Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:19 am



Urnebesni nastavak omiljenog putopisa i klasika Beleške s malog ostrva, ljubavno pismo Bila Brajsona zemlji koja ga je usvojila.
Godine 1995. Bil Brajson je seo u auto i započeo oproštajno putovanje po Engleskoj, koje je trajalo nedeljama, pre nego što se sa porodicom vratio u Sjedinjene Američke Države. Knjiga o tom putovanju – Beleške s malog ostrva – beskrajno je srdačan prikaz Engleske i jedan od najdovitljivijih ikad.

Dve decenije kasnije odlučio je da ponovo otkrije tu zemlju, a rezultat je Putovanje u Mali Dribling. Krećući se trasom od Bognora na jugu do Kejp Rata na severu, Brajson nam otkriva čudesno lepu, ekscentričnu, dražesnu i jedinstvenu zemlju.

Sa svojim nenadmašnim smislom za humor i nepogrešivim okom za neobično i neočekivano, on nudi pronicljiv uvid u današnju Britaniju – ono najbolje i ono najgore u njoj.

Pripremite se za potpuno uživanje i nekontrolisani smeh. Ništa ne može biti zabavnije od Bila Brajsona na putovanju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:19 am

Džejmsu, Rozi i Dafne. Dobro došli.

PROLOG



I

Kako starite, otkrivate razne nove načine da sebi naudite. Nedavno, u Francuskoj, pravo u glavu me je opaučila automatska rampa na parkingu, i mislim da to nije moglo da mi se desi kada sam bio mlađi, pozorniji.
Postoje zapravo samo dva načina da vas u glavu opauči rampa na parkingu. Jedan je da stojite ispod podignute rampe i namerno dozvolite da ona padne na vas. Očigledno, to je onaj lakši način. Drugi metod – a tu od velike pomoći može da bude i malo umanjenje mentalne sposobnosti – sastoji se u tome da zaboravite na rampu čije ste podizanje upravo ispratili pogledom, kročite u prostor koji je ona ispraznila i ostanete da stojite tamo napućenih usana, razmišljajući o svom sledećem potezu, da bi vas onda ona potpuno iznenadila i stropoštala vam se na glavu kao malj. Ja sam odabrao taj metod.
Odmah da kažem, bila je to ozbiljna rampa – prava metalna šipka u zamahu – i ona zapravo i nije pala koliko se sručila natrag u svoje ležište. Ta pustolovina sa traumom glave dogodila se na otvorenom parkingu u prijatnom odmaralištu na moru u Normandiji po imenu Etreta, nedaleko od Dovila, gde smo moja žena i ja otišli na nekoliko dana. Međutim, u tom trenutku sam bio sam, pokušavao sam da pronađem stazu koja će me dovesti do vrha litice sa druge strane parkinga, ali put je bio zaprečen rampom, a ona je bila preniska da bi se muškarac mog gabarita sagnuo ispod nje i previsoka da bi je isti taj muškarac preskočio. Dok sam stajao i oklevao, zaustavila su se jedna kola, vozač je uzeo karticu, rampa se podigla i vozač je prošao dalje. To je bio trenutak kada sam odlučio da kročim napred i stanem da razmislim o tome kuda ću dalje, nesvestan da će to biti uglavnom nadole.
Pa, nikad me ništa nije toliko neočekivano i jako tresnulo po glavi. Najednom sam postao najzbunjeniji i najopušteniji čovek u Francuskoj. Noge su mi klecnule i savile se ispod mene, a ruke su mi toliko samostalno živnule da sam uspeo laktovima sam sebe da mlatnem po licu. U sledećih nekoliko minuta hodao sam, uglavnom, nevoljno postrance. Jedna ljubazna žena pomogla mi je da dođem do klupe i dala mi kockicu čokolade, koju sam sledećeg jutra zatekao i dalje stegnutu u ruci. Dok sam sedeo tamo, još jedna kola su prošla i rampa je pala na svoje mesto sa odzvanjajućim zveketom. Činilo mi se nemogućim da preživim tako silovit udarac. Ali tada, pošto sam pomalo paranoičan i sklon dramatičnom preuveličavanju, postao sam ubeđen u to da sam zapravo pretrpeo teške unutrašnje povrede, koje se još nisu ispoljile. Krv mi se nakupljala u glavi, kao u kadi koja se polako puni, i u nekom trenutku, ubrzo, oči će mi zakolutati uvis, oglasiću se prigušenim stenjanjem i tiho preturiti, da više nikada ne ustanem.
Kada mislite da ćete ubrzo umreti, pozitivno je to što vam se omili ono malo preostalog života. Sledeća tri dana proveo sam uglavnom tako što sam sa zadovoljstvom posmatrao Dovil, divio se njegovoj čistoći i bogatstvu, dugo šetao po njegovoj plaži i promenadi ili samo sedeo i gledao ustalasano more i plavo nebo. Dovil je veoma lepa varoš. Postoje daleko gora mesta na kojima biste mogli da se srušite.
Jednog popodneva, dok smo moja žena i ja sedeli na klupi okrenutoj prema Lamanšu, rekao sam joj, u tom svom novom zamišljenom raspoloženju: „Kladim se da je varoš koja se nalazi preko puta, s druge strane, depresivna i siromašna, dok je Dovil i dalje imućan i divan. Šta misliš, zbog čega je tako?“
„Pojma nemam“, rekla je moja žena. Ona je čitala neki roman i nije prihvatala da ću ubrzo umreti.
„Šta se stvarno nalazi preko puta?“, upitao sam.
„Pojma nemam“, kazala je ona i okrenula stranicu.
„Vejmut?“
„Pojma nemam.“
„Možda Houv?“
„Šta to tačno ne možeš da shvatiš kad ti kažem da pojma nemam?“
Pogledao sam u njen smartfon. (Meni nije dozvoljeno da imam sopstveni smartfon zato što bih ga izgubio.) Ne znam koliko su precizne njegove mape – one nas često podstiču da se zaputimo u Mičigen ili Kaliforniju dok mi tragamo za nekim mestom u Vusterširu – ali naziv koji se pojavio na ekranu glasio je Bognor Ridžis.
U tom trenutku nisam ništa mislio o tome, ali ubrzo će to ime početi da mi izgleda gotovo proročki.
II

Prvi put sam došao u Englesku na onom drugom kraju života, kad sam bio još veoma mlad, tek dvadesetogodišnjak.
U to doba, u kratkom ali intenzivnom periodu, veoma velik udeo u svemu što je bilo vredno pomena na svetu poticao je iz Britanije. Bitlsi, Džejms Bond, Meri Kvant i mini-suknje, Tvigi i Džastin de Vilnev, ljubavni život Ričarda Bartona i Elizabet Tejlor, ljubavni život princeze Margaret, Rolingstonsi, Kinksi, sakoi bez okovratnika, televizijske serije poput Osvetnika i Zatvorenika, špijunski romani Džona le Karea i Lena Dejtona, Marijana Fejtful i Dasti Springfild, neobični filmovi u kojima su glumili Dejvid Hemings i Terens Stemp, koje nismo baš do kraja razumeli u Ajovi, komadi Harolda Pintera koje nismo razumeli nimalo, Piter Kuk i Dadli Mur, emisija Dogodilo se prošle nedelje, skandal Profjumo – zapravo, praktično sve.
Reklame u časopisima kao što su Njujorker i Eskvajer bile su pune britanskih proizvoda u meri u kojoj se to nikada više nije ponovilo – džin „džilbis“ ili „tankerej“, tvid „haris“, avio-kompanija BOAC, odela „akvaskutum“ i košulje „vijela“, filcani šeširi „kins“, džemperi Alana Pejna, pantalone „daks“, sportska vozila MG i „ostin hil“, stotinu različitih škotskih viskija. Bilo je jasno da ćete želju da živite kvalitetno i otmeno dobrim delom ostvariti zahvaljujući britanskoj robi. Mora se reći kako čak ni tada nije sve ovo imalo mnogo smisla. Jedna popularna kolonjska voda iz tog vremena nosila je naziv „pab“. Uopšte nisam siguran u to kakve je asocijacije taj naziv trebalo da izazove. Pijem u Engleskoj četrdeset godina i mirne duše tvrdim da nikada u pabu nisam naišao na nešto što bih rado sebi utrljao u lice.
Zbog te silne pažnje koju smo ukazivali Britaniji, mislio sam da znam poprilično o tom mestu, ali sam ubrzo po dolasku ustanovio koliko sam grešio. Tamo nisam umeo čak ni da govorim rođenim jezikom. U prvih nekoliko dana, nisam uspevao da razlikujem reči collar i colour, khaki i car key, letters i lettuce, bed i bared, karma i calmer.1
Pošto sam morao da se podšišam, otišao sam u frizeraj za žene i muškarce u Oksfordu, gde me je vlasnica, krupna i donekle zastrašujuća žena, odvela do jedne stolice i tamo me odsečno izvestila: „Danas će vas podšišati veterinar.“
Bio sam zatečen time. „Mislite, osoba koja leči obolele životinje?“, kazao sam, užasnut u sebi.
„Ne, ona se zove Ivet2“, odgovorila mi je i letimičnim pogledom mi stavila do znanja kako sam jamačno najnaporniji kreten na koga je u poslednje vreme naišla.
U jednom pabu sam pitao kakve sendviče nude.
„Sa šunkom i sa sirom“, rekao mi je čovek.
„O, da, molim vas“, kazao sam ja.
„Šta to molite?“, rekao je on.
„Da, molim vas, sa šunkom i sa sirom“, kazao sam, ali sad već manje samouvereno.
„Ne, ili šunka, ili sir“, objasnio je on.
„Ne pravite ih i sa jednim i sa drugim?“
„Ne.“
„O“, rekao sam, iznenađen, a onda se nagnuo prema njemu i kazao tihim, poverljivim glasom: „Zašto ne? Bili bi previše ukusni?“
Zapiljio se u mene.
„Onda neka bude sa sirom“, kazao sam skrušeno.
Kad je sendvič stigao, sir je bio ekstravagantno isitnjen – nikad nisam video neki mlečni proizvod toliko razbucan pre serviranja – a tu je bilo i ono što sada poznajem kao Brenstonovu mešanu turšiju, ali mi je u tom trenutku izgledalo kao ono što vam se zalepi za ruku kad je zavučete u odvod zapušene sudopere.
Oprezno sam gricnuo i sa zadovoljstvom zaključio da je izuzetno ukusno. Postepeno mi je sinulo da sam otkrio zemlju koja mi je sasvim čudna, a opet nekako divotna. Taj osećaj me nikada nije napustio.
Moj boravak u Britaniji može se prikazati nekom vrstom zvonaste krivulje, koja počinje u donjem levom uglu u zoni „Ne zna gotovo ništa“, i penje se postepeno u luku do „Prilično dobro upoznat“ na vrhu. Pošto je dosegla vrhunac, pretpostavio sam da će ta krivulja tamo ostati trajno, ali nedavno je ona počela da klizi na drugu stranu, ponovo prema neznanju i zbunjenosti, jer sam shvatio da sam sve više i više u zemlji koju uopšte ne prepoznajem. To je mesto puno slavnih ličnosti čija imena ne znam i talenata koje ne umem da razlučim, skraćenica (BFF, TMI, TOWIE3) koje moraju da mi objašnjavaju, ljudi koji nazgled žive u stvarnosti drugačijoj od one koju poznajem.
Neprestano se osećam izgubljeno u tom novom svetu. Nedavno sam zalupio vrata ispred nosa jednom posetiocu zato što nisam mogao da se dosetim šta bih drugo mogao s njim da uradim. Očitavao je brojilo. Isprva mi je bilo drago što ga vidim. Nisu nam dolazili u kuću da nam očitaju brojilo još od vremena kad je Edvard Hit bio premijer, pa sam ga rado pustio unutra i čak mu doneo merdevine kako bi mogao da se popne i dobro očita potrošnju. Tek kada je otišao i vratio se minut kasnije, zažalio sam zbog tog produbljivanja našeg odnosa.
„Izvinite, moram da očitam i brojilo u muškom toaletu“, rekao mi je on.
„Kako, moliću lepo?“
„Ovde piše da imate i drugo brojilo u muškom toaletu.“
„Pa vidite, mi nemamo muški toalet, pošto je ovo kuća.“
„Ovde piše da je škola.“
„E pa, nije. Ovo je kuća. Upravo ste bili u njoj. Da li ste videli prostorije pune mladeži?“
Duboko se zamislio i ostao tako zamišljen oko minut.
„Da li bih mogao malo da razgledam?“
„Kako, moliću lepo?“
„Samo malo da razgledam. Neće to potrajati ni pet minuta.“
„Mislite da ćete pronaći muški toalet koji smo mi nekako prevideli?“
„Nikad se ne zna!“, rekao je on vedro.
„Sad ću da zatvorim vrata, pošto ne znam šta bih drugo“, kazao sam i zatvorio vrata. Čuo sam kroz drvo kako kmeči. „Osim toga, imam važan sastanak“, doviknuo sam mu kroz drvo. A to jeste bilo tačno. Imao sam važan sastanak – sastanak koji je, kako se ispostavilo, i doveo do nastanka knjige koja sledi.
Spremao sam se da odem u Istli i polažem test predviđen za sticanje britanskog državljanstva.
Nije mi promakla ironija u svemu tome. Upravo u vreme kada je ponovo počeo da me zbunjuje život u savremenoj Britaniji, pozvali su me da pokažem kako razumem to mesto.
III

Dugo su postojala dva načina da postanete britanski državljanin. Onaj prvi, nezgodniji ali paradoksalno mnogo uobičajeniji metod bio je da nekako dospete u britansku matericu i sačekate tamo devet meseci. Drugi se sastojao od toga da popunite nekoliko formulara i položite zakletvu. Međutim, od 2005. naovamo, ljudi koji spadaju u drugu kategoriju moraju pride da pokažu i to da vladaju engleskim jezikom i polože ispit iz znanja.
Nisam morao da polažem jezik, pošto mi je engleski maternji, ali niko ne može da izbegne polaganje ispita iz znanja, a on je baš težak. Koliko god mislili da dobro poznajete Britaniju, ne znate ono što vam je potrebno da položite ispit iz poznavanja života u Britaniji. Na primer, morate da znate ko je bio Šeik Din Muhamed. (Bio je to čovek koji je doneo šampon u Britaniju. Izistinski.) Morate da znate kako se još nazivao Zakon o obrazovanju iz 1944. (Batlerov zakon.) Morate da znate kada je uveden Zakon o doživotnom nenasledivom plemstvu (1958) i koje je godine maksimalno trajanje radnog dana za žene i decu smanjeno na deset sati (1847). Morate biti u stanju da prepoznate Džensona Batona. (Nema svrhe da pitate zašto.) Državljanstvo vam se može uskratiti ako ne znate koliko država pripada Komonveltu, ko su bili protivnici Britanaca u Krimskom ratu, koliko se ljudi u procentima izjašnjava kao Siki, muslimani, hinduisti ili hrišćani, te koje je pravo ime kule sa Big Benom. (Ono glasi: Elizabetina kula.) Morate da znate čak i nekoliko stvari koje zapravo nisu tačne. Ako vas, na primer, pitaju: „Koje su dve međusobno najudaljenije tačke na britanskom kopnu?“, morate da kažete: „Lends End i Džon O’Grouts“, iako nije tako. Težak jedan test, zaista.
Da bih se za to pripremio, naručio sam komplet udžbenika, koji se sastojao od sjajno plastificirane broširane knjige sa naslovom Život u Ujedinjenom Kraljevstvu: Vodič za nove stanovnike i dva pomoćna toma: to su Zvanične smernice za učenje, koje vam govore kako da koristite prvu knjigu (u suštini, krenete od prve stranice i nastavite jednu po jednu, po redosledu), i Zvanične vežbe sa pitanjima i odgovorima, gde se nalazi sedam testova na kojima možete da se vežbate. Naravno, uradio sam nekoliko pre nego što sam pročitao makar jednu reč iz smernica za učenje, i užasnuo se time koliko sam loše prošao. (Kad vas pitaju „Kako se zovu premijeri Velsa?“, odgovor nije: „Uglavnom Garet i Dafid.“)
Smernice za učenje su zanimljiva knjiga, prijatno skromna, povremeno nejasna, ali pripremljena sa iskrenim namerama. Britanija je, saznaćete, zemlja koja slavi fer-plej, prilično dobro stoji sa slikarstvom i književnošću, ceni dobre manire i često se pokazala inventivnom za svaku pohvalu, naročito kad su posredi stvari koje rade na paru. Ljudi su uglavnom pristojni, bave se baštovanstvom, idu u šetnje po prirodi, jedu nedeljom rostbif i jorkširski puding (osim ako su Škoti, u kom slučaju se možda odluče za hagis). Oni provode odmor na moru, poštuju saobraćajne propise, strpljivo čekaju u redu, razborito glasaju, poštuju policiju, obožavaju monarha i u svemu ispoljavaju umerenost. Povremeno odlaze u krčmu da popiju dve jedinice dobrog engleskog piva ili manje, i da malo igraju bilijar ili skitls4. (Povremeno vam se učini da bi ljudi koji su te smernice pisali trebalo češće da izlaze.)
Ta knjiga povremeno toliko vodi računa o tome da ne bude uvredljiva, da zapravo ništa i ne kaže, kao u ovoj raspravi, koju ovde u celosti prenosim, o savremenoj muzičkoj sceni: „Postoji mnogo različitih mesta i mnogo muzičkih događaja koji se priređuju širom Ujedinjenog Kraljevstva.“ Hvala vam za tu neprocenjivu informaciju. (I ne bih da zvučim kao zadušna baba, ali mesta se ne priređuju. Ona naprosto jesu.) Povremeno ta knjiga jednostavno greši, kao kada proglašava da su Lends End i Džon O’Grouts maksimalno udaljeni, a ponekad je sumnjiva i netačna. Navodi da je glumac Entoni Hopkins osoba na kakvu Britanci mogu da budu ponosni, ne našavši za shodno da napomene kako je Entoni Hopkins sada američki državljanin koji živi u Kaliforniji. Isto tako, ime mu je tu pogrešno napisano. Književni deo Vestminsterske opatije naziva „Pesnikovim ćoškom“, možda u uverenju da tamo drže samo jednog pesnika u datom vremenskom periodu. Uopšte uzevši, trudim se da ne cepidlačim preterano oko takvih stvari, ali ako se već od ljudi koji polažu test zahteva da u potpunosti vladaju engleskim, onda bi možda bilo pametno postarati se da oni koji su odgovorni za test pokažu sličan nivo umešnosti.
I tako, posle mesec dana prilježnog učenja, svanuo je dan mog ispita. Uputili su me da se pojavim u zakazani sat na mestu po imenu Kuća Veseks u Istliju, u Hempširu, gde se nalazio centar za testiranje najbliži mojoj kući. Istli je satelit Sauthemptona i čini se da je pretrpeo teška bombardovanja u Drugom svetskom ratu, mada možda ne i dovoljno teška. Zanimljivo je koliko je to neupečatljivo mesto – nije baš da obamrete pred njegovom ružnoćom, ali nije ni privlačno; nije ubogo siromašno, ali isto tako ni prosperitetno; centar mu nije baš sasvim mrtav, ali očigledno ne vrvi niti buja. Autobuska stanica je tek spoljni zid Sejnzberisa sa staklenom nadstrešnicom, očigledno kako bi golubovi imali suvo mesto po kojem mogu da seru.
Kao i mnoge druge britanske varoši, Istli je pozatvarao svoje fabrike i radionice, da bi umesto njih svu svoju ekonomsku energiju usmerio u pripremanje i ispijanje kafe. U varoši su postojale praktično dve vrste radnji: prazne radnje i kafići. Neke od praznih radnji su, sudeći po oznakama ispisanim u izlozima, bile u postupku pretvaranja u kafiće, a mnogi kafići su, sudeći po broju mušterija u njima, izgledali kao da im se u bliskoj budućnosti smeši da se ponovo pretvore u prazne radnje. Nisam ekonomista, ali pretpostavljam da je to ono što je poznato kao začarani krug. Jedan ili dva odvažna preduzetnika otvorili su prodavnice u kojima sve košta jednu funtu ili kladionice, a nekoliko dobrotvornih organizacija preuzelo je napušteni poslovni prostor, ali sve u svemu, čitav Istli je izgledao kao mesto gde možete ili da popijete šoljicu kafe, ili da sedite i gledate kako se golubovi olakšavaju. Popio sam kafu, zarad ekonomije, gledao kako se golubovi olakšavaju preko puta, a onda otišao u Kuću Veseks da polažem ispit.
Tog jutra je nas petoro došlo na testiranje. Uveli su nas u prostoriju punu klupa, na svakoj je bio monitor računara i miš na jednobojnoj podlozi, a onda su nas rasporedili tako da ne vidimo tuđe ekrane. Pošto smo se smestili, dali su nam za probu test sa četiri pitanja kako bi se uverili da umemo da koristimo miša i podlogu za njega. S obzirom na to da je posredi bio test za vežbu, pitanja su bila ohrabrujuće laka, otprilike kao:
Mančester junajted je:
(a) politička stranka
(b) plesna grupa
(c) engleski fudbalski klub
Za nas četvoro bilo je potrebno petnaestak sekundi da odgovorimo na pitanja za probu, ali jedna žena – prijazna, sredovečna, pomalo bucmasta, pretpostavljam iz jedne od onih bliskoistočnih zemalja gde jedu mnogo lepljivih slatkiša – utrošila je na to znatno više vremena. Nadzornik joj je dvaput prilazio da vidi je li sve u redu. Ja sam provodio vreme tako što sam diskretno zavirivao u fioke u mojoj klupi – bile su otključane, ali prazne – i pokušavao da ustanovim postoji li način da se zabavim pomeranjem kursora po praznom ekranu. Ustanovio sam da takav način definitivno ne postoji.
Konačno, žena je objavila da je završila i nadzornik je prišao da pogleda kako je odgovorila. Sagnuo se do njenog ekrana i rekao tihim glasom, zapanjen: „Sve ste omašili.“
Ona se nesigurno ozarila, kao da ne zna tačno je li to dobro.
„Hoćete li da pokušate ponovo?“, upitao je nadzornik predusretljivo. „Imate prava da ponovo pokušate.“
Žena je izgledala kao da pojma nema šta se dešava, ali je smelo odabrala da nastavi dalje, pa je ispit počeo.
Prvo pitanje je glasilo: „Videli ste Istli. Da li ste sigurni da želite da ostanete u Britaniji?“ U stvari, ne sećam se kako je glasilo prvo pitanje, niti bilo koje od onih koja su usledila. Nismo smeli ništa da donesemo do klupe, tako da nisam mogao da beležim niti da kuckam zamišljeno olovkom po zubima. Test se sastojao od dvadeset četiri pitanja sa ponuđenim odgovorima, i potrajao je samo oko tri minuta. Ili znate odgovore, ili ih ne znate. Otišao sam do nadzornikove katedre po završetku, pa smo zajedno sačekali da računar proveri moje odgovore, i taj proces je potrajao otprilike upola koliko rešavanje samog testa, pa mi je on konačno sa osmehom rekao da sam položio, ali nije znao tačno da mi kaže sa kakvim uspehom. Računar je samo pokazivao rezultat: položio ili pao.
„Evo, odštampaću vam rezultat“, kazao je on. Za to je bila potrebna mala večnost. Ponadao sam se nekom zgodnom uverenju nalik na pergament, kao kad se popnete na most u sidnejskoj luci ili završite grnčarski kurs kod Vejtrouza, ali bilo je to samo bledo odštampano pismo sa potvrdom da sam proglašen intelektualno podobnim za život u savremenoj Britaniji.
Ozaren poput one žene sa Bliskog istoka (koja kao da je tragala za tastaturom kad sam je poslednji put pogledao), otišao sam iz te zgrade zadovoljan, donekle čak i ushićen. Sijalo je sunce. Preko puta, na autobuskoj stanici, dva muškarca u pilotskim jaknama ispijala su jutarnji aperitiv iz istovetnih konzervi svetlog piva. Jedan golub je uzeo pikavac u kljun i istisnuo govance iz sebe. Kako mi se činilo, život u savremenoj Britaniji bio je prilično lep.
IV

Možda dan kasnije, sastao sam se sa svojim izdavačem, ljubaznim i opšteomiljenim čovekom po imenu Lari Finli, na ručku u Londonu, kako bismo razgovarali o temi za moju sledeću knjigu. Lari živi u tihoj strepnji da ću predložiti neku smešno nekomercijalnu temu – biografiju Mami Ajzenhauer, možda, ili nešto o Kanadi – pa uvek pokušava da me preduhitri nekim alternativnim predlogom.
„Znaš li“, rekao je on, „da ima dvadeset godina otkako si napisao Beleške sa malog ostrva?“
„Zaista?“, odgovorio sam, zapanjen time koliko prošlosti čovek može da nakupi bez ikakvog truda.
„Da li si ikada pomislio na nastavak?“ Ton mu je bio nehajan, ali u očima sam mu video male blistave oznake za funtu tamo gde su mu inače bile zenice.
Razmislio sam kratko. „U stvari, čini se da je pravo vreme za to“, rekao sam. „Samo što nisam dobio britansko državljanstvo, znaš.“
„Stvarno?“, rekao je Lari. Znaci za funtu su sinuli i počeli blago da pulsiraju. „Odreći ćeš se svog američkog državljanstva?“
„Ne, zadržaću ga. Imaću i britansko i američko.“
Lari je najednom jurcao pred rudu. U glavi su mu nicali marketinški planovi. Plakati za podzemnu železnicu – ne oni baš-baš veliki, već oni mnogo manji – padali su mu na pamet. „Mogao bi da oceniš svoju novu zemlju“, rekao je.
„Ne želim da opet idem na ista mesta i pišem o jednim te istim stvarima.“
„Idi onda na druga mesta“, saglasio se Lari. „Idi u“ – potražio je ime koje bi predložio, ime mesta koje niko nikada nije posetio – „Bognor Ridžis.“
Pogledao sam ga sa interesovanjem. „To je drugi put ove nedelje da čujem kako se pominje Bognor Ridžis“, kazao sam.
„Onda shvati to kao predskazanje“, rekao je Lari.
Kasnije tog popodneva, kod kuće, izvadio sam svoj drevni i raspali Potpuni AA atlas Britanije (toliko star da je u njemu auto-put M25 prikazan kao istačkani cilj kojem se teži) tek toliko da bacim pogled. Na stranu sve ostalo, žarko sam želeo da vidim koja je to najveća udaljenost koju u Britaniji možete da prevalite pravolinijski. To svakako nije udaljenost od Lends Enda do Džon O’Groutsa, šta god pisalo u mojim zvaničnim smernicama za učenje. (A tamo piše, da se zna, sledeće: „Najduža udaljenost kopnom je od Džon O’Groutsa na severnoj obali Škotske do Lends Enda na jugozapadnom uglu Engleske. Ona iznosi oko 1.400 kilometara.“) Ponajpre, najsevernija izbočina kopna nije Džon O’Grouts, već Danet Hed, trinaest kilometara zapadno, a najmanje još šest drugih kopnenih izraštaja na istoj obali leži severnije od Džon O’Groutsa. Ali pravo pitanje je to što bi putovanje od Lends Enda do Džon O’Groutsa zahtevalo niz skretanja u cikcak. A ako dozvolite cikcak, onda možete da se muvate po zemlji kako god vam drago te tako udaljenost praktično pretvorite u beskonačnost. Želeo sam da znam koliki put najviše možete da prevalite u pravoj liniji, a da ne pređete preko slane vode. Postavivši lenjir preko stranice, na sopstveno iznenađenje sam ustanovio da lenjir odstupa od Lends Enda i Džon O’Groutsa kao odbijena igla kompasa. Najduža prava linija zapravo počinje od gornjeg levog ugla mape, sa samotnog škotskog rta po imenu Kejp Rat. Njen donji kraj je, još zanimljivije od toga, prolazio pravo kroz Bognor Ridžis.
Lari je bio u pravu. Bilo je to predskazanje.
Izuzetno kratko sam razmatrao mogućnost da putujem Britanijom duž svoje novootkrivene trase (Brajsonove trase, tako bih želeo da postane poznata, s obzirom na to da sam je ja otkrio), ali gotovo odmah sam uvideo kako to ne bi bilo praktično, pa čak ni poželjno. Značilo bi to, ako bih shvatio bukvalno, da prolazim ljudima kroz kuće i bašte, tabanam po njivama bez staza i prelazim reke po plićacima, što je bilo očigledna ludost; a ako bih samo pokušao da ostanem blizu nje, značilo bi to da bez kraja i konca tražim sebi put kroz ulice u predgrađima mesta poput Meklsfilda i Vulvehemptona, što takođe nije izgledalo naročito privlačno. Ali svakako sam mogao da koristim Brajsonovu trasu kao neku vrstu putokaza, da me vodi. Zaključio sam da bih počeo i završio na njenim krajnjim tačkama, i posećivao je s vremena na vreme usput, kad god mi bude zgodno i kad se toga setim, ali ne bih sebe primoravao da je se strogo držim. Bio bi to, radije, moj terminus ad quem, šta god to tačno značilo5. Usput, koliko god je to moguće, izbegavao bih mesta koja sam posetio u vreme prvog putovanja (prevelika je opasnost da stojim na ćošku i gunđam zbog toga kako su stvari u međuvremenu propale posle moje prethodne posete) i usredsredio se umesto toga na mesta koja nikada nisam posetio, u nadi da ću moći da ih sagledam novim, nepristrasnim očima.
Posebno mi se dopala pomisao na Kejp Rat. Nisam ništa znao o njemu – moglo bi to da bude naselje kamp kućica, što se mene tiče – ali zvučalo je grubo, izloženo talasima i nepristupačno, odredište za ozbiljnog putnika. Kad bi me ljudi pitali kuda sam se zaputio, mogao bih da se zagledam prema severnom obzorju sa odlučnim izrazom na licu, i kažem: „Na Kejp Rat, uz pomoć Božju.“ Zamišljao sam kako oni koji me slušaju tiho i otegnuto zvižde u divljenju i odgovaraju: „Vala, to ti je baš podaleko.“ Ja bih im smrknuto klimnuo glavom u znak saglasnosti. „Nisam siguran čak ni da tamo imaju čajdžinicu“, nadodao bih.
Ali pre te daleke pustolovine, morao sam da prođem stotine i stotine kilometara sa istorijskim varošima i ljupkom prirodom, i posetim to proslavljeno englesko primorje kod Bognora.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:20 am







PRVO POGLAVLJE

More, naguzim ti ja taj Bognor!



Pre nego što sam tamo prvi put otišao, otprilike sve što sam znao o Bognor Ridžisu, osim toga kako da mu izgovorim ime, bilo je to da je neki britanski monarh, u nekom nepoznatom trenutku u prošlosti, ogorčen i na samrtničkoj postelji, jeknuo: „More, naguzim ti ja taj Bognor“, neposredno pre nego što je izdahnuo, a ko je bio taj monarh i zbog čega je njegova poslednja želja na zemlji bila da sodomizuje jedno englesko obalsko odmaralište osrednje veličine, pitanja su na koja nisam mogao da odgovorim.
Taj monarh je, kako sam kasnije saznao, bio kralj Džordž V, a priča glasi da je on 1929. godine otputovao u Bognor po savetu svog lekara, lorda Dosona od Pena, koji je smatrao da će mu malo svežeg morskog vazduha pomoći da se oporavi od ozbiljnih plućnih problema. To što Doson nije mogao da se seti boljeg tretmana od promene mesta boravka verovatno je odraz njegove najistaknutije lekarske osobine: nesposobnosti. Doson je zapravo bio toliko slavan kao medicinski nesposobnjaković da su smislili pesmicu u njegovu čast. Išla je ovako:
Lord Doson od Pena
pobi silne ljude.
Zato kralju sada Bog
u pomoći nek bude.
Kralj nije odabrao Bognor zato što je gajio nekakve posebne simpatije prema njemu, već zato što je njegov bogati pajtaš po imenu ser Artur di Kros tamo imao palatu Kregvel haus, koju je ponudio kralju na korišćenje. Kregvel je, po svemu sudeći, bio ružna i neudobna kućerina i kralju se nije nimalo dopala, ali morski vazduh mu je prijao, pa mu je posle nekoliko meseci bilo dovoljno dobro da se vrati u London. Ako je i otišao odatle sa bilo kakvim lepim sećanjima na Bognor, nije ih nikome preneo.
Šest godina kasnije, kada se kralju bolest vratila, pa je ležao na samrti, Doson ga je učtivo uveravao da će mu ubrzo biti dovoljno dobro da se vrati u Bognor i ponovo se odmori. „More, naguzim ti ja taj Bognor“, rekao je kralj navodno, i potom umro. Ta priča se gotovo uvek odbacuje kao izmišljotina, ali jedan biograf Džordža V, Kenet Rouz, smatra da bi to moglo da bude istina, i da bi svakako ličilo na njega.
Usled kratkog kraljevog boravka, Bognor je zatražio peticijom da se njegovom imenu doda reč Ridžis6, i to je 1929. i odobreno, tako da je zanimljivo to da su se njegovo sticanje najuzvišenije titule i početak neizlečivog propadanja desili u gotovo istom trenutku.
* * *

Kao i mnoga druga primorska mesta u Britaniji, Bognor je video bolje dane. Nekada je mnoštvo srećnih, dobro odevenih ljudi umelo da se sjati u varoš kako bi tamo bezbrižno proveli vikend. Bognor je imao Kraljevsko pozorište, veliki Paviljon sa navodno najboljim plesnim podijumom na jugu Engleske, i veoma cenjeni, premda ne naročito precizno imenovani Kursal7, gde niko nije bio izlečen ni od čega, ali su gosti mogli da se voze na rolšuama uz muziku mesnog orkestra i posle toga obeduju ispod džinovskih palmi. Sve je to sada samo daleka prošlost. Mol u Bognoru još stoji, ali jedva. Nekada je bio dug trista metara, ali različiti vlasnici su ga malo-pomalo skraćivali posle požara ili oštećenja od oluja, tako da je danas to patrljak dužine nepunih sto metara koji čak i ne dopire sasvim do mora. U Bognoru se godinama održavalo godišnje takmičenje letača, na kojem su takmičari pokušavali da uzlete sa mola koristeći raznorazna sokoćala iz kućne radinosti – bicikle sa raketama privezanim sa strane, i tako to. Takmičari bi neizostavno prevalili zabavno kratku udaljenost i bućnuli u vodu, na oduševljenje gomile posmatrača, ali na kraju su se zbog skraćenog mola strovaljivali na pesak i šljunak, tako da je to više zabrinjavalo nego što je bilo zabavno. Takmičenje je otkazano 2014. godine i izgleda da je sada za stalno premešteno nekoliko kilometara niz obalu, u Vording, gde su nagrade zamašnije, a mol zaista stoji iznad vode.
U pokušaju da preokrene dugo i blago propadanje Bognora, Veće okruga Arun je 2005. godine formiralo Radnu grupu za oporavak Bognor Ridžisa sa ciljem dovođenja investicija vrednih 500 miliona funti u grad. Kad je postalo jasno da ništa ni prineti tome neće biti obezbeđeno, cilj je tiho sveden najpre na 100 miliona, a potom na 25 miliona funti. I to se pokazalo preterano ambicioznim. Konačno je zaključeno kako je realističniji cilj suma otprilike ravna nuli. Kada je radna grupa shvatila da je već dostigla taj cilj, ona je rasformirana, i njen rad je tako bio završen. Sada, koliko sam ja bio u stanju da zaključim, vlasti u Bognoru samo ga održavaju u životu kao pacijenta priključenog na aparate.
Ali i pored svega toga, Bognor nije toliko loše mesto. Ima dugu plažu sa krivudavom betonskom promenadom i gradski centar kompaktan i uredan, ako već ne u procvatu. Veoma blizu mora nalazi se šumsko utočište po imenu Hotam park, sa vijugavim stazama, jezercetom za plovidbu čamcima i mini-železnicom. Ali to je, mora se reći, otprilike sve. Ako na netu potražite stvari koje možete raditi u Bognoru, Hotam park je prvo što vam iskoči. Druga predložena atrakcija je prodavnica skutera za nepokretne i teško pokretne ljude.
Otišao sam do rive. Tamo je dosta ljudi šetkalo i uživalo na suncu. Čekalo nas je lepo leto, i čak i sada, u pola jedanaest pre podne, moglo se videti da će dan, po engleskim merilima, biti vreo. Prvobitno sam smerao da odšetam rivom prema zapadu do Kregvela, da vidim gde je to kralj boravio, ali ta moja nada je zgasnula kad sam saznao da je Kregvel porušen 1939. godine, pa je plac na kojem je stajao danas izgubljen negde ispod stambenog naselja. Zato sam umesto toga odšetao promenadom na istok prema Felfamu, zato što su tamo išli gotovo svi drugi šetači, pa sam pretpostavio da oni znaju šta rade.
S jedne strane je bila plaža i jarko, svetlucavo more, a s druge niz elegantnih savremenih kuća, i sve su imale visoke zidove koji čuvaju njihovu privatnost od nas na promenadi. Međutim, vlasnici nisu rešili očigledan problem koji nameće zid projektovan tako da spreči prolaznike da vire unutra, jer je on istovremeno sprečavao one unutra da gledaju napolje. Ako stanovnici tih elegantnih kuća požele da gledaju u more, moraju da se popnu na sprat i sednu na balkon, ali time se izlažu našim pogledima. Mogli smo da vidimo sve u vezi sa njima – da li su preplanuli ili bledi, piju li hladni ili topli napitak, čitaju li tabloide ili Telegraf. Ljudi na balkonima pravili su se da im to ne smeta, ali jasno se videlo da im smeta i te kako. Najzad, bio je to preteran zahtev. Morali su najpre da se prave da su zahvaljujući balkonima nevidljivi za nas, a onda su dodatno morali da se prave i da smo mi u svakom slučaju toliko uzgredan deo panorame da i ne primećuju kako ih gledamo odozdo. Prevelik je to bio zahtev – da se toliko prave.
Probe radi, pokušavao sam da pogledam u oči ljudima na balkonima. Osmehnuo bih se kao da hoću da kažem: „Zdravo, vi tamo, vidim vas!“, ali oni su uvek brzo skretali pogled ili me tobože uopšte nisu primećivali, već su umesto toga bili obuzeti nečim daleko na horizontu, tamo negde kod Djepa, ili možda Dovila. Ponekad pomislim da je sigurno donekle iscrpljujuće biti Englez. U svakom slučaju, meni je izgledalo očigledno da smo mi na promenadi mnogo bolje prošli pošto smo mogli da vidimo more u svakom trenutku, bez potrebe da se penjemo, i uopšte nismo morali da se pravimo kako niko ne može da nas vidi. Najbolje od svega, mogli smo naposletku da sednemo u svoja kola i odvezemo se u neko mesto koje nije Bognor Ridžis.
Smerao sam da posle Bognora krenem autobusom duž obale, do Brajtona, i bio sam zbog toga sav ustreptao. Nikad nisam bio na tom delu obale i jedva sam čekao da je vidim. Odštampao sam sebi raspored i brižljivo odabrao autobus u 12.19 kao najbolje sredstvo za ono što želim da postignem, ali upravo dok sam šetao prema autobuskoj stanici misleći kako imam još nekoliko minuta vremena, sa blagim očajanjem sam video kako moj autobus odlazi usred oblaka crnog dima. Trebao mi je minut da shvatim kako mi sat kasni jer mu je baterija očigledno na izmaku. Pošto mi je preostalo da utrošim još pola sata do sledećeg autobusa, ušao sam u juverlirnicu, gde mi je neki snužden čovek pogledao sat i rekao da nova baterija košta 30 funti.
„Ali to je skuplje nego što sam platio sat“, istrtljao sam.
„To bi onda moglo da objasni zbog čega sat ne radi“, kazao je on i pružio mi ga natrag sa izrazom veličanstvene ravnodušnosti na licu.
Sačekao sam da vidim ima li još štogod da mi kaže, postoji li u njemu i najmanji treptaj interesovanja za to da mi pomogne da na ručnom zglobu vidim tačno vreme, i možda usput održi poslovanje svoje radnje. Činilo se da je to bilo sve.
„Pa, ništa onda, za sada“, rekao sam. „Vidim da ste veoma zauzeti.“
Ako je iole cenio moju duhovitost, ničim to nije pokazao. Slegnuo je ramenima, i to je bio svršetak našeg odnosa.
Bio sam gladan, ali sada sam imao samo dvadeset minuta do sledećeg autobusa, pa sam ušao u Mekdonalds, jer mi se žurilo. Bolje da nisam. Vidite, sa Mekdonaldsom imam izvesne neraščišćene račune. Jednom smo, pre nekoliko godina, posle velikog porodičnog izleta stali kod Mekdonaldsa, zahvaljujući zapomaganju sa zadnjeg sedišta punog unučadi koja su vapila za nezdravim obrokom, pa sam ja dobio zadatak da naručim hranu. Pažljivo sam razgovarao sa svakim iz grupe – bilo nas je desetak, iz dvojih kola – zapisao narudžbinu na poleđini starog koverta i prišao pultu.
„Dobro“, rekao sam odlučno mladolikom prodavcu kad je došao red na mene: „Hoću pet big mekova, četiri dupla čizburgera, dva čokoladna šejka...“
U tom trenutku, neko je prišao da mi kaže kako jedno unuče hoće pileće medaljone umesto big meka.
„Izvinite“, kazao sam, i nastavio. „Onda neka to budu četiri big meka, četiri dupla čizburgera, dva čokoladna šejka...“
U tom trenutku, neki mališan me je cimnuo za rukav i rekao kako želi šejk od jagode, a ne čokoladni. „U redu“, kazao sam i ponovo se obratio mladom prodavcu, „dakle, četiri big meka, četiri dupla čizburgera, jedan čokoladni šejk, jedan šejk od jagoda, triput pileći medaljoni...“
I tako sam deklamovao, čitajući i povremeno menjajući dugu i komplikovanu porudžbinu za celu grupu.
Kada je hrana stigla, mladić je doneo nekih jedanaest poslužavnika sa trideset ili četrdeset kesa hrane.
„Šta je ovo?“, rekao sam.
„Vaša porudžbina“, odgovoio je i pročitao mi ponovo moju porudžbinu sa kase: „Trideset četiri big meka, dvadeset duplih čizburgera, dvanaest čokoladnih šejkova...“ Ispostavilo se da je on, umesto da svaki put promeni moju porudžbinu, samo nastavio da dodaje nove stavke.
„Ja nisam tražio dvadeset duplih čizburgera, tražio sam četiri dupla čizburgera pet puta.“
„Na isto mu izađe“, rekao je on.
„Uopšte ne izađe na isto. Nemoguće je da si toliko glup.“
Dvoje ljudi koji su čekali iza mene u redu stavili su se na stranu mladog prodavca.
„Vi jeste tražili sve to“, kazao je jedan od njih.
Šef smene je prišao i pogledao kasu. „Ovde piše dvadeset duplih čizburgera“, rekao je kao da je to pištolj na kojem su jasno vidljivi otisci mojih prstiju.
„Znam ja šta tu piše, ali nisam to tražio.“
Moj sin je prišao da vidi o čemu se radi. Objasnio sam mu šta se dogodilo i on je odmerio celu stvar procenjivački, zaključivši da sam, kad se sve uzme u obzir, ja kriv za to.
„Ne mogu da verujem da ste svi toliko glupi“, rekao sam publici koja se sad sastojala od šesnaestak ljudi, među kojima su bili i neki novopridošli, ali su se već svrstali protiv mene. Na kraju mi je prišla moja žena, uzela me za lakat i odvela isto onako kako je preda mnom odvodila zabenavljene psihijatrijske bolesnike u neku mirnu prostoriju. Ona je prijateljski razmrsila zbrku sa šefom i prodavcem, donela za sto dva poslužavnika sa hranom za tridesetak sekundi, i saopštila mi da nikad više ne smem nogom da kročim u neki Mekdonalds, bilo sam, bilo pod nadzorom.
A sada, eto mene opet u Mekdonaldsu, prvi put posle te gužve. Zarekao sam se da ću se vladati pristojno, ali Mekdonalds je za mene jednostavno preveliki izazov. Naručio sam pileći sendvič i dijetalnu koka-kolu.
„Želite li pomfrit sa tim?“, upitao je mladić koji me je služio.
Oklevao sam na tren, a onda izmučenim ali strpljivim glasom rekao: „Ne. Vidiš, zato i nisam tražio pomfrit.“
„Samo nam je rečeno da to pitamo“, kazao je on.
„Kad želim pomfrit, obično kažem nešto kao: ’A voleo bih uz to i malo pomfrita.’ To je sistem koji koristim.“
„Samo nam je rečeno da pitamo“, ponovio je on.
„Treba li da znaš šta još ne želim? Taj spisak je prilično dugačak. U stvari, to se odnosi na sve što nudite, osim dve stvari koje sam tražio.“
„Samo nam je rečeno da pitamo“, ponovio je on još jednom, ali smrknutijim glasom, stavio dve stavke koje sam poručio na poslužavnik i poželeo mi, bez ikakve naznake iskrenosti, lep dan. Shvatio sam da verovatno još nisam sasvim spreman za Mekdonalds.
Autobuska linija od Bognor Ridžisa do Brajtona preko Litlhemptona oglašava se kao Obalska linija 700, zbog čega zvuči nekako moderno i aerodinamično, moguće i sa turbo pogonom. Zamislio sam kako sedim visoko iznad tla u rashlađenoj udobnosti na svilenkastom plišanom sedištu i uživam u pogledu na jarko more i pitome predele kroz blago zatamnjeno staklo, toliko suptilno obojeno da vam dođe da se okrenete prema osobi koja sedi kraj vas i kažete: „Da li je ovo staklo malčice obojeno ili je Litlhepton zaista tako plavičast?“
U stvari, kada je autobus došištao do mene, ispostavilo se da nije opremljen ničim od svega toga. Bio je to pretrpan i zagušljiv jednospratni autobus tvrdih metalnih ivica, sa sedištima od livene plastike. Bilo je vozilo u kakvo očekujete da se ukrcate kada vas premeštaju iz zatvora u zatvor. Ali u prilog mu je išlo to što je bilo jeftino – 4,40 funti za putovanje do Houva, što je manje nego što sam prethodne noći potrošio na pintu svetlog piva u Londonu.
Još sam bio obazrivo uzbuđen zbog toga što ću putovati kroz niz malih i, nadao sam se, šarmantnih odmarališta: Litlhempton, Gorin na Moru, Angmering, Vording, Šoram. Zamišljao sam ih kao srećna sela kakva možete da nađete u Bubamarinim knjigama iz pedesetih godina prošlog veka – glavne ulice pune prijatnih čajdžinica i prodavnica sa jarko obojenim prugastim tendama gde se prodaju papirne vetrenjače i lopte za plažu, a ljudi šetaju unaokolo držeći kornete sa kuglama žutog sladoleda. Ali veoma dugo – dobrih sat ili više – nismo ni prišli moru, kao ni bilo čemu što se moglo prepoznati kao zajednica. Umesto toga, vozili smo se kroz beskrajna raštrkana predgrađa po obilaznicama i putevima sa fizički razdvojenim kolovoznim trakama, a prolazili smo samo kraj superprodavnica (eto jednog od najnetačnijih termina u savremenom britanskom životu), benzinskih pumpi, salona sa automobilima i svih drugih vitalnih ružnih proizvoda našeg doba. Neki pređašnji putnik ostavio je nekoliko revija u džepu na sedištu kraj mog, pa sam sada uzeo jednu u trenutku radoznalosti izazvane dosađivanjem. Bio je to jedan od onih časopisa sa neobično empatičnim naslovom – Helou!, OK!, Sad!, Šta sad? Ne sad! – i natpisima na naslovnici koji su se izgleda svi redom bavili slavnim ženama koje su se nedavno veoma ugojile, premda nijedna koju sam video nije ni ranije izgledala naročito vitko. Pojma nisam imao ko su one, ali bilo je fascinantno čitati o njima. Moj omiljeni članak – možda je to čak moja najomiljenija odštampana stvar otkad znam za sebe – bavio se glumicom koja se osvetila svom nejakom partneru tako što mu je naplatila 7.500 funti za sređivanje vagine. E, to se zove osveta. Nego, moliću lepo, šta tačno dobijete kad sredite vaginu? Vaj-faj? Saunu? Nažalost, u članku to nije pisalo.
Navukao sam se. Shvatio sam da me je obuzeo neuredan život slavnih ličnosti čiji su zajednički imenioci izgleda bili sićušni mozak, ogromne sise i sklonost prema stupanju u veze zbog kojih će zažaliti. Malo dalje sam u istom tom broju pronašao očaravajući naslov: „Nemoj da ubiješ svoju bebu zbog slave!“ Ispostavilo se da je tako glasio savet Keti Prajs (ako mene pitate, pljunute nekadašnje manekenke Džordan) zvezdi u usponu po imenu Džozi. Prajsova nije neko ko bira reči. „Slušaj ’vamo, Džozi“, napisala je ona, „ja mislim da si ti apsolutno odvratna. To što si nabacila sise i abortirala ne znači da si slavna!“ Premda sam intelektualno i emocionalno bio sklon tome da se tu saglasim sa Keti, iz članka je zapravo proizlazilo da je Džozi živi dokaz za suprotno.
Na Džozinim fotografijama bila je mlada žena sa grudima nalik na dečje balone i usnama koje u pamćenje prizivaju one plutajuće barijere koje treba da zadrže izlivenu naftu. Kako članak navodi, ona je čekala „svog trećeg sina u dva meseca“, i mislim da je to zavidna brzina razmnožavanja čak i za nekoga iz Eseksa. Nadalje u članku stoji da je Džozi bila toliko razočarana što je to još jedan dečak, a ne devojčica za kojom je čeznula, da se ponovo odala pušenju i piću, što je za njen reproduktivni sistem bio signal nezadovoljstva. Razmišljala je čak i da abortira, zbog čega je Prajsova toliko emotivno uskočila u bitku. U članku se uzgred napominje kako Džozi razmatra ugovore o objavljivanju knjige koje su joj ponudila dva izdavača. Ispostavi li se da je moj izdavač jedan od njih, lično ću mu zapaliti kancelarije.
Ne bih da zvučim kao neki džangrizavi čiča, ali zbog čega su ovi ljudi slavni? Kakve to kvalitete oni imaju da bi se umilili tolikim ljudima? Možemo odmah eliminisati talenat, inteligenciju, privlačnost i šarm iz te jednačine, ali šta nam onda ostaje? Skladna mala stopala? Svež dah sa mirisom nane? Stvarno pojma nemam. Anatomski, mnogi od njih čak i ne izgledaju do kraja kao ljudi. Mnogi imaju imena koja ukazuju na to da su do nas došli iz neke daleke galaksije: Ri-Ri, Tulisa, Naja, Džak, Kej-Pez, Hlamidija, Dr-Koš, Mo-Ron. (Neka od njih sam možda i izmislio.) Dok sam čitao taj časopis, sve vreme sam čuo glas u glavi, poput glasa iz foršpana za neki drugorazredni film iz pedesetih godina prošlog veka, kako govori: „Došli su sa Planete imbecila!“
Odakle god da stižu, sada ih ima na buljuke. Kao živa ilustracija toga što kažem, malo iza Litlhemptona, neki nehajno pogrbljeni mladić sa vrećastim pantalonama popeo se u autobus i seo preko puta mene. Na glavi je imao kapu za bejzbol nekoliko brojeva veću nego što bi trebalo. Nije mu padala preko očiju samo zahvaljujući njegovim ogromnim ušima. Štitnik kape je bio spljošten kao parnim valjkom i još je na sebi imao sjajnu hologramsku nalepnicu sa cenom. Preko čela su velikim štampanim slovima bile ispisane reči „POVINUJ SE“. Slušalice su slale gromoglasne zvučne talase kroz veličanstvenu međuzvezdanu prazninu njegove lobanje, u potrazi za dalekom, jalovom trunkom njegovog mozga. To je sigurno bilo pomalo kao lov na Higsov bozon. Ako uzmete sve tako pogrbljene mladiće u južnoj Engleskoj sa tim kapama i okupite ih u istoj prostoriji, nećete dobiti ukupno IQ poena koliko ih ima prosečan benavko.
Okrenuo sam se drugom časopisu, Zaveži, jebote! U njemu sam saznao da Prajsova možda i nije takav uzor i mudri savetodavac kao što sam do tog trenutka mislio. Tu smo dobili obilazak sa vodičem kroz zaslepljujuće raspojasan ljubavni život Keti Prajs. Tu spadaju tri braka, dve prekinute veridbe, nekoliko dece i sedam drugih iskrenih, ali kratkotrajnih veza – a to se odnosilo samo na najskoriji fragment njenog užurbanog postojanja. Sve veze Keti Prajs bile su zapanjujuće nezadovoljavajuće, pogotovo najnovija. Ona se udala za nekog tamo Kirana, čiji je glavni talenat, čini mi se, bila sposobnost da održi svoju kosu podignutu na mnogo zanimljivih načina. Nedugo pošto su se uselili u Ketinu palatu sa 1.100 soba, Keti je ustanovila da se Kiran jarcao sa njenom najboljom (sada verovatno bivšom najboljom) drugaricom. Kao da to nije bilo dovoljno (a u Ketinom svetu veoma malo toga ikada jeste dovoljno), ona je ustanovila da je još jedna od njenih najboljih drugarica obavljala probne vožnje na Kiranu. Prajsova je, sasvim razumljivo, bila besna. Mislim da nam tu predstoji sređivanje vagine takvo da joj ni Bakingemska palata neće biti ravna.
Okrenuvši stranicu, naišao sam na razgaljujući profil para po imenu Sem i Džoi, čije talente zaista nisam umeo da prokljuvim. Baš me zanima da li bi iko to mogao. Sem i Džoi su očigledno bili veoma uspešni, jer su tragali za velikim imanjem u Eseksu – „idealan bi bio zamak“, kako je rekao neki njihov prijatelj. U tom trenutku sam shvatio da mi mozak curi na stranice, pa sam spustio časopis i umesto toga posmatrao kako predgrađa promiču iza prozora.
Postepeno, bespomoćno i sa mnogo grčevitih trzaja glavom, utonuo sam u najdublji mogući san.
Prenuvši se iz sna, shvatih da sam se obreo na nekom neznanom mestu. Autobus se zaustavio kraj gradskog parka, velikog, pravougaonog i zelenog, punog ljudi. Sa tri njegove strane nalazili su se mali hoteli i stambene zgrade, dok se na četvrtoj otvarao prema moru. Bilo je to veoma lepo. Odmah iza mog prozora kroz park se udaljavala pešačka staza koja je takođe izgledala privlačno. Možda je to bio Houv. Čuo sam da je u Houvu veoma lepo. Žurno sam se stumbao iz autobusa i malo prolunjao unaokolo, pitajući se kako da ustanovim gde se nalazim. Nisam sebe mogao da nateram da priđem nekome i kažem: „Izvinite, gde sam ja to?“, pa sam samo tumarao dok nisam došao do table sa informacijama koja me je informisala o tome da sam u Vordingu.
Istražio sam pešačku zonu po imenu Vorvik strit, popio šolju čaja i onda odšetao do rive, kojom je dominirao senzacionalno ružan višespratni parking. Morate da se zapitate o čemu li razmišljaju lokalni urbanisti. „Hej, pade mi nešto na pamet. Umesto da sagradimo privlačne hotele i stambene blokove kraj mora, hajde da tu stavimo ogroman parking bez prozora. To će nam dovesti gomile gostiju!“ Pomislio sam da otpešačim sve do Brajtona, ali onda sam shvatio da je ono što zamagljeno vidim u velikoj daljini sam Brajton, koji je očigledno veoma daleko – više od trinaest kilometara, sudeći po mojoj pouzdanoj zvaničnoj mapi britanske državne kartografske agencije, a to je bilo znatno dalje nego što sam bio spreman da u ovom trenutku pešačim.
I tako sam uhvatio drugi autobus, gotovo istovetan sa onim prvim, i nastavio putovanje drumom. Putovanje je na početku baš obećavalo, ali ubrzo se obalski drum pretvorio u dugu nisku otpada, stovarišta, auto-servisa, koja se konačno završila džinovskom elektranom, dok smo ulazili u Šoram. Upali smo u krkljanac zbog radova na putu, pa sam ponovo zaspao.
Probudio sam se u Houvu, baš tamo gde sam želeo da budem, i izašao iz autobusa žurno kao i uvek, saplićući se. Nedavno sam slučajno čitao o Džordžu Everestu, čoveku po kojem je Mont Everest dobio ime, i saznao da je on sahranjen na groblju Svetog Andreja u Houvu, pa sam pomislio da potražim njegov grob. Sve dok nisam čitao o starom Džordžu, nisam se nijednom zapitao kako je ta planina dobila njegovo ime. Ispada da uopšte nije trebalo da se zove po njemu. Štaviše, on je nikada nije ni video. Planine, u Indiji ili bilo gde drugde, teško da su igrale ikakvu ulogu u njegovom životu.
Everest je rođen 1790. u Griniču, kao sin advokata, i obrazovan je u vojnim školama u Marlouu i Vulviču pre nego što se spakovao za Daleki istok, gde je postao geometar. Godine 1817. poslali su ga u Hajderabad, u Indiju, da tamo služi kao glavni asistent u poduhvatu nazvanom Veliko trigonometrijsko merenje. Cilj projekta bio je da se izmeri luk geografske dužine preko Indije kako bi se odredio obim Zemlje. Bilo je to životno delo zanimljivog nepoznatog čoveka po imenu Vilijam Lamton. Gotovo ništa što se zna o Lamtonu nije sigurno. Oksfordski rečnik nacionalne biografije veli da je on rođen negde u periodu između 1753. i 1769. godine – što je upadljivo širok raspon mogućnosti. Uopšte se ne zna gde je odrastao, baš kao što se ne znaju ni druge pojedinosti o njegovom detinjstvu i obrazovanju. Može se reći samo da je 1781. pristupio vojsci, otišao u Kanadu da izmeri njenu granicu sa Sjedinjenim Državama, a onda su ga poslali u Indiju. Tamo mu je palo na pamet da izmeri taj svoj luk. Predano je radio na tome dvadesetak godina pre nego što je naprečac umro u severnoj Indiji 1823. godine – mada se ne zna gde tačno, niti od čega. Džordž Everest je samo dovršio projekt. Bio je to važan posao, ali ni blizu Himalaja.
Everestove fotografije iz poznog doba života pokazuju neveselo lice gotovo savršeno okruženo belom kosom i bradom. Život u Indiji mu nije naročito prijao. Proveo je tamo još dvadeset godina, manje-više neprestano bolestan od tifusa i hroničnih naleta jelapurske groznice i proliva. Proveo je duge periode kod kuće na bolovanju. Vratio se za stalno u Englesku 1843. godine, mnogo pre nego što je planina dobila ime. To je bezmalo jedina planina u Aziji koja nosi engleski naziv. Britanski kartografi su bili generalno prilično obzirni prema očuvanju domaćih imena, ali Mont Everest je bio lokalno poznat pod najrazličitijim nazivima – Deodunga, Devadunga, Bajravatan, Bajravlangur, Gnaltamtangla, Čomolungma i još nekoliko – tako da nisu mogli da se odluče za jedan od njih. Britanci su ga najčešće nazivali Vrh XV. U to vreme niko pojma nije imao da je to najviša planina na svetu, pa da stoga zaslužuje posebnu pažnju, i kada je neko stavio Everestovo ime na mapu, to nije bilo predviđeno kao bogzna koliko značajan gest. Na kraju je ionako ustanovljeno da je trigonometrijsko merenje veoma neprecizno, pa su Lamton i Everest umrli a da nisu ništa naročito postigli.
Uzgred, Džordž Everest nije izgovarao svoje ime Ev-e-rest, kao što svi danas kažu, već Iv-rest – u samo dva sloga – tako da planina ne samo što je pogrešno nazvana već se njeno ime pogrešno i izgovara. Everest je umro u sedamdeset šestoj godini, u vrtu Hajd parka u Londonu, ali su ga odvezli u Houv da bi ga tamo sahranili. Niko ne zna zbog čega. On ni na koji poznati način nije bio povezan sa tim gradom, niti sa bilo kojim delom Saseksa. Veoma me je zanela zamisao o tome da je najčuvenija planina na svetu dobila ime po čoveku koji sa njom nije imao nikakve veze i čije ime čak ne izgovaramo tačno. Mislim da je to baš sjajno.
Crkva Svetog Andreja je upečatljiva, velika i siva, sa tamnim četvrtastim zvonikom. Kraj kapije je stajala velika tabla sa natpisom Crkva Svetog Andreja vam želi dobrodošlicu, ali mesta za parohovo ime, vreme službi i telefonski broj crkvenog tutora bila su prazna. Tri grupe skitnica zauzele su groblje, gde su pile i uživale na suncu. Dva tipa iz meni najbliže grupe uspaljeno su se svađala oko nečega, ali ja nisam mogao da ustanovim šta je to. Počeo sam da tragam među nadgrobnim pločama, ali većina zapisa bila je toliko izlizana da se teško mogla pročitati. Everestov grob je bio izložen slanom vazduhu Houva gotovo 150 godina, pa se činilo malo verovatnim da je opstao u prepoznatljivom obliku. Jedan od dvojice koji su se svađali ustao je i morao je da se ispiški uz granični zid. Dok je to radio, istovremeno se zainteresovao za mene i dovikivao mi pitanja preko ramena donekle neprijateljski, sa željom da zna šta to tražim. Rekao sam mu da tražim grob čoveka po imenu Džordž Everest. Zapanjio me je kad je rekao, sasvim uljudnim glasom: „O, eno tamo“, i klimnuo glavom prema nekim nadgrobnim pločama nepun metar od mene. „Nazvali su Mont Everest po njemu, ali on ga nikada nije ni video, znate.“
„Tako sam pročitao.“
„’Bem mu mater glupu“, rekao je on, donekle dvosmisleno, i zavukao đoku natrag u pantalone sav zadovoljan.
I tako se završio prvi dan koji sam u Britaniji proveo kao turista. Pretpostavljao sam da će makar neki od sledećih biti bolji.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:20 am





DRUGO POGLAVLJE

Sedam sestara



Neka žena koju nikad nisam sreo redovno mi šalje imejlom upozorenja na to kako da prepoznam šlog za slučaj da me zadesi.
„Ako osetite da vam trnu prsti“, piše u jednom, „moglo bi vam se desiti da imate ŠLOG. Potražite medicinsku pomoć SMESTA.“ (Ta upozorenja stižu sa mnogo kurziva i neočekivanih velikih slova, verovatno kako bi naglasila koliko je to ozbiljna stvar.) U drugom, opet, stoji: „Ako nekad ne možete da se setite gde ste ostavili kola u višespratnoj garaži, verovatno IMATE ŠLOG. Idite na urgentni centar IZ ISTIH STOPA.“
Neverovatno je koliko se sve te poruke precizno odnose na mene. Ja imam svaki od tih simptoma, a njih je na stotine. Posle svakih par dana naučim neki novi.
„Ako mislite da lučite ušne masti više nego obično...“
„Ako ponekad neočekivano kinete...“
„Ako ste jeli tost u poslednjih šest meseci...“
„Ako svake godine istog datuma slavite rođendan...“
„Ako vas brine šlog posle čitanja upozorenja na šlog...“
„Ako imate bilo koji od tih simptoma – ili ma koji drugi simptom – odmah nađite lekara. Embolija VELIKA KAO PAČJE JAJE zaputila vam se pravo u MOŽDANU KORU!“
Ukupno uzevši, upozorenja jasno govore da je najbolji indikator šloga ono što ste radili neposredno pre nego što vas je šlog zadesio. U poslednje vreme upozorenja prate i korisne pripovesti o ljudima koji su propustili da poslušaju signale. „Kad je Dorinin muž Harold primetio da su mu uši crvene pošto je izašao ispod tuša“, počinje jedno, „oni tome nisu pridavali nikakav značaj. Sada im je žao što nisu. Ubrzo potom, Dorin je zatekla Harolda, koji joj je bio muž četrdeset sedam godina, lica zagnjurenog u činiju žitnih pahuljica. ZADESIO GA JE ŠLOG! Harolda su brzo odveli u bolnicu, ali izgubljeni su kritični minuti, i on sada VEGETIRA tako što provodi svako veče gledajući Slagalicu. Ne dozvolite da se to dogodi i vama!“
Nisu mi zapravo potrebne poruke da bih znao kako mom telu ne ide baš najbolje. Dovoljno je da stanem pred ogledalo, zabacim glavu i pogledam u nozdrve. To ne radim naročito često, razumećete me, ali nekada sam tamo pronalazio dve male, tamne pećine. Sada sam suočen sa nekom vrstom lične prašume. Nozdrve su mi pune vlaknastog materijala – ne možete to čak nazivati ni dlakama – kakav možete naći na debelom otiraču pred vratima. Zaista, ako vas ne bi mrzelo da brižljivo rastavite otirač tako da vam ostane samo hrpa istovetnih vlakana, i nabijete 40 procenata te hrpe u jednu nozdrvu, a 40 procenata u drugu, pa uzmete ostatak i strpate ga u uši tako da se pomalo pomalja i iz jednog i iz drugog, izgledaćete kao ja.
Neko treba da mi objasni zbog čega vaše telo kad ostarite najednom maltene ništa ne ume da obavi kako valja, osim da sredi da vam dlake džikljaju u nosu i ušima. Kao da vam je to Bog smestio strašnu, okrutnu šalu, kao da kaže: „Pa, Bile, loša vest je to da ćeš odsad pa nadalje biti jedva u stanju da ne piškiš nekontrolisano, gubićeš sposobnosti jednu po jednu, i seksaćeš se otprilike za svako pomračenje meseca, ali dobra vest je da ćeš moći da praviš pletenice iz nosa.“
Drugo što neverovatno dobro radite kad ostarite jeste puštanje noktiju na nogama. Pojma nemam zašto. Moji su sada tvrđi od gvožđa. Kad sečem nokte na nogama, vidim varnice. Mogao bih da ih koristim kao oklop, ako bih bio u stanju da nateram neprijatelje da mi pucaju u stopala.
U vezi sa starenjem najgora je spoznaja da vam ubuduće sve ide nizbrdo. Koliko god da mi je danas loše, zapravo sam tip-top ako se uporedim sa onim što ću biti sledeće nedelje, ili nedelju dana posle nje. Nedavno sam sa užasom shvatio da sam sada prestar čak i za rani početak demencije. Svaka demencija koja me snađe stići će tačno na vreme. Opšti izgled će mi biti nezdrav, sa staračkim pegama, ćelavošću, senilnošću, slabom bešikom, ljubičastim flekama po šakama i glavi kao da me je žena tukla varjačom (što se nikad ne može isključiti) i biću ubeđen da niko na svetu ne govori dovoljno glasno. A i to samo u najboljem slučaju. Ako sve prođe apsolutno kako treba. Ima tu i drugih scenarija, koji obuhvataju katetere, krevete sa ogradom sa strane, plastične cevčice sa mojom krvlju, staračke domove, podizanje do klozetske šolje i odizanje sa nje, te neophodnost nagađanja koje je godišnje doba napolju – a i to je i dalje blizu onog najboljeg kraja spektra.
Uplašen tim svojim dosijeom upozorenja na šlog, malo sam istraživao i čini se da postoje dva osnovna načina da se šlog izbegne. Jedan je da pre toga umrete od nečeg drugog. Drugi je malo fizičke aktivnosti. Zaključio sam da, zarad opstanka, treba da uvedem malo hodanja u svoj život. I tako sam se, sutradan posle putovanja od Bognora do Houva, zatekao nekih dvadeset pet kilometara istočno, i šišteći sam se peo uz strmo brdo do vetrovitog vrha po imenu Hejven Brau, prve u nizu slavnih eminencija koje krase obalu Saseksa i poznate su po imenu Sedam sestara.
Sedam sestara je jedno od velikih engleskih šetališta. (To su brda na naslovnici ove knjige, prilično velika, kao što možete da vidite.) Sa vrha Hejven Braua pogled je jednostavno senzacionalan. Pred vama se proteže maglena beskonačnost talasastih bregova, a svako se završava na strani okrenutoj prema moru iznenadnim sunovratom belog krečnjaka. U sunčane dane poput ovog, to je svet jednostavnih, jarkih elemenata: zelena zemlja, bele litice, duboko plavo more, nebo odgovarajuće boje.
Ništa – i tu mislim zaista apsolutno ništa – u Britaniji nije izuzetnije od seoskih predela i prirode. Nigde na svetu ne postoji pejzaž koji je intenzivnije iskorišćen – sa više rudnika, farmi, kamenoloma, prekriven gradovima i bučnim fabrikama, protkan auto-putevima i železničkim prugama – a opet ostaje toliko sveobuhvatno i pouzdano privlačan u najvećem svom delu. To je najsrećniji mogući slučaj u istoriji. Što se tiče prirodnih čuda, znate, Britanija je prilično nespektakularno mesto. Nema alpskih vrhova niti širokih tektonskih dolina, nema moćnih klisurina niti gromoglasnih slapova. Ona je sagrađena u zaista veoma skromnim razmerama. A opet, sa nekoliko nenametljivih prirodnih lepota, mnogo vremena i neumornim nagonom za poboljšanjima, tvorci Britanije su stvorili najdivnije moguće pejzaže nalik na parkove, najuređenije gradove, najlepše varoši u unutrašnjosti, najveselija odmarališta na moru, najotmenije kuće, 130.323 kvadratna kilometra puna snenih tornjeva i katedrala, načičkana zamkovima, opatijama i raštrkanim senicama, prekrivena zelenim šumama i vijugavim putevima, prošarana ovcama i bucmastim živicama, lepo održavana i uzvišeno ukrašena, kakve svet nikada nije video – a gotovo ništa od svega toga nije preduzeto sa estetikom na pameti, ali sve to skupa čini nešto što je, sasvim često, savršeno. Kakvo je to dostignuće.
A kakvo je tek uživanje šetati tuda. Engleska i Vels imaju 209.215 kilometara javnih staza za hodanje, oko jedan i po kilometar na svaki kvadratni kilometar površine. Ljudi u Britaniji ne shvataju koliko je to izvanredno. Ako kažete nekome na američkom Srednjem zapadu, odakle sam ja, kako nameravate da provedete vikend šetajući po seoskim predelima, pogledaće vas kao da ste sišli s uma. A to ionako ne biste mogli da uradite. Svako polje koje biste prešli završilo bi se bodljikavom žicom. Ne biste naišli ni na kakve predusretljive basamake, male kapije, primamljive drvene nogostupe koji bi vas vodili. Samo biste naišli na zemljoradnika sa sačmaricom koji bi se zapitao koji andrak tražite dok tumarate po njegovoj lucerki.
Dakle, ako se ičemu divim i ako u bilo čemu uživam u Britaniji, onda je to zadovoljstvo zbog mogućnosti pešačenja po otvorenom prostranstvu, na svežem vazduhu. Bio sam na Saut Dauns veju, koji se pruža sto šezdeset kilometara od Vinčestera do Istborna duž talasastih krečnjačkih bregova južne obale. Najveći deo tog puta prevalio sam u delovima tokom godina, ali ovo mi je omiljena etapa. Levo od mene su bili ispupčeni zeleni i zlatni brežuljci, desno iskričava ravan jarkoplavog mora. Između su se nalazile blistavobele litice. Možete, ako se usuđujete, da otpuzite gore do samog ruba litice i pogledate preko. Uglavnom će vas dočekati provalija od šezdesetak metara sve do stenovite plaže. Ali to gotovo niko nikada ne radi. Suviše je zastrašujuće i suviše opasno. Ti rubovi litica su trošni, pa se svi drže što dalje mogu. Čak se i razdragani psi ukoče i povuku kad ugledaju ponor. Duž celog tog dela obale staza je prekrivena travom koju krate ovce, ponegde je široka stotinama metara, tako da i najrasejaniji pešak – od onih kojima se ne sme dozvoliti da se sami vrzmaju oko rampi na parkingu, recimo – može da tumara u stanju blaženog rastrojstva i ostane i dalje na bezbednom.
Saut Dauns vej nije samo lep, već je sve bolji i bolji. Kod Birling Gepa, otprilike na pola puta između početka Sedam sestara i Istborna, nekada se nalazio prilično grozan kafić, ali Nacionalni trust ga je uzeo pod svoje i ukusno preuredio u raj za ljude koji izgledaju kao da su upravo iskoračili iz nekog Barburovog kataloga. Sada je tu elegantna kafeterija puna oribanih drvenih stolova i mesta odakle puca divan pogled na more, sa čistim toaletima, prodavnicom suvenira za ljude koji misle kako nije previše platiti 10 funti za šest komada keksa od đumbira pod uslovom da su spakovani u lepu limenku, i malim ali zanimljivim muzejom. Otišao sam najpre u muzej i zadivile su me njegova inteligencija i promišljenost. On vam mnogo toga govori o geologiji obale Saseksa, uključujući i činjenicu da ona erodira u proseku dve petine metra godišnje, mada se sam Birling Gep survava u more gotovo dvaput brže od toga. Preko puta kafića Nacionalnog trusta nekada je stajao dugi niz tipskih kuća na vrhu litice. Sada su tamo preostale samo četiri kuće, a ona četvrta je izgledala kao da bi ubrzo mogla da ponese naziv „kuća na plaži“.
Bilo mi je isto tako zanimljivo kad sam saznao da u Sedam sestara – koje čine, poimence, Hejven Brau, Šort Brau, Raf Brau, Bras Point, Flet Hil, Bejlis Hil i Vent Hil – ne spadaju Bel Tut i Biči Hed, dve najmoćnije eminencije među svima duž ovog dela obale, što je značilo da se zapravo penjem uz devet brda, a ne sedam. Nikakvo čudo što sam bio tako umoran. Otrežnjen tom mišlju, okrepio sam se lepim sendvičem i bocom organskog gaziranog pića u kafiću Nacionalnog trusta, i vratio se na dugu, samotnu stazu.
Nedugo posle Birling Gepa, staza dolazi do mesta odakle puca pogled na bregove koji gotovo svakome izgledaju poznato, bez obzira na to da li je ikada prošao ovuda ili ne. To je pogled koji je ovekovečio slikar po imenu Frenk Njubold na plakatu iz Drugog svetskog rata. Na plakatu se vidi pastir koji vodi stado ovaca preko bregova. Dole, na srednjoj udaljenosti, nalazi se veoma lepa seoska kuća. Na vrhu brda okrenutog prema posmatraču stoji prepoznatljivi svetionik Bel Tut. More se jedva vidi kao linija iznad daleke doline. Natpis veli: „Vaša Britanija – borite se sad za nju“. Oduvek mi je bilo interesantno što je od svih mogućih stvari za koje je valjalo mreti 1939. godine odabran upravo seoski predeo. Pitam se koliko bi ljudi danas imalo takav stav. Njubold je uzeo sebi malo slobode na toj slici – poboljšao je oblik brda, uredio farmu, malo izmenio putanju staze – ali nedovoljno da bi se prizor nazvao izmišljenim. Služi na čast britanskom narodu to što je ovaj divan vidik, i posle više od sedamdeset godina pošto ga je Njubold naslikao, jednako lep kao tada.
Uzimanje engleske prirode zdravo za gotovo, pod pretpostavkom da će zauvek ostati ovakva, gotovo je sigurno najveća pretnja. Tužna ironija je da ono što britanski pejzaž čini lepim i osobenim sada postaje gotovo sasvim nepotrebno. Živice, seoske crkve, kameni ambari, međe na kojima se njiše divlje cveće i čuje pesma ptica, ovce koje tumaraju po vetrovitim pustopoljinama, seoske prodavnice i pošte, i još mnogo toga sada se retko može opravdati ekonomskim razlozima, a za većinu ljudi koji su na vlasti to su jedini razlozi koji su važni. Ekonomski gledano, ne trebaju nam čak ni zemljoradnici. Zemljoradnja čini tek 0,7 procenata BDP-a, tako da ukoliko bi sutra svi zemljoradnici u Britaniji prestali da rade, privreda to jedva da bi i osetila. Vlade koje su se smenjivale nisu učinile gotovo ništa kako bi sačuvale većinu tih stvari. Na delu je čudna, slepa, budalasta sklonost pretpostavci da su ona svojstva koja čine britanske seoske predele nekako beskonačno samoodrživa, da će uvek biti tamo i zračiti elegancijom i lepotom. Ne računajte na to.
I sam svetionik Bel Tut jedva da je preživeo. Izbačen je iz upotrebe početkom dvadesetog veka i zapao je u ruševno stanje. Kanadski vojnici su ga koristili za vežbe u gađanju tokom Drugog svetskog rata. Posle rata, restauriran je, ali je krajem dvadesetog veka došao u opasnost da se sruši u more, pa je neka dobra duša platila pozamašnu sumu kako bi se svetionik postavio na šine i pomerio na bezbednu udaljenost od ruba litice. Tako je on sada bezbedan još nekoliko decenija, dok mu se okrunjene litice ponovo ne prišunjaju.
Posle Bel Tuta sledi dugi spust gotovo do nivoa mora, a potom stalni uspon prema vrhu Biči Heda. Dugo je to pešačenje po širokoj travnatoj stazi, veoma nalik na hodanje po prolazu na terenu za golf, ali vredi zbog nagrade koja vas čeka na vrhu odakle se pruža najsenzacionalniji mogući pogled na slavni svetionik Biči Hed sa veselim crvenim i belim prugama, koji stoji u moru ispod litica.
Na vrhu brda, tamo gde je zaravnjen, nalazi se veliki prostor za parkiranje autobusa iz kojih đaci na ekskurziji mogu da izlaze i bacaju malo otpadaka unaokolo – to mu dođe neka vrsta tradicije, pretpostavljam; ekskurzije dolaze sa svih strana da bacaju paketiće čipsa i omotnice od čokolada u vres i bujad, blago nama sa tim slatkim i slabo nadziranim mališanima – ali mogu sa zadovoljstvom da kažem kako je to bilo jedino mesto duž čitave staze na kojem sam naišao na otpatke.
Posle vrha kod Biči Heda, sledi široko zemljište nalik na park sa više staza koje se obrušavaju nizbrdo do starog odmarališta Istborna. Pogled na dugu i zakrivljenu rivu te varoši, sa zlatnom plažom i školjkama talasa koji se valjaju prema njoj isto tako je veoma lep, premda naružen stambenim soliterom po imenu Saut Klif tauer, koji skreće pažnju na sebe u prvom planu. To je ružnjikava zgrada čije postojanje nipošto nije trebalo da se dopusti, ali šta je, tu je. Svet je pun posranih stvari koje nipošto nisu smele da se dogode. Evo na primer, Erik Pikls.8
Međutim, u gotovo svakom drugom pogledu, Istborn je dobro mesto. Promenadu lepo održavaju, sa velikim kućama i elegantnim hotelima s jedne, te širokim plažama s druge strane – a sve to vodi do dobrog staromodnog mola, jednog od malobrojnih zaista klasičnih molova koji i dalje stoje. Odmah posle moje posete, mol je bio teško oštećen u požaru – izgleda da su molovi na engleskom primorju neverovatno zapaljivi; ne znam zbog čega – ali sudeći po izveštajima iz štampe, on će biti sa ljubavlju i pažnjom obnovljen. Zaista se nadam da hoće. Bila bi prava tragedija da propadne.
Šarm Istborna je u tome što je on komotno staromodan, i to se nigde ne vidi bolje nego u kafiću u koji uvek svraćam, po imenu Favo’loso. To je baš divan lokal. Unutra je zauvek 1957. godina. Kao da ste stupili u film Klifa Ričarda sa nazivom „Letnji šejk“, „Praznik sladoleda“ ili tako nešto. Favo’loso je čist, izglancan i blistav; zrači retro sjajem. Hrana je pristojna, poslužitelji efikasni i predusretljivi, cene razumne. Šta biste još mogli da tražite? To je moje omiljeno mesto u Istočnom Saseksu, ako ne i na celoj južnoj obali. Dva dana pre nego što sam krenuo na ovo putovanje, guglao sam „Kafić Favo’loso“ da proverim adresu, pa sam gotovo neizbežno bio upućen na sajt po imenu Trip advajzor, gde sam se užasnuo otkrivši da mnogi ljudi uopšte nemaju naročito povoljno mišljenje o njemu. Jedan nedavni posetilac je izjavio da je „razoćarat“ tim iskustvom. Pa, evo novog pravila: ako ste previše glupi da napišete makar približno pravilno „razočaran“, nemate prava ni da na bilo kom nivou učestvujete u javnom diskursu.
Dok sam iščitavao prikaze, ustanovio sam da gotovo niko nije povoljno komentarisao pažljivo sačuvanu atmosferu u Favo’losu. U stvari, većina je kritikovala dekor, nazivala ga staromodnim i navodila da ga treba modernizovati. Očajavam zbog toga. Živimo u svetu koji praktično uopšte ne ceni kvalitet, tradiciju ili otmenost, i u kojem ljudi koji ne umeju da napišu ni najobičnije reči odlučuju o tome šta će opstati, a šta ne. To svakako ne može biti ispravno. Zbog toga sam se, kako bi dopisnik sajta Trip advajzor mogao da napiše, duboko zabrinuo.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:22 am



TREĆE POGLAVLJE

Dover



Evo pitanja na koje je teže odgovoriti nego što biste pomislili: Da li je Britanija velika zemlja ili mala?
Kad se pogleda na jedan način, sasvim je očigledno da je mala, skromno parče zemlje koje pluta u ledenim vodama kraj severozapadnog ruba Evrope. U odnosu na ukupnu površinu Zemlje, Britanija zauzima samo 0,0174069 procenata. (Trebalo bi da napomenem kako ne mogu apsolutno da jamčim za taj broj. To je za mene izračunao moj sin pre više godina, za novinski članak koji sam tada pisao. Bio je tek trinaestogodišnjak, ali imao je kalkulator sa više od 200 tastera i činilo se da zna šta radi.)
Po drugim merilima, međutim, nepobitno je da je Britanija prilično velika. Začudo, ona je trinaesta po veličini kopnena masa na planeti, a to obuhvata i četiri kontinenta – Australiju, Antarktik, Ameriku, i Evroaziju-Afriku (koje geografi, pošto su analno retentivni i nemaštoviti, klasifikuju kao jednu jedinu masu). Na Zemlji postoji samo osam većih ostrva: Grenland, Nova Gvineja, Borneo, Madagaskar, Bafin, Sumatra, Honšu i Vankuver. Po stanovništvu, Britanija je četvrta najveća ostrvska država, ispred koje su samo Indonezija, Japan i Filipini. Po bogatstvu je druga. Mereno pristojnom muzikom, starim kamenim zgradama, raznoraznim kuvanim slatkišima i razlozima da se zbog lošeg vremena ne ode na posao, na prvom je mestu daleko ispred svih. Opet, od vrha do dna pokriva samo hiljadu sto dvadeset šest kilometara i toliko je tananog profila da niko u zemlji niti u jednom trenutku nije udaljen više od sto deset kilometara od neke njene ivice.
Sve u svemu, meni se već odavno čini da je Britanija otprilike savršene veličine za jednu zemlju – dovoljno mala da bude udobna i pristupačna, ali i dovoljno velika da održava u sebi živahnu i samostalnu kulturu. Kad bi sutra nestao ostatak sveta i kad bi preostala samo Britanija, i dalje bi bilo dobrih knjiga, pozorišta, scenskih komičara, univerziteta, sposobnih hirurga i tako dalje. (Osim toga, Engleska bi svaki put osvojila Svetsko prvenstvo, a i Škotska bi uvek uspela da se kvalifikuje.) To ne može da se kaže za mnoge druge države. Ako bi preživela jedino Kanada, svet bi bio lepše, učtivije mesto, ali bi u njemu bilo previše hokeja na ledu. Kad bi to bila Australija, imali biste sjajne roštiljijade i surfovanje, ali biste više zavisili – što se muzičke zabave tiče – od Kajli Minog nego što je, uz dužno poštovanje, idealno.
Zanimljivo, na to da shvatim da je Britanija optimalne veličine nagnala me je tema o kojoj se retko razgovara, pitanje kravljih napada. To je tema kojoj ne poklanjamo onoliko pažnje koliko bi možda trebalo. Prvi put sam čuo za kravlje napade pre nekoliko godina, dok sam šetao po Saut Dauns veju sa jednim novinarom iz časopisa posvećenog šetnjama. Upravo sam postao predsednik Kampanje za zaštitu ruralne Engleske i on je razgovarao sa mnom o seoskim predelima. U jednom trenutku – išli smo preko polja u blizini Devils Dajka, kod Brajtona, ako se dobro sećam – on je pomenuo kako bi trebalo da nastavimo uz oprez, pošto se na našoj livadi nalazi bik.
„Šalite se“, zacvileo sam, ali bez sve šale, sa udaljenosti od petnaestak metara posmatrala nas je smrknuto četvrtasta gromada govedine.
„Samo hodajte normalno“, objasnio mi je saputnik napetim šapatom, „da mu ne privučete pažnju.“
„Ali nalazimo se na državnoj pešačkoj stazi“, pobunio sam se, pošto je moj osećaj za nepravdu načas nadjačao nagon da smesta umaknem. „Zemljoradnici svakako ne smeju da puste bika na livadu preko koje prelazi staza“, nadodao sam ja. Okrenuo sam se da vidim šta moj saputnik ima da kaže na to i ustanovio da se on nalazi sedamdesetak metara dalje i beži glavom bez obzira. Zagegao sam se žustro za njim, bacajući pogled preko ramena, ali bik je ostao prikovan za svoje mesto.
Kad smo obojica bili bezbedni, sa druge strane zida oko livade, ponovio sam svoju pritužbu o tome kako sigurno nije legalno da se bikovi puštaju na polja kroz koja prolazi staza.
„U stvari, jeste“, kazao mi je moj saputnik. „Po pravilu, bikovi se mogu puštati na polja sa javnim pravom prolaza sve dok se oni drže uz krave za klanje, a ne krave muzare.“
Naravno da me je to zbunilo. „Zašto jedne mogu, a druge ne?“, upitao sam.
„Pojma nemam. Ali pravu opasnost“, nastavio je, „predstavljaju krave. Krave ubijaju mnogo više ljudi nego bikovi.“
Tada sam dosegnuo nivo koji nadilazi mučnu nevericu, kako god se on zvao. Godinama sam smelo koračao kroz stada krava uveren da su one jedina grupa životinja većih od živine koje bih mogao da uplašim zamahom štapa, a sada mi je to bilo oduzeto.
„Šalite se“, ponovio sam.
„Bojim se da ne“, odgovorio je on ozbiljnim glasom čoveka koji sa tom stvari ima dosta iskustva. „Krave napadaju često.“
Sutradan sam uradio ono što očigledno nikada ne bi trebalo da radite. Potražio sam još informacija na internetu. Moj izveštač je bio u pravu. Šetači u Britaniji, kako se čini, neprestano ginu od krava. Samo je 2009. godine četvoro ljudi fatalno izgaženo u periodu od osam nedelja. Jedna od tih nesrećnika bila je veterinarka koja je izašla da prošeta pse na Penin veju u Jorkširu. To je bila žena koja je razumela životinje i volela ih, a verovatno je i nosila u džepu poslastice za krave – i one su je opet izgazile. Skorije, penzonisanog univerzitetskog predavača po imenu Majk Porter nasmrt je izgazilo ljutito stado – da, ljutito – na jednom polju blizu kanala Kenet–Ejvon u Viltširu, mestu po kojem sam ja šetao samo godinu dana pre toga. „Izgledale su kao da su htele da ga ubiju“, rekao je bez daha jedan očevidac Dejli telegrafu. Bio je to četvrti ozbiljan napad jednog te istog stada na šetače u proteklih pet godina.
I sad, možete se sasvim razborito zapitati, kakve sve to veze ima sa time što je Britanija odgovarajuće veličine za jednu zemlju? Pa, malo strpljenja, molim. Nekoliko nedelja kasnije, bio sam u Koloradu, u poseti svom sinu Semu, koji radi u Veju, kad sam naleteo na jedan članak u Denver postu o čoveku po imenu Dekster Luis, koji je bio optužen da je ušao u kafanu Feros neposredno pre zatvaranja, naredio šankeru i četvorici preostalih mušterija da legnu i hladnokrvno ih pobio za vreme pljačke. E sad, da je iko nešto takvo učinio u Engleskoj, sledećeg jutra bi to širom zemlje bilo na naslovnim stranama. Ali u Americi grozno ubistvo u Denveru teško da će predstavljati vest u Memfisu ili Detroitu, ili bilo gde van Kolorada. Ta mesta imaju sopstvena ubistva kojima mogu da se zanimaju. Nije to bio naročito veliki članak u Denver postu.
Tada mi je palo na pamet da tu nije posredi to koliko se često dešavaju loše stvari, već koliko se često o njima izveštava, što je, naravno, sasvim drugo pitanje. U Americi, smrt pod kravljim nogama mogla bi da dospe u nacionalne vesti samo u krajnje izuzetnim okolnostima. Ako bi, recimo, krave izgazile Dika Čejnija (uvek možemo da sanjamo o tome), to bi bila nacionalna vest. Ali ako je to samo neki lik koji je šetao svog psa u Sodomi, u Indijani, niko izvan Indijane – verovatno niko izvan okruga Sodoma – ne bi ni čuo za to. Moglo bi da dođe do nacionalne epidemije kravljeg gaženja i niko za to ne bi znao, pošto vest ne bi dospela dovoljno daleko da bi trendovi postali očigledni. Ali ako u Britaniji jedna krava izgazi šetača bilo gde u zemlji, to će gotovo sigurno dospeti među naslove. Priča o veterinarki koja je poginula u Jorkširu objavljena je u svim nacionalnim novinama osim u Dejli staru, a pretpostavljam da je za to jedini razlog što ljudi u Staru nisu umeli da pravilno napišu reč veterinarka.
Volim što boravim u zemlji gde se raščuje kada dođe do kravljeg napada. Na to mislim kada kažem da je Britanija prijatna. To je lepa osobina za zemlju. Jedina mana u svemu tome jeste što se Britanci plaše stvari koje im se nikada neće dogoditi. Kravlji napadi su zapravo veoma retki. Zato i dospeju u vesti kada se dogode. Ali pošto ljudi čitaju o kravljim napadima u redovnim intervalima, smatraju ih uobičajenom pojavom.
Eksperimenta radi, postavio sam grupici svojih britanskih prijatelja sledeće pitanje: „Koliki su izgledi, ako hodaš poljem sa kravama, da te krave napadnu?“ Svako od njih je odmah živnuo i rekao nešto u stilu: „Zapravo, iznenađujuće veliki. Čitam u novinama o tome. To se dešava češće nego što bi očekivao.“
Pitajte nekog Amerikanca isto to i on će vam reći: „Šta ću ja uopšte na polju sa kravama?“
Vratićemo se tom pitanju u dogledno vreme, ali posetimo najpre Dover.
Znam da sam na samom početku rekao da ću izbegavati mesta koja sam posetio u Beleškama sa malog ostrva, ali osećao sam da moram da bacim pogled na Dover kad sam već u blizini. Meni je to mesto posebno drago – ili ako mi nije baš drago, osećam neku vrstu trajne brige – i ne umem to do kraja da objasnim. Delom, pretpostavljam da je to zato što je Dover bio prvo mesto gde sam nogom kročio na englesko tle, tako da je to u sasvim bukvalnom smislu mesto koje najduže poznajem. Proveo sam tu svojih prvih četrdeset osam sati u Britaniji, i Dover mi se veoma dopao. Naravno, u tom trenutku nisam znao ništa drugo o Britaniji, ali tada Dover uopšte nije bio loše mesto. Bilo je u njemu bioskopa, pabova, restorana i gužve na glavnoj ulici. Beskrajna vreva luke za trajekte očigledno je u grad dovodila ljude i trgovinu. Ali prilikom svake moje sledeće posete, Dover je izgledao kao da primetno propada. Nadao sam se neprestano da ću zateći uzmuvano mestašce u procvatu koje sam prvi put ugledao, ali me umesto toga dočekuje tužna atmosfera avetnog mesta i sunovrata.
U Beleškama sa malog ostrva pisao sam kako sam stigao kasno i čežnjivo gledao u prozore otmenog hotela na obali, gde su ljudi večerali u atmosferi elegancije koja je daleko prevazilazila sve što sam sebi mogao da priuštim. Bio je to hotel Čerčil. Pre nekih sedam ili osam godina, dok sam pristajao u Dover na trajektu za kola iz Kalea, naglo sam odlučio da svratim u Čerčil na ručak – da sebe počastim delićem života na visokoj nozi koji nisam mogao da priuštim pre toliko godina. Pa, bilo je to čudno iskustvo. Hotel je još težio da izgleda otmeno, ali bilo je to zasnovano pre na nadanjima nego na zaslugama. U trpezariji sam bio manje-više sam. Jelovnik se, umesto teške knjige u povezu od imitacije kože, sastojao samo od plastificiranog lista kakav možete naći i u Malom kuvaru, i bio je pun grešaka u pisanju. Naručio sam Cezar salatu. Kada je stigla, nisam imao čime da je pojedem.
Kelnerica je primetila zbunjeni izraz mog lica. „Da li želite i neki pribor uz to?“, rekla je.
„Pa, da“, odgovorio sam. „To je salata.“
„Šta ja znam, možda imate svoj sa sobom“, rekla je nabusito, kao da sam za sve to uglavnom ja kriv, i teškim koracima otišla da donese escajg.
Salata je bila neka vrsta čorbe od zelene salate po kojoj je plutalo malo naseckane piletine. Mala je uteha bilo saznanje da koliko god dugo poživim i koliko god drugih razočaravajućih salata budu postavili ispred mene, nikada neću dobiti neku goru od ove. Što se Cezar salate tiče, život je mogao da bude samo bolji. Na osnovu tog iskustva pretpostavio sam da više nikada neću ući u Čerčil, ali sada, prilikom te najnovije posete, shvatio sam da mu ponovo prilazim, kao da me privlači neki mazohistički magnetizam, u suludoj nadi da ću ustanoviti kako je sada u boljem stanju nego za vreme prošle posete. Avaj, Čerčil je bio zatvoren i nije više radio. Nestala je i poslednja trunka elegancije Dovera. Neki čovek koji je prošao kraj mene sa malim psom kazao mi je da su Čerčil zatvorili pre nekih pet godina, tako da očigledno niko nije pohrlio da zauzme to mesto.
Vreme ostavlja Dover za sobom. Jeftini letovi za Evropu i tunel ispod Lamanša zajednički uništavaju posao sa trajektima. Linije hoverkraftom za kontinent prestale su da saobraćaju 2000. godine, a broj putnika na običnim trajektima pao je u sledećoj deceniji za trećinu, premda se čini da se otad malčice oporavio. Gubitak posla očigledno je gradu naneo udarac, ali izgleda da Doveru sasvim polazi za rukom i da sam sebe upropasti. Ne mnogo pre moje posete, veće je postavilo na rivi nove klupe projektovane tako da ne budu preterano udobne. Kada su ih mesne novine pitale zašto su odabrali neudobne klupe, jedan većnik je odgovorio donekle zbunjujuće: „Kad bi bile previše udobne, preko celog dana bi se gospoda i dame izležavali na njima.“ I to je možda sve što treba da znate kako biste shvatili zbog čega je Dover na samrti.
Odšetao sam do starog svetionika Saut Forlend, koji je zatvoren pre nekoliko godina i sad se o njemu brine Nacionalni trust. Dugo je to bio najviši svetionik u Engleskoj, premda je razlog bila visoka litica, a ne sama građevina. Za jedan svetionik, ovaj je prilično zdepast. Saut Forlend je bio mesto važnog, ali zaboravljenog istorijskog događaja. Tamo je u upotrebu bila puštena prva električna svetiljka, još 1858. godine, mnogo pre nego što nam je Tomas Edison dao savremenu sijalicu. Svetiljka u Saut Forlendu bila je lučna lampa, koju je izumeo još jedan čovek o kome se ne zna gotovo ništa, Frederik Hejl Holms. Holmsova svetiljka je bila previše jarka za upotrebu u domaćinstvu, ali zato savršena za svetionik. Međutim, oprema je bila nepouzdana i skupa, pa se od nje na kraju odustalo zbog prevelike gnjavaže, ali otprilike jednu deceniju bilo je to jedino mesto na svetu gde ste mogli da vidite u radu električno svetlo. Oko četvrt veka kasnije, Saut Forlend je ponovo ušao u istoriju kada je Guljelmo Markoni odatle emitovao prvi međunarodni radio-signal prijemniku u Vimrou, blizu Bulonje, u Francuskoj.
Prvi put sam čuo za Frederika Holmsa i Saut Forlend kada sam se bavio istraživačkim radom za jednu drugu knjigu, pre oko pet godina, i otišao sam da obiđem to mesto. Tom prilikom, bio sam jedan od troje ili četvoro ljudi koje je unaokolo vodio revnosni volonter Trusta. Volonter nije znao mnogo toga o Holmsu ili Markoniju, ali je bio vrelo znanja u vezi sa mehaničkim radom svetionika. Bilo je potrebno okrenuti kurblu sto deset puta kako bi se obezbedila dva i po sata rotacije svetla, kazao nam je on, a za jednu kompletnu rotaciju svetla bilo je potrebno četrdeset sekundi. Takođe smo saznali da nisu postojala dva svetionika na međusobnoj udaljenosti od preko sto pedeset kilometara sa istim sekvencama svetiljke.
„Zaboga“, kazali smo mi sa strahopoštovanjem.
Čovek nam je pokazao nizove baterija, zupčanika i takvih stvari. Osvetljenje iz svetionika imalo je milion sveća, rekao je on. Bio sam toliko zadivljen tom opremom da sam snimio fotografiju.
On je podigao ruku kao telohranitelj koji namerava da se otarasi paparaca. „Fotografisanje nije dozvoljeno“, rekao je on.
„Zašto ne?“, upitao sam, zbunjen.
„Politika Nacionalnog trusta“, rekao je on.
„Ali to je svetionik“, napomenuo sam ja. „Nije Tapiserija iz Bajea.“9
„Politika Trusta“, ponovio je on, ovog puta oštrije, tonom čoveka koji bi ubo svoju ženu u oko šilom za led ako bi mu iz centrale rekli da je takva politika.
Spremao sam se da mu objasnim da je upravo to razlog što sam toliko frustriran Nacionalnim trustom, zbog razdražujućeg utiska da ovaj sebe smatra prosto savršenim, ali zamislio sam kako me moja žena štipa za lakat i vodi na svež vazduh i pogled na more koji će mi odvratiti pažnju, pa zato više nisam ništa rekao. Moja žena je toliko godina provela štipajući me za lakat i vodeći dalje od nametljivih idiota – a mora se reći da su mnogi od njih bili zaposleni u Nacionalnom trustu – da više i ne mora da bude prisutna. Postala je to za mene neka vrsta Pavlovljevog refleksa.
I tako sam kročio napolje, natrag u divan vedar dan, i istog trena se osetio mnogo bolje. Francuska, 33 kilometra daleko, bila je jasno – zaprepašćujuće – vidljiva. Mogli ste praktično da mahnete ljudima u Kaleu. Mnogi stariji engleski posetioci oko mene smrknuto su posmatrali francusku obalu, nimalo zadovoljni zbog spoznaje da je toliko blizu. Većina ju je posmatrala oprezno, kao da smatraju da se ona u potaji primiče bliže, i krade vodu od Engleske.
Međutim, za vreme ove najnovije posete, zatekao sam svetionik zatvoren, što je verovatno i bilo najbolje kad se sve ima u vidu. Tako sam samo stajao i uživao u pogledu. Francuska je, primetio sam sa zadovoljstvom, i dalje izgleda stajala tačno tamo gde sam je poslednji put ostavio.
Sa te visine sam video plitku smeđu mrlju koja je obeležavala opasan Gudvin Sends. Ne biste to pomislili po tako mirnom danu, ali to je jedno od istorijski najsmrtonosnijih mesta na planeti, poprište najveće koncentracije olupina brodova. Tamo je zabeleženo više od hiljadu brodoloma. Najgori incident se dogodio 27. novembra 1703. godine, kada je najveća oluja koju je iko ikada video nanela pedeset brodova na peščane sprudove, gde su se nakrivili na bok i razmrskali u paramparčad. Poginulo je više od dve hiljade ljudi. Kraljevska mornarica je te noći ostala bez 20 procenata svog ljudstva.
U Devonu, Henri Vinstenli, projektant i graditelj slavnog svetionika Edistoun, slučajno se te noći zatekao u svetioniku. On je odavno iskazao želju da se tamo nađe u vreme zaista jake oluje. Želja mu se ispunila, ali ispostavilo se da je njegovo uverenje u neprobojnost građevine bilo malčice neosnovano. Svetionik su odneli vetrovi i talasi, ubivši Vinstenlija i još petoro ljudi koji su bili s njim.
I sa tom otrežnjujućom napomenom, krenimo dalje, u London.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:23 am





ČETVRTO POGLAVLJE

London



Ovih dana je jedna od misterija Londonske podzemne železnice pitanje šta se dogodilo sa vozovima na Kružnoj liniji. Nekada su oni nailazili na svakih nekoliko minuta, ali sada obično čekate na njih čitavu večnost. Ovog konkretnog jutra, kada se naša priča nastavlja, mnogo nas je stajalo na peronu stanice Gloster roud nekih dvadeset pet minuta bez ikakve naznake aktivnosti na pruzi.
„Sećam se vremena kad su ovuda prolazili vozovi“, rekao sam vedro čoveku koji je stajao kraj mene.
„Zar vozovi ne prolaze ovuda?“, upitao je on iznenada zabrinut.
Bio je Amerikanac i očigledno novajlija što se Londona, pa i duhovitosti tiče.
„Samo sam se šalio“, rekao sam blago i pokazao na mnoštvo ljudi koji su sa nama stajali na peronu. „Ne bismo svi stajali ovde da nema vozova koji ovuda prolaze.“
„Ali mi svi stojimo ovde, a nikakvih vozova nema.“
Nisam mogao da se dosetim odgovora na to, pa sam zato oćutao i zagledao se u prazno. Nekada sam čitao Metro dok sam putovao podzemljem, sve dok nisam shvatio da zurenje u prazno ima otprilike isti efekat, samo što ne moram da uprljam prste štamparskom bojom.
Moj novi američki prijatelj je zagledao potpuno otvorenu mapu Podzemne železnice. Izgleda da je hteo da odustane od Kružne linije.
„Kuda da odem kako bih uhvatio liniju Pikadili?“, upitao je on posle mnogo vremena.
„O, vozovi sa linije Pikadili sada ovde ne staju.“
Pogledao me je čkiljeći, zapitavši se nije li to opet neki moj pokušaj da budem duhovit.
„Zamenjuju liftove, tako da se vozovi sa linije Pikadili neće zaustavljati na ovoj stanici sledećih šest meseci.“
„Treba im šest meseci da zamene lifove?“, rekao je sa neskrivenim čuđenjem.
„Pa, ima ih dva“, odgovorio sam iskreno. Posmatrao sam ga kako zagleda mapu. „Možda bi takođe trebalo da znate kako Kružna linija ne ide ukrug“, nadodao sam predusretljivo.
Podigao je pogled sa stvarnim interesovanjem.
„Vozovi su nekada išli u beskrajnim krugovima, ali sada svi staju kod Edžver rouda, tako da svi putnici moraju da siđu s jednog voza i ukrcaju se u drugi.“
„Zašto?“, upitao je on.
„Niko to ne zna“, odgovorio sam.
„E, ova zemlja je vala skroz opičena“, rekao je.
„Da, tako je“, saglasio sam se zadovoljno.
Baš tada se voz zaustavio i svi su pohrlili napred kako bi ušli u njega.
„Pa, nadam se da ćete lepo putovati“, kazao sam svom novom prijatelju.
Ušao je u voz, ali nije rekao hvala, doviđenja ili bilo šta drugo. U stvari, pomalo i priželjkujem da se izgubio.
Volim Londonsku podzemnu železnicu. Ako se vozovi sa Kružne linije ostave po strani (što Londonska podzemna železnica sada očigledno i čini sa njima), gotovo sve drugo u vezi s njom je sjajno. Ljudi zaboravljaju kako je nekad davno podzemna bila gadna. Kada sam tek došao u Britaniju, bila je prljava, sa lošom upravom, i često nebezbedna. Nekoliko stanica – Kemden Taun, Stokvel i Tuting Bek, da pomenem samo tri – bilo je vrlo opasno noću. Do 1982. godine, manje od 500 miliona ljudi godišnje, što je bio pad od 50 procenata u odnosu na početak pedesetih godina dvadesetog veka, zalazilo je u podzemnu. Požar na Kings krosu 1987, kada je trideset i jedan čovek poginuo pošto je bačena cigareta izazvala plamen u neočišćenom đubretu ispod drvenih pokretnih stepenica, pokazao je koliko je podzemna potpala pod žalosno lošu upravu.
E pa, pogledajte je samo sad. Peroni su nešto najčistije u Londonu. Servis je bez zastoja i pouzdan. Osoblje, koliko vidim, neizostavno predusretljivo i ljubazno. Broj putnika se popeo na neverovatne 1,2 milijarde godišnje, što je više od svih putovanja površinskom železnicom u zemlji zajedno. Kako stoji u časopisu Tajm aut, u svakom datom trenutku se u podzemnoj nalazi 600.000 ljudi, pa je ona tako em veće, em zanimljivije mesto od Osla. Pročitao sam u Ivning standardu da je prosečna brzina vozova podzemne samo 34 kilometra na sat, što ne izgleda naročito mnogo (osim ako ne putujete redovno između Lisa i Vaterloa, a to vam je kao da ste u raketnom brodu), ali imate osećaj da je to prilično brzo, a prevoz toliko ogromnog broja ljudi tako nepreglednim i starim sistemom sa tek retkim zastojima izuzetno je dostignuće.
Ali tako vam je to sa Londonom. On mnogo stvari radi zaista dobro, a ne dobija za to gotovo nikakva priznanja. Zato dozvolite da ovde kažem kako smatram da je London najbolji grad na celom-celcijatom svetu. Znam da mu nedostaju elektricitet i oštra dinamika Njujorka, luka i peščane plaže kao u Sidneju ili pariski bulevari, ali ima više gotovo svega što neki grad čini velikim – ponajpre, zelenila. Niko to ne shvata, ali London je jedan od najnenaseljenijih gradova na Zemlji. U Njujorku živi 93 stanovnika po hektaru, u Parizu 83, ali u Londonu samo 43. Kada bi London bio gusto naseljen kao Pariz, imao bi 35 miliona stanovnika. Umesto toga, ima parkove – njih 142 – kao i više od šest stotina trgova. Gotovo 40 procenata Londona čini zelenilo. Možete imati svu moguću buku i vrevu metropole, da biste onda zašli za ugao i čuli pesmu ptica. Savršeno.
London se može osnovano smatrati najvećim gradom na svetu. Ne u smislu prostiranja – mada sam bog zna da toga ima i te kako – niti po broju stanovnika, već u smislu gustine, složenosti i dubine istorije. London se ne pruža samo horizontalno preko ogromne teritorije već i kroz vreme. Istorija ga je ostavila u raskošnoj zbrci. To čak i nije jedan grad, već dva – Vestminster i Grad London (Siti) – plus manje-više beskonačan broj apsorbovanih sela, opština, okruga, srezova, parohija i geografskih obeležja koja pokrivaju mapu, sa starostavnim i privlačnim imenima: Pastorov proplanak, Sedam brojčanika, Švajcarska kuća, Lavež, Toting Bek10, Farma krede, tajanstveni galski Tejdon Boa. Najveći broj njegovih najpoznatijih četvrti – Vest End, Blumsberi, Vajtčepel, Mejfer – zvanično ne postoje niti imaju formalne granice. Jednostavno su tu. Politički, London je labav skup trideset dva opštinska veća i Korporacije Grada Londona, a odgovornost je podeljena između Vlasti šireg Londona, Londonske skupštine, sedamdeset tri parlamentarne izborne jedinice i 624 politička sreza. Ukratko, posred je veliki haos. Na čelu svega toga je Boris Džonson, čovek čiji su haotično ponašanje i sama frizura spomenik neredu. A opet, nekako to funkcioniše. To je zaista veliki grad.
Imao sam na raspolaganju dve nedelje, makar nominalno. Obe moje kćerke su se zaverile da zatrudne istovremeno (mada u različitim zgradama) i trebalo je da se porode otprilike u isto vreme u različitim londonskim bolnicama, pa sam imao stroga uputstva da se nađem u blizini kako bih... pa, ne znam šta. Možda da prokuvam vodu. Da stojim tu pun elana, ali beskoristan. Ko zna? Ali u međuvremenu sam imao dve sedmice koje sam mogao da ispunim kako god poželim, pod uslovom da ostanem dovoljno trezan da vozim i ne odlutam predaleko.
Odlučio sam, naprečac, da započnem odlaskom u Lejton haus, dom viktorijanskog slikara Fedrika Lejtona, na Holand park roudu u zapadnom Kensingtonu. Nisam o Lejtonu pojma imao, i nisam uopšte bio siguran ko je za to kriv, on ili ja. Ispostavilo se da je on bio izuzetno slavan slikar u svoje vreme. Ko bi uopšte i mogao da pomisli na to? Prošao sam nekoliko puta kraj te kuće i uvek mi se činila intrigantnom – velika je i odiše ozbiljnim značajem, kao da je reč o kući i o čoveku za koje bi svakako trebalo da znate – pa sam je stavio na svoj spisak Stvari koje ću jednom uraditi (a verovatno neću). Ne dešava se često da nešto otkačim sa tog spiska, pa sam bio veoma zadovoljan sobom već zbog toga što sam pomislio da odem tamo. Osim toga, bio je kišni dan: dobar dan za muzej.
Lejton haus mi se odmah dopao, ne samo zato što mi je cena karte bila umanjena sa 10 na 6 funti zbog mojih poodmaklih godina. Kuća je mračna i veličanstvena, ali zanimljivo ekscentrična; u njoj je, na primer, samo jedna spavaća soba. Što se dekora tiče, donekle izgleda kao mešavina pašine jazbine i burdelja iz Nju Orleansa. Puna je arapskih pločica, svilenih tapeta, živopisne keramike i mnoštva umetničkih dela, a mnoga od njih se bave gologrudim devojkama, za šta uvek dajem svoj glas.
Za Lejtona se danas malo zna delimično i zato što su mnoge njegove slike završile na čudnim mestima, poput muzeja Baroda u indijskom Gudžaratu, ili koledža Agnes Skot u Dekaturu, u Džordžiji, gde retko ko od nas odlazi da gleda slike, a delom i zbog toga što su njegove slike ionako za današnji ukus malčice prenaglašene. Na većini ima mnogo ispruženih ruku i preklinjućih lica, sa naslovima poput „I more izbaci mrtve što u njemu bejahu“ i „Persej na Pegazu, hita da oslobodi Andromedu“.
Ali Lejton je u svoje doba bio izuzetno cenjen. Odabran je za predsednika Kraljevske akademije 1878. godine, a na novogodišnjem spisku dodele titula 1896. postao je prvi – i za sada i dalje jedini – slikar koji je postao plemić. Nije mu bilo suđeno da dugo uživa u toj privilegiji. Umro je za nepunih mesec dana, i sahranjen je u Katedrali Svetog Pavla kao nacionalno blago, sa velikom pompom. Uvek spreman da najmanje pedeset godina kaska za stvarnošću, Oksfordski rečnik nacionalne biografije dodeljuje mu 8.200 reči, hiljadu više nego ijednom njegovom savremeniku.
Lejton je trideset godina živeo sam u Lejton hausu. Njegova seksualnost je oduvek bila misterija za one koji su bili dovoljno zainteresovani da o njoj razmisle. Posle decenija naizglednog celibata, on kao da je kočoperno živnuo pošto je otkrio jednu mladu lepoticu iz Ist Enda po imenu Ejda Pulen (koja je kasnije, iz meni nepoznatih razloga, promenila ime u Doroti Den). Lejton je nju oribao, kupio joj finu garderobu, odškolovao je što se tiče dikcije i drugih kulturnih poboljšanja, pa ju je uveo u visoko društvo. Ako vas sve to podseća na profesora Henrija Higinsa i Elizu Dulitl, nema tu ničeg slučajnog. Džordž Bernard Šo je navodno zasnovao Pigmalion na njihovom odnosu. Da li je Lejton poznavao gospođicu Den u punom, biblijskom smislu, ne zna se, ali svakako je uživao da je slika bez odeće, o čemu sa entuzijazmom svedoči zbirka u Lejton hausu.
Lejtonova imovina je prodata na licitaciji odmah posle njegove smrti, a u samoj kući su se smenjivali vlasnici da bi je potom razrušila nemačka bomba za vreme rata, pa u ranim posleratnim godinama nije preostalo gotovo ništa što bi vredelo videti, ali malo-pomalo, u periodu od nekoliko decenija, kuća je ponovo bila izgrađena pa je sada veoma nalik onome što je bila u Lejtonovo doba, i veoma je raskošna. Ne mogu baš da kažem kako je mnogo slika bilo sasvim u skladu sa mojim ukusom, ali jesam veoma uživao u tom iskustvu, i kada sam stupio napolje, kiša je prestala, sunce je sijalo i London je izgledao straobalno dobro, ulica blistavih i očišćenih (u neku ruku).
I tako sam svakog dana, bez mnogo prethodnog razmišljanja, radio ono što nisam radio nikada pre, ili nisam radio godinama. Prošetao sam kroz park Betersi, a potom duž reke do galerije Tejt modern. Otišao sam do vrha Primrouz Hila kako bih pogledao vidik. Istraživao sam Pimliko i izgubljeni svet Vestminstera oko trga Vinsent. Svratio sam do Nacionalne galerije portreta i popio čaj u kripti crkve Sveti Martin u polju na Trafalgar skveru. Prošao sam kroz sva četiri Pravosudna udruženja i posetio muzej Kraljevskog hirurškog koledža samo zato što sam se slučajno tamo zadesio u prolasku. Sve su to čudesne stvari. Trebalo bi i vi da ih radite.
Jednog dana sam otišao u Sauthol da ručam sa svojim prijateljem Aosafom Afzalom, koji je tamo odrastao, pa se ponudio da mi pokaže okolinu. Sauthol je najazijskije mesto od svih u Britaniji. Dugo je u njemu postojao čak i pab iz Pandžabija, Stakleno raskršće, gde se za piće moglo platiti funtama i rupijama, ali on je zatvoren 2012. godine.
„Malo Azijata ima običaj da odlazi u pab“, objasnio je Aosaf.
Bilo je to svakako najživahnije i najživopisnije mesto koje sam ikada video u Britaniji, sa radnjama natrpanim do tavanice, iz kojih se na pločnike prosipao neverovatan raspon robe – kofe, četke, sariji, posude za užinu, metle, slatkiši, sve živo. I činilo se da u svakoj radnji prodaju u dlaku isti asortiman proizvoda. Izgledalo je da svi posluju dobo, ali sva ta aktivnost maskira dosta prikraćenosti, ne samo u Sautholu, već i u susednom Haunslouu, gde je Aosaf odrastao i gde i danas živi. Grad Haunslou (nasuprot mnogo većem srezu Haunslou, u koji spadaju i neka bogata mesta poput Čizika) na drugom je mestu u Britaniji po brzini osiromašivanja zajednice, kako god to merili, rekao mi je Aosaf. „Grad Haunslou ima 50.000 stanovnika, ali tu nema nijedne knjižare niti bioskopa“, rekao je on.
„Pa zašto onda tu živiš?“, upitao sam.
„Zato što je to moj dom“, rekao je jednostavno. „Odatle sam, odatle mi je porodica. I dopada mi se.“
Palo mi je na pamet da kad ja pomislim na London i kad Aosaf pomisli na London, mi zapravo mislimo na dva različita grada, ali to nas vraća na ono što sam već rekao. London uopšte nije mesto. On je milion malih mesta.
Povremeno za vreme te dve srećne sedmice samo sam obavljao svoje poslove. Jednog dana sam šetao glavnom ulicom u Kensingtonu kad sam se setio da mi je žena naložila da kupim nešto od namirnica, pa sam svratio u prodavnicu Marks i Spenser. Otkad sam poslednji put bio tamo, ona je očigledno bila drastično renovirana. Nasred glavne prostorije, gde su se nekada nalazile pokretne stepenice, sada je bilo stepenište, što mi se učinilo neobičnim – zašto zameniti pokretne stepenice stepeništem? – ali najveće iznenađenje me je sačekalo kada sam sišao u suteren i otkrio da je prehrambeno odeljenje nestalo. Tumarao sam levo-desno, ali tamo dole se nije prodavalo ništa osim odeće.
Prišao sam mladom prodavcu koji je presavijao majice i upitao ga gde se nalazi prehrambeno odeljenje.
„Nemamo prehrambeno odeljenje“, rekao je on ne podigavši pogled.
„Otarasili ste se prehrambenog odeljenja?“, rekao sam zapanjeno.
„Nikad ga nismo ni imali.“
Sad moram da kažem kako mi se taj mladić već nije dopadao zato što je odisao izvesnim bezobrazlukom. Osim toga, imao je mnogo gela u kosi. Članovi moje porodice govore mi kako ljudi ne mogu da vam budu antipatični zato što imaju gel u kosi, ali za mene je to sasvim dobar razlog.
„Besmislica“, rekao sam ja. „Ovde je uvek bilo prehrambeno odeljenje.“
„Ovde nikad nije postojalo ništa slično“, odgovorio je on bezbrižno. „Ni u jednoj našoj prodavnici nema prehrambenog odeljenja.“
„Pa, izvinjavam se, ali vi ste jedan kreten“, rekao sam mrtav hladan. „Dolazim ovde od početka sedamdesetih, i tu je oduvek bilo prehrambeno odeljenje. U svakom Marksu i Spenseru u zemlji postoji prostorija sa hranom.“
Pogledao me je prvi put, sa nekom vrstom novonastalog interesovanja. „Ovo nije Marks i Spenser“, rekao je sa nečim nalik na stvarno zadovoljstvo. „Ovo je H&M.“
Zurio sam u njega neko vreme, dok sam pokušavao da svarim tu novu informaciju.
„Marks i Spenser je do nas“, nadodao je.
Ćutao sam petnaestak sekundi. „Pa, i dalje ste kreten“, kazao sam tiho i okrenuo se na peti, ali ne verujem da je to imalo razoran efekt kojem sam se nadao.
Posle toga, nastavio sam sa šetnjom, pošto ta aktivnost podrazumeva malo kontakata sa neznancima. Jednog popodneva, kad sam krenuo prečicom između Juston rouda i Totenhem kort rouda, slučajno sam naišao na Ficroj skver, veliki otvoreni prostor okružen kućama krem boje, i gotovo svaka od njih imala je na sebi neku ploču. U različitim periodima, na Ficroj skveru su stanovali Džordž Bernard Šo, Virdžinija Vulf, Džejms Maknil Visler, Dankan Grant, Rodžer Fraj, Ford Medoks Braun, te hemičar August Vilhelm fon Hofman rodom iz Nemačke, koji je radio nove i revolucionarne stvari sa izomerima orto-toluidina i derivatima trifenila. To vama ili meni možda ne znači ništa, ali ima hemičara koji upravo čitaju ovu stranicu i svršavaju. U jednom uglu trga nalazio se indijski YMCA – YMCA11 hostel samo za ljude iz Indije; pa fenomenalno! – a preko puta se nalazi statua Fransiska de Mirande, oslobodioca Venecuele, koji je takođe tu živeo. Jedan od kasnijih stanovnika, izgleda, bio je L. Ron Habard, voljeni otac scijentologije. Bog te mazô, koji grad.
Odmah iza Ficroj skvera bila je tiha, malo poznata ulica, sa nazivom Klivlend strit. Nisam mogao da se setim zbog čega mi je to ime toliko poznato sve dok ga kasnije nisam potražio, i onda mi se sve vratilo. Klivlend strit je bio poprište jednog od velikih skandala devetnaestog veka. U leto 1889. jedan policajac je zaustavio kurira sa telegramom i ustanovio da ovaj u džepu ima sumnjivo velik iznos novca. Dečak je priznao da je to zaradio u homoseksualnom burdelju u Klivlend stritu broj 19. Policija je istraživala i zatekla tamo svu silu muškaraca visokog porekla, uključujući i sinove dvojice vojvoda. Ali ta priča je bila posebno sočna zbog raširenog uverenja, na koje su ukazivale sve novine, da je jedan od redovnih posetilaca Klivlend strita bio princ Albert Viktor, sin princa od Velsa i drugi po redu naslednik prestola. Kasnije, isti taj Albert će biti pomenut (na osnovu veoma šturih dokaza, mora se reći) kao mogući kandidat za Džeka Trboseka, tako da je on sigurno nekakav rekorder u kategoriji najnenormalnijih članova kraljevske porodice. U svakom slučaju, princa su rečito brzo poslali na poduži obilazak carstva, pa se po povratku brže-bolje verio, želeo on to ili ne, sa princezom Viktorijom Meri od Teka. Međutim, samo mesec dana po objavljivanju veridbe, zlosrećni princ je zakačio upalu pluća i, na olakšanje gotovo svih, umro. Začudo – pa, začudo za mene – princeza Viktorija Meri se potom udala za njegovog brata, koji je potom postao kralj Džordž V, naš stari drugar poznat po „guženju Bognora“. A sve to, mislim, može donekle da objasni zbog čega je kraljevska porodica povremeno malčice čudna i emocionalno problematična.
Nemam sad nameru da kažem kako je London najbolji grad na svetu zato što se u njemu dogodio skandal sa homoseksualnim kuplerajem, ili zato što su iza ćoška živeli Virdžinija Vulf i L. Ron Habard, niti bilo šta tome nalik. Samo kažem da je London nadeven istorijom i pun tajnih kutaka tako da nijedan drugi grad u tome ne može ni da mu prismrdi. A u njemu ima pabova i mnogo drveća, pa je često veoma lep. To ne možete da nadmašite.
Moje dve drage, trudne kćerke žive u Patniju i Temza Ditonu, kod Hempton korta, i razdvaja ih petnaestak kilometara, pa sam jednog dana odlučio da peške odem od jedne do druge pošto sam shvatio da to možete uraditi najvećim delom kroz parkove. Zapadni London je pun otvorenih prostora. Patni hit i Vimbldon komon zajedno pokrivaju 579 hektara. Ričmond park ih ima još 1.011, Buši park 445 hektara, Hempton kort park 303 hektara, Hem komon 48 hektara, Kju gardens još 121. Kad se gleda odozgo, zapadni London više liči na šumu sa zgradama nego na grad.
Nikada pre toga nisam bio u Patni hitu niti Vimbldon komonu – neprimetno se nastavljaju jedan na drugi – i bili su sjajni. Nisu uopšte bili nalik na podšišane parkove na koje sam navikao u Londonu, već nesređeni i prilično divlji, i samim tim mnogo prijatniji. Neko vreme sam šetao po proplancima i kroz šumu, nikad sasvim siguran gde se nalazim uprkos tome što sam imao mapu. Što sam dalje hodao, to sam se osećao izolovanije.
U jednom trenutku mi je palo na pamet kako nikoga nisam video oko pola sata, kako ne čujem saobraćaj i nemam pojma gde ću se naći kad sledeći put ugledam civilizaciju. Krenuo sam sa okvirnom zamisli da prođem kraj kuće u kojoj je Dvajt D. Ajzenhauer živeo u vreme Drugog svetskog rata, jer sam slučajno otkrio da se ona nalazi manje-više na trasi kojom sam danas krenuo. Čitao sam u biblioteci o Ajzenhauerovom kućnom smeštaju tokom rata. Mogao je da odsedne u nekoj otmenoj građevini poput Sajon hausa ili Klajvdena, ali je umesto toga odlučio da živi sam bez posluge u jednostavnoj kući po imenu Telegraf kotidž na rubu Vimbldon komona. Kuća se nalazila na kraju dugačkog prilaznog puta, a ulaz u nju čuvao je samo jedan vojnik koji je stajao kraj rampe. To je bilo sve obezbeđenje koje je imao vrhovni komandant Savezničkih snaga. Nemački atentatori su mogli da se spuste padobranima na Vimbldon komon, upadnu na Ajzenhauerovo imanje otpozadi i ubiju ga na spavanju. Mislim da je to sasvim čudesno – ne što su Nemci mogli to da urade, već što nisu.
Iako su Nemci propustili priliku da izvrše atentat na Ajzenhauera, mogli su sasvim lako da ga bombarduju. Ajzenhauer, a očigledno i svi ostali na savezničkoj strani, nisu znali da je teritorijalna odbrana postavila lažni protivavionski top na čistini odmah sa druge strane živice oko Ajzenhauerove kuće. Lažni topovi su bili postavljeni po čitavom Londonu u pokušaju da se zavaraju nemački izvidnici i njihovi avioni navedu na to da traće bombe uludo. Na svu sreću po Ajzenhauera, izgleda da je Luftvafe ovog prevideo.
S obzirom na to da sam bio sasvim izgubljen, možete misliti koliko sam se oduševio kad sam izašao sa Komona kroz teren nekog ragbi kluba i otkrio da sam manje-više natrapao na mesto gde se nalazila Ajzenhauerova kuća, mada se ono više ne može tačno prepoznati. Telegraf kotidž je izgoreo pre nekoliko godina, i danas je to mesto prekriveno kućama, ali ja sam se dobro našetao i bio sam zadovoljan jer sam manje-više pogodio u metu, što je više nego što je Nemcima pošlo za rukom, bogu hvala.
Osokoljen svojim otkrićem, nastavio sam do Temza Ditona kroz Ričmond park i potom krenuo u dugu šetnju uz Temzu. Dan je bio veoma lep. Imao sam dve sedmice veoma lepih dana i mogao sam da se pravim da radim. Zbog toga se bavim ovom profesijom.
Naravno, nije sve u Londonu idealno. Pre dvadesetak godina, moja žena i ja smo kupili jedan mali stan u Južnom Kensingtonu. U to vreme mi je to izgledalo kao krajnje neobuzdana ekstravagancija, ali sada, posle dve decenije inflacije cena nekretnina, ispali smo praktično finansijski geniji. Ali okolina se promenila. Slivnici su neprestano preplavljeni otpacima, neke od njih tu dovlače lisice, ali većinu ostavljaju ljudi bez mozga i ponosa (kao i bez ikakvog straha od kazne). Radnici su nekoliko godina tiho i natenane farbali ulicu u belo. Mislim da je najgrozniji gubitak zapravo nestanak prednjih vrtova. Ljudi su izgleda neobično skloni tome da im kola stoje što je moguće bliže dnevnim sobama, i zbog toga su uklanjali svoje male prednje vrtove kako bi ih zamenili servisnim prostorom gde uvek mora da bude mesta za njihova kola i kante za otpatke na točkićima. Ne razumem do kraja zbog čega im se to dozvoljava, pošto je očigledno da ništa ne može da naruži ulicu kao to. Nedaleko od nas je ulica po imenu Hurlingem gardens12, koja bi zapravo trebalo da se zove Hurlingem Mesta Za Kante Za Otpatke pošto su gotovo svi vlasnici uklonili i poslednji trag ičeg privlačnog ispred svojih kuća. Odsustvo svakog osećaja za estetsku obavezu prema sopstvenoj ulici možda je i najtužnija promena koja se u Britaniji dogodila za vreme mog boravka u njoj.
Međutim, u širim razmerama, stvari su se u Londonu strahovito popravile. Ponajpre, za samo dvadesetak godina, London je poprimio sjajne konture. Nije posredi neki ogroman broj visokih zgrada, već to što su one visoke zgrade koje on ima raštrkane po velikoj oblasti. One se ne laktaju međusobno privlačeći pažnju, kao u većini gradova, već stoje same, tako da možete da im se divite u izolaciji, kao ogromnim skulpturama. Briljantan je to potez. Sad imate interesantan pogled sa raznoraznih mesta – sa mosta Patni, Okruglog jezera u Kensington gardensu, sa perona broj 12 stanice Klapam – odakle se ranije nije moglo videti baš ništa. Raštrkani neboderi takođe donose uzgrednu korist od raštrkanog prosperiteta. Jedan novi neboder u centru Londona samo dodaje još tela pretrpanim ulicama i stanicama podzemne železnice, ali velika nova zgrada u Sadarku, Lambetu ili Najn Elmsu daje ekonomski impuls koji može da podigne čitave četvrti, stvori tražnju za kafanama i restoranima, napravi od njih privlačnija mesta za život ili posetu.
Ništa od svega ovoga nije se desilo sa konkretnom namerom. To je nusproizvod nečega što nosi ime Londonski plan, koji nalaže da visoke zgrade ne smeju da smetaju zaštićenim vidicima. Jedan takav vidik pruža se sa izvesnog hrasta na Hempsted hitu. (Pa, što da ne?) Niko ne sme da sagradi ništa što bi zasmetalo pogledu koji puca sa tog drveta prema Katedrali Svetog Pavla ili Parlamentu. Sličan vidik se pruža i iz Ričmond parka, kilometrima daleko od grada – toliko daleko da nisam čak ni znao da se odatle može videti centar Londona. London je izukrštan zaštićenim linijama pogleda, što praktično znači da visoke zgrade moraju da budu udaljene jedne od drugih. To je srećan slučaj. Ali opet, to vam je London. On predstavlja vekove srećnih slučajeva.
Možda je ono najizuzetnije zapravo činjenica da je vrlo lako moglo da se desi da veliki deo svega toga bude izgubljen. Tokom pedesetih godina dvadesetog veka, Britanija je postala opsednuta idejom o potrebi za modernizacijom, koja bi se postigla tako što bi se porušila većina onoga što Nemci nisu bombardovali, a ostatak prekrio čelikom i betonom.
Tokom pedesetih i šezdesetih, jedan za drugim su bili obnarodovani planovi za rušenje i ponovnu gradnju velikih delova Londona. Trg Pikadili, Kovent Garden, Oksford strit, Strend, Vajthol i dobar deo Sohoa, sve je to svojevremeno predlagano za rekonstrukciju. Sloun skver je trebalo zameniti tržnim centrom i stambenim blokom od dvadeset šest spratova. Oblast od Vestminsterske opatije do Trafalgar skvera trebalo je da postane novi državni okrug, „britanski Staljingrad od betonskih i staklenih ploča“, po rečima Sajmona Dženkinsa. Šeststo pedeset kilometra novog auto-puta trebalo je da se pruža kroz London, a hiljadu i šeststo kilometara postojećih ulica, među kojima su bili i Totenhem kort roud i Strend, trebalo je da se proširi zarad bržeg saobraćaja – praktično da se pretvori u saobraćajnice sa četiri kolovozne trake podeljene po sredini – tako da proseku srce grada. U čitavom centralnom Londonu, pešaci koji bi poželeli da pređu ulicu punu vozila morali bi da silaze u podzemne prolaze i penju se iz njih, ili da prelaze preko metalnih ili betonskih pasarela. Šetnja po Londonu ličila bi na beskrajni niz perona u nekoj velikoj železničkoj stanici.
Sve to sada izgleda bezumno, ali tome se protivilo neverovatno malo ljudi. Kolin Bjukenan, najuticajniji britanski urbanista, obećavao je da će uklanjanje nakupljene vekovne zbrke i gradnja blistavih novih gradova od betona i čelika „odjeknuti akordom ponosa u britanskom narodu i doprineti ekonomskom i duhovnom uzdizanju koje mu je neophodno“. Kada je građevinar po imenu Džek Koton predložio da očisti najveći deo Trga Pikadili i sagradi kulu visoku 52 metra nalik na hibrid tranzistorskog radija i radničke kutije za alat, taj predlog je dobio odobrenje Kraljevske komisije za lepu umetnost. Prošao je bez protivljenja na tajnom sastanku Vestminsterskog urbanistitčkog odeljenja. Po Kotonovom planu, Erosova statua je trebalo da se podigne na novu pešačku platformu i integriše sa mrežom pasarela i staza kako bi ljudi na visini bili bezbedno odvojeni od brzog uličnog saobraćaja.
Godine 1973, kada sam se tek doselio u Britaniju, obznanjen je najopsežniji plan od svih: Plan razvoja šireg Londona. On je razradio sve ranije predloge i zahtevao izgradnju niza orbitalnih auto-puteva, koji bi okružili grad kao mreškaji vode u jezercetu, sa dvanaest radijalnih brzih drumova koji bi sve auto-puteve prestonice – M1, M3, M4, M11 i M23 – spojili sa srcem grada. Uglavnom izdignuti, auto-putevi bi presecali Hamersmit, Fulam, Čelsi, Erls Kort, Betersi, Barns, Čizik, Klapam, Lambet, Izlington, Kemden Taun, Hempsted, Belsajz park, Poplar, Hekni, Deptford, Vimbldon, Blekhit, Grinič – bezmalo sve. Stotinu hiljada ljudi ostalo bi bez doma. Gotovo da ne bi preostalo mesto pošteđeno rike brzog saobraćaja. Začudo, mnogi ljudi su jedva čekali da se to dogodi. Jedan novinar časopisa Ilustrejtid London njuz insistirao je na tome da ljudi „uživaju u blizini gustog saobraćaja“ i naveo novu petlju Spageti džankšn kao mesto koje je postalo živahno i živopisno zahvaljujući prilivu brzih vozila. Takođe je naveo sklonost Britanaca da prave piknike na parkinzima kraj puta, koju je protumačio kao privrženost „strci i buci“, umesto kao činjenicu da su takvi jednostavno sišli s uma.
Realizacija Plana razvoja šireg Londona koštala bi u to vreme kolosalne dve milijarde funti, tako da bi to bila najveća javna investicija svih vremena u Britaniji. U tome je bio spas. Britanija za to nije imala para. Na kraju, vizionarima su dohakale nekontrolisane razmere njihovih sopstvenih ambicija.
Naravno, prava je sreća i blagodet što nijedan od tih grandioznih planova nikada nije bio ostvaren. Ali među njima se našao i jedan predlog koji se potpuno razlikovao od svih ostalih, i možda je sa njim zaista vredelo pokušati. Ime mu je bilo Motopija, i tamo sam se sada zaputio.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:23 am






PETO POGLAVLJE

Motopija



Pošao sam vozom u 8.28 sa Vaterloa prema Rejsberiju, kroz mnogo drugih stanica. Bio je jutarnji saobraćajni špic, ali svi su hrlili u suprotnom smeru. Moj voz je bio prijatno prazan. Unutrašnjost britanskih vozova nekada je bila sumorna i mračna, što je savršeno odgovaralo tupom, neveselom, pouzdanom i ravnodušnom putovanju do posla i natrag. Sada su vozovi puni jarkih narandžastih i crvenih boja. Ovaj moj je bio nesnosno veseo, nalik na vozić u dečjem luna-parku. Činilo mi se da mi nedostaju mali upravljač i zvonce kraj sedišta.
Bio sam jedini putnik koji je stupio u stanicu Rejsberi, koja je bila automatizovana i prilično jezivo pusta. Stanica se nalazila kilometar-dva od sela, ali je bilo prijatno šetati ulicom punom hladovine. Rejsberi je čudno, odsečeno mesto. Nalazi se na Temzi, preko puta Ranimida, i samo nekoliko kilometara vazdušnom linijom od zamka Vindzor, ali što se pristupačnosti tiče, mogao je isto tako da se nalazi i u Kejtnesu13. Odsečen je od spoljnog sveta gotovo smešnim brojem prepreka – tu su dva auto-puta (M4 i M25), železnička pruga, hektari starih šljunkara, nepremošćeni deo Temze, tri ogromna rezervoara na stubovima kraj travnatih obala visokih kao brda i kilometri i kilometri jake sigurnosne ograde, da bi tu konačno bilo veliko, neprobojno prostranstvo aerodroma Hitrou i njegovih servisnih oblasti. Drumski prilazi Rejsberiju prolaze kroz zone mahom ispunjene lakom industrijom, cementarama, benzinskim pumpama i drugim carstvima teških kamiona i upozorenja sa natpisom Pristup zabranjen. Niko ne dolazi slučajno u Rejsberi, a nema ni mnogo onih koji tamo idu namerno, ali oni koji uspeju da se probiju kroz okolnu prašinu i zbrku najednom se nađu u oazi privlačnog mira – ili je to makar mir do visine od oko sto i pedeset metara, pošto se avioni gomilaju na obližnjem nebu dok započinju ili završavaju putovanja na Hitrouu.
Ali za one koji mogu da se naviknu na buku odozgo, Rejsberi je veoma slatko i prijatno mesto. U centru sela se nalaze crkva i široka livada sa paviljonom za kriket, nekoliko dobrih pabova i grupa korisnih prodavnica. Šljunčane jame u okruženju napunjene su vodom pa su tako nastala jezera za rekreaciju, koja su sada dom mnogih klubova za jedriličarstvo i surfovanje na daskama sa jedrima. Mnoge kuće su velike i privlačne, naročito tamo gde stoje iznad vode. Moja žena je odrasla odmah preko Temze, u Egamu. Sa njene strane reke, krovovi Rejsberija vidljivi su među drvećem. Toliko sam video već hiljadu puta, ali nikada nisam bio tamo, nikada nisam imao razloga da odem.
„Dopašće ti se“, obećala mi je žena. Ona je to trebalo da zna, pošto je njen otac iz Rejsberija. On je odrastao u maloj, tamnoj, ruševnoj kući sa siromašnom majkom udovicom i starijom sestrom na kraju tihe uličice oivičene drvećem, trista ili četiri stotine metara od centra sela. U kući nije bilo električne struje niti tekuće vode. Toalet je bio poljski klozet na kraju bašte. Moj tast nam je pričao o tome kako je pešačio dvanaest kilometara do Stejnsa i natrag subotom uveče kako bi im kupio kesu bajatih zemički za večeru, jer samo su za toliko imali novca. Bio je to drugačiji svet.
Moja žena mi je rekla gde se ta kuća nalazila, i ja sam sada pronašao put do nje – ili makar sam pronašao put do mesta gde je ona nekada bila, jer je sama kuća odavno nestala. U paramparčad ju je raznela nemačka bomba 1943. godine. U Rejsberiju nije bilo nikakvih meta, pa se bombarder ili izgubio, ili je samo praznio spremište sa bombama pre nego što se okrenuo da se vrati kući. U svakom slučaju, njegova zatumbana bomba pogodila je direktno – savršeno, potpuno razarajuće – kuću moga tasta. Na svu sreću, u njoj tada nikoga nije bilo, tako da niko nije povređen, ali porodica je izgubila sve i morala je da nađe novi dom. Zahvaljujući tim promenjenim okolnostima, moj tast je upoznao devojku sa kojom se inače ne bi sreo, pa su se na kraju venčali i dobili dva deteta, a jedno od njih je odraslo i udalo se za mene. Tako je smer mog života, da ne pominjem samo postojanje moje dece, unuka i svih onih koji ih budu sledili, neposredna posledica nemačke bombe koja je slučajno jedne letnje večeri pre mnogo godina pala na Rejsberi. Pretpostavljam da život svakoga od nas počiva na kraju dugačkog lanca neverovatnih slučajnosti, ali meni je prilično izvanredno izgledala pomisao, dok sam stajao i gledao mesto na kojem je nekada davno bila ta iščezla kuća, da moja žena ne bi ni postojala da je ta bomba pala stotinak metara levo ili desno, ili tamo gde su Nemci smerali da je bace, i ja sada ne bih ni bio u Rejsberiju. Onda mi je palo na pamet kako je svaka bomba koja je pala u ratu, sa obe strane Lamanša, sigurno menjala ljudima život na taj način.
I dok sam motao po glavi tu tešku pomisao, okrenuo sam se i pošao prema zaboravljenom zemljištu Motopije. Da je Motopija sagrađena, danas bi svi znali za Rejsberi. Motopija je bila predloženi model zajednice zasnovan na jedinstveno neočekivanoj zamisli o izgonu kola. Bio je to san Džefrija Dželika, koji uopšte nije bio urbanista. On je bio pejzažni arhitekta, što nesumnjivo objašnjava zbog čega je kolima pridavao tako malo prioriteta. (Kao da niko nije primetio da je Motopija čudno ime za mesto projektovano tako da bude praktično sasvim lišeno kola.) Jedinstvena Dželikova zamisao bila je da se putevi zajednice postave na krovove, na visinu od pet spratova. Motopija je trebalo u suštini da bude jedna džinovska zgrada u obliku rešetke, postavljena usred neke vrste plavog i zelenog raja jezera i parkova. Trebalo je da se jezera naprave od starih šljunčanih jama, što je u to vreme samo po sebi bilo sasvim nova ideja. Tako je Dželiko imao dve velike zamisli koje su radikalno odstupale od tog perioda – pronalaženje novih načina korišćenja stare industrijske infrastrukture i izgon kola iz svakodnevnog pejzaža. Niko tada nije tako mislio.
Sveukupno, Motopija je trebalo da obezbedi smeštaj, prodavnice, kancelarije, pozorišta, biblioteke, bioskope i škole za 30.000 stanovnika. Dželiko je zamislio da će ljudi ići s mesta na mesto na pokretnim stazama ili taksi čamcima po jezerima i maloj mreži kanala. On je svoje puteve na krovu nazivao „auto-putevima na nebu“ što je bilo prilično apsurdno zato što je ceo grad na najširem svom delu bio širok samo deset blokova, a na svakih trideset ili četrdeset metara bili su kružni tokovi, tako da je tu teško bilo mesta za ubrzanja kao na auto-putu, ali očigledno su mu namere bile sasvim valjane. Ceo predlog je imao toliko ozbiljan tretman da je za njega odabrano mesto u Rejsberiju, i urađeni su detaljni planovi. Bilo bi to divno, premda malčice nepraktično. Svakako bi vredelo pokušati. Ljudi bi dolazili sa svih strana sveta da to vide, pa sam i ja sada bio radoznao da vidim tu stvar koja se nikada nije obistinila.
Dobar deo predloženog mesta za Motopiju sada leži ispod auto-puta M25 i susedne Akumulacije Rejsberi, podignute 1967. godine, ali dobar deo je ostao neizgrađen na pustopoljini Stejns, istočno od sela. Bila je to neočekivano lepa šetnja zelenom ulicom, sa velikim, dobro održavanim kućama s jedne strane i širokom, restauriranom šljunčanom jamom načičkanom čamcima i daskama sa jedrima sa druge. Prošao sam ispod zaglušujuće rike M25 i nešto kasnije došao do metalne kapije i table sa informacijama koju je postavilo veće okruga Speltorn, i koja me je pozivala da blatnjavom stazom krenem do pustopoljine Stejns. Staza je vodila do mosta preko železničke pruge, i potom do prolaza ispod zahuktale obilaznice Stejns.
To mi nije izgledalo naročito primamljivo, i malo je nedostajalo da se okrenem natrag, ali video sam da u podzemnom prolazu stoji naslikan mural, pa sam iz neke vrste učtivosti otišao da ga pogledam. Prikazivao je životinje koje se mogu naći na pustopoljini iza prolaza i sa ljubavlju ga je uradio zaista talentovan slikar, koji je očigledno strasno voleo ovo nepoznato parče zemljišta. Zaintrigiran, otišao sam do kraja tunela i izašao pred neverovatan prizor – zeleno i zlatno prostranstvo, dolinu punu drveća i vode, koja se pružala do niskih zelenih brda (to su zapravo bile padine okolnih akumulacija). Kao da je neko uzeo dva i po kvadratna kilometra najboljeg zemljišta Safoka i spustio to u prostor između auto-puteva A30 i M25. Neposredno ispred mene, mala reka Koln širila se u nekakvo močvarno jezerce. Jedna čaplja me je pogledala razdraženo i, u nekoliko lenjih zamaha krilima, odletela do mesta udaljenog stotinu metara. Na srednjoj udaljenosti, avioni su uzletali sa Hitroua, i njihova buka tu je bila duboko gunđanje. Rika saobraćaja bila je svedena na podnošljivo zujanje zahvaljujući hektarima zanjihane trave.
Tek sam se postepeno prisetio da stojim tamo gde je trebalo da bude srce Motopije, i najednom sam shvatio koliko bi bilo tužno da su žrtvovali ovu zaboravljenu pustopoljinu kako bi tu podigli grad. Za 20.000 ljudi iz Stejnsa, ovo je bilo jedino pristupačno parče prirode kilometrima unaokolo, ali bilo je to mnogo više od toga. Tabla sa informacijama kraj jezerceta obavestila me je da se ovo zemljište nije menjalo hiljadu godina. Tu je zabeleženo sto trideset vrsta ptica i tri stotine vrsta biljaka.
Naišao sam na lika sa hiljadu tetovaža koji je šetao psa opasnog izgleda, ali on mi je rekao zdravo sasvim prijateljski.
„Ovde je divno“, rekao sam ja.
„Da“, saglasio se on. „Bilo bi šteta kada bi ovde gradili.“
„Zar postoji takva pretnja?“, upitao sam iskreno zabrinut.
„Hoće ovde da postave pistu, drugar.“
„Ovde?“ Hitrou mi je izgledao kilometrima daleko – mnogo dalje od svega što bi se razumno moglo smatrati graničnim pojasom aerodroma.
Klimnuo je glavom. „Možda ćeš morati da izbegavaš džambo-džetove kad sledeći put dođeš ovamo“, rekao je on i zadovoljio se time.
Kasnije sam pogledao predloge Hitroua, i on je bio u pravu. Pustopoljina Stejns je mesto poznato kao Jugozapadna opcija za treću pistu Hitroua. Po tom predlogu, pustopoljina Stejns bi potpuno nestala. Nova pista bi produžila Hitrou za kilometar i po na jug i kilometar i po na zapad, te tako dovela aerodrom do same ivice Rejsberija. Sve te ljupke kuće kraj kojih sam upravo prošao, kao i jezero iza njih, nestale bi. Isto tako i polovina Akumulacije Rejsberi. Ljudi u Rejsberiju bi bili toliko blizu kraja piste da bi im vetar od aviona u preletu gotovo odnosio šešire sa glava. Buka bi svakako bila nepodnošljiva. Pustopoljina Stejns bi potpuno prestala da postoji.
Ničija zemlja između rubova obilaznice Stejns i auto-puta M25 nije svet napravljen za pešake. Ona postoji samo za vozače i ljude koji moraju da se otarase velikog broja guma, starih dušeka i ostataka razrušenih kuhinja. Na kraju, među lokvama i otpacima, naišao sam neočekivano na znak za pešačku stazu koji je pokazivao prema Egamu preko mosta na Temzi. Bila je to staza koja se pružala tačno duž, ali i oko sedam i po metara ispod auto-puta M25. Bila je iznenađujuće mirna i veoma lepa. Buka saobraćaja se čula iznad mene, primetno ali neobično i prijatno udaljeno. Nalazio sam se u mirnom svetu zelenila – malom tunelu kroz šumsko područje. Leptiri su šarali tamo-amo između stabljika divlje budleje. Rojevi sićušnih insekata pulsirali su na suncu. Posle oko osamsto metara, staza se uzdizala i naglo izbijala tik kraj auto-puta kod mosta, gde su i auto-put i staza zajedno prelazili preko reke, razdeljeni barijerom visokom do struka. Stupio sam na most i u sasvim izuzetan doživljaj. Sa moje leve strane bila je rika brzog saobraćaja po deset kolovoznih traka – najzahuktaliji drum u Evropi. Ali sa desne, dvadesetak ili tridesetak metara dalje, pružao se sasvim šarmantan prizor – slika Temze uhvaćene u trenutku letnjeg savršenstva. Ispred mene, stotinak metara dalje, bile su prevodnica i lepa brana. Neki motorni čamac je bio u prevodnici, a njegovi vlasnici su radili nešto koristeći užad i vitla. Kraj prevodnice se nalazio hotel sa terasom na kojoj su ljudi sedeli i ručali na suncu. Na drugoj strani reke bili su ukotvljeni čamci i lepe kuće. Bila je to krajnje šarmantna kompozicija. Kad biste stajali pred stalkom sa razglednicama, odabrali biste upravo onu sa ovakvim pogledom. Opet iza mene, dovoljno blizu da mi od njega leprša jakna, neprekidno je hučao saobraćaj. Nalazio sam se na granici između dva sveta međusobno udaljena metrima, sasvim nesvesna jedan drugog. Bilo je to nadrealno.
Ne verujem da iko pešice prelazi preko ovog mosta. Ispred mene, staza je bila toliko zarasla da se gotovo gubila. Probijao sam se kroz bujno čipkasto cveće i zanjihane bele rade. Bilo je tu ljubičastih, žutih i nežno svetloplavih cvetova. Ovo je bio vrt izrastao na betonu. To je ono najneobičnije u vezi sa Britanijom. Ona želi da bude vrt. Cvetovi cvetaju na najneverovatnijim mestima – na sporednim železničkim kolosecima i otpadima ispod kojih nema ničeg osim krša i šljunka. Vidite čak i cvetne bokore koji rastu na bočnim zidovima napuštenih skladišta i starim vijaduktima. Kad bi svi ljudi sutra nestali iz Ujedinjenog Kraljevstva, Britanija bi i dalje bila u cvatu. Ovo je u potpunom kontrastu sa Amerikom, gde je priroda divlja i sirova. U mom zavičaju treba vam bacač plamena da biste mogli da suzbijete korov. Ovde su samo kilometri slučajne lepote. Zaista je sve to sasvim divno.
U podnožju padine, kročio sam iz te male divljine na drugu stranu Temze i preda mnom je pukao jedan od mojih omiljenih vidika – travnata, netaknuta ravnica doline Ranimid, koja se pruža do veličanstvenog Kupers Hila zelenog kao boca, najvišeg vrha u ovom delu Sarija. Godinama već poznajem ovu oblast, ali nikad joj nisam pristupio iz ovog ugla niti prešao preko Ranimida pešice, pa sam to sada učinio sa velikim zadovoljstvom. To je samo veliko prazno polje, koje sada održava Nacionalni trust, ali je neopisivo veličanstveno, pogotovo kad je dan lep kao ovaj. Na vrhu Kupers Hila nalazi se jedno od malo poznatih velikih svetilišta ove zemlje, Memorijalni spomenik ratnom vazduhoplovstvu, gde su u kamenu prelepo urezana imena 20.456 avijatičara koji su poginuli u Drugom svetskom ratu, ali im se ne zna grob. Spokojno je lep i dirljiv – preporučujem ga koliko god je to moguće – ali se nalazi na vrhu dugog, strmog brda, i predaleko je da bih danas stigao do njega. Umesto toga, zaputio sam se preko polja do spomenika Magna karti, maloj otvorenoj rotondi koju je 1957. podigla Američka advokatska komora, a danas se pamti kao jedina lepa stvar koju su advokati ikada uradili. Naravno, spomenik podseća na potpisivanje Magna karte negde u blizini. (Niko ne zna tačno gde. Bilo je to pre mnogo vremena.) Bio sam tamo sasvim sam, i pretpostavljam da je uglavnom tako sa svim posetiocima.
Iza toga, posebno zanimljiv za mene, nalazi se Kenedijev spomenik, podignut u znak sećanja na Dž. F. K.-a ubrzo posle njegovog ubistva. Do njega dolazite tako što se penjete strmom stazom kroz šumu. Oduševio sam se kad sam saznao da ga je projektovao niko drugi do naš stari prijatelj Džefri Dželiko.
Dželiko nije imao veliki budžet niti mnogo vremena – spomenik je podignut odmah posle Kenedijeve smrti – ali iskoristio je na najbolji način ono što je imao. Staza se sastoji od šezdeset hiljada malih granitnih kocaka sastavljenih tako da tvore stepenice, i primamljivo vijuga uzbrdo. Na vrhu se nalazi veliki granitni blok, mestimično napukao, sa očiglednim tragovima popravki tu i tamo. U bloku je ugraviran deo govora koji je Kenedi održao prilikom stupanja na dužnost. Pored njega su klupa i stablo gloga. Tamo sada nije bilo nikoga. Osećao sam se kao da sam prvi čovek koji je tamo došao posle godina i godina.
U podnožju brda sam naišao na dve bucmaste devojke koje su gledale uz padinu punu žbunja, kao da su mislile da bi tamo moglo da bude medveda. Obe su na sebi imale šortseve kaki-boje, majice i patike. Obe su nosile po mali ruksak.
„Dolazite li od spomenika?“, upitala me je jedna.
„Ne, israo sam se u žbunju“, hteo sam da kažem, ali naravno nisam. „Da, tako je“, rekao sam. Naglasak joj je bio američki, pa sam se i sam potrudio da zvučim kao Amerikanac. „Prilično je laća“, kazao sam. Bilo je to prvi put od sedmog osnovne da sam upotrebio reč „laća“ i baš sam uživao u tome.
„Da li je mnogo daleko?“
„Ne naročito. Ali ima stepenica.“
Izraz blage panike. „Koliko ih je?“
„Ne znam – možda pedeset ili šezdeset.“
Zgledale su se i onda pokušale da se dogovore. Jedna je odlučila da se povuče u obližnju čajdžinicu; druga je smelije rešila da oproba sreću i zaputila se uzbrdo. Posle nekoliko stepenica, počela je da se oglašava roktanjem kao teniserke na Vimbldonu kada serviraju za važan poen. Slušao sam nekoliko trenutaka kako napreduje dalje, a onda se okrenuo da se pozdravim sa njenom saputnicom, ali ova me je već otpisala iz svojih misli. Bila je potpuno zaokupljena izazovom prevaljivanja udaljenosti od sto pedeset metara po otvorenom polju pre nego što bude u stanju da uživa u olakšanju koje će joj pružiti stolica i neko bezalkoholno piće. Nisam imao srca da joj kažem kako će to bezalkoholno piće gotovo sigurno biti servirano u maloj čaši i na manje-više sobnoj temperaturi.
Ranimid je, uzgred, još jedno mesto koje umalo da ne opstane. Godine 1918. obznanjeni su planovi da se dolina pokrije kućama. Urban Broton, Britanac koji se obogatio u Americi, kupio ga je od potencijalnog graditelja kako bi ga spasao. Kada je Broton umro, njegova udovica, Amerikanka, poklonila ga je narodu. Tako je jedno od istorijski najpoznatijih mesta danas ostalo netaknuto zahvaljujući velikodušnosti jedne Amerikanke.
I sa tom rodoljubivom pomisli na umu, podesio sam sopstveni ruksak na leđima i zaputio se prema Vindzoru.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:23 am




ŠESTO POGLAVLJE

Veliki park



Godine 1971. pokrenut je mali, neverovatan lanac događaja kada je Ministarstvo zdravlja u Britaniji poslalo plakate američkim univerzitetima sa tekstom: „Želite li da se obučavate za zvanje psihijatrijskih bolničara u Engleskoj?“
Pošto je odgovor na to pitanje bio „Naravno, ne“, ti plakati nisu privukli veliku pažnju. Većina je, podozrevam, bila bačena odmah po dobijanju. Ali jedan je nekako dospeo do pretrpane oglasne table u internatu Univerziteta Ajove, gde su ga videle dve moje prijateljice iz De Mojna, Elizabet „Baf“ Volton i Rea Tegerstrom, i začudo, a sasvim moguće i jedine od svih, odlučile da odgovore. I tako su se one nekoliko nedelja kasnije, prilično neočekivano, našle pet hiljada kilometara daleko od kuće, ponosno odevene u nebo-plave uniforme sa uštirkanim belim kapama učenica za zvanje bolničarki u sanatorijumu Holovej u Virdžinija Voteru, u Sariju.
Veliki delovi mog života rezultat su tuđih odlučnih postupaka, ali nikada nikome nisam ostao toliki dužnik kao Baf i Rei zbog njihovog smelog skoka preko okeana, jer je on potpuno promenio i moj život. Da nije bilo njih, nikad se ne bih doselio u Englesku niti upoznao svoju ženu, a ova knjiga bi verovatno imala naslov Mojih četrdeset godina u Peoriji. Bog im obema dao zdravlja.
Bio sam uvučen u srećnu, ekscentričnu orbitu Baf i Ree sledeće godine, kada sam svratio da ih posetim krajem leta provedenog u auto-stopiranju po Evropi. Trebalo je da sam već na putu kući u De Mojn, ali za vreme jedne izuzetno vesele večeri u pabu Barli mou u Englfild Grinu, na istočnom rubu Velikog vindzorskog parka, one su predložile da i sam potražim posao u bolnici. Mentalnim bolnicama je neprekidno očajnički trebalo osoblje, uveravale su me u to. I tako sam se sutradan brzo prijavio, i na sopstvenu blagu zapanjenost, odmah bio primljen. To je prilično ličilo na pristupanje vojsci. Poslali su me u skladište u podrumu, gde su mi dali dva grafitnosiva odela, jednu usku crnu kravatu, dve bele košulje, tri uredno savijena laboratorijska mantila, nekoliko čaršava i jastučnica, komplet ključeva i dovoljno drugih predmeta da se u mom naručju naređa hrpa preko koje nisam mogao da gledam. Dodelili su mi sobu u prostorijama za muško osoblje i kazali da se javim na odeljenje Tjuk. Sada sam bio zaposlen u Nacionalnoj zdravstvenoj službi, stanovnik Engleske, donekle odrastao i stranac na neodređeno vreme – četiri stvari koje nisam očekivao da budem samo dvadeset četiri sata pre. Nedugo posle toga, upoznao sam veoma pristojnu studentkinju, bolničarku po imenu Sintija, i shvatio kako se istovremeno zaljubljujem i u nju i u Englesku. Četrdeset godina kasnije, i dalje sam i sa jednom i sa drugom.
Dakle, ovo je bio deo sveta u kojem je započeo moj engleski život. Mnogo godina se nisam vraćao u tu oblast, i jedva sam čekao da provedem dan u šetnji kroz stare dane. I tako, rano sledećeg vedrog letnjeg jutra – vreme je bilo krajnje neengleski lepo – krenuo sam iz svog hotela u Vindzoru i prošao kroz još utihnule ulice varoši prema širokoj ulici za povorke koja se zove Dugi put, a vodi iz grada u Veliki vindzorski park i svet moje prošlosti odmah iza njega.
Veliki vindzorski park je ostatak drevne Vindzorske šume i deo kraljevskog imanja. To je mala zemlja čarolija, kao iz bajke, valovito i večito carstvo šuma, farmi i živopisnih kuća radnika na imanjima, šarmantno protkano ustumaralim putevima na kojima saobraćaja uglavnom nema. (Smeju da ih koriste samo oni koji imaju posla na imanju.) Tamo je jezero, zatim nepregledni travnjaci za polo, raštrkane statue i drugi ukrasi, krda jelena na ispaši, te tu i tamo zidom ograđeni prostori iza kojih su kraljevska odmarališta, poput Kraljevske kućice, gde je kraljica živela kad je bila mala. To vam je preko stotinu kvadratnih kilometara okrepljujuće divote na samom rubu Londona, a opet tu relativno malo ljudi dolazi u posetu i gotovo niko ne zalazi u njenu bujnu unutrašnjost.
Dugi put se završava sporim usponom do vrha Snou Hila, gde stoji džinovski kip kralja Džordža III na konju i odakle se pruža panoramski pogled na zamak Vindzor i čitavu njegovu okolinu. Često kažu da je Henri VIII dojahao do te uzvisine kako bi čuo da londonski topovi oglašavaju smaknuće Ane Bolen. Sve je bilo divno osim neba. Avioni su se okretali odmah iznad mene i za njima su se po tlu vukle senke dok su se pripremali da slete na Hitrou, osam kilometara istočno. Bili su dovoljno nisko da sam mogao da pročitam serijske brojeve na njihovim trbusima, i veoma glasni – glasniji čak nego i kod Rejsberija, pošto se Vindzor nalazi direktno na putanji leta. Bog sveti zna kako će se osećati ljudi zapadno od Londona dobije li Hitrou i treću pistu. Na Hitrou sleće i sa njega uzleće već bezmalo pola miliona aviona godišnje. Treća pista bi taj broj podigla na 740.000. U kom trenutku ljudi zaključe da je dosta?
Mislim da smo do toga već došli. Pomislite samo na trenutak kada ste poslednji put rezervisali let iz Londona do Njujorka, Pariza ili Melburna. Imali ste veliki izbor, zar ne? Mislim, baš veliki izbor – avio-kompanija, vremena polaska, vremena povratka. Da li vam treba još 50 procenata izbora povrh toga? Argument je da će mu drugi evropski aerodromi preoteti posao ukoliko se ne proširi. Naglašava se da aerodrom „Šarl de Gol“ opslužuje deset miliona putnika godišnje manje nego Hitrou, ali ima četiri piste u poređenju sa Hitrouove dve. Amsterdam ima 20 miliona putnika manje, ali zato je tamo šest pista. Ako Hitrou ne izgradi nove piste, glasi argumentacija, više neće biti konkurentan. A meni pada na pamet pitanje: zbog čega se to onda već nije dogodilo?
Da vam kažem šta ćete zapravo dobiti sa još jednom pistom. Dobićete još uzletanja i sletanja, ali u manjim avionima. To se dogodilo u Americi. Nekada su imali četiri ili pet letova dnevno između Čikaga i Denvera ili Sent Luisa ili Mineapolisa, sve to avionima normalne veličine. Sada imate možda desetak letova dnevno, možda čak i više, ali malim regionalnim mlaznjacima u koje može da se smesti trideset ljudi tako da im kolena budu nabijena u lice. Zato imate više izbora, ali i mnogo goru uslugu. Sa malim avionima, ponajpre, mnogo je lakše otkazati slabo prodate letove i strpati sve putnike u sledeći avion.
Znate li, uzgred, zbog čega je Hitrou sagrađen baš tu gde jeste? Posle rata, zadatak odabira lokacije za novi londonski aerodrom poveren je Alfredu Kričliju, privredniku rodom iz Kanade koji se obogatio najpre tako što je promovisao trke pasa, a onda započeo krupan biznis sa cementom, da tako kažem. Konsolidovao je brojne male cementare u moćno preduzeće po imenu Blu serkl i usput se neviđeno opario. Za vreme rata, Kričli je pomogao da se organizuju programi obuke za avijatičare, a pošto je znao malo toga o avijaciji i mnogo toga o nalivanju cementa, dali su mu posle rata da odluči gde treba sagraditi novi aerodrom kako bi se zamenio onaj stari u Krojdonu. Oduvek sam pretpostavljao da je Hitrou odabran zbog nekog važnog praktičnog razloga – zbog poroznosti donjeg sloja tla ili dubine podzemnih voda, tako nešto – ali Kričli ga je zapravo odabrao zato što se nalazio na pola puta između njegove kuće u Saningdejlu i njegove kancelarije u Londonu.
Kričli je umro 1963. godine, pre nego što je Hitrou postao ovakav kolos, tako da pojma nije imao šta je učinio čitavom svetu. Kada ga je poslednji put video, Hitrou je bio mesto zadovoljstva i uzbuđenja. Slučajno posedujem tri vjumaster diska14 sa Hitrouom iz tog perioda, i čudesno je videti ih, pošto oni pokazuju da je u to doba na Hitrou sletalo šesnaestak aviona dnevno, dok se unaokolo muvalo nekoliko desetina lepo obučenih mušterija. Činilo se da kontrolnim tornjem sam-samcijat upravlja jedan čovek sa izvanrednim brkovima. Terminali su bili aerodinamičnih linija, moderni i praktično prazni. Svi koji su bili uključeni u postupak prijavljivanja na let izgledali su neizmerno srećni. Što se aviona tiče, svi su bili još srećniji. Stjuardese ne samo što su vas služile velikim poslužavnicima sa hranom već su izgleda stajale nasmešene kraj vašeg sedišta i posmatrale kako tu hranu jedete.
Kako je samo divan bio taj svet, i kako sada izgleda dalek. Izazovno je poverovati da je ikada postojalo vreme kada je hrana u avionu predstavljala razlog za radost, kada su stjuardese bile srećne što vas vide, kada je letenje bilo prilika da obučete svoju najbolju odeću. Ja sam odrastao u svetu u kojem je sve bilo takvo: tržni centri, večere pred televizorom, sama televizija, supermarketi, klima-uređaji, drajv-in bioskopi, 3D filmovi, tranzistorski radio-aparati, roštiljijade u zadnjem dvorištu, putovanje avionom za svakoga – sve je to bilo ganc novo i čudesno uzbudljivo. Neverovatno da se nismo nasmrt zadavili svim tim novitetima i čudesima koja su nas zadesila. Sećam se da je moj otac jednom doneo kući uređaj koji ste mogli da priključite u zidnu utičnicu kako bi on uz ogromnu buku od kocaka leda napravio ledene opiljke, pa smo bili svi uzbuđeni i zbog toga. Bili smo pravi idioti, ali isto tako smo bili i strašno srećni.
Uživao sam u vijugavom tumaranju po parku i izašao sam na mestu koje se zove Biskupova kapija, gde sam stupio u mrežu šumskih zabačenih staza koje su vodile do Englfild Grina. Široko zeleno polje po kojem je to selo dobilo ime daleko je najbolje od svega što se tamo nalazi. Mislim da mu je površina između sto dvadeset i sto šezdeset ari, i sa svih strana je okruženo velikim kućama. Na južnom kraju stoji pab Barli mou, manji nego što ga pamtim, ali i dalje lep. Palo mi je na pamet, uz drhtaj, da je sigurno prošlo skoro četrdeset godina otkad sam poslednji put bio u njemu. Bilo je previše rano da bude otvoren, ali ja sam provirio kroz prozore i obradovao se kad sam video da se nije promenio ni na kakav zabrinjavajući način. S druge strane polja, iza ivice označene talasastim živicama, nalazila se velika kuća koju mi je Bafin dečko Ben jednom pokazao kao dom Leslija Čarterisa, tvorca detektivskih priča o Svecu. To me je veoma zadivilo. Mi iz Ajove nismo navikli da nailazimo na kuće poznatih ljudi, s obzirom na to da poznatih ljudi u Ajovi nije ni bilo.
Ne mogu da kažem baš da sam veliki ljubitelj Leslija Čarterisa niti da znam bilo šta o njemu, ali moja majka je svakog meseca kupovala časopis Svetac za dvadeset pet centi i sa elanom čitala priče u njemu, što je za mene bila dovoljna preporuka. Taj čovek ne samo što je bio slavni pisac već je bio časopis. Kad god bih posle toga prošao pored te kuće, uvek sam se muvao okolo u nadi da ću načas ugledati povučenog Čarterisa, ali to mi nikada nije pošlo za rukom. Zamišljao sam ga kao uglađenog Engleza, nalik na lik Sajmona Templara koji je stvorio za svoje priče. U stvari, kasnije sam saznao da je bio polu-Kinez, rođen kao Lesli Jin u Singapuru 1909. godine. I tako, sve i da ga jesam video, verovatno bih pomislio da je to Čarterisov travar ili neko takav. U to vreme nisam mogao da znam da je Čarteris bio povučen i netrpeljiv. Iako je bio na vrhuncu slave zahvaljujući televizijskoj seriji sa Rodžerom Murom u glavnoj ulozi, odavno je već prestao da piše sopstvene knjige i prepustio je to piscima iz senke. (Ta je praksa uobičajenija nego što biste pomislili. Ovu knjigu je napisao Endi Maknab.)
Dalje od tog zelenog polja, selo Englfild Grin nikada nije bilo naročito lepo, a sada se čini i da je prestalo da se trudi. Nekada su tu bile banke, kasapnice i piljarnice, ali sve su one sad uglavnom nestale da bi ih zamenili kafići i mali restorani, kao i preterani broj kanti za đubre sa točkićima ispred svake kuće. Bog sveti zna čime se oni tamo bave, ali to svakako stvara mnogo otpada.
Iza sela, duž prometnog auto-puta A30 na vrhu Egam Hila, nalazi se studentski grad Kraljevskog koledža Holovej, ispostave Londonskog univerziteta. Koledž je započeo kao jedna ogromna zgrada, neka vrsta engleskog Versaja postavljena na visokoj zaravni u najudaljenijem londonskom predgrađu, i bio je filantropski dar proizvođača nadrilekova koji se zvao Tomas Holovej. Koledž Holovej je bio jedna od najveličanstvenijih građevina na svetu u devetnaestom veku, a i dalje obara s nogu na prvi pogled. Dugačka je sto pedeset metara u pročelju, a obim joj je oko pola kilometra. Sadrži 858 soba i okružuje dva prostrana dvorišta. Ali dok je Versaj bio podignut za kraljeve, koledž Holovej je plemenitije bio namenjen ženskom koledžu, u vreme kada su ženski koledži bili prava retkost. Ne zna se zbog čega su Tomas Holovej i njegova žena Džejn odlučili da dobar deo svog bogatstva baci na koledž za žene, baš kao što se ne zna zbog čega su odlučili da finansiraju i prateću zgradu, Sanatorijum Holovej, za smeštaj imućnih poremećenih ljudi, četiri kilometra dalje u selu Virdžinija Voter.
I jedno i drugo je projektovao arhitekta po imenu Vilijam Henri Kroslend, koji je uradio dve kolosalne zgrade, a onda zapao u čudnovatu profesionalnu inerciju. Iako je poživeo još dvadeset dve godine, Kroslend nikada više nije uradio ništa. Umesto toga, spanđao se sa glumicom mlađom od njega osamnaest godina koja se zvala Eliza Rut Het, i sa njom stvorio drugu porodicu, premda je i dalje ostao privržen prvoj, pa je neko vreme živeo sa ženom i kćerkom u jednoj kući, a neko vreme sa Hetovom i decom koju mu je ona rodila u drugoj. Toliki napori su mu iscrpli telo i sredstva, te konačno i strpljenje kako njegove žene tako i ljubavnice, jer je 1908. umro sam i ubog u jeftinom stanu u Londonu.
Što svakako dokazuje nešto.
Nastavio sam sa šetnjom do Virdžinija Votera po Bejkhem lejnu koji, u hirovitom stilu engleskih puteva, negde na polovini menja ime u Kalou hil. Na putu je bilo više saobraćaja nego ranije, kao i mnogo više otpadaka kraj njegovih ivica, ali inače je i dalje bio obrastao zelenilom i prijatan. Neverovatno je koliko toga apsorbujete i čega se sve očigledno držite zauvek na putu kojim ste često prolazili, jer meni se činilo da pamtim bezmalo sve – krivine prilaznih puteljaka, nagib krovova na kućama, zvekire na ulaznim vratima. Osećao sam se izvanredno zbog toga što sam se tako živo prisećao stvari na koje decenijama nisam ni pomislio, pogotovo kad se ima na umu da ne mogu da se setim šta sam doručkovao, niti pamtim imena onih sa kojima u protekle dve nedelje nisam proveo makar jedan sat.
Na kraju sam došao do Krajstčerč rouda, prave i otmene avenije koja vodi u selo Virdžinija Voter. Nekada je to bila najlepša ulica koju sam mogao da zamislim, sa obe strane oivičena u dužini oko kilometar i po tamnim i veselim kućama u razuzdanom kitnjastom stilu, tako da se svaka sastojala od srećne zbrke zabata, verandi i načičkanih ozidanih dimnjaka, i svaka od njih je stajala u sopstvenom raju talasastog grmlja i razbokorenih ruža. Bilo je to, kao što sam već rekao u Beleškama sa malog ostrva, poput stupanja na stranice primerka časopisa Lepota doma iz 1937. godine. Tih kuća sada gotovo više uopšte nema, kupljene su za silan novac samo da bi bile srušene i zamenjene mnogo većim kućama u stilu koji bi se mogao nazvati „ruskim gangsterskim“.
I centar sela je dosta izmenjen. Nestalo je gotovo sve što sa privrženošću pamtim. Tjudorska ruža, najdirljivije grozan restoran na svetu, gde je sva hrana bila crna ili tamnosmeđa, izuzev graška koji je bio bledosiv, odavno je već bivši, i meni mnogo nedostaje, ako već ne i bilo kome drugome. Nema više ni prodavaca ribe, turističkih agencija i piljara. Jedan od njih – ne sećam se ko – imao je kraljevsku povelju od Kraljice Majke, što bi me svaki put zadivilo. Barklis, jedina banka u selu, jednostavno se zanavek zatvorila. Obaveštenje na vratima pozivalo nas je da odemo u Čertsi ako imamo potreba za bankarstvom. Još tragičniji je nestanak knjižare čiji je vlasnik bio scenarista, glumac i filmski režiser Brajan Forbs. Bila je to savršena knjižara. Sate sam u njoj proveo; čitave sam knjige tamo počitao. Povremeno biste videli i samog Brajana Forbsa, i to je za mene, momka iz Ajove, uvek bio uzbudljiv trenutak. Jednom sam ga video kako razgovara sa Frenkom Mjurom i umalo se nisam onesvestio od iznenađenja.
Ta knjižara je isto tako bila poprište mog prvog izuzetnog ispoljavanja muževnosti u životu. Desilo se da sam jednog dana tamo razgledao, kad je ušao pacijent iz sanatorijuma koga ću nazvati Arturom. Artur je bio sredovečan i izgledao je iznenađujuće otmeno. Poput mnogih pacijenata u sanatorijumu, potekao je iz privilegovane porodice (bolnica je bila privatna sve do kraja četrdesetih godina dvadesetog veka) i odevao se sasvim dobro u tvid, kao pravi seoski gospodin. Nikada ne biste rekli za njega da je ludak. Ali imao je jednu falinku zbog koje je neprestano boravio u ludnici. Nije trpeo da mu se obraćaju nepoznati ljudi. Ako bi mu se neko samo osmehnuo i rekao dobar dan, Artur bi eksplodirao i zapenio od besa, a onda istrtljao bujicu zapanjujuće originalnih uvreda. Svi u selu su to znali, pa ga niko nije uznemiravao za vreme njegovih dnevnih šetnji. Desilo se, međutim, da je tog dana knjižara bila prepuštena brizi slatke, tek zaposlene devojke koja nije imala pojma o Arturovom čudaštvu, pa ga je upitala može li nekako da mu pomogne.
Artur se ostrvio na nju pre zapanjeno nego besno. Prošle su godine otkad mu se bilo ko obratio na javnom mestu.
„KAKO SMEŠ DA MI SE OBRATIŠ, KURVO JEDNA KURVINJSKA?“, zašištao je on, zagrevajući se. „DA MI NISI PRIŠLA, TI GNOJAVA I RAŠČEPLJENA KĆERI SOTONINA.“ Artur je bio vrlo izražajan kad bi se uspalio. Devojka se zapiljila u njega sa izrazom koji sam na ženskom licu viđao samo u horor filmovima u trenutku pre nego što će tuš-zavesa biti strgnuta i pre nego što će se spustiti bodež.
Istupio sam i oštro rekao: „Arture, spusti knjigu i smesta izađi.“
To je bilo sve što ste morali da uradite sa Arturom – samo da mu se čvrsto obratite. On je krotko vratio knjigu na policu i bez reči izašao iz radnje.
Devojka me je pogledala sa jednostavnom, čistom nevericom. „Hvala vam“, prodahtala je.
Osmehnuo sam joj se šarmantnim ali stidljivim osmehom kao što sam video da to radi Gari Kuper na filmu. „Drago mi je što sam mogao da budem od pomoći“, rekao sam. Da sam imao kaubojski šešir na glavi, dodirnuo bih obod.
Vrata su se otvorila i Artur je provirio unutra. „Hoću li večeras dobiti puding?“, upitao je zabrinuto.
„Još to nisam odlučio“, kazao sam mu, ponovo odsečnim glasom. „Moraćemo da vidimo kako ćeš se ponašati.“
Artur je krenuo da ponovo izađe, ali ja sam ga pozvao natrag.
„I, Arture, nikad više ne smeš uznemiravati ovu mladu damu“, nadodao sam. „Razumeš li to?“
Promrmljao je nešto bedno u znak potvrde i šmugnuo napolje. Ponovo sam se osmehnuo devojci kao Gari Kuper. Ona je sada gledala u mene sa izrazom iskrenog obožavanja. Čudno, ali ponekad vam život dobaci te trenutke koji nose u sebi mogućnost da sve promene za tren. U drugim okolnostima, ko zna čemu bi taj susret mogao da vodi? Nažalost, ona je bila visoka tek metar i žilet, i gotovo sasvim okrugla, pa sam se jednostavno rukovao s njom i poželeo joj lep dan.
* * *

Virdžinija Voter je oduvek bio ispostava velikog bogatstva, sa privatnim ulicama oivičenim džinovskim kućama oko ekskluzivnog golf terena Ventvort. Ali na rubovima sela ima i grupa skromnijih kuća, i upravo smo u jednoj od njih, predratnoj kući od opeke za dve porodice podeljenoj po vertikali, moja žena i ja proveli pet-šest srećnih godina kada su mi deca bila mala i kada sam ja bio mladi novinar u Tajmsu. Oblast u kojoj smo živeli zvala se Tramps Grin, i bio sam veoma zadovoljan kad sam sada odšetao tamo, pošto sam ustanovio da se nije mnogo promenila. U našoj staroj ulici je bilo mnogo više kola nego ranije, ali inače je bila ista. Iza ćoška naše kuće pružala se parada prodavnica koje su mogle da zadovolje manje-više sve naše dnevne potrebe – kasapnica, pošta, novinarnica i začudo najsnabdevenija gvožđara na svetu, kojom je upravljao ljubazan čovek po imenu gospodin Morli.
Voleo sam prodavnicu gospodina Morlija. Tamo nikada niste mogli da se razočarate. Šta god da vam je stajalo na spisku za kupovinu – laneno ulje, zidarski ekseri od pet santima, posuda za ugalj, mala limenka sredstva za poliranje metala – gospodin Morli je to imao. Siguran sam da bi vam on, kad biste mu rekli: „Treba mi 120 metara sigurnosne žilet-žice, brodsko sidro i kostim za dominu u veličini trideset osam“, to pronašao posle nekoliko minuta traganja među hranilicama za ptice i džakovima organskog đubriva.
Gospodin Morli je uvek bio veseo i raspoložen. Posao je uvek išao tako da „nije loše, moglo bi i gore“. Gospodin Morli je meni izgledao kao poslednji bastion sveta u nestajanju. Zato ne mogu da vam opišem koliko sam zadovoljan bio kada sam video da je firma Morlijeve gvožđare još na svom mestu, te da su izlozi i dalje puni alata i korisnih predmeta. Kad se civilizacija konačno sruši, kad mrtvi poustaju i ponovo počnu da hodaju, i kad Severno more poplavi britanske obale, gospodin Morli će još biti tamo, prodavaće naftalin, muvotepala, paketiće semena i galvanizovana ručna kolica. Dok Britanija bude tonula pod talase, gospodin Morli će stajati na najvišim od mnogih merdevina koje prodaje, i otići će poslednji.
Gurnuo sam vrata i ušao, željan da ga vidim. Gospodin Morli me se uvek seti. Verujem da se seti svih svojih starih mušterija. Na moje iznenađenje, za pultom je stajao neki drugi čovek. Nikad mi se nije desilo da tamo ne vidim gospodina Morlija. Kunem se, da ste otišli u ponoć u tu radnju, zatekli biste gospodina Morlija kako stoji za pultom u mraku i samo čeka da se ona otvori.
„Je li gospodin Morli na odmoru?“, rekao sam.
„O, nema ga“, rekao je taj čovek tihim, ozbiljnim glasom.
„Nema?“
„Mrtav je, nažalost. Jak srčani udar. Pre oko četiri godine.“
Ostao sam privremeno bez teksta. „Jadnik“, rekao sam konačno, ali sam zapravo mislio na sebe. Gospodin Morli i ja smo bili otprilike istih godina. „Kakva šteta.“
„Da.“
„Strašna stvar. Jadnik.“
„Da.“
Nisam mogao da smislim šta bih dalje rekao. Palo mi je na pamet da nemam ni najmanjeg pojma o tome da li je gospodin Morli imao porodicu, gde je živeo i uopšte bilo šta o njemu. Ali opet, kako bih uopšte mogao da saznam nešto takvo? „Dobar dan, gospodine Morli. Mogu li dobiti kesicu naftalina, i da li ste vi u srećnoj, stabilnoj vezi, heteroseksualnoj ili nekoj drugoj?“ Njegovo postojanje izvan ove radnje meni je bilo nepoznato. Zato sam samo rekao hvala i otišao u sumornom raspoloženju.
Odšetao sam natrag do samog sela i granice starog sanatorijuma, gde je sada elegantno naselje Virdžinija park sa ogradom i kapijom. Sanatorijum je zatvoren 1980. godine i zgrada je preuređena u stanove. Zemljište, gde su nekad bili vrtovi i teren za kriket, sada je puno funkcionerskih kuća. Za 895.000 funti, kako veli sjajno plastificirana brošura, možete kupiti „veličanstvenu gradsku kuću u ovoj restauriranoj palati rangiranoj na listi prve klase“. Pa, da budemo sasvim jasni što se ovoga tiče. To uopšte nije restaurirana palata. Bila je to zgrada puna izvanredno dementnih ljudi, a neki od njih su bili iz najboljih britanskih porodica. Tamo gde večeras spustite glavu moglo bi sasvim lako da bude mesto u ćošku gde je ledi Bojnton redovno piškila.
Ali kako je samo divno to utočište bilo u svoje vreme. Nikada nije postojalo lepše mesto za izgubljene i zbrkane ljude. Od dve velike kreacije koje je Vilijam Henri Kroslend stvorio za Tomasa Holoveja, sanatorijum je po mom mišljenju mnogo lepši. I on ima ogromno pročelje, ali ono je isprekidano velikom centralnom kulom i zabatima zahvaljujući kojima izgleda zanimljivije i manje odbojno. Sećam se kako sam jedne junske večeri, dok sam tamo još bio novajlija, gledao kroz prozor sa velike visine iz zgrade u zemljište, i pomišljao kako nikad ništa lepše video nisam. Utakmica u kriketu između osoblja Holoveja i osoblja neke druge bolnice odvijala se ispod mene prema dostojanstvenom zaključku. Duge senke na kraju dana padale su na travnjak. Baštovanska ekipa – apa-drapa armija pacijenata smrtonosno, ali sa poverenjem, naoružanih kosama, motikama i makazama za šiblje – marširala je u nepravilnom stroju natrag iz bašte sa povrćem. U tom trenutku, Britanija je izgledala kao savršeno mesto.
Plašim se da toga već odavno više nema. Kada je sanatorijum zatvoren, pacijenti su se preselili u novu jedinicu u okviru opše bolnice u Čertsiju. Isprva su ih puštali da slobodno tumaraju, kao i uvek, ali tome se moralo stati na kraj zato što su pacijenti, lišeni svega poznatog, lunjali po mestima gde nije trebalo da idu i uznemiravali ljude u čekaonicama tražeći od njih pljuge, nazivajući ih trulim kurvama ili raznoraznim drugim stvarima koje nisu bile podobne za efikasnu, modernu opštu bolnicu. Zato su morali da budu zaključani, pa su za tili čas većinom utonuli u trajnu apatiju iz koje se niko od njih nikada nije prenuo, a niko nije ni imao vremena da ih podstakne na to.
Ali bilo je sjajno dok je trajalo. Sad kad razmislim, zaista mislim da je Britanija dosegla neku vrstu savršenstva taman u vreme mog dolaska. Baš čudno, s obzirom na to da je Britanija u tim danima bila u strašnom stanju. Hramala je iz krize u krizu. Nazivali su je Bolesnikom Evrope. U svakom pogledu je bila siromašnija nego sada. Opet, na svakom kružnom toku je bilo cvetnih leja, svako selo je imalo biblioteku i poštu, u izobilju je bilo malih bolnica i državnih kuća za sve kojima je trebao smeštaj. Bila je to zemlja toliko komotna i prosvećena da su bolnice održavale terene za kriket za svoje osoblje, a mentalni bolesnici živeli u viktorijanskim palatama. Ako smo tada mogli da priuštimo to, zašto ne i sada? Neko treba da mi objasni kako to da Britanija, što bogatija biva, bednije razmišlja o sebi.
Svi dugoročni pacijenti u Holoveju bili su sasvim ludi – na kraju krajeva, zbog toga i jesu bili dugoročni pacijenti – ali sveukupno su bili dovoljno pod paskom da su mogli svakog dana da odlaze u selo i kupuju slatkiše ili novine, ili da popiju šolju čaja u Tjudorskoj ruži. Svakome ko dolazi spolja to je sigurno izgledalo izuzetno, selo puno normalnih stanovnika bavilo se svojim svakodnevnim poslovima, ali su po njemu sasvim slobodno vršljali i ljudi koji nisu bili sasvim čisti u glavi, pa su živo razgovarali sa praznim prostorom ili stajali u zadnjem delu seoske pekare nosa zabodenog u zid. Nema civilizovanije zajednice od one u kojoj bolničko osoblje igra kriket u smiraj letnjeg dana, a ludaci mogu da tumaraju i mešaju se sa ostalima a da ne izazivaju komentare ili zabrinutost. Bilo je to divno, moguće i savršeno. Zaista jeste.
To je bila Britanija u koju sam došao. Voleo bih da ponovo mogu da budem na tom mestu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:24 am






SEDMO POGLAVLJE

U šumu



I

Jednom ili dvaput godišnje, pođem u šetnju sa starim prijateljima Danijelom Vajlsom i Endruom Ormom, a ponekad nam se pridruži još jedan prijatelj iz Kalifornije, Džon Flin, kao ove godine. Prepešačili smo Ofas Dajk i Ridžvej, zatabanali kroz Pik Distrikt i Jorkšir Dejls, pratili Temzu od izvora do mora (u stvari, do Vulviča), uzverali se do vrha najviših brda Dorseta, i suočili se sa mnogo drugih izazova i pustolovina. Jednom nas je sa neke staze kraj Temze oterao veoma ljut labud – i vi biste zaždili odatle, verujte – ali inače su naše avanture uglavnom bile obeležene srčanošću, istrajnošću i hrabrošću u susretima sa kravama, sa tek malo zanovetanja tu i tamo.
Ove godine smo, iz različitih razloga, mogli da se okupimo samo na tri dana, pa smo odlučili da se sastanemo u jednom hotelu u Lindherstu, u srcu nacionalnog parka Nju Forest, zbog čega sam bio veoma zadovoljan. Dve godine sam živeo na rubu Nju Foresta blizu Krajstčerča kada sam radio u Bornmutu, i mnoge sam srećne subote proveo bazajući tuda. Lepa je to oblast. Ako ste iz neke druge zemlje, treba da znate kako Nju Forest zapravo i nije nov, niti je ceo samo šuma15. Nije nov još od doba normanskog osvajanja i, premda je dobrim delom pošumljen, tamo su i prostrane ravnice pod vresom koje nimalo ne liče na ono što inače podrazumevamo kada mislimo na šumu. Reč „Forest“ je prvobitno označavala svaku oblast predviđenu za lov. Ona je mogla da bude pod šumom, ali nije morala. Gotovo sve nekada velike britanske šume – Šervud, Čarnvud, Šekspirova Ardenska šuma – sasvim su ili znatno smanjene. Samo je Nju Forest zadržao nešto od svojih drevnih dimenzija.
Tokom dobrog dela istorije, Nju Forest je bio čuven po svojim divljim ponijima, koji pasu gde god im se svidi i živopisno tumaraju kroz sela. Danas je čuven takođe po svom saobraćaju kod Lindhersta, nezvanične prestonice šume. Ljudi dolaze iz cele Britanije kako bi iskusili slavni saobraćajni krkljanac kod Lindhersta, često nenamerno. Možda nema drugog grada u Britaniji koji je bio preplavljeniji motornim vozilima u dužem periodu sa nedomišljatijim pokušajima da se stanje popravi. U tipičnom letnjem danu, oko četrnaest hiljada vozila sliva se u levak kod zakrčene raskrsnice u obliku slova T na lindherstskoj glavnoj ulici, kojim upravlja jedan jedini semafor.
Nažalost, među svim ljudima na svetu kojima su vlasti mogle da se obrate kako bi rešile problem, odabrale su putare. Po mom iskustvu, poslednji ljudi koje biste poželeli za rešavanje bilo kog problema, ali pogotovo onih koji se odnose na puteve, jesu putari. Oni posluju po principu da nema tog saobraćajnog problema koji se može zaista rešiti, ali se zato može proširiti na mnogo veću oblast. U Lindherstu su pre više godina uveli neverovatan zaobilazni jednosmerni sistem, koji je izgleda projektovan tako da vozila vodi kroz onoliko nekada mirnih stambenih četvrti koliko je to moguće spakovati u jednu jedinu posetu. Taj sistem obezbeđuje da svako ko uđe u pogrešnu ulicu, što je gotovo neizbežno za novopridošle, mora da vozi još dvaput okolo – jednom kako bi otkrio, ups, da je i dalje u pogrešnoj ulici i jednom kako bi dospeo u onu pravu. Palo mi je na pamet da u Lindherstu dnevno možda i nema četrnaest hiljada različitih vozila, već je to samo par hiljada onih koja voze ukrug, pa onda opet ukrug.
Nekada su ljudi koji su poznavali okolinu skretali na sporedne puteve pre nego što bi stigli do Lindhersta, pa bi potpuno zaobišli varoš, te tako stigli na svoje odredište ranije i predusretljivo se uklonili iz gradskog krkljanca. To sam sada ja pokušao da uradim. Na mestu koje se zove Pajks Hil, stuštio sam se bočnom ulicom prema Emeri Daunu, ali sam odmah ustanovio da su putari, mater im lukavu, suzili sporedne puteve u jednu kolovoznu traku sa povremenim proširenjima za zaobilaženje kako bi obeshrabrili svako slobodno orijentisanje u prostoru, što je za posledicu tamo imalo saobraćajne gužve jednako gadne kao i u Lindherstu. Ozbiljan sam kada kažem da tako ti nedotupavci funkcionišu – trude se da svima bude loše kao i onima tamo gde je problem prvobitno nastao. Trebalo mi je sat i četvrt da prevalim poslednja dva i po kilometra do mog hotela u glavnoj ulici.
Moji pajtaši u pešačenju na sličan način su zaglavili na drugim mestima. Kad smo uspeli da se nađemo, bilo je već skoro jedan sat i bili smo svi izgladneli, pa nam je prvi zadatak bio da pronađemo neko mesto gde bismo jeli. Na rubu Lindhersta se nalazi čuveno izletište Svon Grin, gde grupa kućica prekrivenih slamnatom krovinom gleda na proplanak. To je prizor koji se pojavio na mnogim kutijama s poslasticama. Preko puta je Svon in, prema kojem smo se sad zaputili, zadovoljni što smo zajedno, u očekivanju da pojedemo nešto posle tolike vožnje. Pomno smo proučili izloženi jelovnik, a onda se pribili uz šank kako bismo poručili.
„O, trenutno ne primamo porudžbine za jelo“, rekao nam je mladi šanker. „Kuhinja je u gužvi“, nadodao je kao objašnjenje.
Obazreli smo se. Nije bilo toliko mnogo gostiju. „Koliko će to da potraje?“, upitali smo.
Pogledao je miran prizor ispred sebe. „Teško je reći. Tri frtalja sata, možda.“
To je unelo još veću zbrku zato što je Svon in bio jedan od onih pabova koji bi voleli da ih smatrate restoranima, sa tablama na kojima su kredom ispisani nazivi specijaliteta svud unaokolo, i jelovnicima i escajgom na stolovima.
„Smem li samo da proverim da li sam dobro razumeo?“, upitao sam. „Nedeljom po podne, na vrhuncu turističke sezone, pojavi se veći broj ljudi koji bi da ručaju, i vas to iznenadi?“
„Pa, nedostaje nam osoblja pošto je nedelja.“
„Ali zar nedelja nije jedan od dana kad imate najviše gostiju?“
Klimnuo je žustro glavom. „Vala baš.“
„A opet su svi uzeli slobodan dan?“
„Pa, nedelja je, vidite“, ponovio je on kao da ga već prvi put nisam sasvim dobro razumeo.
Endru me je već blago vodio odatle držeći me za lakat. Sigurno je u nekom trenutku video kako to radi moja žena. Vratili smo se u Lindherst i pronašli kafić koji je bio u stanju da nas posluži ručkom a da u kuhinji ne zavlada panika, pa smo posle toga, veoma osveženi, pošli u dobru i zdravu šetnju kroz tamnu šumu i osunčani vres.
* * *

Kako je samo lepo pešačiti. Sve brige u životu, svi oni beznadežni, nesposobni benavci koje je Bog rasuo duž Autostrade života Bila Brajsona najednom izgledaju daleko i bezopasno, a svet postaje smiren, predusretljiv i dobar. A pešačenje u društvu dobrih prijatelja umnožava zadovoljstvo stotinama puta. Lindherst je bio pun ljudi, naročito oko izletišta na rubu varoši koje se zove Boltonova klupa, gde se nalazi slavno stablo tise, ali i, još važnije, obližnji parking. Jednom sam pročitao da je najveća udaljenost koju će prosečni Amerikanac prevaliti a da ne sedne u kola oko sto osamdeset metara, i plašim se da su današnji Britanci postali baš takvi, ako se izuzme to što će za vreme povratka do kola Britanci ispustiti malo đubreta i istetovirati se.
Ali čim smo se zaputili u područje puno drveća iza Boltonove klupe, ostali smo manje-više sami u šumi, i kako je to samo bilo sjajno. Dan je bio savršen za šetnju. Sunce je sijalo, vazduh je bio topao. Videli smo mnogo divljih ponija na ispaši. Divlje cveće je ispunilo sunčane proplanke i njihalo se kraj staze. Endru, naš stručnjak-prirodnjak, izdeklamovao nam je neka imena – ženski sor, žuti šap, gili-gili-kilote, šmrča, starčeva guzica. Nisam poneo beležnicu, pa možda nisam sva ta imena dobro upamtio, ali bila su u tom stilu.
Dozvolite mi da vam predstavim svoje saputnike:
Danijel Vajls je penzionisani autor televizijskih dokumentaraca. Upoznao sam se s njim pre dvadeset godina kad smo zajedno snimali Šou Južne obale i otad pa nadalje smo prijatelji. Voli da dremne posle podne i pojede sladoled.
Endru Orm je stari Danijelov prijatelj – veoma stari prijatelj, zaista, jer su se upoznali u školskom internatu kad su bili mali, bledi, mršavi i uplašeni dečaci. Oni mnogo govore o tim danima. Endru je daleko najpametniji od svih nas – išao je na Oksfordski univerzitet, čime se obično hvalimo pred gazdaricama – pa njemu dopuštamo da nosi mapu i donosi važne odluke.
Džon Flin je dugo bio urednik putopisne rubrike u listu San Francisko kronikl, ali sada je penzionisan. On i dalje piše dosta putopisa, i s vremena na vreme prolazi kroz Englesku, pa je stoga u mogućnosti da nam se prilično redovno pridruži. Voli bejzbol i sa mnom deli neprolazno divljenje prema manekenki Šeril Tigs od pre četrdeset godina, iz vremena u kojem će zauvek ostati u našem sećanju.
Obično se ne viđamo između naših polugodišnjih šetnji, tako da uvek imamo štošta novog da ispričamo jedni drugima. Danijel i Endru su hodali i blebetali o stvarima u vezi sa javnim16 školama – o bičevanju i vrelim pudinzima, pretpostavljam. Mogu oni tako satima o tome kad se ponovo sretnu. Džon i ja smo razgovarali o bejzbolu i američkoj politici. Pošto je iz Kalifornije, Džon uvek ima dobre priče o ljudima koji rade čudne stvari. Ovog puta mi je pričao o tome kako je nedavno, nedaleko od njegove kuće, čuvarka parka gotovo smrtonosno prodrmala nekog tipa elektrošokerom zbog toga što nije držao psa na povocu.
„Prodrman je elektrošokerom zato što nije držao psa na povocu?“, upitao sam ja. Priče iz Kalifornije vam se uvek slegnu posle malo razmišljanja.
„Ne baš namerno. Čuvarka je pokušavala da ga spreči da ode odatle pa je u njega ispalila strujni udar, a ovaj je imao bolesno srce i umalo nije umro.“
„Da li organi vlasti često podvrgavaju elektrošokovima ljude u javnim parkovima?“
„Postoji kampanja posvećena držanju pasa na povocu. Sad su baš navalili sa tim.“
„Navalili tako naoružani?“
„Pa, obično ne podvrgavaju ljude elektrošokovima. Čuvarka je od njega samo zatražila da sačeka dok ona ne proveri njegov identitet...“
„Čuvari parka mogu da ti proveravaju podatke?“
„Očigledno. Ali iz nekog razloga je bilo potrebno izvesno vreme za to, pa mu je dosadilo da čeka, i on joj je rekao: ’Čujte, ili me kaznite, ili me pustite.’ Ali ona to nije htela da uradi, pa je on konačno, posle još nekoliko minuta, kazao: ’Traćite mi vreme, imam posla, a vi i nemate ovlašćenja da me zadržavate jer ste samo čuvarka parka, tako da idem.’ I onda je pošao.“
„A ona je ispalila elektrošok u njega?“
„Pravo među lopatice, mislim.“
Neko vreme smo razmišljali o tome, a onda porazgovarali o Šeril Tigs.
Zahvaljujući tome što smo kasno pošli, nismo odmakli naročito daleko – malo više od pet kilometara, do mesta po imenu Balmerov travnjak, blizu Brokenhersta. Bilo je izuzetno lepo na suncu kasnog popodneva. Stajali smo nakratko i posmatrali prizor sa divljenjem, a onda se okrenuli i pošli natrag u Lindherst. Bio je to skroman početak, ali zato dobar.
Po povratku u hotel, istuširao sam se, a onda posedeo na ivici kreveta i gledao TV, čekajući da dođe vreme za piće i pitajući se koliko je desetina hiljada dana prošlo otkad je na prvom programu BBC-ja prikazano nešto što bi poželeo da gleda neko ko nije na lekovima. Šarao sam po kanalima da vidim čega još ima i najbolja raspoloživa opcija bio je Majkl Portiljo koji se vozio vozom na severu Engleske u ružičastoj košulji i žutim pantalonama, stežući u rukama neki stari vodič. Povremeno bi sišao sa voza i proveo četrdesetak sekundi sa nekim lokalnim istoričarom koji bi mu objasnio zašto nečega što je nekada bilo tamo sada više nema.
„Dakle, ovde se nekada nalazila najveća fabrika proteza u Lankaširu?“, rekao bi Majkl.
„Tako je. Na vrhuncu njenog postojanja ovde je radilo četrnaest hiljada devojaka.“
„Bog te mazô. A sad je tu supermarket Asda?“
„Tako je.“
„Bog te mazô. Eto šta donosi progres. Pa, odoh ja u Oldam da vidim gde su pravili klompe za ovce. Ćaos.“
I to je zaista bilo ono najbolje na programu.
Za večerom sam pomenuo tu temu. „Meni se dopada Majkl Portiljo“, rekao je Danijel, ali opet, Danijelu se svako dopada. On nam je kazao da neke emisije na satelitskim kanalima imaju više ljudi angažovanih na radu u studiju nego onih koji ih gledaju kod kuće.
Pomenuo sam svoje zapažanje o tome da se čini kako se svet puni imbecilima. Oni su mi objasnili da je to jednostavno boljka starosti. Što ste stariji, sve vam se više čini da svet pripada drugim ljudima. Ispostavilo se da je Danijel bio mnogo više pogođen nego ja. On je imao čitav spisak zahteva za vraćanje sveta u stanje u kojem je ovaj nekada bio. Ne mogu tačno da se setim kakvi su to zahtevi bili, ali prilično sam siguran da su obuhvatali napuštanje Evropske unije, povratak na zlatni standard, vraćanje smrtne kazne i Britanskog carstva, ponovno uvođenje dostave mleka na kuću i zabranu doseljavanja.
„Ja sam doseljenik“, napomenuo sam.
Smrknuto je klimnuo glavom, „Ti možeš da ostaneš“, dozvolio je konačno, „ali moraš da shvatiš da si trajno pod prismotrom.“ Uverio sam ga da sam oduvek tako i mislio.
Ostatak večeri bio je uglavnom ispunjen preterivanjem u piću i prepričavanju naših boljki, ali pošto se moje boljke prevashodno svode na gubitak pamćenja, ne sećam se pojedinosti.
II

Pre mnogo godina, živeo sam odmah do Ringa Stara a da o tome nekih šest meseci pojma imao nisam. Bilo je to u relativno kratkom periodu mog života kad smo žena i ja stanovali u nizu starih radničkih kuća u Saningdejlu, u Berkširu, a kada kažem „do“, mislim na to da se naša zadnja ograda naslanjala na Ringovo imanje. Ringova kuća je bila udaljena stotinama metara uz travnatu padinu i skrivena drvećem od pogleda spolja. Saznao sam da je Ringo vlasnik imanja od našeg komšije Dagija, koji je živeo do nas u tradicionalnijem smislu.
„Čudi me da ga nisi video u okolini“, rekao je Dagi. „Često je u Negs hedu. Fin momak.“
Otišao sam kući i rekao ženi: „Čik pogodi ko živi u velikoj kući na brdu.“
„Ringo Star“, kazala je ona.
„Znala si to?“
„Naravno. Sve vreme ga viđamo ovde. Stajala sam pre neki dan iza njega kod gvožđara. Kupovao je čekić. Fin čovek. Rekao je zdravo.“
„Ringo Star ti je rekao zdravo? Jedan od Bitlsa ti je rekao zdravo?“
„On zapravo više nije u Bitlsima.“
Nisam na to obratio pažnju, naravno.
„Ringo Star iz Bitlsa je kupio čekić u našoj mesnoj gvožđari i rekao ti zdravo, a ti mi to nisi ni pomenula.“
„Bio je to običan čekić“, kazala je ona.
U tome vam je problem sa Britancima. Svi oni imaju takve priče. U stvari, svi oni imaju još bolje priče od te. Nemam pojma kako smo došli na temu Bitlsa, ali sutradan, dok smo hodali lovačkom stazom kroz gustu šumu, pomenuo sam svoju priču o Ringu Staru. Moji saputnici su zaklimali s odobravanjem. Danijel je pustio da prođe odgovarajuće duga stanka, iz učtivosti, a onda rekao: „Dok sam bio na univerzitetu, proveo sam jedno poslepodne sa Džonom Lenonom.“
Odmah sam video da će me nadmašiti za nekih hiljadu posto.
„Stvarno?“, rekao sam. „Kako to?“
„Napravio sam intervju s njim. Mislim da je to postalo poznato kao ’izgubljeni intervju’.“
Bolje reći, deset hiljada posto.
„Ti si vodio ’izgubljeni intervju’ sa Džonom Lenonom?“
„Da, biće da je tako.“
„Otkud?“
„Pa, bila je 1967. godina. Bitlsi su upravo završili album Sergeant Pepper. Ja sam bio na Univerzitetu Kil. Jedan drugi student, po imenu Moris Hindl, i ja pisali smo Lenonu i zamolili ga za intervju namenjen studentskom časopisu, ne očekujući uopšte ozbiljno da nam on odgovori, a kamoli dâ intervju, i on je rekao: ’Naravski, dođite u moju kuću na Vejbridžu.’ I tako smo uhvatili voz za Vejbridž, a on je došao i pokupio nas na stanici.“
„Džon Lenon te je pokupio na stanici Vejbridž?“
„U miniju. Bilo je sve to donekle nadrealno. Proveli smo popodne u njegovoj kući na Sent Džordžs Hilu. Bio je veoma ljubazan, sasvim normalan. Nije bio mnogo stariji od nas, naravno, i mislim da mu je malo nedostajalo normalnog razgovora. Kuća je bila u haosu. On i Sintija su se malo pre toga razišli i sudovi su mu bili neoprani i tako to. U jednom trenutku, odlučili smo da popijemo po šolju čaja, ali čistih šolja nije bilo, pa smo morali da ih peremo, i sećam se da sam pomislio: ’Auh. Stojim kraj sudopere i perem šolje za čaj sa Džonom Lenonom.’ Moj posao za vreme intervjua bio je da se staram o snimanju, dok je Moris slikao fotografije. Kad smo se vratili u Kil, Moris je odlučio da lično razvije film, kako bi uštedeo novac, i nekako je sve upropastio. Tako nije preostalo baš ništa iz jednog od najvećih dana u mom životu. U to vreme pomišljao sam da ću Morisa ubiti.“
Istakli smo da svi to možemo da razumemo.
„Lenon nikada više nije uradio ništa slično“, nastavio je Danijel. „To je dobilo naziv izgubljeni intervju, premda zapravo nikada i nije izgubljen, zato što sam sačuvao trake. Četrdeset godina kasnije, prodali smo ih u Londonu na licitaciji za 27.000 funti. Kupio ih je Hard rok kafe.“
„Auh“, rekli smo svi.
Zaključio sam da ne vredi da pokušavam bilo koga da zadivim svojom pričom o Lesliju Čarterisu.
„Ali tvoja priča o Ringu Staru veoma je slatka“, rekao mi je Danijel velikodušno.
Džon se prisetio vremena kada je, kao četrnaestogodišnjak na Menhetnu, video da Šeril Tigs izlazi iz jedne stambene zgrade i pratio je nekoliko ulica sve dok nije nestala u nekoj drugoj zgradi. Šeril Tigs nije Danijelu i Endruu značila baš ništa, pa su oni međusobno počeli da razgovaraju o šibama i ledenim jutarnjim tuširanjima, ali ja sam se pretvorio u uši što se Šeril Tigs tiče, naravno, i terao Džona nekoliko puta da ponovo ispriča onaj deo kada je uzastopno žustro koračao kraj nje sve dok se ne bi našao dvadeset ili trideset metara ispred, da bi se onda nehajno vratio i prošao kraj nje, kako bi mogao da je vidi sučelice. Posle četiri ulice, Džonu je to pošlo za rukom nekih jedanaest puta, ali prilično je siguran da ona to nije primetila s obzirom na to koliko se on nonšalantno držao. Voleo sam tu priču.
I tako je prošlo jutro puno zadovoljstva za vreme šetnje kroz šumu.
Naše odredište za taj dan bio je Minsted, selo na proplanku na severnoj strani šume. Endru je pročitao da je to dobra šetnja – i nesumnjivo je to i bila, kroz duge etape netaknute šume – te da se u Minstedu nalazi divna crkva. Kao dodatna nagrada, na crkvenom groblju nas je čekao grob Artura Konana Dojla, tvorca Šerloka Holmsa.
Dojla je u Nju Forest pre oko sto godina doveo spiritualizam. Spiritualizam je u to doba postao neobično popularan. Među njegovim odanim sledbenicima nije bio samo Artur Konan Dojl već i budući premijer Artur Balfur, prirodnjak Alfred Rasel Valas, filozof Vilijam Džejms i poznati hemičar ser Vilijam Kruks. Oko 1910. godine u Britaniji je bilo toliko predanih spiritualista da su ozbiljno pomišljali da osnuju političku partiju. Ali niko nije bio toliko predan spiritualizmu kao Dojl. On je o toj temi napisao dvadesetak knjiga, postao predsednik Međunarodnog kongresa spiritualista, a otvorio je i knjižaru i muzej posvećen parapsihološkim pojavama blizu Vestminsterske opatije u Londonu. (Tu zgradu je uništila bomba u Drugom svetskom ratu. Čovek bi pomislio kako je on mogao to da predvidi.)
Nevolja je bila u tome što su, čak i po elastičnim i popustljivim standardima spiritualizma i paranormalnog, Dojlova uverenja bivala sve otkačenija. Postao je ubeđen da su vile i druga šumska vilinska bića stvarna, pa je napisao knjigu Dolazak vila, insistirajući da one postoje. Kroz seanse se sprijateljio sa drevnim Mesopotamcem po imenu Fenej, koji mu je davao savete što se načina življenja tiče i upozorio ga na nastupajuću kataklizmu. U knjizi Fenej govori Dojl je otkrio da će 1927. godine svet uzdrmati poplave i zemljotresi, te da će jedan kontinent potonuti u more. Pošto se ti događaji nisu obistinili, Dojl je priznao da je Fenej pogrešio što se godine tiče (očigledno, taj je koristio mesopotamski kalendar), ali je tvrdio da će se sve to jednog dana sasvim sigurno dogoditi.
Po Fenejevom savetu, Dojl je kupio kuću u blizini Minsteda i tamo provodio dane sedeći tiho u šumi sa foto-aparatom, čekajući pun nade da se pomole vile (koje to nikada nisu uradile), a noću je održavao seanse u kojima je komunicirao sa najeminentnijim britanskim mrtvacima. I Čarls Dikens i Džozef Konrad zamolili su ga da dovrši romane koje su oni ostavili nedovršene u trenutku svoje smrti, a nedavno preminuli Džerom K. Džerom, koji se za života rugao Dojlu, sada je poslao poruku preko treće strane rekavši: „Recite Arturu da sam pogrešio.“ Sve je to Dojl shvatio kao očigledno opravdanje svojih uverenja. Začudo, uz sve to, Dojl je nastavio da piše svoje proslavljene priče o Šerloku Holmsu, sve zasnovane na brižljivo racionalnom razmišljanju, i odupro se iskušenju, koje je sigurno bilo veliko, da piše o tome kako slavni detektiv pribegava spiritualizmu da bi rešavao slučajeve.
Godine 1930. Dojl je umro (premda spiritualisti zapravo ne umiru; samo naizgled postanu veoma nepomični) i sahranjen je u bašti svoje glavne kuće u Krouborou, u Saseksu. Kraj njega su ubacili i njegovu ženu kad je za to došlo vreme, ali je kuća 1955. prodata i novi vlasnici nisu bili naročito oduševljeni time da im se kosturi motaju po vrtu, pa su Artur i njegova žena iskopani i ponovo pokopani na groblju Crkve Svih svetih u Minstedu – a taj potez nije prošao bez kontroverze pošto spiritualisti zapravo nisu hrišćani s obzirom na njihovo zagriženo odbijanje da umru. Opet, mora se reći da Dojlovi borave na crkvenom groblju u Minstedu već duže od pola veka, i nijednom nisu napravili nikakav problem.
Crkva Svih svetih je lepa, sa finom višespratnom propovedaonicom i jednom neuobičajenom bočnom prostorijom po imenu „gostinska klupa“, suštinski mala dnevna soba, sa sopstvenim nameštajem i kaminom, gde su vlasnici obližnjeg zamka Malvud mogli da posmatraju propovedi u komforu kao da su kod kuće. Razgledali smo to podrobno i zahvalno, a onda se zaputili na ručak u obližnji pab Pouzdani sluga. To je stari pab, ali je bio modernizovan u veštačkom stilu koji je za mene bio donekle razdražujući, kao kada hotel smesti knjige u bar i nazove to bibliotekom. Cene su bile neverovatne. Pileći burger sa pestom i mocarelom koštao je 12,75 funti. Pačji batak sa bok čojem, mariniranom rabarbarom i crvenom ribizlom 16,25 funti. Ja bih čak platio da mi neke od tih stvari sklone sa tanjira. Ali mesto je bilo puno ljudi koji su zadovoljno klopali sve to. Ogorčeno prigovarajući, rastao sam se od 8,50 funti za oračev pladanj sa sirom.
Posle ručka smo otišli i pogledali Rufusov kamen, koji stoji na čistini oko četiri i po kilometra od Minsteda i obeležava mesto na kojem je kralj Rufus – bolje rečeno, kralj Vilijam II, sin Vilijama Osvajača – imao loš dan u leto 1100. godine. Rufus je lovio sa nekim svojim pajtašima kada se strela koju je odapeo izvesni Valter Tajrel zabila u njegove grudi i ubila ga manje-više istog trena. Rufus nije bio bogzna kakav gubitak. Bio je nizak i debeo, sa mlitavom plavom kosom i rumenim tenom. (Rufus znači rumen.) Bio je zloban, promiskuitetan i čuven po feminiziranosti. Nikad se nije ženio, i činilo se da nikada neće biti sklon da začne naslednika. Tajrel je smatrao da je kraljeva smrt bila samo nesrećan slučaj – da se njegova strela odbila od drveta – ali teško da je iko progutao tu priču. Za svaki slučaj, Tajrel je pobegao u Francusku, navodno na konju koji je bio potkovan unatraške da bi se zbunio svako ko bi ga pratio.
Rufusov kamen je jednostavan crni obelisk, visok oko metar i dvadeset, sa zapisima na tri strane. Niko ne zna da li je to zaista bilo mesto, ili makar blizu mesta, gde je Rufus pao. Neki autoriteti kažu da je on umro u Bojeu, dvadesetak kilometara na jugoistoku. Znam da je to bilo veoma davno, ali mislim da je zanimljivo pronaći engleskog kralja koga istorija tako skromno pamti.
S pešačenjem je fora u tome da je, uopšteno govoreći, mnogo zabavnije pešačiti nego o pešačenju čitati, pa neću iskušavati vaše strpljenje govoreći vam sve o našem trećem danu, izuzev da je bio mnogo lep i da nas je odveo do još jedne književne veze u formi srušenog imanja Kafnels. To je nekada bio dom Alis Lidel, koju pokolenja bolje pamte kao Alisu iz Alise u zemlji čuda. Znao sam da je Alisa kao dete u Oksfordu izazvala nezdravo uzbuđenje u Čarlsu L. Dodžsonu, mucavom matematičaru, i da je on pisao priče kako bi je zabavio, koje su potom postale S one strane ogledala i sve to. Ali ja se nikada nisam zapitao šta je sa njom potom bilo. Pa, odgovor je to da je izrasla u lepoticu i da je živela prilično nesrećno u Nju Forestu.
A moglo je da bude drugačije. Dok je Alis bila devojka, proganjao ju je Leopold, vojvoda od Olbenija, najmlađi sin kraljice Viktorije. Mlađa gospođica Lidel bila je i lepa i inteligentna; njen genetski doprinos ni najmanje ne bi štetio kraljevskoj porodici. Ali kraljica ju je odbila zato što je bila iz običnog staleža, pa je Leopold morao sebi da potraži drugu rasplodnicu, a Alis je završila sa prijaznim nikogovićem po imenu Redžinald Hargrivs.
Hargrivs je nasledio Kafnels u kojem je i odrastao, veličanstvenu kuću i imanje nepun kilometar izvan Lindhersta. Kafnels je bio jedna od najlepših kuća u okolini, sa dvanaest spavaćih soba, ogromnim salonima i trpezarijama i staklenikom za stabla pomorandži dugim trideset metara. Tamo su Redžinald i Alis živeli tiho i u dosadi, u sve većem siromaštvu. Redžinald nije bio bogzna kakav privrednik, čini se, i neprestano je prodavao delove imanja kako bi mogli da skrpe kraj s krajem, sve dok im nije ostalo veoma malo. Njih dvoje su imali tri sina. Dvojica su poginuli u Prvom svetskom ratu, a treći je raskalašno živeo u Londonu. Godine 1926. i Redžinald je umro, naglo, ostavivši Alis samu i nesrećnu u oronuloj kući. Ona je postala povučena i naprasita, i maltretirala je svoje sluge. Godine 1934. umrla je u svojoj osamdeset drugoj. Kafnels, koji se raspadao, ubrzo je demoliran. Danas je mesto gde je nekada stajao Kafnels progutala šuma. Nikada ne biste mogli ni da pomislite kakva je veličanstvena kuća nekada tu stajala.
Rastali smo se sledećeg jutra, ali naša pustolovina u šumi ima i svoj postskriptum. Hotel u kojem smo odseli u Lindherstu zvao se Kraun manor haus. To mesto nam je izgledalo sasvim pristojno – ne naročito prijateljski, šarmantno niti dobro vođeno, ali sasvim pristojno – međutim ubrzo posle naše posete, Endru nam je svima prosledio zanimljiv članak iz Sadern dejli eha iz Sauthemptona, u vezi sa tim koliko je hotel posvećen higijeni. U tom članku je stajalo:
Jednom hotelu u Hempširu naloženo je da plati više od 20.000 funti u kaznama i troškovima posle pripreme hrane u prostorijama punim pacova. Hotel Kraun manor haus u Lindherstu, koji je dvaput zatvarao svoje kuhinje pošto su inspektori pronašli dokaze prisustva glodara, priznao je pet prekršaja što se tiče higijene hrane u procesu održanom pred Osnovnim sudom u Sauthemptonu. To obuhvata dva prekršaja u postupku proizvodnje, prerade i distribucije hrane u prostorijama koje su bile „pune pacova“.
„Nije ni čudo što mi je onaj biber u zrnu imao tako čudan ukus“, uskliknuo sam veselo, ali sam bio iskreno zapanjen kada sam čitao o tome, iz dva razloga. Prvo, naravno da sam bio donekle ogorčen, što se i dalo očekivati, zbog saznanja da sam boravio u hotelu tako pritajeno zapuštenom, ali sam isto tako, i gotovo podjednako, bio zaprepašćen saznanjem da o nečemu takvom sada mogu da čitam u dnevnim novinama. Radio sam za sestrinske novine Sadern dejli eha u Bornmutu dve godine tokom sedamdesetih, i ne verujem da smo za to vreme objavili ijedan članak o prljavom hotelu ili restoranu. Nije to bilo zato što nisu postojali prljavi hoteli i restorani, siguran sam, već zato što su te stvari bile tajna.
U to doba je sve u Britaniji bilo tajna. Sve. Životi ljudi su bili tajna. Oni su svoje kuće krili iza visokih živica i stavljali mrežaste zavese na prozore kako niko ne bi mogao da gleda unutra. Bezmalo sve što je vlada radila bilo je tajna. Postojao je čak i Zakon o službenoj tajni, skrojen tako da se obezbedi da praktično niko ne može ništa da zna. Bilo je to sasvim izvanredno, kad bolje razmislim. Među stvarima koje su tada u Britaniji bile strogo poverljive nalazili su se: nivoi hemijskih aditiva u hrani, stopa hipotermije među starijom populacijom, nivoi ugljen-monoksida u cigaretama, broj slučajeva leukemije u blizini nuklearnih elektrana, izvesna statistika o saobraćajnim nesrećama, čak i neki predlozi za proširenje puteva. U stvari, po tekstu 2. člana zakona, sve vladine informacije bile su tajna dok vlada drugačije ne kaže.
Ponekad bi sve to postalo pomalo smešno. U vreme Hladnog rata, Britanija je imala program izgradnje raketa za prenos bojevih glava, i naravno da je morala da ih testira. Bio je to nominalno strogo poverljiv program. Imao je čak i zgodno tajno šifrovano ime: Crni vitez. Nevolja je u tome što je Britanija mala i nema ogromne pustinje u kojima bi izvodila tajne probe. U stvari, nema nijednog dela Britanije koji je zaista tajan. Iz različitih razloga, zaključeno je da je najbolje mesto za testiranje raketa čuveni orijentir i popularno turističko mesto na ostrvu Vajt po imenu Igle. Igle su jasno vidljive sa britanskog kopna, tako da se lansiranje raketa moglo videti i čuti kilometrima unaokolo. Jedan prijatelj mi je rekao da su čitave zajednice izlazile na plaže južnog Hempšira da posmatraju dim i plamen. Iako su lansiranja bila vidljiva hiljadama ljudi, testiranje je zvanično bilo tajno. Nijedne novine nisu smele da izveste o tome. Nijedan zvaničnik nije mogao o tome da govori.
Još zanimljiviji je bio Poštanski toranj u Londonu. Više od decenije i po, bila je to najviša zgrada u Evropi. Dominirala je pejzažem pod londonskim nebom. Opet, pošto je korišćen za satelitske komunikacije, njegovo postojanje je zvanično bilo tajna. Nije smeo da se pojavi na zvaničnim mapama grada sve do 1995. godine.
I tako sam se oduševio saznavši da britanska Agencija za standarde za hranu danas objavljuje sve izveštaje svoje inspekcije. Možete potražiti svaki restoran i firmu iz prehrambenog sektora u zemlji i videti kako se kotira. To, ustanovio sam, može da vas satima zaokupi. Proverio sam svaki restoran u koji sam otišao, i ustanovio da dva meni omiljena nisu toliko privržena higijeni koliko bih ja to voleo, zbog čega me više u njima ne možete videti. Upečatljivo je i to da mnogi izveštaji iz inspekcije nisu naročito ažurirani. Mnogi su stari čak i do tri godine. Razlog je kresanje budžeta za inspekciju prehrambenih objekata. Očigledno je važnije, u ovo neobično doba u kojem živimo, da se prištedi na novcu poreskih obveznika nego da se pripazi na to da ih lokalni restorani ne truju.
Kada sam čitao o sudskom procesu protiv Kraun manor hausa, osetio sam se dovoljno podstaknutim da uradim nešto što nikada ranije nisam: otvorio sam nalog na sajtu Trip advajzor, kreirao lozinku i poslao prikaz. Nije to baš bio prikaz, već poruka kojom sam upozoravao mušterije da je hotel kažnjen zbog pacova u kuhinjama i upućivao čitaoce na link do novinskog članka. Smatrao sam da bih, ukoliko već razmišljam da rezervišem sobu u hotelu koji je nedavno kažnjen zbog pacova u kuhinjama, veoma bio zahvalan ako bi mi neko na to skrenuo pažnju. Nekoliko dana kasnije, Trip advajzor mi je poslao imejl koji je glasio: „Odlučili smo da ne objavimo vaš prikaz zato što se ne uklapa u naše smernice... Mi primamo prikaze koji su rezultat neposredno doživljenog iskustva u prostorijama ili sa uslugom nekog objekta. Opšta rasprava koja ne navodi u pojedinostima konkretno iskustvo neće biti objavljena. Baš kao ni informacije iz druge ruke ili rekla-kazala (nepotvrđene informacije, glasine ili citati iz drugih izvora, ili izveštaji o tuđem mišljenju/iskustvu).“
Znači, tako. Za krivične presude, državno rangiranje u pogledu higijene i ostale informacije iz druge ruke nema mesta na sajtu koji rangira hotele i restorane. Dok pišem ove redove, Trip advajzor daje hotelu Kraun manor haus visoke preporuke kako zbog kvaliteta tako i zbog čistoće, i nema nikakvih indicija da je ikada u prošlosti bilo drugačije.
Zastanimo samo na trenutak da ovo stavimo u pravi kontekst. Prisetite se situacije u kojoj ste bili pijani kao majka, pa ste ušli u ćevabdžinicu otvorenu do kasno u noć, na mesto gde je meso bilo toliko blizu živog da se bukvalno znojilo. I premda su i lokal i zaposleni izgledali kao da se godinama nisu prali, vi ste svejedno pazarili i gladno poklopali šiš-ćevap. Čak i sada vam pomisao na to izaziva refleks povraćanja u grlu. Pa, ta ćevabdžinica nikada nije bila oglobljena sa 16.000 funti plus 4.000 funti za troškove zbog toga što je gnusno prljava. U čitavom svom životu možda nikada više nećete naići na mesto toliko nečisto da dobije nulu na rang-listi i da mu kuhinju dvaput zatvore.
Ali opet, možda ste samo čitali preporuke iz prve ruke na sajtu Trip advajzor.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:24 am



OSMO POGLAVLJE

Na morskome plavom žalu



Engleska vam je komplikovano mesto. U njoj ima pet različitih vrsta grofovija, sve one imaju različitu istoriju, svrhu i granice. Najpre, tu su istorijske grofovije – one koje potiču iz daleke prošlosti – poput Sarija, Dorseta i Hempšira. Većinom su i dalje tamo, ali neke su iseckane na manje komade, ili čak potpuno odbačene i danas postoje samo kao delimične relikvije ili draga sećanja. Hantingdonšir je pre četrdeset godina uključen u Kembridžšir, ali ljudi vam i dalje govore da tamo žive. Midlseks nije grofovija još od 1965. godine, ali i dalje postoji Kriket klub grofovije Midlseks, kao i Univerzitet Midlseks.
Onda su tu administrativne grofovije, koje postoje prvenstveno kako bi se odredile granice za rad okružnih veća. Administrativne grofovije umeju da naglo nastanu i nestanu kao mehurići od sapuna. Hambersajd je nastao 1974. godine, ali je raspušten 1996. Ratlend je, nasuprot tome, ukinut 1974, da bi bio vraćen u život 1996. godine.
Treću vrstu grofovija čine poštanske grofovije, čiji atari ponovo mogu biti drugačiji. Na primer, konture Češira na poštanskoj mapi sasvim se razlikuju od kontura Češira na istorijskoj mapi, i isto tako od njegovog administrativnog oblika.
Posle poštanskih grofovija slede ceremonijalne grofovije, i svaka od njih ima lorda zastupnika (ili zvaničnog krelca) koji predsedava kraljevskim posetama i drugim velikim događajima u kojima se od nekoga zahteva da nosi sablju i jaknu sa epoletama, ali inače ceremonijalne grofovije, baš kao i lordovi zastupnici koji im služe, nemaju drugu poznatu svrhu.
Konačno, imamo i Kornvol, koji uopšte nije grofovija, već vojvodstvo – a na tu su razliku Kornvolci veoma osetljivi. (Moglo bi se reći da je to vojvodstvo krajnje pipavo.)17
A to su samo engleske grofovije. Velški i škotski okruzi su zasebno komplikovani. Posledica svega toga, nimalo iznenađujuće, jeste povremena zbrka. Kada sam radio za odeljak sa privrednim vestima u Tajmsu, često smo za stolom zamenika urednika vodili razgovore koji bi započeli pitanjem poput:
„Gde je Hal?“
„Gore, na severu“, odgovorio bi neko sa samopouzdanjem.
„Ne, hoću da kažem, u kojoj je grofoviji?“
„O. Nemam pojma.“
„Mislim da je u Istočnom Jorkširu“, kazao bi neko drugi.
„Ja mislim da Istočni Jorkšir ne postoji“, rekla bi četvrta osoba.
„Stvarno?“
„Mislim da ne. Pa, možda. U stvari, nisam siguran.“
„Nije ni važno“, ubacio bi neko treći, „jer Hal nije u Istočnom Jorkširu, sve i da Istočni Jorkšir uopšte postoji, kao što ne postoji. Hal je u Linkolnširu.“
„U stvari, mislim da je u Hambersajdu. A možda i Klivlendu“, nadodao bi peti ili šesti sagovornik.
„Klivlend je grad u Sjedinjenim Državama“, dopunio bi neko.
„Ima Klivlend i na severu.“
„Stvarno? Otkad to?“
„Ne znam. Nisam siguran je li to grofovija ili samo administrativna jedinica.“
Ti razgovori su mogli da traju satima i obično bi se završili tako što bi onaj ko je sve i započeo odlučio da samo napiše „Hal“ i ne čačka dalje.
Jedini kutak zemlje koji sam poznavao činili su Bornmut i njegov manji komšija Krajstčerč zato što sam u jednom radio, a u drugom živeo. Sve do 1974. godine, Bornmut i Krajstčerč su bili u Hempširu, ali te godine su atari engleskih grofovija bili preuređeni pa su Bornmut i Krajstčerč prebačeni u Dorset. Neko se dosetio da malo ljudi iz prenaseljenog Hempšira prebaci u nedovoljno naseljeni Dorset. Ali vest o toj promeni nije doprla do svih, pa je čak i tokom osamdesetih godina dvadesetog veka povremeno neki članak u Tajmsu smeštao Bornmut u Hempšir. Kad se to jednom desilo, otišao sam do stola zamenika urednika za domaće vesti i ukazao vršiocu dužnosti zamenika glavnog urednika da su smestili Bornmut u Hempšir.
„Šta time hoćeš da kažeš?“, rekao je on.
„Pa, Bornmut nije u Hempširu“, objasnio sam mu.
„Mislim da ćeš uvideti da jeste“, kazao je on i vratio se svom poslu.
„Ne, nego je u Dorsetu. Radio sam dve godine u novinama u Bornmutu. Jedan od uslova za rad tamo bio je i taj da znamo gde se nalazimo.“
Zamenici urednika domaćih vesti nisu mnogo cenili zamenike urednika poslovnih vesti i moram da kažem kako ih ne krivim sasvim. Mi smo ličili pomalo na tim Vinsa Vona u filmu Između dve vatre.
„Proverićemo to“, rekao mi je zamenik glavnog urednika.
„Ne moraš da proveravaš. To je činjenica.“
„A ja sam rekao da ćemo je proveriti.“
Ne sećam se tačno svojih reči posle toliko vremena, ali usuđujem se da kažem kako je negde među njima bila i reč „šupak“.
„Ala se ovaj lako vređa, mater mu njegovu“, rekao je zamenik glavnog uednika dok sam se udaljavao.
„Taj ti je Amerikanac“, ozbiljno je napomenuo jedan od njegovih kolega.
Sledećeg jutra sam pogledao konačno izdanje novina, i Bornmut je i dalje bio u Hempširu. Ljudi iz redakcije domaćih vesti bili su uglavnom drkadžije, osim jednog ili dvojice koji ni taj nivo nisu mogli da dosegnu.
Kako god bilo, Krajstčerč je nesumnjivo u Dorsetu i, četrdeset minuta posle odlaska iz Lindhersta, tamo sam bio i ja.
Trajno sam vezan za Krajstčerč. Kad smo se moja žena i ja tek venčali i kad sam dobio svoj prvi ozbiljan posao u Ivning ehu u Bornmutu, šest meseci smo živeli u iznajmljenom stanu iznad prodavnice ribe sa krompirićima u predgrađu Pjurvel, a onda smo kupili bungalov u još udaljenijem zaseoku Barton. Bila je to slatka, u belo okrečena kućica sa lepim vrtom i upadljivom bukvom na prednjem travnjaku, savršeni prvi dom. Kupili smo je od dvoje ljubaznih sedokosih ljudi koji su tamo živeli decenijama i veoma se brinuli o tome da li ćemo voditi računa o bašti, a mi smo svečano obećali da ćemo to i raditi, i sa ljubavlju smo tako i postupali dve godine koliko smo tamo živeli.
Tu kuću godinama nisam video i pitao sam se da li bi mi i sada izgledala mala, onako kako mi toliko često izgledaju mesta kojih se rado sećam. U stvari, nisam je ni prepoznao. Provozao sam se dvaput tamo-amo našim starim putem pre nego što sam ugledao sopstvenu kuću, i konačno se parkirao i izašao da bolje pogledam pešice. Jedino imanje sa bukvom koje sam mogao da pronađem uopšte nije ličilo na naše.
Stajao sam tamo i gledao u cedulju kako bih bio siguran da nisam pogrešio broj kuće. Nisam, ali ona nije nimalo ličila na kuću u kojoj smo živeli i nad kojom smo toliko okapali. Prednja bašta je potpuno nestala, sahranjena pod asfaltom. Najdekorativniji predmeti tamo bile su dve kante za đubre na točkićima i saksija od terakote sa uvelom biljkom. Mala zastakljena veranda koja je služila kao mini-staklenik uklonjena je bez uočljivog razloga. Još besmislenije, kočoperni lučni prozor, nekada centralno odličje kuće, takođe je nestao da bi ga zamenio pravougaonik sa dva okna i aluminijumskim ramom.
Gotovo sve ostale kuće u ulici pretrpele su sličan napad vlasnika koji su želeli više mesta za parking i manje obaveza u održavanju. Sve te ljupke bašte, sva ta negovana lepota iz mog vremena, nestale su. Zaista se ne isplati vraćati se i ponovo razgledati stvari kojima ste se nekada oduševljavali zato što je malo verovatno da će vas i sada oduševiti.
Nastavio sam za Krajstčerč, strahujući od onog najgoreg, ali u stvari, sve je bilo sasvim u redu. Većina dobrih stvari još je stajala, a neke od onih ružnih – posebno poluindustrijska oblast kojom je nekada dominirao veliki svetloplavi rezervoar za gas – bile su uklonjene. Zonu rezervoara za gas sada su zauzimale elegantne stambene zgrade i penzionerske kuće sa veselim, premda sasvim izmišljenim nautičkim imenima poput „Brodskog veza“ ili „Doline sa pogledom na more“, što je valjda bilo romantičnije i komercijalnije nego „Drum kraj rezervoara za gas“ ili „Bog sveti zna šta je zakopano ispod nas“.
Na prvi pogled, glavna ulica je izgledala nepromenjeno. Zgrade su nudile prijatnu, zbrda-zdola napabirčenu mešavinu stilova, veličina i materijala, a opet su činile udobnu i koherentnu celinu na onaj način koji je, kako se čini, britanskim varošima polazio za rukom vekovima, dok se danas jedva i retko kad pronalazi. Mada su zgrade bile iste, radnje u njima su se potpuno promenile. Neverovatno je, kad malo o tome razmislite, koliko je tipova prodavnica nestalo sa britanskih glavnih ulica za samo nekoliko godina: većina kasapnica, piljarnica, prodavnica ribe, gvožđara, servisa za popravku, salona sa kućnim uređajima na gas i električnu struju, većina građevinskih zadruga, turističkih agencija i nezavisnih knjižara, kao i gomila nekada poznatih imena – Frimen, Hardi i Vilis, Vulvorts, knjižare Dilons i Otakars, Lan Poli, Dolsis, Radio rentals, Ričard šops, prodavnice igračaka Bitis, Neto, Džon Menzis, vojne i mornaričke prodavnice i Rambelous, da navedem samo neka. Ne verujem da sam ikada ušao u neki Rambelous – uopšte nisam siguran šta su prodavali – ali mi sada nekako nedostaju. Na jednom istaknutom uglu Krajstčerča, kad smo tamo živeli, bio je salon nameštaja Korts, ali njega već odavno nema. Ni tamo nikada nisam ušao. Ne verujem da je to iko ikad uradio. Pretpostavljam da ga zbog toga tamo i nema više.
Pored Kortsa je bila pošta, a sada više nema ni nje. Znam da moramo žaliti za nestankom poštanskih ispostava sa glavnih ulica i ja zaista žalim zbog toga, sve dok ne moram sam da uđem u neku od njih. Nikada nije postojalo neprijatnije, sovjetskije okruženje u kojem ste morali da provedete pola sata od čekanja u redu u britanskoj pošti. Jeste li znali da ste mogli, na njihovom vrhuncu, u britanskim poštama da obavite 231 različitu vrstu transakcije – obnovite dozvolu za TV, podignete penziju i porodični dodatak, platite porez na kola, podignete ili uplatite novac na štedni račun, kupite lutrijske obveznice, šaljete pakete? Od vas se zahtevalo samo da budete sedokosi, tvrdi na ušima i sposobni da provedete sat vremena u lovu na kovanicu od 20 penija u malom novčaniku za sitniš.
Uprkos svim promenama maloprodajnih objekata, činilo se da je glavna ulica u Krajstčerču u procvatu. Stari bioskop Regent, koji je u moje doba bio oronula dvorana Meka tombole, rekonstruisan je u nadahnutom zajedničkom poduhvatu sreskog veća i neprofitne dobrotvorne organizacije kojoj je povereno upravljanje nad njim. Sada on nudi bogat program novih i starih filmova, pozorišnih predstava, tok-šoua i satelitskih emisija sa mesta poput Kraljevske opere i Kraljevske Šekspirove trupe, kao još mnogo toga. Bio sam zadivljen. Restorani u Krajstčerču su očigledno bolji nego što su nekada bili, pabovi su čistiji, supermarketi snabdeveniji egzotičnim namirnicama. Krajstčerč je bio moja nova zajednica za primer.
Razgledao sam malo Krajstčerčski samostan – najveću parohijsku crkvu u Engleskoj, pretpostavljam, i pritom veoma lepu – kao i kraj oko keja, a onda prošao kraj stana u kojem smo nekada živeli moja žena i ja (prodavnica ribe i krompirića još je tamo, sa zadovoljstvom sam opazio), i potom otišao malo korišćenom stazom oko močvarne luke do obližnjeg sela Madforda, sa dugim, snenim vidicima preko vode prema otmenom i sivom, glomaznom samostanu, pa sam pomislio kako, u vreme kada Engleska izgleda ljupko, ne postoji drugo mesto na kojem bih radije bio.
* * *

Ručao sam u lepom kafeu kraj obale u Madfordu, a onda se vratio kolima i odvezao nekih osam kilometara do Bornmuta. Kada sam pisao Beleške sa malog ostrva, boravio sam u hotelu Paviljon u Bornmutu. Bilo je to prijatno, staromodno mesto i mislio sam da ću tamo ponovo da boravim, ali ispostavilo se da je Paviljon srušen 2005. godine. Trebalo mi je izvesno vreme da to ustanovim, zato što sam, posle pretrage na Guglu sa odrednicom „Hotel Paviljon, Bornmut“, dobio odgovore sedamnaest kompanija za hotelske rezervacije i sve su mi one čvrsto obećavale sobu u hotelu Paviljon po veoma privlačnoj ceni. Ispostavilo se da je prvi od tih hotela bio Paviljon u Avalonu, u Kaliforniji.
Kao i uvek, zaprepašćuje me internet. Kako nešto može da bude istovremeno toliko korisno i toliko glupo? Da li neko negde u univerzumu Gugla zaista misli da tragam za bilo kojim hotelom na svetu koji nosi ime Paviljon, te da će me onaj u Kaliforniji zadovoljiti jednako kao onaj u Bornmutu? Znam da tim stvarima upravljaju algoritmi, ali neko ipak treba da im da parametre. Ali opet, pretpostavljam, tako vam je to sa internetom. To je samo skup digitalnih informacija, bez mozga i bez osećanja – zapravo, baš kao neko ko se bavi informatičkim tehnologijama.
Svodi se na to da mi je sedamnaest kompanija obećalo da će mi, ukoliko otvorim njihove stranice, rezervisati sobu u hotelu koji zapravo više ne postoji. Po onome što je pisalo na sajtu Trip advajzor posle pretrage, hotel Paviljon u Bornmutu imao je rejting 4,7 od mogućih 5. „Rezervišite sobu u hotelu Paviljon i uštedite na hotelu Paviljon!“, vikao je on na pridavljenom engleskom, pa sam kliknuo na njegovu stranicu iz čiste radoznalosti i, naravno, ispostavlja se da kada dođete do odgovarajuće stranice na sajtu Trip advajzor, tamo Paviljona nema, zato što Paviljona nema. To je ono što me izluđuje na internetu, jer njegovi komercijalni delovi funkcionišu pod pretpostavkom da nema naročite potrebe da ijedan njegov deo bude precizan, istinit ili pouzdan. Kada je to postalo opšteprihvaćeno?
Na svu sreću, ako ništa drugo, Bornmut ima napretek alternativnih hotela i meni je moja žena rezervisala hotelčić – mislim da se zvao Hotel za malčice uobražene – na Istočnoj litici, gde sam ostavio torbe, divio se aranžmanu grančica u činiji kraj vrata, i potom pohitao napolje, željan da vidim grad. Pukim slučajem, hotel je bio kraj autobuske stanice na kojoj sam svakog jutra silazio kad sam išao na posao, pa sam odlučio da krenem ponovo putem od stanice do radnog mesta i vidim koliko toga mogu da prizovem u sećanje.
U to vreme sam baš voleo da idem na posao. Bio sam mlad, tek oženjen, na svom prvom radnom mestu. Engleska obala je u to vreme još bila nešto posebno. Bornmut je bio kraljica odmarališta na južnoj obali i osećao sam se srećnim zbog toga što sam svaki dan provodio na mestu koje su drugi posećivali povremeno i za to morali da štede. Svakog jutra sam se vozio žutim autobusom na sprat od Krajstčerča, preko Taktona, Sautborna i Boskoma. Uvek sam sedeo na spratu, obično napred, i uživao u svakoj vožnji kao sedmogodišnjak na školskom izletu. Iskakao sam iz autobusa na brdu iznad mora, koračao nekoliko stotina metara kroz grad, silazio niz jedno brdo i peo se uz drugo, do prilično grandioznog art deko sedišta Eha na Ričmond Hilu, kao jedan od nekoliko stotina ljudi čiji je važan posao bio da svakog jutra budi i pokreće grad. Uživao sam u toj odgovornosti.
Veoma brzo sam otkrio prečicu kroz pošumljeno groblje, kuda sam se tumbao nizbrdo iza Crkve Svetog Petra. Jednog jutra, kada sam zastao da vežem pertlu, ustanovio sam da gledam u grob Meri Šeli, koja je stvorila Frankenštajna, udovice pesnika Persija Biša Šelija. Nisam pojma imao da je ona tamo, ali malo je ljudi koji to znaju. Meri Šeli je samo jednom otišla u Bornmut, da poseti sina koji je tamo živeo, ali kazala je da želi da bude tamo sahranjena sa roditeljima, piscem Vilijamom Godvinom i čuvenom feministkinjom Meri Vulstonkraft Godvin – što je bio donekle čudan zahtev pošto su oni odavno umrli i nisu ni sami imali nikakve veze sa tim gradom. Bez obzira na to, Merin sin je poslušno organizovao da im se ostaci donesu iz Londona i sahrane kraj njegove majke. Neko je unutra ubacio i srce Persija Biša (jedinog pesnika koji je ime dobio po zvuku šibice koja pada u vodu), koji se udavio kod obale Italije skoro trideset godina pre toga. I njemu je to bila prva poseta Bornmutu. Tako najslavniji (a moguće i najpretrpaniji) grob u Bornmutu sadrži poslednje zemne ostatke četvoro ljudi koji nisu imali nikakve veze sa tim mestom, a troje ga čak nikada nisu ni videli.
Godinama je sve to bila moja svojevrsna mala tajna – ustanovio sam da čak ni ljudi u Bornmutu ne znaju za grob – ali sada kada sam tuda prošao, bilo mi je zanimljivo da vidim da su na nadgrobnu ploču bila položena dva buketa, tako da ona sigurno nekome nedostaje. Nekoliko drugih ožalošćenih, koji nisu imali cveće, ostavili su prazne kesice čipsa, bog im zdravlja dao, dok je neko drugi ostavio praznu konzervu piva karlsberg na grobu čoveka po imenu Dakit, koji je otišao da primi uzvišeniju nagradu, sudeći po zapisu, godine 1890.
Preko puta groblja nekada su bile Međunarodne prodavnice, ali sada je tu veliki Vederspunov pab koji nosi, zanimljivo, ime Meri Šeli. Nju su zaista netom ponovo otkrili. Iza ćoška je nekada bio Forteov kafić gde je mašina za kafu zvučala kao mlaznjak koji uzleće (a kafa je imala ukus mlaznog goriva sa mlekom), i tu sam svraćao svakog jutra na kafu i da proučim jednu ili dve velike novine u očajničkom dnevnom pokušaju da što bolje upoznam engleski život i tekuća dešavanja. A odatle, najednom donekle nervozan, produžio bih na posao. Sada ne mogu da tvrdim kako je posao jednog od nebitnih zamenika urednika Bornmut ivning eha bio jedan od najstresnijih i najdinamičnijih poslova u žurnalistici tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka, ali bio je dovoljno stresan za mene. Problem je bio to što nisam znao ni prineti dovoljno da bih bezbedno radio kao novinar u Britaniji, i živeo sam u stalnoj bojazni da će moji poslodavci u punoj meri otkriti razmere mog neznanja i poslati me natrag u Ajovu. To što su me zaposlili bilo je čisto dobročinstvo. Jedva sam poznavao britansko pisanje, interpunkciju, gramatiku i idiome, a gotovo da nisam nimalo poznavao ogromne oblasti britanske istorije, politike i kulture.
Sećam se da su mi jednog dana dali da lektorišem članak Pres asosijejšena18 koju uopšte nisam mogao da pratim – ili sam zapravo mogao da pratim tek delimično, zbog čega me je još više zbunjivala. Ta priča se očigledno odnosila na sve manje zalihe morske hrane kod zapadne obale Kornvola, ili nešto takvo – sećam se da se to odnosilo na školjke i mekušce – ali kroz sve su bile raštrkane česte nepovezane reference na izvesnu dobro poznatu železničku stanicu na severu. Nisam znao je li to bila greška ili je Pres asosijejšen samo bio ekscentričan na neki način koji još nisam mogao da shvatim. Nisam imao pojma šta da radim, pa sam samo čitao priču iznova i iznova. Dva ili tri pasusa, tekst je imao smisla, a onda bi se najednom pojavila tajanstvena, naizgled besmislena referenca na tu železničku stanicu.
Dok sam sedeo tamo, bespomoćan i nesiguran, redakcijski pomoćnik je naišao i ispustio cedulju na moj sto, pa je najednom sve postalo jasno. Cedulja je sadržala ispravku, koja je glasila: „U članku o pogonima za preradu ribe u Kornvolu, umesto ’Kru stanica’ molimo da čitate: ’ljuskar’.“19
A ja sam tada pomislio: „Nikada neću savladati ovu zemlju“, i bio sam u pravu. Nikada nisam. Na svu sreću po mene, ljudi sa kojima sam radio bili su ljubazni i strpljivi, i vodili su o meni računa. Usled tužnog spleta okolnosti, dvojica od njih, Džek Strejt i Martin Blejni, umrli su u razmaku od samo nekoliko nedelja početkom 2015. godine, zbog čega ih i pominjem ovde, u znak sećanja.
Sada sam potražio kafić u kojem sam ispijao jutarnju kafu, ali nigde nisam mogao da ga nađem – nisam mogao da nađem čak ni arkadu iz pedesetih godina dvadesetog veka u kojoj se on nalazio – pa sam onda odšetao uz Ričmond Hil i pogledao stare i pomalo izanđale kancelarije Eha.
Izostavili su iz naslova reč „ivning“ prepoznavši činjenicu da više nikome ne trebaju večernje novine, ali ne mogu da urade ništa u vezi sa činjenicom da jedva iko više želi bilo kakve novine. Tiraž Eha bio je u moje vreme oko šezdeset pet hiljada primeraka, što ni tada nije bilo bogzna koliko; sada je ispod dvadeset hiljada. U nedavnom šestomesečnom periodu pao je za 21 procenat. Eho je nekada zauzimao celu zgradu, ali sada najveći deo prizemlja pripada kafani koja se zove Mastiljavi bar i restoranu po imenu Štamparija, a oba ta lokala bila su zatvorena kada sam prolazio zbog renoviranja. Ali Eho se makar još drži. Od 2008. godine u Engleskoj se zatvorilo 150 lokalnih novina, među njima i neke svojevremeno velike, kao Sari herald i Reding post. To nimalo ne valja. Bez lokalnih novina, nema nikoga da vam kaže kad nekoga kazne zbog toga što ima pacove u kuhinji.
Eho kao da nije jedina stvar u Bornmutu koja ne liči sasvim na ono što je nekad bila. Ceo centar grada izgledao je jezivo tih za poslepodne jednog radnog dana. U moje vreme, ulice Bornmuta bile su gotovo uvek zahuktale – kad zatvorim oči i prisetim se toga, uvek je sunčano, sa muškarcima u odelima i ženama u letnjim haljinama – ali sada je bio prazan gotovo kao nekada nedeljom. Bornmut je oduvek imao zanimljiv gradski centar zbog toga što se sastoji od dve zone za kupovinu razdeljene Vrtovima zadovoljstva, dugim i lepim parkom sa podijumom za orkestar, cvetnim lejama i malim potokom koji kroz njega protiče. Nekad je to bio prijatan prekid, pauza u zelenilu, posle trgovine na putu, recimo, od Dinglove robne kuće s jedne strane vrtova do Habitata ili Britanskih domaćih prodavnica s druge. Ali bio je to korak za jedno drugo doba. Sada ljudi žele da sve završe u žurbi, s tim da im se ne ispreči na putu mnogo drveća i travnjaka, pa su izgleda sasvim napustili centar grada, s obe strane parka.
Pre nekoliko godina napravili su pešačku zonu od Old Krajstčerč rouda, prijatno zakrivljene ulice za kupovinu, i podarili joj klupe, žardinjere i elegantan pločnik od cigle, ali s vremenom, gde god su cigle dizane kako bi se obnovile cevi ili izvodili drugi podzemni radovi, rupe su grubo zapušavane asfaltom, tako da su za sobom ostavljale dugačke crne ožiljke i ružne pravougaonike. To vam je problem sa Džimrijskom Britanijom. Popravke se ili ne obavljaju, ili se obavljaju navrat-nanos. Dolazi do postepenog propadanja sve do neke neodredljive tačke kada mesto prestane da bude prijatno i postane umesto toga oronulo i depresivno. Dobro došli u Bornmut. Tragično je što tolika gradska veća misle da mogu krišom da smanje troškove a da to niko neće primetiti niti zbog toga mariti. A tragedija za okrug može biti to da su u pravu.
Ali opet, možda i ne. Broj turista u Bornmutu sunovratio se u proteklih nekoliko godina. Broj domaćih poseta pao je sa 5,6 miliona iz 2000. godine na 3,3 miliona 2011, a broj noćenja u istom periodu više se nego prepolovio, sa 23 miliona na 11,4 miliona. Bornmut se u moje doba dičio asortimanom i elegancijom svoje ponude. Imao je dobre teatre, elegantne radnje i restorane, čuveni orkestar Simfonijeta, ali mnogo toga je sada nestalo. Simfonijeta je zatvorena 1999. Zimska bašta je otišla 2002. Teatar na doku nedavno je nestao za njom. Džinovski Ajmaksov bioskop otvoren je na obali 2002. godine, ali je gotovo odmah naišao na finansijske poteškoće, pa su ga zatvorili tri godine kasnije. Godine 2013. gradsko veće je platilo 7,5 miliona za zgradu samo da bi moglo da je sruši. Kada sam sada tuda prošao, video sam samo veliku rupu u zemlji.
Ali makar je tu i dalje more. Bornmut se razmeće zlatnim plažama dugim dvanaest kilometara, oivičenim liticama i kućicama, dok su tu i tamo ubačene strme pošumljene doline koje nose naziv „hrptenjače“. Još ima nekih veoma otmenih naselja ušuškanih gore u tim brdima. Sad sam odlučio da prepešačim sedam kilometara po promenadi pokraj žala do Kanford Klifsa, naselja sa starim kućama i znatnim bogatstvom povrh hrptenjače Brenksam, i onda natrag po vrhovima litica.
Dan je bio bolji za šetnju nego za kupanje – svež i oblačan. Ipak, bilo je dosta ljudi na žalu. Neki su se pravili da uživaju. Bilo ih je koji su se uporno sunčali uprkos činjenici da je nebo bilo prekriveno oblacima. Malobrojni su čak plivali, ili makar poskakivali u talasima. Pre mnogo godina, kada smo se moja žena i ja tek zabavljali, ona me je povela na izlet do obale, u Brajton. Bio je to moj prvi susret sa razigranim Britancima u primorskom okruženju. Dan je bio prilično topao – sećam se da se sunce pomaljalo i na čitav trenutak – i veliki broj ljudi bio je u moru. Oni su kreštali i ja sam tada mislio da uživaju, ali sada shvatam da su to radili u agoniji. Onako naivan, skinuo sam majicu i odjurio u vodu. Bilo je to kao da sam utrčao u tečni azot. Tada sam se jedini put u životu kretao kao čovek na filmu puštenom unatrag. Uronio sam u vodu i onda iskočio pravo napolje, unazad, i nikada više nisam stupio u englesko more.
Od tog dana, nikada nisam pretpostavljao da je nešto zabavno samo zato što se čini da Englezi uživaju dok to rade, i uglavnom sam bio u pravu.
Kasnije istog tog dana, ta ljupka mlada Engleskinja, osoba kojoj ću prepustiti svoju trajnu sreću i blagostanje, odvela me je do kola sa morskom hranom i kupila mi malu porciju velk puževa. Ako nikada niste probali taj delikates, možete to doživeti tako što ćete pronaći neku staru lopticu za golf, ukloniti gornji sloj i pojesti ono što preostane. Velk je najneukusnija i najneuništivija stvar koja se ikada smatrala hranom. Mislim da još imam jednog od njih negde u džepu neke jakne.
U nekom trenutku dok hodate kroz Kanford Klifs, napuštate Bornmut i ulazite u susedni grad Pul. Nekada sam mislio da je Kanford Klifs savršeno mesto, ako se izuzme neobičan nedostatak pabova. Ali tamo su bile prijatne rezidencijalne ulice na pošumljenim liticama iznad mora, ljupka mala biblioteka i pravi seoski centar, i sa zadovoljstvom sam video sada, dok sam se vukao pomalo bez daha uz strmi put od plaže do sela, da je ono manje-više nepromenjeno i posle trideset i kusur godina. Mnogo sam se više užasnuo, premda ne i sasvim iznenadio, kad sam ustanovio da je iz centra sela nestala većina radnji – nije bilo piljarnice, mesare, knjižare, gvožđare niti prave čajdžinice, svega onoga što svako dobro selo mora da ima ako teži da stekne moju dobru volju i pokroviteljstvo. Pre mnogo vremena, kada je imalo sve to, zamišljao sam koliko bi prijatno bilo živeti u nekoj velikoj kući u Kanford Klifsu i šetati do radnji svakog dana radi kućnih potrepština, ali sada najveći deo tih radnji zauzimaju agencije za nekretnine. Ovih dana možete dobro proći ako kupite nekretninu u Kanford Klifsu, ali naravno, to je poslednje što ćete poželeti da uradite ako tu već živite. Ili ako zapravo želite samo da popijete šolju čaja.
Jedino mesto na kojem sam mogao da pronađem osveženje bio je skromni lokal po imenu Salon kafe, koji je, kako samo ime kaže, kao salon koji prodaje kafu. Bilo je lepo – čaj je bio savršeno u redu, usluga prijateljska – ali nije to baš bila atmosfera koju sam imao na umu. Dok sam sedeo, pio čaj i mislio kako, ni uz najbolju volju na svetu, ovo za mene baš i nije najbolji provod posle mnogo vremena, zazvonio mi je mobilni.
On nikada ne zvoni. Pojma nisam imao gde se nalazi. Morao sam da opipam svaki džep i pretražim ranac pre nego što sam ga konačno pronašao, dole na dnu, ispod nekoliko starih velk puževa, otprilike posle petnaeste zvonjave. Bila je to moja žena. Zvučala je srećno.
„Imaš novu unuku“, rekla je. „Dođi kući.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:25 am






DEVETO POGLAVLJE

Dnevni izleti



I

Stojim na stočnim padinama Noar Hila u Hempširu, odakle puca vidik koji nikako ne bi mogao da bude bolji. Lepi voćnjaci, njive i tamne šume oslikavaju pejzaž. Tu i tamo, seoski krovovi i crkveni tornjevi vire kroz krošnje. Ljupko je, izgleda večito i smireno prostrano, što je retkost za engleske prizore. Čini vam se da ste kilometrima udaljeni od svega, a opet nedaleko preko Sari Hilsa nalazi se London. Ako sednete u kola, za jedan sat možete se naći na Pikadiliju ili Trafalgar skveru. Za mene, pravo je čudo to što grad toliko ogroman i zahtevan kao London može na samom svom pragu da ima ovakve predele, sa svih strana.
Za dobar deo te raskoši odgovoran je Zeleni pojas metropole, prsten očuvanih pejzaža, mahom šuma i obradivog zemljišta, oko Londona i nekoliko drugih engleskih varoši i gradova sa jedinim ciljem da se ublaži urbano širenje. Zamisao o zelenim pojasima dobila je svoj pravni izraz u Zakonu o urbanističkom planiranju u gradovima i na selu iz 1947. godine, i to je po mom mišljenju najinteligentnija, najdalekovidija, najuzbudljivija i očigledno najuspešnija politika upravljanja zemljom koju je ijedna država ikada smislila.
A sada mnogi hoće da je se reše.
Časopis Ekonomist, ponajpre, već godinama se zalaže da se zeleni pojasi odbace zbog toga što koče rast. Kako to novinar Ekonomista piše u uvodniku iz neke ustanove za dementne negde u Domaćim grofovijama20: „Zeleni pojasi koji sprečavaju razvoj oko velikih gradova treba da se uklone, ili makar veoma oslabe. Oni produžavaju vreme putovanja a pritom ne doprinose ljudskoj sreći.“
Pa, mojoj ličnoj sreći doprinose i te kako, ti nadmeni, preterano obrazovani krenbilu. Možda ja na to gledam drugačije nego drugi zato što dolazim iz Zemlje Preneražavajućeg Urbanog Širenja. Sada se s vremena na vreme vozim sa ženom od Međunarodnog aerodroma u Denveru do Vejla, visoko u Stenovitim planinama Kolorada, kad odemo u posetu našem sinu Semu. Ta vožnja traje dva sata, a prvi sat nam ode samo na izlazak iz Denvera. Neprestano sam zapanjen time koliko je podrške potrebno američkom načinu života – tržni centri, distribucioni centri, skladišni depoi, benzinske pumpe, multipleks bioskopi sa šurnajs sala, teretane, klinike za izbeljivanje zuba, poslovni parkovi, moteli, skladišta propan gasa, mesta za flote auto-prikolica, kamioni Fedeksa ili školski autobusi, saloni za prodaju automobila, milion vrsta prodavnica hrane, i beskrajni kilometri kuća u predgrađu, sve se to proteže prema dalekim planinama.
Ako otputujete četrdeset ili pedeset kilometara od Londona, doći ćete u Veliki vindzorski park, Epinšku šumu ili na Boks Hil. Ako otputujete četrdeset ili pedeset kilometara od Denvera, dobićete samo još Denvera. Pretpostavljam da i Britanija mora imati svu tu infrastrukturu, premda iskreno ne znam gde se njen najveći deo nalazi. Ali zato znam da ona nije na poljima i obradivom zemljištu koje okružuje svaki grad. Ako to nije veličanstveno dostignuće, ne znam onda šta jeste.
Aritmetika britanske unutrašnjosti jednostavna je i ubedljiva. U Britaniji postoji oko 24 miliona hektara zemlje i oko 60 miliona ljudi – četrdeset ari po glavi stanovnika. Kad god date četiri stotine ari zelene livade za gradnju neke superprodavnice, deset ljudi praktično ostane bez zemlje. Izgradnjom na zemljištu u unutrašnjosti dobijate sve više i više ljudi koji mogu da dele sve manje i manje prostora. Trud da se taj rast ograniči nije posledica nimbuizma21, već zdravog razuma.
Kad bi samo Ekonomist pozivao na uništenje zelenog pojasa, moje očajanje bi bilo podnošljivo, ali odnedavno je i Gardijan odlučio da stupi na stranu zagovornika rasparčavanja, serijom članaka koji uglavnom ukazuju na to da je zeleni pojas neka vrsta elitističke zavere koja sprečava izgradnju jeftinih kuća. Kao što profesor Pol Češir sa londonskog Ekonomskog fakulteta navodi u jednom članku u Gardijanu: „Izgleda da je zeleni pojas zapravo samo specifična britanska forma diskriminatorskog zoniranja, koje štrokavu urbanu populaciju zadržava dalje od Domaćih grofovija.“ Pa, da vam odmah kažem, svojevremeno sam i ja odvaljivao kojekakve gluposti, ali profesoru Češiru moram da skinem kapu zbog ovoga.
Članak u kojem je mudri profesor citiran nosio je naslov „Šest razloga zbog kojih treba da gradimo u zelenom pojasu“, a napisao ga je Kolin Vajls, konsultant za urbanistiku. Ova knjiga nije polemika, pa stoga neću stavku po stavku navoditi njegove razloge za želju da se uništi zeleni pojas, niti odgovarati na svaki od njih (premda bih to mogao, verujte), ali s druge strane, najmanje dve zamisli su tu toliko nemarno pogrešne, i toliko blizu da postanu papagajski ponavljana lažna mudrost, da ne mogu propustiti da prođu bez komentara.
Prva i najopasnija optužba koja se rutinski izriče protiv zelenog pojasa glasi da ovaj i nije naročito poseban, da je dobar deo zemlje tu prekriven šikarom i zapušten. Pa, sami zaključite. Na osnovu studije u okviru Kampanje za zaštitu ruralne Engleske, zeleni pojasi u Engleskoj sadrže 30.000 kilometara pešačkih staza i drugih javnih prolaza, 220.000 hektara šumskog zemljišta, 250.000 hektara obradivog zemljišta prve klase i 89.000 hektara sa mestima od posebnog naučnog značaja. Meni to izgleda kao nešto što treba sačuvati. Ako je neko zemljište u zelenom pojasu zapušteno, rešenje svakako nije u tome da se na njemu gradi, već da se vlasnik natera da ga unapredi ili proda onome ko će ga unaprediti. Dozvola vlasnicima da zarade na zemljištu kojim loše gazduju najbrži je način da se dobije još zemljišta kojim se loše gazduje.
Druga uobičajena optužba protiv zelenog pojasa glasi da on ne funkcioniše, već samo primorava ljude da se sve više i više udaljavaju od gradova kako bi našli sebi kuću koju mogu da priušte. Vajls ne nudi nikakav dokaz koji bi to podržao, osim zapažanja da mnogo ljudi živi van Londona. Ako njegov stav treba da ima bilo kakvu kredibilnost, on treba da objasni zbog čega se Amerikanci, koji nemaju zelene pojase niti su ih ikada imali, već više od sto godina sele sve dalje i dalje iz sopstvenih gradova. Njih odatle ne tera cena kuća; spoljna predgrađa su obično mesta sa najskupljim nekretninama. Ljudi na spoljnim rubovima uvek tragaju, zapravo, za onim što Engleska već ima: za seoskim predelima.
Jedina optužba protiv zelenog pojasa koja ima nekakav osnov glasi da je zahvaljujući njemu mnogo zemlje nedostupno tržištu. Da, tako je. U tome je zapravo i suština čitave zamisli. Ali ta zemlja ne sedi tamo dokono i ništa ne radi. Ona pruža utočište divljači, prerađuje kiseonik, zaustavlja ugljenik i materije koje zagađuju, proizvodi hranu, obezbeđuje mirne staze za vožnju biciklom i pešačke staze za šetnju, daje pejzažu eleganciju i smirenost. I inače je pod ogromnim pritiskom. U proteklih deset godina na zemljištu zelenog pojasa podignuto je pedeset hiljada kuća. Samo je Saseks ostao bez trinaest drevnih šuma zahvaljujući izgradnji u istom periodu, po rečima Šumskog trusta. Trebalo bi da budemo zgroženi zbog toga što se to dešava, a ne da glasno odobravamo i tražimo još.
Jugoistočna Engleska je već gusto naseljena koliko i Holandija, a opet, zahvaljujući ublažavajućem uticaju zelenog pojasa, veliki njeni delovi i dalje su zeleni, privlačni i naizgled večiti – upravo ona Engleska koju većina nas ceni i voli. Ne postoji apsolutno nikakva potreba da se to odbaci. Najkonzervativnije procene pokazuju da u Engleskoj postoji dovoljno ranije korišćenog građevinskog zemljišta – „braunfild zemljišta“, kako se to naziva – da se smesti milion kuća sa prosečnom gustinom naseljenosti. U članku Kolina Vajlsa se čak i ne pominje mogućnost gradnje na braunfild zemljištu. Zašto?
Ljudi se jednostavno dovode u zabludu. Otprilike u isto vreme kada je Gardijan objavio Vajlsov članak, objavio je još jedan sa naslovom „Zašto u Sariju ima više zemlje za golf terene nego za kuće“. On se zasniva na jednoj studiji Pola Češira, gore citiranog profesora, koji tvrdi kako kuće u Sariju zauzimaju 2,5 posto grofovije, što je manje prostora nego što zauzimaju tereni za golf. Smisao toga je da pokaže koliko je opasno iščašeno postalo korišćenje britanske zemlje. Ali ljudi iz blažene i besprekorne emisije Radija 4 koja se bavi proverom činjenica i nosi naziv Manje-više, proverili su te brojke i ustanovili da je profesor Češir u svojim proračunima bio malčice selektivan. On je obračunao samo prostor koji bukvalno zauzimaju same kuće, a ne njihove bašte i okućnice. Tako, kad bi se sve kuće u Sariju stisnule zajedno, bez ikakvog prostora među njima, zaista bi zauzimale manje zemljišta nego tereni za golf, ali taj izveštaj nije na to ukazivao, i Gardijan i sve ostale publikacije svakako ga nisu tako protumačile. Kad se tome pridodaju bašte, ispostavlja se da nekretnine domaćinstava u Sariju zauzimaju 14 posto zemljišta u grofoviji, otprilike tri puta više nego što je prosek za Englesku u celini. Ukratko, nema ničeg nepravilnog u vezi sa površinom nekretnina domaćinstava u Sariju, niti bilo čega što bi podržalo sugestiju da se njegovim zemljištem neobuzdano loše upravlja. Ali sada na internetu možete naći krajnje netačna tumačenja tvrdnje profesora Češira. To je žalosno, da se blago izrazim.
Ali dosta sa mojim poremećenim bulažnjenjem. Pođimo u šetnju i uživajmo malo u ovim divnim seoskim predelima dok to još možemo. Zahvaljujući rođenju moje nove unuke (Rozi je divna, hvala na pitanju), imao sam nalog da boravim sledećih nekoliko dana blizu kuće, za slučaj da neko smisli način da budem koristan, pa sam odlučio da odem na izlet ili dva u sopstvenom kraju, započevši književnom šetnjom do kuća dvoje veoma slavnih lokalnih pisaca: Gilberta Vajta i Džejn Ostin. Zato sam se popeo na Noar Hil i tamo uživao u vidiku, zahvaljujući Bogu što svim tim štrokavim ljudima nije dozvoljeno ovo da vide.
Nešto manje od dva kilometra iza Noar Hila nalazi se Selborn, lepo selo sa dva paba i dobrom seoskom prodavnicom u kojoj je i pošta. Nasred glavne ulice stoji kuća Gilberta Vajta, najslavnijeg Selbornovog sina. Gilbert Vajt je čovek o kome mnogi ljudi ili znaju mnogo toga, ili ne znaju ama baš ništa, premda podozrevam da bi mnogima koji sebe smeštaju u prvu kategoriju mesto zapravo bilo u drugoj. On je bio seoski paroh, rođen u Selbornu 1720, a umro je sedamdeset tri godine kasnije i nije radio mnogo toga u međuvremenu, osim što je gajio povrće i posmatrao kako se smenjuju godišnja doba. Živeo je mirno, nikada se nije ženio, i toliko je malo sveta video da je smatrao kako je Saseks Dauns „moćan planinski venac“. Celog života je vodio beleške i pisao pisma, koja su postala osnov za njegovu dugovečnu knjigu Prirodnjačka istorija i antikviteti Selborna, koju je Ričard Mejbi nazvao „jednim od najsavršenije iskazanih veličanja prirode na engleskom jeziku“.
Za nastanak te knjige bio je neophodan gotovo čitav životni vek. Ona je objavljena 1788. godine, kada je Vajtu bilo šezdeset osam, i kada mu je preostalo samo još pet godina do kraja ovozemaljskog života. Ona ima formu pisama upućenih drugim prirodnjacima, često diskursivne prirode, poslaganih bez nekog posebnog reda, ali bila je neverovatno uticajna. Divili su joj se i Semjuel Tejlor Kolridž, Džon Konstabl i Virdžinija Vulf. Čarls Darvin je rekao da ga je ona podstakla da postane prirodnjak. Za 220 godina, nikada se nije dogodilo da ne bude u štampi. Po nekim proračunima, to je četvrta najobjavljivanija knjiga na engleskom jeziku.
Vajtova kuća, koja nosi ime Vejks, sada je muzej, i pomalo je čudno što je posvećena i istraživačima Frenku i Lorensu Outsu, koji nisu imali nikakve veze sa Gilbertom Vajtom, Selbornom, pa čak ni sa Hempširom. Oni su tamo samo zato što je 1955. godine jedan bogati pripadnik klana Outs, Robert Vašington Outs, dao novac da se kuća kupi, uz uslov da se ona iskoristi i za slavljenje njegovog rođaka Lorensa i strike Frenka.
To je neverovatan, ali iznenađujuće sjajan paket. Najveći deo kuće prepušten je Gilbertu Vajtu. U jednoj od prednjih soba u prizemlju nalazi se figura samog Gilberta Vajta u prirodnoj veličini, veoma životan. Iznenadio sam se kad sam ustanovio da je to bio pravi švrća – visok jedva metar i po i, rekao bih, težak maksimalno četrdeset pet kila – a ako je verovati figuri, bio je otvorenog i prijateljskog držanja.
U obližnjoj staklenoj vitrini nalazio se originalni primerak rukopisa Prirodnjačke istorije, zajedno sa uvezanim primercima gotovo svih izdanja knjige koja su ikad štampana (a bilo ih je na stotine). Vajtov lični primerak, sudeći po natpisu kraj njega, bio je uvezan u kožu njegovog ljubimca španijela. Pretpostavljam da je španijel uginuo u zgodnom trenutku i da nije posebno žrtvovan, ali to u natpisu ne piše.
Vajt je veliki deo života proveo u toj kući, i prostorije se održavaju uglavnom u onom stanju koje bi on sam mogao da prepozna. Na primer, posetilac može da uđe u ušuškanu Gilbertovu malu radnu sobu i vidi pera i pergament, kao i naočari ostavljene na pisaćem stolu, kao da je Vajt upravo izašao. Na drugom kraju kuće najednom zabasate na teritoriju Outsovih, i mislio sam da će to biti donekle smešno, ali je zapravo bilo veoma zabavno. Među dvojicom Outsa koji se tu slave, Frenk je nesumnjivo bio manje zaslužan. On je živeo samo od 1840. do 1875. i najveći deo svog kratkog života proveo je u borbi protiv lošeg zdravlja. Otišao je da istražuje Afriku i Severnu i Južnu Ameriku u neobičnom i krajnje zabludelom pokušaju da ojača na svežem vazduhu i u pustolovinama, pa je samo zakačio groznicu i umro negde kraj gornjeg toka reke Zambezi.
Mnogo je upečatljiviji bio njegov rođak kapetan Lorens Outs, premda je taj poživeo još manje. On je bio jedan od članova zlosrećne ekspedicije Roberta Falkona Skota na Antarktik 1910. godine, koja je sa velikim poteškoćama došla do Južnog pola samo da bi ustanovila da su tamo već pobodene norveške zastave, koje je malo pre toga za sobom ostavila grupa pod vođstvom Roalda Amundsena. Veoma razočaran i fizički već slab, Skot i četvorica njegovih ljudi krenuli su natrag, ali su im grozne vremenske prilike smanjile napredovanje na niz kratkih dnevnih posrtanja. Ponestalo im je hrane i pretrpeli su strašne fizičke patnje. Opisi njihovih promrzlina zaista su užasavajući. Outs je posebno loše prošao i slavan je po tome što se žrtvovao kako bi ostali mogli da se ponadaju da će preživeti. Prišavši preklopu na izlazu iz šatora, rekao je: „Idem napolje, i možda me neće biti neko vreme.“ Bio je to, kako je Skot napisao u svom dnevniku, „čin jednog engleskog džentlmena“. Nimalo ne sumnjam da je na sebi imao večernji sako. Retko se u vidu ima činjenica da je to bio Outsov trideset drugi rođendan. Telo mu nikada nije pronađeno. Skot i ostali su propali ubrzo zatim, i umrli u mećavi nedaleko od mesta sa zalihama. Kako se kasnije saznalo, Outs nije mogao da podnese Skota i krivio ga je zbog neadekvatnih priprema.
Međutim, osoba koja je na mene na kraju ostavila najjači utisak nije bio Gilbert Vajt, niti ijedan Outs, već čovek po imenu Herbert Džordž Ponting, koji je bio zvanični snimatelj Skotove ekspedicije. Premda je bio dobar fotograf, Ponting pojma nije imao o pokretnim slikama – teško da je o njima iko išta znao 1910. godine – ali učio je na osnovu pokušaja i grešaka, pa je usput napravio nenadmašne snimke Skota i njegove ekipe u pripremama za epsku ekspediciju u njihovom osnovnom logoru na Antarktiku.
Ponting je proveo godine prerađujući te snimke u film sa nazivom Devedeset stepeni južno. U sobi na spratu se neprekidno prikazuje desetominutni isečak. Seo sam iz blage radoznalosti i odmah bio zanesen. Najednom su ljudi o kojima sam čitao na obližnjim eksponatima bili pokretni i stvarni. Mahali su, osmehivali se i muvali okolo, mada istrzano, veseli za vreme priprema i očigledno nesvesni da će ubrzo biti mrtvi. Ponting je film montirao i preuređivao toliko dugo da je, u trenutku kada je bio spreman da ga podeli sa ostatkom sveta, ostatak sveta izgubio svako interesovanje, pa je film komercijalno propao. Ponting je bio uništen i fizički i finansijski, pa je umro manje-više kao siromah. Izgleda da je muzej Gilberta Vajta jedino mesto na svetu gde ga pamte.
Napustio sam Selborn Dražesnom ulicom, koja ne samo što je imala lepo ime već je bila puna seoskih kućica među kojima su mnoge imale zgodnu kapu od slamnate krovine. Onda me je čekao dug uspon uz strmu padinu i zalazak u poljoprivreni kraj, sa još jednim dobrim vidikovcem. Ovde su, međutim, vidikom vladali postrojeni stubovi dalekovoda koji su tužno marširali u prednjem planu. Još imam stari isečak iz Ekonomista – znam da sam se upravo bunio protiv Ekonomista, ali ovo je drugačije – iz vremena kada je gospođa Tačer privatizovala distribuciju električne struje, sa napomenom da kad bi se od elektro-kompanija zahtevalo da posvete samo 0,5 procenata svog prometa ukopavanju kablova, to bi obezbedilo dovoljno sredstava da se pokopa hiljadu i šeststo kilometara kablova godišnje. Da je država to tada uradila, svi kablovi bi sada bili pod zemljom.
Ali već smo dovoljno zakerali zbog napada na pejzaž za jedno poglavlje, pa zato samo zaklonimo ovde oči i pohitajmo niz padinu do prijatnog sela Faringdona. U Faringdonu nema bogzna čega, ali video sam od njega više nego što sam očekivao, pošto sam se izgubio pa sam na kraju istraživao više njegovih ulica. To je, na svu sreću, značilo da sam natrapao na izuzetnu zgradu koja je sada poznata kao Mesijeva ludorija. Velika, kitnjasta i sagrađena od cigle, to je zgrada velikog šarma lišena očigledne svrhe. Iz nekih uglova izgleda kao veličanstvena kuća, ali iz drugih pre liči na neki industrijski objekt, poput stare fabrike ili pumpne stanice.
Prošao sam kraj dve gospođe koje su šetale pse, i pitao ih za tu zgradu. One su znale sasvim malo toga, pa sam kasnije potražio još informacija, i sada znam da ju je podigao bogati, ekscentrični tamošnji sveštenik Tomas Heket Mesi, koji je u Faringdonu živeo šezdeset dve godine, od 1857. do 1919. Mesi je očigledno namenio građevini svrhu neke vrste seoske dvorane i zabavišta, ali joj je samo nasumično dodavao nove komade, jedan po jedan. Druga Mesijeva osobenost – prilično neočekivana za jednog sveštenika – bila je njegova povučenost. On je postavio paravan u seoskoj crkvi kako bi njegova pastva mogla da ga sluša dok propoveda, ali ne i da ga gleda. U februaru 2014. Mesijeva ludorija je ponuđena na prodaju. U vreme odlaska ove knjige u štampu, za nju još nije pronađen kupac.
Iako gospođe nisu znale previše toga o seoskoj ludoriji, jesu znale kako se stiže do Čotona, pa su me otpratile do ruba sela da bi mi pokazale stazu kroz grupu kuća i naviše u šumu, pa smo se rastali uz veselo mahanje, a ja sam nastavio dalje.
Ubrzo potom, prešao sam preko uskog, ali uzbudljivo prometnog druma i otišao do stare, rashodovane železničke pruge. Bila je to deonica stare železnice doline Meon, koja je povezivala pijačnu varoš Alton u severnom Hempširu sa Gosportom na jugu. Pošto nikada mnogo ljudi nije želelo da putuje između Altona i Gosporta, pruga je bila neisplativa, pa je 1955. godine zatvorena za putnički saobraćaj, samo malo više od pola veka posle njene izgradnje. Kolosek je prolazio ispod nekoliko ljupkih mostova od opeke, sada toliko obraslih da su postali praktično deo prirodnog pejzaža. Oni su bili ukrašeni trakama od opeke u kontrastnim nijansama – bila je to privlačna sitnica koju nije mogao da vidi niko osim mašinovođa i radnika na održavanju pruge. Neverovatno je koliko su se viktorijanski inženjeri trudili da prave posebne stvari.
Zahvaljujući tome što se za nju tako malo znalo, pruga doline Meon imala je jedan poseban trenutak slave. Četiri dana pre iskrcavanja u Normandiji, glavne vođe Saveznika – Vinston Čerčil, Dvajt D. Ajzenhauer, Jan Smuts iz Južne Afrike i Vilijam Lajon Makenzi King iz Kanade – sastali su se u kraljevskom vozu, odmah južno od mesta na kojem sam sada bio, da razmotre poslednje pojedinosti invazije. Pruga Meon je odabrana zato što je bila toliko bezbedno nepoznata, i to mi se baš dopalo. Možda bi to trebalo da uzmu za slogan celog regiona: „Dobro došli u Istočni Hempšir. Mi smo bezbedno nepoznati.“
Pošto sam proučio mapu, ustanovio sam da me je u ovoj šetnji dočekalo mnogo više istorije nego što sam mogao da očekujem, jer sam se sada nalazio na nečemu što je nosilo ime Put Svetog Svituna. To je deo Puta hodočasnika koji se pruža od Vinčestera do Kenterberija preko Nort Daunsa, i koji je opet deo mnogo starijeg puta koji vodi do Stounhendža i Ejvberija. Najmanje hiljadu godina, ova trasa po kojoj sam sada koračao bila je M4 pešačkog sveta. Sveti Svitun je možda i sam koračao tuda kuda sam sada hodao ja.
Palo mi je na pamet da nemam pojma ko je Sveti Svitun, pa sam to pogledao kada sam se vratio kući. On je bio biskup Vinčestera negde oko 850. godine. Jednog dana je naišao na ženu koja je bila uzrujana zbog toga što su joj se polomila jaja u korpi. Mahnuvši pobožno, Svitun ih je vratio u neporazbijano stanje. Bio je to dobar trik, priznajem, ali verujem da bi bilo potrebno više od sređivanja jaja da me natera da prepešačim 210 kilometara od Kenterberija do Vinčestera kako bih ukazao počast jednom biskupu, a opet, to su ljudi radili u srednjem veku. Svitun je postao kult. Katedrale širom Engleske utrkivale su se u tome da dođu do nekog njegovog komadića. Glava mu je završila u Kenterberiju, jedna ruka u Piterborou, a drugi njegovi delovi razaslati su kojekude. Malo je ironično to da čovek koji je mogao da ponovo sastavi razbijena jaja nije mogao sebe da sačuva u jednom komadu.
Godine 971. Svitunove preostale kosti premeštene su sa jednog mesta na drugo u Vinčesterskoj katedrali, a to se poklopilo sa veoma jakom olujom. Taj datum, 15. jul, postao je poznat kao Dan Svetog Svituna, i iznedrio je legendu upamćenu u stihovima:
Padne li kiša na Dan Sv. Svituna,
Ima još četr’es’ dana da pada:
Bude li lepo na Dan Sv. Svituna,
Od kiše čet’res’ dana ni pô jada.
Čoton je još jedno slatko malo selo – ovaj deo sveta ih je pun – ušuškano kraj sporednog puta, i od vremena Džejn Ostin u njemu se nije mnogo toga promenilo. Kuća Čoton, u kojoj je Džejn živela sa majkom i sestrom, sagrađena je od meke cigle i nalazi se blizu druma. Unutrašnjost je jednostavno nameštena, kao što bi bila u vreme Ostinovih, sa nekoliko lepih komada nameštaja, ali sa neobičnim utiskom praznine pojačanim golim podovima i praznom rešetkom u kaminu. Sa stolova i polica iznad kamina upadljivo su odsutne drangulije i lične stvari, verovatno zato što bi sve ostavljeno bilo maznuto. Rezultat je, kao u toliko brojnim kućama slavnih ljudi, to da možete dobro da osmotrite zidove i tavanice, ali ne baš i život osobe koja je tamo stanovala. Nije to gorka pritužba, već samo zapažanje. Tako je kako mora da bude.
Džejn Ostin je živela u toj kući osam godina, od 1809. do 1817, i za to vreme je napisala gotovo sva svoja nezaboravna dela: napisala je Emu, Pod tuđim uticajem i Mansfild park, a revidirala je i pripremila za objavljivanje Razum i osećajnost, Gordost i predrasude i Nortengersku opatiju. Glavni eksponat u kući je Džejnin mali okrugli pisaći sto, gde je pisala sve svoje knjige. Sada je oko njega bila okupljena grupa japanskih posetilaca i raspravljala o njemu tihim šapatom punim strahopoštovanja, što po mom mišljenju Japanci jako dobro rade. Niko ne može više toga da izvuče iz tihog roktanja i nekoliko zaokruženih zvukova samoglasnika rastegnutih i izgovorenih kao usred iznenađenja ili konsternacije. Oni mogu da vode najsloženije moguće razgovore koji pokrivaju puni raspon ljudskih emocija – iznenađenje, oduševljenje, srdačnu podršku, ogorčeno neslaganje – tonom koji strašno zvuči kao neko ko se trudi da tiho doživi orgazam. Pratio sam ih iz sobe u sobu, opčinjen njihovim razgovorom, sve dok nisam shvatio da postajem njegov deo, i da oni bacaju poglede na mene sa nečim nalik na nelagodnost, pa sam se sa izvinjenjem naklonio i ostavio ih da se dive jednom starom kaminu uz tiho stenjanje izražajnog zanosa.
Kada je Džejn Ostin napustila kuću, u leto 1817, učinila je to da bi otišla u Vinčester, dvadeset pet kilometara zapadno, da umre. Imala je samo četrdeset jednu godinu i ne zna se uzrok njene smrti. Možda je to bila Adisonova bolest, Hodžkinov limfom, neka vrsta tifusa ili možda trovanje arsenikom, koje je u to doba bilo iznenađujuće često, jer se arsenik rutinski koristio u proizvodnji tapeta i farbanju tkanina. Sugerisano je da su opšta melanholija i krhkost, naizgled toliko karakteristične za to vreme, možda jednostavno bile posledica činjenice da su generacije i generacije žena provodile previše vremena u kući i udisale blago toksična isparenja. U svakom slučaju, tri dana posle Dana Svetog Svituna 1817, udahnula je poslednji put.
Bio sam veoma zadovoljan što sam otišao tamo, mada ne baš toliko zadovoljan kad sam po izlasku ustanovio da je nebo znatno potamnelo i da ću prepešačiti do kuće dvanaest kilometara po kiši.
II

Nacionalni trust je čudesna organizacija. Tu nema nikakve sumnje. On čuva 160 istorijskih kuća, 40.000 arheoloških nalazišta, 1.250 kilometara obale i 250.000 hektara zemljišta u unutrašnjosti. On čak poseduje 59 sela i upravlja njima. Svet je nesumnjivo bolje mesto zbog toga što se u njemu nalazi Nacionalni trust. Zato evo mog pitanja: zbog čega mora da bude toliki gnjavator?
Pominjem ovo zato što je moje sledeće odredište bilo drevno selo i megalitsko nalazište Ejvberi, u vlasništvu Trusta, kojem polazi za rukom da istovremeno bude podjednako fenomenalno i razdražujuće. Selo Ejvberi je privlačno mesto sa poštom, prodavnicom, nekoliko prijatnih kuća, jednom velikom seoskom palatom, pabom sa slamnatim krovom. To je sasvim konvencionalno selo osim što je u njemu i oko njega raštrkano veliko, uglasto uspravno kamenje. Neko od njih je baš veliko i očigledno je zahtevalo ogroman trud da se postavi tu gde je. Najveće je teško i do stotinu tona.
Kamenje iz Ejvberija nije uredno i živopisno grupisano kao na Stounhendžu, već je grubih ivica i različitih veličina, zbog čega izgleda primitivnije i zlokobnije. Tu ostajete bez daha zbog razmera Ejvberija, a ne zbog njegove lepote. Spoljni kameni krug pokriva 11 hektara, a to je tek deo mnogo veće parade antikviteta. Neposredno okruženje je obuhvatalo takođe još dva fragmentarna kamena kruga, džinovski nasip i jarak, prolaze za procesiju i mogile na, pa, gomile. Opet, Ejvberi je tek senka onoga što je nekada bio. Danas je tamo sedamdeset šest megalita. Nekada ih je bilo više od šest stotina. Čak i tako, to je i dalje najveći kameni krug u Evropi, četrnaest puta veći od Stounhendža.
Veličina i kompleksnost Ejvberija, kao i činjenica da selo stoji usred njega, veoma vam otežavaju snalaženje, a Nacionalni trust gotovo nimalo ne pomaže u tome. Ne postoje informacione table niti korisno postavljene mape koje bi vam pomogle da se orijentišete, nema apsolutno nikakvih panoa koji bi ponudili tumačenje. Ako poželite da znate u šta gledate, morate da kupite vodič. Putokazi pokazuju samo prema mestima na kojima biste mogli da potrošite novac – na prodavnicu, muzej, kafić. Bilo bi ljubazno od njih da vam daju mapu nalazišta kad ste već platili za parking i ulaz, ali Nacionalni trust tako ne postupa. Oni vole sve posebno da naplate. Sigurno nije daleko dan kada ćete morati da plaćate toalet-papir po listiću u maloj kabini sa volonterom.
Samo nekoliko minuta posle dolaska, morao sam da platim 7 funti za parking, 10 funti za kartu za ulazak u seosku palatu i vrt, i 4,90 funti za mali muzej, a i dalje nisam mogao da se snađem među megalitima, pa sam otišao u prodavnicu suvenira i kupio veliku lepu mapu za 9,99 funti, što znači da sam potrošio 31,89 funti u Ejvberiju a da ni šolju čaja popio nisam. Zato sam otišao i popio šolju čaja (2,50 funti) i proučio mapu. Onda, pomalo nadrndano, otišao sam da tumaram među megalitima i najednom je sve bilo u redu, jer Ejvberi je istovremeno i sjajan i zanosan.
Za današnji Ejvberi gotovo potpuno imamo da zahvalimo izuzetnom čoveku po imenu Aleksander Kiler. Kiler je rođen 1889. godine, i to u porodici marmelade. Njegova porodica je proizvodila čuvenu Kilerovu marmeladu u Dandiju, ali roditelji su mu umrli mladi i Kiler je odrastao kao veoma bogato siroče. Kad je stasao, prepustio je upravljanje poslom jednom stricu i posvetio svoju energiju brzim kolima, skijanju i neobuzdano aktivnom seksualnom životu, uz nekoliko lakomislenih poslovnih poduhvata. U njegove investicije ubrajala su se i „kola na vetar“, automobil pokretan avionskim propelerom postavljenim pozadi. Nevolja je bila samo u tome što je propeler lako mogao da nedužne prolaznike isecka u šnite salame, pa je posao propao. Kiler je onda investirao u kola sa sedištima koja su se spuštala u krevet, ali i taj posao je, nažalost, završio u horizontali pre nego što se isto moglo reći za dovoljan broj sedišta.
Kada nije bacao novac na budalaste poslovne poduhvate, Kiler je bio posvećen „istraživanju raspona seksualne prakse“, kako to delikatno kazuje Rečnik nacionalne biografije. Po rečima njegove biografkinje Linde Dž. Mari, Kiler je zbunio devojku po imenu Antonija Vajt zahtevom da se ona popne u korpu za veš „samo u kišnoj kabanici, tako da on može da je bocka kroz pleteno pruće kišobranom“. Kako je tačno Kiler u tome pronalazio zadovoljstvo i da li ga je gospođica Vajt poslušala, Marijeva ne objašnjava u inače iscrpnoj biografiji. Sa nekim muškarcima istomišljenicima, on je osnovao klub čiji su se članovi smenjivali upražnjavajući seks sa za to voljnom (i, pretpostavljam, izdržljivom) prostitutkom, a onda sedeli, pili viski i poredili svoja iskustva. Uprkos (ili, vrag će ga znati, možda upravo zahvaljujući) tim hirovima, Kiler je uživao u neprekidnom nizu ljubavnica i imao četiri braka.
Godine 1924, u svojoj trideset petoj, Kiler je prvi put posetio Ejvberi i odmah pronašao sebi nov poziv. U to doba Ejvberi nije bio veličanstvena, sređena dragocenost kao danas. Megaliti su, kako kaže Marijeva, stajali usred „gomile svinjaca, oronulih zgrada od rebrastog lima, ruševnih kuća i stare garaže koju je trebalo renovirati. Čitav kraj je bio zarastao u žbunje i drveće, a preostalo kamenje iz kruga bilo je u senci besomučno podizanih građevina.“ Mnogi megaliti su bili oboreni. Drugi su ranije bili rasparčani i korišćeni kao materijal za izgradnju. Kad je Kiler stigao, stajalo je samo petnaest megalita.
Kiler je kupio palatu Ejvberi i uložio bogatstvo i mnogo energije u dalekovidi program iskopavanja i restauracije. Nije baš bio opšteomiljen u selu, zbog sklonosti da ruši kuće i štale koje su smetale njegovom iskopavanju, a i izbacio je osterele stanare iz kućice na imanju kako bi tamo mogao da smesti švalerku. Ali nema nikakve sumnje da je arheološki rad koji je on finansirao bio svetske klase, i on je od Ejvberija stvorio ono što je Ejvberi danas. Kiler je proveo bezmalo dvadeset godina u iskopavanju, a onda sve, usled lošeg zdravlja, prodao Nacionalnom trustu 1943. godine. Umro je u sledećoj deceniji, gotovo sasvim zaboravljen.
Posebno sam se naoštrio da vidim seosku palatu jer sam pretpostavio da će ona biti puna Kilerovih ličnih sitnica i arheološkog blaga. Ali ne. Nacionalni trust je, u jednom od svojih možda najbednijih postupaka, dozvolio da ta kuća bude scenografija za snimanje sada zaboravljene televizijske serije BBC-ja. U toj seriji zamisao je bila da se svaka soba uredi u stilu drugačijeg perioda, tako da odražava doba u kojima je kuća postojala. To je verovatno izgledalo kao odlična ideja na papiru. Nevolja je samo što su to očigledno izveli dizajneri i ekipe koje profesionalno rade scenografiju. Ako ikada uđete u neki televizijski studio, prvo što ćete gotovo odmah primetiti jeste to koliko je tamo sve napravljeno pomoću štapa i kanapa. Rekviziti i nameštaj koji izgledaju savršeno dobro na ekranu, izbliza su neskriveno lažni. Jednom sam bio na snimanju Univerzitetskog izazova22. Spreda to izgleda lepo, ali stupite li iza, videćete da je sve samo od gomile šperploča i lepljive izolir trake.
Svaka soba u toj seoskoj palati izgledala je kao da je uređena za ciglo dvadeset minuta. Samo je jedna mala prostorija bila posvećena periodu Kilerovog stanovanja, i iz nje niste mogli da saznate gotovo ništa o tome zbog čega je on došao u Ejvberi i šta je tu postigao. Ostale sobe nisu imale ama baš nikakve veze sa spomenicima napolju.
Prateći muzej, u obližnjem bloku konjskih štala, bio je izvor tek malo manjeg razočaranja. Ejvberi s razlogom spada u Svetsku baštinu. To je zapanjujuće, fascinantno mesto, a opet, muzej je izgledao površno i nenadahnuto, kao da ispunjava obavezu umesto da odražava oduševljenje. Ne znamo gotovo ništa o ljudima koji su sagradili Ejvberi – o njihovom jeziku, kulturi, verovanjima, načinu na koji su se zabavljali, odakle su došli, pa čak ni kakvu su odeću nosili na sebi. Oni su za nas potpuna tajna. A opet, imali su dovoljno ambicija i organizacione veštine da sagrade najveći kameni krug u Evropi. Ali svako čuđenje koje to izaziva mora poteći iz samih posetilaca.
A njih je bilo poprilično, moram da kažem. Iznenadio sam se kad sam video koliko je Ejvberi postao popularan. Do jedanaest pre podne napravila se baš velika gužva. Morao sam da čekam u redu kako bih prošao kroz sigurnosnu kapiju, i bilo mi je veoma drago što sam već popio svoju šolju čaja zato što se sada i pred kafićem otegao red.
Malo manje od dva kilometra od Ejvberija nalazi se nešto gotovo podjednako neverovatno, i možda čak upečatljivije od samog Ejvberija: Silberi Hil. To brdo nije u svojini Nacionalnog trusta, pa Trust ne skreće pažnju posetiocima na njega. Šteta, jer Silberi Hil je zaista pravo čudo. Brdo je visoko 40 metara – otprilike koliko i desetospratnica – i čitavo je sagrađeno rukom. To je najviša veštačka praistorijska humka na svetu. Nigde drugde na planeti nema ničeg sličnog. Prekrivena je travom i jednoobrazna je sa svih strana. Pogled na nju je senzacionalan. Zaista je savršena. Zaslužuje da bude svetski slavna.
Do Silberi Hila se lako stiže od Ejvberija, preko nekoliko njiva. Šetnja je bila veoma prijatna, ali staza je uglavnom bila obrasla i očigledno se nije mnogo koristila. Morao sam da se probijam kroz mnogo čička i koprive. Živu dušu nisam video. Kad sam stigao tamo, i dalje nije bilo nikoga. Ne možete se popeti uz Silberi Hil – previše je to krhko zdanje – ali možete da stojite i besplatno gledate u njega koliko vam duša ište. Mislim da sam mogao tamo da provedem najveći deo dana – toliko je privlačno. Za izgradnju te humke bilo je potrebno nezamislivo mnogo ljudskog rada, a opet, ne zna se čemu je ona uopšte mogla da služi. To nije pogrebna humka. U njoj nema dragocenosti. To su samo zemlja i kamen, mukotrpno oblikovani u veliko brdo nalik na puding. Sa sigurnošću se može reći samo da su u nekom trenutku u dalekoj, dalekoj prošlosti, iz nepoznatih razloga, neki ljudi odlučili da naprave brdo tamo gde brda ranije nije bilo. Misterija je čak i to odakle potiče materijal ugrađen u taj breg. U blizini nema nikakve rupe duboke četrdeset metara. Okolina je savršeno netaknuta, a opet, nekako i iz nekog razloga, ljudi su mogli da donesu dovoljno zemlje i kamena da naprave omanju planinu. Izvanredno.
Ali to nije sve. S druge strane zahuktalog druma – čovek mora da se vešto odgega tuda, dok mu ranac zvecka – i oko pola kilometra stazom uzbrdo nalazi se Dugačka mogila iz Zapadnog Keneta, velika pogrebna odaja. I to sam sve morao da pronađem sam. Vidik je sa vrha izuzetno lep. U prvom planu je Silberi Hil, skladan i veličanstven. Na srednjoj udaljenosti, pod suncem je svetlucalo nekoliko stotina automobila parkiranih na parkingu Nacionalnog trusta, a sve vreme su pristizali novi. Svud unaokolo, na sve strane, bili su ljupki brežuljci i plodno obradivo zemljište.
Sama mogila, međutim, na prvi pogled nije izgledala naročito uzbudljivo. To je samo dugačka, travnata humka koja se tako dobro uklopila u pejzaž da izgleda gotovo prirodno. Ali kad sam malo podrobnije razgledao, otkrio sam da postoji ulaz u mogilu, poluskriven iza velike stene, pa sam se zavukao unutra. Smesta je čitava celina postala senzacionalna. Tu sam video da je mogila napravljena od džinovskog kamenja, većinom poput bilo kog megalita u Ejvberiju, podignutog tako da obrazuje zidove i tavanice. Mogila je dugačka stotinak metara. Bio je to ogroman poduhvat. Mogila je podignuta pre 5.500 godina, ali koliko se može reći, u nju je smešteno manje od pedeset ljudi u periodu od samo nekih dvadeset pet godina. Tela su bila poslagana po polu i starosti. Niko nikada neće moći da zaključi više od toga.
Bilo mi je baš drago što sam natrapao na ovu uzvisinu. Izašao sam i ponovo stao na krov mogile i osmotrio vidik sa osvajačkim osećajem, zadovoljan što je sve to prepušteno samo meni.
„A ovaj deo dana me nije koštao ni cvonjka“, rekao sam ponosno, podbočen.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:25 am






DESETO POGLAVLJE

Pravac: zapad



I

Jednog dana sam u Londonskoj biblioteci naišao na dve knjige koje su mi promenile život, ili makar onaj mali njegov deo koji ima veze sa britanskim drumovima.
Prva je bila neveliko delo sa nazivom Izveštaj komisije ministarstva o drumovima (1944), koje je objavio Biro Njenog veličanstva za kancelarijski materijal23, a bavilo se pitanjem određivanja brojeva drumova i mogućnošću da to posle rata bude unapređeno. Opčinila me je pomisao na to da se sav ostatak savezničkog sveta pripremao za iskrcavanje u Normandiju, dok je za to vreme skupštinska komisija u Vestminsteru bila usredsređena na možda ne toliko hitno pitanje posleratnog obeležavanja drumova brojevima. Zamislio sam dvadeset ljudi koji sede oko stola u nekom podzemnom bunkeru, dok im se bela gipsana prašina taloži na glavama i ramenima od vibracija posle obližnjih eksplozija nemačkih bombi, a predsedavajući kaže: „A sada prelazimo na pitanje da li bi B3601 trebalo podići u status magistralnog puta između Idimidođimi i Velikog Kojekude. Ko bi da otvori raspravu?“
Pored izveštaja komisije ministarstva, na polici je bilo bucmastije, skorije delo sa nazivom A, B, C i M: Objašnjenje drumskih oznaka Endrua Emersona i Pitera Bankrofta. Tu su iscrpno i do u pojedinosti objašnjene – a kad kažem iscrpno, koristim tu reč sa retkim stepenom preciznosti – istorija i metodologija označavanja puteva u Britaniji.
Iznenadio sam se kad sam saznao da uopšte postoji sistem u označavanju britanskih puteva, ali onda sam se setio da je to britanski sistem, što znači da ne liči ni na koji drugi. Prvi princip nekog britanskog sistema jeste da on treba samo da izgleda sistematično. To je zapravo bit. Po tome se britanski sistemi razlikuju od onih koje su stvorili manje ekscentrični narodi. Što se puteva tiče, to vam funkcioniše ovako: Engleska je podeljena u šest sektora koje definišu putevi sa oznakom A što polaze iz Londona. Dakle, krenete odozgo od A1 (od Londona do Edinburga), onda se u smeru kazaljke na satu pomerite na A2 (od Londona do Dovera), A3 (od Londona do Portsmuta), i tako dalje skroz okolo do A6 (od Londona do Karlajla). Tih šest puteva dele zemlju u klinaste sektore (možete Englesku da zamislite kao loše isečenu picu). U principu, svi putevi u svakom klinu dobijaju istu početnu cifru tako da se, na primer, i A11 i B1065 nalaze u 1. sektoru (tj. između A1 i A2), dok su A30, A327 i B3006 svi u 3. sektoru. Stoga, teorijski, ako se probudite iz kome i ne znate gde se nalazite, treba samo da ustanovite broj puta na kojem ste, i ako on počinje cifrom 1, znate da ste negde između Londona i Edinburga, istočno od A1 ali zapadno od A2, pa možete u skladu sa tim da počnete sa planiranjem ostatka svog života.
Taj sistem toliko opčinjava ljude poput Emersona i Bankrofta zato što zapravo ne funkcioniše. Nikada to nije ni mogao. Zato je, kao što kažem, toliko briljantan. Ponajpre, putevi moraju da napuste sektore koji su im dodeljeni kako bi se nastavljali širom zemlje. Na primer, A38 počinje u 3. zoni, kao što treba, ali onda zabasa u 4, 5. i 6. zonu dok se pruža od Devona do Notingemšira. A41 zapravo počinje i završava se u 5. zoni. Ali zove se A41 zato što – pa, ne znam zašto. Pravilo – ne izmišljam ovo, niko to ne bi mogao – glasi da putevi mogu da ulaze u druge zone i zadrže pritom svoj broj sve dok im je smer putovanja kao kretanje kazaljke na satu, a ne obrnuto, mada i za to pravilo postoje izuzeci.
Još jednu zanimljivu osobnost britanskog sistema – a kad koristim reč „sistem“ u ovom poglavlju, zamislite kako svaki put prstima pokazujem navodnike u vazduhu – čine mnogi putevi kojima nedostaje kontinuitet. Put A34 pruža se od Vinčestera do Oksforda, onda potpuno nestaje, samo da bi se pojavio sto kilometara dalje u Birmingemu. Na sličan način, put A46 se pruža od Tjuksberija do Koventrija, ali onda gubi volju za životom (usuđujem se da kažem kako smo svi to iskusili u Koventriju) pre nego ponovo nikne u Lesteru i onda nastavi prema Linkolnu. (Možda se nastavlja i iza Linkolna; niko nikada nije otišao da to proveri.) Pronalaženje takvih diskontinuiteta, kažu Emerson i Bankroft, pouzdan je izvor „bezazlene zabave“. Vala baš.
„Fascinantna aktivnost“, nastavljaju oni, „jeste potraga za nedostajućim brojevima raskrsnica, poput Raskrsnice broj 3 na auto-putu M1.“ Zaista. Koliko smo se samo puta zapitali gde je koji moj ona nestala? Odgovor je da je ta raskrsnica trebalo da vodi do veze sa putem A1 koja nikada nije izgrađena. Kad pomislim samo da postoje ljudi kojima treba alkohol ili seks da bi se zabavljali.
Ustanovio sam da su svi britanski sistemi takvi. Pogledajte samo engleski jezik, i pravila pisanja, gramatike i interpunkcije. Ko bi još osim Britanaca smislio reči kao što su eight i island koje se pišu protivno fonetici, ili reč colonel u kojoj očigledno nema glasa r, ali se izgovara kao da ima? Ili pogledajte samo britanski ustav koji nije napisan na jednom parčetu pergamenta sa naslovom „Ustav“, kao što biste mogli da očekujete, već je raštrkan na sve strane po fiokama i komodama za dokumentaciju, te nesumnjivo u starim kovčezima čiji su ključevi pogubljeni još u doba Ane Klevske24. Niko ne zna šta se nalazi u britanskom ustavu zato što on zapravo i ne postoji, osim kao ideja. Ili pogledajte samo stari novac, sve te florine, polukrune i trupenije, pa zamislite kako je samo bilo u danima kad su ljudi morali da dodaju dvoipoparac na jedan šiling i četiri cvonjka ili šta već ne.
Često se navodi da Britanci rade takve stvari zbog zadovoljstva koje osećaju kada uspeju da zbune strance, ali to je sasvim pogrešno. Zabole Britance ćoše za strance. Oni to rade kako bi zbunjivali sami sebe. Ne znam zbog čega je tako, pošto Britanci to neće da mi kažu. O tome ne možete ni da razgovarate sa njima zato što oni, da budem iskren, sve to poriču i ne žele da priznaju. Ako nekom Britancu natuknete kako postoji nešto čudno ili nepravilno u ma kom delu nekog britanskog sistema – recimo, čisto rasprave radi, u vezi sa težinom i merama – taj vam odmah postane podozriv i kaže: „Pojma nemam o čemu vi to govorite.“
„Ali imate sijaset besmislenih jedinica mere kao što su bušeli, firkini i kilderkini“, napomenete vi. „One uopšte nemaju smisla.“
„Naravno da imaju smisla“, frknuće taj Britanac. „Pola firkina je džag, pola džaga je tot, pola tota je tita, a pola tite – kap iz kite. Šta je tu nelogično?“
Ne vredi sa njima razgovarati o tome, tako da ne znam zbog čega to rade, baš kao što ne znam zašto u tolikom broju gledaju Mirandu ili misle da je džem u torti izvrsna stvar. Prosto su takvi.
Međutim, u proteklim godinama sam počeo da cenim izvesne vrline u nesistematičnosti. Pod jedan, to vas sprečava da se pretvorite u Švajcarce, a za to očigledno valja platiti koliko god. Takođe daruje životu bogatstvo i nepredvidivost koji i najjednostavnijem poduhvatu daju utisak izazova i neizvesnosti.
Uporedite snalaženje po Londonu sa snalaženjem po Parizu. Kao što svi znaju, Pariz je podeljen u arondismane. Oni su označeni brojevima u nizu i smeru kazaljke na satu od centra. Pošto jednom provedete deset minuta sa mapom Pariza, shvatićete arondismane zauvek. London za svoju organizaciju koristi poštanske okruge. Oni počinju sasvim logično u centralnoj oblasti, pa je W1 pored W2, a WC1 pored WC2, ali onda se sve to raspada zato što van centralnog Londona okruzi nose brojeve i slova po nazivima ispostava za sortiranje pošte. To znači da SW6 i SW18 stoje jedan uz drugog. N15 se lakta sa N4 i N22. SE2 je dvadeset kilometara daleko od SE1. (Kad idete na istok od SE1, prelazite, sledećim redosledom, SE16, SE8, SE10, SE7, SE18 i ćoše SE28.)
Sve ovo u praksi znači da možete razumeti raspored Londona samo ako provedete godine u njegovom proučavanju. Ako niste uradili domaći i pokušate da otputujete od SE1 do E4, mogli biste da završite bilo gde. U Londonu ima ljudi koji stanuju u haustorima ili pod železničkim mostovima zato što nisu mogli da pronađu E4. Svi su oni pogrešno pretpostavili da je to u Istočnom Londonu, iako svako ko je ikada bacio pogled na mapu zna da je E4 zapravo severna zona. U stvari, to je najsevernija od svih londonskih poštanskih zona. Naravno, zato se i zove E4.
Loša strana svega toga jeste da možete lako preterati i previše se zainteresovati za obeležavanje puteva ili poštanske okruge u Londonu, ili za gotovo bilo šta, te da se dok kažete keks pridružite nekom udruženju i počnete da primate kvartalni bilten, a možda čak i plaćate za putovanja autobusom. (Tada bi već bilo uputno da potražite medicinsku pomoć.) U onim najgorim slučajevima, primećeni su ljudi koji su završili tako što su se nacrtali na peronu železničke stanice Donkaster kako bi zapisivali brojeve sa tablica lokomotiva u sveščice. Ni u kom slučaju ne prilazite nikome od takvih.
Kako god bilo, ne mogu da se pravim da zaista razumem britanske sisteme, ali mogu vam reći da sam u lepo prolećno jutro, kad se naša priča nastavlja, krenuo na zapad kroz Hempšir i Dorset uglavnom putevima B3006, A31 i A354, ali sa zanimljivim diskontinuitetom na putu A3090 između vijadukta Hokli i parohije Olivers Bateri, pa sam posle saveta dobijenog na benzinskoj pumpi o najboljoj trasi između Romsija i Blandford Foruma, krajem prepodneva došao do Lajm Ridžisa.
Veoma mi se dopada Lajm Ridžis, što je gotovo isključivo zasnovano na hotelu u kojem smo moja žena i ja odseli u tom mestu pre mnogo godina, jednog vetrovitog vikenda kojim smo se ekstravagantno častili kad smo bili mladi i siroti. Bio je to hotelčić na vrhu litice sa dugim vidikom iznad hladnog mora. Mislim da je to nekada bila privatna kuća, koja je videla bolje dane, ali za nas je ona bila vrhunac elegancije zato što je imala sopstveni bar, a za večeru su iznosili slatkiše na kolicima za posluživanje. Kada su kolica sa slatkišima nailazila sa zveketom svake večeri, krcata bogatim dragocenostima, sve glave u trpezariji okretale su se žudno, verujte. Hotelom je upravljao napet, razdražljiv čovek koji kao da je bio obuzet dugoročnom borbom sa hotelskom infrastrukturom. Sećam se da sam naručio pintu svetlog piva u malom baru i sledećih deset minuta gledao kako on drži kriglu uz slavinu koja je kašljucala i štrcala dok je nestrpljivo drmusao ručicu. Na kraju mi je dao kriglu oko tri četvrtine ispunjenu nečim nalik na toplu penu za brijanje. „Moraću da promenim bure“, promrmljao je nezadovoljno, kao da se nerazumno ponašam što se pića tiče, i nestao kroz neka vrata. Nikada ga više nismo videli u baru.
Lajm Ridžis je i dalje lep gradić, sa veoma strmom glavnom ulicom koja se zove Broud strit, a vodi uvis od zaliva Lajm do venca pošumljenih bregova, na kojima su ranije bile isključivo velike viktorijanske kuće, ali sada izgleda da tamo ima i mnogo opštinskih parkirališta. Lajm se očigledno bori da smesti sve te ljude koji žele da voze kroz njegove uske ulice i ostave kola na suncu dok se oni muvaju okolo i tragaju za osveženjem i drangulijama. Neko vreme, izgleda da su glavni suveniri u Britaniji bili šolje, krpe i drugi kuhinjski predmeti na kojima piše „Samo mirno nastavite sa svojim poslom“ (pomislio sam da naručim majicu na kojoj bi pisalo „Samo mirno odjebite. Zabole me“, ali nikada nisam to uradio), ali sad se čini da su glavne drvene daščice sa inspirativnim porukama poput:
Živite dobro, volite mnogo, smejte se često
ili
Ova je kuhinja začinjena ljubavlju
ili
Život nije čekanje da prođe oluja. Život je kad naučite da igrate na kiši. U izlogu svake prodavnice suvenira u Lajm Ridžisu, a njih je mnogo, bilo je najmanje nekoliko takvih znakova. Došlo mi je da ih prekrijem nalepnicama sa tekstom: „Oprez: ovi znaci mogu izazvati bulimiju“, ali izgleda da ne postoji tražnja za njima. Šetao sam po Lajm Ridžisu zadovoljan zbog pomisli da je gotovo sva moja životna kupovina već ostala iza mene. Jedno od velikih zadovoljstava poznog doba sastoji se u spoznaji da imate manje-više sve što će vam ikada biti potrebno. Osim nekoliko potrošnih neophodnih stvari poput sijalica, baterija i hrane, ne treba mi gotovo ništa. Ne treba mi novi nameštaj, ni knjige, ukrasne činije, ćebenca, jastuci sa porukama koje izražavaju moja osećanja u vezi sa životinjama ili poslovima po kući, prekrivači za termofore, spajalice, gumice, dodatne konzerve farbe, sasušene četke za farbanje, električne žice različitih dužina ili bilo koji metalni predmet koji bi jednog dana u teoriji mogao zgodno da posluži za neku još nepoznatu svrhu. Zahvaljujući godinama putovanja o tuđem trošku, imam dovoljno sapuna, bočica šampona, mirisnih losiona, kompletića za šivenje i krpenih navlaka za cipele do kraja života. Imam više od 1.100 kapica za tuširanje, i sada mi nedostaje samo razlog da ih koristim. Toliko sam finansijski potkovan da imam novca i u valutama koje više ne postoje.
Naročito sam podmiren što se odeće tiče. Došao sam u onu fazu života kada želim da nosim samo odeću koju imam i da nikada više ne kupim ništa drugo. Mislim da će mnogi muškarci određenih godina klimati glavom u znak saglasnosti kada budem rekao da se pravo zadovoljstvo krije u tome da iznosite nešto i možete to nešto konačno da bacite – imate osećaj da ste odradili dobar posao. Nije to baš uvek lako. Imam jednu košulju firme L. L. Bin koju pokušavam da iznosim već bezmalo dvadeset godina. Nosim tu košulju čak i dvadesetak puta mesečno. Koristio sam je za pranje kola. Koristio sam je za čišćenje rešetke na roštilju. Mrzim tu košulju. Nije mi se naročito dopadala ni onog dana kada sam je kupio. Ali ima da je iznosim, pa makar me sahranila.
I tako sam šetkao Lajm Ridžisom sa donekle nadmenim stavom, razgledao izloge i pomišljao: „Ne, nije mi potrebna korpa za psa niti drvena daščica sa sentimentalnom porukom ili džepno izdanje novog trilera sa blagoslovom i možda lakom asistencijom Džejmsa Patersona, niti bilo šta drugo što se prodaje u Lajm Ridžisu, ali mnogo vam hvala što mi to nudite.“
Ispio sam šolju kafe u elegantnoj delikatesnoj radnji, otišao do obale i prošetao Kobom, veličanstvenim zakrivljenim morskim bedemom koji je Džon Fauls proslavio u Ženi francuskog poručnika, i odatle se divio vidiku duž obale.
Šetao sam ovim delom obale već nekoliko puta, i on je jednostavno savršen. Kada sam prvi put došao u Dorset, svi su to nazivali Dorsetskom obalom, ali sada ona nosi ime Svetska baština jurske obale, što očigledno zvuči mnogo impresivnije. Ima izvesne ironije u činjenici da je Britanija podarila svetu gotovo sva njegova najvažnija geološka imena – devon, kambrijum, silur, ordovicijum25 – dok je baš ona oblast koju svi znaju ime dobila po planinama Jura u Francuskoj, iako je Dorsetska obala zapravo mesto na kojem se najbolje vide jurske izbočine.
Od Lajm Ridžisa na zapad do Sitona vodi, ili je makar tako uvek bilo, senzacionalna šetnja po isturenoj drvenoj stazi iznad i ispod koje postoje samo litice. Na oba kraja vas velike table upozoravaju da se do staze na sledećih deset kilometara ne može doći s mora, kopna ili iz vazduha, tako da spasilačke ekipe ne mogu da vas dignu sa nje ako se uvalite u nevolju. To je šetnju činilo prijatno opasnom i smelom. Ali ja nisam znao koliko je ona to zaista. Veliki deo litice se odronio početkom 2014. godine i odneo sa sobom stazu, mada na svu sreću ne i šetače. Staza je potom preusmerena prema kopnu; malo je verovatno da će ona prvobitna ikada moći da bude ponovo otvorena.
Nestabilne litice Dorseta odnele su tokom godina mnogo života i dosta imovine. Jedna od poznatijih žrtava bio je Ričard Aning, koji se stumbao preko litice u Lajmu 1810. i nikad više nije ustao. Samog Aninga danas retko ko pamti, ali zato svi pamte njegovu kćerku Meri. Njoj je bilo samo deset godina kad joj je tata poginuo i ostavio porodicu u siromaštvu, ali Meri se gotovo odmah upustila u karijeru iskopavanja i prodaje fosila koje je pronalazila duž morskih plaža. Obično se njoj pripisuje autorstvo nad brzalicom „Školjkicom ću te, fosilčićem ćeš me“.
Blago je reći da je Meri Aning bila sklona iskopavanju. U karijeri koja je trajala duže od trideset godina, ona je pronašla prvog britanskog pterodaktila, prvog kompletnog pleziosaurusa i najočuvanijeg ihtiosaurusa. To baš i nisu bili fosili koje biste mogli da strpate u tašnu. Ihtiosaurus je bio dugačak pet metara. A sva ta iskopavanja zahtevala su godine obazrivog, strpljivog rada. Samo je pleziosaurus zaokupio deset godina njenog života. Aningova nije samo izvanredno vešto vadila fosile iz tla već ih je i vispreno opisivala i prvoklasno crtala, pa je stoga uživala poštovanje i prijateljstvo mnogih vodećih geologa i prirodnjaka iz tog perioda. Ali pošto su važni nalazi bili retki, a posao spor, ona je najveći deo života provela u teškim uslovima, ako već ne i u potpunom siromaštvu. U kući u kojoj je živela sada je lokalni muzej i to je, da odmah kažem, savršena mala ustanova. Ako odete u Lajm Ridžis, ne propustite da ga posetite.
Uzgred, druga upečatljiva stvar u vezi sa Meri Aning – premda onima oko nje to nije izgledalo ni najmanje uzgredno – bilo je to što se činilo da je neviđeni baksuz za sve koji su joj u blizini. Osim što joj se otac stumbao sa litice, jedna sestra joj je umrla u kućnom požaru, a još tri brata i sestre ubio je grom. Meri, koja je sedela tik kraj njih, bila je čudesno pošteđena.
Rado bih se duže zadržao, ali morao sam na put. Još sam bio stotinak kilometara daleko od Totnesa u Devonu, gde sam rezervisao sobu za tu noć, a kao što zna svako ko je tim regionom putovao leti, stotinak kilometara je na zapadu veoma dugačak put. Osim toga, hteo sam da usput svratim u još jedno mesto: Torki.
II

Britanci su dovitljiva rasa. Tu nema nikakve sumnje. Njihov doprinos komforu i znanju u svetu daleko prevazilazi ono što bi, srazmerno, trebalo da potekne sa jednog malog ostrva u Severnom moru. Pre nekoliko godina, japansko Ministarstvo za spoljnu trgovinu i industriju obavilo je studiju nacionalne inventivnosti i zaključilo da je u modernom dobu Britanija iznedrila 55 procenata svih svetskih „značajnih izuma“ spram 22 procenta za Ameriku i 6 procenata za Japan. To je izuzetna proporcija. Ali zarada od svega toga sasvim je druga stvar, a Torki nudi naročito dobar primer za to u danas već zaboravljenoj figuri Olivera Hevisajda.
Hevisajd je rođen 1850. godine u Londonu, ali najveći deo života je proveo u Torkiju, otmenom odmaralištu sagrađenom oko ljupkog zaliva na delu obale južnog Devona poznatom kao, malčice preuveličano, „engleska rivijera“. To je i dalje lep, staromodni gradić sa elegantnom promenadom, nekoliko otmenih zgrada i lukom živopisno ispunjenom jahtama, dok u pozadini svega toga stoje bregovi sa vilama ružičaste i krem boje. Najpre sam obratio pažnju upravo na jednu od tih brdskih vila, u kojoj je Hevisajd živeo, radio i umro.
Hevisajd je bio nizak, naprasit i nagluv, što je nesumnjivo doprinosilo njegovoj razdražljivosti. Imao je plamenoriđu kosu i bradu i, ako su preživele fotografije pouzdan vodič, permanentno ludački izraz na licu. Izgleda da su deca išla ulicom za njim i gađala ga koječime. Ali on je sasvim moguće bio najveći pronalazač za koga niko nikad nije čuo.
Bio je potpuno samouk. Kao mladić, radio je nekoliko godina na telegrafu, ali je dao otkaz u svojoj dvadeset četvrtoj godini i nikada se više nije zaposlio. Umesto toga, odselio se u Devon i prionuo na privatno proučavanje elektromagnetizma. Dok je radio u stanu iznad bratovljeve muzičke radnje u Torkiju, Hevisajd je došao do više važnih otkrića. Ljude je godinama zbunjivalo to kako radio-signali mogu da prate zakrivljenje Zemlje umesto da jednostavno odlete u svemir. Čak ni Markoni nije mogao da objasni kako su njegove radio-poruke dolazile do brodova koji su se nalazili iza horizonta. Hevisajd je dedukcijom došao do postojanja sloja jonizovanih čestica u gornjem delu atmosfere od kojeg se radio-signali odbijaju natrag. Taj sloj je postao poznat kao Hevisajdov sloj.
Međutim, Hevisajdov najjedinstveniji doprinos savremenom životu bio je način da se pojačaju telefonski signali i istovremeno eliminiše distorzija – dve stvari koje su dugo smatrane nemogućim. Bilo bi teško preterati u naglašavanju značaja Hevisajdovog otkrića. Ono je omogućilo trenutne komunikacije na velikim udaljenostima i pritom promenilo svet.
Hevisajdova kuća je bila u Louer Vorberi roudu, veoma prijatnoj rezidencijalnoj ulici gore u brdima iznad zaliva, oivičenoj velikim kućama među kojima su mnoge preuređene u stambene zgrade ili staračke domove. Mogao bih da se setim i goreg poslednjeg počivališta od neke stare kuće iznad Torkija. Hevisajdov stan je bio u zgradi krem boje, skrivenoj iza visokog zida. Hevisajd je imao samo sobu ili dve na spratu. Posle vremena koje je Hevisajd tamo proveo, u kući je nekoliko godina bio mali hotel, a onda je ona postepeno propala. Godine 2009. oštećena je u požaru, koji je verovatno slučajno izazvao neki bespravni stanar. Danas je napuštena, skrivena iza visokih zidova i privremene ograde od šperploče. Navodno na zgradi stoji plava ploča koja pominje Hevisajda, ali ja sa ulice nisam nigde mogao da je vidim. Ne verujem da mnogo ljudi dolazi da je vidi.
Začudo, Hevisajd se nije potrudio da patentira svoj izum. Umesto njega, patent je podneo AT&T, koji nije imao nikakve veze sa otkrićem, ali je svejedno postao jedna od najvećih korporacija na svetu umnogome zahvaljujući tome što niko nije mogao da mu konkuriše u telefoniranju na velikim udaljenostima. Trebalo je da Hevisajd završi kao multimilioner, ali je umesto toga svoje poslednje godine proveo živeći u bedi u garsonjeri u Torkiju, dok su ga deca s leđa gađala gumenim bombonama.
Neverovatno je to koliko često Britanci izmisle ili otkriju nešto od velike vrednosti za svet, a onda propuste priliku da na tome i zarade. Spisak smišljenih, otkrivenih ili razvijenih stvari u Britaniji koje su Britaniji donele malo ili nimalo koristi obuhvata kompjutere, radar, endoskop, objektiv za zumiranje, holografiju, veštačku oplodnju, kloniranje životinja, magnetnolevitirajuće vozove i vijagru. Jedini britanski izumi od kojih su Britanci videli vajde i još je imaju jesu mlazni motor i antibiotici. Upravo sam pročitao zanimljivu knjigu sa naslovom Gen kompatibilitnosti Danijela M. Dejvisa, profesora sa Mančesterskog univerziteta, koji je uzgred napomenuo kako su dvojica medicinskih istraživača, Derik Bruerton u Britaniji i Pol Terasaki u Sjedinjenim Državama, slučajno došli do istog važnog otkrića u razumevanju gena u isto vreme tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka. Terasaki je osnovao firmu za eksploataciju komercijalnog potencijala njegovog otkrića i toliko se obogatio da je na kraju davao donacije od po 50 miliona dolara odjednom. Bruerton je napisao knjigu o artritisu i predsedavao komisijom čiji je cilj bio da se spase jedna plaža na južnoj obali, blizu njegove kuće. Neko treba da mi objasni zbog čega to izgleda toliko neizbežno.
Hevisajd nije bio jedini čuveni stanovnik ovog strmog i prijatnog kraja. Komičar Piter Kuk rođen je nedaleko na Midl Vorberi roudu u kući koja se tada zvala Širbridž, a sada Kinbrej, pa sam sad odlučio da odem tamo i pogledam. Trebalo mi je malo vremena da pronađem to mesto, jer iako su ulice paralelne i očito potiču iz iste familije, izgleda da međusobno ne govore pošto gotovo nigde nisu povezane. Tako sam se baš napešačio pre nego što sam pronašao put do Kinbreja, i pokazalo se da je to povelika kuća podeljena, ne baš privlačno, u zasebne stanove. Stajao sam tamo i gledao u nju dugo, bez ičega nalik na stvarnu misao u glavi, a onda se okrenuo i, još lišen misli, pošao prijatnim ulicama natrag nizbrdo prema varoši.
Bilo je tek nešto malo posle tri sata, pa sam imao vremena i da popijem šolju čaja i da pogledam gradić. Dan mi je izgledao strašno dug. Kada sam se vratio u varoš, Torki je izgledao strašno tiho. Primetio sam kafić koji je izgledao prijatno, ali kada sam došao do vrata, tamo se pojavio neki čovek i počeo da ih zaključava.
„Izvinite, zatvaramo“, rekao je on.
„O“, kazao sam ja, iznenađen. „U koliko zatvarate?“
„U pet sati.“
„O“, ponovio sam ja. „Pa koliko je sada?“
Pogledao me je kao da sam malčice zaostao.
„Pet sati.“
„Naravno“, rekao sam. Pokazao sam mu svoj sat. „Izdaje me baterija.“
On je pokazao na jednu radnju niz ulicu. „Mislim da su oni otvoreni do pola šest. Možda tamo pronađete bateriju.“
Zahvalio sam mu i otišao u radnju u koju me je uputio, gde je neki muškarac od svojih pedesetak godina ravnodušno sedeo za pultom. Izgledao je kao da nije pomerio ni mišić najmanje dvanaest sati. Pružio sam mu sat i objasnio da se baterija verovatno ispraznila.
Posmatrao je sat pola sekunde, a onda mi ga je vratio. „Ovo ne radimo“, kazao je ravnodušno.
„Šta to ne radite? Ručne satove?“
„Mondejn. Ne radimo marku mondejn.“
„O. Da li znate nekoga ko radi?“
Slegnuo je ramenima. „Možete pokušati kod Džounsa.“
Zapravo, nije rekao kod Džounsa. Upotrebio je drugo ime, ali pošto sam dobar čovek, dajem ovde pseudonim. Uspeo sam da iz njega izmamim ime ulice i klimanje glavom kojim mi je pokazao otprilike na smer u kojem se nalazila ta alternativna mogućnost.
„Hvala vam“, rekao sam, a onda se najednom nagnuo preko pulta i zario mu raširene prste u oči. U stvari, nisam to uradio. Samo sam zamislio da to radim. Ali zahvaljujući tom maštanju, osećao sam se bolje.
Pohitao sam kod Džounsa – iz nekog razloga, odjednom sam osećao žurbu – kako bih tamo zatekao još jednog čoveka jednako slatkog držanja.
Objasnio sam mu svoj problem i pružio sat. Pogledao ga je, a onda vratio natrag. „Ne mogu da vam pomognem“, kazao je.
„Zašto?“
„Nemam baterija u radnji. Žao mi je.“
Makar je rekao da mu je žao, premda sam jasno video da to zaista ne misli. Rekao sam hvala i otišao. Bilo je očigledno prekasno da se uradi bilo šta drugo u Torkiju, pa sam seo u kola i odvezao se otprilike prema Totnesu. Veoma mi se dopada Torki i možda mu se jednog dana vratim, ali sada mogu da vam kažem sledeće: što se baterija za sat tiče, Torkijci mogu da se nose u tri lepe.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:26 am






JEDANAESTO POGLAVLJE

Devon



Ponekad se ne isplati biti prvi. Britanija ne samo što je izmislila železnicu već je prigrlila putovanje vozom sa više oduševljenja nego druge nacije i na kraju ostala sa mnogo više kapaciteta nego što joj je ikada bilo potrebno. Pruge su se prostirale svuda unaokolo. Ostrvo Vajt, površine 380 kvadratnih kilometra, imalo je devedeset kilometara železničke pruge po kojoj je vozilo pet različitih kompanija.
U vreme kada je mreža nacionalizovana, 1948. godine, već je bila zastarela, nekoherentne strukture, i samo je gubila novac na sve strane. Ona nije posedovala samo vozove, stanice, depoe za popravku i slično, već i pedeset četiri hotela, sedam hiljada konja, flotu autobusa, neke kanale i dokove, putničku agenciju Tomas Kuk i filmsku kompaniju. To preduzeće je bilo toliko raznorodno i njime je toliko labavo upravljano da niko nije znao koliko zaposlenih ima u novoj kompaniji; procene su se kretale otprilike između 632.000 i 649.000.
Do 1961. godine stvari su se toliko pogoršale da je premijer Harold Makmilan naložio svom ministru saobraćaja Ernestu Marplsu da to sredi. Marpls je već bio preduzimljiv. Kao suosnivač građevinske firme Marpls, Ridžvej i partneri, obogatio se izgradnjom puteva za državu pre nego što je i sam postao njen službenik. Kada su pripadnici opozicije ukazali na to da im se čini kako ima malo korupcije u tome što ministar saobraćaja nadzire projekte od kojih bi koristi mogla da ima njegova kompanija, Marpls je potpao pod pritisak da proda svoje akcije. Prvi plan mu je bio da ih proda svom poslovnom partneru uz prećutni dogovor da kasnije može da ih otkupi po prvobitnoj ceni. Kad su mu rekli da to i dalje nije etički, Marpls je smislio jednostavniju kombinaciju: prodao je akcije kompaniji koju je u potaji kontrolisala njegova žena.
Marpls je imenovao Ričarda Bičinga kao rukovodioca konsolidacije železnice, sa ogromnom godišnjom platom od 24.000 funti – više nego dvostruko u odnosu na platu premijera. Bičing je bio dežmekast muškarac koji je izgledao kao cepidlaka, sa mustaćima u stilu gusenice, loše začešljanim pramenom preko ćele i neverovatnim odsustvom relevantnog iskustva. Fizičar po profesiji, bio je tehnički direktor hemijske kompanije ICI. Iako se u železnicu nije razumeo više od prosečnog putnika iz voza, Bičing je bio sasvim sposoban administrator, a svakako nije bila potrebna velika vizija da se vidi kako je železnici neophodno pokloniti pažnju. Bičing je naručio studiju koja je pokazala da je situacija još gora nego što je mislio. Neke pruge jedva da su imale saobraćaja. Prugu od Invergarija do Fort Avgustusa u Škotskoj, kako je ustanovljeno, koristilo je u proseku samo šest putnika dnevno. Mala pruga od Langinoga do Monšanta u Velsu zarađivala je u proseku manje od jedne funte dnevno. Sveukupno, ispostavilo se da polovina železničke mreže u Britaniji donosi 96 procenata posla, dok druga polovina pokriva samo 4 posto. Očigledno rešenje bilo je da se zatvore neproduktivni delovi. U martu 1963. Bičing je iznedrio pozamašni dokument sa nazivom Preuređenje britanske železnice, koji su tada, a i potom, svi poznavali kao Bičingov izveštaj, i u kojem je on predložio da se zatvori 2.636 stanica, oko jedne trećine ukupnog broja, zajedno sa dve stotine sporednih pruga i oko osam hiljada kilometara koloseka.
Da se Bičing zadržao na nepoznatim delovima mreže, verovatno nikada ne bi na sebe navukao trajnu bruku i sramotu, ali on je u naletu reformatorskog elana preporučio da se zatvore i poznate stanice – Invernes, Kings Lin, Kenterberi, Stratford na Ejvonu, Herford, Solsberi, Čičester, Blekburn i Burnli, među mnogim drugim – i to je izazvalo furioznu reakciju.
Ali u stvari, niti jedna od gorepomenutih stanica nije bila zatvorena. Štaviše, mnogi rezovi koji su usledili imali su veoma malo veze sa Bičingom. Laburistička partija je došla na vlast 1964. sa sopstvenim programom racionalizacija. Harold Vilson, novi premijer, poštedeo je poznate stanice, ali je zatvorio dodatnih 1.400 koje Bičing nije ni pomenuo. Ti rezovi su posebno razorno pogodili obalska mesta na zapadu zemlje. Lajm Ridžis, Padstou, Siton, Ilfrakum, Briksam i mnogi drugi ostali su bez železnice. Za nekoliko odmarališta kažu da se nisu nikada oporavila. Nekada je postojala železnička linija koja je nosila ime Ekspres Atlantske obale. Zar ne bi bilo divno imati nešto slično sada? Danas najbržem vozu na zapad, od Padingtona do Penzansa, treba pet i po sati da prevali 450 kilometara, prosečnom brzinom od oko 80 kilometara na sat. Vozio sam se tuda nekoliko puta. To vam je kao rigor mortis, samo sa pejzažima.
Pošto je obavio svoje, Bičing se vratio u ICI i dobio je titulu za zasluge u tom čerečenju. Iako Bičing nije bio odgovoran za sve rezove koji mu se obično pripisuju, on nije bio nikakav heroj. Oko trećine rezova koje je predložio bili su, po svakom merilu, kratkovidi ili vredni žaljenja. Takođe je sugerisano da su mnoge Bičingove brojke sakupljene namerno u doba retkog saobraćaja – van sezone u morskim odmaralištima, na primer – kako bi se obezbedilo da određene pruge izgledaju posebno neiskorišćene. Jedna od linija koje je Bičing želeo da ukine bila je ona od Egzetera do Eksmuta. Ona je preživela i danas prevozi milion putnika godišnje, što ukazuje na to da Bičingove procene nisu uvek bile pouzdane, pa čak ni naročito poštene.
Ernest Marpls je isto tako stekao titulu otprilike u isto vreme, ali je ubrzo zatim pobegao iz zemlje kako ne bi bio uhapšen zbog poreske utaje. Umro je u Francuskoj 1978. godine i nikad se nije vratio u Britaniju niti pokazao najmanju sklonost da bude išta drugo do odurni torijevski drkadžija masne kose.
Zahvaljujući gospodi Bičingu, Marplsu, Vilsonu i drugima, moje putovanje preko Devona i Kornvola nije moglo da se izvede vozom. Isto tako nisam, kako sam umorno ustanovio, mogao da putujem autobusom, toliko su lokalne veze slabe. Odlazak od Totnesa do Salkoma, koji su udaljeni jedan od drugog trideset kilometara, podrazumevao bi zasebna putovanja od Totnesa do Briksama, od Briksama do Darmuta, od Darmuta do Torkrosa i od Torkrosa do Salkoma, i onda sve to isto samo nazad, ali autobusi su bili toliko retki da bi i tako bili potrebni dani za puno povratno putovanje.
I tako nisam imao drugog izbora do da vozim, a to je trajalo bez kraja i konca. Svi putevi su bili uski i puni slepih mesta i tesnih krivina. U svakom selu i zaseoku, kolone parkiranih kola značile su da putem ne mogu da se mimoiđu dva automobila, pa su svi morali na smenu da se međusobno propuštaju. Sve je to bilo iznenađujuće dobrodušno i prijatno zato što su svi imali obzira i nije bilo padobranaca. To su bili Englezi u svom najboljem izdanju – kao Engleska koja je nekada svuda postojala, ona Engleska u kojoj ste uzimali u obzir i potrebe drugih zajedno sa sopstvenim, pod pretpostavkom da će oni isto učiniti i za vas.
Zaustavio sam se na jednom mestu i izbrojao kolonu od dvadeset osam kola koja su sa zahvalnošću prihvatila moj gest ustupanja prolaza. Svi su mi mahali iskreno ali odsutno u znak zahvalnosti dok su se istovremeno provlačili kroz uski prostor između mene i kuće podignute kraj samog puta. Želeli oni ili ne, sva ta kola sada su bila deo konvoja koji se sporo kretao kroz južni Devon. Na kraju mi je jedan vozač iz daljine ablendovao farovima da prođem, i ja sam ustanovio da sada predvodim sopstveni konvoj. Najmanje dvadesetak automobila oslanjalo se na mene da stvaram otvore i provlačim se kroz blokade. Shvatio sam da baš uživam u takvoj odgovornosti, i sa zadovoljstvom mogu da kažem da sam ih uspešno odveo do Salkoma i gotovo nikoga nisam usput izgubio.
Salkom je čuvena zajednica jahtaša, živopisno smeštena na zelenim brdima koja gledaju na nečuveno lep zaton. Kad sam prošli put tu bio, pre dvadesetak godina, mogli ste da se uvezete u selo i parkirate kraj luke, ali ti su dani odavno prošli. Danas postoji parking na vrhu brda nepuna dva kilometra od centra sela, gde možete da se parkirate i odvezete autobusom. Čak izdaleka, video sam red za ulazak na parking, ali sam ugledao jedno proširenje i šmugnuo tamo izvevši nagli i smeli manevar koji je nagnao šest ili osam drugih kola da zatrube i anblenduju u spontanom gestu divljenja.
Otišao sam pešice u selo po vrhu brda, i zatim niz strmi vijugavi put, pored kuća koje su sve imale vesela nautička imena i uredan ali bezličan izgled vikendica. Stanovništvo Salkoma, pročitao sam negde, desetostruko se uveća za vreme letnje sezone, sa dve hiljade na dvadeset hiljada duša. Ovo je definitivno bila letnja sezona. Ali čak i kada je toliko krcato da se čini da će se raspući, to je ljupko mesto. U luci, brodice sa trouglastim jedrima plutale su na staklastoj vodi kao poklončići za zvanice na žurki. Miris morske trave iz marine visio je u vazduhu. Galebovi su kreštali i obrtali se na nebu, ispuštajući vlažne bele kasetne bombe po krovovima i pločnicima. Bog sveti zna šta ti galebovi jedu, ali svakako imaju redovnu stolicu.
Salkom je elegantan, prosperitetan i veseo. Svi su bili odeveni kao neko od Kenedijevih u Hajanisportu. Morao sam da izvadim džemper iz torbe i privežem kravatu oko vrata kako ljudi ne bi zurili u mene. Svi su oni izgledali robusno, zdravo, sa fino raspršenim morskim kapima po licu. Ti ljudi nisu hodali s jednog mesta na drugo, već skakutali.
Glavna ulica u Salkomu nosi ime For strit. Dejli telegraf je smatra šestom najgotivnijom ulicom u Britaniji. Nemam pojma otkud im takva procena, premda podozrevam, pošto je Telegraf posredi, da to nema mnogo veze sa naukom ili ikakvim razmišljanjem. Prodavnice su nesumnjivo bile skupe. U delikatesnoj radnji Casse-Croûte, dnevni specijalitet je bio tart sa brijem i šparglom pripremljen sa organskim sajderom, što sam primetio sa zadovoljstvom i olakšanjem. Koliko sam samo često morao da odbijem tart sa brijem i šparglom zato što sajder nije bio organski. Palo mi je na pamet da je za mog života britanska hrana od čudne i neprimamljive postala ponovo čudna i neprimamljiva posle petnaestak godina veličanstvene, bestidne ukusnosti između. Možda sam ja neprevaspitani divljak, ali što se pre vratimo nacionalnom obroku od krompirića sa močom i tako tim, ja ću biti srećniji. U moje vreme, svaki obrok u restoranu počinjao je koktelom sa račićima i završavao se švarcvald tortom, i verujte da smo svi bili mnogo srećniji.
U Salkomu je sve bilo krcato. Nisam imao ni najmanju šansu da sednem negde sa šoljom kafe ili organskim tartom, pa sam odlučio da se prošetam i vratio se putem kojim sam i došao uzbrdo, drumom prema Kingsbridžu. Nepuna dva kilometra dalje, desno se odvajala uska, privlačna staza kroz divni predeo dole prema Kingsbridžskom ušću nalik na fjord. Sa svog mesta na vrhu brda, video sam kako ušće zavlači mršave ruke u više useka na srednjoj udaljenosti. Ostavio sam svoju mapu u kolima, tako da nisam mogao da vidim gde su lokalne pešačke staze, ali mislio sam da bih mogao da se smandrljam niz stazu do sledećeg sela i možda pronađem lep, zaboravljeni pab za ručak. Prešao sam možda pola kilometra putem koji se prilično strmo spuštao prema moru, i ništa nisam mogao da vidim iza debelih živica koje su izbijale sa obe strane, a onda sam obišao oko krivine i na svoj užas ugledao džinovsku poljoprivrednu mašinu koja se putem pela prema meni. Sasvim je zauzela raspoloživi prostor i grubo trljala živice s obe strane. Nisam nikako mogao da stanem sa strane i pustim je da prođe, a nije bilo ni procepa niti kapija za ulazak na imanja bilo gde usput, da se tamo sklonim, pa sam mogao samo da se okrenem i pođem žustro skroz uzbrdo do mesta sa kojeg sam krenuo, akutno svestan da je tik iza mene džinovska mašina koja bi mogla da me spljeska kao ispljunutu žvaku ako to poželi, i koja se kreće taman toliko brzo da to bude preteće. Okretao sam se s vremena na vreme prema vozaču da mu pokažem rukama nešto u smislu izvinjenja zbog toga što sam mu se našao na putu, zapravo, zbog toga što uopšte postojim, ali u smrknutom, nepromenljivom izrazu njegovog lica nije bilo ni najmanje naznake topline. Što sam brže pokušavao da se krećem, to je on izgleda više ubrzavao. Na vrhu brda sam se presamitio, gutajući vazduh, a on je projurio kraj mene i ne pogledavši me.
„Nema na čemu, mater ti jebem, gegulo jedan!“, doviknuo sam, ali ne verujem da su moje reči imale razoran učinak kojem sam težio. Mogu samo da se nadam da je on kasnije razmislio o tome i da mu je bilo krivo, ili da se možda razboleo od neke strašne bolesti i umro.
Vratio sam se do kola i odvezao dvadesetak kilometara još sporijim, ali i veličanstvenijim putem do Torkrosa, zaseoka na dramatičnom delu obale iznad zaliva Start. Severno odatle prostire se predeo peščanih dina sa nazivom Slepton Sends, toliko sličan plažama Normandije da su ga koristili za generalnu probu za Dan D u proleće 1944. U velikoj potaji, trideset hiljada američkih vojnika smešteno je na lađe za iskrcavanje i odvezeno u zaliv da vežbaju borbu pri stupanju na obalu, ali devet nemačkih podmornica je slučajno primetilo tu aktivnost i doplovilo među njih, raznoseći lađe za iskrcavanje na vodi i praveći opšti haos. Izgleda da niko sa savezničke strane nije pomislio da postavi odgovarajuću zaštitu za tu vežbu, pa su podmornice mogle do mile volje tuda da haraju.
Jedan od onih koji su posmatrali taj pokolj bio je i Ajzenhauer lično. Izgleda da niko ne zna koliko je ljudi poginulo. Brojke se kreću od 650 do 950 ili tako nešto. Tabla sa informacijama kod Torkrosa veli da je izginulo 749 američkih vojnika i mornara. Koja god brojka bila tačna, mnogo više Amerikanaca je izginulo te noći nego prilikom stvarnog iskrcavanja na plažu Juta samo mesec dana kasnije. (Žrtava je bilo mnogo više na plaži Omaha.) Bio je to najteži jednostrani gubitak koji je Amerika pretrpela u ratu, a opet malo je ljudi uopšte za njega čulo zato što je vest o katastrofi zataškana, delom kako bi se sačuvao moral, delom zbog opšte tajnovitosti u vezi sa pripremama za invaziju. Najneverovatnije je to što Nemci, koji su slučajno naišli na ogroman broj lađa i ljudstva usred manevara odmah preko puta poluostrva Šerbur, nisu shvatili da se sprema invazija na severnu Francusku.
Tu sam konačno mogao da uđem pešice. Odšetao sam se do velikog brda iznad sela Torkros, i bio je to težak uspon, ali vredan truda, do polja visoko iznad zaliva. Na polju je bilo mnogo nagaznih mina u vidu kravlje balege, ali krava nije bilo nigde u blizini, zbog čega mi je bilo milo. Vidik je obuhvatao moćni potez zaliva Start, koji je svakako jedan od najlepših u Engleskoj. Na jugu je privlačni beli svetionik stajao na izbočini po imenu rt Start. Severno, kod Stouk Fleminga, bio je neki drugi toranj – crkveni zvonik, zaključio sam konačno – a između njih se prostirala izvanredna, nehajno savršena kombinacija njiva, grupisanih sela, seoskih kuća i razastrtih puteva.
Upravo u tom trenutku stado krava se pojavilo preko uzvisine i odlučilo da dođe i osmotri me. Nisu bile agresivne, već samo glupave. Želele su samo da budu sa mnom. Ali naravno, čim su se približile, uznemirile su se, što je značilo da su mogle da se uspaniče i izgaze me tako da od mene ostane nešto po obliku i sastavu veoma nalik na balegu koju su ostavljale da se presijava na sve strane. Nisam želeo da ih uspaničim pa sam ih, držeći se stoički rezignirano, pustio da me otprate do kapije. Vratio sam se nizbrdo i krenuo u šetnju po peščanim dinama, što nije naročito prijalo mojim gležnjevima, ali makar krava nije bilo unaokolo.
Poželevši da popijem šolju čaja, odvezao sam se do istorijske varoši Dartmut, čuvene po svom zamamnom položaju na reci Dart i tome da je tamo smešten Kraljevski pomorski koledž. Na rubu gradića, osvetljeni znak kraj puta saopštio mi je da nipošto ne uđem u varoš, već da koristim sistem parkiranja i javnog prevoza na obodu, ali ja sam se ipak odvezao u grad da vidim jesu li slagali. Nisu. Dartmut je bio krcat i bilo je nemoguće pronaći parking, pa sam prošao jednosmernim ulicama i vratio se uz strmo brdo do izuzetno udaljenog parkinga, odakle sam mogao da uhvatim javni prevoz, i gde je odmah trebalo da odem. Parkiranje je koštalo 5 funti, što mi se učinilo nečuvenim, s obzirom na to da sam želeo samo da popijem šolju čaja, i da se već ozbiljno gnjavim zarad njihove lokalne privrede, ali malo mi je laknulo kada sam otkrio da posle dva po podne parkiranje košta 3 funte. Tako sam se odvezao autobusom natrag u varoš i prošetao okolo, a isto to su radile i desetine hiljada drugih ljudi, većinom mojih godina i društveno-ekonomskog statusa. Ovo je, shvatio sam, moja budućnost: pozno doba provedeno u muvanju po mestima poput Dartmuta, u poseti radnjama i čajdžinicama, zvocanju zbog gužve i skupih, nezgodnih aranžmana sa parkiranjem i javnim prevozom.
Dartmut je nekada bio pun šarmantnih prodavnica, premda pretpostavljam da bi trebalo da priznam kako je to bilo pre više od dvadeset godina, kada je većina mesta bila puna šarmantnih prodavnica. Danas su tu, izgleda, mahom mali, prepuni kafići i prodavnice suvenira koje prodaju drvene daščice sa ispisanim budalastim sentimentima. Dartmut je odavno imao čuvenu nezavisnu knjižaru Harbor buks, koju je vodio Kristofer Miln, sin A. A. Milna, ali ona je zatvorena 2011. godine, pa sam sa zadovoljstvom primetio da u varoši postoji nova knjižara, sa nazivom Dartmut komjuniti bukšop, koja posluje kao neprofitna zadruga. Veoma je mala i nalazi se u jednoj sporednoj ulici, ali je makar posredi živa knjižara i nadam se da je stanovnici Dartmuta podržavaju. Ušao sam u nju i razgovarao sa upravnicom Andreom Sonders, a ona mi je rekla da im dobro ide, zbog čega mi je bilo drago. Ali ostavimo li po strani njene knjige, ako biste mi poklonili vaučer u vrednosti od 100 funti, teško bih mogao da ga iskoristim u Dartmutu, osim eventualno za potpalu.
Popio sam šolju čaja, a onda otišao na obalu, gde grad gleda na široko ušće reke Dart. Tu je bilo mnogo prijatnije, štaviše, veoma lepo, i ja sam se najednom setio zbog čega bi neko mogao da odluči tu da provodi vreme. Krajičkom oka sam primetio neotesanog klinca od nekih trinaest godina u dresu Čelsija koji je sedeo na autobuskoj stanici i jeo čips iz kesice. Kad sam se vratio nekoliko minuta kasnije, momak je nestao, a kesica je bila na tlu. Kanta je stajala nepun metar odatle. Palo mi je na pamet, i to ne prvi put, da ukoliko Britanija misli da se sredi, treba baš da prione na eutanaziju.
Boravio sam dve noći u Totnesu dok sam bio u južnom Devonu, i to mi se veoma svidelo. Uredno je to i dobro održavano mesto sa zanimljivim raznovrsnim radnjama – u stvari, baš kao što je nekada bio Dartmut. Bilo je tamo malo više onih nju-ejdž kristala i takvih stvari nego što mi je lično potrebno, ali isto tako i dobrih galerija i prodavnica antikviteta. Ušao sam u četiri prodavnice jednog jutra, eksperimenta radi. U jednoj mi je prijazno poželela dobro jutro žena otprilike mojih godina, u drugoj sam dobio nemo klimanje glavom i osmejak – ne baš odbojno, ali ni predusretljivo – dok su me u preostale dve odgovorni ljudi potpuno ignorisali.
Nikad ne mogu da se odlučim šta je gore, titanska ravnodušnost prosečnog britanskog vlasnika radnje, ili nepodnošljiva pažnja onih u Americi. Mrtva trka. Nedavno sam bio u Njujorku i naprečac rešio da uđem u jednu Avedinu radnju. Moja žena voli Avedin šampon (ta vam voli sve što košta više nego što bi trebalo) pa sam pomislio da je iznenadim malim poklonom.
„Dobar dan“, rekla je fina devojka koja je bila tamo, „mogu li nekako da vam pomognem?“
„O, ne hvala, samo razgledam“, odgovorio sam.
„Koji vam je pH?“, upitala je ona.
„Ne znam. Nisam poneo svoj komplet za testiranje zemljišta.“ Osmehnuo sam joj se što sam prijaznije mogao. Nije znala da se šalim.
„Da li ste probali naš novi efikasni šampon?“, upitala je i tutnula mi cilindričnu zelenu bocu ispred lica malo više nego što je, po meni, bilo baš pametno. „Stoprocentno se pravi od biljnih surfaktanata i blago čisti dok angažuje sva čula.“
„Zaista samo razgledam, hvala“, ponovio sam. Tragao sam zapravo za nalepnicom sa cenom. Ja sam zaista velikodušan – to će vam reći svako osim onih koji me dosta dobro poznaju – ali postoji granica za ono što sam spreman da potrošim na šampon, čak i zbog nekoga ko mi je podario decu.
Dok sam se saginjao da pogledam bočice na nižoj polici, postao sam svestan da mi prodavačica zagleda teme.
„Da li ste probali naš novi šampon protiv peruti?“, upitala je ona.
Uspravio sam se. „Gospođice, molim vas“, rekao sam, „želim samo da tiho razgledam, sasvim sam. Mogu li, moliću lepo?“
„Naravno“, kazala je ona i odstupila za korak. Ćutala je otprilike jednu nanosekundu, a onda ponovo stupila napred. „Vama bih preporučila taj protiv peruti“, rekla je.
Shvatio sam da ona ima maloprodajni Turetov sindrom, nagon da trtlja netražene savete. Nije tome nikako mogla da se odupre. Šta god da sam dodirnuo ili pogledao, ona je morala da prokomentariše. Na kraju sam morao da izađem iz te radnje. Pozitivno u svemu tome bilo je to što mislim da mi je prištedela 28,50 dolara.
Zato mi očigledna ravnodušnost britanskih vlasnika radnji ne smeta ni prineti koliko smeta mojoj ženi. Opet, ponekad se zapitate da li bi svisnuli na licu mesta ako bi prevalili pozdrav preko usana. Ponekad mi se prikrade podozrenje da bi im se možda koja mušterija i vratila da oni ne pokazuju tako jasno koliko se gnušaju toga što ste ušli u njihov lokal i pipkate stvari u njemu. Ali opet, kao što napominje moja žena, sa koliko god topline da me prime ili ne, ja opet neću ništa kupiti zato što mislim da je sve preskupo i da već imam sve što mi treba.
Iz Totnesa sam se zaputio u Dartmur, zemlju bregova i vresa, divljih ponija i kamenih mostića iznad zapenjenih brzaka. Upravo sam pročitao knjigu U potrazi za Engleskom H. V. Mortona, koju su oduvek opisivali kao klasiku, verovatno oni ljudi koji je nikada nisu čitali, zato što je zapravo veoma grozna. Napisana je 1927. godine i sastoji se uglavnom od toga što Morton vozi po Engleskoj i usporava na svakih tridesetak kilometara da pita za put nekog klipana u radnom odelu koji stoji kraj puta. U svakom selu koje je posetio, Morton je uspeo da pronađe besposličara sa čudnim naglaskom i razgovara s njim.
Na Dartmuru je svratio u Vajdkom na Pustopoljini i pitao nekog starca naslonjenog na štap od jasenovine da li oni tamo zaista pevaju staru narodnu pesmu „Vajdkomski vašar“ sa čika Tomom Koblijem, po kojoj je Vajdkom čuven.
„Vala baš“, odgovara taj čovek. „Pojemo ti mi to redovno, katkad i pre nego zapojemo ’Bog nek nam čuva kralja’! O, jašta, vala baš!“
Iz knjige U potrazi za Engleskom stičete utisak da je Engleska veselo, prijateljsko mesto, da su ljudi u njoj ljupki nedotupavci sa komičnim naglaskom, pa je onda malo ironično to što tu knjigu toliko često citiraju kao delo koje je uspelo da uhvati bit nacije. Još je veća ironija to što se Morton na kraju nadurio na Englesku zato što nije bila dovoljno fašistička za njega. Odselio se 1947. u Južnu Afriku i tamo proživeo poslednje trideset dve godine života, zaboravljen od svih, ali zadovoljan zbog toga što je imao sluge na koje je mogao da viče. Jedino što sam upamtio iz knjige bilo je to što je po njemu Vajdkom na Pustopoljini izgledao strašno lepo, pa me je zanimalo da vidim u kojoj meri je i dalje takav. Sa zadovoljstvom mogu da kažem da je to mesto i dalje izuzetno lepo. Ima ljupku crkvu sa veličanstvenim tornjem, zelenilo u centru, pab i prodavnicu, i stoji usred simfonije stenovitih brda. Rekao sam dobro jutro nekom čiči kraj crkvenog groblja, ali on mi nije rekao „Jašta, vala baš“, niti bilo šta zabavno rustično.
Odvezao sam se u brda i parkirao na neuređenom parkingu koji je tamo verovatno napravljen za šetače, pa sam izašao iz kola sa svojim pouzdanim štapom za hodanje i mapom. Jutro je bilo sjajno. Brda su bila posuta ovcama, divljim ponijima i granitnim izbočinama koje nose naziv torovi. U Dartmuru padne gotovo dva metra kiše godišnje, pa je stoga jedan od najvlažnijih regiona u Engleskoj, što naravno govori mnogo toga. Zbog loše drenaže, voda se sakuplja u ono što u tom kraju nazivaju „perina“ – jezerca vode prekrivene samo mahovinom. Ona se praktično ne mogu razabrati od ostatka terena, tako da dođoši često zagaze u njih, a onda nestanu sa zaprepašćenim grljg, ili makar tako kažu. Zapravo nisam verovao u to, ali sam se svejedno držao staza.
Nisam mogao ni za živu glavu da ustanovim gde sam na mapi. Nisam mogao čak ni da nađem Vajdkom. Jak vetar je neprestano pokušavao da mi mapu ponovo presavije. (Tek kasnije, kada sam se ponovo našao u kolima, shvatio sam da je mapa bila odštampana sa obe strane i da sam ja gledao onu pogrešnu.) Gde god da sam se tačno nalazio, bila je to lepa šetnja sa vidicima kao sa krova sveta. Na kraju sam došao do trig-tačke – to je uvek uzbuđujuće u šetnjama po unutrašnjosti jer obično znači da ste došli do vrha. „Trig“ je, ako niste znali, skraćenica za triangulaciju, a trig-tačka je mali betonski stub sa mesinganim urezom na vrhu gde je nekada bio prikačen geometarski instrument kako bi napravio preciznu mapu pejzaža. Svaka trig-tačka je u vidokrugu druge dve (premda daleko od njih), pa tako sve one čine krajnje tačke trougla. Nisam sasvim siguran kako to niz trouglova može da vam podari mapu Britanije – i molim vas da mi ne pišete kako biste mi to objasnili; ne kažem da želim da znam – ali nekako uspeva u tome, i jedino je to važno. Sara Pejlin je svom sinu nadenula ime Trig. Pitam se zna li on da je ime dobio po betonskom bloku.
Čitava Britanija je iznova izmerena triangulacijom između 1932. i 1962. godine, koja je odgovorna za sve trig-tačke na koje ćete naići kad god šetate po brdima. Naravno, danas se sve to radi pomoću satelita, a trig-tačke nisu neophodne, pa mnoge od njih nestaju, bilo zahvaljujući zanemarivanju ili zato što ih neko namerno uklanja, što je po mom mišljenju baš tužno.
Pretpostavljam da negde u Britaniji postoji Trig udruženje. Takođe mislim da će sada, pošto sam ovo napisao, zatražiti da dođem i govorim na njihovom godišnjem skupu. Zato ću reći da mi trig-tačke mnogo nedostaju, ali ipak ne baš toliko.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:26 am




DVANAESTO POGLAVLJE

Kornvol



I

Neko vreme sam mislio da svima treba dozvoliti da imaju deset ili dvanaest stvari koje ne vole, bez potrebe da se pravdaju ili objašnjavaju bilo kome zbog čega ih to ne vole. Refleksna gnušanja, tako ih nazivam. Za mene su to:
Pantalone boje lososa i muškarci koji ih nose.
Ljudi koji govore „do jaja“.
Degustacija menija.
Roditelji svakog deteta po imenu Tarkvin.
Ljudi koji na kraju dugih telefonskih poruka izverglaju svoj broj telefona toliko brzo da morate to da preslušavate iznova i iznova, te da konačno odete po nekoga kako bi slušao zajedno sa vama, pa čak ni tada ne možete da ukačite taj broj.
Kad se pozivnica naziva pozivom.
Crveno dugme na programu BBC-ja.
Većina književnih kritičara, ali u ovom trenutku naročito Daglas Brinkli, sitni američki akademik i povremeno kritičar čije bi moći zapažanja i velikodušnost duha komotno stale u proton i opet ostavile dovoljno prostora za odjek.
Nazivi za boje drap i rezedo koji ništa ne znače.
Pisanje reči mic umesto mike za mikrofon. (Zar biste napisali bic umesto „bajs“ za bicikl?)
Meril Strip kada je sva dražesna.
Kad kažete da ćete nekog nazvati telefonom umesto da ćete ga pozvati ili mu telefonirati.
Čajnici koji nemaju crvenu tačkicu da vam pokažu da li su uključeni ili ne.
Popodnevne radio-drame na Radiju 4.
Hari Rednap.
Znam da je to više od dvanaest, ali pošto je posredi moj koncept, imam još nekoliko kao bonus. Možda biste pomislili da je na spisku i vožnja leti po Zapadnoj Engleskoj, ali to ne može tu da se plasira zato što je reč o očiglednom i racionalnom gnušanju. To je isti razlog zbog kojeg ne možete na spisak staviti Terezu Mej ili muškarce koji nose ešarpe. To mora biti nešto sa čime neki ljudi ne moraju obavezno biti saglasni, a niko ne može poreći da je letnja vožnja po Zapadnoj Engleskoj pravi košmar.
Bilo mi je potrebno više od jednog sata da pređem preko mosta Tamar, samo sa jednom kolovoznom trakom prema zapadu. Šta su, za ime sveta, mislili kad su ga pravili? To je bilo 1961. godine, u isto ono vreme kada su pokušavali svuda da postave auto-puteve, ali na mestu gde bi malo širine očigledno imalo smisla, odlučili su da ekonomišu. Pa vi vidite.
Iza Plimuta, saobraćaj bi jurnuo nekoliko kilometara, a onda se zakočio u koloni od više stotina metara na prilazu kružnom toku. Svi su mileli u etapama od po pola metra za desetak minuta, obišli oko kružnog toka, ubrzali neka tri kilometra, a onda ponovili čitav tegobni proces kada bi naišao sledeći kružni tok.
I tako sam se grčevito probijao kroz Kornvol, pored skretanja za Lui, Polpero i Foj. Isprva sam mislio da bih mogao da skoknem dole i bacim pogled na jedan od njih, ali svi drumovi prema moru bili su ćorsokaci i na svakom sam video duge kolone karavana i kola nakrcanih biciklima i kajacima koje su se zaputile prema vodi, i znao sam da bi mi trebao ceo sat da dođem tamo, i ustanovim kako nemam gde da se parkiram. Bez obzira na to, odmah iza Sent Ostela, izbezumljen od dosade, naprečac sam skrenuo prema Mevagisiju.
Retko kad mi se desilo da tako momentalno zažalim zbog nečega za šta sam znao da će me naterati da momentalno zažalim. Put za Mevagisi je bio vijugav, tesan i često nepomičan. Čitava večnost mi je trebala da dođem do oboda mesta, gde se nalazio džinovski parking. Kola su čekala u redu da uđu. Upitao sam radnika parkinga mogu li jednostavno da se okrenem. On je rekao naravno, a onda me je prepoznao, što mi se dopalo. (Ne događa se to naročito često. Pitajte bilo kog pisca.) Ime mu je Metju Fejsi, i on nije bio radnik na parkingu, već vlasnik. Parking je bio u svojini njegove porodice godinama, pa je on leti imao posla oko njega, ali njegova stvarna strast je fotografija. Kasnije sam pogledao njegov sajt i on je zaista veoma dobar. U svakom slučaju, lepo smo proćaskali i on me je posavetovao da se vratim van sezone, pa sam obećao da ću to i uraditi.
Dok sam se vraćao prema putu A390, glavnom drumu za Penzans, moje odredište za tu noć, prošao sam pored putokaza za Izgubljene Heliganove vrtove i naglo, žestoko skrenuo na sporedni put, podarivši tako na tren neplanirano uzbuđenje dvoma biciklistima i jednom karavanu. Nikada nisam čuo za to mesto, ali me je zanimalo kako to možete da izgubite vrtove. Ispostavilo se da su Izgubljeni Heliganovi vrtovi delo Tima Smita, Holanđanina koji je godinama živeo u Engleskoj i koji je ujedno odgovoran za popularni Projekt Eden, dvadesetak kilometara severno, sa druge strane Sent Ostela.
Heligan je nekada bio veliko imanje, visoko na valovitom brdu iznad mora, sa osobljem koje je obuhvatalo dvadeset dva baštovana. Ali Heligan su zadesila teška vremena, a vrtovi su propali i zarasli u korov. Kada su 1990. godine naišli Smit i njegov poslovni partner Džon Nelson, vrtove niko nije obrađivao sedamdeset godina. Smit i Nelson su odlučili da ih obnove. Bio je to monumentalan zadatak. Posle sedamdeset godina, nije mnogo toga ostalo čak ni u konturama. Četiri kilometra šumskih staza je nestalo. Staklenici su se urušili. Ozidani vrtovi bili su u draču do visine grudi. Više od 750 oborenih stabala moralo je da se raskrči pre nego što je mogla da započne prava obnova. Izgledalo je to kao nemoguć zadatak, ali Smit, koji je studirao arheologiju na Duramskom univerzitetu, uneo je u taj posao arheološki elan. Posle godina teškog rada, vrtovi su obnovljeni i danas su sjajni i puni ljudi, kao što i zaslužuju.
Prostiru se na ogromnoj teritoriji, dobrim delom pošumljenoj, i moram da kažem da sam bio zahvalan za to što sam mogao da protegnem noge posle toliko sati u kolima. Šumske staze se protežu kilometrima i kilometrima. Isprva sam mislio da je Heligan samo to, šuma i paprat, ali onda sam naišao na ozidani vrt sa gajenim cvećem, pun šarenih pupoljaka i razigranih leptira. U daljini, more je bilo jedva vidljivo, svetlo, bledoplavo ispod neba slične boje. Bilo je to sve veoma lepo. U kafiću sam popio okrepljujuću šolju čaja i divno suvo parče torte – umereno ukusne na britanski način, zadovoljavajuće ali ne toliko izvrsne da biste poželeli drugi komad sledećih mesec dana ili tako nešto – i vratio se na put veličanstveno obnovljen, kao i sam Heligan.
Nekoliko godina sam jednom svakog proleća išao vozom od Londona do Penzansa, i provodio tamo noć pre nego nastavim sutradan do ostrva Sili kako bih prisustvovao maratonu Tresko. Taj maraton se održavao u ime Trusta za cističnu fibrozu, a ja sam mu prisustvovao kao neka vrsta predvodnika navijača. Nisam trčao maraton, ne moram to ni da napominjem, već sam samo šetkao unaokolo i trkače koji su s naporom prolazili kraj mene bodrio napomenama koje su im skretale pažnju sa trke. Maraton Tresko je bio jedna od najčudesnijih stvari koje sam ikada doživeo. Održavan je istovremeno kad i Londonski maraton, a postojao je zbog toga što je kuvar iz ostrvskog hotela, divni lik po imenu Pit Hingston, shvatio da nikada neće moći da trči u Londonu u ime svoje kćerkice Džejd, obolele od cistične fibroze, zato što je tada u Tresku bio špic sezone. I tako je on sa svojom ženom Fionom osnovao maraton u Tresku i ovaj je brzo procvetao.
Pošto je Tresko toliko mali i može da primi samo određeni broj posetilaca, prijave su bile ograničene na stotinu trkača, zbog čega je bio istovremeno i ekskluzivan i intiman. Postoje ljudi u svetu koji sakupljaju maratone, a Tresko je bio jedan od najtežih za priključivanje kolekciji. I sama staza je bila veoma teška. Zbog veličine ostrva, trkači su morali da optrče osam krugova oko njega, uključujući i osam uspona uz jedno dugo brdo. Maratoni obično ne zahtevaju od vas da osam puta ustrčite uzbrdo.
Mnogi trkači su bili tamo zahvaljujući tome što su imali neki lični kontakt sa cističnom fibrozom, i trčali su u ime braće i sestara, partnera ili dece. U bar jednom slučaju trkačica je i sama bolovala od cistične fibroze; koliko god da poživite, nikada nećete videti ništa srčanije niti dirljivije od osobe sa cističnom fibrozom koja završava maraton. Bilo je to jednostavno nešto najbolje na svetu. Zaista je tako. A u smiraj dana, pošto bi istrčao maraton, Pit bi otišao u hotel i veče proveo kuvajući.
Jedina loša strana odlaska na Tresko bio je odlazak na Tresko. Nekada su za to postojala dva načina. Jedan je bio trajektom. Tako sam ja došao u svoju prvu posetu, i moram da kažem da je bilo donekle čudno. Svi putnici – a njih nije bilo mnogo – sišli su u potpalublje i zalegli na svaku horizontalnu površinu koju su mogli da pronađu. Mnogi su prekrili lica kaputima, kao da se kriju. Čim smo napustili luku, brodski restoran se zatvorio. Sve je to izgledalo veoma čudno, a onda smo izašli na otvoreno more i počeli da se ljuljamo i poniremo na neobično uzdržan način. Nemam bogzna kakva mornarska iskustva, ali svojevremeno sam plovio na nekoliko brodova – uključujući i jednu plovidbu kanalom Bigl u Južnoj Americi, koji i nije toliko vodeni prolaz koliko trambulina za brodove – i mogu da kažem kako nikad nisam doživeo ništa takvo. Nije to bila nemirna plovidba, već samo sporo, kumulativno, neobično uznemirujuća. Problem je, kako su mi kasnije objasnili, u tome što trajekt mora da ima ravno dno kako bi prošao kroz plićake oko Sent Merisa, glavne luke na ostrvima Sili, ali to znači da on leži na vodi kao pampur, što garantuje mnogo kretanja čak i u najmirnijim danima. Po lošem vremenu, kazali su mi, često dođete u priliku da doživite novo iskustvo povraćanja na tavanici.
Jedna osoba na Tresku (zakleo sam se da neću odati njen identitet) rekla mi je da je jednom prešla more iz Penzansa zimi, i kada je trajekt došao do Lends Enda, gde se struje iz Lamanša, Irskog mora i Severnog Atlantika spajaju u zapenjenom vrtlogu, brod nije mogao dalje. Oko dva sata, samo je plutao po živahnim talasima, nesposoban da mrdne ni tamo ni ovamo, sve dok konačno vetrovi nisu popustili, plima smenila oseku ili nešto tome nalik, pa je brod najednom bio u stanju da zapućka napred i dovrši prelazak dugačak četrdeset kilometara. Ali kada je stigao u Sent Meris, talasi u luci bili su preveliki da bi mogao da pristane.
„Kapetan je objavio da će pokušati još jednom, pa ako ne bude uspeo, moraćemo da se okrenemo natrag i vratimo u Penzans, po još nemirnijem moru“, kazao mi je moj doušnik. „Kunem se, bez preterivanja, držao sam se za pojas za spasavanje i ozbiljno pomišljao da skočim sa palube i okušam sreću plivajući do doka. Toliko gadno ume da bude. Međutim, na svu sreću, voda se nakratko umirila, pa smo uspeli da se privežemo za dok. Nikada niste videli da dvadeset ljudi brže napušta neki brod.“
Jedini drugi način da se stigne tamo bio je džinovskim helikopterom. Nisam bio toliko lud ni za helikopterom zato što mu rezultati i nisu bili baš besprekorni. Godine 1983, kada je njime upravljao Britiš ervejz, helikopter za Sili srušio se po lošem vremenu. Poginulo je dvadeset ljudi. Nekoliko puta sam leteo helikopterom i uvek je bilo dobro, ali mi je on prilično ličio na nešto što bi trebalo da se nalazi u Carskom ratnom muzeju, u odeljku za Korejski rat. Helikopterska linija je ukinuta 2012. godine iz ekonomskih razloga, a na mestu gde je nekada bio aerodrom Sili u Penzansu sada je džinovski supermarket Sejnzberis. Ako danas želite da dođete do ostrva Sili, morate se odvažiti na plovidbu trajektom ili doleteti malim aviona iz Egzetera, Njukija ili Lends Enda.
Godine 2010, posle deset godina junačkog postojanja, maraton Tresko je isto tako ukinut iz ekonomskih razloga, pošto su se sponzori povukli. Tako je maraton Tresko sada samo stvar istorije. Tu nema nikakve sumnje. Živimo u onespokojavajuće doba.
Bio sam zadovoljan zbog toga što sam se vratio u Penzans. Hotel u kojem sam obično boravio bio je zatvoren zbog renoviranja, pa mi je žena rezervisala sobu u malom hotelu na drugom kraju grada. Ispustio sam torbe i odmah izašao, željan da prošetam pre večere i vidim kako se Penzans promenio otkad sam prošli put bio tu.
Penzans bi trebalo da bude fenomenalan. Nalazi se na sjajnom mestu i gleda na planinu Sent Majkl, što je svakako jedan od najromantičnijih vidika u Engleskoj. Ima dugačku i prijatnu promenadu i luku koja bi mogla da bude ljupka uz malo farbe i mašte, a možda i uz štapin ili dva dinamita. Ulice su mu uske i šarmantne. Nizovi kuća odaju utisak prisnog komšiluka i često uživaju u lepom vidiku. Sigurno je sjajno pogledati sa prozora svoje spavaće sobe čim ustanete ujutro i znati kakav će dan biti na osnovu boje mora.
Sve u Penzansu i u vezi s njim mnogo toga obećava. A opet, to je tužno mesto koje propada. Prošetao sam kroz varoš i zaprepastilo me je to koliko je radnji pozatvarano posle moje prethodne posete. Star in je zakovan daskama preko vrata i prozora. Restorana po imenu Bateri više nema. Nekoliko prodavnica bilo je mračno i prazno. London in je još radio, ali nije mi se činilo da pršti od posla. Na vratima je stajao znak sa natpisom: „Ovo je javna gostionica, a ne javni klozet“. Bilo mi je drago zbog toga što je uprava zauzela stav po tom pitanju, ali ne mogu da kažem kako me je to baš privlačilo da uđem. Indijski restoran Gang, u kojem sam često obedovao, takođe je nestao, mada nisam bio sasvim iznenađen time. Bio je toliko loš da mu je malo nedostajalo da se plasira u kategoriju groznih. Obično sam bio jedina mušterija tamo. Usluga je uvek bila odlična.
Preko puta Ganga nalazio se dobar pab po imenu Turčinova glava. Sada sam pogledao kroz prozor i video da je unutra gužva uobičajena za subotu uveče, pa sam krenuo ulicom do drugog dobrog paba, Admirala Benboua, koji je bio još puniji. Zato sam se vratio do Turčinove glave i zagacao u gužvu kod šanka. Prošla je čitava večnost dok nisam dobio pintu, ali kada sam se okrenuo od šanka, na sopstvenu radost sam opazio stočić kraj vrata koji je upravo bio oslobođen, pa sam ga brzo zauzeo. Upitao sam kelnericu dok je prolazila kraj mene ima li hrane, i ona je rado primila porudžbinu, ali mi je iskreno rekla da jelo neće stići nimalo brzo. Završilo se tako što je kelnerica na otprilike svakih četrdeset minuta donosila nešto za moj sto i uveravala me da nisam zaboravljen. Uglavnom mi je donosila nešto što će mi dobro doći uz hranu kada ona konačno stigne – posude za so i biber, escajg umotan u papirnu salvetu – ali jednom mi je donela i parče hleba sa buterom, koje sam proždrao u manje-više jednom zalogaju, kao što žaba guta muvu. Oko 20.40 dobio sam činiju supe, koja se pušila i bila je izvrsna, a posle još jednog dugog intervala stiglo mi je i glavno jelo, riba sa krompirićima. Između toga, dobio sam i činijicu sa tartar sosom, parče butera i još mnogo pinti piva. Isto tako sam ustanovio da, ukoliko popijete dovoljno, večera prestane preterano da vam znači.
Oko deset uveče, kelnerica me je upitala da li želim puding, a onda smo se odmah saglasili kako je malo verovatno da ću poživeti dovoljno dugo da u njemu uživam, te smo se samo dogovorili oko nove pinte piva i računa. Na kraju je to bilo sasvim divno veče – ali kada se to još dogodilo da neko popije sedam ili osam pinti piva i ne provede se kao čovek?
Potom sam ustanovio da se možete napiti toliko da pređete dva i po kilometra u pogrešnom smeru u odnosu na hotel u kojem ste odseli, i potom provedete trideset minuta kružeći oko zgrade i pitajući se zbog čega je ona prekrivena skelama, i zašto vaš ključ ne može da tamo otključa niti jedna vrata. Posle toga ne pamtim nikakve pojedinosti, ali sledećeg jutra sam se probudio na svom krevetu u hotelu u kojem je i trebalo da budem, samo sa jednom cipelom na nozi, ali inače potpuno odeven, u pozi (i sa čudesno sličnim osećajem) nekoga ko je upravo pao s kruške.
II

Zar nije pravo čudo koliko ljudi na svetu može da vas mrzi? Većinu nikada nećete ni upoznati, a opet, nimalo im se ne dopadate. Svi oni koji pišu softver u Majkrosoftu mrze vas, baš kao i većina ljudi koji se javljaju na telefon u Ekspediji. I oni sa sajta Trip advajzor bi vas mrzeli, samo da nisu toliko posrano glupi. Gotovo svi hotelski službenici višeg ranga gnušaju vas se, kao i zaposleni u avio-kompanijama bez izuzetka. Svi ljudi koji su ikada radili za Britiš telekom, među njima i neki koji su umrli pre nego što ste se uopšte rodili, mrze vas; BT upošljava ogromne ekipe osoblja za podršku u Indiji samo da bi vas ono mrzelo.
Ali niko, apsolutno niko vas ne mrzi toliko kao ljudi koji prave engleske autobuske stanice. Nemam pojma zbog čega, ali njihova najiskrenija želja, jedna jedina misao koja ih nosi kroz svaki radni dan, jeste to da se postaraju da nijednom korisniku neke autobuske stanice u Ujedinjenom Kraljevstvu ni na tren ne bude udobno. Zato vam omoguće da počinete na crvenoj plastičnoj gredici postavljenoj pod toliko oštrim uglom da, ukoliko ne uspete da budno održite stav sa raširenim nogama, ima da skliznete odatle kao prženo jaje sa teflona.
Pominjem to ovde zato što sam sledećeg jutra posle doručka otišao u šetnju obalom i prošao kraj nove autobuske stanice koja nije bila opremljena čak ni zakošenim držačem, već tek običnom šipkom – nalik na šipku za skele, samo sjajnijom – koja je počivala na tri noge. Stupio sam pod nadstrešnicu i oprobao je zato što me je zanimalo. Bukvalno me je zabolelo kad sam seo na to. Bog sveti zna šta bi neki penzioner pomislio o tome. A i sama čekaonica je bila ružna. Čekaonice na autobuskim stanicama nekada su bile kao kućice, sa kosim krovovima i ugrađenim drvenim klupama. Sada su to samo aerodinamični tuneli sa reklamama.
Zato postavljam veoma ozbiljno pitanje. Zbog čega ove stvari moraju da budu toliko grozne? Britanija je nekada instinktivno proizvodila predmete za svakodnevnu upotrebu zahvaljujući kojima je bilo prijatno živeti. Ne verujem da je ijedna druga nacija smislila više stvari sa kojima čovek može da oseća povezanost i da im bude privržen – crne taksije, autobuse na sprat, oznake u pabovima, viktorijanske stubove za lampe, crvene poštanske sandučiće i telefonske govornice, apsurdno nepraktičan ali dražestan policijski šlem i još mnogo toga. Te stvari nisu uvek bile posebno efikasne ili razborite – trebala vam je gotovo nadljudska snaga da otvorite vrata telefonske govornice od livenog gvožđa ako duva vetar – ali davale su životu kvalitet i osobenost po kojima se Britanija izdvajala. A sada je sve to gotovo nestalo. Čak i crni taksiji u Londonu ustupaju pred navalom Mercedesovih kombija sa automatskim vratima zbog kojih vozač viče na vas u slučaju da pokušate sami da ih otvorite, a policajci na sebi nose žute prsluke zbog kojih izgledaju kao radnici koji održavaju železničke pruge. Na bezbroj malih načina svet oko nas postepeno odlazi dođavola. E pa, meni se to nimalo ne dopada.
Zaputio sam se u Maushol, ribarsko selo čuveno po lepoti. To čudno ime26 (izgovara se movzul) neizvesnog je porekla, ali verovatno potiče od neke stare kornvolske reči. Selo se proteže oko pet kilometara duž obalskog druma iz Penzansa. Jutro je bilo lepo i mirno, pošto je bila nedelja. Vidik preko Maunts Beja bio je svetlucav i smiren. Negde između sela Njulin i samog Maushola, naišao sam na staru brodsku bazu za spasavanje Penli, i to me je nagnalo da naglo stanem jer sam znao da je ona po nečemu poznata, ali nisam istog trena mogao da se setim po čemu. Tabla sa informacijama kraj baze popunila je pojedinosti koje moje sećanje nije moglo da iznedri. Pre tridesetak godina, bilo je to poprište velikog ali tragičnog junaštva.
Uveče 19. decembra 1981. godine, mali teretni brod Junion star, na svojoj prvoj plovidbi od Holandije do Irske, zapao je u nevolje na uzburkanom moru kod obale Kornvola. Bio je to dan velikog nevremena i predveče je oluja poprimila snagu bure broj 12 – najjače zabeležene u toj oblasti posle mnogo vremena. Pored uobičajene posade od pet članova, Junion star je nosio i kapetanovu ženu i dve kćerke tinejdžerke, kako bi porodica zajedno proslavila Božić u Irskoj. U najgorim mogućim uslovima, brodski motori su otkazali i lađa je bespomoćno zaplutala. Kada je poziv u pomoć stigao do seoskog paba u Mausholu, kapetan iz baze, Trevelijan Ričards, odabrao je sedmoricu ljudi, pa su odmah krenuli prema bazi. Sa velikim poteškoćama, brod za spasavanje iz Penlija zaplovio je i stigao do oštećene lađe, gde je nekako uspeo da se poravna s njom i preuzme četvoro ljudi. To je samo po sebi bilo izuzetno dostignuće. Talasi su dosezali visinu od petnaestak metara.
Kapetan Ričards je javio na obalu da dovoze četvoro spasenih da se iskrcaju, pa će se onda vratiti po ostale. Bila je to poslednja poruka koju su ikada poslali. Pretpostavlja se da je neki talas sledećeg trenutka bacio brodove jedan na drugi, tako da su oba potonula. Šta god se dogodilo, šesnaest ljudi je izgubilo život. Baza Penli nikada više nije upotrebljena, već je ostavljena u stanju zatečenom te noći kao trajni spomenik.
Nikada nisam zaista zastao i razmislio o tome koliko je izvanredna Kraljevska nacionalna služba brodova za spasavanje. Pomislite samo. Brod u nevolji pozove u pomoć i osam ljudi – učitelji, vodoinstalateri, lik koji upravlja pabom – ostave sve kako bi isplovili, bez obzira na vremenske uslove, ne postavljajući pitanja, dovodeći sopstveni život u opasnost, kako bi pokušali da pomognu neznancima. Postoji li išta hrabrije i plemenitije od toga? RNLI27 – pogledao sam to kasnije – jeste organizacija kojom upravljaju dobrovoljci, uz podršku isključivo iz javnih donacija. Ona održava 233 baze oko obale Britanije, i prima u proseku dvadeset dva poziva za isplovljavanje dnevno. U proseku spasava 350 života godišnje. Postoje trenuci kada je Britanija najdivnija zemlja na svetu – zaista najdivnija od svih. Ovaj je bio jedan od njih.
Sve je to samo produbilo moje divljenje prema Mausholu, koji je ionako apsolutno ljupko mesto. Ulice su mu uske i ludački vijugave. Mnoge su previše tesne za kola. Nekoliko njih više liči na stepeništa nego na ulice. U podnožju sela stoji mala luka okružena zaštitnim bedemom. Bilo je vreme oseke, pa su čamci ležali ukoso na morskoj travi i blatu. More iza njih svetlucalo je na jutarnjem suncu. Planina Sent Majkl treperila je, kao kamena galija, s druge strane zaliva. Nad lukom se nadnosio Šip in, pab najsavršenijeg mogućeg izgleda. Odatle su pošli ljudi u operaciju spasavanja. Na prednjem zidu stoji ploča koja podseća na prethodnog vlasnika, Čalsa Grinhoa, koji je bio jedan od osam Mausholaca izginulih te noći. Pošto je bilo rano nedeljno jutro, u selu je vladao mir i sve je bilo zatvoreno, pa sam se samo malo šetkao unaokolo, divio se pogledu, a onda krenuo u dugu, prilično zamišljenu šetnju natrag u Penzans.
U Penzansu sam stajao kraj svojih kola sa knjigom mapa otvorenom na stranici gde se nalazio Kornvol, i pokušavao da smislim šta ću dalje, kad mi je pogled pao na mesto koje nisam posetio niti na njega čak i pomislio nekih četrdeset godina: Tintagel.
I tako sam imao svoje sledeće odredište. Nisam zapravo sasvim siguran, jer nemam neka naročito duboka i srećna sećanja na njega. Prvi put mi se nije čak mnogo ni dopao, ali osećao sam nekakav poriv da ga ponovo vidim. Mislim da mi je samim tim što ga nisam video četrdeset godina automatski bio zanimljiv. Nisam bio toliko radoznao da ponovo doživim Tintagel, već samo da vidim koliko će mi se toga vratiti u sećanje, ako se uopšte išta vrati.
Tintagel, ako već to niste znali, jeste morski greben sa ruševnim zamkom koji se tradicionalno povezuje sa kraljem Arturom, i stoji visoko iznad nemirnog mora na sumornom delu obale Kornvola između Njukija i Bjuda. Udaljen je samo deset ili jedanaest kilometara od puta A39, glavnog druma koji prolazi kroz severni Kornvol, ali puteljci koji vode do njega toliko liče na prolaze kroz lavirint i toliko su spori da vam se čini mnogo daljim nego što jeste. U vreme moje prve posete, otišao sam tamo pešice od Kemelforda, ne shvatajući da ću morati da gazim u živice kad god naiđe neko vozilo – što na svu sreću nije bilo naročito često – i zbunio sam se kad sam otkrio da je ta trasa istovremeno udaljenija i zbrkanija nego što je na to ukazivao prostor od oko dva i po centimetra na mojoj mapi. Dok sam stajao na raskrsnicama bez putokaza, sa otvorenom mapom, zbunjen, neka izlupana, drevna kola zaustavila su se kraj mene i prozor se spustio sa treskom.
„Idete u Tintagel?“, rekla je žena otmenog glasa.
Sagnuo sam se da pogledam kroz prozor. Na sedištu suvozača sedela je neka druga žena. „Pa, da“, rekao sam.
„Uskačite. Povešćemo vas.“
Zahvalno sam se zavukao na zadnje sedište koje je ionako već bilo malo i manje-više do krova natrpano koferima i opremom za putovanje. Sedeo sam sa nogama okačenim o uši. Pošli smo sa iznenadnim vruuuum – bio je to jedan od retkih trenutaka u mom životu kada sam iskusio stvarnu silu gravitacije. Ne znam kakva su to kola bila, ali žena ih je vozila kao da je Stirling Mos, i kao da se nalazi na Nirburgringu. Bila je niska i savršeno okrugla. Njena saputnica, žena sličnih godina, bila je visoka i vitka. Sećam se da sam pomislio kako bi mogle da odu na neki fini maskenbal kao broj deset.
Ona okrugla – vozačica – počela je da me zapitkuje. Šta radim u Britaniji? Gde sam već stigao da odem? Naročito je želela da zna šta mi se dopada a šta ne dopada u vezi sa njihovim malim ostrvom. Odgovorio sam diplomatski da mi se dopada sve.
„Sigurno postoji nešto što vam se ne dopada“, bila je uporna.
Odmah sam shvatio da je to scenario iz kojeg nema pobedničkog izlaza, pa sam kazao ne, zaista, sve mi se dopada.
„Svakako postoji nešto što vam se ne dopada“, istrajavala je ona.
„Razmislite dobro“, podsticala me je njena saputnica.
„Pa, nisam baš lud za slaninom“, rekao sam ja.
„Ne dopada vam se naša slanina“, kazala je okrugla žena i video sam u retrovizoru kako joj se obrva izvila bezmalo do krova. „A šta to nije u redu sa engleskom slaninom, moliću lepo?“
„Samo je drugačija. Mi je u Americi jedemo reš pečenu.“
„I mislite da je to bolje, zar ne?“
„Pa, valjda sam samo navikao na to.“
„Kad sam bila u Sant Luiju“, kazala je ona mršava najednom, „probala sam nešto što nazivaju vrućim kolačima. Zamisli samo – kolači za doručak.“
„To i nisu kolači“, napomenuo sam ja.
„Da, zovu ih vrućim kolačima. Toga se sasvim tačno sećam“, insistirala je mršava.
„I kakvi su, draga moja?“, upitala je niska okrugla.
„Pa, prilično nalik na naše palačinke.“
„To i jesu palačinke“, rekao sam. „Samo se zovu drugačije.“ Ali žene me više uopšte nisu slušale.
„I jedu ih tamo za doručak?“
„Svakog dana.“
„Ma nije valjda!“
„Bile su veoma čudne. A jedu ti oni i onu pitu što se zove pica.“
„Za doručak?“
„Ne, za ručak i večeru. Ali to uopšte nije pita, već kao neki hleb sa sosom od paradajza i sirom odozgo.“
„Zvuči grozno.“
„O, nego šta je“, saglasila se njena saputnica. „Baš grozno.“
„Jedete li vi tu pitu što se zove pica?“, upitala me je sada ona okrugla sa optužbom u glasu.
Priznao sam da povremeno jedem i to.
„I više je volite nego englesku slaninu?“
To pitanje je bilo toliko zbunjujuće da nisam znao kako da odgovorim, pa sam samo iskrivio usta kao da nešto govorim, ali iz njih se nije začula ni reč.
„Veoma je čudno da vam se dopada ta pita koja se zove pica, ali ne i engleska slanina. Zar tebi to nije čudno, draga moja?“, kazala je niska i okrugla onoj mršavoj.
„Izuzetno čudno“, saglasila se njena prijateljica. „Ali opet, Amerikanci jesu veoma čudni ako čovek baš mora da bude potpuno iskren u vezi s tim.“
Okrugla me je čkiljeći posmatrala u retrovizoru. „I šta vam se još ne dopada?“, rekla je ona.
Nameravao sam da zadržim diplomatski stav, ali sam ustanovio kako, protivno sopstvenim željama i zdravom razumu, izgovaram: „Pa, nisam baš lud ni za kobasicama.“
„Našim kobasicama? Ne dopadaju vam se naše kobasice?“
„Više volim američke.“
Ponovo sam bio isključen iz razgovora.
„Da li si ikada jela kobasice u Sant Luiju, draga moja?“, upitala je okrugla svoju prijateljicu.
„Da, i bile su veoma čudne. Male i veoma pikantne.“
„Ooo, ne dopada mi se kako to zvuči.“
„Ne“, saglasila se mršava.
Okrugla me je ponovo kritički osmotrila.
„Pa, nadam se da ne umirete od gladi u ovoj zemlji. Izgleda da vam se ovde ništa ne dopada.“
To je bilo zapravo manje-više tačno, ali sam kazao: „Ne, sve drugo mi se dopada.“ Onda sam, posle nekih pet minuta, nadodao: „Uzgred, to je Sent Luis. Izgovara se Sent Luis, a ne Sant Lui.“ To je dočekala tišina i ja sam shvatio da je našem eksperimentu u prekoatlantskom prijateljstvu došao kraj. Razišli smo se na centralnom parkingu u Tintagelu, a poslednje reči koje sam čuo izgovorila je ona visoka mršava: „Veoma čudno. I prilično nevaspitano, zar ne?“
Sada sam se parkirao na istom prostranom parkingu i zaputio se u glavnu ulicu. Nisam se prisetio ničega u vezi sa zajednicom Tintagel i odmah sam video zbog čega je tako. Bilo je to spektakularno neugledno mesto, koje se sastojalo prevashodno od jedne ulice sa naređanim prodavnicama koje su prodavale uglavnom nju-ejdž tričarije. Ulica je bila puna turista, a svi kafići i čajdžinice bili su krcati.
Nisam upamtio ni zamak, ali to ne iznenađuje naročito pošto i nema zamka koji bi se dao upamtiti. To je samo nekoliko ostataka uništenog zida na vetrovitoj platformi od trave i kamena nepunih šezdeset metara iznad mora. Istorija zamka Tintagel je pomalo skrivena. Prvi zapis o njemu nalazi se u delu Džefrija Monmutskog iz dvanaestog veka sa nazivom Istorija kraljeva Britanije. Kako pripoveda Džefri, kralj Britanije Uter Pendragon zaljubio se u prelepu ženu vojvode od Kornvola. Zabrinut zbog toga, vojvoda je svoju milu ženu zaključao u kameni i neosvojivi zamak Tintagel kada je otišao da vodi bitke na nekom dalekom mestu. Uter, koji nije želeo da prihvati odbijanje, naredio je svom veštom čarobnjaku Merlinu da ga preobrazi u vojvodin lik, pa je pod tom maskom kralj uspeo da uđe u Tintagel. Tamo je odradio svoje sa vojvodinom ženom koja ništa nije posumnjala (ili se makar nije pobunila), pa je tako vojvodu pretvorio u prvog kornvolskog rogonju, da tako kažemo. Prelepa vojvotkinja je ubrzo ustanovila da je trudna. Dete rođeno iz te veze bio je kralj Artur.
Jedna od velikih poteškoća u vezi s tom pričom jeste to što ju je Džefri pisao šeststo godina posle opisanih događaja pa je, koliko se može ustanoviti, ionako sve izmislio. Ako je Artur uopšte postojao, mogao je da bude jedna od nekoliko istorijskih figura, a samo neke od njih imaju veze sa Kornvolom. Arturov dvor Kamelot možda je bio baš na suprotnoj strani zemlje, u Istočnoj Angliji. Sa izvesnom uverljivošću se sugeriše da ime Kamelot potiče možda od Kamulodunuma, rimskog imena za Kolčester u Eseksu. Izvesno je samo da Artur, Uter, Merlin i svi ostali nikada nisu ni videli zamak Tintagel jer on još nije bio ni sagrađen.
Sa dužnim poštovanjem sam malo razgledao i čitao table sa informacijama, a onda sišao do mora da pogledam prirodnu formaciju koja nosi naziv (opet bez istorijskog osnova) Merlinova pećina, da bih se onda s mukom popeo skroz natrag do vrha litice. Vratio sam se u selo i video da je i dalje puno ljudi, a gotovo niko od njih nije polazio prema zamku, već su se očigledno zadovoljavali time da njuškaju okolo po radnjama u potrazi za svećama, tarot kartama i tome slično.
Prilikom moje prve posete, pre toliko godina, pošto sam osmotrio zamak i vratio se do parkinga, u nadi da će se moje nove poznanice smilovati na mene i vratiti me u poznati svet – bila mi je to, koliko god slaba, jedina nada – ali mesto na kojem su se ranije nalazila njihova kola bilo je prazno. I tako sam izašao iz varoši putem kojim smo došli, verovatno ne razmišljajući mnogo o tome koliko je budalasto bilo to što napuštam jedino nastanjeno mesto u krugu od više kilometara dok pada mrak. Ne mogu da zamislim kakvom sam se ishodu nadao, ali ubrzo sam ogladneo i praktično se izgubio. Tada sam naišao na usamljenu seosku kuću – a ovo je, dozvolite da kažem, apsolutno istinita priča – sa oznakom na pročelju za izdavanje sobe sa doručkom. Čuo sam prilično živu raspravu unutra pre nego što sam došao do vrata. Rasprava je prestala čim sam pritisnuo zvonce. Malo kasnije, vrata je vrlo malo odškrinula neka žena ispijenog lica. Nije ništa rekla, već me je samo pogledala sa ravnodušnim izrazom koji je govorio: „Šta je bilo?“
„Imate li sobu za večeras?“, upitao sam.
„Sobu?“ Izgledala je zaprepašćeno. Verovatno je manje-više zaboravila na znak koji je stajao na pročelju. Onda, setivši se, kazala je brzo: „To će biti funta.“
Zbunjen kao i uvek, pomislio sam da opisuje vrstu smeštaja. „Vi to mislite na pseću kućicu?“, upitao sam, obazrivo užasnut28.
„Ne, nego košta jednu funtu.“
„O“, kazao sam. „To je sasvim u redu.“
Odvela me je u jednu sobu u zadnjem delu kuće, u prizemlju. Bila je pomalo hladna i spartanska, sa uskim krevetom, ormarićem kraj njega, komodom sa fiokama i lavaboom nad kojim je bila samo slavina za hladnu vodu, ali čista.
„Da li bih ovde negde mogao da pronađem nešto za jelo?“, upitao sam.
„Ne.“
„O.“
„Mogla bih ja da vam nešto spremim. Nije to bogzna šta.“
„O, pa to bi bilo sjajno“, rekao sam, iskreno zahvalan. Umirao sam od gladi.
„’Će vas košta još jednu funtu.“
„Dobro.“
„Sačekajte tu. Doneću kad bude spremno.“
Ostavila me je u sobi. Gotovo istog trena, žestoka vika začula se iz obližnje prostorije. Bilo je jasno da sam sada ja postao deo svađe. Sledećih pola sata, čula se lupa vrata i fioka, a glasovi su se neprestano dizali u besu. Nešto teško – moguće toster – tresnulo je o zid. Onda je buka naglo prestala. Sledećeg trenutka, vrata moje sobe su se otvorila, i žena je unela poslužavnik. Bio je to divan, ogroman obrok. Tu su se nalazili i veliko parče torte i konzerva piva.
„Ostavite poslužavnik ispred vrata kad završite“, rekla je, a onda izašla i svađa se nastavila još snažnije i ljuće nego ranije. Jeo sam u tišini i donekle očekivao da mi se vrata svakog trena naglo otvore i da unutra bane neki dvometraš u radničkom kombinezonu na tregere sa sekirom u rukama, ali to se nije dogodilo. Jednom je žena kriknula i rekla: „Spušćaj to!“, pa su usledile pretnje kao: „Čik samo probaj“ i „Ajde, da te vidim, bolesni gade jedan.“ Čuo se neki metež i oborena je stolica. Onda je neko vreme vladala tišina, pa je došlo još dvaput do svađe i čulo se kako neko baca stvari unaokolo. Nisam znao da li da se umešam ili da zaždim kroz prozor. Umesto toga, seo sam na ivicu kreveta i pojeo svoje parče torte. Bila je izvrsna.
Otišao sam u krevet oko osam uveče – nisam imao šta drugo da radim – i slušao svađu u mraku. Oko sat kasnije, preselila se na sprat, gde se nastavljala sa prekidima sve do jedanaest, kad je kuća konačno utihnula, pa smo svi zaspali.
Ujutro mi je moja ispijena domaćica donela ogroman, lep doručak na poslužavniku. „Morate otići kad završite s tim“, rekla je. „Izlazim, a ne bih da vas ostavim ovde nasamo sa njim.“ Spustila je poslužavnik na komodu sa fiokama, primila od mene dve funte i otišla. Nekoliko minuta kasnije, čuo sam kako prilaznim putem prolaze kola.
Pojeo sam doručak za nekih sedamnaest sekundi, pokupio svoje stvari i izašao iz sobe prvi put od dolaska. Na kraju hodnika je stajao neki muškarac pred ogledalom i podešavao kravatu. Pogledao me je bezizražajno, a onda se vratio kravati.
Sâm sam izašao na prednja vrata i žustro koračao ne osvrćući se šest i po kilometara do Boskasla, gde sam uhvatio prvi autobus za bilo gde. Bilo je to 1972. godine. Ako se izuzme mojih nekoliko poseta Penzansu, otad se nisam vraćao u Kornvol.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:27 am





TRINAESTO POGLAVLJE

Drevna Britanija



Nisam bio pravedan prema Stounhendžu kada sam bio tamo i to opisao u Beleškama sa malog ostrva, ali tada ni on sam nije bio naročito pravedan prema sebi. U to vreme, parking i centar za posetioce stajali su zgodno, ali neprivlačno u blizini kamenog kruga, odmah kraj zahuktalog puta A344. Centar za posetioce je bio topao i šarmantan koliko i montažna baraka. Izložbe su bile priređene usiljeno, mali restoran prljav. Sve to se obično nazivalo nacionalnom sramotom.
Pa, kakva je to samo transformacija. Danas, diskretno ušuškan iza obližnjeg brda, uzdiže se elegantno novi centar za posetioce, staklast i primamljiv, sa izdašnim izložbenim prostorom koji obuhvata i ekrane sa informacijama i tehnologiju svemirskog doba. Stari parking i centar za posetioce, kao i dobro parče starog puta A344, uklonjeni su i prekriveni travom, što je blaženo poboljšanje. Svojevremeno su planirali i da smeste veoma prometni A303, koji zaobilazi nalazište na južnom obodu, u tunel, pa bi tako Stounhendž bio tiho i samotno čudo kao nekada, ali taj plan je na kraju odbačen kao preskup. Opet, sa nedavnim poboljšanjima, Stounhendž je hiljadu puta bolji nego pre samo nekoliko godina.
Nisu svi sasvim zadovoljni zbog novih okolnosti. Za mnoge američke posetioce, Stounhendž je samo jedna stanica u burnom dnevnom obilasku unutrašnjosti iz Londona, koji obuhvata i zamak Vindzor, Bat, a ponekad i Stratford na Ejvonu. Nekada su takvi posetioci mogli da u potpunosti dožive Stounhendž – vide megalite, razgledaju prodavnicu suvenira, otkriju na sopstveno užasavanje da se tu ne prodaju načosi ili pice, kupe kutiju slatkiša kako bi to pojeli dok nešto konkretnije ne bude na raspolaganju, posete toalet, natakare plastični pončo pošto je očigledno došlo vreme da izgledaju malo smešno, i onda se ukrcaju natrag u autobus i odu – sve za desetak minuta. Sada, pošto je novi centar za posetioce udaljen dva kilometra od megalita, toliko je potrebno samo da se odvezu do nalazišta, a toliko vremena ljudi koji hoće da obiđu jug Engleske za jedan dan ne mogu komotno da utroše.
Ja sam, međutim, bio očaran od trenutka kada sam došao. Cena karte od 14,90 funti izmamila mi je samo mali jauk na usne. Novi izložbeni prostor je bio odličan – ili odličan u meri u kojoj takve stvari uopšte mogu da budu. To je nemoguć zadatak. Izložba mora da zadovolji ljude sa mozgom, interesovanjem i jezičkim veštinama različitih nivoa, i mora da tera posetioce da idu dalje, primi stalan priliv novopridošlih, tako da ne navodi na zadržavanje. Ali kad sve to uzmemo u obzir, veoma je dobra.
Veliki deo onoga što znamo o Stounhendžu saznali smo iznenađujuće nedavno. Većinom mog životnog veka, smatralo se da je Stounhendž nastao otprilike 1400. godine pre naše ere, ali sada se zna da je još hiljadu godina stariji, a veliki deo okolnih zemljanih radova još je stariji od toga. Kursus, džinovski ovalni jarak dugačak gotovo tri i po kilometra, stariji je od Stounhendža stotinama godina, kao i mnoge pogrebne humke i prolazi za povorke. Nešto na ovom mestu privlačilo je ljude mnogo pre nego što je iko odlučio da tu podigne megalite. Ljudi su dolazili odasvud – iz kontinentalne Evrope i sa visija Škotske – ali verovatno se nikada neće saznati zbog čega.
Naravno, ništa nije tajanstvenije od samog velikog kamenog kruga. Stounhendž koji danas vidimo napravljen je od dve vrste kamena: sarsena, neverovatno tvrdog peščanog kamena od kojeg su džinovski uspravni stubovi, i plave galice, koja je upotrebljena za manje kamenje naređano ukrug. Sarseni su doneseni iz Marlboro Daunsa, što se obično opisuje kao obližnje, ali probajte vi da vučete kamenčinu tešku 35 tona trideset kilometara po otvorenom terenu, pa ćete videti koliko često ćete upotrebiti reč „obližnje“. Danas još stoji sedamnaest velikih kamenova, a svojevremeno ih je možda bilo trideset. Manji ali brojniji megaliti od plave galice, ima ih sveukupno osamdesetak, prevalili su put od 290 kilometara sa Preseli Hilsa u zapadnom Velsu. To je zaista nešto izvanredno. Otkud su ljudi iz engleske nizije znali za postojanje posebnog kamenja na vrhu planine u dalekom Velsu? Ako su mislili da je kamenje sveto, a očigledno jesu, zašto nisu hram sagradili u Velsu? Zašto su se izlagali ogromnom naporu kako bi kamenje doneli sve do ravnice Solsberi? Nisu to uradili kako bi kompletirali veliki kameni krug koji danas vidimo. Sada znamo da je plava galica donesena na Stounhendž pet stotina godina pre nego što je sagrađen veliki kameni krug. To je još jedna nova činjenica, poznata tek od 2009. godine. Kao i sve drugo u vezi sa Stounhendžom, što više saznamo, to čudesniji i neobjašnjiviji on biva.
Kad sam prvi put došao na Stounhendž, početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka, još ste smeli da tumarate među megalitima, dodirujete ih, naslanjate se i penjete na njih. Ubrzo zatim, međutim, ta praksa je prekinuta u interesu očuvanja i svi su morali da ostanu na spoljnoj kružnoj stazi, što je svakako živa šteta. U novom centru za posetioce pokušali su da reše taj problem tako što su postavili dve replike u punoj veličini – jednu od plave galice, drugu od sarsena – odmah ispred zgrade. Posetioci mogu da opipaju i istraže oba tipa kamena pre nego vide ono pravo, i to je od velike pomoći. Sarsen je peščani kamen, ali tvrđi od granita. Blok ispred centra za posetioce leži postrance na drvenim valjcima, kako bi se pokazalo na koji način je kamenje navodno pomerano. To je briljantna prezentacija zato što momentalno dočarava ogromnost i težinu tog poduhvata.
Ljudi uglavnom putuju do kruga Stounhendža od centra za posetioce sokoćalom koje se zove zemaljski voz, ali probirljiva manjina bira da ide pešice – što je mnogo bolja opcija zato što vam daje priliku da se uklopite u pejzaž i steknete utisak o prostranstvu ravnice Solsberi. Prvi put ugledate kamenje sa udaljenosti od oko osamsto metara, ispod vas, kada izađete iz šumarka na vrhu dugog, niskog brda.
Na prvi pogled, ono izgleda iznenađujuće skromno, čak sitno – najzad, navikli smo da viđamo katedrale i druge moćne građevine – ali uz malo napora možete da zamislite osećaj strahopoštovanja koji je krug sigurno budio u ljudima nenaviknutim na prizore sa iole približnim razmerama. A zapravo nije potreban nikakav trud da biste zanemeli pred lepotom i savršenom veličanstvenošću kamenog kruga. Istog trena shvatite da je to jedna od najlepših i najneobičnijih stvari koje su ljudska bića stvorila, a još je izuzetnije to što je ona potpuno bez presedana. Čudo Stounhendža ne sastoji se samo od energije i organizacionih sposobnosti neophodnih da se on sagradi već i od njegove vizije.
Kako su, u svakom smislu te reči, uradili to? Kako je nekome palo to na pamet, kako je ubedio stotine ljudi da se pridruže tom poduhvatu, kako su pronašli i odabrali odgovarajuće megalite, dovukli ih iz drugih krajeva, savršeno oblikovali i podigli u taj položaj? Kako je iko mogao da zamisli toliko harmoničnu postavku u svetu bez ičega što bi sa tim moglo da se poredi, misterija je za koju nema odgovora. A sve su to uradili ljudi koji nisu mogli da rukuju metalima, bez oruđa oštrijeg od kosti ili jelenskog roga.
Zašto je to sagrađeno tamo gde jeste, pitanje je na koje nije lako odgovoriti, čak ni spekulativno. Mesto nije naročito istaknuto. Nema blizu njega moćnih reka niti prirodnih veličanstvenih formacija. Svi materijali neophodni za izgradnju Stounhendža nalazili su se veoma daleko. Sigurno je bilo drugih mesta do kojih su hodočasnici lakše mogli da dođu. Opet, iz nekog neznanog razloga, veliki broj ljudi je uložio ogromne količine energije i misli u stvaranje jedne od bukvalno najsavršenijih građevina koje su ikada nastale. Zaprepašćuje to koliko je za izgradnju bilo potrebno mukotrpnog rada. Prostor je pod nagibom, ali graditelji su i to uvažili, tako da su pažljivo postavili uspravne megalite različitih visina da bi poprečni bili savršeno horizontalni i pružali se sasvim ukrug. Kamenje ne stoji povrh terena, kao domine na stolu, već je usađeno u zemlju, u nekim slučajevima i do dubine od dva i po metra, kako se ne bi preturilo. Neko je želeo da ono stoji i 4500 godina kasnije. Bočne strane horizontalnih greda su blago zakrivljene, tako da mogu da savršeno pokriju kružnu građevinu. Bio je to besprekorno projektovan spomenik.
A opet, uprkos tolikoj posvećenoj pažnji, sada se čini da je Stounhendž korišćen tek nekoliko generacija da bi potom bio napušten. Šta je ljude nateralo da odu od njega, najverovatnije će zauvek ostati tajna najveća od svih.
Kao što biste mogli da očekujete, sve me je to ostavilo veoma zamišljenog. Dok sam tabanao natrag uz dugo, nisko brdo, dokono sam se zapitao šta bi graditelji Stounhendža stvorili da su imali buldožere i velike kamione za prenos materijala, te računare da im pomognu u projektovanju. Šta bi stvorili da su imali sve one alate koji su nama na raspolaganju? Onda sam se popeo na vrh brda sa kojeg se pružao pogled na centar za posetioce, sa kafićem i prodavnicom suvenira, zemaljskim vozovima i džinovskim parkingom, i shvatio da gotovo sigurno upravo gledam u to.
Zaputio sam se u Norfok, ali Prirodnjački muzej u Londonu je imao specijalnu izložbu koju sam već neko vreme želeo da posetim, a bila je veoma relevantna za Istočnu Angliju, pa sam usput svratio tamo. Prirodnjački muzej je veličanstvena, komplikovana zgrada sa ogromnom centralnom dvoranom kojom dominira skelet tiranosaurusa reksa, koji izgleda spreman da napadne i proždere svakoga ko uđe na prednji ulaz, što danas možda uopšte i nije loša ideja.
Sećam se da je Prirodnjački muzej bio krcat stvarima i da je izgledao gotovo beskonačan. Dugi hodnici u prizemlju, sa blagim osvetljenjem i mirni, bili su puni visokih staklenih vitrina sa prepariranim životinjama svih zamislivih vrsta. Bilo je to kao da ste u zamrznutom zoološkom vrtu. Mogli ste da izbliza zagledate životinje, posmatrate njihov netremični pogled, krzno i muskulaturu, naslutite koliko su jake ili brze, čudite se raznovrsnoj domišljatosti života. Bilo je to opčinjavajuće, čak uzbudljivo. Iznad svega, pamtim da u Prirodnjačkom muzeju gotovo i nije bilo posetilaca, i da je bio tih kao biblioteka.
Sada on ni na tren nije miran niti prazan. Neprestano je jarko osvetljen, bučan i grozan. Tamo gde vas je nekada mamila dugačka galerija puna prepariranih životinja i staklenih vitrina, sada je prodavnica suvenira. U stvari, to čak i nije prodavnica suvenira. To je prodavnica igračaka. Prošli su dani kada ste mogli decu da zadovoljite pernicom i gumicom. Ovo je bilo kao Hemlis29.
Gomila ljudi bila je bučna, napeta i uglavnom su je činili stranci. Atmosfera je bila ista kao na nekoj bliskoistočnoj pijaci ili ulicama oko fudbalskog terena pre velike utakmice. Nije u tome bilo baš ničeg prijatnog. Provukao sam se kroz gužvu do specijalne izložbe sa nazivom „Milion godina ljudske priče“, koja se bavila prvim ljudima u Britaniji. Želeo sam već nekoliko nedelja da je vidim, ali naročito sam to poželeo sada, kad sam bio na putu za Istočnu Angliju, jer tamo i počinje ljudska priča u Britaniji.
Ispostavlja se da su ljudi često dolazili u Britaniju i odlazili iz nje. Ta je zemlja zauzimana i napuštana najmanje sedam puta. Ti dolasci i odlasci nemaju uvek mnogo smisla. Pre pola miliona godina, Britanija je imala prilično gustu naseljenost, ali onda nekih 100.000 godina u Britaniji nije bilo nikoga, koliko možemo da ustanovimo, premda je to bilo doba kada je klima bila blaga, a hrane se mogla naći u izobilju. U drugim periodima, kada je zemlja bila prekrivena ledom debelim desetinama i desetinama metara, ljudi su savladavali sve moguće prepreke kako bi tamo stigli. Kroz čitav dugi paleolitski period, ljudi su dolazili i odlazili kao da se perverzno suprotstavljaju onome što im je priroda govorila da rade. Moglo bi se reći da i dalje tako čine.
Godine 2000. jedan arheolog amater po imenu Majk Čembers je, dok je hodao plažom kod Hejzboroa u Norfoku, primetio oljuspani kremen koji je virio iz trošne morske litice na dubini gde obrađenog kremena ne bi trebalo da bude. Ekipa akademskih arheologa došla je tamo i u sledećih pet godina iskopala još trideset dva komada obrađenog kremena – što će reći, predmeta koji su bili ljudska tvorevina – za koje se pokazalo da potiču iz ekstremno daleke prošlosti, i da su ih ostavili ljudi u vremenu toliko udaljeni od nas da o njima ništa ne znamo. Hejzborški ljudi nisu bili današnja ljudska bića. Nisu bili čak ni nalik na Džona Preskota30. Oni se obično pripisuju vrsti koja se naziva Homo antecessor, što znači „prvi ljudi“, ali to je samo pretpostavka. Nisu ostavili za sobom neposredne tragove, već samo kremenaste ostatke njihovih pregnuća. Ko god da su bili, bili su to najraniji ljudi do sada pronađeni u Britaniji, iz perioda od pre bezmalo milion godina (otud i naziv izložbe).
Još najmanje dve rane vrste ljudi došle su u Britaniju i otišle iz nje pre prispeća Homo sapiensa: Homo heidelbergensis i Homo neanderthalensis (što će reći, neandertalci). Jedini trajni stanovnici do sada jesu ovi današnji, a ta populacija potiče od pre samo 12.000 godina, što znači da je Britanija zapravo jedno od mesta u svetu koja su u skorije vreme naselili savremeni ljudi. U tom smislu, mnogo je mlađa od obe Amerike i Australije.
Izložba je bila upravo onakva kakve izložbe treba da budu – promišljena, informativna, zanimljiva, prijatno osvetljena, blaženo tiha. Ja sam bio jedan od samo troje posetilaca, nesumnjivo zbog toga što je bila prilično skupa, sa cenom ulaznice od 9 funti. Kustosi su prikupili mnogo materijala koji nikada ranije nije prikazan zajedno – najstariju neandertalsku lobanju u Britaniji, najdrevnije koplje na svetu, ručne sekire i strugalice svih oblika i veličina, među kojima i one pronađene kod Hejzboroa – tako da ste mogli da pratite celu priču ljudskog naseljavanja u rasponu od bezmalo milion godina. Ali najupečatljiviji eksponati su bili dva modela u prirodnoj veličini, sasvim nalik na žive – jedan je bio model neandertalca, a drugi model ranog savremenog čoveka. Njih su napravila dva brata Holanđanina, Adri i Alfons Kenis, koji genijalno – a to zaista nije prejaka reč – umeju da rekonstruišu ljude. Modeli su napravljeni tako da izgledaju kao pojedinci, a ne kao arhetipovi, pa ste se po ulasku u tu sobu osećali kao da ste sa stvarnim, živim neandertalcem i jednako pravim ranim čovekom, što je bilo potpuno neverovatno iskustvo.
Neandertalac je bio nizak, visine oko metar i šezdeset, ali snažno građen i grubog izgleda. Neandertalci su čudesna misterija. Pod jedan, mozak im je bio veći nego naš. Oni su preživeli ledena doba, ali nisu ostavili nikakav dokaz za sobom da su ikada naučili da šiju. Dugo se mislilo da se mi nismo parili sa njima, ali sada znamo da smo i sami dvoprocentno neandertalci. Ne znam zbog čega su se naučnici toliko odupirali zamisli o parenju između vrsta. Kad pogledate savremene ljude sa kojima su mnogi spavali, teško može da vas iznenadi pomisao da je i koja neandertalska cica pala za slobodu uz svetlost logorske vatre. Među genetskim darovima koje su neandertalci preneli na nas, izgleda da je i riđa kosa, hvala im lepo. Pored neandertalca, rani savremeni čovek izgledao je tanano, gotovo krhko. Bio je pet-šest centimetara viši, ali znatno manje robustan. Nema nikakve sumnje u to da je neki neandertalac mogao da nas izdeveta. Isto važi, verovatno, i za njihove žene, zbog čega smo možda samo dvoprocentni umesto pedesetoprocentni neandertalci. Te su opajdare za nas bile previše zastrašujuće.
U blizini je bio gipsani model glave Homo antecessora, koji je iz nekog razloga izgledao neobično srećno. Homo antecessor je bio potpuno nova vrsta, otkrivena 1994. godine u severnoj Španiji. Nikada nisu pronađeni na nekom drugom mestu. Niko zapravo ne zna da su ljudi iz Norfoka bili Homo antecessor. Pretpostavlja se da jesu zato što potiču iz odgovarajućeg doba, ali mogli bi da budu i nešto sasvim drugo, uključujući čak i nove vrste. Model u Prirodnjačkom muzeju ukazivao je na čovekoliko stvorenje koje je bilo dobrodušno, ali ne i naročito bistro, međutim i to je puko nagađanje.
Izložba se završavala, neizbežno, za tu priliku postavljenom prodavnicom suvenira. Ne krivim muzej za to. Takve stvari se dešavaju kad se institucijama nalaže da nude besplatan ulaz, ali i da nekako istovremeno plaćaju svoje dažbine. Nimalo me ne bi iznenadilo da prilikom moje sledeće posete taj prostor zauzima samoposluga Tesko ekspres.
Otišao sam da pogledam ostatak muzeja. Na sve strane su bili zastareli i izlizani eksponati. Soba sa „gadnim bubama“ koja, čini mi se, nije promenjena otkad sam vodio tamo svoju decu osamdesetih godina prošlog veka, neumoljivo je vickasta na način koji vas nagoni da poželite sebi da metkom prosvirate glavu. Mnoge oznake su bile poluizlizane; ovo se polako pretvaralo u PR RODN A KI MUZ J. Natpisima je posvuda beznadežno nedostajalo entuzijazma i promišljanja. U ekološkom delu, sliku delfina koji viri iz vode i izgleda veselo i prijazno pratila je sledeća poruka (prenosim je ovde u celosti): „Godine 2004. poslanici iz Parlamenta zahtevali su da se stane na put ribolovu na brancina u Jugozapadnoj Engleskoj posle pritiska aktivista da se smanji broj delfina koji se svake godine udave prilikom povlačenja mreža.“ Izvinjavam se, ali moramo načas da osmotrimo tu smešnu tvrdnju. Ponajpre, 2004. je prošla odavno. Da li se otad išta dogodilo? Svakako se otad ništa nije dogodilo sa ovim natpisom. Koliko je poslanika iz Parlamenta zahtevalo da se to sprovede? Tri? Pet stotina? Šta je bilo? Jesu li izneli predlog zakona? Da li se o njemu glasalo? Je li postojao razlog za posebnu brigu povodom ribolova na brancina u Jugozapadnoj Engleskoj? Zašto se to nije odnosilo na ribolov oko cele Britanije – zašto ne na sav ribolov u svetu? Čak i kada je ta informacija bila sveža, bila je bezvezna i nedovoljna. Sada je samo zastarela i sramoti muzeologiju, ili kako se već zove to što ti ljudi rade. Ceo je muzej bio takav. Preparirane životinje u staklenim vitrinama koje su nekada ushićivale moju decu smeštene su u skladište, pošto su ih verovatno smatrali previše staromodnim za izlaganje u dvadeset prvom veku.
Na mezaninu koji gleda na veliku dvoranu nekada je bilo dobro odeljenje za antropologiju sa jedne strane, i još prepariranih životinja sa druge. Sada je odeljenje za antropologiju samo prazan hodnik, dok drugu stranu potpuno zauzima kafić – jedan od najmanje pet u zgradi. Polako mi je svanulo o čemu se tu radi. Prirodnjački muzej više nema dovoljno para da bude muzej, pa ga direktori krišom pretvaraju u tržni centar sa restoranima. Sad kad dovedem unuke, možemo da sednemo sa osveženjem i ja mogu da im pričam kako je nekada bilo. „Tamo gde se nalazi ona mašina za sladoled bila je vitrina sa polarnim medvedom. Popij to pa ću te povesti dole da vidiš gde se nekada nalazio plavi kit. Tamo možemo da kupimo ufrćkani pomfrit.“ Neće to biti podjednako informativno ili obrazovno, ali očekujem da bude finansijski održivo.
Odmah iza novog kafića na spratu nalazila se usamljena staklena vitrina, i načas sam pomislio da sam naišao na neku zanemarenu relikviju iz vremena kada je muzej bio uzbudljiv i interesantan, ali radilo se o lažnoj uzbuni. Bila je to praktično reklama za Daun haus, dom Čarlsa Darvina u Kentu. Tamo nije bilo nikakvih informacija o Darvinovom životu i dostignućima, ničega o putovanju Biglom, o evoluciji ili bilo čemu što bi se moglo nazvati donekle poučnim, već samo preporuka da se ode i pogleda kuća.
Tamo, međutim, nije pisalo ništa o tome šta bi u toj kući moglo da se mezne, pa sam odlučio da se ne upuštam u tu posetu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu