Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Ići dole

Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:02 am



"ITALIJANI PARKIRAJU ONAKO KAKO BIH PARKIRAO JA KAD BIH PROSUO BOKAL HLOROVODONIČNE KISELINE SEBI U KRILO."

"NAJBOLJE ŠTO SE MOŽE REĆI ZA NORVEŠKU TELEVIZIJU JESTE DA NUDI UGOÐAJ KOME, ALI BEZ PRATEĆE BRIGE I NELAGODNOSTI."

"SPORAZUMOM O PRIMIRJU TREBALO JE OD NEMACA ZAHTEVATI DA SVOJE HARMONIKE POLOŽE ZAJEDNO S ORUŽJEM."

Kao i brojni drugi pripadnici njegove generacije, i Bil Brajson je početkom sedamdesetih proputovao Evropu s rancem na leđima, u potrazi za prosvetljenjem, pivom i ženama. Dvadeset godina kasnije odlučuje da se uputi tragom svoje zlatne mladosti, natovaren mapama i starom odećom i obogaćen britkim humorom. Plod ovog putovanja je «Ni ovde, ni tamo», zabavno, bespoštedno lucidno i grohotno smešno hodočašće od zamrznutih bespuća Skandinavije do uzavrele gungule Istanbula, s usputnim stanicama u brojnim evropskim prestonicama i varošicama – brutalno iskren i duhovit pogled iz turističke perspektive na Stari kontinent po Brajsonu.

"Brajson je zanosno provokativan... istovremeno tako duhovit i iskren da zaslužuje ako ne da mu se oprosti, a ono makar da mu se progleda kroz prste zbog toga što je mnogima stao na žulj."
Booklist

"Neviđeno smešno... ova knjiga je čudo."
Madmoiselle

Nema ni jefttinijeg ni zabavnijeg načina da proputuješ svoj kontinent od čitanja ove knjige. Pisac kreće sa najsevernije naseljene tačke gospođe Evrope, te se obrušava ka jugu zavirujući joj pod skute u golišave obline, sve proprativši britkim opaskama i urnebesnim zapažanjima. U svakom slučaju, kada vam poluludi Bil ukaže na razne detalje, Evropa postaje mnogo zanimljivije i živopisnije mesto, što za skrašavanje, što za obilazak. Poželevši tiho, ali duboko i iskreno, globalizaciji da umre u mukama, putopisac naglas uživa i pati u posebnostima Norveške i Turske, i svih zemalja koje su se nemarno raštrkale između te dve, uključujući i latentno šizofrenu posttitovsku Srbiju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:02 am

Sintiji






Vilijam Džejms pominje čoveka koji je eksperimentisao s uveseljavajućim gasom: kad god bi bio pod njegovim dejstvom, spoznao bi tajnu svemira, ali kad bi došao sebi, sve bi zaboravio. Naposletku, uz neizmeran napor, zapisao je tajnu pre nego što će ga vid izdati. Kada se povratio, pohitao je da vidi šta je pribeležio.

I pročita: „Vonj petroleja širi se posvuda.“



Bertrand Rasel, „Istorija zapadne filozofije"

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:03 am










1. K SEVERU



ZIMI je Hamersmit na tridesetak sati vožnje autobusom od Osla, premda je vredno porazmisliti o tome šta bi iko tamo tražio zimi. Na rubu sveta, najseverniji grad u Evropi, od Londona daleko koliko i London od Tunisa, postojbina mračnih i surovih zima, gde sunce ponire u Severno ledeno more u novembru i ne izranja narednih deset nedelja.
Želeo sam da vidim severnu svetlost. Uz to, dugo sam gajio nejasan poriv da iskusim život na tako udaljenom i neprivlačnom mestu. Dok sam sedeo kod kuće u Engleskoj, pijuckao viski i prelistavao mape, to mi se činilo velelepnom zamišlju. Ali sada, dok sam kroz Oslo gacao po sivoj bljuzgavici poznoga decembra, počeše da me more sumnje.
Sve mi je krenulo naopako. U hotelu sam se uspavao, propustivši doručak, te sam morao da se oblačim navratnanos. Ne pronašavši taksi, po lapavici sam vucarao svoj bezumno težak kofer osam blokova, sve do glavne autobuske stanice. Imao sam silne teškoće da ubedim osoblje Kreditkasen banke u Ulici Karla Johana da mi unovče dovoljno čekova, kako bih mogao da platim autobusku kartu po sumanutoj ceni od 1200 kruna - jednostavno im nije ulazilo u glavu da bi Vilijam Megvajer Brajson iz mog pasoša i Bil Brajson s mojih čekova mogli biti ista osoba - te sam stoga na stanicu pristigao dva minuta pred polazak, pušeći se i bez daha od savlađivanja beskrajne strmine koja se zove moj život, kada mi devojka na biletarnici saopšti da nema nikakvog pisanog traga o mojoj rezervaciji.
„Ovo se ne dešava“, rekao sam., Ja sam kod kuće u Engleskoj. Sipni mi još gutljajčić porta, mila.“ Zapravo, rekao sam: „Mora da je posredi neka greška. Molim vas, pogledajte ponovo.“
Devojka pogleda spisak putnika. „Ne, gospodine Brajsone, ovde nema vašeg imena.“
Ali ja sam ga video, gledajući naopačke. „Evo ga, drugo odozdo.“
„Ne“, presudi devojče, „tu piše Bernt Bjornson. To je norveško ime.“
,,Ne piše Bernt Bjorson. Piše Bil Brajson. Pogledajte tačku na i, i dva l. Molim vas, gospođice.“
Nije htela ni da čuje.
„Ako propustim ovaj autobus, kad polazi sledeći?“ „Iduće nedelje, u isto vreme.“
O, sjajno.
„Gospođice, verujte mi, tu piše Bil Brajson.“
„Ne piše.“
„Gospođice, slušajte, stižem iz Engleske. Nosim lek koji bi jednom detetu mogao da spase život.“ Nije nasela. „Želim da vidim šefa.“
,,On je u Stavangeru.“
„Slušajte, rezervisao sam telefonom. Ako ne uđem u ovaj autobus, napisaću vašem šefu pismo koje će vas do kraja veka lišiti mogućnosti da nađete novi posao.“ Ovo je očito nije obespokojilo. A onda mi sinu. „Ako se ovaj Bernt Bjornson ne pojavi, mogu li da dobijem njegovo mesto?“ „Naravno.“
Zašto se odmah ne setim takvih pitanja i time sačuvam svoje živce? „Hvala“, rekoh i odvukoh kofer napolje.

AUTOBUS je bio veliki dabldeker, nalik američkom Grej-haundu, ali su se na spratu samo u prednjem delu nalazila sedišta i prozori. Ostatak beše od čvrstog aluminijuma oslikanog zabrinjavajuće psihodeličnim prizorima međugalaktičkog pejzaža, nalik naslovnoj strani kakve jeftine naučnofantastične novele, s natpisom „Ekspres 2000“ koji se sjaktio na repu komete. Na tren mi sinu lakoumna pomisao da se u delu bez prozora nalazi spavaonica i da će nas s večeri hostesa otpratiti tamo i zamoliti nas da odaberemo svako svoj krevet. Za takvu opciju bejah spreman da platim, šta košta da košta. Ali, bio sam u zabludi. Zadnji kraj, kao i ceo donji nivo, bili su namenjeni za prevoz robe. „Ekspres 2000“ bio je, zapravo, tek kamion s putnicima.
Krenuli smo tačno u podne. Ubrzo uvideh da je sve u autobusu pravljeno u cilju postizanja posvemašnje neudobnosti. Sedeo sam kraj grejača, i dok mi je promaja hladila gornje ekstremitete, leva noga mi se tako zagrejala da sam mogao da čujem kako mi dlake ferceraju. Sedišta je zacelo dizajnirao kepec, ne bi li se osvetio ljudima normalnog rasta - drugog objašnjenja nema. Mladić ispred mene toliko je zavalio sedište da glava samo što mu nije završila u mom krilu. Imao je lice koje svedoči da Bog nije lišen smisla za humor i čitao je strip pod naslovom Tomi og Tigem. Što se mog sedišta tiče, bilo je postavljeno pod uglom koji jamči trenutnu i dugotrajnu vratobolju. Sa strane se nalazila ručka koja bi mi, verovatno, pomogla da naslon pomerim unazad i smestim se udobnije, ali sam iz iskustva znao da bi, taknem li je samo, sedište poletelo unazad i smrskalo oba kolena slatke bakice koja je sedela iza mene, te odustadoh od te namisli. Žena pored mene, očigledno veteran brojnih polarnih ekspedicija, istovarila je hrpu časopisa, papirnih maramica, pastila za grlo, pomada, melema i voćnih bombona, nagurala ih u džep na sedištu ispred sebe, pokrila se ćebetom i prespavala više-manje ceo put.
Truckali smo se kroz snežni polumrak, brzo napustivši prostranapredgrađa Osla. U beskrajnom sutonu rasuta seoca i seoske kuće izgledali su sređeno i imućno. Na prozorima svake kuće radosno su svetlucale božićne lampice. Ubrzo zapadoh u ono nimalo neprijatno stanje omamljenosti koje me često obuzima na dugim putovanjima, kad glava počne da mi se klati na ramenima kao čoveku koji je izgubio svaku kontrolu nad vratnim mišićima, i ne mari za to.
Moje putovanje je započelo. Uskoro ću ponovo videti Evropu.

PRVIPUT u Evropu sam doputovao 1972. godine, žgoljav, stidljiv i sam. U to vreme jedini jeftini letovi odvijali su se između Njujorka i Luksemburga, s tankovanjem goriva na aerodromu Keflavik u Rejkjaviku. Avioni su bili uveliko zašli u godine - maske s kiseonikom povremeno su, ničim izazvane, ispadale iz pregradaka nad glavama putnika i ljuljuškale se sve dok neka stjuardesa ne bi pristigla s čekićem i ustima punim eksera da dovede stvari u red, a vrata toaleta znala su da se otvore ukoliko ih ne biste pridržavali nogom, što je u svaku delatnost koju putnik namerava unutra da obavi unosilo notu izazova. A behu i spori do bola. Nedelja i po bila je potrebna da bi se dobacilo do Keflavika, malog bezbojnog aerodroma sred pljosnate bezbojne nedođije, i još nedelja i po truckanja po nebu do Luksemburga.
Svi u avionu bili su hipici, izuzev posade i dvojice direktora fabrike haringi u prvoj klasi. Ugođaj sličan onom u
Grejhaundovom autobusu na putu za festival narodne muzike. Putnici su se neumorno dohvatali gitara, mandolina i flaša jeftinog vina, kujući mic po mic s osobom pored sebe poznanstvo koje će, bez sumnje, rezultirati obiljem živahnog seksa na brojnim mediteranskim plažama.
Tokom dugih, uzbudljivih nedelja pred putovanje hranio sam se,priznajem, spletom krevetskih maštarija u kojima bih se u avionu našao kraj zadihane mlade krasotice koju otac, protiv njene volje, šalje na Institut za nimfomanske poremećaje u Lozani, a koja se negde nad Atlantikom okreće ka meni i veli: „Oprostite, da li bi vam smetalo ako bih vam malko posedela na licu?“ U stvarnosti, moj saputnik bio je bubuljičavi glavonja s naočarima po ugledu na Badija Holija i plastičnim pakovanjem hemijskih olovaka u džepu košulje. Na pakovanju jepisalo: „Povoljna roba kod Grabera, Flagelejšn, Oklahoma. Nemamo Samo Ono Što Vam Ne Treba“, ili nešto u tom smislu. Ožiljci od bubuljica na njegovom vratu ličili su na nikad zalečene rane od metka, a bazdeo je na mast za pročišćavanje disajnih puteva.
Let je proveo čitajući Sveto pismo, prateći svaki red prstima obe ruke i izgovarajući tekst dovoljno glasno da ga, u vidu ostrašćenog šapata, jasno čujem desnim uvom. Plašio sam se najgoreg. Ne znam zašto verski zaluđenici imaju poriv da preobrate svakog ko im se nađe u blizini -zaboga, ni ja ne trošim vreme nastojeći da ih ubedim da navijaju za moj fudbalski klub. Danas im, kada me oslove, objasnim da osoba u belim soknama, mokasinama i s bedžom na kome piše: ZDRAVO! JA SAM GAS! verovatno ne bi mogla da me ubedi ni da napustim vozilo u plamenu, a kamoli da život posvetim Bogu, i zamolim ih da sledeći put pošalju nekog inteligentnijeg i s boljim smislom za oblačenje. Ali onomad bejah isuviše slab da učinim išta drugo do da ih uljudno saslušam i promumlam pokoje neobavezujuće na njihova uveravanja da će mi Isus izmeniti bivstvovanje. Negde nad Atlantikom, dok sam, svoj na svome, zauzimao dvesta kubnih centimetara vlastitog prostora, kako to već biva na dugim avionskim letovima, spazih novćić pod sedištem ispred sebe, s mukom se istegnuh i dohvatih ga. Kad sam se uspravio, videh da moj saputnik, napokon, gleda u mene sa zlokobnim sjajem u oku.
,,Da li ste pronašli Isusa?“, iznebuha me upita.
„Hmm... ne, samo novčić“, odgovorih i hitro se okrenuh, pretvarajući se narednih šest sati da spavam i ignorišući njegove šapatom izgovorene usrdne molbe da otvorim srdašce Isusu, koji će mi u njemu dići kolibicu.
Zapravo sam krišom tražio pogledom Evropu. Avion se spustio iz oblaka i poda mnom se nenadano ukaza bajkovito prostranstvo majušnih zelenih polja i seoca sa zvonicima rasutih po talasastom predelu, nalik tek istresenom raznobojnom prekrivaču, ovaj čas spuštenom na postelju. Često sam leteo nad Amerikom, kad iz aviona nisam mogao da vidim bogzna šta osim beskrajnih zlaćanih polja na farmama površine Belgije, vijugavih reka i crnih autoputeva, kao iscrtanih grafitnom olovkom. Vazda je delovala ogromno i uglavnom prazno. Činilo mi se da ću, napregnem li pogled, videti do Los Anđelesa čak i ako sam tek nad Kanzasom. Ali ovaj pejzaž odlikovalo je uređeno savršenstvo makete za mini železnicu. Sve je bilo tako zeleno i brižljivo doterano, tako celovito, tako pregledno, tako ljupko, tako... tako evropsko. Bio sam očaran. Još uvek sam.
Na put sam poneo žuti ranac tako golem da sam, na prolasku kroz carinu, unekoliko očekivao pitanje: „Imate li nešto da prijavite? Cigarete? Alkohol? Mrtvog konja?“, te sam dan proveo klecajući pod njim ulicama Luksemburga obuzet svojevrsnom živopisnom omamljenošću, nepoznatom mešavinom uzbuđenja, iscrpljenosti i snažne optičke nadraženosti. Sve mi se činilo tako živim, kristalno jasnim i novim. Osečao sam se kao neko ko je prvi put kročio izvan četiri zida. Sve je bilo toliko različito: jezik, novac, automobili, njihove registarske tablice, hleb, hrana, novine, parkovi, ljudi. Nikada pre nisam video pešački prelaz označen zebrom, ni tramvaj, ni hleb neisečen na kriške (slična mogućnost nikad mi nije ni pala na pamet), ni čoveka koji očekuje da ga uzmu zaozbiljno a nosi beretku, ni ljude koji različite artikle kupuju u različitim prodavnicama, pa još nose vlastite cegere, ni pernate fazane i neodrane zečeve koji vise u izlogu mesare, ni iskeženo prase na poslužavniku, ni paklicu cigareta žitan, ni reklamu za Mišlenove autogume. A ljudi - pa svi su bili Luksemburžani. Ne znam zašto sam se tome toliko divio, ali jesam. Stalno mi se motalo po glavi: „Onaj čovek tamo, on je Luksemburžanin. Kao i onaj tamo. Ne znaju ništa o njujorškim Jenkijima, ne znaju špicu dečje emisije Klub Mikija Mausa, iz drugog su sveta.“ To je bilo naprosto divno!
Popodne na Pon Adolfu naleteh na svog bubuljičavog saputnika, ponad gudure koja preseca grad na dva dela. Glavinjao je put centra pod vlastitim džinovskim rancem. Pozdravih ga kao prijatelja - na kraju krajeva, od tri stotine miliona ljudi u Evropi on je bio jedini koga sam poznavao - ali on nije delio moje zažagreno ushićenje.
„Jesi li pronašao sobu?“, upita me smrknuto.
,,Ne.“
,,E pa, ja ne mogu da je nađem. Nema gde nisam bio. Sve je puno.“
,,Stvarno?“, rekoh, dok se briga nadvijala nada mnom poput senke. Ovo bi moglo biti ozbiljno. Nikada ranije nisam se našao u situaciji da moram da se pobrinem za prenoćište - smatrao sam da je dovoljno da se, kad god mi se prohte, pojavim u nekom malom hotelu i dalje će sve teći kao po loju.
„Jebeni grad, jebeni Luksemburg“, reče moj prijatelj s neočekivanom iskrenošću i odglavinja dalje.
Svratio sam u nekoliko dobrano olinjalih hotela oko glavne stanice, ali svi su bili puni. Odlutao sam dalje, usput obilazeći druge hotele, no zaludu, te se uskoro - jer Luksemburg je koliko ljubak, toliko i mali - nađoh na izlasku iz grada. Ne znajući kako da se nosim s krizom u nastajanju, namah odlučih da stopiram do Belgije. To je veća zemlja; možda je tamo bolje. Sat i četrdeset minuta stajao sam kraj autoputa isturenog palca i gledao, osećajući ubode rastućeg očajanja, kako kola jure dok sunce lagano tone na horizontu. Taman sam se spremao da odustanem od svog plana, ne znajući šta mi je dalje činiti, kad se kraj mene zaustavi ulubljeni sitroen 2CV. Ubacih svoj ranac i provirih u auto, u kome se na prednjim sedištima prepirao mlađi par. Na trenutak pomislih da nisu stali zbog mene, već da se čovek zaustavio s namerom da malo izbubeca ženu, što su Evropljani svikli da čine, a što sam imao prilike da vidim u filmovima Žan-Pola Belmonda prikazivanim na televiziji. Ali žena tad izađe iz auta, pogledavši me jarosno, i dozvoli mi da se uvučem na zadnje sedište, gde se skupih dok su mi kolena doticala uši, opkoljen kutijama za cipele.
Vozač je bio izuzetno druželjubiv. Dobro je govorio engleski i rekao mi, nadviku jući se s motorom koji je brundao kao kosilica za travu, da radi kao putujući prodavac cipela, da mu je žena službenica u luksemburškoj banci i da žive s one strane granice, u Arlonu. Neprestano se osvrtao s namerom da raščisti zadnje sedište i napravi mi više mesta tako što će kutije s cipelama pobacati pozadi, što mi ne beše milo jer je više-manje redovno uspevao da me zvekne u glavu, a uz to je jednom rukom vozio prepunom saobraćajnicom sto kilometara na sat.
Svaki čas njegova bi žena vrisnula ugledavši zadnji kraj kamiona kome se strelovito približavamo, na šta bi on otprilike dve i po sekunde vratio pažnju na put, da bi se zatim iznova pozabavio mojom udobnošću. Kudila ga je zbog vožnje bez kraja i konca, a on se vladao kao da je posredi neki njen simpatičan hir, neprestano se kreveljeći i dobacujući mi zavereničke, duboko galske poglede, kao da je njeno lajavo zanovetanje tek šala koju delimo samo nas dvojica.
Teško da sam ikad bio ubeđeniji u neizbežnost smrtnog ishoda. Čovek je vozio kao da smo u video igrici. Autoput je imao tri trake - za mene još jedna novina - gde se iz jedne trake skretalo desno, iz druge levo, dok je treća, srednja traka služila za preticanje iz oba pravca. Moj novi prijatelj kao da nije shvatio ovaj sistem. Skrenuo bi u srednju traku i bio iskreno iznenađen videvši kamion četrdesetotonac kako se sunovraćuje ka nama nalik vozilu odbeglom iz Ptice trkačice. U poslednji čas skrenuo bi mu s puta, odmah potom izbacujući glavu kroz prozor i psujući vozača kamiona, sve dok mu uzvici njegove žene i moji ne bi skrenuli pažnju na novu pogibelj. Kasnije sam saznao da se Luksemburg diči evropskim rekordom u smrtnosti na autoputevima.
Za pola sata stigli smo do Arlona, sumornog industrijskog grada. Sve je delovalo sivo i prašnjavo, čak i ljudi. Čovek je insistirao da budem njihov gost na večeri. Pobunismo se i ja i žena - ja uljudno, žena s neprikrivenim gnušanjem - ali on odbaci naše primedbe kao da su samo novi simpatičan hir, i pre no što sam se snašao, nađoh se na mračnom stepeništu, odakle me uvedoše u najmanji i najoskudnije opremljen stan koji sam ikad video. Sastojao se od svega dve prostorije - kuhinje veličine plakara i sobe-za-sve u kojoj su se nalazili sto, dve stolice, krevet i mali gramofon sa samo dve ploče: Džin Pitni i limeni orkestar engleskih rudara. Pitao me je šta bih da slušam. Rekoh mu da odabere sam.
Pustio je Džina Pitnija i iščezao u kuhinji, gde ga je žena šapatom klela i odakle se vratio smetena izraza lica, noseći dve velike flaše nekog smeđeg napitka. „Ovo će biti vrlo lepo“, obeća on sipajući mi u čašu tečnost za koju se ispostavilo da je veoma mlako pivo. „Mmmm...“, promumlah, nastojeći da zvučim zahvalno. Obrisah penu s usana i razmotrih da li bih preživeo skok krozprozor. Sedeli smo ispijajući pivo i smeškajući se jedan drugom. Pokušao sam da se setim na šta me pivo podseća, i zaključih da je u pitanju obilan uzorak urina, po svoj prilici potekao od neke cirkuske životinje. „Dobro, da?“, upita Belgijanac.
„Mmmm...“, ponovih, ali ne prinesoh čašu usnama.
Nikada ranije nisam bio tako daleko od kuće. Našao sam se na stranom kontinentu na kom negovore moj jezik. Upravo sam proputovao hiljadu kilometara u hladnjači s krilima, nisam spavao trideset, niti se okupao dvadeset devet sati, a završio sam u majušnom, spartanski opremljenom stanu u nepoznatom belgijskom gradu, spreman da podelim večeru s dvoje izuzetno čudnih ljudi.
Madam Čudna pojavi se noseći tri tanjira, na svakom po dva jajeta na oko i ništa više, koja spusti pred nas s izvesnom zvučnom žestinom. Sede za sto. Njen muž smesti se na ivicu kreveta. „Jaja i pivo“, rekoh. „Zanimljiva kombinacija.“
Večera je trajala četiri sekunde. „Mmmm...“, rekoh, brišući žumance s usana i tapšući stomak. „Ovo je bilo zaista izvrsno. Mnogo vam hvala. A sad, moram da pođem.“ Madam Čudna prostreli me pogledom s one strane mržnje, ali mesje Čudni đipi na noge i srdačno me uhvati za ramena. „Ne, ne, moraš da čuješ drugu stranu ploče i popiješ još malo piva.“ On okrenu ploču, koju saslušasmo u tišini, pijuckajući pivo sitnim gutljajima.
Kasnije me je odvezao u centar grada, do malog hotela koji je nekada možda bio otmen, no sad beše pun golih sijalica, s recepcionarom u potkošulji. Čovek mepovede na dugo putovanje uz brojna stepeništa i niz hodnik za hodnikom, da bi me ostavio u velikoj sobi bez tepiha, u čijem se senovitom prostranstvu nazirala fotel ja s tankim peškirićem prebačenim preko naslona, okrnjeni umivaonik, besmisleno veliki ormar i gigantski krevet od hrastovine čija su ulegnuća i miris svedočili o 150 godina dešperatnog seksa.
Spustio sam ranac i svalio se na krevet, i dalje u cipelama, shvativši da se prekidač za lampu od dvadeset vati koja je škiljila negde u tmini nalazi na drugom kraju sobe, ali bejah isuviše umoran da ustanem i ugasim svetlo, isuviše umoran da učinim išta drugo do da se načas zapitam da li je moj gorljivi, bogobojažljivi poznanik još u Luksemburgu, bez sobe, drhti li kukavno u kakvom haustoru ili na klupi u parku, u dva džempera, primoran da trpa stranice Luksemburg cajtunga u farmerke ne bi li odagnao studen.
„Nadajmo se“, rekoh i utonuh u jedanaestosatni san.

PROVEO SAM nekoliko dana tabanajući po šumovitim bregovima Ardena. Trebalo mi je vremena da se naviknem na ranac. Svaki put kad bih ga natovario na leđa, oko minut bih posrtao naokolo kao čovek maločas pogođen kladivom u glavu, što mi je pomoglo da steknem izvrsnu formu. Kao da sam na put poneo posečeno deblo. Ne pamtim da sam se ikad osećao ispunjenije i življe nego ta tri-četiri dana na jugu Belgije. Imao sam dvadeset godina i bio bez sprega u savršenom svetu. Vreme je bilo lepo, okolina zelena, ljupka i posuta malim imanjima kojima su bazale guske i kokoške, izlazeći katkad na puteve retko pohođene pokojim vozilom.
Svakih sat ili dva zabasao bih u neko dremljivo seoce gde bi me dvojica muškaraca s beretkama, koji sede pred kafeom pijući vino, nemo posmatrali kako se približavam i prolazim, odgovarajući na moje veselo ,,Bonjour!“ tek neprimetnim klimanjem glave; a uveče, kad bih pronašao sobu u nekom hotelčiću i otišao u lokalni kafe da čituckam knjigu i pi juckam pivo, istim neprimetnim kliman jem glave pozdravilo bi me više ljudi, što sam smatrao znakom poštovanja i prihvatanja. Verujem da, možda, nisam ni primetio kako se povlače dalje od mene kada sam se, okuražen sa sedam-osam krigli piva, nagnuo prema jednom od njih i izgovorio tihim, ali prijateljskim glasom: ,Je m’apelle Guillome. J’habite Des Moines. “

I TAKO minu leto. Četiri meseca lutao sam kontinentom, kroz Britaniju i Irsku, Skandinaviju, Nemačku, Švajcarsku, Austriju i Italiju, izgubljen u vlastitom ushićenju. Beše to moje najsrećnije leto. Bilo mi je toliko lepo da sam se vratio kući, izvrnuo sadržaj svog ranca u peć za spaljivanje smeća i vratio se narednog leta s poznanikom iz srednje škole po imenu Stiven Kac, što se ubrzo ispostavilo pogolemom greškom.
Kac je od onih Ijudi koji leže u zamračenoj hotelskoj sobi, dok vi pokušavate da zaspite, i satima iznosi detaljne, često sablasne opise svega što bi, da je po njegovom, učinio raznoraznim gimnazijskim nimfama, ili najavljuje da će prdnuti sledećim rečima: „Sad će da zagrmi. Spreman?“, da bi zatim svoju izvedbu ocenjivao po zvučnosti, trajanju i miomirisu, kako je znao da kaže. Najbolje što bi se moglo reći za putovanje s Kacom jeste da sam tog leta izbavio ostatak američke populacije od njegovog društva.
Uskoro sam prestao da ga slušam, te je postao tek osoba s druge strane stola koja svaki novi tanjir s hranom dočekuje pitanjem: „Kakvo je sad ovo sranje?“, hiperaktivni neznanac što neprestano priča o erekci ji i nezvan me prati kud god da krenem. Ubrzo sam zaboravio da postoji i proveo leto gotovo jednako prijatno i usamljeničko kao i ono prethodno.
Od tog doba bezmalo sve svoje zrele godine, njih petnaest od sedamnaest, proživeo sam u Englesko j, na rubu ovog prekrasnog kontinenta, a da ga skoro nisam ni video. Četvorodnevna poseta Kopenhagenu, tri putovanja u Brisel, kratko proputovanje kroz Holandiju - to je sve čime imam da se pohvalim za petnaest godina ko je provedoh kao usvojeni Evropljanin. Kucnuo je čas da ispravim grešku.
Rešio sam da krenem od Nort Kejpa, najsevernije tačke evropskog kopna, i da putujem na jug do Istanbula, obilazeći usput što više mesta koje onomad posetismo Kac i ja. Nameravao sam da put započnem s proleća. Negde pred Božić pozvao sam Univerzitet u Tromsu - najsevernijem evropskom učilištu i kolevci studija o severnoj svetlosti -da bih se raspitao koje doba godine je najbolje za posmatranje ove nebeske predstave. Veza je bila tako loša da sam s mukom čuo Ijubaznog profesora s druge strane - činilo mi se da se nadvikuje s hukom snežne oluje; zamišljao sam kako se vrata uz lupu otvaraju i uskovitlane pahulje uleću u njegovu lomnu, samotnu kolibicu negde usred divl jine. Ipak, iz onoga što sam čuo shvatih da je jedino pravo vreme za moj put upravo sad, u jeku zime, pre no što se u januaru sunce ponovo digne. Ovo je, očito, bila dobra godina za severnu svetlost - nešto u vezi sa živom solarnom aktivnošću ali je, da bi se išta videlo, neophodno vedro nebo, za šta u severnoj Norveškoj nikad ne postoje garancije.
,,Trebalo bi da dođete najmanje na mesec dana“, vikao je.
„Mesec dana?“, odvratih, iskreno uznemiren.
,,Najmanje.“
Jedan mesec. Jedan mesec u najhladnijem, najmračnijem, najsumornijem, najudaljenijem mestu u Evropi. Svi kojima sam to pomenuo smatrali su moju zamisao izuzetno zabavnom. I evo me sada gde putujem k severu, u klimavom autobusu, nepovratno posvećen svom planu.

NEDUGO posle polaska iz Osla s nelagodnošću postadoh svestan da niko u autobusu ne puši. Nisam zapazio znak ZABRANJENO PUŠENJE, ali ne bejah nameran da pripalim prvi tek da bi se svi obrušili na mene, grgoljajući na Norveškom. Bio sam poprilično uveren da je čovek preko puta mene pušač - delovao je primereno zlovoljno - a gotovo ubeđen u isto kad je reč o mladiću preda mnom. Još nikada nisam sreo odraslog čitaoca stripova koji ne gaji naklonost prema pušenju i tetovažama. Prostudirah brošuru „Ekspresa 2000“ ostavljenu na svakom sedištu i s užasom pročitah reči „tilsammen 2000 km nonstop i 30 timer“.
Iako nemam blagu predstavu o norveškom jeziku, toliko sami jarazumeo. Dve hiljadekilometara! Nonstop! Trideset sati bez cigareta! Iznenada me ponovo preplavi osećaj neudobnosti. Vrat me je boleo, leva noga cvrčala kao slaninica na tiganju, glava mladića ispred mene približila se mom krilu više no glava ijednog muškarca pre njega, raspolagao sam s manje vlastitog prostora nego da sam se zatvorio u kofer i odaslao se u Hamerfest, a sada me je čekalo i trideset sati bez unošenja nikotina. Što je mnogo, mnogo je.
Na sreću, situacija ne beše toliko bezizlazna koliko mi se učinilo. Na švedskoj granici, nekih dva sata po napuštanju Osla, autobus se zaustavi na carinskoj ispostavi usred šume. Vozač ode u carinarnicu da se pozabavi papirologijom, a većina putnika, uključujući mene i dvojicu koju sam pikirao, sjuriše se niz stepenice i stadoše da cupkaju na hladnom snegu i čibuče cigaretu za cigaretom. Ko zna kada će nam se opet ukazati slična prilika? Zapravo, pošto se vratih u autobus, stekavši pri tom večno neprijateljstvo gospođe na sedištu do mog jer joj po drugi put u pet minuta nagazih na nogu, pažljivim čitanjem brošure „Ekspres 2000“ utvrdih da vozni red predviđa još tri zaustavljanja.
Prvo usledi uveče, pred drumskom kafeterijom u Skelefteji u Švedskoj. Bilo je to neobično mestašce. Na početku reda za hranu stajao je veliki jelovnik. Kraj svakog navedenog jela nalazilo se crveno dugme koje, nakon pritiskanja, šalje osoblju u kuhinji signal šta da pripremaju. Posle toga gost gura svoj prazni poslužavnik ka kasi, usput birajući piće, a zatim s kasirkom čeka dvadeset minuta da iznesu njegovo jelo. Što unekoliko pobija svrhu kafeterije, zar ne? Kako sam bio poslednji u redu koji se ne pomera, izašao sam napolje, popušio mnoštvo cigareta po ljutoj zimi i vratio se. Red se tek malo smanjio, no ja uzeh poslužavnik i pogledah u spisak jela. Nisam imao pojma šta je na ponudi, a kako se užasavam da nepažnjom ne naručim džigericu, koje se gnušam u tolikoj meri da ću sad morati da vas nakratko napustim i izbljujem se u kantu za smeće na samu tu pomisao, odabrah da ne naručim ništa (premda sam bio u iskušenju da pritisnem svu dugmad i vidim šta će se desiti).
Umesto toga, odlučih se za flašicu pepsi-kole i sitne kolače, ali me, po dolasku na kasu, kasirka izvesti da moj norveški novac nije ni za šta i da primaju samo švedski. To me iznenadi. Oduvek sam verovao da se nordijski narodi druže i slobodno razmenjuju valute, kako to čine u Belgiji i Luksemburgu. Pod bezdušnim kasirkinim okom vratih kolače i pepsi-kolu, poslužih se besplatnom čašom ledene vode i odoh za sto. Preturajući po džepovima pronađoh keks iz aviona kojim sam doputovao iz Engleske i smazah ga za večeru.
Kada smo se vratili u autobus, siti jagnjećih kotleta s povrćem i/ili keksa i ledene vode, vozač ugasi svetla, te nam ne preosta ništa drugo do da spavamo. Bilo mi je beskrajno neudobno. Konačno sam utvrdio, pošto isprobah sve mogućnosti, da mi je najbolje da legnem više-manje naglavce na sedište i ostavim da mi se noge klate nad glavom. Potom utonuh u dubok, nenadano okrepljujući san. Deset minuta kasnije norveški novčići počeše da mi, jedan po jedan, ispadaju iz džepova i padaju na pod, odakle ih je (da se pretpostaviti) kradom pokupila bakica iza mene.
I tako prođe noć.

PROBUDIŠE NAS rano, na sledećem stajalištu po imenu Edokurca, u Finskoj. U stvari, zvalo se Munio i bilo najsamotnije mesto koje sam u životu video: benzinska pumpa i do nje kafana, usred tundre. Dobre vesti bile su da u kafani primaju norveški novac, a loše da ne nude ništa što bi iko izvan zone gladi stavio u usta. Vozač i njegov drugar dobili su tanjire pune vrućih jaja, krompira i slanine, ali za nas ostale ništa slično ne beše na ponudi. Uzeo sam kiselu vodu i dvopek s kriškom prošlogodišnjeg sira, za šta mi naplatiše zapanju jućih dvadeset pet kruna, posle čega se povukoh za sto u ćošku. Dok su vozač i njegov drugar pijuckali kafu i obuzdavali zadovoljno podrigivan je, ja i ostali putnici razmileli smo se po prodajnom delu objekta, razgledali remene za grejalice i lopate za sneg, a zatim izašli na ubitačnu studen i kraj autobusa popušili još tovar cigareta.
Nastavili smo putovanje u pola osam. Još samo jedan ceo dan, veselo pomislih. Pejzaž je bio neizrecivo pust, kilometar za dosadnim kilometrom snežne pustopoljine i očerupanih brezovih šumaraka. Irvasi su pasli uz put, često izlazeći na njega da bi lickali so prosutu po ledu. Prošli smo kroz nekoliko laponskih sela koja su delovala smrznuto i beživotno. Ni traga božićnim lampicama na prozorima. U daljini je sunce provirilo iza niskih bregova, nesigurno se zadržalo u mestu i opet klonulo. Neću ga videti naredne tri nedelje.
Autobus je napredovao.
Nešto posle pet sati prođosmo naplatnu rampu na dugačkom, usamljenom mostu koji nas dovede na ostrvo Kvaloja, dom Hamerfesta. Bili smo na najsevernijoj tački koju je moguće pohoditi javnim prevozom. Hamerfest je gotovo nezamislivo daleko -1600 kilometara severno od Šetlanda, 1200 kilometara iza Farskih ostrva, 300 kilometara severno od najsevernije tačke Islanda, čak 200 kilometara severno od mog usamljenog prijatelja, profesora najsevernijeg univerziteta na svetu. Našao sam se bliže Severnom polu nego Londonu. Ta me pomisao prenu, i ja priljubih nos uz hladno staklo.
Hamerfestu smo prišli odozgo, zavojitim obalskim putem, i kad nam konačno puče pred očima izgledao je naprosto divno - vilinska naseobina puna svetlašaca rasutih po brdu i obodom velikog zaliva. Zamišljao sam selo - nekoliko kućica oko male luke, možda crkva, jedna samoposluga i, s malo sreće, kafana - ali ovo je bio gradić. Zlatan mali grad. Krenulo mi je nabolje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:03 am




2. HAMERFEST



ODSEO SAM blizu obale, u prijatnom hotelu i lepoj sobi: maloj ali udobnoj, s telefonom, televizorom u boji i vlastitm kupatilom. Bio sam izuzetno zadovol jan, ispunjen uzbuđenjem koje donosi dolazak u novo mesto. Ratosiljao sam se prtljaga, na brzinu ispitao blagodati smeštaja i odsnuo se u obilazak Hamerfesta.
Grad je delovao simpatično, na izvestan bogu-hvala-što-ne-živim-ovde način. Hotel se nalazio u sumornom kraju punom skladišta i kancelarija za brodski transport. Tu se našlo i nekoliko banaka, veoma velika policijska stanica, pošta i niz telefonskih govornica ispred nje. U prolazu sam primetio da je neki zaludni gubitnik u svim govornicama zapalio telefonske imenike koji su sada ugljenisani visili na svojim lancima.
Izađoh na glavnu ulicu, Strandgatan, koja se pružala nekih trista metara uz luku. S ostrvske strane nizali su se, između ostalog, pekara, knjižara, bioskop (zatvoren), kafe pod nazivom Koken, a s lučke strane gradska skupština, nekoliko prodavnica i mračno, glomazno zdanje fabrike za preradu ribe. Tu i tamo ulica je bila okićena veselim božićnim lampicama, ali sve prodavnice behu zatvorene i nigde ne videh znaka života, izuzev pokojeg taksija koji bi projurio kao za nekim neodložnim poslom.
Napolju je bilo hladno, ali ne onoliko koliko sam očekivao. To me je radovalo, jer je u Oslu malo nedostajalo da za četiri stotine kruna kupim smešnu rusku šubaru s krznenim naušnicama. Premda mrzim da se izdvajam iz gomile, povremeno me obuzme užasna potreba da uveselim slučajne prolaznike, a kupovinom ruske šubare bih na tom pol ju prevazišao samog sebe. Sada, srećom, uvideh da za to neće biti potrebe.
Na izlasku iz glavne ulice put je krivudao uz zaliv vodeći do uzanog rta, s čijeg kraja je pucao pogled na grad ugnežden u raspuklini crne planine kao na dlanu džinovske ruke. Sam zaliv bio je crn i nepristupačan; samo je zahuktali šum vode odavao njegovo postojanje. Ali grad je delovao divno osvetljen i ušuškan, kao luka topline i svetla u beskrajnoj arktičkoj tmini.
Zadovoljan početnom izvidnicom, odvukoh se natrag u hotel, pojedoh laganu i zapanjujuće skupu večeru i zahvalno se sručih u krevet.
Probudila me je oluja. Odšunjao sam se do prozora i obazrivo provirio napolje. Pahulje su se mahnito kovitlale, kao najezda belih insekata. Nebo osvetli munja. Nikad nisam video munju u snežnoj oluji. Mrmljajući: „Gospode, gde sam?“, vratih se u krevet i uvukoh pod ćebad. Ne znam kad sam se probudio, ali sam se vrteo u mraku još dobar sat pre no što shvatih da neće svanuti. Ustao sam i pogledao kroz prozor. Oluja je i dalje besnela. Dva automobila s natpisom ,,Politi“ behu zavejana skoro do krova na policijskom parkiralištu.
Posle doručka otisnuh se u kijamet. Ulice su i dalje bile puste, sneg nagomilan u dovracima. Vetar je poharao grad. Ulične svetiljke treptale su i ljuljale se, bacajući po snegu grčevite senke. Božićni ukrasi su klepetali. Kartonska kutija otplovila je niz put i visoko nadletela luku. Ljuta zima. Na vetrometini na rtu zažalih što nisam kupio rusku šubaru. Vetar nije popuštao. Terao je pred sobom komadiće leda koji su mi žarili obraze i oduzimali mi dah. Uvezao sam šal oko glave, kao razbo jnik, i nastavio da se probi jam kroz vetar.
Iz oblaka pahulja preda mnom iskrsnu čovek. Nosio je rusku šubaru, primetih sa zanimanjem. Kad se približio, spustih šal s namerom da izustim kakav veseo pozdrav - „Hladnjikavo, zar ne?“, ili nešto u tom smislu - ali on minu i ne pogledavši me. Stotinak metara dalje mimoiđoh se sa još dvoje ljudi, mužem i ženom koji su tromo napredovali ka gradu, ali i oni prođoše kraj mene kao da sam nevidljiv. Čudaci, pomislih.
Na rtu ne zatekoh bogzna šta, tek nekolicinu skladišta i radionice za popravku brodova nad kojima su stenjali kranovi. Malo je nedostajalo da se okrenem i vratim, kad primetih znak koji je upućivao na nešto pod nazivom Meridijanstoten i odlučih da istražim teren. Put me odvede na stranu rta okrenutu k moru. Nad razjarenim talasima vetar je brisao još žešće. Dvaput me skoro podiže i odnese nekoliko metara dalje. Samo mi vrhovi čizama ostadoše u dodiru s majčicom zemljom. Otkrio sam da, raširim li ruke, mogu da jedrim na stopalima nošen vetrom. Ovo je bilo izvanredno zabavno. Sjajno sam se provodio sve dok mi iznenadni nalet vetra ne izmače tlo pod nogama. Udario sam glavom o led tako jako da sam video zvezde, iznenada se prisetivši gde sam prošlog leta zaturio ključ od šupe s ugljem. Bol i pomisao da bi me sledeći nalet mogao baciti u more kao onu kartonsku kutiju nateraše me da odustanem od zabave i oprezno produžim ka Meridijanstotenu.
Ispostavilo se da je Meridijanstoten obelisk na maloj uzvisini usred skladišnog otpada. Kasnije sam saznao da je u pitanju spomenik podignut u čast prvog naučnog premeravanja obima zemlje, okončanog 1840. godine baš na ovom mestu. (Drugo istorijsko odličje Hamerfesta jeste da je to prvi evropski grad s električnim osvetljenjem.) S mukom se uzverah uz obelisk, ali me gust sneg omete da pročitam natpis, te se uputih natrag u grad s namerom da se vratim nekog drugog dana. Nisam se vratio nikad.

UVEČE SAM obedovao u hotelskom restoranu/baru, gde ostadoh da sedim štedljivo pijuckajući pivo, pola krune po gutljaju, ubeđen da atmosfera samo što nije živnula. Ipak je bilo novogodišnje veče. Ali kao da sam se zatekao na pogrebnom bdenju, uz posluženje. Dvojica muškaraca skrušena izgleda, obojica u džemperima s motivom irvasa, sedeli su s pivom u ruci i nemo zurili u daljinu. Posle nekog vremenaprimetih još jednog gosta, koji je sedeo sam u mračnom ćošku. Odavao ga je samo žar cigarete. Kad kelner dođe da mi pokupi tanjir, upitah ga kako se ljudi zabavljaju u Hamerfestu. On se na čas zamisli, pa reče: ,,Da li ste pokušali da zapalite koji telefonski imenik u govornicama ispred pošte?“ U stvari, nije to rekao, jer baš kad se spremao da mi odgovori, usamljeni lik iz ćoška dobaci mu nešto u smislu, pretpostavljam: ,,Ej ti, potuljeno, slaboumno govno od irvasa, treba li da dubim na trepavicama ne bi li me uslužio?“ Kelner ispusti moj tanjir na sto tako naglo da escajg poskoči, ustremi se na čoveka, ščepa ga za ruku i ramena, odvuče sa stolice i poče da ga, uz nemale teškoće, gura prema vratima, odakle ga konačno izbaci na sneg. Kad se vratio, zarumenjen i uzrujan, vedro mu dobacih: „Nadam se da tako ne ispraćate sve mušterije!“, ali on ne beše raspoložen za šalu i smrknuto nestade iza šanka.
U jedanaest i trideset u baru je i dalje vladalo mrtvilo, te reših da izađem i vidim ima li gde znaka života. Vetar je uminuo, ali napolju skoro da nije bilo žive duše. Na svim prozorima blistala su svetla, ali iznutra nisu dopirali zvuci veselja. No tik pred ponoć, baš kad sam se spremao da se vradm u hotel, zbi se nešto neobično. Iz kuća izmileše ukućani, svi do poslednjeg, i počeše da pale vatromete - velike, vašarske vatromete koji su cičali uspinjući se uz nebo i rasprskavali se uz pucnjavu, kiteći noć raznobojnim iskrama. Pola sata su se nad celim poluostrvom rascvetavali vatrometi, sjakteći se nad lukom i tonući, zgasli, u more. A onda, tačno pola sata pošto je sve počelo, ljudi se vratiše u kuće i Hamerfest ponovo utonu u san.

DANISU prolazili. Najmanje triput dnevno odlazio sam u duge šetnje i pogledom pretraživao nebo, a uveče bih na svaki sat pomolio nos napolje u nadi da će se nešto desiti, ali nikad ne videh ništa. Ponekad sam ustajao noću i gledao kroz prozor, no zaludu. Katkad bi počele da veju debele, pufnaste pahulje, kao one što se viđaju u novogodišnjim te-ve programima, no nebo je uglavnom bilo vedro. Svi su me ubeđivali da je to savršeno vreme za severnu svetlost. „Šteta što nisi stigao pre Božića - bilo je predivno“, govorili su, odmah zatim me ubeđujući da će mi se posrećiti baš te noći. „Oko jedanaest izađi napolje. Videćeš.“ I opet ništa.
Kad se nisam šetao ili zevao u nebo, sedeo sam u hotelskom baru i ispijao pivo ili ležao u svojoj sobi i čitao. Jedanput ili dvaput pokušao sam da gledam televiziju. U Norveškoj postoji samo jedan program, i to beslovesno loš. Ne samo da su emisije dosadne, premda bi u toj kategoriji svakako mogle osvojiti brojne nagrade, već je i čitav program načinjen začuđujuće nevešto. Po završetku svakogfilma sledi tridesetak sekundi krčanja i vrtložen ja belih krugova sličnih onima što su se, kad sam bio mali, pojavljivali na kućnom platnu ako tata ne bi na vreme stigao do projektora; zatim se svetla pale i pojavljuje se voditelj, blago zatečen, kao da se baš spremao na nekakvu nepodopštinu i nije rad da tome svedoči cela nacija. Voditelj, uvek mlad muškarac ili žena natapirane kose, u džemperu živahnih boja, ispunjava duge pauze beskrajnim najavama zanimljivih emisija koje tek predstoje: dokumentarac o mineralnim iskopinama u Narviku, drama iz Napoleonovog doba gde glavni likovi imaju brkove koji očigledno nisu pravi i šepure se naokolo kao da im je neko rektalno instalirao metalnu šipku (a nastoje da im to ne utiče na nastup) i džez koncert u izvedbi nekog istinski očajnog i nepoznatog benda - Ritam kadeta Zigija Virtmilera, ili nekog sličnog. Najbolje što se može reći za norvešku televiziju jeste da nudi ugođaj kome, ali bez prateće brige i nelagodnosti.
Počeo sam da se osećam kao da mi je doktor prepisao odsustvo i potpuni odmor („pođi nekud gde je stvarno dosadno, gde nema da se radi ama baš ništa“). Nikad nisam spavao tako dugo i tako duboko. Nikad nisam bio u tolikoj meri dokon. Iznenada sam imao vremena da se pozabavim najraznovrsnijim delatnostima: razvezivao sam i ponovo zavezivao čizme nebrojeno puta, sve dok pertle ne bi bile potpuno iste dužine, preraspoređivao novac u novčaniku, bavio se dlakama u nosu, pravio duge liste stvari koje bih radio kad bi imalo šta da se radi. Ponekad bih seo na ivicu kreveta, oslonio se laktovima na kolena i zverao po sobi. Često sam pričao sam sa sobom. A najčešće sam odlazio u duge šetnje, promrzlo i snuždeno osmatrajući neosvetljeno nebo, svraćajući u Kokenov kafe i uživajući u raspusnoj toploti iza zamagljenih prozora.
Palo mi je na pamet da se tako osećaju penzioneri. Čak sam počeo da u šetnju nosim mali notes i vodim besmislen dnevnik svojih aktivnosti, baš kao što je činio moj tata kada se penzionisao. Svakog dana odlazio je u lokalni supermarket, gde je sedeo u kafeteriji i nešto zapisivao. Kada je umro, pronašli smo ormarič pun ovih notesa. Bili su krcati sličnim zabeleškama: „Četvrti januar. Odšao do supermarketa. Popio dve kafe bez kofeina. Vreme lepo.“ Iznenada mi postade jasno šta je video u tome.

MALO-POMALO počeo sam da upoznajem ljude. Prepoznavali su me kod Kokena, u pošti i banci, i pozdravljali me obazrivim klimanjem glave. Postao sam deo inventara u hotelskom baru, gde su me očito smatrali bezopasnim osobenjakom, čovekom koji je stigao iz Engleske i nije znao da ode.
Jednoga dana, u nedostatku ikakve smislenije aktivnosti, otišao sam u posetu gradonačelniku. Rekao sam mu da sam novinar, a u stvari sam samo hteo da s nekim progovorim. Imao je lice pogrebnika i bio obučen u farmerke i plavu košulju, uznemirujuće nalik zatvoreniku na jednodnevnom odsustvu, ali se pokazao kao ljubazan čovek. Nadugo i naširoko pripovedao je o problemima lokalne ekonomije, da bi mi na rastanku rekao: „Jedne večeri morate da svratite kod mene. Imam kćerku od šesnaest godina.“
Bokca mu, to je jako Ijubazno s vaše strane, pomislih, ali ja sam srećno oženjen čovek.
„Ona bi volela da vežba svoj engleski.“
Ah. Otišao bih, ali zvaničan poziv nije stigao. Kasnije odoh kod Kokena i zapisah u dnevnik: „Razgovarao s gradonačelnikom. Vreme hladno.“

* * *


JEDNOG NEDELJNOG popodneva načuh kako čovek mojih godina razgovara s vlasnikom na norveškom, a sa svojom decom na engleskom. Zvao se Ijan Tolkin. Bio je Englez koji se oženio devo jkom iz Hamerfesta i predavao engleski u lokalnoj gimnaziji. On i njegova ljupka supruga Pegi pozvali su me na večeru, obilno me nahranili irvasovim mesom (slasno) i močvarnim kupinama (neobične, ali takođe slasne) i bili oličenje ljubaznosti, izrazivši pri tom duboko saosećanje zbog moje zle sreće sa severnom svetlošću. „Šteta što nisi stigao pre Božića - bilo je predivno!“, rekli su.
Pegi mi je ispričala tužnu priču. Godine 1944. Nemci su, povlačeći se, spalili grad, da bi ruskoj vojsci u napredovanju uskratili sklonište. Stanovnici su evakuisani brodovima i ostavljeni da ostatak rata provedu nastanjeni kod neznanaca. Dok je evakuaciona flotila isplovljavala iz luke, gledali su kako njihovi domovi nestaju u plamenu. Pegin otac je izvadio ključeve kuće iz džepa i bacio ih u more, uz uzdah rekavši: ,,E pa, ovi nam više neće trebati.“ Ljudi su se posle rata vratili u Hamerfest, gde je preživela samo kapela. Golim rukama ponovo su podigli svoj grad, kuću po kuću. Možda i nije bio bogzna šta, možda je nikao na rubu bestragije, ali Hamerfest beše n jihov, voleli su ga, i ne verujem da sam se ikad ikome divio koliko njima.
Od Pegi, Ijana i ostalih naučio sam sve o gradu - o nezavidnom položaju ribarstva, od koga su, u ovoj ili onoj meri, zavisili svi u gradu, o uzbudljivom prošlogodišnjem suđen ju zbog ubistva, o optužbama za nesavesno uklan janje snega. Sve to smatrao sam veoma zanimljivim. U Hamerfestu sam počeo da se osećam kao kod kuće. Izgledalo mi je sasvim prirodno što u njemu obitavam, dok mi se moj stvarni život u Engleskoj činio sve daljim, sve više nalik snu.

* * *


DESILO SE mog šesnaestog dana u Hamerfestu. Vraćao sam se s rta, iz svoje jutarnje promenade, kad se na pustom nebu nad gradom pojavi proziran oblak boja koje su se prelivale - ružičastih i zelenih i plavih i bledoljubičastih. Svetlucao se i kovitlao, lagano se propinjući nebom. Učini mi se nalik odsjaju u ulju, dugi u barici benzina. Stajao sam kao skamenjen.
Iz literature sam znao da se severna svetlost javlja neizrecivo visoko u atmosferi, neka tri kilometra uvis, ali ovaj oblak kao da beše prostrt tik nad gradom. Dve su vrste severne svetlosti - zavese iskričave paučine koje su svi videli na slikama, i znatno ređi oblaci gasa, ko je sam upravo gledao. Ne postoje dva istovetna. Ponekad se izvijaju preko neba kao venci, kao dim u tunelu vetra, krećući se munjevitom brzinom, ponekad vise kao blistavi zastori, ili bleštava svetlosna kopl ja, a katkad - možda jedanput ili dvaput u ljudskom životnom veku - iskrsavaju posvuda na horizontu i jezde zajedno u zanosnoj, nemoj eksploziji boje i svetla.
Nađete li se u bezdanoj tmini, stotinama kilometara daleko od ikakvog veštačkog osvetljenja, možete postati žrtva čudesnih, uznemirujućih optičkih varki. Pokatkad svetla iskrsavaju na nebu i sunovraćuju se ka posmatraču neiskazivom brzinom, kao rešena da ga ubiju. Kažu da je prizor zastrašujući. Laponci i dan danji veruju da će svetla odneti onog koji im pokaže belu maramicu ili list bele hartije.
Prizor kome sam prisustvovao ubrajao se među manje spektakularne i trajao tek nekoliko minuta, ali je bio nešto najlepše što sam ikad video i bejah spreman da se time zadovoljim dok ne naiđe nešto bolje.
Naišlo je već uveče - svetlosna predstava koja je trajala satima. Sva svetla behu iste boje - sablasne blistavozelene koja se često vidi na ekranima radara - ali nisu imala mira.
Uzani kovitlaci svetla lizali su golemu nebesku kupolu i ostajali da vise kao zavese od pare. Ponekad bi sinuli svodom kao zvezde padalice, a ponekad se tromo izvijali uvis, slično lenjom dimu iz lule mog oca zadubljenog u knjigu. Načas bi se svetlo zacaklilo na zapadu i odmah zatim iščezlo, samo da bi zablistalo iza mojih leđa, kao da me zadirkuje. Neprestano sam se vrteo i krivio vrat, ne bih li video sve. Nemate pojma koliko je nebo, dok ne pokušate da ga sagledate celo. No jeza me je podišla od tišine. Činilo mi se da takva aktivnost zahteva najmanje neku potmulu lupu ili statičko pucketanje, ali tome ni traga. Sva ta velebna energija trošena je bez glasa.
Bilo mi je veoma hladno - nazuo sam tri para čarapa i teške čizme, a opet su mi prsti na nogama bili kao kockice leda, te se ozbiljno zabrinuh da ne dobijem promrzline, no ipak ostadoh u mestu još dva sata, nemoćan da odvojim pogled.
Narednog dana otišao sam u turističku agenciju da saopštim dobre vesti Hansu, direktoru agencije s kojim sam se sprijateljio, i da rezervišem kartu za sledeću nedelju. Nije bilo potrebe za daljim ostankom. Hans je delovao iznenađeno. „Zar nisi znao? Sledeće nedelje nema autobusa. Ide u Altu, na registraciju.“
Bio sam skrhan. Još dve nedelje u Hamerfestu! Za milog boga, kud ću sa sobom još dve nedelje?
„Ali imaš sreće“, dodade Hans. „Možeš daputuješ danas.“ Ne bi mi jasno. ,,Šta?“
„Autobus koji je trebalo da stigne juče okasnio je zbog snežnih nanosa oko Kautokeina. Stigao je jutros. Zar ga nisi video? Vraća se danas.“
„Danas? Stvarno? Kada?“
On pogleda na sat s nemarom čoveka koji je čitav život proveo u bestragiji, gde će i ostati pozamašan broj godinica. ,,O, za desetak minuta, čini mi se.“
Deset minuta! Retko sam se kretao takvom brzinom. Otrčao sam do autobusa, zakleo ih da ne polaze bez mene, premda bez uverenja da me je iko razumeo, otrčao u hotel, nabacao stvari u kofer, platio račun, izrazio svoju zahvalnost i stigao do autobusa u zadnji čas, ostavivši iza sebe trag poispadalih krpica.
Ali čudno je da, na izlasku iz Hamerfesta, na tren osetih nenadanu potrebu da ostanem. Bio je to lep grad. Dopadali su mi se ljudi. Bili su ljubazni prema meni. U nekim drugim okolnostima, možda bih se tu i skrasio. No na vreme uvideh da je to luda zamisao. Došlo je vreme da se vratim u Oslo, u stvaran svet. Osim toga, čekala me je kupovina šubare.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:03 am




3. OSLO



SEĆAM SE da sam, na svom prvom putovanju po Evropi, u Kopenhagenu otišao u bioskop. Ušao sam u praznu salu shvativši da sam dobio mesto kraj dvoje jedinih posetilaca, mladog para zaokupljenog strasnim grljenjem kakvo se viđa po završetku ratnih dejstava ili prekomorskih plovidbi. Sesti kraj njih bilo bi, verovao sam, isto što i pridružiti im se, te se ja smestih nekoliko sedišta dalje, na pristojnom rastojanju.
Počeše da ulaze i ostali gledaoci, i nakon pogledavanja u svoje karte posedaše oko nas. Kad film poče, u bioskopu se nalazilo nas tridesetak, tesno zbijenih u inače velikom, praznom gledalištu. Dva minuta posle početka, do mene se probi žena natovarena kesama s bakalukom i saopšti mi strogim, grlenim glasom punim gneva da sam joj zauzeo mesto. Usledi sevanje baterijskih lampi, uzvrpoljena provera karata svih koji su se našli u blizini, sve dok se ne rašču da sam američki turista, samim tim nesposoban da sledim jednostavna uputstva, te me, dobrano posramljenog, ispratiše do pripadajućeg mi sedišta.
Dok smo sedeli zajedno i gledali film, nas tridesetoro stešnjenih kao izbeglice u pretrpanom čamcu za spasavanje, češući se ramenima i ispuštajući tihe zvuke, pade mi na um da ima stvari koje neke nacije rade bolje od drugih, kao i stvari koje rade daleko lošije, i upitah se zašto je to tako.
Ponekad su mali izumi jedne nacije tako jedinstveni i mudri da ih vezujemo za samu zemlju - autobusi na sprat u Britaniji, vetrenjače u Holandiji (kakav nadahnut dodatak ravničarskom pejzažu; pomislite kako bi izmenile Nebrasku), kafei na pločnicima Pariza. A opet, ima postignuća koje većina zemalja ostvaruje bez napora, dok za nekolicinu ostaju nedostižan san.
Francuzi, na primer, nisu u stanju da pojme stajanje u redu. Hteli bi, ali ne mogu. Gde god se nađete u Parizu, videćete ljude kako jedan iza drugog čekaju na autobuskim stanicama, ali čim se autobus zaustavi, niz se dezintegriše i svi pojure napred, kao na vežbi protivpožarne zaštite u domu za mentalno obolele, pokazu jući duboku nesvest da takvo ponašanje obesmišljava red u kome su do maločas stajali.
Britanci, s druge strane, ne shvataju određene fundamente obedovanja, što dokazuju svojim instinktom da hamburger jedu pomoću noža i viljuške. Na moje beskrajno čuđenje, većina ih viljušku okreće naopačke, nastojeći da hranu zadrži na pogrešnoj strani. U Britaniji živim već deceniju i po, a i danas osećam poriv da prilazim neznancima po pabovima i restoranima i govorim: „Oprostite, mogu li vas posavetovad kako da grašak ne prospete po celom stolu?“
Nemce zbunjuje humor, Švajcarci ne umeju da se zabavljaju, Spanci smatraju da nema ničeg neobičnog u ponoćnom ručku, a Italijane nije trebalo nikako i nikad obavestiti o pronalasku automobila.
Jedno od malih čuda na mom prvom putovanju po Evropi beše otkriće da svet može biti krcat raznolikostima, pun različitih pristupa istim radnjama - iću, piću ili kupovini bioskopskih karata. Fascinirala me je činjenica da su, s jedne strane, Evropljani tako slični - načitani su i umni, voze male automobile, žive u malim kućama, u drevnim gradovima, vole fudbal, umereni su nematerijalisti i poštuju zakone, imaju hladne hotelske sobe i ugodna, primamljiva mesta gde se jede i pije - a opet su tako beskrajno, nepredvidljivo različiti jedni od drugih. Dopadala mi se pomisao da u Evropi čovek nikad ne zna na čemu je.
I danas uživam u osećaju zatečenosti zbivanjima. U mom hotelu u Oslu, gde sam po povratku iz Hamerfesta proveo četiri dana, sobarica mi je svakog jutra ostavljala nešto pod nazivom Bio TexBla, „minipakke forferie, hybelogweekend“, kako je pisalo u uputstvu. Mnoge sam radosne sate proveo njuškajući i eksperimentišući s ovom tekućinom, nesiguran služi li za pranje odeće, ispiranje grla ili čišćenje klozetske šol je. Na kraju zaključih da je namenjena pranju odeće - u čemu se pokazala izuzetno eflkasnom - ali može biti da sam ostatak nedelje proveo šetkajući se po Oslu dok su prolaznici dobacivali jedan drugom: „Znate, onaj čovek bazdi na sredstvo za čišćenje klozeta.“
Kada sam prijateljima u Londonu rekao da ću proputovati Evropu i napisati knjigu, kazali su mi: ,,0, pa ti mora da govoriš mnogo jezika!“
„Ma ne“, odgovarao sam s izvesnim ponosom, „samo engleski“, a oni bi me pogledali kao da sam sišao s uma. Ali u tome je, što se mene tiče, draž putovanja po inostranstvu. Ja ne želim da znam o čemu ljudi pričaju. Teško da išta izaziva čuđenje sličnije detinjem kao boravak u zemlji u kojoj vam je gotovo sve nepoznato. Iznenada opet imate pet godina. Ništa ne umete da pročitate, raspolažete tek rudimentarnim poznavanjem sveta oko sebe, čak ni ulicu ne možete preći sigurni da ćete izvući živu glavu. Čitavo vaše postojanje postaje niz zanimljivih nagađanja.
Pričinjava mi veliko zadovoljstvo da pratim strani televizijski program i pogađam šta se zbiva na ekranu. Prve večeri u Oslu gledao sam naučnu emisiju u kojoj su dvojica muškaraca u studiju raspravljali o životinjicama nalik glodarima koje su trčkale po laboratorijskom stolu i verale se povremeno uz njihove sakoe. ,,I vi upražnjavate seks sa svim ovim stvorenjima?“, pitao je domaćin.
,,Svakako“, odgovorio je gost. „Razume se, morate biti oprezni s bodl jikavim prasetom, a i lemuri su pokatkad neurotični i skloni da se zatrče i skoče s litice ukoliko ih ne volite kao nekad, ali su sve ove životinje, u osnovi, dobri partneri, a seks s njima jednostavno je nestvaran.“
„Mislim da je to sjajno. Sledeće nedelje govorićemo o tome kako napraviti halucinogene droge od lekova koje svi imamo u kućnoj apoteci. A sada je vreme da zamračimo ekran, nakon čega će reflektori nenadano obasjati voditelja naredne emisije koji će izgledati kao da se upravo spremao da pročačka nos. Vidimo se sledeće nedelje.“

POSLE HAMERFESTA, Oslo je delovao jednostavno predivno. Još uvek je bilo hladno i grad beše zastrt sivkastim snežnim pokrivačem, ali je u poređenju s Hamerfestom ugođaj bio tropski, te digoh ruke od kupovine šubare. Obilazio sam muzeje i jedan dan proveo u šetnji po poluostrvu Bigdoj, gde su se najlepše gradske kuće skutrile na pošumljenim brežuljcima i odakle puca vidik na grad i zaleđene vode u luci. No najčešće sam boravio u centru grada, šetkajući se između železničke stanice i kraljevske palate, zureći u izloge duž Karla Johana, duge, lepe i veselo osvetljene glavne ulice zatvorene za saobraćaj, gde sam sretao srećne, zdrave i neumoljivo mladolike Norvežane, veoma zadovoljan što sam živ, daleko od Hamerfesta i ponovo u svetu danje svetlosti. Kad bi mi postalo hladno, svratio bih u neki kafe ili bar i prisluškivao razgovore koje nisam razumeo, ili bih s određenom bogobojažljivošću proučavao Red vožnje evropskih vozova Tomasa Kuka, planirajući ostatak putovanja.
Red vožnje evropskih vozova Tomasa Kuka je verovatno najbolja knjiga ikad objavljena. Nemoguće je prelistati pet stotina strana gusto kucanih redova vožnje, a ne poželeti da strpaš dva rukohvata odeće u stari kofer i kreneš na put. Svaka stranica odiše romansom: „Montre - Cvajsimen - Spic - Interlaken“, „Beograd - Trst - Venecija - Verona - Milano“, „Geteborg - Laksa (Halsberg) - Stokholm“, „Ventimilja - Marsej - Lion - Pariz“. Ko može da izrecituje ova imena a da ne oseti treptaj uzbuđenja i ne vidi svojim trećim okom peron u pari, pun nestrpljivih putnika i teškog prtljaga poređanog uz sjajni voz dug četvrt kilometra, na čijem je svakom vagonu istaknuta lista egzotičnih odredišta? Ko može da pročita „Moskva - Varšava - Berlin - Bazel - Ženeva“, a da ne oseti melanholičnu zavist prema svim onim srećnicima ko ji će se otisnuti na veliko putovanje preko glasovitog kontinenta? Ko može da osmotri takav itinerer ne poželevši da i sam pođe? Mogao sam da provedem sate nad tabelama, od kojih je svaka čudesan sažetak vremena, brojeva, razdaljina, tajanstvenih malih piktograma s ukrštenim noževima i viljuškama, vinskim čašama, bodežima, rudarskim pijucima (šta li oni predstavljaju?), trajektima i autobusima, uz zbunjujuće nejasne napomene:

873 - 4 Do/od Storlina - vidi Tabelu 473.
977 Laplendšpilen - vidi Tabelu 472. Zaustavljanja samo za one koji sede. (7) vagona u vozu 421.

K Preporučljiva rezervacija.
T Na ovim stanicama putnici moguće ne silaze i ne ulaze.
X Preko Vasterasa u (4), (5), (6), (7).

Šta sve to znači? Nemam pojma. Knjiga Tomasa Kuka može se izučavati godinama a da se nikad ne pronikne u njenu složenu suštinu. A opet, ona zna da takne živote putnika. Svake godine mora da postoji mnoštvo ljudi koji završe hiljadama kilometara daleko od svog odredišta samo zato što su prevideli fusnotu koja kaže: „Non-stop do Arktičkog kruga nakon Karlksrona - pogledaj Tabelu 721 a/b. Poneti termos s toplom vodom. Ledeni vetrovi tek posle Murmanska. Povratak preko Enkoridža i Meksikalija. E, moj brajko, alaj si se ti prešao.“
Hamerfest je predstavljao svojevrsno produženo iskušavanje strpljenja, no sad bejah pripravan na ozbiljno putovanje, putovanje na kome ću biti u stalnom pokretu. Daljine su me zvale. Želeo sam da lutam Evropom, gledam plakate za fllmove koji nikad neće stići u Englesku, začuđeno zurim u bilborde i natpise pune egzotičnih dijakritičkih znakova, slušam pop pesmice koje čak ni uz najmilosrdniju imaginaciju ne bi mogle da postanu hit igde drugde do u svojoj postojbini, srećem ljude čiji životi više nikad neće okrznuti moj i budem beznadno neupućen u sve, od okretanja telefonskih brojeva do vrste prehrambenih proizvoda.
Čeznuo sam da budem smeten i očaran, da iskusim beskrajnu, omamljujuću raznolikost kontinenta na kome možete da se ukrcate u voz i nađete se, za samo sat vremena, u zemlji čiji stanovnici govore drugačiji jezik, jedu drugačiju hranu, imaju drugačije radno vreme, žive životima istovremeno tako različitim i tako čudnovato sličnim. Čeznuo sam da budem turista.
Ali najpre me je čekao povratak kući.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:04 am





4. PARIZ



VRATIO SAM SE u Englesku i sačekao da prođe zima. Besmisleno mnogo vremena proveo sam pazareći potrepštine za put - sat, švajcarski vojni nožić, svetlozelenožuti ranac za ko ji me je supruga uveravala da će biti idealan odlučim li se na kampovanje s družinom homoseksualaca - i proveo čitav dan gunđajući, u potrazi za svojim voljenim Kimerli&Frej mapama. Godine 1972. kupio sam skoro ceo komplet za Evropu, što smatram jednom od promućurnijih investicija iz svoje mladosti. Šta ja govorim? To je jedina promućurna investicija iz moje mladosti.
Štampane u Švajcarskoj, s opsesivnom preciznošću i odgovarajuće visoke cene, sve Kimerli&Frej mape među svojim lepim plavožutim koricama pokrivaju po jednu ili dve zemlje. Jednom rastvorene, mape su velike i šuškave, odštampane na kvalitetnom papiru. Najbolje od svega, objašnjenja su samo na nemačkom i francuskom, što im daje egzotičan prizvuk tako drag srcu mome kako te 1972, tako i dan-danas. Podrazumeva se da je posvećeniji i iskusniji onaj putnik koji sa sobom nosi mape s natpisima ,,Jugoslawien 1:1 Mio“ i ,,Schwarzwald 1:250 000“. Takav poručuje svetu: ,,Sa mnom nema šale. Ja sam dasa koji se razume u svoje mape.“
I tako sam ja, u društvu Kimerli ja, Freja i najnovijeg T omasa Kuka, proveo duge večeri nastojeći da sačinim putni plan jednako sveobuhvatan i realan, ali se takvo moje nastojanje završilo neuspehom. Nije lako sistematizovati Evropu. Ne možete putovati od obale do obale. Malo je topografskih odrednica koje sugerišu gde bi bilo najbolje početi, a gde završiti, a i one koje bi mogle poslužiti u tu svrhu - Alpi, Rajna, Dunav - ili mi behu nedostupne, ili je o njima već pisano hiljadu puta. Evropa je prevelika, krcata stvarima koje bi trebalo videti. Nema mesta koje valja zaobići.
Na kraju se opredelih za nasumičan pristup. Vratiću se u Oslo, nastaviti tamo gde sam stao i otići gde god me put odvede. Ali oko nedelju dana pre poletanja, iznenada mi svanu da je Oslo poslednji grad u kome želim da budem. U Oslu je još bila zima. Bio sam tamo pre samo dva meseca. Glas koji kao da nije bio moj reče: ,,Do đavola, Bile, idi u Pariz.“ I ja odoh.

DEVOJKA u turističkoj agenciji u Jorkširu, čija je predstava o geografiji sveta južno od Lidsa bila donekle maglovita (jednom sam je zamolio da mi rezerviše avionsku kartu za Brisel, da bi mi ona posle desetak minuta telefonirala i upitala me: „Mislite li na Brisel u Belgiji, gospodine Brajsone?“), rezervisala mi je sobu u hotelu u sedamsto četrdeset drugom arondismanu, u neljupkom kraju negde na obodu Kalea. Hotel se nalazio preko puta sportskog kompleksa neobičnog izgleda, podignutog s namerom da podseća na brdašce: strane su mu bile obrasle travom. Nisam dokučio čemu takvo rešenje, jer strane behu tako strme da na travi nije moglo ni da se sedi, ni da se hoda, te njeno postojanje nije imalo smisla. Jedini smisao mogao bi se naslutiti u želji arhitekte da kaže: „Gledajte, svi! Projektovao sam zgradu obraslu travom. Nisam li velikan?“ To je, kao što ćemo se kasnije osvedočiti, veliki nedostatak pariskih arhitekata.
Hotel je bio jedno od onih sterilnih, modernih zdanja od kojih smesta počnem da mislim na bolnicu, ali makar nije imao programirane prekidače za svetlo koji su nekad krasili francuske hotele. Kad sam prvi put pristigao iz Amerike, oni su za mene predstavljali potpunu novinu. Dakle, svi prekidači za svetlo u hodnicima bili su programirani da se isključe posle deset-petnaest sekundi, verovatno zbog štednje struje. Ukoliko vam se soba nalazila pored lifta, to i nije bilo tako loše, ali ako se nalazila dalje niz hodnik - a hodnici u Parizu tumaraju unaokolo kao starac oboleo od Alchajmerove bolesti - onda ste poslednjih dvestotinak metara bauljali u potpunoj tmini, opipavajući zidove dlanovima i pod obavezno nalećući preponama u ćošak stola od hrastovine iz devetnaestog veka, na to mesto postavljenog, bez sumnje, baš u tu svrhu. Ponekad bi vaši grozničavi prsti napipali nešto meko i dlakavo, za šta bi se odmah zatim ispostavilo da je drugi gost, a ako bi isti govorio engleski, razmenili biste savete.
Ne bi dugo prošlo, a naučili biste da unapred spremite ključeve i zaletite se kao bez glave prema svojoj sobi. Problem je da ste, svejedno, pre vremena završavali u mrklom mraku, uz potpuni i - siguran sam - nameran nedostatak prekidača igde u blizini, te vam nije preostajalo ništa drugo do da ispruženih ruku glavinjate kroz tamu, kao Boris Karlof u Mumiji, nadajući se da nećete nabasati na stepenište. Iz toga sam izvukao jednu značajnu pouku: Francuzi nas ne vole.
Kad sam prvi put boravio u Parizu, neprestano sam se pitao: „Zašto me svi toliko mrze?“ Tek sišao s voza, otišao sam do turističkog biroa na železničkoj stanici Gar di nor, gde me je stroga mlada žena u plavoj uniformi odmerila kao da sam zarazan. „Šta ti hoćeš?“, rekla je, ili mi se bar učinilo da kaže.
„Treba mi soba, molim vas“, odgovorio sam krajnje ponizno.
„Ispuni ovo“. Ona mi tutnu pod nos dugačak formular. „Ne tu. Tamo.“ Odlučno trznu glavom ka mestu gde se popunjavaju formulari, a zatim se okrenu ka sledećem u redu i reče: „A šta ti hoćeš?“ Bio sam preneražen - stigao sam iz zemlje u kojoj su svi ljubazni, gde vam čak i pogrebnik na bakinoj sahrani poželi prijatan dan - ali uskoro uvideh da su u Parizu svi takvi. Uđete li u pekaru, tu će vas dočekati gorostasna bezoblična kreatura čiji vam pogled govori da nikada nećete postati prijatelji. Na nemuštom francuskom zamolićete za veknicu hleba. Žena će vas počastiti ledenim pogledom, a zatim na pult spustiti crknutog dabra.
„Ne, ne“, reći ćete mlatarajući rukama, „ne crknutog dabra. Veknu hleba.“
Bezoblična kreatura zablenuće se u vas s očitom nevericom, da bi se zatim okrenula prema ostalim mušterijama i počela da parla na francuskom brzinom koju izvesno ne možete da pratite, ali je smisao jasan - ovaj čovek ovde, ovaj američki turista, ušao je i tražio crknutog dabra, što je i dobio, a sad kaže da mu uopšte nije do crknutog dabra, već bi veknu hleba. Mušterije će vas pogledati kao da ste pokušali da im prdnete u cegere, te vam neće preostati ništa drugo do da se posramljeno išunjate odatle, tešeći se da ćete za četiri dana biti u Briselu, gde će vam se verovatno ponovo ukazati prilika da jedete.
Takođe nikada nisam razumeo zašto su Francuzi tako nezahvalni. Oduvek sam smatrao da bi, pošto smo ih mi oslobodili - jer, morate priznati, francuska vo jska ne bi mogla da pobedi ni ženski hokejaški tim - trebalo da svim posetiocima iz savezničkih zemalja uruče kupone za po tri besplatna pića na Pigalu i jednu gratis posetu Ajfelovoj kuli. Ali oni vam nikada neće reći hvala. Dešavalo mi se da me Belgijanci i Holanđani grle oko kolena i dopuštaju da ih vučem niz ulicu u znak zahvalnosti što sam im oslobodio domovinu, čak i pošto bih im poverio da 1945. ne bejah ni sperma, ali teško da bi se ikom išta slično moglo desiti u Francuskoj.

UVEČE sam prešao tridesetak kilometara do Il d’ la Site i Notr Dama, kroz četvrti u kojima su se crnomanjasti muškarci u prugastim košuljama oslanjali na bandere, čačkali zube džepnim nožićima i pljuckali mi između nogu dok sam prolazio. Ali bilo je prijatno martovsko veče, tek nagoveštaj proleća u vazduhu, i kad konačno nabasah na Senu, kod Pon d’ Silija, ugledah savršenstvo. Preko puta mene nežno se presijavalo ostrvo Sen Lui, plutajući na reci kao priviđenje, sa srednjovekovnim zamkom sačuvanim sred modernog grada. Prešao sam most i zašao među dremljive uličice, sve iščekujući da naletim na zalutale piliće i seljake koji vuku kolica natovarena žrtvama kuge, ali umesto toga videh majušne, moderne restorane i lepe stanove u starim zgradama.
Nije bilo sveta - nekolicina dokoličara u restoranima, ljubavni par tinejdžera što su jedno drugom jezikom draškali grkljane u haustoru i žena u bundi koja je ohrabrivala svoju pudlicu da ispusti un doodoo na pločnik. Iz stanova na spratu lila je topla svetlost, otkrivajući police pune knjiga, žardinjere s kojih se prelivalo cveće i kitnjaste fasade. Mora da je divno živeti u takvim ulicama, na takvom ostrvu, i zuriti u takvu reku. Oni najsrećniji žive na zapadnoj strani, gde je na ulicama veća gužva, ali prozori gledaju na Notr Dam. Nezamislivo mi je da bih se ikad zasitio tog pogleda, premda verujem da bi u avgustu, kad su ulice zakrčene turističkim autobusima i milionima turista u bermudama koji URLAJU, osećaj povlašćenosti i ekstaze donekle ishlapio.
Čak i sad su ulice oko katedrale vrvele prolaznicima. Bilo je osam sati, ali su prodavnice suvenira i dalje unosno poslovale. Prošetao sam oko Notr Dama nogu pred nogu, naslonio se na ogradu kraj Sene i gledao kako prolaz eles bateaux-mouches, ovenčani svetlom kao plutajući džuboksi. Prizor je bio beznadno romantičan.
Skromno sam obedovao u polupraznom restoranu u sporedno j uličici, a zatim sam, sve tiho podrigujući, prešao reku i odšetao do knjižare Sekspir&kompani, zamamno sumornog mestašca s knjigama na engleskom jeziku, punog paučine, zadaha plesni i starih romana zaboravljenih pisaca kao što je Vorvik Diping. Prostorija je bila puna mekih stolica i uleglih fotelja, a na svakoj od njih sklupčalo se po jedno mlado stvorenje s naočarima i čitalo neku od vlasnikovih knjiga, očigledno od korice do korice (video sam kako jedan sovoliki momak savija ugao stranice i vraća knjigu na policu, pogledavši me zatim mrgodno i iščezavši u noći). Atmosfera u knjižari bila je ugodna, klupska, ali nemam predstavu kako su uspevali da posluju. Ne samo da je momak za kasom delovao krajnje besposleno - tek u širokim vremenskim razmacima bio je prinuđen da se okane vlastite knjige i otkuca po koji mali račun - već i lokacija knjižare, na obali Sene i u senci Notr Dama, mora da je zakupninu ispalila u stratosferu.
Bilo gde drugde u svetu Sekspir&kompani postala bi svaštarska prodavnica suvenira u kojoj bi se prodavali gipsani modeli katedrale, pepeljare u obliku Kvazimoda, kompleti slajdova, razglednice i majice s natpisom O-la-la, ili jedan od onih ekspres-kafea u kojima kelneri unezvereno jurcaju unaokolo dajući vam do znanja da imate dvadeset pet sekundi da popijete kafu, pojedete svoju rum-kocku i počistite se odatle, uz upozorenje da vam ni napamet ne padne čaša vode, osim ukoliko u istoj ne poželite i koji ispljuvak. Ne znam kako je ova knjižara izbegla takvu neveselu sudbinu, ali na povratku u hotel, koračajuči mračnim ulicama, dođoh do zaključka da je Pariz zaista jedan veoma prijatan grad.

UJUTRO sam poranio i krenuo u dugu šetnju zaspalim ulicama. Volim da gledam kako se gradovi bude, a Pariz se budi naglije i nenadanije od bilo koje poznate mi naseobine. Jednog časa čitav grad je vaš. Tu ste samo vi, momak koji isporuču je hleb i nekoliko mašina za čišćenje ulica. (N ije zgoreg pomenuti da Pariz troši stotine dolara godišnje po glavi stanovnika na čišćenje ulica, u odnosu na tridesetak dolara koji se troše u Londonu, čime se da objasniti zašto Pariz blista, a London je javni klozet.) A onda, iznebuha, nastaje opšti metež: obilje autobusa i automobila brza ulicama, otvaraju se kafei i trafike, ljudi izleću iz stanica metroa kao jata poplašenih ptica, posvuda krkljanac, hiljade i hiljade pari užurbanih nogu.
Već u pola devet izjutra Pariz postaje nepodesan za pešake. Saobraćaj je isuvišegust. Plava izmaglica izduvnih gasova lebdi nad svim bulevarima. Znam da je baron Hausman načinio Pariz gradom lepim za oko, ali čovek nije imao predstavu o protoku saobraćaja. Kod Trijumfalne kapije sastaje se trinaest ulica. Možete li to da zamislite? Hoću da kažem, imate grad s najvećim brojem patološki agresivnih vozača - vozača koji bi, u drugim okolnostima, primali injekcije valijuma iz špriceva veličine biciklističke pumpe i zatim bili vezani za krevet kožnim kaiševima - a vi im podarite otvoreni prostor gde će svi istovremeno pokušati da se upute jednom od trinaest ulica! Pa zar to nije igranje vatrom?
Zanimljivo je spomenuti da su Francuzi izašli na glas kao loši vozači mnogo pre no što je izumljen motor na unutrašnje sagorevanje. Još u osamnaestom veku su britanski putnici u Parizu pominjali Francuze kao sumanute vozače, komentarišući „zapanjujuću brzinu kojom se kočije i ljudi kreću ulicama... Nebeše neuobičajeno videti dete pregaženo, ili čak usmrćeno na ulici.“ Citiram Kristofera Hiberta, koji je u svojoj knjizi Velikoputovanje s pravom ustvrdio da narodi Evrope već tri stotine godina žive u skladu sa stereotipnim predstavama o njima samima. Još u šesnaestom veku putopisci su opisivali Italijane kao blagoglagoljive, nepouzdane i beznadno korumpirane; Nemce kao proždrljive; Švajcarce kao nametljivo uslužne i uredne; a Francuze kao, pa... nesnosno pofrancužene.
Takođe, neprestano nabasavate na one veličanstvene trgove i brisane prostore koji se ne mogu preći peške. Moja supruga i ja, u to vreme dvoje balavaca, došli smo u Pariz na medeni mesec i naivno pokušali da pređemo preko Plas d’ la Konkorda a da se prethodno nismo javili našoj ambasadi. Ona je nekako uspela da se dočepa obeliska u centru, ali ja ostadoh zatočen sred rimske arene automobila-ubica, nemoćno domahujući svojoj mladoj nevesti i tiho jecajući, dok su se na mene obrušavale stotine svetložutih renoa čiji su vozači izgledali kao Džek Nikolson u Betmenu.
I danas je tako. Na Plas d’ la Bastij, prostranom trgu čijim severoistočnim krajem dominira velelepna nova zgrada Pariske opere, proveo sam četrdeset pet minuta čekajući da od Ulice Lion dođem do Ulice Sent Antoan. Problem je u tome što su semafori podešeni s jasnom namerom da se strani posetioci zbune, ponize i, ako sve teče po planu, usmrte.
Evo šta se dešava: vi stižete na trg gde sva kola stoje, ali je svetlo za pešake crveno. Znate da će, iskoračite li s pločnika, sva ta kola jurnuti napred i od vas napraviti gnjecavu palačinku. Stoga čekate. Posle nekoliko trenutaka nailazi slepac i prelazi kaldrmisano prostranstvo bez oklevanja. Za njim se dokotrljava devedesetogodišnja starica u motorizovanim invalidskim kolicima, u kojima se tocilja preko kaldrme i stiže na drugi kraj trga udaljen nekih četvrt kilometra.
Imate neprijatan osećaj da svaki vozač u bližoj okolini oblizuje usne i motri vas pun nade, te se pretvarate da vam uopšte nije do prelaska ulice i da ste se tu našli kako bi izbliza osmotrili uličnu lampu s kraja prošlog veka. Ubrzo na drugu stranu prelazi i stotinu pedeset predškolaca na čelu s vaspitačicom, a potom se slepac vraća noseći kese s bakalukom. Svetlo za pešake konačno postaje zeleno, vi stajete na ulicu i sva se kola ustremljuju na vas. Nije me briga što zvučim paranoično i nerazumno; s izvesnošću znam da Parižani žele moju smrt.
Vremenom sam odustao od nastojanja da pređem ulicu na iole smislen način, jednostavno se opredeljujući za ponajmanje preteće putanje. I tako se, uz nemale teškoće i na vlastito iznenađenje, jednog ranog popodneva obreh pred Luvrom, gde ugledah dug, nepomičan red koji je vijugao pred ulazom kao napušteno baštensko crevo.
Oklevao sam, neodlučan da li da stanem u red, vratim se kasnije u jalovoj nadi da će se gužva smanjiti, ili da se ponašam kao Francuz i uđem preko reda. Francuzi su u tom pogledu bez stida i srama. Svaki čas neki od njih prikrao bi se početku reda, pretvarao se da gleda na sat, a onda se provukao ispod pregrade i nestao u muzeju. Niko se nije bunio, što me je iznenadilo. U Njujorku, odakle je većina ovih ljudi i došla, sudeći po njihovom naglasku i rupama od metaka na mantilima, gomila bi se dočepala svakog ko bi pokušao da uđe preko reda i izlomila mu sve kosti. Čak bi i u Londonu prestupnik bio nemilosrdno ukoren: „Najljubaznije bih vas zamolio da se vratite na kraj reda, staro momče!“ Ali ovde ne čuh ni rečcu negodovanja.
Nisam mogao da se nateram da uđem preko reda, ali nisam mogao ni da stojim sred nepomičnog čovečanstva i gledam kako nekolicina neposlušnika prolazi nekažnjeno. Zato odustadoh, osetivši olakšanje. Kada sam se prošli put našao u Luvru, 1972. godine s Kacom, unutra je vrvelo od ljudi i ništa nisam video. Mona Liza mi je ličila na poštansku marku jer sam je gledao iz susedne prostorije, preko mora glava, a jasno je da se od tada stanje nije promenilo.
Ionako sam želeo da vidim samo jednu sliku, remek-delo iz osamnaestog veka, koje u poslednjih dve stotine godina očito nije zapazio nijedan od šetača beskrajnim holovima Luvra osim mene. I sam umalo prođoh kraj nje, ali mi nešto uhvati pogled i ja se okrenuh. Na slici behu dve dame iz aristokratskih krugova, mlade i ne prekomerno lepe, koje stajahu jedna kraj druge bez ičeg na sebi osim nakita i vragolastih osmeha. A evo u čemu je stvar: prst jedne od njih bio je umočen - nemarno i reklo bi se slučajno - u fundament one druge. Sklon sam da s izvesnom sigurnošću ustvrdim da je ova aktivnost bila nepoznata u Ajovi čak i među imućnima koji su videli sveta, te stoga smesta odoh da pronađem Kaca, koji je petnaest minuta posle ulaska u Luvr već zavapio: „Ovde nema ničeg osim slika i sličnog sranja! “, nezadovoljno se izgubivši u kafeteriji, uz izjavu da će me pričekati pola sata i ni minut više. Nađoh ga kako cevči koka-kolu i ogorčeno se žali da je em morao da za nju plati dva franka, em mu je matora čuvarka naplatila dva santima za privilegiju da proboravi u ve-ceu („I stalno je buljila u mene!“).
„Pusti sad to“, rekoh mu. „Moraš da vidiš jednu sliku.“ „Zašto?“
„Posebna je.“
„Po čemu?“
„Jednostavno jeste, veruj mi. Za minut ćeš mi biti zahvalan.“
„Po čemu je tako posebna?“
Rekao sam mu. Odbio je da mi poveruje. Takva slika nikad nije naslikana, a da je naslikana, ne bi visila na javnom mestu. Ali ipak pođe sa mnom. No koliko god da sam se trudio, više nisam mogao da je nađem. Kac beše ubeđen da je posredi okrutna šala zbog koje je protraćio svoje vreme i bio lišen poslednja dva centilitra koka-kole, te ostatak dana provede ophrvan zlovoljom.
Kac je bio ophrvan zlovoljom više-manje tokom celog našeg boravka u Parizu. Beše uveren da se sve urotilo protiv njega. Jednog dana, dok smo se šetali Jelisejskim poljima, ptica mu se pokakila na glavu. „Da li znaš“, rekoh mu nakon nekog vremena, „da ti je na glavi ptičje govno?“ Kac instinktivno stavi ruku na glavu, užasnuto je pogleda, procedi: „Čekaj ovde“ i ukočen kao pritka ode u pravcu našeg hotela. Kada se posle dvadesetak minuta vratio, oko njega se širio vonj losiona za brijanje Brut, a kosa mu je bila zalizana kao u trećerazrednog žigola, no činilo se da je došao sebi. „Spreman sam“, objavi.
Gotovo istog trenutka na glavu mu se olakša druga ptica. Ali ova se zaista olakša.
Ne želim da zadirem u pojedinosti, u slučaju da upravo nešto grickate, ali ako zamislite čašu jogurta prosutu na njegovu glavu, mislim da ćete steći pravu sliku. Slivalo mu se niz obraze i još kojekuda. „Stive, brate, to ti je jedno teško obolelo ptiče“, predusretljivo iznesoh svoje zapažanje.
Kac doslovce zaneme. Okrete se bez reči i odmaršira put hotela, praveći se da ne primećuje poglede prolaznika. Kad se konačno vratio, na sebi je imao pončo s podignutom kapuljačom. „Ništa mi ne govori“, upozori i prođe kraj mene. Posle tog događaja nikada se nije zagrejao za Pariz.

KAKO JE Luvr bio pretrpan, odlučih da se uputim na levu obalu u nov - makar za mene nov - muzej Ke d’Orsej, preko puta parka Tijeri. Kada sam tuda prolazio pre šesnaest godina, na njegovom mestu stajao je napušteni grmalj, školjka stare železničke stanice Gar d’Orsej, no neki čovek s vizijom odluči da od nje načini muzej koji je, jednostavno, divan - i kao građevina, i kao kolekcija slika. Tamo provedoh dva srećna sata, pa se vratih do Luvra gde me sačeka ista ona beznadna gungula, te odoh u Centar Pompidu, odlučan da mu dam priliku da mi se dopadne. No zaludu. Sve na njemu izgledalo je pogrešno. Kao prvo, delovao je pomalo izanđalo i izbledelo, kao dečja igračka ostavljena napolju preko cele zime, što me je iznenadilo s obzirom na to da je samo dvanaest godina star i da je vlada upravo potrošila nekih sedamdeset pet miliona dolara na njegovu restauraciju. Eto šta sleduje onima koji grade od plastike. Osim toga, isuviše je glomazan za tako skučen okoliš. Sasvim bi drugačije izgledao u parku.
Ali ono što me zaista odbija kod građevina kakav je Centar Pompidu, a Pariz se davi u njima, jeste da su one svedočanstvo beskrajne razmetljivosti. Evo Ričarda Rodžersa koji veli: „Gledajte, sve sam cevi ostavio napolju. Pa zar nisam sladak da me pojedeš?“ Oprostio bih mu da je jednaku pažnju poklonio funkcionalnosti svog zdanja. Ali kao da niko nije razmišljao čemu bi Centar Pompidu trebalo da služi - kao mesto okupljanja, skrovište? - jer mu je unutrašnjost pretrpana i zbunjujuća. Centar ne poseduje ni tračak osećaja za prostor i svetlo, kao ni veličanstveni spokoj Ke d’Orseja. Liči na veliku robnu kuću na dan otvaranja. Jedva da ima gde da se sedne, a ne postoji ni težišna tačka - sat ili nešto slično - gde bi se ljudi sastajali. Nema srca.
Ni napolju nije bolje. Glavni trg u Ulici Sen Marten veći deo dana nalazi se u senci i napravljen je na kosini, te je mračno, kiša se ne suši i nema gde da se sedne. Da su kosinu pretvorili u nekakav amfiteatar, ljudi bi mogli da sede na stepenicama, a sednete li ovako, učiniće vam se kao da ćete se otklizati do dole.
Nemam ništa protiv novotarija u građevinarstvu - prilično me se dojmila staklena piramida u Luvru i one zgrade na La Defansu s golemim rupama posred srede - ali mrzim način na koji su arhitekte, urbanisti i svi ostali odgovorni za gradski život izgubili iz vida čemu gradovi služe. Služe ljudima. To mi se čini dovoljno očiglednim, a opet su u poslednjih pola vekagradovi namenjeni za koješta drugo: automobile, poslovne prostore, ljude s novcem i odvažnom vizijom koji odbijaju da grad vide odozdo, kao mesto gde narod mora da živi, radi i snalazi se. Zašto moram da idem kroz vlažan podzemni prolaz i verem se uz dva niza stepenica da bih prešao prometnu ulicu? Zašto automobili imaju prednost, a ne ja? Kako istovremeno možemo da budemo tako bogati i tako glupi? To je kletva ovog veka - previše novca, premalo pameti - a Centar Pompidu plastično je oličenje takve stvarnosti.

JEDNE VEČERI odšetao sam do Trga Republike i s nostalgijom obedovao u bistrou po imenu Termometar. Moja supruga i ja proveli smo svoj medeni mesec preko puta, u hotelu Modem (danas Holidej In, avaj, avaj) i svake večeri jeli u Termometru jer je hrana bila jeftina, a mi praktično bez para. Celu svoju ušteđevinu, nekih osamnaest funti, potrošio sam na odelo za venčanje - izvanredan kompletić s reverima na sakou nalik perajima na gepeku nekog američkog automobila, model 1957, i pantalonama-zvoncarama tako širokim da se, kad sam hodao, nije primećivalo da mi se noge miču - a od svekra sam morao da pozajmim dvanaest funti džeparca kako mu kći ne bi skapala od gladi već prve nedelje braka.
Očekivao sam da će Termometar u meni probuditi sijaset srećnih uspomena, ali se ne prisetih ničeg osim da sam u njegovom toaletu naleteo na najstrašniju baba-seru u celom Parizu, ženu koja je izgledala kao ruski rvač, sedela za stolom u podrumu s ružičastom posudicom punom sitniša ispred sebe i istezala vrat ne bi li proverila jeste li pokapali pločice ili ukrali sapunčić s pisoara. Nije lako pomokriti se kad vas neko gleda, a još ako vam se čini da će vas svakog časa sataricom pogolicati po bubrezima zato što ste nedovoljno ažurni, stvar postaje beznadna. Tu ni medikamenti ne pomažu. I tako bih na kraju zatvorio šlic i vratio se neolakšan za sto, da bih veče u hotelu proveo izvodeći brojne imitacije Nijagarinih vodopada. Ovaj put, drago mi je reći, nije bilo baba-sere; zapravo, nije bilo nikog. Svejedno nisam ukrao sapunčić s pisoara.
Trebalo mi je dva-tri dana da to uvidim, ali u poslednjih dvadesetak godina Parižani su postali uljudniji. Nije baš da su vam se zaletali u zagrljaj i zahvaljivali što ste za njih dobili rat, ali su zaista bili strpljiviji i predusretljiviji. Taksisti su i dalje nikogovići bez premca, ali svi ostali -prodavci, kelneri, policajci - delovali su gotovo prijateljski. Jedan mi se kelner čak i osmehnuo. A neko mi je pomogao da otvorim vrata, umesto da mi ih zalupi pred nosom.
To jepočelo da me uznemirava. No poslednje večeri, dok sam se šetao kraj Sene, ukusno odevena porodica - dvoje odraslih i dvoje dece-tinejdžera - mimoišla se sa mnom na uskom pločniku i, ne usporavajući i ne prekidajući svoju živahnu diskusiju, gurnula me u kaljugu. Malo je nedostajalo da ih zagrlim.
U Parizu još nisu dokučili smisao stajanja u redu. Na to sam zaboravio do dana polaska, kad po sumornoj kišici dotabanah do Gar d’Liona, odakle je trebalo da uhvatim taksi do Gar di Nora i voz za Brisel. Zbog kiše nije bilo taksija, te stadoh da čekam. Pet minuta bio sam sam, no onda počeše da pristižu i drugi ljudi koji stadoše iza mene.
Kad je taksi konačno stigao, zaustavivši se tik preda mnom, zapanjeno shvatih da sedamnaestoro odraslih muškaraca i žena s punim pravom smatra da smeju da uđu pre mene. Sredovečni muškarac u kaputu od kašmira, očito imućan i dobro obrazovan, čak me odgurnu u stranu. Zadržah prisustvo duha ispuštajući niz uzrujanih, prodornih galskih zvukova - Mais non!Mais non!“ - i telom zagrađujući vrata. Uskočio sam u taksi, odolevajući iskušenju da ščepam onog nametljivca za kravatu i pustim ga da galopira za nama do železničke stanice, i rekao vozaču da smesta krene. Pogledao me je kao da sam veliki brabonjak nesvakidašnjeg oblika i sa zgađenim uzdahom ubacio menjač u prvu brzinu. S olakšanjem zaključih da se neke stvari nikad ne menjaju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:04 am



5. BRISEL



SIŠAO SAM na pogrešnoj stanici, što i nije teško ako ste priglupi, pa još dremate i budite se u pravi čas da primetite kroz prozor natpis na platformi koji kaže BRUXELLES. Poskočio sam u blagoj panici i pohitao ka izlazu, čukajuči ruksakom glave ostalih putnika, da bih poput Petra Pana doskočio na peron upravo u času kad voz izdahnu paru i krenu dalje.
Nije mi se učinilo čudnim što sam jedini putnik koji je tu sišao, niti što je stanica jezivo tiha, sve dok ne iskoračih na gustu kišicu koja kao da neprestano sipi nad Briselom i shvatih da sam u delu grada koji prvi put vidim, u jednoj od onih bezimenih četvrti gde su sve zgrade sive i gde je svaki zadnji zid pretvoren u trospratnu reklamu, a prodavnice nude pumpe za bazene i znakove na kojima piše ZABRANJENO PARKIRANJE - GARAŽA U STALNOJ UPOTREBI. Želeo sam Centralnu stanicu, bio bih zadovoljan i stanicama Gar di Nor ili Gar di Midi, čak i opskurnom Gar Žosafat, ali ovo ne beše nijedna od njih i ja pojma nisam imao gde se nalazim. Mrzovoljna izraza lica uputih se tamo gde sam verovao da bi mogao biti centar grada - ka nagoveštaju visokih solitera na udaljenom, kišnom horizontu.
Već nekoliko puta bio sam u Briselu i smatrao sam da ga poznajem poprilično dobro, te ponavljah u sebi kako ću svakog časa početi da prepoznajem okolinu, čak jednom pomislih i „Hej, ovo mi se čini poznatim“ i pređoh nekih pola kilometra do zgrade za koju bejah ubeđen da je Palata pravde, uvidevši zatim da je u pitanju fabrika pseće hrane. Hodao sam i hodao dugim bezličnim ulicama, kroz beskrajne četvrti sivog jednoličja koga u Briselu, čini mi se, ima više no igde u Evropi.
Mrzim da se raspitu jem za put. Uvek se plašim da će osoba kojoj priđem napraviti korak unazad i reći: „Želiš da idešgsfe? U centar Brisela? Batice, pa ti si izgubljen! Ovo je Lil, glupavi some!“ I tako nastavih da koračam. I taman kad pomislih da pozovem ženu u Englesku i zamolim je da dođe i nađe me (,,I slušaj, dušo, donesi mi par čokoladica i nedeljne novine“), zađoh za ćošak i na sopstveno pogolemo iznenađenje ugledah statuu Manekena Pisa, bucmastog dečkića koji piški - neopisivo kičasti simbol grada - iznenada shvativši gde sam. Moji se jadi raspršiše. Proslavih kupovinom tanjira za kolače u obliku Manekena Pisa i porodične porcije čokolade toblerone u jednoj od trista pedeset prodavnica suvenira načičkanih duž ulice, što me dodatno oraspoloži.
Petnaest minuta kasnije već sam ležao u hotelu Adolf Saks izvaljen na krevetu, još uvek obuven (potonuće u pustinjačku aljkavost jeste jedno od usputnih zadovoljstava samotničkog putovanja), lomio zube grickajući toblerone i gledao prvi program Bi-Bi-Sija - panel diskusiju s učesnicima koji su ili bili impotentni, ili iz Vulverhemptona, ili ih je snašla neka druga lična tragedija čije se tačne prirode više ne sećam. Posle pola sata osetih se dovoljno osveženim da se otisnem u Brisel.
Uvek odsedam u Adolfu Saksu jer ima prvi program Bi-Bi-Sija i jer su mu liftovi izuzetno zanimljivi. Toga se setih dok sam stajao u hodniku pred osvetljenim dugmetom na kome je pisalo DOLE i ubijao vreme, razume se, pevušeći pesmicu pod naslovom „Dok čekah na lift ja“ (,,Du di du di du di du du“), izučavajući u ogledalu svoj vrat i dokono se pitajući zašto su hotelski tepisi uvek tako ružni.
Uopšteno govoreći, u Evropi liftovi nisu naišli na razumevanje. Cak i u novim zgradama po pravilu su bolno spori i obično im nedostaje poneki detalj od esencijalnog značaja - na primer, unutrašnja vrata - tako da ćete, pružite li odsutno ruku pred sebe s namerom da se oslonite, vrlo verovatno završiti s tom rukom nekih osam metara dužom od druge. No čak i po tim uzusima liftovi u Adolfu Saksu mogu se nazvati izuzetnim.
Ulazite u lift, sa željom da siđete na doručak, ali uviđate da se lift spušta ne slušajući komandu, prolazi recepciju, zatim garažu i podrum, sve do neoznačenog podzemnog prostora gde se vrata nakratko otvaraju otkrivajući salu punu pare i napaćenih kineskih nadničara. Dok se uzalud bakćete pritiskanjem dugmića(koji očito nisu povezani ni sa čim), vrata se uz tresak zatvaraju i lift, obuzet nenadanom krepošću, biva katapultiran do jedanaestog sprata brzinom od koje lice kao da vam se topi, zaustavlja se na pola sekunde držeći vas u nepodnošljivoj neizvesnosti, da bi se spustio tri metra, opet stao i zatim se sunovratio ka recepciji. Izlazite, dok vam krv curi iz ušiju, i uz onoliko dostojanstva koliko ste u stanju da napabirčite odlazite u salu za ručavanje.
Čuvši ovo, možete zamisliti olakšanje koje osetih kad me je lift isporučio na željeno odredište, uz samo jedno neplanirano zadržavanje na drugom spratu i kratak, ali ne i neprijatan, boravak na četvrtom.

* * *


BRISEL, mora se reći, nije grad koji nudi bogzna kako uzbudljivu šetnju. Premda sam, posle Pariza, s olakšanjem prelazio ulicu jer me više nije mučio osećaj da mi je na zadnjici nacrtana meta, pošto sam nekoliko puta obišao Gran plas i uljudno prostudirao izloge jedne ili dve od mnogih hiljada prodavnica u kojima se prodaju čokolade i čipka (čini se da u Briselu ništa drugo i nije u ponudi), uhvatih sebe kako pogledujem na sat i pitam se da li je 9:47 izjutra prerano da se trgne kakvo pićence.
Umesto toga odlučih da obiđem još jedan krug oko Gran plasa. Šarmantno mesto, u to nema sumnje: kaldrmisan trg u središtu grada, okružen velelepnim, kitnjastim zgradama: s jedne strane je zaista veličanstveni hotel D’Vil, a s druge samo malkice manje veličanstvena Mezon di Roa (ko ja, uprkos imenu, nikad nije bila kraljevska palata- tek da ne kažete kako od mene ništa niste naučili) - međusobno povezanim uzanim, bogato ukrašenim većnicama srednjovekovnih cehova. U njihovom prizemlju nalaze se polumračni, udobni kafei puni starog nameštaja i rasplamsalih kamina, gde možete da pijuckate kafu ili pivo i zurite u očaravajući okoliš. Mnogo je onih koji po vasceli dan i ne rade ništa drugo. Opredelio sam se za kafe po imenu De gulden but, iako mi je prošli put kelner bezočno uskratio kusur, zamenivši me za najobičnijeg turistu samo zato što sam obukao trenerku s likom Manekena Pisa, kada bejah primoran da primenim svoj ubitačni ne-zajebavaj-se-sa-mnom-Gastone pogled kako bih se izborio za povraćaj punog iznosa. Ali ja nisam zlopamtilo, osim kad je u pitanju Ričard Nikson, te bez zadrške uđoh ponovo. Ovo je najlepši kafe na trgu, a ja ne žalim pare za malo elegancije i šoljicu kafe. No pripazite na kusur, moje dame!
Proveo sam dva i po dana obilazeći gradske znamenitosti - veličanstveni, sjajni Muzej starih umetnosti, Muzej moderne umetnosti, dva istorijska muzeja u parku s nezgrapnim imenom Park senkantaner (i sami muzeji su poprilično nezgrapni), Hortin muzej, čak i sumorni i praktično zaboravl jeni Muzej prirodnih nauka - dok sam ostatak vremena skrckao bazajući po beskrajnim blokovima kancelarijskih zgrada, prijatno odsutna duha.
Brisel je ozbiljno ružan grad, zagušen vlažnim smećem, pun bulevara sličnih autostradama i blatnjavih gradilišta. Ovo je postojbina bezbojnih kancelarija i bezličnih kancelarijskih službenika, evropska prestonica aktentašni. Ima manje parkova od bilo kog poznatog mi grada i gotovo nijedno mesto koje bi valjalo preporučiti - ni zamak na brdu, ni velelepnu katedralu, ni ulicu s jedinstveno otmenim prodavnicama, ni snežne vrhove u pozadini, ni bajkovito osvetljeno šetalište uz more. Cak nema ni reku. Kakav je to grad bez reke? Od nekadašnjih gradskih zidina nije ostalo ništa osim malo mrvljivog kamenja pored dvorane za kuglanje u Ulici Aleksjen. Najbolje što se može reći za Brisel jeste da je na samo tri sata vožnje od Pariza. Da sam ja nadležan za Evropsku ekonomsku zajednicu, a verujem da ima i gorih poslova od tog, smesta bih sedište svoje organizacije premestio u Dablin, Glazgov ili možda Napulj, gde bi ljudi cenili nova radna mesta i gde se stanovnici još uvek diče svojim gradom, što se za žitelje Brisela, avaj, ne može reći.
Teško je prisetiti se grada koji obraća manje pažnje na svoje nasleđe. Primer: trideset pet godina u Briselu je obitavao Viktor Horta, otac arhitekture art nuvoa, koji za života beše toliko cenjen da mu je dodeljena titula barona - Horta je za Brisel ono što je Mekintoš za Glazgov i Gaudi za Barselonu - a opet su zgubidanske gradske vlasti dozvolile da se sruše najznačajnija njegova dela: robna kuća Galeri Anspaš, Mezon di popl, bolnica Brižman, kuća Rože.
Danas u Briselu malo šta ima da se vidi. Možete da koračate satima a da vam srce nijednom ne zaigra.
Siguran sam da se stanje popravlja. Nekada se pogled na Brisel po napuštanju Centralne stanice pružao nizbrdo, preko krovova starog grada, a u samom središtu ovog prizora s velikim potencijalima, tamo gde bi drugi gradovi podigli zlaćanu katedralu ili baroknu gradsku većnicu, nalazili su se parkiralište i benzinska pumpa. Sada su namesto toga podignute nove ciglane zgrade, koje s arhitektonske tačke gledišta nisu bogzna šta, ali predstavljaju korak napred u odnosu na pumpu. Stanovnici grada uporno su me uveravali da su gradske vlasti konačno uvidele svoj nemar i počele da odobravaju gradnju arhitektonski vrednih zdanja, no rezultati zasad nisu zaslepljujući.
Jedino ljupko ćoše u ovom gradu jeste splet uzanih uličica samo za pešake, na začelju Gran plasa, uz kap patetike i tek zrno preterivanja nazvan Sveti otok. Stazice i prolazi krcati su restoranima, a ljudi u velikom broju lutaju naokolo obuzeti radosnom neodlučnošću gde da jedu, i njuškaju oko kolica s ledom pred ugostiteljskim objektima punim rakova, dagnji i škampa. Iza vrata dopire topao, bogat miris roštil ja, a kroz prozore se vide ljudi ko ji uživaju u svako doba dana i noći. Čitav kraj nepokolebljivo je slikovit i živahan od srednjeg veka naovamo, no uprkos tome ovu ljupku malu četvrt, povazdan u prazničnom raspoloženju, buldožeri samo što nisu sravnili sa zemljom 1960. godine. Gde god se denete u Evropi, zapitaćete se kakva je to teška bolest mozga napala arhitekte i dunđere šezdesetih i sedamdesetih godina ovog veka, ali ćete se to najčešće pitati u Briselu.
A opet, volim Brisel. Ovo je najprijateljskije nastrojen grad u Evropi (što ima, ili možda nema, veze sa činjenicom da je četvrtina njegovih stanovnika pristigla iz inostranstva), ima nekoliko dobrih muzeja, najstariju arkadu s dućanima u Evropi, malu ali prijatnu galeriju Sent Iber, mnoštvo izvanrednih barova i najfinije restorane. Obedovanje van kuće belgijski je nacionalni sport, a u samom Briselu ima hiljadu pet stotina restorana, od kojih dvadeset četiri krasi Mišlenova rozeta. Za manje para nego igde drugde na kontinentu možete slatko da se najedete. Svakodnevno sam večeravao na Svetom otoku. Restorani su bez izuzetka majušni - da biste se dokopali stola na začelju, morate da preskačete preko ostalih gosti ju, a stolovi su tako zbijeni da je nemoguće iseći šniclu a da suseda ne pošašoljite laktom po obrazu ili umočite svoj rukav u njegov sos bernez - ali na neki čudnovat način i to doprinosi dobroj atmosferi. Gustirate hranu s ljudima koji sede do vas, delite s njima zemičke i razmenjujete ljubazne opaske. Ovo je prijatno osveženje za usamljenog putnika koga obično smeste u najmračniji budžak, tik do muškog toaleta, gde dok jede ispraća pogledom procesiju neznanaca koji zakopčavaju šliceve i u prolazu otresaju ruke.
Posle večere sam se redovno upućivao u besciljno tumaranje gradom - Briselu manjka cilj ka kome bi se čovek uputio, ali je, kao i većina gradova, mnogo lepši noću. Jedne večeri odšetao sam do ogromne Palate pravde ko ja dominira malom uzvisinom i izgleda kao zgrada američkog Kapitola na steroidima - zauzima oko 90.000 kvadratnih metara i bila je najveća zgrada na svetu u devetnaestom veku - no jedino što je upečatljivo na njoj jeste njena veličina. Naredne večeri otišao sam do zgrade Evropske ekonomske zajednice. U gradu punom zgrada od čije vam grdobnosti zastaje dah, sedište EEZ na kružnoj Šumanovoj raskrsnici svakako prednjači. Bilo je tek šest po podne, a tamo nigde nikog, ni žive duše koja se duže zadržala na poslu, što me je podsetilo na vic: Koliko ljudi radi u Evropskoj komisiji? Odgovor: Oko trećina. Ne možete da pogledate sve one duge nizove prozora a da se ne zapitate šta se zapravo unutra zbiva. Pretpostavljam da čitava odeljenja rade na tome da prostor ostavljen za redove u poštama bude jednak u celoj zajednici, te da plastične čaše u mašinama za bezalkoholna pića u Francuskoj budu identičnih dimenzija kao one u Italiji.
Meni kao Amerikancu zanimljivo je da posmatram kako najbogatije evropske zemlje poletno predaju svoju suverenost telu koje kao da je bez kontrole i ne odgovara nikom. Da li ste znali da Evropska komisija, zbog svoje zamršene strukture, ne zna ,,ni koliko zaposlenih ima, ni šta rade“ (citiram časopis Ekonomist)? Nalazim da je to zabrinjavajuće. Što se mene tiče, rešio sam da mi Evropska ekonomska zajednica nije po ukusu kada su Britancima ukinuli kicoški azurnoplavi pasoš s tvrdim koricama i zamenili ga crvenom kupusarom nalik legitimaciji poljskog moreplovca. To je, po pravilu, problem velikih institucija. Nemaju stila.
Ne znam mnogo o tome kako radi Evropska ekonomska zajednica, ali evo podatka koji svedoči o n jenim postignućima: godine 1972. na Evropskoj konferenciji o pošti i telekomunikacijama odabran je zajednički međunarodni pozivni broj za zemlje zajedničkog tržišta - 00. Zemlje članice i danas dokonaju da li da ga prihvate. Dosad to nije učinila nijedna, no dajte im još osamnaest godina i možda će im krenuti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:05 am





6. BELGIJA



PROVEO SAM nekoliko ugodno besciljnih dana šarajući vozom po Belgiji. Belgija je zanimljiva zemlja. Ima ne jednu, već dve nacije - Flamance, koji govore holandski i žive na severu, i Valonce, koji govore francuski i žive na jugu. Južna polovina gordi se najupečatljivijim pejzažima, najljupkijim selima, najslasnijom hranom, a uz to i galskim smislom za lagodan život, dok su na severu najlepši gradovi, izvanredni muzeji i crkve, luke, obalska odmarališta, većina stanovništva i većina novca.
Flamanci ne podnose Valonce, Valonci ne podnose Flamance, no upustite li se s njima u priču, videćete da ih vezuje zajednička odbojnost prema Francuzima i Holanđanima. U Antverpenu sam proveo dan u šetnji s lokalcem koji govori holandski i koji bi mi na svakom ćošku krajičkom oka ukazao na kakav nedužan par, mumlajući zgađeno: „Holanđani“. Nije mogao da dođe sebi od čuđenja što ne razlikujem Flamanca od Holanđanina.
Kad ih čovek pritisne da iznesu svoje primedbe na čistac, Flamanci postaju pomalo neodređeni. Najuobičajenija opaska koju sam čuo jeste da Holanđani dolaze nenajavljeni u vreme ručka i nikad ne donose poklone. ,,Ah, kao naši dragi Skoti“, rekao bih ja.
Sve sam to saznao u Antverpenu, gde sam svratio jednog popodneva kako bih video katedralu i gde sam ostao do duboko u noć obilazeći barove koji mora da su i lepši i brojniji no igde u Evropi: mala, ušuškana, zadimljena mestašca puna mrke lamperije i mutnog, žućkastog svetla, u kojima vrvi od raspoloženog, veselog sveta što se dobro provodi. Ovo je grad u kome je lako zapodenuti razgovor jer su ljudi otvoreni i skoro uvek savršeno govore engleski. Proveo sam sat vremena u razgovoru s dvojicom mladih čistača ulica koji su posle posla svratili na piće. Gde osim u severnoj Evropi došljak može da priča s čistačima ulica na svom maternjem jeziku?
Palo mi je u oči koliko mnogo oni znaju o nama, a koliko malo mi o njima. Mogli biste da čitate engleske novine mesecima, a američke doveka i da ne naletite ni na jedan članak o Belgiji, gde se zbivaju zanimljive stvari.
Uzmimo samo Bandu iz Nivela. To je bila grupa terorista koji su sredinom osamdesetih krstarili zemljom (onoliko koliko je moguće krstariti Belgijom) i s vremena na vreme upadali u supermarkete i prepune restorane, gde bi otvorili oružanu paljbu i ubi jali nasumice - žene, decu, svakog ko bi im se našao na putu. Ostavljajući za sobom nepomična tela, banda je uzimala relativno male iznose novca iz kase i nestajala u noći. Neobično je sledeće: banda nikad nije otkrila svoje motive, niti uzela taoce, niti opljačkala više od dve-tri stotine funti. Cak im je i ime ostalo nepoznato. Naziv Banda iz Nivela prikačili su im novinari, jer su prestupnici bežali folksvagenima ukradenim u predgrađu Brisela, Nivelu. Posle otprilike šest meseci napadi su iznenada prestali, da se više ne ponove. Ubice nikad nisu uhvaćene, njihovo oružje nikad nije pronađeno, policija nema predstavu ko su bili ni šta su hteli. Nije li to neobično? A opet, sumnjam da ste o tome išta pročitali u svojim lokalnim novinama. Nije li tek to neobično?

JEDAN DAN proveo sam u Brižu. Samo pedesetak kilometara od Brisela, ovo je grad toliko lep, toliko beskrajno, neizrecivo bajkolik, da kao da se ne nalazi u istoj zemlji. Sve u vezi s Brižom je savršeno - kaldrmisane ulice, zagasito-zeleni kanali, srednjovekovne kuće strmih zabata, ulične tržnice, sanjivi parkovi, sve. Nema grada kome je stagnacija više godila. Dve stotine godina je Briž (a ne znam zašto ga uporno zovemo tako kad ga lokalci pišu Brugge i izgovaraju Bruga) bio najimućniji grad u Evropi, ali su ga mulj u reci Cvin i promenljive političke prilike pretvorili u potpunu nedođiju. Dok su ostali gradovi rasli i nepovratno se menjali, Briž je pet stotina godina ostao zaboravljen i netaknut. Kada ga je, u devetnaestom veku, posetio Vordsvort, zatekao je ulice zarasle u travu. Kažu da je Antverpen bio još lepši, i to sve do početka ovog veka, kad su pristigli graditelji i srušili ono čega su mogli da se dočepaju, a što je bilo manje-više sve. Briž je izbavljen zahvaljujući sopstvenoj zabitosti.
Grad je jedinstven. Obilazio sam ga otvorenih usta. Otišao sam u muzej Greninge i posetio čuveni Beginaž čiji travnjaci plivaju u narcisima, no ponajviše lutah ulicama, ushićen tako zgusnutim savršenstvom. Briž je čak i savršene veličine - dovoljno velik da bude grad, da ima knjižare i zanimljive restorane, a dovoljno mali da pruža osećaj celovitosti i dobrodošlice. Jedan dan dovoljan je da se obiđu sve njegove uličice. Učinio sam baš to, ne prošavši nijednom ulicom u kojoj ne bih voleo da živim, ne minuvši ni kraj jednog bara u koji ne bih voleo da svratim, ne ugledavši nijedan prizor koji ne bih rado nazvao svojim. S naporom sam prihvatio da je takvo mesto stvarno - da se ljudi svake večeri vraćaju u ove kuće, pazare u ovim radnjama, šetaju pse ovim ulicama i prolaze kroz život ne zapažajući u tome ništa neobično. Mora da zapadnu u stanje dubokog, produženog šoka prvi put kad posete Brisel.
Osiguravajući agent s kojim sam zapodenuo razgovor u baru u Sent Jakobstratu tužno mi je rekao da je u Brižu osam meseci godišnje život nepodnošljiv zbog turista i prepričao mi nekolicinu za njega nesnosnih anegdota o turistima koji su mu zavirivali u poštansko sanduče i gazili njegove geranijume ne bi li napravili koju fotografiju. Nisam ga slušao, delom zato što je bio najdosadniji čovek u baru, može biti i u celoj Flandriji, a delom zato što nisam hajao za njegovu priču. Želeo sam da moja iluzija ostane netaknuta.
Stoga otputovah rano izjutra, pre najezde turističkih autobusa. Otišao sam u Dinan, gradić na obali moćne reke Meze, koja se tog dana pokunjila pod upornom kišom. Ovo je lepo mesto i nema sumnje da bi mi se veoma dopalo da nisam upravo stigao iz Briža i da vreme ne beše tako očajno. Stajao sam na mostu i gledao kako kišne kapi veličine metka ostavljaju krugove na vodi. Nameravao sam da nekoliko dana provedem obilazeći južni Arden i nastojeći da prepoznam neke od seoca i puteva koje sam pohodio kao mladić, ali nisam bio pripremljen za takvo vreme - mokar do gole kože, već sam drhturio kao da nisam popio tablete protiv malarije - te posle samo sata u Dinanu reših da se vratim na stanicu, ukrcah se u prvi voz za Namur i otputovah u Spa. Jedna od prednosti Belgije je njena majušnost-ništa nije dalje od sat ili dva. S mukom sam se svikao na ideju da je cela zemlja tek predgrađe Brisela.
Nisam imao nikakav poseban razlog za odlazak u Spa, osim što mi je uvek zvučao kao simpatičan gradić, a to je i bio - smešten je u okrilju zelenih brda, sa šumovitim parkom, kazinom prevelikim za toliki grad i dva velika bela hotela na obodu zelenog ostrvceta pod nazivom Plas ver. Smesta mi se dopao. Kiša je prestala ostavivši za sobom grad čist i svež, s nejasnim mirisom toplih čaršava tek izvađenih iz mašine i sa sablasnom, bezvremenom naznakom bolesti u vazduhu. Skoro da sam očekivao da vidim osakaćene vojnike u mrkim uniformama koje u invalidskim kolicima guraju kroz park.
Spa je prvi banjski grad, po kome svi ostali nose ime, i dve stotine godina opsedali su ga članovi evropskih kraljevskih porodica. Sve do Prvog svetskog rata tu su opsluživani plemstvo i aristokratija. Tu je abdicirao kajzer Vilhelm, označivši time početak pada kako svog, tako i grada. Danas Spa nema veliku posetu, makar ne u ovo doba godine. Otišao sam do turističkog biroa u parku, uljudno prelistao nekoliko brošura i upitao čoveka za šalterom gde su svi kraljevi i kraljice.
,,A, oni više ne dolaze“, odgovorio mi je sa setnim osmehom. „Još od Petra Velikog.“
„Zašto ne?“
Slegao je ramenima. „Moda se menja. Sad svi žele sunce i more. Još naiđe pokoji baron, ali uglavnom nam dolaze bogati Nemci. Nudimo brojne tretmane, ukoliko ste zainteresovani.“ Rukom mi pokaza na brošure i ode da pomogne pridošlici.
U brošurama su se reklamirala mesta smrtno ozbiljnih imena, kao što su Institut za hidrologiju profesora Anrižana i Odeljenje za radiologiju i gastroenterologiju Termalnog instituta Spa. Nudili su široku lepezu tretmana, od potapanja u „prirodne kupke s ugljeničnim gasom“ i obilatog mazanja vrućim, lepljivim muljem, do vezivanja za električnu podstanicu i hitre elektrokucije, ili se makar takav zaključak dao izvući iz fotografija. Pomenuti tretmani garantovali su nekolicinu stvari za koje nisam ni znao da su poželjne - „dilataciju dermalnih sudova“, „umirenje termoregulatornih centara“, „smanjenje periartikularnih kontrakcija“, da pomenem samo te tri.
Bez oklevanja reših da su moji termoregulatorni centri sasvim umireni, ako ne i upokojeni, i da iako me pokatkad strefi koja periartikularna kontrakcija, usled čega naglo zabijam glavu u špagete, ipak mogu da živim bez rečene pomoći, posebno pošto videh šta rade mišićave dame u belim mantilima na svim ovim institutima spaze li samo trzaj u periartikularnoj zoni ili najmanjepokleknućeu dermalnom predelu. Fotografija je prikazivala istinski zabrinutu pacijentkinju najpre premazanu katranom, zatim posrnulu u tuš kabini pod mlazom vode iz velikog creva, primoranu da legne nauznak u kipuće bakarno korito i, uopšteno govoreći, podvrgnutu tretmanu koji bi u drugim okolnostima neizbežno u um dozvao izraz „ratni zločini“. Preleteh pogledom spisak gradskih lekara ne bih li gde spazio ime Jozefa Mengelea, no jedino ime koje je odskakalo beše dr Pic. Odolevajući iskušenju da ga pozovem i upitam šta leči, odoh u mali hotel koji mi je preporučio čovek iz turističkog biroa.
Istuširao sam se, večerao, prošetao gradom i skrasio se u malom, veselom baru u Ulici Roajal, u društvu teške i monumentalne istorije Drugog svetskog rata Martina Gilberta. To nije knjiga za pab, da ja vama kažem. Tek što počnete da je čitate, zateći ćete se kako zurite u prazno, željni razgovora.
Ali malo ko u Valoniji govori engleski. Zažalio sam što ne razumem francuski ni toliko da mogu da prisluškujem. Učio samga tri godine u školi, ne naučivši skoro ništa. Udžbenici behu zapanjujuće beskorisni. Redovno su ih pisale osobe bez ikakve veze s frankofilskim svetom - profesor Marvin Frizbi, Autoput 68, Državni učiteljski koledž, Vindsok, Severna Dakota, ili tako neko - čije se sočinjenije ni u jednom momentu nije doticalo stvarnosti. Nikad nisu navodili uputstva koja bi vam mogla biti korisna u Francuskoj - kako rukovati bideom, kako se izboriti s čuvarkom toaleta, kako skrckati kolena onima koji idu preko reda. Po pravilu su ih opsedale učioničke aktivnosti: kačenje kaputa u garderobu, brisanje table, otvaranje prozora, zatvaranje prozora, priprema za sledeću lekciju. Još u sedmom razredu sam uvideo da ću od takvog znanja slabo imati vajde u godinama koje dolaze. Koliko često, u poseti Francuskoj, nekom saopštavate da ste radi obrisati tablu? Koliko često poželite da kažete: „Zima je. Uskoro će proleće.“ Po mom iskustvu, to je ljudima već poznato.

PROBUDILA ME je kiša što je lila niz prozore. Ulice su bile polupoplavljene i kola kao da su plivala po njima. Otišao sam da unovčim čekove i blejao u izloge na Plas veru, skrivajući se pod tende o koje je kiša dobovala ravnomerno i umirujuće. Svaka radnja obilovala je izuzetno primamljivim đakonijama La raklet fromažeri, sa sirevima veličine automobilskih guma; Bušeri Vagner, u čijem su se izlogu ljuljuškale kobasice i baškarili listovi tanko isečene dimljene šunke; La gateri, s izlogom u delirijumu od marcipanskih voćki, ustreptalih kremastih kolača i kojekakvih drugih penastih poslastica. Kako su samo stanovnici kontinenta promućurno osmislili svoje izloge! Cak je i izlog apoteke tako uredan, čist i brižljivo sređen, da se uhvatih kako s čežnjom zurim u flastere za kurje oko i uloške za nevoljno mokrenje.
Kada dođoh do poslednje radnje, neko vreme ostadoh da bludim pogledom po Plas veru, nesiguran šta mi je dalje činiti, pa namah odlučih da se uputim za Durbei, u nadi da će tamo vreme biti lepše. Što nije bilo prekomerno verovatno, s obzirom na to da je Durbei tek dvadesetak kilometara daleko. Uprkos tome, zahvaljujući zbunjujućim osobenostima belgijske železničke mreže, put do Durbeija oduzeo mi je veći deo prepodneva i zahtevao tri presedanja, a čak ni posle toga nisam stigao, jer Durbei nema stanicu. Nisam odmakao dalje od Barvoa, koji je na mapi pola milimetra od Durbeija, a u stvarnosti četiri kilometra, i deli ih monumentalno strmo brdo. Već sa stanice sam čuo kako kamioni turiraju naprežući se da ga prevale. Ako ništa drugo, kiša je stala.
Nameravao sam da uhvatim taksi, ali kako ne nađoh nijedan, uputih se u grad - zapravo, varošicu na prometnom putu - u potrazi za autobuskom ili taksi stanicom. U hotelu u glavnoj ulici saznao sam od mrzovoljne gazdarice da u Barvou nema ni taksija ni autobusa. Na svom najboljem školskom francuskom upitah je kako se stiže do Durbeija ako ste sans auto. Bejah pripravan da mi gospođa gurne pod nos mrtvog dabra, no ona samo reče: ,A pied, monsieur“, sležući ramenima na onaj galski ravnodušan način kad brada potone do kaiša, a uši bivaju gurnute ramenima na vrh glave. Morate biti Gal da biste to izveli. Grub prevod tog pokreta jeste: „Zivot je kaca govana, mesje. S tim se slažem, i premda priznajem tu činjenicu, neću vam udeliti ni trunku saučešća jer, mesje, ovo je vaša kaca govana.“
Zahvalivši joj što je odigrala tako malu i sporednu ulogu u mom životu, udaljih se do obruba grada, gde se suočih s pejzažom koji se svodio na jedno brdo. Kraj puta su se nizale nelepe kuće, kakve se obično grade uz saobraćajnice, koje su delovale kao da im živ saobraćaj lagano mrvi temelje. Sva dvorišta bila su ograđena čeličnim ogradama, a iza svake ograde dremao je pas po imenu Zuba, koji bi se čuvši me vratio u život i pojurio dvorišnom stazicom bacajući se nekoliko puta zaredom na ulaznu kapiju, lajući i kezeći zube, željan da mi strgne meso sa slabina na najstrašniji zamislivi način.
Ne znam šta je u pitanju, ali nešto kod mene dovodi pse u frenetično stanje. Obogatio bih se da sam dobio novčić svaki put kad je pas pokušao da mi isisa srž iz kostiju, u prisustvu svog gospodara koji bi samo rekao: „Stvarno ne razumem, nikada nije uradio ništa slično. Mora da ste mu nešto kazali.“ To me redovno obeznani. Šta bih kazao psu? „Zdravo, kuco, bi li se napojila krvlju iz moje nožne vene?“
Jedina situacija u kojoj me pas neće napasti s namerom da me strpa u invalidska kolica, jeste kad sam u gostima i sedim zavaljen u mekoj fotelji, s čašom punom pića. U tom slučaju će pas - a po pravilu je posredi veliko kuče s problematičnim pljuvačnim žlezdama - odlučiti da ne želi da me usmrti, već da me seksualno iskoristi. „Hajde, Bile, skidaj pantalone. Gorim od želje“, kao da mi govori. Vlasnik će reći: „Da li ti smeta?“ A ja: „Ne, Džime, obožavam kada mi pseto gricka jaja i pomamno se tare zadnjom nogom o moju glavu.“
„Ako ti smeta, izbaciću ga napolje“, dodaće gazda. Da, želim da kažem, napolje u kaflleriju.
Ni najmanje mi ne bi smetalo kada bi sve kučiće na svetu spakovali i otpremili na neko udaljeno ostrvo - na pamet mi pada Grenland - gde bi do mile volje mogli da raspomamljeno skaču i n juškaju jedni drugima anuse, ostavivši mene na miru. Izuzeo bih jedino pudlice. Njih bih postreljao.
Za mene nema drugog ljubimca do krave. Krave vas vole. Bezopasne su, lepo izgledaju, ne treba im kutija s peskom u koju bi se olakšavale, održavaju travnjake i toliko su lakoverne i glupe da ne možete a da im ne poklonite svoje srce. U Jorkširu, gde ja živim, ima mnogo krava. U bilo koje doba dana i noći možete da stanete uz ogradu i ubrzo će se do vas dogegati krave, tu će stati i ostati, preglupe da reše šta bi dalje, zadovoljne što su vam blizu. Stajaće tako celog dana, po mom mišljenju, ako ne i celu večnost. Saslušaće vaše probleme ne tražeći ništa zauzvrat. Biće vam prijatelji zanavek. A ukoliko vam dojade, možete da ih ubijete i pojedete. Savršeno.

DURBEI leži u podnožju zbunjujuće strmog puta s one strane brda. Cinilo mi se da je put dugačak nekih sedamsto metara. Bilo je to jedno od onih brda niz koja jednom kad kreneš, niko ne sigura da ćeš stati. Koračao sam s rastućim nedostatkom kontrole, kao na štulama. Kod poslednje krivine pretvorih se u korisnika dva neznana mi trupca što su obezglavljeno jurišali ka kamenom štaglju u dnu puta. Već sam se video gde prolazim kroz zid kao lik u crtanom filmu, ostavl jajući za sobom rupu u obliku tela, no umesto toga desi se nešto još zanimljivije. Ugazih svom težinom u odvodni jarak, spektakularno iščaših članak, izvedoh seriju nezgrapnih pirueta kao Frankenštajn na koturaljkama, skolomatah se niz put, licem se zabih u zid štaglja i, teatralno se zateturavši, obalih se na leđa.
Nepomično sam ležao u visokoj travi, mireći se natenane s činjenicom da mi je donji deo desne noge u strahotnoj agoniji. S vremena na vreme bradu bih podigao do grudi i zagledao se niz svoje telo u želji da utvrdim da li mi je desno stopalo okrenuto naopačke, ili je u nekom drugom položaju kojim bi se dala obrazložiti žestina bola, no ono je delovalo poprilično normalno. S mesta na kome sam ležao videlo se brdo, te sam neko vreme proveo mozgajući, na neobično apstraktan način, kako ću se vratiti istim putem bez autobusa i taksija.
Na kraju se s mukom podigoh, oslanjajući se o zid, i nesigurno odšepah do kafea, gde se svalih na stolicu do vrata i naručih koka-kolu. Izuo sam cipelu i čarapu i proučio svoj članak, očekujući - štaviše nadajući se, na perverzan način svojstven ranjenim mužjacima - da ću ugledati slomljenu kost uprtu u kožu kao šatorski kočić, prizor od koga bi se svakom posmatraču zamantalo u glavi. No članak je bio tek malo pomodreo, mek i jedva primetno natečen, te ja po ko zna koji put shvatih da sam pretrpeo akutni bol, ali ne i povredu dovoljno grotesknu da me otpreme na sigurno helikopterom, u pratnji brižnih, mlađanih medicinskih sestara u izazovno pripijenim uniformama. Narednih pola sata mrzovoljno sam srkao koka-kolu, ustavši zatim i shvativši da je najgori bol uminuo i da sam u stanju da koračam, kako-tako.
Hramajući obiđoh Durbei, izuzetno ljupko i prijatno mesto s uskim uličicama i kamenim kućama pod kosim krovovima. Na jednom kraju uzdizao se zamak kao preslikan iz bajke. Pod njim je tekla plitka, plaha reka Urte. Svuda naokolo uzdizala su se preteća zelena brda, vekovima čuvajući grad od spoljnog sveta. Iz veličine parkirališta zaključih da tu inače mora da vrvi od turista, no sad ne beše nikog, a i prodavnice su većinom bile zatvorene. Proveo sam u gradu nekoliko sati, uglavnom sedeći na klupi kraj reke, zanesen vidikom i pojem ptica. Bilo je nemoguće zamisliti da je ovo beskrajno spokojno mesto za mog života bilo epicentar bitke kod Bulža. Izvukao sam Gilbertovu sveznajuću istoriju Drugog svetskog rata i preleteo pogledom indeks. Durbei i Barvo nisu pomenuti, za razliku od većine susednih sela - Malmedi, gde su esesovci izveli sedamdeset dvojicu američkih vojnika na livadu i streljali ih, da ih ne bi držali kao zarobljenike; Stafelou, gde su dva dana kasnije povazdan zauzeti podljudi iz Es-Esa ubili sto tridesetbelgijskih civila, među kojima i dvadeset troje dece; Bastonj, gde su američke snage mesecima bile pod opsadom i gde su stotine vojnika izgubili živote. Jednostavno mi nije ulazilo u glavu da su ta užasna, divljačka zlodela počinjena ovde, u ovim brdima i šumama, nad ljudima koji su mi vremenski bili blizu koliko i moj otac. A sad kao da se ništa nije zbilo. Nemci koji su nekad satirali žene i decu u ovim selima vratili su se kao turisti, s fotoaparatima oko vrata i sa ženicama ruku pod ruku, kao da ono onomad beše tek holivudski film. Domaćini mi rekoše više no jedanput da im je kod posleratnog suživota s Nemcima posebno teško padao njihov povratak sa ženama i devojkama kojima pokazivahu mesta čijem su razaranju doprineli.
Negde oko tri po podne uvideh da bi trebalo da krenem u Barvo. Na stanicu stigoh tek oko šest, zbog bolne sporosti mog hoda i čestih predaha na putu. Kada sam stigao, stanica je bila mračna i pusta. Nigde nijednog putnika, ni traga od reda vožnje. Seo sam preko puta perona na kome sam sišao, ne znajući kad dolazi sledeći voz, ne znajući ima li sledećeg voza. Bila je to najusamljenija zamisliva stanica u zemlji tako maloj i gusto naseljenoj kao što je Belgija. Sine su se protezale pravolinijski, kilometrima u oba pravca. Bio sam promrzao i umoran, bolnog članka. Još gore od toga, bio sam gladan. Celog dana ništa nisam jeo.
U tom samotnom, lomnome stanju setih se stare kafane u mom rodnom gradu. Zvala se Što da ne, a to je po opštem mišljenju značilo Što da ne uđeš i ne dobiješ trovanje hranom. Bila je to neobična birtija. Umalo ne rekoh grozna, no kao i većina mesta vezanih za našu mladost, istovremeno mi se čini i divnom i groznom. Hrana je bila grozomorna, kelnerice nadaleko čuvene po mrzovolji i gluposti, a kuvari odbegli robijaši sumnjivih higijenskih navika. Po pravilu su patili od permanentnih slinavih prehlada koje su bile svedočanstvo njihovog razuzdanog životnog stila, a pokoja vlažna kap povazdan im je krasila vrh nosa. Znali ste, stoički pomireni sa sudbinom, da će u trenutku kad se kuvar okrene i spusti hranu pred vas, ta kap iščeznuti s njegovog nosa i poškropiti vaš hamburger poput kapi rose.
Tu je radila i kelnerica po imenu Sirli, zacelo najneljubaznija osoba koju sam ikad sreo. Šta god naručili, gledala vas je kao da ste zamolili da pozajmite njen auto i odvezete joj kćerku na golicavi vikend u Tihuanu.
„Hoćeš šta?“, pitala bi.
„Pljeskavicu s lukom“, ponovili biste ponizno. „Molim vas, Sirli. Ako vam nije teško. Kad nađete vremena.“
Širli bi zurila u vas oko pet minuta, kao da pamti crte vašeg lica za policijski izveštaj, da bi zatim nažvrljala narudžbu u notes i doviknula kuvaru na nesvakidašnje smušenom jeziku kojim se sporazumevaju po kujnama: „Dve meke stolice i kofa blata“, ili tako nešto.
U holivudskom filmu Širli bi glumila Mardžori Mejn. Bila bi gruba i osorna, ali bismo za tili čas uvideli da u njenim bujnim grudima kuca zlatno srce. Ako biste joj neočekivano dali poklon za rođendan, porumenela bi i rekla: „Joj, nistemorali nistetrebali falalepo...“ Onaj ko bi pravoj Širli nešto podario za rođendan čuo bi: „Š’a je ovo, jebote?“ Avaj, ova Širli nije imala zlatno srce. Sumnjam da je imala ikakvo srce, ili vrlinu bilo koje sorte. Ni karmin nije znala da namaže kako valja.
A ipak, kafana Sto da ne imala je i pokoju dobru stranu. Kao prvo, radila je i noću, što znači da su njena vrata bila otvorena kad god bi vam zamanjkalo masti u krvi, ili društvo u sitne sate. Bila je to sigurna luka, ostrvce svetla u tami centra grada, veoma nalik restoranu na slici Edvarda Hopera Noćni soko.
Moje kafane više nema. Priča se da je vlasnik čalabrcnuo hranu iz svoje kuhin je i preminuo. Ali i danas je vidim: para na prozorima, šačice noćnih posetilaca, Sirli koja diže glavu obeznanjenog gosta za kosu da bi obrisala šank, usamljeni muškarac s kaubojskim šeširom koji puši kamel bez filtera zadubljen u misli nad šoljicom kafe. I sad je se setim s vremena na vreme, posebno u južnoj Belgiji, po mraku i zimi, pred praznim šinama što se pružaju do beskraja u oba pravca.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:05 am




7. AHEN I KELN



VOZOM se uputih za Ahen. Tamo ranije nisam bio, ali je blizu Liježa, u kome sam onomad noćio. Oduvek sam želeo da vidim ahensku katedralu. Ovo je neobičan i prijatno zanemaren deo Evrope. Ahen, Mastriht i Lijež su praktično susedi - deli ih samo tridesetak kilometara - ali se nalaze u tri različite zemlje u kojima se govore tri različita jezika (holandski, francuski i nemački); no ljudi u regionu služe se lokalnim narečjem koje im omogućava da se međusobno razumeju bolje nego što razumeju svoje zemljake.
Našao sam malu sobu u hotelu preko puta stanice, ratosiljao se ranca i izašao pravo napolje. Pošto sam pojeo hamburger i krompiriće u restoranu brze hrane po imenu Brzo (u smislu „Brzo, kesu za povraćanje!“), otisnuh se u obilazak grada. I samog me iznenadi vlastito nestrpljenje, no nisam bio u Nemačkoj sedamnaest godina i zanimalo me je da li se promenila. Jeste. Postala je još bogatija. Bogata je bila i 1973. godine, no sada... moj brajko! Kraj nje i imućna Flandrija deluje ubogo. Ovde skoro svaka prodavnica izgleda prometno i bogato, puna modernih i skupih stvarčica kao što su penkala Mon Blan i satovi Odmar Pige. Cak su i radnje koje prodaju predmete za svakodnevnu upotrebu zanosne - na primer, prodavnica J. fon der Drajzela, dobavljača kuhinjske opreme i kojekakvih kućnih drangulija, na vrhu brda pored stare tržnice. U tom izlogu nema ničeg uzbudljivijeg od dasaka za peglanje, korpi za prljav veš, šerpi i tiganja, a opet svaki tiganj sija, svaka plastična kutijica blista. Malo dalje odatle prođoh kraj dve prodavnice mrtvačkih sanduka, što mi je delovalo ledeno germanski, no i one behu doterane i primamljive, te sam s divljenjem ostao da proučavam kvalitet postave i sjaj na drškama.
Nisam mogao da se naviknem na sveprožimajuće bogatstvo. I dalje sam imao američku naviku da o Evropi mislim kao o jednom mestu i o Evropljanima kao o jednom narodu. Mada ćete pročitati da je bruto nacionalni proizvod Danske za četrdeset posto veći od onog u Britaniji, Danci ne izgledaju četrdeset posto bogatiji od Britanaca, ne nose četrdeset posto sjajnije cipele, niti voze četrdeset posto bolje automobile. No u Ahenu ljudi zaista izgledaju bogatiji i drugačiji, i to za više nego četrdeset posto. Svi su odeveni u odeću koja kao da je kupljena tog jutra. Čak ni dečje patike nisu razgažene. Svako vozilo cakli se kao u radnji. Taksiji su redom mercedesi. Kao na Beverli Hilsu. A to je samo opskurni gradić na obodu zemlje.
Nije sve savršeno. Arhitektura u centru upadljivo je bezlična, posebno u modernoj četvrti za šoping, a barovi i restorani nisu tako ušuškani i živahni kao u Holandiji i Belgiji. Ali onda nađoh puta do spokoja katedrale i iznova se zagrejah za Ahen. Najpre sam obišao Sackamer, riznicu u ko joj videh izbor najvrednijih relikvija koje sam mogao zamisliti, uključujući i čuveno zlatno poprsje bogolikog Šarla Prvog u prirodnoj veličini, duborezni triptih Misapape Grgura iz šesnaestog veka, kao i druge ornamente izvanredne lepote, načinjene s beskrajnom umešnošću.
Čitava kolekcija izložena je u tri male, jednostavno opremljene i slabo osvetljene sobe, ali kakva kolekcija! Odmah u susedstvu nalaze se katedrala osmougaonog oblika, sagrađena po uzoru na crkvu San Vitale u Raveni, kao i ostaci palate uništene u Drugom svetskom ratu. Katedrala je mala i mračna, ali vanredne lepote, s kupolom namesto krova, zidovima od višebojnog mermera i staklom tako jarkih boja da se čini kao da teče. Mora da je u njoj bilo tesno još za Šarla Prvog - unutra ne može da stane više od stotinak duša - no svaka stopa je prekrasna. Ovo je jedna od građevina čiju lepotu ne gledate, već u nju uranjate. Sutra bih otišao u Ahen da je opet vidim.
Smiraj dana proveo sam u laganoj šetnji gradom, i dalje vodeći računa o svom bolnom članku. Obišao sam veliki, kaldrmisani Marketplac i šepesao neobično tihim stambenim ulicama oko parka Lusberg. Interesantno je podsetiti se da je ova ljupka zabit nekada bila jedan od najpoznatijih evropskih gradova, sedište velike rimske imperije, prestonica Šarla Prvog. Nisam ni znao, dok ne pročitah u Gilbertovoj istoriji Drugog svetskog rata, da je Ahen prvi nemački grad koji je 1944. godine pao u savezničke ruke, nakon sedmodnevne bitke u kojoj je skoro sravnjen sa zemljom. To se sada ne bi dalo ni pretpostaviti.

UVEČE se dadoh u potragu za restoranom, što u Nemačkoj često predstavlja problem. Sva je prilika da će u restoranu trojica momaka uparađenih u lederhozne svirati polke, te prethodno valja oprezno proviriti kroz prozor i potom unakrsno ispitati vlasnika, kako u pola devet na malu binu ne bi pravo niotkuda đipili Vili i bavarski dečaci; nema ničeg goreg nego spremati se za prvi zalogaj, s dobrom kn jigom pred sobom, a odjednom se naći okružen zajapurenim Nemcima koji vitlaju kriglama piva i pevaju iz sveg glasa. Sporazumom o primirju trebalo je od Nemaca zahtevati da svoje harmonike polože zajedno s oružjem.
Obišao sam sedam-osam restorana i pročitao jelovnike na ulazu, no svi behu puni jela sa zlokobnim germanskim nazivima - „Svinjsken gubicen mit ispljuvak und pesak“, ili „Iznutricen und ostalen ogavštinen“. Pretpostavljam da su navedene đakonije umereno svarive, ali se ne mogu osloboditi upornog straha da će mi, naručim li napamet, kelner doneti pladanj pun otpadaka i očnih jabučica koje se puše. Jednom smo u Bavarskoj Kac i ja iz nerazumljivog jelovnika neobazrivo naručili kalbsbrann, da bi se posle nekoliko trenutaka za našim stolom stvorio vlasnik opasan mesarskom keceljom, kršeći ruke, i upitao nas s oklevanjem i nelagodnošću: „Mnogo me izvinite, gospodo, ali znajete li sta kalbsbrann./eMe?“
Zgledali smo se i priznali da ne znamo.
„To je, kako se kaze, ono cime mala klava misli“, rekao je.
Kac se zanesvesti. Ja srdačno zahvalih čoveku na obziru koji je pokazao skrenuvši nam pažnju na takav jedan detalj, premda sam sklon da njegov prilazak našem stolu pripišem sebičnom interesu da mu se dvojica mlađanih Amerikanaca ne izbljuju po blagovaoni, te ga zamolih da nam donese nešto što bi se i u Ajovi dalo nazvati hranom. Da bi se proputovao kontinent na kome ljudi dobrovoljno konzumiraju jezike, bubrege, konjsko meso, žabl je nožice, iznutrice, kobasice od zgrušane krvi i mozgove majušnih krava, potrebno je držati četvore oči otvorene.
Pošto sam prevalio popriličan put, nabasah na italijanski restoran po imenu Kapričo, na nekoliko koraka od mog hotela. Hrana je bila italijanska, a osobl je nemačko. Mo ja kelnerica nije govorila engleski, te se suočih s nepremostivom teškoćom da budem shvaćen. Kad naručih pivo, ona me pogleda iskosa.
„Vas? Živo?“
„Ne, pivo“, ponovih, zbunivši je još više.
„Krivo? Snivo? Podrugivo?“
„Ne, ne,pivo.“ Pokazah joj na jelovnik.
„Aaa ,pivo“, reče ona kao da se breca, uverena da je namerno zadirkujem. Bio sam posramljen što ne govorim nemački, ali me uteši pomisao da bih, da ga govorim, razumeo čime se pompezni čovečuljak za susednim stolom hvališe pred svojom ženom (ili možda ljubavnicom), te bih bez sumnje svisnuo od dosade, baš kao i ona. Pomamno je pušila i s neskrivenim zanimanjem odmeravala sve muškarce u prostoriji osim, razume se, mene. Njen pratilac to nije primećivao. Bio je zaokupljen pričom o tome kako je upravo prodao tovar hulahop obruča i albuma Lija Sejera Istočnim Nemcima, i sladio se vlastitom pronicljivošću.
Kada se smejao, neprijatno je podsećao na Artura Dreka, mog srednjoškolskog nastavnika opštetehničkog obrazovanja, što beše uznemirujuća koincidencija, s obzirom na to da sam baš od gospodina Dreka naučio ono malo nemačkog što znam.
Prijavio sam se za nemački samo zato što ga je predavala gospođica Vebster, golicavi san na javi, s najbajnijim grudima koje ikad ugledaše svetlo dana i zadnjicom utegnutom u suknju tako da je ličila na dve dinje u celofanu. Kad god bi se gospođica Vebster savila da piše na tabli, osamnaestorica adolescenata zadržali bi dah i posegnuli rukom pod sto. Ali dve nedelje posle početka školske godine gospođica Vebster otišla je pod tajanstvenim okolnostima - tajanstvenim za nas, naravno - a kao njena privremena zamena naimenovan je gospodin Drek.
To se pokazalo katastrofalnim rešenjem. Gospodin Drek znao je o nemačkom malo man je od ničeg. Nemačkoj se prikučio jedino na festivalu piva u Milvokiju. Siguran sam da nije raspolagao nikakvim kvalifikacijama da predaje jezik. Učio nas je iz otvorene knjige koju je prelazio bucmastim kažiprstom, preskačući iole složenije reči. Ne mislim da su mu tražene bogzna kakve diplome kako bi mogao da predaje opštetehničko, ali čak i tu je bilo jasno da probija granice svojih mentalnih kapaciteta. Nemačkom su me bolje podučili ratni filmovi.
Gospodina Dreka sam mrzeo više nego ikog na svetu. Dve duge godine je od mog života pravio pakao. Za vreme njegovih monotonih predavanja o ručnim alatkama, njihovoj upotrebi i održavanju, iskreno sam se trudio da ga pažljivo pratim, no ubrzo bi mi pogled nemoćno odlutao kroz prozor, gde su devojčice imale fizičko - trideset šest devojčuraka, sve u kraćušnim plavim plisiranim suknjicama koje jedva da su pokrivale njihove male tvrde guze - i moja bi se mašta otrgla kao kuče s lanca i stala da skakuće među njima, njuškajući ih i dahćući oko njihovih dugih, preplanulih nogu. Posle nekoliko minuta okrenuo bih se ka učionici sanjivo se osmehujući i shvatio da su sve oči uprte u mene. Gospodin Drek mi je, očito, upravo postavio pitanje.
„Oprostite, gospodine Drek?“
„Pitao sam, ko ja je o vo vrsta oštrice, gospodine Brajsone?“ ,,To je oštra oštrica, gospodine Drek.“
Gospodin Drek ispustio bi jedan od onih ogorčenih uzdaha koji glupavi ljudi čuvaju za retke i sretne prilike kad natrče na nekog još glupljeg od sebe, i rekao umornim glasom: „Ovo je četrnaestoinčno mađarsko svrdlo, gospodine Brajsone.“ Onda bi me naterao da ostatak časa provedem stojeći u ćošku, nosa uprtog u parče šmirgle na zidu.
Nisam imao dara za opštetehničko obrazovanje. Svi ostali iz mog razreda pravili su škrinje od kedrovine i prekomorske lađe i zabavljali se s bučnim alatkama na struju, dok sam ja morao da sedim za stolom za početnike, s Dembom Takerom i dečkom koji je bio toliko glup da mu nikad ne naučih ime. Zvali smo ga Balavi. Nama trojici bilo je zabranjeno sve osim šmirgle i lepka za papir, te smo provodili nedelje praveći tričarije od papirnih otpadaka, izuzimajući Balavog koji je samo jeo lepak. Gospodin Drek nije propuštao priliku da me ponizi. ,,A šta je ovo?“, rekao bi, zgrabio osakaćeno parče drveta na kome sam marljivo radio proteklih dvadeset sedam nedelja i podigao ga u vazduh, dok se razred kikotao., Ja predajem već šesnaest godina, gospodine Brajsone, i ovo je najgora kosa ploha koju sam ikad video.“ Uto bi se i moja kućica za ptice raspala u njegovim rukama. Razred bi prsnuo u smeh. Demba Taker jednom se smejao toliko da samo što se nije udavio. Smejao se dvadeset minuta, ne prestavši ni kad sam se nagnuo preko stola i pripretio mu da ću, ne umukne li, od njegovih testisa načiniti kosu plohu.

KADA mi kelnerica donese pivo, s nelagodnošću postadoh svestan da sam proteklih desetak minuta proveo plutajući u svom malom kosmosu, veoma moguće klibereći se i mrmljajući sebi u bradu kao ljudi koji životare po autobuskim stanicama. Osvrnuh se oko sebe i s olakšanjem uvideh da to niko nije primetio. Čovek za susednim stolom bio je prezauzet busajući se pred ženom/ljubavnicom kako je prodao poslednjih šezdeset osam hiljada primeraka američkog izdanja Izgubljenog kontinenta Rumunima za izolaciju potkrovlja. Za to vreme njegova pratilja je očima vodila ljubav s muškarcem koji je sam obedovao za drugim stolom, premda on beše prezauzet borbom s metar dugačkim upetljanim špagetima da bi primetio kako ga ona koristi kao seksualno pomagalo.
Nagnuh kriglu piva, ogrejan sećanjima, i osetih tihu radost zbog činjenice da su moji školski dani izbrojani, da dok sam živ neću morati da napravim kosu plohu niti da u dvesta pedeset reči sažmem principe Volstedovog zakona, kao ni da dam pišivog boba za to koje daleke zemlje proizvode jutu i za šta je koriste. To je pomisao koja me redovno razgali.

UJUTRO odoh na železničku stanicu da uhvatim voz za Keln. Sa željom da ubijem pola sata do polaska, svratih do staničnog kafea, ustanove sa samo jednom uposlenicom. Nadležna gospođa videla me je kako sedam, ali se napravi da me ne primećuje i zauze se čišćenjem polica iza šanka. Stajala je otprilike trideset centimetara daleko od mene. Mogao sam da se nagnem i zalupam joj prstima po zadnjici kao po tarabuki, no malo-pomalo uvideh da ću, želim li biti uslužen, morati da stanem uz šank i zvanično iznesem svoj zahtev. Njoj nikad na pamet ne bi palo da sam posetilac iz inostranstva koji ne poznaje pravila i kome bi ljubazno mogla da kaže: ,,Kaffee, mein Liebchen?“, ili mi makar domahne da priđem šanku. Ne, ja sam prekršio pravilo i stoga zaslužio da budem ignorisan. To je najgora nemačka osobina. Zapravo, predispozicija da započinju ratove po Evropi jeste njihova najgora osobina, ali ova drži čvrsto drugo mesto.
Poznavao sam engleskog novinara koji je živeo u Bonu i koga je jednoga dana gazdarica zvala telefonom s nalogom da se vrati kući, skine svoje oprane stvari s konopca i poveša ih u pregledniji niz. Rekao joj je, biranim rečima, da se tornja na jedno mesto, ali posle toga, svaki put kada bi okačio veš, po povratku bi ga zatekao preraspoređenog. Isti čovek vratio se jednoga dana kući, prethodno pokosivši travu, i našao na svom otiraču anonimnu poruku s informacijom da je u oblasti Severne Rajne i Vestfalije zabranjeno kositi travu između podneva u nedelju i devet izjutra u ponedeljak, te da će svako buduće kršenje tog zakona biti prijavljeno policiji za kosilice ili kome već ne. Saznavši da je dobio premeštaj u Bogotu, izjavio je da je to najsrećniji dan u njegovom životu.

KELN je jedan neveseo grad, što me je prilično oraspoložilo. Utešila me je spoznaja da i Nemci umeju da ubogalje varoš baš kao i svi ostali, a s Kelnom su posao obavili veoma valjano. Čim izađete sa stanice videćete katedralu, najveće gotičko zdanje na svetu. Impresivna je i uliva strahopoštovanje, tu nema sumnje, ali se uzdiže na prostranoj betonskoj vetrometini, beznadno pustoj i zapuštenoj. Ako možete da zamislite katedralu u Salsberiju usred parkirališta pred tržnim centrom, sve će vam biti jasno. Ne znam na šta su mislili kad su je gradili. Sigurno ne na narod.
Već sam jednom posetio Keln, onog leta kad sam putovao sam, ali sam se malo čega sećao, osim da gradom dominira katedrala, planina od kamena sred moderne naseobine, crna poput gara i kao stvorena đavolskom rukom, i da sam odseo u motelu u nekoj pokrajn joj uličici, večito u senci gvozdenog mosta preko Rajne. Motel sam upamtio mnogo bolje nego grad. U hodniku ispred moje sobe stajao je sto zatrpan nemačkim nedeljnim novinama koje su se listom bavile televizijom i seksom, a kako je nemačka televizija, čini mi se, usredsređena skoro isključivo na seks, to je isti bio glavna tema rečenih publikacija. Treba razumeti da tu ne beše ničeg pornografskog. Jednostavno su se bavile seksom jednako kao što se britanske novine bave baštovanstvom. Veći deo popodneva i celo veče proveo sam šetajući od moje sobe do stola i natrag s naramcima ovog uveseljavajućeg tiska, a u cilju sprovođenja temeljne kulturološke studije.
Posebno su me fascinirali redovni prilozi u, mislim, Novoj reviji, koja je svake nedelje pratila život jednog para - automehaničara iz Duisburga po imenu Rudi i njegove sočne supruge, bibliotekarke Grete, na primer. Svake nedelje pojavljivao se drugi par, ali su svi pristizali iz iste modle. Bili su mladi, lepi, zamamnih tela i zaslepljujućih osmeha. Na dve ili tri fotografije par se bavio svojim svakodnevnim poslovima - Rudi bi ležao pod teretnim kamionom s francuskim ključem u ruci, široko se osmehujući, a Greta je štrapacirala po lokalnoj samoposluzi merkajući smrznutu piletinu. U nastavku su novine čašćavale čitaoce fotografijama na kojima su Rudi i Greta, bez ičeg na sebi, obavljali kućne poslove: zajedno prali sudove, delili kašiku supe nad šporetom, gologuzi igrali jamb izvaljeni na jamboliji.
Slike nisu odisale neprimerenom seksualnošću. Rudiju se nijednom nije omakla erekcija - odviše je uživao u brisanju sudova i srkanju supe! On i Greta kao da su živeli u stanju večitog blaženstva. Smešili su se pravo u fotoaparat, kao da na svetu nema ničeg slađeg nego da vas susedi, kolege i čitav narod Savezne Republike Nemačke vide kako seckate povrće i stavljate veš u mašinu goli kao od majke rođeni. Već tada mi je postalo jasno da su Nemci veoma neobičan svet.
Eto toliko sam se sećao Kelna, i počeh da strepim, dok sam oklevao pod katedralom na uzdignutom trgu i gledao u sumorne ulice poda mnom, da nema ničeg drugog vrednog pamćenja. Podigoh pogled i zagledah se u katedralu, i dalje zabezeknut njenom veličinom. Visoka je oko sto pedeset metara, široka šezdesetak, s tornjevima koji dosežu visinu Vašingtonskog spomenika. Unutra može da stane četrdeset hiljada ljudi. Shvatljivo je zašto je gradnja trajala devet stotina godina - a gradili su je nemački radnici. U Britaniji bi još kopali temelje.
Ušao sam i proveo pola sata prilježno obilazeći njenu unutrašnjost, ali bez onog osećanja očaranosti i ushićenja koje je u meni samo dan ranije probudila daleko manja katedrala u Ahenu, da bih zatim izašao napolje i odšetao do ivice terase nadnesene nad Rajnom, širokom, mrkom i punom dugačkih barži. Potom odoh u Hoheštrase, glavnu ulicu i dugu pešačku arteriju koja je, kako pročitah u Ekonomistu, jedna od dve ulice na svetu s najskupljim zakupom poslovnog prostora (druga je Kaufingerštrase u Minhenu). Skuplja je od ulica Bond u Londonu i Fobur Sent Onore u Parizu. Bernard Levin oduševljeno je pisao o Hoheštraseu u svojoj knjizi Do kraja Rajne, no meni je ličila na tolike druge trgovačke ulice - niz bezličnih robnih kuća, prodavnica cipela, prodavnica ploča, prodavnica kamera i video rekordera. Vrvela je subotnjim kupcima koji nisu delovali preterano otmeno, a ne behu ni izbliza tako dobro obučeni kao stanovnici Ahena.
Stao sam ispred jedne od mnogih prodavnica električne opreme i zagledao se u izlog krcat robom, dokono se pitajući da li je proizvedena u Nemačkoj - ali ne, bili su to oni isti japanski video rekorderi i kamere kojih ima posvuda, izuzimajući pokoji zalutali Grundigov slajd-projektor ili neku sličnu relikviju iz naivnijih vremena. Kako sam stasao u svetu punom američke robe, obuzeo bi me patriotski žal kad bih, kud god da krenem, naletao na japanske drangulije, te sam sa saosećanjem čitao novinske članke o tome kako nam bezočno otimaju tržište.
Ali jedared, kada sam leteo boingom 747, stavio sam na uši par slušalica s kvalitetom zvuka kao u papirnih čaša na kraju konca i počeo da gledam film koji kao da je projektovan na otiraču u kupatilu, kada mi sinu šokantna pomisao - da američka elektronska industrija nikad i nije mogla da odmakne dalje od toga. Da je atar ostavljen na volju Ar-Si-Eju, Vestinghausu i drugim američkim kompanijama, svi bismo vucarali za sobom stereo sisteme veličine kofera i koristili video rekordere koji se premotavaju prstom. Od tog časa zahvalan sam Japancima što su mi ispunili život zgodnim stvarčicama kao što je ručni sat koji pamti telefonske brojeve, obračunava koliko sam u minusu i programira kuvanje mog jutarnjeg jajeta.
Moja jedina primedba jesu sva ona budalasta imena što su ih Japanci nadenuli svojim proizvodima, a s kojima mi moramo da živimo. Niko se nikad nije osvrnuo na činjenicu koliko je, na primer, glupo i zbunjujuće ime vokmen. Ne hoda i nije čovek. Zvuči kao spravica koju biste dali slepcu da ne naleće na zidove. Da je proizveden u Americi, zvao bi se Saund, blaster ili Mjuzik master ili Dinamo boks, ili nekako drugačije, ali sa šmekom. No ove se stvari, avaj, više ne proizvode u Americi, te moramo da prihvatimo imena draga japanskim inženjerima - Sonijevu hendikem, Panasonikov eksplorer, Tojotin tersel. Sto se mene tiče, bilo bi mi neprijatno da pazarim kola čije ime zvuči kao vrsta poliestera, no verujem da su za Japance ova imena vrhunac domišljatosti i inspiracije. Šta drugo očekivati od ljudi koji nose bele košulje svakog bogovetnog dana svoga života?

VRATIO sam se na stanicu, zaključao torbu u ormarić i našao se u nedoumici šta mi je dalje činiti. Prvobitno sam nameravao da u Kelnu provedem nekoliko dana obilazeći muzeje - kažu da su odlični - ali moj entuzijazam nekako je izvetrio. A onda ugledah nešto što me ponuka da smesta krenem odatle. Bio je to bioskop u kome su se bez prestanka davali porno filmovi, i to prilično žestoki, ako je suditi po jasnim, šljaštećim fotografijama izloženim kraj biletarnice. Bioskop se nalazio na samoj stanici i predstavljao jednu od usluga koje putnicima nudi uviđavno rukovodstvo Dojče bundesbana, nacionalne železničke kompanije. Ne znam tačno zašto, ali ostadoh duboko zgađen. Nemam posebne primedbe na pornografiju, ali na železničkoj stanici? Ima nešto izuzetno ljigavo u pomisli na poslovnog čoveka koji na kraju dana odvaja dvadesetak minuta za zjakanje u tuđe zadihano sparivanje, pre no što uhvati voz u pet i četrdeset i vrati se kući i familiji u Bensberg, i nešto još ljigavije u pomisli na nacionalnu železničku kompaniju koja ga u tome podstiče.
U tom času velika tabla sa satnicom nad mojom glavom učini klikete-klik, najavivši polazak ekspresnog voza za Amsterdam. „Zaustavite taj voz!“, promrmljah sebi u bradu i pohitah ka biletarnici.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:05 am




8. AMSTERDAM



DOLAZAK na amsterdamsku stanicu jeste nesvakidašnje iskustvo. Nalazi se u centru grada, na osunčanom trgu pri dnu glavne ulice Damrak. Cim kročite napolje, na oči će vam izaći - čoveče! - svaki preostali hipik u Evropi. Nisam ni znao da ih još ima, a bilo ih je na desetine, ako ne i na stotine. Besposličili su u grupama od po šestoro ili osmoro, svirali gitare, dodavali jedni drugima džoint, sunčali se. Izgledali su upravo onako kako se i očekuje da izgledaju ljudi koji su četvrt veka posvetili dangubljenju i pušenju trave. Mnogima je manjkala kosa i zubi, ali su to donekle nadomestili sticanjem velikog broja dece i pasa. Deca su se zabavljala skakućući bosonoga na sunca, a psi grickajući me u prolazu.
Krenuo sam Damrakom pun iščekivanja. Amsterdam se meni i Kacu dopao daleko više od bilo kog drugog evropskog grada. Bio je lep, gostoljubiv, pun odličnih kafića i s narkoticima na izvol’te. Da smo ostali još nedelju dana, verovatno bih danas i ja sedeo pred stanicom s akustičnom gitarom u rukama i s dečicom po imenu Sunčica i Zipiti Du Da. Malo je falilo.
Ulica Damrak je vrvela od turista, hipika i subotnjih kupaca, a svi su se kretali različitom brzinom; turisti su se vukli kao zavezanih nogu, gledajući svuda osim kud idu, pogureni hipici su žurili, a kupci glavinjahu među njima kao igračke na navijanje. Bilo je nemoguće hodati ravnomernim ritmom. Ušao sam u nekoliko hotela, ali svi behu puni, te zamakoh za kraljevsku palatu sličnu zatvoru na Trgu Dam i otisnuh se u sporedne uličice, nejasno se prisećajući da sam tamo nekad video nekolicinu manjih hotela. Bilo ih je, ali ni u njima ne beše mesta. U većinu nisam ni morao da ulazim, jer je na prozoru stajao natpis SVE JE PUNO na nekoliko jezika.
Stvari su se očito promenile od vremena kad smo Kac i ja izašli iz voza u jeku leta, pitali za put do Mornarske četvrti i našli sobu u prvom hotelu na koji smo nabasali. Bilo je to ljupko mestašce po imenu Anko, u tradicionalnoj holandskoj kući - uzanoj, sa zabatima, strmim, mračnim stepeništem i prijatnim pogledom na kanal Vorburgval četiri sprata ispod nas. Soba nas je koštala pet dolara na noć - uključujući i kajganu za doručak - ali smo je delili s dvojicom nešto starijih momaka.
Naš prvi susret nije slutio na dobro. Otvorivši vrata, zatekosmo ih gole u krevetu, zaokupljene rvačkim mečom, te se tom zgodom sva četvorica nađosmo podjednako zabezeknuti.
„Oprostite, dame!“, izlete meni i Kacu, koji se unatraške povukosmo u hodnik, zatvorismo vrata i preneraženo se zgledasmo. Ništa nas u našem dvadesetogodišnjem bivstvovanju u Ajovi nije pripremilo na sličan prizor. Dali smo im minut da se odlepe jedan od drugog i ogrnu bademantile pre no što se vratismo u sobu, ali bilo je jasno da nas smatraju neotesanim uljezima - mišljenje samo potvrđeno našim darom, stečenim u naredna dva dana, da ulećemo u sobu usred njihovih telovežbi. Ili momci nisu pravili predah, ili je naš tajming bio besprekoran.
Obraćali su nam se što su ređe mogli. Po akcentu nismo mogli da procenimo odakle su, premda je onaj manji, povazdan na donjoj poziciji, mogao biti Australijanac. Njihov prezir prema nama dostigao je neslućene razmere usred druge noći, kada se Kac, posle gala terevenke u klubu Paradizo, iskobeljao iz kreveta i olakšao se, uz uzdah neizmernog olakšanja, u korpu za otpatke.
„Mislio sam da je umivaonik“, objasnio je, poprilično neubedljivo, narednog jutra. Naši cimeri su se iselili posle doručka i ostatak nedelje imali smo sobu samo za sebe.
Brzo usvojismo rutinu koja nam je godila. Svakog jutra ustajali smo i odlazili na doručak, vraćali se u sobu, izopštavali iz nje i poslednji tračak svetla i spavali veći deo dana. Oko četiri po podne bismo se promeškoljili, istuširali se vrelom vodom u tuškabini na dnu hodnika, obukli čistu odeću, zalizali kosu i sišli u bar našeg hotela, gde smo cevčili hajnekene za stolom kraj prozora, gledali svet koji prolazi i komentarisali kako je lepo od Holanđana što su svoj najveći grad obogatili ljupkim kanalima, dražesnim kurvama i brojnim opijadma.
U Anku je radio mladi barmen jareće bradice, u crvenom sakou tri broja manjem, koji je pre nekoliko godina očigledno ušmrkao porciju više, te je sad izgledao kao neko kome ne bi bilo na odmet da uz sebe ima karticu sa svojim imenom, u slučaju da ne može da ga se seti. Prodavao nam je manje količine hašiša, a u šest po podne podelili bismo džoint za predjelo i zatim se povukli u susedni indonežanski restoran. A onda, kad bi mrak pao na grad, kurve zauzele svoja mesta po ćoškovima, a veče ispunio opojan miris kanabisa i prženih krompirića, odlutali bismo niz ulicu i neosetno ukoračili u haos.
Često smo odlazili u Paradizo, noćni klub u negdašnjoj crkvi, gde smo bezuspešno nastojali da pokupimo neku devojku. Kac je nastupao s najgorom mogućom uvodnom rečenicom. Iskrena, gotovo brižna izraza na licu, prišao bi devojci i rekao: „Oprostite, znam da se ne poznajemo, ali da li biste mi pomogli da nešto pomerim za petnaestak centimetara?“
„Šta?“, upitala bi devojka.
„Četrdeset i pet grama sperme“, odgovorio bi Kac ozarivši se. Tako nikad ništa nije postigao, ali nije bio manje uspešan od mene, koji sam prilazio najneprivlačni joj devojci u prostoriji s pitanjem mogu li da je častim pivom, na šta bi usledio odgovor da odjebem. I tako smo provodili večeri u stanju kome nadenusmo ime RSO - razvijena spoznajna obeznanjenost. Jedne večeri upoznali smo se s grupicom crnoputih Afrikanaca zbunjena lika koje je Kac podstakao da podignu revoluciju u svojoj domovini. Toliko se napio da im je dao svoj sat marke bulova (verujući, izgleda, da je strogo poštovanje satnice preduslov za uspešnu revoluciju) dobijen od dede, koji je vredeo čitavo bogatstvo, te je ostatak leta, kad god bih se zaboravio i upitao ga koliko je sati, ojađeno odgovarao: ,,Ne znam. O tim stvarima za mene brine moj čovek u Zululendu.“ Na isteku nedelje uvidesmo da smo potrošili tačno pola od sedam stotina dolara koliko je svaki od nas poneo, i zaključismo da je vreme da odemo.

HOLANĐANI su veoma slični Englezima. I oni su prilično aljkavi (čime ne mislim ništa ružno): tako parkiraju svoje automobile, tako izbacuju kese sa đubretom, tako ostavljaju bicikle uz najbliže drvo, zid ili ogradu. Ni traga od pedanterije stanovnika Nemačke i Švajcarske, čija kola parkirana u stambenim četvrtima kao da je u red uterao neko sa štapom i pištaljkom. U Amsterdamu kola bivaju ostavljena na samom rubu kanala, u opasnosti da se svaki čas sunovrate u vodu.
Čak i govore slično kao Englezi. To me je odvajkada zbunjivalo. Jednom sam upitao kolegu Holanđanina, s kojim sam radio u Tajm.su, da li se ime umetnika pravilno izgovara Van Go ili Van Gok. On mi, donekle oštro, odgovori: ,,Ne, ne, nego Vinsent van...“, a potom izvede nenadani serijal očajničkih krkljavih zvukova, kao da mu je noćni leptir uleteo u grlo. Kad god bi me, posle toga, u redakciji obuzela dosada, počeo bih da ga zapitkujem kako se različite reči i izrazi izgovaraju na holandskom - Međunarodni monetarni fond, poširana jaja, kunilingus - a odgovor bi redovno obilovao ovim odsečnim krkljavim zvucima. Poneko bi ga u prolazu potapšao po leđima ili se ponudio da mu donese čašu vode. Isto sam pokušao i s drugim Holanđanima - to nije loš trik ukoliko na žurci imate Holanđanina s kojim ne znate šta biste - i uvek s istim ishodom. No čudno je da kad slušate Holanđane kako međusobno razgovaraju, krkljanja skoro da i nema. Zapravo, tad njihov jezik ponajviše liči na zanimljivu varijantu engleskog.
Kacu i meni to je često padalo u oči. Hodali bismo ulicom, kad bi iz senke iskrsnuo neznanac s pitanjem: „Hej, mornari, biste li mi omastili slabine?“, a da u stvari ne želi ništa drugo do da pripali cigaretu. Zaista uznemirujuće. Do istog sam zaključka došao našavši se u malom hotelu na Prinsengrahtu, gde sam zamolio ljubaznog vlasnika za jednokrevetnu sobu. „Mislim da nijedna nije slobodna“, rekao je, „ali dozvolite da pitam ženu.“ Provirio je kroz zavesu od perli i viknuo: „Marta, komeša li d se šta u hlačicama? Jesi li ponajvećma vlažna?“
Iz pozadine je zagrmeo odgovor: „Ne, ali me prođu trnci uzvrpoljim li se.“
„Odišeš li biranim miomirisima?“
„Da, na grašak i pljuvačku.“
„A iz tvojih pazuha širi li se slast?“
„Jakako.“
„Hoću li ih pokusati s večeri?“
„O, miline!“
Okrenuo se ka meni tužno me pogledavši. „Žao mi je, mislio sam da je neko otkazao rezervaciju, ali nažalost nije.“ „Vonj petroleja širi se posvuda“, rekoh namesto hvala, i odoh dalje.

NIGDE nisam mogao da pronađem sobu. Na kraju, izgubivši svu nadu, odvukoh se natrag do trga kod železničke stanice i odoh u turistički biro, očekujući pomoć. Ušao sam, popeo se uz stepenice i našao se u sali koja me natera da pomislim na ostrvo Elis. Iscrpljeni turisti stajali su u osam raštrkanih redova, po tridesetak u redu. Osoblje biroa odašiljalo ih je na sve strane - u Harlem, u Delft, u Roterdam, u Hag - jer se u Amsterdamu više ni za koje pare nije mogla naći soba. A bio je tek april. Kako li je tek u julu? Mora da ljude šalju na Island. Na zidu je stajao veliki plakat ispisan rukom: Nema karata za Van Gogovu izložbu. RASPRODATO. Sjajno! Jedan od razloga za moj dolazak bila je izložba.
Stao sam u jedan od redova. Napredovali smo brzinom ranjenog puža. Bilo je vruće, bio sam znojav, bio sam umoran, bio sam gladan. Noge su me bolele. Želeo sam kadu. Želeo sam obilnu večeru i nekoliko piva. Nijedan delić mene nije bio srećan.
Skoro svi u prostoriji bili smo Amerikanci. Kada bi došao na red, svaki turista bio je propitan o prohtevima vezanim za toalet, doručak, opremljenost sobe, udaljenost od gradskog prevoza i cenu. Ovo je trajalo bez kraja i konca, zbog brojnih mogućih permutacija. A zatim bi se ispitanik, po pravilu, okrenuo svom partneru ili partnerki - koji su sve vreme stajali u neposrednoj blizini ostavljajući očigledno pogrešan utisak da i oni slušaju - i još jednom nabrojao sve pomenute opcije. Usledila bi podugačka rasprava, iz koje su ishodila dodatna pitanja: da li se do tamo može stići autobusom umesto vozom? Postoji li vegetarijanski restoran blizu hotela? Ima li hotel sobe za nepušače? Da li na stanici čekaju taksisti, ili moramo da zovemo taksi kad stignemo? Ako je tako, možete li nam dati broj taksi službe? Postoji li u Delftu hemijsko čišćenje? Kada polazi poslednji voz? Mislite li da bi me trebalo izvesti napolje i ustreliti me zato što imam tako ogromnu guzicu i postavljam toliko glupavih pitanja?
Kada bi se konačno saglasili, službenik bi uputio najmanje dvadesetak telefonskih poziva odgovarajućim hotelima, beskrajno strpljivo i s niskim očekivanjima - u većini hotela nisu ni odgovarali na telefonske pozive - a zatim izjavio da za te pare ne postoji slobodna soba. Usledila bi rasprava o skupljem ili udaljenijem smeštaju. Sve je trajalo toliko dugo da bi vam došlo da aplaudirate svaki put kad neko napusti šalter, a red se pomakne za dvadesetak centimetara.
Jedina prednost bila je to što devojka na kraju mog reda beše prelepa - ne tek izuzetno prijatne spoljašnosti, s guzom od koje vam se znoje dlanovi svaki put kad se sagne da otvori fioku, već i inteligentna, blage naravi, strpl jiva, puna razumevanja, s delikatnim, setnim holandskim naglaskom od koga srce omekša. Sa svima se vladala ljupko i stručno, bez napora prelazeći s holandskog na francuski, nemački i engleski, a sve s onim umilnim naglaskom. Očarala me je. Otvoreno to priznajem. Zarobljenom u redu koji ne ide nikud, nije mi preostalo ništa drugo do da blentavo zurim i divim se načinu na koji sklanja kosu iza uha, mršti se dok lista telefonski imenik, okreće bro jčanik olovkom. U času kad sam se dokopao šaltera, samo što ne izlanuh: „Možemo li se najpre malo pozabaviti seksom, a zatim popričati o braku?“ Ali je samo stidljivo zamolih da mi pronađe hotelsku sobu negde na severnoj hemisferi. Pronašla mi je jednu u Harlemu.

HARLEM mi je veoma prijao. Ljude ispred mene hvatala je nesvestica kad bi čuli da, ukoliko žele sobu, moraju da napuste Amsterdam, no meni bi drago. Put do Harlema traje tek dvadesetak minuta vozom. Ovo je lep gradić s divnom katedralom i prostranim trgom, pun dobrih restorana jeftinijih i praznijih od onih u Amsterdamu. Smazao sam šniclu veličine termofora, otišao u dugu šetnju gradom, stajao zadivljen u senci katedrale, vratio se u hotel, istuširao vrelom vodom i otišao na počinak kao srećan čovek.
Ujutro se vratih u Amsterdam. Nekada sam voleo da cunjam gradovima nedeljom izjutra, no sada me od tih šetnji obuzme potištenost. Svuda unaokolo leže ostaci subotnje večeri - barice izbljuvaka, otpaci, zgn ječene pivske konzerve - a sve prodavnice zaklon jene su depresivnim gvozdenim roletnama ko je ulicama daju surov i opasan lik, što je za Evropu zaista besmisleno. U bezazlenoj pešačkoj ulici Heliheveh skoro svaka radnja bila je skrivena iza gvozdenih zastora - čak i predstavništvo aviokompanije Er lingus. Šta bi iko želeo odatle da ukrade? Maketu aviona iz izloga?
Našao sam put do kanala - Singela, Herenhrahta, Kejzershrahta i Prinsenhrahta - i raspoloženje mi se smesta popravi. Lunjao sam zadovoljno uz vodu, šutirajući lišće i otpatke, u hladu visokih, uzanih kuća i drveća. Amsterdam je uz kanale izvanredno lep grad, posebno nedeljom izjutra, kad nigde nema žive duše. Jedan čovek sedeo je na suncu s kafom i novinama, drugi se vraćao odnekud noseći flašu vina, mladi par minuo je čvrsto zagrljen, okupan postko-italnim sjajem, a jedan biciklista bez žurbe je prešao ulicu, no svi oni ličili su na statiste uposlene da okolišu udahnu život. U dvočasovnoj šetnji ne sretoh nikog sem njih.
Svako malo nalaktio bih se na ogradu kakvog mostića i zablenuo se u treperavu zelenu vodu, zanet u mislima, sve dok do mosta ne bi dodrombuljao brodić pun turista s kamerama i raspršio čaroliju presekavši odraz ulice poda mnom. Za sobom bi ostavio reviju uskomešanog smeća - flaše sredstva za pranje sudova, paklice cigareta, birane kutije iz Mekdonaldsa i Burger kinga - što bi me podsetilo da je Amsterdam takođe i prljav grad. Krcat je psećim izmetom, đubretom i grafltima. Graflti su svuda - na telefonskim govornicama, klupama u parku, zidovima skoro svake zgrade, čak i mermernim prolazima ispod Rijks muzeja. Nikada nisam video toliko grafita. Cak i nisu nikakvi - tek nasumične žvrljotine koje su sprejom našarali ljudi mozga veličine zrna kukuruza.
Izgleda da Holanđani imaju problem s besmislenim prestupima. Možda vas u Amsterdamu nikad neće opljačkati, ali mi je rečeno da uveče ne treba parkirati kola nigde u centru grada, jer će vam po svoj prilici neko šrafcigerom izgrebati farbu s kraja na kraj.
Kad mi je bilo dvadeset godina, Amsterdam mi se dopadao - čak sam mu se strasno divio - zbog njegove otvorenosti, tolerancije, opuštenog odnosa prema marihuani, seksu i svim ostalim porocima kojih jednom dvadesetogodišnjaku nikad nije dosta. No sada me je začudno umorio. Žitelji Amsterdama postali su zatočenici svoje tradicionalne trpeljivosti, kao Ijudi koji zauzmu politički stav i onda moraju da ga brane koliko god neodrživ da postane.
Pošto su Holanđani vekovima čestitali sebi na inteligentnoj toleranciji, sad im ne preostaje ništa drugo do da širokogrudo prihvate grafite, izanđale hipike, pseća govanca i otpatke. Dakako, možda na stvari gledam iz pogrešnog ugla. Možda su im dragi i govanca i đubre. Toplo se nadam da je tako, jer ih ima u izobilju.

S VREMENA NA VREME naišao bih na zgradu zaklonjenu skelama, u iščekivanju hitnih popravki. Amsterdam je podignut na močvarnom zemljištu i sprečavanje potonuća zgrada na kanalima posao je bez kraja. Brat mog holandskog kolege kupio je kuću na jednom od manjih kanala i otkrio, uselivši se, da su drveni temelji na kojima je izgrađena pre tri stotine godina počeli da trule, te da kuća tone u podzemni mulj brzinom koja će je uskoro učiniti podrumskim zdanjem. Postavl janje novog temelja pod nekoliko tona tešku postojeću konstrukciju nije najlakši posao na svetu, a koštalo ga je duplo više od same kuće. Sve to zbilo se pre dvadesetak godina, ali čovek zbog duga i dan-danas nosi bušne čarape.
Verujem da se slična priča ponavlja u nebrojenim kućama širom grada, te se valja diviti građanima Amsterdama što svoje domove održavaju u uspravnom stanju, a još više na tome što ne odustaju od stambenih četvrti na kanalima. U Britaniji bi prizemlja već odavno bila pretvorena u kebabdžinice, banke i hemijske čistionice s ogromnim izlozima, kao da bi ikog na svetu zanimalo da vidi šta se zbiva u banci ili hemijskoj čistionici.
Nikad mi nije bilo jasno zašto prva stvar koju bankari učine kad se dočepaju viktorijanske zgrade u Britaniji jeste da raščereče prizemlje i naprave zid od stakla. Zato izlažu lepezasto aranžirane brošure u kojima vas izveštavaju da tu možete da podignete novac - „Zaboga, zahvaljujem, mislio sam da prodajete kobasice“ - uz koji grozomorni akvarel načinjen ručicom direktorove žene. Zato se divim Holanđanima koji su sačuvali svoje najlepše ulice i insistiraju da se u njima živi.
Baš zbog toga pokoji slučajni promašaj poprima dimenzije katastrofe, u šta sam se i sam uverio uz bolan krik stigavši do kraja Nivezejds Forburhvala. Tamo se, na mestu gde nekad mora da je stajala ljupka kuća sa zabatom, zgurio Holidej In, građevina toliko ružna, toliko bezlična, toliko zdepasta da mi se dah presekao. Sve na njoj bilo je jeftino i nemaštovito - oblik kartonske kutije, prazni, goli prozori, sintetička tenda nad ulazom, znaci od zelene plastike, video kamere što motre na prolaznike. Izgledala je kao velika rampa na parkingu. Ni trunka napora nije uložena da joj se udahne ma kakva osobenost.
Ovo zdanje bilo bi dovoljna uvreda za oči i da je smešteno uz aerodrom, no nalazilo se u srcu jednog od najlepših gradova Evrope, u ulici oivičenoj lepim, gospodskim kućama. Kako jedan arhitekta može da prođe kroz takav grad i dozvoli sebi da projektuje zgradu tolike neizrecive bezličnosti? Kako su mu gradski oci to dozvolili? Kako iko može unutra da spava? Zgranuto sam se okretao ka prolaznicima, kao da hoću da ih pitam: „Vidite li vi ovu građevinu?“, ali su oni išli pored nje nedirnuti činjenicom da postoji. Ima stvari na ovome svetu koje nikada neću razumeti.

SPUSTILO SE VEČE. Počela je da sipi kišica. Podigavši kragnu do ušiju, otisnuh se u mračne ulice četvrti crvenih svetala i stadoh da buljim kroz stakla poškropljena kišom u robu na ponudi. Četvrt crvenih svetala znatno se izmenila od mog poslednjeg boravka ovde. Godine 1973. najbezočniji natpis na vratima jednog kluba glasio je: UŽIVO NA POZORNICI – PRAVI TUC-TUC ŠOU. Sad je sve bilo daleko eksplicitnije. Izlozi su obilovali plastičnim falusima, vibratorima, bičevima, erotskim video kasetama, pomadama, ljubavnim napicima, časopisima, odevnim predmetima od kože i drugim egzotičnim drangulijama koje se ne mogu naći u običnom supermarketu. U jednom izlogu nalazio se zadivljujuće veran plastični ženski reproduktivni organ u prirodnoj veličini, s naduvanim usminama. Izgledao j egrozno. Delovao je kao stvarčica koja se može iskoristiti na času anatomije, a čak i tu bi đaci verovatno popadali u nesvest.
Časopisi su bili još odurniji. Prikazivali su svakovrsne parove zabavljene pomamnim i grozničavim seksualnim aktivnostima - heteroseksualce, homoseksualce, različite rase, sado-mazohiste, groteskno debele ljude (malo opuštanja uz smeh, pretpostavljam), čak i životinje. Na naslovnoj strani jednog časopisa žena je - kako da se izrazim? - pružala konju oralnu uslugu koju isti inače ne bi očekivao da dobije, čak ni od drugog konja. A govorim samo o onome što je bilo u izlogu. Bog sami zna šta drže ispod tezge.
Kurve su bile gde i pre. Sedele su u fluorescentnim trikoima, u izlozima obasjanim ružičastim svetlom, i namigivale mi dok sam prolazio. („Hej, sviđam im se!“, mislio sam, dok ne shvatih da namiguju svima.) Iza njih bih pokatkad nazreo ćelijice u kojima obavljaju svoj posao, bele i nalik ordinaciji u kakvu biste svratili da vam pregledaju hemoroide. Pre dvadeset godina sve prostitutke bile su Holanđanke, prijateljski nastrojene, blage naravi i često tako lepe da vam pamet stane. Sada su prostitutke bile Azijatkinje i Afrikanke, lica podmuklih i svelih čak i kad su pućile usne i slale poljupce na onaj svoj koketan, dođi-amo način.
Zapanjujuće je da je ova dugačka ulica krcata robom koja se preliva i u sporedne uličice. Teško je poverovati da u Amsterdamu ima toliko ljudi - da u svetu ima toliko ljudi - kojima je potrebna asistencija tog obima e da bi malo otišli u štetu. Kud li se samo dede lična inicijativa?

POSLEDNJE jutro proveo sam u muzeju Rijks. Nisam video njegovu najpoznatiju sliku, Noćnu stražu, jer je pre nekoliko dana neki ludak nasrnuo na nju nožem, te su i on i slika otpremljeni na rehabilitaciju, no muzej je tako veliki -250 soba - i pun prelepih slika da sam i dalje imao čega da se nagledam.
Posle toga odšetah do kuće Ane Frank u Prinsenhrahtu. Prepuna posetilaca, svejedno je bila potresna. Osmoro ljudi, uključujući Ota Franka, njegovu ženu i njihove dve kćerke, proveli su tri ratne godine sakriveni u tajnom stanu iznad prodavnice začinima gospodina Franka. Sada beskrajna kolona posetilaca svakodnevno prolazi kroz kuću kako bi videla čuvenu vitrinu s knjigama što je krila tajni prolaz do tavanskog stana i pet soba u kojima su živeli. T ragično je da u avgustu 1944. godine, kada su nakon nečije anonimne dojave porodica Frank i njihovi prijatelji bili uhvaćeni, saveznici samo što nisu oslobodili Holandiju. Još samo nekoliko nedelja i bili bi spaseni. Ovako je od njih osmoro sedmoro stradalo u koncentracionim logorima. Preživeo je jedino Oto, Anin otac.
Muzej Ane Frank na izuzetan način sažima užase kroz koje su prošli Jevreji, ali je šteta što se ni usputno ne pominju Holanđani koji su rizikovali vlastite živote pomažući porodici Frank i njima sličnim. Mip His, sekretarica Ota Franka, tri godine je svakodnevno tražila hranu za osmoro ljudi, kao i za sebe i svog muža, u vreme najveće nestašice. To mora da je bilo užasno naporno i opasno. Ali ona nije bila izuzetak. Dvadeset hiljada Holanđana skrivalo je Jevreje za vreme rata, dovodeći u pitanje sopstveni život. Oni zaslužuju da budu upamćeni.
Šta je značilo biti Jevrejin u Evropi tridesetih godina dvadesetog veka? Od početka behu izloženi najstrašnijem ponižavanju: morali su da nose žute zvezde, nisu smeli da sede u parkovima ni u kafeima, da se voze tramvajem, morali su da se liše automobila i bicikala, čak i bicikala svoje dece, bez straha od posledica kinjio ih je najgori šljam. I da je na tome stalo, Nemačka bi ostala zanavek posramljena, no situacija je postala neizrecivo strašnija, o čemu svedoče jezivi dokumenti i fotografije u muzeju - ljudi nagurani u stočne vagone, hrpe žgoljavih tela, usahla lica živih mrtvaca - sve već viđeno hiljadu puta pre.
Jedna me je slika zaledila u mestu. Mutna fotografija nemačkog vojnika koji nišani u ženu što stiska bebu, pogurena nad jarkom punim leševa. Nisam bio u stanju da odvojim pogled, pokušavajući da zamislim koji čovek je u stanju da učini tako nešto.
To verovatno ne beše ponajbolja slika koju je trebalo da vidim neposredno pre no što se uputim na stanicu i ukrcam u voz za Nemačku.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:06 am




9. HAMBURG



UHVATIO sam popodnevni voz za Hamburg, preko Oznabrika i Bremena, i stigao rano uveče. Nikada pre nisam bio u Hamburgu. Kac i ja prošli smo kroz n jega vozom, na putu za Skandinaviju, ali bila je kasna noć i pamtim samo mračan grad i mračnu stanicu na kojoj smo stajali pola sata, dok su kačili nove vagone. Stanica, nadsvođena i puna jeke, nije se mnogo promenila, ali je u šest uveče bila svetlija i puna ljudi koji su hitali ka svojim vozovima.
Probih se kroz gužvu do turističkog biroa gde sam, poučen lošim iskustvom iz Amsterdama, sa zadovoljstvom platio pozamašnu sumu da mi pronađu sobu, a zatim se sneveselih otkrivši da se hotel Pop, zdanje u koje me je prijatan i odmeren mladi službenik uputio lišivši me prethodno rukohvata novčanica, nalazi odmah preko puta stanice. Mogao sam da ga pronađem i sam, u roku od tridesetak sekundi, a da pare spiskam na raspusan provod u Reperbanu. Ali nalazio se na dobrom mestu, imao je bar i restoran, te nisam mogao da se požalim. Zapravo, mogao sam. Soba je bila skučena i depresivno oskudna, sa sijalicom od dvadeset vati u noćnoj lampi, bez tepiha, bez televizora i s krevetom koji je nalikovao dasci za peglanje. No s obzirom da se hotel zvao Pop, znao sam da mu neću zaboraviti ime i onda moliti taksistu, kako obično činim u nepoznatim gradovima, da vozi unaokolo dok ga ne spazim.
Pre večere odoh u šetnju. Na ćoškovima uličica oko stanice ordinirale su prostitutke tako zapanjujuće neprivlačne da njima slične nikada nisam video - pedesetogodišnje žene u mrežastim čarapama i mini suknjama, s razmazanim karminom i grudima koje su im češale kolena. Nisam mogao ni da zamislim kako dolaze do mušterija. Jedna od njih doviknu mi: „Zdravo, srculence!“,a ja se zateturah unatraške i umalo što ne padoh pod autobus. No nekoliko ulica dalje situacija se znatno popravila. Mapu grada ostavio sam u hotelu i nisam imao pojma kuda idem, ali mi je sve izgledalo lepo. Bilo je prijatno prolećno veče, mrak se bez žurbe spuštao na grad kao ogrtač na nečija ramena, a ljudi su se besciljno šetkali i gledali izloge. Beše mi drago što sam među njima.
Verovao sam da će Hamburg biti sumorniji, neka vrsta nemačkog Liverpula, pun ruševnih nadvožnjaka i pustih parcela; već sam znao da ima najvišu stopu nezaposlenosti u Nemačkoj, preko dvanaest posto, upola više od nacionalnog proseka, te sam očekivao najgore. Ali nije mi delovalo da se iko u Hamburgu pati, makar ne na prvi pogled. Robne kuće u glavnoj ulici, Menkebergštrase, bile su šarene, blistavo čiste i krcate skupom robom - mnogo luksuznijom od ičeg što se moglo pazariti u londonskom Oksford stritu - a poprečne ulice behu pune restorana i bistroa kroz čije zlataste prozore su se nazirali ljudi za bogatim, otmeno postavljenim trpezama.
Prepešačio sam veliki gradski trg i mračne ulice u lepoj i tihoj četvrti sa skladištima, zašao za ćošak i nabasao na jedan od najlepših gradskih prizora - Iner Alster, manje od dva jezera na kojima je Hamburg podignut. Zapazio sam ih na mapi, ali ništa što pročitah ili videh na fotografijama nije me pripremilo na toliku lepotu. Iner Alster znatno je manje od dva jezera, ali je i dalje dovoljno veliko da podseća na prostrani, pravougaoni bazen tišine i tame u centru grada. Uz jezero se pružaju drvoredi i klupe, a nad njim se uzdižu kancelarijske zgrade i nekoliko staromodnih hotela čiji su vratari odeveni kao albanski admirali i odakle svaki čas izlazi pokoja bogata stara dama u krznu, s psetancetom pod miškom.
Sedeo sam oko pola sata na klupi u mraku, posmatrajući odsjaj svetla na vodi i slušajući žubor talasića, a onda s mukom ustadoh i odoh do Kenedijevog mosta, nadnesenog nad sastajalištem dva jezera. Odatle gledano, jezero Outer Alster izgledalo je ogromno, nepravilna oblika i izuzetno lepo, no reših da ga ostavim za sutra.
Umesto toga, pregladneo, vratih se do Popa, čija mi svetla poželeše dobrodošlicu, i tu večerah obilno i iznenađujuće dobro za jedan stanični hotel, trpajući u usta zemičke, salatu, meso i krompire sve dok više nisam mogao da zinem, kad preostali prostor u sebi ispunih slasnim nemačkim pivom. Potom se bacih na knjigu, pročitavši više od pola, da bih konačno, malo iza ponoći, ustao od stola, klimnuo glavom šestorici turskih kelnera koji su već satima čekali na moj odlazak i spustio se majušnim liftom na četvrti sprat, gde provedoh ne duže od pola sata nastojeći da zabodem ključ u bravu, sve dok neočekivano ne uleteh u sobu, zalupih nogom vrata, svukoh nešto odeće (jednu čarapu, košulju dopola) i sručih se na krevet, u kome više-manje smesta utonuh u dubok, zadovoljan i, usuđujem se da kažem, groteskno nesuvisao san.
Probudio sam se u sobi obasjanoj suncem isuviše jarkim i toplim da bih produžio da spavam, te oteturah do prozora i suočih se s predivnim, blistavim jutrom, lepim toliko da ga beše šteta propustiti. Ulica poda mnom, Kirhenale, bila je okupana svetlom tako zaslepljujućim da sam morao da zaklonim oči. Imao sam glavobolju kojom bi se mogli pozabaviti naučnici, ali posle dve šoljice jake kafe za stolom ispred hotela, šake aspirina, dve cigarete i kašlja tako robusnog da izazva izliv više pritoka šlajma, osetih se umereno uljuđenim i spremnim da natenane odšetam do obale, kroz osunčani park Svetog Pavla. Kad stigoh, nisam imao bogzna šta da vidim, tek kranove, dokove i veliko, muljevito ušće reke Elbe. Setih se reči Konrada Adenauera: „Kad stigneš do Elbe, omirisaćeš Prusku.“ Mogao sam da omirišem samo crknutu ribu, ili sam makar verovao da je posredi crknuta riba. Možda su posredi bili Prusi.
Tridesetih godina dvadesetog veka hamburški dokovi upošljavali su oko sto hiljada ljudi. Sada ih je jedva hiljadu dvesta, premda je ovo i dalje najprometnija luka u Evropi, iza Roterdama, s prometom robe jednakim celokupnom austrijskom. Do pre samo nekoliko nedelja mogao sam da vidim kako posada teretnih brodova istovaruje žito iz skladišta na krmi i pretovaruje ga u skladišta na pramcu, namerna da se dokopa dodatnih sredstava iz džepova blagorodne Evropske ekonomske zajednice. Oduvek nadarena za spektakularne promašaje, Evropska ekonomska zajednica godinama je plaćala posebne subvencije za prevoznike žita proizvedenog u jednom delu zajedničkog tržišta a izvezenog u drugi, te prevoznici koji su, na primer, prevozili žito iz Francuske u Rusiju, uvideše da mogu da zarade bogatstvo time što će putem zastati u Hamburgu i, bez ikakve potrebe, istovariti, a potom opet utovariti svoj kargo. Ova mala podvala otežala je prevoznike za tričavih sedamdeset pet miliona dolara, pre no što birokrate Evropske ekonomske zajednice shvatiše da bi taj novac mogao biti potrošen na nešto pametnije - primerice, na njih - i ukinuše tu praksu.
Prešao sam nekoliko stotina metara, uputivši se uzbrdo ka Reperbanu, toj čuvenoj, kilometar i po dugoj aveniji greha. Delovala je razočaravajuće nerazvratno. Naravno, razvratna mesta po danu se ne pokazuju u najboljem izdanju. Pamtim da sam se raznežio nad doličnošću Las Vegasa dok sam ga gledao preko krofne i šoljice kafe. Sva ona buka i električna energija oslobođeni svečeri iščezavaju na pustinjskom suncu, te grad iznenada deluje tanko i jednodimenzionalno, kao filmska kulisa. No čak imajući i to u vidu, Reperban je, posebno nakon Amsterdama, izgledao krotko. Zamišljao sam uzanu pešačku ulicu punu barova, seks-šopova, striptiz-klubova i kojekakvih pomagala neophodnih svakome mornaru da okrepi svog slanog pitona, no ovo je bila najobičnija gradska džada, zakrčena vozilima na putu od zapadnih predgrađa k centru. I tu se mogao naći popriličan broj otrcanih birtija, ali i mnoštvo manje-više normalnih ugostiteljskih objekata - restorana, kafića, prodavnica suvenira, odeće, čak nameštaja, kao i jedno pozorište u kome se prikazivao nezaobilazni mjuzikl Mačke. O sumnjivoj reputaciji ove četvrti skoro da i nije svedočilo ništa drugo do smrknutih ljudi, lica upalih i ispranih kao u prodavaca na vašarima.
Bogatu ponudu za bludnike nudile su tek poprečne uličice, kao na primer Grose Frajhaj t, u koju sam skrenuo. Prošetah sve do Kajzerkelera broj 36, gde su nekad svirali Bitlsi. Svi okolni barovi na ponudi su imali živi seks. Sa zanimanjem primetih da su fotografije umetnica na ulazu bile neuobičajeno, i poprilično nepromišljeno, jasne. Po mom iskustvu, pred sličnim ustanovama obično su izložene fotografi je po lepoti čuvenih žena - Kristi Brinkli ili Rakel Velč - premda tvrdim da se ni najneiskusniji mornar s ostrva
Tristan da Kunja ne zanosi mišlju da će ih sresti unutra. No makar gaji izvesnu slatku nadu. A na ovim fotografijama vide se plesačice zastrašujuće poodmakle dobi, žene tamnosmeđe kose i butina koje me podsetiše na izlivenu lavu. Ove dame mora da su zašle u godine još dok su Bitlsi svirali. Ne da su bile stare kao Metuzalem, nego su ga dobrano nadživele.
Ni seks-šopovi nisu mogli da se porede s amsterdamskim, premda su nudili pristojan asortiman lutaka na naduvavanje, koje pažljivo proučih, s obzirom na to da sam ih dotad video samo u skečevima Benija Hila. Poglavito mi se dopade drugarica na naduvavanje po imenu Afrodita, prodavana po ceni od 129 maraka. Na kutiji se nalazila fotografija zamamno privlačne brinete u prozirnom negližeu. Ili će kupac biti bezdušno obmanut, ili je industrija proizvoda od vinila poslednjih godina vidno uznapredovala a da ja to nisam znao.
Krupnim, vatrenocrvenim slovima, na kutiji su nabrojani brojni Afroditini kvaliteti: ,,U PRIRODNOJ VELIČINI!“ „MEKA KOŽA, KAO PRAVA!“ „POŽELJNI ANUS!“ (Moliću ljepa?) „POKRETNE OČI!“ (Bljak!) „SOČNA VAGINA!“ i, za one koji su propustili da pročitaju prvi put, „SOČNA VAGINA KOJA VIBRIRA NA VAŠU KOMANDU!“
,,Da, ali zna li da kuva?“, pomislih u sebi.
Kraj nje je ležala i Kineska ljubavna lutka 980. „ZA DUGOTRAJNU VEZU“, obećavao je natpis, uz dodatak ispisan krupnijim slovima: „EKSTRA DEBELA VINIL GUMA.“ Ovo je, očito, bio model za praktičnije tipove. Uz to, imala je i „VIBRIRAJUĆE VAGINU I ANUS“ i „VRUĆE SISE!“ Ispod je navedeno obećanje: „MIRIŠE KAO PRAVA ŽENA!“
Sve ove tvrdnje iznesene su na mnoštvu jezika. Zanimljivo kako su nemačke verzije listom zvučale pogano i bestijalno: ,.Lebengrosse“, „Volle Junge Bruste“, ,,Liebender Mund“, dok su iste reči na španskom delovale neobično delikatno i romantično: ,,Ano Tentador“, „Deliciosa Vagina que Vibra a Tu Orden“, ,,Labios Amorosos“
Bejah fasciniran. Ko kupuje ovu robu? Pretpostavljam da se proizvođači ne bi potrudili oko vibrirajućeg anusa i vrućih sisa da za istim ne postoji potražnja. Kako se iko nakani na kupovinu? Kaže li prodavcu da pazari poklon za prijatelja? Možete li zamisliti kako tramvajem putujete kući noseći lutku, u pustom strahu da će vam se kesa pocepati, a lutka ispasti i samoinicijativno se naduvati ili, još gore, da ćete poginuti u sudaru i da će već naredne nedelje novine biti pune naslova tipa POLICIJA IDENTIFIKOVALA ČOVEKA S GUMENOM LUTKOM ponad vaše nasmešene gimnazijske fotografije? Ne bih podneo toliku napetost. Zamislite da vam banu prijatelji upravo u času kad se spremate da otvorite šampanjac i započnete romantičnu večeru sa svojom gumenom dragom, te morate da je ćušnete u dimnjak nad kaminom, strepeći da niste uklonili kutiju s kreveta i zameli ostale tragove („Uzgred, Bile, koga si očekivao na večeri?“).
Možda je to samo moj problem. Možda se ti ljudi uopšte ne stide svoje poremećene zaluđenosti. Možda o njoj otvoreno raspredaju s prijateljima, sede za kakvim šankom i kažu: „Jesam li ti rekao da sam upravo prešao na model Arapska noć 280? Oči joj se ne pokreću, ali je anus poprilično živahan.“ Možda ih vode sa sobom. „Helmute, upoznaj novi model 240. Pažljivo sa sisama, zagreju se očas posla.“
Razmatrajući ovu ideju, uputih se natrag u centar grada, prolazeći kraj velikih zdanja sudova i koncertne dvorane i završivši u ulicama punim skupih prodavnica, u četvrti između gradske većnice i Iner Alstera.
Bližilo se podne i ljudi su sedeli na sunčanim trgovima ručajući ili jedući sladoled. Gotovo svi bez izuzetka delovali su zdravo i imućno i većinom bili izuzetno lepi. Sećao sam se kako su nemački gradovi pre dvadesetak godina vrveli od poslovnih ljudi koji su izgledali kako i dolikuje Nemcima - debeli i nadmeni. Krkali su brda kobasica i krompira i nalivali se pivom iz litarskih krigli u svako doba dana, dok su sad delikatno nabadali salatu i ribu, delujući zdravo i preplanulo, naoko srećni i pri jateljski nastrojeni. Možda se time odlikuje jedino Hamburg. Hamburg je, ipak, bliži Danskoj i Švedskoj, čak i Engleskoj, nego Minhenu, te možda nije tipičan za Nemačku.
U svakom slučaju, opuštenost i vedrina nisu osobine ko je sam ranije vezivao za Nemce, makar ne za one stari je od dvadeset pet godina. Nigde ni traga nadmenosti, tek spokojno samopouzdanje, očigledno objašnjivo sveopštim materijalnim blagostanjem. Sumnje koje sam do tada gajio o uputnosti prepuštanja uloge gospodara Evrope Nemcima izvetriše na hamburškom suncu. Pre četrdesetpet godina Hamburg je bio sravnjen sa zemljom. Doslovno sve oko mene bilo je novo, čak i kad tako nije izgledalo. Ljudi su učinili svoj grad, kao i sebe same, bogatim, otmenim i lepim koristeći pamet i naporan rad. Imali su puno pravo da budu nadmeni, ali nisu bili, na čemu im se iskreno divim.
Ne mislim da sam u stanju da Nemcima u potpunosti oprostim njihovu prošlost, dok god se budem pitao nije li onaj ljubazni stari kelner što mi prinosi kafu nekad bajonetom probadao bebe ili saterivao Jevreje u gasne komore. Neka su dela toliko monstruozna da za njih oproštaja nema. Ali ne verujem da bi nekom ko danas dođe u Nemačku na pamet pala mogućnost da bi išta slično moglo ponovo da se desi. Nemci postaju novi Amerikanci - bogati, ambiciozni, marljivi, zagovornici zdravog života, svesni svog mesta u svetu. Videvši Hamburg, sa zadovoljstvom bih svoju sudbinu prepustio njima u ruke - sa zadovoljstvom u svakom slučaju većim nego kad bih je prepustio u ruke onima koji su poslednjih četrdeset godina proveli pretvarajući Britaniju u golemi tržni centar.
Jedno se nije izmenilo. Žene se i dalje ne briju ispod pazuha. To me je oduvek zbunjivalo. Sve Nemice tako su lepe i elegantne, a onda podignu ruku i ukaže se čupavi žbun. Znam da neki to obrazlažu dodirom s prirodom, no i repa je u dodiru s prirodom pa je niko ne kači pod pazuh. No ako je to najstrašniji nedostatak s kojim će Nemci proći kroz završne godine ovog veka, onda ću im ja s mirom dopustiti da me uvedu u novi milenijum.

SVA TA vitka i gipka tela počela su da me onespokojavaju, posebno pošto ugledah svoj odraz u izlogu i zaključih da sam sad ja onaj debeli. Dvadeset pet prvih godina svog života proveo sam izgledajući kao potomak svoje majke i štiglica, te se sad svaki put lecnem ugledavši brdo sala u koje sam se pretvorio. I dandanas se ugrizem za jezik kako ne bih poželeo dobro jutro debelom tipu s kojim se svakodnevno sučeljavam u ogledalu lifta. Pokušao sam jedared s dijetom, no dijete je teško kontrolisati. Prve nedelje izgubio sam dva kilograma i najpre bio oduševljen, sve dok mi ne sinu da ću, nastavim li tim tempom, iščeznuti za nešto više od godinu dana. Stoga sam s olakšanjem utvrdio da sam tokom druge nedelje nadoknadio izgubljeno (prešao sam na specijalnu dijetu koju osmislih ja lično, pod nazivom „Mršavite uz picu i sladoled”), a i danas crpim utehu iz pomisli da ću, snađe li nas ikad globalna glad, ja i dalje trčkarati naokolo, možda čak i igruckati tenis, dok ćete vi ostali proživljavati svoje poslednje trzaje.
Popodne sam posvetio šetnji oko ogromnog Outer Alstera. Nije mi bila namera da tamo provedem ostatak
dana, ali beše tako lepo da nisam mogao da odolim. Jedrilice su klizile vodom, a mali crveno-beli trajekti lenjo putovali pod nebom istačkanim bezopasnim oblačićima, prevozeći putnike od bogatih četvrti na severu grada do udaljenog centra. Jezero, opasano uzanim parkom punim džogera, ljubavnika i skupina beskućnika po klupama (koji su, imajući u vidu njihovu vokaciju, izgledali izvanredno krepko i imućno), nudilo je bro jne zanosne prizore. Pogled preko vode bio je uokviren golemim hrastovima i uzdrhtalim brezama, dok se u daljini nazirao grad: te-ve toranj tanušan kao igla, nekolicina rasutih nebodera i, svuda naokolo, bakarni krovovi i crkveni tornjevi koji kao da su oduvek bili tu.
U ulicama oko jezera i u njegovoj bližoj okolini uzdizale su se kuće raznorodnih arhitektonskih stilova kojima je zajednička bila jedino raskoš. Tamo gde je jezero prelazilo u spoko jne rukavce, pred kućama su se sve do n j ihove obale pružali senoviti travnjaci s natkrivenim verandama i gliserima privezanim uz male dokove. Mora da je izuzetno prijatno živeti na jezeru, u velelepno j kući, ići na posao pešice, ili biciklom oko jezera, ili trajektom preko njega, i izaći na drugoj strani u bogati i lepi centar grada. Kakav bi se savršen život dao živeti u Hamburgu!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:06 am



10. KOPENHAGEN



U KOPENHAGEN sam pošao vozom. Volim putovanje vozom po Danskoj jer se povazdan ukrcavate i iskrcavate s trajekata. Duže traje, ali je zabavno. Ne znam ima li ikog ko ne bi osetio treptaj uzbuđenja na prizor velikog belog broda koji samo što nije isplovio s vama na palubi. Odrastao sam hiljadama kilometara daleko od najbližeg okeana, te za mene svako putovanje morem, ma koliko kratko, ima draž novog. Ali primetio sam da su čak i Danci i Nemci, za koje to mora da predstavlja rutinu, s iščekivanjem izvirivali kroz prozore dok smo ulazili na dokove Putgardena, gde je naš voz ranžiran na trajekt po imenu Karl Karstens.
Evo saveta za one od vas koji ćete jednom putovati skandinavskim trajektom. Ne silazite prvi s voza, jer će svi poći za vama, u uverenju da ćete ih odvesti do glavne palube. Bio sam u grupi od oko tri stotine ljudi koji su sledili nekog smetenjaka u sivom filcanom šeširu koji nas je poveo u podugačak obilazak palube s kargom, dugim avenijama zakrčenim vagonima i teretnim kamionima, osvrćući se sve vreme s netrpeljivošću ka nama kao da želi da mu se skinemo s vrata. Ali znali smo da nam je on jedina nada, te ostadosmo uz njega kao pijavice sve dok on, konačno, ne pronađe crveno dugme na zidu, koje nam na pritisak otvori skrivena vrata ka stepeništu.
Obuzeti novim naletom uzbuđenja, svi se užurbano uzverasmo metalnim stepenicama i zaždismo pravo u bife. Nacionalnost ljudi mogla se odrediti po njihovim narudžbama. Nemci su natovarili tanjire mesom i krompirima, Danci se opredeliše za karlsberg pivo i kolače, a Sveđani za dvopek i malu mrtvu ribu na njemu. Nije mi se čekalo u redu, te odoh na gornju palubu, gde sam stajao na suncu udišući opojni vetrić dok je brod isplovljavao uz zvuk nalik onom koji pravi centrifuga mašine za veš, otisku jući se preko dvadesetak kilometara uzburkane vode što deli Nemačku i dansko ostrvo Loland. Bilo nas je osmorica muškaraca koji smo stajali na vetru i pretvarali se da ne skapavamo od gladi. Putgarden lagano nestade u oblaku pene, a Loland se uskoro pojavi na horizontu i poče da klizi ka nama, kao golema, pritajena morska neman.
Ništa se ne može uporediti s putovanjem morem, no od njega je malo šta preostalo ovih dana. Kuju se veliki planovi o izgradnji mostova i prokopavanju tunela između svih velikih danskih ostrva i između Kopenhagena i Švedske, pa čak i između Putgardena i Rodbihavna, kako bi se ljudi stuštili preko vode za deset minuta i ne primećujući da su prešli iz zemlje u zemlju. Ovaj novi evropski nagon da se zamagljuju granice među zemljama čini mi se pomalo neuputnim.
Do Rodbihavna je naš entuzijazam uveliko ishlapeo, te se bezvoljno ukrcasmo na voz u kome provedosmo ostatak popodneva truckajući se ka Kopenhagenu. Danska je neuporedivo pustija i preglednija od severne Nemačke. Za razliku od Nemačke, nema fabrika, a ni gvožđurije odbačene s farmi - napuštenih traktora i zarđalih šklopocija kojima obilu ju Belgi ja i Holandi ja. Velike vazdušne turbine za proizvodnju električne energije, s trokrakim lepezama što se lenjo okreću, okitile su podnožja niskih brdašaca i zalivske delove obale. Steta, pomislih dok su mi nestajale iz vidokruga, da ih nisu načinili malo lepšim - sličnijim, možda, holandskim vetrenjačama.
Čini mi se čudnim i žalosnim da čovek, koji je vekovima posedovao dar da ukrasi prirodu tvorevinama kao za nju stvorenim - lučnim mostićima, kamenim kućercima, crkvama, vetrenjačama, zavojitim putevima, živicama-sad nije u stanju da načini išta što nije pljuska u lice prirodi. Danas sve odlikuje moderna praktičnost, baš kao ove vetrenjače što proleću kraj prozora mog voza, ili one limene šupe i betonske hangare koje nazivaju supermarketima, izgrađene na obrubu svakog iole većeg grada. Nekada smo podizali civilizacije. Danas podižemo tržne centre.

NA GLAVNU STANICU u Kopenhagenu stigli smo malo posle pet, ali je turistički biro već bio zatvoren. Kraj njega je stajala tabla s imenima tridesetak hotela, a uz svako ime crvena lampica koja označava da li je hotel pun ili ne. Oko dve trećine svetlašaca beše upaljeno. Nije bilo mape koja bi pokazala gde se hoteli nalaze u odnosu na stanicu. Nakratko razmotrih mogućnost da pribeležim neka od imena i adresa, no nisam imao poverenje u tablu, a od adresa bez mape ionako nema koristi.
Zbunjen, okrenuh se i nađoh oči u oči sa skitnicom koja me je ščepala za mišicu i nešto veselo bulaznila. Njena sabraća uvek unapred znaju kad stižem u grad. Mora da izdaju bilten, ili nešto slično. Zajedno krenusmo kroz stanicu, ja rasejano tražeći pogledom mapu grada, ona držeći se za moju ruku i poveravajući mi svoje otkačene tajne. Mora da smo predstavljali praznik za oči. Neki poslovni čovek izbečio se na nas preko novina koje je čitao. „Sastanak naslepo“, rekoh mu poverljivim tonom, no on nastavi da blene.
Kako nisam uspeo da pronađem mapu grada, dopustih mojoj pratilji da me sprovede do izlaza, gde se iskobeljah iz njenog stiska i dadoh joj nekoliko novčića iz različitih zemalja. Ona ih uze i napusti me ne osvrnuvši se. Gledao sam za njom pitajući se zašto su ludi ljudi toliko vezani za železničke i autobuske stanice. Zašto ne krenu put plaža, ili Alpa, ili nekog ugodnijeg mesta?
Obišao sam nekolicinu hotela u neposrednoj blizini stanice, ali svi su bili puni. „Šta se dešava?“, pitao sam. „Neka konvencija, ili državni praznik, ili nešto treće?“
„Ne, uvek je ovako“, odgovoriše mi.
Grešim li što me ovo izbezumljuje? Na kontinentu koji živi od trgovine i turizma izvesno je moguće organizovad stvari tako da putnik namernik, sdgavši popodne u grad, može da pronađe sobu a da ne mora prethodno da provede sate bazajući unaokolo kao da se tek iskrcao s broda. Hoću da kažem, evo me, spremnog da troškarim po njihovim hotelima i restoranima, subvencionišem njihove muzeje i tramvaje, zaspem ih devizama i uz to platim nečuveni porez na dodatu vrednost od dvadeset dva posto, a jedino što tražim zauzvrat jeste krevet na kom mogu da počinem.
Uludo sam prepešačio stari grad i već sam se spremao da otklipšem natrag na stanicu i počnem ispočetka, kad na obali naiđoh na hotel po imenu Sofi Amalijenberg. Bio je veliki, čist, moderan i zastrašujuće skup, ali su bili voljni da me smeste u jednokrevetnu sobu na dve noći, te prihvatih bez oklevanja. Istuširao sam se vrelom vodom, presvukao u čistu odeću i izašao na ulicu kao novi čovek.
Postoji li išta, s izuzetkom domaće čokoladne torte i iznenada pristiglog čeka na pozamašnu sumu, što bi se moglo meriti s izlaskom u strani grad u prolećno veče, s bazanjem po nepoznatim ulicama zastrtim dugim senkama u času zalaska sunca, sa zastajkivanjima pred izlozima i crkvicama, na ljupkim trgovima ili na kakvom mirnom keju, s oklevanjem na ćoškovima i dvoumicom u koji od šarolikih restorana što ću ga kasnije godinama pamtiti da navratim? Obožavam to osećanje. Život bih mogao da provedem pristižući svake večeri u novi grad.
Zacelo biste se mogli zateći i na mnogo gorih mesta nego što je Kopenhagen. Prekomerno lep nije, ali je beskrajno privlačan. Dom je milionu i po ljudi - tu živi više od četvrtine danske populacije - ali ga odlikuju ritam i ambijent univerzitetske naseobine. Za razliku od većine velikih gradova, Kopenhagen je lišen zabluda o vlastitoj grandioznosti. Ne obiluje spomenicima iz imperijalističke prošlosti i malo šta u njemu svedoči da je prestonica zemlje koja je u prošlosti vladala Skandinavijom. Drugi gradovi podižu spomenike vojskovođama i vladarima. Kopenhagen vam nudi Malu sirenu. Ja mislim da je to sjajno.
Prošetao sam duž Nihavna, dugačke ulice čijom sredinom teče kanal pun brodića s visokim jarbolima, a koja je oivičena uzanim kućama strmih zabata iz sedamnaestog i osamnaestog veka, te podseća na neku izmeštenu amsterdamsku četvrt. Ovaj kraj u početku je i bio nastanjen holandskim mornarima, a njihovi veseli potomci donedavno su ga rado obilazili. Cak ga i danas krasi nekolicina olinjalih rupa - salon za tetovažu i pokoja krčma kroz čije bi prozore čovek očekivao da vidi Popaja i Badžu gde se makljaju - no to su tek relikvije negdašnjih vremena. Restaurateri su, gotovo na silu, godinama dizali cenu Nihavnu, tako da danas sve vrvi od japijevskih barova i skupo opremljenih restorana koji su svi redom veoma prijatni, jer se Danci ni najmanje ne stide što dobro žive, a to je, na kraju krajeva, sasvim u redu.
Nihavn je celom dužinom bio zakrčen stolovima za kojima su mladi, plavokosi, prelepi ljudi pili, jeli i uživali u nerazumno toplom vremenu. Oduvek sam se pitao šta u Kopenhagenu rade sa starijim svetom - mora da ih zaključavaju u podrume ili šalju u Arizonu - jer su svi, bez izuzetka, mladoliki, sveže okupani, zdravi i neizrecivo lepi. Petnaest sekundi bilo bi dovoljno da se u Kopenhagenu nađu glumci koji bi učestvovali u reklami za pepsi-kolu. Svi deluju tako srećno.
Danci su toliko puni životne radosti da je naprosto luče. U ćošetu Evrope čije žitelje odlikuje sasvim otupeo koncept zadovoljstva (u Norveškoj je za slavlje dovoljno troje ljudi i flaša piva; u Švedskoj je samoubistvo nacionalni sport), opušten pristup životu u Danaca nije toliko osvežavajući koliko začuđujući. Znate li koliko je Drugi svetski rat potrajao u Danskoj ? Bio je završen za dan - zapravo, za manje od dana. Hitlerovi tenkovi prešli su granice pod okriljem noći i do zore su već kontrolisali zemlju. Jedan ondašnji političar je izjavio: ,,O okupaciji smo obavešteni telegramom.“ Do večeri su se već svi vratili u barove i restorane.
Kopenhagen je, takođe, jedini meni poznat grad u kome se zaposlene devojke u pauzi za ručak sunčaju u toplesu po gradskim parkovima. Već to je dovoljno da glasam za proglašenje Kopenhagena kulturnim sedištem Evrope, u svako doba.
Večerao sam u prepunom, modernom restoranu negde na pola Nihavna. Bio sam jedini koji nije izgledao kao da je maločas pristigao sa snimanja te-ve serije Poroci Majamija. Svi muškarci nosili su košulje zakopčane do grla, dok su žene imale ogromne minđuše i namerno razbarušenu kosu koju su morale da sklanjaju s lica svaki put kad bi posegnule za tanjirom. Svi do poslednjeg bili su lepi. Osećao sam se kao Barni Kamenko. Neprestano sam očekivao da šef sale priđe mom stolu i kaže mi: „Oprostite, gospodine, da li biste stavili malo ovog gela na kosu?“ Svejedno, osoblje se sa mnom ophodilo kao sa starim prijateljem, hrana je bila izvrsna i nije mi palo teško opraštanje s petnaestak centimetara debelim svežnjem kruna, koliko obično košta obrok u Kopenhagenu.
Kada sam ponovo izašao na ulicu, noć je pala a vreme osvežilo, no ljudi su i dalje sedeli napolju za stolovima, pili i živahno razgovarali, jakni prebačenih preko ramena. Prešao sam preko zelenog i usnulog Nitorva, jednog od glavnih gradskih trgova, prošao ispod treperavih svetala hotela D’Angleter, takođe punog veselih gostiju, i uputio se ka Stroigu, glavnoj trgovačkoj ulici. Stroig znači šetalište i najveća je pešačka zona na svetu - sastoji se od pet ulica ukupne dužine dva kilometra i vezuje trg Nitorv s drugim velikim gradskim trgom, Radhušplezenom, na čijem se kraju nalazi Tivoli. Nema članka o Kopenhagenu u kome se s oduševljenjem ne pominje Stroig, ali ja redovno osetim ubod razočaranja. Svaki put kad tu dođem, ulica mi se učini ofucanijom. Na strani trga Nitorv i dalje je mnogo otmenih i zanimljivih prodavnica - Georg Jensen sa srebrom, Brodren Andersen s garderobom, Holmegard s porcelanom i staklom - ali pošto pređete pola puta, u Stroigu se množe kičaste prodavnice suvenira, Mekdonaldsi, Burger kingovi i ostali jarko osvetljeni hramovi masnoće. Ne bi bilo na odmet postaviti više klupa i kaldrme (sada je sve asfaltirano), kao ni - smem li se usuditi? - poko ju žardinjeru s pelargonijama. Šteta što u zemlji tako bogatoj kao što je Danska, gde se dizajn visoko ceni, nisu uspeli da čitavu ulicu učine - ova reč mi nevoljko napušta usne - pitoresknijom.
No lepo je prošetati se s kraja na kraj centra grada neometan jurnjavom automobila. I taman kad stignete do zapadnog kraja i zaključite da je okoliš isuviše sumoran i da je vreme za povratak, naići ćete na prostrani i živopisni Radhušplezen, Trg gradske skupštine. Očarava me to što je u Evropi oglašivačima dozvoljeno da postavljaju neonske reklame na krovove i najviše spratove zgrada u strogom centru. Danju se reklame ne primećuju jer su previsoko, te zgrade zadržavaju duh stroge grandioznosti, kako je i zamišljeno, ali kad se spusti noć i svakom je do malo veselja, te iste zgrade nenadano se ozare jarkim natpisima koji osvetljavaju trg i krase lica ljudi šarolikim bojama. Predivno.
Odšetao sam do Tivolija, iako sam izdaleka video da je zatvoren i zamračen, kao pod prašnjavim pokrovom. Na kapiji je pisalo da će još nekoliko nedelja ostati zatvoren. Na putu natrag ka Stroigu, naiđoh na grupicu okupljenu pred gradskom većnicom i zastadoh da vidim šta se zbiva.
Dvoje policajaca, muškarac i žena, oboje mladi, plavokosi i zanosno lepi, nežno i s razumevanjem obraćali su se momčiću od nekih sedamnaest godina, koji je očito u sebe uneo vrstu droge što vam mozak smesta pretvara u ekspresni lift za planetu Pluton. Smeten iznenadnom turom po kosmosu, izgleda da je pao i razbio glavu; krv mu je curila niz obraz pokriven paperjastim dlačicama. Policajci su bili odeveni u najmodernije uniforme koje sam ikad video, u stilu komandosa - marinskoplava odela s mnoštvom rajsferšlusa, džepova i zakačaljki za džepne lampice, notese i mobilne telefone. Delovali su kao da bi, goloruki, mogli da se nose s kojekakvim pošastima, od izbijanja virusa ebole do napada nuklearne podmornice.
A sva je prilika da se cele noći neće pozabaviti ničim ozbiljnijim. Danci su gotovo apsurdno poslušni pred zakonom. Najopakiji zločin u ovoj zemlji jeste krađa bicikla. Godine 1982. u Kopenhagenu je izvršeno 6 ubistava, u poređenju s 205 u Amsterdamu i 1688 u Njujorku. Grad je tako bezbedan da je kraljica Margret običavala da svakog jutra odšeta iz palate Amalijenberg i pazari cveće i povrće kao sav normalan svet. Pitao sam jednog Danca ko je u tim prilikama čuva, a on mi je odgovorio: ,,Pa, svi mi“, što mi je zazvučalo veoma simpatično. Ali avaj, sve se to promenilo kada je Ulof Palme ustreljen u Stokholmu.
Policajci pomogoše momku da stane na noge i odvedoše ga do svog vozila. Grupica ljudi se raziđe, no ja gotovo bez svoje volje ostadoh. Ne znam šta me je tako fasciniralo, osim činjenice da nikad ne videh nežnije čuvare reda. Priđoh policijskom autu i rekoh ženi na engleskom: „Oprostite, šta ćete sad s mladićem?“
„Odvešćemo ga kući“, odgovori ona, a potom malo podiže obrve i dodade. „Mislim da mu treba krevet.“
Bio sam zadivljen. Setio sam se dana kad su me u Americi zaustavili policajci, primorali me da stanem uza zid raširenih ruku i nogu, ispipali me, odveli u policijsku stanicu i pritvorili, a sve zbog neplaćenog parkinga. U to vreme i ja sam imao oko sedamnaest godina. Bog zna šta bi mi uradili da su me našli kako opijen drogama ležim na nekoj klupi. Verovatno bi mi kazna isticala ovih dana. „Hoće li imati problema?“, pitao sam.
,,Sa svojim ocem da, pretpostavljam. Ali ne s nama. Svi smo nekad bili mladi i ludi, zar ne? Laku noć. Uživajte u Kopenhagenu.“
„Laku noć“, rekao sam, otprativši ih pogledom punim najdubljeg divljenja.

PROBUDIH SE raspoložen za obilazak muzeja. Kopenhagen obiluje izvanrednim muzejima, koje često zanemaruju čak i sami Danci. Najpre odoh u ogromni Narodni muzej, naspram palate Kristijansberg, gde sam bio više-manje jedini posetilac. Nacionalni muzeji, posebno u malim zemljama, obično su bedno opremljeni - tu su lutke iz izloga odevene u narodne nošnje iz šesnaestog veka i pokoji kovčežić sa šest rimskih novčića iščeprkanih iz nečijeg dvorišta. Ali Narodni muzej Danske veliki je i bogato opremljen, te sam čitavo prepodne proveo lutajući njegovim salama punim jeke.
Nakon toga odoh u Novu karlsberšku gliptoteku. Pokatkad se izvanredni izložbeni eksponati nalaze u turobnim zdan jima, a pokatkad su turobni eksponati smešteni u izvanredna zdanja, no Gliptoteka se može podičiti i zdanjem i eksponatima. Posedu je izuzetnu zbirku rimskih kipova, kao i neke od najvrednijih slika impresionizma, a sama zgrada praznik je za oči - svetla, prozračna, besprekorno ukrašena, s toplim i spokojnim vrtom pod čijim palmama dremaju starci (znači, tu ih odlažu!).
Najbolje sačuvah za kraj - Hiršsprungova kolekcija u parku Ustre Enlig. Tamo je sve lepo. Posle lagane i prijatne šetnje stiže se u ovaj, prema mom kratkom ali jezgrovitom iskustvu, najlepši park u gradu; tu sam video sekretarice kako se sunčaju otkrivenih nedara. No čak i bez ovih delikatesnih novotarija, vredi obići muzej jer je odličan, a slabo posećen. U njemu se nalaze 884 slike koje je četrdesetgodina sakupljao jedan čovek; svepripadaju skagenskoj školi danskog slikarstva iz devetnaestog veka i zbijene su u dvadesetak sobica. Na slikama su predstavljeni jednostavni prizori - letnji pejzaži, prijatelji za večerom, pogled na more kroz otvoren prozor, žena za sudoperom - ali je učinak zanosan, te odatle odoh osećajući se kao da sam popodne proveo u kakvom odličnom, osvežavajućem pročišćivaču vazduha.
U najboljem raspoloženju prošetah parkom, metodično se šunjajući od jedne do druge osunčane plavuše, pripitkujući ih treba li im pomoć s nanošenjem kreme za sunčanje. U stvari, ne beše dovoljno toplo za sunčanje, već je otkucalo četiri po podne, sve sekretarice bile su skrivene u polumraku svojih kancelarija, pokrivenih ljupkih grudi, no to me ne omete da se smucam parkom i sanjarim.
Predveče odoh do gradske obale uređene s neobičnim manjkom mašte, odakle puca sumoran vidik na fabrike za preradu ribe i industrijske kranove. Daleko s one strane mirne vode, tamo gde se prekovremeno popravljaju brodovi, neki drastičan i surov zahvat izvođen je nad zarđalim teretnjakom koji se branio jezivim urlicima i kišom varnica. Otišao sam do statue Male sirene, ljupke i tužne na svojoj steni na samom kraju luke, odakle produžih do obližnjeg parka što je svoje ime, Kastelet, dobio po zamku u obliku zvezde na ulazu u luku, da bih na kraju pojeo laganu i poprilično jeftinu večeru u kafeu na Stokholmsgejtu.
Hrana me se nije do jmila, ali je pivo bilo izvrsno, a usluga odlična, jer sam bio jedini gost. Beše dovoljno da podignem pogled i osmehnem se pun nade, pa da na sto stigne novo pivce. Posle nekog vremena nisam morao ni da gledam. Kako bi poslednja kap istekla iz jedne, tako bi se preda mnom stvorila druga boca. Kafana po mom ukusu.
I tako provedoh dva sata zadovoljno sedeći i zureći u danske novine zaboravljene na stolu, nastojeći da iz mase nerazumljivih reči dokučim da li je, kojim slučajem, Margaret Tačer ispala iz vozila u punoj brzini, ili je možda izbio Treći svetski rat. Ali kao da se planeta Zemlja nije znatno izmenila u ove tri nedelje otkad se otisnuh na put, te nastavih da gledam kroz prozor u kola koja prolaze, bludeći u nepovezanim mislima, što za svakog usamljenog putnika predstavlja vrhunski večernji provod.
Na kraju ustadoh, platih vrtoglavo visok račun i pomalo nesigurno oteturah u noć. Do hotela me je čekao podugačak put, ali sam se održao u formi zastajkujući na svakom ćošku pred jarko osvetljenim, prijatnim mestašcima gde se služilo pivo, a kakvih je u Kopenhagenu tušta i tma, te ostatak većeri provedoh sedeći sam u nizu kaflća, ispijajući apsolutan suvišak piva i truneći pepeo cigarete po svojoj košulji. Negde oko jedan izjutra, dok sam se spoticao Stroigom obuzdavajući nagon da zapevam, naiđoh na Irca koji je glavinjao ka meni i sumanuto psovao svakog ko mu se našao na putu.
„Vi, jebene pizde!“, urliknuo je na otmeni par koji smesta ubrza korak. ,,Ti, govno jedno! Ti veliki danski brabonjku!“, vikao je na mladića koji pognu glavu i žurno se udalji.
Neobično beše što je Irac bio odeven u skupo sivo odelo. Izgledao je kao uspešan poslovni čovek. Bog zna šta se zbivalo u njegovoj smušenoj glavi. Ugledavši me, on u meni prepozna sabrata pijanduru, te me pusti da prođem nehajno mahnuvši rukom, da bi odmah potom stao da zasipa prostaklucima sredovečnog prolaznika. „Đubre jedno, glupavi matori kuronjo!“, izjavio je na znatno gospodinovo iznenađenje, dodavši tajanstveno: „Kladim se da odsedaš u jebenom fićfirićkom hotelu!“ Stajao sam prekrštenih ruku i gledao kako Irac odmiče niz ulicu obasipajući zgrade uvredama, sve dok naglo ne zamače za ugao, kao povučen dugim konopcem, i nestade u noći zajedno sa svojim psovkama.

NAREDNOG JUTRA probudio sam se s osećajem da sam prethodno veče proveo glave pričvršćene uz jednu od mašina za merenje jačine sudara. Pogledao sam na sat. Bilo je petnaest do deset. Nameravao sam da u pola jedanaest uhvatim voz za Švedsku, a još se nisam ni spakovao, ni platio hotel. Otišao sam u kupatilo da se, uz bolno stenjanje, izborim s jutarnjom higijenom, a zatim stadoh da bazam po sobi i skupljam lične stvari na koje bih nabasao putem - čarape sam nazuo, mapu strpao u ranac, kutiju iz Mekdonaldsa čije se kupovine nisam sećao bacio u smeće - sve dok sve nije bilo na svom mestu. Zudeo sam za kafom kao republikanac za uputstvom kako se ispunjava test inteligencije.
Stigao sam pred recepciju na vreme da stanem u red iza dvadeset sedmoro Italijana koji su, kako i dolikuje Italijanima, nastojali da se odjave svi istovremeno. To nije doprinelo mom lomnom raspoloženju. Konačno, Italijani odoše krećući se niz hodnik kao povezani hirurškim putem i nastojeći da združeno prođu kroz vrata na okretanje. Vratih ključ mladoj ženi i ostadoh da čekam dok je kompjuter mumlao jedan minut, kao da se zagreva, da bi potom iznebuha ispovrnuo nekoliko metara perforiranog papira podeljenog na šesnaest stranica, čija mi je najbleđa kopija uručena na pregled.
S iznenađenjem uvideh da su na računu i telefonski pozivi. Prošle noći - čini se tako davno - pokušao sam da nazovem kuću, dobivši pri tom samo centralu s porukom snimljenom na danskom, kojom mi je, verujem, saopšteno da su sve međunarodne linije zauzete, ili da okrećem pogrešan broj, ili da se nosim na jedno mesto. U svakom slučaju, nisam imao uspeha, te sam posle tri pokušaja odustao. Stoga bejah zatečen činjenicom da su mi naplaćena tri telefonska poziva, i to objasnih devojci.
,,Da“, reče ona. „Ali dužni ste da platite za sve telefonske pozive, bilo da ste vezu dobili ili ne.“
„Ali to je ludo.“
Slegnula je ramenima kao da hoće da kaže, mož’ biti jeste, mož’ biti nije.
„Hoćete da mi kažete“, rekoh polako, dok mi je u glavi zvonilo, ,,da treba da platim razgovore koje nisam vodio?“
,,Da, tako je.“
„Nisam koristio rezervno ćebe iz ormara. Da li i za to treba da platim?“ Nepomično me je gledala, očito nesvesna da pred sobom ima čoveka koji svakog časa može da sklizne u neobuzdano ludilo. „Nisam koristio kapu za tuširanje“, nastavio sam. „Da li i za to da malkice doplatim? Nisam koristio drugi sapun, ni dasku za peglanje. To će me koštati čitavo bogatstvo, zar ne?“
Devojka je nastavila da me gleda u oči, doduše uz izvesno slabljenje dobre volje. Očigledno su je i ranije snalazile slične nedaće. „Žao mi je što vam smetaju ovi simbolični iznosi, ali to je uobičajena praksa u Kopenhagenu.“
„E, pa ja smatram da je to svinjarija!“,graknuo sam,ugledavši potom u ogledalu odraz teško dementnog čoveka -divlja kosa, crveno lice, drhtanje kao u obolelog od Parkinsonove bolesti - u kome prepoznah sebe. Dadoh joj svo ju kreditnu karticu, našarah nečitak potpis na računu, demonstrativno se okrenuh i napustih hotel, žaleći samo što nemam ogrtač koji bih prebacio preko ramena i štap od ebanovine kojim bih osoblje rasterao s puta.
Trebalo je da smesta trgnem dve kafe i odem na kasniji voz. To bi bilo razumno. Umesto toga, i dalje ključajući od besa, nastavih ka stanici brzinom koja mom telu nikako nije godila, zastajući uz put na Stroigu kako bih unovčio ček. Ček je glasio na pedeset dolara - za Skandinaviju to je tričava suma, džeparac koji će me održati dok uveče ne stignem u Švedsku, za koju će mi trebati ozbiljnija gotovina - ali i za tu me uslugu orobiše naplativši mi vrtoglavih trideset pet kruna, što je preko deset posto od ukupnog iznosa. Iznenada shvatih zašto je Irac od sinoć psovao koga je stigao. Jedan danski račun mora da je prevršio meru. „Ovo je nečuveno“, rekao sam gužvajući priznanicu kao lošu lekarsku prognozu. „Ne znam zašto ne prikačim novčanice za jaknu i pustim vas da ih berete!“, vikao sam piskutavim glasom, ostavljajući službenike i njihove klijente da se zgledaju, kao da hoće da kažu: „Šta je njegov problem? Nedovoljno kafe?“
U tom nesrećnom, mračnom raspoloženju ukrcah se na jutarnji voz za Geteborg, istresoh se na nedužnog mladog konduktera koji mi je saopštio nesrećnu vest da u vozu nema bifea, i sedoh snuždeno u ćošak gledajući kako promiču cvetna predgrađa Kopenhagena, dok mi je svaki nerv u telu žeđao za kofeinom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:07 am




11. GETEBORG



NA TRAJEKTU koji saobraća između Danske i Švedske popio sam kafu, ponovo se osetivši kao ljudsko biće. Vreme sam proveo zureći u metalnosivo more i proučavajući mapu Kimerlija i Freja, Siidskandinavien. Danska liči na tanjir ispušten na pod i razbijen na hiljadu komadića. Tu su duboki zalivi, poluostrva uzana kao škorpionov rep i mora u morima. Imena sela i gradova zvučala su privlačno - Erskubing, Skerbek, Holstebro - a od većine su crvene tačkice vodile do retko naseljenih ostrvaca kao što su Anholt, Endelave i, dalje od svih, Bornholm, duboko u Baltiku, bliže Poljskoj no Danskoj. Iznenada žarko poželeh da ih sve posetim. Ali nikada neće biti dovoljno vremena. Vreme nam u životu uvek manjka. Nisam imao vremena ni za još jednu kafu.
Crvenkastosmeđi voz čekao je da nas iz Helsinborga odveze 243 kilometra na sever, zapadnom švedskom obalom do Geteborga. Putovali smo kraj niskih brdašaca, crvenih ambara, gradića s većnicama boje senfa, gustih četinarskih šuma, rasutih jezera oko kojih se roje drvene vikendice, motorni čamci i prevrnute pedaline. S vremena na vreme voz bi zaokrenuo uz obalu, kad bi se kroz krošnje ukazalo hladno more. Ubrzo poče da sipi kiša.
Kupe sam delio s preplanulim mladićem, plavim koliko samo Sveđanin može da bude, s naočarima metalnog rama i konjskim repom, koji se u Geteborg vraćao iz Agadira, gde je bio u poseti devojci. U stvari bivšoj devojci, a i nije da joj je baš bio u poseti, jer je po dolasku ustanovio da ona živi s prodavcem ćilima Marokancem - nekako je to propustila da pomene kad mu je pisala razglednicu - koji je isukao britku sablju i pripretio mu da će ga poslati natrag u Švedsku s jajima spakovanim u kesicu ne očisti li se smesta odatle. Imajući u vidu da je upravo uludo prevalio nekoliko hiljada kilometara, mladić je delovao krajnje spokojno i skoro ceo put proveo u turskom sedu, jedući kašikom ružičasti voćni jogurt iz ogromne plastične čaše i čitajući roman Tomasa Mana.
U Angelholmu nam se pridruži još dvoje ljudi, smrknuta starija žena u crnom koja je izgledala kao da se nije osmehnula od 1937. i koja je putovanje provela zureći u mene kao da me je prepoznala s poternice, i doteran stariji muškarac za koga pretpostavih da je nedavno umirovljeni direktor škole i smesta ga omrznuh.
Mladi Sveđanin sedeo je na sedištu direktora škole. Ne samo da ga je direktor naterao da se premesti, već mu naloži da i sav svoj prtljag prenese nad sedište preko puta, za šta je potrebna posebna sitničavost. A zatim direktor škole stade bez kraja i konca da se bakće sa svojim smeštajem - izvadio je iz torbe novine i kesicu šljiva, podigao torbu na policu za prtljag, pomno pregledao sedište u potrazi za kakvom nečistoćom, obrisao ga nadlanicom, s ritualnom pažnjom presavio sako i džemper, otvorio prozor konsultujući se sa gospođom i ne osvrćući se na mene i mladog Šveđanina, spustio torbu da bi još nešto izvadio, uzeo maramicu, odškrinuo još malo prozor. Svaki put kad bi se sagnuo, njegova zadnjica zaigrala bi mi pred nosom. Kako sam žudeo za kuburom marke smit i veson! A svaki put kad bih se okrenuo, video bih onu matoru babetinu što me je gledala kao vesnica Smrti.
I tako je odmicalo prepodne.
Utonuo sam u jedan od onih dremeža tokom kojih se glava klati i iz usta cure bale, a koji lagano postaju zaštitni znak mojih zrelih godina. Kad se prenuh iz sna, videh da i moji saputnici spavaju. Direktor škole bučno je hrkao razjapljenih usta. Primetih da je moja cipela ostavila trag prašine na njegovim svetloplavim pantalonama. Naknadno utvrdih da je, pomeram li obazrivo svoje stopalo, moguće produžiti trag prljavštine na njegovoj nogavici od kolena pa sve do članka. Time sam se zabavljao nekoliko minuta, sve dok malko ne okrenuh glavu i ne spazih da me stara dama posmatra. Smesta se napravih da spavam, svestan da ću, ako samo zucne, morati da je udavim. Ali ona ne reče ništa.
I tako je odmicalo popodne.
Ništa nisam jeo od sinoćnjeg čipsa i bio sam tako gladan da bih pojeo bilo šta, čak i tanjir po zlu čuvenog bakinog sosa od šargarepe, jedinog jela u istoriji inspirisanog izbljuvcima. Kasno popodne stigao je prodavac gurajući pred sobom škriputava kolica s kafom i grickalicama, te se svi razvigorismo i stadosmo da merkamo šta je na ponudi. Raspolagao sam s dvadeset pet švedskih kruna, što sam smatrao pozamašnom sumom, no ispostavilo se da imam tek za beznadno malo parče hleba, veličine donje polovine zemičke za hamburger, s ofucanim listom salate i osam minijaturnih ćuftica. Obedovanje u Švedskoj srcobolna je rabota.
Kupio sam sendvič i pažljivo skinuo omotač, kad voz naglo prikoči, flaše zazvečaše na kolicima, a sve ćuftice poskakaše s hleba kao mornari koji napuštaju brod u plamenu.
S nevericom sam gledao kako padaju na pod i kotrljaju se put prašnog zaborava.
Premda sam to smatrao nemogućim, gospođa me pogleda s još dubljim prezirom. Direktor škole razdražljivo trže nogu, u strahu da mu se neka ćufta ne očeše o ulaštene bakandže. Jedino se mladi Sveđanin i prodavac sažališe i ukazaše mi na ćuftice koje sakupih i odložih u pepeljaru. Završivši s tim, nastavih snevesel jen da glabam list salate i suv hleb, priželjkujući da sam bilo gde drugde u vasioni. Još samo dva i po sata, rekoh sebi, i prostrelih staru gospođu oštrim pogledom za koji sam se nadao da će joj reći koliko bi mi zadovoljstvo, koliki dubok i dugotrajan prezir pričinilo da je ščepam, dignem sa sedišta i zavitlam kroz prozor.

U GETEBORG stigosmo malo posle šest. Lilo je kao iz kabla, pločnici su bili poplavljeni, ulicama su se slivale reke kišnice. Zaleteo sam se preko staničnog trga, jakne nadnesene nad glavu, u zadnji čas izmičući pred tramvajem s krajnjom, premda nenamernom preciznošću, zaobišao veliku baru, šmugnuo mimo dva automobila, naglavce se sjurivši između bandere i para zbunjenih starijih prolaznika (jednom kad počnem da trčim, ne mogu a da ne zamislim da igram ragbi za čikaške Berse - to je uslovni refleks - vrsta Turetovog sindroma u nogama) i bez daha i mokar do gole kože utrčao u prvi hotel na koji naiđoh.
Stajao sam u holu, poput pokretne bare, brisao zamagljene naočare i shvatio s izvesnom jezom, čim ih vratih na nos, da se nalazim na mestu preskupom za mene. Imali su palme u saksijama i slične kerefeke. Načas pomislih da se povučem, no onda ugledah kako me mladi recepcionar sličan reptilu iskosa posmatra, kao da se plaši da ću urolati tepih i izneti ga pod miškom, i smesta osetih prkos. Dabogda crkao ako dopustim da me ponizi neki devetnaestogodišnji picopevac s bubuljicama i leptir-mašnom! Odmarširah do njega i raspitah se za cenu noćenja u jednokrevetnoj sobi. On mi saopšti sumu zbog koje bi onaj ko plaća u gotovini morao s kolicima da trkne do banke.
„Aha“, rekoh, nastojeći da zvučim neobavezno. „Pretpostavljam da sobe imaju kupatilo i televizor?“
„Naravno.“
„Besplatnu kapu za tuširanje?“
„Da, gospodine.“
„Asortiman besplatnih pena i krema za kupanje u korpici kraj umivaonika?“
„Da, gospodine.“
„Komplet za šivenje? Dasku za peglanje?“
„Da, gospodine.“
„Fen?“
„Da, gospodine.“
Izvukoh kec iz rukava. „Sunđerčić za čišćenje cipela?“
„Da, gospodine.“
Do đavola. Računao sam da će na makar jedno od mojih pitanja odgovoriti odrečno, pa da duboko uzdahnem i udaljim se odmahujući glavom, ali nije, te nisam imao izbora do da se iskradem, ili da ostanem. Ostao sam.
Soba je bila prijatna i uredna, ali mala, s lampom za čitanje od dvadeset vati - kada će Evropljani shvatiti da to jednostavno nije dovoljno? - malim televizorom, radiom i lepom kadom s tušem. Prebacio sam šampone i kreme iz korpice u ranac, a onda ubacio i korpicu - što da ne? - i pročešl jao sobu skupljajući kutije sa šibicama, notese i sve ostale drangulije koje su ili poklon hotela, ili nosive. Posle toga izađoh u grad, još gladan kao vuk.
Kiša je i dalje pljuštala. Zabavio sam se mišlju o šetnji do poznate bašte Lisberg, no ne odmakoh dalje od dve-tri stotine metara kad me zaustavi provala oblaka. Odvukoh se natrag u centar i pokušah da razgledam izloge, šljapkajući žurno od haustora do haustora, od natopljene tende do natopljene tende. Trebao mi je restoran, jedan jedini pristojan restoran, ali restorana ni od korova. Bio sam mokar i promrzao, i samo što se pokunjeno ne uputih natrag u hotel da nešto prezalogajim pa šta košta da košta, kad spazih pokriveni tržni centar u koji utrčah otresajući se kao kuče. Prodavnice, većinom nalik na sumorne ogranke lanca robnih kuća Vulvort, behu zatvorene, ali se naokolo muvalo začuđujuće mnogo ljudi, kao da nema boljeg mesta za večernju šetnju. Smucalo se tuda i mnoštvo mladih pijanica, većinom u onoj neprivlačnoj fazi kad bi ili da se druže, ili da se biju, ili da se ispovrate na vas, te ih zaobiđoh u širokom luku.
Jedna od upadljivijih odlika Švedske i Norveške jeste sveprisutnost javnog opijan ja. Govorim o dve zeml je u kojima se ne može kupiti pivo a da se prethodno ne podigne zajam od banke, čije su vlade dale sve od sebe da opijanje učine nevrednim truda i para, a opet, kud god da kreneš ljudi su trešteni pijani - na železničkim stanicama, klupama u parku, u tržnim centrima. Ne razumem.
No ja mnogo šta ne razumem o Švedskoj i Norveškoj. Kao da su njihovi stanovnici rešeni da iz života istisnu svako zadovoljstvo. Imaju najviše poreske stope, najviši porez na dodatu vrednost, najstroža zakonska ograničenja za konzumaciju alkohola, najsumornije barove, najbezličnije restorane i televiziju zanimljivu koliko i dvonedeljni boravak u Nebraski. Sve je papreno skupo. Posle kupovine table čokolade ostaćete da s nevericom zurite u svoj kusur, a pazarite li išta više od toga, suze će vam udariti na oči. Zimi od studeni pucaju kosti, a ostatak godine pada kiša. Najbolji provod u Švedskoj je šetnja po poluzamračenom tržnom centru nakon zatvaranja radnji i razgledanje izloga s plastičnim baštenskim garniturama prodavanim po ceni koju niko ne može da plati.
Povrh svega toga, Sveđani i Norvežani okovali su se nekim od najbudalastijih i najrestriktivnijih mogućih zakona, zakona koji vas navode da se zapitate gde im je bila pamet. U Norveškoj, na primer, konobar krši zakon prinese li vam novo piće pre no što iskapite staro. Zvuči li vam to kao delo koje je neophodno obuhvatiti zakonskom regulativom? U Norveškoj je, takođe, nezakonito peći hleb subotom i nedeljom. Sve što ja na to imam da kažem jeste: Bogu hvala! Pomislite samo šta bi se desilo kad bi neki beskrupulozni norveški pekar pokušao da poturi građanima svež hleb o vikendu! Ali najbesmisleniji zakon od svih, zakon s one strane nadrealnog, jeste onaj koji obavezuje Šveđane da motor voze s upaljenim farovima i danju, čak i u najsunčanije letnje popodne. Voleo bih da upoznam onog ko se toga dosetio. Mora da je na čelu Odeljenja smarača. Nimalo me ne bi iznenadilo kad bih prilikom sledeće posete Švedskoj sve pešake zatekao s rudarskim lampama na glavi.
Na kraju sam večerao u Pica hatu, u prizemlju tržnog centra, gde sam bio jedini gost. Zaboravio sam da ponesem nešto za čitanje, te sam buljio u prazno, pijuckao vodu, smišljao pitalice o Šveđanima i Norvežanima –

Pitanje: Koliko je Šveđana potrebno da bi se okrečio zid? Odgovor: Dvadeset sedmoro. Jedan da kreči, dvadeset šestoro da organizuju posmatrače.
Pitanje: Kako će Šveđanin najlakše dovesti specijalne jedinice u svoju kuću?
Odgovor: Tako što će okasniti s vraćanjem knjige u biblioteku.
Pitanje: Dva su glavna prehrambena proizvoda u Švedskoj.
Jedan je haringa. A drugi?
Odgovor: Haringa.
Pitanje: Kako ćete prepoznati Norvežanina na mediteranskoj plaži?
Odgovor: To je onaj u cipelama za sneg.

- i tiho se smejuljio na poluretardirani način svojstven svakom ko sedi sam u praznom restoranu u stranoj zemlji, u vlažnoj odeći, i čeka na picu od dvadeset pet dolara.
Kasnije, ne bih li se malko odobrovoljio, odoh na železničku stanicu da kupim kartu za jutarnji voz za Stokholm. U Švedskoj ne možete tek tako da uskočite u voz, prethodno morate valjano da porazmislite i unapred kupite kartu. Sistem kupovine karata je sledeći: uzmete svoj broj iz mašine kraj vrata i čekate da se pojavi nad jednim od šaltera. Moj broj bio je 415, a trenutno je na red došao broj 391. Čekao sam dvadesetak minuta, a kako oni ne odmakoše dalje od 393, odoh do trafike pred stanicom da prelistam koji časopis s curicama. Traflka, avaj, beše zatvorena, te razgledah turističke postere i onda se vratih natrag. Na moje ne tako veliko iznenađenje, otkrih da se u mom odsustvu odvijala živa aktivnost i da je moj broj došao i prošao. Stoga se poslužih novim - ovaj put 432 - sedoh i sačekah pola sata. Kad konačno dočekah, stadoh pred šalter i zamolih kartu do Stokholma za deset i pet ujutro.
Čovek me tužno pogleda: „Žao mi je, ne govorim engleski.“
Bio sam zatečen. „Svi u Švedskoj govore engleski“, nemoćno sam protestovao.
Njegova tuga naraste. ,,Ja ne. Molim, morate ići do šaltera sri.“ Pokaza na šalter nešto dalje od njegovog. ,,Ona govori verlo dobar engleski.“
Odoh do šaltera tri i zamolih kartu za jutarnji voz do Stokholma. Videvši broj 432 zgužvan u mojoj šaci, žena mi pokaza na broj nad svojim šalterom. „Imate pogrešan broj. Stigli smo do broja 436.“ Dok je govorila, sedokosa žena jarosna lika i klimava kuka iskobelja se iz stolice i ustremi ka meni. Pokušao sam da opišem svoj problem s monoglotom na šalteru pet, no službenica samo odmahnu glavom i reče: „Morate da uzmete novi broj. Onda ću vas možda prozvati. Sad moram da pomognem ovoj gospođi.“
„Na poglesnom ste salteru!“, objavi stara gospođa urlikom svojstvenim gluvima kao top. „Ovo je moj salter!“, dodade i nadmeno pogleda oko sebe kao da želi da kaže: „Nisu li stranci beslovesno glupi?“
Umorno se odgegah do mašine i uzeh novi broj. Zapravo, uzeh tri broja - procenio sam da će mi to obezbediti kakvu-takvu sigurnost- i vratih se na sedište da zurim u tablu. Alaj sam se ludo zabavljao! Konačno dođoh na red. Ali na šalteru pet - utočištu jedinog čoveka u Švedskoj koji ne govori engleski. Zgužvah odsečak s brojem i sačekah sledeći, koji se javi nad istim šalterom. Odvukoh se do tamo moleći se u sebi da se tu ne javi i moj poslednji broj, no zaludu.
Ideja da krenem ispočetka bila mi je nepodnošljiva. „Molim vas“, rekoh, govoreći polako, „želim jednu kartu do Stokholma, za voz u deset i pet.“
„Svakako“, odgovori on, kao da me nikada ranije nije video, uze moj novac i dade mi kartu. Nije čudo što toliki Šveđani počine samoubistvo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:10 am





12. STOKHOLM



UJUTRO je i dalje padala kiša, te digoh ruke od šetnje po Geteborgu pre ukrcavanja u voz. Umesto toga odoh na stanicu, gde sam spiskao nasledstvo svoje dece na dve kafe i krofnu tvrdu kao kamen. Voz je krenuo tačno u 10.05, i posle četiri sata i dvadeset minuta vožnje kroz beskrajnu četinarsku šumu po imenu Švedska, već sam se probijao kroz vrevu stokholmske polumračne centralne stanice.
Otišao sam do staničnog turističkog biroa da potražim sobu. Morao sam da popunim formular s otprilike sedam stotina pitanja, no isplatilo se, jer je hotel Zamak na Ridergardenu, nekih kilometar i po udaljen od stanice, za mene bio ljupko otkriće-prijatan, čist i s razumnim cenama, ukoliko se tako nešto može ustvrditi za bilo šta u Švedskoj.
Pošto se umih, nazuh suve čarape i popih kafu u kafiću na ćošku, bio sam spreman za Stokholm. Pređoh most Strimbron i nađoh se u starom gradu, Gamla Stanu. Ova četvrt izgleda neobično centralnoevropski: uzane, zavojite uličice, kabaste zgrade boje izbledele terakote, ponegde s otpalim komadima maltera kao da ih je oštetila tenkovska paljba i često očukane pri dnu zidova gde su ih udarali kamioni nemarno poterani u rikverc. Stari grad odlikovao je izvesni zapušteni šarm, ali mu je iznenađujuće manjkao dah prosperiteta. Prozori većinom behu prljavi, kvake i pločice na vratima neuglačani, a skoro svakoj zgradi dobro bi došao svež sloj boje. Očekivao bih da tako izgledaju Krakov ili Bratislava. Možda sam taj utisak stekao zbog kiše koja je ponovo pljuštala, plaveći grad neizbežnom potištenošću. Da li u Švedskoj kiša ikad prestaje?
Hodao sam povijenih ramena i spuštena pogleda, izbegavajući vodu što se slivala niz strme kaldrmisane uličice, pogledujući u izloge prodavnica s antikvitetima i priželjkujući da imam šešir, kišobran ili kartu do Bermuda. Svratio sam u mračan kafić, gde ostadoh da sedim, stiskam šoljicu kafe od tri dolara i gledam kako pada kiša, uviđajući da me stiže prehlada.
Vratio sam se u hotel, izbanjao se u raskošno vreloj vodi, presvukao se i osetio zanemarljivo bolje. Poslednje popodnevne sate provedoh proučavajući mapu Stokholma i čekajući da se vreme popravi. Oko pet nebo se razvedri. Smesta obuh svoje vlažne patike i odoh da se promuvam ulicama između Normalmstorga, obližnjeg trga, i Kunsgardena, malog pravougaonog parka što se spušta do obale. Sve mi se činilo mnogo lepšim. Bila je subota uveče, ulice behu pune ljudi koji su došli da se nađu s prijateljima ili ljubavnicima i svrate, dobro raspoloženi, u restorane rasute po kraju.
Gladan kao i obično, pažljivo obiđoh nekolicinu i odabrah onaj koji mi se činio najveselijim i najposećenijim, prostrani bistro po imenu Matpalaset, ponad Normalmstorga. Bio je prijatan, prepun, ugodno topao i ušuškan, ali hrana beše gora od svake koju sam ikad okusio van bolničke kafeteri je - graorasta salata s gn jecavim krastavcima i pečurkama s ukusom starih novina i lazanja pre pržena nego pečena. Svaki put kad sam je takao nožem i viljuškom, lazanja bi se trznula kao da je mučim. Nigde u Evropi ne bi moglo da opstane mesto s tako lošom hranom, no ovde su ljudi stajali u redu da bi ušli. Pojeo sam sve jer sam bio gladan i jer me je večera koštala koliko vikend u Brajtonu, ali sam se osećao kao da tek dolivam u sebe nasušno gorivo.
Kasnije se otisnuh u dugu šetnju, blagonakloniji prema Stokholmu sad kad je kiša stala. Ovo je zaista izuzetno lep grad, s više vode nego u Veneciji i s više zelenila nego bilo gde u Evropi. Podignut je na četrnaest ostrva, a samo nekoliko kilometara van grada ima ih još mnoštvo, i sva su načičkana kućercima u koje se građani sele preko vikenda. Prošetao sam širokim zelenim avenijama i uzanim poprečnim uličicama severno od centra, oivičenim šestospratnicama iz devetnaestog veka, solidne građe i stroga lika, a opet tako nalik na dom. Najmanje tri četvrtine prozora bilo je zamračeno. Mora da između petka uveče i nedelje popodne nastupa raj za provalnike.
Odrastao sam želeći da živim u nekoj zgradi sličnoj ovima. Nije neizostavno morala da se nalazi u Evropi - mogla je biti i u Buenos Airesu ili Dar es Salamu - ali je morala da bude u centru velikog stranog grada, punog zvukova, mirisa i prizora nepoznatih u Ajovi. I danas me privlače takve četvrti i u stanju sam da satima tumaram bezimenim ulicama, što sam činio i sad. Vratih se u centar grada zadovoljan Stokholmom, ispunjen posvud osim u predelu stomaka.
Prošao sam kraj bioskopa pred kojim je premijer Ulof Palme ubijen marta 1986. godine. Stanovao je u blizini i došetao bez pratnje, sa ženom, da pogleda fllm o Mocartu. Tek što su izašli iz bioskopa, neki ludak iskoračio je iz senke i ustrelio ga. Taj događaj smatram jednom od velikih tragedi ja našeg doba, jer ovo mora da je bio jedan od poslednjih značajnih svetskih gradova u kojima je premijer mogao da se šeta ulicama i stoji u redu pred bioskopom kao sav običan svet.
Ubistvo političara bilo je tako neočekivan događaj da je policija reagovala kao da je obučavana u vrtiću. Palme je ubijen u 11.21 uveče, ali naredba da se putevi blokiraju izdata je tek u 12.50 posle ponoći, a čak ni tad policajcima u patrolnim kolima nije rečeno šta da traže, dok aerodromi nisu zatvoreni pre 1.05 izjutra. Policija je u širokom krugu opkolila oblast oko bioskopa i dovela forenzičare da sprovedu detaljnu pretragu, no oba metka ispaljena iz ubičinog oružja pronašli su prolaznici. Policijska jedinica sačinjena od tri stotine ljudi potrošila je jedanaest meseci i šest miliona dolara na istragu o ubistvu, da bi na kraju uhapsili pogrešnog čoveka. Ni danas se ne zna ko je ubio Palmea.
Besciljno sam lutao duž Kungsgatana, jedne od najvećih trgovačkih ulica, prošavši pored robne kuće PUB u kojoj je nekad radila Greta Garbo i produživši u dugačku pešačku ulicu Drotningatan, gde mi se učini kao da sam kročio u drugi grad. Drotningatan je oko dva kilometra duga betonska bogaza, zasuta vlažnim smećem. Posvuda tumaraju pijanci. Zastao sam da zavirim u izlog jedne prodavnice i malo zatim shvatio da na nekoliko metara od mene sredovečan muškarac mokri onoliko diskretno koliko je to moguće u jarko osvetljenoj ulici, što će reći krajnje indiskretno. Bio je ozbiljno intoksiniran, ali u odelu, naoko imućan i obrazovan, te se osetih izuzetno razočaran kako njime, tako i stotinama ljudi koji su kutije svojih hamburgera i kesice pomfrita pobacali po ulicama. To nije dostojno Sveđana. Više sam očekivao od njih.
Odrastao sam diveći se Šveđanima, koji su istovremeno uspeli da budu i bogati i socijalisti, kakvi bi, verujem, trebalo da budemo svi. Budući da dolazim iz zemlje u kojoj niko ne smatra preterano sramotnim to što se dete s tumorom mozga pušta da umre jer njegov otac nema čime da plati hirurga, i u kojoj Državni komesarijat za osiguranje odobrava osiguravajućoj kompaniji da otkaže polise osiguranja četrnaest hiljada najbolesnijih pacijenata jer je imalo lošu godinu (kao što se desilo u Kaliforniji 1989. godine), neizrecivo sam se divio naciji koja jednako brine za sve, bez obzira na cenu.
Povrh toga, Švedska je uspela da bude i bogata i uspešna, za razliku od, na primer, Britanije, gde je cilj socijalista bio da sve učine siromašnim i nazadnim. Godinama sam na Švedsku gledao kao na savršeno društvo. Teško sam se mirio s tim da je cena koju su platili oslikana u skandalozno visokim životnim troškovima i pristupu životu razdraganom koliko i grobarska konvencija, no otkriće da je smeće posvuda i da obrazovani ljudi mokre pred prodavnicama za mene je prevršilo meru.
I dalje mrtav gladan, zastadoh kraj pokretne tezge blizu obale i platih malo bogatstvo za jedan od onih hamburgera posle kojih ostajete zapitani bliži li se čas kad će vam za održavanje u životu zatrebati medicinska oprema. Pojeo sam trećinu i ostatak bacio u đubre. Kiša ponovo poče da pada. Povrh svega, prehlada mi se pogoršavala. U sobu se vratih u mračnom raspoloženju.

PROBUDIO sam se glave pune šlajma i patika punih vode, ali je makar Stokholm izgledao lepše. Sunce se promolilo, vazduh je bio čist i svež, više nalik oktobru no aprilu, a voda u luci se caklila, plava kao u bazenu. Uputio sam se Stranvegenom, dugačkim stambenim bulevarom oivičenim brodićima u luci s jedne i impozantnim zgradama s druge strane, prema Djurgardenu, ostrvu u celini prepuštenom parkovima u samom centru grada. To je jedno prekrasno mesto.
Djurgarden je, zapravo, veliki gradski park pun travnatih brežuljaka i šumaraka, ali u njemu se nalaze kojekakve zanosne razbibrige - Nordijski muzej, zabavni park, cirkus, Biološki muzej, ogromni muzej Skansen pod otvorenim nebom, Muzej tehnologije i još mnogo štošta. Kada sam stigao, okoliš se tek budio. Nad kioscima su podizali tende, pred kafiće iznosili stolice, otvarali biletarnice da dočekaju radosne gomile koje samo što nisu stigle.
Produžih kroz park ogrejan jutarnjim suncem. Na svakih stotinak metara put se granao na tri-četiri staze, a kojom god bih krenuo, ugledao bih neki novi lep prizor - pogled niz vodu na zelene bakarne krovove centra grada, statuu nekog junaka po imenu Gustav ili Adolf ili i jedno i drugo, konja u kasu, šumoviti dol obrastao u mlado lišće i okupan mlazovima sunčeve svetlosti. Povremeno bih prošao kraj građevina koje ne bih očekivao u gradskom parku - internata, italijanske ambasade, čak i nekolicine velelepnih drvenih kuća na brdu iznad luke. Ne znam ko tu živi, ali taj neko je srećan čovek.
Jedna od divnih odlika evropskih gradova jeste broj parkova - vrt Tivoli u Danskoj, Bulon jska šuma, Prater u Beču - koji nisu tek obični parkovi, mesta na koja se ide zarad šetnjice i čistog vazduha, već se u njima može i valjano prezalogajiti, posetiti zabavni park, zanimljiva opservatorija, muzej ili zoološki vrt. Djurgarden je verovatno najlepši od svih. Tamo sam proveo pola dana lenjo obilazeći jezero, zastajkujući svaki čas i razgledajući okolinu. Popio sam kafu pred Skansenom, posmatrao novodošle porodice i otišao odatle iznova zadivljen Stokholmom.
Vratih se u grad, u ulicu Drotningatan, koja na prolećnom suncu nije izgledala ni upola tako loše. Dve mašine čistile su smeće zaostalo od subotnje večeri, što mi bi drago da vidim, premda nisu postizale bogzna kakve rezultate - otpaci u dovracima, pod klupama i uz zidove ostajali su van domašaja njihovih četaka, te koliko sakupiše, toliko i ostaviše za sobom. A prolaznici su iza njih već sejali sveže đubre.
Mislio sam da se počastim papirnim maramicama za nos koji mi je curio i engleskim novinama, ali nigde ne videh nijednu otvorenu radnju. Nedeljom je Stokholm verovatno najmrtviji grad u Evropi. Svratio sam u Mekdonalds na kafu, posluživši se pri tom sa sedamdeset pet salveta, da bih potom prešao preko niskog mosta na Sjepsholmu i Kastelholmu, dva ljupka, uspavana lučna ostrvceta s čijih se brežuljaka pružao divan pogled na grad. Zatim se vratih do Gamla Stana, takođe vidno ulepšanog suncem. Oker i smeđežute zgrade kao da su blistale, a duboke senke u dovracima i pod prozorima sve su protkale nekakvim bogatstvom koga juče nije bilo.
Obišao sam kolosalnu kraljevsku palatu (zaista kolosalnu - šest stotina soba) koja je, može biti, jedna od najdosadnijih zgrada ikad podignutih. Nije ni ružna ni neprijatna za oko, tek dosadna, bezlična, kao kuće koje deca prave isecajući rupe na kartonskim kuti jama. Ipak, uživao sam u stražarima, koji mora da su najsimpatičnije seka-perse među svojim kolegama. Švedska živi u miru već sto pedeset godina, ostajući odlučno nemilitaristički nastrojena, te Šveđani ne žele, pretpostavljam, da im vojnici izgledaju odviše muškadijski i žestoko i stoga im nalažu da nose bele šlemove neobično slične kapama za tuširanje i bele gamašne kao u Paje Patka. Jedva se uzdržah da ne priđem jednom od njih i kažem mu ispod glasa: „Znaš, Larse, izgledaš poprilično budalasto.“
Spustio sam se nizbrdo do obale i krenuo preko mosta Strembron, zaustavivši se na sredini da bih se naslonio na ogradu i još jednom se, opčinjen, zagledao u mostove, ostrva i vodu. Dok sam tako stajao, pravo niotkuda kap kiše pade mi na glavu, pa još jedna i još jedna.
Podigoh pogled i ugledah teške, tmaste oblake gde se valjaju sa zapada. Za tili čas nebo pomrknu i linu kiša. Ljudi što su pre samo čas lenjo šetali na blagom suncu držeći se za ruke sad jurnuše u potragu za zaklonom, štiteći se novinama. Ja ostadoh kao ukopan, isuviše zgranut ćudljivošću švedskog vremena da bih se maknuo, zureći u najednom sivu vodu tučenu kišom i glasno duvajući u Mekdonaldsove salvete. Natenane osmotrih nemila nebesa i donesoh značajnu odluku.
Odoh ja u Rim.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:10 am




13. RIM



E PA, žao mi je. Planirao sam da do Rima stignem kako ste i očekivali, na logičan, sistematičan način, napredujući prilježno kroz Nemačku, Austriju i Švajcarsku, zamakavši za francusko ćoše, prošavši Lombardiju i Toskanu i konačno stigavši u Rim, u očajničkoj potrebi za mašinom za veš. Ali posle skoro mesec dana pod beskrajno vlažnim nebom severne Evrope, čeznuo sam za suncem. Želeo sam da šetam ulicom u kratkim rukavima, da napolju pijuckam kapućino, da mi sunčev zrak ogreje lice. I tako, uz tek slabašan cijuk krivice, izmenih svoj putni plan, sedoh u avion i u jednom skoku pređoh dve hiljade evropskih kilometara. Putovanja su zabavnija - majku mu, život je zabavniji - ukoliko na njih gledamo kao na niz impulsivnih odluka.
Nikada ranije nisam bio u Rimu, ali sam otkad znam za sebe želeo da odem tamo, posebno otkad sam kao klinac gledao film La Dolce Vita. Obožavam italijanske fllmove, posebno one bezvredne, što se prikazuju na televiziji u pola noći i u kojima igraju glumci odlučni da im potpuni nedostatak glumačkog dara ne stane na put filmskoj karijeri. U tim filmovima mahom glume Đankarlo Đanini i medena Ornela Muti, a već iz naslova se da naslutiti da će film biti loš - Kišna noć, Leto u Napulju, Kad, dođe proleće - i da vam zaplet neće odvlaćiti pažnju, te da ćete umesto toga moći da se usredsredite na dve bitne stvari: na iščekivanje da se Ornela Muti razodene i na okoliš. Italijanski fllmovi obiluju prelepim okolišem - uobičajeno je da Ornela i Đankarlo zuje na vespi kraj Koloseuma, Pjace Navona i ostalih rimskih turističkih atrakcija, najčešće na putu da se ekspresno povaljuškaju ili da vode srceparateljske razgovore o tome kako ne mogu da ostanu zajedno, obično stoga što jedno od njih živi s Marčelom Mastrojanijem.
Nekada su filmovi obilovali ovim lokalnim koloritom - ako ne grešim, svaki britanski film snimljen šezdesetih bio je zakonom obavezan da prikaže četvoro nasmejanih svingera u autu podignutog krova koji prelazi preko Tauer bridža, snimljenih iz helikoptera pod vrtoglavim uglom - no kao da su se svi sem Italijana okanuli te prakse, što je golema šteta, jer je čitava moja ideja o svetu oblikovana scenama u pozadini fllmova kao što su Uhvati lopova, Doposlednjeg daha i Tri novčića ufontani, čak i filmova o inspektoru Kluzou. Da ne videh te filmove, i danas bih živeo u Peoriji verujući da je to najviše što život može da mi ponudi.
Rim je bio prelep, baš kao što sam očekivao, svakako nekoliko kopalja ispred Peorije. Bio je sve što Stokholm nije - topao, sunčan, opušten, živ, pun dobrog ića i jeftinog pića. Prve večeri otišao sam na večeru s prijateljem Amerikancem koji tamo živi već dvadeset godina i koji se neumorno vajkao zbog skupoće i gužve, no meni se posle Stokholma Rim činio veoma jeftinim, a osim toga, a to sam i njega pitao, kako iko može da sedi pod vedrim nebom, po toploj večeri, jede izvanrednu hranu i uz to gunđa bez kraja i konca?
„Da, da, ali nađi ti ovde pristojnog vodoinstalatera ako možeš“, rekao je, kao da to sve objašnjava. Posle večere me je poveo u brzi obilazak grada i pokazao mi kako sve propada - kako barovi u Via Venetu više nemaju stila jer su krcati nemačkim i američkim turistima isuviše tupavim i lenjim da shvate da ih deru bez milosti; kako je Rugantinos, noćni klub blizu Spanskog stepeništa proslavljen u filmu La Dolce Vita, sada Mekdonalds', kako su nekad lepe restorane i hotele sada unakazili novi vlasnici s manjkom dobrog ukusa, motivisani isključivo pohlepom.
Slušao sam, ali nisam čuo. Sve mi se činilo divnim, čak i monumentalno ravnodušni kelneri, čak i taksisti, čak i jedan određeni taksista koji me je orobio za blizu trideset hiljada lira - toliko mi je tražio za vožnju od stanice Termini do mog hotela, ne saopštivši mi pri tom da je reč o razdaljini koja može da se prepešači za tridesetak sekundi - no to je učinio s velikom lakoćom i šarmom, opraštajući mi što sam tako glup da mu dopustim da me prevari. Bejah toliko dirnut da mu ostavih bakšiš.
Moj hotel nalazio se u otrcanoj četvrti blizu Via Kavure, u kraju gde je sasvim na mestu mokriti po zgradama, no iskupljivalo ga je to što je u centru. Svuda se moglo peške, što sam i činio, dan za danom - hodao i hodao. Svakog jutra ustajao sam u cik zore, u onaj savršen sat kad je vazduh tako svež kao da ga još niko nije udahnuo, i gledao kako se grad budi dok prodavci zviždućući izlaze pred svoje radnje, metu prašinu, spuštaju tende, podižu roletne.
Koračao sam vrtovima Vile Borgeze, uz i niz Spansko stepenište, zverao u izloge u Via dei Kondoti, divio se Koloseumu i Forumu, prešao reku kraj Izole Tiberine, gazio zavojitim uličicama Trastevere, odlutao do uzvisina Monte Đanikolo odakle puca izvanredan pogled na grad i gde se mladi parovi strasno grle po uzanim grebenima. Italijani kao da su izumeli način da se bave seksom a da se ne skidaju, što su tamo i radili punom parom. Lizao sam sladoled i čekao da vidim koliko će se ljubavnika sunovratiti s grebena i razbiti o stenje, no Bogu hvala, nije niko. Mora da imaju sisaljke na leđima.
Nedelju dana sam se šetao dok mi se stopala ne bi usijala. A kad bih se umorio, popio bih kaflcu ili se sunčao na klupi sve dok ne bih bio spreman da nastavim.
Kad smo već kod toga, Rim nije zgodan za šetnju. Kao prvo, u neprekidnoj ste opasnosti da vas pregaze. Pešački prelazi u Rimu ne vrede pišiva boba, na šta se valja naviknuti. Čovek se nađe u popriličnom šoku kad krene da prelazi ogroman bulevar, izgubljen u mislima o Orneli Muti i bačvi želatina, i nenadano shvati da se vozila iz šest traka punom brzinom ustremljuju na njega bez namere da stanu.
Nije da oni šele da vas pregaze, kao što je slučaj u Parizu, već je to jednostavno jače od njih. Delimičan razlog tome jeste činjenica da italijanski vozači ne obraćaju nikakvu pažnju na ono što se dešava ispred njih. Prezauzeti su pritiskanjem sirena, mlataranjem rukama, sprečavanjem drugih vozila da im uđu u traku, vođenjem ljubavi, ćuškanjem dece na zadnjem sedištu i jedenjem sendviča veličine palice za bezbol, a sve to obično čine istovremeno. Tako da će vas po svoj prilici prvi put ugledati u retrovizoru kao neidentifikovani objekat koji leži na putu iza njih.
A čak i ako vas vide, neće se zaustaviti. Nema tu ničeg ličnog. Oni jednostavno veruju da su dužni da uklone sve što im se nađe na putu, bila to bandera ili gost sa Srednjeg Zapada. Jedini izuzetak su časne sestre. Njih čak ni vozač iz Rima neće pregaziti - često se mogu videti grupice časnih sestara kako nehajno hrle preko autostrada s osam traka zadivljujuće neustrašive, kao komadići crno-belog papira nošeni vetrom - te ako ste namerni da pređete prometan trg kao što je Pjaca Venecija, jedina vam je nada da pričekate časne sestre i prilepite se za njih kao vlažna potkošulja.
Obožavam način na koji se Italijani parkiraju. Za koji god ugao u Rimu da zađete, steći ćete utisak da ste upravo propustili takmičenje slepih u parkiranju. Automobili su pola na pločnicima, pola na ulici, okrenuti na unutra, okrenud u stranu, blokiraju garaže, poprečne ulice i telefonske govornice, uglavljeni su na prostor tako uzak da se iz njih može izaći samo kroz krovni prozor. Rimljani parkiraju onako kako bih parkirao ja kada bih prosuo bokal hlorovodonične kiseline sebi u krilo.
Jednoga jutra šetao sam se Via Sistinom kad kraj mene projuri fijat kroma i uz škripu se zaustavi tridesetak metara dalje. Bez pauze vozač pređe u rikverc i stušti se unazad ka mestu za parking velikom tačno koliko i njegov fijat. Ne usporavajući ni načas on se uparkira, udarivši pri tom iz sve snage u već parkirani reno.
Za trenutak se ne desi ništa. Čulo se samo siktanje oslobođene pare. Onda vozač iskoči iz svog auta, zagleda se u dubokoj neverici u krš i lom pred sobom - izgužvani metal, smrskane farove, auspuh svog auta na betonu - i ostade da bulji tako preneražen kao da su olupine pale iz vedra neba. A onda učini ono što bi, verujem, učinio svaki Italijan. Sutnu reno iz sve snage, ulubivši vrata i kažnjavajući njegovog nedužnog vlasnika što je imao obraza da se tu parkira, zatim uskoči natrag u fijat i odveze se mahnito kako se i dovezao, a mir se vrati u Via Sistinu, ako izuzmemo povremeni zveket metalnih delova koji su otpadali s udarenog renoa. Niko osim mene ni okom ne trepnu.
Svuda po gradu vozači su nastojali da uglave svoja vozila na mesta za parking veličine jastuka, zaustavljajući saobraćaj i podstičući svakog vozača u radijusu od četiri kilometra da legne na sirenu i posveti se predanom podražavanju osuđenika na električnoj stolici. Ukoliko je slobodno mesto premalo za kola, Rimljani će ga ukrasiti otpacima - praznom paklicom cigareta, ostatkom polupojedene pice, mnoštvom opušaka, polovinom korneta sladoleda, sa sladoledom nad kojim u delirijumu igraju muve, masnom konzervom sardina, iscepanim novinama i nečim istinski neočekivanim, kao što je lutka iz izloga ili crknuti jarac.
Čak mi ni otpaci nisu preterano smetali. Znam da je Rim prljav i prenaseljen i da je saobraćaj nemoguć, ali na neki čudan način i to je deo njegove draži. Ako izuzmemo Njujork, Rim je jedini grad za koji to mogu da kažem. Zapravo, Rim me i podseća na Njujork - ista buka, prljavština, brbljivost, trubljenje, isti lenji policajci koji dokono stoje, isti govor rukama, isti neumoran protok energije. Jedina razlika je u tome što je Rim tako čarobno haodčan. Njujork je, zapravo, prilično uređen. Ljudi strpljivo stoje u redovima, više-manje se povinuju semaforima i poštuju konvencije zahvaljujući kojima život teče glatko.
Italijani su za red suštinski nezainteresovani. Život provode u grotlu meteža i buke, što se meni sviđa. Ne stoje u redovima, ne plaćaju poreze, na sastanke ne stižu na vreme, ne dohvataju se posla a da prethodno ne uzmu makar mali mito, ne veruju ni u kakva pravila. U italijanskim vozovima na svakom prozoru nalazi se upozorenje na tri jezika da se putnici ne naginju kroz prozor. Natpisi na francuskom i nemačkom jesu naredbe, dok natpis na italijanskom samo sugeriše da naginjanje i nije tako sjajna ideja. Teško da bi moglo biti drugačije.
Čak su i otmičari u Italiji ponekad neverovatno nemarni. U januaru 1988. godine jedna banda je kidnapovala osamnaestogodišnjeg Karla Čeladona. Smestili su ga u dva metra duboku rupu gde su ga i hranili, ali nisu poslali zahtev za otkup do - obratite pažnju - oktobra, devet meseci posle otmice. Da li možete da verujete? Otmičari su tražili pet milijardi lira (oko četiri miliona dolara) i očajni roditelji smesta su platili, da bi zatim otmičari zahtevali još. Ovaj put roditelji su digli ruke. Dve godine i sto dana posle otmice, otmičari su oslobodili mladića.
U vreme moje posete Italijani su izabrali četrdeset osmu vladu u četrdeset pet godina. Država ima strukturu banana-republike, ali cveta, što je zapanjujuće. Italijanska ekonomija peta je po snazi u svetu, što je neverovatno dostignuće s obzirom na hroničan manjak reda. Kad bi Italijani imali radnu etiku Japanaca, vladali bi svetom. Hvala bogu, nemaju. Prezauzeti su troškarenjem svoje silne energije na sitna dnevna zadovoljstva - na decu, ukusnu hranu, prepirke u kaflćima - baš kako i treba da bude.
Jednog jutra sedeo sam u kafeu u Via Marsali kad uđoše tri čoveka u radničkim kombinezonima i za šankom naručiše kafu. Posle dva minuta jedan od njih stade žustro da gurka drugog u prsa, ubeđujući ga u nešto, dok je treći mlatarao rukama, ispuštao žalobne zvuke i teturao unaokolo kao da je ostao bez vazduha. Uplašio sam se da će svaki čas povaditi noževe i da će krv pokuljati na sve strane, dok mi ne svanu da po svoj prilici pričaju o Skilačijevom sinoćnjem golu protiv Belgije, ili o brzini koju može da postigne fijat tipo, ili o nečemu jednako bezazlenom. Ubrzo iskapiše kafu i odoše zajedno, u slozi i ljubavi.
Kakva divna zemlja.

JEDNOG JUTRA odoh do muzeja Vila Borgeze. U novinama sam svojevremeno pročitao da je zatvoren 1985. i da će restauracija trajati naredne dve godine -podignuta nad katakombama, vila je lagano tonula - no kada sam stigao zgrada beše zaklonjena skelama i ograđena naherenim pločama od zarđalog lima, ni izbliza spremna za oči javnosti, i to tričavih pet godina pošto je zatvorena i tri godine posle planiranog ponovnog otvaranja. Mora da je izluđujuće živeti s tolikom nepouzdanošću (pogotovo ako ste zaboravili kišobran u garderobi dan pre nego što je muzej zatvoren), ali se čovek s tim brzo pomiri, baš kao i s vremenskim prilikama u Engleskoj.
Mora se priznati da briga o nacionalnom kulturnom nasleđu nije jača strana Italije. Država troši 200 miliona dolara godišnje na održavanje i restauraciju, što zvuči kao pozamašna suma sve dok ne saznate da se na izgradnju dvadesetak kilometara autoputa potroši znatno više i da je to tek delić sume utrošene na izgradn ju stadiona za Svetsko prvenstvo u fudbalu 1990. godine. Reč je o manje od 0,2 procenta nacionalnog budžeta. Kao posledica, dve trećine nacionalnog blaga zaključano je u skladištima ili sklonjeno od očiju javnosti, dok se mnoštvo građevina kruni gladno pažnje u martu 1989. godine devet stotina star toranj u Pizi počeo je da se ruši, usmrtivši pri tom četvoro ljudi - a posvuda leže dragocenosti kojima lopovi mirno mogu da se posluže. Samo 1989. izmuzejaicrkavaizneseno jeblizu trinaesthiljada umetničkih dela, a u trenutku dok ovo pišem devedeset hiljada umetničkih dela vode se kao nestala. Osamdeset posto krađa umetnina u Evropi počinjeno je u Italiji.
Opušten pristup nacionalnom kulturnom blagu u Rimu je svo jevrsna tradici ja. Punih hil jadu godina, obično uz blagoslov rimske katoličke crkve (koja je delila profit i treba da odgovara za mnogo šta, ako mene pitate), graditelji i arhitekte gledali su na drevna kupatila, hramove i druge bezvremene spomenike kao na kamenolome. Koloseum danas nije gigantska ruševina zbog dejstva zuba vremena, već zbog toga što su njegov kamen ljudi stotinama godina krnjili macolama i odnosili ga u kolicima do obližnjih krečana, gde je od njega pravljen cement. Kad je Bernoniju zatrebao tovar bronze za raskošni baldacchino u katedrali
Svetog Petra, posegao je za krovom Panteona. Čudo je da je od starog Rima išta ostalo.

USKRAĆEN za mogućnost da istražim unutrašnjost Vile Borgeze, odlutah u vrt, danas najveći i najlepši gradski park pun mirnih proplanaka okupanih suncem, gde sam beskrajno uživao, ako izuzmemo trenutak iznenađenja kad pođoh prečicom kroz šumarak i natrčah na čoveka koji je čučao uz drvo i olakšavao se setno me gledajući. Ranije se nisam bavio sličnim mislima, ali Evropljani kanda gaje izvesnu naklonost za olakšavanje al fresko. Duž brojnih autostrada u Francuskoj i Belgiji možete vided ljude gde stoje kraj automobila i mokre u žbunje, na korak od puta. U Americi bi takve priveli i pretukli. A u Parizu i danas možete pronaći one neverovatne pisoare, metalnosive naprave dizajnirane tako da ceo svet vidi ko je unutra i šta radi. Nikad nisam razumeo zašto bi prolaznici trebalo da budu počašćeni pogledom na noge i torzo nekog stranca.
Sećam se kako sam jednom posmatrao muškarca i dve žene - kolege iz kancelarije na pauzi, pretpostavljam - koji nisu prekidali živu diskusiju ni kad je muškarac zašao za jednu od tih naprava. Činilo mi se izuzetno čudnim što nastavljaju razgovor kao da se ništa neuobičajeno ne dešava. U Engleskoj, da postoji išta slično pisoaru, žene bi se okrenule jedna drugoj i pričale međusobno, pretvarajući se da nemaju pojma šta im je kolega naumio. No ako je verovati knjizi Reja Tenahila Seks kroz istoriju, u osamnaestom veku u Francuskoj pripadnici aristokratije, i žene i muškarci, nisu videli ništa neobično u zajedničkom odlasku u toalet, a ponekad bi se posle večere u isti povukli grupno, kako ne bi prekidali zanimljivu raspravu. Smatram da to mnogo govori o Francuzima.
A na koncu ove prosvećene digresije, osvrnuo bih se na svoju posetu Vatikanu i katedrali Sv. Petra - najvećoj crkvi na svetu u najmanjoj zemlji na svetu, kako se navodi u mnogim vodičima. Oduvek sam o Vatikanu razmišljao kao o drevnom gradu, no on je zapravo institucija koja datira od 1929. godine, kada su Musolini i papa potpisali Lateranski sporazum. Kada sam stigao, palo mi je na pamet da ću morati da pređem neku granicu i platim povisoku ulazninu, no jedina prepreka na koju naiđoh bile su grupice brbljivih muškaraca koji su pokušavali da mi prodaju komplete razglednica ili da me fotografišu svojim polaroidima. Uputio sam ih na gospođu u trenerci desetak metara od mene, rekavši im da mi je to supruga i da je novčanik kod nje, te oni odjuriše, a ja nastavih da neometano šetam velikom pjacom, zastavši samo jedanput da bih se pridružio američkoj turističkoj grupi i tom prilikom saznadoh gorenavedene podatke o Musoliniju i Lateranskom sporazumu, kao i na koji bi balkon papa izašao kad bi izašao, a neće. Sve mi je to bilo veoma zanimljivo i ostao bih ja i duže, da me vodič nije spazio jer su mi nedostajali kačket, gornji deo trenerke i pantalone u nekoj od življih osnovnih boja. Obavestio me je da je posredi privatna zabava i odbio da priča sve dok se nisam udaljio.
Katedrala Sv. Petra spolja ne izgleda tako velelepno, makar ne iz perspektive pjace u njenom podnožju, no kročite li unutra, prizor je tako veličanstven da ćete zinuti od divote. Katedrala Sv. Petra je čudo, tako prostrana i prelepa i sveža, puna dragocenosti i bledih zraka nebeske svetlosti, da ne znate kuda biste pre pogledali. To je jedina građevina u koju sam ikad ušao i osetio poriv da padnem na kolena, podignem sklopljene ruke k nebu i uzviknem: „Povedi me kući, Gospode!“ Nijedno zdanje na svetu više neću gledati istim očima.
Uputio sam se širokom centralnom lađom, preneražen veličinom prostora. Dugačka je oko 250 metara, široka preko 100, a od poda do vrha kupole ima oko 150 metara. Ali kao što je rekao Mark Tven u knjizi Naivčine naputu, problem je što je svaki njen delić načinjen tako golemim, da neprestano moramo da se podsećamo koliko je velika. Četiri glavna stuba koja nose kupolu ne deluju tako moćno u odnosu na okruženje dok se ne oslonite na jedan i shvatite da je širok blizu dvadeset metara; slično tome, ni baldacchino, po rečima Marka Tvena, ne deluje bogzna koliko veći od običnog krevetskog rama, a premašuje polovinu visine Nijagarinih vodopada. Tek kad pogledah ka ulazu u crkvu, odakle su pristizali novi posetioci, i uvideh da izgledaju kao insekti, nenadano se na me sruči zaglušujuće saznanje o veličini ovog mesta. Takođe uvideh da je, iako je u crkvi vladala skoro potpuna dšina i utisak opustelosti, svaka grupa posetilaca zauzimala prostor veličine fudbalskog terena i unutra nas je bilo na stotine.
Pogledao sam Pijetu - u pobočnoj lađi iza stakla i ograde koja posetioce drži na najvećoj mogućoj udaljenosti, tako da se jedva vidi, što smatram poprilično oštrom merom s obzirom da je na nju samo jednom nasrnuo neki ludak, pre mnogo godina - a zadm otišao u Sikstinsku kapelu i muzeje. Naravno, sve je bilo impresivno, ali priznajem da me sva potonja vizuelna iskustva nisu ni izbliza takla koliko velebna grandioznost Sv. Petra.
Krenuo sam ka hotelu duž Via dela Končilacione, sa zadovoljstvom zapazivši da je ulica puna prodavnica suvenira. Gajim izvesnu slabost prema kičerajskim tričarijama, a nema mesta pouzdanijeg za nabavku takve vrste proizvoda od prodavnica specijalizovanih za religiozne sadržaje. Jednom sam se u Ajovi premišljao da li da platim 49,95 dolara za portret Hrista s lampicom pozadi, koja kad se upali odaje utisak kao da krv bez prestanka lije iz njegovih rana, no na kraju zaključih da je stvarčica isuviše neukusna čak i za mene, a ionako mi je bila preskupa. I tako se ponadah da ću ovde izbunariti neku odgovarajuće neukusnu zamenu - lulu u obliku raspeća, postolje za olovke sa scenom rođenja Isusovog, muzički držač za toalet-papir s reprodukcijom Tajne večere ili, ako ništa drugo, pritiskač za hartiju u obliku raspeća na kome piše: „Moj tata je bio u Vatikanu i nije mi doneo ništa sem ovog ušljivog raspeća.“ Ali sve radnje raspolagale su više-manje istovetnim asortimanom brojanica, raspeća u sto dvadeset veličina, gipsanih modela bazilike, tanjira s likom pape Jovana Pavla, nijedan dovoljno kičast (osim ukoliko se ne biste rešili da pazarite komplet tanjira s papinim likom, što bi vas koštalo čitavo bogatstvo), te produžih dalje. Jedna od najgorih odlika života u ovom dobu jeste nemogućnost da se pronađu istinski grdobni suveniri.

POSLEDNJEG JUTRA svratih do mauzoleja redovnika kapucina u crkvi Santa Marija dela Končecione, na prometnoj Pjaci Barberini. Nedostaju mi reči kojima bih preporučio ovo zdanje. U šesnaestom veku jednom redovniku javila se blistava ideja da se posluži kostima svoje preminule sabraće i iskoristi ih u dekorativne svrhe. Kako vam to zvuči? Oko šest sumornih soba s jedne strane crkve ispunjeno je eksponatima kao što su oltar napravljen od rebrenih kostiju, relikvije pedantno sačinjene od lobanja i nožnih kostiju, plafoni oivičeni kostima nadlaktice, zidne rozete skrojene od kičmenih pršljenova, lusteri napravljeni od koščica šake i stopala. U ponekom ćošetu stoji skelet kapucinskog redovnika odevenog u ruho Mračnog kosca, a na zidovima su ispisani veseli natpisi na šest jezika koji poručuju BEJASMO KAO VI. BIĆETE KAO MI. i dugačka poema zanimljivog naslova „Ubi me moja mati!!“. Mora da je ova družina bila neviđeno zabavna. Svaki put kad bi nekog oborio grip, u posetu bi mu svratio drugar ucveljena lika s krojačkim metrom u ruci.
Između 1528. i 1870. četiri hiljade redovnika dalo je doprinos izložbi, posle čega je ova praksa ukinuta zbog neizrecivog neukusa. Niko ne zna ko je ni zašto došao na takvu namisao, no ne može se izbeći utisak da su kapucini svojevremeno u svojoj sredini imali poluludog, prekomerno urednog redovnika s viškom slobodnog vremena. Izvesno je da Crkva ovde okreće lepe parice. Nepregledna reka turista sliva se u mauzolej, rado plaćajući hrpu lira za svoje morbidno zadovoljstvo. Na moju žalost, nedostajala je prodavnica suvenira gde bih mogao da kupim držač za salvete napravljen od kičmenih pršljenova ili četku za češanje leđa načinjenu od kostiju ruke i šake, no beše mi jasno da ću u tom smislu ostati zakinut.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu