Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Ići dole

Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:02 am

First topic message reminder :



"ITALIJANI PARKIRAJU ONAKO KAKO BIH PARKIRAO JA KAD BIH PROSUO BOKAL HLOROVODONIČNE KISELINE SEBI U KRILO."

"NAJBOLJE ŠTO SE MOŽE REĆI ZA NORVEŠKU TELEVIZIJU JESTE DA NUDI UGOÐAJ KOME, ALI BEZ PRATEĆE BRIGE I NELAGODNOSTI."

"SPORAZUMOM O PRIMIRJU TREBALO JE OD NEMACA ZAHTEVATI DA SVOJE HARMONIKE POLOŽE ZAJEDNO S ORUŽJEM."

Kao i brojni drugi pripadnici njegove generacije, i Bil Brajson je početkom sedamdesetih proputovao Evropu s rancem na leđima, u potrazi za prosvetljenjem, pivom i ženama. Dvadeset godina kasnije odlučuje da se uputi tragom svoje zlatne mladosti, natovaren mapama i starom odećom i obogaćen britkim humorom. Plod ovog putovanja je «Ni ovde, ni tamo», zabavno, bespoštedno lucidno i grohotno smešno hodočašće od zamrznutih bespuća Skandinavije do uzavrele gungule Istanbula, s usputnim stanicama u brojnim evropskim prestonicama i varošicama – brutalno iskren i duhovit pogled iz turističke perspektive na Stari kontinent po Brajsonu.

"Brajson je zanosno provokativan... istovremeno tako duhovit i iskren da zaslužuje ako ne da mu se oprosti, a ono makar da mu se progleda kroz prste zbog toga što je mnogima stao na žulj."
Booklist

"Neviđeno smešno... ova knjiga je čudo."
Madmoiselle

Nema ni jefttinijeg ni zabavnijeg načina da proputuješ svoj kontinent od čitanja ove knjige. Pisac kreće sa najsevernije naseljene tačke gospođe Evrope, te se obrušava ka jugu zavirujući joj pod skute u golišave obline, sve proprativši britkim opaskama i urnebesnim zapažanjima. U svakom slučaju, kada vam poluludi Bil ukaže na razne detalje, Evropa postaje mnogo zanimljivije i živopisnije mesto, što za skrašavanje, što za obilazak. Poželevši tiho, ali duboko i iskreno, globalizaciji da umre u mukama, putopisac naglas uživa i pati u posebnostima Norveške i Turske, i svih zemalja koje su se nemarno raštrkale između te dve, uključujući i latentno šizofrenu posttitovsku Srbiju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:11 am





14. NAPULJ, SORENTO I KAPRI



Napustio sam hotel i otišao do centralne železničke stanice. Kao i na većini javnih mesta, i ovde je ličilo na ludu kuću. Pred svakim šalterom ljudi su mahnito mlatarali rukama. Činilo se da ne kupuju karte, već otvaraju dušu veličanstveno ravnodušnim muškarcima umorna lika što sede za šalterima. Zadivljujuće je koliko emocija Italijani unose u najjednostavnije radnje.
Čekao sam četrdeset minuta, dok su se ispred mene smenjivali ljudi koji su čupali kose i lelekali sve dok ne bi dobili kartu, posle čega su odlazili savršeno srećni. Nisam mogao ni da naslutim šta ih mori, a ionako bejah prezauzet braneći se od mnoštva pridošlica koje su pokušavale da se ubace u red ispred mene, kao da im držim otvorena vrata. Jedan je pokušao dvaput. Potreban vam je pijuk želite li u Rimu da sačuvate mesto u redu.
Konačno, ciglo minut pre polaska mog voza, dođoh na red. Kupio sam kartu druge klase za Napulj - bilo je lako, ne shvatam čemu onolika gungula. Zatim sam potrčao ka svom peronu i učinio ono što sam oduvek želeo: uskočio sam u voz u pokretu. Da budem precizniji, upao sam u njega kao džak s poštom bačen s perona.
Voz je bio krcat, no ja pronađoh mesto kraj prozora, povratih dah i obrisah krv što mi je curila niz listove dok smo se lagano truckali kroz beskrajna rimska predgrađa postepeno hvatajući zalet i promičući kraj seoskih naseobina punih nedovršenih kuća i niskih stambenih zgrada na kojima radovi očito nisu napredovali. Put do Napulja trajao je dva i po sata, a svi u vozu, bez ijednog izuzetka, put provedoše u snu iz koga bi se prenuli jedino kad bismo zastali na nekoj dremljivoj stanici ili kad bi im kondukter zatražio karte na pregled. Putnici su većinom izgledali siromašno i neobrijano (to važi i za nekoliko žena), u upadljivoj suprotnosti sa svetskom otmenošću Rima. Pretpostavio sam da su ovi ljudi verovatno napolitanski radnici u pečalbi u Rimu, koji se vraćaju kući da obiđu porodice.
Posmatrao sam prirodu - ravnice su prelazile u bledozelena brda istačkana beživotnim selima u kojima je svima odreda bilo nedovršenih kuća - i ispunjavao vreme sanjivo kiteći svoju fantaziju o Orneli Muti, sad obogaćenu velikom prozirnom loptom za plažu, biciklom i trambulinom, sve u moćnoj pratnji mormonskog hora. Vazduh u kupeu bio je topao i zagušljiv te veoma brzo i sam zadremah, kad me trgnu zloguka jadikovka. Debela Ciganka s maramom na glavi prolazila je vagonom noseći prljavu bebu, naglas se vajkajući na surovi život i tražeći pare, ali niko joj ne dade ni cvonjka. Gurnula mi je bebu do lica - bila je musava od čokolade i tako zbunjujuće ružna da samo što ne zakukah i ne pokrih lice rukama - te joj brže bolje pružih hiljadu lira pre no što me Junior svega ne izbalavi. Ona uze novčanicu ravnodušno kao kondukter koji proverava kartu i ne zahvalivši mi produži kroz voz ponovo izvikujući svoje žalopojke. Ostatak putovanja protekao je bez incidenta.
U Napulju siđoh s voza i suočih se s dvadeset sedmoricom taksista koji su želeli da me povezu na neko lepo i po svoj prilici udaljeno mestašce, ali im ja pokazah da se gube i uputih se pešice sa zapuštene centralne stanice ka obližnjoj zapuštenoj stanici Cirkumvezijani, prolazeći putem kroz dosledno zapuštenu gradsku četvrt. Na pločnicima su ljudi sedeli za klimavim tezgama i prodavali cigarete i jeftine trice i kučine. Svi parkirani automobili bili su prljavi i ulubljeni. Sve prodavnice delovale su sumorno i prašnjavo, a u izlozima su stajali proizvodi čija je ambalaža skoro sasvim izbledela na suncu. Grad je posedovao neobičnu, izubijanu draž - mučan suvišak olinjalosti i vreve na kakav ne naiđoh ni u jednom drugom gradu - ali vrućina je bila paklena, a ja sam čeznuo za kojim mirnim danom u nekoj varoši uz more. Napulj će morati da sačeka.
U vreme kad stigoh do stanice Čirkumvezijani i kupih kartu za Sorento ljudi su već počeli da se vraćaju s posla. Voz je bio pun znojavog sveta i kretao se veoma sporo. Sedeo sam između dve debele žene s kojih je kipelo salo i koje su sve vreme međusobno razgovarale, onemogućavajući me da čitam knjigu ili poradim na fantaziranju o Orneli Muti, no smatrao sam se srećkovićem što uopšte nađoh slobodno mesto, a valja dodati i da su žene bile meke ko duša. Veći deo puta proveo sam glave položene na rame sad jedne, sad druge, zureći s obožavanjem u njihova lica, što im ni najmanje nije smetalo.
Napustili smo sirotinjske četvrti Napulja, prošli kroz sirotinjska predgrađa i produžili kroz sirotinjske naseobine između Vezuva i mora, zaustavljajući se posle svakih stotinak metara na nekoj pokrajnjoj stanici gde bi stotinu ljudi izašlo, a stotinu dvadesetoro ušlo. Čak su i Pompeji i Herkulanum, ili Erkolano, kako ga danas zovu, izgledali otrcano, puni prostrtog veša i gomilica izlomljenog betona. No nekoliko kilometara dalje počeli smo da se uspinjemo uz planinu i promičemo kroz niz tunela. Vazduh je naglo osvežio, a sela - ponekad tek nekoliko kućeraka i crkva u sredini, između dva tunela - behu neizrecivo lepa, s pogledom što puca na plavo more.
U Sorento se zaljubih za tren oka. Možda zbog doba dana, zbog vremena, zbog olakšanja što napustih Napulj, učinio mi se besprekornim: gradić koji kao da se kotrlja od stanice ka napuljskoj luci. U njegovom srcu nalazi se mali prometan trg po imenu Pjaca Taso, oivičen kafeima pod vedrim nebom. Od trga se račva mreža hladnih, senovitih uličica, bogatih opojnim mirisima i punih jeke, u kojima prodavci tračare u dovracima, deca se igraju i sve kipi od italijanske svakodnevice. Citav grad kao da je sačinjen od zavojitih uličica s lepim prodavnicama, restoranima i malim, prijatnim, staromodnim hotelima skrivenim iza teškog lišća. Bilo je divno, savršeno. Želeo sam da se tamo preselim, smesta.
Sobu sam pronašao u Edenu, omanjem hotelu iz pedesetih u sporednoj uličici, skupom ali čistom kao sunce. S prozora se, preko krovova i krošnji drveća, naziralo more. Pet minuta sam kao očaran koračao po sobi, ne verujući svojoj sreći, da bih potom naglo pogasio svetla i vratio se na ulicu. Malo sam se promuvao naokolo, istražio lavirint uličica oko Pjace T aso, zadivljeno se zagledajući u uredne, bogato opremljene izloge duž Korso Italije, i na kraju seo pred bar Tonino na trgu, naručio koka-kolu i počeo da posmatram prolaznike, zračeći zadovoljstvom.
Grad je bio pun sredovečnih engleskih turista na vansezonskom odmoru (tj. odmoru koji su sebi mogli da priušte). Odlomci razgovora dopirali su do mene iza obližnjih stolova i od parova u prolazu. Vazda jedno te isto. Žene su torokale kao navijene, odašiljući ono neumorno, nepovezano, zlovoljno kvocanje što obuzima Engleskinje određenog životnog doba: „Htela sam danas da kupim najlon čarape i zaboravila sam. Zamolila sam te da me podsetiš, Džeralde. Na ovima je otišla žica odavde do Amalfija. Valjda ovde mogu da se nađu. Nemam pojma koji broj da tražim. Znala sam da treba da spakujem rezervni par...“ Džerald, razume se, ne bi čuo ni reč, jer bi krišom čeznutljivo odmeravao krasoticu bez brushaltera koja, lenjo oslonjena na stub, razmenjuje dosetke s mangupima na vespi, svestan postojanja svoje žene koliko i nekog blagog hroničnog nadražaja na rubu svoje egzistencije. Gde god bih se deo u Sorentu, nailazio sam na takve engleske parove - žene koje zanovetaju zbog svega i svačega, kao da su prerušene službenice Sanitarne inspekci je, i muževe ko ji se vuku za njima, umorni i poraženi.
Večerao sam u obližnjem restoranu. Bio jepun, no atmosfera beše prijatna, usluga brza, a hrana obilna i izvanredna - ravioli s pavlakom, skalopine ala Sorentino, velika i ukusna salata i činija domaćeg sladoleda od koga mi suze radosnice navreše na oči. Kasni je, dok sam namiren pušio i pijuckao kafu stomaka ispovrnutog na sto, desi se nešto interesantno. U restoran uđe grupa od osmoro ljudi, bogatih, samozadovoljnih i krajnje sumnjiva lika - žene u krznu, muškarci u kašmirskim kaputima i s naočarima za suncei za tili čas nastade opšta pometnja, uz graju od koje namah svi prisutni, kako gosti tako i kelneri, zamuknuše i okrenuše se da vide šta se zbiva.
Pridošlice su očigledno imale rezervaciju, ali im sto još ne beše spreman - zapravo, u restoranu nije bilo nijednog slobodnog stola - te se oko toga nadiže silna graja. Vlasnik restorana kršio je ruke i stoički trpeo zlostavljanje, dok su svi kelneri leteli unaokolo kao scenografi koji menjaju kulise, noseći stolove, stolnjake i vaze sa cvećem i pokušavajući da naprave priručni sto za osmoro u već prepunoj prostoriji. Jedini ko nije bio uključen u ovu strku bio je glava družine, čovek uznemirujuće nalik na glumca Adolfa Celija; stajao je po strani, ogrnut kaputom vrednim hiljadu dolara. Ni reč nije rekao, samo je svom pratiocu lica izrovašenog ožiljcima od bubuljica došapnuo nešto, pretpostavljam, u vezi s betonskim čizmama i umetanjem crknute ribe u nečija usta.
Šef sale mu priđe i ponizno saopšti da je postavljen sto za šestoro i da se nada da će se uskoro ukazati još dva slobodna mesta, pa ne bi bilo loše da dame sednu... Dotakao je čelom pod. Ali ovo bi shvaćeno kao dodatna uvreda. Adolfo ponovo šapnu nešto pratiocu koji se smesta udalji, po svoj prilici da dopremi mitraljez ili da proveze buldožer kroz zid.
U tom času ja rekoh: ,,Skuzi“ (moj italijanski je vraški uznapredovao), „možete sesti za moj sto. Upravo odlazim.“ Iskapih kafu, pokupih kusur i ustadoh. Vlasnik restorana izgledao je kao da sam mu spasao život, u šta sam i ja rad da verujem, a šef sale se očigledno dvoumio da li da me strasno poljubi u usta, no umesto toga me obasu poniznim gracijima. Nikad se nisam osetio popularnijim. Kelneri su mi se široko osmehivali, dok su me mnogi gosti gledali, ako mogu sam tako da kažem, s izvesnim trajnim divljenjem. Čak mi i Adolfo neprimetno klimnu glavom, iskazujući time zahvalnost i poštovanje. Moj sto bi smesta odnesen, a mene do vrata ispratiše vlasnik i šef sale, klanjajući mi se, zahvaljujući mi, otresajući mi mrvice s kragne i nudeći mi svoje kćeri za ženu ili za noć vrućeg seksa. Osvrnuh se kad stigoh do vrata oklevajući načas, iznenada mladolik i zgodan, a onda s holivudskim osmejkom na licu nemarno mahnuh prisutnima i iščezoh u noći.

* * *


OTEŽAO od dobre paste i dike što donesoh mir u namučeni kutak Sorenta, prošetah kroz topli suton duž Korso Italije, pa uz obalu do Pozitana, strmom i zavojitom Via di Kapo, gde su hoteli uklesani u stenu i imaju zanosan pogled na napuljsku luku. Imena svih hotela zazivala su stara vremena - Bel er, Belvi sirena, Admiral, Karavel - a izgledahu kao da se za četrdeset godina nisu promenili ni mrvu. Citav sat proveo sam oslon jen o gelender kraj puta, opčin jeno zureći preko magično lepe luke u Vezuv, Napulj u daljini i, malo ulevo, u ostrva Pročidu i Iskiju, usnule na debelom moru. U luci zatreperiše svetla, a nad njima rane večernje zvezde na modrome nebu. Vazduh je bio topao, miran i mirisan kao tek ispečen hleb. Nikad se ne osetih bližim savršenstvu.
Na udaljenom rtu što nadgleda luku nalazi se mali grad Pocuoli, predgrađe Napulja i rodno mesto Sofije Loren. Građani Pocuolija na neobičnom su glasu po činjenici da žive na geološki najnestabilnijem delu planete, zemaljskom ekvivalentu vibrirajućeg kreveta. Godišnje iskuse četiri hiljade tremora tla, ponekad i stotinak dnevno. Žitelji Pocuolija su navikli da im parče gipsa bućne u čorbu i da im se dimnjak obruši na staramajku, pa to više i ne primećuju.
Čitava ova oblast istinska je noćna mora svakog osiguravajućeg društva. Zemljotresi su u Kalabriji način života - posle zemljotresa u Napulju 1980. godine 250 000 ljudi ostalo je bez krova nad glavom, a svakog časa mogao bi se desiti novi, još gori. Gradovi su podignuti na brdima tako strmim da izgleda kao da će se na i najmanji potres skotrljati u more. Apovrh svega toga, doslovce, u pozadini mumla Vezuv, još uvek opasno živ. Poslednja erupcija zbila se 1944, što period mira čini najdužim od sedamnaestog veka. Ne zvuči obećavajuće, zar ne?
Još dugo sam gledao preko vode u svetlašca Pocuolija, naćulivši uši u iščekivanju potmule jeke, kao kad se lestvice ruše ili zemlja cepa, no ne čuh ništa sem zujanja aviona nad mojom glavom, treperave crvene tačke koja je nepokolebljivo milela nebom, i utešne jeke saobraćaja u Sorentu.

UJUTRO se po blistavom suncu spustih do marine opasno strmom, prelepom ulicom po imenu Via da Majo, minuh senkom velikog hotela Ekscelsior Vitorija i ukrcah se na poluprazan brod za Kapri, planinski gradić petnaestak kilometara od zapadnog kraja sorentinskog poluostrva.
Izbliza Kapri nije delovao naočito. Oko luke se načičkala nekolicina neuglednih, uspavanih prodavnica, kafea i trafika u kojima su se prodavale karte za brodić. Sve je, izgleda, bilo zatvoreno, a nigde ne videh ni žive duše, izuzevši jednog mornara s mišicama kao u Popaja koji je lenjo motao konopac na molu. Strm put vodio je u planinu. U podnožju je stajao natpis: KAPRI, 6 KM.
„Šest kilometara!“, zavapio sam.
Poneo sam dva neizmerno beskorisna vodiča kroz Italiju, beskorisna toliko da ih neću udostojiti ni pominjanja njihovih naslova, osim što ću reći da je prvi trebalo da se zove Hajde da kupimo ncrvi vodič, a da je drugi napisao Fodor. Ni u jednom nije pomenuto da se do Kaprija stiže kilometrima dugom vertikalnom uzbrdicom. I jedan i drugi nagovestili su da je dovoljno sići s brodića i tu ste. No iz pristaništa se činilo da je Kapri visoko među oblacima.
Funikolare do grada nije radio. (Tja!) Pogledom potražih autobus, taksi, ili bar magare, no ne videh ništa, te se uz duboki uzdah uputih uzbrdo. Uspon je bio iscrpljujući, no iskupljivale su ga ljupke usputne vile i lep pogled na more. Put je vijugao uz planinu u nizu dugih, lenjih krivina, no posle kilometar-dva preda mnom se ukazaše strme, zavojite stepenice obrasle šipražjem, za koje mi se učini da nude direktniji, mada strmoglaviji, put do Kaprija. Odvažih se i krenuh. Nikad nisam naišao na bezbrojnije stepenice. Nije im bilo kraja. S obe strane behu uokvirene belim vilama i natkriljene bujnim mirisnim gustišem, što je sve bilo divno i krasno, no nakon tristotog stepenika toliko sam dahtao i znojio se da postadoh slep za lepotu oko sebe.
Zbog neujednačenog planinskog pejzaža, stalno mi se činilo da je vrh nadohvat ruke, ali iza svake krivine bi me dočekao još jedan niz stepenica i još jedan pogled na grad u daljini. Nastavljao sam da bauljam, teturajući se od zida do zida, hukćući, dahćući i balaveći, dok su me s tihim zanimanjem posmatrale tri žene u crnini koje su silazile sa zembiljima u rukama. „Bon đorno, jao, o bože o bože o bože, jao!“, stenjao sam dok smo se mimoilazili. Jedino što me je održalo beše pomisao da sam nesumnjivo jedino ljudsko biće dovoljno žilavo da se popne do Kaprija. Šta god da se nalazi tamo gore, biće moje, samo moje! Konačno kuće postadoše zbijenije, kao lego kocke, a stepenice pređoše u strme, kaldrmisane uličice. Prođoh ispod svoda i ukoračih na jedan od najlepših trgova koji sam ikada video. Sve je vrvelo od nemačkih i japanskih turista. Gorko zaplakah.

SOBU sam pronašao u hotelu Kapri. „Sjajno ime! Koliko vam je trebalo da ga smislite?“, upitao sam gazdu, no on me odmeri prezrivim pogledom kakav vlasnici evropskih hotela čuvaju za američke turiste i ostale insekte. Ne znam zašto je bio toliko umišljen, jer mu hotel nije bio bogzna kakav. Nisu imali ni hotelskog potrčka, tako da je gazda morao da me odvede do sobe, premda me je pustio da sam teglim prtljag. Popeli smo se uz široko stepenište na kome su dvojica radnika bili zaokupljeni prosipanjem oker farbe po mermernom stepeništu, uspevajući povremeno da je nanesu i na zid, i stigli do malenog sobička na trećem spratu. Imajući u vidu da je uz mene vlasnik hotela, oklevao sam da mu dam bakšiš u strahu da ne unizim čoveka na tako značajnoj poziciji. Na kraju se lukavo opredelih za, po mom mišljenju, srednje rešenje. Dadoh mu bakšiš, ali ne bejah široke ruke. Pogledao me je kao da sam mu na dlan spustio izgužvanu gazu, iz čega zaključih da sam situaciju loše procenio. „Možda ćeš se sledeći put smejati mojim šalama“, vickasto napomenuh ispotiha, dok sam zatvarao vrata za njim.
Kapri je predivan gradić, beskrajno ljupko mestašce puno vila i vitkih limunovih stabala, s pogledom koji preko zaliva puca na Napulj i Vezuv. U srcu grada nalazi se mali trg, Pjaca Umberta I, oivičen zgradama pastelnih boja i pun stolova i stolica od trske iznesenih pred brojne kafee. Na jednom kraju, iza širokih stepenica, uzdiže se stara crkva, otmena i bela, a na drugom terasa s koje se pruža vidik na more.
Nikad se nisam našao u mestu lepšem za šetnju. Čitav grad je zakučasta mreža uličica i prolaza, od kojih mnogi jedva da su širi od mojih ramena, svih povezanih na čudesan, zbunjujući način, tako da sam se svako malo vraćao na tačku s koje sam krenuo pre desetak minuta. Na svakih nekoliko metara nabasao bih na gvozdenu kapiju kroz koju se nazirala bela kućica u šumi rascvetalog šipražja i, veoma često, kamena terasa nad morem. Na svakih nekoliko metara novi bi me prolaz poveo nizbrdo ili bi me strme stepenice kroz oblake dovele do vila rasutih na uzvisinama. Želeo sam svaku kuću koju ugledah.
Od puta ni traga, s izuzetkom onog koji od luke vodi ka gradu i nastavlja za Anakapri, do samog kraja ostrva. Svuda se ide pešice, obično strmim bogazama. Za isporučioce vešmašina na svetu nema goreg mesta od Kaprija.
Većina prodavnica nalazi se iza crkve, u još jednoj mreži uličica i malih trgova neizrecive lepote. Nazivi prodavnica su Guči,Iv sen Loran i tome slični, iz čega se da zaključiti da su letnji gosti po svoj prilici bogati i nepodnošljivi, no srećom većina prodavnica još nije počela radnu sezonu jer još nisu pristigli tutumraci s kapetanskim kapama i okićene zbrčkane gospođe koji leti tu pazare naveliko.
Nekolicina uličica i prolaza bili su natkriveni, kao katakombe, gornjim spratovima kuća. Uputih se jednom od takvih uličica što uzbrdo vijuga kroz grad i obreh se ponovo pod vedrim nebom, u kraju velikih vila. Staza je bila krivudava i tako strma da sam gubio dah i odupirao se o vlastita kolena da sebi olakšam hod, no okoliš beše u toj meri čudesan da sam nastavljao, kao privučen magnetom. Blizu vrha staza se zaravni i povede me kroz drvored borova iz kog se vio težak, opojan miris. S jedne strane nalaze se velelepne vile- nezamislivo mi je kako su vlasnici dovukli nameštaj kad su se useljavali - a s druge puca zanosan pogled na ostrvo i bele vile rasute po bregovima, zagnjurene u hibiskus, bugenvilije i kojekakvo drugo rastinje.
Tek što se spustio suton. Nekoliko stotina metara dalje, staza zavi kroz drveće i naglo se prekide pred vidikovcem nad bezdanom, malenim balkonom u nebu. Napravljen je za posetioce, ali sam imao utisak da tu godinama nije kročio niko, ponajmanje turista. Imao sam silnu sreću što sam na njega nabasao. Nikad ne videh ništa ni izbliza tako lepo - s jedne strane grad Kapri na kosini, s druge treperava svetlašca drage Anakaprija i kućica u njoj, a poda mnom ponor od nekih stotinak metara i dole blistavomodro more što se lomi o nazubljeno stenje. More je bilo tako duboko da je zvuk talasa do mene dopirao kao jedva čujan šapat. Blistavobeli mesečev srp visio je na bledoplavom večernjem nebu, topao povetarac igrao mi se kosom, vazduh je mirisao na limun i borovinu. Ispred mene se prostiralo otvoreno more, zavodljivo i mirno, kilometrima do Sicilije. Sve bih dao za takav pogled, sve. Prodao bih rođenu majku Donaldu Trampu. Odrekao bih se svog državljanstva i hodao kroz vatru.
Posle nekoliko trenutaka primetih da se tik iznad mene, nad ovim tajnim mestom, nalazi veranda vile sklonjene od pogleda. Neko je posedovao ovaj pogled, neko je mogao gore da sedi svakog jutra, pijucka ceđenu narandžu u Iv sen Loranovom bademantilu i Gučijevim patofnama, i gleda put ovog mediteranskog raja. Pade mi na pamet da taj pogled verovatno i pripada Donaldu Trampu ili njegovom italijanskom sabratu, nekom dasi koji tu boravi dva minuta u deceniji, a koji je i tada prezauzet sklapanjem poslova i muštranjem ljudi da bi primetio vidik. Nije li neobično kako je bogatstvo uvek proćerdano na bogate? S tom obeshrabrujućom mišlju vratih se u grad.

VEČERAO SAM u izvrsnom, prijatnom, skoro praznom restoranu u sporednoj uličici, posednut kraj prozora s pogledom na more, kada me obuze ledna pomisao da postajem omamljen svom ovom krasotom i divotom. Poče da me izjeda mučan osećaj krivice poznat jedino onima koji su neko vreme proveli živeći među Englezima - užasavajuća sumnja da svako zadovoljstvo koje nadilazi gustiranje čaja s mlekom i čokoladnih biskvita jeste bezbožnički preterano. Znao sam, duboko naslućujući svoju sudbu kletu, da ću platiti za ovo kad se vratim kući - moraću da provodim večeri sedeći na hladnoj promaji, da besciljno tumaram po divljim, kaljavim pustopoljinama i makar dvaput obedujem u Mekdonaldsu pre no što osetim prvi tračak okajanja. Ali barem me je savest grizla zato što toliko uživam, te se stoga osetih malo bolje.
Iz restorana izađoh malo posle osam, ali su radnje u susedstvu još bile otvorene - ljudi su kupovali sir, vino i hleb, a neki su se čak i šišali. Italijani zaista znaju kako da urede život. Popio sam nekoliko piva u kafeu Funikolare, a zatim u dokolici odšetao do glavnog trga. Nemački i japanski turisti nestali su bez traga - po svoj prilici već behu ušuškani u krevetima, ili su ih potrpali na poslednji popodnevni trajekt i odvezli na drugu obalu. Za njima ostadoše samo lokalci, koji su stajali u grupicama od po petorošestoro i čavrljali na prijatnom večernjem vazduhu, pod zvezdama, s mrkim morem i udaljenim svetlašcima Napulja u pozadini. Izgledalo je da stanovnici ovog grada imaju običaj da posle večere svrate na trg i provedu pola sata u razgovoru. Omladinci su se smestili na stepenište pred crkvom, dok su mlađa deca jurcala odraslima oko nogu. Svi su mi delovali beskrajno srećni. Zudeo sam da postanem deo tog prizora, da obitavam na ovom zelenom ostrvu i uživam u divnom pogledu, dobrim ljudima i odličnoj hrani, da svake večeri došetam na ovaj lepi trg, stanem na onu terasu kao iz bajke i proćaskam sa svojim susedima.
Stajao sam i pomno posmatrao prizor pred sobom. Ljudi su se šetkali od grupice do grupice, kao na koktelu. S vremena na vreme neki od njih bi pokupili decu i krenuli kući, kada bi pristigli drugi. Niko se nije zadržavao duže od pola sata, ali je druženje potrajalo cele večeri. Jedan mladić, očito novajlija u Kapriju, stidljivo je stajao po strani i smeškao se šalama obližnje skupine muškaraca. No za samo nekoliko trenutaka uveden je u razgovor, doslovce povučen za ruku, postavši za tili čas delom njihove priče.
Dugo stajah tako, blizu dva sata, a zatim se okrenuh i uputih nazad ka hotelu, shvativši da sam se spektakularno, beznadno i zanavek zaljubio u Italiju.

* * *


PROBUDIO SAM SE u tmuran dan. Brda iza grada bila su zagnjurena u vlažnu izmaglicu, a Napulj kao da je neko preko noći ukrao. Nije se videlo ništa do pljoske mrtvoga mora, a za njim uskovitlana magla iz koje bi u drugorazrednom horor filmu izbauljale straobalne kreature. Nameravao sam da se popnem do ruševina Tiberijeve vile na vrh brda, preko čijih je bedema matori mangup u bezdan obal jivao goste koji mu ne behu po volji - fini svet, ti stari Rimljani - ali kad izađoh iz hotela zateče me sitna, hladna kiša, te jutro provedoh seleći se iz kafića u kafić, pijuckajući kapućino i pogledujući put neba. Kasnije tog jutra, već okasneo za posetu Tiberijevoj vili osim ako ne ostanem još jedan dan, što sebi nisam mogao da priuštim, nevoljko se odjavih iz hotela Kapri i spustih se strmim i klizavim stepeništem do luke, gde kupih kartu za spori trajekt do Napulja.
U vreme kad pristadosmo kiša je već bila stala, ali je nebo još delovalo preteći. Posle Sorenta i Kaprija, Napulj mi se učini još ružnijim nego prvi put. Prošetao sam nekoliko stotina metara uz obalu, no nigde ne ugledah vesele ribare gde popravljaju mreže i pevaju Santa Lučija, čemu sam se žarko nadao. Umesto toga, na svakom ćošku stajali su napušteni brodovi pretećeg izgleda i planine - zaista planine -smeća, kao i ljudi koji su prodavali srećke i kojekakve drangulije na kartonskim kutijama.
Bio sam bez mape, s tek nejasnom zamišlju kako grad izgleda, ali se uputih ka centru, u nadi da ću nabasati na kakav senovit trg pun malih ali pristojnih hotela. Mora da čak i u Napulju postoji neki lep kutak. Umesto toga, zatekoše me upravo onakve ulice kakve se i vezuju za Napulj - zlokobni, nepregledni, polupopločani sokaci u kojima malter otpada s kuća, a veš visi poput zastava između balkona nikad taknutih suncem. Ulice su vrvele od punačkih žena i mališana bez nadzora, obično golih od struka nadole, u prljavim majicama.
Činilo mi se kao da sam zalutao na drugi kontinent. U centru Napulja i dan-danas živi oko sedamdeset hiljada porodica zguranih u nastambe bez kupatila i vode, ponekad i bez prozora, gde po petnaestoro članova šire porodice obitava u jednoj sobi. Najgora od ovih četvrti, Vikarija, glasi kao najgušče naseljena četvrt u Evropi. Stopa zločina u skladu je s tim podatkom, posebno kad su posredi krađe kola (29 000 godišnje) i džeparenja. Ipak sam se osećao bezbednim. Niko na mene nije obraćao pažnju. Bio mi je upućen pokoji škrt osmejak, a neko od mlađarije dobacio bi mi pokoju mangupsku, ali ne i neprijateljsku opasku. Bilo je očigledno da sam turista s rancem koji sam, priznajem, unekoliko očajnički stiskao, ali se nigde u vidokrugu ne ukazaše scipatori - zloglasni kradljivci tašni na vespama, koji su bez sumnje pogodili da bi završili s nekoliko prljavih gaća, pola table čokolade i raskupusanim primerkom Mortonovog Putnika kroz južnu Italiju.
U Napulju su svikli na teška vremena. Posle rata ljudi su bili tako izgladneli da su izeli sve živo, čak i ribe iz akvarijuma, a trećina žena okrenula se prostituciji kako bi zaradile za život. I danas radnik u Napulju zaradi tek trećinu sume koju bi zaradio baveći se istim poslom u Milanu. Ipak, dobar deo problema žitelji Napulja natovarili su sami sebi na vrat, korupcijom i nemarom. Po navodima Ekonomista, Napulj od 1986. ne plaća račune za ulično osvetljenje i ima dug od 1,1 milijardu dolara. Sve gradske službe neprestano su na rubu kolapsa. Đubretara je dvaput više no u Milanu, koji je veći grad, ali ulice su prljave, a usluga očajna. Napuljem je doslovce nemoguće upravljati.
Prođoh kraj Tehničkokomercijalnog instituta, gde su se i pred zgradom i u njoj upravo odvijali nemiri. Studenti su visili na prozorima, bacali knjige i papire i dovikivali se s kolegama. Da li je reč bila o protestima, ili o svakodnevnoj aktivnosti, ne bih znao reći. Sve što znam je da bih, gde god da se denem, naišao na smeće i opšti metež - viku ljudi, kričanje sirena, zavijanje ambulantnih kola.
Teško sam podnosio gungulu i štroku. Hodao sam i hodao, ali bez promene nabolje. Pronašao sam glavnu trgovačku ulicu, Via Romu, i mada prodavnice behu lepe, sama ulica bila je zakrčena otpacima i pešacima, te sam s mukom ostajao na trotoaru, nastojeći da ne završim pod točkovima kakvog pomahnitalog vozila. Svaki čas prošao bih kraj nekog hotela koji je delovao kao da u njegovim krevetima gosti ne provode duže od dvadesetak minuta.
Konačno se, na vlastito iznenađenje, nađoh na Garibaldijevom trgu, pred centralnom železničkom stanicom. Uzduž sam prepešačio Napulj. Znojav i bolnih nogu, osvrnuh se na grad i zapitah da li da mu dam još jednu šansu. No nisam imao snage. Umesto toga, uđoh na stanicu, rasterah dvadeset sedmoricu taksista i kupih kartu za Firencu. Tamo mora da će mi se osmehnuti sreća.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:11 am




15. FIRENCA



U FIRENCU sam se zaputio najsporijim vozom na svetu. Santao je krozprirodu kao trkač istegnuta mišića i nije imao kola za ručavanje. Isprva beše krcat, no kako je dan uzmicao pred večeri, a veče pred mastiljavom noći, bivalo je sve manje ljudi, da bi na kraju ostali samo poslovni čovek zagnjuren u svoje papire, momak koji se, može biti, uputio na izbor za Kvazimodovog dvojnika i ja. Svakih nekoliko kilometara voz bi se zaustavio na nekoj zamračenoj stanici koja voza ne vide nedeljama, gde trava džiklja na peronima i gde niko nije ni izlazio ni ulazio.
Povremeno bi se zaustavio usred bestragije i jednostavno stajao. Stajao bi tako dugo da biste počeli da se pitate nije li mašinovođa otišao u polja da piški i izvrnuo se u kakav bunar. Posle nekog vremena otkotrljao bi se unatraške tridesetak metara, zakočio i ostao da stoji. A onda iznenada, uz moćno fijuuu od koga bi se vagoni zatresli, a prozori zazvečali kao da će prsnuti, susednim šinama proleteo bi drugi voz. Minula bi blistava svetla - videli biste ljude koji tamo obeduju, kartaju se, provode se ludo i nezaboravno dok putuju kroz Evropu brzinom laserskog zraka - a potom bi sve opet utihnulo i mi ostali da sedimo čitavu večnost, sve dok naš voz konačno ne bi napabirčio snage da se odvuče do sledeće zabite stanice.
U Firencu smo stigli dobrano posle jedanaest. Bio sam pregladneo i premoren, te sam smatrao da zaslužujem svaki luksuz. Uz nelagodnost, ali bez iznenađenja, uvideh da su svi restorani oko stanice zatvoreni. U jednom su još gorela svetla, te pohitah prema njemu sanjajući o pici veličine tiganja, poklekloj pod pečurkama, salamom i maslinovim uljem, ali kad stigoh do vrata, gazda mi ih zaključa ispred nosa.
Odbačen, odoh do najbližeg hotela, moderne betonske kutije, nekoliko ulica dalje. Odmah mi je bilo jasno da će biti skup i da ću prekršiti svoj princip kuđen ja hotela tako izvanredne grdobnosti, poglavito u gradovima istorijskog značaja kakav je Firenca, ali bio sam umoran, gladan i očajnički željan da se olakšam i umijem, te digoh ruke od principa.
Recepcionar mi izdeklamova bezumnu cifru za jednokrevetnu sobu, no ja prihvatih smoždeno odmahnuvši rukom. U sobu krenuh za 112 godina starim portirom, koji me uvede u najsporiji lift na svetu i od koga saznadoh, tokom našeg dvodnevnog uspona do četvrtog sprata, da je hotelski restoran zatvoren i da ne postoji usluga po sobama - što je naglasio s izvesnim ponosom - ali da je bar otvoren još nekih trideset pet minuta i da ću možda tamo moći nešto da prezalogajim. Veselo je zamrdao prstima pokazujući da u takvu mogućnost ni u kom slučaju ne mogu da se pouzdam.
Žudeo sam da piškim i dokopam se bara pre no što se zatvori, ali portir je bio od onih koji smatraju svojom dužnošću da vam pokažu svaku sitnicu u sobi, zahtevajući pri tom da ga sledite dok vam pokazuje gde su tuš, televizor i ormar. „Hvala vam, taj ormar nikad ne bih našao bez vas“, rekoh, tutnuvši mu u džep novčanicu od hiljadu lira i praktično ga izguravši napolje. Ne volim da budem nepristojan, no osećao sam da moja brana samo što nije provaljena. Stigoh u poslednji čas. Oh, kakvog li olakšanja! Umio sam se, zgrabio knjigu i pohitao ka liftu. Čuo sam da se još spušta. Pozvah ga i pogledah na sat. Situacija nije bila tako loša. Ostalo mi je još dvadeset pet minuta do zatvaranja bara, dovoljno da popijem pivo i nešto pregrizem. Još jednom pritisnuh dugme i nastavih da čekam pevušeći pesmicu – Dok čekah na lift ja napućenih usana, da bih bolje zvučao, i pitajući se zašto su hotelski tepisi uvek tako ružni.
Ali lift nije stizao. Rešio sam da krenem požarnim stepenicama. Preskakao sam po dve, svim svojim bićem ustremljen ka pivu i sendviču, da bih na dnu stigao do zakatančenih vrata i natpisa na italijanskom: ,,U SLUČAJU POŽARA, TELA ODLAGATI OVDE“. Ne zaustavljajući se, okrenuh se i vratih na drugi sprat. Vrata su i tamo bila zaključana. Kroz malecni prozor video sam bar: polumračan, ušuškan i još uvek pun ljudi. Neko je svirao klavir. Povrh toga, na svakom stolu stajala je po zdelica s kikirikijem i pistaćima. I time bih se zadovoljio! Kucao sam na prozorče, grebao noktima, ali niko me nije čuo, te odđipah do trećeg sprata gde su vrata, bogu hvala, bila otključana. Odoh pravo do lifta i pritisnuh dugme na kome je pisalo DOLE. Tren kasnije zasvetli dugme na kome je pisalo GORE, vrata se otvoriše i ja se suočih s trojicom Japanaca u istovetnim plavim odelima. Izvestih ih, onoliko koliko bejah u stanju s obzirom na svoj isprekidani dah, da ne idu u željenom mi pravcu i da moje oklevanje da im se pridružim nema nikakve veze s Perl Harborom, niti ičim sličnim. Razmenismo plitke naklone i vrata se zatvoriše.
Ponovo pritisnuh dugme, vrata se smesta otvoriše i preda mnom se ukazaše Japanci. To se ponovi četiri puta, kad shvatih da ih svojim pritiskan jem onemogućavam da se popnu, odmaknuh se i pustih da krenu. Čekao sam puna dva minuta: povratio sam dah, izbrojao preostale čekove, otpevušio pesmicu, zvirnuo na sat - još deset minuta do zatvaranja! - i pritisnuo dugme.
Vrata se odmah otvoriše i ja ugledah Japance. Nagon mi naloži da uskočim među njih. Ne znam da li je za to zaslužna dodatna težina, ali lift poče da se penje, uobičajenom brzinom od tridesetak centimetara na svakih pola minuta. Lift je bio majušan. Stajali smo tako blizu da bi nas u nekim zemljama uhapsili i ja se, licem u lice s njima, dok su nam se nosevi gotovo dodirivali, osetih ponukan da malko prozborim.
,,Biznismeni?“, upitah.
Jedan od njih se umesto odgovora plitko nakloni.
,,U Italiji poslom?“, pojasnih. Bilo je to glupo pitanje. Koliko ljudi ide na odmor u plavim odelima?
Japanac se ponovo nakloni i ja shvatih da nema pojma šta govorim.
„Govorite li engleski?“
„Mmmm... ne“, reče drugi Japanac, kao da nije siguran, blago se klateći, i meni sinu da su svi trešteni pijani. Pogledah u trećeg, a on mi se nakloni pre no što stigoh išta da ga pitam.
„Bili ste u baru?“ Usledi plitki naklon. Počeo sam poprilično da uživam u ovom jednosmernom razgovoru. „Delujete kao da ste malo cugnuli, ako mi ne zamerate. Nadam se da nikom neće pozliti“, dodah živahno.
Lift se vukao naviše i na kraju tromo stao. „Evo nas, gospodo. Osmi sprat. Sledeća stanica Ivo Džima.“
Oni se okrenuše prema meni i kazaše u isti mah: „Bon đorno.“
„I vama jedan veliki bon đorno“, odvratih, nervozno pritiskajući dugme za prvi sprat.
U bar sam stigao dva minuta pre zatvaranja, iako je praktično već bio zatvoren. Neprimereno marljivi kelner uklonio je sve posude s grickalicama, a pijanista je netragom nestao. Sto ne beše važno, jer nisu služili ništa za jelo. Vratio sam se u svoju sobu, preturio mini bar i izbunario dve kesice s po četrnaest kikirikija. Ponovo pogledah, ali u mnoštvu bezalkoholnih i alkoholnih napitaka ne nađoh više hrane. Dok sam stajao i jeo kikiriki - jedan po jedan, kako bi zadovoljstvo duže trajalo - dokono pogledah cenovnik i otkrih da će me ova patetična mala užina koštati blizu pet dolara. Ili bi me makar toliko koštala da sam bio lud i nekom je pomenuo.

IZJUTRA se premestih u hotel Koralo u Via Nacionale. Soba nije imala televizor, ali je kapa za tuširanje bila besplatna i uštedeo sam pedeset hiljada lira na dan. Nikad nisam video manje kupatilo. Kupatilo i tuš kabina, zapravo, bili su jedno te isto. Nedostajala je plastična zavesa. Dovoljno je bilo da zatvorite vrata spavaće sobe i pustite vodu, pa da se pokvasi sve unaokolo - klozetska šolja, umivaonik, jučerašnji broj Gardijana, čist veš. Trebalo mi je malo vremena da se na to naviknem.
Prvo odoh do katedrale Duomo, glavnog gradskog izložbenog eksponata. Cikam svakog od vas da izađe iza ugla i izbije na trg s katedralom, a da mu srdašce ne poskoči. To je jedan od najlepših prizora u Evropi. Ali sve je vrvelo od turista i prodavaca koji nastoje nešto da im uvale. Kad sam 1972. stigao u Firencu bila je gužva, ali u avgustu je to očekivano. No ovo beše radni dan u aprilu, usred radne godine, a gužva je bila mnogo veća.
Obiđoh palatu Ufici, Pjacu dela Sinjorija i ostale znamenitosti starog grada, no svuda je bilo isto - mnoštvo ljudi, skoro svi iz inostranstva, glavinjalo je besciljno unaokolo, kako to već turisti umeju, u grupama od po petoro ili šestoro, pogleda vazda uperenog nekih šest metara uvis. Šta li su tamo videli?
Kad bih se, kao dete, našao na mestu punom ljudi, često sam se pretvarao da imam laserski pištolj koji sam koristio da u paru pretvorim svakog ko mi nije po volji - gnjavatore, parove odevene kao blizanci, decu po imenu Junior ili Cip. Zamišljao sam kako se šetkam kroz gomilu, ciljam u birane mete i uzvikujem: „Prolaz, molim! Odabir u toku!“ I sad poželeh da učinim nešto slično.
Japanaca je bilo na stotine - ne samo uobičajeni, sredovečni škljocači fotoaparatima, već i studenti, mladi parovi, klinci s rancima. Bilo ih je skoro koliko i Amerikanaca, a Amerikanaca beše posvuda, uz horde Nemaca, Australijanaca, Skandinavaca, Holanđana, Britanaca i ostalih. Pitam se koliko ljudi može da apsorbuje jedan grad.
Evo jednog zanimljivog statističkog podatka: godine 1951, kad sam ja rođen, svetom je putovalo oko sedam miliona korisnika međunarodnog avionskog saobraćaja. Danas toliko ljudi godišnje odleti na Havaje. Popularnija turistička odredišta u Evropi rutinski ugošćavaju turiste čiji broj nadmašuje broj njihovih stanovnika. Godišnji odnos turista i građana Firence je 14:1. Kako ijedan grad može da sačuva nezavisno bitisanje pred najezdom tolikih došljaka? Ne može. To je, jednostavno, nemoguće.
Licemerno je, naravno, opanjkavad turiste kad ste i sami jedan od njih, ali masovni turizam uništava sve ono što istovremeno veliča. A situacija će se samo pogoršati kad se Japanci i ostali bogati Azijati odvaže na češća putovanja. Dodajmo tome desetine miliona istočnih Evropljana koji su konačno slobodni da idu kud im se prohte, pa ćemo uvideti da proteklih tridesetak godina predstavlja zlatnu eru putovanja. Neka nam je Bog svima u pomoći.
Nigde pad kvaliteta u Firenci nije uočljiviji nego na Ponte Vekiju, mostiću preko reke Arn oivičenom prodavnicama. Pre dvadeset godina Ponte Vekio bio je dom vičnih srebrnara i zlatara, dovoljno neprometan, čak i u avgustu, da se fotograflše prijatelj (u mom slučaju Stiven Kac) koji sedi na ogradi mosta. Sada podseća na palubu Lusitanije tren pošto je neko rekao: „Boga ti, je li ono torpedo?“ Most je krcat senegalskim emigrantima koji prodaju kopije torbi Luj Viton i poludrljavu bižuteriju na prostrtim ćebadima i krpama od crnog pliša. A broj turista koji se provlači među njima je neverovatan. Trebalo mi je pola sata da se proguram, a ostatak nedelje tamo nisam kročio. Zaključih da mi je lakše da idem zaobilaznim putem do prvog mosta nizvodno, Ponte Santa Trinita, i tamo pređem reku.
Gradski oci Firence mogli bi da učine mnogo toga kako bi smanjili pritisak - na primer, mogli bi da otvore muzeje na više od dva-tri sata dnevno, kako ne bi svi morali da nagrnu odjednom. Otišao sam u Uflci i stajao u redu četrdeset minuta, da bih se zatim gurao s gomilom drugih koji su želeli da vide slike. Nekolicina prostorija bile su zamračene i zagrađene konopcima. Bila bi manja gužva kad bi otvorili još prostorija i izložili više slika. Godine 1900. u Uficiju je bilo izloženo 2395 slika. Danas ih je samo pet stotina. Ostale su zaključane, daleko od pogleda.
Ipak, malo je galerija ko je su vrednije nerviranja. U Uficiju mora da se nalaze najsavršeni je slike na svetu - ne samo Tintoretove i Botičelijeve, već i druge skupocene i zanosne slike autora koji mi dotad behu nepoznati, kao što su Đentile da Fabrijano i Simone Martini. Učinilo mi se neobičnim što su stariji umetnici toliko poznatiji od mlađih. A opet, za sto godina moglo bi biti obratno. Stari majstori dolaze i prolaze. Da li ste, na primer, znali da je Pjetro dela Frančeska pre jedan vek bio nepoznat? Samo pogled na njegove portrete grofa Urbina dovoljan je da se prepozna deio genija, a opet ga Raskin u svim svojim delima pomin je samo jednom, u prolazu, Volter Pater nijednom, a Hajnrih Velflin, pisac Klasične umetnosti - biblije umetničkog sveta devetnaestog veka - nije ni svestan njegovog postojanja. Tek posle studije Keneta Klarka iz 1951. godine ljudi su na njega obratili pažnju. Isto važi i za Karavađa i Botičelija, čija su dela, sasvim nevoljena, dva veka čamila po potkrovljima. Karavađo vBahus pronađen je u skladištu palate Ufici 1916. godine.

PROVEO SAM četiri dana lutajući Firencom i nastojeći da je zavolim, ali bezuspešno. Čuveni pogled na krovove iz bašte Boboli - onaj isti koji krasi hiljade razglednica - bio je izvanredan, a dopale su mi se i duge šetn je uz Arn, no uglavnom sam bio razočaran. Čak i ako se po strani ostave turističke horde, nisam mogao a da ne zaključim da Firenca odiše neukusom više nego što bi bilo koji grad slične lepote, istorijske vrednosti i posećenosti smeo sebi da dopusti. Posvuda razbacano smeće, Cigani što prošnjom dodijavaju prolaznicima, Senegalci koji su zakrčili sve pločnike prodajući naočare za sunce i torbe Luja Vitona, automobili parkirani na uzanim trotoarima zbog kojih sam neprestano morao da silazim na ulicu ne bih li ih obišao. Šetnja Firencom manje je hodanje, više izbegavanje prepreka. Sve mi je delovalo prašnjavo i spremno za pranje. Tratorije su bile pune, skupe i često s neljubaznim osobljem, posebno u centru. Kao da ovaj grad niko ne voli. Čak su i imućni ljudi bacali otpatke po ulici a da okom ne trepnu. Svaki put kad bih prošao kraj Duoma, okolne zgrade činile su mi se musavijim i ofucanijim.
Zašto su gradovi koje ljudi najviše žele da vide tako često isti oni u kojima niko prstom ne mrda da posetiocima boravak učini ugodnim? Kako građani Firence ne shvataju da bi u njihovom interesu bilo očistiti smeće, postaviti nekoliko klupa, primorati Cigane da prestanu s prošnjom i malo oživeti grad? Firenca ima više blaga od bilo kog grada na svetu - dvadeset jednu palatu, pedeset pet starih crkava, osam galerija, dvadeset muzeja - više od cele Spanije, ako je verovati izveštaju Uneska, a opet je godišnji budžet za restauraciju celog grada manji od 10 miliona dolara (samo u Arheološkom muzeju deset hiljada umetničkih dela još čeka da bude očišćeno nakon velike poplave iz 1966). Nije čudo da toliko toga deluje nevoljeno.
Tamo gde izostane javašluk, nastupaju nestručnost i korupci ja. Godine 1986. doneta je dugo odlagana odluka da se restaurira kaldrma Pjace dela Sinjorija. Drevno kamenje je iskopano i odneto na čišćenje. Kad je vraćeno, izgledalo je novo-novcato. Bilo je novo-novcato. Originali su, tako se priča, odneseni i prodati za čitavo bogatstvo, te pretvoreni u staze što vode do bogataških kuća.
Više od svega smetali su mi Cigani. Sede duž skoro svih ulica i dovikuju prolaznicima, držeći u krilu trogodišnje i četvorogodišnje mališane tako prljave da mi se srce stezalo, primorane da se satima ne miču ne bi li ostavili jači utisak. Ovo je jednako nehumano i skandalozno koliko i primoravanje dece na težak fizički rad, ali karabinjeri, koji krstare ulicama u grupama od po trojice ili četvorice i deluju odvažno i opasno u svojim uniformama, ne obraćaju na njih ni najmanju pažnju.
Jedina Ciganka koja mi nije smetala bila je, koliko god to čudno zvučalo, devojčica koja me je odžeparila pre no što sam napustio grad. Dete beše čudesno. Bila je nedelja ujutro, blistavo sunčana. Upravo sam se odjavio iz hotela i pošao na železničku stanicu, s namerom da uhvatim voz za Milano. Kad uđoh u ulicu preko puta stanice, priđe mi troje dece sa starim, izgužvanim novinama koje pokušaše da mi prodaju. Mahnuh im da se gube. Jedna od njih, brbljava neokupana curica od nekih osam godina, bila je neuobičajeno uporna i gurala mi novine u grudi tako tvrdoglavo da sam zastao, podviknuo joj i zapretio prstom ispred nosa, tako da se ona povuče, posramljena. Nastavih da hodam, odajući svojim ponosnim držanjem momka koji poznaje život na ulici, da bih posle samo tri metra, i ne mašivši se džepa, shvatio da nešto nedostaje. Pogledah nadole i videh da mi je unutrašnji džep na jakni otkopčan i da zija prazan. U pet sekundi što ih provedoh očitavajući joj lekciju o lepom ponašanju, devojčica je stigla da mi gurne ruku u jaknu, otkopča džep, izvadi dve koverte čekova i strpa ih kod sebe. Nisam bio ljut. Bio sam zadivljen. Ne bih bio zadivljeniji ni da sam se uhvatio gde stojim nasred ulice samo u gaćama. Preturio sam ranac i ostale džepove, ali ništa drugo nije nestalo. Devojčica koje, dakako, više nije bilo na vidiku - i koja je u tom času verovatno sedela i gostila se čokoladnim bombonama i armanjakom sa sedamdeset četvoro svojih najbližih rođaka u čergi negde u brdima - završila je s čekovima u vrednosti od hiljadu petsto dolara, što i nije loše za poslić od pet sekundi.
Otišao sam u policiju na železničkoj stanici, no policajac koji je tamo sedeo, nogu evidentno prikucanih za sto, nije želeo da mu remetim nedeljno jutro, te me uputi u Kvesturu, centralnu policijsku stanicu. Ni u snu nije pomislio da izađe i pronađe malu prestupnicu. S teškom mukom napisa mi adresu Kvesture na papiriću koji sam mu dao.
Ušao sam u taksi i rekao taksisti kuda da me vozi. „Đeparoši?“, upita gledajući me u retrovizoru dok smo leteli kroz grad. Jurnjava do Kvesture očito je bila deo njegove nedeljne rutine.
„Da“, rekoh, osećajući se malo glupavo.
„Zigani“, reče on s gađenjem, ispusti zvuk kao da pljuje i time završi naš razgovor.
Uđoh u stražarnicu Kvesture, odakle me poslaše u čekaonicu, golu ćeliju sivih, mrvljivih zidova i visoke tavanice. Ispred mene čekalo je još troje. Povremeno bi došao policajac i pozvao nekoga da uđe. Čekao sam ceo sat. Stizali su i drugi i ulazili preko reda. Na kraju odoh do jedne od malih kancelarija iza ugla, gde mi ljubazno rekoše da se vratim u čekaonicu.
Uz sebe sam imao Fodorov vodič kroz Italiju koji sadrži dodatak s frazama na engleskom i italijanskom, te ga prelistah u potrazi za nečim što se odnosi na susrete s Cigančićima lepljivih prstiju. Ali rečnik je obilovao rečenicama tipičnim za vodiče, kao što su: „Gde mogu da kupim svilene čarape/ mapu grada/ filmove?“ (moja lista za kupovinu doslovce!) i „Želim: žilete/šišanje/ šampon/ da pošaljem telegram u Englesku (Ameriku).“ Neizmerna beskorisnost jezika u vodičima redovno me fascinira. Uzmite ovu rečenicu iz Fodora, koju citiram od reči do reči: „Da li biste mi pripremili kadu za sedam sati/ deset sati/ pola jedanaest/ podne/ ponoć/ danas/ sutra/ prekosutra?“ Razmislite. Zašto bi iko želeo da naruči kupanje za ponoć prekosutra? Knjiga vam ne govori kako da kažete „dobar dan“ ili „do viđenja“, ali vam saopštava kako da kupite svilene čarape i kupate se od jutra do mraka. U kakvom svetu zamišljaju da živimo?
Ne samo da po svoj prilici nikada nećete poželeti navedene stvari, već se previđa dobrano očigledna činjenica da, čak i ako vam nekom ludom slučajnošću zatrebaju lek protiv dijareje, tri karte za operu i voda u radijatoru, čak i ako probdite noć ućeći ove izraze na italijanskom, nećete razumeti ni jednu jedinu reč od odgovora na svoje pitanje.
A opet izučavam slične rečnike s neiscrpnim čuđenjem. Uzmite ovu rečenicu: „Treba nam svlačionica za dvoje, jedan suncobran i tri ležaljke.“ Zašto tri ležaljke, a svlačionica za dvoje? Ko mora da se presvlači napolju? Biće da je posredi matori razvratnik što je čitao golicave knjige i ukaljao obraz familije ušavši u apoteku, iskezivši se dami iza pulta i rekavši: „Pokažite mi vaše breskvice, moliću lepo“, dodavši razvratnim šapatom: ,,Da li biste malko dunuli u moju šišu?“
Uvek na kraju pokušam da zamislim osobu koja sastavlja takve rečnike. U ovom slučaju, očito je u pitanju jedna od onih oholih, sredovečnih, muškobanjastih, kratko podšišanih Engleskinja u ravnim cipelama, koje se često sreću po stranim hotelima gde lupaju u zvono na recepciji i zahtevaju trenutnu pažnju. Preziru sve strance, veruju da ih pljačkaju na svakom koraku i povazdan izvikuju naredbe: „Odnesite ovo na prijavnicu!“ ,,Uđite!“ „Želim da se ova haljina opere/ ispegla!“ „Donesite mi sapun/ peškire/ ledenu vodu!“ „Pošto, računajući porez?“ Dokazi takođe ukazuju na skriveni problem s alkoholom. „Da li na stanici postoji bar?“ „Molim vas čašu/ flašu piva da ponesem.“ „Donesite mi flašu dobrog domaćeg vina.“ „Dvadeset litara.“
Jedini meni poznat frazeološki rečnik s kakvom-takvom upotrebnom vrednošću jeste onaj za lekare iz devetnaestog veka koji sam pronašao pre mnogo godina u biblioteci bolnice u De Moinu. (Radio sam tamo dok sam studirao i često sam u pauzi za ručak odlazio u biblioteku u potrazi za medicinskim stanjem na koje bih se mogao pozvati kako bih izbegao vežbe na fakultetu.) Na pet jezika knjiga je nudila korisne izraze kao što su: „Čirevi su vam zagnojeni. Trebalo bi da bez odlaganja odete u bolnicu“, ili: „Imate li teškoće s ispuštanjem vode?“ Znajući da ću leto provesti u Evropi, zapamtio sam neke od navedenih izraza, za slučaj da mi zatrebaju u razgovoru s napasnim kelnerima. Ako ništa drugo, verovao sam da bi mi u krcatom vozu ili dugom redu dobro došla sledeća rečenica na nekoliko jezika: „Da li biste bili tako ljubazni da mi kažete gde je najbliža bolnica za gubavce? Koža mi je sva u krastama.“ No nikad ne iskoristih nijednu od rečenih fraza, te su sad za mene nepovratno izgubljene.
Konačno, kad se čekaonica ispraznila i sve naoko zamrlo, odoh opet do najbliže kancelarije. Mladi policajac, koji je zapisivao izjavu žene s licem u modricama, ljutito me pogleda jer sam ga u dva sata dva puta prekinuo. „Govorite li italijanski?“, upita me.
„Ne.“
„Onda dođite ponovo sutra. Tada je ovde policajac koji govori engleski.“ Očito je previđao činjenicu da je i njegov engleski sasvim dorastao zadatku.
„Zašto mi to niste rekli pre dva sata?“, upitah polupiskutavim glasom čoveka koji izaziva naoružano lice.
„Dođite sutra ponovo.“
Obreh se opet u hotelu Koralo, gde sam proveo veselo popodne noseći se s itali janskim telefonskim sistemom i pokušavajući da se probijem do odeljenja za žalbe u Londonu. Imao sam dve vrste čekova, Viza i Ameriken ekspres, što znači da sam sve morao da obavim dvaput. Celo popodne borio sam se s telefonskim linijama koje kao da su bile pune vode, iščitavajući liste serijskih brojeva.
,,R H dva-pet-devet...“
Prekinuo bi me tanušni glasić što mi je dovikivao iz sanduka na dnu veoma dubokog jezera: „Rekli ste R A dva-devet-devet?“
„Ne, R H dva-pet-devet...“
„Možete li da govorite glasnije, molim vas?“
„REKAO SAM R H DVA-PET-DEVET!!“
„Halo? Da li ste još tu, gospodine Bajersone? Halo? Halo?“
I tako je prolazio dan. U Ameriken ekspresu mi rekoše da će mi novac refundirati u njihovoj kancelariji u Firenci. U Vizi su želeli da još malko porazmisle.
„Slušajte, nemam ni prebijene pare“, slagao sam. Rečeno mi je da će morati da pošalju podatke banci u Firenci ili negde drugde u Evropi, gde ću dobiti novac kad popunim potreban formular. Iz iskustva sam znao koliko su komplikovane italijanske banke - kad biste u italijanskoj banci dobili srčani napad, ne bi pozvali hitnu pomoć dok ne popunite Formular za srčani udar u klijenata i overite ga na najmanje tri šaltera - te bez oklevanja odvratih da mi daju ime banke u Ženevi, što i učiniše.
Ujutro se vratih u Kvesturu, gde me posle jednoiposatnog čekanja odvedoše u prostoriju pod nazivom Uficio Denunče. Kancelarija za denuncijacije! To mi se silno dopalo. Predstavljen sam mladoj ženi u farmerkama koja je sedela za stolom iza ogromne, prastare pisaće mašine. Imala je ljubazno, znatiželjno lice i postavila mi je svu silu pitanja - kako se zovem, koja mi je adresa, odakle dolazim, koji mi je broj pasoša, od čega živim, mojih deset omiljenih filmova svih vremena, takve stvari - a zatim kucala odgovore jednim prstom, nepojamno sporo, minutima lutajući pogledom po tastaturi od pola ara, a zatim s oklevanjem otkucavajući slovo, kao u strahu od elektrošoka. Posle svakog odgovora morala je da olabavi valjak i pomeri papir kako bi naredni odgovor bio otkucan makar blizu žel jenog praznog polja (što joj ne beše jača strana). Čitav razgovor trajao je vekovima. Na kraju mi dade kopiju koja će mi trebati kad budem refundirao novac. Original je, siguran sam, za tili čas završio u korpi za smeće.
Odšetao sam nekoliko kilometara do kancelarije Ameriken ekspresa - sad sam već ostao bez novca - pitajući se da li će me prekorevati kao školarca koji je izgubio pare za užinu. U redu je stajalo sedmoro-osmoro ljudi, svi Amerikanci, te nam, dok smo ćaskali otvoreno i prijateljski kako to Amerikanci znaju, postade jasno da su nas sve odžeparila deca sličnog opisa, u različitim delovima grada. A u pitanju su samo čekovi Ameriken ekspresa. Ako tome dodamo sve pokradene Viza i ostale čekove, očigledno je da Cigani počiste najmanje 25 do 30 000 dolara po nedeljnom popodnevu. Verovatno se pranje čekova obavlja u prijateljski nastrojenim menjačnicama širom zemlje. Zarada mora da je ogromna. Zašto se policija za to ne zanima (osim ukoliko i oni ne uzimaju deo za sebe)? U svakom slučaju, moji Ameriken ekspres čekovi su ažurno zamenjeni i petnaest minuta kasnije opet se nađoh na ulici.
Napolju me Ciganka s trogodišnjakom u krilu zamoli za novac. „Već sam dao“, rekoh i odoh na stanicu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:11 am





16. MILANO I KOMO



U MILANO sam stigao rano popodne, s velikim očekivanjima. Ovo je, ipak, najbogatiji grad u Italiji, sedište brojnih poznatih imena italijanske trgovine - Kampari, Beneton, Armani, Alfa-Romeo - i jedinstvenih imperija Silvija Berluskonija i Franka Marije Ričija. Ali u tome, što je trebalo da shvatim i ranije, leži problem. Gradovima posvećenim sticanju novca, a u Milanu se, izgleda, na malo šta drugo misli, retko preostaje energije za šarm.
Našao sam sobu u skupom, ali bezličnom hotelu preko puta veličanstvene, mermerne centralne železničke stanice - izgleda kao izgrađena da bi se s nje Musolini, šepureći se, obraćao narodnim masama - i pošao u dugu, vrelu šetnju do grada. Via Pisani, širok, moderan bulevar, podsećala je više na Ameriku, manje na Evropu. Duž nje behu načičkane sjajne kancelarijske zgrade od stakla i hroma, ali je travnata traka u sredini bila zarasla u korov i nenegovana, a pod nekolicinom klupa postavljenih za predah prolaznika ležali su razbacani špricevi.
Kako sam odmicao kroz grad, tako su zgrade postajale starije i lepše, no i dalje je nešto nedostajalo. Zastao sam da pogledam mapu u malom parku u lepoj stambenoj ulici blizu trga s katedralom. Park je bio zapušten - bez trave, blatnjav, s polomljenim klupama, pun golubova koji kl juckaju među stotinama opušaka i bačenih tramvajskih karata. Smatram to neoprostivim u tako bogatom gradu.
Dve ulice dalje Milano se rascvetava. Zbijene stoje tri gradske znamenitosti: Skala, katedrala i Galerija Vitorija Emanuela II. Najpre uđoh u golemu gotsku katedralu, treču po veličini hrišćansku bogomolju na svetu, čađavu spolja i zaklonjenu iza skela, unutra tako mračnu da tek posle dva-tri minuta nazreh tavanicu. Bila je veličanstvena, na neki tmuran način, i bez ijednog turiste, što posle Firence beše dobrodošla novina. Stanovnici grada neprestano su pristizali, dodavali sveće stotinama već gorućih, šapatom izgovarali Ave Mariju i hitali kući na večeru. To mi se dopalo. Nije uobičajeno da jedna tako slavna crkva služi svojoj pravoj nameni.
Kasnije pređoh trg i uđoh u Galeriju Vitorija Emanuela II, gde sam proveo radostan sat šetkajući se s rukama na leđima, gledajući kroz prozore i s nelagodom zapažajući poneku fleku ostalu iza golubova koji su uspeli da ulete unutra i sad vode ispunjen život jezdeći među krovnim gredama i seruckajući po posetiocima. Galerija je impozantan, četvorospratni tržni centar, podignut u grandioznom stilu šezdesetih godina XIX veka. Verovatno je i danas najlepši tržni centar na svetu, s podovima od minuciozno oslikanih pločica, čipkastim svodom od stakla i čelika i kupolom pedesetak metara ponad preseka dve unutrašn je aveni je. Odlikuju je muk pun jeke, uzvišenost, čak i lik katedrale, ali i komercijalna velelepnost železničke stanice devetnaestog veka. Tako bi trebalo da izgleda svaki tržni centar.
Željan jutarnje doze kofeina, sedoh pred jedan od tri-četiri otmena kafea rasuta među prodavnicama. Bio je to tipičan evropski kafić sa sedamdesetak stolova i jednim beznadno prezauzetim kelnerom koji jurca unaokolo nastojeći da istovremeno poslužuje, ćisti stolove i naplaćuje, zadržavajući pri tom ono veselo, ništa-lakše-ništa-lepše držanje kakvo se očekuje od nekoga ko se bavi tako zanimljivom i unosnom profesijom. Na ovim mestima ne pruža se druga prilika. Zurio sam u prazno, brade oslonjene na dlan, dumajući dokono da li se Ornela Mud ikad porvala u blatu, kad mi dopre do mozga spoznaja da je kelner upravo stigao u jednu od retkih poseta mojoj bližoj okolini, te da me čak pita: ,,Prego?“
Podigoh pogled. „0, espres...“, rekoh, ali je on već iščezao, a ja shvatih da mu više nikad neću biti toliko blizu, osim ukoliko se ne oženim njegovom sestrom. I tako, uz rezigniran uzdah, ustadoh i provukoh se između stolova, praveći žalobne grimase i izvinjavajući se nizu naljućenih ljudi koji su zbog mene prosipali kafu i zabadali nos u svoje slastice, te se neosvežen vratih na ulicu.
Pošao sam Korzom Vitorija Emanuela, širokom pešačkom zonom s prodavnicama, tražeći drugi kafe i ne nalazeći nijedan. Za trenutak pomislih da sam umro i našao se u raju za japije. Za razliku od Galerije Vitorija Emanuela, gde makar videh nekoliko knjižara i dve-tri galerije, ovde i u susednim ulicama nije bilo ničeg da nahrani um i dušu, samo budci sa skupom robom za kićenje tela: cipele, tašne, kožna galanterija, nakit, odeća s imenima kreatora koja na lutkama visi kao vreća i košta čitavo bogatstvo. Diskretna raskoš dostiže svoj vrhunac u Via Montenapoleone, sporednoj, naizgled neuglednoj uličici, najekskluzivnijoj tržnoj arteriji grada, gde je lozinka za ulazak u luksuzne prodavnice, očigledno, ,,Ne pitam za cenu“. Ako se izuzme stari tržni centar, u Milanu kao da nema kafića. Postoji nekolicina mestašaca, tek rupe u zidu, gde mušterije stojeći naručuju kratku kafu, trgnu je i vrate se na ulicu za pet sekundi. Nisam to tražio.
Posle južne Italije, Milano mi nije ličio na italijanski grad. Ljudi su koračali brzo i usredsređeno, noseći kese s natpisima Guči i Feragamo. Nisu pijuckali espreso ni gnjurali u brda špageta sa salvetama zadenutim za okovratnik. Nisu se upuštali u strasne rasprave o trivijalnim temama. Održavali su sastanke. Sklapali su ugovore. Telefonirali su iz automobila. Vozili su uzdržano, uglavnom beem-vee i poršee, i parkirali se s pažnjom. Svi su izgledali kao da su maločas sišli s naslovne stranice časopisa Vog. Kao u ispostavi južne Kalifornije. Ovo je Italija - želeo sam uzavreli ulični život, ljude u majicama bez rukava koji sede na stepeništima, rublje što se suši okačeno nad ulicom, momke koji prodaju robu na kolicima, Ornelu Muti i Đankarla Đaninija koji promiču na vespi. A više od svega toga želeo sam šoljicu kafe.

UJUTRO sam otišao u galeriju Brera, skrivenu u sporednoj uličici do koje se stiže kroz dvorište palate zaklonjene skelama. Ovde su se obavljali veliki poslovi: u vazduhu je lebdela prašina od maltera i posvuda su odjekivali zvuci kucanja i bušenja. Radilo je samo pola galerije. Nekoliko prostorija bilo je zatvoreno, a i u onim otvorenim beše mnogo četvorougaonih zatamnjenja na tapetama, odakle su slike odnesene na druge izložbe ili na restauraciju. Ono što je ostalo bilo je senzacionalno i prepoznatljivo - Mantenjino umanjeno telo Hrista, Belinijeva Madona, dva nedavno i blistavo restaurirana Kanaleta i raskošna, ali neobično bizarna slika Pjera dela Frančeske Madona s detetom Hristom, anđelima, svecima i odanim Federikom da Montefeltrom - našim starim poznanikom, grofom Urbinom.
Uopšte nisam razumeo ovu sliku. Ako je naslikana posle smrti grofove, koji je sad u raju, zašto je Hrist ponovo beba? S druge strane, treba li da poverujemo da je grof nekako uspeo da preleti kroz vekove i prisustvuje Hristovom rođenju? Kako god da je, ovo je sjajno delo. Jednom se čoveku toliko dopalo da je od kuće doneo stolicu na rasklapanje, pa je sad sedeo i gledao sliku prekrštenih ruku. Divno je što u Breri nema gotovo nikog, tek nekoliko lokalaca i nijedan turista sem mene. Posle Firence, blaženstvo je bilo videti slike a da ne morate nekog da zamolite da vas podigne.
Kasnije pređoh dug put kroz grad, kako bih video Leonardovu Tajnu veceru u refektorijumu pored crkve Santa Marija dela Gracije. Tu plaćate tovarom novčanica da biste ušli u goli, slabo osvetljeni hol, gde se nalazi ona, ta najčuveni ja među svim freskama, ko ja pokriva ceo naspramni zid. Ograda vas onemogućava da priđete bliže od sedam-osam metara, što mi se čini nepravičnim, jer je slika tako izbledela da jedva može da se nazre i s udaljenosti od metar i po, a odavde ste primorani da napregnete pogled koliko god možete. Izgleda kao priviđenje. Da je nisam video na hiljadu reprodukcija, teško da bih išta razaznao. Jedan deo slike zaklonjen je iza skela i bleštave, naučno-fantastične opreme za restauraciju. Usamljeni tehničar stajao je na skeli i nešto grebuckao. Na Tajnoj večeri radi se godinama, ali ne videh znak da će uskoro biti vraćena u život.
Prema sirotom starom Leonardu istorija nije bila meka srca. Zid je počeo da se kruni gotovo odmah pošto je završio fresku (deo zida je napravljen od zemlje), a neki fratri su tu napravili vrata, otfikarivši Isusu noge. Vremenom je hol prestao da služi kao refektorijum i pretvoren je u štalu (možete li da zamislite gomilu magaraca pred najčuvenijom slikom ikad naslikanom?), a zatim u skladište, zatvor i baraku. Rani radovi na restauraciji nisu bili obavljeni, da se blago izrazim, vičnom rukom. Neki umetnik dodelio je jednom od apostola šest prstiju. Čudo je da je slika uopšte preživela. Zapravo, i nije. Ne znam kakvog će traga ostaviti dodatnih deset ili petnaest godina restauracije, ali mislim da je sad tačnije reći: „Ovde se nekad nalazila Tajna večera.“
Ubacih hiljadu lira u automat na zidu, znajući da će se to pokazati pogrešnim, posle čega bejah počašćen kratkim i zamornim osvrtom na istorijat freske, koji je izdeklamovala žena nevična pravilnom izgovoru teksta na engleskom („Frezka koja vidite preda sobom e edna od najveca umetnicka dela na celi zvet...“). Potom se osvrnuh oko sebe ne bih li ustanovio na koji još način mogu da spiskam svoje novce, a kako ne nađoh nijedan, izađoh žmirkajući na jako sunce.
Odšetao sam do obližnjeg Muzeja tehnike, gde opet ispovrnuh pozamašnu sumu ne bih li procunjao praznim hodnicima. Zanimao me je ovaj muzej jer sam pročitao da se u n jemu mogu videti modeli svih Leonardovih izuma. I mogu - mali, drveni modeli - ali bili su iznenađujuće neinteresantni i... pa, drveni. Sto se ostalog tiče, muzej je bio pun starih pisaćih mašina i kojekakvih skalamerija koje mi nisu značile ništa jer natpisi behu na italijanskom. A budimo iskreni, tehnološki doprinos Italijana čovečanstvu nije odmakao dalje od pećnice za picu.

UKRCAH SE na popodnevni voz za Komo, samo zato jer je u blizini i na jezeru, a meni se nije provodila još jedna noć u ovom gradu. Setih se da sam pročitao kako se Musolini sakrio blizu jezera Komo kada su Saveznici osvojili Italiju, te zaključih da mora da ga krasi poneka vrlina, čim ga je očajnik odabrao za poslednje utočište.
Bio sam u pravu. Komo je prijatan gradić, čist i savršeno lep, na skupljenom dlanu Alpa, južno od uzanog, tridesetak kilometara dugačkog jezera istog imena. Ovo je malo mesto, ali ga krase dve katedrale, dve železničke stanice (svaka sa svojom linijom do Milana), dve velike vile, lep park, šetalište uz jezero nadsvođeno jablanima i velikodušno ukrašeno zelenim drvenim klupama, kao i lavirint prastarih pešačkih uličica punih malih dućana i skrovitih trgova. Prelepo.
Pronašao sam sobu u hotelu Plinije u srcu grada, popio dve kafe na Pjaci Roma s pogledom na jezero, pogostio se sjajnom večerom u prijatnom restoranu u sporednoj ulici i ponovo se zaljubio u Italiju. Posle večere proveo sam dugo, ispunjeno veče u šetnji beskrajnom promenadom uz jezero, s rukama u džepovima, sanjivo posmatrajući kako pada noć. Otišao sam sve do vileĐeno, na rtu iza poslednje krivine, i vratio se suprotnom stranom do malog parka s muzejom izgrađenim po ugledu na hram, podignutog u sećanje na Alesandra Voltu koji je u Komu živeo od 1745. do 1827. Tamo sam sanjario još malo. U hotel se vradh pustim ulicama, gledajući u izloge, i legoh u postelju kao srećan čovek.
Ujutro sam posetio dve glavne crkve. Bazilika San Fidele, započeta 914, bila je znatno starija, ali pet stotina godina mlađa katedrala s kupolom beše veća i veličanstvenija čak veličanstvenija od ijedne crkve u unutrašnjosti koju videh od Ahena. Unutra je bilo mračno i trebalo mi je nekoliko trenutaka da se naviknem na tamu, kako ne bih natrčao na stub. Jutarnje sunce probijalo se kroz uzvišene vitraže, tek da bi ga progutala tmina među visokim lukovima. Crkva ne samo da je bila iznenađujuće velika za tako malo mesto, već i bogato ukrašena, puna s ukusom izatkanih tapiserija, drevnih slika i izvanrednih statua, uključujući i statuu Hrista za koju se govori da plače. Proveo sam tamo jedan sat, sedeći, gledajući oko sebe i posmatrajući ljude koji pale sveće.
Odmorio sam se. Posle toga bio sam spreman da se vratim na stanicu i ukrcam se u prvi voz za Švajcarsku.
Voz se uputio na sever, strmim i ljupkim predelima, ali bez pogleda na jezero kome sam se nadao. Zemlju smo napustili ušavši u Kjaso, najjužniju tačku Švajcarske, koja u Italiju uskače kao ronilac u vodu. Kjaso deluje kao skroman pogranični grad, ali se tu desila jedna od najvećih bankarskih pronevera u Evropi, kada su 1979. petorica službenika malog lokalnog ogranka Švajcarske kreditne banke uspeli da izvuku skoro milijardu dolara pre no što je iko u Cirihu zapazio taj neznatni pad likvidnosti.
Švajcarska i Italija isprepletane su duž južnih Alpa kao ukršteni prsti dve ruke, te sam veći deo puta za grad Brig proveo prelazeći iz jedne u drugu zemlju. Voz se lenjo uspinjao ka Luganu, i stigao do Lokarna.
U Lokarnu je trebalo da promenim voz i ubijem sat vremena, te pođoh u potragu za sendvičem. Grad je bio besprekorno lep i sunčan, sa šetalištem uz jezero još lepšim od onog u Komu. I ovde su govorili italijanski, ali pešački prelazi, sjajne crvene klupe koje kao da su tog jutra obojene i odsustvo ijednog lista na stazama parka kraj jezera jasno su svedočili da sam u Švajcarskoj. Čistači ulica razmileli su se na sve strane, čisteći lišće staromodnim metlama, a mene obuze jasan osećaj da će, bacim li papirić od žvake, neko iskočiti iza drveta, pomesti ga ili me ustreliti, ili, po svoj prilici, i jedno i drugo.
U Lokarnu se, izgleda, ne jedu sendviči. Prepešačio sam celu poslovnu četvrt, namučivši se da pronađem i pekaru. Kad konačno naiđoh na jednu, u njoj su se prodavala neka muljava peciva, premda su imali i nešto što mi se učini nalik na rol-viršle. Pregladneo, naručih tri, po pozamašnoj ceni. Ispostavilo se da su rolnice punjene mlevenim smokvama - prehrambeni proizvod koji bi pojela samo moja baba, a i to isključivo ukoliko ne bi mogla da nađe svoje veštačko zubalo - čiji ukus je ličio na listiće čaja potopljene u sirup za kašalj. Odvažno zagrizoh jednu, ali je bila bljutava, te ih sve strpah u ranac s namerom da ih ponovo probam kasnije. Zaboravih na njih, otkrivši ih tek posle dva dana, kad iz ranca izvadih poslednju čistu majicu i pronađoh za nju zalepljene rolnice.
Svratio sam u stanični bife da popijem kiselu vodu i sperem lepljivi ukus iz usta. Bila je to verovatno najneprijateljskija ustanova u celoj Švajcarskoj. Unutra je sedelo osmoro mušterija, ali beše tako tiho da se čulo kako kuca sat. Kelner je stajao za šankom i lenjo brisao pivske čaše. Nije pokazao nameru da me posluži sve dok mu ne domahnuh i zamolih za kiselu vodu. Doneo mi je flašu i čašu, bez reči ih spustio na sto i vrado se svojoj krpi i mokrim čašama. Izgledao je kao da je maločas čuo da mu je žena utekla s mlekadžijom i odnela sve njegove ploče narodne muzike, ali zatim primetih da i ostali posedoci imaju isti kiseli izraz lica. Nakon neumorne veselosti Italije, ovo me onespokoji. Preko puta mene sedela je starica s metalnom štakom koja pade na pod kad je pokušala da ustane. Kelner je ostao da stoji u mestu, očito misleći: ,,A šta ćeš sad, matori bogalju?“ Priskočih da joj pomognem, za šta bejah nagrađen jedva čujnim gracije, posle čega ona ustade i odšepesa napolje.
Zaključih da je Lokarno čudno mesto. Kupio sam kartu za voz koji u dva sata polazi put Domodosola, čije ime može da se izgovori na bilo koji od trideset i sedam načina. Čovek u biletarnici pusti me da ih oprobam sve, mršteći se kao da, ma koliko se trudio, ne može da se priseti koji susedni gradić nosi ime što ovom Amerikancu pričinjava toliki problem, sve dok konačno ne ubodoh približno tačan izgovor. ,,A, Domodosola!“, reče on, izgovarajući ga na trideset osmi način. U znak dodatne dobre volje, previde da mi kaže da se prvih deset kilometara, zbog radova na pruzi, prelazi autobusom.
Čekao sam i čekao na peronu, ali voz nije stizao. Bilo mi je čudno što niko ne čeka sa mnom. Do Domodosola su išla samo dva ili tri voza dnevno. Sigurno tamo putuje još neko. Na kraju priupitah nosača, koji me na onaj prijateljski, idi-i-jebi-se način svojstven svim nosačima sveta, izvesti da moram da uhvadm autobus, a kada ga pritisnuh da mi kaže gde autobus staje, nemarno odmahnu rukom u pravcu ostatka sveta. Izađoh sa stanice u pravi čas da vidim kako autobus polazi. Na sreću, uspeo sam da ubedim vozača da mi stane tako što sam mu oko dvesta metara visio na šoferšajbni. Očajnički sam želeo da uteknem odatle.
Nekoliko kilometara posle Lokarna, na maloj seoskoj stanici, ukrcasmo se u voz. Vijugajući nazubljenim planinskim vencima, poveo nas je u spektakularnu vožnju ponad dubokih kanjona i pretećih klanaca, gde su seoske kuće i zamkovi izvirivali iz najnepristupačnijih zakutaka, na rubu vrtoglavih uzvisina. Teško je zamisliti opasnije mesto za seoski život. Jedan pogrešan korak, i padali biste dan i po. Čak ni u vozu nije bilo lako zadržati hladnokrvnost. Kao da smo tlo doticali krilima, a ne klizili po šinama.
Činilo mi se neverovatnim da bi se iko mogao naći pred takvom raskošnom lepotom i ne ostad bez daha, ali Kenet Klark tvrdi da do osamnaestog veka nijedan posetilac Alpa nije pomenuo pejzaže. Sada je problem obratan. Pedeset miliona turista godišnje pretabana Alpe, istovremeno im se diveći i lišavajući ih lepote. Sva gradnja vezana za turizam - odmarališta, hoteli, prodavnice, restorani, bungalovi, skijališta, žičare i novi putevi - ne samo da nepovratno menja izgled Alpa, već im podriva temelje. Godine 1987, samo nekoliko kilometara od mesta kraj kog sam prolazio, poginulo je šezdesetoro ljudi pred najezdom vode koja je poplavila dolinu Valtelina, noseći kuće i hotele kao metla kutije šibica. Istog leta tridesetoro ljudi izgubilo je živote u odronu zemlje u Ansiju u Francuskoj. Da planine nisu bile ogoljene kako bi se podigle nove kuće i hoteli, nijedna od ove dve katastrofe ne bi se desila.
Sedeo sam s pogrešne strane voza kad su okolni predeli u pitanju - kroz moj prozor videla se samo gola stena - ali je ljubazna dama s naočarima s druge strane prolaza primetila da istežem vrat kako bih nešto nazreo i pozvala me da sednem preko puta nje, na sedište kraj prozora. Bila je Švajcarkinja i odlično je govorila engleski. Raspoloženo smo ćaskali o prirodi i našim skromnim životima. Ona je bila bankarska službenica u Cirihu, ali je došla u posetu majci, u seoce blizu Domodosola, i provela dan u kupovini u Lokarnu. Pokazala mi je cveće koje odande nosi. Činilo mi se da su prošle nedelje – i prošle su nedelje - otkad sam s nekim vodio normalan razgovor, i osećao sam se sjajno. Toliko me je ponelo novo iskustvo emitovanja zvukova kroz rupu na mojoj glavi, da sam razglabao o svakoj sitnici koja bi mi pala na pamet, ali ona je uskoro zaspala kao top, a ja sam se ponovo vratio u svoj tihi mali svet.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:12 am



17. ŠVAJCARSKA



IZ DOMODOSOLA, preko Simplonskog prolaza, stigao sam u Brig oko pet po podne. Bilo je mračnije i svežije nego u Italiji i ulice su se caklile od kiše. Smestio sam se u hotelu Viktorija pored železničke stanice i smesta se uputio u potragu za hranom, jer od dva zalogaja slasnog pirea od smokve koji sam ručao u Lokarnu ništa nisam stavio u usta.
Svi restorani u Brigu bili su nemački. U Švajcarskoj nikad ne znate gde ste. Jednog trenutka sve je italijansko, a samo koji kilometar dalje svi govore nemački, francuski ili neki lokalni kantonski dijalekt. Duž nepravilne linije što prolazi centralno-istočnom Švajcarskom jedno do drugog leže seoca koja očito pripadaju različitim jezičkim grupama - Sen Blez i Erlah, La Dijableret i Gštajg, Delemon i Lau-fen - a kako putujete na jug, tako su učestalija italijanska imena. Brig je, da se tako izrazim, nemačka bradavica između francuskog i italijanskog govornog područja.
Prošao sam pored šest-sedam restorana, smeteno gledajući jelovnike i žaleći što ne znam kako se na nemačkom kaže džigerica, svinjski papci i barene očne jabučice, kad u gornjem gradu naiđoh na objekat po imenu Restoran d’laplas. Kakvo prijatno iznenađenje, pomislih i uđoh pravo unutra, uveren da ću makar tu imati neku predstavu šta naručujem, no ime Restoran d’la plas beše samo neslana šala. Jelovnik je bio na nemačkom.
Kad je o hrani reč, nema nezgrapnijeg jezika. Ako na nemačkom govornom području želite kafu sa šlagom, reći ćete mitSchlag. Da li to zvuči kao penasta poslastica, ili kao ispljuvak koji pušači iskašl ju čim se probude? Ovdašnji me je jelovnik podsetio na zvuke koje ispušta svinja u parenju - knoblauhbrot, švajnskotlet irer val, porcion šlagobers (a to je desert!).
Naručio sam mesni odrezak i krompiriće, što je posle Italije zvučalo prilično bezlično (kakvo je i bilo), ali makar nisam morao da veći deo obroka sakrijem u maramicu, izbegavajući tako užasnut, žaloban krik razočaranja kakav kelneri redovno ispuštaju vide li da niste okusili poslužene jareće preponeen croute. U svakom slučaju, mesto je bilo prijatno, istovremeno i kafana i restoran: sumračno i jednostavno, s tavanicom posivelom od duvanskog dima. Kelnerica je bila ljubazna, a pivo veliko i hladno.
Nasred stola je stajala tacna od kovanog gvožđa, za koju pretpostavih da je pepeljara, ali mi onda sinu da bi mogla biti i vrsta poslužavnika na koji će kelnerica uskoro spustiti hleb. Osvrnuo sam se po prostoriji da vidim koristi li je iko od gosti ju kao pepel jaru, ali ne videh nikog, te svoj opušak i ugašenu šibicu krišom tutnuh u obližnju saksiju i pokušah da oduvam pepeo, koji se razlete po celom stolu. Nastojeći da ga počistim, rukom sruših čašu i prosuh pivo po stolnjaku.
Na kraju je stolnjak ostao pokriven sivim mrljama rasutim na velikoj, žutoj fleci nepravilnog oblika koja je uznemirujuće ličila na trag urina. Kad kelnerica stiže s mojom večerom, nemarno pokušah da sakrijem fleku laktom i gornjim delom tela, ali ona odmah vide kakav sam svinjac napravio i pogleda me ne s prezirom, čega sam se plašio, već - što je još gore - s blagonaklonošću, kao žrtvu šloga koja je izgubila kontrolu nad mišićima usta, no i dalje predano pokušava da se nahrani sama.
Na jedan užasan čas pomislih da će mi vezati portiklu oko vrata i iseći meso umesto mene. Umesto toga, ona se vrati na svoje mesto za šankom, odakle je nastavila saosećajno da me posmatra dok sam jeo, spremna da priskoči ukoliko mi escajg poispada iz ruku ili ako se od iznenadnog grča preturim na leđa. Jedva sam čekao da se izgubim odatle. Uzgred, tacna od kovanog gvožđa bila je pepeljara.
Brig je pomalo neobičan gradić. Nekada je bio odmorište na putu od Ciriha do Milana, no sada kao da ne zna čemu bi mogao da posluži. Iako prilično velik, nudi veoma oskudnu razbibrigu. U Brigu bi četvrt crvenih svetala verovatno bila smeštena u telefonskoj govornici. U svim radnjama prodaju se nezanimljivi proizvodi kao što su frižideri, usisivači i televizori izloženi iza debelog stakla. A onda se prisetih da se u radnjama većine zemalja prodaju nezanimljivi proizvodi u izlozima od debelog stakla. Jednostavno, više nisam bio u Italiji, što u meni izazva nalet žaljenja. To je problem s putovanjem: jednog časa pijuckate kapućino na terasi ponad mora, a već sledećeg stojite na kiši u najsumornijem gradu Švajcarske i buljite u proizvode firme Zanusi.
Shvatih da ni u jednom itali janskom izlogu nisam video frižider, usisivač niti bilo koju spravicu od upotrebne vrednosti. Pretpostavljam da 1 judi odande ne putuju u Brig kako bi ih kupili, mora da ih mogu naći i negde u Italiji. Ali u Brigu kao da se ne prodaje ništa drugo. Hodao sam pustim ulicama, nastojeći da u sebi odnegujem zanimanje za belu tehniku, no ne pođe mi za rukom, te se vratih u hotelski bar, gde sam pio pivo i čitao klasično delo Filipa Ciglera o crno j kugi, maštovito naslovljeno Crna kuga - pravo štivo za samotne kišne večeri u stranoj zemlji.
Zapravo, knjiga me je fascinirala, između ostalog i zato jer govori o gradovima kroz koje sam upravo prošao - o Firenci, na primer, gde je sto hiljada ljudi, polovina stanovništva, izgubilo život za četiri meseca, i o Milanu, čije su građane vesti iz Firence toliko uzrujale da su porodice za koje se sumnjalo da kriju bolesne od kuge žive zaziđivali.
Ništa ne baca jasnije svetlo na vlastite probleme od čitanja o ljudima koji su živi sahranjeni. Meni je život crn kad ne mogu da nađem mesto za parkiranje blizu samoposluge, ali zamislite kako je izgledalo biti Italijan u četrnaestom veku. Za početak, 1345. godine je šest meseci bez prestanka lila kiša, od čega se veći deo zemlje pretvorio u jezero i ništa nije zasađeno. Privreda je uništena, banke propale, a hiljade ljudi skončalo je od gladi. Dve godine kasnije zemlju su potresali užasni zemljotresi - u Rimu, Napulju, Pizi, Padovi, Veneciji - donoseći još smrti i haosa. A onda, baš kad ljudi pomisliše da sad mora da im krene nabolje, neki bezimeni mornar iskrcao se u Đenovi i izjavio: „Znate, ne osećam se baš slavno“, da bi za nekoliko dana velika kuga započela svoj pohod po Evropi.
A tu nije bio kraj. Kuga se vratila na popravni ispit između 1360 i 1361,a onda ponovo 1368,1371,1375,1390 i 1405. Čudnovato je da ovaj grozomorni period ide ruku pod ruku s procvatom gradnje crkava širom Evrope. Ne znam za vas, ali da sam ja živeo u doba kad je Bog kitio svaku treću osobu u mom gradu gnojavim čirevima, ne bih baš ostao u uverenju da je On na mojoj strani.

UJUTRO uhvatih brzi voz za Ženevu. Truckali smo se kroz nelepe poluindustrijske gradove - Sjer, Sion, Martinji - u kojima kao da nije bilo ničeg osim malih fabrika i industrijskih radionica ukrašenih burićima za naftu, gajbama za prevoz robe i sličnim odbačenim drangulijama. Smetnuo sam s uma da je Švajcarska večim delom poprilično ružna zemlja. A bandera ima na pretek. I na to sam zaboravio. Švajcarcima je razvlačenje žica jača strana. Njima prepliću planine kako bi sproveli struju, kače ih na beskrajne nizove stubova duž svake pruge i rastežu kao konopce za veš nad sve gradske ulice da bi njima mogli da puste tramvaje. Možda postoji lepši način da se obavi isti posao, ali ga se očito još niko nije dosetio.
U Vilnevu smo se dokopali obale Ženevskog jezera i sledeći sat proveli jureći n jegovom severnom obalom brzinom koja me uveri da je mašinovođa preminuo s nogom na papučici za gas. Minuli smo pored zamka u Šijonu -fijuu: slikovita mrlja, prošli kroz stanice u Montreu i Veveju razgoneći ljude s perona i konačno uz škripu stali u Lozani, gde je mašinovođino telo verovatno odneto na reciklažu (pretpostavljam da fanatično praktični Švajcarci ne sahranjuju svoje mrtve, već ih koriste za proizvodnju ložulja), a njegovo mesto zauzeo je neko boljeg zdravlja. U svakom slučaju, poslednji komad puta do Ženeve prešli smo umerenijim tempom.
Tik kraj mog kupea stajala su dvojica Australijanaca koji su put od Lozane do Ženeve proveli razglabajući o velikim tučama u kojima su proteklih godina uzimali učešće. Nisam ih video, ali sam čuo svaku zadihanu reč. „Je 1’ se sećaš kad je Mrga Maloj načekićao Divlje trojke? Na sve strane krv i crevca, čoveče!“
„Parče mozga upalo mi je u pivo!“
„Taj Mrga je bio životinja.“
„Životinja na kvadrat.“
“Jesi li ga ikad video kako krka živu mačku?“
,,Ne, ali sam video kako je jednom konju iščupao jezik.“ I tako do Ženeve. Ova dvojica bili su ozbiljne psihopate kojima je trebala hitna stručna pomoć. Očekivao sam da će me svakog časa jedan od njih pogledati i reći: „Dosadno mi je. Hajde da ovog govnara uhvatimo za noge i izbacimo kroz prozor, pa da vidimo koliko će puta zveknuti glavom o šine.“ Na kraju provirih napolje. Obojica su bili visoki metar i jagodu i teško da bi uspeli da prebiju kepeca zavezanih očiju. Pratio sam ih dok su napuštali stanicu uzbuđeno čavrljajući o ljudima kojima su roštiljali glave ili zakucavali jezike za tepih.
Gledao sam ih kako odlaze, a zatim se okrenuo i, sledeći instinkt koji me retko izneveri, ušao u najsumorniji i najhladniji hotel u Ženevi, podesno nazvan Terminus.
Kako tamo ne beše ničeg što bi me zadržalo, uputih se pravo u Švajcarsku union banku, kako bih zatražio povraćaj svojih Viza čekova. Uputiše me u sobicu u suterenu gde su obavljani poslovi sa strancima. Verovao sam da će sve proći hitro i bezbolno, ali nisam uzeo u obzir švajcarski nacionalni moto: ,,Ne veruj nikom“. U banci sam straćio veći deo popodneva.
Najpre sam morao da stojim u dugom redu punom zabrađenih žena i muškaraca u spavaćicama, svih zaokupljenih transferom novca iz jedne u drugu arapsku rupu peska, što je podrazumevalo ispisivanje mnoštva papira i brojanje pozamašnih gomilica novčanica živih boja. Sve to obavljala je plavokosa žena koja je očigledno mrzela kako svoj posao, tako i sve živo na planeti. Citav mi je sat trebao da se dočepam šaltera, gde mi je traženo da obznanim svoj identitet i otkrijem, tihim glasom i svestan kradomičnih pogleda, tajni broj za povraćaj čekova što mi je saopšten u Firenci. Kad to učinih, žena mi reče da sednem i sačekam.
„Hvala, ali moj voz ne staje na ovoj stanici“, rekoh, upotrebivši svoj najzanosniji osmeh. „Zar ne mogu odmah da dobijem čekove?“
„Morate da sednete i sačekate. Sledeći!“
Sedeo sam još četrdeset pet minuta pre no što me ona ponovo pozva do šaltera, dade mi formular s bulumentom pitanja i posla me natrag da ga ispunim. Bio je to glavobolan dokument. Od mene se zahtevalo ne samo da potanko objasnim zašto sam bio tako neobazriv da izgubim čekove koje mi je s punim poverenjem podarila Viza, kao i da navedem niz besmislenih detalja, uključujuči broj policijskog izveštaja i adresu policijske stanice u kojoj je izveštaj sačinjen, već i da ispišem tuštu i tmu krajnje nebitnih pojedinosti vezanih za moju visinu, težinu i boju kože. „Kakve veze ima boja moje kože s čekovima?“, upitah, malčice mahnito, zbog čega se gospođa prijaznog lika koja je sedela pored mene malo poodmače. Na kraju formulara trebalo je da navedem imena tri garanta.
Nisam mogao da verujem. Šta će mi garanti ako hoću da mi se vrati oteto? ,,Ameriken ekspres ne traži ništa od ovoga“, rekao sam gospođi koja me uznemireno pogleda i odmače zadnjicu još nekoliko centimetara bliže bezbednoj zoni. Lagao sam odgovarajući na sva pitanja. Napisao sam da sam visok pet centimetara, težak dvesta kila, rođen u Abisiniji, sa zanimanjem krotitelja divljih ponija, kože boje žada. Kao garante sam naveo Majkla Milkena1 i Ivana Boeskog2. Kipeo sam od besa ponovo stajući u red kome se sada priključila i delegacija trgovaca dijamantima iz Ruande, kao i dvojica s kamilama.
„Zašto moram da odgovaram na sva ova glupa pitanja?“, zahtevao sam da znam predajući formular. „Ovo su najgluplja pitanja koja sam ikad pročitao. Zaista su ...glupa.“ Kada sam ljut, hoće me rečitost. Žena objasni da ona s tim nema nikakve veze i da samo sluša naređenja. „Tako je govorio i Ajhman“, uzviknuo sam poskočivši uvis. A onda shvatih da takvo moje ponašanje nema svrhe, da će me vratiti na mesto i naterati da čekam do Božića ne budem li se primirio i vladao kao Švajcarac, te uzeh nove čekove ne ispoljavajući ništa više od nemog ogorčenja.
Ali odsad nadalje znam samo za čekove Ameriken ekspresa; ukoliko je kompanija voljna da me za ovu nenaručenu reklamu nagradi s nekoliko novih kofera i skijanjem u planinama Apalači, neka se zna da ću nagradu oberučke prihvatiti.

PROVEO SAM dva dana lutajući Ženevom s neobičnom, muklom čežnjom da se nađem negde drugde. Ne znam tačno zašto, jer je Ženeva sasvim lep grad - celovit, čist kao sunce, prijatan za šetnju, sa strmim i otmenim starim gradom, nekolicinom fmih parkova i velikim plavim jezerom po kome se noću rasipaju raznobojna svetla grada. Ali je i dosadan, skup, poslovan, zakopčan - grad za koji je nemoguće zagrejati se. Ljudi koračaju s hitnjom, povijeni, kao da kažu „sklanjaj mi se s puta“. Na ulicama je bilo proleće, no na licima prolaznika ogledao se februar. Barovi i kafei nisu vrveli od mladih ljudi, kao što je slučaj u Amsterdamu i Kopenhagenu. Ovo je grad bez razdraganosti, bez iskre, bez duše. Najviše što bi se za njega moglo reći jeste da su mu ulice veoma čiste.
Pretpostavljam da bi se Švajcarcima valjalo diviti zbog preduzimljivosti. Ipak je to mala, planinska zemlja bez ikakvih prirodnih resursa, a postala je najbogatija na svetu. (Društveni proizvod po glavi stanovnika veći je za 25% od japanskog, a više nego dvostruko od britanskog.) U Švajcarskoj je novac sve - zemlja ima više banaka nego zubara - a tiha strast stanovnika prema novcu čini ih promućurnim preduzimačima. Iako stotinama kilometara daleko od najbližeg mesta s kog se može nanjušiti more, Švajcarska je dom najvećem proizvođaču brodskih motora na svetu.
Švajcarce krasi obilje vrlina: čisti su, uredni, poštuju zakon, vredni su - toliko vredni da su na nacionalnom referendumu 1970. glasali protiv skraćenja radne nedelje.
U tome i jeste problem. Švajcarci su očajno nezanimljivi i beznadno konzervativni. Moj prijatelj, koji je živeo u Ženevi 1968. kada su studenti cele Evrope uzdrmali kontinent iz temelja, pričao mi je kako su studenti u Ženevi rešili da održe demonstracije, ali su od njih odustali jer im policija nije dala dozvolu. Moj prijatelj se kune da je priča istinita. Ono što je izvesno istinito jeste da su žene u Švajcarskoj dobile pravo glasa tek 1971, tričavih pola veka pošto su ga dobile žene drugih evropskih zemalja, a u jednom od kantona, Apencel Iner Rodenu, isto pravo bilo im je uskraćeno do 1990.
Švajcarci imaju groznu sklonost da budu uskogrudi i bezdušno samoživi. S radošću puštaju u zemlju na stotine hiljada stranih radnika - svaki peti stanovnik je stranac - ali odbijaju da im ponude sigurnost državljanstva. Kad dođu teška vremena, radnike šalju kući - njih 300 000 u vreme naftnog embarga 1973, na primer - primoravajući ih da napuste svo je domove, ispišu decu iz škola, liše se svake udobnosti dok kriza traje. Tako su Švajcarci u prilici da koriste jeftinu radnu snagu kad im ide dobro, a da se u teža vremena ne petljaju s nezgodnim društvenim obavezama kao što su socijalna pomoć i zdravstvena zaštita. Time obezbeđuju nisku inflaciju i čuvaju svoj natovljeni, samodopadni životni standard. Sve ja to razumem, ali se ničemu ne divim.

DRUGOG DANA u Ženevi pošao sam u dugu šetnju uz jezero, senovitom, širokom i praznom stazom, pored stare i oronule zgrade Lige naroda u čije su prozore, bez naročitog uspeha, neki derani bacali kamenice, kroz spokojni Zarden botanik do kapije Palate nacija (veče od Versaja, po turističkim brošurama), gde je danas smeštena organizacija Ujedinjenih nacija. Oklevao sam pred kapijom, dvoumeći se da li da platim kamaricu franaka za turu po zgradi. Niste li srećni što sam odustao?
Umesto toga, primetih na mapi grada da se u blizini nalazi Muzej Crvenog krsta, čiji mi je naziv više obećavao. Nisam pogrešio. Reč je o zaista iznenađujuće prijatnom mestu, ukoliko smem tako da kažem za muzej posvećen isključivo ljudskoj patnji u svim njenim raznolikim, višeslojnim formama. Osmišljen je s pažnjom, a multimedijalna sredstva korišćena su vično i spretno. Gotovo prazan, rečito je kazivao svoju priču na četiri jezika, imajući u vidu da propasti i ljudska okrutnost ne smeju biti prikazani previše slikovito, jer bi to moglo uznemiriti mlađe posetioce.
Ruke organizatora izložbe očigledno behu vezane izvesnim političkim obzirima. Jedan od eksponata bila je replika zatvorske ćelije veličine plakara za metle, gde su aktivisti Crvenog krsta pronašli sedamnaestoro zatvorenika koji su tu držani u neizrecivo lošim uslovima, bez mogućnosd da legnu, samo zato što se njihovi politički stavovi nisu slagali sa zvaničnom politikom. Ali nigde nije nagovešteno o kojoj je zemlji reč. Najpre mi se ta stalna uzdržanost učini kukavičkom, ali kad malo razmislih uvideh da je takav pristup neophodan i razborit. Imenovanje zemlje bez sumnje bi ugrozilo rad tamošnjeg Crvenog krsta. Strašno je pomisliti u koliko zemalja je tako nešto moguće.
Ostatak dana proveo sam gluvareći po gradu, cunjajući po robnim kućama, pipkajući robu (što izluđuje švajcarske prodavce), boraveći uMekdonaldsu (jedinom iole pristupačnom restoranu u Ženevi), obilazeći katedrale, muvajući se po starom gradu i zureći u izloge antikvarnica u kojima se prodaju kitnjasti predmeti kakve bi čovek očekivao da vidi u hacijendi nekog netom obogaćenog neotesanca - porculanski tigrovi prirodne veličine, ori jentalne vaze u koje može da stane dete, gigantski pisaći stolovi u stilu Luja Četrnaestog i vitrine s čijih se zavoja i udubina cakli pozlata.
Uveče, pošto sam oprao zgnječene smokve iz Lokarna s poslednje čiste majice, odoh na pivo u birtiju na ćošku, gde sam nedeljama čekao da budem uslužen, i još nedelju blenući naizmenično u obilni račun i oskudno pivo, držeći ih jedno uz drugo radi lakšeg poređenja. Pošto sam odbio udvaranje jedine ženevske prostitutke („Hvala, ali friško sam sjeban u kafani“), prešao sam u drugi ofucani bar dalje niz ulicu, gde doživeh istovetno iskustvo, te se teška koraka vratih u hotelsku sobu.
Ušao sam u kupatilo da vidim kako napredu je sušenje mo je majice. Ljubičaste fleke od smokve, zapazih sigurnim pogledom čoveka koji je s razočaranjem na ti, ponovo su se pojavile, kao nevidljivo mastilo. Hitnuh majicu u kantu za đubre, vratih se u sobu, ukl jučih televizor, sručih se u krevet i ostadoh da gledam film iz 1954. pod nazivom Pesak Ivo Džime, u kome je Džon Vej n ubijao Japance govoreći francuski tuđim glasom - glumačka veština kojom nisam znao da je vladao.
Palo mi je na pamet dok sam gledao film od koga nisam razumeo ni reč osim bon jour, merci bien i aaaaaa! (to su govorili Japanci kad bi ih Džon Vejn proburazio bajonetom) da se, iako od dosade malne pretrpeh oštećenje mozga, verovatno zabavljam jednako ludo koliko i bilo ko drugi u Švajcarskoj.

UHVATIO SAM jutarnji voz za Bern, dva sata istočno od Ženeve. Bern je predstavljao veliko olakšanje. Otmen i lep, obilovao je kafeima punim mladeži. U turističkom birou dobio sam mapu pomoću koje nađoh hotel Krojc, gde istovarih svoje stvari i stuštih se napolje, ne samo nestrpljiv da vidim grad, već i obradovan vlastitim nestrpljenjem. U Ženevi sam se uplašio da mi volja za putovanjem polako hlapi i da ću ostatak putešestvija provesti skrušeno tabanajući po muzejima i kaldrmisanim ulicama. Ali ne, ponovo sam živnuo, kao nakon vitaminske injekcije.
Bern je podignut na strmoj obali iznad širokog zavoja reke Are. Pogled s mostova i vidikovaca zaista je izvanredan, posebno na stari grad - mnoštvo krovova pokrivenih narandžastim crepom, a među njima crkveni tornjevi i kule što liče na gigantske satove s kukavicama. Većina ulica nadsvođena je na način za mene sasvim nov - prizemlja kuća su uvučena, a nad njima su istureni gornji spratovi čiju veliku težinu nose debeli lučni potporni stubovi koji natkrivaju trotoare. Prodavnice duž ovih ulicaarkada neuporedivo su raznovrsnije, zanimljivije, čak i luksuznije od ženevskih. Bilo je tu antikvarnih knjižara, umetničkih galerija i antikvarnica specijalizovanih za sve i svašta - od igračaka na navijanje, preko satova i dvogleda, do etrurske poezije.
Kulturološki gledano, Bern se nalazi na liniji razdvajanja francuskog i nemačkog govornog područja Švajcarske, te se u njemu čuje egzotična mešavina ova dva jezika. Kelner će vas pozdraviti s ,,bite“, a zahvaliti vam s ,,mersi“. Arhitektura je stamena švajcarsko-nemačka- zgrade izgledaju strogo (mada ne ružno), kao pravljene da izdrže hiljadu zemljotresa. Bern odiše atmosferom prometnog trgovačkog grada u provinciji. Ni po čemu se ne vidi da je državna prestonica. Delom je tako i zbog osobene prirode švajcarske politike. Nadležnosti su većinom prenete na kantone, tako da Švajcarska nema potrebu za premijerom, a zvanje predsednika toliko je nominalnog i ceremonijalnog karaktera da ga svake godine nosi druga osoba. Ne bi Švajcarci ni imali predsednika da im ne treba neko ko će dočekivati strane zvaničnike na aerodromu. Nacionalni parlament, Bundeshaus, izgleda kao provincijska gradska skupština, a nigde u gradu - čak ni u barovima u okolnim ulicama - ne stiče se utisak da ste među birokratama i političarima.
Proveo sam dan i po šetajući od starog grada preko visokih mostova do savremenijih, ali takođe lepih stambenih četvrti s one strane Are. Ovo je predivan grad za nasumičnu šetnju. Nema prometnih ulica, industrije ni sterilnih travnjaka među kancelarijskim zgradama, tek beskrajne avenije s ljupkim domovima i malim parkovima duž njih.
Pokušao sam da obavim dva turistička izleta, no oba mi se izjaloviše. Prešao sam visoki, zakrivljeni most Nideg ne bih li video čuvene medveđe jame - ime grada potiče od nemačke reči koja znači medved, a medved je i gradska maskota - ali jazbine su bile prazne. Izostalo je svako pismeno objašnjenje, a lokalci u obilasku zajedno s decom očigledno su bili iznenađeni koliko i ja.
Pokušao sam da obiđem i Muzej Alberta Ajnštajna, smešten u njegovom starom stanu u Kramgase, jednoj od glavnih ulica pod arkadama. Pet-šest puta proputio sam ulicu gore i dole, dok ne pronađoh neupadljiv ulaz u zgradu, skriven između restorana i butika. Zaključana vrata bila su prašnjava i delovala su kao da ih niko nije otvorio nedeljama, možda i godinama, a na zvono niko nije odgovarao, iako je u brošuri pisalo da je muzej otvoren. Čudilo me je što nigde u gradu nema traga da je u njemu nekad živeo Ajnštajn - nijedne statue u parku ili na trgu, nijedne ulice s njegovim imenom, čak nijedne razglednice s njegovim simpatičnim likom. Nisu ga udostojili ni pločice na kojoj bi pisalo da je te godine, 1905, dok je kao bezimeni ćata radio u švajcarskoj kancelariji za patente, Ajnštajn napisao četiri rada koja će zauvek promeniti fiziku - o teoriji Braunovog kretanja, o teoriji relativiteta, o fotonskoj teoriji svetlosti i o ustanovljavanju jednačine zavisnosti mase i energije. Ja, dakako, nemam pojma šta to znači - moje poznavanje nauke je takvo da ne shvatam kako to da struja ne iscuri iz utičnica - ali bih svejedno voleo da vidim gde je živeo.
Uveče sam obilno večerao - više od toga posetilac u Švajcarskoj ne bi trebalo da očekuje - i pošao u još jednu dugu šetnju. Dok sam se ulicom Marktgase, kroz glavnu pešačku zonu, vraćao u centar grada, videh da se svi barovi zatvaraju. Kelneri su unosili stolove i stolice i gasili svetla. Bilo je 9:20 uveče. Iz toga možete steći predstavu o tome kakav raspojasan noćni život nudi Bern.
Nemo uzrujan bazao sam unaokolo sve dok uz olakšanje ne pronađoh još uvek otvoren bar u obližnjoj ulici. Bio je pun, prijatan i zadimljen, i tek što sam se skrasio s velikom čašom zlaćanog piva uz završne pasuse Crne smrti, kad začuh poznati glas: ,,Je 1’ se sećaš kad je Blen Brokhaus povilenio i raspalio iz uzija u Klubu za muškarce u zapadnom Gulagongu?“
Okrenuh se i ugledah moje pajtaše iz voza kako sede na barskim stolicama iza penušavih krigli piva. „Hej, momci, šta ima?“, izlete mi pre no što stigoh da se ugrizem za jezik.
Oni me pogledaše kao da sam maloumnik. „Znamo li se, ortak?“, upita me jedan od njih.
Nisam znao šta da kažem. Ovi me momci nikada ranije nisu videli. „Vi ste iz Australije, a?“, promumlah tupavo.
„Jesmo. Pa šta?“
,,Ja sam iz Amerike.“ Ućutah na trenutak. „Ali živim u Engleskoj.“
Usledi duga pauza. ,,E pa sjajno“, reče jedan od Australijanaca uz nagoveštaj sarkazma, pa se okrenu ka svom prijatelju i reče: „Sećaš li se kad je Govnjivi O’Liri mačetom odsekao kelnerici ruku jer je našao muvu u pivu?“
Osetih se kao dupeglavac, što i beše odgovarajući opis moga stanja. Njihove sićušne dimenzije i izopačeni pileći umovi produbili su moje tiho poniženje. Vratio sam sepivu i knjizi dok su mi uši gorele, našavši utočište u pomoru sirotih žitelja Bristola, gde je kuga 1349. godine toliko uhvatila maha da su „živi jedva stizali da pokopaju mrtve“, a trava na ulicama narasla je do kolena.
Nedugo zatim, posle još dva piva i 120 000 Engleza počinulih u mukama, moja nelagodnost minu i osetih se znatno bolje. Lepo kažu, vreme leči sve rane. Ipak, probudite li se s gnojavim čirem na preponama, nek vam ne bude teško da skoknete do čika doktora.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:12 am




18. LIHTENŠTAJN



ZNAĆETE da ulazite u nemačko govorno područje Švajcarske kad imena gradova zazvuče kao da neko govori ustima punim hleba: Tun, Lojk, Bilah, Plafajen, Flims, Pfefikon, Gštad, Lintal, Tuzis, Fluelin, Talvil.
Prema voznoj karti, moje odredište bilo je poslednji od navedenih, što me zbuni, jer se T alvil ne pomin je na sveznajućoj Alpenlander karti puteva Kimerlija i Freja. Na mestu Talvila stoji Horgen. Nisam mogao ni da zamislim da su savesni uposlenici Kimerlija i Freja načinili tako ozbiljnu grešku u sopstvenoj zemlji, ali jednako nezamislivo beše da su konzervativni žitelji ovog kutka Švajcarske odjedared u proteklih osamnaest godina rešili da promene ime jednom od svojih gradova; pripisah to Božjoj volji, i pažnju usmerih na razmotavanje mape u svoj njenoj zgužvanoj lepoti, na neskriveno nezadovoljstvo gospođe kraj mene, koja je rukama pritiskala nedra i ispuštala očajne uzdahe svaki put kad bi ćoše papira zaćarlijalo u njenom pravcu.
Šta se krije u mapama? Mogao bih da ih gledam po vasceli dan, pozorno proučavajući imena gradova i sela za koje nikad nisam čuo i koje nikad neću posetiti, prateći tok nepoznatih reka, istražujući uzvišice, konsultujući legendu na marginama kako bih utvrdio šta označava kružić sa zastavicom (Burg ili Slos) i po čemu se razlikuju piktogrami aviončića s krugom i bez kruga (jedan je Flughafen, a drugi Flugplac), izgovarajući svaki čas tiho, dubokoumno ,,hmmmm“ i ozbil jno klimajući glavom bez predstave zašto to činim.
Uvideh da sam iz Briga u Ženevu mogao da krenem i drugim, južnijim putem, preko Aosta, Mon Blana i Samonija. To bi izvesno bilo daleko lepše za oči. Kakva sam ja budala, propustio sam priliku da vidim Aostu i Mon Blan! Kako sam uspeo da stignem dovde a da zaobiđem srce Alpa? Kakav sam ja idiot! ,,Hmmm...“, izustih ozbiljno klimajući glavom i presavih mapu.
Voz je pućkao predelima punim malih imanja i strmih, pošumljenih brda, duž plitke reke, često zastajući u osamljenim selima gde bi se ukrcalo po pet-šest ljudi s praznim cegerima. Kad bi se voz napunio, stao bi u nekom malom trgovačkom mestu po imenu Langnau ili Cug, svi putnici bi izašli ostavivši me samog, pa bi lagani, postojani proces ukrcavanja ponovo započinjao. Nije to bio loš način da se provede dan.
Iz voza sam izašao u Zargansu, nadomak Lihtenštajna. Pruga prolazi kroz Lihtenštajn, ali u skladu s nacionalnom politikom rabljenja besmisla na širokom planu, voz tamo ne staje. Umesto toga, silazite u Zargansu ili Buksu i prelazite u žuti autobus koji vas odvozi u Vaduz, majušnu prestonicu Lihtenštajna.
Autobus je već čekao na stanici. Kupio sam kartu, zauzeo mesto na sredini, kao jedini putnik bez bakaluka u krilu, i seo pripravan da razgledam ovu sićušnu zemlju. Od Zargansa do Vaduza ima samo desetak kilometara, ali putovanje traje oko sat jer autobus mili tamo-vamo truckajući se sporednim putevima i praveći oprezne zaobilaznicepokrajnjim sokacima, kao da želi da se prikrade Vaduzu. Pomno sam zurio kroz prozor, ali ne videh gde smo ušli u Lihtenštajn - nisam bio siguran da smo stigli sve dok ne ugledah znak s natpisom Vaduz.
Sve u vezi s Lihtenštajnom je smešno. Za početak, smešno je mali - jedva dvesta pedeseti deo Švajcarske, koja je i sama smešno mala. Lihtenštajn je poslednji preostali delić rimske imperije, tako nezanimljiv da članovi vladajuće porodice nisu došli da ga obiđu 150 godina. Ima dve političke partije, poznate kao Crveni i Crni, koje odlikuje takav manjak ideoloških razlika da dele istu krilaticu: „Vera u Boga, kneza i otadžbinu“. Lihtenštajn se poslednji put vojno angažovao 1866, kada je osamdeset vojnika poslato u rat protiv Italije. Niko nije poginuo. Štaviše - ovo će vam se svideti - vratilo ih se osamdeset i jedan, jer su putem stekli drugara. Dve godine kasnije, shvativši da Lihtenštajnci neće pobediti nikog, knez je raspustio vojsku.
Lihtenštajn je najveći proizvođač pakovanja za kobasice i veštačkih zuba na svetu. Na glasu je kao poreski raj i jedina je zemlja u kojoj je registrovano više preduzeća nego ljudi (mada ta preduzeća većinom postoje samo na papiru). Bio je poslednja zemlja u kojoj su žene dobile pravo glasa (1984). Njegov jedini zatvor tako je mali da se hrana za zatvorenike šalje iz obližnjeg restorana. Da bi se dobilo državljanstvo, valja održati referendum u kandidatovom selu, a ako je rezultat povoljan, sledi glasanje Vlade. No to se nikad ne dešava i stotine porodica koje u Lihtenštajnu žive generacijama i dalje se smatraju strancima.
Vaduz nije preterano slikovit, ali njegova okolina ostaje u sećanju. Grad je nastao u podnožju planine Alpšpic, visoke oko 2000 metara. Na zaravni odmah iznad grada nalazi se palata Šlos, sumorna i slična tvrđavi, uznemirujuće nalik zamku Zle veštice iz Čarobnjaka iz Oza. Svaki put kad bih podigao pogled, nekako sam očekivao da odande izlete oni krilati majmuni. Neobično je da Vaduz, i pored viševekovnog bitisanja u zabiti, ni je zadržao duh starine. Čitav grad izgleda kao izgrađen pre dvadesetak godina, i to navrat-nanos - nije ružan, ali je bezličan.
Bila je subota i glavna gradska ulica beše zakrčena velikim mercedesima iz Švajcarske i Nemačke. Bogataši mora da vikendom stižu u vizitu svom novcu. U centru postoje samo četiri hotela. Dva su bila puna, a jedan zatvoren, no uspeo sam da dođem do sobe u četvrtom, Engelu - prijatnom hotelu, ali skupom za ono što nudi: grumuljičav krevet, sijalicu od četrdeset vati u lampi za čitanje, nedostatak televizora i radio tako star da me ne bi iznenadio glas Edvarda Maroua3 koji komentariše bitku kod Monte Kasina. Umesto toga, našao sam stanicu gde je emitovanje polki povremeno milosrdno prekidao disk-džokej koji je govorio nemački i očito bio pod dejstvom pilula za spavanje (ili polki), a to zaključih na osnovu njegovog otresitog tona. Govorio... je.... ovako, kao osoba zatočena u užasnom snu, što možda i beše slučaj.
Jedina prednost sobe bio je balkon s pogledom na crkvu, gradski trg (zapravo samo travnjak s parkingom) i planine u pozadini. Ako bih se opasno nagao nad ulicu i iskrenuo vrat, u visini bih nazreo Šlos. To je i dalje dom krunisanog kneza, jednog od najbogatijih ljudi u Evropi, vlasnika druge po veličini privatne zbirke slika na svetu, koga je nadigrala samo engleska kraljica. On je jedino privatno lice koje poseduje Leonarda, a ima i najveću zbirku Rubensovih dela, no slabu vajdu od toga vidi radoznali posetilac, jer je zamak zatvoren za turiste, a planovi da se izgradi skromna galerija koja bi udomila nekolicinu slika još nisu makli s mrtve tačke. O galeriji parlament raspravlja već dvadesetak godina, ali je pomisao o rastanku s novcem neophodnim za ovaj poduhvat isuviše bolna, a očigledno se niko ne usuđuje da zamoli kraljevsku porodicu (tešku oko 1,3 milijarde dolara) da zaroni u svoj kovčežić s blagom i žrtvuje neku đinđuvu za opštu stvar.
Izašao sam da prošetam i nešto prezalogajim, ali ne naiđoh na bogzna šta. Poslovna četvrt sastoji se od nekoliko uličica, a prodavnice su tako prozaične i seoske - trafika, dragstor, prodavnica suvenira s poklonima kakve s užasom primate od rodbine za Božić - da je nemoguće zadržati se pred njima. Malobrojni restorani su ili prekomerno skupi ili obeshrabrujuće prazni. Vaduz je tako mali da ćete, koračate li petnaestak minuta u bilo kom pravcu, zaći duboko u unutrašnjost. Shvatio sam da nema drugog razloga za posetu Lihtenštajnu osim da se kaže da ste bili tamo. Da je jednostavno deo Švajcarske (što praktično i jeste, osim na papiru i poštanskim markama - a čak i tu koriste švajcarsku poštansku službu), niko ne bi ni sanjao da svrati.
Hodao sam lepom, ali bezimenom stambenom ulicom, gde je iza prozora svake dnevne sobe dopirao ledeni sjaj televizora, da bih završio na ravnom, neasfaldranom i neosvetljenom putu kroz sveže uzorana polja. Odatle je pogled na Vaduz bio divan. Tama se spustila kao pozorišna zavesa, a bledi mesec visio je na nebu. Šlos, okupan žutim svetlom reflektora, zapovednički se uzdizao nad gradom, delujući vlažno i promajno.
Put se naglo prekidao, te se vratih da još jednom prošetam gradom. Seo sam da večeram u hotel Vaduzerhof. Dva sata ranije rečeno mi je da je hotel zatvoren, ali je kuhinja definitivno bila otvorena, mada ne s prevelikim brojem narudžbi, a i ljudi su ulazili, uzimali ključeve s recepcije i odlazili u svoje sobe. Možda se zaposlenima jednostavno nije dopalo kako izgledam, ili su s pravom posumnjali da sam putopisac koji će svetu obelodaniti tajnu da u hotelu Vaduzerhof, Štatleštrase br. 3 u Vaduzu, hrana i Nije Bogzna Kakva. Ko će ga znati?

UJUTRO se nacrtah na doručku u trpezariji hotela Engel. Doručak se sastojao od uobičajenih hleba, šunke i sira, što mi i nije po volji, ali je uračunato u cenu sobe, a s obzirom na iznos smatrao sam se obaveznim da ispraznim nekoliko paklica putera i promrljavim malo sira, ako ništa drugo. Kelner mi donese kafu i upita me hoću li sok od pomorandže. „Da, molim vas“, odgovorih.
Bio je to najčudniji sok od pomorandže koji sam ikad video. Boje breskve, obilovao je crvenim tegljavim andrmoljama koje su po njemu plutale poput ganglija. Uznemirila me je njihova sličnost s onim crvenim zavijucima koji se pokatkad nađu u žumancetu. Cak nije imao ni ukus soka od pomorandže, te ga posle nekoliko gutljaja odgurnuh od sebe i usredsredih se na kafu, seckajući pri tom šunku na sitne parčiće i onemogućavajući njenu dalju upotrebu.
Dvadesetak minuta kasnije otišao sam da se odjavim iz hotela, gde mi ljubazna gospođa uruči račun na uvid dok je žustro provlačila moju kreditnu karticu kroz mašinu na pultu. S iznenađenjem primetih da mi je sok od pomorandže naplaćen četiri franka. Četri franka su velike pare.
„Izvinite, ali naplaćena su mi četiri franka za sok od pomorandže.“
„Da li ste pili sok od pomorandže?“
„Da, ali kelner mi nije rekao da se sok plaća. Mislio sam da spada u doručak.“
„O, ne, naš sok od pomorandže je zaista poseban. Sveže isceđen. On je......“ Izgovorila je neku reč na nemačkom, za koju pretpostavljam da znači ,,pun tegljavih andrmolja“, a zatim dodala: ,,A pošto je frlo poseban, košta četiri franka.“ „Odlično, sjajno, ali ja zaista smatram da je kelner trebalo da me upozori.“
„Ali gospodine, naručili ste ga i popili ste ga.“
„Nisam ga popio - imao je ukus pačje mokraće - a osim toga, mislio sam da je besplatan.“
Našli smo se u ćorsokaku. Obično u sličnim okolnostima ne pravim scene - jednostavno izađem i bacim ciglu u prozor - ali ovaj put odlučio sam da zauzmem stav i odbijem da potpišem račun dok mi s njega ne skinu četiri franka. Bio sam spreman i da odem u zatvor, premda mi se na trenutak javila zastrašujuća slika zatvorske večere, prilikom koje ja skidam poklopac s poslužavnika i nalazim čašu soka od pomorandže boje breskve i jedan jedini list sitno iseckane šunke.
Na kraju ona popusti, verovatno brže nego što sam zasluživao, ali mi je iz njenog studenog sve-vam-je-oprošteno osmeha koji istisnu vraćajući mi karticu bilo jasno da za mene više nikad neće biti mesta u hotelu Engel u Vaduzu. A kako sam i iz Vaduzerhofa doživotno proteran, očigledno je da sam proveo svoju poslednju noć u Lihtenštajnu.

KAKO JE BILA nedelja, nije išao nijedan autobus, te sam morao da otpešačim do devet kilometara udaljenog Buksa, što mi nije smetalo. Osvanulo je besprekorno prolećno jutro. Crkvena zvona odjekivala su dolinom kao da je upravo završen rat. Išao sam putem do obližnjeg sela San, odakle nasumice krenuh sporednim puteljkom, tačno pretpostavljajući da će me odvesti do Rajne, gde pronađoh šljunčanu stazu kojom pređoh poslednji kilometar do mosta što vodi u Švajcarsku. Nikada ranije nisam prešao granicu peške, te bejah poprilično zadovoljan samim sobom. Nigde ne videh nikakav granični prelaz, samo pločicu na sredini mosta koja označava zvaničnu liniju između Lihtenštajna i Švajcarske. Kako u blizini nije bilo nikog, prekoračio sam je tri-četiri puta, iz čistog meraka.
Na suprotnoj strani reke ležao je Buks, ne toliko uspavan, koliko komatozan. Do dolaska voza imao sam još dva sata, te natenane razgledah grad. Razgledanje je potrajalo ciglo četiri minuta, računajući i kratke stanke. Sve je bilo geschlossen.
Otišao sam na stanicu i kupio kartu za Insbruk, a zatim svratio do staničnog bifea. Bio je zatvoren, za razliku od novinarnice, te zastadoh da pogledam. Trebalo mi je nešto za čitanje - čar Ziglerovog neumornog prebrojavanja leševa evropskih seljaka iz četrnaestog veka počela je da bledi - ali jedina publikacija na engleskom jeziku bilo je nedeljno izdanje časopisa USA Tudej, koji me je oduvek podsećao na moje gimnazijske novine. Zapanjen sam da ovaj časopis nalazi čitaoce u Americi, a mogućnost da će se neko pojaviti pred staničnim kioskom u Buksu, Švajcarska, i poželeti da ga kupi činila mi se kao ozbiljno iskušavanje zakona logike. Poželeh da zavirim u sportske rezultate, ali me je prodavačica motrila kao buldog, te zaključih da bi to u Švajcarskoj moglo biti kažnjivo.
Zato odoh na peron, skinuh samar s leđa i sedoh na klupu. Dozvolio sam sebi da sklopim veđe i provedem vreme smišljajući švajcarske pitalice.

Pitanje: - Kako da nasmeješ Švajcarca?
Odgovor: - Uperi mu pištolj u glavu i reci: „Smej se!“

Pitanje: - Kako se u Švajcarskoj zove veliki ljubavnik?
Odgovor: - Imigrant.

Pitanje: - Kako se u Švajcarskoj zove skup dosadnjakovića?
Odgovor: - Cirih.

Kad mi je to dojadilo, prešaltovah se iz neobjašnjivog razloga na pitalice s više odgovora o Adolfu Hitleru i Evi Braun, ali dovrših samo jednu:

Pitanje: - Šta su bile poslednje reči Adolfa Hitlera Evi Braun?
a. Da li si se setila da otkažeš mlekadžiji?
b. Beng! Na tebe je red.
c. U redu, u redu, postaraću se da serija kućnih aparata bude nazvana po tebi,

kad voz uđe u stanicu. Ukrcah se s nemalim olakšanjem, zadovoljan što polazim put još jedne nove zemlje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:12 am





19. AUSTRIJA



STUPIO SAM na stanicu u Insbruku s gotovo sablasnim osećajem da sam tu juče bio, osećajem na pola puta između deža vija i istinskog sećanja. U Insbruku se nisam našao osamnaest godina, a za sve to vreme setio sam ga se jedanput ili dvaput, no sada mi se činilo da je prošlo tek dan-dva, a da godine između nisu ni postojale. Stanica kao da se uopšte nije izmenila. Bife je bio na istom mestu i služio isto što i onda - paprikaš s knedlama, obrok koji sam pojeo četiri puta za tri dana jer beše najjeftiniji i najobilniji u gradu. Knedle su bile veličine topovske đuladi, jednako zasitne i otprilike isto toliko ukusne.
Smestio sam se u malom hotelu u centru, po imenu Golden krone, i proveo smiraj dana šetajući pod kosim zracima sunca po zlatnim svetlom okupanom gradu. Insbruk je zaista savršen gradić, pun temeljnih baroknih zgrada i vretenastih tornjeva. Brižljivo je sačuvan, ali ne odaje utisak muzeja pod vedrim nebom, a okolina je onoliko blizu savršenstva koliko možete da zamislite. Na kraju svake ulice otvara se vidik na gromadne planine snežnih vrhova, pod kristalno jasnim nebom.
Prošetao sam popločanom stazom kraj reke In, hitre, plitke i glatke kao uglačano staklo, prošao kroz parkić po imenu
Hofgarten i odlutao u stambenu četvrt punu ravnih, senovitih ulica s trospratnim kućama čiji su krovovi nestajali u krošnjama. U mnogima od njih - u previše, za jedan tako mali grad - nalazile su se hirurške ordinacije. Na zidovima i kapijama mesingane pločice su oglašavale: DR G. MUNSTER/ ZAHNZARZT ILI DR ROBERT SCHLUGEL/PLASTISCHE CHIRURGIE, kod kojih bi vam, bez obzira na šta se žalite, bilo zapoveđeno da se razodenete, popnete na sto i dignete noge na gvozdenu skalameriju. Tramvaji, u kojima ne beše nikog sem vozača, povremeno su bučno promicali; inače je vladala tišina.
Jedan od prvih živih utisaka o Evropi stekao sam iz filma Volta Diznija koji se, verujem, zvao Muke s anđelima. Bila je to beznadno sentimentalna pripovest o tome kako je grupica rumenih mangupa, vragolastog vladanja i anđeoskog glasa, uspela da ude u Hor bečkih dečaka. I sam beznadno sentimentalan, silno sam uživao u filmu, ali ono što je na mene ostavilo trajan utisak jeste ,,evropejstvo“ njegove pozadine - kaldrmisane ulice, mala gradska kola, prodavnice na ćošku sa zvoncem na vratima, skromna, domaća atmosfera u stanovima dečaka. Sve to delovalo mi je staromodno i privlačno u odnosu na moj doteran, moderan svet, i usadilo mi je neizbrisivo uverenje da je Austrija evropskija od ostatka Evrope. A tako mi se učini i u Insbruku. Prvi put posle dugo vremena, sigurno prvi put na ovom putovanju, obuze me opipljivo ushićenje što sam tu, na ovim ulicama, u ovom telu, sred ovog vremena. Nalazio sam se u Evropi. Bila je to čudesno duboka spoznaja.

DO HOTELA sam se vratio jednom od glavnih ulica, MarijaTerezijenštrase. Lepa je, široka i njome je prijatno šetati nogu pred nogu, pod uslovom da vam pogled ni načas ne odvrluda do nekog od niza izloga u kojima su izloženi tirolski haljeci i lederhosen, pivske krigle, špicaste kape s peruškom na obodu, dugačke lule i rukom rezbarene dragocenosti verskog sadržaja. Ne verujem da se u bilo kom kutku sveta može naći više kičastih eksponata nego u Tirolu, a toliko njihovo obilje posluži mi kao depresivan podsetnik da se nalazim u narodu koji takve stvarčice voli.
To je mana Austrije. Isti nagon koji ljude tera da sačuvaju prošlost u svojim gradovima, navodi ih da čuvaju prošlost u svojim srcima. Niko ne drži do slavne pređašnjice kao Austrijanci, a kako u ,,slavnu“ pređašnjicu spada i jedan od najstrahotnijih perioda istorije, onda se to ne može smatrati njihovom najprivlačnijom osobinom.
Austrijanci su na zlu glasu po zatucanosti. Kada smo Kac i ja stopirali po Austriji, sprijateljili smo se s dvojicom Nemaca naših godina, Tomasom i Gerhardom, koji su uz pomoć palca putovali od Berlina do Indije, u nadi da će pronaći duhovno prosvetljenje i dobru drogu. Zajedno smo kampovali u visokom alpskom klancu, negde na putu između Salcburga i Klagenfurta, a uveče smo odšetali do najbližeg sela, gde pronađosmo savršenu krčmu koja kao da je čekala na nas - obložena mrkom drvenom lamperijom, s kaminom i dremljivim psom pred njim, bila je puna jedrih veseljaka s visoko podignutim pivskim kriglama. Jeli smo kobasice sa senfom i ispili mnoga piva. Ugođaj beše krajnje prijatan.
Sećam se kako sam sedeo tamo te kasne večeri, raznežen od pića, i razmišljao kako je to jedno fino mestašce i kako su Austrijanci jedan fini, gostoljubiv svet- toplo su nam se osmehivali i povremeno dizali čaše u naše zdravlje - kad se Nemci nagnuše ka nama i saopštiše nam da smo u opasnosti. Austrijanci su nam se, izgleda, rugali. Nesvesni da dvojica u našoj družini razumeju svaku izgovorenu reč, govorili su slobodno - svi do poslednjeg: muškarci, žene, gazda, gazdina supruga, celo prokleto selo - o tome kako bi trebalo da nas izvedu napolje i, preveo je Gerhard, „osisaju nas i onda razacesljaju vilama“.
Prostorijom se razleže gromki smeh. I Gerhard se kiselo osmehnu. „Kazu da ce mozda da nas najedu balegom svojih konjova.“
„E pa sjajno“, reče Kac, „kao da se na ovom putovanju nismo najeli dovoljno govana.“
Glava mi se okretala kao periskop. Prijazni osmesi pretvoriše se u demonsko keženje. Čovek preko puta mene podiže čašu i namignu mi kao da kaže: „Nadam se da voliš konjsku balegu, delijo.“
Pogledah Gerharda. ,,Da zovemo policiju?“
„Mislim da taj covek tamo jeste policija.“
,,E pa sjajno“, ponovi Kac.
„Hajde da pojdemo prema vratima sto najtise mozemo, a onda u bezanje.“
Ustali smo, ostavljajući iza sebe neispijena piva, i nehajno pošli ka vratima, pozdravljajući u prolazu naše nesuđene napadače, da bismo se zatim dali u beg glavom bez obzira. Čuli smo kako novi talas smeha pomera krčmu iz temelja, ali niko nije pošao za nama, te pretnja da obedujem konjsku balegu zanavek ostade - hvala ti, Bože, hvala ti, hvala ti - u sferi imaginacije.
Dok smo ležali u vrećama za spavanje na rosnoj livadi pod hiljadama zvezda, zurili u seni oštrih planina ocrtane na nešto svetlijem nebu i udisali miris pokošenog sena, rekoh da nikad nisam video mesto lepše od toga.
,,To ti je problem s Austrijom“, izusti Tomas, s nenadanim žarom čoveka koji retko govori. „Ona je tako lepa zemlja, ali je puna jebenih Austrijanaca.“

SLEDEĆEG DANA otputovao sam u Salcburg. Imao sam teškoće da mi se dopadne, što me začudi jer sam se tog grada sećao, premda maglovito, po lepom. Sada je bio pun turista i, što je još gore, pun prodavnica u kojima se prodaje roba samo turistima draga: tirolske koještarije, alpske koještarije i, najgore od svih, Mocart-koještarije: čokolade, marcipan, poprsja, karte, pepeljare, likeri. Posvuda u toku behu radovi na zgradama i ulicama, od kojih se grad gušio u prašini i buci. Cinilo mi se da po vasceli dan koračam preko dasaka nad privremeno iskopanim jendecima.
Ulice Starog grada, zgodno spakovanog između reke Zalcah i strmih litica planine Menšberg, neporecivo su slikovite i lepe, ali tako arogantno napirlitane da mi je došlo da se izbljujem. Duž Getrajdegase, ulice u kojoj je rođen Mocart, nad svakomprodavnicom visi onaj znak u obliku pereca, čak i iznad, Bog da prosti, Mekdonaldsa (gde su zlaćani lukovi slova M ubačeni u filigranski rad), kao da bi trebalo da pomislimo kako se hamburgeri tu dele još od srednjeg veka. Pao sam na kolena i stao da udaram svojom sirotom starom glavom po kaldrmi.
Nemam ništa protiv Mekdonaldsa u evropskim gradovima, zaista nemam, ali nikad nemojmo zaboraviti da se ne smemo pouzdati u razložno rasuđivanje kompanije koja za svoje zvanično zaštitno lice odabere poluretardiranog klovna po imenu Ronald Mekdonald.
Ljudima u Mekdonaldsu nedostaje vođstvo. Neko treba da im kaže da Evropa nije Diznilend. Neko treba da im zapovedi da odaberu odgovarajuće prostorije u nekoj sporednoj ulici i opreme ih tako da budu prepoznatljive i funkcionalne, ali ne i upadljive. Restoran bi trebalo da izgleda kao bilo koji evropski bistro, možda s crvenim zavesicama i lampama na stolovima, ali bez ičeg na osnovu čega bi se spolja moglo reći da je posredi Mekdonalds, izuzev diskretnog slova M na prozorima i nepregledne kolone debeloguzog sveta koji ulazi i izlazi kroz vrata. Kad već divanimo o tome, trebalo bi im takođe skrenuti pažnju da više ne smeju svakog gosta tovariti kutijama od stiropora i kojekakvim papirčinama teškim koliko i gost sam, kao i da pod obavezno moraju ustreliti Ronalda. Tek kad ovi uslovi budu zadovoljeni Mekdonaldsu bi trebalo dozvoliti da otvori restorane u Evropi, ne pre toga.
Glavni trg u Salcburgu, Mocartplac, zapanjujuće je ružan za grad koji se diči lepotom. Na ovoj velikoj betonskoj zaravni, ljupkoj koliko i parkiralište pred supermarketom, stajali su jedna izrazito čađava statua velikog čoveka, nekoliko poluizlomljenih klupa i oko svake od njih po bučna grupica italijanskih trinaestogodišnjaka na koje su neuravnoteženi adolescentski hormoni očito ostavili pogubne posledice. Bilo je grozomorno, grozomorno.
Najviše me je iznenadilo to što sam Salcburg pamtio kao divan grad. U Salcburgu smo Kac i ja upoznali Gerharda i Tomasa, u baru na ćošku Mocartplaca, i može biti da je ushićenje prisustvom nekog uz koga ću se malo odmoriti od Kaca donekle obojilo moje sećanje. U svakom slučaju, sad u starom gradu ne nađoh ništa osim prodavnica buđavih suvenira, restorana i barova čija je ponuda bila krajnje bezlična, s istim šarmom i lokalnim šmekom kojima se može pohvaliti i Pica hat u ulici Karnabi.
Kad pređoh na moderniju, desnu obalu reke, Salcburg mi se dopade mnogo više. U dugoj, tihoj ulici velike kuće gledale su na Zalcah, a pogled na stari grad bio je zanosan: prastari krovovi, tornjevi katedrale s tri kupole, tvrđava Hohensalcburg teška kao tuč, utonula u niske planine u pozadini. Trgovačka četvrt modernog dela grada po meni je daleko zanimljivija, lepša i svrsishodnija od one u njenom istorijskom parnjaku s druge strane reke. Popio sam kafu u konditoriji u ulici Lincergase, gde osoblje dočekuje goste srdačnim „Gris Got! “, kao u Kafiću „ Uzdravlje“ kad uđe Norm, osim što su ovde tako dočekivali sve, pa i mene, što me je oduševilo. Kasnije pojedoh ukusnu večeru, popih dva-tri piva i uveče prošetah kraj reke, i odjednom mi se Salcburg više nije činio tako lošim. Ali to nije Salcburg ko ji većina ljudi dolazi da vidi.
BEČ JE na oko tri stotine kilometara istočno od Salcburga, ali mi je trebalo celo prepodne i pola popodneva da stignem do tamo. Postoji neobično žilav mit da su evropski vozovi bajno brzi i udobni, te da je putovati njima lepo kao san. Vozovi u Evropi zapravo su najčešće zamorno spori, a železničari ustrajavaju u antikvarnom običaju da se vagoni dele na kupee. Nekada sam mislio da je to veoma zgodno i zabavno, no uskoro utvrdih da takva vožnja podseća na sedmosatno čekanje u čekaonici na doktora koji nikad ne dolazi. Primorani ste na nelagodnu bliskost s neznancima, što ja nalazim uznemirujućim. Šta god da uradiš - izvadiš nešto iz džepa, zevneš ili se mašiš ranca - svi će se izbečiti u tvom pravcu ne bi li videli šta si naumio. Od privatnosti ni traga, a dakako, nema toga što kao zatočenost u kupeu voza na dugom putovanju može da pospeši dokonanje o neutaženim malim slabostima ljudskog tela - o osujećenom prdežu, o tri kvadratna metra bokserica koje su se, ničim izazvane, našle zavučene međ guzove, ili o komadiću kornflejksa neznanim putem pristiglim u levu nozdrvu. Mene je morio kornflejks. Sav sam brideo od žel je da ga izvadim. Žudeo sam da zarijem prst tako duboko u nozdrvu da se posmatraču učini kao da češem teme iznutra, no naravno, bejah nemoćan da išta preduzmem, kao čovek vezanih ruku.
Čak morate da pazite i na svoje misli. Ni iz jednog drugog razloga osim možda zato što sam bio neumereno preokupiran telesnom problematikom, pade mi na pamet urednik poslovne rubrike s kojim sam radio u Tajmsu. Zvaću ga Edvard, pošto se tako i zove. Edvard je bio lud, što u zlatna vremena pre Ruperta Mardoka ne beše prepreka za zaposlenje u novinama, čak ni za napredovanje do rukovodećeg mesta. Imao je nekolicinu izuzetnih osobenosti, no ona koju najjasnije pamtim jeste da bi kasno noću, kad se zatvori njujorška berza i nema šta da se radi, on ispravio desetak spajalica za papir i gurnuo ih u uvo. Nije se samo polagance češkao. Zavukao bi ih u uvo do balčaka, a onda vrteo između dva prsta kao da šteluje radio-stanicu. Delovalo je bolno, ali je on iz toga crpeo nemereno zadovoljstvo. Pokatkad bi zakovrnuo očima i stao da guguče u ekstazi. Verovao je, pretpostavljam, da ga niko ne gleda, ali svi smo ga opčinjeno motrili. Tokom jedne izuzetno žestoke sesije, kad je spajalicama zašao tako duboko kao da im nema povratka, kolega Džon Prajs uzviknu: „Da li bi ti pomoglo, Edvarde, kad bi neko od nas potegao s druge strane?“
Mislio sam na Edvarda dok smo se klackali kroz beskrajne austrijske predele i glasno se nasmejao nenadanim, ludačkim grohotom koji iznenadi koliko mojih troje saputnika, toliko i mene samog. Pokrio sam usta rukom, ali iz njih se ote još postiđenog, nezaustavljivog smeha. Ostali me putnici pogledaše kao da sam se upravo ispovratio po sebi. Tek pošto sam dvadesetak minuta proveo buljeći kroz prozor krajnje usredsređeno, mogao sam da se prisaberem i vratim ozbiljnijim jadima vezanim za kornflejks u mojoj nozdrvi.

NA VELIKOJ ŽELEZNIČKOJ stanici u Beču platih da mi nađu sobu, a zatim se uputih ka centru grada dugačkom i ružnom Marijahilferštrase, pitajuči se nisam li pogrešno protumačio priče o krasoti Beča. Oko kilometar i po, od stanice do Ringštrase, nizale su se prodavnice sumnjiva izgleda - one u kojima se roba prodaje pravo iz kartonske kutije - a takve su bile i mušterije. A onda blizu palate Hofburg stupih u začarani krug Ringštrasea, i sunce sinu iza oblaka. Sve postade ljupko i zlatasto.
Moj hotel, Vandl, nije bio preterano lep ni udoban, što je nadomeštao povoljnom cenom i mirom, a posebna mu je vrlina bila to što se nalazi u samom centru grada, tik iza barokne Šotenkirše i samo dve-tri ulice od Grabena, jedne od dve pešačke zone u centru Beča. Druga je Kerntnerštrase, koja se u Graben uliva kod katedrale. Zahvaljujući njima Beč se može pohvaliti najlepšom pešačkom zonom u Evropi. Možda je Stroget u Kopenhagenu za koji metar duži, negde drugde zgrade su malčice interesantnije ili za trunku otmenije, ali nigde ne postoje sva tri ova kvaliteta. Već posle nekoliko minuta znao sam da će mi se Beč dopasti.
Najpre odoh u katedralu Sv. Stefana. Spolja joj gotička arhitektura daje grandiozan izgled, ali unutra mi se učini tako beživotnom da se stresoh, kao i poprilično zapuštenom. Ukrasi su bili neuglačani, klupe izlizane, a mermer je delovao teško i mrtvo, kao da je iz njega istisnut sav unutrašnji sjaj. S olakšanjem izađoh odatle.
Svratio sam u obližnju konditoriju na kafu i komad kolača od 15 000 kalorija, i tu sam isplanirao pohod na grad. Uz sebe sam imao Vodič kroz Beč u kome se nalazi i sledeći savet: „Muzeje u Beču najbolje je obilaziti jedan po jedan.“
O, blagodarim, pomislih. Sve ove godine obilazio sam muzeje dva po dva i nisam znao zbog čega me drma depresija.
Počeo sam od vrha, s Muzejom istorije umetnosti. Ovo je izvanredno zdanje - prostrano, veličanstveno, puno čuvenih slika. Sistem koji tamo koriste je za pohvalu. U svakoj sali nalazi se komplet kartica na kojima se, na jednom od četiri jezika, objašnjava istorija slika što se tu nalaze. Šetate se okolo s karticom, gledate slike i čitate napomene, a na izlasku vraćate karticu i uzimate novu u sledećoj sali. To mi se čini sjajnom idejom.
Jedina zamerka ovom muzeju jeste da je ogroman. Njegovi široki hodnici protežu se unedogled, i već pošto obiđoh jednu trećinu osetih zasićenost. U sličnim okolnostima, posebno kada izručim čitavo bogatstvo kako bih ušao i kada moram da tumaram još nekoliko sati ne bi li mi se trošak isplatio, redovno počnem da izmišljam titl ispod slika: ,,Ne, naručila sam dupli čizburger“, kaže Saloma kada joj donesu glavu Jovana Krstitelja na poslužavniku. „Upozoravam vas, momci, sledeći koji okine strelu biće prijavljen“, kuka ogorčeni sved Sebastijan. Ali ovaj put učinih nešto što me i samog zapanji. Odoh, odlučivši da se vratim tokom nedelje, uprkos ceni.
Za promenu se zaputih u Muzej duvana, nedaleko od Mesepalasta. I tu je bilo skupo. Što u Beču nije neuobičajeno. Ulaznica je koštala dvadeset šilinga, dve trećine cene ulaska u Kunstmuzeum, iako muzej nije ni izbliza toliko dobar. U dve nevelike prostorije bio sam počašćen pogledom na nekoliko vitrina punih starih lula (uključujući i par rogobatno antisemitskih), cigara, šibica, cigareta i tabakera. U većoj od dve prostorije duž izdignute platforme izložene su slike male umetničke vrednosti, koje s muzejom nemaju ništa zajedničko osim činjenice da se na nekoliko njih nalaze ljudi što puše. Ne preporučujem.
Kao ni, moram reći, muzej Albertina. Taj je još skuplji - četrdeset pet šilinga. Za te pare očekivao sam da ću izaći s jednom od slika. Ali platih bez roptanja, jer sam negde pročitao da Albertina raspolaže jednom od najlepših zbirki grafike na svetu, a ja grafiku obožavam. No malo šta je bilo izloženo. Muzej se nalazi u ogromnoj zgradi, ali je galerija skučena u osam soba sa škriputavim podovima, punih studenata koji skiciraju neugledne slike većinom nepoznatih umetnika.
Štand s razglednicama obilovao je reprodukcijama dela Rubensa, Direra i ostalih ,,iz Albertinine kolekcije“, ali unutra ne videh nijedno. Žena za štandom nije govorila engleski, a kada sam uzeo Direrovu razglednicu i upitao je gde se nalazi original, neumorno je ponavljala, s onim iznerviranim tonom po kome su Bečlije poznate: ,,Ja, ja, das ist ein razglednica“, kao da sam je upitao: „Oprostite, je li ovo razglednica ili nešto da se prezalogaji?“, odbijajući da razume moje pitanje i ostavljajući me bez drugog izbora do da je zatučem i napustim objekat.
Izuzmemo li prodavačicu razglednica, nisam naišao na mnogo neprijatnih ili napadnih Austrijanaca, što me je pomalo razočaralo, jer se često tvrdi da su najmanje simpatičan narod u Evropi. U svojoj knjizi Dvoglavi orao, izvrsnom putopisu o Beču, Budimpešti i Pragu, Stiven Bruk tvrdi su mu stranci u Beču pripovedali o prilikama kad bi ih neznanci zaustavljali i opominjali da su prešli ulicu na crveno ili pustili decu da šetaju raskopčanih kaputa.
Bruk se takođe kune da u čuvenom kafeu Landman u Ringštraseu, blizu Burg teatra, „kelneri i garderoberi na vas gledaju kao da ste pogani“, i tu bih se složio s njim. Nisam se baš sasvim osećao kao pogan, ali tamošnje kelnere defmitivno odlikuje ono nadmoćno držanje kakvo se u Evropi da uočiti kod određene grupe uslužnog osoblja. Kad sam bio mlađi, pred takvima sam znao da ustuknem, ali sada samo pomislim: „Ako si takav dasa, kako to da ja sedim, a ti ne?“ Budimo iskreni, ako vam se karijera ne sastoji ni iz čega zahtevnijeg od nosanja poslužavnika s hranom od kuhinje do trpezarije i natrag, teško da je mnogo onih nad kojima ste superiorni, osim možda nad disk-džokejima i advokatima.
Sve u svemu, bečki kafei bili su moje največe razočaranje. Ušao sam u ono životno doba kad se sjajnim provodom smatra poludnevno okapavanje po kafićima uz kafu i novine, te sam zamišljao da je ovaj grad kao stvoren za mene. Očekivao sam kafee koji su posebni, nadimljeni šarmom i puni ekscentričnog sveta, ali naiđoh na najobičnije restorane. Kafa je solidna, ali ne senzacionalna, a usluga najčešće spora i redovno neljubazna. Dobijate novine, no šta s tim? Novine mogu da nabavim i sam.
Čak je i kafe Central, u kome je nekad Trocki sedeo svakoga dana i provodio sate ne radeći ništa, predstavljao razočaranje. Imao je atmosferu - visoke svodove, mermerne stolove, pijanistu - ali je kafa koštala trideset četiri šilinga po šoljici, a usluga bila osrednja. Ipak, dopada mi se pričica o dvojici Bečlija koji su onomad sedeli u kafeu Central i uz kafu raspravljali o politici. Jedan od njih, maločas pristigao iz Moskve, predviđao je da će u Rusiji ubrzo izbiti revolucija. ,,Ma nemoj!“, sumnjičavo je rekao drugi i mahnuo glavom u pravcu vazda zaludnog Trockog. ,,A ko će da je digne on?“
Jedini prijatan kafe na koji sam naišao beše Havelka, odmah iza ćoška kod mog hotela. Bilo je to sjajno mestašce, zagušljivo, neuredno, tako mračno da sam morao da napipavam put do stola. Novine su visile posvuda, na zakačaljkama sličnim praherima. Stariji gospodin, odeven više kao moler nego kao kelner, donese mi šoljicu kafe a da je nisam ni tražio, pa shvativši da sam Amerikanac poče da skuplja po kafani brojeve časopisa USA Tudej.
„O, ne, molim vas“, rekao sam kad mi donese i šesti, ,,zapalite ih, a meni donesite neke prave novine.“ Ali ne verujem da ga je sluh služio, jer je počeo da rovari unaokolo i donosi mi još. ,,Ne, ne“, protestovao sam, ,,to služi za oblaganje polica.“ No on nastavi da ih dovlači sve dok gomila ne dostiže metar visine. Čak otvori jedan broj i pričvrsti ga ispred mene, te sam proveo pola sata pijuckajući kafu i čitajući o Silvesteru Staloneu i ostalim velikim misliocima našeg vremena.

BEČ JE izvesno najgrandiozniji grad koji sam ikad video. Duž cele Ringštrase kolosalne građevine svedoče o prošlosti jedne imperije - Parlament, Palata pravde, Muzej istorije prirode, Muzej istorije umetnosti, opera, Burgteatar, i povrh svega, palata Hofburg, sa svo jih 2 600 soba. Sve izgledaju više-manje slično - moćne gomile granita i krečnjaka s ratničkim statuama postrojenim na krovovima i zabatima. Marsovac u poseti Zemlji bez sumnje bi sleteo u Beč, uveren da je tu prestonica planete.
U Beču ubrzo shvatite da je Dunav tek marginalna pojava. Reka je tako daleko od centra grada da se na većini turističkih mapa ne pojavl ju je. Jednog popodneva pokušao sam da odšetam do nje, ali ne stigoh dalje od Pratera, velikog, poznatog parka s jedne strane oivičenog Dunavom. Ali Prater je tako ogroman da mi se posle pola sata učini besmislenim da i dalje klipšem na bolnim nogama tek da bih se vlastitim očima uverio u ono što sam pročitao hiljadu puta: da Dunav uopšte nije plav. Umesto toga, uputih se kroz park duž duge, ravne avenije po imenu Hauptale, prolazeći kraj igrališta, ljuljaški, stadiona, kafića i restorana i najzad stigavši do zabavnog parka s velikim točkom - onim istim koji su proslavili Orson Vels i Džozef Koton u Trećem čoveku.
Na natpisu pored točka navedena je njegova istorija na nemačkom. Godine 1897. napravio ga je Englez Volter Baset. Pretpostavljam da je starom Volteru neko pomagao, jer je točak pozamašne veličine. Koštalo bi me dvadeset šest šilinga da se njime provozam, ali nije radio. U ostatku parka posao je tekao punom parom, premda mi je teško da objasnim zašto, jer mi se učinio kao poprilična rupa.

KASNO jednog popodneva otišao sam do muzeja Sigmunda Frojda, smeštenog u njegovom starom stanu u Bergase, oko kilometar severno od centra. Bergase je danas bezlična, sumorna ulica, iako su Frojdovi živeli poprilično luksuzno. Njihov stan imao je šesnaest soba, od kojih su samo četiri otvorene za javnost i gotovo bez ikakvog nameštaja, originalnog ili novog, s tek nekoliko ličnih Frojdovih sitnica: šešir i štap za šetnju, torba s lekovima i putni sanduk. To, razume se, ne obeshrabruje upravu muzeja da vam razgledanje naplati trideset šilinga.
Četiri sobe skoro su prazne, ali se na zidovima nalazi oko četiri stotine fotografija i fotokopija pisama i drugih dokumenata vezanih za Frojdov život. Neki od njih su, mora se reći, sporedni do apsurda: reprodukcija Mikelanđelovog Mojsija, kome se Frojd divio na putu po Italiji, kao i fotografija Sare Bernar, koja tu nije zato što ju je Frojd lečio, spavao s njom ili je poznavao, već zato što ju je jednom video na pozornici. Gotovo sve lične stvari koje je Frojd sakupio tokom pola veka života u ovom stanu - njegova biblioteka, njegova zbirka od 2 500 figurina klasičnih kipova, nameštaj i čuveni kauč za pacijente - nalaze se u neuporedivo boljem muzeju u Londonu jer su nacisti, naravno, oterali Frojda iz Beča dve godine pre no što je umro.
Čudi me da mu je toliko trebalo da ode. Krajem devetnaestog veka Frojd je bio jedna od najpriznatijih ličnosti svetske medicine, a opet, samo zato što je Jevrejin, nije dobio zvanje profesora na bečkom univerzitetu sve do 1902, kad mu je bilo skoro pedeset godina.
Pre rata u Beču je živelo 200 000 Jevreja. Sada ih gotovo i nema. U svojoj knjizi Evropljani Džejn Krejmer kaže da većina današnjih Austrijanaca nikada nisu sreli austrijskog Jevrejina, a ipak je Austrija jedna od najvatrenijih antisemitskih zemalja u Evropi. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da oko 70 posto Austrijanaca ne vole Jevreje, oko 20 posto ih aktivno mrzi, a nešto manje od desetine Jevreje smatra tako gadnim da im je „fizički muka u njihovom pri-sustvu“. U ove podatke teško bih poverovao da u londonskom Obzerveru nisam pročitao rezultate drugog istraživanja po kome 40 posto Austrijanaca misli da su Jevreji makar delimično odgovorni za ono što im se desilo tokom rata, a 48 posto veruje da osam hiljada preostalih Jevreja - što, dodao bih, čini nešto malo više od 0,001 posto od ukupnog stanovništva - i dalje imaju preveliku ekonomsku moć i politički uticaj.
Koliko god nedostojna bila njihova prošlost, Nemci su načinili potresne korake na putu pokajanja - Vili Brant pao je na kolena u varšavskom getu, a Rihard fon Vajsaker izvinio se svetu za grehe svoje zemlje na pedesetogodišnjicu od početka rata. A šta čine Austrijanci? Biraju bivšeg vojnika Vermahta za predsednika.
Mislio sam o tome dok sam se iz Frojdovog muzeja vraćao u hotel Ulicom Karla Lugera. Na semaforu ispred mene stade crna limuzina, u pratnji samo jednog policajca na motociklu. Na zadnjem sedištu, čitajući novine, sedeo je - kunem se bogom - čuveni Kurt Valdhajm, gorepomenuti vojnik Vermahta i aktuelni austrijski predsednik.
Mnogi nisu sigurni po čemu se razlikuju ovlašćenja kancelara i predsednika Austrije, ali stvar je jednostavna. Kancelar vodi brigu o nacionalnoj politici i zemlji, a predsednik razgoni Jevreje. Šalim se, naravno! Ni u snu nisam nameran da natuknem kako predsednik Valdhajm išta ima s brutalnim nasiljem nad nevinim 1 judima - posebno ne ovih dana. Štaviše, u potpunosti prihvatam izjavu dr Valdhajma da je, videvši kako četrdeset hiljada Jevreja biva u Solunu utovareno u stočne vagone, iskreno verovao da ih za raspust šalju na more.
U atar istine dodao bih Valdhajmovu tvrdnju da nije imao pojma da su Jevreji Soluna otpremljeni u Aušvic. Budimo fer - reč je samo o trećini ukupne gradske populacije (italik je njihov). Sasvim je razumljivo da jedan nacista visokog čina živi u neznanju o zbivanjima u oblasti kojom komanduje.
Ostavimo čoveka na miru. Kada su specijalne jedinice u Kristalnoj noći spalile četrdeset dve od četrdeset tri jevrejske sinagoge, Valdhajm je čekao punih nedelju dana pre no što im je pristupio. A posle Anšlusa je čekao čak dve nedeIje da se pridruži Studentskoj nacističkoj uniji. Majku mu, čovek je takoreći heroj pokreta otpora. Uopšte ne znam oko čega se digla tolika prašina.
Austrijanci bi trebalo da se ponose njime, kao i sobom, jer su imali kuraži da se odupru pritisku sveta i izaberu čoveka njegovog kalibra, previđajući činjenicu da je patološki lažov, da je zvanično optužen za ratne zločine i da mu je prošlost tako uplatkana neistinama da samo on zna šta je činio. Poseban je narod koji stane iza takvog čoveka.
Kakva prekrasna zemljica.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:13 am




20. JUGOSLAVIJA



DOLETEO SAM u Split, grad negde na polovini jadranske obale u Jugoslaviji. Kac i ja smo onomad iz Austrije stopirali do Splita. Četiri dana okapavali smo po prepečenim putevima, na periferiji niza bestragija, dok su kraj nas zujala kola prepuna nemačkih turista. Stoga mi je pričinilo pozamašno zadovoljstvo da isti put preletim za dva sata. Nisam imao izbora. Za šest dana trebalo je da se nađem u Bugarskoj, inače će mi isteći viza.
Na aerodromu uhvatih autobus do grada. Stajao sam u luci u onom stanju blage neodlučnosti koje odlikuje nagla pristignuća u nepoznate zemlje, kad mi priđe sredovečna žena i reče tiho, kao da nudi nešto nezakonito: „Cimer? Soba? Želite?“
„Da, molim“, rekoh, iznenada se setivši da smo i Kac i ja tako našli smeštaj u Splitu. „Koliko?“
„Deset ‘iljada dinara“, odgovorila je.
Pet dolara. Nagodba po mojoj meri. Razmotrih mogućnost da možda ima četvoricu kršnih sinova koji kod kuće čekaju da me ugaze i otmu mi novac - a već dugo me mori slutnja da ću tako skončati: vezan i bačen u more, pošto pođoh za neznankom koja mi je ponudila povoljnu pogodbu - no ova žena je delovala prilično pošteno. Osim toga, i ja bih mogao biti ubica sekirom. ,,U redu“, rekoh. ,,Hajdemo.“
Do njene četvrti otišli smo autobusom, dvadeset minuta puta uz strmo brdo, izašavši na stanici u neuglednoj stambenoj ulici negde u predgrađu. Gospođa me je povela složenim kolopletom stepenica i osunčanih uličica punih žgoljavih mačaka, putem kakvim polazi onaj ko želi da nekom zametne trag. Ne bih se ni najmanje iznenadio da mi je vezala oči. Konačno pređosmo dasku nad uskim jarkom, prođosmo preko gole zaravni i uđosmo u četvoro-spratnicu koja je delovala poluzavršeno. Pored stepeništa je stajala mešalica za cement. Počeše da me muče sumnje. Nalazili smo se na lokaciji idealnoj za zasedu.
,,Dođite“, rekla je. Pratio sam je uz stepenice do poslednjeg sprata i njenog stana. Bio je mali i skromno namešten, ali savršeno čist i provetren. Dvojica muškaraca dvadesetih godina, obojica pomalo siledžijskog lika, sedeli su za stolomu kuhinji/dnevnoj sobi. „Jao meni“,pomislih,nehajno uvlačeći ruku u džep i hvatajući svoj švedski vojni nož, svestan da mi čak i u idealnim okolnostima treba dvadesetak minuta da među ostalim pomagalima identifikujem nožić i izvučem ga. Ako me ovi dilberi napadnu, verovatno ću im se odupreti pincetom ili čačkalicom za zube.
U stvari, ispostavilo se da su fini momci. Bili su njeni sinovi i pomalo su govorili engleski, jer su radili u gradu kao kelneri. Jedan od njih je upravo kretao na posao i ponudio se da me poveze. Zahvalno prihvatih, kako zbog udaljenosti, tako i zbog činjenice da nisam pojma imao gde se nalazim. Obukao je crveni kelnerski sako i odveo me do prašnjave plave škode parkirane u obližnjoj ulici, gde upali motor i krenu takvom brzinom da zadnji točkovi proklizaše a ja obema rukama ščepah sedište. Kao da smo se našli u akcionom filmu u kom automobili rasturaju kante za đubre i satiru kolica s povrćem. „Malo kasnim“, objasnio je izjurivši jato postarijih pešaka s pešačkog prelaza i skrenuo na dva točka u prometnu ulicu ne proverivši dolazi li mu neko u susret. Dolazili su, ali su mu se širokogrudo sklonili s puta i slupali se o susedne zgrade. Ostavio me je pored pijace i iščezao pre nego što stigoh da mu zahvalim.
Split je predivan grad, s lepom lukom iz koje puca pogled na Jadransko more i grozd zelenih ostrva na pučini. Tamo negde je i Vis, gde smo Kac i ja proveli gotovo čudesnu nedelju. Jednoga jutra sedeli smo napolju u kafiću i kafom vidali pijanačku glavobolju, kad naiđoše dve Šveđanke i vedro rekoše: „Dobro jutro! Kako ste danas? Pođite s nama. Idemo autobusom na plažu s druge strane ostrva.“ Ne postavljajući nikakva pitanja, krenuli smo za njima. Da ste ih videli, i vi biste učinili isto. Bile su zanosne: jedre, pocrnele, opojnog mirisa, meke od glave do pete, zdravih zuba i tela izvajanih blagorodnom rukom Božijom. Došapnuh Kacu, dok smo hodali iza njih masirajući očima njihove savršeno oble pozadine: „Da li ih poznajemo?“
,,Ne znam. Možda smo razgovarali s njima sinoć, u onom baru pored kazina.“
„Nismo bili u baru pored kazina.“
„Jesmo.“
,,Jesmo?“
,,Aha.“
„Stvarno?“ Od prethodne noći nisam se sećao ničeg osim flaša bip piva koje su se nizale preda mnom kao na traci. Slegoh ramenima, mladalački nesvestan da ću za jedno jedino leto uništiti cele grozdove moždanih ćelija takvom brzinom da me za sedamnaest godina čeka rutinsko oklevanje pred šupom ili špajzom gde ću škiljiti unutra i pitati se po šta sam, kog vraga, došao.
Izrovanim drumom odvezli smo se na drugu stranu ostrva, u ribarsko seoce Komižu, gde smo dugo plivali u toplom moru, popili nekoliko piva u taverni na plaži, uhvatili autobus natrag za Vis, popili još nekoliko piva, naručili večeru, popili još nekoliko piva, popričali, poredili naše živote, zaljubili se.
Makar sam se ja zaljubio. Zvala se Marta. Imala je osamnaest godina, došla je iz Upsale i bila najlepši stvor kog sam u životu video - mada moram dodati da u toj fazi putovanja ni Kac, pod određenim osvetljenjem, nije bio za bacanje. Mislio sam da je divna, a nekim čudom i ona je u meni nalazila izvestan šarm. I ona i druga devojka, Trudi, brzo su se napile i raspričale na švedskom, što mi nije smetalo. Sedeo sam brade oslonjene na dlan i zurio u tu švedsku lepoticu, beznadno očaran, dozivajući se pameti tek načas kako bih oblizao bale ili trgnuo još gutljaj piva. Povremeno mi je spuštala ruku na golu mišicu, dovodeći moje hormone do delirijuma, a jednom me je pogledala i odsutno pogladila nadlanicom po obrazu. Za nju bih prodao majku u galiote i zario bodež u vlastitu butinu.
Kasno uveče, kad Kac i Trudi odoše da piške, Marta se okrenu prema meni, naglo privuče moju glavu svojoj i oliza mi grlo jezikom. Kao da mi se riba zapraćakala u ustima. Onda me pusti, neobičnog, sanjivog izraza lica, i uzdahnu: „Uzmi me jer gorim.“
Nisam mogao da nađem reči kojima bih izrazio svoje oduševljenje. A tada se desi nešto užasno. Ona se iznenada ukoči, kao pogođena snajperskim metkom, zatvori oči i mlitavo skliznu sa stolice.
Zinuo sam, zapanjen, a onda uzviknuo: ,,Ne čini mi ovo, Bože!“ Ali ona je bila obeznanjena, jednako mrtva za svet kao i da ju je pregazio teretni kamion. Pogledah u nebo: „Kako si mogao ovo da mi uradiš? Pa ja sam katolik!“
Trudi se pojavi i zacokta materinski: ,,C, c, c, bolje da je odmah smestimo u krevet.“ Ponudih se da odnesem Martu do njihovog hotela, u nadi da ću, ako ništa drugo, uspeti da je pošašoljim po bajoslovnim guzovima - tek malčice, razumete, da izdržim do kraja veka - no Trudi, bez sumnje naslućujući moje namere, ne htede ni da čuje. Bila je jaka kao parna lokomotiva i za treptaj oka prebaci Martu preko ramena i ode niz ulicu mlako nam poželevši laku noć.
Gledao sam za njima, zablenuvši se zatim malodušno u svoje pivo. Čim se vrati, Kac mi na licu vide da nema ništa od golišavog boja na mesečini. „Šta sad da radim?“, reče svalivši se na stolicu. „Nasrtala je na mene pred muškim toaletom. Maleni mi je kao palica za bejzbol. Šta sad da radim?“
„Moraćeš da uzmeš stvari u sopstvene ruke“, rekao sam, ali njemu ništa ne beše smešno, kao, uostalom, ni meni, te ostatak večeri provedosmo pijući u tišini.
Šveđanke više nikada nismo videli. Nismo znali u kom su hotelu, ali Vis nije veliki grad i bili smo sigurni da ćemo naleteti na njih. Tri dana smo bazali po ostrvu, zavirivali u restorane, pretraživali plaže, ali ih ne nađosmo. Posle nekog vremena zapitah se da nisu proizvod naše pregrejane mašte. Možda Marta nikad i nije rekla: „Uzmi me jer gorim“. Možda je rekla: „Uzmi mi aspirin“. Nisam znao. Ali kako mi je postajalo sve jasnije da je otišla zauvek, to više i nije bilo bitno.

ŠETAO SAM obalom gledajući brodove, a zatim se uputio ka srcu Splita, kroz sunčane uličice i dvorišta. Nekada se ovde nalazila Dioklecijanova palata. Ali posle pada Rimske imperije stigli su beskućnici koji unutar srušenih zidina palate podigoše sebi kuće. Kako su vekovi proticali, mala zajednica je rasla. Što nekad behu hodnici, postadoše ulice. Dvorišta i atrijumi prerastoše u trgove. Ulice, od kojih su neke tako uske da se njima hoda postrance, danas su oivičene kućama i prodavnicama, a opet je nemoguće oteti se utisku da ste unutar palate. Na mnogim fasadama i dalje se prepoznaju delovi originalne građevine - stepenice koje ne vode nikud, stubovi koji ne nose ništa, niše u kojima su nekad stajala poprsja Rimljana. Čini se kao da su kuće, nekim čudom, iznikle iz ruševina. Prizor je divan, i u Evropi ne postoji ništa slično.
Provedoh u šetnji nekoliko sati, a zatim sedoh da večeram na trg s tri strane uokviren starim zgradama i restoranima pod vedrim nebom, a s četvrte kejom. Bilo je prijatno letnje veče, jedno od onih kad nepomičnim vazduhom plutaju različiti mirisi - u ovom slučaju neobična, ali ne i neprijatna mešavina mirisa vanile, mesa na roštilju i ulovljene ribe. Nebom su kružili galebovi, a jarboli jahti lenjo su se ljuljuškali na vodi. Ostao sam dugo da sedim na tom divnom mestu, dok se lagano spuštalo veče, pijuckajući Bipova piva i gledajući promenadu prolaznika.
Evo šta ljudi u Jugoslaviji čine: svi do poslednjeg u gradu obuku svoju najbolju odeću i izađu u večernju šetnju glavnom ulicom - porodice, zbijene skupine momčića u zavereničkom razgovoru, grupice nacifranih devojčuraka okupanih u parfemu, mladi parovi s tek prohodalom decom, starci i njihove žene. Ulica je odisala onom raspričanom, prijateljskom atmosferom s trga u Kapriju, ali ovde ljudi nisu prestajali da se kreću, već su u stotinama paradirali gore-dole uz obalu. I to je trajalo do duboko u noć.
Dok sam pio četvrto, ili možda peto pivo, iznenada osetih takvu vrtoglavicu da poželeh da spustim glavu na sto i odremam. Pogledah nalepnicu na jednom od piva i trgoh se shvativši da je procenat alkohola 12. Bilo je jako kao vino, a ja sam popio kacu. Nikakvo čudo što mi se vrtelo u glavi. Dozvah kelnera i platih račun.
Usamljeničko ispijanje alkohola neobična je i opasna rabota. Možete piti celu noć a da ne osetite ni nagoveštaj pijanstva, ali čim ustanete, iako vam je glava posvemašnje bistra, noge će vam rešiti da opletu kolce ili da vas osramote na neki drugi način. Šantao sam ukoso preko trga, vukući za sobom jednu utrnulu nogu kao da sam ranjen, svestan da neću daleko odmaći.
U pristaništu pronađoh taksi, sedoh na suvozačko mesto i probudih vozača, odmah zatim shvativši da nemam predstavu kuda idem. Nisam znao ime ulice, ime žene kojoj sam poverio svoju ličnu svojinu, kao ni deo grada u kome živi. Znao sam samo da je negde uzbrdo. Iznenada mi se Split učini kao veoma brdovita varoš.
„Govorite li engleski?“, upitah vozača.
,,Jok“, odgovori on.
,,U redu, hajde da ne paničimo. Hoću da idem otprilike u onom pravcu. Da li me razumete?“
,Jok“
„Tamo. Samo vozite tamo.“ Vozili smo se unaokolo. Brzinometar mu se vrteo kao visinomer aviona u padu. S vremena na vreme spazio bih ćoše koji mi se činilo poznato, ščepao ga za ruku i urliknuo: „Ovde levo! Ovde levo!“, tek da bismo se trenutak kasnije našli, recimo, pred zatvorskom kapijom. ,,Ne, mislim da smo skrenuli na pogrešnom mestu“, rekao bih, bez žel je da ga obeshrabrim. „Dobar pokušaj, doduše.“ Kad, na kraju, postade očigledno da me smatra kako pijanim tako i ludim i da će me izjuriti napolje, naletesmo na pravu ulicu. Makar sam mislio da je prava. Dadoh mu šaku dinara i iskobeljah se iz vozila. Bila je prava - prepoznao sam radnju na uglu - ali mi je preostalo da pronađem put kroz uličice i preko stepeništa. Noću je sve izgledalo drugačije, a ja sam bio pijan i umoran. Slepo sam teturao, nagazivši usput pokoju mačku, škiljeći kroz tamu u potrazi za četvorospratnicom do koje se stiže preko drvene daske.
I konačno je nađoh. Daska je bila tanja i klimavija no što sam pamtio. Klecao sam preko nje, kad mi se ona negde na pola puta izmače ispod nogu i ja izgubih ravnotežu. Padao sam kroz crnilo nekoliko trenutaka - činilo mi se dužim, mada beše sasvim ugodno - u neznanju da su mi noge raširene i da ću aterirati na reproduktivne organe.
Da vam pravo kažem, jesam se iznenadio. Klatio sam se načas, hvatajući vazduh, a zatim se izvrnuh na leđa. Ležao sam beskrajno dug minut čekajući da mi se pluća ispune vazduhom, pitajući se, kao da je reč o nekom drugom, da li tup, neizreciv bol u mojim slabinama ukazuje na trajno oštećenje i neophodnost budućeg korišćenja katetera, kad mi pade na pamet da u jarku možda ima pacova koje bih mogao zaintrigirati. Naglo ustadoh, počeh da rovarim po rastresitoj zemlji u nastojanju da se uspnem, otklizah natrag, uzverah se ponovo i nekako se iskoprcah. Došepao sam do zgrade, popeo se na četvrti sprat i zakucao na vrata moje gazdarice. Tren kasnije žena otvori vrata, a pred njom se ukaza raščerupani Amerikanac uvaljan u blato, koji se klatio pritiskajući prepone obema rukama. Nikada se ranije nismo sreli. Bio sam pred pogrešnim stanom.
Pokušah da pronađem reči kojima bih objasnio situaciju, ali zaludu, te se nemo udaljih niz hodnik, klonulo joj mahnuvši u odlasku. Pronađoh prava vrata i zakucah jednom, pa još jednom. Najzad začuh neko komešanje i vrata mi otvori moja stara poznanica. Bila je u spavaćici, sa zastrašujućim asortimanom viklera u kosi, i brecnula se na mene koreći me, pretpostavljam, zbog povratka u sitne sate. Pokušao sam da joj objasnim šta mi se desilo, ali me ona pogleda kao da sam okaljao ugled njenog doma, te digoh ruke. Odvede me do sobe, klepećući nanulama kroz hodnik. Unutra su čvrsto spavali njeni sinovi. Moj je bio krevet na sprat. Iznenada mi se pet dolara učini pozamašnom sumom. Ona zatvori vrata i udalji se.
Obučen, prođoh kroz sobu i odbacih se na gornji ležaj, odupirući se nesmotreno o stomak jednog od usnule braće. ,,Pfuuu“, učini on, kao izduvani balon, ali se ne probudi. Legoh na krevet i utroših deset minuta kako bih svoja jajašca vratio na mesto. Po završenom poslu pokušah da zaspim, bez mnogo uspeha.
Ujutro braće nije bilo. Ušao sam u kuhinju s rancem. U stanu beše tiho, ako se izuzme kucanje sata i kapanje iz česme, što je tišinu činilo još potpunijom. Nisam znao da li je moja gazdarica izašla ili još spava. Tiho sam oprao zube u sudoperi i neznatno se uljudio pomoću malo hladne vode i peškira. Zatim izvadih novčanicu od pet dolara i spustih je na sto, izvadih još jednu pa spustih i nju. I onda izađoh.
Otišao sam u grad na autobusku stanicu. Nameravao sam da uhvatim autobus do Beograda, kao što onomad učinismo Kac i ja, ali utvrdih da više ne postoji direktna dnevna linija. Moraću da putujem do Sarajeva, pa da odande nastavim. Kupio sam kartu za deset sati i pošao na kafu, ne bih li ubio vreme do polaska. Negde na pola keja, tačno preko puta dva najveća gradska hotela, začuh šljapkav zvuk i osetih zadah otpada. Zagledah se dole i ugledah malu kanalizacionu cev kako bljuje otpadne vode pravo u luku. Sve je bilo na izvol’te - govanca, ljigavi kondomi, parčići klozet-papira - gnusno, samo nekoliko metara od glavne ulice, brojnih kafića i hotela. Rešio sam da ne popijem kafu na uobičajenom mestu, našavši kafić dalje u centru, s manje lepim pogledom, ali i s umerenijim rizikom da zaradim koleru.

AUTOBUS je bio pun - kao i uvek u Jugoslaviji - ali sam našao mesto pozadi i ščepao sedište ispređ sebe obema rukama. Kada smo se Kac i ja vozili kroz Jugoslaviju, bilo nam je više nego uzbudljivo. Planinski putevi behu neizrecivo pogibeljni, preuski za autobus, bogati nemogućim krivinama i slobodnim padovima s nezamislivih visina. Naš vozač bio je odbegli ludak koji je slatkorečivošću uspeo da se dokopa posla za volanom. Mlad i zgodan, mangupski nakrivljene kape, vozio je razdragano, kao posednut, ulećući u slepe okuke, pritiskajući gas do daske, trubeći svima, ne stajući ni pred kim. Pevao je iz sveg glasa i vodio živahne razgovore s putnicima - često se okrećući u želji da im se obrati neposredno - dok nas je istovremeno vozio samom ivicom izrovanog puta, nad bezdanom pod oštrim liticama. Sećam se da bih često pogledao kroz prozor ne videvši put - samo razjapljen ponor kakav se vidi iz aviona. Između nas i sunovrata u provaliju nikada nije stajalo više od nekoliko centimetara.
Kac i ja sedeli smo napred i vozač, kome smo se nenadano dopali, odlučio je da nas malo zabavi. Pretvarao se da drema, dolazeći sebi u zadnji čas da izbegne sudar s kamionom, ili se pravio da su kočnice otkazale i vitlao više-manje vertikalnom nizbrdicom brzinom kakvu poznaju samo astronauti, primoravajući Kaca i mene da pokušamo da skočimo jedan drugom u krilo.
Popodne, nakon mnogo sati skakutavih vratolomija, autobus je napustio planine i počeo da silazi u prostranu dolinu neizrecive bujnosti i lepote. Nikada nisam video takav čaroban, sanjiv predeo. U svakom gradiću i selu ljudi su izlazili iz kuća kao da je naš prolazak čudo i trčkarali kraj autobusa, često kroz prozor dodajući kesice s trešnjama svojim prijateljima, vozaču, čak i Kacu i meni.
U Beograd smo stigli rano uveče, nekom srećom našli jeftin i lep hotel visoko na brdu i večerali na krovnoj terasi posmatrajući kako sunce tone nad Dunavom, a gradska se svetla pale. Popili smo mnoga piva i pojeli poslednje trešnje.
Bio je to gotovo savršen dan i bejah nestrpljiv da ga ponovim. Na neki čudan način radovao sam se pogibeljnom putovan ju kroz planine - pamtio sam ga kao zanosnu mešavinu užasa i uzbuđenja, kao srčani napad koji se gustira. Autobus se kotrljao ulicama Splita i započeo uspon strmom planinom boje cementa. S razočaranjem primetih da su, za mog dugog odsustva, putevi popravljeni - na mnogim mestima su prošireni, na opasnijim krivinama postavljene su ograde - a ni vozač nije delovao kao psihopata. Obe ruke je držao na volanu i nije skidao pogled s puta.
Preostade mi da uzbuđenje potražim u okolnim predelima, koji ne izneveriše moja očekivanja. Ljudi većinom ništa ne znaju o raskošnoj lepoti Jugoslavije. Zelena je kao Engleska i slikovita kao Austrija, ali skoro sasvim bez turista. Sat-dva po napuštanju vrele obale, prepunih odmarališta i hotela u obliku kutije, naći ćete se na obronku planine s koje se spuštate u ovaj bujni, zaboravljeni svet voćn jaka i polja, jezera i šuma, urednih seoskih kuća i ušuškanih sela, u kutku Evrope izgubljenom u vremenu. Na poljima seljaci kose i skupljaju seno ručno, kosama i drvenim vilama, i oru njive plugovima koje vuku konji. Skoro sve starije žene u selima su u crnini, glava povezanih maramom. Kao sa slike iz drevnih vremena.
Posle sedam dugih, vrućih sati od polaska iz Splita stigli smo u Sarajevo, prestonicu republike Bosne i Hercegovine. Nađosmo se u drugom svetu. Posvuda su se uzdizali minareti, a svi natpisi behu na ćirilici. Sarajevo je okruženo strmim planinama - tu su održane Olimpi jske igre 1984. godinea njime protiče uska, brza, nezavojita reka Miljacka. U ulici uz reku, koja spaja novi deo grada blizu autobuske stanice sa starim gradom udaljenim oko kilometar, zbio se događaj po kome je Sarajevo poznato - u junu 1914. godine izvršen je atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda, austrougarskog prestolonaslednika, što je izazvalo početak Prvog svetskog rata.
Našao sam sobu u hotelu Evropa, mračnom i izbledelom zdanju u kome se jedva naslućivala negdašnja veličina. U sobi nije bilo televizora, a sve sijalice zajedno davale su svetlo od nekih četrnaest vati, ali krevet je izgledao udobno, a voda u kupatilu, primetih uz uzdah olakšanja, bila je vrela. Izbanjao sam se i, bitno osvežen, pošao u obilazak grada.
Sarajevo je bilo predivno iznenađenje, puno malih parkova i senovitih trgova. U centru grada nalazi se jedan od najvećih bazara u Evropi, niz sokaka oivičenih majušnim radnjama s rukom rađenim predmetima od lima i bakra. Kako nema turista, nema ni onih zamornih tipova što vas cimaju za rukav i mašu vam robom pred nosom, kakvih je mnogo u poznatijim bazarima Istanbula i Tangera. Ovde na mene niko nije obraćao pažnju.
Uputih se strmom stazom uzbrdo, gde su stare, često ruševne kuće stajale zbijene u slikovitom neredu na krupno kaldrmisanim, gotovo vertikalnim ulicama. Uspon je bio naporan - viđao sam čak i Sarajlije kako zastajkuju da povrate dah oslonjeni rukom o zid - ali odozgo je pucao egzotičan pogled, sunce je poput krune tonulo za minaretima na horizontu, dok je namučeni poj mujezina ječao nad krovovima.
Vratio sam se u grad na vreme da se pridružim večernjoj promenadi u glavnoj ulici - što je, rekao bih, jedina prilika kad se Jugosloveni razvesele. Putem sam proučavao jelovnike, opredelivši se za restoran hotela Central, koji je posedovao isti izbledeli sjaj kao i hotel Evropa i bio sličan otmenoj kući nastanjenoj osiromašenom aristokratijom. Bio sam jedini gost. Jugoslavija je prolazila kroz period ekonomskih previranja. Inflacija se računala u stotinama procenata, a dinar je devalvirao svakodnevno, ponekad dva ili tri puta na dan, na gotovo sramotnu korist turista i štetu domaćina. Obilna večera - supa, šnicla, povrće, salata, hleb, pivo i kafa - koštala me je osam dolara, a opet sam očigledno bio jedini u gradu ko je to mogao sebi da priušti.
Posluga je, kao i drugde u Jugoslaviji, bila ravnodušna - ne toliko neljubazna, koliko nezainteresovana. Kelneru je supa kapala po tepihu i stolnjaku, nestajao je između posluženja ostavljajući me da dugo zurim u prazne činije i tanjire, ali nisam mogao da mu zamerim. Problem s posećivanjem zemalja u kojima možete da živite kao princ jeste da vaše bogatstvo sve ostale pretvara u služinčad. U Splitu sam video neke Nemce kako daju kelneru bakšiš kao da im novac pada s grane, skoro ga začikujući, i nadam se da je bio dovoljno pametan da im pljucne u supicu. Samo sam se nadao da i moj kelner nije zabavljen sličnim mislima.

UJUTRO se vratih na stanicu da se raspitam za autobus do Beograda, ali je devojka za šalterom vodila izuzetno zanimljiv razgovor telefonom, te očito nije bila namerna da mi odgovori na zapitkivanja. Čekao sam mnoge minute, čak i prozborio nekoliko reči kroz rupu na staklu, ali ona me je samo belo pogledala i nastavila s pričom, uvrćući prstom telefonsku žicu. Na kraju se odvukoh odatle i pronađoh autobus tako što sam se raspitao među vozačima.
Put do Beograda potrajao je osam sati. U autobusu je bilo toplije nego napolju, a gužva beše veća no ona od prethodnog dana. Sedeo sam pored čoveka čija se briga za ličnu higijenu ne bi mogla nazvati opsesivnom, pa ostatak dana provedeh žaleći što ne znam kako se na srpskohrvatskom kaže: „Oprostite, ali noge su vam malečko smradne. Pitam se da li biste bili tako ljubazni da ih proturite kroz prozor.“ Ne bih li zaboravio na smrad, lagano zapadoh u stanje besvesnog zaborava kome sve češće pribegavam na dugim putovanjima, strpljivo čekajući da se pred nama ukaže Beograd.
Iz autobusa sam izašao s osećajem da sam prevaren. Do Beograda mi je trebalo dva dana, a put mi ni je ponudio ništa od vratolomne brzine i avanture za kojom sam čeznuo. Našao sam sobu u staromodnom hotelu po imenu Ekscelzior, skupom ali udobnom, i smesta se dao na uobičajeno upoznavanje s gradom. Proveo sam dva dana u šetnji, shvativši da se ne sećam gotovo ničeg o Beogradu. Zbog dobrih starih vremena pokušao sam da pronađem hotel u kome smo odseli Kac i ja, sa željom da ponovo večeram na krovnoj terasi, ali uskoro shvatih da je moja potraga beznadna. Nisam upamtio ništa što bi mi pomoglo da ga nađem u tako velikom gradu.
Ipak, Beograd me nije ostavio ravnodušnim. To je pravi srednjoevropski grad, pun dugih avenija sa stamenim, tmurnim petospratnicama i šestospratnicama, ispresecan parkovima i veličanstvenim građevinama s bakarnim kupolama. Imao sam nejasan osećaj da je centralno planiranje obavljeno gvozdenom rukom, ali zapazih prijatan manjak Zapadnih kompanija - Mekdonaldsa, Benetona i sličnih.
U Beogradu nema bogzna šta da se radi. Odšetao sam glavnom pešačkom ulicom do parka u centru grada, Kalemegdana, oivičenog starom tvrđavom i ukrašenog drvećem, klupama i kipovima jugoslovenskih, posebno srpskih velikana. Većinu klupa zauzeli su muškarci nadneseni nad šahovske table, a oko svakog para sakupili su se posmatrači i nudili besplatne savete igračima. Na rubu parka nalazi se veliki plato s nezaklonjenim pogledom na grad i ušće Save i Dunava, koji tu tvore jednu zaista impresivnu reku.
Popodne sam potegao do Hajd parka, pošumljenog, bregovitog dela grada gde je nekad boravio, a sad počiva Tito. Duga popločana staza vodi do njegovog mauzoleja. Tito nije, kako sam očekivao, ležao u staklenom sanduku. Bio je na sigurnom, skriven ispod mermerne ploče pokrivene svežim vencima i cvećem. Usamljeni vojnik koji je delovao veoma mlad, obuzet očajničkom dosadom i nelagodnošću, stajao je kraj groba u stavu mirno. Očigledno je trebalo da zuri pravo pred sebe, ali sam video da me njegove oči prate i stekao užasan utisak da je moja poseta vrhunac njegovog dana. „I mog“, promrmljao sam.
Izašao sam opterećen nenadanom spoznajom da ne znam šta bih dalje sa sobom. Preda mnom je pucala panorama grada koji nisam žudeo da istražim. Veći deo popodneva proveo sam na igralištu u parku, gledajući mlade roditelje kako guraju decu na ljuljaškama. Terao sam sebe da ustanem i preduzmem nešto, ali me noge nisu slušale, te ostadoh da sedim i posmatram dečju igru. Konačno shvatih da sam se uželeo kuće. O, bože.

SLEDEĆEG JUTRA probudio sam se u boljem raspoloženju. Danas ću ostvariti mali san. Putovaću prvom klasom spavaćih kola od jedne do druge evropske prestonice. Ovaj vid prevoza već dugo mi se činio vrhuncem luksuza, te sam doručkovao u Ekscelzioru odišući spokojem koji odlikuje samo one što znaju da je došlo njihovih pet minuta. Nameravao sam da kupim kartu odmah posle doručka i provedem dan obilazeći muzeje, pre no što se uputim na stanicu da zauzmem svoje mesto među razbaštinjenim vojvotkinjama, dvojnicima Herkula Poaroa i ostalim egzotičnim tipovima za koje sam verovao da u ovom delu sveta i danas putuju prvom klasom spavaćih kola.
Vratar me posavetova da kartu ne kupujem na stanici -„Tamo je ludnica“, rekao je, tužno odmahujući glavom - već da odem u poslovnicu Putnika, državne turističke agencije, gde u relativnom miru mogu da rezervišem mesto.
Službenici poslovnice Putnika bili su dobro organizovani, ali nepredusretljivi, a pred svakim šalterom protezao se dugačak red. U jednom redu morao sam da stojim kako bih utvrdio u koji red da stanem. Onda sam stao u drugi kako bih rezervisao spavaća kola, ali me grdobna kreatura prerušena u sredovečnu ženu ošinu prezrivim pogledom i izvesti da su mesta rezervisana nedeljama unapred i da nema tih para kojima bih sad mogao da nabavim kartu. Ode još jedan san niz vodu života mog, pomislih rezignirano. Žena me uputi u treći red gde bih, s malo sreće, možda mogao dobiti kartu za sedenje, ali odmahnu rukom iskazujući sumnju u takav ishod. Bila je u pravu.
Ne našavši nikakvo mesto u vozu, vratih se u prvi red da utvrdim u koji bih još redak bilo zgodno da stanem. Devojka na tom šalteru, jedina ljubazna osoba u celoj poslovnici, reče mi da stanem u red za avionske karte, jer je let iz Jugoslavije jeftin skoro kao putovanje vozom. Odoh u red za avionske karte, koji je bio izuzetno dug i spor, da bih na šalteru utvrdio da to uopšte nije red za avionske karte - ha, ha, ha - već da valja stati u onaj prvi sleva. I tako se nađoh u tom redu, tek da bih saznao da nema karata ni za taj ni za naredni dan.
Obuze me osećaj beznadne osujećenosti, u stopu praćen plačljivom panikom. Proveo sam ovde blizu dva sata. Objasnih devojci s onoliko strpljenja koliko uspeh da napabirčim da, zbog vize, sutra moram da budem u Sofiji. Pogledala me je kao da hoće da kaže: ,,E baš me zabole!“, ali reče da će me staviti na listu čekanja za večernji let i naloži mi da se vratim u četiri po podne
Otišao sam do autobuske stanice, verujući da ću tamo, nekim čudom, naći mesto u autobusu za Sofiju. Na stanici je vladala opšta pometnja - gomile ljudi što načičkanih oko šaltera, što posednutih na brda kofera ravnodušno su čekali ili dizali male bune kad god bi pristigao autobus. Blebetanje desetina jezika ispunilo je vazduh. Svi natpisi bili su na ćirilici. Proučio sam red vožnje na zidu, ali nisam imao pojma kako se Sofija piše ćirilicom. Iznenada mi se ideja o tome da budem blažen u neznanju u stranoj zemlji više nije činila tako primamljivom. Nisam čak znao ni gde je šalter za informacije. Bio sam bespomoćan kao dete.
Utrošio sam veći deo popodneva kako bih utvrdio da nema autobusa za Sofiju. Preostajalo mi je samo da putujem do Niša, odatle uhvatim autobus do Dimitrovgrada na bugarskoj granici i nadam se da će me neko prevesti preostalih šezdesetak kilometara do Sofije. Putovanje bi potrajalo najmanje tri dana, ali sam sad već bio tako nestrpljiv da napustim Jugoslaviju i odem u neku drugu zemlju, da za dvanaest dolara kupih kartu do Niša, gurnuh je u džep i uputih se uzbrdo natrag do Putnikove poslovnice.
Stigao sam dve sekunde pošto je otkucalo četiri. Iza kompjutera na šalteru za avionske letove sedela je nova devojka. Uputio sam je u svoj problem i ona potraži moje ime na listi čekanja. Posle nekoliko trenutaka izvesti me da mog imena tamo nema. Pogledah je kao čovek koji je izgubio posao, čiji je auto ukraden i kome je žena pobegla s najboljim prijateljem. Rekao sam: ,,Šta?“
Ona mi odgovori da to nije važno, jer ima još dovoljno slobodnih mesta za večernji let.
Rekao sam: ,,Šta?“
Ona me pogleda s upadljivom ravnodušnošću.
Karta do Sofije košta 112 dolara. Hoću li jednu?
Hoću li kartu? Da li je papa katolik? Da li je Vašington u Americi? ,,Da!“, rekao sam. Preplavi me talas olakšanja. Stići ću u Sofiju do večere - ili makar na vreme da nešto pregrizem pred spavanje. Napuštam Beograd. Ura!
Izašao sam i zaustavio taksi. ,,Na aerodrom!“, rekoh taksisti i cimnuh unazad kad on jurnu kao tane. Ispravivši se, videh da je mlad i zgodan, mangupski nakrivljene kape. Vozio je kao ludak. Bilo je sjajno.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:13 am





21. SOFIJA



RADOVAO SAM SE dolasku u Bugarsku. Bila je to ako ne najzanimljivija, a ono najprijatnija zemlja u kojoj smo Kac i ja boravili.
Sofiju sam pamtio kao grad širokih bulevara, s tako retkim saobraćajem da su ljudi hodali posred ulice, sklanjajući se samo da propuste poko ju crnu limuzinu s parti jskim funkcionerom na putu za neko mračno, orvelovsko ministarstvo. Nikada nisam bio u gradu netaknutijem protokom vremena. Mora da je izgledao isto i pre četrdeset, pedesetgodina. Ništa nije ukazivalo u kojoj smo deceniji; automobili na ulici, odeća prolaznika, izgled prodavnica i zgrada, sve beše nedodirnuto modom.
U Sofiji se nalazila i sumorna, ogromna robna kuća pod nazivom TSUM, velika makar koliko i Selfridžis u Londonu, na pet spratova i puna proizvoda od kojih, izgleda, nijedan nije proizveden posle 1938 - kabasti radio-aparati od bakelita, velika, debela penkala, parne veš-mašine i slično. Pamtim da sam stajao na spratu s televizorima i radio-aparatima u gomili ljudi što su gledali istorijsku dramu u kojoj su dvojica glumaca s bradama zakačenim iza ušiju sedeli i razgovarali u sobi čiji su zidovi, očevidno, naslikani na platnu. Televizor je imao - ne preteru jem - četvoroinčni, okrugli crno-beli ekran, i to je privuklo gomilu.
Skoro ceo dan lunjao sam po TSUM-u, zapanjen ne samo zato što je roba tako začudno staromodna, već i zato što su cele porodice posećivale robnu kuću kao da dolaze u neki izvanredni muzej nauke i tehnologije. Nadao sam se da se ništa nije izmenilo.
Sleteli smo na aerodrom u Sofiji malo posle devet. Menjačnica je bila zatvorena, a kako se van zemlje ne može doći do bugarskog novca, praktično sam bio bez prebijene pare. Probudio sam usnulog taksistu i pitao ga hoće li da me odveze do grada za dolare. To je protivzakonito i već sam ga zamislio kako me cinkari dvojici momaka u trenčkotima, ali on je bio presrećan da se dočepa konvertibilne valute, ta me je za deset dolara prevezao petnaest kilometara. Taksi, prastari moskvič, kretao se zahvaljujući nizu plavičastih eksplozija poteklih iz auspuha iz kog je kuljao dim. Pomerio bi se dva-tri metra pa zastao, a tada bi ga napred pogurala nova eksplozija. Na ulici osim nas skoro da i nije bilo kola.
Ostavio me je na Lenjinovom trgu, pred Seratonom, svakako najvelelepnijim zdanjem u kome sam odseo na ovom putu, ali mi je rečeno da je to jedino mesto za odsedanje u Sofiji. Do pre nekoliko godina zvao se hotel Balkan, ali onda ga je preuzeo Šeraton i kompanija nije štedela na renoviranju. Obilovao je sjajnim mermerom i plišanim foteljama. Bio sam impresioniran.
Devojka za recepcijom mi objasni sistem plaćanja u hotelu, koji je bio zbunjujući. U nekim hotelskim restoranima, barovima i prodavnicama primana je samo konvertibilna valuta, u nekima samo bugarski levi, a u nekim i jedno i drugo. Nisam je ponajbolje razumeo.
Smesta krenuh u šetnju, nestrpljiv da obiđem grad. Oduševih se shvativši koliko toga pamtim. S one strane trga uzdizala se velika Lenjinova statua. Preko puta se nalazila robna kuća TSUM, onolika koliku sam je pamtio i očito još u poslu. Iza ćoška je Trg 9. septembra, bulevar popločan zlatnim pločama, a na njemu golemo sedište Komunističke partije, koje će uskoro opljačkati i skoro spaliti narodne mase. Prošetao sam bulevarom i zakoračio u mračne i uske ulice centra grada.
Sofija mora da je jedan od najmračnijih gradova na svetu. Obrisi zgrada mogli su se nazreti tek povremeno, pod svetlima tramvaja koja bi sevnula daleko niz ulicu. Sto se ostalog tiče, blede barice svetla tinjale su pod široko razmaknutim uličnim lampama, a ponešto svetlosti dopiralo je iz nekoliko još uvek otvorenih barova i restorana koji su se, bez izuzetka, bavili jalovim poslom. Skoro svi izlozi bili su zamračeni. Ali ulice behu pune ljudi od kojih je većina upravo završila s večernjim provodom, te su stajali na pločnicima nastojeći da zaustave neki od malobrojnih taksija.
Natenane obiđoh centar, završivši opet ispred robne kuće TSUM. Roba u zamračenim izlozima delovala je znatno savremenije no onomad, ali je makar robna kuća i dalje radila. To će, odlučio sam, biti moja prva stanica u sutrašnjem obilasku grada.

KADA IZJUTRA izađoh na sunčane ulice, robna kuća TSUM još nije bila otvorena, pa umesto toga krenuh dugom, ravnom avenijom pod nazivom Vitoša, gde su se nalazile najveće prodavnice. Sve su bile zatvorene, ali se pred većinom već bio stvorio dugačak red. Čitao sam da je u Bugarskoj stanje očajno - ljudi već u pola pet ujutro staju u red za mleko, cena nekih proizvoda skočila je 800 posto za godinu dana, zemlja ima dug od 10,8 milijardi dolara i tako malo novca da je centralna banka u stanju da pokrije tek sedmo-minutni uvoz - ali me ništa nije pripremilo za prizor nekoliko stotina ljudi koji se tiskaju kako bi kupili veknu hleba ili koju stotina grama žilavog mesa.
Čim se otvoriše, pred većinu prodavnica stade po mesnati mazgov koji je puštao mušterije jednu po jednu. Sve police bile su prazne. Roba se prodavala pravo iz sanduka kraj kase, i kad bi se sanduk ispraznio, radnja je zaključavana a ostatak ljudi iz reda odlazio je kući. Posmatrao sam ženu ko ja je izašla iz pekare s veknicom hleba u rukama i odmah stala u drugi red, pred mesaru. Bugari mora da ovako pazare svakog božjeg dana. Kakav život.
Godine 1973. ne beše ni nalik ovome. Tada su radnje bile krcate robom, ali niko nije imao para da je kupi. Sada su svi stiskali svežnjeve novčanica, ali nisu imali na šta da ih potroše.
Ušao sam u prodavnicu po imenu 1001 STOKI. Tu nije bilo reda, samo masa ljudi zbijenih oko ulaza. Nisam ušao svojom voljom, uneli su me kao na talasu. Unutra se gomila okupila oko jedne jedine staklene vitrine, mašući novčanicama i skrećući pažnju na sebe. Provukao sam se kroz gužvu sa željom da vidim šta to hoće da kupe. Ugledah patetičnu skupinu trica i kučina - plastične slanike, dvadesetak četki s dugim ručkama čija mi namena beše nejasna, male staklene pepeljare i asortiman papirnih tanjira kakvi se na Zapadu dobijaju besplatno kupite li zamrznutu gotovu hranu.
Narod očigledno nije pošao u kupovinu, već u grabež za bilo kakvom robom. Dok sam napredovao Vitošom, svaki put kad bih zavirio u neki zatamnjeni izlog, dvoje-troje ljudi izvirivalo bi mi preko ramena ne bi li utvrdili šta sam spazio. U jednoj radnji s električnom robom stajala su tri ruska haj-faj sistema, dva stereo i jedan mono (kada ste poslednji put videli mono haj-faj?), ali su na svima nedostajali dugmići, iz čega zaključih da ne bi potrajali duže od pet minuta.
U drugoj radnji prodavale su se samo dve vrste limenki - žute limenke i zelene limenke, naslagane u uredne piramide na svakoj od polica. Bila je to jedina dobro snabdevena prodavnica koju videh celog tog dana. Nemam pojma šta je bilo u konzervama - nalepnice nisu odavale ništa - ali pretpostavljam da beše krajnje nepoželjno, inače bi sve očas rasprodali. Odavno nisam proveo depresivnije jutro.
Otišao sam u TSUM strepeći od najgoreg, na šta i naiđoh. Čitavi spratovi bili su ogoljeni, čak i moje ljubljeno odeljenje s televizorima. Najveća robna kuća u zemlji svojim kupcima nije mogla da ponudi ni jedan jedini televizor, radio ili bilo koju drugu električnu spravu. U nekim odeljenjima po troje prodavaca stajalo je oko kase a da na prodaju nije bilo ničeg osim hrpe peškirića za ruke, dok bi se ponegde samotna prodavačica borila s najezdom Ijudi jer je upravo pristigao tovar nečeg poželjnog. Na jednu tezgu na trećem spratu stigla je kartonska kutija puna sokni - na stotine sokni, sve istovetne senfsmeđe boje, sve od tankog pamuka, iste veličine, i sve u pakovanjima od po dvanaest pari - a ljudi su ih kupovali u naramcima. Pretpostavljam da su kupovali ono čega mogu da se dočepaju, a tek kasnije mislili šta će s tim - neke će dati tazbini za Božić, neke zameniti za parče mesa, a nekima nagraditi komšiju koji umesto njih stane u red.
Najtužnije je bilo odeljenje s igračkama - jedna polica puna identičnih, neizrecivo bezobličnih medvedića od sintetičke vune, dvadesetak jednakih plastičnih kamiončića s iskrivljenim točkovima i naherenim, poluodlepljenim nalepnicama i četrnaest metalnih tricikala, svi obojeni u istu nijansu plave i svi izgrebani ili ulubljeni.
Na gornjim spratovima cela odeljenja nudila su kutije neidendfikovane sitnurije. Ako ste ikada rasturili neku mehaničku napravu - kućno zvonce ili motor mašine za pranje veša - ako ste je rastavili na sastavne delove i našli se pred sto pedeset misterioznih delića razbacanih na sve strane, e pa to se prodaje na gornjim spratovima TSUM-a. Žičice, zupčanici i majušne metalne džidža-bidže za koje se čini da mora da pasuju zajedno. Mnoštvo ljudi kopalo je po kutijama ozbiljna izraza lica.
Najveća gužva bila je u prizemlju, na odeljenju, pretpostavljam, galanterije. Tamo je ličilo na scenu iz fllma o Godzili, u času kad je pukla vest da se čudovište približava gradu. Prodavala su se dugmad, kaišići za satove i mašne, ali ljudi su se tiskali oko maločas pristiglih budilnika. Bili su to jednostavni budilnici od nerđajućeg čelika i plastike, jeftinog izgleda, ali kupci očigledno behu spremni da ubiju za njih. Nadam se da nikad neću ugledati žene neprijatnijeg izgleda od onih koje su radile na tom odeljenju. Posmatrao sam ih s tupavom fascinacijom. Čovek stidljiva lika, za koga pretpostavih da je iz Severnog Vijetnama, konačno dođe do kase, ali one se napraviše da ga ne primećuju. Ispružio je svežanj novčanica molećivo ih gledajući dok su one usluživale ljude iza njega. Na kraju jedna od prodavačica odgurnu njegov novac i pokaza mu da se skloni. Čovek je izgledao kao da će zaplakati; ni meni nije mnogo falilo. Ne znam zašto su prema njemu bile tako gadne. Vratio je novac u džep i izgubio se u gomili.
Zamislite takav život. Zamislite da se vratite kući s posla, a draga vam kaže: „Dušo, pogodi šta se desilo! Provela sam divan dan u kupovini. Pronašla sam veknu hleba, metar mašne, metalnu škomflicu koju bismo mogli da iskoristimo i krofnu.“
„Stvarno? Krofnu?“
,,U stvari, za krofnu sam se šalila.“
Neobično je što je narod izgledao zadivljujuće moderno odeven. Ne znam kako im je polazilo za rukom, kad tako malo toga može da se kupi. Nekada su svi bili obučeni u odeću koju kao da je kreirao direktor ruske fabrike traktora. Kacu i meni ljudi su svakodnevno prilazili nudeći da otkupe naše farmerke. Jedan momak žudeo je za leviskama s takvim sumanutim očajem da je nasred ulice počeo da skida svoje pantalone, pokazujući nam da učinimo isto i obavimo trampu. Kac i ja pokušali smo da mu objasnimo da ne želimo njegove pantalone - bile su napravljene od nečeg nalik konoplji - upitavši ga ima li da ponudi išta drugo, mlađu sestru ili ćirilični porno film, ali kako nije raspolagao ničim, ostavismo ga pokunjenog na ćošku, slomljena srca i otvorena šlica. Ali sada su svi bili odeveni moderno, kao bilo gde drugde u Evropi, ako ne i modernije, jer su se očito prema oblačenju odnosili s brigom i ponosom. Žene su bile prelepe, sve crnokose, očiju boje čokolade i divnih belih zuba. U Sofiji, bez sumnje, obitavaju najlepše žene u Evropi.
Veći deo nedelje proveo sam u šetnji. Sofija obiluje spomenicima bombastično socijalističkih imena Stadion Narodne armije, Spomenik borcima protiv fašizma, Nacionalna palata kulture - ali većina njih nalazi se u lepim parkovima punim drvoreda kestena, klupa i ljuljaški, ponegde s jezercetom i često s divnim pogledom na zelene, magličaste planine u zaleđu grada.
Obišao sam znamenitosti. Video sam staru kraljevsku palatu na Trgu 9. septembra, u kojoj se sad nalazi Nacionalna galerija slikarstva i skulpture i gde najzad shvatih zašto ne znam ime ni jednog jedinog bugarskog umetnika.
Posle toga pređoh ulicu i odoh do mauzoleja Georgi Dimitrova, nacionalnog heroja - ili je makar to bio do pada gvozdene zavese. Sada Bugari kao da nisu sigurni. Na mauzoleju se nalazilo nekoliko manjih grafita - što, kladim se, beše nezamislivo čak i pre nekoliko meseci. Više nije moglo da se uđe i pogleda njegovo telo sačuvano u staklenom sanduku, u skladu s komunistima dragim običajem. Sećam se da sam tamo bio s Kacom 1973. On se nadneo nad sanduk, upadljivo onjušio vazduh i rekao mi glasnije no što je trebalo: „Osećaš li neki čudan vonj?“, zbog čega samo što nas nisu uhapsili. Na Dimitrova su gledali kao na boga. Posle pada komunizma ljudi više nisu želeli ni da ga vide.
Posetio sam i Muzej nacionalne istorije, crkvu Aleksandra Nevskog, Nacionalni arheološki muzej i još nekoliko mesta, ali sam se uglavnom otiskivao u duge šetnje, iščekujući veče.
Veče je prema Sofiji blagorodno. Kada se prodavnice zatvore, redovi iščeznu i ljudi izađu u šetnju, sve izgleda mnogo veselije. Ponekad bi se pred Dimitrovljevim mauzolejom sakupile grupice političkih istomišljenika, očito uživajući u neuobičajenom luksuzu slobodnog govora. Jedne večeri je neko duž zida kraljevske palate izložio niz fotografija izgnane kraljevske porodice i kralja Simeona. Mnoštvo se narojilo da vidi slike. Ovo mi se isprva učinilo neobičnim, ali zamislite kako bi bilo u Britaniji da je kraljevska porodica prognana pre četrdeset godina i da je narodu uskraćena svaka informacija o njoj. Bugari su iznenada dobili priliku da vide šta se desilo s parnjacima princeze Margarete, vojvode od Elingtona i svih ostalih. I sam sam provirio, priželjkujući duboko u sebi da je kralj Simeon danas upravnik restorana Dejri Kvin u Svitvoteru, Teksas, ali se ispostavi da živi srećno i berićetno u Parizu, te odbih da potpišem peticiju za njegov povratak na tron.
S večeri sam polazio u potragu za noćnim )a\ubom Babalu, u kome smo Kac i ja proveli svaku svakcijatu noć našeg boravka. To nije bilo njegovo pravo ime; tako smo ga zvali jer je silno ličio na istoimeni klub iz serije Volim Lusi. Kao ovaj čas pristigao iz pedesetih, ovaj klub beše najposećenije mesto u Sofiji. Ljudi su tu dolazili da proslave značajne datume u svom životu.
Kac i ja sedeli smo svake večeri na balkonu nad podijumom za ples, pili poljska piva i gledali rokenrol grupu (u bugarskom smislu reči) koja se entuzijazmom iskupljivala za skoro potpuni nedostatak talenta. Grupa je izvodila pesme koje se u ostatku sveta nisu čule dvadesetak godina - Ljubavna pisma u pesku, Zelena vrata - a mladež je igrala kao uz najnovije hitove, što su narečene pesme u Bugarskoj možda i bile. Najbolje od svega bilo je što su se prema Kacu i meni odnosili kao prema slavnim ličnostima - u ono vreme američki turisti u Sofiji bili su retkost (a i sada su, kad malo bolje razmislim). Ljudi su nam se pridruživali za stolom i plaćali nam piće, devojke su nas molile za ples. Svake noći lokali smo kao smukovi i propustili mnoštvo prilika, ali smo se svejedno sjajno proveli.
Toliko sam želeo da ponovo pronađem Babalu da sam pretabanao ceo grad, otišavši čak i u dugu i nezanimljivu šetnju do železničke stanice u nadi da ću, pređem li isti put koji onomad pređosmo Kac i ja, osvežiti svoje pamćenje, ali uzalud. A onda me u petak uveče, kad sam prolazio kraj restorana hotela Grand po dvadeseti put te nedelje, prenu zvuk raštimovanih gitara na lošim zvučnicima i ja zalepih nos za staklo u hitnji da vidim šta je unutra. Bio je to klub Babal. Prošao sam kraj njega nebrojeno puta, ali ga u odsustvu grozne muzike nisam primetio. Sada iznenada prepoznah svaki njegov centimetar. Eno balkona! Eno našeg stola! Čak mi je i kelnerica delovala poznato, premda malko vremešnija. Preplaviše me lepe uspomene.
Krenuh unutra da naručim poljsko pivo, kad me zaustavi vratar u prevelikom crnom odelu. Nije bio neprijatan, jednostavno me nije puštao da uđem. Nisam razumeo zašto. Posle nekog vremena provedenog u Bugarskoj, čovek navikne da se ne pita zašto, te nastavih sa šetnjom. Dvadesetak minuta kasnije, na povratku iz redovnog obilaska mrkog trupla crkve Aleksandra Nevskog, prođoh opet pored Granda i shvatih zašto mi je ulazak uskraćen. Klub se zatvarao. Bio je petak, pola deset uveče, a zatvarali su najposećenije mesto u gradu. Bugarska, sinu mi dok sam se vraćao u hotel, nije toliko zemlja, koliko predsmrtno iskustvo.

IMAO SAM sreće da, kad god mi se prohte, mogu da se povučem u luksuzno utočište5ćratona, gde sam pio hladno pivo, jeo pristojnu hranu i gledao Si-En-En u svojoj sobi. Kukavički sam sve obroke pojeo tamo. Trudio sam se da pronađem koliko-toliko dobar restoran, ali bez uspeha. Restorani i barovi u Soflji lišeni su svake živosti - neugledni, slabo osvetljeni, s jednim kalendarom na zidu i mušemama na stolovima. Svratio sam jedanput u restoran kraj parka Juzen, ali je jelovnik bio na ćirilici i nisam razumeo ni reč. Osvrnuo sam se da vidim šta jedu drugi gosti, ne bih li mogao prstom da pokažem na nečiji tanjir, ali svi su jeli hranu koja nije ličila ni na šta - zobenu kašu i gnjecavo povrće - te sam utekao natrag u hotel, gde je jelovnik bio na engleskom i nudio sve, od hamburgera do patke u sosu od pomorandže.
Ipak, svoju udobnost plaćao sam dvaput dnevno osećajem krivice. Svaki put kad sam jeo u Šeratonu, mučila me je sumorna svest da se hranim bolje od devet miliona Bugara.
Iako neodoljiv, ovaj ekonomski aparthejd smatrao sam odurnim. Da je neki štedljivi, preduzimljivi Bugarin kakvim čudom stekao gomilicu para, mogao bi da poseti dva restorana u Seratonu - Viner kafe i Melnik gril - ali bi morao da uđe iz sporedne ulice, ne kroz hotel. Obični ljudi, za razliku od mene, u hotel ne smeju. Njih stotine sigurno svaki dan prolaze ulicom pitajući se kako je unutra. E pa, divno je - Bugarima bi se izvesno učinilo da hotel nudi život nezamislivo raskošan i lep: nacifrani bar za kojim se služe kokteli s ledom, restorani gde se sprema hrana godinama neviđena u ostatku zemlje, prodavnica što prodaje čokolade, viski, cigarete i drugu robu o kojoj običan Bugarin ne sme ni da sanja.
Čudio sam se što me neko ne premlati svaki put kad izađem iz hotela - želeo sam da me neko premlati - ali sam nailazio samo na ljubaznost i prijateljstvo. Ljudi su mi svakodnevno prilazili i pitali želim li da promenim novac, ali nisam hteo, nisam smeo. To je bilo protivzakonito, a nije mi ni trebalo više bugarskog novca od onog što sam imao. Nisam znao šta bih njime kupio. Zašto bih proveo dva sata stojeći u redu da pazarim paklicu cigareta za leve, kad za manje para za deset sekundi mogu da dobijem bolje cigarete u hotelu? „Zaista mi je žao“, ponavljao sam, i činilo se da me razumeju.
Počela je da me opseda želja za trošenjem novca, ali nisam imao na šta da ga potrošim. Jedne nedelje ujutro prođoh kroz park pun umetnika koji su prodavali svoje radove i pomislih: „Sjajno! Kupiću sliku.“ Ali sve su bile grozne. Većina tehnički behu solidne, ali sa straobalnim temama - drečavi zalasci sunca s narandžastim i ružičastim oblacima, ili nadrealni, istopljeni predmeti po uzoru na Salvadora Dalija. Kao da umetnici, bez ikakvog dodira sa svetom, nisu znali rii šta da slikaju.
Što dalje šetate Sofijom, sve je lepša. Uobičajio sam da idem u duge šetnje po bregovitim četvrtima na jugoistočnoj strani grada, punim šumica, parkova, prilično otmenih stambenih zgrada, krivudavih tihih ulica, ljupkih kuća. Dok sam se vraćao u centar, prelazeći mostić preko reke Slivnice, uvideh da je ovo istinski lep grad. Štaviše, grad evropskijeg lika od bilo kog drugog u kome sam bio. Nije bilo modernih tržnih centara, velikih benzinskih pumpi, Mekdonaldsa, Pica hata, reklama za koka-kolu. Nijedan grad koji sam posetio nije sveobuhvatnije odoleo dodvoravanju američke kulture. Soflja je bila potpuno, celovito evropska. S osećajem dubokog nemira shvatih da je to Evropa o kojoj sam sanjao kao dete.

TEŠKO je predvideti šta će se desiti s Bugarskom. Nekoliko nedelja posle moje posete narod je, u nastupu prolaznog ludila, slobodnom voljom glasao za komuniste, što Bugarsku čini jedinom zemljom Istočne Evrope koja se dobrovoljno vratila starom režimu.
Godine 1990. komunizam u Evropi je umro i činilo mi se neobičnim da, od svih reči napisanih o padu gvozdene zavese, niko nigde nije ožalio kraj jednog plemenitog eksperimenta. Znam da komunizam nigde nije imao uspeha i da bih ja sam mrzeo da živim pod njim, ali tužnom nalazim pomisao, da jedini ekonomski sistem koji daje rezultate jeste onaj zasnovan na pohlepi i samoživosti.
Pretpostavljam da komunizam u Bugarskoj neće potrajati. Ne može da potraje. Nema naroda koji će podržati vladu nesposobnu da ga nahrani i obezbedi deci igračke. Siguran sam da će Bugarska, vratim li se tamo za pet godina, obilovati restoranima Pica hata i buticima Laure Ešli, ulice će biti zakrčene be-em-veima, a ljudi će biti mnogo srećniji. Zbog toga ih nimalo ne krivim, ali mi je milo što sam je video pre no što se promeni.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:13 am




22. ISTANBUL



KAC I ja putovali smo od Sofije do Istanbula Orijent ekspresom. Očekivao sam romantično putovanje, slugu u turbanu koji obigrava oko nas sa slatkom kafom i vlažnim peškirićima, ali voz beše užasan u svakom pogledu: vruć, smrdljiv, zagušljiv, otrcan, krcat, star i spor. Do 1973. Orijent ekspres pretvorio se u puko ime na zarđaloj pločici u bilo kom prastarom vozu između Beograda i Istanbula. Nekoliko godina kasnije naziv je izašao iz upotrebe.
Kad smo krenuli iz Sofije, imali smo kupe samo za sebe, ali dve stanice kasnije vrata se naglo otvoriše i unutra nahrupi mnogočlana porodica seljana, živi dokaz nepreporučljivosti sklapanja braka između bliskih srodnika, natovarena kartonskim koferima i cegerima punim hrane neprijatnog mirisa. Svalili su se na sedišta, izguravši Kaca i mene svakog u svoj ćošak, i smesta zaronili u cegere dodajući jedni drugima girice na salveti, kriške suvog hleba, meko kuvana jaja i komade starog sira čiji me oštar miris podseti na dan kad smo, vrativši se s godišnjeg odmora, utvrdili da je moja majka ne znajući zaključala mačku u ormar i ostavila je tu tri najtoplije nedelje u godini. Jeli su cokćući i brišući bucmaste prste o košulje, da bi potom jedno po jedno naglo utonuli u komu. Usled nekog felera kod procesa varenja u Balkanaca, u snu počeše da se šire, gurajući nas sve dalje u naše ćoškove, dok ne ostadosmo spljošteni uza zid kao da smo od gline. Trebalo je izdržati dvadeset dva sata takvog putovanja.
Kac i ja proveli smo bili već četiri meseca zajedno i dojadili smo jedan drugom. Danima smo znali da se prepucavamo bez kraja i konca, ili da ćutimo kao zaliveni. Tog dana, koliko se sećam, nismo razgovarali, ali kasno uveče, dok je voz mileo ogoljenom bestragijom zapadne Turske, Kac me prenu iz lakog ali okrepljujućeg sna kucnuvši me po ramenu i upitavši me optužujućim glasom: ,,Je 1’ to na tvojoj cipeli pseće govno?“
Malo se ispravih. ,,Šta?“
,Je li to na tvojoj cipeli pseće govno?“
,,Ne znam, izveštaj iz laboratorije još nije stigao“, odgovorih suvo.
„Ozbiljno. Je li?“
„Otkud ja znam?“
Kac se nagnu dovoljno napred da može valjano da osmotri i onjuši. ,Jeste pseće govno“, izjavi s neobičnim zadovoljstvom.
„Budi tiši, inače će mi svi tražiti malo.“
„Idi i operi ga. Muka mi je.“
I tu krenusmo s prepucavanjem, tihim šapatom.
„Idi ti i operi ga.“
„Na tvojoj je cipeli.“
,,E pa meni se baš dopada. Ubija smrad ovog tipa kraj mene.“
,,E pa meni je muka.“
,,E pa baš me briga.“
„E pa mislim da si drkadžija.“
„O, je l’ stvarno?“
,,O da, stvarno. Drkadžija si još od Austrije.“
,,E pa ti si drkadžija od rođenja.“
,,Ja?“ Ranjeni pogled. ,,Ma šta mi napriča! Ti si bio drkadžija još u materici, Brajsone. Ti imaš tri vrste hromozoma: X, Y i drkadžijski hromozom.“
I tako dalje. U Istanbulu nam se očito nije pisalo dobro. Kac ga je mrzeo, kao i mene. Ja sam uglavnom mrzeo Kaca, ali ni za Istanbul nisam mario. Bio je sličan vozu kojim smo doputovali - vruć, smrdljiv, krcat i otrcan. Ulice su vrvele od siročića koji su otimali sve što ne držite obema rukama, a hrana je bila grozomorna - sirevi s mirisom neopranih nogu i misteriozne splačine. Jedne večeri skoro da ostadosmo bez glave kad je Kac upitao kelnera: „Recite mi, kenjaju li krave pravo na tanjir, ili ih sačekate da završe, pokupite pod njima i onda servirate?“
Kaca je pri kraju našeg putovanja u snazi držalo otvoreno obraćanje ljudima koji ga ne razumeju - nasmešeno propitivanje policajca o nadaleko čuvenoj sićušnosti njegovog penisa, ili obraćanje mrzovoljnom kelneru: „Račun, Borise! Žuri nam se, tvoja žena obećala nam je malo seksa.“ Ali ovde se ispostavilo da je kelner proveo trinaest godina radeći na Totenhem kort roudu u Londonu, te je savršeno razumeo Kacovo pitanje. Sataricom nam je pokazao put do vrata, s punim pravom štiteći plemenitu tursku kuhinju i kudeći obest mladih turista.
Pošto mu i ovo zadovoljstvo bi uskraćeno kako iz opreza, tako i usled moje pretnje da ću ga ubiti vlastitim rukama ne pretekne li me neki Turčin sa znanjem engleskog, Kac je ostatak boravka u Istanbulu proveo u ćudljivoj tišini prekidanoj samo naredbama nametljivim trgovcima u bazaru da odjebu i ostave ga na miru, što sam tolerisao jer je bio izazvan. Došli smo do kraja puta u pravom smislu te reči. Bila je to duga nedelja.
Probijajući se od aerodroma taksijem kroz vreli mravinjak istanbulskih ulica, zapitah se hoću li ovog puta biti bolje sreće.
Nije počelo dobro. U Sofiji sam u svom hotelu, preko unutrašnjeg sistema rezervacija, rezervisao sobu u Seratonu, ali se ispostavi da se hotel nalazi u modernoj, bezličnoj četvrti, podaleko od živopisnih gužvi na Zlatnom rogu i u starom gradu. Moja soba bila je čista i umereno raskošna, ali je hlađenje bilo kilavo, televizor nije radio, a kada odoh u kupatilo da se umijem i operem ruke, cevi stadoše da podrhtavaju i zveče kao u filmu o duhovima, da bi zatim, uz zlokoban izdisaj, iz česme potekla smeđa supa. Ostavio sam vodu da teče deset minuta a da se nije ni očistila ni razbistrila. I za to sam plaćao 150 dolara na dan.
Seo sam na klozetsku šolju, posmatrao vodu kako teče i dokonao o čudima turizma. Letimo u nepoznatu zemlju, voljno napuštajući udobnost doma, a zatim trošimo pozamašne količine vremena i novca u većinom jalovom nastojanju da nadomestimo tu istu udobnost koje se ne bismo ni lišili da smo ostali kod kuće.
S uzdahom zalih lice smeđom vodicom i odoh da vidim Istanbul. Taksijem se spustih nizbrdo do obale, platih vozaču i, uz preplašen vapaj, bejah usisan u nepreglednu pokretnu masu što se valjala krivudavim ulicama starog grada.
Kakva varoš! Istanbul nije grad, već kolektivni delirijum. Nikada ne videh takvu aktivnost - ljudi su žurili, gurali kolica, nosili poslužavnike hrane i pića, teglili goleme i kabaste tovare (video sam čoveka s kaučem od tri metra na leđima koji se kroz gomilu kretao lako kao da nosi špil karata), prodavali na svakom ćošku ponešto: srećke, ručne satove, cigarete, kopije parfema. Na svakih nekoliko koraka prići će vam neko ko bi da vam uglača cipele, proda razglednice, fotografiše vas, izmeri, odvede vas u bratovl jevu radnju s ćilimima, ili vas na neki drugi način navede da se rastanete s kakvom tričavom sumom novca. Mora da na svetu ne postoji grad u kome su sva posetiočeva čula tako neumorno izazivana i protresana. Iskustvo je zbunjujuće, blago uznemirujuće i neobično uzbudljivo.
Most Galata vrveo je od pešaka, prosjaka, prodavaca i nosača. Celom njegovom dužinom ribolovci-amateri izvlačili su nezamislivo zatrovanu ribu iz masne kaše pod sobom. Na kraju mosta dvojica muškaraca pređoše ulicu i uputiše se ka stanici Sirkedži,glavnom železničkom terminalu, probijajući se kroz gužvu s parom mrkih medveda na povezu. Niko ih nije ni pogledao.
Jedina nepodnošljiva stvar u Istanbulu jeste turska pop muzika. Od nje nema bega. Nasrće punom snagom iz svakog restorana, sa svake tezge s limunadom, iz svakog taksija u prolazu. Reći da podseća na zvuke koje ispušta čovek glave prikleštene u nekoj mehaničkoj napravi ne dočarava dovoljno n jenu jedinstvenu i mahnitu nemelodičnost. Kažu da je zarazna. Baš kao i virus ebole.
Lutao sam naokolo pola popodneva, očaran gungulom, zadivljen tolikom preduzimljivošću i preduzetničkim darom izniklim u tako skromnim uslovima, jer Istanbul je upadljivo siromašan grad. Otišao sam uzbrdo do Trga sultana Ahmeda. Ljušteći prodavce razglednica sa svojih rukava, ušetah u velelepno vizantijsko kameno zdanje, Aja Sofiju. To je prostrana, čudesno lepa građevina, prozračna i upečatljiva gotovo kao katedrala Sv. Petra, ali je ja zavoleh zauvek zbog olakšanja koje osetih u hladnoj seni, daleko od buke, vreline i nepresušnog ludila Istanbula. Citav sat lutao sam prostranstvom punim jeke, skoro sam, i uživao.
Kasnije ponovo izronih na zaslepljujuće sunce i pređoh trg u društvu brbljive skupine prodavaca razglednica, fotografa, prodavaca kikirikija, predstavnika noćnih klubova, uličnih berbera, čistača cipela i nekolicine momaka koji su jednostavno voleli da se druže sa mnom, i posetih Plavu džamiju, gde se takođe fino provedoh. Kako je to aktivna bogomolja, dužni ste da pred njom izujete cipele i uđete u čarapama, što je nezgodno jer vam kasnije treba nekoliko sati da pronađete svoju obuću među stotinama pari tuđe, ali vam se pruža i mogućnost da svoje cipele koje videše i bolje dane zamenite za neke novije.
Nameravao sam da odem u Topkapi saraj, ali bio je zatvoren. Zato se uputih ka Arheološkom muzeju, ali ga promaših i nađoh se na ulazu u veliki i čudesno spokojni park po imenu Đulhane, bogat senovitim krošnjama i cvrkutom ptica i pun porodica u laganoj šetnji. Na dnu talasaste glavne staze pucao je nenadan, predivan pogled na svetlucavi, modri Bosfor. Seo sam u tavernu pod vedrim nebom, udahnuo svežpovetarac, naručio koka-kolu i uronio u vidik: dubokoplavo nebo, blistava voda, bele kuće rasute na obroncima Iškidara, s one strane moreuza. Trajekti su neumorno preplovljavali Bosfor i nestajali put Prinčevskih ostrva, zaljuljanih u plavičastoj izmaglici. Galebovi su uzletali i obrušavali se na njihovom tragu. Bilo je neizrecivo lepo, savršeno mesto za predah.
Stigao sam do kraja puta. Ono tamo je Azija; u Evropi se ne može dalje od ovoga. Kucnuo je čas da okončam svoje dugo putešestvije i vratim se kući. Moja napaćena supruga ponovo je bila trudna što joj se dešavalo na svakih pola godine. Trava je, reče mi ona u telefonskom razgovoru, iždžikljala do struka. Jedan od zidova kuće se obrušio. Ovce su utekle na livadu. Krave su u kukuruzu. Ceka me puno posla.
Priznajem, bio sam spreman za povratak. Nedostajala mi je porodica i kućne navike. Umorio sam se od svakodnevne borbe da se nahranim i udomim, umorio sam se od vozova i autobusa, umorio sam se od bivstvovanja u svetu neznanaca, umorio sam se od večitog osećaja smetenosti i izgubljenosti, umorio sam se, više od svega, od sopstvenog dosadnog društva. Koliko sam puta poslednjih dana sedeo zatočen u autobusu ili vozu, slušajući bulažnjenja svog dokonog mozga i žudeći da ustanem i odem od sebe samog?
U isto vreme, obuzimala me je nerazumna želja da nastavim. Nešto vas u jeku putovanja nagoni da produžite napred, da nikad ne stanete. Tamo je, ipak, Azija - nadohvat ruke. Ideja mi se činila neverovatnom. Mogao bih biti tamo za nekoliko minuta. Ostalo mi je još novca. Preda mnom se prostirao netaknuti kontinent.
Ali nisam otišao. Umesto toga, naručih još jednu koka-kolu i nastavih da gledam brodove. U nekim drugim okolnostima, možda bih se i otisnuo. Ali sama ta pomisao, dakako, ne obitava ni ovde ni tamo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:14 am

„ITALIJANI PARKIRAJU ONAKO KAKO BIH PARKIRAO JA KAD BIH PROSUO BOKAL HLOROVODONIČNE KISELINE

SEBI U KRILO."



„NAJBOLJE ŠTO SE MOŽE REĆI ZA NORVEŠKU TELEVIZIJU JESTE DA NUDI UGOĐAJ KOME, ALI BEZ PRATEĆE BRIGE I

NELAGODNOSTI."



„SPORAZUMOM O PRIMIRJU TREBALO JE OD NEMACA ZAHTEVATI DA SVOJE HARMONIKE POLOŽE ZAJEDNO S

ORUŽJEM.“



Kao i brojni drugi pripadnici njegove generacije, i Bil Brajson je početkom sedamdesetih proputovao Evropu s rancem na leđima, u potrazi za prosvetljenjem, pivom i ženama. Dvadeset godina kasnije odlučuje da se uputi tragom svoje zlatne mladosti, natovaren mapama i starom odećom i obogaćen britkim humorom. Plod ovog putovanja je ,,Ni ovde, ni tamo“, zabavno, bespoštedno lucidno i grohotno smešno hodočašće od zamrznutih bespuća Skandinavije do uzavrele gungule Istanbula, s usputnim stanicama u brojnim evropskim prestonicama i varošicama - brutalno iskren i duhovit pogled iz turističke perspektive na Stari kontinent po Brajsonu.


„Brajson je zanosno provokativan... istovremeno tako duhovit i iskren da zaslužuje ako ne da mu se oprosti, a ono makar da mu se progleda kroz prste zbog toga što je rnnogima stao na žulj.“

Notes


[←1] Majkl Miken, američki investitor osuđen 1989. godine na 10 godina zatvora zbog reketa i pronevera.


[←2] Ivan Boeski, američki bogataš i trgovac menicama, umešan u isti finansijski skandal kao i Majkl Miken.


[←3] Edvard Marou, američki ratni izveštač iz Londona za vreme Drugog svetskog rata.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ni ovde, ni tamo - Bil Brajson

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu