelica), whippoorwill (američki leganj), katydid (zeleni skakavac) - a kada se ispostavilo da je to nepraktično, vratili su se korisnom, te na kraju osobeno američkom, sredstvu formiranja novih kovanica od dve starije reči.
Kolonijalni američki engleski bezmalo kipi od takvih konstrukcija: jointworm (larva), glowworm (svitac), eggplant (plavi patlidžan), canvasback (severnoamerička divlja patka), copperhead (zmija otrovnica), rattlesnake (zvečarka), bluegrass (vrsta trave), backtrack (vraćanje istim putem), bobcat (riđi ris), catfish (som), bluejay (sojka kreštalica), bullfrog (žaba bukačica), sapsucker (vrsta malog detlića), timberland (šumovita zemlja), underbrush (žbunje), cookbook (kuvar, knjiga s receptima), frostbite (pro-mrzlina), hillside (padina, isprva ponekad i u obliku sidehill), uz kasnije pridodate reči kao što su tightwad (cicija), sidewalk (pločnik), cheapskate (opet cicija), sharecropper (napoličar), skyscraper (neboder), rubberneck (njuškalo), drugstore (apoteka, drogerija), barbershop (berbernica), hangover (mamurluk), rubdown (masaža), blowout (eksplozija) i druge gotovo bez broja. Novi nazivi su imali tu vrlinu da budu neposredni i smesta razumljivi - što su korisne osobine u zemlji čije se stanovništvo sastojalo od sve većeg broja ljudi koji nisu govorili jezikom domorodaca - vrlinu koja je njihovim britanskim parnjacima često nedostajala. Frostbite je nedvosmisleno deskriptivnije od chillblains, sidewalk od pavement, eggplant od aubergine, doghouse (štenara) od kennel, bedspread (posteljina) od counterpane, šta god Englezi govorili.
Jedno biće koje je igralo veliku ulogu u životu prvih kolonista bio je golub-putnik. Njegovo ime potiče iz ranijeg značenja reči putnik u smislu nekoga ko prolazi usput, a golubovi-putnici činili su upravo to u nezamislivo velikom broju. Jedan od prvih posma-trača procenio je da je jato u preletu bilo široko nešto manje od dva, a dugačko oko 450 kilometara. Oni su bukvalno pomračivali nebo. U vreme kada je prispeo Mejflauer, u Severnoj Americi je živelo možda devet milijardi golubova-putnika, što je bilo više nego dvostruko u odnosu na broj svih ptica koje se danas mogu naći na kontinentu. Pošto ih je bilo toliko, bili su apsurdno laka lovina. Jedan izveštaj iz 1770. navodi kako je jedan lovac oborio njih 125 jednim jedinim pucnjem iz kremenjače. Neki ljudi su ih jeli, ali većinom su ih koristili kao hranu za svinje. Milioni i milio-ni su pobijeni iz čiste zabave. Do 1800. godine broj im se otprilike prepolovio, a do 1900. gotovo su sasvim iščezli. Prvog septembra 1914, poslednji je umro u zoološkom vrtu u Sinsinatiju.
Međutim, prve koloniste nisu gnjavila neka druga stvorenja koja će jednog dana postati prava pošast u Novom svetu. Jedno od njih bio je običan kućni pacov. On će do Evrope stići tek u slede-ćem veku (emigriraće tamo naglo i u ogromnom broju iz Sibira, iz razloga koji nikada nisu objašnjeni), a njegovo pojavljivanje je u Americi prvi put zabeleženo 1775, u Bostonu. (On je bio toliko prilagodljiv da su, u doba zlatne groznice 1849. godine, prvi doseljenici u Kaliforniji zatekli kućnog pacova koji ih je tamo čekao. Do šezdesetih godina dvadesetog veka, procenjivalo se da u Americi živi sto miliona kućnih pacova.) Mnoge druge sada uobičajene životinje, među njima i kućni miš i običan golub, tek je trebalo da pođu na svoje prvo prekookeansko putovanje.
Za izvesne vrste znamo donekle precizno kada su stigle, a najpoznatiji od njih je onaj razdražujući čvorak koga je u Ameriku doneo izvesni Eugen Šifelin, bogati nemački emigrant koji je gajio neobičnu i u slučaju čvorka žalosnu zamisao kako američkom pejzažu treba da predstavi sve ptice koje se pominju u Šekspirovim delima. Većina vrsta koje je doneo nije uspela da se razvije, ali četrdeset parova čvoraka koje je pustio u njujorškom Central parku 1890. godine, uz pojačanje od još dvadeset parova sledećeg prole-ća, napredovalo je toliko da je to za manje od jednog veka postala najbrojnija ptičja vrsta u Americi, i jedna od najvećih tamošnjih štetočina. Običnog kućnog vrapca (koji zapravo uopšte nije vrabac, već afrička ptica tkalac) na sličan načinje 1851. ili 1852. godine u Novi svet doneo predsednik Bruklinskog prirodnjačkog društva, dok je šarana doneo sekretar Instituta Smitson sedamdesetih godina devetnaestog veka.11 Pravo je čudo da iz tako dobronamernih, ali često pogrešnih postupaka nisu proistekle veće ekološke katastrofe, i za to čudo svi treba da budemo zahvalni.
Delimično zbog nedostatka svakodnevnog kontakta sa Britancima, delimično zbog uslova osobenih za život u Americi, te delimično možda i iz kaprica, američki engleski ubrzo je počeo da luta novim smerovima. Već 1862, Amerikanci su novčanice nazivali bills umesto notes. Do 1751, reč bureau je izgubila svoje englesko značenje pisaćeg stola i postala je komoda sa fiokama. Barn je u Britaniji bilo, i uglavnom je i dalje skladište za žito (ambar), ali u Americi je reč poprimila širi smisao građevine opštije namene na poljoprivrednom gazdinstvu. Godine 1780. avenue je bila reč za svaku široku ulicu u Americi; u Britaniji je podrazumevala i drvored - štaviše, i dalje to podrazumeva te se u mnogim britanskim varošima mogu naći saobraćajnice s nazivom Avenijska ulica, što Amerikancima zvuči komično suvišno. Druge reči kojima su Amerikanci postepeno proširili značenje obuhvataju i apartment (stan), pie (pita), store (radnja), closet (plakar), pavement (pločnik) i block (blok). Block je u Americi krajem osamnaestog veka opisivao grupu zgrada sličnog izgleda - ono što Britanci nazivaju terrace - a potom je značio grupu susednih parcela da bi konačno, 1823, počeo da se koristi u savremenom smislu kao urbani pravo-ugaonik omeđen ulicama.12
Ali najzgodniji, premda ne uvek i najjednostavniji način da se popune praznine u američkom leksikonu bio je da se pitaju tamošnji Indijanci koje oni reči koriste. U vreme prvih kolonista, u Novom svetu je živelo pedesetak miliona Indijanaca (mada se po drugim procenama taj broj kreće od čak stotinu do samo osam miliona). Većina ih je živela u Meksiku i Andima. U čitavoj Severnoj Americi nije bilo više od možda dva miliona stanovnika. Severnoamerički Indijanci dele se obično u šest geografskih, pre nego lingvističkih ili kulturoloških porodica: na ravničare (među njima su Crna Stopala, Čejeni i Poniji), one iz istočnih šuma (algonkvinska porodica i irokeška konfederacija), sa jugozapada (Apači, Navaho, Pueblo), sa severozapadne obale (Haida, Modok, Cimšijan), s visoravni (Pajute, Nez Perse) i na severnjake (Kučini, Naskapiji). U okviru tih grupa bilo je velikih razlika. Među ravničarskim Indijancima, Omahe i Poniji bili su naseljeni zemljoradnici, dok su Čejeni i Komanči bili nomadski lovci. Takođe su se prilično muvali unaokolo: na primer, Crna Stopala i Čejeni počeli su na istočnoj obali, kao pripadnici algonkvinske porodice, pre nego što su se otisnuli na zapad, u ravnice.
I pored relativne malobrojnosti stanovnika u severnoj Americi, ili možda upravo zbog nje, na kontinentu se govorilo izuzetno mnogo različitih jezika, sveukupno čak petsto. Ako se to sagleda na drugi način, severnoamerički Indijanci činili su samo pet procenata stanovništva Novog sveta, ali je među njima bila zastupljena možda čitava četvrtina njegovih jezika. Mnoge od tih jezika - puja-lupski, tupi, asinbojn, hidaca, bela kula - govorile su samo šačice ljudi. Čak i među povezanim plemenima mogao je stajati znatan lingvistički jaz. Kao što je to rekao istoričar Čarlton Lerd: „Poznati jezik domorodaca u Kaliforniji sam pokazuje veću lingvističku raznovrsnost nego svi poznati jezici na evropskom kontinentu.“13
Gotovo svi indijanski termini koje su prvi kolonisti neposredno preuzeli u engleski potekli su iz dve istočne porodice: irokeške konfederacije, u koju su spadala plemena Mohok, Čiroki, Oneida, Seneka, Delayer i Huron, te iz još veće algonkvinske grupe koja je obuhvatala plemena Algonkvin, Arapaho, Kri, Delaver, Ilino-is, Kikapu, Naraganset, Odžibva, Penobskot, Pekvot, Sak i Lisice, među mnogim drugim. Ali i tu je vladala ogromna raznovrsnost, pa je za Delaver Indijance reka bila Suskvehana, dok je za njihove komšije Hurone ona bila Kannastoge (ili Konestoga).
Rani kolonisti počeli su da pozajmljuju nazive od Indijanaca gotovo od samog trenutka prvog kontakta. Moose (los) i papoose (dete) reći su preuzete u engleski još 1603. Raccoon (rakun) je prvi put zabeležen 1608, caribou (severni američki jelen) i opossum (oposum) 1610, moccasin (mokasina) i tomahawk (indijanska sekira) 1612, hickory (drvo hikori) 1618, powwow (veće) 1624, wigwam (indijanski šator) 1628.14 Sveukupno, Indijanci su prvim kolonistima podarili oko 150 termina. Još 150 je usledilo kasnije, posle filtriranja kroz posredne izvore. Na primer, toboggan je reč koja je u engleski ušla zahvaljujući Francuzima iz Kanade. Hammock (visaljka), maize (kukuruz) i barbecue (roštilj) došli su na kontinent preko Španaca, sa Kariba.
Indijanske reći su se povremeno relativno jednostavno mogle prilagoditi. Algonkvinsko seganku se bez mnogo poteškoća pretvorilo u skunk (tvor). Wuchak se u engleskom skrasio gotovo neumitno kao woodchuck (američki mrmot) - i uprkos poznatoj brzalici, nema tog mrmota koji bi čukao po drvetu.5 Wampumpeag je postao wampum.6 Korišćenje reći neck (obično: vrat) u severnim kolonijama bilo je pod očiglednim uticajem algonkvinskog naiack, što je značilo tačka ili ugao, i odatle potiče izraz that neck of the woods (taj kraj šume). Otud se i izuzetna zastupljenost reči cape za rt u Novoj Engleskoj barem delimično zasniva na postojanju algonkvinske reči kepan, koja znači „zatvoreni prolaz“.15
Međutim, većina indijanskih termina nije bila toliko podložna jednostavnoj transliteraciji. Mnogi su morali da se žustro i uporno oblikuju poput jogunastog jastuka, pre nego što su ljudi koji su govorili engleski mogli da ih komotno koriste. Prvi pokušaj Džo-na Smita da transkribuje algonkvinsku reč za plemenskog poglavicu ispao je kao cawcawwassoughes. Pošto je shvatio da to nije ni najmanje zgodno, on je reč modifikovao u i dalje neprikladno coucorouse. Tekjesledeća generacija ovaj izraz pojednostavila još više u oblik koji danas poznajemo: caucus.16 Racoon je bio jednako izazovan. Smit je pokušao sa raugroughcum i rahaugcum na istom mestu, a kasnije to preinačio u rarowcun, da bi potonji hroničari pokušali sa mnogim drugim oblicima - aracoune i rockoon, između ostalog - pre nego što su konačno našli fonetsko utočište u reči rackoone.'7 Misickquatash je evoluiralo u sacatash te konačno u succotash. Askutasquash je postalo isquontersquash, i najzad squash. Pawcohiccora je postala pohickory, a zatim hickory.
I nazivi plemena zahtevali su modifikaciju. Cherokee (Čiroki) su zapravo bili Tsalaki. Algonquin je poteklo iz Algoumequins. lrinakhoiw se izmetnulo u Iroquois (Irokezi). Choctaw se pisalo različito, kao Chaqueta, Shacktau i Choktah, pre nego što je poprimilo savremeni oblik. Čak je i naizgled jednostavno ime Mohawk imalo zabeležene 142 verzije pisanja.7
Tu i tamo, kolonisti bi se predali. Neko vreme su nazivali jestivi kaktus njegovim indijanskim imenom, metaquesunauk, ali su na kraju odustali od te borbe i nazvali ga bodljikavom kruškom.'7 Uspeh je zavisio mahom od fonetske pristupačnosti najbližeg plemena sa kojim su bili u dodiru. Oni koji su naišli na Indijance Odžibva ustanovili su da je njihovo narečje toliko nerazumljivo da nisu mogli da se slože čak ni oko imena plemena. Neki su govorili Odžibva, drugi Čipeva. Kako god mu glasilo ime, to pleme je koristilo grupe suglasnika toliko zbunjujuće guste - mtik,pskikye, kchimkwa, da pomenemo samo tri19 - kao da su hteli da ubede koloniste da njihov jezik ostave na miru.
Često, kao što se moglo i očekivati, kolonisti bi pogrešno razu-meli indijanske termine i pogrešno ih primenili. Za domoroce, pawcohiccora nije bio naziv drveta, već jelo koje se pravilo od njegovih plodova. Pakan ili paccan je bila algonkvinska reč za svaki orah s tvrdom ljuskom. Kolonisti su to prekrstili upecan (pošto su se najpre poigravali varijantama poput pekaun i pecauri), pa su ga sa nekarakterističnom preciznošću rezervisali za plod drveta koji nauka poznaje kao Carya illinoensis.
Uprkos poteškoćama, prvi kolonisti su bili trajno opčinjeni indijanskim jezicima, delimično nesumnjivo zbog toga što su ovi bili egzotični, ali isto tako i zato što su posedovali neodoljivu lepotu. Kao što je napisao Vilijam Pen: „Ne znam ni za jedan jezik kojim se govori u Evropi, sa recima slađim ili velelepnijim u naglasku ili akcentu, od njihovih.“201 bio je u pravu. Dovoljno je da navedete šačicu indijanskih toponima - Misisipi, Suskvehana, Rapahanok - pa da vidite kako su Indijanci pronalazili poeziju u američkom pejzažu koja je prečesto izmicala onima koji su ih u njemu zamenili.
I mada su se prvi američki kolonisti ophodili s poštovanjem prema indijanskim jezicima, nisu uvek pokazivali toliki obzir prema samim Indijancima. Od samog početka loše su postupali prema domorocima, premda su to ponekad činili i nesvesno. Kao što smo već videli, jedna od prvih stvari koje su Hodočasnici sa Mejflaue-ra uradili bila je da opljačkaju indijanske grobove. (Čoveku dođe da se zapita kako bi se Hodočasnici osećali da su zatekli Indijance kako Čačkaju po rakama na engleskom crkvenom groblju.) Zbunjeni i strašljivi, rani kolonisti često su napadali prijateljska plemena, zamenivši ih greškom za neprijateljska. Čak i kada su znali da su plemena prijateljski nastrojena, ponekad su uzimali taoce u izopačenom uverenju da će tako zavrediti više poštovanja.
Kada se činilo da okolnosti to nalažu, nisu oklevali da postupaju krajnje brutalno, na šta nas podseća poruka vojnika guverneru kolonije u zalivu Masačusets u vreme Rata kralja Filipa: „Naređeno je da pomenutu Indijanku rastrgnu psi, te je tako i učinjeno.“21 Štaviše, pripovesti o prvim američkim susretima s Indijancima govore nam jednako mnogo o kolonijalnom nasilju koliko i o ortografiji sedamnaestog veka. Ovde, na primer, Vilijam Bredford opisuje iznenadni napad na selo Pekota u svojoj 7storiji Plimutske plantaže. Žrtve su, treba napomenuti, mahom bile žene i deca. „Oni koji su umakli vatri posečeni su mačem; neki raskomadani, drugi preklani rapirom, tako da su brzo smaknuti... Strašno je bilo videti ih kako se tamo peku u vatri... i grozan je bio smrad i zadah, ali pobeda je tim slađa bila.“22 Godine 1675. u Virdžiniji, Džon Vašington, predak Džordžov, učestvovao je u ne toliko neobičnom incidentu kada su Indijanci pozvani da rese spor slanjem svojih vođa na većanje. Oni su poslali pet poglavica na pregovore, i kada su evropski doseljenici videli da se stvari ne odvijaju povoljno po njih, poglavice su otete i pobijene. Čak su i prema najodanijim Indijancima postupali kao da su potpuno bez-vredni. Kada se Džon Smit susreo s neprijateljski raspoloženim divljacima u Virdžiniji 1608, prvo što je uradio bilo je da se sakrije iza svog vodiča domoroca.
U takvim okolnostima nije nikakvo čudo da su Indijanci počeli da gledaju s izvesnim podozrenjem na nove takmace koji su žele-li njihovu zemlju, i da postupaju sa sve manje dobre volje. To je naročito pogodilo koloniste u Virdžiniji - ili „sadioce“, kako su ih nazivali s mnogo nade - koji su jednako bili nesposobni da se brinu o sebi kao i Hodočasnici sa Mejflauera deceniju kasnije. U zimu 1609-10, pretrpeli su ono Što je kasnije postalo poznato kao „doba gladi“, i u tom kratkom razdoblju broj kolonista u Virdžiniji spao je sa pet stotina na šezdesetak. Kada je sledećeg proleća stigao ser Tomas Gejts da preuzme funkciju novog guvernera, zatekao je „kapije otvorene, vratnice spale sa šarki, crkvu urušenu i praznu, puste kuće (ostale tako neočekivano bez vlasnika koje je odnela smrt) porušene i spaljene, jer preživeli nisu mogli, kako su naumili, da kroče u šumu i skupe druga drva za potpalu; i tačno je, Indijanac je ubijao jednako brzo i bez gladi i pošasti iznutra.“23
Iz Engleske su stalno slali sveže koloniste, ali između opasnosti od Indijanaca spolja i gladi i pošasti iznutra, oni su propadali gotovo jednako brzo koliko su mogli biti zamenjeni. Između decembra 1606. i februara 1625, u Virdžiniju je stiglo 7.289 doseljenika, a pokopano je njiih 6.040. Većina je jedva stigla da se skrasi. Od 3.500 doseljenika koji su stigli za tri godine između 1619. i 1621, njih 3.000 je pomrlo pre nego što se taj period okončao. Otići u Virdžiniju skoro da je značilo izvršiti samoubistvo.
Onima koji su preživeli, život je bio niz užasa i neprijatnosti, od gladi i nostalgije, pa do strašne mogućnosti da vas snađe tomahavk u postelji. Kao što je kolonista Ričard Fretorn napisao donekle teatralno, što mu se može i oprostiti: „Mislio sam da u glavu ne može stati ovoliko vode koliko su moje oči isplakale.“ Umro je posle godinu dana.24
Makar je bio pošteđen gadnog kraja koji je čekao mnoge koji su ga nadživeli. Na Veliki petak 1622, u periodu prijateljstva između kolonista i američkih domorodaca, indijanski poglavica Opehan-kanog je poslao delegacije svojih plemena u tek oformljena naselja Kekohtan, Henrikus (takođe poznato kao Henriko ili Henriko-polis) i Čarls Siti u Virdžiniji, kao i na farme u njihovoj okolini. Bilo je to predstavljeno kao poseta dobre volje - neki Indijanci su čak „zaseli da doručkuju“, kako je jedan užasnuti kolonista kasnije napisao - ali na dati signal Indijanci su dograbili šta god im je palo šaka i pobili sve muškarce, žene i decu koje su mogli da uhvate, ukupno njih 350, što je bila otprilike trećina ukupnog stanovništva Virdžinije.25
Dvadeset dve godine kasnije, 1644, isti poglavica je uradio istu stvar i ubio otprilike isti broj ljudi. Ali u to vreme je 350 mrtvih bilo manje od dvadesetine engleskog stanovništva Virdžinije, pa je Opehankanogov upad pre bio brutalna smetnja nego katastrofa. Nešto se u međuvremenu očevidno promenilo. A to nešto može se sažeti u jednu jedinu reč: duvan. Za Indijance iz Virdžinije ta prijatna biljka nije bila duvan, već uppowoc. Tobacco (duvan) je bila španska reč, preuzeta iz arapskog tabaq, što se odnosilo na svaku biljku koja dovodi do euforije. Duvan se prvi put pominje na engleskom 1565, posle posete Džona Hokinsa kratkovečnoj francuskoj ispostavi na Floridi. Pomalo zbunjeno, i ne vladajući sasvim ekspozicijskom rečenicom, on je izvestio kako su Francuzi „neku biljku osušili, pa iz trske i zemljane šolje na kraju, s vatrom - sisali su kroz trsku dim njezin“.26 Uprkos očiglednoj Hokinsovoj sumnjičavosti prema zadovoljstvu koje bi tako nešto moglo doneti, on je malo duvana poneo sa sobom u Englesku, gde su se na njega vrlo brzo primili gotovo svi. Isprva se govorilo kako se to „pije“, pre nego što je ikome palo na pamet kako bi pušenje moglo biti prikladniji termin. Tome su pripisivane čudesne moći. Verovalo se daje duvan istovremeno i moćni afrodizijak i čudesno svestran lek, koji „čisti suvišni šlajm i druge gadne fluide, te otvara pore i prolaze u telu“.27 Ubrzo, moda je prerasla u pomamu i ljudima duvana jednostavno nikad nije bilo dosta.
Kolonisti u Džejmstaunu počeli su da ga sade u drugoj deceniji sedamnaestog veka i na sopstvenu radost ustanovili su da duvan raste gotovo jednako lako kao i otrovni bršljan. Najednom se u Virdžiniji moglo steći bogatstvo. Ljudi su počeli da se jate u koloniji u broju sa kojim Indijanci nisu mogli da se nose. Budućnost Virdžinije bila je osigurana, i to gotovo isključivo zahvaljujući biljci koja izaziva zavisnost.
U međuvremenu, usled progona Puritanaca u Britaniji, Nova Engleska više nije bila toliko pusta. U godinama između 1629. i 1640, osamdeset hiljada Puritanaca je pobeglo iz Starog sveta u Novi. Sličan broj se naselio u Karibima, na mestima kao što su Barbados i Sent Kits. Neki su obrazovali novu, sada gotovo sasvim zaboravljenu koloniju na ostrvu Old Providens kraj nikaragvanske Obale komaraca. Zapadnoindijska ostrva su dugo bila najnaseljeniji deo Novog sveta. Do 1700. godine na Barbadosu je bilo gotovo za trećinu više stanovnika koji su govorili engleski nego u Virdžiniji, a više nego dvostruko u odnosu na Njujork. Bez obzira na to, dovoljno Britanaca naselilo se u Masačusetsu da mu van svake sumnje obezbede budućnost. Početkom osamnaestog veka, tamo je bilo 80.000 stanovnika. Ali i tamo je bogatstvo imalo svoju mračnu stranu. Već 1643, samo dvadeset dve godine pošto su Očevi Hodočasnici kročili nogom na američko tlo sa željom da svet učine boljim, bogobojažljivijim mestom, preduzetnici u Novoj Engleskoj upustili su se svim silama u preduzeće zahvaljujući kojem će se veoma obogatiti: u trgovinu robljem.
Odliv emigranata je u sedamnaestom veku bio toliki da se oko 1700. godine britanska vlada zabrinula zbog egzodusa snažnih, pre-duzimljivih ljudi i gotovo prestala s daljim slanjem, ako se izuzmu redovni brodovi puni osuđenika (među njima je bila i izmišljena Mol Flenders).8 Ne računajući osuđenike, veoma je malo pravih Engleza ili Engleskinja emigriralo u Ameriku posle 1700. godine. Svejedno, u prvoj polovini veka stanovništvo se u kolonijama uče-tvorostručilo. Taj naizgledni paradoks postignut je privlačenjem ljudi iz drugih kolonija u Novom svetu - na primer, Karolinu je 1669. osnovalo samo stotinak ljudi iz Engleske: ostali su bili zemljoradnici sa Barbadosa28 - i prilivom stranaca: Nemaca, Francuza, a naročito škotsko-irskog življa iz Alstera, odakle je možda čak 250.000 ljudi pristiglo u prvim decenijama osamnaestog veka.29 Sve je to znatno doprinelo dugom, sporom udaljavanju Amerike od standardnog engleskog jezika kakav se govorio u Londonu.
Ovde-onde medu tim ljudima koji su došli s koca i konopca, bilo je i sve više crnih Afrikanaca. Crnci su počeli da pristižu u Virdžiniju već 1619. godine - te su tako prisutni tamo i pre najstarijih novoengleskih porodica - ali njihova upotrebna vrednost u ulozi radnika na poljima i kućne posluge postala je sasvim očigledna tek krajem veka. Iako su u Ameriku preseljeni protiv svoje volje, isprva su ih smatrali slugama, sa istim pravima po eventualno stečnoj slobodi kao i bele sluge pod ugovorom. Ironija je u tome da su svi ti rani fizički radnici, i belci i crnci podjednako, bili nazivani robovima, a taj izraz je privremeno izgubio svoje značenje trajne nevoljne poslušnosti. Uzgred, sluge su imale ugovor sa svojim gospodarima koji se savijao po nepravilnoj liniji i cepao na dva dela, tako da su i gospodar i sluga zadržavali po jednu polovinu.30
Postepeno, iz te početne mase počela je da se rađa zemlja -labave strukture, sa spoljnim vladarem i stanovništvom koje se sastojalo od neverovatne mešavine izbeglica, idealista, robova i osuđenika, ali svejedno zemlja. U četvrtoj deceniji osamnaestog veka Britanci su osetili dovoljno snažno samopouzdanje u pogledu svog položaja u Novom svetu, pa su počeli da traže izgovor da se time malo razmeću. Dobili su ga 1739. od Španaca koji su ovaplotili svoju dugotrajnu i sasvim razumljivu ogorčenost zbog britanskih gusara tako što su odsekli uvo britanskom šverceru po imenu Edvard Dženkins. Nije bilo važno to što je Dženkins bio najobičniji kriminalac. Britanci su odgovorili tako što su započeli sukob s verovatno najzanimljivijim nazivom u vasceloj istoriji, Rat zbog Dženkinsovog uveta.
U stvari, rat je bio veoma dosadan, ali iz njega se ispililo nekoliko interesantnih lingvističkih rešenja. Jedno je došlo sa uvođenjem dnevne porcije ruma i vode za mornare po uputstvima zapovednika flote, Edvarda Vernona. Vernonov nadimak bio je Stari Grog - izgleda da niko ne zna zašto - pa je to piće, kao što ste nesumnjivo već pogodili, ubrzo prozvano grog. (A oni koji su ga suviše pili, samim tim su postajali grogi.) Vernon je po svemu sudeći bio veoma nadahnjujuć čovek i njegovi su ga ljudi obožavali. Jedan od njegovih kolonijalnih oficira, Lorens Vašington, Džordžov polubrat, toliko je bio oduševljen admiralom da je u njegovu čast svoju plantažu u Virdžiniji nazvao Maunt Vernon.
Međutim - i ovde dolazimo do smisla svega ovog - milozvučni, premda uglavnom zaboravljeni Rat zbog Dženkinsovog uveta obeležio je rečitu semantičku tranziciju. Tada su prvi put Britanci svoje kolonijalne rođake počeli da nazivaju Amerikancima, umesto provincijalcima ili kolonistima. Reč Amerikanac zabeležena je već 1578, ali se ranije koristila samo za indijanske domoroce. Niko to još nije shvatio, ali rođen je novi narod.
1
Ne zna se taćno zbog čega se završetak na -s toliko probio. Stigao je sa severa Engleske, iz oblasti koja se tada, kao i sada, u narečjima dosta razlikovala od naseljenijeg juga, i nijedno od tih narećja nikada nije imalo nikakv uticaj na govor Londona ili njegove okoline. Još je nepoznato zbog čega su stanovnici južne Engleske najednom pokazali posebnu naklonost prema tom obliku krajem šesnaestog veka.
2
Treba napomenuti kako se to ye etimološki razlikuje od onog ye koje se koristilo kao alternativa za određeni član the. Kao zamenica, ye se koristilo za jedno lice, a you za više lica. Postepeno se ta korisna razlika izgubila i you je postao nepromenljiv oblik. Ali mi smo zadržali čudnu praksu da ga vezujemo za pluralni glagol, pa se tako jednoj jedinoj osobi obraćamo sa „you are“ premda logika nalaže da kažemo „you is“. U stvari, do oko 1760. oblici „you is" i „you was“ bili su potpuno neprihvatljivi.
3
„Ukazuje“ - u originalu: gives some hint. (Prim, prev.)
4
Noon je donekle neobičan slučaj. Potiče od staroengleske reči nones, koja znači deveti sat dnevnog svetla, ili 3 po podne, kada su se obično izgovarale molitve. To je promenjeno na 12 sati u srednjem veku kada su se molitve prebacile u podne. Ali u Britaniji je neko vreme taj izraz označavao i podne i ponoć, što objašnjava stare tekstove u kojima se pominje „the noon of midnight" i slično.
5
Brzalica u originalu glasi: How much wood would a woodchuck chuck if a woodchuck could chuck wood, odnosno, bukvalno: Koliko bi drveta mrmot iščukao da mrmot uopšte može u drvo da čuka? (Prim, prev.)
6
Nanizane školjke koje su Indijanci koristili kao novac. (Prim, prev.)
7
Engleski kolonisti su makar pokušali da nekako ukazu poštovanje indijanskim imenima. Francuzi i Španci kao da nisu ni primećivali imena koja su koristila plemena. Francuzi su prenebregli ime Chopunnish, koje je koristilo jedno pleme na pacifičkom severozapadu, i nazvali ga umesto toga Ne Perse, „probušeni nos“, zbog njihove navike da u nozdrvama nose morske školjke. Na sličan način su učinili medveđu uslugu i Sivašima, čije je ime zapravo samo modifikovani oblik francuskog sauvage, tj. divljak, kao i sa Groš Ventre (na francuskom: „veliki stomak“). U međuvremenu, Španci su prenebregli zgodno, veselo ime Ha-no-o-shatch („deca sunca“) i to jugozapadno pleme nazvali Pueblosima, „ljudima“.
8
Nisu svi uspeli da stignu. Krajem sedamnaestog veka, izvesni Tomas Benson je potpisao ugovor da preveze osuđenike u južne kolonije Amerike, ali je brzo shvatio da ih je daleko jednostavnije i isplativije istovariti na Landi-ju, severno od obale Devona. Kada su ga konačno uhvatili, tvrdio je da je ispunio svoj ugovor zato što ih je prevezao „preko mora“. Sudije nisu bile ubeđene u to, pa su ga kaznile sa 7.872 funte. Sudbina ostavljenih osuđenika nije poznata.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Made in America - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 9:22 am





„Demokratska pomama“: Amerika u doba Revolucije

I

U osvit te epohalne 1776. godine - godine kada će biti objavljeni Bogatstvo nacija Adama Smita i prvi tom Opadanja i propasti Rimskog carstva Edvarda Gibona - rat Amerike protiv njenih britanskih gospodara već je bio, u izvesnom smislu, star nekoliko godina. Prezreni Zakon o taksenim markama donesen je jedanaest godina pre toga. Prošlo je gotovo tri godine od Bostonske čajanke (koja se zapravo neće tako nazivati još pola veka) i šest od zloglasnog, premda sasvim netačno prikazanog Bostonskog masakra. Prošlo je devet meseci otkad je neka nepoznata duša stala na Konkord Grin i ispalila, kako je to Emerson upečatljivo rekao, „hitac koji je čuo čitav svet“, i ne mnogo manje od krvave, neobično pogrešno nazvane Bitke kod brda Bunker, koja se uopšte nije dogodila na brdu Bunker (ili Bunkerovom brdu, kako su ga tada obično nazivali). Iako je bitka trebalo da se desi na brdu Bunker (u osamnaestom veku te stvari su se dogovarale prilično formalno), iz nepoznatih razloga kolonijalne trupe pod pukovnikom Vilijamom Preskotom utvrdile su se na pogrešnom bregu, susednom Brido-vom brdu, tako da se tamo vodila prva žestoka bitka u američkom ratu za nezavisnost. Da bi se sve još više zakomplikovalo, Bridovo brdo se kasnije često nazivalo brdom Bunker. U svakom slučaju, okreni-obrni, januara 1776. Britanija i znatan deo njenih američkih kolonija bili su u ratu.
Možemo s razlogom pitati zašto. Godine 1776. Amerikanci su već bili „najslobodniji narod na svetu“, kako je to primetio Semjuel Eliot Morison.1 Većina Amerikanaca uživala je ekonomsku mobilnost, pravo da glasa za lokalne poslanike, slobodu štampe i koristi od onoga što je jedan Englez iz tog doba rečito nazvao „krajnje odvratnom jednakošću“. Bolje su jeli, udobnije stanovali i sve u svemu bili verovatno obrazovaniji od svojih britanskih rođaka. (Na primer, u Masačusetsu je stopa pismenosti bila najmanje dvostruko viša nego u Britaniji.)2 Kada dođe do revolucije, njen cilj neće biti da obezbedi slobodu za Ameriku, već da je sačuva.
Kolonistima su nedostajala mesta u skupštini. Oni su se opirali - danas nam se čini, sasvim razložno - tome da plaćaju poreze matičnoj zemlji kad im je već uskraćen glas u Donjem domu. Za Britance je takva zamisao bila preterano ambiciozna, ako ne i sasvim nečuvena, pošto ni najveći broj njih samih nije uživao u tako luksuznoj franšizi. Otprilike je samo jedan Britanac od dvadeset imao pravo glasa, a čak ni neki veliki i bogati gradovi poput Liverpula i Mančestera nisu imali pravo da direktno biraju svog poslanika za skupštinu. Zašto bi onda obični kolonisti, polu-Bri-tanci, dobili veće izborne privilegije od onih koji su odgojeni na britanskom tlu?
Treba napomenuti i to da porezi razrezani kolonistima ni po čemu nisu bih visoki ili nerazumni. Glavna svrha nameta koji se sakupljao preko taksenih maraka i drugih mera za punjenje budžeta bila je finansiranje zaštite kolonija. Nije bilo ni najmanje nerazumno očekivati od kolonista da daju doprinos za pokrivanje troškova sopstvene odbrane. Šezdesetih godina osamnaestog veka procenjeno je da je prosečan Amerikanac plaćao godišnje porez od oko šest penija. Prosečan Britanac je plaćao dvadeset pet šilinga - pedeset puta više. U svakom slučaju, Amerikanci su svoje poreze retko plaćali. Omrznute Taunsendove carine prikupile su u prvoj godini primene samo 295 funti, a njihovo uvođenje koštalo je 170.000 funti. Jednako gnusne dažbine po Zakonu o taksenim markama nikada nisu ni prikupljane.
Svejedno, kao što svaki učenik zna, sedamdesetih godina osamnaestog veka Amerikom je odzvanjao povik: „Oporezivanje bez zastupanja u skupštini jeste tiranija.“ U stvari, nije. Džejms Otis, kome se obično pripisuje ta fraza, izgleda nikada nije rekao ništa nalik tome - ili ako i jeste, niko to tada nije ni primetio. Te slavne reči su mu pripisane tek 1820, gotovo četrdeset godina posle njegove smrti.3
Američka Revolucija bila je zapravo doba koje se davilo u mitovima. Mnogi izrazi koji se s ponosom povezuju sa borbom za nezavisnost nisu zapravo nikada bili izgovoreni. Patrik Henri gotovo sigurno nije prkosno povikao: „Ako je ovo izdaja, okoristite se onda od nje što više možete“, niti je rekao ijednu od onih besmrtnih rečenica koje su mu sa toliko sigurnosti pripisivane u Poslaničkom domu Virdžinije maja 1765. Pisar na tom skupu nije beležio Henrijev govor, a niko od prisutnih ničim u svojoj prepisci nije nagovestio da su tog dana Henrijeve primedbe bile naročito potpaljujuće. Po recima jednog od preživelih očevidaca - francuskog hidrologa koji se slučajno tu zatekao, i čiji je zapis slučajno pronađen u Nacionalnom hidrološkom institutu Francuske 1921. godine - Henri jeste izneo neke neodmerene primedbe, ali se -daleko od toga da prkosi - smesta izvinio Poslaničkom domu ako ga je „vrelina strasti možda navela (sic!) da izrekne nešto više od onoga što je smerao da kaže“, pa je stidljivo iskazao besmrtnu odanost kralju - što baš i ne liči na izazov isturene donje vilice naslikan u bezbrojnim školskim čitankama.4
Ne smemo se sasvim iznenaditi time da je Henri malčice nervozno reterirao. On je bio mlađi član poslaničkog doma; mesto je zauzeo samo devet dana pre toga. Izgleda da je njegov smeo i rečit izazov monarhiji izmislio od početka do kraja četrdeset jednu godinu kasnije, i sedamnaest godina posle Henrijeve smrti, cepidlaka od biografa po imenu Vilijam Virt, koji Henrija nikada nije ni upoznao niti video. Tomas Džeferson, koji jeste bio prisutan, ničim nije komentarisao tačnost ili netačnost Virtovog opisa događaja koji su se zbili tog dana, ali jeste izneo mišljenje kako je Virtovo delo „loša knjiga, napisana neukusno, tako da daje nesavršenu predstavu o Patriku Henriju“. A kad smo već kod toga, nema nikakvih dokaza ni da je Henri ikada izustio drugu slavnu primedbu koja mu se pripisuje: „Ne znam kako će ostali; ali što se mene tiče, ili sloboda, ili smrt.“ Štaviše, ne postoje dokazi ni da je Henri ikada rekao bilo šta značajno, niti da je u njegovoj glavi bilo prostora za makar jednu originalnu pomisao. On je bio ged-ža, nenačitan, loše obrazovan i svi su ga znali kao džabalebaroša. Govorio je na komično provincijalan način, često i suprotno gramatici. Istina, imao je izvesne govorničke sposobnosti, ali činilo se da je za to zaslužniji dar hipnotičke rezonantnosti nego vladanje mislima i jezikom. Njegov govornički stil bio je verbalni trik koji je, po recima jednog savremenika, „prkosio svakom opisu“. Džeferson se jednom zbunjeno prisetio: „Kada je govorio protiv mog mišljenja i učinio to efektno toliko da sam i sam bio oduševljen i dirnut, upitao sam se pošto je zaćutao: Šta je ono kog đavola rekao? i nisam mogao da nađem odgovor na to.“
Istorija je krivo prikazala čak i one događaje koji su se nesumnjivo dogodili samo da bi koloniste prikazala u povoljnijem svetlu. Klasičan primer za to je Bostonski masakr, ili „Krvavi masakr počinjen u King stritu, u Bostonu“, kako se to naziva u čuvenoj graviri Pola Revira. Na Revirovom prikazu britanski Crveni mundiri, ili račja leđa, kako su ih posprdno zvali, pažljivo nišane usred dana u malu, zaprepašćenu grupu kolonista, kao da bezbrižno hoće da pogube podnevne kupce. A nije baš tako bilo. Pet kolonista jeste izgubilo život u tom incidentu, ali on se zbio u noći, usred velike zbrke i posle velike provokacije u kojoj je dvadeset britanskih vojnika bilo izloženo stalnoj poruzi, gurkanju, gađanju kamenjem i drugim projektilima, kada ih je maltretirala pijana, gadna i daleko brojnija gomila. Po tadašnjim merilima, britanske trupe su imale sva moguća opravdanja da odgovore vatrom. U svakom slučaju, Džon Adams nije ni najmanje oklevao da brani vojnike pred sudom (i obezbedi oslobađanje za sve osim dvojice; osuđenom paru su žigosali palčeve, što je uistinu bila blaga kaza na jednom suđenju zbog ubistva). Njegov uspaljeniji rođak, Sem Adams, bio je taj koji je uz pomoć gravire Pola Revira incident pretvorio u efikasnu propagandu i popularisao izraz Bostonski masakr.
Gotovo jedan vek potom, Pol Revir je bio poznat u Americi, ukoliko uopšte i jeste bio poznat, ne po svom ponoćnom jahanju, već kao tvorac te gravire. Tek kada je Henri Vodsvort Longfelou napisao svoju romantičarsku i strahovito netačnu1 pesmu „Pol Revir jaše“ (iz Priča iz drumske krčme) 1863. godine, Revir je postao poznat još po nečemu pored svoje veštine gravera i kujundžije.
Možda je najjedinstveniji primer istorijske manipulacije onaj sa Betsi Ros i stvaranjem prve američke zastave. Tradicionalna priča - zabeležena krajnje ozbiljno u udžbenicima ovog autora pedesetih godina dvadesetog veka - veli da je Džordž Vašington ušao u radnju za tapaciranje nameštaja gospođe Ros u Filadelfi-ji 1776. godine, pokazao joj grubu skicu zastave i zamolio je da izradi nešto pogodno za novu državu. Ta priča se prvi put čula tek devedeset šest godina posle navodnog događaja, kada ju je jedan od njenih unuka izložio pred članovima istorijskog društva u Pensilvaniji. Nikada ničim nije dokazana. Međutim, ako malo razmislimo, shvatićemo da je 1776. godine Džordž Vašington imao preča posla nego da traga za švaljom koja će sašiti državnu zastavu. U svakom slučaju, u vreme te priče, Amerika je i dalje koristila zastavu Velike unije, barjak sa naizmeničnim crvenim i belim prugama nalik na današnju američku zastavu, ali sa zastavom Velike Britanije, Junion Džekom, tamo gde su sada zvezde. Tek je u junu 1777. Kongres zamenio britansku zastavu zvezda-ma. Ali čak i tada, emotivne veze sa Britanijom bile su takve da su mnogi proizvođači zastava zvezde redali u obliku Junion Džeka.
Stvar je u tome da su početkom januara 1776. - i pored Bostonske čajanke, bitaka kod Konkorda i brda Bunker, revolta zbog Taunsendovih zakona i svih drugih ispoljavanja narodnog nezadovoljstva - Amerikanci bili ne samo nevoljni da se odvoje od Britanije već većina njih o tome nije čak ni sanjala. Sve dok Revolucija nije već dobrano poodmakla, Vašington i njegovi oficiri i dalje su svake večeri tradicionalno nazdravljali matičnoj zemlji (ako ne i samom monarhu), a Kontinentalni kongres je iskazivao usrdnu - mogli bismo reći, gotovo ropsku - odanost, insistirajući čak i u vreme dizanja na oružje na tome da „ne namerava da razvrgne uniju koja već tako dugo i na obostrano zadovoljstvo postoji“, te iznoseći spremnost „da veselo iskrvari u odbrani Suverena za pravednu stvar“. Oni se nisu posvađali, kako su sami sebe uveravali, sa Britanijom, već sa Džordžom III. (Vredi pomenuti kako je u Deklaraciji nezavisnosti optužen samo „sadašnji kralj Velike Britanije".) Kao što je to rekao istoričar Bernard Bejlin: „Nije prete-rivanje ako se kaže daje samo budala ili fanatik početkom januara 1776. mogao da se zalaže za američku nezavisnost.“
Na svu sreću, postojao je čovek koji je bio pomalo i jedno i drugo. Rođen je kao Tomas Pejn (Paiti), premda mu se po prispeću u Ameriku ćefnulo da promeni način pisanja svog imena u Paine, i teško je zamisliti neuglednijeg čoveka u ulozi koja će promeniti tok istorije. Oronula pijanica, prostak, s pečatima na licu i odsustvom navike da koristi sapun i vodu - „toliko nemaran Što se sopstvenog stanja tiče da je najgrozomorniji prljavac na zemljinom šaru“ po rečima jednog njegovog savremenika - propao je u svakom poslu kojeg se ikada latio, a prihvatao se mnogih, od pravljenja steznika pa do prikupljanja poreza pre nego što je konačno, u svojoj trideset osmoj godini napustio rodne obale i svoju drugu ženu, te došao u Ameriku.
Međutim, Pejn je umeo da piše izuzetno elegantno i snažno, i u vreme ogromne emotivne zbrke u Americi, javila mu se neobično jasna i goruća slika američke sudbine. U januaru 1776, manje od dve godine pošto je on prispeo u kolonije, anonimno je objavio tanak pamflet koji je nazvao (po predlogu njegovog prijatelja i mentora Bendžamina Raša) Zdrav razum. Reći daje to bila prava senzacija jedva da ukazuje na stvarni učinak pamfleta. Prodao se u tiražu kakav Novi svet pre toga nikada nije video: 100.000 pri-meraka prodato je za prva dva meseca, 400.000 primeraka ukupno - i to u zemlji sa samo tri miliona stanovnika. Bio je to najveći bestseler koji je Amerika ikada videla, a Pejn od toga nije zaradio ni cvonjka. Autorsko pravo je preneo na Kontinentalni kongres, te tako ne samo što je podstaknuo Ameriku na revoluciju već je i materijalno potpomogao njeno finansiranje.
Zdrav razum je bio toliko borben traktat da je oduzimao dah. Pisci obično nisu za kralja navodili daje „pijandura, glupan, bandoglav, bezvredan i zveri sličan“ te da je „kraljevska životinja Engleske" niti su ga optuživali da spava sa „krvlju na duši“.8 Iznad svega, Pejn se snažno i nedvosmisleno zalagao za nezavisnost. „Sve što je pravo ili razumno ukazuje na rastavu. Krv pobijenih, uplakani glas prirode kliče: Vreme je da se raziđemo.“ On je bio jedan od prvih pisaca koji su upotrebili reč republika u pozitivnom smislu i pomogao je da revolucija dobije današnje značenje, pored opisivanja kretanja nebeskih tela. A sve je to učinio jezikom razumljivim za svakoga ko je bio pismen.
Džeferson je sam priznao da svoj prozni stil u Deklaraciji nezavisnosti duguje Pejnu, čije su „lakoća i prepoznatljivost stila“ za njega bile bez premca. Drugi nisu bili baš toliko ubeđeni u to. Bendžamin Frenklin je smatrao da Pejnovom pisanju nedostaje dostojanstva. Džon Adams, koji se nikada nije ustezao od zajedljivih komentara, nazvao je Zdrav razum „slabom, ignorantskom, zlobnom, kratkovidom i mamurnom zbrkom“, a Pejna je upore-dio s običnim kriminalcem. Ali knjiga je postigla željeni učinak.
Pejnova vrednost nije bila u stvaranju ideja, već u njihovom prenošenju. On je bio umešan tvorac slogana. U Zdravom razumu i navali potonjih dela, on je svet zasuo zvonkim frazama koje su još u upotrebi: „doba razuma“; „prava čoveka“; „najbolja je vlada koja ponajmanje vlada“; „ova vremena stavljaju ljudsku dušu na iskušenja“; „letnji vojnik i rodoljub kad šija sunce“. Manje poetično, ali ništa manje upečatljivo, on je prvi pomenuo „Sjedinjene Američke Države“. Pre njega su i najsmeliji rodoljubi govorili o „Sjedinjenim kolonijama“. Pod Pejnovim uticajem, Amerikance je uhvatilo ono što je jedan britanski posmatrač nelagodno nazvao „demokratskom pomamom“.9
Lako je zaboraviti da oni koji su započeli Revoluciju nisu sebe smatrali Amerikancima na današnji način. Oni su bili Britanci i time su se dičili. Za njih je Amerikanac pre bio opisan nego emo. tivan izraz. Prvenstvena im je bila veza s njihovom kolonijom. Kada je Džeferson napisao jednom prijatelju kako čezne da se vrati u sopstvenu zemlju, mislio je na Virdžiniju.10 Godine 1765, Kristofer Gadsden iz Južne Karoline vajkao se: „Na Kontinentu ne bi trebalo da bude ljudi iz Nove Engleske, iz Njujorka itd., već svi da budemo Amerikanci.“11
Njihovi kontakti sa drugim kolonijama često su bili začuđujuće ograničeni. Recimo, Džon Adams nikada nije otišao iz svoje rodne kolonije. Godine 1776, Filadelfija je bila drugi najveći grad u svetu u kojem se govorio engleski, ali na Drugom kontinentalnom kongresu više je bilo delegata iz Londona nego iz Pensilvanije. I pored prepreke od tri i više hiljada kilometara okeana, London je i dalje zapravo bio centar američke kulture i politike. Kao što je zapazio Gari Vils: „Sve do samog predvečerja Revolucije, otpor imperijalnoj politici bolje se smišljao u Londonu nego u kolonijama... London (je bio) mesto gde se politika stvarala i odakle su se kolonijalni protesti usmeravali, gde su kolonijalni agenti bili smešteni i gde je prebivala zajednica Amerikanaca sa celog kontinenta.“12
U Filadelfiji su oni stvorili duh uzbuđenja pomešanog s velikom obazrivoŠću. Iako su poticali iz sličnih sredina - devet od dvanaest delegata iz Virdžinije bilo je u krvnoj ili bračnoj vezi15 - nisu imali poverenja jedni u druge, i to s razlogom. Oni su se bavili veleizdajom i svako ko bi izdao njih mnogo bi toga mogao da stekne. Korak koji su smerali da preduzmu bio je radikalan i nepovratan, a posledice zastrašujuće. Veleizdaja se kažnjavala vešanjem, preseca-njem užeta dok u osuđeniku još ima života, paranjem utrobe i pri-moravanjem da osuđenik gleda kako mu organe bacaju u plamen, da bi mu zatim odsekli glavu i raščerečili ga.14 Udovice bi ostale bez imanja, a deca bi živela u večnoj sramoti. Bendžamin Frenklin se tek upola našalio kada je ostalim delegatima izrekao dosetku - i sada konačno izgleda da imamo primedbu koja je zaista tako izgovorena - „Svi moramo visiti skupa, inače ćemo sasvim sigurno visiti zasebno“. (Da, Frenklin je, zahvaljujući bliskim vezama s Engleskom i prvobitnoj podršci Zakonu o taksenim markama, u očima mnogih kolega bio najsumnjiviji od svih.)
Dakle, kako su zvučali ti novi Amerikanci? Jesu li već 1776. imali osoben američki naglasak? Da li je Džeferson govorio južnjački razvučeno, a Adams sa stegnutim nazalnim tonovima žitelja Nove Engleske, ili su zvučali kao Englezi kojima su sebe i dalje manje--više smatrali? Podaci o tome su izluđujuće dvosmisleni. U Americi su 1776. svakako bile očigledne razlike među oblastima, i to je već poduže trajalo. Već 1720, posetioci Nove Engleske govorili su 0 „novoengleskom unjkanju“, koje je primetno ličilo na „norfočko cviljenje“ iz Engleske. Veoma nalik tome, posetioci Juga ponekad su pominjali da tamošnji govor podseća na narečje Saseksa. Neki su primećivali krajnje specifične razlike. Jedan posmatrač je 1780. tvrdio kako domaće stanovništvo u gradovima Isthemptonu i Sauthemptonu na Long Ajlendu mogu za tili čas da se prepoznaju po neobičnosti njihovog govora. Veoma slično tvrdilo se ponekad 1 za bliske zajednice u Virdžiniji.
Dokazi ukazuju na to đa bi 1776. južnjake čudila novoengle-ska navika izgovora „kee-yow“ i ,,nee-yow“ za cow (krava) i now (sada), izgovor „marcy“ za mercy (milost), „crap“ za crop (letina) i „drap“ za drop (ispustiti). (Ova poslednja varijacija, uzgred, dovela je do našeg sparivanja reci strap i strop.) Severnjacima bi bila neobična navika južnjaka da kažu „help" za help (pomoć), da rimuju wound u smislu povrede sa swooned - Novoenglezi su tu reč rimovali sa crowned - te da koriste yall u smislu množine za you (ta praksa je osobena karakteristika južnjačkog govora još od sedamnaestog veka).
U svojoj veoma hvaljenoj knjizi Albionovo seme, Dejvid Heket Fišer obazrivo tvrdi kako su regionalna narečja - zapravo diskretne regionalne kulture - odavno već postojala u Americi u doba Revolucije. On napominje da su američki kolonisti došli u četiri različita talasa: Puritanci iz istočne Engleske u Novu Englesku 1629-40, mešavina elitnih rojalista i slugu pod ugovorom u Virdžiniju 1642-75, grupe iz severnog Midlendsa i Velsa u dolinu Delaver počevši od 1675, te masa ljudi iz škotske krajine i Severne Irske u region Apalači 1718-75. „Do 1775. godine te četiri kulture bile su sasvim vaspostavljene u Britanskoj Americi. Govorili su različitim narečjima engleskog, zidali kuće na različite načine i drugačije obavljali veliki broj svakodnevnih poslova.“15
Pošto su se diseljenici u Americi u četiri glavna talasa okupili u enklavama koje su bile odraz njihovog geografskog porekla, uspeli su da sačuvaju različite regionalne identitete. Zbog toga, na primer, konji u Novoj Engleskoj (kao i u Istočnoj Angliji) nji-šte (neigh), dok u središnjim američkim državama (kao i u Mid-lendsu u Engleskoj) ržu (whinny).16 Nakon što je primetio da su mnoge reći veoma rano uspostavile vezu s govorom Virdžinije - afeared, howdy, catercorner, innards, traipse, woebegone, bide i tarry kada se malo duže zadržite, tote za nošenje, disremember za zaboravljanje, pekid kad prebledite ili kada se osećate loše -Fišer je ustanovio: „Gotovo sve osobenosti gramatike, sintakse, rečnika i izgovora koje su zapažene kao tipične za Virdži-niju, zabeležene su u (južnoengleskim) okruzima Saseks, Sari, Hempšir, Dorset, Viltšir, Somerset, Oksford, Gloster, Vorvik ili Vuster.“17 One zaista možda i jesu tamo zabeležene - bilo bi iznenađujuće da nisu - ali zapravo barem neke od reći koje on koristi kako bi dokazao svoju tezu (na primer, poorly kad vam je loše i right good za nešto hvalevredno ili prijatno) prvenstveno su bili izrazi sa severa.
Koliko god bila čista, Fišerova argumentacija donosi dva problema. Prvo, sa izuzetkom poslednjeg talasa doseljenika iz škotske krajine i Alstera, geografsko poreklo kolonijalnih doseljenika nije bilo nipošto tako uniformno kao što to Fišer navodi. Možda je puritanski pokret i imao uporište u Istočnoj Angliji - što svakako objašnjava brojčanu premoć istočnoanglijskih toponima u Masačusetsu i Konektikatu - ali on je imao sledbenike u svakom kutku Engleske. Samo u manifestu Mejjlauera navedeni su putnici iz Jorkšira, Devona, Linkolnšira, Vestmorlenda i mnogih drugih okruga koji se lingvistički razlikuju od Istočne Anglije. Isto tako, sluga po ugovoru mogao je biti poreklom iz Lankašira, Velsa ili Kornvola, jednako kao i iz Londona. Preci Džordža Vašingtona emigrirali su u Ameriku iz Nortambrije i naselili se u Virdžini-ji. Preci Bendžamina Frenklina došli su iz varoši udaljene samo dvadesetak kilometara, ali su se naselili u Bostonu. Tokom čitavog kolonijalnog perioda, emigranti su dolazili sa svih strana i naseljavali se na sve strane. A kad bi se jednom naselili u Novom svetu, u znatnom broju su se selili dalje. Na primer, Frenklin se preselio iz Bostona u Filadelfiju, Aleksander Hamilton sa Zapadnoindij-skih ostrva u Njujork.
Drugi problem u Fišerovoj tezi predstavlja to da je ne podržavaju mnogi zapisi iz tog doba. U pismima i dnevnicima tokom čitavog osamnaestog i dobrim delom devetnaestog veka iznova i iznova se iskazuje iznenađenje zbog jednoobraznosti američkog govora. Godine 1770, izvesni Vilijam Edis je našao razloga da se začudi zato što je „jezik neposrednih potomaka tako promiskuitetnog porekla savršeno jednoobrazan i neuprljan; a nije pozajmio ni bilo kakvo provincijalno ili nacionalno narečje, kako od svojih britanskih tako i od stranih predaka“.18 Drugi posmatrač je prosto izjavio: „U čitavoj Severnoj Americi narečja uopšte ne postoje."19 Džon Pikering, predsednik Američke akademije nauke i umetnosti i izvesno vodeći autoritet na polju američkog govora svog doba, smatrao je da Ameriku ne odlikuje raznovrsnost njenog govora, već njegova konzistentnost. Čovek može naći „veće razlike u narečju između dva okruga u Britaniji nego između dve države u Americi“, tvrdio je on i pripisivao to „čestim selidbama ljudi iz jednog dela zemlje u drugi". Naveo je kao poseban primer svoj rodni Nju Džerzi: „Ljudi iz svih drugih država stalno se doseljavaju i odlaze iz ove države, tako da tu nema nekih velikih osobenosti u ponašanju.“20
To ne znači da nisu postojale osobene regionalne varijante govora u Americi u doba Revolucije, već samo da one izgleda nisu bile tako fiksirane, očigledne i podložne uopštavanju kao što bismo ponekad mogli biti navedeni da pomislimo.
Još manje je sigurno u kom je stepenu američki govor do 1776. postao primetno drugačiji od britanskog. Fleksner tvrdi da su u najmanju ruku već od 1720. Amerikanci bili svesni toga da se njihov jezik „ozbiljno razlikuje" od onog u Engleskoj.23 Godine 1756, Semjuel Džonson bez oklevanja pominje „američko narečje“, a tadašnji popularni pozorišni komad Nadmudreni političar nalagao je glumcima da britanski govor izvode kao „feminizirane usklike",22 ukazujući na to da su razlike u kadenci i rezonanci, ako ne u izgovoru, već bile očigledne. S druge strane, Krap primećuje da su posetioci Bostona u doba Revolucije obično govorili kako se naglasak tamošnjeg stanovništva gotovo ni po čemu ne razlikuje od naglaska Engleza iz Engleske.23
Sasvim je sigurno to da su Britanci i Amerikanci tada zvučali podjednako drugačije nego Britanci i Amerikanci danas, u mno-gočemu. I jedni i drugi su gutali glas w u reći backward, Edward i somewhat, ali su ga očuvali u sword. Oni ne bi izgovarali c u verdict ili predict, niti 1 u vault, fault i soldier. Reći poput author ili anthem izgovarali bi sa tvrdim t, kao u orator, ili ponekad čak i kao d. Fathoms, na primer, često se izgovaralo kao „fadams“. Banquet se izgovaralo kao „banket“. Balcony se rimovalo sa baloney (Baj-ron će se ubrzo rimovati sa Giorgione). Barrage se izgovaralo kao „ber-idž“ i izgleda da je u takvom izgovoru ostalo sve do vremena I svetskog rata. Reći koje mi danas izgovaramo s internim glasom -ew tada su često bile bez njega, pa bi mute i volume bili ,,mut“ i „volum“. Samoglasnici koji se sada naglašavaju tada su se preskakali, pa su mnogi govorili „partikli“ (ili „putikli“) za particularly, „aktili“ za actually, „poplar“ iz popular i tako dalje.
Korisnici iz osamnaestog veka imali su veći izbor skraćenja nego danas: poput cant, dont, isnt i tako dalje, bio je tu i hant (ponekad i haint) za „have not“ i ant za „are not“ i „am not“. Izraz ant, prvi put 1723. zabeležen u štampi u Americi, premda vero-vatno stariji, razvijao se u dva pravca. Kada se rimovao sa „taunt“, poprimio je u pisanju oblik arent (pri čemu je r bilo nemo, kao što i sada jeste u britanskom engleskom). Kada se rimovao sa „taint“, u pisanju je imao oblik aint. Nijedan od ovih oblika nije bio sam po sebi superiorniji od drugog, ali kritičari su postepeno omrznuli aint. U devetnaestom veku, to se već naširoko, premda nerazumno, smatralo vulgarnim, i ničim ne pokazuje da će se sa tog mesta ikada pomeriti napred.24
Pisanje savremenika, naročito onih osrednjeg obrazovanja, daje dobre indicije za izgovor. Pol Revir je pisao ,,git“ (za get), „imeaditly“ i „prittie“, a za ćebad je govorio da su „woren out“. Na drugim mestima nalazimo „libity“ umesto liberty, „patchis“ za purchase, ,,ort“ za ought,22 „weamin“ za women, „through“ za throw, „nater“ za nature,26 „keer" za care, „jest“ za just, „ole“ za old, „pizen“ za poison, „darter“ (ili čak „đafter“) za daughter. „Chaw“ za chew, „varmint“ za vermin, „stomp“ za stamp, „heist“ za hoist, „rile“ za roil, „hoss“ za horse i „tetchy“ za touchy često se, ako ne i neizostavno, čulo medu obrazovanim govornicima s obe strane Atlantika. Sve ovo ukazuje da ukoliko bismo želeli da pronađemo savremeni model za britanski i američki izgovor s kraja osamnaestog veka, verovatno bismo govorili kao Strašni Sima iz crtaća.*
I dan-danas se u Engleskoj misli kako je američki engleski zapravo iskvaren britanski govor, da stanovnici Novog sveta pokazuju neku vrstu bespomoćne, hronične „čežnje za otmenošću“ (po recima Frensis Trolop) kad god otvore usta ili pokušaju da se oglase. U stvari, u nekoliko značajnih stvari upravo je britanski govor taj koji se iskvario - ili, da to kažemo na manje reakcionaran način, koji je tiho evoluirao. Tendencija da se fertile, mobile i druge takve reči izgovaraju kao „fertle“ i „moble“, da se recima hover, grovel i Coventry podari glas u umesto okruglog o kao u hot, da se schedule izgovara sa početnim sk- a ne sa sh-, sve to odražava obrasce britanskog govora do kraja osamnaestog veka.23 Čak i ono što Amerikanci najbliže povezuju sa savremenim britanskim govorom, praksa da se kaže „bahth“, „cahnt“ i „banahna“ za bath, cant i banana, izgleda da nije bila poznata među obrazovanim britanskim govornicima u vreme američke Revolucije. Vodiči za izgovor sve do 1809. ničim ne ukazuju na postojanje takvog izgovora u britanskom govoru, premda postoje neki dokazi za to da su ga koristili londonski kokniji (što bi bio jedan od retkih primera u savremenoj lingvistici da je način izgovora iz nižih klasa prelazio u više). Ne samo što su oni koji su tada govorili engleski, Britanci i Amerikanci podjednako, izgovarali bath i path sa ravnim a, s već je to važilo i za reći kao što su jaunt, hardly, palm i father. Dva slučajna ostatka tog starog obrasca izgovora jesu opšteamerički izgovor reći aunt (tj. „ant“) i sassy, što je samo način na koji su ljudi nekada izgovarali saucy.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Made in America - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 9:23 am





II

U leto 1776, kada je delegatima okupljenim u Filadelfiji palo na pamet da im je potreban dokument u kojem će zapisati osnove svog nezadovoljstva Britanijom, taj zadatak poveren je Tomasu Džefersonu. Nama se čini da je to bio očigledan izbor. Ali nije.
Godine 1776. Tomas Džeferson je bio prilično nepoznat, čak i u rodnoj Virdžiniji. Star samo trideset tri godine, bio je drugi najmlađi delegat i jedan od najneiskusnijih. Zapravo, Drugi kontinentalni kongres bio je njegov prvi susret sa širim svetom poslova izvan njegove rodne kolonije. On nije bio izabran da prisustvuje Prvom kontinentalnom kongresu, a nije trebalo da ga izaberu ni za drugi. On je samo bio kasna zamena za Pejtona Rendolfa, koga su pozvali kući u Virdžiniju. Džefersonov ugled počivao je gotovo isključivo na Sažetom pregledu prava Britanske Amerike napisanom dve godine pre toga. Prilično agresivnim i mladalački bezobraznim esejom kojim je savetovao Britance kako da se ponašaju na svojim glavnim prekomorskim posedima, privukao je izvesnu pažnju na sebe kao pisac. Među kolegama delegatima iz Virdžinije on je važio za diletanta (ta reč tada još nije imala nikakav pogrdan prizvuk; preuzeta iz italijanskog dilettare, jednostavno je opisivala čoveka koji je pronalazio sebi sva moguća ljudska zadovoljstva) i divili su mu se zbog načitanosti u doba kada je to zaista nešto značilo. (Govorio je sedam jezika.)
Međutim, on nipošto nije imao ono što bismo mogli nazvati nacionalnim ugledom. A ničim nije ni pokazivao da tako nešto želi. Nije bio nimalo voljan da putuje u Filadelfiju, otezao je usput kako bi po radnjama tragao za knjigama i pazario konja, a kada se jednom tamo našao, nije rekao gotovo ništa. „Za sve vreme koliko sam sedeo s njim, nisam čuo da je izustio sveukupno tri rečenice“, čudio se kasnije Džon Adams. Štaviše, vratio se u Virdžiniju u decembru 1775, usred debate, i nije se vraćao skoro pet mese-ci. Da je samo mogao, rado bi zauvek napustio Kongres i pisanje Deklaracije nezavisnosti prepustio nekom drugom kako bi učestvovao u pisanju novog ustava Virdžinije, što mu je mnogo više ležalo na srcu.27
Svejedno, pošto je iskazivao „naročitu sreću u izražavanju“, po recima Džona Adamsa, on je bio jedan od petorice odabranih da napišu Deklaraciju nezavisnosti - Džon Adams, Bendžamin Fren-klin, Rodžer Šerman i Robert R. Livingston bili su ostali - i Peto-člana komisija je potom izabrala njega da pripremi radnu verziju. Kako je Džeferson gledao na to, svrha nije bila „da se iznađu novi principi ili novi argumenti, na koje niko ranije nije pomislio, niti da se samo kaže ono što nikada ranije nije bilo rečeno; već da se pred čovečanstvo iznese zdravorazumski pogled na temu, recima tako jasnim i čvrstim, da nalažu pristanak“.28
Ali, naravno, Deklaracija nezavisnosti je mnogo više od toga. Kao što je napisao Gari Vils, ona je „možda jedini dokument praktične politike koji služi istovremeno i kao politička teorija, a ujedno i kao velika književnost“.29 Pogledajte samo uvodnu rečenicu:
Kada tokom ljudskih zbivanja postane neophodno da jedan narod razvrgne političke veze koje su ga spajale sa drugim, i da zauzme, među silama sveta, zaseban i jednak položaj na koji mu pravo daju zakoni prirode i prirodni Bog, pristojno uvažavanje mišljenja čovečanstva nalaže tom narodu da objavi razloge koji su ga na to razdvajanje naterali.
U jednoj jedinoj rečenici, jasnim, jednostavnim jezikom koji svako može da razume, Džeferson ne samo da je sažeo filozofiju onoga što će uslediti već je pokrenuo i kadencu koja postepeno postaje hipnotička. Možete čitati preambulu Deklaracije nezavisnosti samo zbog njenih ritmova. Kao što primećuje Stiven E. Lukas, u samo 202 reći ona je uhvatila ono za šta su „Džonu Loku trebale hiljade reći u njegovoj Drugoj raspravi o vladanju. Po svojoj sposobnosti da sabije složene zamisli u kratku, jasnu izjavu, preambula je paradigma proznog stila osamnaestog veka“.30
Ono manje poznato jeste da nisu sve reći Džefersonove. Nedavno objavljen nacrt Virdžinijske deklaracije o pravima pokazao je da je taj dokument, da to najblaže moguće kažemo, bio liberalna inspiracija. Pogledajte možda najslavniju rečenicu u Deklaraciji:
Smatramo da su te istine očigledne, da su svi ljudi stvoreni jednaki, da im je njihov Tvorac podario određena neotuđiva prava, te da su među njima pravo na život, slobodu i težnju za srećom.
Uporedite to sa Mejsonovom Virdžinijskom deklaracijom:
Svi ljudi su rođeni podjednako slobodni i nezavisni i imaju određena urođena prirodna prava kojih... ne mogu, nikakvim sporazumom, lišiti svoje potomke; među njima su uživanje u životu i slobodi, sa sredstvima pribavljanja i pose-dovanja imovine, i težnja za postizanjem sreće i sigurnosti.
Može se tvrditi kako je „težnja za srećom“ jezgrovito poboljšanje u odnosu na „težnju za postizanjem sreće i sigurnosti“, ali čak ni ta ubedljiva fraza nije originalno bila Džefersonova. „Težnju za srećom“ skovao je Džon Lok skoro čitav vek pre toga i ona se od tada često pojavljivala u političkim spisima.
A ni reći u toj slavnoj, nadahnjujućoj rečenici nisu bile one koje je Džeferson napisao. Njegova prvobitna verzija pokazuje znatno manje elegancije i mnogo više blagoglagoljivosti:
Smatramo da su sleđeće istine svete i neporecive; da su svi ljudi stvoreni jednaki i nezavisni, da iz tog jednakog stvaranja proističu njihova urođena i neotuđiva prava, medu kojima su očuvanje života, sloboda i težnja za srećom.31
Rečenica je poprimila svoju konačnu rezonancu tek pošto je prošla kroz ruke Petočlane komisije, a zatim podvrgnuta aktivnoj debati u samom Kongresu. Kongres nije oklevao da izmeni Džefersonove mukotrpno smišljane reći. Sveukupno, naložio je četrdeset izmena originalnog teksta. Izbrisao je 630 reći, otprili-l ke četvrtinu ukupnog broja, i dodao 146. Kao i mnogi drugi pisci podvrgnuti uredničkom postupku, utučeni Džeferson je smatrao daje konačan tekst slabiji od njegovog originala i, baš kao i mnogi drugi pisci, nije bio u pravu. Štaviše, retko koji pisac je bolje prošao od njega. Kongres je bio dovoljno mudar da ne dira one odeljke koji se nisu mogli popraviti - naročito uvodni pasus - i izbrisao je najveći deo onoga što je bilo nevažno ili beskorisno.
Iako je to sada jedan od najslavnijih pasusa engleske političke proze, preambula je privukla manje pažnje tada nego kasnije. U to vreme je popis zamerki upućenih kralju, koje zauzimaju oko 60 procenata čitavog teksta Deklaracije, bio daleko smeliji i privlačniji.
Dvadeset sedam optužbi protiv kralja bilo je mahom - ponekad i sasvim nemarno - preuveličano. Na primer, optužba broj četiri i prebacivala mu je da tera kolonijalne skupštine da se okupljaju u lokalima koji su „neuobičajeni, neudobni i daleki... samo da bi ih izmorio i tako naterao da se saglase s njegovim merama“. Zapravo, samo u tri od trinaest kolonija skupštine su morale da se sele, a u dve od njih to se dogodilo samo jednom. Samo je Masačusets to trpeo duže vreme i tamo je skupština preseljena samo sedam kilometara do Kembridža - što teško da je bilo toliko gnusno i neizdrživo.
Ili, pogledajte optužbu broj deset: „Podigao je mnoštvo novih ureda i poslao amo rojeve službenika da maltretiraju naš narod i hrane se njegovom supstancom.“ U stvari, ti rojevi su brojali pedesetak službenika, a njihova aktivnost, poput pokušaja da se zaustavi šverc (zahvaljujući kojem je, uzgred, Džon Henkok postao jedan od najbogatijih ljudi u Novoj Engleskoj), uglavnom je bila legitimna po svim merilima.32
U Britaniji su mnogi Deklaraciju primili kao bezočnu koješta-riju. Časopis za gospodu narugao se tvrdnji da su svi ljudi stvoreni jednaki. „U čemu su to stvoreni jednaki?“, pitao je on. „Da li u veličini, snazi, razumevanju, figuri, moralu ili građanskim dostignućima, ili u životnom položaju? Svaki orač zna da nije stvoren jednak niti u jednoj od tih kategorija. Svi ljudi, istina je, stvoreni su jednako, ali kakve to veze ima? To svakako nije razlog da se Amerikanci pretvore u pobunjenike.“33 Iako se čini da je pisac tog pasusa popio za ručkom možda koju čašu madere previše, ima nečega u njegovoj argumentaciji. Niko u Americi nije zaista verovao da su svi ljudi stvoreni jednaki. Semjuel Džonson se dotakao neosporne dvoličnosti američkog stava kada je upitao: „Kako to da najglasnije povike za slobodom čujemo od onih koji trguju crncima?“34
U Džefersonovom nacrtu deklaracije postoji nekoliko reći napisanih i upotrebljenih na način koji nam se danas čini - i štaviše, koji se barem nekolicini njegovih savremenika činio - nepravilnim. Ponajpre, Džeferson je uvek pisao its za prisvojni oblik it, što je praksa koja danas izgleda krajnje nepismeno. Zapravo, u tome ima neke logike. Kao prisvojni oblik, tvrdilo se, its je zah-tevao apostrof upravo na isti način na koji su to zahtevale reči childrens ili mens. Drugi su, međutim, tvrdili da je u određenim uobičajenim rečima kao što su ours i yours bilo uobičajeno da se apostrof izbaci, te da its spada u tu grupu. Oko 1815, neapostro-fičari su gotovo posvud bili na svom, ali 1776. to je bila sitnica koju Džeferson očevidno nije hteo da uvaži.35
Džeferson je takođe voleo neuobičajene oblike pisanja nekih reči, posebno indépendant (što je takođe više voleo i Tomas Pejn), paiment i unacknoleged, što je sve kasnije izmenjeno u objavljenom obliku tako da odgovara konvencionalnijem pisanju. Očigledno neodlučan, vrludao je između dva oblika indikativa prezenta trećeg lica jednine glagola to have, koristeći povremeno književno hath, a povremeno modernije has. Još dve pravopisne nesigurnosti tog doba bile su prisutne u Džefersonovom tekstu -da li da se piše -or ili -our u recima kao honour i da li da se koristi -ise ili -ize u rečima kao naturalize. Džeterson je bio nedosledan u oba slučaja.
Ponekad se previše pažnje pridaje nepravilnostima u pisanju među piscima na engleskom u osamnaestom veku. Pošto je pri-metio kako Bogatstvo nacija Adama Smita varira u pisanju između public i publick, complete i compleat te independent i indépendant, Dejvid Simpson navodi u Politici američkog engleskog: „Osim Semjuela Džonsona, čini se da 1776. godine niko, s obe strane okeana, nije naročito mario za standardnu praksu pisanja reči.“36
Ta izjava je gotovo sigurno preterana. Iako jeTomas Džeterson tu i tamo bio nesiguran u pisanju - između ostalog, uporno je svoja pisma slao na adresu „Doctr. Franklyn“ iako je svakako morao shvatiti da dobri doktor svoje ime piše drugačije37 - tvrdnja da je on ili ma koji drugi uspešan pisac njegovog doba bio nemaran u pogledu toga kako piše reči, bila bi nepravedna. Kao prvo, takva tvrdnja u sebi sadrži i nagoveštaj uobraženosti po kojoj je moderan engleski danas nekako jednoobrazan u pisanju, što je daleko od istine. Godine 1972, naučnik po imenu Li Č. Dejton preuzeo je na sebe veliki zadatak da upoređi pisanje svake reči u četiri vodeća američka rečnika i ustanovio kako ima ni manje ni više nego 1.770 uobičajenih reči modernog engleskog za koje ne postoji opšte slaganje u pogledu poželjnog načina pisanja. Na primer, Random House Dictionary daje innuendos kao poželjnu množinu reči innuendo, American Heritage se zalaže za innuendoes, Websters New World više voli innuendoes ali priznaje i innuendos, dok Websters Seventh daje podjednaku vrednost oboma. Rečnici su podjednako - možemo slobodno reći, beznadežno - pođelje-ni oko toga da li da se piše discussible ili discussable, eyeopener, eye opener ili eye-opener, dumfound ili dumbfound, gladiolus (za množinu), gladioli ili gladioluses, gobbledegook ili goobledygook, licenceable ili licensable, uz još mnogo stotina drugih. (Izgleda da je šampion u ortografskoj nesigurnosti reč panatela, koja tako-đe može da prođe i kao panatella, panetela ili panetella.) Glavna razlika između nepravilnog pisanja danas i u Džefersonovo doba jeste u tome što je broj u Džefersonovo doba bio znatno veći - što se i da očekivati u vremenu kada su rečnici tek ulazili u upotrebu. I baš kao što mi retko priinećujemo da li neki pisac koristi big-hearted ili bighearted, omelette ili omelet, OK ili okay, pretpostavljam da bi Džeferson i Pejn smatrali sitničarenjem naše zapažanje da su oni ponekad pisali honour, a ponekad honor.
To ne znači da se pisanje ili bilo koje drugo pitanje upotrebe jezika u tom periodu smatralo nevažnim. Zapravo, sasvim je suprotno. Među mnogim učesnicima Drugog kontinentalnog kongresa bili su ljudi - Džeferson, Adams, Džon Džej, Bendža-min Frenklin, Džon Viderspun (prvi rektor univerziteta Prinston i prvi autoritet za američki engleski) - koji su neprestano iskazivali strasno interesovanje za jezik i njegovu doslednu, pažljivu prime-nu. Naširoko i nadugačko su raspravljali o tome da li u Deklaraciji treba da stoji independent ili independant, inalienable ili unalienable, da li glavne imenice treba pisati velikim slovom kako je to Frenklin želeo ili malim po Džefersonu (što je među mlađima vrlo brzo ušlo u modu).4 Sve što je bilo povezano s jezikom pobuđivalo je njihovo veliko interesovanje - mogli bismo čak reći krajnje disproporcionalno. Samo mesec dana po završetku Deklaracije nezavisnosti, u vreme kada se od delegata moglo očekivati da se zanimaju prečim stvarima - na primer kako da pobede u ratu i izbegnu vešanje - Kongres je krajnje neverovatno našao vremena da raspravlja o tome koji bi moto najbolje odgovarao novoj državi. (Njihov izbor, E Pluribus Unum, „Jedan iz mnoštva“, preuzet je, od svih mogućih mesta, iz recepta za salatu u jednoj od Vergili-jevih ranih pesama.) Četiri godine kasnije, dok je rat još besneo, Džon Adams je terao Kongres da osnuje Američku akademiju po ugledu na Académie Française sa izričitom svrhom da uspostavi nacionalne standarde za primenu jezika. Ako bismo rekli kako ti ljudi „nisu mnogo marili“ za pitanja primene jezika i pisanja, to bi značilo da smo ih sasvim pogrešno procenili.
Očigledna nesigurnost vladala je u vezi sa tim kako nazvati novu državu. Deklaracija je u jednoj rečenici pominjala „sjedinjene Američke Države“ i „ove Sjedinjene Kolonije“. Prvom usvojenom obliku Deklaracije dat je naziv „Deklaracija poslanika Sjedinjenih Američkih Država, na zasedanju Opšteg kongresa“, iako je to poboljšano u konačnoj objavljenoj verziji u robusnije i samopouzdanje „Jednoglasna deklaracija trinaest Sjedinjenih Američkih Država“. (U stvari, uopšte nije bila jednoglasna. Najmanje četvrtina delegata bila je protiv nje, ali glasale su delegacije, a ne pojedinci, i svaka delegacija je većinom bila za.) Tada je zemlja prvi put zvanično nazvana Sjedinjenim Američkim Državama, premda je zapravo sve do 1778. formalni naziv bio Sjedinjene Severnoameričke Države.” Čak i posle Deklaracije, „sjedinjene“ se često pisalo malim slovom, kao da se želelo naglasiti daje ta reč samo opisna, i zemlja je tokom rata različito pominjana kao „kolonije", „sjedinjene Kolonije“, „Sjedinjene Američke Kolonije“ ili „Sjedinjene Severnoameričke Kolonije“. (Potonje dve su forme pod kojima su oficiri primani u vojsku.)
To što se potpisivanje Deklaracije nezavisnosti slavi 4. jula jedna je od neobičnijih grešaka u američkoj istoriji. Amerika nije proglasila nezavisnost 4. jula 1776. godine. To se dogodilo dva dana ranije, kada je predlog bio prihvaćen. Procedura 4. jula bila je puka formalnost usvajanja forme reči koja će se upotrebiti za objavu tog raskida. Većina ljudi nije nimalo sumnjala da će 2. jul biti datum koji će odzvanjati epohama. „Drugi dan jula 1776. biće najpoznatiji datum u istoriji Amerike“, napisao je Džon Adams svojoj ženi Ebigejl 3. jula. Deklaraciju su 4. jula potpisali samo predsedavajući Džon Henkok i sekretar Čarls Tomson.5 Ostali je nisu potpisali 4. jula jer je najpre morala da bude prepisana na pergament. Zvanično potpisivanje počelo je tek 2. avgusta i dovršeno je tek 1781, kada je Tomas Mekin iz Delavera, poslednji od pedeset šest potpisnika, konačno stavio svoj potpis na nju. Strah od odmazde je bio toliki da imena potpisnika nisu objavljena sve do januara 1777, šest meseci posle usvajanja Deklaracije.
Jednako je pogrešna pomisao daje usvajanje Deklaracije nezavisnosti 4. jula zvonjavom Zvona slobode objavljeno Filadelfiji koja je zadržavala dah. Ponajpre, Deklaracija je u Filadelfiji pročitana tek 8. jula, a nema nikakvog zapisa o tome da su zvonila zvona. Štaviše, iako je Zvono slobode bilo tamo, niko ga tako nije nazivao sve do 1847, kada je čitava nadahnjujuća epizoda bila ispričana u knjizi s naslovom Vašington i njegovi generali, koju je napisao izvesni Džon Lipard, čiji se raniji književni trud svodio gotovo isključivo na pisanje blago pornografskih romana.41 Taj je sve to izmislio.
Džon Danlap, štampar iz Filadelfije, žurno je odštampao izgleda nepoznat broj primeraka. (Sve donedavno, mislilo se kako je sačuvano samo dvadeset četiri - dva u privatnim rukama, a ostatak u institucijama. Ali 1992, jedan kupac na buvljoj pijaci u Filadelfiji pronašao je presavijeni primerak u poleđini rama za sliku, ostavljen tamo očigledno kako bi popunio prazan prostor. Vrednost mu je procenjena na 3 miliona dolara.) Danlapova verzija je imala datum 4. jul i to je, očevidno, ubedilo naciju da taj dan proglasi za praznik. U svakom slučaju, veliki događaj je sledeće godine proslavljen četvrtog, i tako je ostalo zanavek. Praznik je proslavljen „sa Pompom i Paradom, sa Predstavama, Igrama, Sportovima, Topovima, Zvonima, Lomačama i Svetlima s Kraja na Kraj kontinenta“,
po recima Džona Adamsa. Prva godišnjica je dovela i do uvođenja jedne nove reci u jezik: vatromet. Sam vatromet nije bio nov, ali ranije su ga nazivali: rakete.
Amerika još nije bila država, već pre labava konfederacija trinaest nezavisnih suvereniteta - ono što će kasnije u osnivačkom aktu Konfederacije biti nazvano „čvrstim savezom prijateljstva“. Prava državnost će morati da sačeka da prođe još dvanaest opasnih, nestabilnih godina dok se ne usvoji Ustav. Međutim, pre nego što se okrenemo tom nelagodnom razdoblju, zastanimo načas da razmotrimo sudbinu sirotog Toma Pejna, čoveka koji je pokrenuo ceo proces revolucije.
I pored ogromnog uspeha Zdravog razuma, ta publikacija njemu nije donela nikakav zvaničan položaj. Krajem 1776, on je bio običan vojnik pešadinac. Posle rata, Pejn je otputovao u Francusku, gde je odigrao sličnu ulogu katalizatora u tamošnjoj revoluciji pamfletom Prava čoveka pre nego što se zakačio s nepouzdanim Robespjerom, koji ga je bacio u aps zato što se usudio da predloži milosrdno progonstvo za kralja Luja XVI (zbog toga što je Luj podržavao američke pobunjenike). Necenjen u Francuskoj i izop-šten u sopstvenoj zemlji, on se vratio u Ameriku i, tako propao, gotovo odmah potonuo u anonimnost.
Neposredno pre nego što će Pejn umreti, jedan njegov stari prijatelj pronašao gaje u nekoj krčmi u Nju Rošelu, u državi Njujork, bez svesti, odevenog u dronjke, kako oko sebe širi „najstrašniji mogući smrad“. Prijatelj gaje odvukao u kadu sa vrelom sapunicom i triput ga izribao od glave do pete pre nego što je uspeo da potisne smrad. Nokti mu godinama nisu bili sečeni. Ubrzo zatim, taj velikan, koji je nekada obedovao s ljudima poput Vašingtona, Džeja i Džefersona, stožerna figura dve velike revolucije savreme-nog doba, umro je slomljen i zaboravljen. Vilijam Kobert, esejista, ukrao je njegove kosti i vratio ih u Englesku, ali je isto tako umro pre nego što je uspeo da mu pronađe prikladno mesto na kojem će počivati. I tako su zemni ostaci jednog od velikih polemičara sopstvenog i svakog drugog doba bez pardona odvezeni kolima trgovca prnjama i zauvek nestali.




1
Među netačnostima je i to đa Revir nije okačio fenjere u staroj Sever-noj crkvi, pošto je ona to ime dobila tek kasnije; u doba Revolucije bila je to Hristova crkva; on je jahao dvaput, a ne jednom; i nikada nije stigao do Konkorda, kako to Longfelou kaže, već je zapravo usput bio uhapšen. Kao istoričar, Longfelou je potpuno omanuo, ali je zato kao tvorac zaraznih krilatica spadao u prvu ligu. Među onima koje i dan-danas žive jesu: „Tragovi u pesku vremena“, „Ovo je prašuma“, „Svakom životu sleduje malo kiše“, „Lađe koje noću plove“ i „Odapeo sam strelu u vazduh/na zemlju je pala, a ja ne znam gde“.
2
Yosemite Sam, lik iz serije crtanih filmova The Looney Tunes koji govori na takav način. (Prim, prev.)
3
Naravno, to je samo tendencija. Mnogi Amerikanci rimujugroveisa novel, a svi izgovaraju mercantile, infantile i servile u suprotnosti sa uobičajenim obrascem.
4
Među recima koje je on pisao malim slovom bile su priroda, tvorac, pa čak i Bog. Većini je veliko slovo kasnije dao štampar.38
5
Iako se Džon Henkok odmah proslavio svojim razmetljivo velikim potpisom na Deklaraciji, izraz „Turi tu Džona Henkoka“ za potpisivanje izgleda da nikome nije pao na pamet sve do 1903. godine.40

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Made in America - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 9:23 am





Stvaranje države

Počelo je svađom između lovaca na ostrige.
Godine 1632. Čarls I nije postavio granicu između Virdžinije i Merilenda posred reke Potomak, kako je obično bila praksa, već je umesto toga svom pajtašu lordu Baltimoru poklonio celu reku sve do obale Virdžinije, na užas i ozlojeđenost virdžinijskih ribara koji su tako ostali prikraćeni za pravo da prikupljaju ukusne i unosne rečne mekušce. S vremenom, svađa se proširila na Pensilvaniju i Delaver, dovela do povremenih čarki koje su postale poznate pod zajedničkim i možda preuveličanim imenom Rat za ostrige, da bi na kraju kao posledicu imala sazivanje skupa sa zadatkom da pokuša da sredi tu stvar, kao i druga pitanja u vezi sa trgovinom i odnosima među državama.
Tako su u maju 1787. poslanici iz ćele Amerike počeli da se okupljaju u starom Državnom domu u Filadelfiji na onome što će kasnije biti poznato kao Ustavna konvencija. Iako je Amerika svoju nezavisnost proglasila jedanaest godina pre toga, ona još nipošto nije bila prava država, već pre nelagodan savez država povezanih dokumentom koji je dobio formalni naziv Akt o osnivanju konfederacije i stalne unije. Proglašen 1781, taj akt je uspostavio neku vrstu centralne vlade, ali tako da bude potčinjena državama članicama, s neprijatnim nedostatkom bilo kakve vlasti. Posledica toga bila je, kako je to rekao istoričar Čarls L. Mi Mlađi, da 1787. godine vlada Sjedinjenih Država „nije mogla da se uzda u razrezivanje poreza, nije mogla da obezbedi da njeni zakoni budu poštovani, nije mogla da plaća svoja dugovanja, niti da bude sigurna da će poštovati obaveze iz međunarodnih sporazuma koje je potpisivala. U stvari, nije bilo jasno da li se ona uopšte i mogla nazivati vladom.“1
Od završetka rata sa Britanijom, četiri godine pre toga, države članice su se sve više međusobno prepirale. Konektikat je smelo zatražio gotovo trećinu teritorije Pensilvanije pošto se mnogo njegovih stanovnika tamo naselilo. Pensilvanija se svađala sa Virdžinijom oko zajedničke granice i toliko je strepela da Njujork ne uvede carine njenim proizvođačima da je pošto-poto htela da ima sopstveni pristup Velikim jezerima. (Ako ste se ikada pitali zbog čega granica Pensilvanije tako naglo skreće nagore na svom severozapadnom kraju kako bi dobila čudnu pupčanu vrpcu do jezera Iri, to je razlog.) Njujork se svađao oko zemlje s malim Rod Ajlendom, a Vermont je neprestano pretio da će napustiti Uniju. Svakako, nešto se moralo uraditi. Očigledno rešenje bio je novi dogovor koji bi prevazišao Akt o konfederaciji i stvorio snažniju centralnu vladu: jednom rečju, ustav. Bez njega, Amerika nije mogla da se nada da će ikada postati prava država. Kako to kaže Pejdž Smit: „Revolucija nije stvorila novu državu, već mogućnost njenog postojanja. Ustav je ono što se, u praktičnom smislu, smatra sinonimom naše državnosti.“2
Međutim, bilo je tu problema. Za početak, delegati nisu imali nikakva ovlašćenja da donesu ustav. Njihov mandat bio je da izmene Akt o konfederaciji, a ne da ga zamene drugim. (Zbog toga je taj skup tek kasnije dobio naziv Ustavna konvencija.)3 Zatim, bila je tu posredi i veličina američkog kontinenta i raznovrsnost njegovih delova koja kao da je gasila nadu za bilo kakvu smislenu unifikaciju. S obalom dugačkom nešto manje od 3.000 kilometara i ogromnom kopnenom divljinom, Amerika je već bila jedna od najvećih zemalja sveta - deset puta veća od svake ranije poznate federacije - a različitosti u njenom stanovništvu, bogatstvu i političkim stavovima između država predstavljale su naizgled nesavladive prepreke za pronalaženje zajedničkog cilja. Da je uspostavljeno proporcionalno predstavljanje, Virdžinija i Pensilvanija bi zajedno držale u rukama jednu trećinu političke moći u državi, dok bi Delaver imao pravo na puki jedanaesti deo. Stoga su se male države plašile velikih. Robovlasničke države su se plašile država u kojima ropstva nije bilo. Istočne države sa stalnim granicama plašile su se onih na zapadu, kojima je na kućnom pragu bio neistraženi kontinent, podozrevajući da bi jednog dana ti zapadni skorojevići mogli da ih premaše brojem stanovnika, pa će njihova sudbina biti u rukama prostaka iz krajine u jelenskoj koži sa resicama - a tako nešto bilo je nezamislivo. Sve države, velike i male, imale su gordu, osobenu istoriju koja je često sezala čak i dva veka u prošlost, i nisu bile voljne da se odreknu makar i najmanjeg dela autonomije u korist centralne vlasti koja se još nije dokazala. Izazov Ustavne konvencije nije ležao u tome da se državama poveri vlast, već da se ona od njih oduzme, ali na način koji bi one mogle da svare.
Neke države su odbile to čak i da razmatraju. Rod Ajlend, koji je proglasio nezavisnost od Britanije dva meseca pre ostatka Amerike, sada je odbio da pošalje delegate u Filadelfiju (i prilično mrzovoljno nastavio da odbija da pristupi Uniji sve do 1790). Vermont je slično tome izbegao konvenciju i od samog početka jasno stavio do znanja da neće poštovati odluke donesene na njoj. Drugi, kao Merilend, jedva su mogli da nađu ljude voljne da prisustvuju. Prva petorica odabrana za poslanike odbila su da pođu, i na otvaranju konvencije zakonodavno telo je još pokušavalo da pronađe voljne delegate. Nju Hempšir je bio spreman da pošalje dva delegata, ah je odbio da im snosi troškove i posledica toga bila je da nije imao poslanike na konvenciji u prvih nekoliko suštinski važnih nedelja. Mnogi delegati su prisustvovali tek povremeno, a šest ih nikada nije ni došlo. Sveukupno, samo je trideset od šezdeset jednog izabranog delegata prisustvovalo od početka do kraja.4
Na svu sreću, među onima koji jesu prisustvovali bili su neki od najsmirenijih, najpromišljenijih i najbriljantnijih umova koje je ijedna mlada država ikada iznedrila: Bendžamin Frenklin, Alek-sander Hamilton, Džejms Medison, Rodžer Šerman, Governer Moriš, Džon Dikinson, Edmund Rendolf, i naravno, kraljevski, stameni Džordž Vašington čije je blagotvorno prisustvo u ulozi predsednika konvencije dalo postupku autoritet i ugled koji se inače nije mogao očekivati. Od vodećih političkih figura tog vremena, tamo nisu bili samo Tomas Džeferson i Džon Adams, obojica u inostranstvu državnim poslom.
U mnogočemu, najzanimljiviji delegat bio je Bendžamin Frenklin. Osamdeset jednu godinu star, bio je pri kraju svog dugog života - i u očima mnogih kolega delegata, odavno je već završio s onim njegovim korisnim delom. Ali kakav je to samo život bio. Jedno od sedamnaestoro dece bostonskog proizvođača sapuna i sveca, otišao je od kuće kao dečak posle jedva dve godine školovanja i otvorio štampariju u Filadelfiji. Marljivim i neprekidnim radom zaslužio je mesto jednog od najuglednijih mislilaca i najbogatijih preduzetnika u kolonijama. Njegovi eksperimenti sa elektricitetom, nepošteno svedeni u popularnom shvatanju na izum gromobrana i na to što umalo sam sebe nije ubio kada je bio toliko blesav da pušta zmaja dok je grmelo i sevalo, bili su među najuzbudljivijim naučnim dostignućima osamnaestog veka i stvorili su od njega jednog od najslavnijih naučnika tog vremena (mada ga za života nikada nisu nazivali naučnikom, pošto je ta reč skovana tek 1840; u osamnaestom veku, naučnici su bili prirodnjački filozofi). Termini koje je izmislio tokom svojih eksperimenata -baterija, armatura, pozitivan, negativan i kondenzator, između ostalih5 - pokazuju da on nije bio tek tamo neki blago radoznali čova koji je samo hteo da vidi šta će se desiti ako podigne zmaja u olujne oblake.
Frenklinov život bio je ispunjen neumornim radom. Izumeo je bezbroj korisnih predmeta (kojima ćemo se baviti u jednom kasnijem poglavlju), pomogao je da se osnuju prvo američko dobrovoljačko vatrogasno društvo, prva osiguravajuća kompanija („Ruka u ruci“), jedna od prvih filadelfijskih biblioteka, te ugledno, premda donekle preterano grandiozno nazvano Američko filozofsko društvo za širenje korisnih saznanja u Filadelfiji. Stvorio je večitog književnog junaka po imenu Ričard u Almanahu siro-tog Ričarda, ispunio svet maksimama i dosetkama, beskrajno se dopisivao sa vodećim misliocima Evrope i Amerike, pisao eseje o svemu, od toga kako odabrati ljubavnicu (odlučite se za stariju ženu) do toga kako izbegavati nadutost trbuha od gasova (pijte parfem), a 1737. je sačinio prvi spisak izraza iz američkog slenga za pijanstvo. (Naveo ih je 228.) Predstavljao je Ameriku u prekomorskim zemljama inteligentno i vesto i, naravno, bio je jedan od tvoraca kako Deklaracije nezavisnosti tako i Ustava. Trgovao je nepokretnostima i vodio štamparski posao sa ispostavama čak na Jamajci i Antigvi. Postao je najkrupniji trgovac papirom u kolonijama i zahvaljujući njemu Almanah sirotog Ričarda postao je neizostavan deo gotovo svakog američkog domaćinstva, i dvadeset pet godina bio je druga najprodavanija knjiga u zemlji (prva je bila Biblija). Bio je toliko oštrouman trgovac daje mogao da se povuče iz aktivnog posla 1748. sa samo četrdeset dve godine i posveti se gospodskim delatnostima kao što su politika, nauka i spisateljstvo.
A usred svega toga, nekako je uspevao da nađe vremena - i to mnogo vremena - da se bavi svojom najvećom, mada ne i najce-njenijom strašću: naime, da rodžeruje gotovo svaku ženu koja bi ispred njega prošla. Taj čudan izraz, verovatno ćete se iznenaditi kada to saznate, izgleda da je amerikanizam. Prvi put se pomi-nje u Virdžiniji u osamnaestom veku, mada pojma nemamo koji je to hiperaktivni Rodžer nadahnuo taj termin, niti zašto je ovaj potom nestao iz upotrebe u Novom svetu. Mogli smo da ga mirne duše nazovemo i po Bendžaminu, toliko je bucmasti Frenklin bio posvećen toj razonodi. Čim je odrastao, Frenklin je počeo da pokazuje neumoljivu sklonost prema upuštanju u „budalaste intrige sa nedostojnim ženama“, kako je sam to snebivljivo rekao.7 Iz jednog takvog susreta ispilio se njegov nepriznati sin Vilijam rođen 1730. ili 1731, koga je u Frenklinovoj kući podizala njegova trpeljiva nevenčana žena Debora. Tokom njegovog dugog života, Frenklinov dinamični libido bio je pravo čudo za savremenike. Slikar Čarls Vilson Pil, koji je velikana posetio u Londonu, zatekao ga je s nekom devojkom na kolenu8 - ili je makar bio toliko diskretan da kaže kako je posredi bilo koleno - a i drugi su obično dolazili na sastanke da bi ga zatekli in jlagrante sa sobaricom ili kakvim drugim podatnim bićem.
U godinama koje je proveo u Engleskoj, postao je blizak prijatelj ser Frensisa Dešvuda, koji je predsedavao zloglasnoj jazbini s nazivom Red Sv. Frensisa, ali je bila popularnija pod imenom Klub paklene vatre, u svojoj seoskoj kuću u Zapadnom Vajkombu, u Bakingamširu. Članovi su učestvovali u crnim misama i drugim neobuzdanim svetogrdnim ceremonijama koje su neizostavno kulminirale pijanim orgijama sa zgodnim ženama odevenim kao kaluđerice. U svojim mirnijim trenucima, Dešvud je bio glavni upravnik engleske poštanske službe i zajedno sa Frenklinom napisao je revidiranu verziju Opsteg molitvenika. Nema sigurnih dokaza da je Frenklin učestvovao u tom razvratu, ali ako nije, to je onda bilo u strahovitom neskladu s njegovim karakterom. Sa sigurnošću se zna da je bio čest, da ne kažemo revnostan, poseti-lac Dešvudove kuće i čovek zaista mora biti krajnje dobroname-ran kako bi pretpostavio da je Frenklin tamo iznova dolazio samo radi razgovora o poštanskim propisima i semantičkim nijansama Opšteg molitvenika.
Moramo se prisetiti da je osamnaesti vek bio uistinu priprosto i slobodoumno doba. Bio je to period koji je kipeo prostaklucima - nokšir za doktora, govnar za nekonformistu, ćoravac za sle-pog čoveka, prdežolovac za pešadinca (zato što je išao pozadi), da pomenemo samo četiri. Reči i metafore zbog kojih biste crveneli u kasnije doba koristile su se bez oklevanja ili stida. Na Ustavnoj konvenciji, Elbridž Geri će izneti čuvenu primedbu (koje začudo nema u današnjim srednjoškolskim udžbenicima) uporedivši stalnu vojsku sa penisom u erekciji - „izvrsno sredstvo za postizanje mira u kući, ali opasno iskušenje za avanturu u gostima“9 - i niko to nije smatrao neprimerenim ili nedoličnim, makar ne u muškom društvu. I sam Frenklin je u svojim almanasima imao maksime koje su, za moderne uši, bile toliko grube da su gubile svaku duhovitost: „1 najveći monarh na najgordijem prestolu mora da sedne na sopstvenu guzicu“; „Onaj ko od nade živi, umire prdeći“; „Rod bez prijateljstva, prijateljstvo bez moći, moć bez volje... sve to ne vredi koliko jedan prdež.“
Vredi pomenuti daje malo tih aforizama, bili oni grubi ili ne, Frenklin sam smislio. Iako se nekolicina ne može naći u ranijim izvorima - na primer, „Prazan džak ne može stajati uspravno“ i „Iskustvo je dobra škola, ali jedino se budale samo na njemu uče“ - većinu je bez oklevanja ili obzira maznuo iz drugih sličnih tadašnjih publikacija, poput Leksikona Tetraglotona Džejmsa Hauela, Gnomologije i drugih spisa Tomasa Fulera, Neobičnih poslovica Džordža Herberta i, naročito, Bikerstafovih dokumenata Džona-tana Svifta. Upravo je od Svifta Frenklin preuzeo zabavnu zamisao da u godišnjim predviđanjima u almanahu predskaže smrt svog glavnog konkurenta.10 „Zbog čega bih svojim Čitaocima davao sopstvene loše rečenice, kad dobrih rečenica drugih Ljudi ima u tolikom izobilju?“, našalio se on.11 (A nije oklevao ni da izmišlja vesti za svoje novine kada su stvarne vesti bile malobrojne ili nedovoljno zanimljive.)
Ali mora se reći i da je često poboljšavao tuđe maksime. Izreku „Bog ti vrati zdravlje, a doktor zasluži lovorike“ on je preradio u jezgrovitije: „Bog leci, a doktor naplaćuje.“12 Međutim, on ih je češće začinjavao pominjanjem prdenja, proliva, seksualnog snošaja ili kakvih drugih nepodopština. Njegova primedba o tome da prijateljstvo bez moći „ne vredi koliko jedan prdež“ potekla je od Tomasa Fulera u mnogo pristojnijem: „Dobar prijatelj mi je najbliži rod.“ Izreku Džejmsa Hauela „Utvrđenje koje stupi u pregovore napola je već osvojeno“ preinačio je u „Ni tvrđava ni ženska nevinost ne odolevaju dugo kad jednom stupe u pregovore“.13
Nijedna rasprava o Frenklinu i jeziku ne bi bila kompletna bez pominjanja njegovog Predloga za reformu abecede iz 1768. Iako se ponekad u Frenklinovom čačkanju po engleskom pisanju iznalazi mnogo toga, i premda je on povremeno davao izjave kojima je podržavao reformu („ako se sa izmenama nikada ne pokuša i stvari nastave da se pogoršavaju, na kraju će zapasti zaista u bedno stanje“), nije jasno da li je to smatrao ozbiljnim pokušajem reforme pravopisa ili samo zabavnim načinom pisanja blago flertujućih pisama jednoj lepoj, mladoj dopisnici.
Svakako da ne postoje ubedljivi dokazi daje naročito marljivo radio na tome. Abeceda koju je smislio bila je nezgrapna i nelogična. Sadržala je šest dodatnih slova, tako da ničim nije doprinosila jednostavnosti. Štaviše, bila je proizvoljna, hirovita, beznadežno zbunjujuća za neupućene i rutinski je za ishod imala reči koje su se pisale mnogo duže i složenije od onih koje je trebalo da zamene. Po Frenklinovoj reformi, na primer, „changes“ bi postalo „tseendsez“, a „Chinese“ - „Tsuiniiz“. Njegovo prvo pismo novom abecedom, od 20. jula 1768, puno je reči napisanih tako da ukazuju na to da je Frenklin ili imao poseban način izgovora ili je - najverovatnije - nemarno primenjivao sopstveni vodič za izgovor. Po njegovom pismu, has bi se izgovaralo kao „haze“, people bi bilo „pee-peeT\ a Richmond bi bio „Reechmund“,li .
Toliko smo navikli da Frenklina smatramo mudracem i mentorom da se možemo donekle preneraziti kada shvatimo da ga u njegovo doba nisu naročito uvažavali. Na primer, Džon Adams ga je prezirao.15 Posle Frenklinove smrti 1790, njegov gubitak se osećao tako malo da se prvo izdanje njegovih sabranih dela pojavilo tek dvadeset osam godina kasnije. Njegova Autobiografija je pobudila još manje interesovanja i pojavila se u američkom izdanju tek 1868. - sedamdeset osam godina posle njegove smrti i mnogo posle njenog objavljivanja na drugim mestima.16 U vre-me Ustavne konvencije Frenklina su u najboljem slučaju smatrali beznačajnim, a u najgorem - matorom budalom. Njegovi retki predloži na konvenciji - da predsednik Sjedinjenih Država ne prima platu, da svaka sednica počinje molitvom - uvek su bili glatko odbijeni. (Njegov predlog za molitvu propao je ne zato što delegati nisu bili pobožni, kako su mu to strpljivo objasnili, već zato što nisu imali sredstava da plate kapelana.)
Frenklin je bio samo vidljivi, šištavi podsetnik na to da je američka stvar umnogome sada bila prepuštena novoj generaciji. Sa glavnim izuzetkom pedesetpetogodišnjeg generala Vašingtona (koji ionako nije učestvovao u debatama), delegati su bili neobično mlađani. Petorica su bili u svojim dvadesetim, a većina ostalih u tridesetim ili četrdesetim godinama. Džejmsu Medisonu je bilo trideset pet, Aleksandaru Hamiltonu trideset dve, Čarls Pinkni dečjeg lica, iz Južne Karoline, imao je samo dvadeset devet godina, ali da bi pojačao utisak krajnje mladosti koji je odavao, bučno je insistirao na tome da mu je tek dvadeset i četiri.17 Najčudniji i najneugledniji od svih bio je onaj možda najvažniji: Džejms Medison. Ništa u vezi s tim mladim Virdžinijcem nije ukazivalo na velikog čoveka. Bio je gotovo smešno nizak - koliko „pola sapuna“ po recima jednog savremenika - piskutavog glasa, bled, sramežljiv i neurotično opsednut sopstvenim zdravljem. Ali bio je veoma inteligentan i neumorno se muvao između protivničkih frakcija kako bi cedio i mamio kompromise od često tvrdokornih delegata. Niko drugi nije učinio više od njega tog dugog, toplog leta da Ustav postane stvarnost.
Za nepuna četiri meseca, tih tridesetak ljudi stvorilo je okvir za vladavinu koji nanije potrajao sve do danas i nikada ranije ništa slično nije bilo viđeno. Od 25. maja do 17. septembra radili su na sednicama pet sati dnevno, šest dana nedeljno, a često i dugo mimo toga. Bio je to, kako Pejdž Smit navodi s tek malenom naznakom hiperbole, „najupečatljiviji primer dugotrajnog intelektualnog diskursa u istoriji“.18 Svakako nećemo preterati ako kažemo kako nikada pre niti kasnije nijedan skup Amerikanaca nije prikazao impresivnije talente ni više spremnosti. Medison je čitao istorijske spise Polibija, Demostenove govore, Plutarhove Živote, trinaest tomova Code de l’Humanite Fortunata Bartelemija de Feličea na francuskom, i još mnogo, mnogo toga. Aleksandar Hamilton se samo u jednom govoru pozivao na amfiktionska veća stare Grčke i Delijsku konfederaciju. Bili su to ljudi koji su znali znanje.
A bili su i dovoljno veliki da zanemare ono u čemu se razlikuju. Za samo jedno neprijatno leto oni su stvorili temelje američke vladavine: zakonodavnu, pređsedničku i sudsku vlast, sistem provera i ravnoteže, čitav složen okvir demokratije - ostavštinu koja je tim privlačnija ako pomislite kako su gotovo svi do jednog bili protiv demokratije u savremenom smislu te reci.
Neko vreme su ozbiljno razmatrali mogućnost stvaranja monarhije, premda bi monarha biralo zakonodavno telo. Ta mogućnost je izgledala toliko ostvarljiva da se kolonijama prone-la glasina - bez ikakve osnove - daje taj položaj ponuđen vojvodi od jorka, drugom sinu Džordža III. U stvari, brzo je procenje-no kako zamisao o monarhu nije kompatibilna sa republikom. Aleksandar Hamilton je kao alternativu predložio predsednika i senat sa doživotnim mandatom, izabrane među imućnim ljudima, s apsolutnom vlašću nad državama.19 Edmundu Randolfu se više dopadalo da predsedničku funkciju dele tri čoveka, kako bi taj izvršni organ imao veću kolektivnu mudrost i manje prilika za despotizam, regionalizam i korupciju.20 (Mogućnost korupcije ih je veoma brinula.) Gotovo svi su zamišljali Ameriku kojom vlada neka vrsta neformalne aristokratije bogatih džentlmena - u stvari, ljudi najviše nalik njima. Njihova razmišljanja bila su toliko daleko od otvorene demokratije pa kada je Džejms Vilson iz Pensilvanije predložio da se funkcioneri biraju na opštenarodnim izborima, delegati su bili „potpuno zblanuti“. Na kraju su prebacili pitanje izbora predsednika na države, stvorivši izborno telo i prepustivši svakoj državi da odluči hoće li njene delegate birati narod ili zakonodavno telo.
U duhu kompromisa, objavili su da će Dom poslanika birati narod, dok će Senat birati države, i takvo uređenje ostaće na snazi do 1912, kada će i senatori konačno izaći na opštenarodne izbore. Što se tiče potpredsednika, odlučili su - ne naročito mudro, kad sad malo bolje razmislimo - da taj posao pripadne onome ko na predsedničkim izborima završi kao drugi. To se činilo poštenim, ali nije uzelo u obzir izrazitu mogućnost da potpredsednik predstavlja frakciju koja je protivnik predsednika. Godine 1804. ta praksa je napuštena i usvojen je običaj da se bira ekipa od dvojice ljudi.
Kada su se dogovorili oko većine osnovnih pitanja, delegati su osnovali Komisiju za pojedinosti, da njihove predloge stavi na papir. Jedan od članova komisije, Džon Ratlidž, divio se Irokezi-ma i preporučio je da se komisija upozna sa sporazumom iz 1520. kojim je stvorena irokeška konfederacija. On počinje ovako: „Mi, narod, da bismo stvorili uniju.. ,“21 Naravno, u suštini, upravo to su bile reci koje su odabrali:
Mi, narod Sjedinjenih Država, kako bismo stvorili više savršenu Uniju, zaveli Pravdu, obezbedili domaći Mir, uspostavili zajedničku odbranu, promovisali opšte Blagostanje i osigurali Blagoslove Slobode sebi i svojim Potomcima, utvrđujemo i donosimo ovaj Ustav Sjedinjenih Američkih Država.
Posle te jednostavne izjave o nameri, sledi sedam članova, od kojih šest opisuje - ponekad ovlaš, ponekad u sitna crevca - mehanizam vlasti, sa sedmim koji objavljuje da će dokument stupiti na snagu kada ga ratifikuje devet država. (Taj broj nije odabran tek tako; delegati su sumnjali da će ga ratifikovati više od devet država.)
Sa samo dvadeset pet stranica, Ustav je pravi uzor jezgrovi-tosti. (Nasuprot njemu, ustav države Oklahome dugačak je 158 stranica.)22 Po nekim pitanjima bio je izričit i jasan - u pogledu neophodne starosti i državljanstva za senatore, poslanike i predsednika, a naročito u vezi sa njegovim smenjivanjem. Ustavotvorni su izgleda bili gotovo paranoično oprezni kada su davali uputstva za opoziv onih za koje bi se ustanovilo da nisu lojalni ili da su korumpirani. Međutim, povodom drugih pitanja Ustav je bio neobično neodređen. Na primer, nije pominjao kabinet. Nalagao je uspostavljanje Vrhovnog suda, nezavisnog od drugih ogranaka vlasti, ali onda je olako izjavljivao kako ostatak sudstva treba da se sastoji od „onih nižih sudova koje Kongres s vremena na vreme bude osnivao i uređivao“. Ponekad je ta neodređenost bila posledica previda, a ponekad i nemogućnosti da se dođe do detaljnijeg kompromisa. Tamo gde jeste bio detaljan, gotovo uvek je ostavljao prostora za kasnije promene. Posle naloga da se Kongres okuplja najmanje jednom godišnje, počevši od prvog pone-deljka u decembru, promišljeno je dodao: „osim ako se zakonom ne uredi da to bude nekog drugog dana“. Ishod je to da je Ustav bio izuzetno prilagodljiv skup osnovnih pravila.
U smislu kompozicije, ističe se iznenađujuće mali broj neobično napisanih reći i neobične sintakse. Tri reči su napisane britanskim stilom, behaviour (ponašanje), labour (rad) i defence (odbrana), ali ne i tranquillity (mir), reč koja se još 1787. u Americi pisala sa jednim /. Samo se jednom pojavljuje nedosledno pisanje - empe-achments (opoziv) u jednom paragrafu i impeachment u sledećem - a samo su još dve reči napisane na arhaičan način: chuse (birati) i encreased (uvećano). Uvodna rečenica sadrži dvostruki superlativ („više savršenu“) što danas ne bi preživelo u lekturi, premda je u svoje vreme bilo sasvim uobičajeno. Povremeno pojavljivanje neskladne kombinacije člana i imenice („an uniform“), profinjenije korišćenje konjuktiva („before it become a law“, „if he approve he shall sign it“), povremena kapitalizacija imenica koje bi se danas pisale malim slovom („našim Potomcima“) i tretman „Sjedinjenih Država“ kao množine (tako će i ostati sve do vremena Građanskog rata),23 manje-više iscrpljuju spisak tih raziika.
Ustav se više ističe onim što se u njemu ne nalazi. Reči nacija i nacionalno nigde se ne pojavljuju u dokumentu, i to ne slučajno, niti zbog previda. Delegati su obazrivo menjali te reči gde god bi se pojavile. Plašili su se da nacionalno previše podseća na sistem u kojem je vlast opasno centralizovana. Umesto toga, koristili su neutralniju i manje emotivnu reč federalno, izvedenu iz latinskog fides, „vera“, koja je u osamnaestom veku još u sebi nosila smisao odnosa zasnovanog na poverenju.24
Drugi deo Ustava s kojim smo najbolje upoznati, deset amandmana poznatih kao Povelja slobode, nastao je kasnije. Amandmani su usvojeni tek 1791. (a u slučaju Masačusetsa tek 150 godina kasnije, kada je ustanovljeno daje kod njihove ratifikacije slučajno došlo do previda). Te garancije osnovnih sloboda bile su radikalne i nove u odnosu na sve što im je prethodilo - čak ni danas Britanija nema povelju slobode, ali opet, ona nema ni pisani ustav - međutim, vredi imati na umu da su ustavotvorci pod tim amandmanima podrazumevali nešto sasvim drugačije. Razmotrimo tekst Prvog amandmana: „Kongres neće doneti nikakav zakon u vezi s uspostavljanjem veroispovesti, niti braniti njeno slobodno izražavanje; niti smanjivati slobodu govora, ili štampe, niti pravo ljudi mirno da se okupljaju...“ Obratite pažnju na prvih pet reči: „Kongres neće doneti nikakav zakon... “ Osnivači se nisu trudili da oslobode Ameriku takvih ograničenja, već su samo hteli da obezbede da pitanja cenzure i ličnih sloboda budu prepuštena državama članicama.251 uz rizik da dobijem uzbudljivo pismo od Nacionalnog udruženja ljubitelja oružja, mnogo hvaljeno pravo ljudi da drže i nose oružje nikada nije trebalo da bude carte blanche, polubožanski nalog da se investira u privatni arsenal radi sporta i lične zaštite, pošto je ćela rečenica sasvim jasna: „Dobro organizovana milicija neophodna je za bezbednost slobodne Države, tako da pravo ljudi da drže i nose Oružje neće biti narušeno.“ Ustavotvorci su imali na umu samo neophodnost da se za kratko vreme podigne odbrambena sila. Ako su se i zalagali za zamisao o držanju pušaka zbog pucanja na životinje i uljeze u domaćinstvo, to nikada nisu rekli.
Neverovatno, ali u vreme njegovog proglašenja, niko nije na Ustav gledao kao na veliki dokument. Većina delegata otišla je iz Filadelfije sa osećajem da su stvorili sporazum toliko opterećen kompromisima da je gotovo bezvredan - „slabo i beskorisno tkanje“, kako ga je opisao potišteni Aleksandar Hamilton. Semjuel Adams, Džon Henkok i Patrik Henri bili su protiv Ustava. Petnaest delegata na konvenciji odbilo je da ga potpiše, među njima i Džordž Mejson, Elbridž Džeri, pa čak i dvojica od petorice koji su ga napisali, Edmund Rendolf i Oliver Elsvort. (Rendolf je ubrzo pokazao još neverovatniju meru dvoličnosti kada je ubrzo prihvatio položaj prvog javnog tužioca, te tako postao čovek naj-neposrednije zadužen za poštovanje dokumenta kojeg se nedavno odrekao.) Čak su se i njegovi najsrčaniji pobornici nadali samo da će Ustav nekako moći da krhku saveznu državu održi na okupu nekoliko godina, dok se ne smisli nešto bolje.26
Bez obzira na to, dokument je bio propisno ratifikovan. Vašin-gton je izabran za prvog predsednika, a 4. mart 1789. odabran je kao dan početka nove vlasti. Nažalost, samo se osam senatora i trinaest poslanika potrudilo da se pojave prvog dana. Proći će još dvadeset šest dana pre nego što Predstavnički dom ne bude prikupio kvorum, i još duže pre nego što Senat ne bude našao dovoljno voljnih učesnika da počne s produktivnim radom.27
Jedno od najvažnijih pitanja bilo je kako nazvati novi vrhovni izvršni organ. Ustav je pominjao „predsednika Sjedinjenih Država“, ali pompa i skupi sjaj. Vašingtonove inauguracije i veličanstveno držanje novog funkcionera bili su takvi da su podsticali Kongres da razmotri titulu sa grandioznijim prizvukom. Među predlozima su bili: Njegovo Visočanstvo, Njegova Svemoć, Njegov Magistrat, Njegov Vrhovnik i Njegovo Veličanstvo predsednik Sjedinjenih Država i Zaštitnik njihovih sloboda. Ovo potonje umalo i nije usvojeno pre nego što su kongresmeni došli sebi i vratili se prvobitnom tekstu Ustava, zadovoljivši se poštovanjem ispunjenim, ali republikanskim predsednikom Sjedinjenih Država. Čak i uz to, Martu su često pominjali kao „Ledi Vašington“.
Potpredsednička funkcija kao da nije izazivala takve poteškoće, iako su se neki među šaljivijim članovima Kongresa sprdali kako bi njen prvi nosilac, bucmasti Džon Adams, trebalo da nosi titulu „Njegova Debelost“.
Vašington je čvrsto verovao u dostojanstvo svog položaja. Od posetilaca se očekivalo da stoje u njegovom prisustvu i čak su i njegovi najbliži saradnici imali utisak da se on drži krajnje oholo i kraljevski (stoje navodilo na pitanje nije li to Amerika Džordža III zamenila Džordžom I). Da budemo pošteni prema Vašingtonu, on je od samog početka morao da dovede do toga da predsednik bude uvažavan s krajnjim poštovanjem. Na samom početku njegovog mandata, ljudi su bukvalno dolazili s ulice da mu požele sreću ili upitaju ga kako stvari idu. (Na kraju se odlučio za sistem u kojem je dvaput nedeljno ostavljao vreme „otvorenih vrata“ kada je svaki „dostojanstveno odeven čovek“ mogao da mu dođe u posetu.) Bio je veoma svestan da uspostavlja obrasce funkcionerskog ponašanja koji će ga nadživeti. „Teško da postoji ijedan deo mog ponašanja koji se kasnije ne bi mogao upotrebiti kao presedan", napisao je on malčice turobno. Posle sati i sati koje je proveo sedeći na jalovim debatama u Senatu, pobegao je mrmljajući da bi radije da ga „đavo nosi“ nego da se ikada ponovo podvrgne tako neproduktivnim tegobama, i od tada nijedan američki predsednik nije učestvovao u zakonodavnim debatama, što je bilo upadljivo odstupanje od britanske prakse, premda Ustav to ničim nije zabranjivao.28
Jedan od neobjašnjivijih mitova iz tog perioda jeste to da je Kongres (ili sama Ustavna konvencija) razmatrao mogućnost da proglasi nemački zvaničnim državnim jezikom. Tu priču su toliko puta ponovili toliko brojni ugledni pisci da je bezmalo stekla status narodnog predanja.1 Zato dozvolite da jasno ovo kažem: ona je potpuno neosnovana. Godine 1789, devedeset procenata od četiri miliona stanovnika Amerike bilo je engleskog porekla. Zamisao da bi se oni iz inata okrenuli stranom jeziku potpuno je smešna. Jedina poznata prilika kada se o nemačkom uopšte razgovaralo bila je 1795, kada je Predstavnički dom nakratko razmatrao mogućnost da nekoliko zakona objavi i na nemačkom, pored engleskog, zarad novih doseljenika, i taj predlog nije prošao.29 Štaviše, još 1778, Kontinentalni kongres je proklamovao kako će se poruke stranim emisarima izdavati „na jeziku Sjedinjenih Država".
Međutim, Kongres na samom početku jeste ozbiljno razmatrao mogućnost da se promeni ime zemlje. Od samog početka, ljudi su smatrali da ime Sjedinjene Američke Države nije zadovoljavajuće. Ponajpre, nije omogućavalo zgodan prisvojno-pridevski oblik. Građanin bi morao biti sjedinjenodržavni ili nešto jednako nezgrapno, ili američki, čime se državljanima Sjedinjenih Država davao naziv jednako prikladan za žitelje četrdesetak drugih država na dva kontinenta. Razmišljalo se o nekoliko drugih mogućnosti - Sjedinjene Kolumbijske Države, Apalačija, Aleganija i Fridoni-ja ili Fredonija (čiji bi se državljani zvali Fređani) - ali ništa od svega toga nije imalo dovoljno veliku podršku da zameni preo-vlađujući naziv.31
Sjedinjene Kolumbijske Države su bile donekle neočekivan izbor, pošto je u većini proteklih 250 godina Kristifor Kolumbo gotovo bio zaboravljen u Americi. Njegove veze sa Špancima činile su ga sumnjivim u očima Britanaca, kojima bi više prijalo da je slava otkrića Severne Amerike pripala Džonu Kabotu. Tek posle Revolucionarnog rata, kada su Amerikanci počeli da tragaju za junacima nepovezanim sa britanskom monarhijom, vaskrslo je ime Kolumbo, uglavnom u elegantnijem, latinizovanom obliku Kolumbija, i uspomeni na njega pridavan je, ne sasvim bez zasluga, duh čvrstine karaktera i stamene nezavisnosti.
Kolumbovo preinačenje u polubožanstvo započelo je s nekoliko pominjanja u epskim poemama, ali ubrzo su zajednice i institucije počele da se nadmeću u smišljanju novih imena u njegovu čast. Godine 1784, Kraljev koledž u Njujorku postao je koledž Kolumbija, a dve godine kasnije Južna Karolina je odabrala da joj se prestonica zove Kolumbija. Godine 1791, jedan američki kapetan na lađi po imenu Kolumbija prisvojio je ogroman predeo na severozapadu za mladu zemlju i nazvao ga Kolumbija. (Tu su kasnije nastale države Vašington, Oregon i Ajdaho, premda prvobitni naziv i dalje živi severno od granice u Britanskoj Kolumbiji.) Novine, klubovi i instituti (među njima i Kolumbijski institut za podršku nauci i umetnosti, danas poznatiji kao Institut Smitson)2 dobijali su ime po velikom istraživaču. Pesma „Zdravo, Kolum-bijo“ potiče iz 1798.33
Posle tog ohrabrujućeg početka, Kolumbov život se vinuo u mitske visine zahvaljujući ambicioznoj, premda izuzetno netač-noj Istoriji života i putovanja Kristifora Kolumba iz pera Vašing-tona Irvinga, koja se pojavila 1828, postala i ostala fenomenalan bestseler u Americi, Evropi i Latinskoj Americi tokom čitavog devetnaestog veka.
Irving je kasnije napisao i biografiju Džordža Vašingtona koja je bila jednako uspešna, za šta ništa manje nije bila zaslužna Irvin-gova maštovitost. Ali Mejson Loki Vims - ili Pastor Vims, kako ga istorija poznaje - jeste onaj kome se moramo okrenuti ako tragamo za najčuvanijim zabludama o Ocu zemlje. Njegov strahovito uspešan Život Džordža Vašingtona: sa zanimljivim anegdotama, jednako časnim po njega i primernim za njegove mlade zemljake, prvi put štampan kao knjiga 1806, pokazao je da Vims ne samo što je bio retko nadaren za maštanje već je bio i nepopravljivi lažov.
Čak i za to vreme, stil kojim je knjiga napisana krajnje je sladunjav. Pogledajmo samo dobro poznatu priču o tome kako je Vašington posekao stablo trešnje. Uključujemo se u akciju kada je Džordža otac zamolio da mu objasni, ako ikako može, otkud to da je jedno tako rodno drvo dospelo u vodoravan položaj, i da li bi sekira u njegovoj ruci mogla da ima nekakve veze s tim.
„Ja ne umem da lažem, tajo; znaš da ne umem da lažem. Ja sam ga posekao svojom sekirom.“
„Pohrli mi u zagrljaj, najdraži moj“, uskliknuo je njegov otac ushićeno, „pohrli mi u zagrljaj; drago mi je, Džordže, što si ubio moje drvo; jer platio si mi za to nečim hiljadu puta vrednijim. Takav herojski čin, sine moj, vredi koliko i hiljadu stabala...“
Naravno, Vims je ćelu stvar izmislio. Gotovo sve u knjizi izuzev imena glavnog junaka i mesta gde je živeo izmišljeno je ili raskošno nakićeno. Čak se i na naslovnoj strani nalazila bezočna laž. Vims je sebe reklamirao kao „Rektora parohije Maunt-Ver-non“. Nikada nije bilo takve parohije, niti će je ikad biti. Svejedno, to delo je videlo nekih dvadeset izdanja i bilo je najprodavanija knjiga svog doba.
Zapravo, Vašington je imao više ljudskih mana nego što su Vims i mnogi kasniji hroničari želeli da verujemo. Bio je mrzovoljan, povučen i tašt (podsticao je druge oficire u Revolucionarnom ratu da mu se obraćaju sa „Vaša Ekselencijo“), gnušao se s tuđeg dodira i gajio je nezgodnu sklonost da plače kao dete pred svima - na primer, kada za vreme Revolucije stvari nisu išle kako treba ili kada se opraštao od svojih oficira na kraju rata. On nije bio nadaren vojni komandant. Daleko od toga da je bio junak iz Francuskog i indijanskog rata, kako su to navodili Vims i drugi, već je zapravo potpomogao u njegovom izbijanju. Godine 1754, dok je bio neiskusni potpukovnik u Virdžinijskom puku, poveo je nepotreban i suštinski nerazuman napad na grupu Francuza koji su bivakovali u dolini Ohaja, pobivši njih deset. Taj i drugi slični incidenti toliko su ražestili Francuze da su zaratili sa Britancima-Da stvar bude još gora, zlosrećni Vašington je ubrzo bio nateran n bekstvo u boju, pa je naivno potpisao dokument u kojem se izvi-nio za „ubistvo" Francuza, čime je razbesneo svoje gospodare.35
Ali on je ipak nesumnjivo posedovao kvalitete velikana. Bio je hrabar, odlučan i apsolutno nepotkupljiv. Niko nije posvetio više vremena niti se podvrgnuo većim rizicima ili poteškoćama da bi osigurao nezavisnost i demokratiju u Americi. Osam godina je uporno vodio rat u kojem ni od Kontinentalnog kongresa ni od naroda nije imao ni približno odgovarajuću podršku kakvu je njegova srčanost zaslužila. Tokom jednog dugačkog marša preko Nju Džerzija, posmatrao je užasnuto kako se njegova vojska sa 30.000 ljudi smanjuje na jedva 3.400. Pored takvih problema, često bi ustanovio kako je okružen izdajnicima. Najpoznatiji primer je Benedikt Arnold, ali bilo je i drugih, kao što su general-major Čarls Li, koji je služio kao jedan od ađutanata u Vašingtonovom štabu, i istovremeno Britancima slao savete kako da poraze Amerikance.36 Nije ni čudo što je Vašington povremeno plakao.
On je iskreno i plemenito želeo ono najbolje za svoju zemlju. Njegov trijumf nad Britancima dočekan je s takvom histerijom daje mogao prigrabiti svaku počast koju bi poželeo - kraljevsku titulu, veliku doživotnu penziju, ličnu palatu Blenhajm na reci Potomak. Ali on je tražio samo da mu dozvole da se vrati mirnom životu u Maunt Vernonu. Kada je izabran za predsednika, tražio je od Kongresa da mu ne isplaćuje platu, već da samo pokriva njegove troškove - što je još časniji stav kada pomislite na to da je hronično bio u besparici. „Moje imanje u proteklih jedanaest godina nije moglo da sastavi kraj s krajem“, napisao je u očajanju svom rođaku nedugo pošto je postao predsednik, i kada je putovao iz Maunt Vernona u Njujork da položi zakletvu, morao je da pozajmi sto funti da bi pokrio troškove.37 (Finansijske poteškoće su bile uobičajene za sve virdžinijske zemljoradnike. Džeferson je bio toliko hronično bez novca da je 1815. prodao svoju obožavanu privatnu biblioteku Kongresu za preko potrebnih 23.950 dolara, iako je to postignuće poništio time što je gotovo odmah počeo da pribavlja drugu, jednako izvrsnu. U vreme kada je umro, dugovao je više od 100.000 dolara, i najveći broj predmeta sa Montičela morao je da se proda na aukciji.)3
Kongres je odbio da usliši Vašingtonov zahtev i insistirao je da on prihvati platu od 25.000 dolara godišnje. Takođe mu je ukazao čast time što mu je dozvolio da odabere mesto za stalnu državnu prestonicu - ne toliko iz ćovekoljublja, koliko zbog toga što sam nije mogao da donese odluku o lokaciji. Razmatralo se i raspravljalo o najmanje četrdeset mesta, od Džermantauna u Pensilvaniji do Kingstona u Njujorku, pre nego što je Vašington bio ovlašćen da odabere. On je odabrao kvadrat stranice dugačke šesnaestak kilometara duž krajnjeg plovnog dela reke Potomak. (Godine 1846. Virdžinija je uzela natrag deo sa svoje strane reke, čime se objašnjava zbog čega savremeni Vašington ima granice prave kao lenjir sa tri strane, ali joj je četvrta sva krivudava.) Godine 1791. budući grad nazvan je Vašington-., prostor od 6.100 jutara zemlje na kojem je smešten nazivao se Teritorija Kolumbija (što je naravno kasnije promenjeno u Distrikt Kolumbija), te je tako na jednom mestu sagrađeno svetilište za dva mitska imena tog doba.
Dve godine kasnije, Vašington je položio kamen temeljac za Kapitol, a 1800. godine grad Vašington je počeo s radom. Amerika je krenula svojim putem.
1
Evo, na primer, Kingslija Ejmisa: „Kongres Sjedinjenih Američkih Država je na samom početku raspravljao o tome kojim če se jezikom govoriti u novoj državi. Engleski je bio simbol poraženog kolonijalnog tlačitelja, i jedina vrlina mu je bila to što su ga svi koristili. Kao što mnogi među nama znaju, on je uspeo da pobeđi, i to na jedvite jade, nadvladavši nemački. Neki su - mada ne mnogobrojni - takođe predlagali starogrčki, kao jezik prve đemokratije, i jezik Crvenih Indijanaca, možda plemena Masačusets ili Kri, pošto je on bio američki.“ (Sabrana Ejmisova dela, str. 17)
2
Preimenovan je u čast tajanstvenog Engleza koji se zvao Džejms Smitson. Nepriznati sin Vojvode od Northamberlenda, Smitson nikada nije bio u Americi niti je imao američkih prijatelja ili veza, ali pristao je da ostavi svoje znatno bogatstvo od 100.000 funti vladi Sjedinjenih Država, ako ona po njemu nazove neku naučnu instituciju.32
3
Montičelo je imanje u centralnoj Virdžiniji, jugoistočno od Šarlotsvila. Osmislio ga je Tomas Džeferson, osnovano je 1770. i pedeset šest godina bilo je njegov dom. Posle Džefersonove smrti, bilo je u vlasništvu drugih porodica sve do 1923. godine; danas je nacionalno svetilište. (Prim. prev.)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Made in America - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 9:24 am





U svetlu praskozorja:

Kako se kalio nacionalni identitet

Bombardovanja su početkom devetnaestog veka bila spektakl koji je morao biti uzbudljiv za sve koji nisu bili na njegovom debljem kraju. Veština se sastojala u tome da se fitilji iseku taman toliko da detoniraju bombu u trenutku udara ili odmah zatim. U praksi, bombe su eksplodirale na sve strane. Otud izraz „bombe se rasprskavaju u vazduhu“ u američkoj državnoj himni. Kao što većina ljudi zna, reči himne bile su nadahnute bombarđovanjem tvrđave Mek Henri u baltimorskoj luci za vreme rata 1812. Frensis Skot Ki, mladi pravnik, odaslan da pregovara o puštanju jednog američkog zarobljenika, završio je kao zatočenik na britanskoj ratnoj lađi.
Tokom noći, Ki je posmatrao kako britanska flota ukotvljena oko luke zasipa tvrđavu pod opsadom salvama eksploziva. Kada je svanula zora, Ki je video da se američka zastava još vije, iscepa-na ali prkosna, pa je bio toliko tronut da napiše pesmu u jednom dahu. Pošteno govoreći, ta pesma je bila grozna, ali nosila je u sebi emotivnu snagu koja je sa ove istorijske daljine zaboravljena. Objavljena pod naslovom „Odbrana tvrđave Mek Henri“ i usklađena s krajnje pogrebnom melodijom engleske pesme „Anakre-onu na nebesima“ (njen ritam je odonda znatno ubrzan), postala je prava senzacija. Ubrzo su gotovo svi zaboravili njen prvobitni naslov i nazivali su je „Zastava posuta zvezdama“, kako je i dandanas svi zovu.
Zastava koju je Ki video kako se vije iznad tvrđave Mek Henri imala je petnaest zvezda i petnaest pruga. U početnim godinama nezavisnosti, običaj je bio da se doda po jedna zvezda i po jedna pruga kad god se neka država pridruži Uniji. Godine 1818. nad Kongresom se vijorila zastava sa čak osamnaest pruga i postalo je očigledno da se sa tom praksom ubrzo neće moći dalje. Kongres je odlučio da je dosta i zvanično doneo uredbu da od tada pa nadalje zastave treba da imaju trinaest pruga (po jednu za svaku prvobitnu koloniju) i onoliko zvezda koliko bude država.
U ratu 1812. pojavila se još jedna američka ikona: Ujka Sem. Izgleda daje on prvi put viđen 1813. u Troju, u državi Njujork, ali pored toga, zna se vrlo malo o njemu.1 Prethodno je Amerika bila personifikovana likom nepoznatog porekla po imenu Brat Džo-natan, koji se obično pojavljivao kao apozicija engleskom Džonu Bulu. Ponekad se navodi da trag nastanka Ujka Sema vodi do Semjuela Vilsona, vojnog inspektora u Troju, ali verovatnije je da su ime nadahnuli samo inicijali US. Čovek s cilindrom i prugastim pantalonama koga povezujemo s tim imenom došao je mnogo kasnije. On je popularisan u šezdesetim godinama devetnaestog veka u karikaturama Tomasa Nasta, a kasnije su njegovu sliku ojačali slavni regrutni posteri sa porukom HOĆU TEBE slikara Džejmsa Montgomerija Flega, na kojima je Ujka Sem izgubio svoj dobrodušni sjaj i poprimio strog, gotovo demonski izgled koji se ponajčešće zadržao i do danas.
Tako je krajem druge decenije devetnaestog veka Amerika imala državnu himnu (mada će kao takva zvanično biti priznata tek 1931), manje-više određenu zastavu i nacionalni simbol u obličju Ujka Sema. Ukratko, počela je da akumulira rudimente nacionalnog identiteta.
Ali u drugim stvarima Amerika je ostala zbirka neusklađenih delova koji su svi išli svojim putem. To se najviše primećivalo u nedostatku uniformnog računanja vremena. Čak do 1883, u Americi nisu postojala fiksirana vremena. Kada je u Njujorku bila ponoć, u Vašingtonu je bilo 23.47, a u Filadelfiji 23.55. Godine 1869, kada je Lilend Stenford pobio zlatni klin koji je označio završetak prve američke transkontinentalne železnice (u stvari, nije uspeo da ga pobije; taj posao je morao da dovrši neko vičniji fizičkom radu), ta vest je istog trena telegrafom odaslana širom države, gde su je ljudi čekali zadržavajući dah. U Promontoriju, u Juti, taj veliki događaj zbio se u 12.45, ali je u obližnjem Virdži-nija Sitiju procenjeno da se desio u 12.30. U San Francisku je bilo 11.46 ili 11.44, u zavisnosti od toga kom ste autoritetu verovali, a u Pitsburgu je informacija primljena istovremeno na šest mesta i zapisana sa šest različitih zvaničnih vremena.
U doba kada je većina informacija stizala na leđima konja, teško da je koji minut tamo ili ovamo bio od velike važnosti. Ali kako je svet sve više tehnološki napredovao, problem varijabilnog merenja vremena počeo je da dobija na značaju. Naročitu glavobolju to je priređivalo železnici i onima koji su njome putovali. U pokušaju da dođe do nekakve mere ujednačenosti, većina žele-zničkih kompanija sinhronizovala je časovnike duž sopstvenih pruga, ali to često nije imalo nikakve veze s vremenom koje se koristilo lokalno ili u konkurentskim železnicama. Na stanicama je često bilo mnoštvo časovnika - na jednom se videlo stanično vreme, na drugom lokalno vreme, a na ostalima vremena svake od linija koje su prolazile kroz tu stanicu. Putnici kojima lokalna odstupanja nisu bila poznata često su stizali da uhvate voz samo da bi ustanovili da je on nedavno otišao. Presedanja u mestima kao što je bio Čikago, gde se ukrštalo petnaest linija, zahtevalo je pažljivo proučavanje debelih knjiga algoritama koji su prikazivali sve moguće permutacije.
Očevidno, nešto se moralo učiniti. Prvi koji se založio za jednoobrazno vreme u čitavoj zemlji bio je, začudo, lik po imenu Čarls r F. Daud, poglavar Ženske bogoslovije Templ Grouv u Saratoga Springsu, u državi Njujork. Godine 1869, kada je Lilend Stenford uradio ono sa zlatnim klinom, Daud je počeo da agituje da se usvoje četiri vremenske zone prilično nalik onome što je danas u upotrebi. Ta zamisao je naišla na iznenađujuće žučno protivljenje. Mnogi su smatrali daje nekako bezbožno čačkati po nečem toliko elementarnom kao što je vreme, prenebregnuvši pomisao na to da časovnici nisu božanski koncept. Neke zajednice su smatrale drskim očekivanje da podese svoje časovnike zarad komercijalne koristi železnica ili telegrafskih kompanija. Gotovo svi su čitavu zamisao smatrali čudnom i zbunjujućom, naročito oni koji su živeli na granicama budućih vremenskih zona ili blizu njih. Ljudi u mestima kao što je Nort Plati, u državi Nebraska, nikako nisu mogli da shvate zašto bi njihove komšije malo dalje niz drumu, u Ogalali, trebalo svakog dana da ustaju sat kasnije od njih. Primed-be su dolazile čak i od veoma uglednih grupa. Britansko društvo za napredak nauke odbacilo je tu zamisao kao „preterano utopijsku“.2
Konačno, novembra 1883, posle sastanka pod nazivom Nacionalna železnička vremenska konvencija, dogovoreno je da se uvedu vremenske zone i da se časovnici sinhronizuju. Datum 18. novembar, nazvan „danom sa dva podneva“, određen je za početak primenjivanja novog sistema. Dve nedelje, ljudi su posvuda strepe-li i larmali kao da će zemlju da pogodi ogroman meteor. Zemljoradnici su se brinuli da će njihove kokoške prestati da ležu jaja ili da će im krave ostati bez mleka. Radnici u Čikagu, podozrevajući da će biti prisiljeni da velikog dana rade dodatnih devet minuta, zapretili su štrajkom. U zoru zakazanog dana ćela nacija je bila u groznici neizvesnosti. Neposredo pre podneva ljudi su počeli da se okupljaju ispred gradskih skupština i sudnica kako bi posmatrali promenu vremena na časovnicima.
Iako promena vremena nije bila zakonski naložena - izvedena je isključivo na zahtev železnica - uvedena je gotovo svuda, i gotovo svuda se pokazalo da je taj događaj bio razočaravajući anti-klimaks. Milioni su posmatrali kako se kazaljke na časovnicima njihovih sudnica kratko pomeraju napred ili nazad za nekoliko zareza, a onda su napućili usne i vratili se svom poslu kad im je svanulo daje to otprilike krajnje uzbuđenje koje su mogli da očekuju. Ovde-onde su se pojavile lokalne poteškoće. U Vašingtonu, spor između javnog tužioca SAD i Pomorske opservatorije doveo je do toga da nekoliko godina državni časovnici u gradu pokazuju drugačije vreme od svih ostalih.3 Međutim, u najvećem delu, Amerika je prešla na jednoobrazno računanje vremena gotovo ne trepnuvši i život je usled toga postao lakši.
Larma oko uvođenja vremenskih zona nije bila ništa u poređe-nju sa zalaganjem, pola veka kasnije, za letnje vreme, ili vreme uštede dnevnogsvetla, kako je ubrzo bilo prozvano. Božanska sila koja je stajala iza te zamisli bio je privrednik po imenu Vilijam Vilet, koji je to želeo prevashodno kako bi imao više dnevnog svetla da s večeri igra golf. Ponovo je povika bila ogromna. Njujork tajms je to nazvao „činom bezumlja“, a drugi su ozbiljno predlagali da na isti način promene toplomere kako bi leta izgledala svežije, a zime toplije. Kao što je to rekao jedan istoričar, „zbog zamisli da se časovnici pomeraju tako da se usklade s nekim ljudskim hirom, ušteda dnevne svetlosti činila se brojnim njenim protivnicima istovremeno neprirodnom i gotovo čudovišnom“.4 Iako je Amerika nakratko uvela uštedu dnevnog svetla kao način uštede energenata tokom I svetskog rata, ta zamisao je nailazila na toliko protivljenje u nekim delovima društva daje Amerika tek 1966. dobila univerzalno letnje vreme.
I novac je bio element američkog života koji je standardizovan tek relativno kasno. Sve do izdavanja prvih „zelembaća“ tokom Građanskog rata, savezna vlada u Vašingtonu nije proizvodila papirni novac, već samo kovani. Papirni novac je bio prepušten bankama. Koliko još u prvoj polovini devetnaestog veka banke su - a ta reč se ovde koristi u širem smislu kako bi opisala neke od tih institucija - bile te sreće da mogu da štampaju sopstveni novac. Tipovi novčanica bili su veoma brojni. U Zejnsvilu, u Ohaju, da uzmemo jedan primer, čak je trideset banaka liferovalo novac pod tako živopisnim nazivima kao Slana Virdžinijska banka ili Banka Sovi-nog potoka. Novčanice su često bile toliko sumnjive vrednosti da su se nazivale salatom.12 Novac nekih banaka bio je na većoj ceni nego novac drugih. Građanska banka iz Nju Orleansa izdavala je novčanicu od deset dolara koja je bila naročito tražena. Pošto je francuska reči za deset, dix, bila ispisana na poleđini, prozvane su Diksi. Ta reč se kao opisna za čitav Jug uvrežila tek kada je 1859. godine Danijel Dekatur Emet, severnjak, komponovao strahovito uspešnu pesmu „Diksilend“ (za koju svi pogrešno misle da se nazivala „Diksi").
Pošto je unaokolo bilo toliko raznih vrsta novca, činilo se da je situacija beznadežno zbrkana, ali to je zapravo bilo ogromno poboljšanje u odnosu na raniju situaciju. Tokom čitavog dugog kolonijalnog perioda, Britanci su dopuštali da vrlo malo britanskog metalnog novca cirkuliše kolonijama. Iako su firme poslovale u funtama, šilinzima i penijima, morale su se oslanjati na banknote koje su im bile pri ruci. Zbunjujuća mešavina novčića kućne izrade i strane valute - portugalskih johana (koje su svi nazivali džo), španskih dublona i pistola, francuskih sua i pikajena, italijanskih i flamanskih dukatuna, američkih fugija (koji su ime dobili po latinskomfugio, „letim“, zapisanim sjedne strane) i drugih novčića gotovo bez broja - kružila je kolonijama i poslovni ljudi morali su da znaju kako je Is.4d. po vrednosti jednako šestini hiljaditog delà pezosa (prvobitni „španski dolar“), da španski ili meksički real vredi dvanaest i po centi, da se portugalski johan menja za 8,8 dolara, da je 2s.3d. ekvivalentno polovini holandskog dolara. Na istočnoj obali, real se obično nazivao šilingom, ali su ga drugde nepristojnije nazivali bit. Prvi put pronađen u engleskom jeziku 1688. godine, bit je možda bio prevod španskog pieza, „komada“
(koji se preobrazio u pezos), ili su možda prvi novčići bukvalno bili komadići odlomljeni od većih srebrnih novčića. Pošto je bit vredeo dvanaest i po centi, četvrt dolara je prirodno dobilo ime dva bita, pola dolara četiri bita, naročito zapadno od Misisipija. Deset centi je bio skraćeni bit; produženi bit je bio petnaest centi. Čak i pošto je Amerika počela da kuje sopstveni novac, strani novčići ostali su integralni deo američke trgovine u tolikoj meri da su povučeni iz prometa tek 1857. godine.
Da bi se povećala zbrka, vrednosti su varirale od mesta do mesta. U Pensilvaniji i Virdžiniji, pola reala je imalo alternativno ime fipeni bit ili fip, zato što je po vrednosti bilo jednako engleskom novčiću od pet penija. Ali u Njujorku je to vredelo šest penija, a u Novoj Engleskoj četiri i po. Ponekad je pravo čudo što se posao uopšte odvijao - a još je veće čudo ako pomislite na to da u Americi nije postojala niti jedna jedina banka sve do okončanja Revolucije. Filadelfija je prvu dobila 1781. godine; Boston i Njujork su je sledili tri godine kasnije.7
Možda ne iznenađuje to da su se mnogi ljudi ratosiljali novca i oslanjali se na trampu, ili seosko plaćanje, kako se to često nazivalo. Roba korišćena za trampu bila je poznata kao truck (od starofran-cuskog troquer, što je značilo prodavati ili trgovati), i to značenje je sačuvano u izrazu to have no truck with i truck farm, tako da nijedan od njih nema nikakve veze sa velikim vozilima s točkovima.3 (U značenju vozilo, truck potiče od latinske reči trochus, „točak“.)
Decimalni monetarni sistem zasnovan na dolarima i centima bio je izmišljotina guvernera Morisa koji je bio pomoćnik načelnika za finansije, u konsultaciji sa Tomasom Džefersonom, i usvojen je 1784. godine uprkos protestima bankara i poslovnih ljudi, koji su većinom želeli da sačuvaju engleske termine poput funti i šilinga. Nazivi davani prvim novčićima stizali su etimološki s koca i konopca. Uzlaznim redosledom, to su bili: mill, cent, dime, dollar i eagle. Dolar potiče još od Joakimstalera, novčića koji je prvi put napravljen u češkom gradu Joakimstalu 1519, a onda se raširio Evropom kao daler, thaler i taler. U američkom kontekstu, dollar je prvi put zabeležen 1683.®️ Dime, ili disme, kako je pisano na prvim novčićima, jeste iskvarena francuska reč dixième, i trebalo je da se izgovara kao „dim“, premda izgleda da tako gotovo niko nije radio. Ta reč nije strogo rečeno amerikanizam. Dime se povremeno koristio i u Britaniji još od 1377, mada je tamo odavno ispao iz upotrebe, nesumnjivo zbog nedecimalne valute kojoj nije bio koristan izraz sa značenjem jedne desetine. Cent, naravno, potiče od latinskog centum, „stotinu“, i bio je veoma čudan izbor pošto se dolar prvobitno sastojao od dvesta centi.s Običaj pomi-njanja jednog jedinog centa kao penija jeste lingvistički ostatak iz doba britanske kontrole. Nijedan američki novčić nikada se nije zaista zvao peni. (Izgleda da taj termin potiče od latinskog pa mums, „komad tkanine", iz vremena kada se tkanina ponekad koristila kao sredstvo razmene.)
Primetno je da na spisku ranoameričkih novčića ne postoji nickel. Postojao je novčić vredan pet centi, ali naziv mu je bio half dime ili jitney, od francuskog jeton, što je označavalo sitan novac ili žeton. Kada su početkom dvadesetog veka američki gradovi počeli da se pune autobusima koji su naplaćivali kartu od pet centi, jitney je ispao iz upotrebe kao novčić i umesto toga postao naziv za vozila. Nickel je postao sinonim za novčić od pet centi tek 1875; pre toga nickel je označavao novčić od jednog ili tri centa. Fraza „ne primam drveni nicker potiče iz 1915. godine - i ne, nikada u prometu nije bilo takvih drvenih novčića. On bi se odmah prepoznao kao falsifikat i, u svakom slučaju, njegova proizvodnja koštala bi više nego što bi vredeo.
Jedna od trajnijih protivrečnosti u svetu numizmatike jeste poreklo znaka za dolar. Znak $ u američkom kontekstu upotreb-ljen je prvi put 1784, na memorandumu Tomasa Džefersona koji je predložio dolar kao osnovnu jedinicu valute, a neki su iz toga izvukli zaključak kako je on i znak smislio na licu mesta, ili kao monogram zasnovan na njegovim inicijalima (malo verovatno;
nije bio toliko uobražen) ili kao škrabotinu (jednako malo vero-vatno; nije bio toliko nesistematičan). Uvreženije je mišljenje daje znak potekao od preklopljenih slova U i S, pa se U kasnije dezin-tegrisalo u dve nepovezane paralelne crte. Problem u toj teoriji jeste to što se $ kao simbol za pezos koristio mnogo pre njegove primene na američke dolare. (Širom Latinske Amerike to je i dalje uobičajeni znak za pezos.) Najverovatnije objašnjenje glasi da je to modifikovani oblik Herkulovih stubova, obavijenih svitkom, koji se nalazi na starim španskim srebrnjacima.
Mnogi termini u slengu i slični izrazi povezani s novcem potiču iz devetnaestog veka. Amerikanci su opisivali novac kao pasulj (kao u „nemam ni zrno pasulja“) od 1810. i kao testo najmanje od 1851. kad je to prvi put zabeleženo u Jejlskom tomahavku. Sića se koristi od 1819, ne vredi ni centa od početka dvadesetih godina devetnaestog veka, a ne vredi ni pišljivog centa od 1839. Gornja korica (upper crust) datira od 1832, lake pare (easy money) od 1836, s-novčanica (c-note, skraćeno od setičeri novčanice) za banknotu od 100 dolara od 1839, sasvim švorc \'7bflat broke) i dibidus švorc (dead broke) od četrdesetih godina devetnaestog veka. Amerikanci dolar pominju kao ,,bak“ (buck) od 1856. (reč potiče od reči za jelensku kožu - buckskin, koja se u početku koristila kao sredstvo razmene). Izrazi čvrsto kao dolar, možeš da se kladiš u poslednji dolar, upala mu sekira u med, sitan posao (penny ante) i spondulicks ili spondulix4 (termin krajnje tajanstvenog porekla) potiču iz pedesetih godina devetnaestog veka. Novčanica od 10 dolara je sawbuck od početka šezdesetih. Tako je nazvana zato što se na prvobitnim novčanicama nalazio rimski broj X, koji je podsećao na nogare za sečenje drveta (saw-horse ili saw-buck). Mazuma, od sleng-izraza za novac na jidišu potiče iz 1880, a simo-leon, još jedna reč neizvesnog porekla sa značenjem jednog dolara, potiče iz 1881.
Ali u Americi u devetnaestom veku nisu nastajali samo izrazi za novac. Poplava, prava bujica reci i izraza svih vrsta potekla je iz nje u tom periodu. Slede samo neki primeri: to make the fur fly (da leti krzno)5 (1804); quick on the trigger (brz na obaraču) i to whitewash (krečiti) (1808); having an ax to grind (imati sebičan motiv) (1811); keep a stiff upper lip (da, to jeste amerikanizam, 1815);6 no two ways about it (nema drugog izbora) (1818); fly off the handle (izgubiti živce) (1825); to have a knockdown and dragout fight (izuzetno nasilna tuča) (1827); to sit on the fence i to go the whole hog (ne priklanjali se niti jednoj strani i ići do kraja) (1828); firecracker, hornswoggle, non-committal i to be in cahoots with (petarda, prevariti, neodređeno i zaveriti se s nekim) (1829); ornery i talk turkey (zloban i govoriti iskreno) (1830); horse sense i nip and tuck (često u originalu rip and tuck, niko ne zna zašto, 1832);7 conniption fit, barking up the wrong tree i to keep ones eyes peeled (biti veoma uzrujan, uputiti na pogrešnu adresu i otvoriti četvore oči) (1833); close shave i rip-roaring (malo je falilo i bučno) (1834); hell-bent (nesmotreno rešen da nešto uradi) (1835); stool pigeon (cinkaroš) (1836); to have a chip on ones shoulder i to raise Cain (biti svadljiv i nadići dreku) (1840); to scoot (zbrisati negđe) (1841); to pull the wool over ones eyes (prevariti nekoga) i to get hitched, u smislu venčanja (1842); hold your horses (kud si navro) (1844); beeline (najkraći put) (1845); to stub ones toe (slučajno naleteti na nešto) (1846); to be a goner (zakovrnuti) (1847); to back down, to dicker i highfalutin (uzmaci, cenjkati se i pretenciozan) (1848); to face the music (prihvatiti kaznu) (1850); to paddle ones own canoe i to keep ones shirt on (sam se snalaziti i biti strpljiv) (1854); one-horse town (palanka) (1855); to knock the spots off i stag party (biti mnogo bolji od nekoga i muška žurka) (1856); neither hide nor hair (ni traga ni glasa) (1857); deadbeat (neplatiša) (1863); to knuckle down (prionuti na posao) (1864);
togo haywire (pokvariti se) (1865); to get in on the ground floor (uključiti se u nešto od samog početka) (1872); to eat crow (biti skrušen) (1877); underdog (gubitnik) (1887); cagey u smislu: lukav (1893); te panhandler i to be out on a limb (prosjak i sam i bez podrške drugih) (1897).
Pored njih, bilo ih je još mnogo, ali su potom ispali iz upotrebe: ground and lofty (nekada veoma uobičajen sinonim za fine and dandy - sasvim dobro), happify, to missionate, to consociate (to jest, sastati se na skupu), dunderment (zbunjenost), pucker-stoppled (biti posramljen), from Dan to Beersheba. Ovo potonje, što aludira na najsevernije i najjužnije ispostave u Svetoj zemlji, bilo je u svakodnevnoj upotrebi najmanje dvesta godina kao sinonim za širokog raspona, od A do Š, ali je u devetnaestom veku izašlo iz upotrebe i više se nije mnogo viđalo.
Ponekad je značenje neologizama iz devetnaestog veka očigledno, kao u slučaju to have a close shave. Izraz to go haywire očigledno aludira na posekotine koje taj materijal (žica kojom se vezuje seno) može da izazove kada se razveže jako stegnuta bala, a to talk turkey možda duguje ponešto nekada popularnoj priči o Indijancu i krajišniku koji su često odlazili zajedno u lov. Po toj priči, kad god su delili plen, krajišnik bi rekao: „Ti možeš uzeti lešinara, a ja ću ćurku, ili ako tako više voliš, ja ću uzeti ćurku, a ti lešinara.“ Posle nekoliko takvih epizoda, Indijanac prekine krajišnika recima: „Ali kad će meni zapasti ćurka?“ ili tako nešto. Naravno, ta je priča apokrifna, ali se naširoko pričala kao vic, te je stoga možda odgovorna za popularnost fraze.
Međutim, češće ostanemo sa recima i frazama koje kao da su nikle niotkuda i ne znače ništa naročito - even steven,fit as a fiddle, easy as lead pipe cinch, to take a powder, to peter out, to paint the town red, to talk through ones hat, to josh, to root hog or die. Objašnjenja se često daju ali se još češće zasnivaju na neubedljivo tankim dokazima. Oksfordski rečnik engleskog jezika ukazuje na to da bi rečjosh (šaliti se) mogla biti povezana sa humoristom Džo-šom Bilingsom, ali taj termin je bio u redovnoj upotrebi najmanje još od 1845, dok za Džoša Bilingsa nije znao niko izvan njegovog komšiluka sve do 1860. To face the music, prvi put zabeleženo u publikaciji pod nazivom Vusterski špijun, može aludirati na vojnika koga uz doboše ispraćaju iz službe ili možda ima nekakve veze s pozorištem, i sa glumcem koji ima tremu kada treba da se suoči s publikom preko prostora za orkestar. Niko to ne zna. Mlake psovke doggone i doggone it potiču s početka devetnaestog veka, premda niko nema pojma šta su značile. Misterija je još veća kada shvatite da prvi zabeleženi citat glasi ,,dog on t“ što podseća na ranije „a pox on f i druge slične formacije.
Phoney (lažno) povezivano je sa brojnim mogućnostima, od galske reći za prsten (fauney ili fawney, s objašnjenjem da je ulični prodavač poznat kao fawney dropper pokazivao lakovernom kupcu prsten stvarnog kvaliteta, a onda mu uvaljivao jeftini fauney), pa do bezobzirnog biznismena po imenu Forni. Ballyhoo, blizzard, hunky dory, shanty, conniption fit (isprva pisano kao caniption ili kniption), bogus, bamboozle i mnogi drugi trajni amerikanizmi potiču iz neznanih, ili makar krajnje neizvesnih izvora. To root hog or die, prvi put pronađeno u Pripovesti o životu Dejvida Kroketa 1834. godine, podjednako je zbunjujuće. Taj izraz, koji znači braniti se do smrti, očigledno se odnosi na to kako krmače riju korenje, ali na šta je gospodin Kroket (ili onaj koji je to umesto njega pisao) zaista mislio pod tim sasvim je neizvesno. Izgleda da ni njegovi savremenici nisu to bolje znali. Oni su na različite načine pisali taj izraz kao „root, hog, or die“ (kao da je to prekor upućen krmači) ili „root, hog or die“ (kao spisak tri opcije). Očito da nisu pojma imali šta traže od jadne krmače, ali taj izraz je popunio prazninu u američkom leksikonu i to je bilo najvažnije. Kao što bi Gertruda Stajn mogla da kaže, izraz ne mora ništa da znači dok god nešto znači.
Dugo je najameričkiji od svih amerikanizama, OK, nepobitno spadao u tu kategoriju. Objašnjenja njegove etimologije bila su jednako nadahnuta kao i raznolika. Među teorijama su i slede-će; da je to skraćenica za only kissing, da je polupismeni Endru Džekson napisao to na papirima kao skraćenicu za oil korrect (on zapravo nije bio tolika neznalica), da to potiče od krekera Orrin Kendall, da je skraćenica od grčkog olla kalia („sve dobro“), da je to od cenjene marke haićanskog ruma po imenu Aux Cayes, da je rana telegrafska skraćenica za open key, da potiče iz potvrdne rečce Čota Indijanaca okeh, da je izvor indijanski poglavica Old Keokuk ili nadimak Martina van Burena, Old Kinderhook (on je bio iz mesta Kinderhuk u državi Njujork).
Učeni papiri napisani su u odbranu različitih tvrdnji. Stvar je razmatrana na konferencijama. Godine 1941, kada je Alen Voker Rid, profesor sa Univerziteta Kolumbija, počeo da razmatra to pitanje, OK je u svetu već bio najrazumljiviji ameri-kanizam, a potraga za njegovim poreklom bila je etimološki ekvivalent potrage za DNK. Riđu je trebalo dvadesetak godina istraživanja da bi to poreklo i pronašao, ali zahvaljujući njegovom trudu, sada znamo da se OK prvi put pojavilo u štampi u Boston morning postu 23. marta 1839, kao Šaljiva skraćenica za „011 Korrect“. U to vreme takve izmišljotine su bile u modi -KU za „Know Use“ (znati način upotrebe), RTBS za „Remains to Be Seen“ (tek ostaje da se vidi), KG za „Know Go“ (znati kada krenuti), WOOOFC za „With One of Our First Citizens“ (s jednim od naših prvih građana). Godine 1840, Martin van Burén se kandidovao za predsednika, demokratski OK Klub formiran je da promoviše njegov izbor, i OKje pohrlilo u opštu upotrebu, gde je otad ostalo zanavek.10
Pored stvaranja na stotine novih reči u devetnaestom veku, Amerikanci su davali i novo značenje starim. Reč fix i one koje su iz nje izvedene nakupile su toliko raznih vrsta upotrebe da je Rečniku američkog engleskog potrebno gotovo sedam stubaca teksta i oko 5000 reči da razmotri samo njihove specifično američke primene.
Amerikanci su dodavali pređloge uobičajenim glagolima kako bi im dali novo ili pojačano značenje: to pass out (onesvestiti se), to check in (prijaviti se), to show off (razmetati se), to beat up (prebiti), to collide (sudariti se), to flare up (planuti), to start off (započeti), to stave ojf (odbiti), to cave in (srušiti se), to fork over (isplatiti), to hold on (pridržati se), to hold out (izdržati), to stay put (ostati na mestu), to brush off (očetkati), to get away with (izvući se). Skraćivali su dugačke reči - pretvarajući penitentiary (kaznionica) u pen, fanatic (fanatik) u fan, reformation (reformacija) u reform - i pojednostavljivali konstrukcije, i bili skloniji izrazu to graduate (diplomirati) nego to be graduated (biti diplomac). Stvarali su imenice od glagola - na primer dump (istovariti đubre; đubrište) i beat (udarati, tući; udarac, takt). Iznad svega, imenice su pretvarali u glagole. Sa tom praksom se započelo još krajem sedamnaestog veka (to scalp, skalpirati, prvi put je primećeno 1693, i jedan je od najranijih primera za to) i nastavilo se u osamnaestom, ali je grozničavi vrhunac doseglo u devetnaestom veku. Spisak američkih glagolskih oblika skoro je beskrajan: to interview (intervjuisati), to bankroll (zgrnuti novac), to highlight (istaći), to package (spakova-ti), to panic (paničiti), to audition (učestvovati u audiciji), to curb (obuzdati), to bellyache (imati trbobolju), to demean (poniziti), to progress (napredovati), to corner (saterati u ćošak), to endorse (odobriti), to engineer (planirati), to predicate (zasnovati), to resurrect (vaskrsnuti), to notice (primetiti), to advocate (zastupati), to splurge (razmetati se), to boost (potpomoći), to coast (kotrljati se), to oppose (suprotstavljati se), to demoralize (demoralisati), to placate (stišati), to donate (pokloniti), to peeve (negodovati, formirano unatraške od peevish), to locate (locirati), to evoke (evocirati), to rattle (zvečati), to deed (preneti vlasništvo putem tapije), to boom (gruvati), to park (parkirati), to sidestep (opkoračiti), to hustle (gurati), to bank (uložiti u banku), to lynch (linčovati), to ready (pripremiti), to service (uslužiti), to enthuse (oduševiti) - svi oni, i još mnogi pored njih, jesu amerikanizmi bez kojih bi jezik bio mnogo siromašniji.11
Ukratko, devetnaesti vek je za Amerikance bio Elizabetan-sko doba i Britanci ih zbog toga nisu podnosili. Među mnogim neologizmima koji su izazvali njihovu žučnu reakciju bili su backwoodsman (stanovnik šumskog predela daleko od civilizacije), balance za ostatak, spell u smislu vremena ili vremenskih prilika, round-up (sakupiti), once in a while (s vremena na vreme), no great shakes (ništa naročito), to make ones mind up (odlučiti se), theres no two ways about it (tu nema izbora), influential (uti-cajan), census (popis stanovništva), presidential (predsednički), standpoint (stanovište), outhouse (poljski klozet), cross purposes (suprotstavljene namere), rambunctious (bučno), scrumptious (divno), loan za pozajmicu (što zapravo uopšte nije amerikani-zam), portage (nošenje), immigration (useljenje), fork u smislu račvanja druma, milage (rastojanje u miljama), gubernatorial (guvernerski), reliable (pouzdano) i gotovo svaki novi glagol.
Prvi zabeleženi napad na američku upotrebu jezika izveden je 1735. kada je engleski posetilac nedavno osnovanog grada Savane po imenu Frensis Mur rekao kako njegovi stanovnici obližnje brdo iznad reke „na svom varvarskom jeziku nazivaju bluff',8 te je tako, po recima H. L. Menkena, „odredio ton koji je engleska kritika zadržala sve do danas“.'2
Semjuel Džonson, koji je retko propuštao priliku da uvredi kolonijalne rođake (oni su, po njegovoj često citiranoj frazi, bili „rasa osuđenika, i trebalo bi da budu zahvalni za sve što im dopuštamo izuzev vešanja“), nagrdio je jednu američku geografsku knjigu zbog zabludele drskosti da koristi takve reči kao što su creek (potok), gap (procep), branch (rukavac) i spur (ogranak planine) iako za to nije postojao britanski blagoslov. Jedan drugi kritičar napao je Noju Vebstera zato što je u svoj rečnik uvrstio i američko lengthy (dugačko). „Šta li nas samo čeka?“, očajavao je on. „Ako se dozvoli da ta reč ostane, u sledećem izdanju biće ozvaničena i reč strength)’.“13 Izvesni kapetan Bazil Hol, profesionalni putnik, pisac i, kako se ispostavilo, budala, izrekao je mišljenje mnogih kada je primetio da je sklonost Amerike prema neologizmima nepotrebna pošto „već postoji sasvim dovoljno reći“.14
Do devetnaestog veka, američki kontinent je bio pun britanskih posmatrača koji su izveštavali sa snishodljivom radošću o američkim ekscentričnim i nepravilnim govornim navikama. Kapetan Fredrik Marijat, najpoznatiji po romanima Mr Midshipman Easy (1.836) i Masterman Ready (1841), ispričao je kako mu se jedan Amerikanac hvalio ulaganjem koje mu je donelo ne samo trodu-plu (trebled) već i četvoroduplu (fourbled) i petoduplu (fivebled) zaradu. Upravo je Marijat izvestio o često prepričavanoj - i zgodno neproverljivoj - pripovesti o porodici koja je nogare na svom klaviru oblagala suknjicama kako ne bi došlo do nepriličnih seksualnih želja među njihovim povodljivijim posetiocima.
Nedostatak stila u engleskom koji se govorio u Sjedinjenim Državama - navika da se svaka žena naziva gospođom (lady), svaki muškarac gospodinom (gentleman) - izazivao je naročite prekore. Britanski pisac Čarls Dženson zabeležio je kako je pogrešio kada se obratio mladoj sobarici kao sluškinji. „Da znate, čoveče, da ja nisam nikakva sluškinja", narogušila se ona. „Kod nas su sluškinje samo crnkinje." Ona je, kako ga je ozbiljno izvestila, bila svom poslodavcu kućna pomoćnica.15 Iako je lako rugati se, takve semantičke razlike snažno su doprinele manjem raslojavanju u američkom društvu. Štaviše, označavale su suštinsku otvorenost američkog karaktera. Kao što to kaže Henri Stil Komager: „Amerikanac je bio dobrodušan, velikodušan, gostoprimljiv i druželjubiv, i čitavu je istoriju jezika okrenuo tumbe kako bi terminu stranac dao prizvuk dobrodošlice.“16
Činilo se da Amerikanci ubrzo nisu mogli da zinu, a da ne rizikuju sprdnju na svoj račun među tvrdim koricama. Drvlje i kamenje svaljivalo se na prezira vrednu američku naviku da se reći skraćuju ili pojednostavljuju - nakorišćenje rečipants umesto trousers (pantalone), thanks umesto thankyou (hvala),gents umesto genilemen (gospoda). „Sve i da sam nag i da umirem od gladi, odbio bih da me besplatno obuku u prodavnici s nazivom Gents Furnishing Store", frktao je jedan naročito prefinjen komentator društvenih prilika.17 Pants, skraćenica od pantaloons, jeste ameri-kanizam koji je prvi put zabeležen 1840. i posle samo godinu dana napadnut kao bespotrebna leksička afektacija. Uzgred, mada ne i nezanimljivo, reč panties (gaćice) ušla je u američki engleski 1845. godine i dugo je označavala muški donji veš. Nije se koristila za ženski odevni predmet sve do 1908.
Izgleda da Britanci nisu bili svesni da zbog svoje poruge izgledaju kao tupave cepidlake. Dikens je u svojim Zabeleskama iz Amerike ustvrdio kako je bio krajnje zbunjen kada ga je kelner upitao želi li da mu hrana bude poslužena right away (odmah). Kako to Dilard naglašava, sve i da takav putnik nikada nije čuo taj izraz, morao je biti zaista krajnje glup pa da ne ukopča njegovo značenje.18
Uvek je vladalo predubeđenje kako Amerikanci treba da govore kao Britanci. Godine 1827, Frensis Trolop, majka romanopisca Entonija Trolopa, došla je u Ameriku u prilično poodmakloj dobi od četrdeset sedam godina kako bi osnovala robnu kuću u Sinsi-natiju. Preduzeće je propalo i ona je ostala bez ičega, uključujući i stvari iz domaćinstva, ali to iskustvo joj je dalo izobilje materijala za strahovito uspešne Domaće manire Amerikanaca, objavljene 1832. godine. Među ostalim kritikama američkog ponašanja, ona se iznova iznenađivala time koliko je retko tokom svog boravka u toj zemlju čula „pravilno izgovorenu“ rečenicu. Izgleda da joj nikada nije palo na pamet kako Amerikanci savršeno imaju pravo, a ponekad možda i sasvim čvrste razloge, da reči izgovaraju na svoj način.
Sve bi to bilo donekle podnošljivije da komentatori nisu bili tako često skloni bezbrižnom uopštavanju i nemarnom izvešta-vanju. Emerson je zabeležio sa i te kako primetnim ogorčenjem kako većina Amerikanaca uopšte ne govori onako kako je Dikens to sugerisao. „On je revnosno birao i beležio svaku čudnu lokalnu frazu s kojom bi se susreo, a kada je trebalo da ispriča priču, spajao ih je sve zajedno, tako da je ishod bila krajnje neprecizna karikatura.“19 I sve vreme dok su uveličavali američke manjkavosti, britanski komentatori su nehotice preuzimali američke navike. Ironično je to što je upravo Dikens koristio mnoge amerikanizme, posebno reči talented, lengthy, reliable i influential, koje je upijao dok je putovao i nenamerno ih primenjivao u Zabeleškama iz Amerike, što im je konačno donelo izvestan ugled i u njegovoj domovini.20
Što se Amerikanaca tiče, njihov mazohizam je bio širok kao Misisipi. Kada su Zabeleške iz Amerike objavljene, bile su toliko senzacionalne da su ljudi čekali u nepreglednim redovima kako bi došli do svog primerka. U Filadelfiji se ta knjiga prodala za trideset pet minuta. Domaći maniri Amerikanaca gospođe Trolop bili su još uspešniji i imali su četiri izdanja za godinu dana, toliko obuzevši pažnju Amerikanaca da je njihova britanska gošća bila zapanjena kada je ustanovila da su u novinama i kafanskim razgovorima njena zajedljiva zapažanja o američkim društvenim navikama gotovo sasvim potisnula u drugi plan vesti o epidemiji kolere koja je tada besnela.
Napadi nisu dolazili samo spolja, već i iznutra. Godine 1781, istaknuti profesor sa Prinstona, Džon Viderspun, Škot rodom, ali jedan od potpisnika Deklaracije nezavisnosti - uistinu žestok zagovornik američke nezavisnosti od Britanije u svemu osim u jeziku - napisao je niz članaka za Pensilvanijski žurnal i Nedeljne oglase u kojima je napao labave lingvističke navike koje su prevladale u njegovoj novoj zemlji, čak i među obrazovanim govornicima: kori-šćenje reći notify umesto inform (obavestiti), mad umesto angry (besan), clever umesto good (dobro) i druge takve „nepriličnosti i vulgarizme na koje bi se teško srozao bilo ko iste klase ili ranga i pismenosti u Velikoj Britaniji“.21 Dok je sve to pisao, prvi je upo-trebio reč amerikanizam u lingvističkom smislu, ali nipošto nije bio poslednji koji će je koristiti pejorativno.
Mora se reći da su se mnogi Amerikanci ponašali kao velike ulizice. Kada je škotski filozof Dejvid Hjum kritikovao Frenklina u prepisci zbog primene reči colonize (kolonizovati) i drugih takvih novotarija iz Novog sveta, Frenklin se skrušeno izvinio i obećao da će odmah prestati s tim. Džon Rasel Bartlet je sakupio Rečnik ame-rikanizama, ali daleko od toga daje time hteo da proslavi inventivnu prirodu američkog govora; ta knjiga je odbacivala amerikanizme kao „perverzije“. Džejms Fenimor Kuper je u Američkom demokrati izneo sledeće mišljenje: „Uobičajene manjkavosti američkog jezika sastoje se od težnje prema efektu, potrebe za pojednostavljenjima i visokoparne zloupotrebe termina.“22 U međuvremenu, Henri Džejms se požalio na „bespomoćno balavljenje nepovezanih samoglasničkih zvukova“ kojim se odlikovao američki govor.
Mnogi su iskreno verovali da će Amerika preseći veze sa svojom lingvističkom i kulturološkom bazom podataka (kakva god bila) tako što će obrazovati skoro zasebno narečje. Lingvistička izolacija nije bila razuman niti poželjan cilj za malu, mladu državu ukoliko je ona stremila tome da bude zastupljenija u svetu trgovine, prava i nauke. Knickerbocker Magazine je uvideo „najveću opasnost“ u sklonosti Amerike prema jezičkoj inovaciji i podsticao je svoje čitaoce da se drže britanskih pravila.
Nekolicina je naglašavala da je američkom kontinentu potreban ekspanzivniji rečnik, poput anonimnog pisca eseja u Severnoa-meričkoj reviji, koji je molećivo primetio: „Kako će pitomo zvučati jezik onoga ko opiše Nijagaru recima prikladnim za slapove kod Londonskog mosta, ili pokuša da dočara veličanstvenost Misisipija nazivima smišljenim za Temzu.“23 Ili kao što je to Džeferson rekao nešto pojednostavljenije: „Nove okolnosti u kojima se nalazimo zahtevaju i nove reči, nove fraze, te pridavanje značenja starih reći novim predmetima.“
Drugi su britansku jezičku hegemoniju smatrali arogantnom i imperijalnom. „Naša čast nalaže da imamo sopstveni sistem, u jeziku kao i u vladavini“, tvrdio je Noje Vebster 1789. Pošto je ponovio njegov sentiment, Rupert Hjuz je upitao: „Zašto bi trebalo da dozvolimo opstanak neobične zamisli da je naš jezik tek pozajmljen od Engleske, kao bakarni čajnikkoji moramo izribati i vratiti bez ulubljenja?“24
Dmgi su opet pokušali sa odbranom - tačnom, premda donekle slabom - kako mnoge proskribovane reči uopšte nisu amerikanizira. Napominjali su kako je i Čoser koristio gab (blebetanje); Džonson je u svoj rečnik uvrstio influential; reč afeared (zastrašujući) postojala je u engleskom još od saksonskih vremena. Son of a gun, bite the dust, beat it, 1 guess i mnoštvo drugih gnusnih „amerikanizama“ postojali su u Engleskoj, kako je objašnjavano, mnogo pre nego što su američke kolonije uopšte nastale. Kao što je suvo primetio pesnik Džejms Rasel Louel, Amerikanci „nažalost nisu mogli doneti sa sobom engleski bolji od Šekspirovog“.25 Revnosno piskaralo po imenu Alfred Elvin sakupio je Glosar navodnih amerikanizama u kojem je ustvrdio strastveno, ali pogrešno: „Jednostavna je istina kako su, gotovo bez izuzetka, sve te reči ili fraze zbog čije nam se upotrebe rugaju, iz starog dobrog engleskog; mnoge od njih su anglosaksonskog porekla, i gotovo sve se dan-danas mogu čuti u Engleskoj.“
To je mnogima zazvučalo prilično jadno. Louel je kiselo primetio: „Sad svakako možemo mirno da spavamo, i naši engleski rođaci će nam oprostiti pošto smo se oslobodili-svih sumnji da smo u ovom pogledu bili originalni.“26
Louel je imao poseban razlog da štiti američko narečje. Njegova slava počivala je gotovo u potpunosti na stvaranju izmišljenog novoengleskog seljaka Hozeje Bigloa, čiji je komičan i čudan govor bio osnova njegovih veoma popularnih Bigloovih zapisa. Nažalost, Louelova efikasnost u odbrani američkog govora donekle je bila umanjena sve većom netrpeljivošću koju je osećao prema sopstve-noj tvorevini. Pošto su čitaoci uporno ignorisali njegove ozbiljnije poetske kompozicije (i to s razlogom; bile su bez razlike osrednjeg kvaliteta), otišao je toliko daleko da u predgovoru za pesme o Biglou iznese uvijenu uvredu na račun čitaoca: „Margaritas, munde porcine, calcasti; en, siliquas accipe“, što se prevodi kao: „O, svinjski svete, izgazio si bisere; stoga evo ti praznih školjki.“27
Bez obzira na to, on je za sobom ostavio neprocenjivu gomilu materijala gde je zabeležio navike iz novoengleskog govora u prvoj polovini devetnaestog veka. Ali to je, moramo upamtiti, bio govor jednog neobrazovanog stanovnika Nove Engleske. Neko prefi-njenijeg porekla, recimo Džon Kvinsi Adams, zvučao bi sasvim drugačije. Jedan od paradoksa tog doba bio je i to da je Americi, Što je politički bila jedinstvenija, pretila sve veća opasnost da se jezički razjedini. Klasne razlike i regionalne razlike podjednako su se osećale i pominjale. Oni malobrojni koji su živeli u krajini nisu bili samo odsečeni od promena u modi već i od promena u jeziku.
Tako, na primer, kada su Britanci i istočni Amerikanci počeli da menjaju diftong u recima ko što su boil i join iz bile i jine, ili da ubacuju zvučno r u neke reči dok su ga iz drugih izbacivali, stanovnici krajine bili su neskloniji prihvatanju novih trendova. Oni su mnogo duže nastavili (a u nekim slučajevima nastavljaju i danas) da kažu bar umesto bear (medved), consarn umesto concern (briga), varmint umesto vermin (gamad), virtoo umesto virtue (vrlina), fortin umesto fortune (bogatstvo), enjine umesto engine (lokomotiva), cattel ili kittle umesto kettle (čajnik), cuss umesto curse (psovka), thrash umesto thresh (otpaci), tetchy umesto touchy (osetljivo), wrastle umesto wrestle (rvati se), chaw umesto chew (žvakati), gal umesto girl (devojka), riled umesto roiled (zamućen), critter umesto creature (biće) i tako dalje. Što se dalje išlo na zapad, to su izraženije bile varijacije, tako da je sredinom veka engleski putnik Ričard Frensis Barton, kada je došao u Solt Lejk Siti, tamošnji jezik jedva prepoznao kao engleski.28
Kako je novi soj krajišnika poput Endrua Džeksona, Dejvija Kroketa i Abrahama Linkolna donosio svoje regionalne navike u Vašington, njihov način izražavanja i sirov izgovor sve su više smetali senzibilitetu njihovih istočnih kolega i naglašavali jezičku raznovrsnost u prostranoj državi. Ponešto od starog stila i izgovora iz krajiškog života preneto je u govoru koji se pripisuje Dejviju Kroketu (premda ga je za njega napisao nepoznati pisac). „Pozvani smo da pokažemo svoju odlučnost kao gromovi što tuku u deblo bora, da istrebimo, smirimo i nagrdimo protivnika ko crnčugu u šupljem trupcu... Da mu gnusnu lešinu ispunimo gromom i munjama kao kobasicu i iščačkamo ga odande usijanim žaračem... Da ga raspolutimo živim zemljotresom i unesemo mu stra u kosti indijanskim krikom...“ Premda reci nisu Kroketove, nema razloga da pretpostavimo kako način na koji su pisane nije bio veran njegovom izgovoru.29
Taj seoski način govora važio je u velikoj meri i za Linkolna, mada nije bio toliko silovit. Koliko god bio prefinjen njegov prozni stil, Linkolnov govorni engleski uvek je u sebi nosio prizvuk zabačenih mesta daleko od civilizacije. Neizostavno je pozdravljao ljude sa howdy, a u razgovoru je stalno koristio narodne kolokvi-jalizme poput out yonder (tamo daleko) i stay a spel (ostani malo), što je sigurno nagonilo makar neke od preiinjenijih političara u Vašingtonu da se naroguše.30 Premda ne možemo biti sigurni u svakom slučaju, on je sasvim verovatno izgovarao veći broj reči na starinski krajišnički način. Svakako znamo da je uživao u sočnim pričama i oduševljeno je pokazivao svojim saradnicima pismo koje je primio od jednog nezadovoljnog građanina 1860. godine. Tamo je stajalo: „Đavo da nosi tvoju prokletu dušu i da se teraš u pakao proklet da si đavo te odneo kao i tvoju familiju dabogda ti duša gorela u paklu kao i tvoji prokleti prijatelji da ih đavo nosi.“31 Ne moramo posebno ni da napominjemo da je to pismo stiglo iz krajine.*
Trvenje između neposrednog, živopisnog, nezavisnog govora sa zapada i rezervisanije i knjiške dikcije istoka bio je stalan lajt-motiv američkog govora tokom devetnaestog veka. A nigde se to nije upadljivije pokazalo nego prilikom komemoracije na groblju za vojnike iz Građanskog rata u malom pensilvanijskom gradu Getisburgu, 19. novembra 1863.
'Izraz „krajina“ (/ronf/er) koristio se u vremenaseljavanjaSevernoameričkog kontinenta za zone koje su delile naseljene oblasti od divljih, neistraženih teritorija na zapadu. (Prim, prev.)
Glavni govornik tog dana nije bio Linkoln, već orator Edvard Everet - naravno, istočnjak. Everet je tupio dva sata. Kao što je tada bio običaj, njegov govor je bio pun književnih aluzija, cicero-novske pompeznosti i nejasnih istorijskih referenci koje su jedva imale ikakve veze s tom prilikom. Sintaksa je bila visokoparna i pretrpana falangama sporednih rečenica, uvijenih konstrukcija i umetnutih ekskurzija. U gotovo svakoj rečenici bilo je sijaset kit-njastog praznoslovlja između subjekta i predikata. Jedna jedina rečenica ukazuje na zgusnutost tog govora:
Lord Bejkon, u „istinskom ispoljavanju suverenog stepena časti“, prvo mesto dodeljuje onima iz Condirotores Imperio-urum, osnivačima Država i Komonvelta“, i uistinu, izgradnja od međusobno neusaglašenih elemenata naše prirode, strasti, interesa i mišljenja pojedinca, porodičnih, klanov-skih i plemenskih suparništava, uticaja klime i geografskog položaja, slučajeva mira i rata gomilanih od davnina - izgradnja od tih često zaraćenih elemenata kako bi se dobila kompaktna, napredna i moćna Država, ukoliko to treba postići iz jednog pokušaja ili u jednoj generaciji, zah-teva veštinu veću od one kojom raspolažu smrtnici.
A to je bila samo jedna od 1500 podjednako praznoslovnih rečenica. U dva po podne, dva duga, hladna sata posle početka, Everet je zaključio svoj govor i dobio gromoglasan aplauz - moti-visan, kako je očekivano pretpostaviti, pre radošću zbog spoznaje daje gotovo nego eventualnom porukom skrivenom u njegovom sadržaju - a onda prepustio podijum predsedniku Linkolnu. Publika od petnaestak hiljada ljudi stajala je četiri sata i bila je umorna, gladna i promrzla. Linkoln je nespretno ustao, „kao kada se izvlači teleskop“, kako je to opisao jedan savremenik, podesio naočari, podigao papir pravo ispred lica i visokim, drhtavim glasom održao svoj govor. „Nije skidao pogled s rukopisa“, po recima jednog očevica, i izrekao je te slavne reči:
Pre osamdeset sedam godina, naši oci su na ovaj kontinent doneli novu državu, začevši slobodu i posvetivši se zamisli kako su svi ljudi stvoreni jednaki.
Sada vodimo veliki građanski rat i stavljamo na ispit može li država, jedna takva, tako začeta i toliko posvećena država dugo opstati. Susreli smo se na velikom bojištu iz tog rata. Došli smo da posvetimo deo tog bojišta kao poslednje počivalište onih koji su dali život za to da bi država mogla da živi. Sasvim je prikladno i dolično da to uradimo.
Ali, u širem smislu, ne možemo podariti - ne možemo posvetiti - ne možemo osveštati - ovo tlo. Hrabri ljudi, živi i mrtvi, koji su se borili ovde osveštali su ga na način koji nadaleko prevazilazi naše jadne mogućnosti da tome išta dodamo ili oduzmemo. Svet neće obratiti veliku pažnju niti zadugo pamtiti to što ovde kažemo, ali nikada neće zaboraviti ono što su oni ovde uradili. Na nama, živima, jeste pre da ostanemo posvećeni nedovršenom poslu u kojem su oni što su se ovde tukli tako plemenito poodmakli.
Pre je na nama da ovde budemo posvećeni velikom zadatku koji nam je preostao, te da od ovih časnih mrtvih preuzmemo još veću odanost cilju za koji su oni dali tu poslednju i punu meru posvećenosti; da ne dozvolimo da njihova smrt bude uzaludna; da ova država, naočigled Boga, iznova izrodi slobodu; i da vladavina naroda, od strane naroda i u korist naroda, ne nestane sa lica zemlje.
Iako Linkoln nije trebalo da iznese bilo šta osim zaključnih napomena, ovo je bilo zaprepašćujuće kratko. Getisburški govor se sastojao samo od 268 reći, među kojima su dve trećine imale samo jedan slog, u deset mahom kratkih, direktnih i kristalno jasnih, znamenitih rečenica.9 Bilo je potrebno tek nešto preko dva minuta da ga izgovori - tako kratko, po recima nekoliko savremenika, da je zvanični fotograf još podešavao kameru kada je predsednik seo.
Daleko od toga daje poveo slušaoca na diskurzivno putovanje kroz divote carskog Rima ili slavu stare Grčke, govor u sebi nije sadržao niti jednu ličnu imenicu. Kao što je zapazio Vils, u njemu se ne pominju ni Getisburg ni ropstvo, pa čak ni Unija.32 Linkoln je mislio da je omanuo. „Omanuo sam; omanuo: i to je sve što se o tome može reći“, napomenuo je potišteno Everetu. Mnogi su se saglasili s njim. Čikago tajms je napisao. „Obraz svakom Amerikancu mora brideti od sramote dok čita glupave, bezbojne i mlake reči čoveka koga inteligentnim strancima moramo predstavljati kao predsednika Sjedinjenih Država.“ Čak i one novine koje su podržavale Linkolna jedva da su i primetile njegov govor. Tek mnogo kasnije on je uvažen kao možda jedan od najvećih američkih govora.
Getisburški govor je takođe obeležio malu, ali rečitu leksičku tranziciju. Pre Građanskog rata, ljudi su obično govorili o Uniji, sa implicitnim naglaskom na dobrovoljnosti američke konfederacije. U svom prvom govoru, prilikom inauguracije, Linkoln je upotrebio Uniju dvadeset puta, a državu niti jednom. U vreme Getisburškog govora, taj položaj je bio preokrenut. U govoru se pet puta pominje država, a niti jednom unija.
Uzimamo zdravo za gotovo neposrednost i čitljivost Linkol-nove proze, ali trebalo bi da se setimo kako je to bilo doba smešno naduvene dikcije, ne samo među političarima, oratorima i književnim estetama već čak i u novinama. Kao što je Cmijel zapisao, nijedan novinar iz devetnaestog veka sa iole samopoštovanja ne bi napisao daje izgorela kuća, već bi umesto toga obavezno rekao da je „veliki požar progutao građevinu“. A ne bi se zadovoljio ni sentimentom tako neizražajnim poput „gomila je došla da vidi“, već bi umesto toga napisao „okupilo se nepregledno mnoštvo da posvedoči“.33
U doba kada nije bilo tog govornika koji bi upotrebio dve reči ako je umesto toga mogao da upotrebi osam, niti bi sanjao da istu reč upotrebi dvaput u istoj nedelji, Linkoln je uživao u jednostavnosti i ponavljanju. Vilijam Suard, njegov državni sekretar, napisao je prvi Linkolnov govor za inauguraciju. Bilo je to remek-delo tog doba. Linkoln gaje sažeo i učinio večnim. Tamo gde je Suard napisao: „Mi nismo, mi ne smemo biti, tuđini niti neprijatelji, već zemljaci i braća“, Linkoln je to izmenio u: „Mi nismo neprijatelji, već prijatelji. Ne smemo biti neprijatelji.“34 Takva jezgrovitost i repeticija nije bila puki novitet, već je bila veoma smela.
Za njegove govore bio je uvekosoben jasan ritam - ono što Geri Vils naziva „preliminarnim kovitlacem koji će ustupiti mesto lapidarnim jednosloženicama“, kao u „Svet neće obratiti veliku pažnju niti zadugo pamtiti to što ovde kažemo“ i „Plemenito ćemo spasti, ili jadno izgubiti, poslednju najveću nadu na svetu“.35 U njegovim recima uvek je postajala neposrednost koja je bila u upečatljivom kontrastu sa uzivišenim okolišanjima istoka, te ga je tako obe-ležavala kao čoveka iz krajine. „Bez zlobe prema bilo kome; sa milosrđem prema svima; čvrsti kad smo u pravu... stremimo... da učinimo sve što može doneti i proslaviti pravedan i trajan mir, među nama, i sa svim drugim državama“ iz Linkolnovog drugog inauguralnog govora reći su koje možda na prvi pogled nemaju mnogo toga zajedničkog sa „gromovima što tuku u deblo bora“ Dejvija Kroketa, ali zapravo poseduju baš istu tu neposrednost i jednostavnost svrhe, premda su možda izgovorene s malo više promišljenosti i elegancije.
Američki engleski je konačno pronašao glas koji će ići uz američku zastavu, himnu i državni simbol u liku Ujka Sema. Istovremeno, pronašao je nešto što još više zadovoljava i sa još više sigurnosti garantuje napredak Amerike u svetu. Pronašao je bogatstvo - bogatstvo o kakvom druge države nisu mogle ni da sanjaju. A tu priču moramo potražiti u sledećem poglavlju.
Gospa Železnica i njena parna svita,
Sajam crne metalurgije u Sinsinatiju, 1852.
1
Izraz u originalu za koji nemamo odgovarajući na srpskom jeste shinplas-
2
ters; smisao je isti kao kada kažemo da „para ima ko salate“. (Prim. prev.)
3
Engl.: truck - kamion. (Prim, prev.)
4
novac, lova, kinta. (Prim, prev.)
5
tj. kod nas - perje. (Prim. prev.)
6
praviti se mrtav-hlađan. (Prim. prev.)
7
horsesense - zdrav razum; nip and tuck - gotovo podjednako. (Prim. prev.)
8
Litica, strma obala, ali isto tako i blef, kao i grubo, neposredno ponašanje. (Prim. prev.)
9
Odnosi se na originalni engleski tekst Getisburškog govora. (Prim. prev.)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Made in America - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 9:24 am






Evo para: Doba izuma

Ujutro 2. jula 1881, predsednik Džejms Garfild je, u društvu svog državnog sekretara Džejmsa G. Blejna, prolazio kroz glavnu žele-zničku stanicu u gradu Vašingtonu kako bi sa porodicom proveo praznik Četvrti jul na obali Nju Džerzija. Njegova žena se tek nedavno oporavila od gotovo smrtonosnog napada malarije i on je, prirodno, jedva čekao da bude sa njom. U to vreme predsednika nije štitila tajna služba. U takvim prilikama, predsednik je sasvim bukvalno bio javna ličnost. Svako je mogao da mu priđe, i jedan čovek je to i uradio - pritajeno poremećeni advokat po imenu Carls Gvito, koji je prišao predsedniku i mirno dvaput pucao u njega iz revolvera kalibra 44, a onda odstupio u stranu i sačekao da ga uhapse. I pored upadljivog nedostatka kvalifikacija, Gvito je dugo gnjavio predsednika da ga postavi za glavnog konzula u Parizu.
Ćela nacija je bez daha čekala vesti o predsednikovom oporavku. Novine širom zemlje postavljale su česte, da ne kažemo izuzetno otvorene, biltene ispred svojih redakcija. „Predsednik je bio donekle uznemiren i nekoliko puta je povraćao u prvom delu noći. Hranljivi klistir mu je uspešno ubrizgan kako bi ga održao u životu“, glasio je tipičan takav bilten na fasadi redakcije Njujork heralda\'7d .
Dok je predsednik gubio svest i ponovo dolazio sebi, najveći umovi u zemlji okupili su se kraj njegove postelje u nadi da bi neko mogao da ponudi i nešto korisnije od rektalnog hranljivog rastvora. Aleksandar Grejem Bel, na vrhuncu slave, izmislio je priručni detektor za metal koji je nazvao „indukcionim kantarom“ i koji se sastojao od njegovog nedavnog izuma telefona kao pomoćnog sredstva za osluškivanje. Svrha mu je bila da pronađe metak uglavljen u predsednikovom telu, ali na Belovo znatno ogorčenje, činilo se da je on pokazivao metke gotovo posvuda u predsednikovom telu. Tek mnogo kasnije došlo se do spoznaje daje uređaj očitavao krevetske opruge.
Leto 1881. godine bilo je jedno od najsparnijih u prestonici. Da bi se malo olakšale patnje pogođenom predseđniku, korpus pomorskih inženjera specijalizovanih za ventilaciju rudarskih okana dozvan je u Belu kuću s nalogom da napravi uređaj za hlađenje. Oni su postavili veliku gvozdenu kutiju punu leda, soli i vode, i niz filtera od baršunaste tkanine koji su bili nakvašeni istopljenim ledom. Ventilator je spolja uvlačio topao vazduh koji se hladio dok je prolazio kroz vlažnu tkaninu i pročišćavao se kroz filtere od uglja, da bi zatim ulazio u predsednikovu spavaću sobu. Uređaj nije bio naročito uspešan - za pedeset osam dana potrošio je četvrt miliona tona leda - ali donekle je funkcionisao. Hladio je predsednikovu sobu na manje-više podnošljivih 27°C i važi u istoriji kao prvi svetski klima-uređaj.2
Avaj, ništa nije moglo oživeti predsednika kome je bilo sve gore, i uveče 19. septembra, dva i po meseca pošto je pogođen, on je tiho preminuo.
Ubistvo predsednika Garfilda značajno je zbog dve stvari. Prvo, jednom za svagda je pokazao svu glupavost „sistema plena“, nazvanog po slavnoj rečenici njujorškog političara Vilijama E. Marsija izgovorenoj šezdeset godina pre toga: „Plen ide pobedniku.“3 Po tom sistemu, novoizabrani predsednik je bio zadužen da imenuje stotine zvaničnika, od šefova u seoskim poštama i čuvara svetioni-ka do ambasadora. Bio je to zgodan način da se nagradi politička lojalnost, ali je za novog predsednika predstavljao krajnje tegoban i dugotrajan postupak, te je - kako je to Čarls Gvito nedvosmisleno pokazao - izazivao nezadovoljstvo među razočaranim pretendentima. Dve godine kasnije, Kongres je tu praksu ukinuo. Ali ubistvo predsednika - ili preciznije, reakcija na ubistvo - bilo je značajno u drugom smislu. Istaklo je osobeno američko uverenje da se gotovo svaki problem, pa bilo to pronalaženje metka zarivenog u meko tkivo ili hlađenje spavaće sobe vrhovnog izvršnog funkcionera na samrti, može resiti smotrenom primenom umešnosti.
Umešnost (know-how), termin koji potiče iz 1857. godine, jeste kvintesencijalna američka reč i donekle i lajtmotiv za devetnaesti vek. Zahvaljujući njoj, i nekim drugim ne baš beznačajnim činiocima kao što su izobilje prirodnog bogatstva i stalan izvor jeftine useljeničke radne snage, Amerika je 1881. već bila na dobrom putu da dovrši izuzetan preobražaj iz agrarnog društva na periferiji svetskih događaja u ekonomskog kolosa. U rasponu od trideset godina pre i posle Garfildove smrti, Amerika je imala period privrednog rasta kakav nikada ranije nije viđen u istoriji. U gotovo svim oblastima privredne delatnosti, Amerika se digla kao džin, proizvodeći količine sirovina i gotovih proizvoda koje su daleko nadmašivale proizvodnju drugih zemalja - ponekad i svih drugih zemalja zajedno. Između 1850. i 1900. američka proizvodnja uglja porasla je sa 14 miliona tona na preko 100 miliona, proizvodnja čelika sa jedva milion tona na preko 25 miliona, proizvodnja papira se uvećala devetostruko, ulja iz pamukovog semena četr-naestostruko, bakarne žice gotovo dvadesetostruko. Godine 1850. dvadeset tri miliona Amerikanaca raspolagalo je ukupnim bogatstvom od 7,1 milijarde dolara. Pedeset godina kasnije, stanovništvo se utrostručilo na 76 miliona, ali se bogatstvo uvećalo trinaest puta na 94,3 milijarde dolara.4 Godine 1894. Amerika je svrgnula Britaniju sa mesta vodećeg svetskog proizvođača. Do 1914. ona je postala vodeći svetski proizvođač uglja, prirodnog gasa, nafte, bakra, gvozdene rude i srebra, a u njenim fabrikama pravilo se više robe nego u fabrikama Britanije, Nemačke i Francuske zajedno. Za trideset godina posle Garfildove smrti, četvrtina vascelog svetskog bogatstva bila je u američkim rukama.
Za prosečnog Amerikanca progres nije bio, po recima Hen-rija Stila Komagera, „filozofska zamisao, već svakodnevno iskustvo... Ništa u čitavoj istoriji nikada nije uspelo kao Amerika, i svaki Amerikanac je to znao.“5 Ni u jednoj drugoj zemlji običan svet nije mogao da uživa u tako opojnim mogućnostima sticanja bogatstva. Opsednutost novcem - tačnije, zarađivanjem novca - odavno je bila primetna u narodnom govoru. Još u osamnaestom veku, Bendžamin Frenklin je podsećao svoje čitaoce na reči „vreme je novac“, a strani posetioci pominjali su osoben američki izraz to net a cool thousand (ćapiti hiljadarku), kao i običaj da se čovek opisuje kao neko ko „vredi toliko i toliko dolara". Mnogo pre nego što je Henri Klej smislio taj izraz 1832, Amerika je bila zemlja „samoniklih ljudi“.7 Otprilike u isto vreme, ljudi su počeli da nazivaju one koji su oblikovali američku privredu „biznismenima“. Ta reč je postojala u engleskom barem još od 1670, ali se ranije odnosila samo na one koji su se bavili javnim poslovima.8 U smislu osobe koja se bavi ozbiljnim poslom stvaranja bogatstva, to je amerikanizam koji potiče iz 1830. Kako je vek prolazio, tako su ljudi mogli biti well-fixed (imućni) (1822), well-to-do (dobrostojeći) (1825), in the dimes (lovatori) (1843), in clover (nafatirani) (1847), heeled (puni para, 1867; well-heeled je došlo tek u dvadesetom veku), high roller (kockari u visoke uloge) (1881) ili money bag (džak para, 1896, što će preći u množinu money-bags početkom dvadesetog veka). Još od pedesetih godina devetnaestog veka, mogli su se nadati da će se obogatiti (strike it rich) a u osamdesetim su mogli da sanjaju o tome kako žive kao Rajli (living the life of Riley, iz pesme popularne u to doba „Je li to gospodin Rajli?“ u kojoj glavni junak razmišlja šta da radi sa svojim bogatstvom).9
Ta Amerika u naletu nije se dopadala svima. Godine 1844, Filip Hon, gradonačelnik Njujorka i zapaženi kritičar društvenih prilika, napisao je „O, gde su oni stari dobri dani“, i tada prvi put upotrebio tu frazu.10 Ali većina ljudi je, tada kao i sada, najviše želela da se dočepa „svemogućeg dolara", što je bio izraz koji je skovao Vašington Irving 1836. godine u članku objavljenom u časopisu Knickerbocker Magazine."
Mnogima je to i uspelo. Još sredinom dvadesetih godina devetnaestog veka, Amerikanci su sa divljenjem govorili o milionerima, što je bio termin pozajmljen od Britanaca koji su ga opet uzeli od Francuza, da bi sredinom istog veka tu reč dopunili agresivnijom verzijom koju su sami smislili: multimilioneri.'2 Jedan Amerikanac sa dovoljno sreće da se uključi od samog početka u kakav poduhvat (get in on the ground floor - 1872) sa značajnim izumom ili pravovremenom investicijom mogao se osnovano nadati da će i sam postati milioner. Godine 1840. u zemlji nije bilo više od dvadeset milionera. Do 1915. bilo ih je četrdeset hiljada.'3
Nova klasa tajkuna (od japanske reči taikun, „vojni zapoved-nik“, prvi put primenjene na vodeće privrednike sedamdesetih godina devetnaestog veka) koncentrisala je novac i moć u meri koja se danas gotovo ne može ni zamisliti. Godine 1891. Džon D. Rokfeler i „Standard ojl“ kontrolisali su 70 procenata svetskog tržišta nafte. Dž. P. Morganova „Kuća Morgan“ i njene zavisne kompanije 1912. godine vredele su više „od procenjene vrednosti svih nekretnina u 22 države i teritorije zapadno od Misisipija“.14 S velikim bogatstvom stigao je i luksuz ekscentričnosti. Džejms Hil iz „Velike severne železnice“ navodno je otpustio jednog službenika zato što se preživao Spitls.1 Posluga u londonskoj rezidenciji Dž. P. Morgana svake večeri je pripremala obrok, raz-meštala postelju i redala na njoj odeću za spavanje za svog gazdu iako se van svake sumnje znalo da je on udaljen odatle gotovo pet hiljada kilometara, u Njujorku. Industrijalac Džon M. Lon-gjir, uznemiren otvaranjem železničke pruge koja je prolazila kraj njegove rezidencije u Mičigenu, naložio je da se ćelo imanje spakuje - kuća sa šezdeset soba, živice, drveće, grmlje, vodoskoci, bukvalno sve - i da se ponovo podigne u Bruklinu, u državi Masačusets.15 Džejms Gordon Benet, novinski magnat, voleo je da najavljuje svoj dolazak u restoran cimanjem stolnjaka sa svih stolova kraj kojih je prolazio. Onda bi šefu sale dao svežanj novčanica kako bi nadoknadio svojim žrtvama izgubljene obroke i poprskanu odeću. Iako je odavno već zaboravljen u svojoj rodnoj zemlji, Benet i njegovi podvizi - koji su neizostavno obuhvatali prethodno pijančenje i potonju raskošnu naknadu - nekada su bili slavni u ćelom svetu; štaviše, njegovo ime još živi u Engleskoj kroz usklik „Gordon Benet!“ kojim se obično oglasi neko koga je upravo polio nespretni kelner, ili je na neki drugi način bio izložen kakvom razdražujućem poniženju.
Zadovoljstva kojima su se bogataši predavali bila su još nepod-nošljivija u kontrastu sa bednim uslovima u kojima su živeli oni čiji je rad održavao to bogatstvo. Šezdesetih godina devetnaestog veka, radnici u fabrikama - koje su se još često nazivale manufakturama - rutinski su radili šesnaest sati dnevno, šest dana u nedelji, za nadnicu manju od dvadeset centi. Često im se plaćalo bonovima koje su mogli da potroše samo u fabričkoj radnji. Radna mesta su često bila loše osvetljena, loše zagrejana i puna opasnih mašina i supstanci. Jedan lekar u industrijskom gradu Lorensu, u državi Masačusets, zapazio je na samom početku dvadesetog veka da 36 procenata fabričkih radnika ne doživi svoj dvadeset peti rođendan.16
Kako je Amerika napredovala, manje privlačne reci ulazile su u jezik, kao što je slum (sirotinjski kvart - reč neizvesnog porekla, ali se verovatno zasnivala na britanskoj dijalekatskoj varijanti reci slime - glib) i sweatshop (radionica sa bedno plaćenim radnicima - obično skraćivana u sweater, a prvi put je zabeležena 1867), te tenderloin za poročne četvrti u gradovima. Ovaj potonji termin povezuje se s jednim njujorškim policajcem koji je izjavio kada su mu dodelili oblast oko Četrdeset druge ulice kako će mu tamošnja korupcija omogućiti da sa mlevenog mesa pređe na meke šnicle.
Očigledna šala na račun glavnog anatomskog aduta svake prostitutke nesumnjivo je pomogla da taj termin uđe u široku upotrebu.17 I starije reći su ponekad poprimale novo, zlokobnije značenje. Reč tenement je prvobitno opisivala svaku stambenu zgradu. U Americi, gde su samo siromašni živeli u stambenim zgradama, ona je četrdesetih godina devetnaestog veka poprimila značenje pretrpane, smrdljive zgrade u kojoj stanuju pripadnici najnižih staleža.
Međutim, napolju, na suncu prosperiteta, bilo je to doba zasle-pljujućeg sjaja. Kratak spisak samo nekih američkih izuma iz tog perioda može ukazati na dinamiku koja je obuzela zemlju; putnički lift, pokretne stepenice, telefon, fonograf, vazdušna kočnica, regi-star-kasa, električno svetio, penkalo, linotip, boks-kamera, pneumatska guma, računska mašina, obrtna vrata, zihernadla i pisaća mašina. Sve je to izmišljeno u Americi, uglavnom u mahnitoj poslednjoj četvrtini devetnaestog veka, i sve je smišljeno kako bi se ljudi oslobodili svakodnevnih neprijatnosti. Dok su druge zemlje povezivale svoje bogatstvo s revolucionarnim industrijskim procesima - Besemerovim čelikom, Žakardovim razbojima, parnim presama - Amerikanci su izbacivali bujicu naprava zahvaljujući kojima je život bio lakši. Oni su ozbiljno shvatili čuvenu mudrost Ralfa Volda Emersona: „Napravite bolju mišolovku i svet će utabati stazu do vaših vrata.“ Ili bi to uradili da je Emerson ikada nešto slično izjavio. U stvari, ono što je Emerson rekao nije se odnosilo na mišolovke i bilo je daleko razvučenije: „Ako čovek može da proda dobar kukuruz, drvo, daske ili svinje, ili ako može da pravi stolice ili noževe, raspeća ili crkvene orgulje bolje od svih drugih, videćete da do njegove kuće vodi utabana staza, pa makar ona bila i usred šume.“18 (Uzgred, on nije rekao ni: „Doslednost je bauk sitnih duša.“ Rekao je: „Budalasta doslednost je bauk sitnih duša“ - što je nešto sasvim drugačije.)19 Ali svejedno su taj sentiment shvatili ozbiljno.
Amerika je imala dugu tradiciju produktivnog čačkanja po stvarima. Džeferson je izumeo plug, koji mu je obezbedio prix dhonneur francuske poljoprivredne akademije (iako taj plug zapravo i nije naročito dobro radio), i napunio je Montičelo, svoju klasičnu palatu u Virdžiniji, sopstvenim izumima projektova-nim tako da sprečavaju sitne svakodnevne razdražujuće događaje. Kao što svi znaju, Frenklin je bio manijakalni pronalazač. Podario je svetu bifokalna stakla, gromobran, produžene hvatače za stvari na visokim policama, moguće i stolicu za ljuljanje, a svakako Frenklinov šporet (premda je ovaj u svojih prvih četrdeset godina postojanja bio poznatiji kao pensilvanijski kamin) - i uvek, uvek s praktičnom namenom. „Čemu filozofija koja se ne može na nešto primeniti?“, pitao je on. Poput Džefersona, ni on nikada nije na svemu tome ništa zaradio.
Upravo je na Džefersonovo insistiranje 1790. godine osnovan Patentni zavod Sjedinjenih Država. Isprva, patentni odbor se sastojao od javnog tužioca, državnog sekretara i sekretara rata, koji su dobili posao da kritički razmatraju pronalaske kao malu dodatnu aktivnost kojom bi se bavili između važnijih zadataka. Izgleda da baš i nisu bili zatrpani poslom. U prvoj godini izdata su samo tri patenta. (Da se zna, prvi američki patent pripao je Semjuelu Hop-kinsu za novi način pravljenja potaše.) Međutim, već 1802. patenti su pristizali toliko brzo da se morao organizovati pravi patentni odbor. Najednom je zemlja bila puna priučenih pronalazača. U drugim državama pronalasci su stizali iz laboratorija. U Americi su nastajali u kuhinjama i šupama za alat. Činilo se da su se svi uključili u to. Čak je i Abraham Linkoln našao vremena da pribavi patent. (Broj 6469: Uređaj za prevođenje lađa preko plićaka.)30
Za to doba bio je tipičan Čarls Gudjir, čovek koji je svetu podario vulkanizovanu gumu. Gudjir je bio oličenje većine odlika klasičnog američkog pronalazača - potpune vere u proizvod, godina žrtvovanja, slepe odanosti zamisli - ali sa jednom znatnom razlikom. Nije imao pojma šta zapravo radi. Gudjir, koga je jedan biograf opisao kao „pitomog luđaka“, postao je 1834. godine opčinjen gumom. Bio je to materijal koji je obećavao čudesa - gibak, vodo-otporan, jak i trajan - ali posedovao je i mnogo neotklonivih nedostataka. Ponajpre, imao je nisku tačku topljenja. Čizme od gume bile su dobre zimi, ali na prvu najavu toplog vremena rastvorile bi se u lepljivu masu i ubrzo počele da smrde.
Gudjir je odlučio da mu životni cilj bude da resi te probleme. Reći kako je postao opsednut samo nagoveštava stepen njegove posvećenosti. U sledećih devet godina, prodao je ili založio sve što je posedovao, potrošio novac prijatelja i porodice, povremeno pribegavao i prošnji, i uopšte, uprkos svoj ljubavi koju je prema njima osećao, izložio svoju strpljivu ženu i brojnu decu neizrecivim teškoćama. Porodičnu kuhinju je pretvorio u laboratoriju i, samo sa najosnovnijim poznavanjem hernije, često kuću ispunjavao škodljivim gasovima, tako da se najmanje dvaput umalo nije ugušio. Ništa što je pokušao nije vredelo. Da bi pokazao svestranost materijala, počeo je da nosi odelo u potpunosti napravljeno od gume, ali to je samo naglasilo njenu akutnu smrdljivost i sve slabiji dodir njenog vlasnika sa stvarnošću. Začudo, svi su ga podržavali. Njegova žena radila je sve što je od nje tražio, a rođaci su mu rado davali svoj imetak. Jedan njegov zet lišio se sume od 46.000 dolara i nije ni pisnuo kada se ispostavilo da su rezultat te pozajmice kace bućkuriša. Sa neumoljivom odlučnošću, Gudjir je izbacivao proizvod za proizvodom - gumene džakove za poštu, pojaseve za spašavanje, čizme, kišne kabanice - koji su se pokazali kao katastrofalno neefikasni. Čak i uz obilatu podršku prijatelja i rodbine, Gudjir je nekoliko puta zaglavio u dužnički zatvor. Godine 1840, kada je umro njegov dvogodišnji sin, porodica nije imala para ni za sanduk.
Konačno 1843, sasvim slučajno, došao je do ključnog otkrića. Prosuo je malo sirove gume i sumpora povrh šporeta i tako otkrio tajnu proizvodnje gume koja je bila vodootporna, savitljiva, otporna na ekstremnu toplotu i hladnoću, idealna za izolaciju, nije se lomila ako bi se ispustila ili udarila i, iznad svega, bila je gotovo bez ikakvog mirisa. Gudjir je žurno obezbedio patent i osnovao „Naugatučku kompaniju za gumu“. Konačno su on i njegova porodica bili predodređeni za slavu i bogatstvo koje im je tako očigledno bilo zagarantovano zahvaljujući godinama žrtvovanja.
Nije im bilo suđeno. Gudjirov proces se tako lako kopirao da su ga drugi proizvođači jednostavno ukrali. Čak je i ime pod kojim je taj proces postao poznat, vulkanizacija, skovao jedan engleski pirat. Gudjir je imao more problema u zaštiti svojih patenata. Francuzi su mu dali patent, ali su ga potom povukli zbog tehničke greške, i kada je on otputovao u Francusku da zbog toga protestu-je, ponovo se obreo u dužničkom zatvoru. Više novca je zaradio na svojoj autobiografiji - knjizi sa ne baš privlačnim naslovom Gumi-elastika - nego na svom pronalasku. Kada je umro 1860. godine, porodicu je ostavio opterećenu dugovima.21 Kompanija koja ponosno nosi njegovo ime, „Gudjir kompanija za gume i pneumatike“, nema nikakve veze s njim niti s njegovim potomcima. Naziv Gudjir su joj dala dva brata iz Ekrona, u državi Ohajo, Frenk i Čarls Sajberling, koji su mu se jednostavno divili.22
Mnogi od najplodnijih i najvažnijih pronalazača tog doba sada su gotovo sasvim zaboravljeni. Jedan od takvih bio je Volter Hant, koji je uzeo sijaset patenata za nalivpera, proces proizvodnje papirnih kragni, mašinu za proizvodnju eksera i zakivaka, te prototip puške „vinčester“ s punjenjem sa zadnje strane cevi. Njegov možda najdugovečniji izum bila je zihernadla, koju je smislio 1849. godine posle nekoliko sati igranja komadom žice. Pošto nikada nije imao naročitog smisla za posao, smesta je prodao prava na tu spravicu za 400 dolara. Malo ranije, ali prilično nalik njemu, bio je tu Ilaj Vitni. Dok je još bio mladić, smislio je novi postupak za proizvodnju eksera, pribadača i muških štapova za šetnju, a kasnije će odigrati ključnu ulogu u razvoju zamisli o međusobno zamenljivim delovima u masovnoj proizvodnji, pristupa koji je naknadno postao poznat kao sistem jednoobraznosti, ili Vitni. Ali ono po čemu se uglavnom pamti jeste mašina za čišćenje pamuka, i to s pravom. Bio je to jedan od velikih izuma tog doba. Ako ste se ikada upitali kako je opojno piće došlo u vezu sa uređajem za češljanje pamuka, odgovor je da zapravo nije.2 Gin je samo skraćenica od reći engine (mašina).
Vitni je natrapao na taj pronalazak kada je posetio jednu plantažu pamuka u Džordžiji. Kao stanovnik Nove Engleske koji ne poznaje tu oblast, Vitni se veoma zainteresovao za to kako plantaža funkcioniše, i odmah mu je zapalo za oko da je postupak ručnog uklanjanja semena iz pamuka veoma spor i da zahteva mnogo radne snage. Sklepao je skalameriju koja se sastojala od dva bubnja zarotirana u suprotnim smerovima, sa zupcima koji su efikasno razdvajali pamuk od semena. Bilo je to genijalno jednostavno, ali je preobrazilo ekonomiju plantaža na Jugu. Štaviše, možda nijedan drugi jednostavni pronalazak u istoriji osim točka nije imao senzacionalniju i neposredniju nagradu u pogledu povećane efikasnosti. Jedna mašina je mogla da obavlja posao hiljadu robova. Za deset godina izvoz pamuka sa Juga povećao se sa 95 tona na 20.000 tona. Robovlasništvo u velikim delovima Juga najednom ne samo što je bilo moralno neodbranjivo već i ekonomski nepotrebno. Ali ovde je značajno to što Vitni nije mislio na revolucionarni uređaj koji će izmeniti istoriju ili njemu doneti bogatstvo - bar ne isprva - već samo na jednostavnu mašinu koja će njegovom prijatelju život olakšati i učiniti ga efikasnijim.
Kada je Vitniju sinulo da je njegova mašina revolucionarna i da bi na njoj mogao da zaradi, žurno je obezbedio patent. I kao što se to često dešavalo sa pronalazačima iz devetnaestog veka, varali su ga na svakom koraku i najveći deo života proveo je u skupim sudskim sporovima koji su mu doneli malo šta osim advokatskih računa. Makar je imao to zadovoljstvo da postane slavan zbog svog dostignuća, čime mnogi ne bi mogli da se pohvale.
Pomislite samo na sudbinu sirotog Elije Haua, mladog stanovnika Bostona koji je 1846. proizveo prvu upotrebljivu šivaću mašinu. Nevolja je bila u tome što je niko nije hteo. Potišten zbog neuspeha, Hau je pretrpeo nervni slom i pobegao u Englesku, u nadi da će tamo njegov genijalni pronalazak možda naići na bolji prijem. Nije bilo tako. Posle dve godine obijanja pragova, bio je toliko siromašan da je morao da radi kako bi sebi platio prevoz na jednom trgovačkom brodu. Kada je bez prebijene pare stigao u Boston, ustanovio je daje u njegovom odsustvu izvesni Isak Singer ukrao njegov patent, osnovao prvu fabriku šivaćih mašina i zgrnuo silne pare. Hau je tužio Singera sudu, gde je postalo očigledno da Singer nema nikakvog osnova za odbranu, ali on je zarađivao toliko novca na Hauovom izumu da je mogao da plati najoštroumnije advokate. Posle duge bitke, Singer je bio primoran da Hauu plati pristojne tantijeme za svaku proizvedenu šivaću mašinu. (Pošto se tako i sam obogatio, Hau se odmah prijavio u vojsku Unije kao pešadinac; bilo je to doba ekscentrika jednako kao i pronalazača.) Svejedno, u narodnoj svesti se za šivaću mašinu vezuje Singerovo, a ne Hauovo ime.23
Jednako nesrećan bio je i Dž. Mari Spengler koji je izumeo usisivač - ili električni usisivač za čišćenje, kako ga je on nazivao - početkom dvadesetog veka u Nju Berlinu, u državi Ohajo. Pošto nije mogao da postigne njime nikakav uspeh, potražio je savet od V. H. Huvera, lokalnog proizvođača kožne galanterije koji nije ništa znao o električnim uređajima, ali je prepoznao poslovnu mogućnost kada mu je pala u krilo. Ubrzo zatim, Huverovih fabrika je bilo širom sveta. H u veru su pripale zasluge za veliki izum s kojim nije imao nikakve veze. Britanci su njegovo ime pretvorili u glagol, a Dž. Mari Spengler je bio zaboravljen.
Ali možda najveća istorijska nepravda zapala je profesoru Džoze-fu Henriju sa Prinstona koji je 1831. godine izumeo telegraf. Samu tu reč je trideset sedam godina pre toga skovao Francuz po imenu Klod Šap, za sistem semafora koji se koristio u vreme Francuske revolucije, a 1802. se koristila kao opis svih vrsta poruka na velike udaljenosti. Henri ne samo što je imao zamisao o prenosu poruka u obliku šifro-vanih električnih impulsa preko žica već je iznašao i osnove neophodne da takav sistem bude izvodljiv, ali se iz nekog razloga nikada nije potrudio da usavrši ili, još važnije, patentira proces.
To je preostalo nadarenom i uticajnom, ali uglavnom ne naročito privlačnom čoveku iz Čarlstauna u državi Masačusets, po imenu Semjuel Finli Bris Morze. Morze - Finli za porodicu i prijatelje - bio bi zapažen sve i da nikada nije usavršio telegraf. Potomak vodećeg novoengleskog klana (njegov deda je bio rektor na Prin-stonu), bio je uspešan slikar, član britanske Kraljevske akademije, profesor lepih umetnosti na Njujorškom univerzitetu, revnostan diletantski poklonik kreativnih nauka sa željom da se bavi politikom izuzetno reakcionarnih shvatanja (dvaput se kandidovao za gradonačelnika Njujorka koristeći virulentnu antikatoličku kartu i smatrao je, između ostalog, kako robovlasništvo ne samo što je dobro već je i božanski nadahnuto). Međutim, njegova najveća strast bila je zamisao da poruke šalje preko žice, tolika da je napustio karijeru i proveo pet godina u očajničkom siromaštvu usavršavajući telegraf i lobirajući u Kongresu za njegovo finansiranje. Konačno, 1842. godine, Kongres je - dokazavši kako je u retkim prilikama više nego polovično pametan - odobrio 30.000 dolara za Morzeove eksperimente i 30.000 dolara koji će se utrošiti na jednako uzbudljivu novu nauku o hipnozi.
Pomoću svog dela novca, Morze je razapeo žicu između Vašing-tona i Baltimora, i 11. maja 1844. poslao prvu telegrafsku poruku (naziv telegram biće upotrebljen tek dvanaest godina kasnije). Svaki đak zna da je prva poruka glasila: „Šta je Bog napisao?“ U stvari, nije. Prva poruka je bila: „Sve je ispalo dobro.“ Te slavnije i zvučnije reći, koje nije odabrao Morze već kćerka komesara za patente, došle su na kasnijoj javnoj demonstraciji. Morzeov jedini pravi izum bila je jednostavna šifra koja nosi njegovo ime.3 Ostatak je za njega najvećim delom bio nepojmljiv. Da bi napravio funkcionalan telegraf, Morze ne samo što je poprilično drpio iz originalnih Henrijevih radova već je, u trenucima kad bi se zaglavio, tražio pomoć od eminentnih naučnika. Godinama je Henri podsticao njegov trud i pomagao mu. Ipak kasnije, kada je Morze postao neizmerno slavan i bogat, odbio je da prizna da i najmanje duguje svom mentoru.
Tokom čitave svoje karijere, Morze je bio srećan korisnik zasluga ljudi koji su bili velikodušniji i nadareniji od njega. U Parizu je ubedio Luja Dagera da mu pokaže kako funkcioniše njegov izum novog fotografskog postupka. Onda je to odneo kući u Ameriku i znatno uvećao svoje bogatstvo praveći slike i prodajući ih (pri čemu je postao prvi koji je fotografisao živu osobu). Na istom putovanju, čak je i ukrao magnet koji je bio od ključnog značaja za telegrafiju na velike udaljenosti, izum Luja Bregea, pa gaje poneo kući da ga natenane prouči.
Gotovo je nemoguće sa ove daljine zamisliti u kolikoj je meri telegraf zapanjio i očarao svet. To da vest sa zabačenih mesta može momentalno da se prenese na lokacije udaljene stotinama kilometara bilo je Amerikancima jednako čudesno kao kada bi neko danas objavio da postoji način da se ljudska bića teleportu-ju s jednog kontinenta na drugi. Bilo je to previše čudesno da bi se recima opisalo. Samo četiri godine posle prve Morzeove javne prezentacije, u Americi je bilo osam hiljada kilometara telegrafske žice, a Morzea su svi smatrali najvećim čovekom tog doba.25
Morze je svrgnut iz panteona izumom korisnijim, trajnijim i daleko genijalnijim od telegrafa. Mislim tu na telefon, koji je 1876. godine izumeo Aleksandar Grejam Bel (i to strogo uzevši nije američki pronalazak pošto je Bel, poreklom iz Edinburga u Škotskoj, postao državljanin Sjedinjenih Država tek šest godina kasnije). Bel nije skovao termin telefon. Ta reč je postojala još od tridesetih godina devetnaestog veka i primenjivala se za raznorazne sprave čiji je cilj bio da proizvode zvuk, od muzičkih instrumenata do izuzetno jake sirene za maglu. Bel je opisao svoj uređaj na prijavi za patent kao novu vrstu „telegrafije“ i ubrzo zatim počeo da ga pominje kao „električni govorni telefon“. Drugi su ga na samom početku obično pominjali kao „govorni telegraf*.
Bel se zainteresovao za mogućnost govora na daljinu dok je radio sa gluvima (ta nesreća je zadesila i njegovu ženu i njegovu majku). Bilo mu je tek dvadeset osam godina, a njegovom pomoćniku Tomasu A. Votsonu tek dvadeset jedna, kada su došli do otkrića 10. marta 1876. Uprkos dugom i bliskom druženju, u njihovom odnosu je postojala formalnost koja je unekoliko bila dirljiva. Vredi napomenuti da Belov prvi telefonski poziv nije glasio: „Tome, dođi ovamo, trebaš mi“, već: „Gospodine Votsone, dođite ovamo, trebate mi."
Zajapureni od uzbuđenja, Bel i Votson su demonstrirali svoj novi uređaj Vestern Junionu, ali funkcioneri kompanije - zašto to izgleda tako neizbežno? - nisu uvideli njegov potencijal. „Gospodine Bel", napisali su mu, „posle pažljivog razmatranja vašeg izuma, iako je reč o veoma zanimljivoj novotariji, došli smo do zaključka kako za njega ne postoje mogućnosti komercijalne upotrebe", dodavši kako ne vide nikakvu budućnost za jednu „električnu igračku“.26 Na sreću po Bela, drugi nisu bili tako kratkovi-di. Samo četiri godine posle pronalaska, u Americi je bilo 60.000 telefona. U sledećih dvadeset godina taj broj će porasti na preko šest miliona, a „Belova telefonska kompanija", preimenovana u „Američki telefon i telegraf“, postaće najveća korporacija u Americi, s kapitalom vrednim 1.000 dolara po jednoj akciji. Belov patent (broj 174.465) postao je najvredniji patent u istoriji.27 Brzina kojom se telefon probio u američki život može se videti iz činjenice da je početkom osamdesetih godina devetnaestog veka rečenica „Pozvaću te" podrazumevala korišćenje telefona - ili skraćeno: fona, kako je tada već svima bio poznat.
Bel je prodao svoj kapital u telefoniji 1881. i posvetio se drugim naučnim pregnućima. Izumeo je krilca za avione i dao znatan doprinos pronalasku fonografa, komore za kesonsku bolest, foto-električne ćelije i desalinizacije vode.28 Dok je predsednik Garfild ležao na samrti od rana u kojima su bili kuršumi, Bel je bio logičan kandidat za onoga ko će pokušati da ga spase.
Telefon ne samo stoje doneo trenutnu komunikaciju milioni-ma već je obogatio američki engleski onako kako to telegraf nikada nije učinio. Mnoštvo novih reci ušlo je u jezik ili je dobilo nova značenja. Operater je bilo u redovnoj upotrebi krajem sedamdesetih godina devetnaestog veka, kao i „Alo, centrala“, fraza koja se univerzalno koristila pre uvođenja telefona s brojčanikom. „Broj, molim?“ potiče iz 1895, kao i telefonska govornica. Žute stranice i informacije prvi put su se pojavile 1906, telefonski direktorij um 1907. (prvi, sa navedenih pedeset pretplatnika, pojavio se u Nju Hejvenu, u Konektikatu), a telefonski imenik 1915.29 Te godine je uvedena i usluga „od obale do obale“. Bilo je potrebno gotovo pola sata da se sve poveže, a minimalna cena bila je 20,70 dolara.
Isprva ljudi nisu bili sigurni šta da kažu kad im zazvoni telefon. Edison je mislio kako bi sagovornici trebalo da se javljaju sa veselim „Ahoj!“ i to je bila reč koju je obično koristio prvi telefonski operater, izvesni Džordž Koj iz Nju Hejvena. (Isprva su zapošljavani samo muškarci kao operateri. Kao što to često biva s novim tehnologijama, ženama se nije dopuštalo da se približe sve dok utisak noviteta ne prođe.) Drugi su govorili: „Da!“ ili „Šta je?“, a mnogi su samo podizali slušalicu i osluškivali u iščekivanju. Problem je bio toliki da su u časopisima objavljivani dugački članci kojima se objašnjavala etikecija pri korišćenju telefona.
Danas je Amerika zemlja koja najviše na svetu zavisi od telefona. Devedeset tri procenta američkih kuća poseduje telefon, a gotovo sedamdeset procenata ima dva telefona, što je nivo rasprostranjenosti kojem se nijedna druga zemlja osim Kanade nije ni približila, i svako domaćinstvo šalje ili prima u prošeku 3.516 poziva godišnje,30 što je broj neverovatan za gotovo sve druge ljude na planeti.
Krajem devetnaestog veka bila je tolika navala pronalazaka da je Čarls Duel 1899. dao ostavku na mesto šefa Patentnog zavoda Sjedinjenih Država izjavivši kako je „sve što se izumeti dalo već izumljeno“.31 Kako su prijave za patente bile sve brojnije i sve tajan-stvenije, morala se revidirati definicija onoga što sadrži pronalazak koji se može patentirati. Na samom početku proizvod ili uređaj ne samo što je morao biti nov već se moralo i demonstrirati da je koristan. Od 1880. do 1952. zakon je preinačen tako daje zahtevao da pronalazak sadrži stvarno otkriće, a ne puku modifikaciju. Godine 1952. smatralo se da je ta definicija previše dvosmislena i usvojen je novi standard. Od tada, izum samo mora biti „neočigleđan“.32
S jezičkog stanovišta, zanimljivo je primetiti kako su izumi ret-ko bili patentirani pod nazivima po kojima ih danas poznajemo. Kao što smo videli, Bel je svoj najslavniji pronalazak opisao kao „telegrafiju“. Hajram Maksim nije upotrebio reč „mašinska puška" - sasvim ispravno, pošto su sve puške mašine - već preciznije: „automatska puška“. Edison je svoju sijalicu nazvao „električnom lampom“. Džozef Gliden je iskazao izvesnu genijalnost kada je izumeo bodljikavu žicu, materijal koji je preobrazio Zapad, ali u nazivu koji joj je nadenuo nije bilo ama baš ničeg genijalnog; u prijavi patenta on je to opisao kao „žičane ograde“. Registar-kasa je započela život kao „poštena kasirka“ - nazvana tako zato što je svako zahvatanje u kasu objavljivano glasnim zvonom, pa je kasir-kama bilo teže da se bave mutnim radnjama između transakcija. (Iz sličnog razloga su prvi vlasnici ustanovili da su prilikom naplate iznosa kao što su četrdeset devet ili devedeset devet centi kasirke verovatno morale da otvaraju fioku kako bi izvadile cent kusura, otklanjajući tako mogućnost neželjene nezabeležene transakcije. Tek je kasnije trgovcima sinulo kako cena od 1,99 dolara nosi u sebi čudnu osobinu da izgleda upadljivo jeftinije od 2 dolara.) Eskalator je započeo život kao „Rinov kosi lift“ po svom pronalazaču Džesiju Rinu, a prvi je ugradio 1896. na Starom gvozdenom doku na Koni Ajlendu. Eskalator je bila trgovačka oznaka koju je koristila kompanija „Otisovi liftovi“ kada je 1900. ušla na tržište sa sopstvenom verzijom, ali godinama zatim ljudi su ga nazivali pokretnim stepenicama. (Uzgred, savremena reč eskalirati potiče od eskalatora.)33
U takvom društvu, pisaća mašina koju je 1868. godine patentirao Kristofer Latam Šols iz Milvokija kao Type-Writer, bila je neuobičajena po tome što je sačuvala prvobitno ime, iako su rani modeli nazivani svakojako, od pterotipa do mehaničkog kirogra-fa, a i sam Šols je pomišljao da to nazove mašinom za pisanje ili mašinom za štampanje. Prvi Šolsovi modeli imali su neke primetne nedostatke. Štampali su samo velika slova, a tasteri su se zaglavlji-vali. Isprva, slova su bila poredana abecednim redom i to se danas može uvideti na savremenim tastaturama u sekvencama F-G-H, J-K-L i O-P, ali činjenica je da više nema slova po abecednom redu, da najpopularnija slova ne samo što su proterana na periferiju već su uglavnom prepuštena levoj ruci dok su desnoj prepuštena sekundarna slova, znaci interpunkcije i retko korišćeni simboli, tako da to živo podseća na meru u kojoj je Šols odstupio od zdravog razuma i poretka samo da bi naterao prokletinju da radi. Postoji izvesna pikantna ironija u pomisli da kad god neuspešno pokušate da kucnete slovo a malićem leve ruke, odajete počast inženjerskoj nesposobnosti pronalazača iz devetnaestog veka.
Da bi testirao mašine, mehaničar u Šolsovoj fabrici u Milvokiju navodno je kucao rečenicu: „Sad je čas da svi dobri ljudi dođu i pridruže se veselju“ - niko ne zna zašto - tako da je izgleda zbog toga taj sentiment bodrenja postao neodvojiv od testiranja tastature ili razgibavanja prstiju.34 Uzgred, Mark Tven je bio prvi čovek koji je napisao knjigu na pisaćoj mašini, ili tipomašini, kako ju je uporno nazivao. U jednoj autobiografskoj napomeni tvrdio je da su to bile Pustolovine Toma Sojera, ali pamćenje ga je prevarilo. Bio je to zapravo Život na Misisipiju.iS
S osvitom dvadesetog veka, u jezik je ušlo još izraza koji su označavali bogatstvo: to be on easy street (živeti lagodnim životom) (1901), high jlier (čovek velikih sposobnosti i ambicija) (1904), sitting pretty (u povoljnoj finansijskoj situaciji) (1910). A pronalazači su nastavili da svojim procesima daju imena koja je svet ignorisao. Kada je dvadesetogodišnji nedavni diplomac sa Kornela po imenu Vilis Kerijer razvio prvi savremeni klima-uređaj 1902, nije ga nazvao tako, već mu je dao ime „Aparat za preradu vazdu-ha“. Prvi električni šporet zvao se „bežični kuvar“. Prva hemijska olovka patentirana je kao „pisaljka za visoke nadmorske visine koja ne curi“. Radio i televizija, kako ćemo drugde već videti, imali su brojna imena pre nego što su se skrasili sa sadašnjim, naizgled neizbežnim oblicima. Čester Karlson je 1942. izumeo kserogra-fiju ali ju je nazvao „elektrofotografijom“. A tranzistor, koji su izumela tri istraživača u AT&T Bel Laboratorijama 1950. godine, bio je opisan na prijavi patenta kao „element kola sa tri elektrode sa primenom poluprovodljivih materijala“.36
Iako je Amerika bila nenadmašna u smišljanju novih kućnih aparata, njena stalna sklonost prema praktičnom - ili pragmatizam, termin koji je 1863. skovao Vilijam Džejms - značila je da joj nisu uvek od ruke išli komplikovaniji sistemi. Mnoga velika tehnološka otkrića iz devetnaestog veka nisu se zbila u Americi već u Evropi. Automobil je izmišljen u Nemačkoj, a radio u Italiji, baš kao što će radar, računar i mlazni motor kasnije biti izmišljeni u Britaniji. Ali ono u čemu je Amerika bila nenadmašna bila je njena sposobnost da eksploatiše nove tehnologije, a niko u tome nije bio bolji od Tomasa Alve Edisona.
Edison je bio arhetipski američki pragmatičar. Latinski, filozofiju i druge takve ezoterične stvari on je otpisivao kao „gluposti“.37 Želeo je korisne izume koji će korisniku život učiniti prijatnijim, a njemu doneti neopisivo bogatstvo. Sa 1.093 patenta koji glase na njegovo ime (iako su mnoge pronalaske koje je on patentirao izumeli njegovi službenici), Edison ima gotovo dvostruko više patenata od svog najbližeg takmaca Edvina Lenda (pronalazača Polaroid kamere), i niko nije dao svetu širi raspon proizvoda koji su postali stožer modernog života.
Edisonov karakter, da budemo velikodušni pa tako kažemo, nije bio bez mana. Spletkario je protiv konkurenata, pripisivao sebi zasluge za izume koji mu nisu pripadali, terao pomoćnike do tačke nervnog sloma (bili su poznati kao Odred nesanica),38 a kada bi sve drugo omanulo, bez oklevanja je pristupao podmićivanju i tutkao zakonodavcima iz Nju Džerzija po 1.000 dolara da donose zakone koji su odgovarali njegovim interesima.39 Ako već nije bezočno lagao, svakako je često bio štedljiv sa istinom. Popularna priča, koju se nije potrudio ni da demantuje, glasila je da je za Širinu filmske trake odabrano 35 mm zato stoje on, kada ga je jedan od potčinje-nih upitao koliko traka treba da bude široka, savio kažiprst i palac i rekao: „O, otprilike ovoliko.“ U stvari, kao što to napominje Daglas Kolins, daleko je verovatnije da je on, umesto da smisli sopstveni film, koristio Kodakov film koji ne samo što je bio širok 70 mm već je bio i dugačak petnaest metara. Kada se preseče po sredini on zgodno daje 30 metara filmske trake širine 35 mm - začudo, upravo su to bile dimenzije Edisonovih prvih rolni.40
Kada je novi i, kako se kasnije pokazalo, superiorni električni sistem naizmenične struje Džordža Vestinghausa počeo da ugrožava sistem jednosmerne struje u koji je Edison uložio mnogo truda i novca, Edison je izdao knjižicu od osamdeset tri strane s naslovom Upozorenje! Od Edisonove kompanije za električnu sve-tlost punu zabrinjavajućih (i moguće izmišljenih) priča o nedužnim ljudima koji su poginuli u dodiru sa Vestinghausovim opasno nepouzdanim kablovima za naizmeničnu struju.4 Da bi pokazao koliko je u pravu, platio je komšijskoj deci po dvadeset pet centi za svakog uhvaćenog psa lutalicu, a onda izveo komplikovane demonstracije za štampu na kojima su životinje bile polivane vodom kako bi se pojačala njihova provodljivost, vezane za lim i sporo ubijane sve većim dozama naizmenične struje.41
Ali njegov najsmeliji - i svakako najneukusniji - istup u odnosima sa javnošću bio je kada je organizovao prvo električno pogubljenje na svetu koristeći naizmeničnu struju svog suparnika u nadi da će jednom za svagda dokazati koliko je ona sama po sebi opasna. Žrtva odabrana za taj ogled bio je izvesni Vilijam Kemler, zatvorenik u državnom zatvoru Oburn u Njujorku, koji je sebe u tu zlosrećnu situaciju doveo tako što je nasmrt premlatio svoju devojku. Eksperiment je bio neuspešan. Vezan za električnu stolicu, sa šakama u kofama punim slane vode, Kemler je pedeset sekundi bio podvrgnut naponu od 1.600 volti naizmenične struje. Mnogo je soptao, izgubio je svest, i čak je počeo malo da tinja, ali je upadljivo odbijao da umre. Izdahnuo je tek iz drugog cuga, kada je puštena jača struja. Bila je to gadna, odvratna smrt i potpuno je minirala Edisonove namere. Ubrzo je alternativna struja postala standard.
Jezički je zanimljiv mali, zaboravljeni spor oko toga kako nazvati lišavanje života pomoću udara jake električne struje. Edison, koji je ođuvek bio entuzijasta za nove nomenklature, predlagao je elektroni or t, dinamort i ampermort, pre nego što se sa rečitim oduševljenjem zakačio za vestinghausovanje, ali ništa se od svega toga nije primilo. Mnoge novine su najpre objavile kako će Kemler biti elektrifikovan, ali su ubrzo to izmenile u reč electrocuted i ubrzo je electrocution5 bila reč poznata svima, pogotovo onima koji su čekali smaknuće.
Edison je svakako bio briljantan pronalazač, s retkim darom da izvuče genijalne stvari iz svojih službenika, ali ono u čemu je zaista bio izvrstan bilo je organizovanje sistema. Izum sijalice6 bio je čudesan, ali nije bio naročito praktičan ako nije imalo u šta da se ona utakne. Edison i njegovi neumorni radnici morali su da projektuju i izgrade ceo sistem od nule, od elektrana pa do jeftinih i pouzdanih kablova, te postolja za lampe i prekidača. U tome je nadmašio i Vestinghausa i sve ostale konkurente.
Prva eksperimentalna elektrana sagrađena je u polusrušenim zgradama u Ulici Perl na donjem Menhetnu, i Edison je 4. septembra 1882. okrenuo prekidač koji je obasjao, premda slabunjavo, 800 treperavih sijalica na čitavom južnom Menhetnu. Nevero-vatnom brzinom, električno osvetljenje postalo je čudo tog vremena.42 Za samo nekoliko meseci, Edison je postavio ni manje ni više nego 334 male elektrane širom sveta. Lukavo ih je postavljao tamo gde su sa sigurnošću morale imati maksimalan efekat: na Njujorškoj berzi, u hotelu „Palmer Haus“ u Čikagu, u milanskoj operi Skala, trpezariji Donjeg doma u Londonu. Sve je to Edisona i Ameriku učinilo neizmerno bogatim. Do 1920. procenjivalo se da industrije začete njegovim izumima i poslovnim poduhvatima - od električnog osvetljenja do filmova - vrede ukupno 21,6 milijardi dolara. Niko drugi nije toliko doprineo da Amerika postane ekonomska sila.43
Druga Edisonova velika inovacija bila je osnivanje laboratorije sa isključivim ciljem da dolazi do tehnoloških otkrića s komercijalnim potencijalom. Ubrzo su mnoge vodeće korporacije, naročito AT&T, Dženeral elektrik i Dipon postupile jednako. Praktična nauka, koja je drugde bila u zabranu akademika, u Americi je postala posao za kapitaliste.
Kako je odmicao devetnaesti vek i kako su male kompanije rasle u moćne korporacije, nova sorta magnata zahtevala je sve veli-čanstvenije i upadljivije poslovne zgrade. Na svu sreću, njihova potreba za poslovnim prostorom poklopila se s razvojem radikalne vrste zgrade: nebodera. Pre osamdesetih godina devetnaestog veka, zgrade sa više od osam ili devet spratova bile su neizvodljive. Takva građevina od cigala zahtevala je mnogo potpore što je isključivalo otvore za prozore i vrata na nižim spratovima. Međutim, izvestan broj malih inovacija i jedna velika najednom su nebodere prebacili u domen izvodljivog. Ta velika inovacija bilo je spoljno oziđivanje, oplata od materijala koji nisu nosili težinu, okačena o čelični skelet, zahvaljujući kojoj je bilo mnogo lakše zidati visoke građevine.
Reč neboder (skyscraper) postojala je u engleskom od 1794. godine, ali primenjivala se na raznorazne stvari: na šešir cilindar, visoku loptu u ranom bezbolu, najviše jedro na trgovačkoj lađi. Za zgradu je prvi put upotrebljena 1888. (premda je neboderska zgrada upotrebljena četiri godine pre toga), i to ne u Njujorku, što bi se dalo očekivati, već u Čikagu. U poslednjoj četvrtini devetnaestog veka, Čikago je bio grad prvi u svetu po velikim građevinama, iz jednog veoma dobrog razloga: izgoreo je 1871. Prvi neboder bio je zgrada osiguravajuće kompanije Houm u Čikagu, sagrađen 1883-5, a za njim su ubrzo sledile zgrada Lajter (1889), zgrada Rilajans (1894) i zgrada Karson, Piri i Skot (1899). Ubrzo su neboderi preobrazili izgled gradova (reč cityscape je amerika-nizam iz 1850) širom države i tako izmenili način na koji su ljudi poimali gradove i dali novo značenje reči skyline, koja je prvobitno bila sinonim za horizont, ali je savremeno značenje silueta gradskih zgrada na horizontu poprimila 1896. godine.
Ako je Čikago bio rodno mesto nebodera, Njujork je ubrzo postao njegov duhovni dom. Prvi neboder u tom gradu, Svetska njujorška zgrada od dvadeset dva sprata, otvoren je 1890. i ubrzo su na Menhetnu blistale visoke kule - Pulicerova zgrada iz 1892 (sto metara), zgrada Fletajron (1903; 86 metara), toranj Tajms (1904; 109 metara), Singerova zgrada (1908; 180 metara); toranj Metropoliten lajf (1909; 210 metara) te konačno Vulvortova zgrada, sagrađena 1913, koja se vinula do visine od 238 metara.44
Sa 58 spratova i prostorom za 14.000 radnika, Vulvortova zgrada je izgledala nenadmašno - i sedamnaest godina je ostala najviša građevina na svetu. Tek je 1930. na tom mestu Vulvertovu zgradu zamenila Krajslerova, koja je sa 77 spratova i visinom od 315 metara bila skoro upola viša. Planirano je da Krajslerova zgrada bude visoka samo 278 metara, ali u isto vreme suparnička građevinska firma počela je da radi na zgradi u Volstritu broj 40, isplaniranoj tako da bude za dva sprata viša. Kako ne bi bio poražen, arhitekta Krajslerove zgrade Vilijam van Alen brzo je i u potaji projektovao 37 metara visok vrh tornja u stilu art dekoa, koji i dan-danas krasi tu građevinu. Vrh tornja je montiran u zgradi i trijumfalno podignut upravo u vreme kada se dovršavala zgrada u Volstritu broj 40.45 Nesporna dominantnost Krajslerove zgrade bila je bolno kratkog veka. I pre njenog završetka započet je rad na još ambicioznijem projektu u Petoj aveniji, na mestu prvog hotela „Voldorf-Astorija“. Tamo je počela da niče zgrada Empajer stejt. Kada je dovršena sledeće godine, sezala je do visine od 275 metara sa 102 sprata, što je bio rekord koji će ostati sačuvan četrdeset tri godine, sve do izgradnje sto deset spratova i 436 metara visokog, neverovatno ružnog Sirsovog tornja u Čikagu 1974. godine.
Čelična konstrukcija i spoljna oplata omogućile su zidanje visokih građevina, ali nisu ih obavezno činile i upotrebljivim. Za to su bile neophodne bezbrojne sekundarne inovacije, među njima i obrtna vrata bez kojih bi promaja bila gotovo van svake kontrole što bi povećalo rizike od požara i onemogućilo efikasno grejanje i hlađenje, te iznad svega, brz i siguran putnički lift.
Lift nije, kako se to obično pretpostavlja, a ponekad čak i tvrdi, bio pronalazak Ilajše Grejvsa Otisa. Dizalice i liftovi već su godinama bili prisutni kada se Otis naglo proslavio krajem pedesetih godina devetnaestog veka. Otis nikada nije tvrdio da je izmislio lift. Njegov doprinos sastojao se samo u tome da je iznašao jednostavno, pouzdano sredstvo - mehanizam sa oprugama i sigurnosnim zupčanicima - koje je omogućilo bezbedan vertikalni putnički saobraćaj. Rođeni zabavljač, Otis je putovao svetom i demonstrirao bezbednost svojih liftova. Stao bi na natovareni lift koji bi ga podigao desetak metara iznad tla, a onda bi zatražio od pomoćnika da preseče uže. Publika bi zabrektala, ali umesto da se sruši na pod, lift bi samo propao nekoliko centimetara i ostao tamo. Prodao je na stotine tih uređaja. (Ipak, prvi liftovi nipošto nisu bili sasvim bezbedni. Godine 1911, Njujork tribjun je izvestio daje u prethodne dve godine najmanje 2.600 ljudi bilo povređeno ili je poginulo u nesrećama povezanim sa liftovima.)
Neboderi su možda preobrazili izgled američkog grada, ali učinili su za njega u jezičkom smislu iznenađujuće malo. Po nekoliko izvora, zgrada Fletajron u Njujorku bila je odgovorna za izraz twenty-three skiddoo, sa idejom da je nesvakidašnja uglasta geometrija zgrade stvarala neobičnu promaju koja je podizala suknje prolaznicama na Dvadeset trećoj ulici, u tolikoj meri da su muškarci počeli tamo da se zadržavaju u nadi da će načas šmeknuti žensku nogu u čarapama. A policajci su reagovali tako što su ih terali dalje režanjem: „Hey, you - twenty-three skiddoo.1“ Nažalost, nema ni trunke dokaza za tu priču. Izraz skiddoo, sa značenjem „briši“ ili „tutanj", izmislio je plodni karikaturista T. A. „Ted“ Dorgan početkom dvadesetog veka, ali kako je i zašto broj dvadeset tri postao neraskidivo povezan s njim, niko živi pojma nema.
1
Engl.: spittle - ispljuvak. (Prim, prev.)
2
Engl.: cotton gin - mašina za češljanje pamuka. (Prim. prev.)
3
Uzgred, mit je da SOS znači save our ship (spasite naš brod) ili save our souls (spasite naše duše). Ta reč ne znači ništa. Odabrana je kao signal za poziv u pomoć na međunarodnoj konferenciji 1906. godine ne zbog toga što je imala bilo kakvo značenje, već zato što je njenih devet otkucaja (tri tačke, tri crtice, tri tačke) bilo jednostavno preneti.24
4
Iako je u narodu uvreženo mišljenje daje Vestinghaus prevashodno povezan sa elektricitetom, on je početnu slavu stekao pronalaskom vazdušnih kočnica za vozove. Pre tog korisnog izuma, vozovi su mogli da se zaustave na samo dva načina: tako što su kočničari ručno okretali točak na svakom vagonu, što je bio mukotrpan proces, ili tako što bi naleteli na nešto čvrsto, poput drugog voza.
5
Kovanica od reci electricity (elektricitet) i execution (smaknuće). (Prim, prev.)
6
Začudo, iako svi taj predmet pominju kao light bulb (sijalicu), malo je rečnika u kojima je ima. Rećnik American Heritage (prvo izdanje) sadrži lighthouse (svetionik), light-headed (lakomislen) i mnoge druge slične reci, ali ne i light bulb. Ako želite da saznate koji je to predmet, morate pogledati odrednice incadescent light, electric light ili electric lamp. Rečnik Funk & Wagnalls Revised Standard Dictionary posvećuje 6.500 reći odrednici light i njenim izvedenicama, ali opet ne pominje light bulb. Rečnik Websters Second New International jednako ne pominje sijalicu. U trećem izdanju je ima - premda kaže samo sledeće: „light bulb n: incadescent lamp“. Da biste našli sve pojedinosti, opet morate pogledati pod incadescent lamp. Iz mog iskustva, s većinom rečnika je isto. Ne umem to da objasnim.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Made in America - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 9:25 am




Imena

I

Ubrzo pošto je Železnica Milvoki počela da postavlja šine u državi Vašington sedamdesetih godina devetnaestog veka, potpredsed-niku kompanije zapao je zadatak da odredi imena za trideset dve nove zajednice koje je trebalo podići duž pruge. Očito bez trunke poetičnosti u duši, on je izgleda odabrao imena tumarajući po kući i birajući predmete na kojima bi mu pogled zastao. Dao je gradovima imena po svemu i svačemu, od pesnika (Vitije) i pozo-rišnih komada \'7bOtelo) do hrane uobičajene u svakom domaćinstvu \'7bRalston i Purina). Jedan grad je nazvao Lakonija po, kako je mislio, Lakoniji u Švajcarskoj, smeštenoj visoko u Alpima, ali kada je potom pogledao mapu Švajcarske, nije uspeo tamo da pronađe ni to mesto ni to ime.1 Zapravo, Lakonija je bila oblast klasične Grčke, kao i grad u Nju Hempširu. Nema veze. Odakle god stigla, Lakonija je makar zvučala pristojno, i svakako je bila bolja od imena nastalih po namirnicama.
Ovim želimo reći kako nijedan narod u savremenoj istoriji nije bio suočen s većom prazninom koju je trebalo ispuniti imenima od naroda koji je naseljavao Ameriku, niti je ijedan narod to radio na toliko različitih načina. Po recima Džordža R. Stjuarta, najvećeg američkog toponimiste (to jest onog koji izučava imena mesta), do 1970. godine u Americi je bilo verovatno 3,5 miliona imenovanih mesta, uz otprilike dodatni milion imenovanih mesta koja više nisu postojala (među njima i Purina i Lakonija, u državi Vašington). Čini se da gotovo ne postoji ništa što u ovo ili ono vreme nije nadahnulo imena mesta u Americi. Pored hrane za doručak i Šekspirovih komada, Amerikanci su gradove nazivali po radio-emisijama (Istina ili posledice u Nju Meksiku), kauboj-skim zvezdama (Džin Otri u Oklahomi), zaboravljenim junacima (Hemtrek u Mičigenu, po majoru Džonu Hemtreku), a zbog nekih imena vam je bilo drago što iz tih gradova niste rodom (padaju na pamet Žablji Cug u Arkanzasu1 i Idiotgrad u Oregonu2), dok je makar jedan grad dobio ime po osobi suviše skromnoj da se predstavi (Modesto u Kaliforniji)3 uz hiljade i hiljade drugih sa prozaičnijim ili dosadnijim etimologijama (ne zaboravimo Dosadu, u državi Merilend)4.
Prvi naseljenici, kao što smo već napomenuli, bili su pošteđeni zadatka da odmah daju imena zemlji pošto je najveći deo istočne obale već imao nazive. Ali kako su se širila i obrazovala nova naselja, morali su smisliti nekakav sistem za obeležavanje nepoznatih geografskih orijentira i novih zajednica. Najzgodniji način bio je da se prenesu imena iz Engleske. Otud u starijim državama izobilje imena koja imaju parnjake preko mora: Boston, Dedam, Brejntri, Grinič, Ipsvič, Sadberi, Kembridž i mnoga druga. Jednako jednostavan način bilo je ukazivanje počasti članovima kraljevske porodice, kao što je slučaj sa Čarlstaunom, Džejmstaunom, Meri-lendom i Karolinom. Mnoga od tih imena, vredi primetiti, izgovarala su se u sedamnaestom veku sasvim drugačije. Čarlstaun u Masačusetsu bio je „Čarlton“. Džejmstaun je bio „Džimston“ ili čak „Džimson“ - i taj izgovor je sačuvan u izrazu džimson-trava za otrovnu biljku koja je tamo rasla u zabrinjavajućim količinama.2 Grinvič se izgovarao kao „grinič“, ali s vremenom je počeo da se izgovara onako kako se i pisao. Tek se oko 1925, po Krapovim recima, vratio prvobitnom izgovoru.3
Ali naseljenici su primenjivali i treći, manje očigledan metod imenovanja. Pozajmljivali su imena od Indijanaca. Kao što znamo, urođenički jezici sa istočne obale bili su strahovito složeni, naročito kada su posredi bila imena, ali kolonisti su opet iskazali izuzetnu spremnost ne samo da koriste indijanska imena već i da ih dosta verno beleže. I dan-danas po istočnim državama imamo upadljivo teška indijanska imena: Anasguntikuk, Matavamkeag, Nesovadnehunk, Nolidevantikuku, Nukakongamok i Pongovej-hejmok u Mejnu; Jugiogeni i Kišekokvilas u Pensilvaniji; Kva-kumkvasit i Kočičevik u Masačusetsu; Vapakvaset u Konektikatu; Nisekvog u Njujorku.
Nekada ih je bilo mnogo više. Do 1916, u Nju Hempširu je bila rečica po imenu Kvokvinapasakesamanagnog, ali onda su turobne birokrate iz Odbora za geografske nazive u Vašingtonu to proizvoljno promenile u Biver Krik.5 Na sličan način, divna reka Konamabskvununkant prekrštena je u jezgrovito i neupečatljivo Dak.6 Žitelji Vebstera u Masačusetsu (naročito oni koji prodaju razglednice) i dalje se ponose lokalnim jezerom koje se, po onome napisanom na tabli, zove „Čargogagomančaugogagogčaubuna-gungvamaug“, što navodno na jeziku Nipmuka znači: „Ti pecaj s te strane, ja ću s one, a niko nema da peca u sredini“. To mnoštvo slogova je toliko hipnotički zastrašujuće daje firmopisac na znaku dodao još jedan: ono gog pri sredini ne bi trebalo da bude tamo. U svakom slučaju, to ime više nije zvanično.
Često, kao što se i dalo očekivati, indijanska imena su prolazila kroz brojne mutacije pre nego što su poprimila današnji oblik. Konektikat je zabeležen na različite načine, kao Kvonektakut, Kvo-notikut, Kunihtikut, Konektikot i mnoge druge, pre nego što je dos-peo do stalnog rasporeda slova. Kujahoga je često bila Kejdžahoga. Džon Smit je zabeležio Suskvehanu kao Saskvesahanok, a Potomak kao Patovomek.s Kentaki, od irokeškog kenta-ke, pojavljivao se pod raznim maskama - Kejntak, Kaintak, Kentuk i Kentuke - a obično se izgovarao sa samo dva sloga sve do devetnaestog veka. Zabeleženo je više od 132 varijante imena Vinipesoki, što možda i ne treba toliko da iznenađuje. Za Minesotu se koristilo koješta, od Menesotor, preko Menisote, pa do Minej Sotor. Oregon se pojavljivao kao Ourikon, Ouragon, Ourgan i Ourigan. Čak je i Kanzas imao 140 varijanti pisanja. Milvoki, prvi put zabeležen 1679. kao Meleoki, lunjao je na sve strane po abecedi kao Meleki, Milioki, Milvarik, Milvaki, Muilvaki i još mnogo toga pre nego što se nije skrasio u stalnom obliku tek 1844. godine. Verovatno najživahnija raznovrsnost u pisanju pripada Čikagu, koji se u ranim danima beležio kao Šuekajgo, Pšeščago, Šikago, Cako, Džago, Šekago, Šaka-ko, Ščačango i gotovo svaka druga iole slična kombinacija koja bi vam mogla pasti na pamet.
Indijanska imena su se često razvijala u oblike koji su krili njihovo domorodačko poreklo. Kepanedik je postao Kejp Nedik. Norvauk se preobrazio u Norvok. Zgodan Vejkejk Krik u Nju Džerziju izrastao je iz naziva Vakaka, dok je Rokavejs u Long Ajlendu ponikao iz Rakavakes. Moskitu-auke je postao, gotovo neizbežno, Moskito Hok. Oksopaugsgog se pretvorio u veselo Oksiboksi. Ostrvo Ničija zemlja7 u Masačusetsu nije bilo poprište nekog zaboravljenog incidenta, već potiče od imena indijanskog poglavice Tekvenomena. Spisak nema kraja. Tiklnejked, Smeko-ver, Pohamunšajn, Pu Ran, Žili Boj i bezbroj drugih rezonantnih toponima rezultat su zbrke ili komične prilagodljivosti prvih kolonijalnih naseljenika.
Neindijanska imena ponekad su prolazila kroz neku vrstu narodne evolucije. Barlington u Delaveru prvobitno se zvao Bridlington, po gradu u Jorkširu.7 Njuarkje skraćeno od NewArk of the Covenant.8 Tinek je narodna adaptacija holandskog prezimena Tenejk. Njuport Njuz nije imao nikakve veze s novinama; prvobitno se zvao Nju Port Njus po porodici Njus koja se tamo naselila.8
Iako su se indijanska imena povremeno gubila usput - kao kada se Kapavak pretvorio u Martin Vinograd, ili kada je Matapan preinačen u Dorčester - imena američkih domorodaca najčešće su se pokazala izuzetno trajnim. Treba samo da bacite pogled na mapu Sjedinjenih Država i vidite koliko je izuzetno bogato nasleđe indijanskih imena. U svojoj klasičnoj studiji Imena zemlje, Džordž R. Stjuart napominje da „26 zemalja (danas 27; Aljaska je pridodata posle vremena kada je pisao), 18 velikih gradova i većina prostranijih jezera i dužih reka“ duguju svoje nazive Indijancima.9 Taj sentiment je sasvim opravdan, ali pojedinosti zahtevaju izvesne kvalifikacije. Na primer, mnoga „indijanska“ imena nikada nisu bila prevaljena preko usana niti jednog Indijanca - lndijana je naj-očigledniji primer za to. Oklahoma je reč koju je skovao Kongres. U njoj je bilo elemenata jezika Čoktoa, ali ne na način na koji su ih sami Čokto Indijanci koristili. Vajomingje preuzet iz sentimentalne pesme s početka devetnaestog veka s naslovom „Gertruda od Vajominga“, koja je čuvala uspomenu na jedan pokolj. Pesma je bila toliko popularna da je to ime davano zajednicama širom zemlje pre nego što je 1868. primenjeno na zapadnu teritoriju s kojom nije imalo nikakve jezičke veze. Ime Ajdaho, još apsurdni-je, nije značilo ama baš ništa. Jednostavno je kongresmenima iz devetnaestog veka zvučalo kao dobra indijanska reč.
Cesto ni indijanska imena za gradove nisu nastajala iz bilo kakve istorijske veze, već zbog impulsa romantizma koji je zapljusnuo zemlju u devetnaestom veku. Mnogobrojne Hijavate ne duguju svoje postojanje tom poglavici Mohikanaca, već Longfe-louovoj pesmi. Veliki poglavica Seminola po imenu Osceola nije se nikada ni približio Ajovi, ali tamo postoji grad koji je po njemu dobio ime. Čak i kada je indijanski toponim imao kakvo istorijsko opravdanje, obično je primenjen relativno kasno. Na primer, Aga-vam u Masačusetsu zauzeo je svoje mesto na mapi dvesta godina pošto je to uspelo susednom gradu Ipsviču.
Kako se Amerika selila na zapad, tako je potreba za imenima ubrzano rasla. Jedno vreme vladala je moda davanja klasičnih imena novim zajednicama - otud izobilje, pogotovo među državama nastalim prvim migracijama na zapad, klasičnih imena: Sinsinati, Troja, Utika, Atina, Korint, Memfs, Sparta, Ciceron, Kartagina, Kairo, Hanibal, pa čak i Romeo i Julija. Stanovnici jedne varoši u državi Njujork očevidno su se toliko umorili od različitih načina pisanja imena tog mesta - Sineken, Sinegar, Seniki - da su iskoristili priliku da svom gradiću daju i konzistentnost i klasičnu vero-dostojnost prekrstivši ga u Seneku.
Drugi pristup, sve zastupljeniji kako su Amerikanci hrlili još dalje na zapad, bio je da se mesta i orijentiri nazivaju po ljudima, obično po osnivačima, ali često i po onima koji su zbog svojih osobina izazivali divljenje. Naročito na Srednjem zapadu, svaka država je puna zajednica koje nose ime nekog zaboravljenog pionira ili junaka iz devetnaestog veka. U Ajovi možete naći Vebster Siti, Mejson Siti, Ejms, Odibon, Čarls Siti, Grinel (kojem je ime nadenuo isti onaj čovek koji je prihvatio savet Horasa Grilija -„idi na zapad, mladiću“) i možda još dve stotine sličnih. Upadljiva (premda i retko zapažana) osobenost američkih toponima jeste i brojnost većih gradova koji odaju počast ljudima za koje teško da je iko ikada čuo. Ne postoje veliki gradovi koji se zovu Frenklin ili Džeferson, ali zato postoji Dalas. On je ime dobio po Džordžu Mifinu Dalasu, koji se uzdigao do položaja koji mu je garantovao zaborav, kao potpresednik u vreme vladavine Džejmsa K. Polka, posle čega je nestao iz vidokruga istorije kao kamen bačen u duboku vodu. Klivlend je ime dobio po zaboravljenom advokatu iz Konektikata, Mozesu Klivlendu, vlasniku zemlje na kojoj se grad nalazi i čoveku koga je mrzelo da makar jednom poseti zajednicu nazvanu po njemu. Denver čuva uspomenu na guvernera Teritorije Kanzas. Nije posredi to da su ti ljudi smatrani toliko zaslužnim da se po njima nazovu veliki gradovi, već su te zajednice kasnije dostigle svoju veličinu.
Sve je zavisilo od pravog trenutka. Najbliži susret Luisa Kasa sa besmrtnošću bio je kada gaje Zahari Tejlor 1848. godine pobedio na predsedničkim izborima, ali srezovi u devet država svejedno su dobili ime po njemu. Tejlor je morao da se zadovolji sa samo sedam sreskih imena - premda je to možda i za sedam previše ako se ima u vidu njegov istorijski doprinos. Henri Klej, senator iz Kentakija i dvaput bezuspešan predsednički kandidat, prošao je bolje od njih dvojice zajedno. Njemu počast odaju sreski nazivi u čak osamnaest država. Možete tragati po zapadu za značajnijim uspomenama na Luisa i Klarka i ostaćete gotovo praznih šaka, ali Zebulon Pajk je i te kako počastvovan planinskim vrhom na koji se on nikada nije popeo niti mu se čak približio (samo ga je video izdaleka). Čak je i po Vorenu G. Hardingu, predsedniku čiji je najveći doprinos američkoj istoriji bio da umre u kancelariji, nazvan jedan srez u Nju Meksiku. Čini se da je samo Džordž Vašington donekle pravedno nagrađen jer su po njemu nazvani savezna država, prestonica federacije, 31 srez i najmanje 120 zajednica.10 Nekada ih je bilo i više. Sinsinati je, na primer, nastao kao Fort Vašington.
Amerikanci bi često došli do nekog mesta i ustanovili da ono već ima ime. Taj proces je započet imenima koja su Holanđani ostavili za sobom kada su odustali od svog naselja zvanog Nieuw Amsterdam. Britanci su to žurno promenili u Njujork - u čast vojvode od Jorka, a ne istorijskog engleskog grada - ali kod drugih je bila potrebna izvesna jezička hirurgija. Haarlem je skraćen za jedan samoglasnik, Vlissingen je preinačen u Flašing, a Breukelyn je postao Bruklin (i u jednom trenutku se učinilo da će nastaviti da se razvija u Bruklenđ).“ Deutel Bogtje postao Turtle Bay (Zaliv kornjača), Vlachte Bosch je postao Fletbuš, Trynevly - Tenafli, Bomties Hoek - Bombaj Huk, a Antonies Neus je postao Ento-nijev nos. Kao i Englezi i Francuzi, i Holanđani su često uzimali indijanska imena i pisali ih na način prikladniji za njihov jezik. Otud je Hopoakan, selo preko puta Menhetna, postalo Hoboken.
Dalje na zapadu, Francuzi su za sobom ostavili na stotine imena. Samo u leto 1673, istraživači Market i Žolijet nadenuli su jedanaest važnih imena koja i dan-danas žive u nazivima reka ili gradova (a često i jednog i drugog): Čikago, De Mojn, Viskonsin, Peorija, Misuri, Osaž, Omaha, Kanzas, Ajova, Vobaš i Arkanzas, premda ih nisu baš tako pisali. Za Marketa i Žolijeta, reka je bila Mesconsing. Iz nepoznatih razloga, to je postepeno izmenjeno u Ouisconsing pre nego što se konačno skrasilo u engleskom kao Viskonsin. Slično tome, Vobaš je evoluirao iz Ouabasche, a Peorija iz Peiuarea. Ajova je započela život kao prilično zastrašujuća Ouaouiatonon. Francuzi su to brzo skratili u i dalje teško Ouaouia pre nego što su naseljenici koji su govorili engleski posao dovršili umesto njih.
Za Marketom i Žolijetom došli su francuski traperi, trgovci i istraživači. Vek i po, dobar deo Amerike zapadno od planina Apa-lači bio je pod francuskom kontrolom i to se ogleda u nazivima pejzaža: Mičigen, Ilinois, Luizijana, Detroit, Baton Ruž, Sent Luis, Čikago i bezbroj drugih. Za mnoga od tih imena ne zna se tačno šta znače. Izgleda da Čikago potiče od indijanske reči sa značenjem „mesto koje smrdi na luk“, a Baton Ruž je očevidno tako nazvan zato što je 1700. godine grupa istraživača naišla na crveni kolac -baton rouge - kojim je bila obeležena granica između dva indijanska lovišta, pa je tamo podignuta trgovačka postaja, ali Kerdalen (Coeur dAlene), grad u Ajdahu, potpuno je nejasan. Prevodi se kao „Srce šila“ i niko ne zna šta su osnivači time hteli da kažu.12
Ništa manji trag nisu ostavili ni Španci. Iako obično povezujemo Špance sa jugozapadom, španski dominion u Americi protezao se u jednom periodu preko najvećeg dela kontinenta, od Floride pa čak do Aljaske. Memfis je nekada bio poznat kao San Fernando, a Viksburg kao Nogales.13 Ali, zauzeti svojim posedima u Centralnoj i Južnoj Americi, Španci nikada nisu uradili bogzna šta sa zemljama na severa. Do 1821, kada se Španija povukla iz severne Amerike, njen posed severno od granice sastojao se samo od nekoliko raštrkanih garnizona i tri grada dostojnih tog imena -Santa Fea, San Antonija i Sent Avgustina, premda oni ni zajedno nisu mogli da sakupe 10.000 stanovnika. (Nasuprot tome, Meksiko Siti je imao stanovništvo brojnije od 150.000.) Čak i tako, ne moramo to tri da napominjemo, Španci su ostavili stotine imena u američkom pejzažu, uključujući i najstariji neameroindijanski toponim u Sjedinjenim Državama - Floridu, ili „mesto cveća“, kojoj je ime dao Huan Pons de Leon kada je 2. aprila 1513. postao prvi poznati Evropljanin koji je kročio na ono što će jednog dana postati tlo Sjedinjenih Država. Misije i druga mala naselja ubrzo su počeli da niču, među njima i Tortugas (drugi najstariji evropski toponim u Severnoj Americi), Sent Avgustin i Apaleen. Ovaj potonji je oduvek bio puki zaseok, ali to ime se nekako proširilo i na nejasno definisan planinski kraj. Na kraju je označio i same planine - otud i naziv Apalači.
Ako su Španci bili skromni u naseljavanju svojih zajednica u Severnoj Americi, često su preterivali kada su im davali imena. Za njih Santa Fe nije bio samo Santa Fe, već Villa Real de la Santa Fe de San Francisco (Kraljevski grad svete vere u Svetog Franju), dok je kalifornijska zajednica koju poznajemo kao Los Andeles nosila obeshrabrujuće ambiciozno ime El Pueblo de Nuestra Señora la Reina de los Angeles del Río Porciúncula (Grad naše Gospe Kraljice Anđela kod Malog Rukavca), tako da je imala gotovo jednak broj slogova kao i stanovnika.
Često, kao u slučaju Los Anđelesa i Santa Fea, imena koja su za sobom ostavili Francuzi i Španci morala su se skraćivati, drugačije pisati ili inače modifikovati kako bi se lakše izgovarala na engleskom. Otud je L’Eau Froid (hladna voda), jezero u Arkan-zasu, preinačeno u Lou Frajt, Mont Beau u Severnoj Karolini je evoluirao u Monbo, Les Mont Verts je postao Lemon Fer. Slično tome, planine Siskiju mogu biti adaptacija francuskog six cailloux, „šest kamenova“. Vejko u Teksasu započeo je kao španski Hueco, dok je Ki Vest bilo iskvareno Cayo Hueso. Bob Ruli, u Mičigenu, nastao je kao Bois Bru/e.HNaseljenici koji su govorili engleski češće su zadržavali način pisanja, ali su prilagođavali izgovor. De Mojn, Detroit, Sent Luis i Ilinois očigledni su primeri francuskih reči s nefrancuskim izgovorom, ali postoji još bezbroj manje poznatih, kao Bois D’Arc u Misuriju, što se izgovara kao „bodark“, te De Blieux, Fortier i Breazale u Luizijani, koji se izgovaraju ,,dabl-ju“, „foši“ i „brazil“.15
Čudan izgovor nipošto ne spada u isključivu nadležnost zajednica sa stranim pedigreom. Osnivači gradova su često birali egzotična imena i nisu znali kako da ih izgovaraju, ili bi zaključili da oni to umeju bolje. Otud se ime Pompeii u Mičigenu izgovara kao ,,pom-pej-ej“, Russiaville i Peru u Indijani kao „rušavil“ i „piru“, Versailles u Kentakiju kao ,,vur-sejls“, Pierre u Južnoj Dakoti kao „pir“, Bonne Terre u Misuriju kao „boni tar“, Beatrice u Nebraski kao „bi-ef-ris“, Dante i Fries u Virdžiniji kao „dant“ i „friz“.
Ako je Amerika uopšte imala zlatno doba smišljanja toponima, onda je to svakako sredina devetnaestog veka kada su zbog brzog sleda oregonske groznice, kalifornijske zlatne groznice i otvaranja transkontinentalne železnice, stotine novih zajednica nikle mal-tene preko noći. Često, kao što smo videli na početku poglavlja, imenovanje gradova bilo je prepušteno železnici, koja ne samo što je proizvoljno davala imena novim zajednicama već je ponekad koristila priliku i da preimenuje postojeće. Martasvil u Džordži-ji dobio je 1845. godine novo ime - Atlanta - na silu i potpuno protiv želja njegovih žitelja zahvaljujući jednom zvaničniku sa \
železnice. Povremeno, kao što to Menken napominje, prvi putnici na novoj liniji imali su tu čast da daju ime gradovima kroz koje su prolazili.16 Poštanski zvaničnici takođe su imali odrešene ruke. Jedan zvaničnik, kako prenosi Stjuart, navodno je nadenuo imena poštama po ćelom zapadu „zapravo po svoj deci i bebama iz svog neposrednog komšiluka“.17
Kada je imenovanje prepušteno nezvaničnim izvorima, kao za gradove koji su nicali oko rudarskih kampova u Kaliforniji, rezultati su bili obično živopisniji. Kalifornijaje nakratko obilovala tako privlačnim geografskim nazivima kao što su Jaruga ubica, Brdo ptičje kake, Glupakova iskopina, Delirijum tremens, Viski iskopina, Možeš da se kladiš, Kod pilićara, Diži se i briši, Mrtva maz-ga, Jednooki, Grad paklenog podneva, Potok povraćke i usranih pantalona.18 Ta praksa nipošto nije bila ograničena na Kaliforni-ju. Čitav zapad bio je ubrzo prošaran živopisnom nomenklaturom - Tumbston (nadgrobni kamen) u Arizoni, Bogaljev potok u Koloradu; planina Viski Doka u Vašingtonu, vrh Mrtvo kopile u Vajomingu; i drugima bez broja. Često su živopisnija među tim imenima tiho zamenjena iz razloga kojima nije potrebno naročito objašnjenje, kao u slučaju Dve sise u Kaliforniji ili planine Kenjara u Arizoni. Nekada je, nesumnjivo usled samotnog zapadnjačkog života, na zapadu bilo više planina Bradavica, brda Sisa i sličnih mesta nego što se moglo pobrojati. Danas se moramo zadovoljiti planinama Teton, čije su sisarske implikacije očigledne samo onima koji znaju francuski.
Međutim, živopisna imena nisu samo fenomen zapada. Srez Lunenberg u Virdžiniji svojevremeno se mogao pohvaliti Jebačkim potokom i Pizdinim rukavcem,19 u Severnoj Karolini je postojala varoš Smrzoguz, a Kentaki se još gordo razmeće Šećernom sisom. Štaviše, otkačeni nazivi ne poznaju geografske granice, kako pokazuje ovaj kratki uzorak:
Ko bi se tome nadao, Alabama Fuj, Aljaska Masno ćoše, Žablji cug i Ćuročeš, Arkanzas Ziziks springs, Kalifornija Dva jajca, Florida Ćelavi fratar i Broj devet, Merilend Dudulajce, Masačusets Pospano oko, Minesota Vrela kafa i Dobra klopa, Misisipi Što da ne, Nebraska Razvali ih, Pišpiš, Liži tiganj i Blatna čarapa, Ohajo Krive noge, Oklahoma Istok preko zapada, Južna Karolina Viči, Ratoborne stenice, Pećina kod bupca i Zu-Zu, Tenesi Liži tiganj, Bube tabadžije, Rukavac čokolade, Ding dong, Ludakgrad, Drži ih i beži i Pucaj, Teksas Liži viljušku i Neka fala, Virdžinija Trtelale i Usrana jaruga, Vašington Vrhunsko dupe, Zapadna Virdžinija Sramota, Viskonsin Iza upadljivog imena često stoji prozaično objašnjenje. „Laku noć“ u Teksasu nema nikakve veze sa kakvom večeri vrednom pamćenja niti pozdravom pre odlaska na spavanje. Naprosto pod-seća na gospodina Gudnajta.9 Isto važi za Hambl (skromnost) i Outmil (ovsena kaša, po izvesnom gospodinu Otmilu) u Teksasu, te za Ridl (zagonetku) u Ajdahu. Šagrin (razočaranje) Fols u Oha-ju nema, kako bi se to po imenu dalo zaključiti, nikakve veze sa nekim starim neuspehom u istraživanju, već je naprosto pogrešno napisano prezime Fransoe Segina, jednog od prvih francuskih trgovaca koji su se naselili kraj reke po kojoj je grad dobio ime.20
I grad i reka su se izgovarali Šagin sve dok devetnaesti vek nije dobrano poodmakao.
U istočnim državama, živopisna imena često imaju korene u nazivu kakve krčme ili gostionice. Takav je, donekle razočarava-juće, i slučaj sa Pruskim kraljem, Plavom loptom, Pticom-u-ruci, Izlazećim suncem, Biskupovom glavom, i mnogim drugim neobično nazvanim gradovima koji se nalaze mahom u Pensilvaniji i Virdžiniji ili između njih.
U dvadesetom veku je vladala neobična i milostivo sporadična moda davanja imena gradovima u nadi da će ih takvi nazivi dovesti na geografsku kartu. Obično su podsticaj za to davala naučna otkrića, pa su gradovi sebi davali (ili češće menjali) imena poput Rendgen, Radio, Benzin, Elektron i Radijum. Pčelopiš u Kanzasu, koji je godinama morao da trpi šegačenje u vezi sa urinarnim navikama insekata koji prave med, odlučio je da svoje ime promeni u nešto manje smešno - pa se odlučio za Ševrolet.
Gradovi češće menjaju svoje nazive nego što biste očekivali. Malobrojne su zajednice koje makar jednom nisu promenile ime. Skrenton u Pensilvaniji imao je ni manje ni više nego osam naziva, od kojih je verovatno najupečatljiviji bio onaj prvi: Tvorov jad. Ponekad se imena menjaju iz obzirnosti - kao kada je Vrištograd postao Kancelar, ili kada je Kukasti krst u Arizoni preimenovan u Briljant - ali vrlo često je posredi samo želja nekog građevinskog investitora da mesto zvuči poželjnije. Otud je Vilmor Siti u Kaliforniji postao Long Bič (dugačka plaža), Rosko je postao San Veli (sunčana dolina), a Žirard je preimenovan u Vudlend Hils (šumovita brda). Navodno, samom promenom imena vrednost nekretnina mogla je smesta da poraste čak i za 15 procenata.21 Milozvučnost obično ima prednost nad etimološkim pitanjima, kao kad je reč o Glendejlu u Kaliforniji, imenu koje kombinuje škotsko-galsko glen sa severnoengleskim dale u imenu koje znači „dolina-dolina“. Gotovo svaki grad u Americi može se pohvaliti podelama na oblasti koje ime duguju samo utisku svojih graditelja o tome šta zvuči privlačno: Visovi Velington, Brda Kentenberi,
Naselje Vidikovac i slično. Negde, pretpostavljam, možda postoje i Visovi Lakonija.
Krajem devetnaestog veka, Amerika je nakupila toliko imena za gradove, jezera, planine i druge topografske entitete daje zavladala prava zbrka. U mnogim državama je bilo čak i po pet gradova sa istim imenom, što je neprekidno izazivalo glavobolju poštanskoj službi. Na stotine drugih mesta nosile su po dva ili više imena, poput planine blizu San Dijega koja se ponekad nazivala Oblačni vrh, a ponekad Kujamaka. Isto tako, bilo je na stotine mesta sa varijantama u načinu pisanja - kao Alleghany u Virdžiniji; Allegany u Njujorku; i Allegheny u Pensilvaniji.
Godine 1890, da bi razrešio tu zbrku, predsednik Bendžamin Harison osnovao je Odbor za geografske nazive koji je brojao deset članova. Odbor je hronično patio od manjka novca - prvu plaćenu sekretaricu dobio je tek 1929. godine - i nije imao bogzna kakav autoritet. Mogao je da naređuje državnim službama da koriste njegov način pisanja, ali niko drugi to nije morao, pa mnogi ljudi to isprva nisu ni radili. Međutim, postepeno, većina zajednica popustila je pred odlukama odbora sviđalo im se to ili ne, prilično nalik načinu na koji je većina ljudi tiho pristala na insistiranje poštanske službe da se imena država obeležavaju skraćenicama od po dva slova.
Na samom početku, odbor je ustanovio trinaest osnovnih principa. Prvi od njih bio je razuman zaključak da je, u većini slučajeva, najbolje slediti lokalne običaje. Nažalost, to se kosilo sa ostalih dvanaest, jer su svi oni pozivali na ovo ili ono odstupanje od istorijske prakse. Jedna odluka glasila je da se iz naziva mesta moraju izbaciti nepotrebni akcenti, pa je Coeur dAlene ostao bez svog dostojanstvenog cirkumfleksa (mada ne i bez apostrofa), a San Hose je lišen crtice koja je ukazivala na njegovu špansku prošlost.22 Istovremeno, svi gradovi čije se ime završavalo na -burgh dobili su nalog da to izmene u -burg, dok je onima čiji se naziv završavao na-borough rečeno da ga promene u -boro. Devijantno pisanje poput reči Centre moralo se amerikanizovati. City i Town, proglasio je odbor, moralo se izbaciti iz imena mesta, a oni nazivi sa više reci morali su se spojiti u jednu, tako da su svi New Castles i La Fayettes postali Newcastles i Lafayettes. Mnogo stotina imena promenjeno je ili skraćeno tako da su mesta sa tako zastrašujućim nazivima poput planine Popokatepetl u Oregonu ili Nunatlugaa-gamijutbingoj na Aljasci (sa dvadeset tri slova danas najduže ime u američkom pejzažu) sada prava retkost.
Sve bi to bilo donekle podnošljivo da se primenjivalo s nekim stepenom doslednosti, za šta je odbor izgleda bio potpuno nesposoban. On se nije mogao dogovoriti čak ni oko sopstvenog imena. Pošto je započeo kao Odbor za geografske nazive, postao je Geografski odbor, da bi danas ponovo bio Odbor za geografske nazive.
Usled njegovih odluka, pisanje američkih toponima izgubilo je mnogo od svoje osobenosti i šarma, kao i dobar deo jasnoće (neki dođoš bi pre pogodio kako da izgovori Wilks-Barre nego Wilks--Barre), a da nije steklo naročitu jednoobraznost. Odluke odbora delovale su hirovito. On je uklonio apostrof iz imena Pikes Peak, ali gaje ostavio u nazivu Marthas Vineyard. Naredio je stotinama zajednica da spoje reči u svojim nazivima - tako su, na primer, sva El Dorada postala Eldorada - ali je ubrzo shvatio da niko neće prihvatiti pisanje Newyork, Losangeles ili Elpaso. Izbacio je na stotine indijanskih imena, ali je zato zadržao stotine drugih. Gotovo jedini nepobitno hvalevredan postupak odbora bio je pokušaj da se ublaže rasistička imena - Chinamans Springs je promenjen u Chinese Springs, Nigger Creek u Negro Creek i tako dalje - ali čak je i tu prionuo na posao tek u šezdesetim godinama dvadesetog veka, mnogo vremena pošto su ta imena postala neprijatna.23
Međutim, što se tiče završetaka na -burg i -boro, odbor je bio neumoran i danas morate dugo i marljivo tragati pre nego što pronađete izuzetke od ta dva završetka. Glavni i očegledan jeste Pittsburgh koji se, začudo, često pisao kao Pitsburg pre nego što je došao odbor i naljutio ceo grad. (Uzgred, Pitsburg je dobio ime po britanskom državniku Vilijamu Pitu, zahvaljujući škotskom doseljeniku koji je gotovo sigurno smerao da se ime grada izgovara kao „pitsburra“.) Godine 1891, u jednoj od svojih prvih odluka, odbor je naredio da se grad zove Pitsburg. Poštanska služba je uredno sledila ta uputstva, ali gotovo svi ostali su se usprotivili, a vodeće gradske institucije - Pitsburški univerzitet, Pitsburška berza, novine Pitsburški list - odbili su da se povinuju. Posle dvadeset godina prepirke, odbor je konačno preinačio svoju odluku i 19. jula 1911. grad je i zvanično postao Pittsburgh.2*
Kao što su stotine gradova menjale nazive, to su činile i države. Mejn je nekada bio Nju Somerset. Nju Džerzi je kratko nosio naziv Albanija, a kasnije i alternativno ime Nju Sizarija. Vermont su svi nazivali Nju Konektikat sve dok njegovi žitelji nisu smislili neprirodno i krajnje besmisleno ime Vermont. Ako su, kao što se čini očiglednim, smerali da ga nazovu po Zelenim planinama, trebalo je da mu daju ime Les Monts Verts. Ovako, ako uopšte i treba nešto da znači, ime Vermonta može da se tumači kao „planina crva“.25
Ali opet, priličan broj državnih imena bio je, kad malo bolje razmislite, bar donekle besmislen. Misisipi je bilo neobično ime za državu u kojoj se ne nalaze ni izvor ni ušće reke po kojoj je dobila naziv, i poseduje čak samo jednu njenu obalu. U Misuriju ima više reke Misisipi nego reke Misuri, a opet ga nazivamo Misurijem. Rod Ajlend ne samo što nije ostrvo već se ne zove ni po nekome ili nečemu čije je ime bilo Rod. Nevada je naziv planinskog lanca koji se gotovo u potpunosti nalazi u Kalifomiji. Vajoming je dobio ime po zaboravljenoj pesmi, Kalifornija po mitskoj kraljici. Mejn nema nikakav poseban razlog da se tako zove. Montana i Ajdaho nisu dobili ime baš ni po čemu.
Objašnjenja za ta imena su različita. Rod Ajlend se prvobitno odnosio samo na ostrvo u zalivu Naraganset, gde se sada nalazi Njuport. Jedan od prvih holandskih istraživača nazvao gaje Roodt Eylandt (ili Crveno ostrvo, po boji zemlje na njemu) i to ime se kasnije razvilo u oblik prikladniji za engleski senzibilitet pošto je Rodžer Vilijams tamo osnovao plantažu Providens 1636. godine.
Puno i zvanično ime države jeste Rod Ajlend i plantaže Providens. Mejn potiče iz arhaičnog značenja reči main u smislu veliki ili prvenstveni. Atlantik je ponekad nazivan Glavnim morem - otud i izraz „ploviti po španskom glavnom“. Taj smisao još postoji u reči mainland (kopno) - i manje eksplicitno, u nazivu dvadeset treće države. Misuri nije dobio ime neposredno po reci, već po Teritoriji Misuri čiji je najvažniji deo bio, a Misisipi se pojavio manje-više zato što to ime niko pre toga nije prisvojio. Umalo da ga ne nazovu Vašington.
Mnoge države takođe umalo nisu dobile drugo ime. Zapadnoj Virdžiniji je malo nedostajalo da se zove Kanava. Država Vašington zamalo nije postala Kolumbija. Ajdaho je mogao da bude Esmeralda, Oro Plata, Sijera Plata ili Hambolt. Nevada je mogla biti Bujon ili Vošo, pod kojim je nazivom ta oblast inače bila poznata pre nego što je Kongres odlučio da je nazove Nevadom po planinama koje se tek uzgred pojavljuju u njenoj geografiji. Od samog početka, pitanje koja imena nadenuti novim državama izazivalo je uzavrele debate i stavljalo na iskušenje umove ljudi čiji se dar mogao bolje upotrebiti u važnijim stvarima. Godine 1784, u jednom od svojih malobrojnih zaista zabludelih pokušaja, Tomas Džeferson je napravio spisak moderno neoklasičnih ali neizbežno praznih naziva koje je predložio za teritorije na zapadu. Među njima su bili: Polipotamija, Asenisipija, Pelisipija, Čerzonez, Makro-potamija i Metropotamija.16
Džefersonu nije uspelo da prođe sa svojim otmenim imenima, ali imao je nešto više uspeha sa drugim predlogom, a to je da se zapadne države podele maltene kao šahovska tabla. Svaka država zapadno od Misisipija ima najmanje dve prave (ili gotovo prave) granice izuzev Oregona, Minesote i Teksasa, premda su samo dve, Kolorado i Vajoming, pravougaone. Što se tiče unutrašnjeg uređenja, u zapadnim državama je uveden gotovo brutalan red koji je vrlo malo ustupao pred topografskim pojavama poput reka ili planina. Zemlja je bila podeljena u parcele površine 2,6 kvadratnih kilometara ili 640 jutara. Šest parcela je išlo u gradski atar. Parcele su se delile u šesnaest kvadrata od po 40 jutara, zahvaljujući čemu postoje poznati zemljoradnički izrazi poput „severnih četrdeset". Problem s takvom postavkom bio je u tome što planeta u obliku sfere ne daje četvrtaste ćoškove. Što se više približavate polovima, linije geografske dužine se više približavaju jedna drugoj - zbog čega je, ako pogledate na geografskoj karti, Vajoming primetno uži na vrhu nego na dnu. Da bi se zaobišao taj problem, linije geografske dužine podešavale su se na svaka 38,62 kilometra. To objašnjava zbog čega drumovi u pravcu sever-jug u državama kao što su Nebraska i Kanzas tako često tajanstveno skreću na mestima gde presecaju državne autoputeve.
Debate oko imena država često su se vukle danima i uvek su uzburkavale strasti. Među imenima predloženim za Kolorado bili su Kolona (veoma čudna feminizacija španske reči za Kolumba, Colon), Džeferson, Frenklin, Džekson, Lafajet, Jampa, San Huan, Lula, Arapaho, Tahoza i Ajdaho. Ajdaho je među nekim kongre-smenima uživao čudnu i gotovo mističnu popularnost. Iako to ime nije značilo ama baš ništa, predlagano je iznova i iznova trideset jednu godinu sve dok 1890. godine konačno nije usvojeno za četrdeset treću državu. Kada je skinuto s dnevnog reda, druga imena su zauzela njegovo mesto na listi čekanja. Među onima koja su se razmatrala za Arizonu bili su Gadsonija - po Džejmsu Gadsdenu, slavnom po Gadsdenovoj kupovini10 - i Pimerija. Predloži za Nju Meksiko obuhvatali su Hamilton, Linkoln, Montezumu i Akomu (po tamošnjem indijanskom plemenu).
još su neverovatniji, na svoj način, nadimci država. Ako se ima u vidu koliko se ti nadimci često upotrebljavaju, čudi to što je njihovo poreklo danas često tajanstveno. Niko nije siguran zbog čega se žitelj Ajove naziva „Oko sokolovo“, zašto su stanovnici Severne Karoline „Katranaste štikle“, zbog čega su Kanzašani „Džejhoke-ri“ (ptica po imenu jayhawk ne postoji) niti zašto su stanovnici Indijane „Huzijeri“. Znamo da se Delaver nazivao Državom plave kokoši najmanje od 1840. godine, ali ne znamo zašto. Iznošena su različita, ponekad genijalna objašnjenja - na primer, neko je izvor reči huzijer našao u reči koja postoji u dijalektu Kamberlenda, hoo-ser - ali dokazi su u svim slučajevima u najbolju ruku neubedljivi, a često i sasvim izmišljeni.27
Većina država je odbacila nadimak u prošlosti. Arkanzas su nazivali Državom tople vode i Državom čačkalica, Džordžija je bila Država lešinara, Država kikirikija i Država krekera. (Reč „kreker“ ovde nema nikakve veze s hrskavim pečenim keksom. Ona potiče iz prakse da se kukuruz lomi - „krekuje“ - kako bi se pripremio obrok.) Misuri je nekada bio naširoko poznat kao Država povrać-ke, Ilinois kao Država sisavaca, a Montana kao Država nabijenog nožnog palca - i opet niko izgleda ne zna zbog čega. Znamo, međutim, otkud današnji slogan Misurija, Država-pokaži-mi. Taj izraz su kao uvredu skovali dođoši i trebalo je da ukaže na to da su Misurijci toliko glupi da im se sve mora pokazivati. Ali žitelji te države shvatili su to kao kompliment, ubedivši sebe da taj izraz podrazumeva njihovu izvesnu lukavu opreznost.
Kao što ste i mogli očekivati, državna zakonodavstva su s vremena na vreme iznalazila laskavije nadimke, makar i uz rizik da zazvuče donekle preambiciozno. Nju Džerzi se neko vreme nazivao Američkom Švajcarskom, dok se Arkanzas zalagao za Državu čudesa. Izgleda da je Nju Meksiko patio od najtežeg napada narcisoidnosti, pa se u različitim periodima nazivao Zemljom čežnje srca moga, Zemljom mogućnosti, Zemljom tvoraca zadovoljstava i Začaranom zemljom.
Čast nadimaka koji bi vas poslednji naterali da se spakujete i odete branili su mnogi takmičari. Među trajnim najistaknutijim pripadnicima ove kategorije nalaze se Država mladih gorana (Indijana), Država žita (Kanzas), Država mećave (Južna Dakota),
Država svinjetine i kukuruzne kaše (Tenesi), Država joda (Južna Karolina), Država komaraca (Nju Džerzi) i prikladna, premda krajnje očigledna Zemlja Dakota (Severna Dakota).



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Made in America - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 9:25 am






II


I tako, nešto kraće, idemo na lična imena. Jedna od upečatljivijih osobenosti života u ranom kolonijalnom periodu bila je nemarnost sa kojom su ljudi pisali svoja imena. Kao što se dobro zna, Šekspir svoje ime nikada nije napisao dvaput isto u svih šest sačuvanih potpisa, i čak se dvaput različito potpisao na istom dokumentu. Njegovi savremenici su mu još slobodnije pisali ime, pa su nam ostavili osamdeset tri različite verzije. Začudo, jedini način pisanja koji sam Šekspir izgleda nije koristio bio je Shakespeare. Ser Volter Rali je slično tome menjao način na koji je pisao prezime kao što bi neko menjao košulju, pa se ponekad potpisivao kao Rawleyghe, ponekad Rawley, ponekad Ralegh11 Njegovi prijatelji i saradnici bili su još neodređeniji i pominjali su ga prezimenima Ralo, Ralle, Raulie, Rawlegh, Rawlighe, Rawlye i u još šezdeset pet jednako hirovitih varijanti. Opet, način pisanja koji on izgleda nikada nije koristio jeste upravo onaj koji mu se obično danas pripisuje: Raleigh,28
Preci Abrahama Linkolna zabeleženi su u ranim crkvenim i zemljišnim spisima u oblicima kao što su Lyncoln, Linccolne i Linkhorn, Džefersonovi kao Giffersonne i Jeffreson, a preci Endrua Džeksona kao Jaxon, Jackeson, Jakeson i Jakson. Džon Vintrop, prvi guverner Masačusetsa (ili Masathusetsa, kako je pisalo na prvim kolonijalnim kovanicama, jer su nazivi mesta jednako bili podložni pravopisnoj promenljivosti), ponekad je sebe potpisivao kao Wynthropp, kako je zapravo i izgovarao svoje ime,29 a zapisi iz prvih kolonijalnih gradova toliko su puni različitih načina pisanja istog imena - Mayo/Mayhew, Smith/Smythe, Moore/Mur i tako dalje - da to ukazuje da su malobrojni u to užurbano doba videli neku naročitu korist ili svrhu u doslednosti pisanja, pa čak i izgovora.
Kao što su prvi kolonisti primenjivali različite načine pisanja, često su sa sobom donosili i neočekivan izgovor. To naročito važi za Virdžiniju gde su vodeće porodice mnogo volele da svoja prezimena izgovaraju na neverovatan način, tako da je Sclater postalo „Sloter“, Munford - „Mamfud“, Randolph - „Rendal“, Wyatt - „Vejt“, Deverax - „Devereks“, Callowhill - „Kerol“, Higginson - „Hikerson“, Norsworthy - „Nazari“, a Taliaferro donekle manje očigledno „Toliver“. Još neverovatnija bila je porodica Krenšo, koja je svoje prezime navodno izgovarala „Grendžer", kao i ogranak klana Enroti koji je izgovor izmenio u „Derbi“, očito da bi se izdvajao od onih članova porodice koji su koristili „Enrafti“. Taj izopačeni izgovor gotovo nikad nije nastajao u Novom svetu, već je stizao iz Engleske i izgleda da se čuvao kao prilično ekscentrično nasleđe. Za razliku od Britanije, gde se zbunjujući izgovor takođe čuvao s mnogo privrženosti, u Americi je u većini slučajeva izgovor postepeno usklađen sa pisanjem, kao kada su preci Džona Vilksa Buta, Linkolnovog atentatora, prestali da svoje prezime rimuju sa south, pa su ga umesto toga rimovali sa truth.
Ta praksa je bila manje uobičajena na severu, ali ne i nepoznata. Frenklin Pirs iz Nju Hempšira, četrnaesti predsednik, izgovarao je čitavog života svoje prezime kao „Purs“, ali čak je i tako skromna fonetska neortodoksnost bila retka. Novoenglezi su čuvali kreativnost za lična imena i veoma su voleli da svojoj deci daju imena koja su označavala vrline. Među putnicima sa Mejflauera mogu se naći Lav (Love - ljubav) i Resi (Wrastle - od glagola rvati se) Bruster, Rizolvd (Resolved - odlučan) Vajt, Hjumiliti (Humility - poniznost) Kuper, Dizajer (Desire - želja) Minter i Rimember (Remember - sećati se) Alerton. Takva imena, koliko znamo, pojavljuju se samo među decom sa Mejflauera, što navodi na pomisao da je 1620. godine ta praksa tek bila u povoju. Ne možemo biti sasvim sigurni pošto su podaci nepotpuni. Vilijam Bredford je sačinio potpuni spisak putnika sa Mejflauera u kojem je zabeležio imena svih muškaraca i većine dece i slugu, ali tek nekoliko žena, kao da su se one tu slučajno zatekle. Stoga, na primer, znamo imena dvojice slugu Kristofera Martina, ali pojma nemamo kako mu se zvala žena. Kao što su se žene odricale prezimena prilikom stupanja u brak, izgleda da nisu više koristile ni svoje lično ime osim među rođacima, tako da ih je ostatak sveta - ili makar Vilijam Bredford - poznavao jednostavno kao „gospu Martin“ ili „gospu Džons“.
Isprva su opisna imena bila ograničena samo na jednu vrlinu: veru, nadu, ljubav, milosrđe, porast, kontinent i slično, ali već posle jedne generacije, puritanski roditelji davali su deci imena koja su bukvalno odzvanjala pravičnošću: Beži-Blude, Jad-i-Beda-Preljub-nička, Izgrabuljan-iz-Pepela, Mala-Nada, Bogu-Hvala, Ne-Boj-Se, Gospod-Je-Blizu. Imena su počela da zvuče kao napevi navijačica, tako da među prvim Hodočasnicima možemo naći Bori-Se--Dobro-Za-Stvar-Vere Vilsona, Budi-Ljubazan Kola, Grehoubi-cu Pembla i upečatljivo milozvučnog Bezbedno-Uzvišenog Sne-ta. Povremeno je želja za vernim poštovanjem Biblije za rezultat imala imena obeshrabrujuće zvučnosti: Maheršalalhazbaz, Zafe-natpanea, Zerubabel i Mene Mene Tekel Ufarsin. A ponekad su roditelji jednostavno zatvarali oči i naslepo zabadali prst u Bibliju, uzdajući se da će ih Proviđenje uputiti na prikladnu reč, što objašnjava povremeno pojavljivanje takvih relativnih besmislica kao što su Možda Barns i Uprkos Grizvold.30
Iako po prirodi stvari takva neobična imena privlače našu pažnju, ona zapravo i nisu bila toliko brojna. Pažljivo popisivanje pokazalo je da je najviše 4 procenta dece Puritanaca dobijalo nekonvencionalna imena. Zapravo, većini beba davana su krajnje nemaštovita imena. Samo tri imena - Sara, Elizabet i Meri - pokrivala su više od polovine svih devojčica koje su u sedamnaestom veku krštene u koloniji u zalivu Masačusets.31 Kada su roditelji primenjivali smelija imena, to obično nije bilo u čast Biblije, već u čast nekog pretka - kao što je slučaj sa slavnim sveštenikom i piscem Kotonom Maderom, koji nije dobio ime po tom korisnom vlaknu,* već po svojoj majci Mariji Koton (koja je, sasvim slučajno, bila kćerka očuha svog muža, Inkriza Madera, pa tako Kotonu nije bila samo majka, već istovremeno i tetka).32
Početkom osamnaestog veka, upadljiva lična imena gotovo su sasvim nestala iz upotrebe. U isto vreme, javila se tendencija podsticaja izvesne jednoobraznosti u prezimenima. S britanskim prezimenima često je dolazila, štaviše, i dan-danas dolazi, raznovrsnost u prihvatljivim načinima pisanja: Lea/Leigh/Lee, More! Mohr/Moore, Coke/Cook, Cooper/Cowper, Smith/Smythe (a ja čak imam poznanika po imenu Shmith). U Americi su se u prvo vreme imena obično standardizovala oko jednog uprošćenog načina pisanja, tako da je Browne uglavnom postalo Brown, Hull je postalo Hall, Newsholme je prešlo u Newsom i tako dalje.33
Još od samog početka, doseljenici iz zemalja u kojima se nije govorio engleski slično tome su prilagođavali svoja imena kako bi lakše ušli u američko društvo. Otac Pola Revira, francuski huge-not i izbeglica, stigao je u Ameriku kao Apolo Rivoar.34 Džejms Boudejn, revolucionarni vođa iz Masačusetsa i osnivač Boudej-novog koledža, bio je sin Pjera Bodena. Džordž Raster, slavan po svojoj pogibiji, potekao je iz stare loze Kestera. Rokfeleri su počeli kao Rogenfelderi, Vestinghausi kao Vistinghauzeni. Bili Sandej, igrač bezbola i evanđelista, potekao je iz porodice Sontag. Prezime Kodi koje je nosio Bafalo Bil preinačeno je iz prezimena Koti. Preci predsednika Huvera bili su Huberi.35 Otac Vendela Vilkija zvao se Vilke.
Često je taj prelazbio krajnje pravolinijski. Langestraet je lako preinačeno u Longstrit, baš kao što je Vanemaher prirodno prešlo u Vonamejker, Šumaher u Šumejker, Jung u Jang, Šmit i Muler u Smit i Miler, Blumental u Blumingdejl, Fjeld u Fild, Ems u Ejms,
Engl.: cotton - pamuk. (Prim, prev.)
Koh u Kuk, Nihuis u Njuhaus, Fersčing u Šeršing, Janson, Jonson i Johanson u Džonson, Olesen i Olson u Olsen. Povremeno je bilo potrebno malo više domišljatosti, kao kada je Bon Ker pretvoreno u Bunker, a Vitenahts u Vajtneks. Kada narodna etimologija nije bila dovoljna, obično je najjednostavnije rešenje bio neposredan prevod, te je otud francusko Fojvert evoluiralo u Grinlif kod Džona Grinlifa Vitijera. Ishod je to da američka prezimena često imaju anglosaksonsku homogenost koja protivreči njihovom poreklu. Na primer, Miler i Džonson su daleko češća prezimena u Americi nego u Britaniji, gotovo isključivo zato što su ih prihvatili Nemci i Skandinavci sličnih, ali drugačijih prezimena.
Kako je Amerika zalazila u drugu polovinu devetnaestog veka, doseljenici su bili sve dalji od lako prilagodljivog germanskog srca Evrope i pristizali su sa njenih južnih i istočnih oboda. Na američke obale su počeli da pristižu ljudi sa imenima koja su se mnogo teže mogla prilagoditi engleskom senzibilitetu i fonetici. Poljska imena kao što su Kžijanovski, Žubžinski, Mikolajezik i Gžvkarčužčin36 očigledno su bila lingvistički daleko izazovnija od Jansena ili Olesena. Čak su i najkraća istočnoevropska imena - posebno u svojim češkim verzijama kao što su Krč, Hrt, Hnjat i Srh - često prkosila lakoj asimilaciji. Problem je stvaralo i to što su neke grupe poput Mađara najpre stavljale prezime, dok drugi, posebno Jermeni, nisu prezime obično ni koristili. Ponekad se strano ime moglo prevesti na engleski ekvivalent, pa su mnogi Poljaci po imenu Kovalčik i Česi po imenu Kovar uzeli prezime Smit.12 Ponekad se koristilo zgodnije srednje ime, kao kada je Jozef Konrad Koržienovski postao pisac Džozef Konrad. Dugačka imena su se obično skraćivala, pa su grčka imena kao Papadimitrakopulos gotovo neizbežno postajala Papas, dok su Poljaci koji su se preživali Mikolajezik postajali Mikosi (da bi se često dalje pretvarala u manje vidljiv etnički oblik kao što je Majkls).
Ponekad je staro ime sasvim napuštano da bi se zamenilo blistavim novim imenom sa dobrim američkim prizvukom, kao kada je italijanski bokser Andrea Kjarilione postao američki bokser Džim Flin. Neretko su neki članovi porodice prilagođavali prezime, dok su drugi ostajali odani svom kulturnom nasleđu. Otud su romanopisac Teodor Drajzer i kompozitor Pol Dreser („Na obalama reke Vobaš“) bili braća.37
Za jevrejske doseljenike pitanje američkog identiteta imalo je još jednu dodatnu dimenziju. Za one koji su želeli da funkcionišu u jednom većem svetu - na primer, u šou-biznisu - očigledno jevrejsko ime moglo je predstavljati hendikep, te je Izrael Balin postao Irving Berlin, Mendel Berlinger se pretvorio u Miltona Berla, a Nejtan Birnbaum se popeo na scenu kao Džordž Bems. To za Jevreje nipošto nije bio nov problem. Menken navodi jednu priču iz dnevnika Semjuela Pepija o nekom doktoru Leviju koji je molio sud da mu dozvoli da preinači svoje prezime u Saliven, a onda je mesec dana kasnije zatražio dozvolu da to ponovo pro-meni u Kilpatrik. „Na zahtev da iznese razlog, saopštio je sudu da su ga pacijenti stalno pitali: A kako ste se zvali pre? Ako mu dozvolite promenu, on će im onda govoriti: Saliven.“38 Jevreji često nisu bili naročito vezani za svoje prezime. Oni iz Austrije i delova Nemačke bili su primorani da prihvate nemačka prezimena pre samo šezdeset ili sedamdeset godina. Ta nametnuta prezimena često su ionako bila neprivlačna, kao kad je posredi Geldvaser („zlatna vodica“), pristojan eufemizam za mokraću, Vancenkni-ker („istrebljivač vaši“) i Eselkopf („magareća glava“), tako da im je bilo drago da ih se ratosiljaju.
I izgovor se prilagođavao kako bi se uskladio s američkim obrascima, naročito među Italijanima sa imenima kao Kapone i Stalone, gde je završni samoglasnik, uvek izgovaran u Italiji, često u Americi postajao bezvučan. To se dešavalo i engleskim imenima, pa su u Americi Cecil, Purcell, Maurice i Barnett postali „sisil“, ,,pur-sel“, ,,mo-ris“ i „bar-nei“.
Uprkos brojnim pritiscima da se prilagode i neospornim pogodnostima koje su išle sa usvajanjem jednostavnog američkog imena, milioni su se lojalno držali naziva koje su im podarile sudbina i geografija. Jedan pogled na indeks istorije američkog fuđba-la, koji je slučajno preda mnom, dovodi do tako beskompromisno neameričkih imena kao što su Dik Mođelevski, Ed Abatičio, Knut Rokni, Borislav „Bronko“ Nagurski, Fred Benirške, Hari Štildre-der, Zik Bratkovski, V. V. Hefelfinger, Džim Kijk, Den Paskvarijelo i Aleks Vojčehovic, a praktično ma koji drugi spisak Amerikanaca (izuzev predsednika i filmskih zvezda) pokazaće podjednaku etničku raznovrsnost. Štaviše, sve je jača tendencija da se vaskrsavaju stara prezimena, kao kad su posredi glumac Emilio Estevez, sin glumca Martina Šina (rođenog kao Ramon Estevez), i pisac Dejvi Valečinski, sin Irvinga Valasa.
Najzad, preostaje još i grupa doseljenika koja se obično izostavlja iz rasprava ove vrste: američki crnci. Uvreženo je mišljenje da su crnci, kojima je u ropstvu dugo osporavano dostojanstvo prezimena, obično po oslobađanju uzimali imena svojih bivših vlasnika. Međutim, dokazi - da ne pominjemo i zdrav razum -navode na pomisao kako crnci nisu gajili bogzna kakvu privrženost prema imenima svojih gospodara. Najzastupljenija imena među južnjačkim robovlasnicima - Pinkni, Rendolf i Ratlidž, na primer - pojavljuju se tek sporadično na svim spiskovima crnačkih imena. Izgleda daje većina oslobođenih robova ili uzimala bezazleno američko ime - Džonson, Džons, Smit, Robinson i slično - ili su sebe nazivali po kakvom junaku. Otud relativno velik broj Afroamerikanaca sa imenom Vašington, Džeferson, Braun (po abolicionisti Džonu Braunu) i Hauard (po generalu O. O. Hau-ardu, šefu Kancelarije za oslobođenike iz perioda pred Građanski rat) - ali začudo i neobjašnjivo, ne i Linkoln.
1
Legenda veli da su nekad davno rekom Arkanzas plovili parobrodi, kada je vodostaj to dozvoljavao. Kada nije, kapetani i posada bi se ukotvili da sačekaju tamo gde danas prevodnica Žablji Cug premošćava reku blizu Konveja. Dok su čekali, osvežavali su se u lokalnoj birtiji. Užasnuti živalj iz okoline navodno je govorio: „Cugaju tamo sve dok se ne naduju ko žabe.” Otud ime Žablji Cug. (Prim. prev.)
2
Danas napuštena varoš u srezu Tilamuk u Oregonu, blizu ušća Idiotskog potoka u reku Vilson. Potok je dobio ime po zajednici koja je zabeležena u zvaničnom spisku Odbora za geografske naziva Sjedinjenih Država. Pošto je to mesto bilo toliko zabačeno, govorilo se da bi samo idiot mogao tamo da živi, pa je dobilo popularno ime Idiotgrad. (Prim. prev.)
3
Engl.: modest - skroman. (Prim. prev.)
4
»1«« rj.Q jest frorjng (Prim. prev.)
5
Engl.: beaver - dabar. (Prim, prev.)
6
Engl.: duck - patka. (Prim, prev.)
7
No Mans Land. (Prim, prev.)
8
Engl.: Ark of the Covenant- Jahveov kovčeg iz Starog zaveta. (Prim, prev.)
9
Engl.: Good night - laku noć. (Prim. prev.)
10
Oblast poznata kao Venta de La MesiJla, ili „Prodaja La Mesilije", u Mek-siju), region od 76.800 km2 koji danas čine južna Arizona i jugozapadni Nju Meksiko koji su Sjedinjene Države kupile po sporazumu koji je potpisao predsednik Frenklin Pirs 24. juna 1853, da bi ga Senat ratifikovao 25. aprila 1854. Džejms Gadsden je bio tadašnji američki ambasador u Meksiku. (Prim. prev.)
11
Uzgred, gotovo sve varijante pisanja ukazuju na to da je savremeni američki izgovor njegovog imena „roli“ verniji originalu nego savremeni britanski izgovor „rali“.
12
Engl.: smith - kovač. (Prim, prev.)


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Made in America - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 9:25 am



„Proklamovana sudbina“: Pripitomljavanje Zapada

Godine 1803, Tomas Džeferson je obavio jednu od istorijski boljih kupovina. Za otprilike tri centa po jutru zemlje, kupio je od Francuza teritoriju na kojoj će nastati dvanaest država - Arkanzas, Ajova, Kanzas, Luizijana, Minesota, Misuri, Montana, Nebraska, Oklahoma, Vajoming i dve Dakote - jednim potezom više nego udvostručivši veličinu Sjedinjenih Država. Taj događaj je bio poznat kao Kupovina Luizijane.
Bilo je prirodno angažovati nekoga da istraži novu teritoriju i izradi geografsku kartu. Zapravo, Džeferson je to već uradio. Mesecima pre nego što se uopšte pomislilo na Kupovinu Luizijane kao na stvarnu mogućnost, ovlastio je Merivedera Luisa da nelegalno povede grupu istraživača preko zapadnih teritorija. U vreme kada je do Luisa stigao glas daje najveći deo zemlje na zapadu sada u američkim rukama, on je već bio na pola puta do Sent Luisa.
Luis je odrastao blizu Montičela kao Džefersonov štićenik, „gotovo sin“, po recima jednog biografa,1 i bio je donekle neobičan izbor za vođu ekspedicije. Iako je imao vojnog iskustva, nije naročito poznavao putovanje divljinom i prethodne dve godine živeo je prilično udobno kao Džefersonov privatni sekretar u Beloj kući. Imao je minimalno obrazovanje. Nije izučavao botaniku niti kartografiju, te nije znao da govori niti jedan indijanski jezik. Još zloslutnije bilo je to što je bio sklon uznemirujućim promenama raspoloženja koje su se eufemistički nazivale „hipohondrijskim oboljenjem". Drugog vođu ekspedicije potražio je u svom prijatelju Vilijamu Klarku. Iako je poticao iz ugledne porodice (brat mu je bio general iz Revolucionarnog rata, Džordž Rodžers Klark), Klark je bio još neobrazovaniji od Luisa i odavao je trajni utisak krajišnika, ali bio je smiren, domišljat i hrabar. Oni su, gotovo čudesno, sačinjavali savršen par predvodnika.
Četrnaestog maja 1804. pošli su uz Misuri na čelu grupe skupljene s koca i konopca, koja se sastojala od trideset dva vojnika, deset civila, jednog roba (bio je to sluga poručnika Klarka, Jork), mladog indijanskog vodiča i tumača, devojke po imenu Sakageva i njene tek rođene bebe, još dva tumača i Luisovog psa Skenona. Oni će biti odsutni gotovo dve i po godine i prevaliće oko trinaest hiljada kilometara kroz nepoznatu i često neprijateljsku teritoriju, a opet će samo jedan član grupe umreti, i to od perforacije slepog creva.
Oni nipošto nisu bili prvi belci koji su se zaputili u ogromnu unutrašnjost Severne Amerike. Još 1860, oko osam stotina francuskih trapera lovilo je na zapadu,2 a do 1804. i francuski i engleski trgovci često su se mogli videti širom prostranog razvoda reke Misuri. Godine 1792-3, Britanac po imenu Aleksandar Maken-zi putovao je preko Kanadskih Stenovitih planina do Britanske Kolumbije i tako postao prvi čovek evropskog porekla koji je preko kopna došao do Tihog okeana. Mnogi su još došli do zapadne obale morem, kako su to Luis i Klark ustanovili kada su Indijanci sa pacifičkog severozapada pozdravili njihov dolazak srdačnim poklikom „kurbin sine" u očiglednom uverenju kako je to engleski izraz prijateljstva.3 Isto tako su naišli na Indijanku na čijoj je nozi grubo bilo istetovirano ime „Džonatan Boumen“.4 Godine 1801, istraživač Makenzi je objavio uticajnu knjigu Putovanja iz Montre-ala... preko Kontinenta Severne Amerike, do Ledenog i Tihog okeana, u kojoj je predložio da Britanci preduhitre Sjedinjene Države na zapadnim teritorijama dok još imaju izgleda za to. Upravo ta zabrinjavajuća mogućnost nagnala je Džefersona da pošalje ekspediciju Luisa i Klarka.
Iako Luis i Klark nisu bili prvi koji su se zaputili na zapadne teritorije, prvi su koji su tome pristupili na naučni način. Neumorno i marljivo označavali su, ucrtavali u kartu i ispitivali sve što je prolazilo ispred njih, beležeći otkrića u svojim slavnim dnevnicima, koji su i dan-danas čudesno štivo. Naročito je nemoguće čitati Klarkove zabeleške, a da se brzo ne oseti privrženost prema njegovom grubom pisanju i pogrešnoj gramatici koja se povremeno, po recima Džordža R. Stjuarta, „bliži nadahnuću“. Od samog prvog zapisa po polasku - „Nastavili smo pod lahorom lakim uz Misuri“5 - njegova neposrednost u opisima i ekscentričnost kompozicije doprinose da čitav taj opasan poduhvat oživi pred našim očima:
U nedelju 25-og jutro lepo, reka se digla prekonoć za četrnaest cola, ljudi su našli cvetno drveće sa košnicama i uzeli velike količine meda, uli sati 24 putnika naišlo je iz Sent Luisa i zaiskalo namirnice... Guterg (tako je on pisao Gudrič) se vratio s jajima i (nečitko), Vilard je doveo u 10 red. Hindžisa, Džordž Šenon je ulovio 3 velika soma -komarči su večeras j ako gadni.
Pod njegovom nesigurnom rukom, reč circumference (obim) postala je secumpherance, rheumatism (reumatizam) postao je rhumetism, a Missouri svašta nešto - Missouris, Missouries, Misso-urie - često sa dve verzije u istom redu. On je Sakagevu, junačku Indijanku koja je vodila grupu kroz divljinu, mudro izbegavao i pominjao je kao „skvo“. Iako je i sam grešio u pisanju, Luis je u dnevnike uneo sigurniji stil. Zajedno su skovali gotovo hiljadu termina za životinje, biljke i delove pejzaža koji pre toga nigde nisu bili zabeleženi. Otkrili su 178 biljaka i 122 životinje, među njima i medveda grizlija i repatu lisicu, kao i nekoliko vrsta štuke, soma i veverica. Nijedan drugi istraživač ili prirodnjak u američkoj ¿storiji nije nadenuo ime većem broju bića i predmeta.
Među recima koje ranije nisu bile zabeležene na engleskom bile su velike ravnice, prerijski pas (mada se Klarku više sviđalo podzemni pacov) i cache za tajnu rupu u zemlji (preuzeto očigledno od francuskih trapera, s tim da je Klark to gotovo neizbežno napisao kao „carsh“). Neke njihove reči nisu ušle u stalnu upotrebu. Njihove vučiće je iz upotrebe na kraju istisnuo meksičko-španski kojot (po reči na jeziku Nahuatla, coyotl). Oni su isto tako nadenuli ime svakom delu pejzaža koji već nije imao poznati naziv, iako ga je dobar deo i imao. Na primer, Yellowstone (žuti kamen) samo je Luisov bukvalni prevod izraza francuskih trapera Roche Jaune. Opet, relativno je malo njihovih geografskih imena preživelo. Oni su nadenuli plemenito ime Reka čovekoljublja pritoci Misurija, ali ono se nije zadržalo. Kasniji prolaznici su je preinačili u Smrdljivu vodu. Reka Luis kasnije je postala reka Šošon. Reka filozofije postala je Vrbin potok.
Iako su mogli da se oslone na tri tumača, Luis i Klark su često nailazili na izuzetne jezičke poteškoće s američkim urođenicima. Najednom sastanku, u nekoj vrsti prevodilačkih gluvih telefona, jedan slušalac je prevodio s Luisovog engleskog na francuski, drugi s francuskog na jezik Minitarija, sledeći u nizu s jezika Mini-tarija na jezik Šošona, te konačno sa šošonskog na jezik plemena Ne Perse. Sami Indijanci su takve poteškoće otklanjali univerzalnim jezikom znakova od stotinak gestova, koji su mogli objasniti, premda krajnje direktno, mnoge potrebe. Grupa je imala i ludu sreću, naročito za vreme potencijalno napetog susreta sa Indijancima kada je Sakageva shvatila da je jedan od ratnika s kojima su se suočili njen brat.
Posle te ekspedicije, Džeferson je imenovao Luisa za guvernera teritorije Luizijana. Oktobra 1809, tri godine po završetku ekspedicije, tek u svojoj trideset četvrtoj godini života, veliki istraživač je umro pod krajnje čudnim okolnostima u zabačenoj seoskoj birtiji koja se zvala „Brusačeva krčma“ kraj druma Načes u Tene-siju. Očevidno usred napada svog „hipohondrijskog oboljenja“, on je počeo da se vlada čudno i paranoično - u tolikoj meri da se vlasnik gostionice iselio iz kuće u pomoćnu zgradu. Satima se moglo čuti kako Luis priča i viče sam na sebe. Onda su se negde u gluvo doba noći začuli pucnjevi, da bi zatim sve utihnulo. Ujutro je Luis pronađen sa strašnim povredama - ostao je bez pola loba-nje i po čitavom telu je imao i druge samonanesene rane - ali je i dalje bio u svesnom stanju. Preklinjao je vlasnika da mu prekrati muke, ali ovaj je to odbio. Luis je umro kasnije tog dana. Njegov prijatelj i kolega Vilijam Klark prošao je mnogo bolje. Postao je guverner teritorije Misisipi i upravljao je njom izuzetno dobro, mada nikada nije naučio pravopis.
Dobrim delom veka, naučna i jezička dostignuća Luisa i Klarka prolazila su gotovo nezapaženo. Tek 1893. godine, kada je istraživač i prirodnjak po imenu Eliot Kue ponovo otkrio njihove gotovo zaboravljene rukopise koji su budali u jednom ormaru Američkog filozofskog društva u Filadelfiji, te napravio izdanje njihovih dnevnika s komentarima, oni su konačno stekli priznanje kao prirodnjaci, kartografi i etnolozi.7
Džeferson je mislio da će Amerikancima biti potrebno hiljadu godina da nasele ogromne praznine zapada,8 ali on nije računao na velike talase doseljenika u devetnaestom veku niti na „neobičan nemir karaktera“ koji je toliko opčinjavao Tokvila.9 Od samog početka, Amerikanci su se retko zadržavali dugo najednom mestu. Džejmstaun je postao grad duhova manje od jednog veka po osnivanju. Malobrojne su države čije se prestonice nisu preselile najmanje jednom, a obično i češće. Samo između Revolucije i Rata 1812, u periodu od nekih trideset pet godina, osam od prvobitnih trinaest kolonija preselilo je sedište svoje vlade. Dalje na zapadu, prestonice su se menjale još učestalije. Indijanaje svoju preselila iz Vensana u Koridon, te konačno u Indijanapolis. Ilinois je prešao sa Kaskaskije preko Vandalije u Springfild.10 Krajina -frontier, reč koja je označavala (i još označava) državnu granicu na britanskom engleskom, poprimila je u Americi novo značenje neprekidno pokretne razdelnice između divljine i civilizacije.
Gradovi su osnivani s velikim nadama i, ukoliko se stvari nisu povoljno odvijale, napuštani bez oklevanja. Godine 1831, Abraham Linkoln se preselio u Nju Sejlem, u državi Ilinois. Šest godina kasnije, ispostavilo se da je promet robe na obližnjoj reci Sangamon nezadovoljavajući, pa su i on i svi ostali napustili tu zajednicu i raštrkali se po oblastima koje su više obećavale. Po čitavom zapadu, gradovi su nicali i gasili se. Na svaki Čikago i Milvoki koji su napredovali, hiljade drugih su tiho zamirali. Samo u Ajovi bilo je 2.205 zajednica koje su se u svom prvom veku pretvorile u gradove duhova.11
Pre devetnaestog veka, grad je bio termin obično namenjen većim zajednicama, ali potom je u Americi počeo da se koristi maltene za svaku grupicu kuća, koliko god skromna bila. I dandanas, Amerika je prošarana „gradovima“ za koje je ta reč očito preambiciozna - mestima poput Ripabliken Sitija u Nebraski (stanovnika 231), Barns Sitija u Ajovi (stanovnika 266), Rok Sitija u Ilinoisu (stanovnika 286). Ali skloni smo da zaboravimo da su se u Americi prašnjavi zaseoci mogli pretvoriti u gradove, i to gotovo preko noći.
Pravi primer grada koji se tako naglo razvio jeste mala zajednica na obalama jezera Mičigen, po imenu Fort Dirborn. Godine 1832. tamo je bilo manje od stotinu stanovnika. Šezdeset godina kasnije, preimenovan u Čikago, taj grad se mogao pohvaliti sa milion stanovnika i bio je sedište najveće berze žita na svetu.12 Nema te zajednice u istoriji koja je toliko brzo tako porasla. Kao što je napomenuo Danijel Borstin: „Čovečanstvu je trebalo najmanje milion godina da proizvede svoju prvu urbanu zajednicu od milion ljudi. Žiteljima Čikaga to je pošlo za rukom u periodu kraćem od jednog veka.“13 Ono što je omogućilo da se za tako kratko vreme tu smesti toliko ljudi bila je čikaška izmišljotina koja je nosila čudan naziv izgradnja s balonskim ramom. Taj revolucionarni metod u građevinarstvu, koji je podrazumevao prikucavanje lake, ali izdržljive drvne građe u ramove koji su se potom postavljali na željeno mesto, smislio je 1833. u Čikagu Avgustin Tejlor, i bio je toliko genijalno nepopravljiv da se i danas univerzalno koristi u izgradnji američkih kuća. Balonski ram (baloon frame) nije bio Tejlorov termin. Njega su skovali sumnjičavi stolari kako bi se narugali tom metodu zbog izuzetne lakoće i pretpostavljene krhkosti.14 Kada je Tejlor primenio taj metod na izgradnju prve katoličke crkve u Čikagu, gotovo svi su mislili kako će prvi jači vetar odneti zgradu kao šator. Naravno da se to nije dogodilo, i ubrzo su taj metod svi počeli da kopiraju.
Za Amerikance je „Zapad“ bio stalno promenljiv koncept. U vre-me prvog saveznog popisa stanovništva 1790, 95 procenata četiri miliona stanovnika Amerike bilo je stalno nastanjeno duž istočne obale, a „Zapad“ je predstavljao gotovo sve ostalo. Do dvadesetih godina devetnaestog veka, on se protezao nedaleko iza planina Apalači. Vodeće novine u Kentakiju tog vremena zvale su se Argus Zapadne Amerike. Čak i sredinom veka jedan hroničar poput Čarlsa Dikensa mogao je da se zaputi najdalje do Sent Luisa, koji je i dalje bio skoro hiljadu petsto kilometara daleko od Stenovitih planina, te da sasvim uverljivo tvrdi kako je posetio Zapad.
Selidba na Zapad kakav danas poznajemo počela je iz sve snage sredinom četrdesetih godina devetnaestog veka kada je eksplodirao izraz Oregonskagroznica. Uz podsticaj vlade da nasele severozapadnu teritoriju na koju su pravo polagali i Britanci, na hiljade naseljenika zaputilo se u novi život do kraja Oregon-skog puta, prateći staze i bogaze koje su dvadeset pet godina pre toga utabali traperi. Frazu koja je u sebi sažela novi, samopouzdanjem ispunjen stav Amerike prema razvoju zapada, skovao je 1845. godine urednik Demokratske revije Džon O’Saliven, kada je napisao kako je „naša proklamovana sudbina da se raširimo kontinentom koji nam je Proviđenje udelilo za slobodan razvoj naših miliona što se svake godine sve više umnožavaju“.15 Naseljavanje Zapada nije više bila samo prilika koju je trebalo iskoristiti, već i neka vrsta misije.
Oregonski put je termin koji donekle navodi na pogrešan zaključak. Ponajpre, to nije bio put u smislu dobro definisane putanje. Bio je to gotovo u potpunosti imaginarni koridor, veoma promenljive širine, koji se pružao preko travnatih ravnica. Štaviše, posle nekoliko prvih godina, samo su malobrojni među onima koji su tuda putovali išli za Oregon. Pošto bi prešli Stenovite planine, odmah bi skrenuli prema Kaliforniji i njenim nalazištima zlata.
Jedan od velikih mitova o migraciji na zapad, koji su podržale hiljade drugih mitova, bio je da su se naseljenici klatili po prerijama u konjskim kolima „konestoga“. Ta izdržljiva vozila bila su, po recima istoričara Džordža R. Stjuarta, „beskorisno teška za dugačku trasu do Oregona ili Kalifornije“.16 U njima se jeste prevozilo nešto tereta na zapad, ali nikada porodice. Umesto toga, naseljenici koji su se zaputili na zapad koristili su lakša, manja i mnogo pokretljivija kola, svuda poznata kao prerijske škune. Njih nisu vukli konji, već mazge ili volovi, koji su mogli da izdrže teškoće prelaska prerije daleko bolje od svakog konja. Poslednji mit koji je začeo Holivud bio je i taj da su se kola okupljala ukrug kad god bi ih napali Indijanci. Nisu, iz jednostavnog razloga što bi takav postupak bilo toliko teško organizovati da bi grupa verovatno bila pobijena pre nego što bi stigla da dovrši makar i četvrtinu posla.
Kola su bila prekrivena platnom, kao u filmovima, mada se reč platno retko koristila; taj materijal je u devetnaestom veku bio poznat kao twill. Iako se koristio i izraz kolski voz (prvi put zabeležen 1849), on nije bio naročito prikladan. Najvećim delom putovanja, kola su se širila u front širok i do petnaest kilometara kako bi izbegla prašinu drugih i brazde preostale od predašnjih putnika - što je bila još jedna prepreka za formiranje krugova.
Mnogi među prvim naseljenicima nisu imali pojma u šta se upuštaju, i često nisu za to bili krivi. Sve dok dobrano nije pood-makla treća decenija devetnaestog veka, neznanje o Zapadu bilo je toliko veliko da su karte često bile pune izmišljenih reka - kao što su Multnomah, Los Mongos, Buenaventura - a na njima je bilo i veliko kopneno more s nazivom Timpanongos. Uzgred, oni koji su išli na zapad nisu smatrali da su i dalje u Americi. Sve otprilike do Građanskog rata, Amerika se redovno shvatala kao skup istočnih država, tako da se u izjavama tog vremena obično nalaze i ovakve tvrdnje: „Neki ljudi ovde (u Oregonu) pričaju da će se vratiti u Ameriku“ ili „Vratićemo se u Ameriku, udešeni kao za vrbicu“ (iz Njujork tribjum 1857, odnosno Roki Mauntin njuza, 1860).
Krajevi koje su pronašli bili su toliko upadljivo drugačiji da su zahtevali nove reči. Iako se izraz velike ravnice (greatplains) koristio još od 1806, travnate ravnice zapadno od Misurija obično su nazivane golijom (barrens) ili, ponekad, velikom močvarom (the great dismal) sve dok nije prevladala reč prerija francuskog porekla. Prairie, od stare francuske reči za dolinu, bila je u upotrebi u Americi još od kolonijalnog doba, i prvobitno je označavala deo otvorene divljine okružen šumom. I reč pustinja (desert) modifi-kovana je tako da bude prilagođena neobičnom pejzažu Zapada. Prvobitno je označavala svako nenaseljeno mesto (u značenju očuvanom u reči napušteno - deserted). Otud izraz Velika američka pustinja, zabeležen prvi put 1834, nije opisivao samo bezvodne zemlje prekrivene žbunjem na jugozapadu, već i bogate travnate zemlje na severu. Mnogi krajevi koje danas smatramo pustim i negostoljubivim nisu u to doba bili nimalo goli kao danas. Kada su stigli zapadni doseljenici, dobar deo jugozapada bio je prekriven ustalasanom travom. Oni su je jednostavno popasli.17 Čak i tako, nije manjkalo mesta koja su se pokazala neizdrživo opasnim. Jedna grupa koja je 1849. pokušala da stigne prečicom do Kalifor-nije otkrila je, na sopstvenu žalost, ubistveno prostranstvo koje je nazvala Dolinom smrti.
Iako je tradicionalna zapadnjačka kočija trajno prisutna u filmovima i TV emisijama, ona je u aktivnoj službi bila jedva nešto duže od decenije. Prva linija otvorena je 1858. kada je poštanska kompanija Overlend počela da obavlja putovanja dvaput nedelj-no od Sent Luisa do San Franciska. Njihove kočije „konkord“ (po mestu Konkord u Nju Hempširu, gde su proizvedene) trebalo je prevashodno da prevoze poštu i teret, ali su prevozile i do devet putnika po ceni od po 200 dolara za putovanje na zapad i 150 dolara za putovanje na istok, (Put na istok bio je jeftiniji pošto se putovalo uglavnom u jednom smeru.) Ukoliko je sve išlo kako treba, putovanje je trajalo nešto duže od tri nedelje. Godine 1866, poštanska kompanija Overlend prodata je Velsu, Fargu i kompaniji, ali je tri godine kasnije ostala bez posla kada je otvorena prva transkontinentalna železnica.
Još kraćeg veka bio je Poni ekspres. Uspostavljen 3. aprila 1860, trebalo je da prenosi poštu što je moguće brže od Sent Džozefa u Misuriju do Sakramenta u Kaliforniji. Jahači su putovali štafetno, i svaki je prevaljivao između osamdeset i sto dvadeset kilometara dnevno (mada su neki povremeno prelazili čak i po petsto kilometara bez odmora), prenoseći poštanski džak ili mochila, kako se on obično nazivao. Na prosečnom putovanju, sedamdeset pet jahača prevalilo bi nešto više od tri hiljade kilometara između Misurija i Kalifornije za deset i po dana. Bilo je to čudesno dostignuće, ali i ekonomska ludost. Organizovanje i izdržavanje jahača, konja i postaja bilo je izuzetno skupo. Ulagači u Poni ekspres finansirali su tu službu sa 700.000 dolara i, uprkos ceni od neverovatnih 5 dolara po pismu, nisu uspeli da povrate ni delić uloženog kapitala. Krajem 1861, jedva devetnaest meseci posle početka, Poni ekspres je izašao iz posla kao žrtva upravo postavljenog telegrafa i sopstvenih neizbežnih troškova.
Za one koji nisu želeli da se suoče sa opasnostima i neprijatnostima kopnenog putovanja, alternativa je bila da pođu morem. Mogli su odabrati da krenu brodom za Panamu kroz Meksički zaliv, preko osamdeset kilometara širokog Panamskog zemljouza (ili Darienovog zemljouza, kako su ga tada svi nazivali) na konjima, da bi se onda ponovo ukrcali na brod za pacifičku obalu. Ali veze su bile nepouzdane i neretko su putnici ostajali nedeljama bespomoćni, prepušteni na milost i nemilost vrućini i žutoj groznici. Druga mogućnost bila je da krenu brodom oko Rta Horn, što je bilo putovanje od dvadeset četiri hiljade kilometara koje je retko trajalo kraće od šest meseci, a ponekad bi potrajalo i dvostruko duže u uslovima koji su retko bili bolji od bednih. Sve u svemu, odlazak u Kaliforniju bio je opasan i neprijatan posao.
Ali to nije sprečilo nikoga - makar ne 1849, kada je tamo pronađeno zlato. U prve četiri godine zlatne groznice, stanovništvo Kalifornije povećalo se sa 20.000 na nešto ispod 225.000. Za iste te četiri godine, 220 miliona dolara u zlatu izvađeno je iz tla ili isprano iz tamošnjih svetlucavih potoka. Zlatna groznica ne samo što je donela bogatstvo malobrojnim srećnicima već je oživela i jezik. Mnogi izrazi koji su tada nastali probili su se u opštu upotrebu, među njima i pay dirt, pan out, stake a claim i strike it rich,1* i svi oni su ubrzo počeli da se koriste u smislu koji je bio veoma daleko od grebuckanja po zemlji u potrazi za zlatnim grumenjem.
Jedan od mnogobrojnih uzgrednih učinaka zlatne groznice u pedesetim godinama devetnaestog veka bio je i izum otpornih pantalona i kombinezona na tregere u San Francisku. Naravno, njihov izumitelj bio je Levi Štraus, koji je otputovao na zapad s tovarom platna (ili twill-a) u nameri da pravi šatore, ali je naišao na daleko veću potražnju za pantalonama koje će izdržati haba-nje tokom života u rudarskim kampovima. Nije ih nazvao džins. Pedesetih godina devetnaestog veka ta reč nije označavala odevni predmet već vrstu tkanine. To je iskvareni oblik reči Genoa (Đeno-va), ¿talijanskog grada gde je materijal prvi put satkan. Tek su u dvadesetom veku pantalone od denima (koji je i sam iskvareni oblik izraza serge de Nimes, po francuskom gradu) postale opšte-poznate kao džins, a ljudi su ih tek četrdesetih godina dvadesetog veka prozvali leviskama.
Saobraćaj prema Kaliforniji nije se u potpunosti odvijao sa istoka na zapad. Hiljade ljudi došle su iz Kine. Na početku zlatne groznice u Kaliforniji je živelo samo 325 Kineza; dve godine kasnije njihov broj je skočio na 25.000. U sledeće tri decenije on se povećao dvanaest puta, na preko 300.000, što je bio bezmalo deseti deo ukupnog stanovništva. Zbog političkih previranja u Kini, gotovo svi oni došli su iz samo šest malih okruga u provinciji Guangdong.
Kinezi, koje su svi na Zapadu iz krajnje tajanstvenih razloga nazivali nadimkom „Džoni“, bili su izloženi izuzetno lošem tretmanu. Pošto su bili spremni da vredno rade za male nadnice i pošto se zbog izgleda nisu mogli lako asimilovati, često su bili bezrazložno napadani, a povremeno su bili čak i žrtve pokolja. Godine 1885, u Rok Springsu u Vajomingu, rulja je preplavila zajednicu od pet stotina Kineza samo zbog toga što joj nisu bili simpatični, i ostavila za sobom dvadeset osam mrtvih. Prema Kinezima su vladale takve predrasude da im u nekim zapadnjačkim sudovima čak nije bilo dozvoljeno ni da se pozovu na samood-branu. Otud je nastao rečit zapadnjački izraz: „Ima šanse koliko i Kinez.“
Mnogi izrazi koje krajnje blisko povezujemo sa Zapadom uop-šte tamo nisu nastali. Ebigejl Adams je koristila reč desperadosi kako bi opisala učesnike u Šejsovoj buni1 pre nego što se reč zakačila za zapadnjačke bandite.20 Iako je chuck wagon (od reči u slengu za hranu, koji je uzgred opstao u izrazu upchuck - povraćati) ušao u široku upotrebu na Zapadu - jedan od najpopularnijih modela izradila je kompanija Studebejker iz Detroita - taj izraz se koristio širom Kentakija mnogo pre nego što je ikome pao na pamet Oregonski put. Son of a gun2 i bite the dust3 bili su anglicizmi koje su u Ameriku doneli prvi kolonisti. Posse (potera) postoji u engleskom još od srednjeg veka. Najveći broj visokoparnih reči koje se tako prirodno uklapaju u žustar način života na Zapadu - formacije poput absquatulate (otići u žurbi; umreti) i rambunctious (bučan, nasilnički) - nastale su mnogo ranije u Novoj Engleskoj.21 Isto tako, šešir Stetson, često nazivan i Džon B., bio je istočnjački izum. Njegov tvorac Džon Baterson Stetson bio je iz Filađelfije i nikada nije imao nameru da se njegov šešir povezuje isključivo s momcima na konjima.
Čak je i kauboj bio stari termin. Prvi put je upotrebljen u Revolucionarnom ratu kao nipodaštavajući epitet za lojaliste. U savre-menom smislu potiče iz 1867, kada je preduzimač po imenu Džozef Mekoj (još jedan često navođeni kandidat za izvor izraza the real McCoy - pravi Mekoj, u značenju „prava stvar“) zaposlio kauboje da sprovedu dugoroga goveda putem zvanim Čizolm od Teksasa do njegove stanice za snabdevanje u Ebilejnu, u Kanzasu. Postigao je strahovit uspeh i početkom sedamdesetih godina devetnaestog veka isporučivao je iz tog prašnjavog grada i do 500.000 grla stoke godišnje. (Izraz cow town - kravlji grad - ušao je u upotrebu tek 1885.)
Da bi se krda stoke međusobno razlikovala, rančeri su počeli da koriste žig, što je dovelo do novog komplikovanog žargona. Slovo nakrivljeno u stranu nazivano je „lenjim“. Linija ispod slova bila je „šipka“. Slovo napisano krivudavim umesto pravim linijama zvalo se „tekuće“. A otud i nazivi mnogih rančeva: „Lenjo X sa šipkom“, „Tekuće W“ i tako dalje.22 Postojalo je bukvalno na hiljade žigova - 5.000 u Vajomingu i bezmalo 12.000 u Montani početkom devedesetih godina devetnaestog veka - a izdavači su dobro zarađivali objavljujući godišnjake sa žigovima. Nežigosana goveda nazivala su se mavericks. Taj naziv potiče od teksaškog rančera Semjuela A. Maverika koji je odbijao da žigoše svoju stoku - da li zbog toga što je bio ekscentričan ili lenj, ili se jednostavno nadao da će moći da prisvoji svu nežigosanu stoku, predmet je duge rasprave među istoričarima Zapada.23
Holivud nam je nametnuo utisak da su na Zapadu živeli gotovo isključivo kauboji. Zapravo, farmeri su bili brojniji od njih u odnosu otprilike hiljadu prema jedan. Čak i na samom vrhuncu, radilo je manje od 10.000 kauboja, među kojima su najmanje četvrtinu činili crnci i Meksikanci (dok ostatak nije bio na mnogo višoj društvenoj lestvici devetnaestog veka).24
Kauboj iz popularne mašte bio je mahom izmišljotina dva krajnje neverovatna istočnjaka. Prvi je bio slikar Fredrik Remington, čije su hiperrealističke slike pune akcije bile zapravo mahom studijske tvorevine zasnovane na živoj mašti. On nikada nije video niti jednog kauboja u akciji. Ponajpre, bio je strahovito debeo -previše debeo da se popne na konja, a kamoli da ga zajaše usred bitke s Indijancima. Još važnije, u doba kada je on prvi put otputovao na Zapad, doba kauboja bilo je na izmaku.
Ništa manje daleko od života oko logorske vatre bio je njegov bliski prijatelj Oven Vister, koji je mitologizovao kauboje na papiru jednako kao što ih je Remington mitologizovao na platnu. Kauboji su počeli da se pojavljuju kao junaci u petparačkim romanima još početkom osamdesetih godina devetnaestog veka (izgleda da je taj žanr izumeo izvesni Prentis Ingrejem), ali tek kada je 1902. Vister objavio Čoveka iz Virdžinije, kauboj je postao uistinu nacionalni simbol. Vister je bio pravi kicoš (dude - reč nepoznatog porekla koja se u zapadnjačkom kontekstu pojavljuje tek od 1883. godine, premda se već ranije koristila na Istoku). Izdanak bogate filadelfijske porodice i unuk proslavljene glumice Fani Kembl, bio je jedan od najboljih studenata na Harvardu, blizak prijatelj sa Tedijem Ruzveltom, i krajnje nežnog zdravlja. Za razliku od Remingtona, on je zaista putovao na zapad, mada teško daje omirisao prašinu stočnog puta. Na zapad su ga poslali roditelji kako bi se oporavio od nervnog sloma, a društvo su mu pravile dve usedelice.
Iako je Vister uveo mnoge konvencije kaubojske proze - kori-šćenje bezimenog junaka, uvođenje klimaksa u vidu oružanog obračuna između junaka i zlikovca, besmrtnu rečenicu: „Kad mi to kažeš, osmehni se!“ - njegovo glavno dostignuće bilo je to što je kauboja učinio figurom dostojnom fikcionalizacije. Započeo je taj postupak svojim sada zaboravljenim romanom sa naslovom Lin Meklin, ali gaje u potpunosti ostvario Čovekom iz Virdžinije. Priča o istočnjaku (bez imena, naravno) koji odlazi na zapad, udarila je u žicu miliona Amerikanaca, ali naročito onih obrazovanijih, kojima je i bila namenjena. Knjiga se prodala u 50.000 primeraka za samo četiri meseca i u tri miliona primeraka ukupno, videla je petnaest izdanja u prah sedam godina, po njoj je urađena brod-vejska predstava koja se davala deset godina, a zatim i film koji je nadahnuo talas sličnih.
Mitologizacija Zapada konsolidovana je strahovito popularnim romanima pisaca kao što su Č. Dž. Mulford, tvorac apsurdno nekaubojskog Skočka Kasidija, te Zejna Greja, njujorškog zubara koji nije znao gotovo ništa o Zapadu, ali je odbio da dopusti da to bude prepreka dobroj priči.25 Prvi filmski vestern, Velika pljačka voza, snimljen je 1903. Do dvadesetih godina dvadesetog veka vesterni su predstavljali gotovo trećinu svih holivudskih celove-černjih filmova. Ali pravi vrhunac oni su doživeli pedesetih godina dvadesetog veka na televiziji. U njihovom zenitu, 1959. godine, američki televizijski gledalac mogao je da bira između dvadeset osam vestern serija koje su se davale na TV mrežama - u prošeku po četiri svake večeri.26
Krajnje je čudno da su ti ljudi sa Zapada, čiji se život sastojao uglavnom od teranja krava preko samotnih ravnica i čija je zamisao o krajnjem uzbuđenju podrazumevala kupku, brijanje i noćni provod u mestu poput Ebilejna, mogli toliko da obuzmu narodnu maštu. Kao što je rekao istoričar Vilijam V. Sevidž: „Posao sa govedima i kaubojski život teško da su bili ono od čega se stvaraju legende... Kauboj je simbol mnogih stvari - hrabrosti, časti, viteštva, individualizma - od kojih malobrojne imaju osnova u činjenicama.“27
Kauboji svakako nisu provodili mnogo vremena pucajući jedni na druge. Tokom onih deset godina kada je Dodž Siti bio najveći, najrazuzdaniji kravlji grad na svetu, samo su trideset četvorica sahranjena na zloglasnom groblju zvanom „Brdo čizama“,
i gotovo svi su umrli od prirodnih uzroka. Incidenti poput pucnjave kod OK korala ili ubistva Divljeg Bila Hikoka postali su slavni zato što su bili toliko neuobičajeni. Oni koji jesu bili upucani, retko su ponovo ustajali. Gotovo da nema vestern filma u kojem makar jedan lik ne primi metak u butinu ili rame, ali se na to samo muški namršti i nastavi da puca. Kao što je rekao jedan posmatrač: „Čovek bi pomislio da je ljudsko rame sazdano od nekog samozaceljujućeg materijala, poput gume za auto koja se ne može probušiti.“23 U stvari, meci iz devetnaestog veka bili su toliko spori, relativno govoreći, i toliko meki da gotovo nikada nisu prolazili pravo kroz telo žrtve. Umesto toga, odbijali su se unaokolo kao u fliperu i izlazili iz tela kroz rupu nalik na onu koju probije pesnica kroz papir. Čak i ako bi metak čudesno promašio vitalne organe žrtve, ona bi gotovo neizostavno pretrpela krajnje dubok i onesposobljavajući šok i nasmrt iskrvarila za samo nekoliko minuta.
Uopšte uzev, poverenja i dobre volje bilo je podjednako na Zapadu punom bezakonja koliko i drugde. Kao što je napomenuo Borstin, nije nikakva slučajnost što je termin pardner („ortak“) -koji je prvobitno nosio smisao mnogo dublji i ispunjeniji pove-renjem od običnog prijateljstva - ušao u jezik pedesetih godina dvadesetog veka na zlatnim nalazištima u Kaliforniji.29 Pravda je često bila hitna i brza - lopovi i prevaranti na rečnim parobrodima obično su iskrcavani na najbližem peščanom sprudu, da se odatle vrate u civilizaciju, ako mogu - ali je pravde makar bilo. Kopneni prestupnici često su imali posla sa kengurskim sudovima - priručnim skupovima koji su se retko baktali propisnim postupkom. Poreklo tog vrlo čudnog i zanimljivog termina pronađeno je u Teksasu, mestu u kojem nema australijskih torbara, i prvi put je zabeležen 1849. godine. Izgleda da nema nikakve veze s Australijom - taj izraz tamo nije bio poznat sve dok nije uvezen iz Amerike - i možda potiče od zamisli da zločinac skakuće kao kengur do vešala, ali to je puka pretpostavka.
Među ostalim terminima koji su izgleda nastali na Zapadu nalaze se bogus („lažan“), rip-roaring („bučan“), joint u smislu mesta za okupljanje, piker za nepouzdanog čoveka (ponekad kažu kako je to referenca na žitelje okruga Pajk u Misuriju, ali pre će biti da potiče od reci turnpike - „put s naplatom drumarine“), to be caught between a rock and a hard place („između čekića i nakovnja“), six-shooter za revolver marke „kolt“, gunplay („pucnjava“), holdup („oružana pljačka“) i crook („prevarant“), plus mnoštvo drugih koji nisu opstali u dvadesetom veku, kao što su dying with throat trouble („umreti od gušobolje“) i the big jump („veliki skok“) za vešanje. Bogus je krajnje tajanstvena reč, a crook tek nešto manje od nje. Ova potonja možda ima nekakve veze s tim što pastirski štap (crook) nije prav već savijen (bent - u devetnaestom veku to je bio uobičajen pridev za zločinca, i još jeste u Britaniji), ali za to nema pisanih dokaza.
Mnogi od izraza koje najtešnje asociramo s kaubojima i životom posred rumene kadulje pojavili su se na Zapadu tek mnogo kasnije. Dogy, reč za tele bez majke, ovekovečeno u stihovima poznate pesme, otkrivena je tek 1903.311 Hoosegow, zatvor, reč je koja je ušla u jezik tek 1920. Bandite (bandits) su retko tako nazivali; uobičajenij termin bio je banditti. Bounty hunter („lovac na ucenjene"),gunslinger („revolveraš“) i to have an itchy trigger finger („svrbi me prst na obaraču“) odreda su izmišljotine holi-vudskih scenarista.31
Leksičke tvorevine kauboja, rudara i drugih zapadnih Amerikanaca krajnje su sporadične ako se uporede sa ostavštinom špan-skih termina sa Zapada. Njih je u jednom periodu bilo mnogo više od stotinu. Među najpoznatijim preživelima jesu lasso („laso“ -1819), sombrero (meksikanski šešir - 1823),patio („otvoreno dvorište“ - 1827), corral („koral" - 1829), lariat (od la reata, „uže“, 1831), canyon („kanjon“ - 1834), plaza („trg“ - 1836), burro („magarence“), stampede („stampedo“) i rodeo (1844), bonanza („bogat rudnik“ - 1844), bronco („divlji konj“) i pronto („odmah“ - 1850), alfalfa („lucerka“ - 1855), cinch (od cincha, „kolan“ -1859), pinto („šarac“ - 1860) i vigilante („osvetnik“ - 1865).32
Te reci su često morale da se na silu dovedu u prikladan oblik. Wrangler („onaj koji sedla konja“) potiče od caballerangero. Vamos je postalo vamoose, a potom mosey („šetati se“). Vaquero, bukvalno „kravar“, prošao je kroz brojne varijacije - buckha-ra, bakkarer, backayro, buccahro - pre nego što se u engleskom konačno skrasio kao buckarooo. Šešir od deset galona nije dobio naziv po kapacitetu skladištenja tečnosti (da bi to tako bilo, morao bi da bude velik kao kada) već po pletenici kojom je bio ukrašen; španska reč za pletenicu je galón.
Ponekad je engleskom pisanju španskih reci bilo potrebno izve-sno vreme da se ustali. Tek krajem dvadesetih godina dvadesetog veka, bronco se pojavio u slavnoj reklami za kola marke „džordan“ na sledeći način; „Negde zapadno od Laramija živi devojka koja kroti bronchose i ume da baca uže, devojka koja zna o čemu govorim.“ Na isti način, Dž. M. Anderson, prva kaubojska filmska zve-zda, povremeno je predstavljan svojim obožavaocima kao Broncho Billy, a dokazi ukazuju na to da se reč izgovarala jednako kao što se pisala. U međuvremenu, rancher, od meksikansko-španskog rancho, ili „kantina“, često se prvobitno izgovarao kao „ranker“.
Prvi doseljenici na jugozapad koji su govorili engleski takođe su se prvi put susreli sa špansko-meksikanskom kuhinjom: sa takosi-ma, enčiladama, tortiljama i slično. Za naćose se tvrdi kako su ime dobili po izvesnom Ignasiju koji ih je izuzetno dobro pripremao, ali ta priča, ako je i tačna, nije potvrđena. Nesumnjivo apokrifna je stara priča da su Meksikanci počeli da nazivaju Amerikancegn'ngo-sima zbog popularnog marša u vreme Meksičkog rata koji je u sebi imao reči „Green grow the rushes“. U stvari, gringo uopšte nije izraz iz Novog sveta. On se široko upotrebljavao u Španiji u osamnaestom veku. To je iskvareno Griego, ih „grčki“, termin za nerazumljivo strano brbljanje, slično tome kako mi danas kažemo za „španska sela“.33
Mnogi drugi izrazi koji su ponekad začinjeni španskim izrazima čije unošenje u engleski pripisujemo kaubojima i rančerima zapravo su ušli u engleski mnogo ranije, među njima i reci adobe („ćerpič“) i mesa („visoravan“) još 1759, calaboose (od calabozo, „tamnica“) 1792, i mustang (od mesteño ili mestengo, što je označavalo odlutale životinje) 1808. Jedna od znatno složenijih ranih adaptacija bila je i reč maroon. U smislu biti nasukan, ostavljen na cedilu, ona je život započela kao španski cimarrón (doslovno, „onaj koji živi na planinskim vrhovima“) i prvobitno je označavala odbeglog roba na Zapadnoindijskim osinima. Onda se preneo na potomstvo takvog roba. Konačno je dobio savremeno značenje pretrpljenog napuštanja. Ali Španci su tu reč primenjivali i na jedno pleme Indijanaca Muskogina (na one koje mi poznajemo kao Seminóle). U međuvremenu, Francuzi su prihvatili tu reč, izme-nili je u marron (kako oni kažu za kesten), a Englezi su je otud naturalizovali u maroon. Ironija je u tome da su Seminóle, kada su konačno proterane sa Floride, preseljene u Oklahomu blizu reke Simaron. Mnogo manje zahtevna bila je reč el lagarto, „gušter“, koja je na engleskom naturalizovana kao alligator.
Dalje na severu, traperi koji su govorili francuski dali su doseljenicima mnogo korisnih reci, posebno gopher („glodar“), rendezvous („sastanak“),peak za planinski vrh (od francuskogpic), badlands (prevedeno doslovno sa francuskog rnauvaises tenes) i park u smislu planinske doline. Ovo poslednje nije opstalo u opštem smislu, ali i dalje živi u nazivima nekih mesta, kao što je Estes Park u Koloradu. Kao i kad je reč o španskom, mnoge francuske reči ušle su u engleski mnogo pre migracije na zapad, među njima i chute („slap“ - 1804), butte („strmo brdo“) i picayne („sitan“ - 1805), coulee („duboka jaruga“ - 1807), depoi („skladište“ - 1832) i sashay („šepuriti se“ - 1836). I one su često prolazile kroz uvijene preobražaje. Lagniappe („poklončić“), reč koja se obično pripisuje Francuzima iz Nju Orleansa, zapravo je ponikla među keču-anskim Indijancima u Peruu kao yapa. Španci su je prilagodili u ñapa. Onda su je Francuzi uzeli iz španskog, a mi od Francuza.
Ako doseljenici na Zapad koji su govorili engleski već nisu mnogo pucali jedni na druge, jesu mnogo pucali na bizone i na Indijance. Ovi su, opet, bili u posebnoj vezi. Između 1830. i 1895, sedamdeset miliona bizona koji su lunjali velikim ravnicama svedeno je na samo osamsto grla, od kojih je većina bila u zoološkim vrtovima ili na turnejama sa cirkusima. Istrebljenje bizona nije bilo tek nemarno preterivanje u ubijanju, kako nas često navode da pomislimo, već rezultat „svesne politike koju su smislili žele-znice, vojska i rančeri kao sredstvo tlačenja Indijanaca i njihovog zadržavanja u rezervatima“.34 Otprilike u istom periodu, broj Indijanaca je pao sa dva miliona na devedeset hiljada kada su rat, bolest i siromaštvo izazvano gubitkom zemalja i izvora izdržavanja brutalno došli po svoje.
Reći da se prema Indijancima često postupalo grozno jedva da može da ukaže na opseg poniženja kojem su bili izloženi. Iznova i iznova, čupali su im korene i selili ih sve dok ih nisu natrpali na najgoroj, najjalovijoj zemlji. Iako su se ratovi Amerike sa Indijancima završili 1886. kada se predao veliki poglavica Apača Džero-nimo, tada se nije prestalo s njihovim maltretiranjem. Između 1887. i 1934. oduzeto im je daljih 86 miliona jutara zemlje. Sve u svemu, kako beleži Hauard Zin, Sjedinjene Države su sačinile 400 sporazuma s Indijancima i prekršile svaki od njih. Čak su i pravo na državljanstvo dobili tek 1924.35
Danas niko ne zna koliko ima Indijanaca. Znamo samo koliko ljudi misli da su Indijanci, što naravno nije jedno te isto. Oko dva miliona Amerikanaca tvrdilo je u popisu iz 1990. da su Indijanci, ali to je bio porast od gotovo 40 procenata u odnosu na popis iz 1980. - što svakako nije u skladu s porastom stanovništva.36
U Americi je danas preostalo oko 300 plemena, ali veliki deo jezičke raznovrsnosti koja je nekada postojala zauvek je nestao. Po recima doktora Dvejna Kinga iz Nacionalnog muzeja američkih Indijanaca, „danas se govori manje od 200 (urođeničkih američkih) jezika, a 80 do 100 među njima verovatno će iščeznuti za samo jednu generaciju“.37 U one koji su najopasnije blizu ruba izumiranja spadaju mandanski (samo je šest poznatih govornika preostalo 1991) i jezik Osaga (kojim govore samo njih pet). Lakota, jezik koji je korišćen u filmu Igra s vukovima, izgleda da je mrtav. Nije se mogao naći niti jedan urođenički govornik koji bi savetovao filmsku ekipu. Za samo oko pola veka, Amerika je osvojila Zapad, ali je za to platila strašnu cenu u kulturama sop-stvenih urođenika.
1
Oružana pobuna koju je 1786. i 1787. u Masačusetsu predvodio Danijel Šejs, izazvana neizdrživim nametima i porezima koji su razrezani sitnim poljoprivrednicima. (Prim, prev.)
2
Izraz nastao iz britanskog pomorskog slenga, za dečake rođene tokom plovidbe, kada je ženama bilo dopuštano da prate muževe na putovanju; jedan admiral je tvrdio daje bukvalno tamo i rođen, ispod brodskog topa; u američkom slengu značenje je slično, ali se odnosi na vojnobirokratski tretman mladih regruta nejasnog porodičnog porekla. (Prim, prev.)
3
Doslovno: zagristi prašinu; u slengu: umreti. (Prim, prev.)


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Made in America - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 9:26 am




Lonac za topljenje: Doseljavanje u Ameriku

I

Početkom tridesetih godina dvadesetog veka, američka trgovina pamukom sa Britanijom toliko je porasla da je istovremeno i do hiljadu brodova, što je bio znatan deo atlantske flote, prevozilo pamuk u Liverpul. Nevolja je bila u tome što su se vraćali uglavnom prazni. U potrazi za zgodnim teretom za povratno putovanje, brodovlasnici su se odlučili za jedan neuobičajen: ljude.
Nije bilo važno to što njihovi brodovi nikada nisu ni bili name-njeni prevozu putnika, niti to što je prelazak okeana mogao potrajati i do tri meseca sa ljudskim teretom natrpanim u smrdljivim spremištima, pravim uzgajalištem bolesti poput trahoma i malignog tifusa, koji se u devetnaestom veku toliko blisko povezivao s prelaskom Atlantika daje dobio naziv brodska groznica. Ljudi su bili voljni da istrpe gotovo svaku vrstu muka kako bi došli do Amerike, ako je cena bila odgovarajuća, a pošto su se putnici pakovali unutra tako da nisu imali gotovo ništa od civilizovanog komfora, cene ne samo što su mogle biti niske već su bile gotovo neodoljive. Sredinom veka, karta u jednom smeru u prostoru međupalube (blizu brodskog mehanizma za kormilarenje te stoga vrlo bučnom)
mogla se dobiti za samo 12 dolara od Liverpula do Njujorka, i za manje od 10 dolara iz Dablina. Gotovo svi osim onih najbednijih siromaha mogli su to da prikupe.1
Milioni su tako i uradili. Od 150.000 tokom dvadesetih godina devetnaestog veka, broj doseljenika u Ameriku rastao je neprekidno, sa svakom narednom decenijom: na 600.000 tokom tridesetih, 1,7 miliona četrdesetih, 2,3 miliona pedesetih godina devetnaestog veka. Sve se to, naravno, dešavalo u mnogo rede naseljenoj Americi. Tri miliona useljenika koji su došli u Sjedinjene Države u deceniji između 1845. i 1855. stigli su u zemlju gde je bilo samo dvadeset miliona stanovnika. Za samo dvadeset godina, od 1830. do 1850, proporcija useljenika stranog porekla u Americi popela se sa jedan prema sto na jedan prema deset.
Nikada ranije nije došlo do tako globalnog egzodusa - i to ne samo u Ameriku već i u Australiju, Argentinu, Novi Zeland, gde god se ukazala nekakva mogućnost, mada je Americi pripao lavovski deo. Između 1815. i 1915. ona je primila 35 miliona ljudi, što odgovara današnjem stanovništvu Norveške, Švedske, Austrije, Irske, Danske i Švajcarske. Sedam miliona ih je došlo iz Nemač-ke, po oko 5 miliona iz Italije i Irske (1,5 miliona više nego što ih danas živi u Irskoj), 3,3 miliona iz Rusije, 2,5 miliona iz Skandinavije, i na stotine hiljada sa svih drugih strana sveta - iz Grčke, Portugala, Turske, Holandije, Meksika, sa Kariba, iz Kine, Japana. Čak je i Kanada dala četvrt miliona useljenika između 1815. i 1860, i gotovo još milion dvadesetih godina dvadesetog veka.2 Za manje zemlje kao što su Švedska, Norveška i Irska, te za regi-one unutar zemalja, poput Sicilije i Mecođorna u italiji, te brojke su predstavljale znatno crpljenje ljudskih resursa. To je naročito važilo za Irsku. Godine 1807. to je bila najgušće naseljena zemlja u Evropi; krajem šezdesetih godina devetnaestog veka, bila je jedna od najnenaseljenijih.3
Kada su se jednom našli s druge strane okeana, doseljenici su se prirodno okupljali u enklave. Gotovo svi doseljenici iz Norveške između 1815. i 1860. naselili su se u samo četiri države,
Viskonsinu, Minesoti, Ajovi i Ilinoisu. Na gotovo isti način, dve trećine Holanđana mogle su se naći u Mičigenu, Njujorku, Viskonsinu i Ajovi. Ponekad su čak imali aktivne podsticaje da se okupljaju. U prvoj polovini devetnaestog veka, nekoliko nemačkih zajednica obrazovano je sa izričitom namerom da se doseljenici koncentrišu u određenoj oblasti koju bi zapravo mogli preuzeti. Jedan Nemac je govorio u ime mnogih kada je sanjao o tome kako će Pensilvanija postati „potpuno nemačka država gde će se divan nemački jezik koristiti u zakonodavnim dvoranama i sudovima pravde“. Ne samo u Pensilvaniji već i u Teksasu, Misuriju i Viskonsinu bile su prisutne iskrene nade u kolonizaciju čitavih tih država ili makar njihovog znatnog dela.4
I u fabričkim gradovima, useljeničke grupe često su se kon-centrisale u izuzetno visokom broju. Godine 1910, Hjugo Holou u Ilinoisu, grad sa čeličanama, bio je dom 15.000 Bugara. Istovremeno, od 14.300 ljudi zaposlenih u čeličanama Karnegi, gotovo 12.000 je bilo iz Istočne Evrope.5
Oni koji nisu bili skloni radu u teškoj industriji niti su bili dovoljno umešni da se late poljoprivrede, obično su se gomilali u gradovima - čak i ako su poreklom, što je gotovo uvek bio slučaj, bili sa sela. Irci, Poljaci i Italijani su se tako lako uklopili u urbani život da obično zaboravljamo na to da je većina bila zemljoradničkog porekla i da pre odlaska od kuće verovatno nikada nije videla petospratnicu niti gužvu od hiljadu ljudi. Često su pristizali u tolikom mnoštvu da su remetili postojeću demografiju. Samo u jednoj godini, 1851, u Ameriku je došlo četvrt miliona Iraca, i gotovo svi su se naselili u Njujorku ili Bostonu. Do 1855, trećina stanovnika Njujorka bila je irskog porekla. Kako je doseljavanje iz Severne Evrope popustilo u trećem kvartalu veka, to su iskoristili istočnoevropski Jevreji. Procenjuje se da je između 1880. i 1900. godine trećina jevrejskog stanovništva Evrope došla u Ameriku, i opet se gotovo isključivo skrasila u Njujorku.7
Na prekretnici veka, Njujork je postao svakako najkosmopolit-skiji grad koji je svet ikada video. Osamdeset procenata njegovih pet miliona stanovnika bilo je ili rođeno u inostranstvu, ili su to bila deca doseljenika.8 Tamo je bilo više Italijana nego u Firenci, Đenovi i Veneciji zajedno, više Iraca nego bilo gde osim u Dabli-nu, više Rusa nego u Kijevu. Kao što je Herman Melvil rekao: „Nismo mi nacija, već svet.“ Godine 1908, britanski cionista po imenu Izrael Zangvil napisao je komad o doseljeničkom iskustvu po kojem je taj fenomen dobio sopstvenu reč. On je taj komad nazvao Lonac za topljenje.
Popularna slika, rekonstruisana u bezbroj filmova i knjiga, od Kuma pa do Kejna i Ejbela, prikazuje doseljenika koji dolazi razro-gačenih očiju i zbunjen na ostrvo Elis, gde ga teraju u gomili u mračnu dvoranu, podvrgavaju ga zastrašujućem nizu medicinskih testova i razgovora, nadrndani i rastrojeni službenik za doseljenike daje mu tajanstveno novo ime, da bi on konačno stupio na sunce i shvatio daje uspeo da dođe u Novi svet. Osim možda ovog poslednjeg, nije baš tako bilo.
Ponajpre, sve do 1897. godine doseljenici nisu prolazili preko ostrva Elis, već kroz Kasi Garden, zgradu bivše opere na Bateriju. Čak i pošto su prostorije za doseljenike prebačene na ostrvo Elis, tamo su odvodili samo putnike iz međupalube. Putnici prve i druge klase podvrgavani su proceduri na svojim brodovima. A ni ostrvo Elis (koje je, uzgred, dobilo ime po njegovom vlasniku iz osamnaestog veka, Semjuelu Elisu) nije bilo tmurna, turobna institucija kakvu zamišljamo. Bio je to divan, bogato ukrašen kompleks sa prvoklasnim zdravstvenim ustanovama, baštom na krovu sa nadahnjujućim pogledom na donji Menheten i Kip Slobode, te dobrom hranom za one malobrojne koji bi bili zadržani. Tamošnja Dvorana za registrovanje, s mesinganim lusterima i zasvođenom tavanicom, imala je 29.000 pločica, a sve su ih postavili italijanski majstori, i bila je verovatno „najveća prostorija u Njujorku“, sudeći po jednom izveštaju.9 Iako su službenici za doseljenike nesumnjivo bili opterećeni poslom - obrađivali su i do 5.000 pristiglih dnevno i nešto preko milion, četiri puta više od pretpostavljenog kapaciteta ostrva Elis, u jednoj jedinoj godini kad je doseljavanje bilo na vrhuncu, 1907.10 - obavljali su svoj posao efikasno, brzo i s nemalom samilošću. (Mnogi su i sami bili doseljenici.)
Iako je spisak onih kojima se mogao zabraniti pristup bio zastrašujuć - obuhvatao je prostitutke, luđake, poligamiste, anarhiste, one sa „gnusnim ili zaraznim bolestima“, one za koje se moglo pretpostaviti da će pasti državi na teret, uz još devedesetak drugih kategorija nepoželjnih - samo je oko 2 procenta podnosilaca zahteva naišlo na odbijanje prijema, a oni koji nisu svojevoljno prihvatili novodobijeno ime bili su toliko malobrojni da je ta zamisao bila gotovo mitska. Daleko od toga da je to bio hladan i neosetljiv prihvat u Novi svet; bila je to zaslepljujuća izložba američkog bogatstva, efikasnosti i poštovanja prema običnom čoveku - zbog čega su mnogi uistinu pomislili kako su došli u raj na zemlji.
Pošto su jednom stupili na Menheten, novi doseljenici smesta su pronalazili dalja ovaploćenja američkog čuda. Na pristanu bi im obično prilazili zemljaci koji su govorili njihovim jezikom, ali su se ponašali prijaznije, opuštenije i bili daleko gizdavije obučeni od bilo koga kod kuće. Neverovatno velikodušno, ti momentalni prijatelji nudili su pomoć tek pristiglim doseljenicima u pronalaženju posla ili smeštaja, pa su se čak nudili i da ponesu kofer u kojem su ovi doneli ono malo svojih dragocenosti - čovek je morao da bude veoma oprezan u Njujorku, kako su ozbiljno upozoravali doseljenike. Onda bi se u nekom trenutku doseljenik okrenuo i ustanovio kako je novi prijatelj nestao sa svim njegovim stvarima, i kako je on upravo naučio svoju prvu važnu lekciju o životu u novoj zemlji. Malo je bilo tek pristiglih doseljenika koji nisu ovako ili onako opelješeni odmah po dolasku.
Većina od miliona doseljenika niže klase naselila se na deset kvadratnih kilometara Donje istočne strane, često u uslovima užasne bede, sa čak i do dvadeset pet ljudi u jednoj jedinoj sobi bez prozora. Još početkom šezdesetih godina devetnaestog veka tri četvrtine stanovništva Njujorka - više od 1,2 miliona ljudi - bilo je natrpano u samo 37.000 stambenih zgrada. Krajem veka, gustina stanovništva na Donjoj istočnoj strani bila je veća nego u ćume-zima Bombaja.11 U pokušaju da se ti uslovi poprave, godine 1869. usvojen je zakon po kojem je svaka spavaća soba morala da ima prozor. Rezultat je bio svetlarnik. Premda je ta zamisao sama po sebi bila plemenita, ispostavilo se da su svetlarnici prirodno mesto za bacanje đubreta i pomija iz domaćinstva, te su tako postali izvori još veće prljavštine i zaraze.
Kriminal, prostitucija, prosjačenje, boleštine i gotovo svaki drugi pokazatelj socijalne bede postojali su u meri koja je danas prosto nezamisliva. (Međutim, ubistva su bila izuzetak od tog pravila; danas je stopa deset puta viša.) Jedna studija doseljavanja Iraca u Boston sredinom veka ustanovila je da su u prošeku preživljavali samo četrnaest godina u Americi. Godine 1888, stopa smrtnosti beba u italijanskom kvartu iznosila je 325 na svakih 1.000. To će reći, trećina svih beba nije doživela svoj prvi rođendan.12
Bande sa imenima kao što su Gadne duvandžije, Mrtvi zecovi ili Baje iz Boverija lunjale su ulicama, krale i pljačkale (mugging, „pljačkanje“, jeste amerikanizam koji potiče iz 1863; ponekad se takođe nazivao iyoking) gotovo bez ikakvog rizika da budu kažnjene. Iako je u Njujorku postojala policija od 1845, u drugoj polovini devetnaestog veka ona je bila potpuno korumpirana i neefikasna. Tipičan primer za to bio je glavni inspektor Aleksandar „Pendrek“ Vilijams, koji je optužen čak 358 puta, ali nikada nije otpušten, pa čak ni disciplinski kažnjen. Toliko je bio nadaren za korupciju da je do penzije stekao jahtu, kuću u Konektikatu i 300.000 dolara na štednom računu.13
Ako se ima u vidu takva slika, ne čudi što su mnogi doseljenici podvili rep i vratili se u Evropu. U jednom trenutku, na svakih 100 Italijana koji bi svake godine došli u Njujork, 73 bi otišlo. Možda se čak jedna trećina svih doseljenika na kraju vratila na svoju rodnu grudu.14
Bez obzira na to, trend je ukazivao na neumoljivi rast. Obrazac je podrazumevao da se jedna grupa doseljenika skrasi u enklavi, i raštrka posle otprilike jedne generacije, tako da nova koncentracija doseljenika zauzme njeno mesto. Otud, kada su Irci napustili svoje tradicionalno uporište u oblasti Pet tačaka, njihovo mesto odmah su zauzeli Italijani. Stare nemačke krajeve preuzeli su Rusi i poljski Jevreji. Ali bilo je i finijih gradacija, naročito među Italijanima. Oni poreklom iz Đenove obično su se okupljali u Ulici Bakster, dok je u Ulici Elizabet bila smeštena velika zajednica Sicilijanaca. Kalabrijci su se okupljali u kraju poznatom pod imenom Malberi Bend. Alpski Italijani - oni iz oblasti kao što su Ticino u Švajcar-skoj i Tirol blizu Austrije - gotovo neizostavno su se mogli naći u Šezdeset devetoj ulici.
Doseljeničke grupe su imale sopstvena pozorišta, novine, biblioteke, škole, klubove, prodavnice, krčme i bogomolje. Samo Nem-ci su 1850. mogli da biraju između 133 novine na nemačkom, a neke od njih, kao New York Staats-Zeitungi Cincinnati Volksblatt, bile su gotovo jednako velike i uticajne kao i njihovi parnjaci na engleskom.15 Njujorčani koji su govorili jidiš mogli su 1935. da biraju između desetak dnevnih novina, među kojima su jedne, Jewish Daily Forward, imale tiraž od 125.000 primeraka. Čak su i Norvežani imali četrdeset novina na sopstvenom jeziku širom zemlje. Bilo je moguće - štaviše, u nekim slučajevima i normalno - živeti u Sjedinjenim Državama i nikada ne progovoriti reč engleskog.
Na primer, holandski se i dalje govorio širom ruralnog Njujorka dobrano u devetnaestom veku, dvestotinak godina pošto se Holan-dija povukla s kontinenta. Proslavljena feministkinja i govornica Sodžurner Trut, na primer, odgajana je u jednom holandskom domaćinstvu u Olbeniju i govorila je samo holandski sve dok se nije zadevojčila.16 Po recima Rejvena I. Mekdejvida Mlađeg, „oni malobrojni koji su govorili holandski opstali su u zabačenijim delovima doline Hadsona čak do 1941. godine“.17
Iako su Holanđani politički bili kratkotrajno prisutni u Americi, njihova jezička ostavština je ogromna. Od najranijih dana kontakta, Amerikanci su bez zazora prihvatali holandske termine -blunderbuss (bukvalno „gromovna puška“) još 1654, scow (,,bar-ža“) 1660, sleigh („sanke“) 1703. Sredinom osamnaestog veka, holandske reci su preplavile američki engleski: stoop („pognu-tost“), span („raspon“), coleslaw („kupus-salata“), boss („gazda"), pit u smislu semena voćke, bedpan („nosa“), bedspread („krevet-ski pokrivač“, ranije poznata kao counterpane), cookie („keks“), nitwit („glupan“ - od kolokvijalnog holandskog „Ik niet weef što znači „ne znam“), krajnje američko pitanje how come? („otkud?“
- bukvalni prevod holandskog hoekom), poppycock („koještarija“
- odpappekak, „meka balega"), dunderhead („tupan“), a verovat-no i caboodle u izrazu kit and caboodle („sve što je na raspolaganju“ - boedel je na holandskom rcč za predmete za domaćinstvo, premda Dilard, to vredi pomenuti, pomnije kako to podseća na kreolsko kabudu iz Zapadne Afrike).18
Dva naročito trajna amerikanizma proizašla iz holandskog jesu Santa Claus („Deda Mraz“ - od Sinter Klaas, oblika imena Sveti Nikola), prvi put zabeležen u američkom engleskom 1773. godine, i Yankee (verovatno ili od Janke, deminutivnog parnjaka engleskom Džoniju, ili od Jan Kaas, „Seronja Džon“, što je prvobitno trebalo da zvuči kao blaga uvreda). Holandske reći su često dobijale sasvim novo značenje. Snoepen, što znači ubaciti slatkiš u usta kad niko ne gleda, preobrazilo se u englesko snoop, što znači špijunirati ili njuškati.19 Docke, „lutka“, postalo je doxy, što je izraz za ženu lakog morala. Hokester, bezopasni trgovac, postao je huckster, neko kome nije baš za verovati. Doop je za Holanđane bio vrsta sosa. U Americi, preobraženo u dope, započelo je sa tim smislom 1807, ali je postepeno poprimalo mnoga druga značenja, od osobe ograničenih mentalnih sposobnosti (1851), preko vrste maziva (sedamdesete godine devetnaestog veka), vrste opijuma (1889), svake vrste narkotika (devedesete godine devetnaestog veka), preparata za doping konja (1900), pa do informacija iznutra (1910). Usput je taj izraz iznedrio još nekoliko složenica, posebno one koje označavaju narkomane - dope fiend (1896) i dope addict (1933).
Drugi holandski izrazi ulazili su u engleski preko nautičkih kontakata, odražavajući doba kada je Holandija vladala morima, među kojima su hoist („dizalica"), bumpkin (prvobitno je to bila isturena gredica, a zbog čega se potom koristilo za ljude sa sela nije baš jasno), bulwark („bastion"), caboose (prvobitno „brodska kuhinja“), freebooter („gusar"), hold („spremište"), boom („poluga") i sloop („slup").
Kao što to pokazuju Holanđani, jezički uticaj jedne grupe nema mnogo veze sa brojem ljudi koji su tim jezikom govorili. Irci su nadirali u milionima, ali su doneli samo pregršt reci, posebno smithereens („paramparčad"), lallapalooza („nešto izuzetno"), speakeasy („birtija"), hooligan (od galskog uallachđn, hvalisa-vac) i slew („mnoštvo" - od galskog sluagh), uz još jednu ili dve semantičke nijanse, opušteniji pristup razlici između shall i will, te naviku da se određeni član stavlja uz reci koje su ranije sasvim lepo mogle bez njega.
Skandinavci su dali još manje. Sa izuzetkom malobrojnih reči za hranu kao što su gravlaks (skandinavsko jelo od lososa) i smorgasbord (poznat još kao „švedski sto"), te nekoliko regionalnih izraza kao lutfisk (riblje jelo) i leefse (palačinka) za koje se mahom ne zna van gornjeg Srednjeg zapada i knjiga Garisona Kelora, njihovo jezičko prisustvo u Americi nije ostavilo traga.
Italijanski je bio nešto produktivniji, mada opet kad jeposredi hrana - špageti, pasta, makaroni, ravioli, pica i slično. Malobrojni italijanski izrazi koji se ne odnose na hranu, a pronašli su dom u engleskom, poput reči ćao i paparaco, došli su mnogo kasnije, i to ne preko doseljenika. '
Nasuprot tome, nemački je procvetao na američkom tlu. Nem-ci su bili prisutni u Americi još od najranijih kolonijalnih vremena - do 1683. oni su formirali sopstvenu zajednicu, Džermantaun, blizu Filađelfije - ali najveći broj njihovih doseljenika došao je u dva relativno kratka, uzastopna naleta. Prvi, od nekih 90.000,
dogodio se uglavnom u pet godina, od 1749. do 1754, i u vreme Američke revolucije bio je mahom dovršen.21 Od 1830. da 1850. usledio je drugi, veći priliv usredsređen uglavnom na urbane oblasti kao što su Sent Luis, Sinsinati, Čikago, Milvoki, Klivlend, Bafalo i Njujork, a u nekolicini njih nemački kulturni uticaj ne samo što je bio velik već i dominantan. Kao što je jedan uvodničar Hjuston posta zapazio početkom I svetskog rata, „izgleda da je Nemačka ostala bez svih svojih stranih poseda, izuzev Milvokija, Sent Luisa i Sinsinatija“.22
Samo nekoliko nemačkih reči naturalizovanih u engleski potiče iz ranijeg perioda doseljavanja, naročito sauerkraut („kiseo kupus“
- 1776), pretzel („pereca" - 1824) i dumb u smislu „glup" (1825). Većina amerikanizovanih nemačkih termina pojavila se za vreme ili ubrzo posle drugog talasa: to loaf i loafer („besposličiti, besposličar“ - 1835), ouch, bub i pumpernickel („jao“, „momak" i „crni hleb" - 1839), fresh (u smislu biti drzak - 1848), kindergarten („dečji vrtić" - 1852), nix („pazi!" - 1855), shyster („nadriadvokat“
- verovatno od Scheisse, „sranje" - 1856), check (u smislu računa u restoranu - 1868) i moguće hoodlum („bitanga“, od reči iz bavarskog dijalekta hodalump - 1872). Mnogo sporije su se asimi-lovale reči delicatessen („suhomesnati proizvodi" - 1889), kaput („uništen" - 1895),fink („doušnik“, od Shmierfink, što označava prezrenja vrednog čoveka, bukvalno „masna ptica" - 1892), kaffeeklatsch i hockshop („kafenisanje" i „zalagaonica" - 1903) te scram („čisti se!" - 1920). Od ljudi koji su govorili nemački došao je i američki običaj da se kažegesundheit („nazdravlje!“) kad neko kine, i da se na kraj mnogih reči stavlja fest - na primer, u recima songfest, foodfest, slugfest i talkfest.
Mnogi nemački izrazi prošli su kroz manje modifikacije u pisanju kako bi se uskladili s engleskom praksom, pa je autsch postalo ouch,frech je postalo fresh (u smislu bezobraznog), krank („bolestan") je postalo kranky, zweibackje postalo zwieback („dvopek“), Schmierkasse je postalo smearcase („sirni namaz"), a Lebewurst)e postalo liverwurst („džigernjača").
Jednako produktivan, premda nešto manje raširen u društvu, bio je jidiš (od jüdisch deutsch, „jevrejskog nemačkog“), koji su u Ameriku počevši od 1880. doneli istočnoevropski Jevreji. Iako zasnovan na nemačkom, jidiš se piše zdesna ulevo kao hebrejski, i koristi hebrejska slova. Nastao je početkom dvanaestog veka u jevrejskim getima u srednjoj Evropi. Kako su se Jevreji širili Evropom, tako su nosili i jidiš sa sobom i oživljavali ga usput pozajmicama iz aramejskog, hebrejskog, raznih slovenskih i romanskih jezika, te konačno iz engleskog. Krajem devetnaestog veka bio je to maternji jezik oko jedanaest miliona ljudi, od kojih je četvrtina završila u Sjedinjenim Državama.
Kao i kada je reč o Nemcima, Jevreji su stigli u Ameriku u dobro definisanim, ali kulturološki daleko izdvojenijim talasima - najpre je došao mali broj sefardskih Jevreja iz Španije i Portugala (sefardski znači španski na hebrejskom) u sedamnaestom i osamnaestom veku; potom, od dvadesetih do osamdesetih godina devetnaestog veka mnogo veća grupa Aškenazi Jevreja (koji su ime dobili po biblijskom liku Aškenazu) sa drugih mesta u zapadnoj Evropi, naročito iz Nemačke; i konačno, otprilike između 1880. i 1924. nastupio je plimni talas Jevreja iz istočne Evrope, naročito iz Poljske i Rusije.
Pripadnici prve dve grupe bili su uglavnom obrazovani i imućni, pa su se relativno glatko uklopili u američki način života. Mnoga velika imena američke privrede i filantropije - Gugenhajm, Kun, Leb, Seligman, Šif, Luison, Morgentau, Spejer - vuku poreklo iz prvog i pogotovo drugog talasa. Oni iz poslednje dijaspore bili su, nasuprot tome, gotovo uvek jadni i bedni. Najmanje jedna četvrtina nije umeia da čita ili piše. Bogati Jevreji su se pridošlica donekle stideli. Govorili su o njima kao o „varvarima“ i „Azijati-ma“, a govor jidiša smatrali su oznakom siromaštva i neznanja.23
Međutim, upravo ti siromašni Evropljani preobraziće poimanje Amerike o samoj sebi više nego ma koja druga grupa. Oni će stvoriti Holivud, oživeti industriju zabave i dati mnoge američke slavne kreativne talente, od braće Marks pa do kompozitora Džordža Geršvina i Irvinga Berlina. Potonja dvojica će započeti u njujorškom muzičkom kraju poznatom pod imenom Tin Pen Eli („sokak limenog tiganja“, po kakofoniji buke koja je otud dopirala), Geršvin sa pesmom „Svoni“, a Berlin sa hitom iz 1908. „Udri u ćemane i zasviraj regtajm“, melodijom koja po recima pisca Marvi-na Gelfinda „govori mnogo toga o procesu zvanom asimilacija“.24
Među recima iz jidiša koje su našle put u većoj ili manjoj meri do svakodnevnog engleskog bile su kibbitz („kibicovati“), schmaltz (bukvalno: „pileće salo"), schlemiel („šeprtlja“), schlock („jeftin proizvod"), keister („zadnjica"), nosh („meze"), phooey („fuj"), mashugash („lud"), selimo („zaostala osoba“), schnozzle („nos"), to schlep („tegliti"), chutzpah („hrabrost", „petlja"), schikse („hri-šćanka"), bagel („đevrek"), pastrami („dimljena plećka") i glitch (od glitschen, „okliznuti se"), uz još mnogo izraza bez kojih bi američki engleski bio mnogo siromašniji: I should live so long („da mi je da to đoživim"), I should worry („briga me"), get lost („gubi se"), lm coming already („samo što nisam"), 1 need it like I need a hole in the head („to mi treba koliko i rupa u glavi") i mnoge druge.1
Mnogi izrazi iz jidiša prenose stepen nijanse koji ih čini gotovo neprevodivim, izuzev možda kroz humor, koji nikada nije daleko kada se raspravlja o jidišu. Chutzpah, na primer, obično se u reč-nicima definiše kao vrsta smelosti, ali njegova suptilnost najbolje se može predočiti kroz stari vic o dečaku koji je ubio roditelje, a onda zatražio od suda da bude milostiv prema njemu pošto je odnedavno postao siroče.
Razmere doseljavanja bile su tolike da je 1930. više od 35 procenata belih Amerikanaca bilo rođeno u inostranstvu ili je imalo makar jednog takvog roditelja.25 Pošto su često bili ograničeni na boravak u etničkim enklavama privredom, predrasudama i pogodnostima, pravo je čudo da se Amerika nije razbila u mnoštvo jezičkih džepova. Ali nije, i to iz nekoliko razloga. Najpre, kao što smo već videli, ljudi su se selili kad god bi to dozvolile asimilacija i ekonomske okolnosti. Kraj poput onog oko Ulice Hester u Nju-jorku mogao je da govori jidišem nekoliko generacija, ali njegovi stanovnici su predstavljali stalno promenljivu masu. U najvećem broju slučajeva, strani doseljenici jedva su čekali da nauče engleski i da se otisnu u beli svet. Štaviše, mnogi su, naročito deca doseljenika, odbijali da govore jezikom predaka ili da na drugi način priznaju svoje etničko poreklo. Godine 1927, časopis Tajni ukazao je na to da se stariji Jevreji žale kako mlađe generacije ne razumeju jidiš.26 Otprilike u isto vreme, H. L. Menken je napomenuo: ,,U gradovima poput Klivlenda i Čikaga malobrojni su pripadnici druge generacije Amerikanaca poljskog, mađarskog ili hrvatskog porekla koji se makar prave da znaju da govore maternjim jezikom svojih roditelja.“27
Deca ne samo što su odbijala da uče jezik roditelja već su „korila roditelje kada su oni njime govorili pred nepoznatima".28 Kao što je rekao istoričar Maldvin Alen Džons: „Kulturološki otuđeni od roditelja zahvaljujući američkom obrazovanju, s najvećom željom da postanu i budu prihvaćeni kao Amerikanci, mnogi doseljenici druge generacije svesno su se trudili da se otarase svog nasleđa. Prihvatanje američke odeće, govora i interesovanja, često praćeno odbacivanjem egzotičnog prezimena, sve je to bilo deo procesa kojim su preci bili odbacivani zarad poboljšanja statusa.“29 „Od svakog doseljenika koji dođe ovamo treba zahtevati da nauči engleski za pet godina, ili da napusti zemlju“, režao je Teodor Ruzvelt 1918. U stvari, gotovo svi su to i radili. Od 13,4 miliona stanovnika Sjedinjenih Država 1930. koji su bili rođeni u inostran-stvu, svi osim nekih 870.000 umeli su, po proceni službenika pri popisu stanovništva, da se služe engleskim, a većina onih koji nisu tek su nedavno bili pristigli, boravili su tu privremeno (posebno je bilo mnogo Italijana koji su dolazili svake godine zbog sezonskih poslova, kad nisu imali šta da rade na imanju kod kuće), ili su smatrali da su prestari da uče. Iako su stanovnici gradova kojima engleski nije bio maternji uglavnom mogli da opstanu bez engleskog, većina je odlučila drugačije. Svakako, bilo je tu uznemirujućih razlika. Samo 3 procenta nemačkih doseljenika nije govorilo engleski 1930, dok je gotovo 13 procenata Poljaka i 16 procenata Italijana (što je raslo na gotovo 25 procenata kad su posredi Itali-janke) obitavalo u jezičkoj izolaciji, premda će posle samo jedne generacije te proporcije postati zanemarljive.30
Povremeno su preduzimane i akcije zaštite. Godine 1890, kada je uveden zakon koji je zahtevao da se u parohijskim školama u Milvokiju koristi isključivo engleski, nemačka zajednica bila je toliko razjarena da je oterala republikansku upravu iz grada i dovela demokrate. Čak i u vreme početka I svetskog rata, u Baltimoru su postojale četiri osnovne škole u kojima su predavanja bila isključivo na nemačkom. Međutim, oni koji su pokušavali da zaštite svoje jezičko nasleđe već su vodili izgubljenu bitku.
Sve je to razumljivo u urbanim oblastima gde je bilo neophodno i poželjno izlaziti s vremena na vreme iz sopstvenog kraja i gde je mešanje različitih doseljeničkih grupa bilo neizbežno. Ali to ne objašnjava situaciju sa izolovanijim zajednicama. Na prekretnici veka širom Srednjeg zapada postojale su stotine gradova ili grupa gradova nastanjenih gotovo isključivo specifičnim jezičkim grupacijama. Na primer, u Ajovi je bio Elk Horn (koji su osnovali Danci), Pela (Holanđani) i Amana kolonije (Nemci), između mnogih drugih. Na svakom tom mestu lokalno stanovništvo je bilo i homogeno i dovoljno udaljeno da izbegne opšti pritisak amerikanizacije. Čak i ako su naučili engleski kako bi slušali radio i razgovarali sa dođošima, mogli bismo razložno da očekujemo da su čuvali maternji jezik za privatnu upotrebu. U stvari, gotovo bez izuzetka, oni to nisu radili. Do tridesetih godina dvadesetog veka, u takvim gradovima ne samo što je engleski bio glavni govorni jezik već i jedini. Čak i oni nemački doseljenici koji su došli u Ameriku s naumom da osnuju Kleindeutschland, iliti Malu Nemačku, u Teksasu ili Viskonsinu, na kraju su se predali. Danas je retkost pronaći nekoga u tim gradovima ko zna više od nekoliko reći na jeziku svojih predaka. Očevidno, čak se i tu želja da se bude deo šire kulture pokazala neodoljivom na duži rok.
Samo je jedna grupa uspela da se u znatnijem broju odupre iskušenjima engleskog. Mislim tu na neobičan dijalekt koji je opštepoznat, premda pogrešno, kao pensilvanijski holandski. Taj naziv je istorijska slučajnost. Od početka osamnaestog veka pa sve gotovo do kraja devetnaestog, holandski se u američkom engleskom odnosio ne samo na jezik Holandije i njene okoline već i na štošta drugo što je bilo zbunjujuće strano, naročito na nemački jezik - nesumnjivo brkanjem nemačkog izraza Deutsch i reči Dutch (holandsko).
Nemci su došli u Pensilvaniju na poziv Vilijama Pena, koji je smatrao da se njihovi asketski verski principi uklapaju s njegovim kvekerskim uverenjima. Priliv Nemaca, koji se na kraju sastojao od 100.000 ljudi, ili trećine stanovništva Pensilvanije, činile su različite labavo povezane sekte, posebno Menoniti, Švenkenfelderi, Dunkardi, Moravci i Amiši, ali Amiši su naročito bili oni koji su govorili palatinskim dijalektom Visoke Nemačke koji se konačno razvio u jezik danas poznat ponajviše kao pensilvanijski holandski. Oni koji njime govore nazivaju ga Muddersrschprooch. Za naučnike i jezičke čistunce to je pensilvanijski nemački.
Vek i po, naučnici uglavnom nisu obraćali pažnju na pensilvanijski nemački. Tek 1924, kada je Markus Bahman Lambert objavio Rečnik neengleskih reči pensilvanijsko-nemačkog narečja, sa nešto manje od 17.000 odrednica, ovaj jezik je konačno postao predmet ozbiljnijeg izučavanja. Čak i danas on je relativno zapostavljena tema akademskog interesovanja, što je šteta, jer malo narečja pruža poučniji primer onoga što se desi s jezicima kada postoje u izolaciji. Kao što je rekao lingvista i istoričar Č. Ričard Bim: ,,U doba kada su na raspolaganju milijarde dolara za putovanje na Mesec i uništenje stranih zemalja, veoma je teško obezbediti makar nekoliko stotina dolara kojim bi se pomoglo finansiranje rečnika jezika najstarijeg i najvećeg nemačkog jezičkog ostrva na Severnoameričkom kontinentu.“31
Pošto je to oduvek prvenstveno bilo kolokvijalno, govorno narečje, veoma drugačije u formi i sadržini od standardnog nemačkog, pensilvanijski nemački posebno je problematičan u pravopisu. Jednostavno rečeno, gotovo svaka tvrdnja može se napisati na mnogo različitih načina. Evo, na primer, tri verzije istog teksta:
Die Hundstage kumme ali )ahr un bleibe sechs...
De hoons-daurga cooma allayohr un bliva sex...
Die Hundsdaage kumme alle Yaahr un blwewe sex...31
U dugim godinama izolacije, pensilvanijski nemački sve više se udaljavao od standardnog nemačkog. Mnoge reči nose nesumnjivi pečat engleskog uticaja, druge čuvaju arhaične ili dijalekatske nemačke oblike, dok ima i onih skovanih na licu mesta. Udaljavanje od standardnog nemačkog vidi se iz sledećeg:
PENSILVANIJSKI NEMAČKI
STANDARDNI NEMAČKI
ENGLESKI
aageglesser
Brillen
naočari
bauersleit
Bauern
zemljoradnici
bauerei
Bauernhöfe
farme
elfder
elf
jedanaest
feierblatz
Kamin; Feuerplatz
kamin
eensich ebbes
etwas; irgend etwas
bilo šta
Febber
Februar
februar
dabbich
ungeschickt
nespretan
aide daage
Alter
starost
Schtaagenfensich
zick zack *
cikcak
Grischtdaag
Weihnachten
Božić
Nei Yarick
New York
Njujork
Upadljiva osobenost pensilvanijskog nemaćkog jeste njegovo bogatstvo specifičnih termina. Pojmovi i situacije koji se u drugim jezicima moraju opisivati dugim rečenicama, na pensilvanij-skom nemačkom često se mogu izraziti jednom jedinom rečju. Na primer:
fedderchei - nesklonost pisanju pisama aagehaar - trepavica koja urasta i nadražuje beonjaču dachdrops - voda koja kaplje sa krova aarschgnoddle - gromuljice izmeta na maljama u blizini čmara; tarzančići. (I ne, nemam pojma šta će im jedna takva reč.)
Na svom vrhuncu u devetnaestom veku, pensilvanijski nemač-ki govorio se u zajednicama koje su dosezale čak do Kanade, gornjeg Srednjeg zapada i dubokog Juga. Danas, po Bimovim recima, to je „puki ostatak jedinstvene nemačkoameričke narodne kulture, toliko je brz bio proces akulturacije“.33 Procenjuje se da njime danas govori čak 16.000 ljudi - Markvart je 1980. rekao da i do četvrtine stanovništva okruga Lehaj, Liban i Berks u Pensilvaniji i dalje govori pensilvanijski nemački34 - ali taj broj se neumoljivo smanjuje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Made in America - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 9:26 am





II

Ako se za neki stav može reći da karakteriše gledište Amerike u pogledu doseljavanja u proteklih dvesta godina, onda je to uvere-nje kako je doseljavanje bilo nesumnjivo mudra i dalekovida stvar u slučaju vašeg dede, ali bi sada zaista s tom praksom trebalo da se prekine. Dve stotine godina, generacije Amerikanaca ubeđivale su sebe da je zemlja suočena s neposrednim društvenim raspadom i konačnom propašću pred grabljivim rukama stranih hordi koje naviru kroz njene luke.
Još na početku devetnaestog veka, Tomas Džeferson je na pozive na restriktivnost u doseljavanju odgovarao pitanjem, donekle molećivim: „Zar da odbijemo nesrećnim beguncima od pogibelji ono gostoprimstvo koje su domoroci iz divljine ukazali našim očevima kada su stigli u ovu zemlju?“ - premda je i on strahovao da će doseljenici, tako nesputani i slobodni, pretvoriti Sjedinjene Države u „heterogenu, nekoherentnu, rastrojenu masu“.35
Od najranijih dana, doseljenici su izazivali zabrinutost i dobi-jali razne epitete. Rani nadimci za strance uglavnom su bili tek blago posprdni - na primer, Nemce su nazivali kupusarima (krauts, zbog toga što su toliko voleli kiseo kupus) - ili čak prikriveno prijateljski. To je naročito važilo za Irce, čije su sklonosti prema piću i kavgi, te ispoljeni nedostatak viših mentalnih sposobnosti, nadahnuli mnoštvo dobrodušnih podrugljivih izraza, tako da je policijska stanica bila irski klub, zidarska kolica irski bagi, cigle irske konfete, a irska lepotica je bila žena sa dve šljive ispod oka.
Međutim, kako je vreme prolazilo, nadimci su bivali sve ružniji i zajedljiviji, i obično su se grupisali oko oštrih jednosloženica ili dvosloženica koje su se više pljuvale nego izgovarale: chink, kike, dago, polack, spic, hebe. Mnogi od njih postojali su u engleskom mnogo pre nego što su se odomaćili u Americi. Polack (za Poljaka) bio je aktuelan izraz u Elizabetinoj Engleskoj i može se naći u Hamletu. Chink (za Kineza) skovan je izgleda u Australiji. Sheery, izraz neizvesnog porekla, nastao je u londonskom 1st Endu, gde je prvi put zabeležen 1824. Kike (za Jevrejina), međutim, jeste ameri-kanizam koji je prvi put zapisan 1917. Smatra se daje potekao od završetaka na -ki u imenima poput Levinski. Bohunk, verovatno mešavina reći Bohemian (češki) i Hungarian (mađarski), takođe je američkog porekla i potiče s početka dvadesetog veka. Spic, za Latinoamerikance, po Menkenu je izveden iz „no spik inglis“. Wop (za Italijana), od guappo, napolitanskog izraza za kicoša ili gizdavca, došao je iz Italije, ali je svoj nepristojni, opštiji prizvuk dobio u Novom svetu. (Zamisao da je wop skraćenica za „without passport“ - bez pasoša - jednostavno nije tačna.)
Geografska preciznost nikada nije bila značajna odlika pogrdnih izraza. Guinea (takođe za ljude italijanskog porekla) nastala je, precizno, kao termin kojim je opisivan Afrikanac krajem osamnaestog veka, a onda se osamdesetih godina devetnaestog nakačio Italijanima. Dago je započeo kao skraćenica za Diego i koristio se za Špance pre nego što je povezan sa Italijanima, Grcima, Meksikancima i svima drugima sumnjivo stranim i crnomanjastim u osamdesetim godinama devetnaestog veka, baš kao i greaser (koji potiče još iz 1836), te skoriji izrazgreaseball. Mnogi drugi su milostivo pootpadali usput, posebno skibby za Japanca (moguće, premda donekle tajanstveno, od reči sukebei, „razvrat“), pa čak i još opskurniji gu-gu za Filipinca, oba nekada veoma učestala na zapadnoj obali.
Sve do poslednjih godina devetnaestog veka Amerika je čuvala većinu svojih zvaničnih rasističkih naziva za crnce i Indijance, ali 1882. je pridodala i novu kategoriju, kada je Kinezima izričito bio zabranjen ulaz u Sjedinjene Države, dok su onima koji su već bili u zemlji osporeni prava i zaštite koje je pružalo državljanstvo. Godine 1907. to se proširilo i na Japance. U prvim decenijama dvadesetog veka, istočnjaci su morali da pohađaju zasebne škole i branilo im se da poseduju nekretnine, što je stanodavcima omogućavalo da ih znatno zlostavljaju.36 Sredinom pedesetih godina dvadesetog veka, imigracione kvote za azijske zemlje bile su, u najmanju ruku, škrte: 185 za Japan, 105 za Kinu, po 100 za Koreju i Filipine.
Ali početkom devedesetih godina devetnaestog veka, kada se poplava doseljenika iz siromašnijih krajeva Evrope pretvorila u bujicu, rasizam je postao sveprisutniji, obesniji i manje fokusiran. Antidoseljenička bratstva poput Američkog udruženja za zaštitu i Saveza za ograničenje doseljavanja nicala su i sticala brojne sledbe-nike, a knjige kao što je bila Propast velike rase Medisona Granta (u kojoj se „naučno“ obrazlagalo mišljenje kako neograničeno doseljavanje vodi razvodnjavanju i degeneraciji nacionalnog karaktera) bile su bestseleri. Vilijam Dž. H. Trejnor iz Američkog udruženja za zaštitu izneo je raspoloženje Amerike kada se usprotivio da se pravo glasa da „svakom nepismenom Dagu, Poljaku, Hunu ili Slovenu“ i svim ostalim „kriminalcima i propalicama iz Evrope“ koje je voda donela na američke obale.37 Takva osećanja bila su privlačna ne samo za mase već su se širila i među ljudima znatnog ugleda. Među pristalicama Saveza za ograničenje doseljavanja bili su rektori Harvarda, Stenforda, Džordžija Teka, Čikaškog univerziteta i Vortonovog finansijskog fakulteta.38
Čak je i Vudro Vilson, za koga mnogi tvrde daje bio prosvećeni predsednik koliko je to u dvadesetom veku bilo moguće, umeo da napiše u svojoj Istoriji američkog naroda 1902. da su za nedavno doseljavanje bila karakteristična „mnoštva ljudi najnižeg staleža sa juga Italije, i još gorih iz Mađarske i Poljske“ koji svi zajedno nisu imali ni veštine ni energiju, „niti ma kakvu inicijativu brze pameti“. Kinezi su, dodao je on malčice hrabrije, „poželjniji kao radnici, ako već ne i kao državljani“.39
Kada je nekoliko italijanskih doseljenika linčovano u Nju Orle-ansu zato što su se družili sa crncima, predsednik Teodor Ruzvelt ih je prikladno ožalio u javnosti, ali je u pismu upućenom sestri napomenuo kako misli da je to bila „baš dobra stvar“ i dodao podrugljive komentare o tome koliko su mu dosadne „razne dago-diplomate“ koje su kod njega protestovale zbog linčovanja.40 Čak ni Margaret Sanger, uvažena aktivistkinja za kontrolu začeća, nije bila motivisana željom da se ženama poveri veća kontrola nad sop-stvenom sudbinom, već prosto težnjom da se smanji broj niskih staleža pomoću nove nauke, eugenike. „Više dece od podobnih, manje od nepodobnih - to je glavna svrha kontrole začeća“, napisala je ona.41 Nikada ranije niti kasnije netolerancija i predrasude nisu bile vidljivije, više u modi ili univerzalnije na svim nivoima američkog društva.
Godine 1907, da bi se oslobodio sve veće brige da će Amerika biti počišćena u zaborav zahvaljujući plimi ološa, Kongres je uspostavio telo po imenu Dilingemova komisija. U izveštaju koji se sastojao od četrdeset dva toma zaključeno je kako doseljenje pre 1880. nije bilo nimalo loše - doseljenici, prvenstveno iz severne Evrope, bili su (podrazumevalo se) vredni, pristojni, pouzdani i mahom protestanti, te su se zbog toga dobro asimilovali - dok je doseljavanja posle 1880. obeležio ulazak u Ameriku neobrazovanih, nesofisticiranih, uglavnom lenjih i svakako neprotestantskih masa iz južne i istočne Evrope. U izveštaju se tvrdilo kako su Nem-ci i Skandinavci kupovali imanja i postajali produktivni pripadnici američkog društva, dok je drugi talas samo upijao milostinju i opstajao na nadnicama od fabričkog rada.
Kao dokaz za to, komisija je istakla da je 77 procenata uhapšenih osumnjičenih ljudi u Njujorku bilo rođeno u inostranstvu, kao i da 86 procenata od njih uživa neku vrstu pomoći.42 A siromašni ne samo da su bili uglavnom već gotovo sasvim doseljeničkog porekla. Kada su istraživači iz komisije ispitali uslove stanovanja u Njujorku, nisu mogli da pronađu niti jedan slučaj da je belac rođen u Americi živeo u stambenoj zgradi. Komisija je zaključila kako su doseljenici iz južne i istočne Evrope povećali opštu nezaposlenost i doprineli smanjenju nadnica.
U stvari, svi dokazi su ukazivali na suprotno. Upravo zato što je Amerika imala za osnovu niske nadnice i prilagodljive fizičke radnike, uspela je da postane vodeća industrijska zemlja.43 Duže od pola veka, američka privreda je slobodno eksploatisala radnike rođene u inostranstvu i plaćala ih užasno malo, otpuštala ih u masama ako su agitovali za bolju platu ili uslove rada i menjala ih novim količinama pokornih doseljenika kad je to bilo neophodno, a sada ih je optuživala za to što su siromašni i otuđeni. Nije primetila da su oni koji su se okrenuli kriminalu ili tražili državnu pomoć samo mah deo ukupnog broja doseljenika, i da većinu zapravo čine lojalni, produktivni građani koji poštuju zakon.
Potpaljena kiseonikom iracionalnosti, Amerika je ušla u period teške netolerancije, ne samo prema doseljenicima već i prema bilo kojoj vrsti ponašanja usmerenog protiv establišmenta. Zakon o neprijateljskoj agitaciji iz 1918. proglasio je nelegalnim, između mnogo drugih stvari, čak i kritičke primedbe zbog troškova vlade ili primedbe na rad Udruženja mladih hrišćana.44 Standardi građanske slobode pali su toliko nisko da policija ne samo što je rutinski hapsila ljude osumnjičene za neprijateljsku agitaciju već čak i one koji su ih posećivali u zatvoru.
Godine 1917, u pokušaju da se iskorene nepodobni doseljenici, uvedena je neka vrsta testa pismenosti. Ambiciozni doseljenik morao je dokazati da ume da pročita najmanje trideset reči - mada, začudo, te reči nisu morale biti na engleskom. Niko nikada nije umeo da objasni zbog čega bijedan Hrvat koji ume da pročita trideset reči na hrvatskom bio bolje pripremljen za život u Americi od zemljaka Hrvata koji to ne zna.
Istovremeno, u lukama prispeća doseljenicima su postavljana mnogo podrobnija i sugestivnija pitanja. Kada je 1921. stigao u Ameriku, G. K. Česterton se zapanjio zbog iscrpnog ispitivanja kojem je morao da se podvrgne. „Stajao sam na drugoj strani reke Jordan“, napomenuo je kasnije, ,,u zemlji kojom je vladao drski arapski poglavar, gde je policija toliko ličila na razbojnike da se čovek morao zapitati kako li tek razbojnici izgledaju. Ali oni me nisu pitali jesam li došao da se podvrgnem moći njihovog vladara; i nije ih ni najmanje zanimalo šta mislim o etičkoj osnovi građanske vlasti.“45 Konačno je 1924. godine uveden sistem kvota i američka politika otvorenih vrata postala je deo istorije.
Međutim, do tada su doseljenici posvuda dokazivali koliko su predrasude o njima bile pogrešne. Naročito su istočnoevropski Jevreji pokazali sklonost prema obrazovanju i sopstvenom usavršavanju koja je trebalo da posluži kao uzor. Do 1927, dve trećine njujorških advokata bili su Jevreji,46 a još ih je na hiljade gradilo izuzetne karijere akademika, muzičara, dramskih pisaca, novinara, lekara, kompozitora, zabavljača i pregalaca u gotovo svakoj drugoj oblasti ljudske delatnosti. Suočeni sa decenijama pritužbi da nisu dovoljno vredni, Jevreji su sada shvatili da ih optužuju kako su preterano marljivi.
Započela je tiha akcija ograničavanja upisa Jevreja na pravne fakultete (odjek toga može se čuti danas u zabrinutosti zbog azijske dominacije u visokoškolskim institucijama) i u jezik je ušao novi izraz, antisemitizam u pet, koji je podrazumevao da ljudi rade sa Jevrejima preko dana, ako već moraju, ali ne treba ni na pamet da im padne da se s njima druže uveče. Još najmanje tri decenije Jevreji će biti izopštavani iz velikog dela američkih glavnih društvenih tokova. Tek su šezdesetih godina dvadesetog veka smeli da se ponadaju da će ih primiti u nejevrejske kantri-klubove, bratstva i sestrinstva na koledžima i druge bastione nejevrejskog načina života.
Ali predrasude kojima su Jevreji bili izloženi nisu bile ništa u poređenju sa onima koje su bile rezervisane za najprimetniju i naj-nevoljniju od svih manjina: za crne Amerikance. Možda iznenađuje spoznaja da su crnci bili jedna od najmalobrojnih doseljeničkih grupa u Sjedinjenim Državama, od koje su brojniji bili Šveđani, Sicilijanci, Poljaci i gotovo svaki drugi nacionalni ili etnički blok. Između 1505, kada je prvi tovar crnih robova stigao na Karibe, i 1888. kada je ropstvo konačno stavljeno van zakona u poslednjem njegovom uporištu u Novom svetu, Brazilu, procenjeno je da je oko dvanaest miliona crnih Afrikanaca prevezeno preko Atlantika. Međutim, velika većina otišla je u Brazil i na Karibe. Samo 5 procenata - tek oko pola miliona ljudi - uvezeno je u buduće Sjedinjene Države.47
Iz očiglednih ekonomskih razloga, crnci su podsticani da se slobodno razmnožavaju. Već 1775. godine oni su činili 40 procenata stanovništva Virdžinije, 30 procenata u Severnoj Karolini, Merilendu i Džordžiji, te preko 60 procenata u Južnoj Karolini.48
Mada je fizička surovost kojoj su bili izloženi možda donekle preuveličana u današnjem poimanju ropstva - većina je makar imala dovoljno hrane i odeće po tadašnjim standardima; na kraju krajeva, u interesu robovlasnika bilo je da vodi računa o svojoj imovini - psihološka poniženja kojima su podvrgavani bila su neizmerna. Američko robovlasništvo nije bilo toliko odvratno samo zbog nametanja nevoljnog služenja već zbog uskraćivanja čak i najosnovnijeg ljudskog dostojanstva. Fišer izveštava kako je jedan posetilac Virdžinije bio „zaprepašćen kada je video kako dame kupuju gole muškarce robove posle pažljivog ispitivanja njihovih genitalija“.49 Robinje su se rutinski smatrale seksualnim igračkama vlasnika i nadzornika. Gotovo da nije bilo plantaže bez ponekog mulata (to je prvobitno bio španski izraz koji je označavao malu mazgu) i posetioci sa teritorija koje nisu pripadale Jugu često su bili zapanjeni susretom sa robom svetle kože koji je prilično ličio na njihovog domaćina. (Sali Hemings, robinja koja je možda bila dugogodišnja ljubavnica Tomasa Džefersona, zapravo je bila polusestra njegove pokojne žene.)
Robove su obično na silu odvajali od njihovih partnera - oko jedne četvrtine je završilo tako rastavljeno - a majkama su oduzimali decu. U tipičnom oglasu iz tog vremena pisalo je: „CRNCI NA PRODAJU. Crnkinja stara 24 godine, i dva deteta, jedno od osam i drugo od tri godine. Navedeni crnci prodaju se zasebno ili zajedno, po želji kupca.“50 Oni su svakodnevno na hiljadu načina podsećani na to da nemaju status ljudskih bića. Kao što vele reči jedne pesme robova:
Pečemo leba,
Koricu nam dadu,
Postavljamo ručak,
Otpatke nam dadu...
Isipamo šerpu,
Da pijemo nam dadu I kažu - za crnčugu dosta.51
Gotovo svuda oni su držani u dubokom neznanju. Smatralo se da je bilo kakvo njihovo obrazovanje poziv na neposlušnost. Kao što kaže izmišljeni lik Džoela Čendlera Harisa, Čiča Remus: „Turiš li bukvar crnčugi u šake, neće da imaš ko da ti ore. More, ako uzmem motku, ima za minut crnčugi da uteram u glavu veću pamet nego sve škole odavdi pa do Midžegena.“32 Posledica toga bilo je njihovo strahovito ograničeno poimanje sveta izvan međa plantaže. Frederik Daglas je u svojoj autobiografiji napisao kako sve dok nije obezbedio sebi slobodu, nikada nije ni čuo za Njujork i Masaćusets.53
Čak i kad bi sebi obezbedili slobodu, teško da su mogli da uživaju u plodovima demokratije. Godine 1820. Amerika je imala 233.000 oslobođenih crnaca, ali oni nisu bili slobodni u bilo kom značajnijem smislu. Beli radnici su odbijali da rade zajedno sa crncima i da ih primaju za šegrte, tako da su njihovi izgledi da nađu dobar posao, a kamoli da u njemu napreduju, bili izuzetno mali. U Ajovi, Ilinoisu i Indijani nisu dopuštali čak ni slobodnim crncima da se tamo naseljavaju. A tamo gde bi im i dozvolili da se nasele, crnci su bili izloženi neprestanim poniženjima koja su morali da trpe u tišini. Svako belo dete znalo je da srne da gađa crnog čove-ka grudvom bez straha od kazne. Čak i u slučaju najtežih prestupa, crncima su često uskraćivana građanska prava, suđenje pred porotom, pa čak i sloboda da svedoče u sopstvenu korist. Gotovo nigde im nije bilo dozvoljeno da svedoče protiv belaca.
Iako su se na Severu gotovo svi gnušali ropstva, samo je šačica idealističkih ekscentrika u aboliciji videla uvod u jednakost. Čak je i Linkoln, u svojini raspravama sa Stivenom Daglasom, jasno izneo svoj stav: „Ja nisam, niti sam ikad bio, za to da se između bele i crne rase na bilo kakav način vaspostavi društvena i politička jednakost... Nisam, niti sam ikad bio za to da crnci postanu glasači ili porotnici, niti da se kvalifikuju za državnu službu ili da se venčavaju sa belcima.“34
Većina je volela da crnce smatra bezbrižnim, detinjastim bićima koja od života traže samo da nešto dobro pojedu i priliku da zapevaju i zaigraju. Izgleda da im nikada nije palo na pamet da se prosečan oslobođeni crnac tome jedino i mogao nadati. Ta popularna slika prikazana je u pesmi „Vrani Džim“ koju je sredinom tridesetih godina devetnaestog veka proslavio Tomas D. Rajs:
Počujte me sad, cure i dečaci,
Ljudi me zovu Vrani Džim.
Sad ću da vam pevam malo,
Iz Kentakija sam i dičim se tim.
Neverovatno kako se ta slika zadržala sve do savremenog doba. Dobrano u četrdesetim godinama dvadesetog veka, časopis Tajm je i dalje crnce obično pominjao kao „crnje“ i veselio se kratkim vestima u kojima su crnci padali u bunare ili doživljavali kakav drugi zabavan neuspeh. Holivudske uloge za crnce bile su ograničene uglavnom na stidljive i zbunjene likove koji su vukli noge i kolutali očima, u tumačenju glumaca poput Ste-pina Fečita i Bakvita Tomasa. Pedesetih se stereotip proširio i na televizijske likove kao što su Ejmos i Endi, te odani Ročester iz Šoua Džeka Benija, dok je u svetu trgovine gotovo jedino crno lice koje se moglo videti bilo nasmejani lik Tetke Džemajme, debele i nezadrživo srećne crnkinje čije je vrhunsko zadovoljstvo u životu očevidno bilo da pravi palačinke za belu raju. Drugde, crnci jednostavno nisu ni postojali. Čak je i emisija Šou Endija Grifita, sa mestom radnje na Jugu, naizgled postojala u nadrealnom svetu naseljenom samo belcima.
U malobrojnim prilikama kada su crnci tretirani ozbiljnije, bilo je to gotovo uvek sa stepenom snishodljivog neznanja od kojeg prosto zastaje dah. Godine 1949, pisac novinske naučne rubrike koja je objavljivana širom zemlje mogao je mrtav ozbiljan da izvesti svoje mlade čitaoce kako je američki crnac urođeno nesposoban da izgovori slovo ,,r“ zato što ima „predebele usne“. Gotovo nikakva naučna pažnja nije posvećivana crnim Amerikancima. One malobrojne knjige koje su se njima bavile, kao što su Crnac u Africi i Americi (1902) i Crnac u američkom životu (1926), uzimale su zdravo za gotovo da su crnci nesposobni, osim u određenim izuzetnim slučajevima, za više moždane aktivnosti. Često se tvrdilo kako je njihov osobeni govor posledica kako zaostalih mentalnih sposobnosti tako i njihove psihologije, kao u ovom pasusu iz Crnca u američkom životu gde se razglaba o narečju „gula“:
Aljkave i nemarne u govoru, te Gule su se dočepale seljačkog engleskog kojim su govorili neki od ranih doseljenika... uzeli da lome svoje nespretne jezike oko njega što su bolje umeli i to je, obogaćeno određenim ekspresivnim afričkim recima, kroz njihove pljosnate noseve i debele usne dopiralo napolje kao... govor.55
A to je, molim vas da ne zaboravite, bio naučni rad. Čak ni najugledniji naučnici koji su se bavili jezikom nisu mogli da crncima pripišu ni najskromniju sposobnost za jezičke inovacije. U Engleskom jeziku u Americi, Džordž Filip Krap je ustvrdio: „Broj američkih reči koje su u jezik uneli crnci beznačajan je... Nekoliko reči kao što su juba (vrsta plesa), banjo, hoodoo, voodoo, pickaninny, iscrpljuju spisak reči neengleskog porekla.“56 Za dijalekt „gula“ - koji se sada posvuda smatra najbogatijim, najizražajni-jim i etnički najčistijim od svih afroameričkih narečja u Americi - Krap je tvrdio kako je takav da sadrži „vrlo malo toga, možda i nimalo, izvedeno iz izvora van engleskog jezika“.
Za gotovo svaki izraz iz crnačkog jezika tvrdilo se da ima korene u engleskom. Jazz („džez“), insistirao je Krap, jeste reč iz dijalekta stare Engleske. Jedan drugi naučnik otišao je toliko daleko da kaže kako je reč moke, nekada uobičajena za crnca, potekla iz islandskog mockvi, „mrak“.57 To što je čak i osmogodišnje dete moglo uvideti izvesnu neuverljivost u zamisli da bi jedan crni Amerikanac preuzeo i upotrebio izraz nastao na hladnom ostrvu udaljenom tri hiljade kilometara, nije bilo važno. Važno je bilo to da se zasluga pripiše nekom drugom, a ne samim crncima.
Tek kada su četrdesetih godina dvadesetog veka crni akademik po imenu Lorenco Dau Tarner i Šveđanin Gunar Mirdal počeli da proučavaju crnački govor, on je podvrgnut ozbiljnom naučnom istraživanju. Tarner i Mirdal su brzo ustanovili da se određene osobenosti sintakse u „guli“, dijalektu kojim je još govorilo oko 250.000 ljudi na Morskim ostrvima kraj obale Južne Karoline, jasno mogu pronaći u jezicima Zapadne Afrike, a pojavljuju se i u drugim lokalnim narečjima u Novom svetu, toliko međusobno udaljenim poput Brazila i Haitija, što sasvim jasno isključuje poreklo iz britanskih dijalekata. Tarnerovi Afrikanizmi u nareč-ju „gula“ (1949) ukazali su na to da čak 6.000 gula-reči pokazuje znake poklapanja sa zapadnoafričkim izrazima.
Tamer i Mirdal su pokazali, između mnogo drugih stvari, da je reč hipikat etničkih Volofa, koja označava čoveka prilagođenog svom okruženju, s bukvalnim značenjem „oči su mu otvorene“, naju-verljiviji izvor za reći hepcat i hip, te njihove mnoge varijante.59 Druge reci gotovo sigurno krajnje afričkog porekla jesu chigger („buva“), gumbo („čorba sa gumbo-mahunama“), banjo („bendžo“ - u prvo vreme izgovarano i kao bendiou ili bendži), jitter („vrpoljiti se“), cola („kola“), yam („jam“), zombie („zombi“), juke („birtija“), goober („kikiriki“), tote („nositi“), okra („okra“) i boogie-woogie („bugi-vugi“), mada su mnoge od njih, kao što su banjo, chigger i gumbo stigle u Ameriku preko Kariba, često profiltrirane kroz jezike koji bi se zadesili između.
Čini se da čak i reči Tedija Ruzvelta „govori tiho i nosi veliki štap“ imaju korene u jednoj zapadnoafričkoj poslovici. Slično tome, „Jenki Dudi Dendi“ pokazuje upadljivu sličnost s jednom pesmom robova sa Surinama, koja ide ovako:
Mama Nani, idi sad u grad pa kupi konjića.
Zatakni pero za prsten,
Da ti dođe Masra Rani.60
Drugi izrazi kojima su pripisani afrički koreni obuhvataju bogus („lažno“), banana („banana“), gorilla („gorila“), funky (muzički izraz koji se obično ne prevodi - prim, prev.), phoney („prevara“) i jazz („džez“), premda su u svakom od tih slučajeva dokazi zasnovani na pretpostavkama. Džez je jedan od najosporavanijih izraza u američkoj etimologiji. Među predloženim mogućnostima jeste i to da on potiče od reči Čaz, nadimka jednog od prvih regtajm bubnjara po imenu Čarls Vašington, ili od chasse, vrste plesnog koraka. Drugi su ga povezivali s raznim afričkim ili kreolskim izvorima. Kako god bilo, njegova piva upotreba, među crncima i belcima s Juga, bila je namenjena za opis snošaja. Tek je posle I svetskog rata ta reč ušla u širu upotrebu opisujući vrstu muzike. Veliki broj afroameričkih izraza nosi u sebi zaboravljenu seksualnu asocijaciju. Izgleda da je bugi-vugi prvobitno označavao sifilis. Juke, od zapadnoafričkog dzugu, „opako“, prvobitno je u engleskom imalo to značenje. Potom je počelo da se koristi za burdelj i konačno, tridesetih godina dvadesetog veka, za jeftinu birtiju u kojoj svira živahna muzika - a juke joint. Jukebox („džuboks“) potiče iz 1937. Blues („bluz“), izraz koji je popularisao, ako već ne i izmislio jedan od njegovih najvećih eskponenata, kornetista V. S. Hendi (njegov „Memfis bluz“ komponovan je 1910; „Sent Luis bluz“ je usledio 1914), takođe je prvobitno imao „snažno seksualno značenje“, kako to kaže Menken, premda dalje ne objašnjava.61 Isto važi i za rocknroll („rokenrol“).
Upadljiva i dugotrajna osobina crnačkog govora bila je sklonost da se izrazi za hranu koriste kao eufemizmi za seks. Otud su anđeoska torta, krempita i druga jela imala krajnje seksualnu konotaciju, naročito u pesmama. Kada shvatite da se mazanje hleba obično koristilo kao opis snošaja, reči stare dobre pesme poprimaju sasvim novo značenje:
Okrete se jedan drugome i reče:
„Moja mala voli da maže, da maže, moja mala mnogo voli da maže leba.“
Isto važi i za rolat s marmeladom, kao u stihovima:
Rolat s marmeladom nije teško naći,
Ima jedna pekara u kojoj je smeđi kao moj.
Imam sladak, lepi rolat s marmeladom,
I ako ga probaš, nema šta da brineš.
Među mnogo stotina neologizama koje su u Americi stvorili crnci pronalazimo i to blow ones top („naljutiti se“), gimme five za rukovanje i high five za pljeskanje dlanovima u znak čestitanja, hon-ky (neznanog značenja), ragtime (takođe opskurno, ali moguće da potiče iz isprekidane sinkopacije; prvi put je zabeleženo 1896), right on („baš tako“), uptight („nervozan“),jive („brbljanje“), bad mouth („opanjkavati nekoga“), bad u smislu „dobro", get down u smislu „predati se zadovoljstvu“ i cool u smislu „biti vredan divljenja“.
Konačno, treba pomenuti i opisne izraze za crnce. Negro je na španskom i portugalskom „crn“, a prvi put je u engleskom zabeleženo 1555. Nigger se pojavilo 1587. i isprva nije bilo pejorativan izraz već jednostavno varijanta izgovora reči Negro. Sambo, nigerijska reč koja znači „drugi sin“, takođe prvobitno nije bila pejorativna. Crnce su obično zvali crncima (ili, učtivije, obojenima) sve do osamdesetih godina devetnaestog veka kada je negro postao poželjniji termin. Veliko slovo mu nije pripalo sve do tridesetih godina dvadesetog veka. Čiča Toma, naravno, potiče iz popularnog romana Harijet Bičer Stouv Čiča Tomina koliba, mada je počeo da se upotrebljava u opštem smislu za servilne crnce tek 1922. godine.




1
Međutim, treba napomenuti kako bliskost nemačkog, holandskog i jidiša često onemogućava da se neki izraz sa sigurnošću pripiše ovom ili onom jeziku. Spook i dumb mogu biti i holandskog i nemačkog porekla, a nosh, schlemiel i phooey, između ostalih, mogli su ući u američki engleski kako iz nemačkih izvora tako i iz jidiša. Najčešće je uticaj stizao sa dve strane istovremeno.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Made in America - Bil Brajson

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu