Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:19 am

First topic message reminder :



Urnebesni nastavak omiljenog putopisa i klasika Beleške s malog ostrva, ljubavno pismo Bila Brajsona zemlji koja ga je usvojila.
Godine 1995. Bil Brajson je seo u auto i započeo oproštajno putovanje po Engleskoj, koje je trajalo nedeljama, pre nego što se sa porodicom vratio u Sjedinjene Američke Države. Knjiga o tom putovanju – Beleške s malog ostrva – beskrajno je srdačan prikaz Engleske i jedan od najdovitljivijih ikad.

Dve decenije kasnije odlučio je da ponovo otkrije tu zemlju, a rezultat je Putovanje u Mali Dribling. Krećući se trasom od Bognora na jugu do Kejp Rata na severu, Brajson nam otkriva čudesno lepu, ekscentričnu, dražesnu i jedinstvenu zemlju.

Sa svojim nenadmašnim smislom za humor i nepogrešivim okom za neobično i neočekivano, on nudi pronicljiv uvid u današnju Britaniju – ono najbolje i ono najgore u njoj.

Pripremite se za potpuno uživanje i nekontrolisani smeh. Ništa ne može biti zabavnije od Bila Brajsona na putovanju.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:27 am





ČETRNAESTO POGLAVLJE

Istočna Anglija



I

Jednog lepog letnjeg jutra, šetao sam obalskom stazom u Norfoku, između Holkama i Blejknija, kad sam zašao iza okuke i ustanovio da su mi put privremeno preprečili neka žena i njen pas. Stajao sam sa ženom i posmatrali smo zajedno kako pas tužno izbacuje na stazu tri meka brabonjka.
„Zar vam se ne čini da je to malo degutantno, na samoj stazi i sve to?“, upitao sam sa prizvukom iskrenog pitanja.
„Ja sam odavde“, rekla je ona kao da je time sve objasnila. Lepo se izražavala.
„I to vam daje pravo da puštate svog psa da kenja po stazama?“
„Pokriću ja to“, rekla je razdražljivo, kao da se nepotrebno vraćam na tu stvar. „Gledajte“, kazala je i nogom nagurala malo opalog lišća, tako da se pseći izmet od uočljive opasnosti pretvorio u neku vrstu fekalne nagazne mine. „Eto“, rekla je i pogledala me sa zadovoljstvom, kao da je time sve rešila.
Zurio sam jedan dug trenutak u nju, sa nečim nalik na strahopoštovanje, a onda podigao štap visoko u vazduh i nasmrt je premlatio. Kada je postala sasvim nepomična, otkotrljao sam njeno pozamašno, u Barburove proizvode odeveno telo sa staze među močvarne trske, gde je potonula sa zadovoljavajućim buć. Onda sam ponovo pogledao svoju mapu i nastavio sa šetnjom, upitavši se postoji li u Blekniju neko mesto gde bih u ovo doba mogao da popijem šolju čaja.
Dopada mi se Norfok. Živeo sam tamo deset godina sve do 2013. i postao sam uveren u to da u njemu nema ničeg lošeg što nekoliko brežuljaka i malo genetske raznovrsnosti ne bi sredilo. Kao što je moj sin Sem umeo da kaže: „Norfok: previše ljudi, premalo prezimena.“
Ako nijedan deo okruga i nije baš spektakularan, neki njegovi delovi su makar veoma lepi, a to nigde toliko ne važi kao na severnoj obali Norfoka. Petnaestak kilometara između Velsa do Mora (koliko je to samo lepo ime?) i Kleja, nju od samog mora dele veliki predeli slane močvare. Oni su ispresecani kanalima koji se izuzetno brzo pune vodom kad naiđe plima, a neki od njih su veoma duboki. Možete se sasvim lako izgubiti u hladnoći i paperjastim maglama koje dolaze sa Severnog mora, i shvatiti da ste nasukani, sasvim moguće i potpuno okruženi, na sve manjem močvarnom ostrvu.
Severni Norfok je popularan među Londoncima koji vole da imaju vikendice; često ga nazivaju Čelsi na Moru. Ali posle Zapadne Engleske, on je bio blaženo tih. Tu na obali funkcioniše najbolja i najinteligentnija ruralna autobuska linija za koju znam. Pre nekoliko godina, Kousthoper, kompanija koja drži tu liniju, ratosiljala se sporih, velikih autobusa i uložila novac u flotu malih autobusa koji se zovu Skakači, sa obećanjem da će najmanje na svakih pola sata naići autobus u oba smera. Pošto je toliko pouzdana, ova linija je postala izuzetno popularna kako kod tamošnjeg stanovništva tako i kod posetilaca. Jedan vozač mi je jednom rekao sa ponosom da je to najkorišćenija ruralna autobuska linija u zemlji. Ako šetate obalskom stazom, ona vam daje toliko fleksibilnosti da možete šetnju da prekinete kad god poželite, ukoliko se umorite ili se pokvari vreme. To takođe znači da svoja kola možete da parkirate u nekom mestu poput Holkama ili Velsa, prošetate obalom do Šeringema, a onda se do kola vratite autobusom. E, to sam sada ja radio.
Nekoliko privlačnih sela od opeke i kremena stajalo je kraj puta, posebno Blejkni i Klej, ali ja volim da svratim na ručak u lokal po imenu Kukis u Solthausu. Kukis je ono što bi u Americi nazvali birtijom sa rakovima, i tamo se nalazi od pamtiveka. Nekada je bio pun ljutitih rukom ispisanih poruka za mušterije o svemu što im je bilo zabranjeno. To je obuhvatalo i samostalno sedanje, traženje stola pre nego što poruče, zahtevanje da se odstupi od ispisanog jelovnika, i iznad svega konzumiranje svega što nije kupljeno u lokalu, uključujući kiseonik i pogled na more, ako dobro pamtim. Sve vreme sam tragao unaokolo za natpisom: „U stvari, zašto svi lepo ne odjebete i ne ostavite nas na miru?“
Sad se čini da su u Kukisu prilično spustili loptu, a natpisa je manje i uzdržaniji su, a ja ne mogu da se oduprem utisku kako je to prava šteta. Dopada mi se mesto sa malo duha. Kako god bilo, hrana je sjajna, a cene vrlo razumne. Možete da me kinjite koliko god hoćete, ako je cena odgovarajuća. Naručio sam veliki tanjir morskih plodova i bili su božanstveni.
Iza Solthausa, staza je bliža moru i prelazi preko peska, škriljca i vrhova džinovskih dina nekoliko kilometara pre nego se popne na velike travnate livade dvadeset ili dvadeset pet metara iznad mora. Sve je to veoma lepo. Pošao sam u veoma dugu šetnju – tridesetak kilometara od Holkama do Šeringema – ali put je uglavnom ravan. Neposredno pre nego što sam došao u Šeringem, vazduh je probio kreštavi pisak, dovoljno glasno da se trgnem, a desno od mene prošao je ćira, pućkajući i izbacujući u vazduh dugi lanac belog dima. Bila je to Železnica Severnog Norfoka. Čak i sa prilične udaljenosti, video sam da je voz krcat. Stotine srećnih ljudi putovalo je osamnaest minuta od Holta do Šeringema brzinom mnogo manjom od one kojom su došli u Norfok, u prevoznom sredstvu gotovo sigurno neudobnijem, a bili su na sedmom nebu.
Nema baš mnogo tako neverovatnih stvari na ovom svetu kao kada Britanci uživaju, a ovo kažem sa nekom vrstom opreznog divljenja. Oni su sposobni da pronađu duboko i trajno zadovoljstvo praktično ni u čemu. Dajte im prevozno sredstvo koje je počelo da zastareva u doba Klementa Etlija31 i oni će se sjatiti oko njega. Da li ste znali da Britanija ima 108 parnih železnica – što je svakako 106 ili više nego što je potrebno ijednoj državi – kojima upravlja 18.500 volontera? Izvanredna je, ali istinita činjenica da postoje hiljade ljudi u Britaniji kojima nikada neće zatrebati vijagra, sve dok negde po zemlji šparta neki ćira.
A parni vozovi su tek mali deo britanske zabave koja nikog drugog ne zanima. Britanija ima i Udruženje ljubitelja vodotornjeva, Udruženje za istraživanja o glinenim lulama, Grupu za proučavanje bunkera, Udruženje nestalih natpisa (koje pronalazi i onda se uzbudi oko izbledelih reklama naslikanih na bočnim zidovima zgrada) i Udruženje ljubitelja kružnih tokova. Pratite li ono što govorim? Ima ljudi koji provode svoje slobodno vreme, a da ih niko ne tera pred nišanom pištolja, tako što putuju unaokolo i tragaju za najprivlačnijim i najlepšim kružnim tokovima. (Otkud znaju da su našli neki takav?)
Nedavno sam slučajno natrapao na sajt Udruženja sporednih pruga, koje postoji sa ciljem posećivanja i slavljenja slabo korišćenih železničkih pruga. Evo odlomka iz njihovog biltena koji opisuje izlet za 160 ljudi – 160! – 2013. godine: „Pošli smo Obilaznicom sa Ulice Parson na prvom raspoloživom putnom prelazu i ostali na ’obilaznici’ kroz Bristol templ mids, gde smo skrenuli na Prečicu, pre nego što smo se okrenuli natrag kod Bristol ist džankšna i završili na peronu broj 9 sa samo minutom kašnjenja. Posle prevaljenih 487 kilometara, pozdravili smo mahanjem posadu voza, konduktere i putnike – i odmah počeli da prebrojavamo ogromnu gomilu formulara za rezervacije koje smo tokom dana sakupili za Pauer houl treker 3. novembra!“ Upravo taj uskličnik unosi radost u moje srce. A bio je to tek mali deo onoga što su smerali u Udruženju sporednih pruga. Evo još nekih njihovih uzbudljivih ekskurzija: „Od Toton centra do Trauel Ddžankšna“, „Od Trampton vest džankšna do Retford vest džankšna (Viši nivo perona broj 2)“, „Od Dinting vest džankšna do Dinting ist džankšna, sa izbegavanjem Glosopa“ (a ko bi mogao zbog toga da im zameri?) i meni najomiljenija: „Od Irk Veli džankšna do Oldam Mampsa“32.
Ne mogu da vam opišem koliko mi to utehe pruža. Kad god klonem duhom, kad padnem u iskušenje da pomislim kako je život besmislen i prazan, odem na sajt jednog od tih udruženja i čitam o njihovim najnovijim izletima, pa shvatim koliko mi je život zapravo bogat.
U Šeringemu sam se popeo u veseli autobus Skakač i odvezao se natrag do Holkama kako bih pokupio svoja kola. To zapravo nisu bila moja kola, već auto iznajmljen u Noriču, a ja nisam ni hteo da ga uzmem, ali ne postoji način da vidite Istočnu Angliju bez kola. Onda sam se odvezao natrag u Šeringem, parkirao se sa dosta poteškoća, i krajnje skromno razgledao varoš na svojim umornim starim nogama.
Šeringem je najlepši od ne baš privlačnih gradića koji poznajem. Nije preterano šarmantan, mislim da u njemu ne postoji nijedan pristojan pab, a ni restorani mu nisu neki, ali zato ima lep mali teatar i veoma preporučljive prodavnice kakve su mahom iščezle iz ostatka sveta: piljarnicu, ribarnicu, par kasapnica, knjižaru i papirnicu, te sjajnu gvožđaru po imenu Blajt i Rajt u kojoj se prodaje sve živo. Razlog što Šeringem i dalje ima te stvari uglavnom je to što se varoš četrnaest godina uspešno borila da spreči Tesko da otvori veliku radnju u centru. Ali Tesko je i te kako neumoljiv, pa je posle mnogo strpljivog manevrisanja i „ko vas jebe“ držanja, na kraju pobedio. Pogledao sam novi Tesko i u njemu je bila gužva, ali je isto važilo i za glavnu ulicu. Svratio sam u radnju – pravu, samostalnu radnju – da kupim bocu vode i upitao vlasnika je li novi Tesko mnogo promenio stvari. On je smrknuto klimnuo glavom. „I pre je bilo teško. Sad već postaje sasvim nemoguće. Ako se vratite za nekoliko meseci, mogu da potpišem da će mnoge radnje nestati sa ove ulice.“
„To je baš tužno“, rekao sam ja.
„Ma čista tragedija.“
„Ali opet“, napomenuo sam, „radnja vam je prava rupa, niste me pozdravili kad sam ušao, a vi se držite sasvim u skladu sa predstavom o bednom matorom prdonji.“
„Apsolutno ste u pravu. Stvarno bi trebalo da se više potrudim, zar ne?“
„Mnogo više“, saglasio sam se ja. „Ali ono najtužnije je što nećete. Samo ćete da zvocate kao da je za propast vašeg posla kriv svako drugi, samo ne vi.“
„U pravu ste. Pa, hvala vam što ste mi pomogli da bolje upravljam svojom radnjom, a možda čak i da budem bolji čovek. Nadam se da ćete ponovo doći.“
Zapravo, nismo vodili taj razgovor. On mi je samo vratio kusur ne rekavši hvala, i nije mi dao nikakav razlog da ikad poželim ponovo da kročim u njegovu radnju, nadrndani seronja.
Prenoćio sam u hotelu Berlington, velikoj i tamnoj građevini na obali mora prema kojoj osećam neobjašnjivu privrženost. Nikada nisam bio u Berlingtonu a da se nisam zapitao jesam li možda jedini gost, ali taj hotel se nekako i dalje tamo drži. Možda im i ne treba više poseta od tih mojih, polugodišnjih. Dok sam se sređivao za večernji izlazak, uključio sam televizor taman na vreme za lokalne vesti, koje se u ovom delu sveta uvek svode na izveštaj o zatvaranju fabrike u Lovstoftu. Zapanjen sam time što je u Lovstoftu preostala ijedna fabrika za zatvaranje, ali čini se da uvek nađu neku novu. Posredi je obično neka opskurna proizvodnja, poslednja takve vrste u Britaniji.
„Poslednji preostali pogon za njuškanje morske trave u Britaniji zatvoriće svoja vrata posle 160 godina“, objaviće grobnim glasom spiker. „Dvesta pedeset zaposlenih, među kojima ima i onih koji su u firmi još od osamnaestog veka, sada su tehnološki višak.“ Sledeće večeri će to biti poslednja fabrika za dranje školjki, sužavanje flanši, trljanje ostriga ili neko drugo neverovatno preduzeće. Ove večeri nisam ukačio prirodu proizvodnje koja se zatvarala zato što sam sušio kosu bučnim fenom i kada sam ga isključio, čuo sam samo: „Osoblju je ponuđeno alternativno zaposlenje u proizvodnoj jedinici koju kompanija ima u Ho Ši Min Sitiju.“
Izriban i rumen, svež i odeven u čistu odeću, popio sam piće u praznom hotelskom baru, potom večerao u gotovo praznom obližnjem restoranu, vratio se u sobu i zaspao kao klada.
II

Ujutro sam se probudio i video vodnjikavu svetlost sunca, i posle doručka u velikoj ali praznoj trpezariji Berlingtona, prevalio kolima tridesetak kilometara niz obalu do Hejzboroa, udaljenog ali lepog sela otprilike na pola puta između Šeringema i Grejt Jarmuta. Hejzboroom dominira visoki, ljupki svetionik sa tri crvene pruge. Znak na obližnjem parkingu izvestio me je da je to „jedini nezavisni svetionik u Uk“. E sad, stvarno se izvinjavam, ali otkud vam pada na pamet da je „Uk“ tačno napisano? Zašto ste se uopšte gnjavili i išli u školu? Zašto su se vaši nastavnici uopšte pojavljivali jutrom u učionici? Ako se izuzme taj mali ispad nepismenosti, Hejzboro je izgledao kao sasvim prijatno mesto. Uzgred, ime mu se piše kao Happisburgh a izgovaraju ga hejs-bura, ili čak hejs-brrrrrr. Norfok je specijalizovan za čudne izgovore: Hautbois je Hobis, Wymondham je Vindam, Kostessey je Kozi, a Postwik je Pozik. Ljudi često pitaju zbog čega je tako. Nisam siguran, ali mislim da je to samo još jedna od onih stvari koje se dešavaju kad spavate sa bliskim rođacima.
Hejzboro je retko privlačio pažnju spoljnog sveta do 2000. godine, kada su arheolozi tamo pronašli strugače od kremena stare 900.000 godina. Bili su to najstariji ljudski proizvodi pronađeni s ove strane Alpa. To otkriće je bilo krajnje neočekivano.
Niko drugi na svetu nije u to vreme bio ovoliko na severu. To su bili ljudi naudaljeniji od Afrike na planeti. I ta je činjenica zaista izuzetna. Imali su ceo svet na raspolaganju, a odabrali su Hejzboro – i to pre nego što su se tu organizovale filmske večeri svakog drugog utorka u mesecu, pod pokroviteljstvom Filmskog kluba Koronejšn hol. A ljudi misle da se sada slabo šta dešava u Hejzborou.
Naravno, Hejzboro je tada bio sasvim drugačije mesto. Britanija je bila povezana sa ostatkom Evrope kopnenim mostom, a Hejzboro je stajao tamo gde se Temza ulivala u more. Danas se Temza uliva u Severno more sto pedeset kilometara južno, ali pre milion godina ovo je bilo široko i izdašno ušće.
Ovaj deo engleske obale vodio je vekovima beznadežnu borbu sa morem. Litice kraj vode visoke su između devet i dvanaest metara, a sastoje se od rastresitog peska i malo čega drugog. Tragovi klizišta vide se na sve strane. Mnoge kuće su pale u more tokom godina, a vidi se da ih ima još koje će krenuti za njima. Na nekim mestima, kuće stoje na samoj novoj ivici litica. Odmah kraj parkinga, strma staza spuštala se do mora, ali bila je plima i plaža se nalazila pod vodom. Sišao sam tamo što sam brže mogao, ali nije bilo ničeg da se vidi, pa sam se vratio na vrh litice i pošao na sever po njoj, prema parku kamp-kućica.
Tik ispod toga nalazilo se mesto gde su prethodne godine otkriveni drevni tragovi stopala. Oluja je uklonila sloj peska koji ih je prekrivao i tragovi pet-šest pojedinaca, sada trajno utisnuti u kamen, bili su izloženi svetlu dana verovatno prvi put otkad su ostavljeni u mekom blatu pre milion godina. To su najstariji tragovi na svetu van Afrike. Arheolozi su ih fotografisali i proučili, a onda dozvolili prirodi da ih ponovo pokrije. Rubovi litice su tu opasno nestalni, ali ja sam se privukao bliže i pogledao preko onoliko koliko sam se usudio. Pravo ispod mene, gde su talasi zapljuskivali liticu, nalazilo se mesto na kojem su pronađeni tragovi stopala. Iako se očigledno ništa nije videlo, bilo je nečeg jezivo sjajnog u tome što sam stajao na samom mestu gde su ljudi iz vremena pre savremenih ljudskih bića tabanali unaokolo pre gotovo milion godina.
Kod Hejzboroa se takođe dogodila jedna od najgorih nautičkih tragedija u Britaniji, u zimu 1801, kada je jedan od njenih najvećih ratnih brodova, HMS Nepobedivi, oluja nanela na peščani sprud, pa se raspao. Četiri stotine ljudi udavilo se u ledenoj vodi. Gotovo 120 tela talasi su doneli do plaže, pa su tu sahranjena na groblju Crkve Svete Marije. Sad sam odšetao tamo. Sveta Marija je upečatljiva crkva, sa četvrtastim tornjem visokim 33 metra, što je prilično visoko, ali izgleda još više spram širokog, praznog neba nad Norfokom. Čini se da je crkva na bezbednoj udaljenosti od obale, ali sa sadašnjom brzinom obalske erozije, izračunali su da će je more progutati za sedamdesetak godina. Suočena sa tim tragičnim izgledima, britanska vlada čini ono što vlade uvek čine sa problemom kojem ne treba momentalno rešenje: ne radi ništa.
* * *

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:28 am






Odvezao sam se dvadesetak kilometara prema Šeringemu zalutalim putevima, kroz bujne i osunčane njive, do sela Overstrend. Teško je to poverovati, ali ovo je nekada bilo jedno od najotmenijih odmarališta u Evropi. U letnje poslepodne početkom dvadesetog veka, posetilac Overstrenda mogao je da naleti na Vinstona Čerčila, Elen Teri, Henrija Irvinga ili Sidnija i Beatris Veb. On je nosio nadimak „Selo milionera“. Lord Hilingdon, vlasnik Overstrend hola, koristio je tu kuću samo dve sedmice godišnje, ali se znalo da ima tri batlera i malu vojsku pomoćne posluge u stanju pripravnosti za slučaj da se on neočekivano pojavi, što nikada nije uradio.
Mene je zanimalo imanje po imenu Si Mardž i zaboravljeni magnat koji ga je podigao, ser Edgar Spejer. Spejer je bio Nemac koji je najveći deo života proveo izvan Nemačke. Rođen je 1862. u Njujorku u bogatoj nemačkoj porodici, a onda u svojim dvadesetim godinama otišao u Englesku da se tamo brine o porodičnim interesima. Stekao je bogatstvo kao finansijer, sagradio dobar deo podzemne železnice i postao velikodušni mecena za umetnike. Kada je Proms33 zapao u finansijske nevolje, on je istupio i spasao ga. Spajtao se sa kraljem Džordžom V, našim drugarom iz Bognora, uzeo britansko državljanstvo, primio titulu viteza za doprinos umetnosti i dobio mesto u Veću savetnika. Velikodušno je poklanjao novac bolnicama i finansirao ekspediciju Roberta Falkona Skota na Antarktik. Kada je Skot umro, u džepu mu je bilo pismo za Spejera.
Spejer je, ukratko, bio bezmalo idealno ljudsko biće, osim što je izgleda želeo da Nemačka pobedi u svim svojim ratovima i osvoji svet. Naravno, to i jeste povremeno problem sa Nemcima. Spejerova kuća je stameno zdanje u stilu elizabetanske seoske palate i stoji na litici iznad mora. Često se govorkalo da je Spejer sa terase slao signale nemačkim brodovima za vreme Prvog svetskog rata. To je privlačna slika, ali pomalo besmislena. Za početak, šta bi im pa rekao? („Ovde ima malo kiše? A kod vas?“) On nije imao pristup nikakvim informacijama koje bi bile od posebne vrednosti za nemačke ratne operacije i bilo je malo verovatno da bi se izložio očiglednom riziku da ga neko posmatra.
Spejerov pravi problem bilo je to što je on bio Jevrejin u vreme kada su i najprosvećenji pripadnici društva bili skloni makar blagom antisemitizmu. Lord Nortklif, vlasnik Dejli mejla, govorio je u ime svoje generacije kada je prokomentarisao porast broja jevrejskih privrednika u Engleskoj i suvo napomenuo: „Uskoro ćemo morati da rubriku o društvenim događajima objavljujemo na jidišu.“ Nortklif se gnušao Spejera i nemilosrdno ga je progonio. Na kraju je Spejer pobegao u Ameriku pod oblakom sumnji. Parlamentarna komisija mu je oduzela počasti i žigosala ga kao izdajnika, što je on zapravo i bio ako se ima u vidu da je želeo da Britanija bude poražena u ratu.
Si Mardž je sada hotel. Zabasao sam neovlašćeno na njegovo imanje i pogledao u more preko zida vrta, a onda odlunjao unutra, zapitavši se hoće li me iko zaustaviti, ali niko to nije uradio. Činilo se da tamo nema ničega što bi podsećalo na her Spejera, pa sam ponovo odlunjao napolje i otišao da pogledam selo, koje je bilo uredno i očaravajuće normalno.
Pravo je malo čudo to što je ono uspelo tako da opstane. Norfok je najzabačeniji engleski okrug – tamo nema auto-puta, pa čak ni drumova sa dve kolovozne trake, a železničke linije su generalno užasne. Kad smo se tek doselili tamo, železnicom je upravljala kompanija po imenu WAGN, a ja sam uvek pretpostavljao da je to skraćenica za „Ne idemo mi nikuda“34, a sada je u rukama jedne holandske firme, ali ako je u međuvremenu i došlo do nekakvih poboljšanja, ja ih nisam primetio. Zbog toga odlazak na istočnu obalu Norfoka zahteva ogromne rezerve snage i vremena pomešane sa ekscentričnom željom da se nađete na istočnoj obali Norfoka.
Odmah iza Overstrenda je Kromer, još jedno staro primorsko odmaralište, sa velikim starim hotelom po imenu Hotel de Paris. Ne mogu da shvatim odakle mu gosti. Otišao sam tamo kako bih video kromerski mol, koji je po mom mišljenju najbolji i najlepši u zemlji. Nekada je u Britaniji postojalo stotinak molova, ali danas ih je tek upola toliko, a mnogi od njih se ruše – odmah mi na pamet pada Bognor, ili bi tako bilo da je tamo preostalo išta podobno da vam padne na pamet – ili su jedva vredni tog imena. Kromerski je bio teško oštećen u zimskoj oluji 2013. i čuo sam da se pominje mogućnost da ga potpuno poruše, što bi bilo više nego tragično, ali na svu sreću, popravili su ga i sad izgleda kao nov.
Pre nekoliko godina, kada smo Danijel, Endru i ja šetali ovim delom obale, Danijel je otkrio, na svoje veliko i neverovatno uzbuđenje, da se na pozornici na molu izvodi predstava koja se sastojala od pesama iz Drugog svetskog rata, te da je jedan od izvođača čovek sa kojim je on nekada sarađivao. Danijel je insistirao da odemo tog dana na matine. Iskreno, bio sam podozriv, ali sam na kraju izuzetno uživao. Predstava je bila dobro posećena, a publika se uglavnom sastojala od starijeg sveta koji je stigao autobusima. Mislim da smo Danijel, Endru i ja bili jedini u publici koji nisu sedeli na pelenama za odrasle. Ansambl se sastojao od samo tri izvođača, ali oni su bili izvrsni. Uveliko je pomoglo to što je pevačica bila lepa i nadarena, kao i to što je cela stvar trajala tek malo duže od jednog sata. I moram reći da je bilo osvežavajuće posvedočiti tome da se pozornica na molu koristi i za nešto drugo, a ne samo za odavanje počasti kraljici.
Kromer je prijatno, staromodno mesto, pa sam ga pomno razgledao, a onda se vratio u Šeringem i još jednom ga obišao, pošto ništa senzacionalnije od toga nisam mogao da uradim. Potom sam se vratio u hotel Berlington i sedeo tamo miran kao mišić sve dok nije otkucao pristojan sat za izlazak i piće ili dva.
III

Ne možete otići u Istočnu Angliju a da ne posetite Saton Hu. Pa, očigledno možete, ali ne bi trebalo. Priča o Saton Huu počinje od čoveka po imenu pukovnik Frenk Priti, koji nije radio bogzna šta prvih pedesetak godina života, da bi onda uradio veoma mnogo toga u vrlo kratkom periodu. Oženio se sredovečnom usedelicom koja se zvala Idit Mej, uselio se sa njom na veliko imanje Saton Hu blizu Vudbridža u Safoku, dobio sina i onda naglo umro, na svoj pedeset šesti rođendan.
Pošto je ostala sama sa malim sinom u velikoj, samotnoj kući, gospođa Priti se odala spiritualizmu i počela da se zanima za dvadesetak humki koje su stajale na vresištu oko pola kilometra od kuće. Odlučivši da ih iskopa, stupila je u kontakt sa Ipsvičkim muzejom, koji ju je povezao sa zanimljivim likom po imenu Bazil Braun.
Braun je bio radnik na farmi i čovek koji je obavljao popravke po kućama, bez ikakve arheološke obuke. Školu je napustio u dvanaestoj, ali je nastavio da se obrazuje učeći privatno, i pribavio uverenja o stečenim znanjima iz geografije, geologije, astronomije i crtanja. Moje interesovanje za njega započelo je u vreme kada sam i sam živeo u Norfoku i otkrio da je on bio oženjen jednom devojkom iz našeg sela, sa kojom je nekoliko godina živeo na susednom imanju koje se zvalo Crkvena farma. Braun je čitavog života govorio sa rustičnim norfočkim naglaskom i po izgledu su ga često poredili sa tvorom, ali bio je genije za arheologiju. Provodio je gotovo sve svoje slobodno vreme vozeći bicikl po Norfoku i tragajući za mogućim arheološkim nalazištima da bi ih, gotovo neverovatno uspešno, i pronalazio.
Braun je pristao da pogleda imanje gospođe Priti, ali nije očekivao da će pronaći tamo mnogo toga. Humke su, to su svi znali, u prošlosti bile intenzivno prekopavane. Možda je taj posao upravo zato poveren Braunu, a ne nekome uglednijem od njega. Gospođa Priti je Braunu dala malu platu i smeštaj u šoferovoj kućici, a pozajmila mu je i dvojicu radnika sa imanja kao pomoćnike. Braun i njegova ekipa nisu imali specijalni alat. Koristili su krčage, činije i sita koje su doneli iz ostave. Najdelikatniji posao obavljali su četkicama iz kuhinje i mehovima iz biblioteke. U leto 1938. godine, Braun je prokopao rovove kroz tri humke, ali nije pronašao ništa. Neobeshrabren, vratio se sledećeg leta i iskopao ono što se sada naziva humkom broj jedan. Gotovo odmah je naišao na parče metala, i pravilno zaključio da se radi o brodskom zakivku, te da je posredi brodska sahrana. Bilo je to izuzetno pronicljivo od njega, pošto u Britaniji ne postoji istorijat brodskih sahrana – ova je i dalje jedina otkrivena – a humka je i tako bila bezmalo dva kilometra udaljena od vode. Jedini referentan rad koji je mogao da mu posluži kao vodič bila je knjižurina na norveškom iz 1904. koja je opisivala iskopavanje vikinškog broda Oseberg iz zapadne Norveške.
Važno je upamtiti da Braun nije pronašao brod. On je pronašao otisak broda – udubljenja nastala pod davno iščezlom strukturom. Bio je to izuzetno delikatan posao – nalik na pokušaj da iskopate senku. Ali sa kakvim rezultatom! Braun je pronašao najveću riznicu blaga ikada iskopanu u Britaniji – dragulje, novčiće, zlatne i srebrne tanjire, oklope, oružje i raznorazne ukrasne predmete. Te stvari su bile poreklom čak iz Egipta i Vizantije. Niko ne zna ko je sahranjen u tom brodu, niti čak da li je iko tu uopšte bio sahranjen, jer ostataka nije bilo. Moguće je da je svaki delić tela rastvoren u kiselom tlu, ili je možda pokojnik kremiran pa su relikvije bile posute njegovim pepelom. Najčešće se kao mogući pokojnik pominje Redvald, kralj Istočnih Angla, ali to je samo pretpostavka.
Kada je postalo jasno koliko je to neprocenjivo nalazište, državni arheolozi su nagrnuli tamo i grubo odgurnuli Brauna u stranu. Godinama se njegova uloga u otkriću nije pominjala, ili su o njoj govorili sa prezirom. Tipična je bila tvrdnja arheologa Ričarda Dambreka koji je opisao Brauna kao „čoveka koji liči na tvora“ i rekao da je ovaj kopao „kao što terijer kopa za pacovom. Furiozno je zabadao ašov i izbacivao zemlju između nogu, a onda povremeno odstupao da osmotri koliko je napredovao i gazio u zemljište koje je upravo prekopao... Tužno je što je taj sa malo obuke mogao da bude briljantni arheolog.“ Umnogome nalik na to, pretpostavljam, Dambrek je sa malo obuke mogao da bude pristojno ljudsko biće.
Otkriće blaga kod Saton Hua dogodilo se u sasvim pogrešno vreme, upravo kada je izbijao rat, pa su sva iskopavanja zaustavljena dok se ovaj ne završi. Vojska je zauzela imanje gospođe Priti i upotrebila ga, neverovatno, za tenkovsku obuku. Kad su se arheolozi vratili posle rata, zatekli su tragove gusenica po iskopinama. Gospođa Priti je povađeno blago poklonila Britanskom muzeju. To je i dalje pojedinačno najvrednija donacija koju je muzeju ikada poklonila neka živa osoba. Kustosi su proveli godine u čišćenju pronađenih predmeta. Najveći izazov je bio zlatni šlem koji se polomio u više od pet stotina fragmenata. Na njegovom sastavljanju radila je ekipa stručnjaka sve do 1951. godine, da bi onda gotovo odmah drugi stručnjaci napomenuli da tako rekonstruisani šlem ne može da se nosi na glavi. Saznalo se takođe da je nekoliko delova izostavljeno zato što nisu mogli nikako da se uklope. Sledećih dvadeset godina, posetioci Britanskog muzeja su gledali potpuno netačan šlem. Konačno, 1971. godine, celina je rastavljena i ponovo sastavljena u oblik koji danas ima, pri čemu su upotrebljeni svi delovi i smatra se da je taj oblik tačan. To je jedan od najupečatljivijih predmeta u Britanskom muzeju.
Bazil Braun je proveo još dvadeset godina vozeći svoj bicikl po Istočnoj Angliji i povremeno nešto dalje, pronalazeći saksonske i rimske predmete, a ponekad čak i čitavu farmu ili naselje. Penzionisao se 1961, ali je poživeo do 1977, kada je umro u svojoj osamdeset devetoj godini. Tu i tamo je odlazio u Britanski muzej da pogleda blago iz Saton Hua. Nikada nije dobio zvanično priznanje za njegovo pronalaženje.
Uživao sam u dugoj šetnji po nalazištu. Humke su dosta daleko od centra za posetioce. Ima ih ukupno dvadesetak, premda su sve one mnogo niže nego nekada zbog silnog preoravanja i pljačkanja, a nekoliko njih se uopšte ne može ni videti. Sada možete da posetite i kuću Pritijevih, koja je nameštena onako kako bi bila u doba gospođe Priti. U svakoj sobi je plastificirana karta sa informacijama o pojedinostima života koji je gospođa Priti tu vodila. U njima je bilo mnogo grešaka u pisanju i pogrešne interpunkcije, što je donekle nesrećna okolnost, ali makar su autori pokušali da pruže korisne informacije. Ne sećam se da je kuća bila otvorena 2009. godine, kad sam prethodni put bio tamo, ali opet, ne sećam se ni onoga što sam video pre samo dve nedelje.
Centar za posetioce bio je svetao i otmen, a eksponati interesantni i informativni, tako da dobro prikazuju sam tok sahrane u vreme kada se ona dogodila, i potom kada je otkrivena posle toliko vekova. Sama blaga su sva u Britanskom muzeju, ali izložba obuhvata i neke veoma dobre replike. Uzeo sam sendvič i šolju čaja u kafiću i bio toliko dobroćudno zadovoljan čitavim doživljajem da nisam čak ni u sebi zanovetao zbog toga što je sendvič bio pomalo suv, a koštao je otprilike dvostruko više nego što bi trebalo da košta u razumnom svetu. Pa, možda i jesam malčice zanovetao u sebi, ali nikome nisam rekao ništa nabusito, a to je svakako pokazatelj da svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem.
Odvezao sam se dalje do Oldboroa po obali Safoka. Oldboro je elegantan i zgodan gradić, sa mnogo staromodnih prodavnica. Tamo se nalaze Fet fejs, Džuls, prodavnica pivare Adnams, nekoliko butika i kafića u vlasništvu tamošnjih stanovnika, dobra knjižara. Neko bi trebalo da mi objasni kako to da su Oldboro i Sautvold, još jedno odmaralište odmah dalje niz put, i sada u procvatu i šik, dok je toliko drugih odmarališta na umoru. Ne može to imati nikakve veze sa pristupačnošću ili lepotom samog mesta – do Oldboroa i Sautvolda teže je doći, a oni isto tako nisu nimalo lepše smešteni nego Bognor ili Margejt, dok su prirodom mnogo manje obdareni od Penzansa – pa kako se onda to objašnjava? Zaista ne znam šta bih o tome rekao.
Jednom, u moje ambicioznije doba, kada sam pravio televizijsku emisiju Panorama o problemu bacanja otpada u Britaniji, u dirljivo naivnom uverenju kako bi veliki broj ljudi možda poželeo da uradi nešto u vezi sa tim, posetio sam akciju čišćenja plaže u Oldborou koju je preduzeo Trust za očuvanje primorja, kako bih intervjuisao te pobožne dušice koje su tamo radile. Od njih sam saznao da svaki kilometar obale u Britaniji sadrži u proseku 46.000 otpadaka, uglavnom sićušnih komada plastike, i većina od njih završi u ptičjim stomacima, u prilično zaprepašćujućim količinama. Po jednoj studiji, ustanovljeno je da je 95 procenata severnih galebova koje je voda izbacila na obale Severnog mora imalo plastiku u želucu – i to ne malo, već baš mnogo: u proseku četrdeset četiri komada. U međuvremenu, providnim kesama udave se mnoge kornjače, zato što one misle da su to meduze.
Od ekipe iz Safoka saznao sam i to da oko deset hiljada kontejnera svake godine spadne sa brodova. Ponekad, posle više godina, vrata se otvore i sadržina ispluta na površinu. Jedna od volonterki koje sam upoznao, slikarka po imenu Fren Krou, pokazala mi je kesicu čipsa koju je pokupila – jednu od nekoliko hiljada koje su talasi izbacili na plažu kod Oldboroa. Čips iz njih odavno se rastvorio, ali same kesice su bile u savršenom stanju. Ona koju mi je Fren Krou pokazala imala je etiketu sa cenom od 3 penija i rokom upotrebljivosti do 31. decembra 1974. Provela je pod vodom četrdeset godina pre nego što je postala deo fijeste naplavljenog đubreta u Safoku.
Pomenuo sam kako sam jednom, prilikom posete ostrvima Sili, ugledao mnogo providne plastike koja se presijavala na plaži kod Treska, i ispostavilo se da su to bile hiljade kesa za infuziju, praznih, koje je proizvela jedna britanska kompanija u Lankaširu, ali sa natpisima na španskom.
„Stalno se to dešava“, rekla je Fren. Ona je jednom naišla na plažu sa stotinama i stotinama siceva za bicikl. Pronalazila je i kompjutere, frižidere i usisivače. Izgleda da mnogo više stvari pluta nego što biste očekivali.
Proveo sam noć u Daniču, u baš lepom pabu po imenu Lađa. Danič je čudno mesto po tome što ga mahom više i nema. U dvanaestom veku je to bila jedna o najvažnijih luka u Engleskoj, gotovo tri puta veća od Bristola, i ne mnogo manja od Londona. Bio je to dom za četiri hiljade ljudi i mogao je da se diči brojem od čak osamnaest crkava i manastira. Ali 1286. godine moćna oluja je zbrisala četiri stotine kuća, a potom su oluje iz 1347. i 1560. odnele dobar deo ostatka. Danas se najveći deo prvobitnog Daniča nalazi pod vodom. Crkva Svetog Petra je gotovo pola kilometra od obale, a neki ljudi koji nemaju nikakve veze sa stvarnom akustikom, tvrde kako i dalje možete, ako dovoljno pažljivo slušate, da joj čujete zvono kasno u noći. Danas su od Daniča preostali samo kafić na plaži, nekoliko kuća, ruševni samostan i njegov veseli pab.
Uveče, u očajničkom pokušaju da se uzdržim od preranog odlaska na piće za mladiće, pošao sam u podužu šetnju i završio na obali. Brodovi, lepo osvetljeni, klizili su preko horizonta, verovatno na putu iz Felikstoua, koji je odmah iza ćoška južno, ili prema njemu.
Upravo sam pročitao u Ekonomistu da je Felikstou sada svetski lider u izvozu praznih kartonskih kutija. Svet Britaniji šalje svoje proizvode, a Britanija mu vraća kutije. Nije stvar toliko u tome da je Britanija okretnija od drugih država u sakupljanju starog kartona, već pre u tome da ga druge države ne izvoze. One ga recikliraju. Britanija više voli da svoju bačenu ambalažu šalje u inostranstvo da se njome stručno bave loše plaćeni ljudi na dalekim mestima. Godine 2013. Ujedinjeno Kraljevstvo je izvezlo više od milion tona kartona, znatno više nego ijedna druga država proporcionalno broju stanovnika.
I uz tu gordu pomisao koja me je okrepila, vratio sam se pešice u Lađu da nazdravim, na sopstveni način, svojoj usvojenoj državi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:28 am





PETNAESTO POGLAVLJE

Kembridž



Na peronu stanice u Kembridžu bio je plakat za jednu knjigu Džeremija Klarksona. Na njemu je bila fotografija Klarksona sa dražesno tužnim izrazom na licu i natpisom koji je glasio: „Tate. Sve ono što govore. Sve ono što rade. Sve ono što nose. Potpuno greše s’ tim“. O, kako duhovito. Ali predlog „s“ nikad se ne piše s apostrofom. Znam da bi bilo isuviše tražiti od Džeremija Klarksona da se zanima za pismenost sopstvenih plakata, ali neko u Pingvinu svakako bi trebalo za to da mari.
Došli smo do toga da mnogi ljudi ne samo što nisu upoznati sa osnovnim pravopisnim pravilima već očigledno i ne shvataju da su to osnove. Mnogi ljudi – ljudi koji prave plakate za vodeće izdavače, pišu natpise za BBC, sastavljaju pisma i reklame za važne institucije – kao da misle da su velika slova i znaci interpunkcije ukrasi kojima nasumično posipate dati skup reči. Evo jednog naslova, upravo onako kako je objavljen, iz reklame u časopisu za jednu privatnu školu u Jorku: „Na listi dejli Telegrafa vrhunska Severna Škola za Oba pola sa Internatskim Smeštajem za postizanje Akademskih rezultata“. Sva ta velika slova su tu sasvim slučajno. Zar iko zaista misli da se naziv novina piše „dejli Telegraf“? Zar je uopšte moguće biti toliko nemaran?
Pa, jeste, u stvari. Nedavno sam dobio imejl od nekoga iz Ministarstva za decu, školu i porodicu sa molbom da učestvujem u kampanji za povećanje uvažavanja kvaliteta prosvete u Ujedinjenom Kraljevstvu. Evo uvodne rečenice iz poruke, upravo onako kako mi je stigla: „Ćaos Bile. Nadam se da si superiška. Ovde u Ministarstvu dece škole i porodice...“
U samo jednom redu i petnaest reči, autorka je napravila dve elementarne greške u interpunkciji (dva zareza nedostaju; neću vam reći više od toga) i pogrešno napisala naziv sopstvenog ministarstva – sve to od osobe čiji je posao da promoviše obrazovanje. U sličnom duhu, nedavno sam dobio pismo od specijalistkinje za pedijatrijsku hirurgiju, koja me je pozvala da govorim na nekoj konferenciji. Ona je reč dečje upotrebila dvaput u svom pozivu, napisavši je na dva različita načina, i to oba puta pogrešno. A reč je o specijalistkinji za decu koja radi u dečjoj bolnici. Koliko dugo treba da budete izloženi toj reči, koliko ona treba da zauzima centralno mesto u vašem profesionalnom životu, da biste primetili kako se ona pravilno piše?
Ljudi su posvuda odustali od čitavih elemenata standardnog jezika, i ja to ne razumem. Gledao sam na televiziji dokumentarac Brajana Koksa, i on je stajao na nekom polju u Meksiku i govorio o bubama bombarderima, kada je rekao: „Kad pogledam bubu bombardera i mene, zapravo svako živo biće koje možete da vidite, vidim da smo izloženi istoj pretnji... Ja i moj drugar buba bombarder došli smo do istog rešenja.“ E sad, nemojte da me pogrešno shvatite. Ja izuzetno poštujem Brajana Koksa. Njemu je mozak toliki da prelazi čitave vremenske zone, i obično se izražava besprekorno, pa zašto bi onda za ime sveta rekao „kad pogledam bubu bombardera i mene“ kad je svakako prirodnije i očigledno pravilnije reći „bubu bombardera i sebe“? Ubrzo posle toga, gledao sam dokumentarac jednog drugog eminentnog mladog naučnika, Adama Raderforda, a on je rekao: „E sad, ja imam samo 33 pršljena u mom kičmenom stubu, ali naša Bel [boa konstriktor] ih ima 304, i kad poredim mene i nju, neverovatna mi je činjenica da broj naših pršljenova određuje ista pregršt gena.“
Onda sam gledao reprizu serije Malobrojniji, u kojoj je bio ovakav dijalog:
Klinac iz Malobrojnijih: „Zašto ja moram da čuvam Karen?“
Hju Denis: „Zato što su Benovi roditelji na njihovu proslavu pozvali mamu, Bena i mene.“
Hju Denis je u stvarnom životu završio Kembridž, a glumi nastavnika koji bi zaista morao da zna kada se koristi zamenica „svoj“.
Onda sam čuo kako Samanta Kameron, premijerova žena, kaže novinarki u televizijskom intervjuu: „Kad govorim o meni i deci, moram da kažem da mu mi pomažemo da ostane u dodiru sa stvarnošću.“
Zato je jedino što ću reći u vezi s tim: Dosta više.
Mislio sam da će u Kembridžu biti mirno u nedelju, ali bilo je upravo suprotno. Ulice su vrile od turista i kupaca, kao da je u toku neki festival, ali bila je to samo uobičajena nedeljna gužva, ljudi su svoj dan odmora provodili u besciljnom tumaranju između prodavnica, uz ručak i poneki topli napitak sa bajatim pecivom pride. Nekada su se nedeljom ujutro u trgovačkom kvartu mogli videti samo beskućnici koji zaviruju u kante za otpatke. U to doba, nedeljom su se mogli kupiti samo cigarete, slatkiši, mleko i novine. Ako ste u subotu zaboravili da pazarite hranu, za večeru ste imali bombonice i čašu mleka.
Kako se samo svet promenio. Sada je na ulicama Kembridža bilo više ljudi nego što ih živi u Kembridžu. Neke ulice su bile krcate prevashodno tamošnjim življem, neke prevashodno turistima. Na svakih nekoliko koraka neko veselo mlado čeljade tutnulo bi mi letak za nekakav obilazak – autobusom, pešice, sa duhovima, vožnjom sa uskakanjem i iskakanjem na pojedinim stanicama. Ulaz u svaku radnju i stalak sa poštanskim razglednicama, štaviše svaki raspoloživi prostor u čijem je vidokrugu bila neka istorijska zgrada, bio je pun grupa strane mladeži, obično sa istovetnim ruksacima. Pila mi se kafa, ali kafići su bili puni do tačke prelivanja, pa sam otišao do robne kuće Džon Luis pretpostavivši da ću tamo pronaći neki miran kafić, gore na poslednjem spratu, sa pogledom preko krovova. Džon Luis uvek ima kafić sa pogledom preko krovova, pa ga je bilo i ovde, ali bio je krcat, a ljudi su čekali u redu koji se protezao sve do odeljenja sa poklonima koji nose natpis „Samo mirno nastavite sa svojim poslom“. Najmanje dvadesetak ljudi još nije stiglo ni do vlažnih plastičnih poslužavnika. (Zašto su poslužavnici u Džonu Luisu uvek vlažni? Zašto misle da je to od neke pomoći?) Pomisao na to da milim za ljudima koji ne mogu da se odluče između štrudle sa grožđicama i voćnog kupa, ili su se zapitali da li bi mogli možda da uzmu samo malo dižona sa strane pa su sa velikim zadovoljstvom zaustavili red dok neka zlosrećna služavka ne ode u podrum po novu teglu, ili su došli do kase a nisu imali dovoljno para pa su morali da pošalju tragače po Klajva – pa, nisam sa time mogao da se suočim. Zato sam odustao od kafe i otišao da pogledam televizore, zato što to muškarci rade u Džonu Luisu. Bilo nas je više od tri stotine, kretali smo se tamo-amo duž redova televizora, posmatrajući svaki na smenu, iako su televizori u suštini svi bili istovetni, a nikome od nas televizor ionako nije bio potreban. Onda sam razgledao laptope – kuckao po tasterima, otvarao i zatvarao poklopce, zamišljeno klimao glavom, kao sudije na takmičenju u odgajanju povrća – i konačno sam dočekao svoj red da isprobam uzorak slušalica marke „bouz“. Stavio sam slušalice na uši i smesta se obreo u tropskoj džungli – pritom mislim upravo u njoj, zvučno uronjen – osluškujući kreštanje ptica i trčkaranje po niskom rastinju. Onda sam se našao na Menhetnu usred saobraćajnog špica u žamoru glasova i trubljenju sirena. Potom u čistom prolećnom pljusku sa tek ponekim praskom groma. Uverljivost je bila neverovatna. Onda sam otvorio oči i vratio se u Džon Luis u nedeljnom Kembridžu. Možda i nije trebalo da me toliko čudi što je šest muškaraca čekalo iza mene da proba slušalice.
Odšetao sam do Ulice Trampington i muzeja Ficvilijam, koji je po mom mišljenju najveće blago Kembridža. Tek sam nedavno otkrio Ficvilijam. Oduvek sam pretpostavljao da je mali i šarmantno pretrpan dragocenostima, poput Muzeja ser Džona Souna u Londonu, ali je zapravo ogroman, grandiozan i prozračan, kao Britanski muzej prebačen u neku sporednu ulicu u Kembridžu. Jedinstven među kembričkim institucijama, bio je tek skromno posećen. Još bolje, u kafiću je bilo praznih stolova. Suzbivši u sebi radosno podvriskivanje, naručio sam amerikano i parče torte sa orasima, koje je bilo malo, suvo i skupo, baš kao što Englezi izgleda vole, pa sam stoga, dvadeset minuta kasnije, mogao da se upustim u istraživanje odjekujućih galerija Ficvilijama sav osvežen.
Palo mi je na pamet da nemam pojma o tome ko je taj Ficvilijam koji stoji iza muzeja, pa sam kasnije to proverio. Bio je to Ričard Ficvilijam, sedmi vikont Ficvilijam, koji u životu nije radio gotovo ništa osim što je dosta vremena provodio u Francuskoj, gde je začeo troje vanbračne dece sa jednom balerinom. Mimo toga, njegov privatni život bio je „duboko skriven“, po rečima iz Oksfordskog rečnika nacionalne biografije, koji zna ponešto o tome šta znači kad je nešto duboko skriveno. Ficvilijam je umro 1816, nikada se nije oženio, a svoje umetnine i veliki iznos novca ostavio je Univerzitetu u Kembridžu da sagradi muzej sa njegovim imenom, što je ovaj poslušno i uradio.
Muzej Ficvilijam obično ne privlači veliku pažnju, ali je 2006. godine iskočio u vest kada se posetilac po imenu Nik Flin sapleo o razvezanu pertlu i počistio tri dragocene vaze iz dinastije Ćing sa prozorskog praga, razbivši ih u paramparčad i izazvavši štetu u visini negde između sto i petsto hiljada funti, u zavisnosti od toga koliko uporno guglate tu stvar. Fotografije mesta posle događaja, raspoložive na internetu, pokazuju da je Flinovo saplitanje bilo možda najveći pad zbog pertle u istoriji, jer je on uspeo da počisti prozorski prag dugačak oko četiri i po metra i ostavi vaze u hiljadama komadića na podu. Policija je uhapsila Flina zbog sumnje da je namerno počinio tu štetu, ali optužbe su naknadno povučene. „Zapravo mislim da sam muzeju učinio uslugu“, rekao je Flin Gardijanu. „Toliko je ljudi otišlo da vidi taj prozorski prag gde se sve to dogodilo, da sam sigurno povećao broj posetilaca. Trebalo bi da me postave za poverenika.“ Nimalo iznenađujuće, muzej to nije uradio. Umesto toga, pisao je Flinu i učtivo ga zamolio da ne navraća skoro. Drugo nije ni mogao da uradi.
Pročitao sam da su vaze popravljene i da su ponovo izložene, premda sada bezbedno sklonjene iza blindiranog stakla. Pitao sam jednu službenicu gde se one nalaze, pa me je uputila do staklene vitrine koju sam u stvari upravo zagledao. Popravke su obavljene toliko dobro da su praktično nevidljive. Morao sam još jednom da pogledam kako bih video makar i najtanju liniju popravki. Sa stanovišta nekoga ko nikada nije ništa zalepio a da pritom nehotice ne zalepi još najmanje tri stvari, bio sam zadivljen.
Proveo sam u Ficvilijamu sat i po, ako ne računam vreme za klopu, a onda odšetao iza ćoška do Muzeja Skotovog instituta za polarna istraživanja, koji je, da to odmah kažem, jedan od najboljih malih muzeja u zemlji, ali on je, nažalost, bio zatvoren. Tako sam onda otišao u Viplov muzej istorije nauke, ali i on je bio zatvoren, te do Sedžvikovog muzeja nauke o Zemlji i Muzeja klasične arheologije, ali ni oni nisu bili otvoreni. Zoološki muzej je bio sasvim zatvoren zbog renoviranja. Na sopstvenu radost, ustanovio sam da Muzej arheologije i antropologije radi nedeljom, ali se zatvarao upravo kada sam stigao.
„Možda navratim sutra“, rekao sam.
„Ponedeljkom smo zatvoreni“, rekao je čovek na vratima.
I tako sam samo tumarao unaokolo. Srećnim slučajem, presekao sam jednom sporednom ulicom po imenu Fri skul lejn i nabasao na zgradu u kojoj je između 1874. i 1974. godine bila smeštena čuvena Laboratorija Kavendiš. Neko mi je jednom napomenuo kako verovatno nema takve male površine na svetu koja je iznedrila više revolucionarnog promišljanja od prostora širokog svega stotinak metara u centru Kembridža. Tu su vam bili Isak Njutn, Čarls Darvin, Vilijam Harvi, Čarls Bebidž, Alan Turing, Džon Mejnard Kins, Luis Liki, Bertrand Rasel i toliko drugih da ih ovde ne možemo sve navesti. Sveukupno, devedeset ljudi sa Kembridža dobilo je Nobelovu nagradu, više nego iz bilo koje druge svetske institucije, a poveliki deo njih – bezmalo trećina – proistekao je iz te anonimne zgrade u Fri skul lejnu. Na zidnoj ploči piše kako je to zgrada u kojoj je Dž. Dž. Tompson 1897. otkrio elektron, ali nigde ne stoji da su tu Fransis Krik i Džejms Votson otkrili DNK, niti da je tu Džejms Čadvik otkrio neutron te da je Maks Peruc raspleo strukturu proteina, kao ni bilo šta drugo. Dvadeset devet kavendišovaca dobilo je Nobelovu nagradu, što je veći broj nego u većini zemalja. Četvorica su ih dobila samo 1962. godine: Džejms Votson i Fransis Krik za fiziologiju odnosno medicinu, te Maks Peruc i ser Džon Kendru za hemiju.
Upravo su u Kavendišu Krik i Votson fotografisani 1953. godine ispred modela molekula DNK koji je izgledao kao da je napravljen od delova iz dečjeg kompleta za gradnju. Jednom sam pitao nekoga iz Laboratorije Kavendiš zbog čega taj model nigde nije izložen. Na kraju krajeva, to jeste najslavniji naučni model dvadesetog veka. Taj čovek mi je rekao da model sa fotografija uopšte nije onaj model koji su oni koristili. Taj je rastavljen. Krik i Votson su morali da za fotografisanje sastave novi. U međuvremenu, ljudi su počeli da uzimaju delove iz prvobitnog kao suvenire, a mnogi od njih su na kraju prodati kolekcionarima. Posledica toga je da se model praktično udvostručio, baš kao prava DNK, pošto se sada unaokolo može naći više delova nego što ih je postojalo 1953. godine. To je razlog, kako mi je rečeno, zbog kojeg model nije izložen u nekom muzeju.
Moj omiljeni lik iz Kavendiša jeste Maks Peruc, koji je proveo četrdeset godina istražujući strukturu jednog jedinog proteina, hemoglobina. Bio je to toliko težak zadatak da mu je trebalo petnaest godina samo da bi smislio kako da to radi. Peruc je bio verovatno najveći hipohondar modernog doba. Nosio je sa sobom karticu sa uputstvima za pripremanje hrane na pet jezika, i to je slao u kuhinju kad god je obedovao. Odbijao je da boravi u prostorijama gde su donedavno gorele sveće, ili koje su očišćene nekim od nekoliko uobičajenih rastvora za čišćenje i sredstava za dezinfekciju (iako je želeo da sve oko njega bude dezinfikovano). Zbog hroničnih bolova u leđima, na simpozijumima bi obično predstavio govornika, a onda legao ispred podijuma i ostao tako da leži dok govor traje. Ponekad je i sam držao predavanja ležeći.
Isto tako se divim ser Lorensu Bregu, koji je dobio Nobelovu nagradu 1915. godine za svoj rad na kristalografiji rendgenskim zracima. Breg je kasnije postao predsednik Kraljevskog instituta u Londonu. Voleo je to da radi, ali mu je nedostajalo baštovanstvo, pa se zato zaposlio kao baštovan jednom nedeljno u jednoj kući u Južnom Kensingtonu. Žena koja ga je angažovala pojma nije imala da je njen baštovan jedan od najcenjenijih naučnika u Britaniji, sve dok neka prijateljica nije došla kod nje jednog dana na čaj i, pogledavši kroz prozor, nehajno rekla: „Draga moja, zbog čega nobelovac ser Lorens Breg štricka tvoju živicu?“
Kasno posle podne, vratio sam se pešice do železničke stanice. Hteo sam da odem vozom dalje do Oksforda, ali se ispostavilo da sam za to zakasnio gotovo pedeset minuta. Linija od Kembridža do Oksforda – kojoj tepaju imenom Univerzitetska linija ili ponekad Linija pametnjakovića – zatvorena je 1967. godine. Danas se između ta dva grada (međusobno udaljena samo trinaest kilometara jedan od drugog) najbrže putuje dva i po sata, i to sa dva presedanja na različite vozove.
Odlučio sam da prekinem putovanje u Londonu i ujutro odem u Oksford. Na stanici sam kupio kartu u jednom smeru za London i otišao na prvi peron, londonski. Dok sam živeo u Norfoku i redovno putovao odatle za London, morao sam svaki put da menjam voz u Kembridžu. To je obično značilo da sam silazio s jednog voza taman na vreme da vidim kako drugi odlazi. Zato dobro poznajem stanicu u Kembridžu i znam iz iskustva da ljudi koji njom upravljaju ne vole da odaju previše informacija. Kad god tamo odem, osećam se kao da sam došao na kviz Zar bih te slagao?. Ovom prilikom, jedan voz koji je veoma ličio na voz za London došao je do prvog perona i tamo se zaustavio. Ali na TV ekranima je pisalo „Ovaj voz ne ide dalje“ što je očigledno ukazivalo na to da bi bilo uzaludno ukrcati se na njega zato što bi svakog trena mogao da pođe za depo u Rojstonu ili na nekom drugom jednako očajnom i negostoprimljivom mestu, i tada bismo zaista nagrabusili.
I tako je nas petstotinak stajalo okolo i desetak minuta gledalo u prazan voz. Na kraju je nekoliko smelih duša ušlo unutra, a onda je krenula navala, kao kad su otvorili teritoriju Oklahome za naseljavanje, pošto su gotovo svi pohrlili da dođu do mesta za sedenje. Ali svi smo morali da ostanemo spremni da ponovo iskočimo ukoliko se ispostavi da taj voz ipak treba da se zaputi na servisiranje (ili, još bolje, u penziju) u Rojston. Kako se ispostavilo, svi smo imali tačnu pretpostavku. To je zaista bio voz za London, kao i uvek. Tako smo pobedili u igri. Nagrada nam je bila vožnja do Londona na sedištu. Trideset ili četrdeset ljudi koji su ostali na peronu zato što su verovali televizijskim ekranima morali su da zaigraju novu igru sa nazivom „stajanje u hodniku sve do Londona“.
Primetio sam da sedim kraj prozora sa dobrim pogledom na plakat Džeremija Klarksona koji sam ranije zapazio i to me je ponovo podstaklo da pomislim na glupost, u univerzalnom smislu. Nedavno sam čitao nešto o Daning–Krugerovom efektu, koji je ime dobio po dvojici akademika sa Univerziteta Kornel u državi Njujork, jer su ga oni prvi opisali. Daning–Krugerov efekt je u suštini to kad ste toliko glupi da ne znate koliko ste glupi. Ovo meni zvuči kao prilično dobar opis sveta. I tako sam počeo da se pitam sledeće: šta ako svi zaglupljujemo manje-više istom brzinom i to i ne shvatamo zato što zajedno nazadujemo? Mogli biste da se usprotivite tvrdnjom da bismo tada videli opšti pad u rezultatima koficijenta inteligencije, ali šta ako to propadanje nije od onih koja bi se pokazala na testu koeficijenta inteligencije? Šta ako se ono odražava samo u, recimo, lošoj proceni ili rastućem neukusu? To bi objasnilo, ako ništa drugo, uspeh Momaka gospođe Braun35.
Svi mi znamo da redovno izlaganje olovu može ozbiljno da ugrozi funkcije mozga, a opet, naučnicima su trebale decenije da to prokljuve. Šta ako nam mozak truje nešto još podmuklije iz nekog drugog dela našeg svakodnevnog života? Broj hemikalija koje koristimo u razvijenom svetu poslednji put kad su prebrojavali bio je 82.000, a većina njih – 86 procenata, po jednoj proceni – nikada nije testirana sa ciljem utvrđivanja učinka po ljudska bića. Svakog dana, uzmimo samo jedan primer, svi konzumiramo ili apsorbujemo znatne količine bisfenola i ftalata, kojih ima u ambalaži za hranu. Oni možda neškodljivo prolaze kroz nas, a možda i našem mozgu rade isto ono što mikrotalasna radi posudi sa prebrancem. Nemamo pojma. Ali ako pogledate šta se daje na vašem TV-u bilo koje noći tokom nedelje, morate da se zapitate. Samo to hoću da kažem.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:28 am




ŠESNAESTO POGLAVLJE

Oksford i okolina



I

Posle dosta razmišljanja, zaključio sam da sistem dodele titula u Britaniji nije dobra stvar. Shvatam da mogu biti optužen za licemerje zbog toga što sam i sam prihvatio titulu koja mi je dodeljena pre nekoliko godina. Ali opet, uvek sam se držao pravila: sujeta pre principa.
Moja titula je bila titula počasnog OBE36, koju, pošto je počasna i nije stvarna, ne dodeljuje kraljica, već neki ministar iz njene vlade. Meni je moju u kratkoj ceremoniji i u svojoj kancelariji dodelila Tesa Džouel, koja je tada bila ministarka za kulturu, i bila je veoma ljubazna. Po onome što je navela, počast mi je dodeljena zbog zasluga za književnost, što je veoma ljubazno i velikodušno, ali je zapravo značilo da mi je dodeljena zbog zasluga prema sebi samom, jer ja nisam radio ništa što inače ne bih radio. Vidite, u tome je problem sa počasnim titulama. Sve u svemu, ljude nagrađuju samo zbog toga što su ono što jesu, a to je, iskreno, u mnogim slučajevima već sasvim dovoljno.
U Americi možete na samo dva načina da zaslužite zvaničnu pohvalu. Ili sami-samcijati uništite nemačko mitraljesko gnezdo dok nosite na leđima ranjenog druga na mestu koje se zove Brdo svinjske šnicle ili Grobljanski greben, u kom slučaju dobijete Kongresnu medalju časti, ili kupite divljenje društva tako što platite izgradnju bolničkog krila ili nečeg tome nalik. Ne dodajete ništa svom imenu, kao u Britaniji, već umesto toga svoje ime dodajete nečemu. Topli sjaj nezasluženog prestiža isti je u oba slučaja. Razlika je samo u tome što u Americi sistem proizvede bolničko krilo; u Britaniji samo dobijete tupadžiju u hermelinu.
Pominjem to ovde zato što sam se zaputio da posetim jedno od vrhovnih sedišta privilegija, palatu Blenhajm, dom vojvoda od Marlboroa, čija se dostignuća u proteklih jedanaest generacija mogu ispisati na bočnoj strani kikirikija. Neko mi je veoma ljubazno platio i poklonio popodnevni čaj i obilazak palate, a taj vaučer samo što nije istekao, pa sam žurno rezervisao mesto za sebe, kad sam već nameravao da se motam u komšiluku.
Blenhajm je izuzetna kuća, tu nema nikakve sumnje, i ja sam se radovao prilici da je vidim. Ne znam tačno šta je krenulo po zlu – da li sam ušao na pogrešna vrata, stajao u pogrešnom redu ili mi je karta bila sa ograničenjima, tek smestili su me u grupu od četrnaest donekle zbunjenih ljudi i uguran sam u nešto po imenu „Blenhajm: Neispričana priča“. Ispostavilo se da je to audio-vizuelna pustolovina koja nas je odvela kroz sedam prostorija na spratu. Jedna žena nam je održala kratku uvodnu govoranciju, a onda nas ostavila u nekom sobičku gde smo sa tihim užasom gledali kako se automatska vrata zatvaraju za nama. Od tog trenutka pa nadalje sve je bilo automatizovano. U svakoj sobi su bili snimljeni komentar i animatronička figura ili dve – vojvoda koji je sedeo za radnim stolom i u trzajima pisao perom koje nije sasvim dodirivalo papir, i sve tako nešto. Svaka soba je nudila oko dva minuta zabave, a onda bi se otvorila nova vrata, pa smo dobijali uputstva da nastavimo dalje, u sledeću prostoriju. Više smo se osećali kao zatvorenici nego kao posetioci.
Svaka soba je pokrivala različiti period iz istorije palate, sa idejom, pretpostavljam, da će nas zajedno dirljivo uveriti u ulogu palate Blenhajm u istoriji i srcu nacije. A u stvari, prezentacija je bila mahom nekoherentna. U dve sobe je bilo prosto nemoguće znati šta se dešava. Jedna se bavila planom da se u palati u devetnaestom veku postavi pozorišni komad – ni u jednom trenutku nije bilo jasno zašto bi to bilo relevantno – a druga, čak još konfuznije, sastankom održanim 1939. između jednog sluge iz osamnaestog veka i Konsuele Vanderbilt, koja je u to vreme bila gospodarica Blenhajma. Nijedan deo tog iskustva nije preneo značajne informacije niti nas zaista zabavio. Sobe su bile male, neprovetrene i pretrpane. Da bi sve bilo još gore, neko iz naše grupe je sve vreme žešće puvao. Na svu sreću, bio sam to ja, pa mi to uopšte nije smetalo koliko drugima. Posle dvadesetak minuta te audio-vizuelne ekstravagancije, izručili su nas u prodavnicu suvenira, gde su nam pažnju usmerili na mnoga druga mesta na imanju gde smo mogli da potrošimo novac – na čaj i kolačiće, na biljke u žardinjerama i markirane ašovčiće iz baštenskog centra, na vožnju vozićem. Čisto sranje.
Imao sam rezervaciju za popodnevni šampanj-čaj u nečemu što je nosilo ime Indijska soba. Bilo je veoma lepo, ali od svega mi je prijalo najviše to što nisam morao da platim 35 funti, koliko je to inače koštalo.
Posle toga sam se prošetao imanjem, koje je izvrsno, a onda otišao u otmeno selo Vudstok, odmah izvan imanja palate. Kada sam došao u Vudstok zbog Beležaka sa malog ostrva, tamo je bilo svih mogućih prodavnica, među kojima su bili rukavičarska radnja, frizeraj za gospodu, porodični kasapin, knjižara sa polovnim knjigama i mnogo prodavnica antikviteta. Avaj, mnoge od njih su u međuvremenu nestale, mada su tamo i dalje dobra knjižara i popularna delikatesna radnja koje ranije nije bilo. Ali sada su u Vudstoku preovlađujuća tema automobili. Bili su parkirani na sve strane, uglavljeni u svaki mogući procep i toliko gusto načičkani na glavnoj ulici – koja zapravo ne vodi nikuda, već se završava pred kapijom palate – da je tuda teško bilo ići pešice. Na prozorima mnogih kuća bili su natpisi koji su izražavali zabrinutost zbog predloga da se na rubu sela sagradi 1.500 kuća. Pošto se u Vudstoku sada nalazi samo 1.300 kuća, meni to nije izgledalo kao nerazuman stav, pogotovo zbog toga što je reč o zemljištu koje je deo zelenog pojasa Oksforda. To zemljište je u svojini palate Blenhajm, koja navodno mora da ga proda kako bi finansirala popravke u vrednosti od 40 miliona funti.
Nevolja sa gradnjom velikih imanja na ovakvim mestima nije samo u gubitku zemljišta već u tome što su nove kuće brojnije od onih koje već postoje. Vudstok neće nastaviti da bude Vudstok ako smestite na njegovom rubu novi gradić sa sjajnim novim supermarketom i poslovnim parkom. Nimalo ne sumnjam da postoje jaki razlozi za veći broj kuća u Oksfordu, ali svakako postoje obazrivija i inteligentnija rešenja od običnog smeštanja 1.500 novih kuća na jednom džinovskom polju i nade da će lekarske ordinacije, srednje škole i sve ostalo moći da izdrže momentalno dupliranje lokalnog opterećenja. Možda je dobra zamisao da se od investitora traži da žive na sopstvenim imanjima pet godina, kako bi demonstrirali njihovu podobnost za sjajan život. Samo kažem.
Proveo sam noć u Vudstoku i ujutro se odvezao elegantnim i lepim autobusom za Oksford. Autobus je bio veoma plav unutra i napolju, ujedno i veoma čist. To je bio autobus koji sam očekivao na svom putovanju od Bognora do Houva. Sedišta su bila izuzetno udobna, presvučena veštačkom kožom teget boje. Sedeo sam gore i uživao u pogledu. Autobus je bio popularan, premda ni blizu popularan kao privatna kola. Svi putevi za Oksford bili su zakrčeni saobraćajem – u redovima kod kružnih tokova, na benzinskim pumpama, u jedva pokretnim kolonama koje su milele u grad. Nemam nameru da tupim dalje, ali zar sam ja jedini koji se pita da li je najbolje rešenje problema Oksforda u tome da on postane više nalik na predgrađa?
Oksford je žrtva sopstvene privlačnosti. Tu više ljudi želi da živi nego što komotno može da se smesti, i ne možete ih kriviti zbog toga. Ako se saobraćaj ostavi po strani, spreman sam da nominujem Oskford kao najunapređeniji grad u Britaniji. U Beleškama sa malog ostrva bio sam surov prema tom dragom starom mestu, ne zbog toga što je bilo posebno loše, već zbog toga što nije bilo dovoljno dobro. Osećam da određena mesta koja su lepa i istorijska – Oksford, Kembridž, Bat, Edinburg, da pomenem četiri – imaju posebnu dužnost da ostanu takva, a čini se da Oksford to jako dugo uopšte nije razumeo.
Pa, sada se sve to promenilo. Od pre nekoliko godina, nove zgrade niču na sve strane, a neke od njih su veoma lepe. Glavna ulica je zatvorena za saobraćaj pa je sada mnogo lepše šetati njom, i tu ima elegantnih radnji i restorana, sa jednim lepim hotelom. Milioni su utrošeni na poboljšanje nenadmašnih muzeja univerziteta, posebno na Ešmolov, kako sam pročitao. Odmah van železničke stanice, bilo je neko novo veliko gradilište. U vreme kada sam tuda prošao, činilo se da je poduhvat koncentrisan na seču drveća koje je izgledalo sasvim zdravo i na onemogućavanje saobraćaja, ali verujem da će oba ta nedostatka biti sređena. Zamisao je, kako shvatam, da se Oksfordu obezbedi grandiozni novi centralni prostor koji će dočekati ljude kada izađu iz džinovskog stalka za bicikle, kako izgleda njegova stanica, što može da bude samo dobro. Kada sam 1995. godine došao u Oksford zbog knjige, posebno sam se ostrvio na smeštaj u internatu koledža Merton, koji sam, ako se ne varam, uporedio sa trafostanicom. Pa, pre nekoliko godina tu zgradu su ponovo izgradili u diskretnijem i senzitivnijem stilu. Sada je to građevina tihe lepote, moderna ali sa utiskom odavanja poštovanja, i u savršenom skladu sa srednjovekovnom ulicom u kojoj se nalazi. Ser Martin Tejlor, ljubazni upravnik (što će reći, direktor koledža), pozvao me je da presečem vrpcu u maloj ceremoniji. Možda je to bio i trenutak u mom životu kojim se najviše ponosim. Sada sam krenuo Ulicom Merton i pogledao zgradu internata sa divljenjem i nekom vrstom vlasničke privrženosti, a onda pošao u lepu šetnju po gradu, kroz dobro i loše održavane kvartove, povremeno zagledajući izloge prodavnica da bih jednom duboko zaronio u Blekvels, omiljenu i ogromnu knjižaru na Brod stritu, ali sam inače samo lunjao.
Kasnije ujutro, napravio sam krug po Univerzitetskim parkovima, koje zapravo čini samo jedan park, ali toliko dobar da je očigledno sebe nagradio množinom, i izašao sam u naučni kvart univerziteta obrevši se ispred Prirodnjačkog i Muzeja Pita Riversa, dva muzeja u jednoj zgradi.
Oba ta muzeja su već bila sjajna, ali u skorijim godinama oni su uzdignuti do stanja bliskog savršenstvu zahvaljujući velikodušnim i domišljatim restauracijama. Nisam to znao, ali zgrada – viktorijanska gotska grdosija osobeno pretećeg izgleda – tek je nedavno ponovo otvorena posle rekonstrukcije koja je trajala četrnaest meseci, a obuhvatala je i čišćenje i ponovno zaptivanje 8.500 staklenih ploča na krovu, tako da danas svetlost dopire odozgo, pa unutrašnjost izgleda sveže, blistavo prozračno, kako nije izgledala u veku niti jednog danas živog ljudskog bića. Shvatate da je sigurno tako bilo kad je zgrada bila ganc nova. Muzej nije samo interesantan i informativan već i maštovit, dobrodušan i zabavan – sve ono što bi muzeji trebalo da budu, a tako često nisu. A i zbirke su mu fenomenalne. Svaka staklena vitrina je malo ostrvo čudesa.
Muzej je – zvanično mu je ime Prirodnjački muzej Oksfordskog univerziteta – sagrađen 1860. godine. Čarls Dodžson je često tamo dolazio i izvestan broj likova u pričama o Alisi zasnovao je na zbirkama iz tog muzeja, pogotovo na slici ptice dodo koju je naslikao holandski slikar Jan Saveri. Dodžson je, naravno, donekle dualistička figura. Danas ga pamtimo kao Luisa Kerola, omiljenog tvorca priča za decu, ali njegovim savremenicima u Oksfordu on je bio poznat kao stidljiv i mucav matematičar, autor Elementarnog ogleda o determinantama u formulama trigonometrije ravni, i kao čovek koji se zabavljao sa decom. Malo je, ili nimalo, njegovih kolega imalo pojma da on u svoje slobodno vreme piše upečatljive stihove poput:
Sanjao sam da sam u mermernim odajama
Gde svako vlažno biće koje gamiže i puzi
Po zidovima voli da se klati u sopstvenoj sluzi.
Izložbena vitrina koja se bavila Dodžsonom i Alisom Lidel (koja je bila kćerka direktora njegovog koledža Krajstčerč) sadrži veoma upečatljivu pticu dodo koja izgleda kao da je živa, ali je u stvari samo model, pošto na svetu nije preostao nijedan pravi dodo, pa čak ni preparirani. Godine 1755. poslednjeg dodoa na svetu, prepariranog ili ne, bacio je na lomaču direktor Ešmolovog muzeja zato što je smatrao da se ovaj ubuđao, te tako dokazao da idioti nisu izmišljotina našeg doba. Jedan drugi službenik muzeja pokušao je da izvuče pticu sa lomače, ali je uspeo samo da spase njenu sprženu glavu i deo stopala. I to je izloženo u vitrini, kao sve što je preostalo od poslednje ptice dodo na svetu.
Prirodnjački muzej vodi do Muzeja Pita Riversa, specijalizovanog za antropologiju i predivno krcatog, praktično do tavanice, najčudesnijim skupom etnografskih predmeta, koji su svi odreda umirujuće osvetljeni i umetnički razmešteni. On je sagrađen kasnije, 1884. godine, i takođe je prošao kroz nedavnu restauraciju. Muzej je dobio ime po Avgustusu Henriju Lejnu Foksu Pitu Riversu, bogatom zemljoposedniku koji je istovremeno bio jedan od najgadnijih, najzlobnijih ljudi u istoriji. On je tukao svoju decu, među kojima i odrasle kćerke, a zlostavljao je i radnike na imanju. Jednom je izbacio bračni par u njihovim osamdesetim godinama iz kućice na imanju iako je znao da oni nemaju kuda da odu, a onda kućicu ostavio trajno praznu. Kad je saznao da je njegova žena priredila božićnu proslavu za lokalne seljane, stavio je katanac na sve kapije imanja kako oni ne bi mogli da uđu. Ali on je bio izuzetan naučnik i sakupio je zapaženu zbirku dragocenosti, koje je ostavio Oksfordskom univerzitetu. Danas je rezultat toga jedan od velikih svetskih antropoloških muzeja. Samo sam nameravao da brzo ždraknem oba muzeja, ali sam ostao tamo skoro tri sata i opet nisam video ni polovinu onoga što sam želeo da vidim. Nije stvar samo u tome što su oba ta muzeja beskrajno interesantna, već su i zaista korisna. Gore na mezaninu gde se nalazi Prirodnjački muzej, niz staklenih vitrina duž jednog zida sadrži manje-više kompletan skup prepariranih britanskih ptica, ali tako da je svaka vitrina posvećena specifičnom habitatu – livadi, šumi, obalskom žalu, obradivom zemljištu – tako da možete svaku pticu izbliza da posmatrate u okruženju u kojem ćete na nju najverovatnije naići. Pored svake ptice bio je mali simbol koji pokazuje da li populacija te ptičje vrste u Britaniji raste, opada ili ostaje na istom. (Zabrinjavajući broj njih opada.) Nikada nisam naučio toliko mnogo, toliko brzo i toliko bezbolno. Uvek sam se pitao kakve su zapravo razlike između svih različitih vrsta britanskih crnih ptica – vrana, svraka, gavrana i tako dalje – ovde mi je sve to bilo servirano. Naravno, sada se ne sećam ničeg od svega toga (ipak imam šezdeset i tri godine), ali načas sam znao i bio očaran. A i novi mali kafić bio je odličan.
Po izlasku iz muzeja, odlučio sam da taj izvrsni dan zaokružim šetnjom do Iflija. Upravo sam pročitao knjigu Očuvana Britanija pokojne i junačke Kandide Liset Grin, u kojoj je ona proglasila Ifli jednim od njenih omiljenih mesta u celoj Britaniji, pa sam pomislio kako to sigurno valja videti. Šetnja do Iflija je imala i dodatnu prednost u tome što me je vodila Ifli roudom i pored nečega što sam donekle bio radoznao da vidim već nekoliko godina: pored staze po kojoj je Rodžer Banister prvi put pretrčao milju za manje od četiri minuta u proleće 1954.
To je straobalna priča. Banister je bio mlad lekar iz Londona. Nije imao ni trenera ni menadžera. Trenirao je samo pola sata svakog dana. Na dan trke, otišao je ujutro na posao, a onda iz Londona otputovao vozom. Pešačio je do kuće jednog prijatelja u severnom Oksfordu – to je najmanje tri kilometra od stanice – gde je ručao salatu sa šunkom, pre nego što je prihvatio vožnju do staze u kasno poslepodne. Teško je zamisliti okolnosti koje manje pogoduju ostvarenju svetskog rekorda. Staza je bila od šljake, strahovito nezgodne površine za trčanje. Bila je to prva Banisterova trka posle osam meseci. Sve donedavno, trkači koji su želeli da obore svetski rekord imali su veliku podršku kako bi mogli da postignu najbolji mogući ishod. Kada je britanski trkač Sidni Vuderson postavio svetski rekord od 4 minuta i 6 sekundi na jednu milju, jednom od drugih trkača dozvoljeno je da ima fore od 250 jardi kako bi mu poslužio kao „zec“ u trci. Ali takva pomoć više nije bila dozvoljena. Banister nije mogao da ima nikakvu posebnu pomoć.
Banister je rekord postigao tako što je sebe poterao do samih granica ljudskih sposobnosti. Fotografija na kojoj on pada na traku na cilju bila je jedna od najupečatljivijih slika iz mog detinjstva. Osim fotografa i nekoliko zvaničnika, tu trku gotovo niko nije video. Njegovo pobedničko vreme bilo je 3 minuta i 59,4 sekunde. On je na cilju bio toliko iznuren da se „gotovo obeznanio“, kako je zabeležio u svojoj autobiografiji.
Staza, koja je dobila ime Staza ser Rodžera Banistera, još je tamo, premda je mnogo modernizovana i okružena ogradom koja vas sprečava da vidite mnogo toga. Dok sam stajao tamo, palo mi je na pamet da je prošlo gotovo tačno šezdeset godina od godišnjeg doba, ako već ne i od dana – kada je Banister istrčao svoju veliku trku. Ono što sada gotovo niko ne pamti jeste da je njegov rekord potrajao samo nekoliko nedelja. Australijanac po imenu Džon Lendi oborio ga je sledećeg meseca u Finskoj.
Ifli roud je prometna saobraćajnica i ne naročito lepa, a dok sam koračao duž nje činilo se da je sve gora i gora, u tolikoj meri da sam se zapitao nije li cela ova mala pustolovina greška. Ali onda, kad sam skrenuo na račvanju kod mesta koje se zove Zavoj Ifli, najednom sam nekom čarolijom bio prebačen u selo Kotsvold ili nešto strašno nalik njemu. Ifli je bio sagrađen uglavnom duž jedne jedine ulice, oivičene kućicama i pabom ili dva, koja je vodila do stare kamene crkve sa četvrtastim tornjem. Ta bogomolja, Crkva Svete Marije, sagrađena je krajem dvanaestog veka i bila je od 1232. do 1241. godine dom slavne isposnice – neke vrste pobožne pustinjakinje – po imenu Anora, koja je živela u ćeliji sagrađenoj na bočnoj strani crkve, sa prozorom usečenim u crkveni zid kako bi ona mogla da posmatra mise. Isposnica je praktično bila dobrovoljna zatvorenica. Ona nije mogla da napusti svoju ćeliju, ali mogla je da razgovara sa posetiocima kroz prozor, i imala je slugu da vodi računa o njoj, pa stoga nije mnogo trpela. Sama ćelija je odavno nestala.
Zahvalan sam Kandidi Liset Grin i za to što me je upoznala sa pesnikom Kitom Daglasom, koji je dobro poznavao Ifli jer je tamo živela devojka koju je voleo. Za vreme Drugog svetskog rata, dok je služio u vojsci, Daglas je napisao svojoj voljenoj ove nezaboravne stihove:
Zazviždi i ja ću čuti
i doći ću ti sledeće večeri, kad ovaj čamac
zaplovi samo sa tobom prema Ifliju;
dok ležiš i pogledom opet tražiš grmljavinu,
ovaj hladan dodir ne nagoveštava kišu;
to ti moj duh lako ljubi usne.
Daglas je poginuo kod Sen Pjera, blizu Bajoa, nekoliko dana posle iskrcavanja u Normandiju 1944. godine, i njemu pripada jedan od onih krstova koje vidite u pravim redovima na vojničkim grobljima. Bile su mu dvadeset četiri godine.
Vratio sam se u Oksford pešačkom stazom duž reke i nisam video ni žive duše.
II

Sledećeg jutra sam bio kod Ešmolovog muzeja kada se otvarao. I to je izvanredan muzej koji je nedavno podvrgnut upadljivom renoviranju – u ovom slučaju, vrednom 61 milion funti. Spolja izgleda kao i oduvek – kraljevski i strogo, poput Britanskog muzeja – ali u tu zastrašujuću građevinu dovitljivo su ubacili čistu i prijatnu novu zgradu sa dvostruko više izložbenog prostora u odnosu na prethodnu. Svaka prostorija je sada zona blago osvetljenih čarolija, čudesnih i izvrsno izloženih stvari.
Ešmolov muzej potiče iz 1683. godine i najstariji je javni muzej u Evropi. Ime je dobio po Elajasu Ešmolu iako je najveći deo prvobitne kolekcije sakupila porodica Trejdskant. Ešmol je to samo nasledio, ali bio je dovoljno promućuran da zbirku prepusti Oksfordu sa izvesnim uslovima za njeno čuvanje, pa je otud na zgradi njegovo ime. Prirodnjačke zbirke su bile izmeštene u devetnaestom veku – to su one stvari koje sam prethodnog dana gledao na drugoj strani grada – a Ešmolov muzej se potom usredsredio na umetnost i arheologiju. To je možda najzavodljiviji muzej koji postoji. Proveo sam skoro sat u galeriji klasičnih statua koju čini zbirka Arundel. Statue me ne zanimaju naročito, ali priča o prikupljanju i umalo izbegnutom gubitku zbirke, ispričana na nizu panela, toliko je zanimljiva da sam ustanovio da čitam svaki i zagledam statue između njih. A onda sam shvatio da je proleteo čitav sat.
Čovek koji se najviše vezuje sa Ešmolovim muzejom u moderno doba jeste ser Artur Evans, koji je postavljen za njegovog upravnika 1884. godine, pa je podmladio celo mesto posle godina zapuštenosti. Evans je upravljao muzejom dvadeset četiri godine, ali 1900, kad je imao četrdeset dve godine, on je otišao na Krit i otkrio palatu Knosos i drevnu minojsku civilizaciju koja ju je sagradila. Kod Knososa, Evans je pronašao stotine glinenih tablica sa dva različita tipa tajanstvenih pisama koje je on nazvao linearno A i linearno B. Niko nigde nije mogao da dešifruje niti jedno niti drugo, a mnogi su pokušali. Godine 1932. Evans se upoznao sa učenikom po imenu Majkl Ventris i pokazao mu neke od tablica. Ventris je postao opsednut nedešifrovanim pismom, pa je sve svoje slobodno vreme, najpre kao učenik, a potom i kao mladi arhitekta, provodio u pokušajima da razbije šifru tekstova. Godine 1952, dvadeset godina pošto je tekstove prvi put ugledao, objavio je da je dešifrovao linearno pismo B. Bilo je to zaprepašćujuće dostignuće, pogotovo kad se ima na umu da on nije prošao obuku iz kriptologije ili antičkih jezika, a drugde je imao redovni posao. Ubrzo zatim, kasno jedne noći seo je u svoja kola u Londonu i punom brzinom naleteo otpozadi na parkirani kamion na obilaznici Barnet. Imao je trideset četiri godine i nije se znalo za bilo kakav razlog zbog kojeg bi se ubio. Linearno pismo A i dalje nije dešifrovano.
Odabrane tablice na linearnom pismu B izložene su u Ešmolovom muzeju, zajedno sa odličnom pričom o tome kako su dešifrovane, i još mnogo toga iz Knososa. Izgubio sam skoro sat kod jedne izložbene vitrine u minojskom delu, i shvatio da neću poživeti dovoljno dugo da ovom brzinom dođem do poslednjeg sprata, pa sam malo požurio. Ali opet mi je trebalo još tri sata da vidim muzej makar i površno. To je prosto jedno čudesno mesto.
Kasnije sam osetio želju za svežim vazduhom i odlučio da se odšetam do mesta po imenu Vajtam Vuds, na brdovitom mestu malo iza zapadnih ivica grada. Vajtam Vuds je sada gotovo sigurno najproučeniji šumski prostor na svetu. Poklonjen je univerzitetu 1942. godine i otad se koristi za botanička, ekološka i zoološka proučavanja svih mogućih vrsta. Proučavanje ptičje populacije, započeto tamo 1947. godine, najduža je aktivna biološka studija na celoj Zemlji, a drugi delovi šume korišćeni su za proučavanje slepih miševa, jelena, insekata, drveća, mahovine, glodara i gotovo svega drugog što živi i koti se u umerenoj klimi.
Vajtam Vuds (uzgred, piše se kao da bi trebalo da se izgovara vi-tam) nalazi se samo pet-šest kilometara od centra Oksforda, ali potrebno je izvesno vreme da se tamo stigne pešice pošto morate da pređete Temzu i veoma prometnu zapadnu obilaznicu puta A34, a nijedna od te dve prepreke baš ne obiluje mestima za prelazak. Činilo se da je najlepši put preko Port Medoua, ogromne otvorene plavne ravnice kraj reke, ali bilo mi je neobično teško da to pronađem. Neko vreme sam hodao po rezidencijalnim ulicama blizu Port Medoua, neko vreme i rezidencijalnim ulicama ne baš blizu Port Medoua, neko vreme po nečemu što je izgledalo kao obližnji rezervat prirode ali svakako zaseban od Port Medoua, i neko vreme kroz nekakvu močvaru koja je mogla da se nalazi bilo gde, pre nego što sam sa sigurnošću mogao da kažem kako se zaista nalazim na Port Medouu, a čak se i tamo činilo da sam u njegovom najzabačenijem i najmanje posećivanom kutku. Put me je vodio preko velikog otvorenog zemljišta kojim je tumaralo mnogo konja, a neki od njih su bili živahni u ne baš prijateljskom smislu. Pomisao na to da bi životinje mogle da me izgaze proletela mi je kroz glavu, pa sam žustro stupio dalje, ali one na svu sreću uopšte nisu obratile pažnju na mene.
Obreo sam se na kraju u Vulverkotu, znatno dalje od mesta na kojem sam se nadao da ću sada biti, pa sam putem krenuo prema selu Vajtam, u podnožju Vajtam Vudsa. Bila je to prijatna šetnja koja me je vodila kraj gostionice Pastrmka, one što se pojavila u nekih hiljadu epizoda Inspektora Morsa, i pored ostataka opatije Gadstou. Kad sam pogledao mapu, ustanovio sam da sam i dalje dosta udaljen od sela Vajtam. Ispostavilo se da je taj poduhvat mnogo zahtevniji od onog što sam očekivao.
Vajtam je slatko seoce, sa pabom, seoskom prodavnicom i crkvom, te malo čega još. Jedino nije imalo nikakav putokaz prema Vajtam Vudsu. Kojom god uličicom da sam se zaputio, naišao sam na stroge znake koji su me terali odatle: Privatan posed. Zabranjeno neovlašćeno prisustvo, Privatni put. Nema prolaza, Privatno – samo za vozila sa ovlašćenjem. Moja zvanična mapa pokazivala je da je šuma prošarana stazama, ali nije bilo nikakvog uputstva da se do njih i dođe. Nigde nisam mogao da nađem niti jedan znak za pešačku stazu, a nikoga nisam mogao ni da pitam.
Putokaz u jednoj sporednoj uličici pokazivao je prema poljskoj stanici, što je obećavalo, i ja sam prešao osamsto metara tom uličicom, ali nisam pronašao ni stanicu ni pešačke staze, a šuma je, vidljiva na obližnjem brežuljku, izgledala dalje nego pre, umesto da izgleda bliže. Već sam dosta prepešačio, a još sam morao i da se vratim u Oksford, tako da mi je pomisao na pešačenje još dva-tri kilometra uz veliko brdo u šumu bila manje primamljiva nego dva ili tri sata pre toga. To je nevolja sa pešačenjem – možete utrošiti toliko vremena i energije da dođete do svog odredišta da vam ne preostane uvek mnogo toga u rezervi kada tamo stignete.
Uspeo sam da pronađem put natrag do sela. Prodavnica je posle podne bila zatvorena, i nikoga nisam mogao da pitam za uputstva. Sudeći po obližnjoj tabli sa informacijama, vlasnik sela je uglavnom bio Oksfordski univerzitet, a seljani su mahom bili kirajdžije, pa moram da kažem kako je sve to izgledalo pomalo nepotrebno odbojno. Kasnije sam saznao od jednog poznanika koji živi u Oksfordu da Vajtam Vuds zapravo nije otvoren za javnost. Možda vas neće baš onesposobiti elektrošokerom, kao što bi mogli da urade u Kaliforniji, ali neće vas baš ni dočekati raširenih ruku kad dođete. Onda mi je palo na pamet da, ako već tamo obavljaju obazriva istraživanja, i ukoliko su unaokolo postavili kutije za svijanje gnezda i zamke, ne mogu zaista da dozvole ljudima da idu tamo sa svojim psima i terenskim biciklima i sve to remete, pa sam im zato oprostio u ime nauke.
Osim toga, bilo je pola šest, još malo pa vreme za koktel, pa sam se odšetao natrag u Vulverkot, popio piće u gostionici Pastrmka i popeo se u autobus, zapravo prilično zadovoljan zbog svega toga.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:29 am





SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Midlends



I

Nedavno sam kupio novi laptop. Na njemu je već bio instaliran neki softver – mislim da mu je naziv Majkrosoft Gestapo – koji im omogućava da uđu u kompjuter u bilo koje doba dana ili noći, postroje sve uza zid i instaliraju neki novi softver. Ne znam šta taj novi softver radi niti zašto se nisu setili da ga stave u fabrici, ali njima je svakako bitno da ga sada ubace unutra. Otprilike svaki drugi put kad pokrenem računar, dobijem poruku: „Ažuriranja su spremna za vaš kompjuter. Da li želite da ih instalirate sada (što se preporučuje) ili da vas na to podsećamo svakih petnaest sekundi do kraja večnosti?“
Isprva sam se tome povinovao, ali učitavanje ažuriranja trajalo je beskrajno, a ni na koji primetan način nisu uticala na kvalitet mog života, pa sam na kraju pokušao da osujetim taj proces tako što sam isključio kompjuter i ponovo ga uključio. Verujte mi kad vam kažem, nikada to ne bi trebalo da uradite. Sledeća poruka koju sam dobio glasila je: „Nastavljamo proces instalacije. Nikada više nemojte pokušati ništa slično. Upamtite: mi znamo da ste celo poslepodne 10. marta proveli gledajući kućne snimke Paris Hilton. Tužićemo vas ženi. Mi smo Majkrosoft. Ne zajebavajte se sa nama. Učitavanje će biti dovršeno za 14 sati.“
I tako, kad sam sada dobio obaveštenje o ažuriranju, dok sam sedeo u vozu iz Londona za Birmingem, samo sam stoički to prihvatio i odustao od nade da ću neko vreme išta uspeti da uradim. Umesto toga, osmotrio sam troje neznanaca koji su sedeli sa mnom oko zgodnog stočića. Svi su bili odeveni za posao, ali koliko sam mogao da vidim, niko od njih ništa nije radio. Muškarac kraj mene gledao je neki film – kladim se da njegov šef to nije znao – a film čak nije ni bio dobar. Video sam to zato što je tamo bilo puno eksplozija, a glavni glumac je bio Lijam Nison. Dvoje preko puta držali su pametne telefone kao molitvenike, opčinjeni onim što su pronašli na njihovim ekranima. Gotovo svi koje sam mogao da vidim u vozu držali su telefon i brzo nešto radili palčevima. Dvojica mladića koji očigledno nisu ovladali korišćenjem palčeva spavali su sa slušalicama u ušima. Činilo se da se samo jedan čovek sa laptopom i dokumentom bavi nekim plaćenim poslom.
Sve mi je to bilo zanimljivo zato što je ovo bila upravo ona železnička linija koju je vlada želela da zameni novom brzom prugom po imenu HS2, u pokušaju da država ekonomski živne. Zamisao je bila da dopremanje ljudi u Birmingem dvadeset minuta brže može da im omogući da obave više posla, a svih tih dodatnih dvadeset minuta sabralo bi se ukupno u šurnajs dodatnih funti za privredu. Lično pomalo sumnjam u to zato što mislim da ukoliko bilo kome poklonite dodatnih dvadeset minuta, taj će samo da popije šoljicu kafe. To biste uradili vi i ja. To svako radi sa svojih dvadeset minuta.
Ljudi koji se protive projektu HS2 tvrde kako ionako nema potrebe da se ljudi brže dopremaju u Birmingem, zato što oni mogu da rade dok su u vozu. Ali, kao što su moji saputnici iz vagona pokazivali, ljudi u vozovima zapravo ne rade. U stvari, nisam siguran da uopšte više rade.
Nedugo pre toga, moja žena i ja smo naručili sofu iz radnje na Fulam roudu u Londonu, i jedne subote u maju, neposredno pre majskog bankarskog praznika, otputovali smo iz Hempšira čak u London da dovršimo papirologiju. Kad smo došli do radnje, zatekli smo još tri para koji su stajali napolju. Vrata su bila zaključana, a unutrašnjost u mraku. Bilo je to u 10 sati pre podne, u subotu, trideset minuta posle naznačenog vremena otvaranja. Svi smo na smenu virili kroz staklena vrata, kao da bi neko od nas mogao da primeti nešto što su ostali propustili. Nije bilo nikakvog znaka u izlogu koji bi objasnio zbog čega je prodavnica zatvorena. Ljudi sa pametnim telefonima aktivirali su svoje palčeve i izvestili da na internet sajtu prodavnice nema nikakvog obaveštenja. Jedan čovek je pozvao radnju, i čuli smo zvonjavu iznutra, ali tamo očigledno nije bilo nikoga da se javi. Posle dvadeset ili dvadeset pet minuta, svi smo odustali i udaljili se. Tri dana kasnije, sa željom da saznam šta se dogodilo, pozvao sam radnju i zatražio objašnjenje.
„O, tačno“, kazala je neka devojka sa finim glasom, „zatvorili smo zbog bankarskog praznika.“
„Ali bankarski praznik nije bio u subotu. Bankarski praznik je bio u ponedeljak.“
„Tačno, zatvorili smo za vikend.“
„Ali niste stavili znak u izlog niti obaveštenje na vaš sajt. Samo ste ostavili grupu ljudi da stoji tamo poput kretena.“
„Hmm, tačno“, kazala je ona kao da je to neko zanimljivo, ali besmisleno zapažanje, i ja sam shvatio da ona gotovo sigurno sređuje nokte ili čita imejlove.
„Pa, znate šta, vi ste razmažena i praznoglava glupača“, rekao sam ja. U stvari, nisam to uopšte rekao. Samo sam pomislio. Umesto toga sam promrmljao neko bedno vajkanje, u britanskom stilu, i prekinuo vezu. Na kraju, samo se predate ili preselite u neku drugu zemlju.
Zaista ne znam kako Britaniji to uspeva. Velika Britanija ima privredu koja je šesta najveća u svetu, ali koliko vidim, više gotovo ništa ne proizvodi. Vitbred ne pravi pivo. Tejt i Lajl više ne prerađuju šećer. Samo pet kompanija među najvećim britanskim firmama sada proizvodi nešto u Ujedinjenom Kraljevstvu. Toliko je malo preostalo industrijskih kompanija da je Fajnenšel tajms morao da izbaci reč „industrijski“ iz Industrijskog proseka Fajnenšel tajmsa, svoje glavne mere za blagostanje neke korporacije. Kada sam bio dete, Britanija je pravila četvrtinu svega što se proizvodilo u svetu (premda, da budem pošten, to što sam ja tada bio dete ima veoma malo veze sa tim); sada je ta brojka 2,9 procenata i pada i dalje. Danas Britanija proizvodi mlazne motore rols-rojs i sve one male posude sa marmeladom na svetu, ali koliko sam u stanju da vidim, to bi bilo – to.
Bezmalo sve što je preostalo izgleda da je u svojini stranaca. Francuske kompanije su vlasnici robne kuće igračaka Hemlis, proizvođača viskija Glenmorangi, mobilnih telefona Orindž, farmaceutske kompanije Fajsons, a vlasnici EDF-a, proizvođača električne struje E.ON i Enpauera su nemački. Škotska elektroprivreda je španska. Junajtid biskits, koji proizvode Makvitijeve kekse za varenje, jafa keks i hula hups, u svojini su francusko-američkog investicionog fonda PAI, ali kada sam poslednji put pogledao, za njih je postojala ponuda od jedne kineske kompanije. Jaguar, Blu serkl cement, Britiš til, Herods, pivare Bas, većina glavnih aerodroma, nekoliko najvažnijih fudbalskih klubova i britanski izdavač ove knjige, svi su oni u svojini stranaca. Manje od polovine najvećih britanskih kompanija uopšte ima predsedavajućeg koji je rođen u Britaniji.
Kečapi HP i „dedis“ proizvode se u Holandiji. „Smartis“ se prave u Nemačkoj. Bicikli „reli“ proizvode se u Danskoj. Godine 2010. RBS, propala škotska banka u svojini britanske vlade, pozajmila je novac američkom prehrambenom konglomeratu Kraft da kupi Kedberis, najuglednijeg britanskog proizvođača čokolade. U okviru te pogodbe, Kraft je obećao da neće zatvoriti Kedberijevu fabriku blizu Bristola, ali je masno slagao. Čim je posao obavljen, Kraft je zatvorio fabriku i njene mašine poslao u Poljsku.
Mislim da su te stvari važne. Ljudi su nekada bili ponosni na ono što je Britanija podarila svetu, ali sada ne mogu da budu sigurni čak ni u to šta ona daje sebi. Ako se prodate dođošima, morate prihvatiti da će ljudi iz drugih zemalja odlučivati o tome koji keks jedete, gde vam se mućka kečap, da li vam banke nose lokalno značajna imena kao „Britanija“ i „Halifaks“, ili su nazvane po nekom španskom gradu koji niko nikada nije posetio, i gde vlada nezaposlenost od 40 procenata37.
A opet, zemlja je u procvatu. Čudo jedno. Kako joj to uspeva? Pojma nemam. Mogu samo da kažem kako tajna njenog uspeha nije marljiv rad po vozovima.
Fascinira me HS2. Čitava ta zamisao je toliko luda da morate, zapravo, da ustuknete i obiđete skroz oko nje kako biste mogli da je pojmite. Za početak, tu su projektovani troškovi. Počelo je od 17 milijardi funti, mislim, a poslednji broj koji sam video popeo se na 42 milijarde, ali siguran sam da je sada mnogo veći, zato što troškovi tih velikih projekata uvek rastu brže nego što iko može da stigne da otkuca brojeve. Sa velikim projektima vam je sigurno samo to da niko ništa ne može da predvidi sa sigurnošću. Izgradnja Evrotunela koštala je dvostruko više nego što je očekivano i privukla je upola manje ljudi nego što je predviđeno. Za HS1, starijeg brata HS2, sa sigurnošću se predviđalo da će do 2006. godine prevesti 25 miliona putnika. U stvari, on nikada nije dosegao ni polovinu tog broja i ja nikoga nisam čuo da se hvali ekonomskom vitalnošću koju je on doneo Ešfordu ili Ebsflitu.
Kakvi god bili konačni troškovi HS2, sve te desetine milijardi mogle bi očigledno da se potroše na mnogo stvari generalno korisnijih za društvo nego što je brza vožnja do Birmingema. Onda, tu je i uništavanje okoline. Nema ničeg šarmantnog u brzoj pruzi. To je auto-put za vozove. On bi stvorio trajan i veoma bučan, hipervidljiv ožiljak preko dobrog dela unutrašnjosti klasične Britanije, i poremetio i u očaj oterao život stotine hiljada ljudi tokom godina izgradnje. Kada bi ishod bio nešto zaista čudesno, onda bi ta cena možda i bila opravdana, ali brzi voz za Birmingem nikada neće biti čudesan. Najbolje što on ikada može da bude jeste – brzi voz za Birmingem.
Začudo, ta nova pruga ne povezuje većinu mesta koja biste možda i poželeli da posetite. Putnici sa severa koji treba da stignu na Hitrou moraće da presedaju kod Old Ouk komona, sa svim svojim prtljagom, i poslednjih dvadeset kilometara prevale drugom linijom. Dolazak do Getvika biće još teži. Ako požele da uhvate voz za Evropu, moraće da siđu na stanici Juston i prevale udaljenost od osamsto metara po Juston roudu do Sent Pankrasa. Čak je predloženo da se za taj put ugrade pokretne trake. Možete li da zamislite putovanje od osamsto metara pokretnom trakom? Neka mi neko pronađe toga ko je to smislio. Korbač ću poneti sam.
Evo sad moje zamisli. Zašto ne zadržati isto vreme putovanja, ali zato uvesti toliko udobne i opuštajuće vozove da ljudi požele da se putovanje nikad ne završi? Umesto toga, oni bi mogli da provode vreme zureći kroz prozor u blistave bolnice, škole, sportske terene i zamamno održavane seoske predele plaćene milijardama ušteđenih funti. Ili umesto toga, možete samo staviti na početak voza parnu lokomotivu, ugraditi isključivo drvena sedišta i prepustiti liniju u potpunosti volonterima. Ljudi bi dolazili iz cele zemlje da se voze tim vozom.
U oba slučaja, ako bi preostalo nešto novca, možda bi manji deo mogao da se upotrebi za opremanje vozova toaletima koji ne izbacuju sadržinu pravo na kolosek, tako da kad sednem na peron u mestu kao što je Kembridž ili Oksford da smrknuto pojedem sendvič iz V. H. Smitsa, ne moram da gledam kako se kosovi tuku oko rasparčanih ostataka ljudskog izmeta i toalet-papira. Budimo otvoreni, jesti sendvič iz V. H. Smitsa dovoljno je teško i bez toga.
Poslednji put sam bio u Birmingemu 2008. kad je CPRE38 pokrenuo kampanju protiv bacanja otpadaka sa nazivom „Prekinite da bacate“ i poslao me na sve tri partijske konferencije kako bih pokušao da pomognem u prikupljanju podrške. Bilo je to neobično iskustvo. Najpre sam otišao u Bornmut i razgovarao sa malom grupom liberalnih demokrata – zapravo, toliko malom da smo mogli da održimo miting u hotelskom liftu i da nam opet ostane mesta za kolica sa sendvičima, ali 2008. godine su liberalne demokrate bile beznadežno beznačajne (ljudi zaboravljaju da je to u suštini njihovo normalno stanje), tako da to i nije bilo naročito važno.
Onda sam otišao u Mančester na doručak sa poslanicima laburista, ali niko se nije pojavio – zaista, niti jedna jedina osoba – pa je to bio veličanstven neuspeh, premda mi je tako zapalo da puno krofni odnesem kući.
Stoga su mi preostali samo konzervativci u Birmingemu. Oni su nam dali termin na samoj konferenciji, što je ulivalo veće ohrabrenje. To je bila moja šansa ne samo da se obratim odanim torijevcima već i celom narodu na televiziji, pa sam ozbiljno prionuo na posao oko svog govora. Na sam taj dan, otišao sam u konferencijski centar u Birmingemu, gde su me izdašno zasuli puderom i smestili sa strane. Kad su me predstavili, izašao sam na pozornicu praćen najtišim aplauzom koji sam ikada čuo na nekom javnom mestu. U publici je bilo samo tridesetak ljudi. Šestoro je upadljivo spavalo, a ostali su, mislim, bili mrtvi. Došao sam u veliko iskušenje da kažem: „Da odmah počnem, ili da sačekam dok ne stignu kese za leševe?“ Održao sam svoj govor i otišao ne uznemirivši nikoga od onih koji su još disali. Kasnije sam saznao da partijske konferencije uvek tako izgledaju. Mesta su popunjena samo kada govori lider.
Posle toga sam otišao pešice natrag na stanicu preko Viktorija skvera pa onda Nju stritom, i sve je to sada bilo pretvoreno u prijatnu pešačku zonu. Nisam mogao da poverujem u to koliko grad izgleda bolje nego pre. Tada mi je palo na pamet da bi trebalo jednog dana da se vratim i bolje pogledam. Sada je došao taj dan.
B.a.lkanD.ownload.org

Kada sam prvi put došao u Birmingem, nikada nisam video neki grad koji bi namerno bio toliko ružan. Tamo odakle sam došao štošta je ružno, ali uglavnom slučajno. Ovo je izgledalo kao da je sagrađeno da bude ružno, i uistinu je i bilo tako. Krivac za to je čovek po imenu ser Herbert Manzoni, gradski inženjer od 1935. do 1963. godine, koji je mislio da su stare zgrade „više sentimentalne nego vredne“, pa je hteo da sagradi sasvim novi Birmingem. On je čovek koji je grad ispunio unutrašnjim prstenastim putevima, užasnim i vlažnim podzemnim pešačkim prolazima, velikim saobraćajnim ukrštanjima i brutalnim blokovima tornjeva – ukratko, od Birmingema je napravio najgroznije mesto koje se moglo naći.
U Birmingemskom muzeju i umetničkoj galeriji postoji fascinantna soba posvećena Manzonijevoj viziji. U njoj se nalazi džinovska maketa predloženog upravnog kvarta u stilu koji bi mogao da se nazove „susret Kanbere i nacističkog Nirnberga“. Na zidovima koji se nadnose nad maketom nalaze se vizionarski crteži, divno izrađeni, sa auto-putevima nalik na parkove koji seku grad, oivičenim sa obe strane avenijama s visokim zgradama za javni smeštaj, sve to okruženo velikom količinom zelenila. Dobar deo toga zapravo izgleda veoma uzbudljivo. Nevolja je u tome što većina nije nikada sagrađena, a delovi koji jesu, nisu dugo blistali. Za dvadeset pet godina, više od dve stotine stambenih blokova imalo je ozbiljne strukturne probleme, i potom su gotovo svi porušeni.
Manzoni je srušio mnoge od najboljih zgrada u Birmingemu, ali je milostivo poštedeo Muzej i umetničku galeriju. To je i dalje izvanredna institucija, sa sobama i sobama punim blaga, uključujući i neka najbolja dela prerafaelita u zemlji. Tamo je sada i nedavno otkrivena Stafordširska riznica, anglosaksonsko blago koje je 2009. godine pronađeno zakopano samo nekoliko centimetara ispod površine na jednoj farmi blizu Linčfilda. A tu je i najbolji i najotmeniji muzejski kafić u vasioni. Proveo sam nekoliko srećnih sati u njuškanju po mnogim njegovim galerijama, a onda izašao i lepo otabanao kroz grad, zadivljen njegovim poboljšanjima.
Birmingem je zaista preduzeo velike korake da se vrati prijatnom izgledu, ali plašim se da tim danima dolazi kraj. Odmah posle moje posete, grad je i te kako sustiglo džimrijsko doba jer je gradsko veće objavilo ogromna smanjenja u potrošnji. Po novim planovima, dve trećine gradskih službenika postaće tehnološki višak. Nova centralna biblioteka vredna 189 miliona funti, otvorena 2013. godine, imaće upola manje osoblja, a radno vreme će joj biti smanjeno sa sedamdeset tri na četrdeset sati nedeljno. Širom grada, biće pozatvarani fudbalski tereni i igrališta. Kamere za nadzor više se neće neprekidno pratiti. Umesto da postane zelenije, čistije i prijatnije mesto, Birmingem će biti sumorniji, prljaviji i nebezbedniji. Volim kad neki grad ima viziju.
A sve se to radi da bi se za četiri godine uštedelo 338 miliona funti. To zvuči kao ogromna i urgentna suma, ali zapravo predstavlja uštedu od samo oko 1,40 funti nedeljno po glavi stanovnika. Pitam se samo šta će svi ti srećni ljudi iz Birmingema uraditi sa tih dodatnih 1,40 funti koje im budu curile svake nedelje u džep. Možda će moći da ih upotrebe kako bi uživali u tih dodatnih dvadeset minuta koje će im doneti brža putovanja vozom.
O, hvala ti, vlado britanska, hvala ti što nas sve toliko obogaćuješ.
II

Otišao sam u Ajronbridž, selo u Šropširu toliko ponosno na svoju najupadljiviju građevinu da je sebi nadenulo ime po njoj39. A to jeste veoma dobra građevina, mora se priznati. Bio je to prvi gvozdeni most na svetu – prva značajna stvar uopšte napravljena od gvožđa.
Most i industrija gvožđa koja je omogućila njegovo postojanje bili su delo tri generacije ljudi koji su svi nosili ime Abraham Darbi. Prvi Abraham Darbi je bio kvekerski privrednik koji je došao u Koulbrukdejl, kako se Ajronbridž tada zvao, negde otprilike 1706. godine sa namerom da pravi bolje lonce za kuvanje. Smislio je kako da topi gvožđe pomoću koksa umesto drvenog uglja, jer je koks davao vreliji plamen i bolji proizvod. Njegov sin i unuk, Abrahami II i III, proširili su biznis, podigli nekoliko moćnih visokih peći, pravili ogromne količine livenog gvožđa, i opšte su poznati kao očevi engleske industrijske revolucije. Abraham III je podigao most od gvožđa kako bi demonstrirao domišljatost i perspektivu firme. Tako Darbiji nisu svetu doneli samo doba gvožđa i čelika već i moderan marketing.
Za projektovanje mosta, Abraham Darbi III se obratio jednom od tamošnjih žitelja po imenu Tomas Pričard, što je bio zaista čudan izbor. Pričard nije izučavao ni građevinu ni arhitekturu. Po zanimanju je bio umetnički stolar, premda je u poslednje vreme počeo da se pomalo bavi i konceptualnim radom. Projektovao je i izgradio nekoliko crkava, pa čak i jedan most, premda relativno mali i sačinjen od drveta. Nikada nije napravio ništa monumentalno od livenog gvožđa, ali naravno, tada to još nije uradio ni bilo ko drugi. Ispostavilo se da je Pričard bio nadahnut izbor – u stvari, i mnogo više od toga, jer njegov most je jedna od velikih građevina tog doba. Istovremeno je elegantan i kitnjast, a opet potpuno utilitaran. Svaki njegov delić ima svoju svrhu, a ipak je veoma prijatan za oko. Štaviše, kako sam sada saznao, jednostavno ne možete da odvojite pogled od njega. Mislim da je gotovo nemoguće odupreti se porivu da pređete preko njega i obiđete ga kako biste ga pogledali iz što je moguće više uglova. Ukratko, on je veličanstveno, jedinstveno neodoljiv. Siroti Pričard ga nikada nije video. Umro je usled neke iznenadne ali nezabeležene nezgode dva dana pred Božić 1777, samo mesec dana pošto je rad na izgradnji počeo, i skoro četiri godine pre nego što će most biti završen. Bile su mu pedeset četiri godine.
Ajronbridž je neočekivano mirno i lepo selo koje stoji pored strme, šumovite jaruge okrenuto prema mostu, iznad reke Severn. Iako je danas sasvim jasno da postoji samo da bi služilo turistima, ono to radi mnogo otmenije nego što bi moralo. Prodavnice su zanimljive i privlačne, a kafići i gostionice takođe izgledaju prilično dobro. Popio sam šoljicu odlične kafe (sa besplatnim keksićem – za šta sam uvek veoma zahvalan), a onda prošetao oko radnji i pogledao u nekoliko izloga. Mogao sam sasvim lako da kupim jastuk za sofu ili ćebence za krilo samo da gospođa Brajson već nije imala poprilično veliku zbirku i jednog i drugog. Povremeno bi me zapanjilo kad bih ustanovio u našoj kući da, ukoliko dovoljno kopate kroz gomile jastuka i prekrivača, ponekad ispod njih možete da pronađete sofu ili krevet. Udno sela bio je pab po imenu Gostionica Beli jelen, sa tablom ispred ulaza i natpisom da možete ući i koristiti toalet a da ne morate ništa da kupite – što je tvrdnja toliko ljubazna, dopadljiva i jedinstvena da je to istog trena postao moj omiljeni pab u Šropširu, dok je za mene Ajronbridž postao omiljena zajednica.
Nešto manje od dva kilometra dolinom od mosta nalazi se mesto gde su nekada gorele visoke peći Darbijevih – mesto gde je uistinu započela industrijska revolucija. Taj kraj, nekada neprekidno obasjana paklena rupa, sada je živopisna grupa očuvanih zgrada kojom dominira velika fabrika od opeke pretvorena u muzej. Ulaz je koštao 9,25 funti, ali ja sam dobio sniženje od jedne funte zato što sam se plasirao među starije građane. Dodatno sam bio zadovoljan kad sam otkrio da karta pokriva i ulaz u „kuće Darbijevih“, šta god one tačno bile. Čovek na blagajni predložio je da počnem tamo, pošto su u muzej upravo ušli đaci istovareni iz tri autobusa, koji će sledećih dvadeset ili trideset minuta jurcati na sve strane dok iznureni nastavnici ne pokušaju da ih sve pokupe i odvedu u poseban deo gde će moći da pojedu svoje lanč-pakete.
Zahvalio sam mu zbog uviđavnosti i odšetao napolju do kuća Darbijevih koje su bile udaljene nekoliko stotina metara. Ispostavilo se da su to dve kuće iz devetnaestog veka koje je porodica Darbi podigla kako bi odatle, sa prozora mogla da drži na oku fabrike. Kuće su bile prijatno nameštene i ukazivale su razborito na to kako je život morao da izgleda prvobitnim žiteljima, samo bez dima, čađi i zemljotresnih vibracija sa kojima su oni sigurno morali da žive kada se tu nalazila fabrika. Na jednom stolu u salonu, ostavljena tako da posetioci mogu da je prelistavaju, bila je knjiga Artura Rejstrika sa naslovom Kvekeri u nauci i industriji i ja sam je nekoliko minuta razgledao, a onda je poneo do obližnje stolice i seo da čitam oko pola sata, toliko me je neočekivano obuzela. Nisam to ni znao, ali kvekeri su u doba Darbijevih bili potlačena i ponižena manjina. Isključeni iz konvencionalnih zanimanja poput politike i akademskih poziva, uzdigli su se u industriji i trgovini te posebno, iz nekog razloga, u bankarstvu i proizvodnji čokolade. Bankarske porodice Barkli i Lojd, kao i Kedberi, Fraj i Rauntri poznate po čokoladi, sve su odreda bile kvekerske. Ti ljudi su, kao i mnogi drugi, od Britanije napravili dinamičnije i bogatije mesto samo zato što se ona bedno ophodila prema njima. Nikad mi nije palo na pamet da budem neljubazan prema nekom kvekeru, ali ako je to neophodno da vrati zemlju na noge, spreman sam da o tome dobro razmislim.
Između kuća Darbijevih i muzeja stoji Stara peć, kako je poznata – mesto gde je kresnula upravo prva iskra industrijske revolucije. Već u pedesetim godinama dvadesetog veka, značaj fabrike Darbijevih bio je gotovo zaboravljen. Stara peć je ležala skrivena ispod decenijama nakupljanog zemljišta i krša, pa je morala da bude otkopana, pomoću ašovčića i četkica, kao kakva rimska vila. Danas je sve sasvim drugačije. Peć je zaštićena od prirodnih nepogoda unutar zgodne građevine sa staklenim pročeljem. Unutra je vodič išao ispred grupe od desetak ljudi. Postalo je to cenjeno svetilište, premda moram da kažem kako je meni izgledalo kao bilo koja stara peć. Prisluškivao sam vodičevo predavanje što sam bolje mogao dok sam se, naravno, pravio da to ne radim – tobože me je jako zanimala jedna labava isturena cigla tik kraj njega – ali njegova priča je za mene bila isuviše tehnička.
Shvativši da mi je potrebno više znanja ukoliko uopšte imam nameru da shvatim industriju čelika, otišao sam preko do samog muzeja, smeštenog u velikoj zgradi od opeke, i tamo saznao mnogo toga o mokrom mešanju, suvom mešanju, procesu topljenja i Besemerovom postupku, i sve mi je to ušlo u glavu da bi odmah izašlo napolje, kao voda kroz cev, i tako, premda nisam baš ništa naučio iz tog iskustva, osećao sam se neobično pročišćeno zahvaljujući njemu. U muzeju se nalazila i velika zbirka predmeta od livenog gvožđa – trpezarijske stolice, baštenski nameštaj, ukrasni stolovi, šporeti, kuhinjska oprema, čak i činije za posluživanje hrane. Mnogo toga bilo je zaista izvanredno.
Zadovoljan onim što sam video, otišao sam u muški toalet da malo i sam promešam dok mokrim. Onda sam otišao do autobuske stanice i sačekao autobus koji će me vratiti u dvadeset prvi vek.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:29 am



OSAMNAESTO POGLAVLJE

Toliko okrepljuje!



I

Svi znaju jednu stvar u vezi sa Skegnesom, a to je da on okrepljuje. Ta opštepoznata informacija potiče sa plakata koji je 1908. godine izradio ilustrator Džon Hasal, na kojem je veseo i bucmast ribar koji skakuće plažom iznad natpisa „Skegnes TOLIKO okrepljuje“. To je sjajna ilustracija koja nosi naziv Veseli ribar, ali posebno je zanimljivo, rekao bih, što se na njoj ne vidi nikakva naznaka sunca, plivača koji se ludiraju, ljudi koji jašu magarce, ležaljki za plažu niti bilo koje druge tradicionalne primorske zabave. Čovek se obukao za gadno vreme i sasvim je sam, a opet, zahvaljujući jednoj slici i tri jednostavne reči, Skegnes je postao slavan – štaviše, ta slika je ubedila hiljade ljudi da odu tamo. Hasalu su za tu ilustraciju platili dvanaest gvineja. Original visi u gradskoj većnici Skegnesa. Baš bih voleo da ga vidim, ali pošto je bio vikend, zgrada je bila zatvorena.
Bio je to najbedniji kišni vikend tog leta. Odvezao sam se u Skegnes iz Hempšira po drumovima sa plitkim lokvama, uz šljiskanje guma i trajni zvuk metronoma koji su proizvodili brisači na vetrobranu, sve dok nisam toliko izludeo od dosade da sam počeo da fantaziram o tome da probam kolima da preskočim jarak kraj puta i vidim mogu li da završim uspravno u polju krompira. Pretpostavio sam da bi najgori mogući ishod bila smrt, koja i nije izgledala toliko loše u poređenju sa time da nastavim dalje u Skegnes. Linkolnšir je daleko od svega, a Skegnes je otprilike najdalje što u Linkolnširu možete da stignete.
Kad sam tamo konačno stigao, uzeo sam sobu u pansionu, ostavio torbe i izašao. Zguren pod dumbaranjem kiše, morao sam da razgledam okolo. Koliko sam mogao da vidim, u Skegnesu nije bilo ničeg lošeg što se ne bi dalo srediti njegovim premeštanjem hiljadu dvesta kilometara južno. Bilo je to najtradicionalnije englesko primorsko odmaralište na koje sam ikada naišao. Bilo je tamo mnogo jarkog neona i bučnih arkada sa igraonicama, te mučnog mirisa šećerne vate koji čak ni kiša nije mogla da suzbije. Obalom je dominirao lepi toranj sa časovnikom, a u blizini se nalazio lepi park po imenu Tauer gardens. Ljudi su posvuda stajali u haustorima ili ispod tendi. Nekoliko njih je jelo ribu sa krompirićima, ali većina je samo zurila u turoban, vlažan svet. Nije to bilo ni najmanje okrepljujuće.
Prošetao sam tamo-amo glavnom ulicom koja se zvala Lamli roud. Na jednom kraju je bila staromodna radnja po imenu Alisons, gde ste mogli da kupite odeću kakvu su nosile vaše dede i babe, a iza nje je bilo više prodavnica za dobrotvorne svrhe gde se zaista prodavala odeća koju su nosile vaše dede i babe. Nešto dalje se nalazio pab po imenu Stambl in40. Napolju je bio neki muškarac koji je izgledao kao da ništa drugo nije ni radio proteklih dvadeset pet godina. Iza toga, centar Skegnesa se sastojao samo od nekoliko ulica sa uobičajenom mešavinom prodavnica robe za funtu, servisa za mobilne telefone, kladionica i kafića. U jednoj bočnoj ulici po imenu Rimski nasip u lokalu sa nazivom Hidro zdravlje i lepota oglašavan je zadivljujući izbor tretmana, za većinu kojih nisam ni znao da su poželjni, niti čak obavezno legalni: glikolni piling, uklanjanje sitnih kapilara, ubrizgavanje botoksa, dermalni fileri, hidroterapija debelog creva i još toga. Skegnes je očigledno bio zajednica koja je pružala potpunu uslugu. Možda sam zakeralo, ali ako ikada odlučim da poverim svoje debelo crevo nekome na ispiranje, neće to biti u salonu lepote u Skegnesu, ali izgleda da sam u tome, kao i u toliko stvari u životu, bio u manjini, pošto je radnja očigledno doživljavala procvat, za razliku od mnogih njenih komšija.
I to je bilo uglavnom sve u centru Skegnesa. Pošto sam završio prvo izviđanje, krenuo sam na sever po obali i sledio putokaz koji je pokazivao prema Batlinovom kampu za odmor – mestu koje sam krišom čeznuo da vidim dugo posle mog prvog leta u Engleskoj, pre milion godina. Imalo je to veze sa nekoliko velikih kutija časopisa Vumans oun.
Kad sam počeo da radim u sanatorijumu Holovej, dodelili su me mestu koje se zvalo odeljenje Tjuk, visoko na mansardi glavne zgrade. Tamo sam uživao u pogledu na teren za kriket, koji sam ranije pominjao. Pacijenti u odeljenju Tjuk bili su prijatna i poslušna raja, a ludilo su praktikovali sa izvesnim elanom. Obitavali su u trajnoj smirenosti zahvaljujući medikamentima i bio im je potreban tek najlakši mogući nadzor. Sami su se odevali, uglavnom u odgovarajuću odeću, bili dobro vaspitani i pokorni, i nikada nisu zakasnili na obrok. Čak su i, na neki način, nameštali sopstveni krevet.
Svakog jutra posle doručka, glavni bolničar po imenu gospodin Džoli prohujao bi kroz odeljenje kao vetar severnjak, podižući pacijente sa stolica i iz klozetskih kabina, a onda ih slao na baštovanske zadatke ili na laku radnu terapiju u trajanju od nekoliko sati. Onda bi sam nestao, u neznanom pravcu, i ne bi se vraćao sve do vremena za čaj. „Ne daj nikome da se vrati, osim ako ga ne donesu na nosilima“, doviknuo bi mi dok odlazi, i ostavio me samog da vodim o svemu računa sledećih šest ili sedam sati.
Nikada pre toga u svetu odraslih niko mi nije davao da vodim računa o bilo čemu, pa sam ozbiljno shvatio tu odgovornost, i proveo sam prvo jutro marširajući po odeljenju kao kapetan Blaj koji patrolira po palubi Bauntija. Ali postepeno mi je sinulo da nema baš mnogo prestiža niti nagrade u tome što sam zadužen za četrdeset praznih kreveta i zajedničko kupatilo, pa sam počeo da tragam za razonodom. Tjuk je nudio veoma malo toga. U sobi za dnevni boravak bile su malobrojne odabrane igre i slagalice, ali te slagalice su ili bile pomešane, ili upadljivo nepotpune, a za igre je bio potreban još jedan igrač. U brojnim ormarima na odeljenju nije bilo ničeg osim materijala za čišćenje, merdevina i veštačke božićne jelke kojoj je nedostajalo nekoliko grana. A onda, sasvim pozadi u jednom ormaru, pronašao sam pet ili šest kutija nedeljnika Vumans oun, punog veselih saveta i prosvetljujućih informacija za domaćice, sa manje-više potpunim kompletom brojeva negde od 1950. godine pa gotovo do tadašnjeg vremena, i ja sam ih izvukao kutiju po kutiju i preneo u kancelariju odeljenja.
I tako je počelo moje obrazovanje što se tiče života i kulture u Velikoj Britaniji. Do kraja tog dugog i mirnog kasnog leta i rane jeseni, ja sam sedeo za stolom gospodina Džolija, sa nogama podignutim na otvorenu fioku, i s vremena na vreme posezao u kutiju sa časopisom Vumans oun, kao da je to kutija sa nekim izuzetno dobrim čokoladicama, da bih se upoznao sa običajima iz britanskog života. Pročitao sam svaku reč sa zanimanjem, i to mi je koristilo. ƃɹo˙pɐoluʍopuɐʞlɐq Pročitao sam profile Heti Žak, Adama Fejta, Daglasa Bejdera, Tomija Stila i Alme Kogan, među mnogim drugim ljudima za koje nikada nisam čuo. Saznao sam za suze koje se kriju iza osmeha princeze Margaret i za to kako ćemo svi morati da stisnemo zube i uhvatimo se ukoštac sa nesnosnom novom decimalnom valutom. Saznao sam kako sir čedar može da se pretvori u uzbudljivu poslasticu ako se iseče u kockice i ako se u njih zabiju čačkalice. (Iz sledećih brojeva sam saznao da gotovo sve vrste hrane mogu da se pretvore u nešto uzbudljivo ako se u njih zabodu čačakalice.) Naučio sam da napravim sopstveni prsluk za spasavanje od davljenja i iskopam jezerce u bašti. Saznao sam da nema te jestive supstance koju Britanci neće staviti u krompir pečen u ljusci. Saznao sam da je moguće osvojiti ceo svet i kući doneti samo jedan preliv za salatu.
Svaka pojedina stvar bila je za mene nova, svaka okrenuta stranica otkrovenje. Tu su bila kola sa tri točka. Izvanredno! Kako čudesno nepromišljeno! Tu je bila varoš u kojoj ljudi jednom godišnje jure za kolutovima sira niz brdo. Pa što da ne! Tu je bilo nešto po imenu blankmanž što se dalo jesti, razonoda po imenu moris, piće sa nazivom ječmena vodica. Za jedno leto sam saznao više nego za sva svoja ranija leta zajedno.
I baš dok sam se ljuljuškao u tom beskrajnom moru fascinacije, prvi put sam čuo za imena Skegnes i Bili Batlin, i za bum britanskih kampova za odmor. Batlin je odrastao u Kanadi, ali došao je u Britaniju kao mladić i obogatio se kao evropski zastupnik za automobile marke dodžem. Zahvaljujući poslovanju sa kolima dodžem, on se upoznao sa Harijem Vornerom, penzionisanim vojnim kapetanom, vlasnikom zabavnog parka na ostrvu Hejling, kod hempširske obale (nedaleko od Bognor Ridžisa). Batlin je preuzeo upravljanje zabavnim parkom 1928. godine, a onda mu je na pamet pala zamisao o kampu za odmor – mestu gde ljudi mogu da dođu i provedu nedelju dana u ogromnom naselju kraj mora po prihvatljivoj ceni koja obuhvata sve usluge. Tamo gde je nekada bila njiva sa repom odmah izvan Skegnesa, on je 1936. godine otvorio prvi Batlinov kamp za odmor. U njemu je bilo šest stotina malih brvnara, i od samog početka je bio uspešan. Ubrzo je Batlin otvarao kampove širom zemlje, a njegov primer su sledili i drugi. Crkvene grupe, omladinski klubovi i strukovni sindikati otvarali su svoje kampove. Britanski sindikat fašista imao je dva. Batlinov stari saradnik kapetan Vorner otvorio je i sam nekoliko kampova, kao i privrednik po imenu Fred Pontan.
Ne mogu da vam opišem koliko me je to fasciniralo. Izgledalo mi je izvanredno – jedva u granicama verodostojnosti – to da su ljudi plaćali da tamo idu. Kampere je u sobi budio zvučnik, koji nisu mogli ni da isključe ni da utišaju, pozivao ih na obrok u zajedničke trpezarije, gnjavio da učestvuju u ponižavajućim dnevnim takmičenjima i naređivao im da se vrate u brvnare na spavanje kako bi tamo bili zaključani u jedanaest uveče. Batlin je izumeo logor za ratne zarobljenike kao provod za odmor, a ljudi su, pošto je posredi bila Britanija, to obožavali. Brvnare su bile male, ali imale su tepih, električno osvetljenje, tekuću vodu i usluge sobarice. To je bio luksuz u kojem većina gostiju nikada nije ranije uživala, često ni u sopstvenom domu. Napolju je bilo po jedno kupatilo na svaka četiri kampera. Za cenu od 3 funte nedeljno koja je pokrivala sve, gosti su dobijali tri obroka dnevno, večernju zabavu od plesne dvorane do Šekspirovih komada, i aktivnosti poput plivanja, streljaštva, boćanja i jahanja ponija. Zvučalo je to sasvim prijatno, ali ja nisam do kraja razumeo privlačnost svega toga dok nisam, neposredno pre ovog putovanja, pročitao Kampove za odmor u Britaniji u dvadesetom veku Sandre Tradžin Doson, istoričarke sa Univerziteta Severnog Ilinoisa, gde sam saznao da je većina gostiju dolazila u kampove za odmor zbog seksa. „Mnoge kelnerice“, piše ona, „bile su prostitutke“ – što daje sasvim novo značenje sloganu „Kod Batlina – gde srećete ljude kakve biste voleli da sretnete“. Nekomercijalni seks je bio podjednako razuzdan. Zaposleni su trtili druge zaposlene i sve goste koje su mogli da natrte. U nekim kampovima, izveštava Dosonova, zaposleni su imali tajni sistem beleženja rezultata: pet poena ako spavaju sa gošćom, deset za pobednicu takmičenja u lepoti, petnaest za ženu upravnika kampa. Grupe tinejdžera bez pratnje dolazile su isključivo zbog mogućnosti seksa sa drugim tinejdžerima bez pratnje.
Posleratne godine bile su zlatno doba za kampove. U Skegnesu, Batlinov kamp se razmetao jednošinskom železnicom i sopstvenim malim aerodromom. Do početka šezdesetih godina dvadesetog veka, dva i po miliona ljudi je godišnje boravilo u kampovima za odmor. Obični primorski hoteli i gostionice bespomoćno su posmatrali kako im posao opada. U donekle očajničkom pokušaju da im konkuriše, hotelijer po imenu Dž. I. Kreknel došao je na zamisao o „Samotelima“ – skraćeno za hotele sa samoposlugom, gde nema osoblja za pružanje usluga, već gosti slobodno mogu da koriste prostorije, pod uslovom da donesu sopstvenu hranu. Mama je mogla da skuva večernji obrok u hotelskoj kuhinji, i onda hranu odnese porodici koja je čeka u trpezariji, pa potom pospremi, bez dodatne naplate porodici. Nimalo ne iznenađuje to što se ljudi nikada nisu primili na Samotele. Baš kao i ni na šta drugo čemu su pribegli nezavisni hotelijeri.
Činilo se da je fenomen kampova za odmor spreman da potraje večito. Ali taman što je došao do svog vrhunca, sve je počelo da se raspada. Pojava jeftinih paketa za letovanje značila je da su ljudi mogli da odu na sunčano Sredozemno more za manje novca nego što su plaćali za nedelju dana u Batlinovom kampu. Za starije ljude i one sa porodicama, gosti tinejdžeri postali su faktor odvraćanja zbog njihove sklonosti da se tuku i obilno povraćaju. Pod pritiskom da smanjuju troškove, kampovi su škrtarili na održavanju i bili sve zapušteniji. U jednom kampu na ostrvu Vajt – ne u Batlinovom kampu, mora se reći – uslovi su bili toliko grozni da se četiri stotine godišnjeodmoraca pobunilo i odbilo da plati svoje račune. Ali svi kampovi su postali prilično otrcani. Pre mnogo godina, dok sam ja bio odsutan zbog posla, moja žena je povela našu decu u Batlinov kamp kod Pulhelija u Velsu. Rezervisali su boravak od četiri noćenja, ali već drugog poslepodneva deca su preklinjala da ih ona odvede negde gde čaršavi nisu lepljivi i gde ih divlja deca skrivena iza tobogana ne čekaju u zasedi kako bi im otela slatkiše. Jedno moje dete klelo se da ste mogli da čujete, ako sedite mirno u kupatilu, kako se gljivice razmnožavaju.
Tokom sedamdesetih i osamdesetih, tri glavne kompanije za organizaciju godišnjih odmora, Batlinova, Vornerova i Pontanova, bile su prodavane i preprodavane kompanijama kojima je bolje bilo da ih ne kupuju. Organizacija Renk, pivara Skotiš i Njukasl, hoteli Koralni odmor i Grand metropoliten uključili su se u taj posao, uvereni da će moći da preokrenu situaciju. Svi su redom pogrešili. Većina kampova je bila zatvorena. I baš kada se činilo da su svi kampovi osuđeni na propast, jedna porodična firma po imenu Bornovi odmori u Hemel Hempstedu kupila je ono što je preostalo, uredila i modernizovala tri kampa – u Skegnesu, Bognor Ridžisu i Majnhedu – i izgleda da joj prilično dobro ide sa tim. U Skegnesu, pročitao sam, sačuvali su jednu od prvobitnih 1936 brvnara, kako bi ljudi mogli da vide koliki su put kampovi prešli, i ja sam baš želeo da je vidim. Zato sam krenuo vlažnom obalom prema Batlinovom kampu i prevalio pešice priličnu udaljenost, ali nisam naišao ni na šta osim mnogo kiše i prostranstva peščanih dina. Zaustavio sam jednog omladinca na bajsu i upitao ga koliko još ima do Batlinovog kampa. „O, više kilometara“, rekao je on i nastavio dalje. Batlinov kamp u Skegnesu, kako se ispostavilo, uopšte nije u Skegnesu, već u Ingoldmelsu, gotovo sedam kilometara dalje uz put A52. Zagledao sam se u pomrčinu kroz naočari koje su bile kao prozori saune, i odlučio da ujutro pokušam ponovo.
Mokar do gole kože, vratio sam se u svoju sobu da se osušim i presvučem u suvu odeću. Iz dokone radoznalosti, pogledao sam neke brojke na internet sajtu VisitEngland, kako je Engleski odbor za turizam preimenovao sebe u očiglednom uverenju da ćete, ako spojite u imenu dve reči, ispasti otmeni i naprednih stavova umesto da izgledate tek kao očajnici kojima je potrebna nova uprava, i te brojke su me, iskreno, zapanjile. Ispostavilo se da Skegnes ima 537.000 posetilaca godišnje, što znači da je deveto po redu najposećenije mesto u Britaniji. Među primorskim odmaralištima, popularniji su samo Skarboro i Blekpul. Mereno potrošnjom, posetioci Skegnesa troše više nego posetioci Bata, Birmingema ili Njukasla na Tajnu. Možda dolaze ovamo na tretman debelog creva. Ko će ga znati?
Kad je milosrdno prošlo dovoljno vremena da pomislim kako je palo veče, otišao sam u veliki, popularni, bezlični pab da popijem pintu piva pre večere, i onda obedovao u tihom indijskom restoranu po imenu Gandi. Hrana je bila dobra, ali činilo se da Gandi nema mnogo gostiju. Bez želje da se rano vratim u svoju samotnu sobu, otezao sam sa svojim đafrezijem i popio jednu džinovsku bocu piva „kobra“ previše, posle čega sam ostao zamišljen, ali dobro raspoložen. Na vratima sam prilično vremena proveo bezuspešno zabadajući ruku u desni rukav jakne, sve dok neki mladi nameštenik nije prišao i ljubazno me doveo u red.
„Hvala vam“, rekao sam, a onda sa njim podelio iznenadnu zamisao koja bi, po mom mišljenju, mogla da doprinese procvatu tog lokala. „Trebalo bi da ovo restoran pretvorite u restoran sa temom Elvisa“, kazao sam. „Mogli biste da ga nazovete Love Me Tandoor.41“
Ostavivši ga da razmisli o tome, odgegao sam se, tek malčice nesigurno, u noć.
II

Ujutro sam se odvezao na sever do Ingoldmelsa i pronašao Batlinov kamp. Nije bilo teško, pošto je posredi bilo ogromno zdanje koje je ličilo na zatvorski logor. Ograda smrtonosnog izgleda sa oštrim vrhom okruživala je ceo kamp i izgledala kao da pokušava da zadrži ljude unutra u najmanju ruku podjednako kao što pokušava da nas ostale zadrži napolju. Na prednjem ulazu su bile rampe i kućica za obezbeđenje. Rekao sam bezbednjaku da samo želim da pogledam prvobitnu brvnaru, ali on je kazao, i pritom izgledao kao da mu je iskreno žao, da ne može da me pusti unutra. Moraću da kupim dnevnu kartu za kamp kad se otvori kancelarija, ali to će biti tek za dva sata. Dnevna karta bi me koštala 20 funti. Saglasili smo se da je to mnogo novca samo za pogled na osamdeset godina staru brvnaru, pa smo se sa tim i rastali.
Trebalo bi da kažem kako sam već pomišljao da odsednem u kampu kao gost, ali pomisao na muškarca koji se sam muva po Batlinovom kampu i posmatra ljude izgledala je pomalo jezivo, čak i meni. Šta ako me neko isproziva zbog toga, ili još gore, prepozna? I kad smo već kod toga, šta ako me zaskoče neka divlja deca iz zasede? Nisam mogao da podnesem ni samu pomisao na posledice. („Brajson priveden pošto je viđen kako nudi slatkiše deci kod tobogana.“) I tako, razočaran, vratio sam se kolima i zaputio na sever prema Grimsbiju.
Grimsbi je početkom dvadesetog veka bio najveća ribarska luka na svetu. Ne u Britaniji, ne u severnoj Evropi, već na svetu. Video sam fotografije džinovskih gomila linga, velike ribe nalik na bakalar koje je nekada bilo u izobilju u britanskim vodama, naređanih iznad ljudske visine na doku Grimsbija. Svaki ling je bio dugačak oko metar i osamdeset. Danas nema živog ribara koji je ikada video toliko velikog linga. Godine 1950. flota iz Grimsbija dovezla je 1.100 tona linga. Danas je godišnji ulov osam tona. A ling je bio tek mali deo sveukupnog ulova. Bakalar, konjski jezik, koljak, raža, morski vuk i druge vrste za koje većina nas nikada nije ni čula bile su nagomilane na dokovima u zaprepašćujućim, ali neodrživim količinama. U jednoj generaciji, brodovi koji su teglili mreže sastrugali su sve živo sa morskog dna, pretvorivši tako dobar deo Severnog mora u morsku pustinju. Godine 1950. Grimsbi je primio više od 100.000 tona bakalara. Danas se u njega donese manje od 300. Sveukupno, godišnji ulov sveže ribe u Grimsbiju pao je sa gotovo 200.000 na samo 658 tona – a čak je i taj bedni broj, po rečima Kaluma Robertsa, okeanografa sa Univerziteta Jork, veći nego što ogoljeno Severno more može da ishrani. U izuzetno zanimljivoj knjizi s naslovom Okean života, Roberts napominje da se svake godine evropski ministri za ribolov usaglašavaju oko kvota koje su u proseku za trećinu više od nivoa koje preporučuju njihovi sopstveni naučnici.
Ali u poređenju sa dobrim delom ostatka sveta, Evropa je svetionik prosvećenosti. Među mnogim neverovatnim i depresivnim činjenicama iz njegove knjige, Roberts daje i spisak pripadnika životinjskih vrsta koje su slučajno ubili – to je poznato kao uzgredni ulov – ribarski brodovi na Tihom okeanu prilikom legalnog hvatanja samo 211 riba mahi-mahi. Među morskim životinjama izvučenim na palubu kako bi mrtve bile bačene natrag posle jednog zahvata bilo je:
488 kornjača
455 različitih raža
460 ajkula
68 lepezastih riba
34 marlina
32 tune
11 vahua
8 sabljarki
4 velika bucanja.
Sve je to bilo legalno po međunarodnim protokolima. Kuke na parangalima su imale sertifikat da su „bezopasne po kornjače“. A sve to da bi 211 ljudi moglo da večera mahi-mahi.
* * *

Grimsbi uopšte nije izgledao onako kako sam očekivao. Zamišljao sam da je to kompaktan grad, da mu je u srcu mreža uskih uličica, sagrađenih oko luke ozidane kamenom, kao neko ribarsko selo u Kornvolu, ali malo većih razmera. U stvari, luka u Grimsbiju je bila ogromna i daleko izmeštena od grada. Gradski centar nije bio kompaktan i šarmantan i nije podsećao na varoš, već je bio prljavo urban, sa prometnim ulicama koje je teško bilo preći pešice. Između centra grada i luke nalazila se bezdušna zona velikih prodavnica i činilo se da nijednoj od njih ne cvetaju ruže. Na žičanoj ogradi Houmbejsa nalazio se neobično veseo barjak koji je obznanjivao da se prodavnica neumitno zatvara. Nestalo je još nekoliko kompanija, a njihove ograde bile su do gležnjeva ili dublje zatrpane otpacima koje je naneo vetar i nelegalno odloženim đubretom. Prošao sam pored policijske stanice ispred koje se nalazio prilično lep travnjak, ali je ovaj bio posut pivskim konzervama i drugim otpacima. Kakva je to zajednica u kojoj ljudi mogu da nekažnjeno bacaju đubre na travnjak policijske stanice? Kakva je to policija koja ne čisti sopstveni plac?
Bilo je tu i tamo nekoliko lepih mesta. Džon Petit i sinovi, staromodna kasapnica u Ulici Vitlejem, koja je stajala tamo od 1892. godine, sudeći po tabli, bila je puna odanih mušterija i izgledala je sjajno. Želim joj svaki uspeh. Takođe mi se dopao frizeraj po imenu Uvij kosu i ofarbaj je42. Ali to je manje-više sve od lepših mesta u Grimsbiju.
Mlin Viktorija, ogromna gomila opeka, nekada mlin za brašno, nadnosio se iznad velikih prodavnica. To je fantastična građevina. Preselite je u Betersi i ljudi će je napuniti luksuznim stanovima. Ovde je izgledala kao ruševina. Na krovu je raslo grmlje. Kasnije sam saznao da je polovina zgrade zaista bila pretvorena u stanove – i to veoma lepe, čini se – ali druga, zapostavljena polovina bila je u svojini kompanije koja je uporno odbijala da izvrši naloge i obavi posao konzervacije. Kako piše u Grimsbi telegrafu, u junu 2013. godine ona je u lokalnom sudu oglobljena sa 5.000 funti zato što nije sprovela radove. Kompanija nije poslala nikoga na to ročište. Kroz prozor na osmom spratu video se prilično gust žbun. Tako ne izgleda zgrada koju ljudi vole i za koju se brinu.
U blizini, na delu keja koji gleda na široku reku Frešni, nalazila se velika, prilično otmena zgrada po imenu Centar za ribarsku baštinu. Ispostavilo se da je reč o muzeju, koji je bio izvrstan i fascinantan, a pokrivao je mnogo više od samog ribarenja. U prizemlju je bilo nekoliko rekonstruisanih enterijera, uključujući i one iz lokalnog paba i prodavnice ribe i krompirića kakvi su bili u dvadesetim ili tridesetim godinama dvadesetog veka. Sa posebnim zanimanjem sam primetio da su ljudi donosili svoju ribu, a prodavnica ju je pekla za peni. Najbolji eksponat od svih bio je onaj koji je prikazivao unutrašnjost brodske kuhinje na uzburkanom moru. Postavka je napravljena na strmoj kosini tako da je sve bilo uhvaćeno u trenutku prosipanja. Bio je to muzej za primer – zabavan, maštovit, potpuno je zaokupljao posetioca i omogućavao mu da sazna čudesne stvari.
Drugde je bilo mnogo zanimljivih stvari o ribama i ribarenju – to da jedan jedini rumbač može da stvori 14 miliona jaja, na primer. Znam da to zvuči pomalo dosadno van konteksta, ali nas troje koji smo čitali natpis istovremeno smo se oglasili odobravajućim i pomalo jadnim „Ooo“, kao Kenet Vilijams u nekom od filmova iz serijala Nastavi samo, i ozbiljno smo tako mislili. Posvuda su eksponati bili promišljeni, pažljivo ispisani i sa pravilnom interpunkcijom. Neko treba da ode u londonski Prirodnjački muzej i dovede ljude odande ovamo. A onda treba da ih ostavi tu i povede ljude iz muzeja u Grimsbiju natrag sa sobom.
U prodavnici suvenira proveo sam neko vreme razgledajući fascinantnu knjigu sa naslovom Grimsbi: Priča o najvećoj ribarskoj luci na svetu, koja je razmatrala uspon i tragičan sunovrat tog nekada velikog mesta. Saznao sam da je Grimsbi uglavnom sam sebe uvalio u nevolje. Dok su ribari čistili iz mora gotovo sve što je plivalo ili počivalo na peščanom dnu, gradski oci su rušili gotovo sve Grimsbijeve najlepše zgrade i spomenike. Groblje Douti park je zbrisano, kao i sva pozorišta i dobri hoteli u gradu, te i mnoge njegove najbolje kuće. Berza žita, tržnica iz devetnaestog veka koja je veoma ličila na prototip svemirske rakete, najpre je pretvorena u javni klozet, što je bila neka vrsta uvodne uvrede, a onda sasvim srušena. Bilo je to kao da je Grimsbi pokušavao da izbriše sve što je moglo da podseti na njegovu nekadašnju veličinu. I uspeo je u tome. Zaključak se nameće sam: Grimsbi je danas ono što i zaslužuje da bude.
I dok mi se ta sumorna misao tumbala po glavi, otišao samo po kola i odvezao se na mnogo lepše mesto: bilo koje drugo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:29 am





DEVETNAESTO POGLAVLJE

Pik Distrikt



I

Godinama sam, dok sam odrastao, često šetao nedeljom po podne do bioskopa Ingersol, oko dva kilometra od moje kuće u De Mojnu, i gledao matine. Bio je to bioskop sa jednom salom (tada su gotovo svi bili takvi) i ja sam gledao sve što se prikazivalo. Ingersol očigledno nije dobijao najnovije filmove zato što su se tamo uglavnom davali mali, slabo zapaženi filmovi, često i evropski. Neretko sam ja bio jedan od samo dvoje ili troje ljudi u sali. Posledica toga je da sam gledao filmove – a često još mogu da ih se setim – koje su, pretpostavljam, zaboravile i zvezde koje su u njima imale glavne uloge: Žena od slame sa Šonom Konerijem i Đinom Lolobriđidom; jezivi Unman, Vitering i Zajgo sa Dejvidom Hemingsom; Smeh u tami sa Nikolom Vilijamsonom i zavodljivom Anom Karinom. Kako bi nam samo dobro došlo nekoliko takvih kao ona u srednjoj školi Ruzvelt, mislio sam tada.
Uživao sam u tim filmovima, često podjednako zbog lokacija na kojima su snimljeni kao i zbog njihovih zapleta – čađavih zgrada u Londonu, ludačkog saobraćaja u Rimu, osunčanih vila i vijugavih puteva po liticama iznad Mediterana – a to je važilo posebno za spori i blistavi film sa naslovom Devica i Ciganin, na osnovu novele D. H. Lorensa sa Džoanom Šimkus i Frankom Nerom u glavnim ulogama. Bio je to trom film, sa mnogo sumornih kadrova u kojima se vide pustopoljine. U jednoj sceni, kamera je prelazila preko ogromne kamene brane i veštačkog jezera, koje je stajalo u nemom pejzažu okruženo šumovitim brdima i vresom. Brana je bila sagrađena od ogromnih kamenih blokova i uzdizala se kao planina iz zelene vode. Na oba kraja se nalazio ukrasni toranj sa bedemom. Bila je to, ako ništa drugo, veoma živopisna lokacija, i ja nisam mogao da razumem zbog čega nije poznatija. U Ajovi bi bila čuvena, verujte. Kada se film završio, otišao sam kući i nikada više nisam ni pomislio na to.
Trideset godina kasnije, dok sam šetao Pik Distriktom sa svojim prijateljima Endruom i Džonom, naišli smo na šumovitu padinu kod mesta po imenu Haudenske pustopoljine i tamo je ispred mene, niknuvši najednom da mi ispuni vidokrug, bila brana sa bedemima iz filma. Odmah sam je prepoznao. Bila je malo manja nego što sam očekivao, ali je inače izgledala podjednako sjajno, isto onako impozantno i lepo kao što sam je upamtio. Ime joj je Akumulacija Dervent i sagrađena je u prvim godinama dvadesetog veka kako bi vodom snabdevala Šefild, Darbi, Česterfild i druge stare industrijske gradove koji se graniče sa Pik Distriktom. Sada razumem, pošto sam dugo živeo u Britaniji, zbog čega nije poznatija. Britanija je toliko krcata dobrim stvarima – dvorcima, veličanstvenim kućama, brdskim utvrđenjima, kamenim krugovima, srednjovekovnim crkvama, džinovskim figurama uklesanim u brda, sami birajte – da se dosta toga izgubi. Neprestano me zapanjuje to koliko je Britanija nehajno posuta slavom. Da se brana Dervent nalazi u Ajovi, bila bi na registarskim tablicama. Bili bi tu kampovi, park za pokretne kuće, verovatno i centar sa prodavnicama markirane robe. Ovde je ona anonimna i zaboravljena, trenutna razonoda za vreme tumaranja po seoskim krajevima.
Dozvolite načas samo da iznesem neke brojeve. U Britaniji se nalazi 450.000 popisanih zgrada, 20.000 registrovanih drevnih spomenika, dvadeset šest mesta Svetske baštine, 1.624 zvanično zavedenih parkova i vrtova (što će reći, vrtova i parkova od istorijskog značaja), 600.000 znanih arheoloških nalazišta (a svakog dana pronalaze još; i gube ih još i više), 3.500 istorijskih grobalja, 70.000 ratnih memorijala, 4.000 lokacija od posebnog istorijskog značaja, 18.500 srednjovekovnih crkava i 2.500 muzeja sa 170 miliona predmeta. Kad imate toliko bogatstvo, to znači da se ono ponekad može uzimati zdravo za gotovo u preneražavajućim razmerama, ali to takođe znači da često možete pronaći nešto sasvim čudesno manje-više za sebe, kao što sam ja sada pronašao Akumulaciju Dervent.
Njom upravlja Severn Trent voter, vodoprivredna firma koja vam stavlja na raspolaganje mali centar za posetioce sa šankom za čaj i parkingom, ali kada sam stigao, parking je bio uglavnom prazan. Ljupka staza se pruža oko veštačkog jezera i povezuje ga sa još dva u blizini, sa Haudenom i Ledibauerom, i oba su takođe veoma lepa.
Akumulacija Dervent je znamenita još po jednoj stvari. Tu su se uvežbavali čuveni napadi na brane u Drugom svetskom ratu, kada je britanski inženjer Barns Volis izumeo svoje slavne poskakujuće bombe. One su bile projektovane tako da poskakuju po vodi, kao žabice bačene preko jezerceta, dok ne pogode branu, i tada, ukoliko sve dobro prođe, eksplodiraju sa razornim posledicama. U praksi, ta fora nije zaista delovala. Avioni u niskom letu bili su lake mete za nemačke tobdžije – 40 procenata eskadrile nije se vratilo sa prvog zadatka – a mnoge bombe su bezopasno eksplodirale u vodi ili odskočile pravo preko zidova brane i detonirale u okolnim poljima. Samo je jedna brana bila ozbiljno probijena; poplavna voda je tada ubila oko 1.700 ljudi, ali to su uglavnom bili saveznički zarobljenici, te je tako Barns Volis zapravo pobio više ljudi sa svoje strane nego sa nemačke. Ali nema veze. Bio je to jedan od onih poduhvata ratne domišljatosti koji su mogli da se postave uz radar i mašinu Enigma kao dokaz za nenadmašan duh i pamet Britanije. Godine 1955. priča o poskakujućim bombama pretočena je u film koji mnogo vole ljudi privrženi dnevnim filmskim terminima na kanalu BBC 2. Ne verujem da sam ikada preležao grip a da u nekom trenutku nisam gledao Rušitelje brana.
Lepo sam prošetao oko veštačkih jezera Dervent i Hauden, uživajući u kombinaciji šumske hladovine i suncem obasjane vode, zapanjen time što je sva ta divota prepuštena samo meni. Dok sam se vraćao prema parkingu, prošao sam kraj zadivljujućeg kamenog spomenika. Bio je to spomenik psu ovčaru po imenu Tip, koji je, kako piše tamo, „ostao petnaest nedelja kraj tela svog mrtvog gospodara, gospodina Džozefa Tega, na Haudenskim pustopoljinama“. To je veoma dugo. Treba imati na umu da je Teg ležao na povocu psa. U stvari, ne znam kako ide cela ta priča, ali lično znam da bih bio skloniji da platim za spomenik na kojem bi pisalo: „U znak sećanja na Tipa, koji je otišao po pomoć kada mi je to bilo potrebno.“
Zanimljivo je, pomislio sam, to što je spomenik Tipu bio veći od spomenika ljudima koji su učestvovali u napadima na brane, ali onda sam se setio da je ovo Engleska, i da je Tip bio pas.
Nekoliko kilometara zapadno od Derventske doline nalazi se Kinder Skaut, najviša kota Pik Distrikta, malo niža od 640 metara nadmorske visine. Kinder Skaut je mesto gde se 1932. godine dogodio slavni čin građanske neposlušnosti, kada su radnici iz Mančestera i Šefilda prkosno prešli preko pustopoljine sa tetrebima koja je pripadala vojvodi od Devonšira. Njihov tadašnji postupak imao je mnogo veze sa otvaranjem seoskih predela za šetače, pa sam pomislio kako bih mogao da im odam poštu, kad sam već u okolini. Parkirao sam se u lepom selu Hejfild i prepešačio nešto manje od dva kilometra do mesta njihovog neovlašćenog upada kod Boudenskog mosta, zadovoljan što sam tako postupio. Usput sam prošao pored kućice sa terasom i plavom pločom na kojoj je pisalo da je to mesto gde se rodio veliki karakterni glumac Artur Lou – kapetan Mejnvoring iz Tatine vojske. I to vam je savršeni pokazatelj prevage putovanja pešice nad motorizovanim putovanjem, jer da sam se tu dovezao, nikada ne bih primetio tu ploču, pa sam tako dokazao da život jednog pešaka nije samo zdraviji već i bogatiji.
Kinder Skaut nije vrh, već travnata visoravan, i često se može videti iz Mančestera i Šefilda. Izgleda da je u tome i bila sva nevolja. Radnici iz Mančestera i Šefilda sneno su zurili tamo iz svog prljavog okruženja i u tome videli svoje brdo, mesto gde bi mogli da odu na svež vazduh i osveže duh vikendom, pa su godinama tako i činili. Ali za vreme dvadesetih godina dvadesetog veka, vojvoda od Devonšira je zatvorio Kinder Skaut za javnost kako bi mogao da lovi tetrebe. To je, naravno, izazvalo gnev, pa se u aprilu 1932. godine pet stotina ljudi, uglavnom fabričkih radnika, okupilo kod Boudenskog mosta, blizu Hejfilda, zbog protestne šetnje po vojvodinom zemljištu.
Pošto su imali dojavu o tome, vojvodini lovočuvari su sačekali i naredili pešacima da se vrate. Posledica je bio kratak i prilično dirljiv uzaludni sukob. Jedan lovočuvar je nokautiran, verovatno slučajno, ali nije bilo drugih povreda i šetači su dovršili svoj marš do vrha. Vlasti su, u preteranoj reakciji, pohapsile vođe grupe i krivično ih gonile za ometanje poseda. Petoricu ljudi su poslali u zatvor sa kaznama do pet meseci – što je bila nečuveno nesrazmerna kazna. Posledica je bio talas besa i gnušanja koji se prelio mnogo dalje od Darbišira. Masovni upad (kako se sada to bez razlike pominje) postao je epohalni trenutak u istoriji kako klasne borbe tako i britanske unutrašnjosti. U drugim zemljama se glože oko politike i veroispovesti. U Britaniji, oko toga ko sme da šeta po vetrometini. Mislim da je to zaista izvrsno.
Trud pešaka koji su upali na vojvodin posed nije bio uzaludan. Četiri godine kasnije, parlament je sastavio komisiju čiji je zadatak bio da širom Engleske osnuje nacionalne parkove. Njenom radu se isprečio Drugi svetski rat, ali 1951. godine Pik Distrikt je postao prvi nacionalni park u Engleskoj. Kad se ima u vidu simbolični značaj Masovnog upada, spomenik je toliko skroman da je gotovo nevidljiv. To je u stvari samo mala ploča u zadnjem delu parkinga, koja visi oko tri metra iznad ozidane jame i upola je skrivena rastinjem. Da nisam znao da treba da potražim ploču, nikad je ne bih primetio. Reči jednostavno glase: „Masovni upad na Kinder Skaut počeo je iz ove jame 24. aprila 1932.“ Preko puta, uski puteljak kraj potoka vodio je naviše do početka staze prema Kinder Skautu. Dan je bio divan, a okolina čudesna, ali odatle do Kinder Skauta i natrag, sudeći po onome što sam pročitao, trebalo je pešačiti šest sati. Morao sam još da stignem do Bakstona, na drugom kraju Pik Distrikta, gde mi je bila rezervisana soba, pa sam prošetao samo oko dva kilometra prema Kinder Skautu, taman koliko da nešto osmotrim, a onda se okrenuo i vratio do kola. I opet, nisam video ni žive duše.
Bakston je stara banja, uglavnom sagrađena od kamena, i to mahom u osamnaestom veku. Paviljonski vrtovi, koji pokrivaju devet hektara u centru varoši, čine sigurno najlepši gradski park u zemlji. Bakston ima odličnu operu, nekoliko velikih hotela i preterano veliku zgradu sa upadljivom kupolom koja je nekada bila bolnica, a sada je ispostava Univerziteta Darbi. Usred varoši je građevina u obliku polumeseca koja donekle podseća na Kraljevski polumesec u Batu, ali s tom razlikom da je ova u ruševnom stanju već godinama, otkad su u njoj pronađeni strukturni problemi. Postoje planovi da se ona pretvori u hotel, ali u vreme moje posete i dalje je bila zatvorena i okružena ogradom za gradilišta – što je tužna sudbina za zgradu koja je rangirana kao prvoklasna. Nevolja je u tome što je Agenciju za razvoj Istočnog Midlendsa, koja je obećala finansiranje od pet miliona funti, vlada zatvorila 2012. godine, pre nego što je novac mogao da bude isplaćen. Zašto me to ne iznenađuje?
Prošetao sam gradićem, a onda malo gledao izloge, pošto nisam imao pametnija posla. Naročito mi se dopao Poters, fina stara muška krojačka radnja koja u Bakstonu postoji od 1860. godine i čini se da i dalje radi punom parom, što danas ne izgleda toliko kao dostignuće, koliko kao pravo čudo. Veoma su mi se dopale neke košulje koje su prodavali, i to samo zbog imena: zajdenstiker splendestos. Znam da sam već izjavio kako mi ne treba ništa novo, ali ko bi mogao da odoli tom imenu? Spreman sam da naslepo obučem košulju ukoliko joj je ime splendesto. To je ime toliko dobro da bi trebalo da dobije punopravni status reči koja označava viši nivo kvaliteta, iznad izvrsnog. Smislio sam čak i slogan za njih: „Splendesto – kada izvrsno nije dovoljno dobro.43“
Ja sam odrastao u doba kada su ljudi cenili dobra imena. Bilo je to vreme kad su mašine za pranje veša imale luksomatik cikluse, kosačice za travu dugmad za startovanje po imenu okidači obrtnog momenta, a gramofoni vibrosonik zvučnike. Čak je i odeća bila uzbudljiva. Moj otac je jednom imao kariranu okreni-obrni jaknu sa dva lica „makgregor glen“ i zaista je sa zadovoljstvom pokazivao ljudima, među kojima su bili i oni koje uopšte nije poznavao, kako možete da je izokrenete naopako i dobijete drugu, dodatnu jaknu. „Zato se i zove okreni-obrni“, objašnjavao je kao da otkriva jednu od tajni vasione. Nikada je nije nazivao rečima „moja jakna“ niti „ta jakna“. Uvek je to bila „moja okreni-obrni sa dva lica“. Osećao je zadovoljstvo zbog samog izgovaranja tog imena. Razumem to.
Sve je to sada nestalo. Danas imamo samo besmislena imena. Pogledajte samo Starbaks i njihove veličine šoljica – venti, trenta i vanko grande44 ili kako god. Džinovske korporacije posvuda imaju imena koja ništa ne znače – Dijadžio, Lusent, Aksentura, Aviva. Nekada sam imao polisu osiguranja kod Vindzorskog životnog, ali sada se ta kompanija zove ReAssure. To je fenomenalno ime ako ikada odluče da proizvode pelene za starce, ali je grozno ime za jednu kompaniju koja se bavi osiguranjem45.
Nedostaju mi u životu uzbudljivi nazivi proizvoda i zaista me je proburazio žalac zavisti dok sam stajao i gledao u izlog Potersa, zavisti prema ljudima koji mogu da kupuju stvari u tako ljupkim starim rezervatima. Dok sam išao dalje, upustio sam se u malu fantaziju u kojoj sam video sebe kako s vremena na vreme navraćam u Poters, radi lingvističkog zadovoljstva koliko i radi svega drugog.
„Dobar dan“, kažem ja u svojoj fantaziji. „Pre nedelju ili dve sam naručio za sebe par splendestosa, pa se pitam jesu li već stigli.“
„Samo da proverim u knjizi, gospodine Brajsone“, kaže prodavac i prelazi prstom niz stranicu ogromne knjižurine u kožnom povezu. „Trebalo bi da stignu u sredu“, kaže mi on.
„A šta je sa mojim braon sportskim sakoom firme Lojd, Atri i Smit u donegalskom stilu, sa lažnim antilop zakrpama na laktovima?“
„Samo da pogledam. Da, i to treba da stigne u sredu.“
„Odlično. Vratiću se u sredu. Za sada ću uzeti samo pasent bokserice „slogi“ u boji zelenoj kao nana, sa opšivom u boji brusnice.“
„Naravno. Da vam ih zapakujem?“
„Ne, odmah ću ih obući.“
Uveče, u svojim novim udobnim slogicama („Toliko su elegantne da ćete poželeti da ih nosite preko pantalona“), odšetao bih do neke krčme na aperitiv, a potom večerao u nekom lepom malom bistrou blizu vrtova. U stvari, upravo to sam sada i uradio, samo što nisam, nažalost, nosio pasent bokserice „slogi“ preko pantalona.
Veče je bilo izvrsno. Kada mi je kelnerica uzela tanjir, upitala je kakav je obrok bio.
„O, splendesto“, rekao sam, sasvim iskreno.
* * *

Ujutro sam se probudio pozoran i željan, jer sunce je sijalo, a trebalo je da propešačim stazom Monsal, koja se pruža četrnaest kilometara između Bakstona i Bejkvela, kroz tunele, klisure i predele izdašne lepote. Bio je to prvobitno deo pruge železnice Midlend od Mančestera do Darbija, ali ona je zatvorena 1968. godine. Ta trasa nikada nije imala mnogo ekonomskog smisla pošto je prolazila kroz slabo naseljene krajeve. Jedna od njenih glavnih stanica, Hasop, bila je sagrađena manje-više za privatnu upotrebu imanja Čatsvort. Danas, restaurirana kao prostrana, ravna staza za bicikliste i pešake, ona donosi zadovoljstvo daleko većem broju ljudi nego u vreme kada su tuda prolazili vozovi. Divna je to šetnja.
Najveličanstveniji trenutak je prelazak preko doline Monsal po divotnom vijaduktu Hedstoun. Dolina Monsal jeste mesto velike prirodne lepote, ali vijadukt, dugačak stotinak metara, koji stoji visoko iznad zelenih livada i male reke Vaj, uzdiže je do još čarobnijih visina. Poznato je da je, u vreme gradnje vijadukta 1863. godine, likovni kritičar Džon Raskin besneo protiv toga i govorio da je dolina svirepo rasečena samo zato da bi „svaka budala iz Bakstona mogla da stigne u Bejkvel za pola sata, kao i svaka budala iz Bejkvela u Bakston“. To se često koristi kao primer za pojavu da stvari omrznute dok su nove kasnije postaju izuzetno cenjene. Pa, svakako, ali ovde je razlika u tome što je vijadukt Hedstoun bio zaista lep i brižljivo sagrađen. Šta mislite, koliko Železnička mreža danas ceni lepotu? Manje nego nimalo? Tačno. Kada su zapretili rušenjem vijadukta u sedamdesetim godinama dvadesetog veka, podigla se halabuka za njegovo spasavanje mnogo glasnija od one koja se pridružila Raskinovom zahtevu u vreme njegove izgradnje.
Nedaleko od doline Monsal puca vidik gotovo jednako lep, i istorijski čak značajniji od onoga koji je toliko uzbuđivao Raskina, gde staza izbija iz dugog tunela u zgodnu udolinu. Komandni položaj kod ulaza u dolinu zauzima bela džordžijanska zgrada koja na prvi pogled izgleda kao nečija otmena kuća. U stvari, to je fabrika Kresbruk, koju je 1779. godine podigao Ričard Akrajt (i ponovo izgradio osam godina kasnije, posle požara) kako bi se tamo ispredao pamuk. To je nesumnjivo najlepša fabrika koju ćete ikada videti i moguće najznačajnija, jer ona je promenila svet. Zajedno sa fabrikom Kromfrod, podignutom nekoliko kilometara dalje blizu Metloka, ona je bila začetak fabričkog sistema. Sve što se danas proizvodi na Zemlji vuče poreklo iz ovog mirnog kutka Darbišira. Arkrajt je svoje fabrike podigao u uskim dolinama Darbišira zato što je u njima bilo mnogo vode za pokretanje njegovih parnih mašina, i zato što je bilo manje verovatno da će ih, tako zabačene, zauzeti besni tekstilni radnici koji su ostali bez posla zahvaljujući njegovim novim metodama. Takođe mu je tu bilo lakše da izrabljuje svoje radnike. U fabrici Kresbruk radili su uglavnom siročići prema kojima su se ophodili gore nego grozno.
Za samo pola veka, industrija pamuka je zapošljavala više od 400.000 ljudi. Gotovo sve što je usledilo i toliko uzdiglo Britaniju – brodogradnja, finansije, izgradnja kanala i železnica, rast carstva – tu je imalo svoje temelje. Zanimljiva je pomisao da britanska veličina počiva na pamuku, proizvodu koji u Britaniji nije mogao da uspeva, a pristizao je iz jedinog dela carstva koji je ona izgubila i nije mogla da kontroliše. Darbišir nije naročito dugo zadržao mesto u središtu svega toga. Kako je industrija pamuka rasla, bile su potrebne veće fabrike i veće reke, pa se posao preselio u veća mesta, poput Mančestera i Bradforda. Darbišir je potonuo natrag u živopisni zaborav. Danas su u fabrici Kresbruk luksuzni stanovi.
Završio sam dan u Ešbornu, još jednom veoma prijatnom gradiću, sa radnjama kakve teško možete da vidite u ovo doba: prodavnicom slatkiša, prodavnicom sira, obućarnicom, najmanje dve kasapnice, prodavnicom zeleniša, staromodnom prodavnicom igračaka, nekoliko pabova i malo zgodnih prodavnica antikviteta. Na jednom kraju grada su Memorijalni vrtovi, koji su prijatni, mada ni blizu tako izvrsni kao Paviljonski vrtovi u Bakstonu, a na drugom kraju stoji veličanstvena Crkva Svetog Osvalda, sa visokim, gracioznim tornjem koji podseća na Katedralu u Solsberiju u malo manjim razmerama.
Ušao sam u pab koji mi je izgledao ušuškano i primetio da jedan gost pije gorko pivo iz pivnice Ringvud, koja se nalazi u mom delu zemlje.
„Prave oni i veoma lepo svetlo pivo“, rekao sam šankeru, čisto razgovora radi.
„Pravimo mi sami veoma lepa svetla piva“, odgovorio je on defanzivno, kao da sam mu upravo rekao da ima ružnu ženu.
Bio sam zatečen time. „Nisam ništa hteo da insinuiram za vaša svetla piva. Samo sam pomislio da za ovo drugo možda niste čuli, a dobro je.“
„Kao što kažem, mi već imamo veoma dobra svetla piva“, kazao je i vratio mi kusur.
„A ti si pravi magarac“, pomislio sam ja i otišao sa svojim pivom do stolu u uglu, gde sam seo ispod uramljene novinske fotografije iz vremena kad je kamion sa neispravnim kočnicama prošao kroz prednji zid paba. Bilo mi je donekle žao što sam to propustio.
Neposredno pre polaska od kuće, strpao sam u svoj ruksak svežanj prosleđene prepiske od jednog izdavača i sada sam to izvadio. Kad živite od pisanja knjiga, shvatite da iako svi ljudi koji pišu piscima nisu čudni, svi čudni ljudi pišu piscima. Nedavno mi je jedan čovek iz Hadersfilda pisao da mi kaže kako mu se veoma dopadaju neke moje knjige i kako misli da bi bilo pametno da zamenimo kuće na dve nedelje, tako da on može da me upozna preko mojih ličnih stvari, a ja bih, zauzvrat, mogao da hranim njegove tropske ribice. „Još nisam to rekao svojoj ženi, u očekivanju pozitivnog odgovora“, napisao je on. Drugi je želeo da napiše knjigu sa naslovom Veliki britanski doručak, ali pošto ne ume baš dobro da piše, predložio je da zajedno proputujemo po Britaniji; on bi doručkovao na raznim mestima i meni opisivao svoj doživljaj, a ja bih ta njegova iskustva pretočio u reči. Predložio je podelu zarade u proporciji 70 : 30 u njegovu korist, pošto je ideja njegova, a ja sam ionako već veoma imućan. Još jedan čovek pisao mi je kako je 1974. godine radio kao terenski pilot u Kanadi, pa je jednom povezao, od Gus Beja na Njufaundlendu do Halifaksa, u Novoj Škotskoj, mladića sa riđom bradom. Posebno je pamtio da je taj mladić na sebi imao kilt, pa se pitao da li sam ja ikada nosio kilt dok sam putovao po Njufaundlendu.
Povremeno, u pošti se nađe i koje dobro iznenađenje, i ja sam se sada počastio jednim takvim. Iz obloženog koverta izvukao sam primerak još neobjavljene knjige sa nazivom Mapadžija Kena Dženingsa, o strasti jednog čoveka prema geografiji. Nije to uopšte izgledalo kao nešto za mene, ali malo sam je pregledao i odmah se upecao. Knjiga se prividno bavila radostima geografije, ali uglavnom je govorila o tome koliko su Amerikanci postali neobavešteni o svetu u kojem žive.
Dženings priča o jednom asistentu sa Univerziteta Majami, po imenu Dejvid Helgren, koji je brucošima dao blanko mapu sveta i zatražio od njih da pronađu trideset dobro poznatih mesta. Očekivao je mešane rezultate, ali ustanovio je da studenti uglavnom uopšte nisu mogli da urade zadatak. Jedanaestoro iz Majamija nisu umeli čak ni da pronađu Majami. Majami herald je preuzeo tu priču, pa je ona dospela u nacionalne vesti. Helgrena su intervjuisali mnogi novinari i filmske ekipe. A kako je Univerzitet Majami reagovao na to? Helgrenu je dao otkaz. Kad se jedan kolega pobunio kako bi Helgrenu dao podršku, i on je popio šut-kartu.
Drugi nalazi pokazali su da oko deset procenata studenata univerziteta ne može da pronađe Kaliforniju ili Teksas na mapi, te da sveukupno oko jedne petine Amerikanaca ne mogu da pronađu čak ni Sjedinjene Države na mapi. Kako možete da ne znate gde se vaša sopstvena zemlja nalazi na mapi? Dženings navodi odgovor učesnice takmičenja za Mis tinejdžerku SAD upitane da objasni zašto toliko mnogo Amerikanaca ne može da pronađe čak ni rođenu zemlju na mapi. Svečano i sa ubeđenjem, ona je odgovorila:
Lično sam uverena da Amerikanci is SAD nisu u stanju to da urade, zato što neki ljudi u našoj zemlji nemaju mape, verujem da naše obrazovanje kao ono poput u Južnoj Africi i, uh, Iraku, svuda kao ono poput, i verujem da bi trebali, naše obrazovanje ovde u SAD treba da pomogne SAD, uh, treba da pomogne Južnoj Africi i treba da pomogne tom Iraku i azijskim zemljama, tako da ćemo biti u mogućnosti da gradimo našu budućnost, za našu decu.
E, pa bogu hvala, makar nismo izgubili suvislost. Nisam nameravao da popijem još jednu pintu, ali toliko sam se dobro zabavljao sa tom knjigom da sam se vratio do šanka i naručio još jedno, kako bih mogao da čitam još, mada ovog puta smotreno nisam pominjao šankeru nikakva druga piva koja sam ikada okusio, kako ne bi to lično shvatio.
Kad sam se vratio knjizi, saznao sam da je Sara Pejlin mislila da je Afrika država. Bilo je to čudesno veče.
II

Britanci su povremeno čudesno razboriti. Godine 1980. vlada je osnovala Memorijalni fond za nacionalnu baštinu, kako bi obezbedila novac za spasavanje onoga što bi inače moglo da bude izgubljeno, ali nigde nije definisala šta je baština. Tako poverenici fonda mogu da slobodno spasu sve što izaberu pod uslovom da ima raspoloživog novca i da oni to smatraju nečim što potpada pod opštu kategoriju baštine. Niste mogli da smislite sistem otvoreniji za budalaštine i zloupotrebe, a opet, funkcionisao je briljantno. Fond je pomogao da se spasi sve, od umetničkih dela do ugroženih vrsta ptica, ali ne verujem da je novac igde toliko dobro potrošen kao na spasavanje opatije Kalk, koja je bila moje sledeće odredište.
Opatija Kalk nikada nije bila opatija – porodica kojoj je pripadala samo ju je tako nazvala kako bi zanimljivije zvučalo – ali bilo je to nekada veoma veliko imanje, i prostiralo se preko dvanaestak hiljada hektara u južnom Darbiširu. Četiri stotine godina, bio je to dom porodice Harpur Kru, čija je osnovna osobina bila „urođena nedruštvenost“, kako lepo stoji u kućnom vodiču. U poslednjih sto pedeset godina njihove vladavine, većina članova porodice jedva da je napuštala imanje ili puštala bilo koga na njega. Ustanovljeno je da u knjizi utisaka posetilaca iz devetnaestog veka nema niti jednog jedinog zapisa. Prvom automobilu je bilo dozvoljeno da se doveze prilaznim putem tek 1949. dok električna struja nije uvedena do 1962. godine.
Pre Prvog svetskog rata, Kalk je zapošljavao šezdesetoro ljudi, ali onda je imanje počelo da propada, pa na kraju nije zapošljavalo nikoga. Kada je Čarls Harpur Kru umro 1981. godine – začudo, da ne kažemo moronski, bez testamenta – njegov brat Henri je dobio račun za porez na nasledstvo toliko veliki da se samo kamata na njega uvećavala svakog dana za po 1.500 funti. Pošto nije to mogao da plati, Henri je poklonio kuću Nacionalnom trustu. Trust je briljantno odlučio da zadrži kuću upravo u stanju u kojem ju je zatekao. Zovu je „ne-uglednom kućom“, i prosto je očaravajuće koliko je to tačno.
Građevina nije popravljana niti značajno dekorisana od ranih četrdesetih godina devetnaestog veka. Pošto je Vonsi Harpur Kru, deseti baronet, umro 1924. godine, porodica se povukla u jedan mali kutak kuće. Kada je Nacionalni trust stigao 1985. godine, otvorio je vrata soba u koje niko nije ušao više od pedeset godina. Čitavo mesto je bilo buđavi vremeplov.
Poveli su me u obilazak sa još sedamnaestoro ljudi, i bilo je to izvanredno. Potrajalo je veoma velikodušnih devedeset minuta, a vodila nas je dobrodušna, zadivljujuće informisana žena koja je umela da se lepo izražava. Trust je odlično zaustavio propadanje a da nije uklonio atmosferu zapuštenosti i ruševnosti. Posvuda se farba ljuštila, a malter bio grub. Naslonio sam se na jednom mestu na zid, a jedan od mojih saputnika u obilasku šapnuo mi je sa velikim zadovoljstvom i mnogo revnosnog klimanja glavom da su mi leđa jakne sva prljava. Skinuo sam je da pogledam, i bio je u pravu, pa smo obojica žustro zaklimali glavama. Pored nameštaja i veoma mnogo prepariranih životinja, kuća sadrži i izvrsnu zbirku arheološkog blaga, a većinu je na imanju pronašao naš stari prijatelj Bazil Braun iz Saton Hua, saznao sam sa zadovoljstvom.
Bio sam celom tom stvari toliko oduševljen da sam odlučio da se pomirim sa Nacionalnim trustom i vratio se pravo do prodavnice karata da se prijavim za članstvo. Nisam ni znao koliko je to zaista velika stvar – morao sam da obezbedim dva kompleta otisaka prstiju, rendgenski da snimim grudi i zakunem se da ću kupiti volvo i voskiranu jaknu – ali jesam dobio refundaciju za kartu plaćenu kako bih ušao u Kalk, pa sam za to bio veoma zahvalan, kao što možete i da zamislite.
Zaputio sam se prema Ratlendu da posetim sina i njegovu porodicu, jer oni žive blizu Okama. Bio je rođendan jednom unučetu, a ja retko propuštam porodična okupljanja koja podrazumevaju tortu. Ali nisu me očekivali pre vremena za čaj, pa sam sa zadovoljstvom iskoristio dan da samo tumaram po tom najdivotnijem kutku Engleske. Zeleni i talasasti predeli između Lesteršira, Northemptonšira i Notingemšira izuzetno su ljupki, a za to ne zna gotovo niko izvan tih okruga.
Nedaleko od opatije Kalk nalazi se zaselak Koton u brestovima, koji se odlikuje time što je najudaljenije mesto u Britaniji od mora, a ja tome nisam mogao da odolim. Konkretno mesto je farma Čerč flets, koja se zvanično nalazi 113 kilometara od najbližeg parčenceta obale. Neki prolaznik je obeležio tu tačku umotanim starim tepihom uglavljenim u živicu. Zaustavio sam se kod prilaznog puta farme, izašao i samo stao tamo, ponosan zbog toga što sam najneslaniji čovek u Britaniji. Oko petnaest ili dvadeset sekundi posle početka tog doživljaja shvatio sam da se on nimalo neće popraviti koliko god tu da stojim, pa sam se vratio u kola i nastavio da vozim, ali sa trajnim osećajem zadovoljstva i duboke spremnosti za čaj na proslavi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:30 am






DVADESETO POGLAVLJE

Vels



Morao sam da odem na neko vreme u Ameriku kako bih tamo održao neke govore. Odlazak u Ameriku mi uvek prija. Na kraju krajeva, odatle sam. Na TV-u je bejzbol, ljudi su prijazni i veseli, nisu opsednuti vremenskim prilikama osim kada vremenske prilike zaslužuju da njima budete opsednuti, možete dobiti koliko god želite kocaka leda. Iznad svega, poseta Americi mi pruža perspektivu.
Razmotrimo dva moja mala doživljaja po dolasku u jedan hotel u centru Ostina, u državi Teksas. Kad sam se prijavljivao, recepcionerka je morala da zabeleži moje podatke, sasvim prirodno, i pitala me je za kućnu adresu. Naša kuća nema ulični broj, već samo ime, i ja sam već ranije ustanovio da je to veća devijacija od svega što američki računar ponekad može da podnese, pa sam zato dao našu adresu u Londonu. Devojka je ukucala broj zgrade i naziv ulice, a onda rekla: „Grad?“
Odgovorio sam: „London.“
„Molim vas, možete li slovo po slovo?“
Pogledao sam je i video da se ne šali. „L-O-N-D-O-N“, rekao sam.
„Zemlja?“
„Engleska.“
„Možete li i to slovo po slovo?“
Izdiktirao sam joj Engleska, slovo po slovo.
Kucala je malo, a onda rekla: „Računar neće da prihvati Englesku. Je li to prava zemlja?“
Uverio sam je da jeste. „Pokušajte sa Britanijom“, predložio sam.
I to sam joj sricao – dvaput (prvi put smo pogrešili u broju slova T) – i računar ni to nije hteo da primi. Onda sam predložio Veliku Britaniju, UK i GB, ali i to je sve bilo odbijeno. Više mi nijedan predlog nije padao na pamet.
„Prihvatiće Francusku“, rekla je devojka malo kasnije.
„Kako, moliću lepo?“
„Može da vam prođe ’London, Francuska’.“
„Vi to ozbiljno?“
Klimnula je glavom.
„Pa, što da ne?“
Tako je ona ukucala „London, Francuska“, i sistem je bio zadovoljan. Završio sam sa prijavljivanjem i pošao sa torbom i plastičnim ključem sobe prema nizu liftova udaljenih nekoliko koraka. Kada je lift stigao, u njemu je već bila neka mlada žena, što me je malo začudilo pošto je lift došao sa jednog od gornjih spratova, i sad smo se ponovo vraćali tamo. Posle nekih pet sekundi penjanja, ona mi je rekla, najednom pozornim tonom: „Izvinite, je li to tamo bio lobi?“
„Ona velika prostorija sa recepcijom i obrtnim vratima koja vode na ulicu? Pa da, bila je.“
„Majku mu“, rekla je sa razočaranim izrazom na licu.
E sad, ni na trenutak ne mislim da kažem kako su ti događaji tipični za Ostin u Teksasu, ili uopšte za Ameriku, ništa tome nalik. Ali to me je nagnalo da pomislim kako su naši problemi ozbiljniji nego što sam pretpostavljao. Kada funkcionalne odrasle osobe ne mogu da prepoznaju London, Englesku ili hotelski lobi, mislim da je vreme da se zabrinemo. Ovo je očigledno globalni problem koji se širi. Nisam uopšte siguran kako bi trebalo da se uhvatimo ukoštac sa takvom krizom, ali na osnovu onoga što dosad znamo, predlažem da za početak stavimo Teksas u karantin.
Razmišljao sam o svemu tome dok sam sada sedeo u servisnoj stanici na putu M4 blizu Bristola. Zaputio sam se na krajnji zapad Velsa, i jedva čekao da tamo stignem, pravo da vam kažem, ali duga je to vožnja, a ja sam bio gladan, pa sam pomislio da se častim doručkom. Prilično dirljivo, pomislio sam da ću prošetati sa poslužavnikom kroz jarko osvetljenu kafeteriju po imenu Ambar, sa separeima, sjajnim escajgom i bogatim premda ne i privlačnim izborom kuvane hrane, ali ispostavlja se da sada više nema ni Ambara ni svih ostalih drumskih restorana. Danas imate samo centre za ishranu koje opslužuju lanci brze hrane. Završio sam sa biskvitom punjenim bilo čime što su mogli da pronađu, a što je bilo jestivo i svetložuto – mislim da se to zvalo „govnič doručak“46 – sa kesicom masnog čipsa i vodnjikavom kafom u papirnoj čaši.
Dok sam sedeo i grickao svoj govnič, zabrinut zbog umnog propadanja današnjih ljudskih bića, izvadio sam iz ruksaka dokument s naslovom „Neobrazovani i nesvesni toga: Kako poteškoće u prepoznavanju sopstvene nesposobnosti dovode do naduvanog mišljenja o sebi“. To je čuvena studija Dejvida Daninga i Džastina Krugera sa Univerziteta Kornel u Njujorku, koju sam pomenuo pre nekoliko poglavlja i koja je pokrenula novu nauku koju bismo mogli da nazovemo glupologijom.
To je akademski rad, tako da u njemu ima i nekih žargonskih izraza: „metakognitivne veštine“, „efekti regresije“, „korelaciona analiza“ među procenjivačima i tako dalje, ali izgleda da je njegov osnov to da ukoliko ste zaista glupi, ne samo što pravite gluposti već ste po svemu sudeći previše glupi da shvatite koliko su stvari koje radite glupe. Ne mogu da se pravim da sam sve to razumeo, što je samo po sebi zabrinjavajuće kad je reč o radu posvećenom gluposti, ali neki delovi su bili malčice previše tehnički. Evo recimo jedne rečenice: „Međutim, najbolji kvartilni učesnici nisu potcenili svoj neobrađeni rezultat na testu, M = 16,9 (sagledano) spram 16,4 (objektivno), t(18) = 1.37, ns.“ Pročitao sam to osam ili deset puta, kao i sve rečenice neposredno pre i posle toga, i ne mogu i dalje da razumem ništa posle druge reči. Ipak, ja sam makar svestan toga da ne razumem, što valjda ukazuje na činjenicu da sam samo prosečno, a ne i opasno glup.
Daning i Kruger su nesumnjivo obavili revolucionaran posao, ali njihov rad je napisan 1999. godine, a svetska glupost je u godinama koje su otad protekle odjurila napred, kao što smo upravo videli u Teksasu. Jedan jasan nedostatak Daning–Krugerova studije jeste to što nam ne daje smernice za procenu sopstvene oštroumnosti. To me je veoma zabrinulo, pa sam zato, kad sam se vratio na put i zaputio na zapad u Vels, sa željom da služim opštoj stvari, smislio spisak za proveru toga da li sami postajete opasno glupi. Taj spisak nipošto nije konačan, ali trebalo bi da može da vam pomogne u proceni o tome da li ste u zabrinjavajućoj situaciji. Evo nekih pitanja koja bi trebalo sebi da postavite:
Kad vam u tajlandskom restoranu stigne tanjir ukrašen dekorativnim cvetom od iseckane šargarepe, da li ste zaista uvereni da je vaš tanjir jedini na kojem je taj cvet bio te nedelje?
Da li smatrate da ćete, ukoliko se dovoljno puta potapšete po džepovima, uspeti da izvedete to da se predmet koji vam nedostaje ponovo pojavi?
Ako vam neko donese hranu u rukavicama za rernu i kaže: „Oprezno, ovaj tanjir je veoma vreo“, dodirnete li ga svejedno, samo da biste se sami uverili je li tako?
Ako ste bili u solarijumu, mislite li da samo zato što sami ne vidite da su vam očni kapci beli, to ne vidi niko drugi?
Ako ste muškarac koji se sprema da ide na odmor, pa kupite pantalone preduge da bi se nazvale šortsom, ali prekratke da bi bile zaista pantalone, hoćete li svejedno biti u stanju da ih bez stida nosite u javnosti?
Ako čekate na lift koji sporo dolazi, pritiskate li dugme iznova i iznova uvereni da će to sve ubrzati?
Da li ste uvereni da su šolje u vašoj hotelskoj sobi ikada bile blizu mašine za pranje sudova, deterdženta za sudove ili bilo čega drugog osim brzog mlaza iz slavine za hladnu vodu u kupatilu?
Da li ponekad potrošite 70 funti na majicu sa znakom ponijem za polo uvereni da ćete zahvaljujući tome imati uzbudljiviji seksualni život? (Ljudi koji su vam tu majicu prodali za 70 funti imaju uzbudljiviji seksualni život.)
Mislite li da možete da ubacite sedam ili osam novčića u mašinu za prodaju grickalica a da vam makar jedan od njih ne bude odbijen? I da li svejedno ponovo ubacujete odbijeni novčić u nju? Zašto?
Mislite li da možete da zapišete spisak pitanja u svesci koja vam leži na butini dok vozite po auto-putu a da ne skrenete opasno preko jedne, ili ponekad čak i dve druge kolovozne trake?
Da li razumete šta znači žustro podizanje i spuštanje ruke vozača u Britaniji dok prolaze kraj vas?
Nisam stigao dalje od toga, ali nadam se da će biti od neke pomoći. Vratićemo se ovoj temi kada stignemo u Tenbi, ali ostavimo načas sve te besne vozače i skrenimo na miran i vijugavi A4066, pa krenimo njime kroz dolinu reke Taf sve do lepog sela po imenu Larn.
Pesnik Dilan Tomas je živeo u Larnu (piše se Laugharne) od 1949. do 1953. godine u kući po imenu Bouthaus, i neka svoja najbolja, te konačno i poslednja dela napisao je tamo. Parkirao sam se ispod veličanstvene ruševine zamka Larn i krenuo tamo gde me je uputio predusretljivi putokaz, popločanom stazom duž širokog plimnog ušća reke Taf, pa uz šumovito brdo. Tu sam naišao na slavnu Tomasovu kućicu, natakarenu na rub litice. Kućica je neprekidno zaključana, ali možete da virnete kroz prozor. Unutra sve izgleda kao da se Tomas upravo odgegao do Braunovog hotela u selu kako bi se okrepio i ručao, ali će se ubrzo vratiti. Tamo je nekoliko drvenih stolica, sto prekriven papirima, police sa knjigama, loptice od zgužvanog papira na podu. Kućica ne izgleda naročito udobno, ali okolina je uzvišena. Upravo je tu, po rečima sa sajta Bouthausa, Tomas napisao Pod mlečnom šumom i „Ne odlazi tiho u tu blagu noć“ (premda zapravo mislim da je tu pesmu napisao ranije).
Malo iza kućice, na jednako lepom mestu, nalazi se Bouthaus, gde je Tomas živeo sa svojom ženom Kejtlin i decom, pošto im je tu kuću kupila njegova prijateljica i mecena Margaret Tejlor (žena istoričara A. Dž. P. Tejlora), što je bilo zaprepašćujuće velikodušno od nje. Danas je tu muzej sa mnogo zanimljivih Tomasovih predmeta. Veoma je mali, ali ušuškan i veseo. Očekivao sam gužvu – 2014. godine je bila stogodišnjica Tomasovog rođenja – ali ja sam bio jedan od samo troje posetilaca.
Na jednom zidu na spratu bila je naslovna strana Saut Vels Argusa od 10. novembra 1953. sa vešću o Tomasovoj smrti u Njujorku posle spektakularnog pijanstva (mada je ceo njegov život zapravo bio jedno spektakularno pijanstvo). Međutim, glavna vest na naslovnici bila je ona o tajanstvenom nestanku jednog seoskog para, Džona i Fibi Haris, sa njihovog imanja od četiri i po hektara odmah niz put, u Pendinu. Tela su im pronađena oko nedelju dana kasnije u plitko iskopanom grobu. Bili su ubijeni od batina. Mladi dalji rođak po imenu Ronald Haris potom je izveden pred sud i proglašen krivim, pa je obešen sledećeg proleća, kao jedan od poslednjih zločinaca nad kojim je u Velsu izvršena smrtna kazna. Pomislio sam kako je zanimljivo što je sve to zaslužilo više pažnje u Argusu nego smrt jednog pijanog pesnika.
Dvadeset sedam kilometara od Larna, oko zaliva Karmaten, nalazi se staro odmaralište Tenbi. Čuo sam da je to šarmantno mesto, ali zapravo je izvanredno – puno kuća pastelnih boja, slatkih hotela i gostionica, osobenih pabova i kafića, veličanstvenih plaža i zamamnih vidika. Tu imate sve što biste mogli poželeti od jednog primorskog odmarališta. Kako je samo uspevalo da mi izmiče toliko dugo?
Tenbi stoji na strmom morskom grebenu visoko iznad brojnih plaža, do kojih se stiže lepim cikcak stazama, i izgleda kao da je potpuno opkoljen vodom. Plaže su dugačke i široke i, u vreme moje posete, sasvim prazne. Ja nisam od onih koji vole da se izležavaju na plaži, kao što mislim da smo već ustanovili, ali ove su mamile čak i mene.
Slikar Avgustus Džon rođen je u Tenbiju i proveo je grozno detinjstvo u kući u Ulici Viktorija, odmah kraj Esplanade na vrhu litice. Džonova majka je umrla od reumatskog gihta kada je njemu bilo samo šest godina (imam i ja giht; niko mi nikada nije rekao da je to smrtonosna bolest) i odrastao je u kući tihoj i mračnoj, pod paskom ožalošćenog i bezosećajnog oca. Priča se da mladi Avgustus nije pokazivao nikakav dar za umetnost sve do sedamnaeste godine, kada je skakao u vodu sa nekog stenja u Tenbiju, pa je raspalio glavom i izronio iz vode kao „prokleti genije“. To izgleda malčice neverovatno – ja sam često udarao glavom i nikada tako ništa nisam poboljšao u sebi – ali u svakom slučaju, otad pa nadalje je razvijao crtanje i postao toliko vešt da ga je Džon Singer Sardžent proglasio najboljim crtačem još od renesanse.
Išao sam gore-dole praktično svakom ulicom u Tenbiju i ne verujem da sam prošao kraj kuće ili kućice koju ne bih voleo da imam. Šetao sam po plažama i divio se brodovima u luci i pogledu na ostrvo Kaldi, tri kilometra od obale.
Neposredno posle mog boravka tamo, lokalne novine su objavile članak o dvoje posetilaca iz moje mile rodne grude koji su podesili satelitski navigacioni sistem u iznajmljenim kolima tako da ih odvede od Tenbija do ostrva Kaldi. „Satnav“ ih je uputio niz rampu za čamce, na plažu i u veliku plavu zonu iza nje, i čini se da su oni te instrukcije poslušno sledili. Baš bih voleo da čujem razgovor koji su vodili u kolima dok su se približavali moru. Kako se ispostavilo, kola su im se zaglibila nasred plaže, lišivši ih mogućnosti da budu prvi motoristi u istoriji koji su do ostrva Kaldi stigli ispod mora. Posetioci su odbili da kažu lokalnim novinama kako se zovu, mada jesu rekli da su iz Ilinoisa.
Verujem da shvatate šta vam govorim. Sve je gore, i sve se više širi.
Ujutro sam se odvezao do Sent Dejvidsa, na najzapadnijoj tački velškog kopna, iznad ustalasanog mora i obrušenih talasa zaliva Sent Brajds. Sent Dejvids se diči time što je najmanji grad u Britaniji, što je zapravo samo drugi način da se kaže kako je to najmanje naseljeno mesto koje ima katedralu. Po svim ostalim merilima, to je selo, ali veoma slatko, na brdu pomalo povučenom u kopno dalje od mora. Veoma je lepo i prosperitetno, sa kasapnicom, prodavnicom Nacionalnog trusta, majušnom knjižarom (ali i dalje se računa), čak i sa Fet fejsom47.
Varoš i katedrala su dobili ime po svecu zaštitniku Velsa, koji je tu živeo veoma davno. Nisam ništa znao o njemu, pa sam ga potražio u Oksfordskom rečniku nacionalne biografije pre nego što sam pošao od kuće. Čikam vas sve da pročitate odrednicu u Oksfordskom RNB-u o Svetom Davidu48 i ne izgubite svest već negde na prvoj trećini. Evo jedne tipične rečenice: „Ipak je izjava da je David bio predodređen za sveca bila sročena tako da potvrdi avgustinovsko pravoslavlje hagiografa Rigifarha, i da nagovesti kulminaciju Davidove karijere u Sinodu Ljandevibrefija (drugi 7), kada je propovedao protiv pelaginske jeresi.“ Uspeo sam da zaključim samo to da je David živeo u šestom veku i da je jedina zanimljiva stvar u vezi s njim bilo to što je voleo da stoji do grla u hladnoj vodi i navodno živeo 147 godina.
Katedrala je straobalna i interesantna. Bio sam tamo jedan od dva posetioca. Najupečatljiviji mi je bio sasvim upadljiv nagib poda. Kad biste položili kliker blizu oltara, on bi se veoma brzo otkotrljao u severozapadni ugao. Upitao sam upravitelja, prijaznog i zadivljujuće dobro obaveštenog gospodina po imenu Filip Brenan, za to. „Da, veliki je to nagib“, saglasio se on sa oduševljenjem, „a zanimljivo je to što je sigurno tako građeno namerno pošto su sve gornje grede, prozorski pragovi i tako dalje ipak savršeno vodoravni. Da je nagib nastao usled klizanja tla, i oni bi bili nagnuti. Tako na svu sreću nagib ne ukazuje na strukturne probleme. Ali to uistinu jeste čudno. Niko ne zna zbog čega je tako građeno.“
Pokazao mi je i druge neobičnosti. Srednja lađa je sa obe strane oivičena lukovima, koji su zaobljeni i uredno simetrični u romaničkom stilu sve dok ne dođete do samog kraja kada poslednji luk sa obe strane najednom poprimi zašiljeni, ali nespretno asimetrični gotički oblik. I opet, niko ne zna zašto. Takođe je pokazao kako spoljni zidovi, kad se pobliže pogledaju, izgledaju kao da padaju napolje. „Sve je to namerno urađeno, ali niko ne zna zbog čega“, rekao je on.
Najveći kuriozitet od svega jeste mesto na kojem je katedrala sagrađena. Ona se nalazi u podnožju strmog brda, u udubljenju, tako da je gotovo nevidljiva sve dok ne dođete sasvim do nje. Selo, koje je nastalo kasnije, stoji iznad, na obroncima brda. Kao da graditelji nisu želeli da ih iko pronađe.
Proveo sam jutro sav srećan u istraživanju Sent Dejvidsa i zamamnog poluostrva na kojem on stoji. Gotovo posvuda u Pembrukširu zemlja se završava zaobljenim liticama, poput leđa kitova, što omogućava izuzetno lepe i nezaboravne vidike. Ta je obala lepa onoliko koliko je to uopšte moguće.
Posle podne sam se odvezao do Fišgarda, mesta koje sam izuzetno želeo da vidim. Imam veoma lepa sećanja na Fišgard, što je pomalo čudno pošto sam tamo proveo samo osam ili devet sati pre četrdeset godina, a najveći deo tog vremena sam prespavao. U leto 1973. godine, kada sam auto-stopirao po Evropi i bio na putu za Irsku, neki ljubazni kamiondžija ostavo me je u centru varoši usred noći. Sećam se da sam bio kraj malog parka spram niza radnji, i sve su imale tende. Ulična lampa je bacala svetlost koja je upadljivo podsećala na sliku Edvarda Hopera. Izgledalo mi je to kao kutak savršenstva. Brzo sam razgledao gradić, ali pošto nisam nigde našao bolje mesto, vratio sam se malom parku, raširio vreću za spavanje i zaspao na rosnoj travi. Ujutro sam se probudio veoma rano, dok je Fišgard još spavao, i pošao pešice strmim krivudavim putem prema luci, gde sam uhvatio prvi trajekt za Rosler.
To je sveukupno bio moj doživljaj, ali toliko sam bio radoznao da ponovo vidim Fišgard da sam se parkirao blizu glavne ulice i pošao da se prošetam kroz varoš pre nego se prijavim u svojoj gostionici. Fišgard je bio čudan, moram da kažem. Tri velika paba na glavnom trgu bila su zatvorena – Hotel Abergvaun, Farmerov grb i Kraljevski hrast – kao i Brod i sidro malo dalje uz ulicu. Nekoliko prodavnica bilo je prazno, ali Fišgard je i dalje imao knjižaru, prodavnicu kućne radinosti i kafić – upravo ona mesta čiji nestanak najpre očekujete kada neka varoš ostane bez para. Jedva sam uspeo da nađem mesto na kojem sam spavao. Parkić koji sam pamtio zapravo je bio samo mali travnjak. Radnje preko puta još su bile tamo, ali ni po čemu nisu bile posebne. Tende su odavno nestale.
Odseo sam u gostionici Manor, elegantnoj zgradi sa čarobnim pogledom na more sa svih zadnjih prozora – to je svakako najlepša gostionica u kojoj sam odseo na tom putovanju. Njom je upravljao ljubazni par po imenu Kris i Helen Šeldon. Veoma dugo sam ćaskao sa Krisom o Fišgardu i uopšte o zapadnom Velsu. Ovaj deo Velsa ima mnogo ekonomskih problema – BDP im je samo dve trećine od prosečnog za EU, koji sam po sebi nije nimalo spektakularan pošto obuhvata i zemlje kao što su Bugarska i Rumunija – a opet je to popularna turistička oblast zahvaljujući lepoti obale Pembrukšira. Tako su neka mesta poput Tenbija i Sent Dejvidsa prosperitetna i ljupka, dok se neka poput Milford Hejvena i Haverfordvesta bore da prežive, a malobrojna kao Fišgard ne znaju tačno u koju grupu od te dve spadaju.
Kris mi je rekao da su sva tri paba na trgu nedavno propala, ali da im je prethodilo još pet-šest drugih. Na svu sreću, preživeo je jedino mali i izvrsni Fišgardski grb, preko puta. Kad sam tamo navratio oko pola sedam, zatekao sam pet varošana udobno izvaljenih ispred šanka. Izgledali su iznenađeno što vide neznanca u svom gradiću, ali su me pozdravili prijateljskim klimoglavima.
Povukao sam se sa pivom za mali sto u uglu. Dok sam sedeo tamo i gledao kako mi se zlatni mehurići sreće dižu u čaši, sa osećajem ogromnog zadovoljstva, postao sam svestan toga da me jedan muškarac za šankom posmatra ne baš neprijateljski.
„Vi ličite na Bila Brajsona“, rekao je on.
Nikad ne znam kako bi zapravo trebalo da odgovorim na to.
„Zaista?“, kazao sam glupavo.
„Video sam Bila Brajsona na Festivalu sena pre dve godine, i vi ste pljunuti on.“
Vidite koliko sam snažno utisnut u narodnu svest. Taj čovek je proveo devedeset minuta u mom društvu i opet nije bio sasvim siguran da me je prepoznao.
Uglavnom, bio sam provaljen, pa sam morao da im objasnim zbog čega sam u njihovom lepom gradiću, što je izazvalo dosta interesovanja. Moji novi poznanici su bili izuzetno predusretljivi. Od njih sam saznao sve o Fišgardu i njegovoj istoriji – ljudi u pabovima uvek sve znaju – uključujući i to da je on bio poslednje mesto u Britaniji koje je okupirala neka strana vojska. Bilo je to 1797. godine, kada se velika francuska vojska koju je predvodio sedamdesetogodišnji Amerikanac po imenu Vilijam Tejt iskrcala dole u luci, u nadi da će se Velšani pridružiti njihovom revoltu. U stvari, ljudi iz Velsa nisu voleli pomisao na to da ih neko okupira, pa su pripucali na njih. Pošto su Tejtovu vojsku činili kriminalci i silom regrutovani ljudi – i pošto su, ruku na srce, bili Francuzi – manje-više su se svi odmah predali. Dvanaest okupatora je pobacalo oružje i diglo ruke kad je u njih musketu uperila žena nekog zemljoradnika. Sve okupatore, među njima očigledno i Tejta, poslali su natrag u Francusku i rekli im da nikada ne ponove ništa slično, pa zato i nisu.
Ispunjen toplim osećanjima prema Fišgardu i Fišgardovom grbu, sa pintom viška koja mi se bućkala u stomaku, pozdravio sam se sa svojim novim prijateljima i odgegao u potragu za večerom.
Ujutro sam se odvezao do terminala za trajekt i malo razgledao. To je sada prilično pusto mesto. Kada sam u sedamdesetim godinama dvadesetog veka išao u Irsku, gotovo milion ljudi godišnje prolazilo je kroz terminal u Fišgardu. Danas je taj broj 350.000 i u stalnom je opadanju. Sada tamo saobraćaju samo dva trajekta dnevno prema Irskoj, a jedan od njih kreće u pola tri ujutro. Drugi polazi u pola tri posle podne. Između ta dva termina, kako se čini, to je mesto mrtvo.
Nastavio sam na sever do Aberistvita, glavnog grada na ovom delu obale, na putu između mora i planina Preseli. Brda su bila velika i sumorna, još sumornija zahvaljujući iznenadnoj olujnoj kiši, koja je počela da pljušti po golim padinama. Negde gore u kršu, sada izgubljena u sivom kovitlacu, nalazila se izbočina sa koje je došla plava galica Stounhendža. Izgledalo mi je više nego neverovatno to da su ljudi sa ravnice Solsberi uopšte znali za kamen toliko visoko na ovim dalekim brdima, a kamoli da su odlučili da osamdeset komada odvuku sa sobom kući. Taj drevni svet zaprepašćuje na svakom koraku.
Aberistvit je bio zguren, smrknut i siv, pod neprekidnom kišom oko srpastog zaliva. To je istovremeno staro primorsko odmaralište i univerzitetski grad – jedna od nekoliko ispostava Velškog univerziteta – i mislio sam da bi zbog toga trebalo da bude donekle čio i veseo, a možda i jeste po lepom vremenu, ali tog dana, dok je padala kiša, mogao je da izgleda samo jadno i bedno. Na ulicama nije bilo studenata – štaviše, uopšte nije bilo ljudi. Parkirao sam se na obali i prošetao dugom, zakrivljenom promenadom izdašno prekrivenom lokvama. Promenada je bila oštećena od oluja iz prethodne zime i sada je bila u postupku iscrpne rekonstrukcije, ali nigde se nisu videli radnici, već samo besposlena mašinerija. Na jednom kraju promenade nalazio se izuzetno ružan mol. Fotografije pokazuju da je on nekada bio sasvim lep, ali u međuvremenu je ograđen nečim što je izgledalo kao ofarbana šperploča. Kako ljudi dobijaju dozvole da rade takve stvari? Iza mola se nalazio rt sa velikim ratnim spomenikom koji se sastojao od neobično erotične ženske figure. Zagledao sam je neko vreme, dok mi se kiša slivala niz vrat, a onda otišao da popijem šoljicu kafe. Potom sam se promuvao po centru varoši tobože zainteresovano vireći u izloge radnji, sve dok nisam shvatio da je to smešno, pa sam odšljapkao natrag do kola i vratio se na put.
Odvezao sam se dublje u kopno pored Đavoljeg mosta, lepog mesta, i kroz dve stare privlačne banje, Ljandrindod Vels i Bilt Vels, zaustavljajući se s vremena na vreme da razgledam i ponovo se sav skvasim, pa sam se konačno sredinom popodneva zaputio prema Brekon Bikonsu. To je oblast velikih brda i bujnih dolina izuzetne i proslavljene lepote, premda nisam video gotovo ništa od nje zbog uporne magle i kiše nošene vetrom. Bio je to sasvim bedan dan.
Na radiju se pričalo samo o predstojećem škotskom referendumu, i ja sam se dokono upitao zbog čega su Velšani toliko trpeljivi. Činilo se da su zapostavljeni u najmanju ruku koliko i njihovi škotski rođaci, ujedno još upadljiviji kao zasebna nacija zbog toga što su posvuda bili znaci na velškom. Mislim da bih, da sam Velšanin, bio pomalo kivan. Svojevremeno, neki od njih su to i bili. Između 1979. i 1993. godine zabeleženo je dvestotinak paljevina vikendica u Velsu čiji su vlasnici bili Englezi. Jedini čovek koji je ikada odgovarao za te paljevine, lik po imenu Sion Roberts, otišao je u zatvor na sedam godina 1993, ali teško da je on mogao da bude mozak cele operacije, pošto je imao samo sedam godina kada su paljevine počele. Pošto je Roberts zatvoren, napadi su prestali jednako naglo kao što su i počeli, a Vels se vrato svojoj smirenoj lepoti i posvemašnjem spokoju.
Razvedrilo se dok sam hitao kroz velike doline prema svom konačnom odredištu, Krikhauelu. Izmaglice su se proredile i isparile, nebo se ispunilo pufnastim oblacima, a sunce je rasulo zlatnu svetlost preko bregova. Na zapadu je gotovo savršena duga svetlucala iznad brda. Vels je bio veličanstven.
Krikhauel je savršeno selo, šarmantno i prosperitetno, sa dobrim prodavnicama i ulicama punim lepih kuća. Uzeo sam sobu u svom hotelu, Medvedu, staroj gostionici za putnike iz kočije, i onda odmah izašao da protegnem noge i uživam u tome što sam suv. Jedini problem u vezi sa Krikhauelom jeste to što je izuzetno prometan. Svi drumovi koji vode iz sela kao da su se pretvarali u zahuktale auto-puteve, ali na kraju sam se snašao i sišao do rečice Usk, a onda krenuo stazom duž severne obale i neko vreme šetao dolinom. Bila je izuzetno lepa.
Pogledavši svoju pouzdanu zvaničnu mapu, pomalo sam se prenerazio kada sam shvatio da je odmah iza brda dolina Ronda. Ne toliko davno, najveća koncentracija rudnika uglja bila je zgurana u taj predeo. Među tamošnjim zajednicama bio je i Aberfan, čuven po tragediji kada je 1966. godine bio svirepo zbrisan u klizanju zemlje. Sećam se sasvim jasno kako sam sedeo za kuhinjskim stolom pet hiljada kilometara daleko i čitao, užasnut, o iznenadnoj smrti nastavnika i učenika. Bilo mi je četrnaest godina i mislim da je to bio jedini trenutak u mom pubertetu kada sam prekinuo ogromnu zaokupljenost samim sobom kako bih pomislio na nekog drugog.
Sada nisam mogao da se setim mnogo pojedinosti, ali kasnije, kada sam se vratio u sobu, pogledao sam na internetu. Priča je sasvim jednostavna: jednog jutra u oktobru 1966. godine, stanovnici Aberfana začuli su strašnu tutnjavu i podigli pogled kako bi videli da se desetine hiljada tona rudarskog otpada survavaju na njih. Godinama nemarno odlagana rudarska jalovina na padini iznad sela sada se otkačila. Zbrisala je tamošnju školu i veliki deo okoline. Poginulo je stotinu šesnaestoro dece i dvadeset osmoro odraslih. Da se klizište pokrenulo pola sata ranije, škola bi bila prazna i gotovo svi ti životi bili bi sačuvani. Da se to dogodilo sutradan, deca bi bila na polugodišnjem raspustu, i baš niko ne bi stradao. Nisu mogli da budu veći baksuzi.
Lord Robens, predsednik Nacionalnog odbora za ugalj, nije odmah otišao u Aberfan, već je umesto toga istog popodneva otišao na Univerzitet Sari, kako bi tamo bio postavljen za kancelara, što je bio čin bezdušne ravnodušnosti. Odbio je da prihvati bilo kakvu krivicu, ličnu ili kolektivnu, za tu katastrofu. Ljudi sa svih strana sveta slali su novac kako bi pomogli da se Aberfan ponovo izgradi, ali NOU je dao samo po 500 funti iz fonda za katastrofe svakoj porodici koja je ostala bez deteta, i to tek pošto je naterao porodice da dokažu kako su zaista bile bliske sa rođenom decom. Istovremeno, NOU je u potaji prisvojio 150.000 funti iz fonda za raščišćavanje haosa koji je izazvan njegovim nemarom. Kasnijom istragom ustanovljeno je da je NOU u potpunosti bio odgovoran za klizište, pa je vratio taj novac. Niko nikada nije kažnjen zbog svih tih smrti.
I dok mi je ta melanholična misao lebdela u glavi, otišao sam u hotelski bar i veoma tiho popio pivo pre večere.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:30 am




DVADESET PRVO POGLAVLJE

Sever



Maltene čim sam prvi put stigao u Britaniju, primetio sam koliko je tiha. Sjedinjene Države – i ovo ne mislim onoliko surovo koliko zvuči – obitavaju u nekoj vrsti bezumne graje. To je bučna zemlja. Mi smo bučni ljudi. Glasovi nam se daleko čuju. Možete da sedite u krcatom restoranu u Americi i pratite svaki razgovor u prostoriji. Ako neko petnaestak metara od vas ima šuljeve, vi ćete saznati za to. Verovatno ćete znati i kakav melem koristi te da li ga nanosi pomoću dva li tri prsta. (Isto tako smo medicinski sasvim iskreni.)
Buka je svugde u Americi. Kelnerice dovikuju porudžbine kuvaru. Vozači autobusa viču na putnike. Recepcioneri reže: „Sledeći u redu!“ Šankeri u Starbaksu se deru: „Konsuelo, tvoja porudžbina je spremna!“ (Više volim da im ne kažem kako se zaista zovem.) Bestelesni glasovi u velikim radnjama neumorno vas gnjave da prihvatite njihove specijalne ponude ili pune vazduh loše šifrovanim porukama o tome da je neko upravo pretrpeo infarkt u delu sa proizvodima za kuću. („Pažnja: vodoravni događaj u prolazu broj sedam.“) Pokretne staze vam neprestano ponavljaju da se približavate kraju pa treba da se pripremite za samostalno kretanje.
Engleska je u poređenju sa tim bila toliko tiha. Čitava zemlja je bila kao neka velika biblioteka. Čak je i objavama na aerodromima prethodio blagi zvuk bing-bong, sam po sebi umirujući, posle kojeg je sledio tihi ženski glas sa saopštenjem da je počelo ukrcavanje na let u 15.34 za Kuala Lumpur. A bila je tu i sva ta učtivost. Glasovi u Engleskoj nisu vam naređivali da bilo šta radite. Pozivali su vas da sami zaključite šta treba da preduzmete.
Sve je to nekad bilo, a sad se pripoveda. I Britanija je danas bučna, uglavnom zahvaljujući mobilnim telefonima. Čudno je to, ali ljudi u Britaniji i dalje šapuću kada nešto govore jedan drugome u poverenju licem u lice, ali ako im date mobilni telefon, sedište u železničkom vagonu i veneričnu bolest, oni će tu vest podeliti sa svima. Pre izvesnog vremena, bio sam u krcatom vozu u špicu gužve od Svindona do Londona, kad je neki kreten malo dalje u vagonu prebacio razgovor na zvučnik. Ceo vagon je sasvim jasno i glasno čuo svaku reč. Bilo je to u stvari sasvim fascinantno. Obično niste u prilici da čujete razgovor sa obe strane, posebno kad su oba sagovornika kreteni. Čovek na našem kraju razgovora očigledno je sedeo sa kolegama – činilo se da se vraćaju sa nekog regionalnog sastanka – i razgovarao je sa kolegom koji je bio u kancelariji. Njihovo ćeretanje je bilo neizdrživo. Ne mogu da se setim ama baš ničega iz tog razgovora, osim da je u jednom trenutku čovek iz kancelarije rekao, gromkim glasom: „I kako je debeli razvratnik?“, i zvučnik je najednom bio isključen, a razgovor je postao mnogo tiši. Izgleda da čovek u kancelariji nije znao da je zvučnik telefona uključen. Svi oko mene i ja zadovoljno smo se ozarili i vratili čitanju. Ništa ne zbližava Engleze toliko kao kada prisustvuju zasluženom poniženju.
Sada sam razmišljao o tome zato što sam bio u vozu iz Londona za Liverpul, okružen ljudima koji su pričali preko mobilnih telefona. Blizu iza mene, neka nevidljiva devojka vodila je žustar i naizgled beskrajan razgovor sa prijateljicom koja je izgleda morala sve da ponovi tri puta: „On je bolid. Totalni bolid. Milion sam ti puta rekla, Ember, on je totalni bolid... Kazala sam joj, ali nije htela da me sluša. Ta nikada ne sluša. Ta nikada ništa ne sluša... Ali opet, to ti je Derek, zar ne? To ti je Derek, šta ćeš. Derek se nikad neće promeniti. On je bolid...“
S druge strane prolaza, neka devojka je vodila u dlaku isti razgovor, samo na nekom slovenskom jeziku. Nekada bih se osećao bespomoćno i u klopci između tih ljudi, ali sada mogu nešto i da preduzmem u vezi s tim. Pretražio sam ruksak i izvukao torbicu sa rajsferšlusom u kojoj su bile slušalice za smanjenje buke – upravo onaj model kojim sam se nedavno poigravao u Džonu Luisu u Kembridžu. Rekao sam svojoj ženi za njih, i ona mi je kupila jedne kao iznenađenje i poklon za godišnjicu. U stvari sam želeo crvena sportska kola, ali nema veze. Te slušalice su čudesne. Kao da sam se vratio u Britaniju koju sam nekada poznavao. Ne slušam muziku niti bilo šta snimljeno. Samo uživam u tišini. Divno. Kao da lebdite u svemiru.
Žena preko puta još je blebetala, ali sada sam video samo usne koje se nemo pomeraju. Obazrevši se, primetio sam da gotovo svima u mojoj blizini vise žice iz ušiju. Zar nije zanimljivo to što imamo na raspolaganju svu tu tehnologiju koja nam omogućava da radimo te čudesne, teorijski stimulativne stvari, a mi je koristimo kako bismo umakli u svoj privatni prostor, gde možemo da ne mislimo ni na šta?
Uključio sam svoj laptop. „U toku instalacija 911 od 19.267 ažuriranih fajlova“, rekao mi je on.
I tako sam umesto toga zatvorio oči i samo lebdeo kroz svemir, kao Sandra Bulok u Gravitaciji, samo smirenije. A onda, za tili čas, bili smo u Liverpulu, i moja instalacija je bila gotovo dovršena.
Došao sam u Liverpul na fudbalsku utakmicu: Everton protiv Mančester sitija. Ne mogu da se pravim da je to bio bogzna koliko veliki događaj za mene, pa čak nužno ni za mnoge ljude koji prate fudbal, ali jeste bila velika stvar za mog zeta Krisa, koji živi i mre za Everton. To je donekle čudno, pošto je on odrastao više od trista kilometara dalje, u Somersetu. Postao je navijač Evertona samo zato što je Everton pobedio u prvoj utakmici koju je Kris ikada odgledao na televiziji, i zato što su mu se dopadali njihovi plavi dresovi. (Bilo mu je tada deset godina.) Meni je to nekako istovremeno i podjednako dirljivo i jadno. I za sve te godine koliko navija, nikada nije gledao kako Everton igra kod kuće, pa mu je njegova mila ženica, a moja mila kćerkica, za rođendan kupila četiri karte za današnju utakmicu: bile su namenjene njemu, njegovoj dvojici sinčića i meni. Trebalo je to da bude muški izlazak. Bio sam veoma uzbuđen.
Kris i njegovi sinovi – osmogodišnji Fin i šestogodišnji Džesi – doputovali su iz Londona dan ranije, pa smo se dogovorili da se nađemo u centru grada i ručamo. Primetio sam ih kako idu prema meni Ulicom Čepel, sva trojica obučeni, bez trunke srama, kao da idu na takmičenje sa nazivom: „Koliko stvari sa natpisom Everton možete poneti na sebi?“
Pobedili bi bez po muke jer su bili jedini u centru Liverpula koji su na sebi imali bilo šta sa natpisom Everton. Ubrzo ustanovite da je fudbalski klub Everton neka vrsta tajne čak i u sopstvenom gradu.
Ručali smo, a onda taksijem otišli do stadiona, ili makar do nekih osamsto metara od stadiona, jer toliko najbliže možete da priđete na dan utakmice. Tu su bile desetine hiljada ljudi odevenih u dresove, šalove, kape i druge plemenske ukrase sa natpisom Everton – i taj prizor je zaprepastio moja dva unuka. Ti dečaci žive na obodu Londona. Svi njihovi drugovi navijaju za Čelsi ili Arsenal. Oni nikada ranije nisu videli nijednog navijača Evertona, a sad ih je tu bilo četrdeset hiljada. Činilo im se da su umrli i otišli u raj, premda je taj raj uglavnom bio naseljen ljudima sa ogromnim stomacima i tetovažama na vratu.
Fudbalski klub Everton se u stvari uopšte ne nalazi u Evertonu. Nalazi se u Voltonu, komšijskom kraju punom zatvorenih pabova, zlokobnih stambenih blokova i praznih placeva punih šuta. Proguglajte „Volton, Liverpul“ i dobićete niz članaka poput „Na prodavnicu alkohola u Voltonu nameračili se pljačkaši koji su proleteli kombijem kroz izlog“, „Banda provalnika iz Voltona u zatvoru“, „Dva muškarca uhapšena posle napada nožem u Voltonu“. Nikada nisam video toliko opasan kraj. Držao sam se što bliže Krisu. On je londonski policajac i, još prikladnije, bivši bokserski šampion srednje kategorije Metropoliten policije. Dečaci i ja smo se držali za njegovu jaknu.
Evertonov stadion je Gudison park, koji nije najdrevniji stadion samo u engleskom fudbalu već i na celom svetu. Sagrađen je 1892. godine i očigledno je najstariji sačuvani fudbalski stadion koji postoji i služi i dalje svojoj svrsi. To zvuči šarmantno, ali u praksi znači da čak i mesta poput Liberije i Burkine Faso imaju modernije, savremenije stadione. Ipak, zbog njegove slavne prošlosti, mi smo tamo ušli sa velikim poštovanjem i pronašli male, brojevima obeležene prostore nalik na mengele koje nazivaju sedištima. Bila su neverovatno neudobna i toliko uska da sam mogao da sedim samo na jednom guzu, na smenu, ali na kraju su mi oba toliko obamrla da sam sasvim prestao da se obazirem na neudobnost.
I tako je počela utakmica. Ja volim sportske događaje uživo. Poneo sam mali dvogled i u dobrom delu prvog poluvremena posmatrao sve one periferne stvari koje vam ne prikazuju kada gledate televizijski prenos, kao na primer ono što golmani rade kad se igra na drugoj strani terena (stoje ruku opruženih niz bokove i povremeno poskoče jednom ili dvaput, onda malo kruže vratom, pa još malo stoje) ili ono što rade igrači kad lopta nije ni na puškomet od njih. Naročito mi se dopadalo da gledam kako linijske sudije trče tamo-amo duž terena, kao da oponašaju žirafe.
Primetio sam, kao što mi se često dešavalo na engleskim fudbalskim utakmicama, da jedini uživam među svima prisutnim na stadionu. Ostali gledaoci, s obe strane, bili su pod trajnim stresom i užasnuti. Jedan čovek iza mene jednostavno je bio ispunjen očajanjem.
„Pa zašto je to uradio?“, kazao bi on. „Pa gde mu je pamet bila? Zašto nije dodao?“ Onda bi to ponovio.
Njegov pajtaš kao da je imao izvesnih problema sa nemačkom metafizikom iz osamnaestog veka, zato što je iznova i iznova ponavljao: „Posrani Kant.49“ Nisam bio sasvim siguran kakve to veze ima sa onim što se dešavalo pred nama, ali kad god bi Everton propustio da postigne gol, on je njegove fudbalere nazivao „gomilom posranih Kantova“.
„O, zašto su sad to uradili?“, rekao je čovek koji je očajavao.
„Zato što ti je to sve posrani Kant do posranog Kanta“, odgovorio je njegov drugar ogorčeno.
Na poluvremenu je rezultat bio 0 : 0. Naivno, rekao sam Krisu: „Pa, sigurno si zadovoljan što je ovako“, jer Everton je bio autsajder, a on je rekao: „Ti to mene zezaš? Promašili smo toliko šansi. Koji smo mi dunsteri.“ Izgledao je skrhano.
U drugom poluvremenu, Mančester siti je postigao gol, posle čega smo ostali da sedimo u samoubistvenoj tišini, ali onda se Everton prenuo i izjednačio, pa se odjednom sve pretvorilo u razuzdano narodno poselo. Kad je sudija poslednji put dunuo u pištaljku, pri rezultatu 1 : 1, pomislio sam da je čast zadovoljena, ali naš deo terena opet je zapao u sumorno raspoloženje.
Ja sam odlučio da na sve gledam sa vedrije strane.
„Na kraju krajeva, ipak je to sve samo igra“, napomenuo sam filozofski.
„Posrani Kant“, rekao je čovek iza mene, koji je i sam i dalje bio filozofski nastrojen.
Uveče, Kris, dečaci i ja šetali smo gradskim centrom opčinjeni, kao i svi posetioci Liverpula ovih dana, jer čitavo mesto je praktično ponovo izgrađeno. U srcu grada je sada naselje Liverpul Jedan – sedamnaest hektara otmenih novih stanova, restorana, bioskopa, robnih kuća i prodavnica. Kao sasvim novi grad. Večerali smo u Pica ekspresu, i generalno se ludo proveli, kako to obično rade četiri momka kad reše da malo divljaju, sve do oko pola devet uveče, kad smo se vratili u hotel i otišli na spavanje.
Sledećeg jutra posle doručka, prošetao sam sa Krisom i dečacima do stanice u Ulici Lajm, gde su oni hvatali voz za povratak u London. Ja sam želeo da vidim još ponešto u Liverpulu, pa sam prošao pored anglikanske katedrale do kraja poznatog pod nazivom Velške ulice.
Džon Preskot je, za vreme poslednje laburističke vlade, imao ludi plan, sa nazivom Eksperimentalna inicijativa, da poruši 400.000 kuća, uglavnom tipskih viktorijanskih i edvardijanskih, na severu Engleske. Preskot je tvrdio, bez ikakvih dokaza, da su cene kuća preniske zbog prevelike ponude. Na svu sreću, Preskot nije imao ni pameti ni usredseđenosti da dovrši taj plan, ali je ipak uspeo da potroši 2,2 milijarde funti javnog novca i buldožerima poruši trideset hiljada kuća pre nego što je bio zaustavljen. I tako je upravo u vreme kad je jedan deo vlade govorio o potrebi da se sagrade hiljade novih kuća, drugi deo iste te vlade pokušavao da ih poruši što više. Jednostavno ne možete da budete luđi od toga.
Nigde Preskotove dementne ambicije nisu tako revnosno sprovođene kao na obali reke Mersi, gde je 4.500 kuća, među kojima su gotovo sve do jedne bile sasvim komforne za život i nikome nisu smetale, prinudno kupljeno i zbrisano. Začudo, lokalno veće još pokušava da ruši kuće, uglavnom u kraju poznatom kao Velške ulice (zato što tamo ulice imaju velška imena) na rubu Parka prinčeva. To je kraj pun ušuškanih i lepo skockanih tipskih kuća za kakve ljudi plaćaju ogroman novac u Fulamu ili Klapamu. Ali ovde su te kuće prazne, vrata i prozori su im prekriveni metalnim pločama, dok čekaju nepotrebno uništenje. To je ozbiljno obeshrabrujući prizor. Zato sam odšetao natrag do grada kroz univerzitetski kvart, gde su kuće prijatne i cenjene, i gde Liverpul ne izgleda kao grad kojim upravljaju kreteni.
Vratio sam se na stanicu u Ulici Lajm kako bih uhvatio voz do parka Birkenhed, s druge strane reke Mersi. Na panou sa voznim redom nisam video kako da stignem tamo, pa sam pitao na šalteru za informacije, a mladić koji je tamo radio bio je Amerikanac, što me je iskreno zapanjilo. Na kraju smo razgovarali o čikaškim Vajt soksima, i verujem da se to prvi put dogodilo na jednom šalteru za informacije Britanskih železnica. On mi je pokazao kuda da idem, i dvadeset minuta kasnije ja sam se nalazio na glavnom ulazu u park Birkenhed.
To je tipičan veliki viktorijanski gradski park, sa igralištima i sportskim terenima, šumarcima, živopisnim jezerom sa kućicom za čamce i rustičnim mostom. Parovi su šetali, psi i deca trčkarali, muškarci u šortsevima trčali za zakotrljanom loptom po terenu za fudbal. Bio je to prijatan, potpuno konvencionalan urbani park u nedelju ujutro, ali Birkenhed se odlikuje jednom posebnom osobinom: to je najstariji gradski park na svetu.
Projektovao ga je veliki Džozef Pakston, nekadašnji glavni baštovan u Čatsvortu, i postavio tako da podseća na imanje neke palate. Otvoren je 1847. godine na 50 hektara nekadašnje pustare. Sada se gotovo ne može zamisliti kakva je to bila novotarija. Već su postojali nekakvi parkovi, uglavnom u Londonu, i uglavnom na kraljevskom zemljištu poput Kensington gardensa i Ridžents parka, ali pristup im je bio ograničen, prećutno ili ponekad čak eksplicitno, na ljude iz više klase. Birkenhed je napravljen sa namenom da služi zabavi svih ljudi, i odmah je postigao uspeh.
Četiri godine posle njegovog otvaranja, Frederik Lou Olmsted, američki novinar, obilazio je pešice sever Engleske kada je svratio u jednu pekaru u Birkenhedu, a vlasnik ga je nagovorio da ode i baci pogled na njihov novi park. Olmsted je bio toliko oduševljen onim što je tamo otkrio da se vratio u Ameriku i postao pejzažni arhitekta. On je projektovao Central park u gradu Njujorku, i potom sagradio više od stotinu drugih parkova širom Severne Amerike. Tako je ovo bio model po kojem su nastali svi drugi javni parkovi, i to je sasvim izuzetna pomisao.
Ponovo na stanici u Ulici Lajm, ukrcao sam se u voz za Mančester. Kotrljali smo se kroz bezlični pejzaž močvarnih farmi i ruševnih predgrađa. Nikad ne biste pomislili (bio je to moj dan za „nikada ne biste pomislili“), ali ovo je bila verovatno najstarija železnička pruga na planeti, kojom je prošao prvi putnički voz u istoriji, na koloseku dugom pedeset tri kilometra koji je povezivao Liverpul sa Mančesterom.
Ja sam se zanimao za zaboravljenog viktorijanca po imenu Vilijam Haskison, koji je nekada bio naširoko cenjen – u jednom trenutku je bio viđen za premijera – ali se danas pamti uglavnom po tome što je prvi čovek u istoriji koga je zgazio voz. Okolnost koja je dovela do tog značajnog međaša u istoriji bila je zvanično otvaranje pruge od Liverpula do Mančestera, linije kojom sam se ja upravo vozio, 15. septembra 1830. godine. Osam stotina najeminentnijih ljudi iz Evrope, sa britanskim premijerom, vojvodom od Velingtona, na čelu, došlo je u Liverpul zbog sasvim novog doživljaja vožnje brzim ljudskim izumom. Oni su se ukrcali, rašćeretani, u osam zasebnih vozova.
Blizu polovine pruge, kod Njuton le Vilousa, Haskisonov voz je stao da se napuni vodom. Većina putnika je sišla da protegne noge i proćaska. Dok su stajali kraj pruge, Raketa Džordža Stivensona, najbrži i najčuveniji voz svog doba, stuštila se prema njima paralelnim kolosekom brzinom od trideset kilometara na sat. Sada je potrebno malo mašte kako bi se zamislilo da ljudi panično beže dok im se voz primiče brzinom od trideset kilometara na sat, ali naravno, oni nikada nisu videli kako se neka mašina kreće sa strane pa su time bili donekle dezorijentisani, Haskison ponajviše od svih. On je kretao zbunjeno u raznim pravcima i nekako uspeo da dospe između voza i njegovog odredišta sa predvidivo groznim posledicama.
Užasno izgaženog, podigli su ga na voz koji ga je upravo udario i brzo odneli do Eklsa, najbliže varoši. Dok je Raketa hitala dalje, Haskison je imao to zadovoljstvo, ako je išta i mogao da oseti, da zna kako se on i njegovi saputnici sada kreću brže nego ijedno ljudsko biće pre njih – pedeset šest kilometara na sat. Haskisona su odneli u župski dom u Eklsu, gde ga je negovao tamošnji lekar, ali povrede su mu bile previše teške i on je te večeri umro.
Nekoliko stotina metara iza stanice Njuton le Vilous, sa desne strane kada putujete prema Mančesteru, nalazi se Haskisonova spomen-ploča, pričvršćena za zid male servisne zgrade, na mestu gde se on susreo sa svojom tragičnom sudbinom. Spomen-ploča je vidljiva samo iz voza koji tuda prolazi, i morate je pažljivo potražiti pogledom. Sedeo sam, virio i posmatrao kad je ona prohujala kraj mene – prebrzo da bih išta pročitao – i sasvim je moguće da sam jedini u vozu znao za istorijat ove pruge, još izglednije da sam jedini koji je za to mario, a sasvim sigurno jedini koji nije slušao muziku ili vikao na neko dete.
Pedeset hiljada ljudi naređalo se duž pogrebnog puta za Haskisona u Liverpulu, a gradske prodavnice i fabrike prestale su sa radom za taj dan u znak poštovanja. Sedamnaest godina kasnije, njegova udovica naručila je kip Haskisona, neprimereno odevenog u rimsku togu, i poklonila ga Londonskom Lojdsu, berzi osiguranja. Lojds ga nije zaista želeo, i kada je gospođa Haskison bila bezbedno u grobu, poklonio ga je veću Londonske grofovije, koje ga takođe nije htelo, ali mu je pronašlo dom u Pimliko gardensu, jednom od najmanjih i najređe posećivanih parkova u Londonu, gde je u poslednjih stotinu godina uglavnom predano služio kao klozet za golubove, ali inače nije naročito primećivan. A tako je, po mom mišljenju, i trebalo da bude.
Na mančesterskom Pikadiliju, otišao sam u muški toalet da piškim (u ovo vreme to je ono što obično najpre uradim kada stignem bilo gde) i ustanovio sam da sada piškenje u Mančesteru košta 30 penija. Još me je više iznerviralo to što mehanizmi za propuštanje u toalet ne vraćaju kusur, već primaju samo novčiće od 10 i 20 penija. Kolko li je samo teško napraviti mašinu koja vraća 20 penija ako ubacite 50? Zaista, koliko teško?
Sa uzdahom sam otišao do prodavnica hrane kako bih kupio šolju čaja i tako došao do odgovarajućeg asortimana malih novčića, a pošto sam već bio i gladan, kupio sam i sendvič. Platio sam to po cenama „za poneti“ iako sam hranu odneo do sedišta udaljenog samo tri metra, što je manja udaljenost koju često prevalim kada obedujem u restoranu. Izgleda mi malo čudno da vas oporezuju na osnovu toga jeste li prošli kroz neka vrata ili ne. Moram da kažem kako inače nikada nisam razumeo koncept poreza na dodatu vrednost. Evo, na primer, moj sendvič. Gde je tu dodata vrednost? Ja svakako ne dodajem nikakvu. Sa svakim novim zalogajem ja sigurno smanjujem tu vrednost, sve dok na kraju sendvič sasvim ne nestane, baš kao i njegova vrednost. Očigledno, sva dodata vrednost potiče od prodavca sendviča. I zašto bih onda ja plaćao njihov porez? Vidite zbog čega sam zbunjen?
Zamisao o naplati poreza na hranu pojedenu u restoranu, ali ne i na hranu odnesenu iz njega postavljena je, ako mene pitate, sasvim unatraške. Ona nagrađuje ljude koji odnose ambalažu napolje gde najveći njen deo završava kao otpadak, a uvodi namet onima čiji se ostaci odgovorno uklanjaju u prostoriji, i čiji će tanjiri i escajg verovatnije biti oprani i ponovo upotrebljeni. Meni to izgleda sasvim pogrešno.
Po mom iskustvu, u mnogim lancima kao što su Starbaks i Pret a manže, ne pitaju vas uvek da li jedete tu ili odnosite kupljeno, a svakako vas ne nadziru kako bi ustanovili da li govorite istinu – a zašto biste im i rekli kada vam iskrenost donosi samo metalni poslužavnik? Sveukupno, Britanci troše 12 milijardi funti godišnje na hranu za poneti. PDV na taj iznos bi bio 2,4 milijarde. Mogli biste tim parama da podignete mnogo škola i bolnica, ili samo da efikasnije čistite ulice. Možda biste mogli da ga iskoristite i za kupovinu kanti za đubre. Nema zemlje u razvijenom svetu – niti jedne – sa manje kanti za đubre na ulicama nego što je to Velika Britanija. A isto tako nema niti jedne zemlje u razvijenom svetu – ponavljam, niti jedne – u kojoj na tlu ima više otpadaka nego što je to Velika Britanija. Uviđa li iko tu neku vezu?
PDV na hranu bi bio samo prvi od mnogo novih poreza koje bih ja uveo. Uveo bih isto tako porez na muški nakit, porez na glupi konjski rep, porez na nošenje otvorenog kišobrana iako je kiša stala, porez na muziku koja se čuje iz slušalica, porez na presporo hodanje po mestima gde je gužva, porez na tetovaže na zglavcima šaka, porez na farbu nakapanu na pločnik, porez ako na neko pitanje odgovorite rečima: „Šta je to u poređenju sa beskrajem svemira?“, porez na svojinu nad razdražujuće malim psom, i porez na mašine koje ne vraćaju kusur. Kad se sve sabere, mislim da bi to za samo nekoliko meseci zbrisalo nacionalni deficit.
Dok sam sedeo i jeo svoj sendvič, gledao sam kako ljudi dolaze i odlaze kroz vratnice preko puta, one sa 30 penija. Sva tri obrtna krsta su neprestano radila. Procenio sam da je kroz svaku vratnicu neko prošao na svakih deset sekundi. To mu dođe 5,40 funti u minutu, i preko 3.000 funti dnevno. Ako ste uzdržani u računici, onda su ti obrtni krstovi aktivni deset sati dnevno, šest dana nedeljno, i to izađe otprilike milion funti godišnje, samo da biste dozvolili ljudima da piške – što daje sasvim novo značenje izrazu „priliv novca“. Taj novac ne bih oporezovao. Njega bih konfiskovao.
Već sam odlučio da ne ostajem u Mančesteru. Bila je nedelja, a ja nisam mogao da se suočim sa time da provedem nedeljno veče tumarajući po mrtvom gradskom centru. Pisao sam prilično o Mančesteru u Beleškama sa malog ostrva, i vraćao sam se tu mnogo puta otad, pa sa zadovoljstvom ovde mogu da izjavim kako je Mančester sada daleko bolji nego što je nekada bio. Treba da odete i sami se uverite u to. Samo ne idite nedeljom.
Želeo sam da budem na jednom drugom mestu: u Alderli Edžu. Pročitao sam u Ekonomistu da je Alderli Edž jedan od deset najbogatijih gradova u Engleskoj. U njemu živi 700 pojedinaca sa veoma vrednom neto imovinom (što će reći, milionera) u ukupnoj populaciji od 4.600 ljudi. Alderli Edž se nalazi u lepoj okolini dvadeset pet kilometara južno od Mančestera i slavan je kao dom gotovo svih najboljih severnih fudbalera i trenera. Među onima koji tamo žive su Kristijano Ronaldo, Rio Ferdinand, Karlos Teves, Dejvid Bekam, Vejn Runi, Aleks Ferguson, Mark Hjuz i dosta drugih. Izgleda da tamo stanuje i nekoliko zvezda serije Koronejšn strit. Ako je pretraga vesti na Guglu ikakva smernica, mnogi od njih izgleda provode vreme sudarajući se ferarijima, sakupljajući kazne zbog brze vožnje ili radeći sa svojim kućama nešto što njihove komšije ne žele da ovi rade. Ali mnogi od njih takođe tu žive mirno. Jednom sam sreo ženu koja je živela u Alderli Edžu u isto vreme kad i Bekamovi, i ona mi je rekla da su ih često viđali u Vejtrouzu ili na glavnoj ulici, gde su samo gledali svoja posla. To je bilo u danima kada Dejvid Bekam nije mogao da kroči iz svoje limuzine bilo gde u svetu a da ga ne opkoli masa sveta, ali kod kuće u Alderli Edžu on je mogao da šeta okolo kao svaki običan čovek. Pomislio sam kako je to divno.
Sa oduševljenjem sam ustanovio da je Alderli Edž veoma privlačno mesto, sa lepom, dobro održavanom glavnom ulicom. Tamo nema knjižare niti mnogo praktičnih radnji poput gvožđara ili kasapnica, ali zato je tamo bilo zapanjujuće mnogo kafića, bistroa i vinoteka. Mislio sam da će mesto ličiti na Beverli Hils, puno preterano velikih kuća sa visokim zidovima i automatskim kapijama, ali toga uopšte nije bilo toliko mnogo. Kuće su većinom bile velike, ali ne i razmetljive, sve u svemu izgledale su razborito uzdržano i ukusno. Na neki čudan način, bilo je to istovremeno razočaravajuće i utešno.
Uveče sam posetio pab po imenu De Traford i sa zadovoljstvom pronašao sto sa nekim odbačenim delovima vikend-novina. Sada obično više ne čitam novine, tako da je to za mene bila neka vrsta poslastice.
Odlučio sam da odustanem od novina pre nekoliko godina pošto sam u Tajmsu pročitao dugu vest o studentu žurnalistike s koledža Kornvol u Kamnornu, kome je palo na pamet da ode u Sjedinjene Države i prekrši sve one otkačene zakone koji tamo, kao što svi znamo, postoje. Članak je predusretljivo izneo trinaest primera tih zabavnih zakona – da je nezakonito zaspati u fabrici sira u Južnoj Dakoti; da je nezakonito reći „Ih, bre“ u Džounsborou u Džordžiji; da je u Karmelu, u državi Njujork, nezakonito da muškarac izađe na ulicu u rasparenom sakou i pantalonama; da je protivzakonito voditi lava u bioskop u Baltimoru, u državi Merilend; i tako dalje. Student je smislio, izvestio je Tajms, da proputuje Amerikom, dopusti da ga uzastopno hapse zbog kršenja zakona, i onda se vrati kući i o tome napiše knjigu.
Desilo se da me u to vreme jedan prijatelj sa Siti univerziteta u Londonu pozove da održim godišnje predavanje o bavljenju žurnalistikom, pa sam odlučio da se pozabavim tim konkretnim člankom zarad rasprave o tome koliko je britanska štampa privržena preciznosti. Stupio sam u kontakt sa dvanaest od trinaest mesta koja je Tajms naveo i pitao ih za njihove čudne zakone. Nisam mogao da pronađem nikoga sa kime bih razgovarao u Džounsborou u Džordžiji, pošto ne postoji Džounsborou u Džordžiji. Što se ostalih tiče, telefonirao sam ili pisao šefu policije, gradonačelniku ili svakom drugom ko bi najverovatnije mogao da zna odgovor. U dva slučaja, ni od koga nisam mogao da dobijem odgovor. U svim ostalim slučajevima, tamošnji zvaničnici su me uverili da takav zakon ne postoji niti je ikada postojao. Kao što je primetio neko iz kancelarije gradonačelnika Baltimora, ako povedete lava u bioskop, možete očekivati da budete uhapšeni, ali oni nikada nisu doneli pravni propis za takav prestup iz očiglednog razloga jer je on nepotreban. Ukratko, svi ti zakoni su bili izmišljeni.
Dakle, ako ponovo razmotrimo taj članak, imamo situaciju u kojoj je mladi student žurnalistike koji nije otišao u Ameriku, nije napisao knjigu, nije bio uhapšen i niti jednu činjenicu nije pogodio, ipak uspeo da dobije gotovo celu stranicu u Tajmsu. Ja bih tom momku dao najbolju ocenu. A što se tiče urednikâ vesti u Tajmsu, mislim da bi neko trebalo da sedne i malo proćaska sa njima.
E sad, nisam toliko plitak da prestanem sa čitanjem novina samo zbog jednog budalastog članka, ali jesam prestao da ih čitam redovno i brzo sam otkrio da mi uopšte ne nedostaju mnogo. Svojevremeno je vrhunac moje nedelje bio povratak kući sa Sandej tajmsom i Obzerverom, kada bih seo i čitao zabavne izveštaje Klajva Džejmsa sa dalekih mesta, televizijsku kritiku Džuljana Barnsa ili duge eseje Martina Amisa. Ne želim da s prezirom govorim o žurnalističkim nastojanjima cele jedne generacije, ali, pa, pogledajte samo današnja vikend-izdanja novina. Uzeo sam jedan od časopisa.
„Ako je žuto dovoljno dobro za Amal Kluni, dovoljno je dobro i za Anu Marfi“, glasio je podnaslov glavnog članka. E sad, nemam apsolutno ništa protiv jedne ili druge. Ne znam ništa o njima i nadam se da će im život biti ispunjen samo srećom. Ali što se tiče toga koja će biti boja njihove odeće ovog leta, zabole me koliko i za govance jednog paramecijuma.
„Naučila sam veoma rano da nikada ne nosim žuto“, priznala je gospođica Marfi u uvodnoj rečenici svog izveštaja, a onda iskreno nadodala: „Što samo pokazuje koliko sam toga nekada znala.“ Ta misao je za mene bila isuviše moćna da bih probao da je asimilujem, pa sam okrenuo stranicu i pronašao članak koji je predlagao šesnaest načina da „nabudžim“ svoje salate. Za trenutak sam se pitao šta bi mi žena rekla kad bih joj predložio da nabudžimo salate. Drugde sam pronašao smernice za to šta da tražim u serumima za lice (očigledno, etiketu sa veoma visokom cenom), kako da naučim da se seksepilno pućim, ozbiljan izveštaj o problemima transseksualaca koji je zapravo bio samo izgovor da se objave neke nove slike Brusa Dženera u haljini, i mnogo toga u sličnom fazonu. Da li je razlog u stvari to što ja starim, ili je zapravo tačno da su svi ljudi mlađi od trideset godina sada na nivou desetogodišnjaka? Pogledao sam još nekoliko drugih vikend-rubrika i one su bile gotovo iste, pa sam spustio novine na stranu i umesto toga izvukao iz torbe knjigu i čitao nju.
Uzgred, imam jednu pričicu sa Dejvidom Bekamom. Ona govori i o mom izdavaču i prijatelju Lariju Finliju, koga smo prošli put sreli, dok su mu oči pulsirale, u prologu. Pa, jednog skorašnjeg dana, Lari je bio na Londonskom sajmu knjiga ili nečemu sličnom, pa je svratio u jedan pab u Litl Venisu na povratku kući. Sedeo je za stolom i čitao neki rukopis, kada je neko rekao:
„Smemo li da sednemo tu sa tobom, Lari?“
Lari je podigao pogled, a tamo je stajao Dejvid Bekam sa još jednim čovekom.
„Naravno“, rekao je Lari zapanjeno i pomerio novine kako bi im raščistio malo prostora.
„Hvala ti, Lari“, rekao je Dejvid Bekam.
„Otkud znaš kako se zovem?“, rekao je Lari, zbunjen ali ponosan zbog toga što su ga prepoznali.
„Pa na bedžu ti piše ’Lari’, Lari“, kazao je Dejvid Bekam vedro.
Lepo su proćaskali i Lari mi je rekao da je Dejvid Bekam izuzetno ljubazan čovek. I mogu iskreno da vam kažem da sam bio veoma, veoma zadovoljan kada sam to čuo.
Pomislio sam na tu srećnu pričicu sada, dok sam sedeo sa svojom knjigom i pintom, nadajući se u potaji da će ući neko slavan i sesti kraj mene, sve dok mi postepeno nije sinulo da tog nekog ja zapravo ne bih ni prepoznao, pošto više ne čitam novine.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:31 am




DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Lankašir



I

Otputovao sam vozom u Preston, a onda prešao u drugi, toliko rasklimatan i izlizan da mislim kako je možda započeo svoje postojanje u nekom rudniku uglja.
Napolju je kraj mene munjevito promicao beskrajni niz industrijskih pogona i sveopšteg jada i bede, a onda smo se najednom obreli u maloj oazi lepote: u Litamu. Sišao sam i obreo se na izuzetno lepoj stanici – zapravo, bivšoj stanici, koja je sada preuređena u bistro, ali sa peronom koji i dalje radi. Odmah iza bistroa, prema varoši je vodio mali park.
Litam je uredan gradić od ružičastocrvene cigle: prosperitetan, čist kao suza, udobno viktorijanski, sa velikim travnjakom između same varoši i ušća reke Ribl, na kojem stoji živopisna bela vetrenjača sa crnim elisama. Iza toga, preko šljaštećih blatnih obala, zamagljeno se video Sautport, petnaestak kilometara južno.
Ostavio sam torbe u hotelu Klifton park koji gleda na Litam Grin, i odmah krenuo pešice prema Blekpulu, trinaest kilometara dalje duž obale. Bila je to poduža šetnja, ali zato izvrsna. Morska obala je bila obrubljena popločanom promenadom sve do Sent Ensa, još jedne male ispostave severnjačke elegancije. Nebo je bilo sivo i teško, kao gomila vlažnih peškira, ali dan je bio suv, a morski vazduh mi je izuzetno prijao. Bio sam veoma srećan.
Blekpul ugledate mnogo pre nego što do njega dođete, zahvaljujući dalekoj eminenciji, Blekpulskom tornju, Lankaširovom odgovoru na Ajfelovu kulu. Blekpulski toranj zapravo ima tek oko pola visine originala, ali izgleda toliko velik zato što je tako usamljen i upadljiv, a gotovo je podjednako vremešan. Sagrađen je samo pet godina posle Ajfelove kule.
Blekpul ima sjajnu novu promenadu. Grad je potrošio sto miliona funti na njeno sređivanje, uglavnom kako bi izgradio bolju zaštitu od mora, ali zahvaljujući tome, grad je dobio i više od tri kilometra širokog, umešno izrađenog vjugavog i sasvim prijatnog šetališta. Nije to toliko promenada koliko skulptura po kojoj hodate. Ona zavija i ponire, deli se u više nivoa, sadrži rampe po kojima je sigurno divno voziti skejtbord i stepenice koje mogu poslužiti kao sedišta. To je najlepša promenada na svetu, sve dok pogled držite čvrsto prikovan za more i ne osvrćete se prema gradu koji na to more izlazi, jer siroti stari Blekpul danas i nije bogzna kakav prizor.
Kada sam ja došao u Britaniju, dvadeset miliona ljudi – što odgovara trećini njenog stanovništva – dolazilo je svake godine u Blekpul. Sada je taj broj upola manji. Blekpul je oduvek bio veselo jeftin, ali u to doba je bio dobrodušan i zabavan. Danas je depresivan i polupropao, ulice su mu danju prazne, a noću zastrašujuće.
Sudeći po Blekpulskoj gazeti, više od stotinu lokala za poslovni prostor u gradskom centru bilo je prazno. Sto pedeset hotela je ponuđeno na prodaju. U junu 2014. Gardijan je proglasio hotel Nju Kimberli, na istaknutom mestu kraj mora, najgorim hotelom u Britaniji pošto je njegov vlasnik Piter Metkalf zatvoren na osamnaest meseci zbog petnaest prekršaja bezbednosnih standarda, među kojima je bilo odsustvo protivpožarnih alarma, zakivanje vrata za izlaz u slučaju opasnosti od požara i tekuća voda samo u polovini od devedeset hotelskih soba. To je usledilo posle ranije kazne za dvadeset higijenskih prekršaja i ukidanja dozvole da hotel prodaje alkohol.
Svi statistički podaci o Blekpulu su depresivni. On je ostao bez gotovo 11 procenata radnih mesta između 2004. i 2013. godine, po čemu je bio treći najgori grad u zemlji posle Glostera i Rošdejla. Godine 2013. proglašen je najnezdravijim gradom u Britaniji. U njemu je najveći broj smrtnih slučajeva izazvanih alkoholom. Četrdeset procenata trudnih žena u Blekpulu puši. Muškarci umiru pet godina ranije nego drugde u Britaniji. Kao i mnogi drugi primorski gradovi, on je postao utočište za siromahe. Gosti hotela Nju Kimberli nisu bili godišnjeodmorci. Ti ljudi su odavno prestali da dolaze. Bili su to siromašni polubeskućnici koji su boravili u prljavoj i opasnoj buvari zato što za bolje nisu imali para. S obzirom na to koliko brzo Blekpul propada, uskoro tu drugoga neće ni biti.
To je šteta, zato što bi boravak u Blekpulu trebalo da bude pravo zadovoljstvo. Vazduh okrepljuje, vidici su lepi, plaže ogromne. Blekpulski toranj je i dalje jedna od najveselijih građevina u Britaniji. Grad ima dva mola, najlepšu balsku dvoranu na svetu, stari zabavni park, nekoliko dobrih pozorišta i mnogo finih viktorijanskih zgrada.
Blekpulu je potrebno samo da ponovo postane siguran i bezopasan, i da pruži ljudima ono na šta vredi trošiti novac – pristojne radnje, zabavne predstave, raznovrsne čiste i primamljive restorane. Ja bih lično celu tu stvar poverio Vederspunsu50. Čini se da oni znaju kako da radnom narodu priređuju srećne doživljaje u pristojnoj okolini po razboritim cenama. Zašto im ne dozvoliti da upravljaju Blekpulom?
Evo još otkačenije ideje. Zašto ne umešati i državu? Sve ono što Blekpul mora da uradi – da se sredi, stvori pristojna radna mesta, poboljša hotele, restorane i zabavu, postane privlačan za ugledne posetioce – očigledno se najbolje postiže pomoću velikog, dobro usmeravanog opšteg plana sa donacijama, subvencijama i ciljanim investicijama. Šta se u stvari događa? Pa, sudeći po Gardijanovom izveštaju, glavna skorija zamisao u Blekpulu što se obnavljanja tiče svodi se na uspostavljanje bolje kombinacije parkiranja i javnog prevoza i obezbeđenje mesta za punjenje električnih kola na glavnim parkinzima. Nekako mi se čini da to neće biti dovoljno.
Prvo što bih uradio kad bi meni poverili upravu nad Blekpulom (pri čemu ne želim da kažem kako želim da mi se poveri uprava nad mestom gde je omiljena aktivnost ispijanje mnogo piva, a odmah iza nje momentalno povraćanje te iste tečnosti) bilo bi da ponovo organizujem tradicionalne predstave kraj mora. One su se izmetnule u nešto krajnje odvratno. Po celoj obali bile su reklame za predstave sa Elvisovim ili kraljičinim dvojnicima, ili revije komičara sa nazivima poput Cirque du urnebes u kojima su nastupali ljudi za koje niko živi nikada nije čuo. Izgubljeno je nešto veoma važno.
Pre više godina, proveo sam mesec dana u Blekpulu po zadatku iz Nešenel džiografika, i potrudio sam se da odgledam sve predstave. Posebno pamtim Lardža i Litla. Bili su sjajni – prosto neverovatni. Bili su dovitljivi, simpatični i apsolutno stručni u uspostavljanju kontakta sa publikom – u izboru ljudi za ćaskanje ili zadirkivanje, sa dosetkom za svačiju profesiju, rodno mesto, bračnog druga ili stil odevanja. Nikada se nisam toliko zabavljao u pozorištu. Potom sam ih intervjuisao iza bine i bio zatečen time koliko su iscrpljeno izgledali. Nastupanje pred publikom uživo očigledno je težak posao. Edi Lardž (kome je ubrzo zatim presađeno srce – nije ni čudo što je izgledao umorno) napomenuo je da oni nemaju naslednika, i da su praktično poslednji zabavljači iz mjuzikhola. Tada nisam tome pridavao mnogo pažnje, ali naravno da je bio u pravu.
Posle toga, vodio sam s vremena na vreme našu mlađu decu na primorske predstave, i one su uvek bile sjajne. Gledali smo, na primer, Krankijeve u Paviljon teatru u Bornmutu, i bili su izvrsni. Odbijam da snobovski gledam na to. Muzika je bila glasna i zarazna, vicevi na razne teme, ali zabavni, pomoćni učesnici spretni i sposobni. Cela stvar je tekla bučno i živahno, i bila je izvedena izuzetno uvežbano. To je nešto što su Britanci odlično radili, a sada je potpuno nestalo. Za mene je ta činjenica veoma tužna.
Prešao sam priličnu udaljenost duž obale, pored jednog hotela na umoru za drugim. Još malo pa će doći vreme za Iluminacije, kada ljudi sa čitavog severa dolaze da se dive spektaklu sijalica. Ali ta nedužna starostavna razonoda u sudaru je sa novom blekpulskom tradicijom pijančenja i pretećeg ponašanja. Tri dana posle moje posete, petstotinak omladinaca okupilo se u centru varoši i počelo nasumično da uništava imovinu. Gađali su policiju onim što su mogli da pokupe sa zemlje. U štampi nije navedeno šta je tačno izazvalo taj srčani ispad, ali verovatno je posredi bila nestabilna hemijska reakcija koju dobijete kada kombinujete jako svetlo pivo i male mozgove. Tri policajca su bila povređena, a dvanaest omladinaca uzrasta od trinaest do dvadeset dve godine uhapšeno. A Blekpul je načinio još jedan korak prema samoubistvu.
Vratio sam se istim putem kojim sam i došao, prema Litamu. Kada sam došao do kraja promenade, okrenuo sam se i bacio poslednji pogled. Svetla su se palila na obalskim objektima za zabavu. Toranj je i dalje grandiozno stajao iznad grada. Izdaleka, Blekpul je izgledao sjajno.
Bilo je vrlo kasno, bližilo se veče, kada sam ušetao natrag u Litam, i bio sam umoran, ali na svu sreću, odmah iza mog hotela nalazili su se odličan i okrepljujući pab po imenu Slavina i indijski restoran Mošinas (po higijeni rangiran sa peticom – alal vera, ljudi), u samom njegovom komšiluku, i ta kombinacija je u meni ostavila trajnu privrženost prema Litamu i svetu uopšte. Malo sam posle večere prošetao po čaršiji i sa oduševljenjem ustanovio da Litam izbliza izgleda još bolje nego prilikom moje ranije, leteće procene. Tamo su bile straobalne staromodne radnje. Naročito mi se dopala palata za mušku odeću po imenu Džordž Riplis. Ona je pripadala drugom, veličanstvenom dobu – bilo je to jedno od onih mesta na kojima prodaju vunene jakne sa prugama i širitima, džempere sa rajsferšlusima na džepovima, kravate sa šarama koje izgledaju kao mehurići u šampanjcu pod dejstvom halucinogenih opijata, jakne sa šiljatim kragnama koje bi mogle da se koriste kao oružje u uličnoj tuči. Nisam želeo da posedujem ništa od sve te odeće – kao što već znamo, ja sam odan splendestu – ali bilo mi je veoma drago što sam video da očigledno još ima ljudi u svetu koji je žele. Samo neka posao gospodina Riplija cveta i cveta, velim ja.
U blizini je bila prodavnica Ukusni sirevi „Tom Tauers“ osnovana 1949. i pomislio sam da je to zadivljujuće stara radnja sve dok nisam naišao na Vilanovu ribu sa krompirićima, osnovanu 1937. Obe su izgledale strašno lepo. Varoš se isto tako dičila staromodnom robnom kućom po imenu Stringers i knjižarom Plakit i But, koja je dobro izgledala. U izlogu je pisalo da Viktorija Hislop uskoro stiže, i usrdno se nadam da se dobro tamo provela.
Na osnovu svega toga, nominovao sam Litam za najbolji gradić na severu i u slavljeničkom duhu zabasao u lokal veselog izgleda sa nazivom Brod i kraljevstvo na brzu kriglu pre spavanja.
II

Jedna od stvari koje me zadivljuju u Belgiji – a tu, naravno, imamo posla sa veoma kratkim spiskom – jeste pouzdanost njihovog reda vožnje na železnici. Možete biti sigurni ne samo da će voz za Gent u 14.02 poći na vreme već i da će stići na peron broj dva i krenuti sa njega. Brojevi perona za svaki voz čak su odštampani na redu vožnje; eto koliko je on pouzdan.
Ljudi koji upravljaju britanskom železničkom mrežom malo opuštenije pristupaju poslu prevoženja ljudi sa jednog mesta na drugo. Sećam se da sam jednog dana na stanici Kings kros u Londonu, nedugo pošto smo se preselili 2003. u Norfok, ustanovio da mašine za prodaju karata odbijaju da mi izdaju kartu za Vindam, pa sam otišao da sačekam u redu i objasnim problem čoveku koji se svojevremeno javio na oglas Britanske železnice gde je pisalo: „Traži se nadrndani krelac za poslove sa javnošću.“
„Morate u Ulicu Liverpul za vozove koji idu do Vaj-mund-hema“, rekao je on ravnim glasom, pogrešno izgovorivši ime. (Kao što smo već videli, Wymondham se izgovara vin-dam.) „Vozovi za Vaj-mund-hem ne idu odavde.“
„Pa, proteklih mesec dana putujem za Vindam odavde, preko Kembridža.“
„To neće da može“, kazao je on.
„Mislite da fizički to neću moći, ili mi nije dozvoljeno?“
„Oboje.“
„Ali ja sam to već radio. Gledajte“, rekao sam i izvadio staru kartu na kojoj je jasno pisalo: „Vindam do londonskih stanica preko Kembridža.“
On je pogledao kartu, ali je odbio da dozvoli da ona bude uvrštena među dokaze.
„Dakle, šta ćemo?“, rekao je on. „Ljudi čekaju.“
„Dajte mi samo jednu do Kembridža“, uzdahnuo sam ja.
„Odatle nećete moći do Vaj-mund-hema“, obećao mi je smrknuto.
„Rizikovaću“, odgovorio sam, a on je slegnuo ramenima i dao mi kartu do Kembridža, gde sam kupio drugu kartu za Vindam, ali sam propustio vezu zato što sam stajao u redu za karte kada je voz za Vindam pošao. Napisao sam pritužbu, i kada sam sledeći put otišao do mašina za karte na Kings krosu, dopustile su mi da kupim kartu do Vindama. Zato sada, zahvaljujući meni, možete da putujete sa Kings krosa do Vindama, premda to ne bih preporučio pošto tamo nema baš ničega. U tom pogledu, prilično je nalik na Belgiju.
Imao sam razloga da razmislim o svemu tome sledećeg jutra, kad sam veselo iskočio iz jutarnjeg voza od Litama do Prestona, s namerom da pređem na onaj što u 10.45 polazi za Kendal. Stezao sam u rukama list sa odštampanim uputstvima na osnovu kojeg je ta ambicija izgledala razborito, ali nikakav voz nije bio predviđen za 10.45, ni za Kendal niti za bilo koje drugo mesto, na televizijskim ekranima niti na redovima vožnje odštampanim i postavljenim na zid. Zato sam otišao na šalter za informacije i tamo pitao službenika.
„Ah“, kazao je on kao da sam se dohvatio nečeg izuzetno interesantnog. „Voz za Kendal u 10.45 zapravo je po redu vožnje onaj u 10.35 za Blekpul nort.“
Zurio sam dugo u njega. Glas u mojoj glavi je govorio: „Ako očekuješ voz u 10.45 za Kendal, ali ti kažu da je to onaj u 10.35 za Blekpul nort, moguće je da si pretrpeo ŠLOG.“
„Ali zašto?“, upitao sam ja.
„Pa, vidite, voz se ovde deli. Polovina ide za Blekpul nort. To je taj u 10.35. U tom trenutku preostali deo postaje voz za Vindermer u 10.45, koji usput svraća u Kendal. Ali na televizijskim ekranima nema mesta da se sve to napiše, pa zato ne stavljamo ništa, kako bismo izbegli zbunjivanje.“
„Ali ja sam zbunjen.“
„U tome i jeste nevolja!“, saglasio se on oduševljeno. „U pokušaju da izbegnemo zbunjivanje, izgleda da smo stvorili još veću zbrku. Ljudi me gotovo svakog dana pitaju gde je voz u 10.45. Da vam pokažem gde da sačekate?“
„To bi bilo veoma ljubazno od vas.“
Otpratio me je do perona broj tri i postavio me na tačno određeno mesto. „Voz će stići u 10.28. Nipošto nemojte ući u prednja četiri vagona, jer ćete završiti u Blekpulu.“
„Samo što sam stigao odatle.“
Značajno je zaklimao glavom. „Upravo tako. Postarajte se da uđete samo u neki od četiri zadnja vagona.“
„Znači, ovde treba da stojim?“, rekao sam i pokazao na tle pravo ispod nogu, kao da bi pomeranje nekoliko centimetara desno ili levo moglo da dovede do katastrofe.
„Baš tu, i nemojte se ukrcati na sledeći voz, niti na onaj posle njega, već na onaj posle njega.“ Pogledao me je, pomalo zabrinut za mene. „U redu?“
Klimnuo sam glavom bez samopouzdanja, a onda ostao da čekam. Preko puta, na naspramnom peronu, mala grupa posmatrača vozova stajala je sa blokovima na tablicama i beležnicama. Svi su oni izgledali otprilike kao ljudi koji nikada nisu upražnjavali seks sa bilo čime što potom ne bi mogli da smeste u kredenac. Pokušao sam da zamislim kako li im izgleda ostatak života kad je ovo onaj zabavan deo, ali nisam uspeo.
Došla su još dva voza, a onda je treperavi ekran potvrdio da je sledeći na redu voz u 10.35 za Blekpul nort, ali da malo kasni, pa se očekuje u 10.37. Još je ljudi došlo, a mnoge od njih pratio je poneki službenik stanice, pa su posađeni na tačno mesto, sa mnogo pokazivanja ispod nogu. Možete onda zamisliti silnu zbunjenost koja je obuzela peron kada se neočekivano neki voz zaustavio tu u 10.29. Je li to bio onaj od 10.35 koji je stigao ranije, ili potpuno drugi voz? Ko bi to mogao da zna? Sada železničkih službenika nije bilo nigde na vidiku. Nije mi se micalo sa mog mesta, pošto mi je bilo rečeno da ga ne napuštam ni za živu glavu, ali čovek kraj mene prijavio se kao dobrovoljac da ode i proveri. Otišao je i nikad se više nije vratio. Nekoliko minuta kasnije, popeo sam se u voz i stariji par koji je sedeo za jednim stolom upitao me je zabrinuto je li ovo voz za Vindermer.
„Mislim da jeste“, rekao sam i zavukao se preko puta njih, „ali trebalo bi da budemo spremni da iskočimo za tili čas.“
Klimnuli su i stegli svoje stvari, spremivši se za to.
Trenutak kasnije, objava nam je saopštila da je to zaista voz za Vindermer i da oni koji žele da putuju do stanice Blekpul nort treba sada da izađu i pređu u druga četiri vagona. Na to je jedan čovek u zadnjem delu vagona ustao i žurno izašao.
Moji novi prijatelji bili su par iz Vidnesa koji je pošao na izlet u Vindermer. Za piknik su poneli stvari kojima je bilo neophodno mnogo pomne pažnje – bočice sa zapušačima koje je trebalo vaditi, taperver posude koje su morale da se otvaraju u precizno definisanom sledu, minijaturni ćup sa džemom čiji je poklopac spadao sa zadovoljavajućim pok. Imali su dva tvrdo kuvana jajeta sa ljuskom koju su ljuštili krajnje obazrivo, sakupljali deliće na raširenoj salveti pažljivo poput forenzičara, kao da smeraju da ih kasnije ponovo sastave. Pretpostavljam da su to svakog dana radili kako bi im prošlo vreme.
Veoma smo se dobro slagali. Dali su mi čokoladni biskvit kao digestiv, a ja sam im ispričao kako sam u vreme svoje prethodne posete Lejk Distriktu putovao u Vindermer iz Vindama, što je značilo da su skraćenice za stanice odštampane na mojoj karti bile od VDM-a do VMD-a. Pitao sam se jesam li prvi čovek koji je to ikada uradio.
„O, ne bi me čudilo“, rekla je žena sa divljenjem.
„Nedugo zatim, išao sam od Disa do Lisa“, nadodao sam.
„O“, kazala je žena, i dalje puna divljenja.
„Ne verujem da je mnogo ljudi učinilo i to.“
„Ne. Verovatno nije.“
„Bili su to za mene divni trenuci“, kazao sam ja, pa smo svi utonuli u snenu tišinu.
Oprostio sam se od svojih novih prijatelja u Kendalu, gde sam ugovorio preuzimanje iznajmljenih kola, s obzirom na to da je javni prevoz u Lejk Distriktu praktično nemoguć. Kada je došlo doba železnice, Vilijam Vordsvort i ostale prefinjene i romantične dušice žestoko su se opirali širenju železničke buke, dima i izletnika iz nižih klasa u njihovim obožavanim dolovima, pa železnica ide samo do ivice Lejk Distrikta i tamo prestaje. To znači da se tamo nikada nisu zapatile fabrike niti predgrađa, ali isto tako znači da današnji putnik nema drugog izbora do da u posetu dođe kolima.
Odlučio sam da odem do spoljne strane Lejksa, po zapadnom rubu prema moru, što je mnogo mirniji put od onoga koji prolazi kroz Vindermer i Emblsajd, tako da sam dvadeset minuta kasnije vozio prema prijatnom starom odmaralištu Grejndž na pesku, na severnoj strani zaliva Morkamb. Nekada smo često išli u Grejndž, dok su mi deca bila mala. Grejndž je bio mesto sa jednostavnom zabavom – malim golfom, ljuljaškama i ljupkim parkićem sa jezerom punim pataka za hranjenje, te lepom čajdžinicom koja nam se naročito dopadala. Mnogo godina nisam bio u Grejndžu, i sa zadovoljstvom sam primetio da je i dalje lep, premda mirniji nego što pamtim, i sa više praznih prodavnica nego što može biti dobro. Dobro je to što je Higinsons iz Grejndža, najbolja kasapnica i prodavnica pita koju igde možete pronaći, još bila tamo, puna mušterija. Kupio sam malu pitu sa svinjetinom i otišao sa njom u park, gde sam pronašao klupu sa pogledom preko vode prema Morkambu. Pita je bila izvrsna. Britanci su svakako jedini ljudi na svetu koji umeju da pronađu kulinarsku primenu za sluzavu svinjsku krv.
Zaliv Morkamb je možda najlepši zaliv u Britaniji. Zahvaljujući plimi i oseci, zaliv Morkamb se dvaput dnevno gotovo sasvim prazni. Možete da stojite na pesku koji je do maločas bio pod vodom dubokom deset metara, i obrnuto. To obrnuto treba da vas brine, pošto plima dolazi veoma brzo, ali ne nastupa uredno kao nadiruća vojska, već u potočićima i kanalima koji lako mogu da vas opkole i iznenade. Ljudi ponekad odu u šetnju, a onda prekasno shvate da se nalaze na džinovskom, ali sve manjem peščanom sprudu. Najgori incident desio se u februaru 2004. godine kada je najmanje dvadeset jedan sakupljač školjki – niko im ne zna tačan broj, pošto su svi bili ilegalci, doseljenici iz Kine bez ličnih dokumenata – ostao je zarobljen u zalivu i podavio se, zbog toga što su pogrešno procenili dolazak plime ili nisu shvatili da će se voda vratiti. Dobijali su po 20 penija za kilogram školjki.
Pre više godina, radio sam televizijsku seriju zasnovanu na Beleškama sa malog ostrva, koja je nalagala putovanje po zemlji u trajanju od nekoliko meseci, sa snimateljskom ekipom. Jednog dana smo došli u mesto koje nisam prepoznao.
„Gde smo?“, upitao sam.
„U mestu po imenu Barou u Furnesu“, odgovorio je moj prijatelj, producent Alan Šervin, vedrim glasom. Posle nekoliko nedelja provedenih zajedno, saznao sam da um producenata ne funkcioniše kao um ostalih ljudi.
„Zbog čega smo u mestu po imenu Barou u Furnesu, Alane?“, upitao sam ja.
„Nismo mogli da dobijemo Bolton, drugar“, kazao je on.
„Kako, moliću lepo?“
„Nismo mogli da dobijemo dozvolu za snimanje u Boltonu.“
„Pa si umesto toga odabrao Barou u Furnesu?“
Zamišljeno se namrštio, a onda odbrojao svoje razloge na prstima jedne ruke. „To je severna varoš. Industrijska, U depresiji. Počinje na B. Time je sve pokriveno, zar ne?“
„Nikad nisam bio ovde, znaš. Uopšte nisam o tom mestu pisao u svojoj knjizi.“
„Da, ali ovde će nas pustiti da snimamo“, objasnio je on strpljivo, i prijazno mi stisnuo mišicu. „Smislićeš ti već nešto da kažeš. Biće sjajno.“
I tako smo jedan dan snimali u mestu po imenu Barou u Furnesu, a ja se ne sećam ama baš ničega u vezi sa njim. Pomislio sam da ga sada brzo pogledam, kad sam već u komšiluku, i vidim hoću li se ičega setiti.
Barou je praktično najzabačenije, najudaljenije mesto u Engleskoj. Nalazi se se na sopstvenom poluostrvu i kilometrima je daleko od svega, povezano sa ostatkom sveta sporim putevima. Nekada je to bio industrijski centar – neko vreme je njegova železara, sada već odavno nestala, bila najveća na svetu – ali danas je on slavan po tome što je zaboravljen i depresivan. U sunčano jutro nije izgledao toliko loše. Parkirao sam se na rubu poslovne četvrti i prošetao unaokolo. Ulice su bile široke i čiste, a duž njih nanizane impozantne zgrade od crvenog peščara kao podsetnici na doba kada je taj grad bio velik. Na svakom uglu je bio kružni tok sa cvetnim lejama i statuom nekog zaboravljenog uglednika, ali ja nisam mogao da pročitam natpise sa druge strane ulice, a nisam nameravao da se odvažim i zagacam kroz zahuktali saobraćaj kako bih pogledao izbliza samo da bih ustanovio da gledam u statuu Džosaje Gubinsa, pronalazača vratanaca za mačku, ravne kape ili čega god51. U svakom slučaju, Barou je na periferiji izgledao u redu – čisto, relativno prosperitetno, i odnosio se s poštovanjem prema sopstvenoj prošlosti. Ali kako sam prodirao dublje u centar, bio je sve sumorniji i sumorniji.
Srce poslovne četvrti bila je duga, zakrivljena pešačka ulica, i na njoj je bilo prilično sveta, mada je više ličila na mesto za okupljanje nego za kupovinu. Grupe od po četiri ili pet muškaraca, koji su gotovo svi imali tetovaže i izgledali opasno, visile su unaokolo, pa je zahvaljujući njima taj kraj podsećao na zatvorsko dvorište. Na svakoj drugoj ili trećoj zgradi stajala je oznaka Izdaje se. Zamračena radnja po imenu Sejvers, iz lanca jeftinih kozmetičkih proizvoda, u izlogu nas je pozivala natpisom da posetimo njenu najbližu ispostavu u Morkambu. Kad vas zovu u Morkamb radi bolje kupovine, znate da ste dotakli samo dno.
Svratio sam u kafić Kosta kofi i najednom, prilično zapanjujuće, obreo se u svetu dobro odevenih, za zaposlenje podobnih ljudi. Popio sam okrepljujuću šolju kafe, a onda stupio natrag u zatvorsko dvorište, otišao do drugog kraja pešačke zone, u neku vrstu šume oznaka sa natpisom Izdaje se i ljudi sa genetički opasnim psima koji zatežu povodac, i zaključio da sam uglavnom iscrpeo mogućnosti prijatne razonode u centru mesta po imenu Barou u Furnesu. Tako sam se vratio do kola i zaputio u poznatiju Kambriju, onu sa ovcama, zelenim bregovima i psima koje možete da pomazite a da ne ostanete bez šake.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:31 am






DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Jezera



Godine 1957. Britaniji je dobro išlo na sve strane. Ona je još proizvodila oko petine sve svetske robe široke potrošnje. Bila je vlasnik svetskih kopnenih, morskih i vazdušnih rekorda u brzini, a sada je još jednom držala i rekord u trci na jednu milju: Derek Ibotson ga je u julu preoteo od Australijanca Džona Lendija pretrčavši stazu za 3:57,2.
Brtanska avio-industrija bila je najveća na svetu izvan Sjedinjenih Država. Ferantijev kompjuter Atlas bio je svetski najmoćniji mejnfrejm – moćniji čak i od svega što je IBM imao. Britanija je upravo napravila vodoničnu bombu – nešto čemu nije mogla da doskoči zlobna pamet nijedne druge države osim Sjedinjenih Država i SSSR. A u Kalder Holu kod Selafilda, na kambrijskoj obali, podigla je prvu funkcionalnu nuklearnu elektranu na svetu.
Nisam shvatao koliko su izvanredna nuklearna dostignuća Britanije sve dok nisam ponešto pročitao pre ove etape putovanja. Ispostavlja se da su 1944. godine, dok se Drugi svetski rat primicao kraju, Vinston Čerčil i Frenklin Ruzvelt potpisali ugovor o podeli informacija o razvoju nuklearnog naoružanja i energije posle rata. Ali onda je Ruzvelt umro, a Kongres je dve godine kasnije izglasao Makmahonov zakon, po kojem se smrću kažnjavalo odavanje bilo koje informacije, mirnodopske ili druge, bilo kojoj trećoj strani, uključujući Britaniju. Tako je Britanija morala da sasvim samostalno razvija svoju nuklearnu industriju i vodonične bombe. Veliko je dostignuće to što je ona u tome ostvarila toliko veliki i brzi uspeh.
I tako, tokom 1957. godine, Britanija je bila na vrhu sveta. Ali onda se sve to raspalo, a taj raspad je započeo upravo u Selafildu (koji je tada bio poznat kao Vindskejl). U oktobru 1957, za vreme rutinskog održavanja, jedan reaktor se pregrejao i zapalio, pa je brzo postalo očigledno da niko ne zna šta treba da se radi. Reaktorska jezgra u Selafildu imala su vazdušno hlađenje. To je trebalo da obezbedi da se ona nikada ne pregreju. Pošto pregrevanje nije trebalo da se dogodi, niko nije ni razmišljao o rezervnom planu. Hlađenje reaktora vazduhom sada bi samo razgorelo plamen. Jedina moguća alternativa bila je da se jezgro zaliva iz creva, ali niko nije znao šta će se dogoditi ako se vodom pospe vrelo nuklearno jezgro. Strahovalo se da će voda izazvati veliku detonaciju – praktično, nuklearnu eksploziju – i odaslati radioaktivni materijal visoko u stratosferu da izazove haos širom Evrope i Severnog Atlantika. U najboljem slučaju, morao bi da se evakuiše Lejk Distrikt, kao i da se nekoliko stotina kvadratnih kilometara Kambrije zabrani za pristup ljudima godinama, ako ne i decenijama. Jedan od najlepših pejzaža na svetu bio bi izgubljen za najmanje jednu generaciju. Za Britaniju bi cena toga, u prestižu i reparacijama, bila kolosalna.
Kako se ispostavilo, rešenje sa vodom je delovalo i nije bilo velike katastrofe. Više bućki sa mlekom moralo je da se prospe, a ovce su svetlele nekoliko godina, ali sve u svemu, svi su dobro prošli. Ipak, bio je to ujedno katastrofalan udarac što se tiče odnosa sa javnošću, i to je značilo da nuklearna energija nikada neće steći poverenje ili prihvatanje u Britaniji kao što ih je stekla u Francuskoj.
Moram da kažem kako ni najmanje poverenja nemam u nuklearnu industriju otkad sam pročitao jedan članak u Njujorkeru pre više godina, o džinovskoj centrali Hanford u državi Vašington. Hanford bi mogao da bude najneodgovornije dostignuće savremenog čoveka. Između 1943. i 1980. godine, Hanford je ispuštao milione litara tečnog otpada koji je sadržao stroncijum, plutonijum, cezijum i još šezdeset tri opasne toksične supstance u podzemne vode basena reke Kolumbije. Povremeno su ta ispuštanja bila slučajna i posledica nemara, ali su češće bila namerna. Inženjeri iz Hanforda su to radili i potom besramno insistirali na tome da je voda sasvim zdrava i čista, navodeći testove na lososima kao primer za to koliko je sve bezbedno, sa argumentom da bi čovek morao da pojede pedeset kilograma lososa odjednom kako bi u sebe uneo dovoljno radijacije samo da dosegne nivoe koji se mogu otkriti. Ono što su znali, ali nisu govorili, bilo je da losos ne jede dok se nalazi u reci Kolumbiji. On tamo dolazi samo da se mresti, a losos ne jede dok se mresti, i u svakom slučaju nije tamo dovoljno dugo da bi apsorbovao značajne količine radijacije. Međutim, kao što su naučnici dobro znali, ali nisu govorili, druge žive vrste iz vode – ljuskari, planktoni, alge i sve stalne vrste ribe – imale su u sebi koncentracije radioaktivnosti u proseku 100.000 puta veće od prirodnih nivoa. Divni neki ljudi.
Pročitao sam sve to sa mučnim zaprepašćenjem – stvarno nisam znao da Amerikanci mogu toliko da obmanjuju druge Amerikance – i nadao se da će britanski primer biti bolji. U stvari, nije bio, ili makar ne mnogo. Britanske nuklearne vlasti bile su možda manje bezdušne, ali zato podjednako dvolične. Godine 1972. Britanija se pridružila drugim nuklearnim silama sveta potpisavši nešto što se zove Londonska konvencija, što je zabranjivalo bacanje otpada sa visokim stepenom radijacije u more sa brodova. Ali taj sporazum nije pominjao cevovode, pa je Britanija ispumpala neznano mnogo tona opasnog otpada pravo u Irsko more bez ikakve pomisli, pa čak ni vidne zabrinutosti zbog mogućih posledica. Krajem osamdesetih godina dvadesetog veka, po rečima Džejkoba D. Hamblina, ekologa sa Oregonskog državnog univerziteta, ljudi iz kompanije koja je upravljala Selafildom izložili su celu Evropu većoj količini radijacije nego što je to bilo „zračenje sa... svih drugih nuklearnih mesta, testiranja naoružanja, nesreće u Černobilju i spakovanog čvrstog otpada zajedno“, tvrdeći sve vreme kako se čvrsto drži Londonskog sporazuma.
U Selafildu još ima mnogo drugog toksičnog otpada, uključujući i najveću svetsku zalihu plutonijuma (dvadeset osam tona), ali niko ne zna tačno šta leži unaokolo zato što je evidencija vođena toliko loše. Po rečima Obzervera, Zgrada B30 u Selafildu najopasnija je građevina u Evropi. Susedna zgrada je druga najopasnija. Obe su pune radioaktivnih šipki u sporom raspadanju i starih, kontaminiranih metalnih olupina i mašina.
U junu 2014. godine Direkcija za rashodovanje nuklearnih kapaciteta Ujedinjenog Kraljevstva, organ sa krajnje zlokobnim imenom, objavila je da će čišćenje nuklearnog otpada u Selafildu koštati 79,1 milijardu funti. Džon Klark, generalni direktor grupacije, rekao je Fajnenšel tajmsu: „Sada moramo da ustanovimo šta se nalazi u tim zgradama i kako to da izvučemo napolje.“
Mislim da tu mogu da vam pomognem, gospodine Klark. Tu vam je pola veka smrtonosnog, ozračenog mulja koji je trebalo, u najmanju ruku, da bude evidentiran u vreme njegovog odlaganja. Klark je opisao proces sa kojim je bio suočen kao „putovanje otkrića“, a to nije baš ono što biste poželeli da čujete u vezi sa operacijom čišćenja nuklearnog materijala.
Ishod je sledeći: kakve god je koristi država imala od Selafilda u njegovom relativno kratkom životnom veku, ekonomska cena je bila daleko veća, uz dodatnu brigu zbog toga što sada imamo gomile smrtonosno zagađenog materijala koje će ostati opasne, o, milonima godina. Nisam stručnjak, ali čini se očiglednim da ljudska bića nisu još sasvim dovoljno odrasla da bi im bilo povereno nuklearno gorivo.
Kada sam snimao televizijsku seriju Beleške sa malog ostrva krajem devedesetih godina dvadesetog veka, otišli smo u centar za posetioce u Selafildu. Bio je to elegantan, visokotehnološki muzej koji je sa samopouzdanjem veličao bezbednost, pouzdanost i uzbudljivost atomske energije. Pamtim to kao zabavno mesto, premda malo preterano sklono propagandi. Bilo je to možda jedino mesto na svetu gde je plutonijum prikazan kao nešto ljupko. U vreme moje prve posete, Selafild je primao 200.000 posetilaca godišnje, ali te brojke su u sledećim godinama očigledno splasnule. Sad kad sam se dovezao do glavne kapije Selafilda, u nadi da ću osvežiti svoje znanje o čudesima atomske energije, čovek u kabini kazao mi je da je centar za posetioce zatvoren 2012. godine. Zbunjen, odvezao sam se dalje do Sent Bisa.
* * *

Sent Bis je istovremeno selo i privatna škola koja zauzima lepe zgrade na velikom prostoru. Ne znam je li ta škola dobra ili ne, ali mogu da kažem kako među njene slavne učenike spada Rouen Etkinson i niko više. Oduvek sam zamišljao samog Svetog Bisa kao ljubaznu dušu pod pčelarskim velom52 – sveca koga obožavaju njegovi insekti, zaštitnika meda – ali Sent Bis je zapravo bila žena, irska princeza, koja je pobegla u ovaj kutak Kambrije kako bi umakla od prinudne udaje za jednog Vikinga. I ona nije imala nikakve veze sa pčelama. Pravo ime joj je bilo Bega, i ono se samo s vremenom izvitoperilo. Neki znalci smatraju da ona nije zapravo ni postojala.
Selo Sent Bis je zapadni kraj slavne Staze od obale do obale, između Irskog i Severnog mora, pa je stoga tamo uvek najmanje nekoliko pešaka koji izgledaju sveže i bodro, ili pomalo u šoku kao posle bombardovanja, u zavisnosti od toga da li počinju ili završavaju sa pešačenjem. U Sent Bisu sam bio jedini put 2010. godine, kad sam krenuo da pešačim po Lejk Distriktu u šetnji koju je organizovao moj prijatelj Džon Dejvidson. Džon je profesor geologije na Duramskom univerzitetu, ali time nimalo ne dosađuje. (Pa, u stvari, ponekad malo dosađuje, kad opazi neki novi škriljac ili tako nešto.) Godine 2006. Džonov sin Maks, koji je moj najveći heroj na Zemlji, dobio je leukemiju u svojoj četvrtoj godini. Nedugo zatim, i Džon je dobio leukemiju. Džon se nije zarazio leukemijom od Maksa, ništa ni nalik tome – bio je to potpuno drugačiji soj – tako da se radilo samo o veličanstveno nesrećnoj slučajnosti. Koliko morate da budete nesrećni kako bi vas to zadesilo? Na svu sreću, nekim čudom, obojica su se oporavili i Džon je 2010. organizovao nešto sa nazivom Maksova šetnja, kako bi prikupio sredstva za istraživanja leukemije i limfoma. Zamisao je bila da Džon i njegov stari prijatelj Krejg Vilson pređu 306 kilometara Staze od obale do obale sa zapada na istok, a da im se drugi njihovi prijatelji pridruže na celoj trasi ili nekom njenom delu. Ja sam mogao da uglavim samo prva tri dana, ali za to vreme smo prošli upravo kroz Lejk Distrikt od obale kod Sent Bisa do Paterdejla – 68,2 kilometra. Bilo je to apsolutno ubistveno, ali vreme je bilo predivno i ne verujem da sam ikada naišao na toliko lepote u kontinuitetu dok sam se držao za srce i molio za milost.
Sada sam otišao do mora da ponovo posetim početnu tačku, i prošetao malo po vetrovitom rtu prema starom svetioniku, ali smrkavalo se i bio sam gladan, pa sam se vratio u svoju gostionicu da se istuširam, a onda otišao u Kraljičinu krčmu u potragu za osveženjem. Kraljičina krčma je bila prijatno tiha, pošto nije bio vikend. Dvoje ljudi je sedelo za jednim stolom sa escajgom, očigledno očekujući hranu, a za šankom su bila dva muškarca, i to je bilo otprilike sve. Naručio sam pivo, a onda upitao da li bih mogao da naručim i hranu. Čovek iza šanka me je pogledao, ozbiljnog lica. „Čekaćete najmanje jedan sat. Večeras smo malo u gužvi.“
„Ali ovde nema nikoga“, kazao sam ja, donekle zafrfljavši.
Šanker je smrknuto klimnuo glavom prema kuhinji. „Kuvar je tamo sam“, rekao je, kao da ovaj puzi potrbuške pod neprijateljskom vatrom. Došlo je još ljudi da se raspita za hranu, ali su bili oterani. Šta je to danas sa pabovima i hranom? Ispio sam pivo i otišao preko puta u hotel Manor haus, ali u njemu je bila velika gužva i činilo se da nigde nema mesta. Zato sam otišao u selo, gde je postojala još jedna mogućnost, bistro po imenu Lulus, i tamo obedovao. Ne znam tačno šta da kažem, osim da je hrana bila divno opisana u jelovniku.
Potom, pošto mi se nije išlo na spavanje, ponovo sam se prošetao i Sent Bis mi se dopao podjednako noću kao i danju. Iz svih tih malih tipskih kuća izbijao je prijatan sjaj kroz navučene zavese. U neskladu je bila samo seoska prodavnica kojoj su preko prozora i vrata bili navučeni teški bezbednosni kapci, kao da vlasnici očekuju da će morati da odbiju napad Romelovog tenkovskog korpusa. Ništa ne uliva toliko razoran utisak nepoverenja kao prodavnica okovana metalom. Dovoljno je ružno to videti na ulicama Heknija ili Toksteta, ali ne bi trebalo da bude dozvoljeno u jednom seocetu. Zaista ne bi.
Ujutro sam se vratio obalskom drumu, visoko iznad Irskog mora. Malo se posetilaca Lejk Distrikta gnjavi da ode do obale, ali to je zanimljivo iskustvo. S jedne strane, imate duge vidike dole do mora; s druge, strma jezerska brda ogromne i zastrašujuće lepote; a između njih su neka od najubogijih i najdepresivnijih sela koja ste ikada videli – poput delića Baroua u Furnesu koji su nekako doplutali ovamo i bili izbačeni na obalu. Nevolja je u izolovanosti. Izuzev Selafilda, koji se polako zatvara, u okolini nema posla. Ali pozitivno je to da, ako već morate da živite sa sumornim perspektivama, makar to radite u zapanjujuće lepoj okolini.
Zaputio sam se za Kezik preko Kokermuta kad sam došao do putokaza koji je pokazivao na sporedni put prema Lousvoteru. Mislio sam da prilično dobro poznajem Lejk Distrikt, ali tu se nalazilo jezero za koje nikada nisam čuo, koliko sam mogao da se setim, pa sam oštro skrenuo tamo i otišao da to mesto istražim. Put je bio uzan i spor, ali toliko lep da je od toga zastajao dah. Kada je vreme lepo, a tu je obično u najmanju ruku tako, Lejk Distrikt je svakako najlepše mesto na svetu – a ovo je bio njegov kutak koji je mogao da se meri sa svima na koje sam dotad naišao. Bio je sad samo moj. Osim nekoliko seoskih kuća, činilo se da tu godinama niko nije bio. Put je bio toliko uzan da sam morao neprestano da pazim kako ne bih ogrebao kola na zidu od naslaganog kamenja, pa sam stalno zaustavljao i iskakao napolje, samo da bacim pogled. Na kraju sam potpuno ostavio kola na proširenju za zaobilaženje i prepešačio nekih osamsto metara između kraja Lousvotera i Kramok Votera, susednog jezera, kroz veoma raskošnu dolinu, ispod nadnesenih brda, okupanih suncem. Nisam video ni žive duše. Mogao sam da ostavim kola i nasred puta.
Sada sam bio u srcu nacionalnog parka Lejk Distrikt. Za jednog Amerikanca, britanski nacionalni park je čudna stvar, pošto to i nije nikakav park, već samo oblast zemljišta koja se smatra posebnom zato što ju je lepo gledati i izuzetno je zgodna za tri glavne britanske aktivnosti u prirodi: šetanje, vožnju biciklom i dremanje u kolima na proširenju za zaobilaženje. Dok su američki nacionalni parkovi oblast divljine u kojima niko ne sme da živi (izuzev nekoliko rendžera), nacionalni parkovi u Britaniji su samo normalni delovi prirode sa farmama, selima i pijačnim varošima, ali uz veliki broj turista – a u slučaju Lejk Distrikta, taj broj je veoma velik.
Godine 1994. napisao sam jedan članak o Lejk Distriktu za časopis Nešenel džiografik. U to vreme je Lejk Distrikt primao 12 miliona posetilaca godišnje. Sada je taj broj 16 miliona. Emblsajd, jedan od glavnih gradova, primao je i do 11.000 vozila dnevno. Danas taj broj premašuje 19.000. Svi ti ljudi su spakovani u oblast izuzetno skromnih dimenzija. Nacionalni park Lejk Distrikt dugačak je samo šezdeset tri kilometra s kraja na kraj, a na svom najširem mestu doseže pedeset tri kilometra. Drugim rečima, Lejk Distrikt prima četiri puta više posetilaca nego Jeloustonski park u Americi, u oblasti koja pokriva tek jednu četvrtinu njegove površine. U vreme najvećih gužvi, tu nagrne četvrt miliona ljudi.
Opet, on sa tim izlazi na kraj izuzetno dobro, kad se sve uzme u obzir. Većina sveta odlazi samo na nekoliko mesta – prvenstveno u Emblsajd, Grasmer i Bounes. Prošetate li samo nekoliko stotina metara bilo kojom stazom, lako možete pronaći celo brdo samo za sebe. Ja sam to upravo sada uradio. Odmah iza Batermera, naišao sam na grubi zemljani parking sa samo dva automobila (u jednom od njih, časna reč, jedan par je dremao) pa sam odlučio da se parkiram i malo prošetam. Pejzaž je izgledao neobično poznato, a onda sam po mapi shvatio da se nalazim na nižim padinama Plasta, brda po kojem sam 2010. godine pešačio sa Džonom Dejvidsonom i njegovim prijateljima. Odozdo je izgledalo baš ogromno. Brda Lejk Distrikta nisu strašno visoka – ono najviše, Skafel Pajk, nešto manje od dva kilometra udaljeno od mesta na kojem sam sada stajao, visoko je tek malo iznad 975 metara – ali su zato nabildovana i strma. Ako se popnete uz neko brdo Lejk Distrikta, znaćete to i te kako.
Postoji jedna stara zagonetka: koliko se jezera nalazi u Lejk Distriktu? Odgovor je: jedno, pošto samo Basentvejtsko jezero ima reč „jezero“ u svom imenu. Sve druge vodene površine koriste termine mer (kao Vindermer i Batermer), voter (kao Kramok Voter i Koniston Voter), i tarn (kao, jasno vam je već). „Tarnova“ ima na stotine i stotine, neki nisu veći od lokvica. Stoga je odgovor zapravo da ima šesnaest jezera i na stotine onoga što bi svaki razuman čovek nazivao barama. Nemoguće je reći koje je najlepše, ali živo se sećam da sam jednom gledao na Dervent Voter od strane Skidoua i pomišljao da je tako sigurno u raju. Nikada nisam otišao do samog jezera. Odlučio sam da sada nadoknadim taj nedostatak.
Kezik je glavna zajednica na Dervent Voteru i mislim da je to najprijatniji grad na jezerima. Glavna ulica je pretvorena u pešačku zonu otkad sam prethodni put bio tu, i time je mnogo ulepšana. Sa zadovoljstvom sam video da Brajsonova čajdžinica (osnovana 1947) i dalje radi punom parom. Odšetao sam do jezera i onda ga donekle obišao. Zaista je senzacionalno ljupko, sa čistom, svetlucavom vodom rasprostrtom ispod krševitih planina sa stenjem i ispašom za ovce u pozadini. Nekoliko stotina metara od obale nalazi se šumovito ostrvo po imenu Dervent, na kojem je velika kuća. Informacioni pano Nacionalnog trusta izvestio me je da je ekscentrični vlasnik iz osamnaestog veka po imenu Džozef Poklington svake godine priređivao regatu „i izazivao ljude iz Kezika da napadnu ostrvo dok ih je on gađao iz svojih topova“. E, vala znaju ti iz Lejk Distrikta kako da se zabavljaju. Voleo bih da vidim ostrvo, makar i bez topovske kanonade, ali ono inače nije otvoreno za javnost, pa sam se zadovoljio satom tumaranja po ivici jezera.
Kezik mi se delom dopada i zato što je pun radnji na otvorenom. To je mesto za ljude koji jednostavno ne znaju šta je dosta gorteksa53. Ušao sam u prodavnicu po imenu Džordž Fišers i ostao toliko opčinjen asortimanom ranaca, boca za vodu i nepromočivih šuškavaca da sam osetio poriv da nešto kupim. Odabrao sam zgodnu metalnu kopču koju ste mogli da koristite tako da drži dva predmeta jedan za drugi – recimo, bocu sa vodom za ruksak – iako nisam imao dva predmeta koja bih tako držao. Jednog dana ću ih možda imati, i kad taj dan svane, ja ću biti spreman. Čovek kod kase klimnuo mi je glavom u znak poštovanja, prepoznavši me kao pripadnika bratstva, premda jednog od onih bliže gegajućem kraju spektra.
„Šetate malo?“, rekao je on.
„Krenuo sam za Kejp Rat“, odgovorio sam ozbiljno.
„Dalek put“, rekao je on, zadivljen.
„Da“, saglasio sam se, i dalje ozbiljno, u nadi da će me prepoznati i da će ostatak dana provesti govoreći ljudima: „Danas je ovde bio Bil Brajson. Snabdevao se zalihama za ekspediciju na Kejp Rat“, a oni bi odgovarali: „Zaboga. Kako je samo hrabar. Mislim da ću otići i kupiti neke od njegovih knjiga.“ Ali on me nije prepoznao, pa je ta fantazija ostala mrtvorođenče. Kraj kase je bila izložena knjiga sa naslovom Piter Lajvsi: Priče o legendi među penjačima po stenju. Poznavao sam Pita Lajvsija. Živeo je oko dva kilometra od nas u Malhamdejlu, u Severnom Jorkširu, kada smo bili tamo u osamdesetim i devedesetim godinama dvadesetog veka. Znao sam da je bio predani penjač po stenju, ali nisam znao da je bio legenda – ali opet, on je bio zadivljujuće skroman čovek. Kupio sam knjigu i poneo je sa sobom na sprat u mali kafić u zadnjem delu radnje, gde sam sedeo sa sendvičem i čitao, impresioniran Lajvsijevom veštinom i hrabrošću. Nisam znao to, ali on je umro od raka gušterače godinu dana pošto smo se mi odselili iz Malhamdejla. Bilo mu je, jadniku, samo pedeset četiri godine.
U kafiću je bila još i grupa mušterija, njih četvoro, i to dva para u ranoj penziji, koji su izgleda letovali zajedno. Bili su dobro obučeni. Naglasak im je bio južnjački i zvučali su obrazovano. Svi su imali po kafu i kolač, tako da im je račun sigurno iznosio oko 20 funti. Kada sam ustao da platim, jedna žena iz njihove grupe već je bila kod kase. Primila je kusur i ispustila bakšiš u činiju kraj kase sa oznakom „Bakšiš“. Činija je bila postavljena malo previsoko da bi ona mogla da vidi šta je u njoj, i nagađam da je pretpostavljala da je već puna novčića te da će njen nestati među mnogim drugim, ali kada sam ja prišao, video sam da se u činiji nalazi usamljeni novčić od 10 penija.
Grešim li ja to ili ovo postaje odlika britanskog života – mislim pritom na tiho a sramotno ponašanje kada mislite da vas niko ne posmatra? Nipošto ne tvrdim da je to ekskluzivno britanska stvar, niti da je univerzalno rasprostranjena među Britancima. Samo kažem da je nekada jedva postojala, a sada je vidite prilično redovno. Britanija u koju sam ja došao zasnivala se na zamisli o tome da najčešće postupate onako kako treba, bez obzira na to zna li bilo ko da tako postupate ili ne. Zato niste bacali otpatke po ulici niti praznili kantu sa farbom kod ivičnjaka, ili puštali psa da sere na stazama i svojevoljno zauzimali dva parking-mesta, takve stvari. Možda i niste ostavljali bakšiš – najzad, Britanci ste – ali niste se pravili da ostavljate pristojnu napojnicu i onda ubacivali sitan novčić. Podlost nije bila deo kulture. Nije vam padalo na pamet da se ponašate kao krelac. Danas mnogi ljudi ne vode toliko računa o tome da li je nešto ispravno ili pogrešno, koliko o tome da li ih neko posmatra ili ne. Savest je na delu samo kada ima svedoka. Otkud sad pa to? I šta da radite sa tim kada može da zarazi čak i gospođe prijatnog izgleda u jaknama „berghaus“?
Odvezao sam se dalje do Baunesa na Vindermeru, glavnog grada i turističkog centra Lejk Distrikta. Baunes se uvek opisuje kao uzavreo, što znači krcat. On je neprestano pun posetilaca, većinom sedokosih, koji se vuku unaokolo, vire u izloge, ubijaju vreme između dva čajnika i čekaju da dođe trenutak za povratak kući. Otkad sam pre dvadeset godina došao u Lejk Distrikt zbog svog članka za Nešenel džiografik, broj posetilaca se u proseku uvećavao za 11.000 dnevno, a većina je izgleda završavala u Baunesu bez ikakve jasne ideje o tome zbog čega su tu.
Baunes zaista ima divnu jezersku obalu, moram to da kažem. Vindermer je najveće od jezera Lejk Distrikta, premda to ne govori mnogo samo po sebi. Dugačko je samo šesnaest kilometara, široko tek osamsto metara na svom najširem delu, a često je jedva metar duboko. To je jedno od najproučavanijih jezera na svetu zahvaljujući u velikoj meri Biološkom društvu za slatku vodu, koje ima sedište u Vindermeru i koje u njegovu vodu umače mreže i epruvete od 1929. godine, što je jedan od najdužih postupaka kontrole slatke vode bilo gde u svetu.
Kao što ste već možda zaključili do sada, Britanci su najpredaniji istraživači prirode na planeti. Ako nešto diše ili se trza, ili makar sedi kao lišaj i ne radi ama baš ništa, oni se sjate oko toga. Postoji Britansko briološko društvo, Britanska grupa za mirijapode i izopode, Britansko fikološko društvo, Grupa za proučavanje simulida, i Malakološko društvo u Londonu, Društvo za školjke, Grupa za izučavanje hironomida, te naravno, Britansko društvo za lišajeve, plus još nekoliko desetina njih, koja su sva redom posvećena sakupljanju, čuvanju i proučavanju sićušnih živih bića kojih većina nas jedva da smo svesni ili za njih uopšte ne znamo.
A kada kažem da se bave istraživanjem, verujte da tako i mislim. Između 1976. i 2012. godine, volonteri Organizacije za posmatranje leptira u Ujedinjenom Kraljevstvu prepešačili su 536.000 kilometara „leptir-trasa“ – što će reći, nasumično odabranih predela u unutrašnjosti – kako bi zabeležili stanje u kojem se nalaze leptiri u državi. Druge grupe su podjednako predano prebrojavale moljce, šišmiše, žabe, viline konjice, mušice koje se hrane gljivicama, slatkovodne pljosnate crve i – pa, sve živo. Postoji čak i Organizacija za beleženje sluzavih plesni, čiji upravnik – toliko mi je milo što mogu ovo da vam kažem – živi u mestu po imenu Mold54. Ponešto od onoga što su ti ljudi pronašli zanimljivije je nego što biste mogli da očekujete. Jedna vrsta stonoge pronađena je u bašti kuće u Norfoku i nikada nije viđena nigde drugde na Zemlji. Mahovina koja je zabeležena samo u studentskom gradu Univerziteta Stanford u Kaliforniji pronađena je takođe kraj jedne pešačke staze u Kornvolu. Kako joj je uspelo da nastani dva toliko međusobno udaljena lokaliteta pitanje je na koje niko nema odgovor, mada možete biti sigurni da je to nešto o čemu se prilično žustro raspravljalo za vreme koktela na konferencijama o mahovini.
Zbog članka za Nešenel džiografik, proveo sam jutro na jezeru sa jednom mladom naučnicom iz Biološkog društva za slatku vodu a da ni na tren nisam razumeo ama baš ništa što mi je rekla. Pronašao sam pre neki dan fasciklu sa beleškama koje sam o tome vodio, i evo šta one vele: „Biotička procena – dihotomna? Rotifere, ostrakodi, vilinski račići. V. teško za izmeriti. Izgledi nisu dobri. Diptera pupe. V. zabrinjavajuće!“
Na kraju sam prestao da hvatam beleške, a onda potpuno prestao da slušam i samo uživao u pejzažu dok je ona trtljala i umakala posude u vodu. Čovek koji je upravljao našim čamcem bio je čuvar parka po imenu Stiv Tetlok, i on mi je rekao da u vreme gužvi na Vindermeru možete prebrojati čak i do 1.600 motornih čamaca, što je neverovatan broj za jezero njegove veličine, i svi oni neobuzdano piče, uglavnom vukući skijaše na vodi tako sa seku flotile jedrilica, čamaca na vesla, kanua, gumenih čamaca pa čak i malobrojnih okorelih plivača, ispunjavajući jezero bukom, opasnošću i razdražujućim, poskakujućim talasima. Engleska nema mnogo jezera, a većina ih je zatvorena za motorne čamce, pa je zato Vindermer bio retko mesto gde su ljudi mogli da porinu čamac u vodu i daju gas do daske.
Tatlok me je pitao želim li da doživim brzinu kojom su prolazili skijaši na vodi, i naravno da jesam. Pustio je naučnicu da odradi svoje, a onda dao gas, pa smo krenuli brzinom kakvu obično viđate po crtaćima. Poskakivali smo po vodi i jedva dodirivali površinu. Izgledalo je to veoma nesmotreno, ali je makar jutro bilo mirno, a mi smo imali nekoliko hektara prazne vode na raspolaganju. „Zamislite da 1.600 drugih čamaca ovo radi“, viknuo je Tatlok, „i kreće se na sve strane najbrže što mogu. Apsolutno ludo.“
Godine 2005, posle trideset godina svađa, na Vindermeru je uvedeno ograničenje brzine od 16 kilometara na sat, tako da je jezero sada mnogo bolje za one koji cene smirenost. Što se tiče svih onih stvorenja koja žive u njemu i oko njega, vesti i nisu toliko vesele. Cvetanje algi je postalo uobičajeno, a riblja populacija neprekidno opada već godinama. U širem svetu prirode, stvari isto tako ne izgledaju najbolje. Godine 2013. konzorcijum organizacija za zaštitu divljači objavio je izveštaj s nazivom Stanje prirode sa nalazima da je oko dve trećine svih vrsta u Britaniji, kako biljnih tako i životinjskih, u opadanju, i to veoma opasnom u nekim slučajevima. Broj ptica koje se razmnožavaju pao je za 44 miliona od kraja šezdesetih godina dvadesetog veka. U dužem periodu, četrnaest mahovina i briofita iščezlo je iz britanskog pejzaža, kao i dvadeset tri vrste pčela i osa. Britanija je, kako se ispostavlja, nenadmašna u prebrojavanju onoga što ima, ali ne i toliko dobra u pokušajima da to i sačuva.
Ipak, moram da kažem, tog dana kada sam tamo bio, sve je izgledalo ljupko, baš koliko i zdravo. Voda kraj obale bila je bistra, a insekti koji su strelovito leteli blizu njene površine izgledali su sasvim srećno, u meri u kojoj sam u stanju da procenim, što očigledno nije bogzna koliko. Pošao sam kraj vode do pristaništa za trajekt do Sorija, i tamo takođe virnuo preko ivice. U vodi je plutala prazna paklica cigareta. Izvadio sam je, protresao i potražio u blizini kantu, ali nije je bilo, pa sam je iscedio tako da bude manje-više suva, i stavio je u džep jakne. Shvativši da ne mogu da učinim više ništa u vezi sa stanjem prirode na Vindermeru, a kamoli u vezi sa drugim problemima koji more planetu, otumarao sam natrag do kola i krenuo dalje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:31 am





DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Jorkšir



Prenoćio sam u Kirkbi Lonsdejlu, nezvaničnoj prestonici Lun Velija. To je region velike lepote za koji retko ko zna, ali opet, to može da se kaže za dobar deo ove oblasti. Nacionalni parkovi Lejk Distrikt i Jorkšir Dejls toliko vladaju opštim promišljanjem da je ostatak severozapadne Engleske blaženo zanemaren. Otidite u Boulendsku šumu ili dolinu Eden i pripadaće manje-više samo vama. Lun Veli je dolina lepa kao i bilo koje mesto u Lejksu (premda bez jezera, to se mora reći) ili susednom Dejlsu, a opet, ko je ikada čuo za Lun Veli?
Kirkbi Lonsdejl je lep gradić, kompaktan i prosperitetan. Nekada su u njemu bile prodavnice sa džemperima ispletenim od lokalne vune i male galerije sa narodnom radinošću, takve stvari, i njih sada uglavnom nema, ali ima više restorana i kafića, pa pretpostavljam da je to ono što svet danas traži.
Ujutro sam se odvezao u Sedberg, lepu varoš koja je sada u Kambriji, ali je u prošlosti bila u Jorkširu, u oblasti poznatoj kao Zapadni Rajding. Sedberg je najpoznatiji kao dom drevne javne škole, koja se takođe zove Sedberg, osnovane još u petnaestom veku, ali odskora se trudi da postane poznat i kao „Engleski grad knjige“, na osnovu toga što ima jednu veliku i odličnu knjižaru koja prodaje uglavnom polovne knjige, i nekoliko manjih. Tamo je dobra prodavnica opreme za pešačenje, malo kafića i delikatesnih radnji – ukratko, više nego što biste očekivali da pronađete u malom i prilično zabačenom mestu. U gradiću je postojala samo jedna zaista ružna zgrada – zgrada BT-a55. Pitam se da li je ikada postojala kompanija koja je svetu donela više toga ružnog i uopšte nezadovoljavajućeg od BT-a? Neko bi trebalo da mi objasni kako to da oni ne mogu da obezbede širokopojasni signal s jedne strane neke hempširske sobe na drugu, ali ako pozovete da se požalite na to, oni vam prebace vezu na nekog naprasitog lika u Bangaloru. Ali naravno, to je sasvim drugo pitanje.
Ušao sam u jedan kafić na glavnoj ulici kako bih popio kafu. Kafić je očigledno ozbiljno shvatio dičenje statusom Grada knjige zato što se u njemu nalazi asortiman knjiga koje mušterije mogu da čitaju dok uživaju u okrepljujućim napicima. Ona na kojoj mi je pogled odmah zastao bila je tvrdo koričena knjiga Samo jednom se živi britanske boginje broj jedan, Keti Prajs. Možda se i živi samo jednom, kako to Prajsova sasvim oštroumno primećuje (ustanovio sam da njoj promakne vrlo malo onoga što ima veze sa egzistencijalnim pitanjima), ali to očigledno ne treba da vas spreči da pišete o tome iznova i iznova. Ovo je, iznenadio sam se kad sam saznao, bila njena peta autobiografija – što je poprilično dostignuće kad se ima u vidu da joj je samo dvadeset pet godina, čini mi se (premda bi neki njeni delovi mogli da budu malo stariji). Pored svojih neodoljivih autobiografskih uradaka, Prajsova je napisala i pet romana. Sve je to dodatak uz upravljanje međunarodnim poslovnim carstvom i probijanje kroz život grudima koje su teške najmanje trideset kila po komadu.
Samo jednom se živi bavi se tek delićem bogatog i događajima ispunjenog života Keti Prajs, koji opet obuhvata dva braka, neku decu i izvestan broj veza. Prvo poglavlje, sa naslovom „Previše zaljubljena“, kao da je govorilo sve. Šesto poglavlje je nosilo intrigantniji naslov: „Poružičasti mi ponija“. (Pojma nemam. Samo što sam doručkovao.) Knjiga se prvenstveno bavi njenim brakom sa Aleksom Ridom. Upoznali su se, verujem, u nekoj džungli na drugoj strani sveta dok su učestvovali u TV programu Kanala 5 sa nazivom Ješću bube ako mi dovoljno platite za to. (Nagađam po slikama.) Venčali su se u februaru 2010. i razveli se jedanaest meseci kasnije. Ja sam imao bubuljice dugotrajnije od njihovog braka.
Pogledao sam ko je objavio ovo blago visokovrednih uspomena, kad ono – Rendom haus, moj rođeni izdavač. Pa ja sam bio član porodice Keti Prajs. Bili smo u korporativnom srodstvu. Ali jesu li me zvali na promociju? Jesu, kad je na vrbi rodilo grožđe.
I tako, pravac: Jorkšir. Ja volim Jorkšir i Jorkširce. Divim im se zbog njihove otvorenosti. Kao što sam već rekao u Beleškama sa malog ostrva, ako želite da saznate šta vam fali, nigde nećete naći toliko predusretljive ljude. Živeo sam osam godina u Malhamdejlu, nedaleko od mesta u kojem sam bio sada, i gotovo da nije prošao dan a da neki okoreli žitelj Dejlsa nije odvojio malo vremena kako bi mi pomogao da prepoznam jedan ili više svojih nedostataka.
Volim Malhamdejl i on mi nedostaje, ali sada sam odlučio, noviteta radi, da posetim neke delove Dejlsa koje sam manje poznavao, pa sam se zaputio u Dentdejl. Ako neko uopšte zna za Dentdejl, onda je to zato što je on jedna od glavnih lokacija proslavljene železničke pruge od Setla do Karlajla, koja bi mogla da bude istovremeno i najživopisnija i najnepotrebnija železnička pruga koja je ikada sagrađena u Engleskoj. U nekom trenutku tokom šezdesetih godina devetnaestog veka, nju je osmislio Džejms Olport, generalni direktor železnice Midlend, koji je želeo trasu prema Škotskoj. Već su postojale trase na istočnoj i zapadnoj obali, pa je Olport odlučio da krene po sredini. Jedini mogući put pružao se kroz najsumorniji, najudaljeniji, najprazniji predeo Peninskih brda, kroz sto šesnaest kilometara terena toliko neravnomernog i krivudavog da je to bio pravi košmar za građevince. Taj projekt je zahtevao četrnaest tunela, među kojima i Blej Mur, dugačak gotovo dva i po kilometra, i dvadeset jedan vijadukt, među kojima ih ima nekoliko baš ogromnih. Ništa od svega toga nije nikada moglo da bude ekonomično. I zaista, kad je Olportu i njegovim kolegama svanulo koliko je taj projekat lud, zatražili su od parlamenta da donese odluku o odustanku – što će reći, dozvolu da se povuku iz projekta – ali parlament je sadistički odbio da je izglasa.
Olport je zadužio mladog inženjera po imenu Čarls Šarland da izgradi prugu. O Šarlandu se ne zna gotovo ništa osim da je došao sa Tasmanije i da je imao tek dvadeset i neku godinu. Zadatak sa kojim se suočio bio je toliko ogroman da je to bilo gotovo nezamislivo, a još je problematičniji bio zbog tegobnog rada u divljini. Šarland je spavao u jednim kolima i često radio satima po pljusku ili mećavi. Još je neverovatnije što je sve to radio dok je bio akutno bolestan od tuberkuloze. To ga je neumitno sustiglo pa se, gotovo završivši posao, povukao u Torki sa samo dvadeset pet godina. Ubrzo potom je umro a da nikada nije video da voz prolazi prugom čijem je nastanku doprineo. Nadao sam se da ću videti mesto gde je stanovao kad sam bio u Torkiju, ali on je bio, čini se, previše nepoznat da bi iko zabeležio gde se to mesto nalazi. Ali sada sam makar mogao da pogledam njegovu prugu.
Otvorena je 1. maja 1876. i od samog početka bila je to veličanstvena ludost. Iz praktičnih razloga, nije prolazila blizu mnogih zajednica za čije je opsluživanje pravljena. Stanica Kirkbi Stiven nalazi se dva i po kilometra od sela Kirkbi Stiven. Stanica Dent je šest i po kilometara daleko i strmih dvesta metara iznad sela Dent.
Vozio sam se tom prugom nekoliko puta, i vidici su na tom veoma strogom kraju Dejlsa senzacionalni, ali iz voza niste u mogućnosti da zaista sagledate taj graditeljski poduhvat. Da biste to uradili, morate da stojite kraj njega. Ja sam sada stao kraj vijadukta Dent Hed i izašao da bacim pogled. Vijadukt je dug 182 metra sa deset lukova i izdiže se 30 metara iznad tla doline. To ne zvuči spektakularno visoko kad tako kažete, ali kada vidite to u tri dimenzije, neverovatno je lepo. Morao sam da zabacim glavu toliko unazad da sam izgubio ravnotežu i umalo se nisam preturio.
Britanske železnice su provele godine pokušavajući da zatvore prugu, i uspele su da je svedu na gotovo ništa. Stanica Dent je bila zatvorena šesnaest godina, a mnoge druge su tek minimalno održavane. Danas, međutim, ta pruga je pravi model za ono što može da se uradi pomoću malo inteligentnog upravljanja i marketinga. Sada u oba smera dnevno vozi sedam vozova, a broj putnika se uvećao sa devedeset hiljada 1983. do zaprepašćujućih 1,2 miliona 2013. godine.
Najupečatljivija građevina na pruzi od Setla do Karlajla jeste vijadukt Riblhed, koji se pruža četiri stotine metara preko talasaste doline reke Ribl. On ima dvadeset četiri luka, a njegova najviša tačka izdiže se 32 metra iznad okolnog pejzaža. Britanske železnice su godinama želele da ga zatvore, zbog troškova, i sagrade moderan čelični most kraj njega. To bi, naravno, uništilo jedan od klasičnih prizora Jorkšira. Na svu sreću, prevladao je zdrav razum, novac je pronađen, a vijadukt restaurisan. Naravno, to i jeste ključna stvar. Ako imate puno dobrih starih stvari i želite da ih sačuvate, morate za to da platite. Ako za to ne platite, ne možete to ni sačuvati. Verujem da sam upravo opisao savremenu Britaniju.
Vozio sam dalje kroz ljupke predele tihim puteljcima. Drum se postepeno uspinjao na veće visine, a okolina je bila sve sumornija i stenovitija, ali i dalje veoma lepa. Ovaj pejzaž je toliko trajno očaravajući upravo zbog kontrasta između zelenih dolina, sa stadima stoke koja daje mleko i ljupko pase po zelenim livadama, i samotnih, tihih visija koje se nadnose iznad njih.
Na Garsdejl Hedu, samotnom prelazu kilometrima udaljenom od svega, prošao sam kraj slavnog Murkok ina (ili Nimfomankine zamolnice, kako uvek o njemu mislim), a onda sišao do prometnog, turistima zakrčenog sela Hoz, gde sam postao prvi čovek u istoriji koji se provezao tuda a da nije stao kako bi sat vremena zagledao izloge. Zašto ljudi uopšte odluče da odu tamo, tajna je na koju odgovora nema. Umesto toga, odvezao sam se u Svejldejl i Venslidejl, dve najlepše udoline. Stao sam u Tvejtu i otišao pešice do obližnjeg sela Mjuker i natrag, stazom između livada s kravama, koje su se milosrdno uzdržale od toga da me zlostavljaju. Onda sam se odvezao u Askrig, koji je nekada vrveo turistima i turističkim autobusima, zato što je to bilo selo Daroubi iz Svih stvorenja velikih i malih56, ali sada izgleda prilično mirno, zbog čega je svakako mnogo lepše mesto za život, ako već ne za prodaju suvenira, šolja čaja i drvenih dasaka sa ispisanim nadahnutim sentimentima.
Nekih osam kilometara iza Askriga nalazi se vodopad Ejsgart, čuven po svojoj lepoti. Nije to baš Nijagara, već pre niz malih vodopada, tamo gde voda reke Jur teče preko nekoliko krečnjačkih platformi, ali nedostatak dramatike on nadoknađuje lepotom, i tu je uvek zadovoljstvo koje osetite kad vidite kako neki kreten pada u vodu pri pokušaju da pređe reku po kamenju koje iz nje izviruje. Neki bučni mladi bilmez bućnuo je unutra dok sam bio tamo, na oduševljenje svih prisutnih.
Konačno sam stigao u Lejbern, prometnu pijačnu varoš punu automobila. Svratio sam u restoran po imenu Penlis na trgu, gde sam pojeo ljuti kejdžunski sendvič u tortilji, i zapitao se kako bi se pre trideset godina kod Vilijama Hila57 kotirali izgledi da se ljudi u jorkširskim varošima hrane ljutim kejdžunskim sendvičom u tortilji.
Lejbern nije naročito privlačno mesto, ali jeste početna tačka za divnu, tajnu šetnju. Iza prodavnica, na zapadnom rubu pijace, nalazi se šumovita litica po imenu Lejbernski šal, koja se pruža bezmalo tri kilometra visoko iznad Venslidejla i sa koje pucaju veličanstveni vidici. Kako veli legenda, ime je dobila po tome što je škotska kraljica Meri tu ispustila šal u pokušaju da umakne iz obližnjeg zamka po imenu Bolton Kasl, gde su je šest meseci držali kao zatvorenicu 1568. godine. Nevolja sa tom pričom leži u tome što reč šal nije zabeležena u Engleskoj sve do 1662. godine, kada Meri već odavno nije imala vrat oko kojeg bi mogla bilo šta da zavije. Oksfordski engleski rečnik nema odrednicu za šal kao topografski pojam, što je neobičan previd, ali šta da se radi. Život ponekad ume da vas gorko razočara.
Iza Šala – znatno iza, kako se ispostavlja – nalazi se lepo selo Preston pod liticom, i potom upečatljiva, samotna građevina poznata kao Bolton Kasl, koja stoji kao džinovska zaboravljena šahovska figura na brdu. Iz razloga koji znatno prevazilaze moje znanje, zamak se zove Bolton Kasl, dok se selo pored njega zove Kasl Bolton. Bolton Kasl potiče s kraja četrnaestog veka i impresivan je na neki štur način. Ulaz za razgledanje zamka koštao je 8,50 funti, što je bilo otprilike četiri puta više nego što sam bio spreman da platim. Osim toga, baš sam kasnio. Bio je mnogo udaljeniji od Lejberna nego što sam pamtio. Trebalo mi je gotovo dva sata da stignem tamo, što je značilo da se neću vratiti do kola sve do iza pet po podne, a posle toga sam imao još sat vožnje. Ovo malo uzgredno putovanje, koliko god veličanstveno bilo, koštalo me je mog sata zadovoljstva. Zato sam se, sa izvesnom bodrošću u koraku, oprostio od Bolton Kasl Boltona i žustro se zaputio natrag prema Lejbernu i svojim pouzdanim iznajmljenim kolima.
Proveo sam noć u Barnard Kaslu, prijatnom pijačnom gradiću na reci Tiz u grofoviji Duram. Stigao sam prekasno da bih otišao u tamošnji slavni muzej Boz, zbog čega sam se razočarao. Zato sam umesto toga prošetao po varoši dok je padao mrak, i ustanovio da je ona veoma prijatna. S. Nortkot Parkinson, primetio sam sa interesovanjem, rođen je na adresi Galgejt br. 45, i ta činjenica je bila ovekovečena pločom postavljenom na toj kući. Nikad na svetu nije bilo čoveka koji je usrdnije i uspešnije uspevao da muze jednu jedinu misao. Rečenica po kojoj je upamćen glasi: „Rad se širi tako da popuni vreme raspoloživo za njegov završetak“, i poznata je i dalje kao Parkinsonov zakon. Prvi put je razjašnjena u komičnom eseju koji je on napisao 1955. za Ekonomist, dok je bio profesor Malajskog univerziteta u Singapuru. Parkinson je potom esej proširio u neveliku knjigu sa naslovom Parkinsonov zakon, koja je postala globalni bestseler i donela mu veće bogatstvo i slavu nego što iko zaslužuje za jednu prilično očiglednu zamisao. Dobio je zvanje gostujućeg profesora na Harvardu i Kalifornjskom univerzitetu u Berkliju, pa je išao na mnogo dugih, unosnih turneja i držao predavanja. Napisao je još mnogo knjiga, među njima i nekoliko romana, premda ništa što je napisao nije bilo toliko uspešno kao Parkinsonov zakon. Bez obzira na sve to, zaradio je toliko novca da je izbegao u Gernsi kako ne bi plaćao porez. Umro je 1993. godine, u svojoj osamdeset trećoj, a da ništa zanimljivo nije uradio trideset pet godina. Svejedno, zaslužio je oko 1.500 reči u Oksfordskom rečniku nacionalne biografije, dok siroti stari Čarls Šarland, zaboravljeni otac železnice od Setla do Karlajla, nije zaslužio niti jednu. Pa vi vidite.
U Barnard Kaslu ima mnogo pabova, i većina po izgledu prilično obećava. Svratio sam u Old Vel in na piće pre večere i, moram to da kažem, zaključio da je veoma prijatan. Pored mog stola nalazilo se nedavno izdanje strukovnog časopisa sa naslovom Pab i bar, koje sam uzeo i čitao sa zanimanjem, potom i sa divljenjem, jer časopis nije bio samo interesantan već i pismen – a koliko ste često u prilici da to danas kažete? Naročito mi se dopao članak o pabu po imenu Vajt post na Rimpton Hilu, na granici između Dorseta i Somerseta. Granica između te dve grofovije pruža se pravo po sredini šanka. Nekada su u Dorsetu i Somersetu na snazi bili različiti zakoni o točenju pića, pa su ljudi morali da se premeste sa jedne strane prostorije na drugu posle deset uveče kako bi legalno nastavili da piju do pola jedanaest. Ne znam zašto, ali to je u meni izazvalo probadanje nostalgije za nekadašnjim vremenima.
Potom sam otišao u jedan indijski restoran, pojeo kari i sledećih deset sati proveo u probadanjima sasvim druge sorte. Ne bih baš rekao da sam bio u delirijumu, ali jesam sanjao čudne stvari. Probudio sam se u jednom trenutku sa zapažanjem koje mi se uistinu učinilo briljantnim i originalnim, pa sam ga zapisao u beležnici na noćnom stočiću i onda na to zaboravio.
Ujutro, dok sam se pakovao, ponovo sam otkrio taj zapis. On je glasio: „Dobra strana je to što će Džimi Savil zauvek ostati mrtav.58“
Ukoliko je postojala i loša strana te pomisli, bojim se da sam propustio da je zabeležim.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:32 am




DVADESET PETO POGLAVLJE

Duram i severoistok



I

Odmah ispred stanice podzemne železnice na Gloster roudu u Londonu nalazi se otvoreni prostor sa velikom žardinjerom u sredini. U toj žardinjeri je bilo nekoliko otpornih žbunova, a bila je okružena niskim zidom na kojem su ljudi mogli da sede i jedu sendvič ili čekaju prijatelje. Nije to bilo senzacionalno, ali jeste bilo prijatno.
Onda je jednog dana gradsko veće uklonilo žardinjeru i pretvorilo taj otvoreni prostor u neku vrstu jalovog trga. Ubrzo zatim, kada sam tuda prolazio, nekoliko službenika veća u jarkožutim prslucima stajalo je u novostvorenoj praznini i zapisivalo nešto u beležnicu na tablici sa štipaljkom. Pitao sam ih zbog čega su uklonili žardinjeru, a oni su mi rekli kako opština više nema sredstava za održavanje žardinjera. A ja sam samo pomislio: zar smo sada dotle došli u ovo jeftino, posrano obeshrabrujuće doba u kojem neprekidno obitavamo – da nemamo para čak ni za nekoliko žbunova u žardinjeri?
E sad, imajte to na umu samo koji minut, dok žurimo na sever prema lepom starom gradu Duramu i stojimo ispred veličanstvene hrpe kamenja koja se zove Duramska katedrala. Jednom sam proveo divno jutro kada mi je nju pokazivao arhitekta katedrale, Kristofer Dauns. Iskreno, bio sam malo iznenađen time što jedna katedrala, makar bila velika i drevna, zahteva puni angažman arhitekte, ali jeste tako. U prirodi starih građevina je težnja da se sruše, pa im je potrebna stalna pažnja kako bi se to sprečilo. Kao prvo, kamen uopšte nije toliko večan kao što biste pomislili. Čak je i tvrdi kamen sklon da se pocepa i okruni posle nekoliko stotina godina stajanja na vetru i kiši. Kad se to dogodi, rekao mi je Kristofer, zidari pažljivo izglave stari kamen i uglave novi. To me je zbunjivalo. Zašto, upitao sam, jednostavno ne izvuku postojeći kamen i okrenu ga tako da gleda naopako?
Pogledao me je, iznenađen mojom arhitektonskom naivnošću. „Zato što je kamenje debelo samo između petnaest i dvadeset tri centimetra“, objasnio je on. Ispostavilo se da zidovi Duramske katedrale nisu od čvrstog kamena, kao što sam oduvek donekle pretpostavljao, već se umesto toga sastoje od spoljnog sloja debelog i do dvadeset tri centimetra, te onog unutrašnjeg koji je slične debljine, dok je između njih šupljina širine petnaest centimetara, koju su graditelji napunili šutom i šljunkom koje na okupu drži neka vrsta žitkog maltera nalik na cement.
I tako je Duramska katedrala, poput svih drevnih građevina, u suštini samo ogromna gomila krša koju na okupu drže dva sloja namalterisanog kamena. Ali – a ovo je zaista nešto izuzetno – pošto se taj žitki malter nalazio između dva nepropusna spoljna sloja, vazduh nije mogao da prodre do njega, pa mu je trebalo veoma mnogo vremena – četrdeset godina, da budemo precizni, kako bi se osušio. Dok se on sušio, cela građevina se blago slegala, što je značilo da su zidari katedrale morali da grade dovratke, poprečne grede i slično pod pomalo zaoštrenim uglovima kako bi se s vremenom slegli kako treba. A to je upravo ono što se dogodilo. Posle četrdeset godina usporenog potonuća, građevina se slegla u besprekorno vodoravan položaj, koji je zadržala otad pa nadalje. Za mene je to jednostavno neverovatno – zamisao da su ljudi mogli da budu toliko vidoviti i predani da obezbede savršenstvo koje oni sami možda nikada neće doživeti da vide.
E sad, nisam ja nikakav stručnjak za tu materiju, ali prilično sam siguran da smo danas mnogo bogatiji nego u jedanaestom veku, a opet, u ono doba oni su mogli da pronađu resurse za gradnju nečeg toliko izvanrednog i večitog kao što je Duramska katedrala, dok danas ne možemo da finansiramo održavanje šest žbunova u žardinjeri. A u tome ima nečeg ozbiljno pogrešnog, ako mene pitate.
Pristrasan sam, ali verujem da je Duram možda najprefinjeniji gradić na čitavoj planeti. Predusretljiv je, pametno organizovan, pažljivo očuvan, veoma lep. Izrekao sam neke komplimente na račun Durama u Beleškama sa malog ostrva, i od univerziteta dobio počasnu diplomu. Kada sam došao da primim tu diplomu, rekao sam još nekoliko lepih stvari, pa su me proglasili kancelarom. To je pravi grad za mene.
Funkcija univerzitetskog kancelara je nešto što ne razume gotovo niko izvan britanskog akademskog sveta. Kad me je moj junak i prijatelj ser Kenet Kalmen, koji je tada bio zamenik kancelara u Duramu, pozvao da preuzmem tu ulogu 2005. godine, prvo pitanje koje sam mu postavio glasilo je: „A šta to kancelar radi?“
„Ah“, rekao je on prijazno mudrim glasom, „kancelar ti je prilično nalik bideu. Svi vole da ga imaju, ali niko zaista ne zna čemu on služi.“
Kancelar je nominalno šef na univerzitetu, ali u praksi nema nikakvu ulogu, nikakva ovlašćenja, nikakvu svrhu. Univerzitetom zapravo upravlja zamenik kancelara. „Tvoj posao“, rekao mi je Ken, „jeste da budeš bezazlen i prijazan, te da dvaput godišnje predsedavaš diplomskim ceremonijama.“ I tako sam to i radio šest godina, i obožavao taj posao. Bilo je to, kako sam ustanovio, pomalo kao da sam istovremeno Kraljica Majka i Božić Bata.
Britanci mnogo toga rade izuzetno dobro i često kao da su jedva toga svesni, a to ni za šta toliko ne važi kao za pružanje visokog obrazovanja. Uporedimo situaciju britanskih univerziteta sa onom u kojoj su američki. Kao što svako zna, zaprepašćujuća je količina novca koju američki univerziteti imaju na raspolaganju. Budžet od donacija Univerziteta Harvard iznosi 32 milijarde dolara – što je više od bruto nacionalnog proizvoda većine država. Jejlov budžet je 20 milijardi, Prinstonov i Stanfordov po 18 milijardi dolara, i tako dalje po veoma dugom spisku.
U Ajovi, mojoj rodnoj državi, Grinel, lep i eminentno ugledan koledž opšteobrazovnog tipa, ali onaj za koji mnogo ljudi izvan Srednjeg Zapada nikada nije ni čulo, ima 1.680 studenata i donirani budžet od 1,5 milijardi dolara – ili više nego svi britanski univerziteti zajedno, ako se izuzmu Oksford i Kembridž. Sveukupno osamdeset i jedan univerzitet u Americi ima budžete od milijardu dolara ili više.
A to su samo budžeti. Gde su samo ogromni iznosi koje oni uzimaju od školarine, sportskih programa i koječega još? Znate li da Državni univerzitet Ohaja zarađuje 115 miliona dolara godišnje na sportskim programima, od čega oko 40 miliona – zaista mi je neprijatno da ovo kažem – pristiže u formi donacija. Tako je. Ljudi daju 40 miliona dolara godišnje za fudbalski tim Državnog univerziteta Ohaja samo kako bi ovaj mogao da privuče bolje igrače – i, ko zna, bolje navijačice. Četrdeset miliona dolara je otprilike koliko i ukupan budžet Univerziteta Egzeter u Ujedinjenom Kraljevstvu. Samo dvadeset šest britanskih univerziteta ima ukupan budžet veći od iznosa koji se godišnje daje za fudbalsku ekipu Državnog univerziteta Ohaja.
Najpre sam se zainteresovao za sve to dok sam sedeo na večeri kraj jednog agitatora za prikupljanje sredstava sa Virdžinijskog univerziteta. On je pomenuo, kao da je to nešto najprirodnije na svetu, da su oni upravo započeli petogodišnju kampanju radi prikupljanja 3 milijarde dolara. Da bi to postigao, univerzitet je zaposlio osoblje koje se bavi samo prikupljanjem sredstava i broji dvesta pedeset ljudi. Šef tog odeljenja primao je godišnje 500.000 dolara – više nego bilo ko na univerzitetu osim fudbalskog trenera. Ukratko, Virdžinijski univerzitet pretvorio se u moćnu mašinu za prikupljanje gotovine.
Ispunili su cilj, što je izuzetno dostignuće, ali evo u kom grmu leži zec. Po Tajmsovom svetskom rangiranju visokoobrazovnih institucija iz 2014. godine (koje se obično smatra najtačnijom rang-listom tog tipa), Virdžinijski univerzitet je plasiran na 130. mestu među svetskim univerzitetima. Osamnaest britanskih univerziteta sa mnogo skromnijim finansijama rangirano je iznad njega. Na svetskoj sceni, sudeći po Tajmsovoj listi, Virdžinija je otprilike na nivou britanskog Lankasterskog univerziteta, čiji je budžet hiljadu puta manji od Virdžinijskog. To je baš izvanredna stvar.
A još je izvanrednija kada pomislite kako Britanija, uprkos neprekidno skromnom finansiranju, još ima tri od prvih deset univerziteta na svetu, i 11 među najboljih 100. Drugačije rečeno, Britanija ima 1 procenat svetske populacije, ali zato 11 procenata najboljih svetskih univerziteta, i odgovorna je za bezmalo 12 procenata sveukupnih akademskih citata i 16 procenata najnavođenijih studija.
Duboko sumnjam da postoji ijedna druga oblast ljudskog pregnuća u zemlji koja iznedri više koristi svetske klase sa manje finansijskog ulaganja nego što je to visoko obrazovanje. To je možda jedina sasvim izuzetna stvar u današnjoj Britaniji.
Jedno od najčudnijih iskustava koja sam ikada doživeo zbilo se na drevnom i plemenitom mostu po imenu Elvet bridž u Duramu, i ja sam na to sasvim zaboravio, ali sam se setio sada, dok sam šetao prema katedrali. Elvet bridž potiče iz dvanaestog veka, i zbog svoje velike starosti i zato što je uzak, zatvoren je za motorizovani saobraćaj. Često sam ga koristio kada sam dolazio u Duram na kongregacije, kako se nazivaju sedmice dodele diploma, pošto se on nalazio između mog hotela i katedrale, gde su se diplomske ceremonije odvijale u atmosferi dirljive pompe i slavodobitnosti.
Jednog jutra, dok sam hitao prema katedrali na prvu ceremoniju, osetio sam čudan poriv da pogledam preko ivice. Nemam pojma zbog čega. Pravo ispod mene, deset ili dvanaest metara niže, dve mlade mame sa kolicima za bebe ćaskale su na stazi kraj brze i od kiša nadošle reke Ver. Jedna od njih je imala bebu koja je već umela da se gega. Baš kada sam spustio pogled, ona je, neprimećena, stupila na rampu za čamce kraj njih. Bio je to veći korak naniže nego što je mališan mogao da izvede, pa je izgubio ravnotežu i stumbao se u vodu. Potpuno je potonuo, a onda izbio napolje na leđima, još donekle u vodi, sa potpuno zapanjenim izrazom na licu. Bio sam pravo na liniji njegovog pogleda. Uspostavili smo kontakt očima – podelili taj neočekivani trenutak. Mališan je bio u vrtlogu zaklonjenom rampom, i na trenutak je ležao sasvim mirno, ali onda je počeo da se veoma blago okreće i pomera prema otvorenoj reci, kao da ga vuče struja.
Sve se to desilo u trenutku, ali za mene, a usuđujem se da kažem i za mališana, nastavilo se u nekoj vrsti parališućeg usporenog kretanja, u potpunoj tišini. Gledao sam kako mališan pluta u smrt, i moje lice biće poslednje lice koje će on ikada videti. Kakva slika sa kojom treba provesti ostatak života!
A onda, naglo i čudesno, stvarno vreme se ponovo vaspostavilo i svet je opet postao bučan. Viknuo sam, a njegova majka je istog trena pogledala tamo i, sa krikom, odjurila do ivice vode i zgrabila ga pre nego što je bio odnesen. Majka i njena prijateljica su se uzmuvale oko dečačića, ali ja sam video da je sa njim sve u redu. Nekoliko trenutaka kasnije, prijateljica je podigla pogled i pokazala mi da je sve u redu, kao i neku vrstu znaka zahvalnosti. Nisam više ništa mogao da uradim, a ionako sam kasnio, pa sam odmahnuo i nastavio svojim putem.
Nisam religiozna duša, ali moram da kažem kako mi izgleda donekle neverovatno da sam upravo tog jutra od svih mogućih pogledao preko mosta u toliko pogodnom trenutku. Pomenuo sam tu priču za ručkom jednom od pripadnika osoblja katedrale, a on je mudro klimnuo glavom i pokazao prstom prema nebu kao da kaže: „Bio je to Božji upliv, naravno.“
Klimnuo sam glavom i nisam ništa rekao, ali sam pomislio: „Zašto ga je onda uopšte gurnuo u vodu?“
* * *

Iza Elvet bridža, kaldrmisana ulica po imenu Bejli vodi uvis do Palas grina, džinovskog trga sa travnjakom gde je katedrala na jednom kraju kao planina od obrađenog kamena, i Zamak Duram, sada deo univerziteta, kao stražar na drugom. Ušao sam u katedralu kroz njena velika vrata od hrastovine i otprilike dvesta pedeseti put bio zaprepašćen njenom grandioznošću. To je nesumnjivo jedno od velikih mesta u svetu koja vas svedu na pravu meru.
Na istočnom kraju katedrale, u Kapeli sa devet oltara, nalazi se ogroman ružičasti prozor od kojeg zastaje dah, obima preko dvadeset sedam metara, džinovski kaleidoskop od vitražnog stakla gotovo tečnog intenziteta, koje na mestu drže krajnje tanane kamene ivice. Jednom mi je pre izvesnog vremena neki pripadnik osoblja katedrale rekao, dok je pripremao program za održavanje, kako je ekipa konzervatora iscrpno izmerila svaku površinu prozora i poslala brojke građevinskoj firmi da ih obradi neki superkompjuter. Tri nedelje kasnije, vratila se urgentna poruka sa sledećom sadržinom: „Šta god da radite, ne pravite taj prozor!“
Pitao sam arhitektu Kristofera Daunsa za to kad sam ga sreo, i on se trpeljivo osmehnuo. Ta priča je, kazao je on, apokrifna ali u suštini tačna. Danas se niko ne bi usudio da napravi takav prozor. On se nalazi, kazao mi je, na samim granicama građevinskih tolerancija. „Nekako, bez računara ili drugih sofisticiranih alatki, oni su tačno znali dokle mogu da teraju“, rekao mi je on. „To je zaista pravo čudo.“
Pogledao sam sada malo po katedrali, a onda prošetao po njenoj izvanrednoj neposrednoj okolini – koja se ovde naziva imenom Koledž – pa zatim po Bejliju i dole po šumskoj stazi do drugog istaknutog mesta u blizini, Prebends bridža. To je van svake sumnje jedan od najlepših vidika u Engleskoj, sa katedralom iznad mosta i rekom, mirnom i zelenom, koja klizi ispod njega. Taj predeo se jedva promenio otkad je ovekovečen na slavnoj slici Dž. M. V. Tarnera 1817. godine.
Ljudi dolaze sa svih strana da se dive katedrali i uživaju u tim vidicima a da ne shvataju da sve što vide samo vodi računa o sebi. Prebends bridž je deo imanja katedrale. Pre nekoliko godina, morala se proceniti njegova strukturna pohabanost. Starešina katedrale Majkl Sedgrouv kazao mi je da će samo skele koštati 100.000 funti. Pitao sam ga koliko doniraju posetioci katedrale. Prosečan posetilac ostavlja 40 penija, rekao mi je on. Više od polovine njih ne ostavi ništa.
Morao sam da požurim u Njukasl kako bih prisustvovao jednoj večeri i učestvovao u dobrotvornoj šetnji za Severni institut za istraživanje raka, hrabru organizaciju za koju sam najpre čuo preko Džona Dejvidsona, starog prijatelja koji me je poveo na usiljeni marš po Lejk Distriktu 2010. godine u okviru njegovog dobrotvornog pešačenja sa obale na obalu. Institutom upravlja profesor H. Jozef Vormur sa Univerziteta u Njukaslu, koji je nosilac medalje „Profesor pedijatrije ser Džejms Spens“59 i jedan od vodećih specijalista u Britaniji za rak kod dece.
Mislio sam na Jozefa zato što sam na putu prema Njukaslu slušao vesti na Radiju 4, sa prilogom o tome kako Dejvid Kameron obnavlja svoj zavet da će smanjiti broj doseljenika u Britaniju. Na to uvek načuljim uši, pošto sam i sam doseljenik. Isto važi i za Jozefa. On je iz Nemačke. Njegova žena Brita takođe je iz Nemačke, i još je ljupkija od Jozefa. Ona je lekarka opšte prakse. Voleo bih da je ona moja lekarka opšte prakse zato što je pametna i dobra. Eto sada stvari koja me jednostavno izluđuje.
Ako bi Jozef i Brita sutra otišli kući, vlada bi to zabeležila kao dobitak za zemlju. Broj doseljenika u Britaniji bio bi smanjen za njih dvoje, pa bi se stoga država pomerila malčice bliže nekom zamišljenom konceptu savršenstva. Najpametniji čovek koga poznajem je Karlos Frenk sa Duramskog univerziteta. On je jedan od vodećih svetskih kosmologa. Na svoju katedru privlači najveće moguće talente. Karlos je iz Meksika. On potiče iz fenomenalno bogate porodice; nije u Britaniji zato što ga to čini bogatijim. Mogao je da bude na Harvardu, Kaltehu ili bilo gde, ali njemu se dopada Duram. Ako bi sutra otišao, i to bi se vodilo kao neto dobit za zemlju. Treba li uopšte da napominjem kolika je to budalaština?
Ne predlažem to da Britanija ne kontroliše broj sopstvenih stanovnika. Samo kažem da taj proces ne treba da se sastoji samo od prebrojavanja živih glava. Žena Džona Dejvidsona, Dona, takođe dolazi iz Amerike. I ona je izuzetno ljupka i veoma nadarena. Ona pomaže u projektovanju centara za posetioce širom sveta za jednu američku kompaniju, tako da zarađuje dolare za britansku privredu i, nimalo slučajno, u slobodno vreme prikuplja mnogo novca za Severni institut za istraživanje raka. Ljudi poput nas ima na buljuke. Svi smo mi ovde zato što nam se ovde dopada, ili smo u braku sa Britancima, ili oboje. Ako smem to da kažem, vi ste malo veće kosmopolite, moguće čak i dinamičniji i produktivniji, ponekad čak i draži i zamamniji, zato što smo mi ovde sa vama. Ako mislite da u svojoj zemlji treba da imate samo ljude koje sami proizvodite, onda ste kreteni.
I, uzgred, svako od nas stavlja više od 40 penija u ćase za prikupljanje priloga u katedralama.
* * *

Te večeri sam prisustvovao izuzetno prijatnoj večeri za prikupljanje sredstava za Severni institut za istraživanje raka gde je sjajna gospođa iz porodice proizvođača konfekcije Barbur dala izuzetno velikodušnu donaciju, pa predlažem da svi što pre odemo i kupimo nešto Barburovo, a onda sam sutradan otišao na imanje Blegdon hol, koje je bilo domaćin dobrotvornog pešačenja.
Blegdon hol je dom predaka vikontske porodice Ridli. Današnji vikont je pisac i ljubazna duša koju svet uglavnom poznaje kao Mata Ridlija. Ja Mata poznajem godinama, ali veoma dugo nisam imao pojma da čeka da nasledi titulu vikonta. Tek kad sam ga prvi put posetio u njegovoj kući i zatekao kako stoji na ulaznim vratima zgrade velike otprilike kao moja gimnazija, shvatio sam da njegovo poreklo obuhvata i izvesnu količinu privilegija.
U svojoj mladosti, Mat je radio kao novinar za Ekonomist i privremeno bio stacioniran u Americi. Rekao mi je da je jednom otišao u Ajovu na politički kokus i prijavljivao se u nekom motelu kad je primetio da se na zidu iza recepcije nalazi reprodukcija slike engleskog seoskog imanja iz osamnaestog veka. Ta slika je Matu bila strašno poznata, pošto se na njoj nalazio Blegdon. Original je visio u njegovoj kući. Rekao je mladoj recepcionerki: „Pretpostavljam da mi nećete verovati kad vam budem ovo rekao, ali to je moja kuća.“ Ona je bacila pogled na reprodukciju, a onda i na njega, kao da joj je upravo saopštio da živi u Zvončicinom zamku u Diznilendu, i dovršila proces prijavljivanja ne pomenuvši njegov komentar.
Matova žena Anja, koja je takođe ljupka i ima mozak kao mejnfrejm računar, vodeći je neurolog na Univerzitetu u Njukaslu. I ona je Amerikanka. Njihov sin Metju, student na Kembridžu, bio je jedan od članova prošlogodišnjeg pobedničkog tima Univerzitetskog izazova, pa je i sam očigledno strahovito pametan, baš kao i njihova divna kćerka Ajris. Deca su Britanci, ali polovina njihovih mozgova i, ako ćemo pošteno, oko tri četvrtine lepote potiču iz Amerike.
I to je zaista sve što nameravam da o ovome kažem.
Šetnja je bila veoma uspešna, kao što obično biva, i izuzetno zabavna, ali iznad svega dirljiva, zato što su gotovo svi učesnici bili na neki način pogođeni dečjim rakom kao roditelji, braća i sestre, ili žrtve. Ne moram da vam opisujem samu šetnju jer sam siguran da ste i sami učestvovali u nekoliko takvih. Ko u Britaniji pa nije? Ali vi možda niste svesni toga koliko je to neuobičajeno za ostatak sveta. Kad smo se 1995. godine preselili u Nju Hempšir i saznali da jedna od naših novih komšinica trči na Bostonskom maratonu, ja sam joj rekao: „O, pa sponzorisaću vas“, a ona je izgledala užasnuto. Pomislila je da ću je sponzorisati onako kako bi to možda učinio Najki ili Adidas, kao komercijalni predlog, te da očekujem od nje da nosi na sebi sendvič table sa natpisom „Kupujte knjige Bila Brajsona“ ili nešto tome nalik. Zamisao o trčanju zarad prikupljanja novca za dobrotvorne svrhe bila je potpuno nepoznata.
Tako je to samo još jedna sitnica zbog koje je Britanija sasvim posebno mesto. To, kao i činjenica da tu ima poprilično doseljenika-veseljaka.
O, a evo još jedne stvari: džinovske skulpture po imenu Nortamberlandija, koju je dizajnirao umetnik Čarls Dženks i podigao na zemljištu koje su poklonili Ridlijevi, i takođe obezbedili deo sredstava za njeno finansiranje. Mat me je odveo da je vidim neposredno posle prethodne šetnje. On se njome veoma ponosi, i to s dobrim razlogom. To je jednostavno najdivnija moguća tvorevina. Posredi je ogromna figura opružene žene, duga četiri stotine metara i visoka trideset, napravljena od zemlje iskopane za vreme vađenja uglja na Ridlijevoj zemlji, a onda oivičena stazama i zasađena travom.
Njene razmere su zaprepašćujuće. „To je“, kazao mi je Mat, „najveći prikaz žene na svetu.“ Divna je za gledanje, ali je isto tako veliko zadovoljstvo hodati po njoj. Staze vode do vrha njene glave, do dva istovetna brežuljka njenih dojki, duž njenih ruku i niz travnate butine. Bilo je to izvrsno, nešto najbolje što sam video posle mnogo vremena.
Voleo bih da sam ponovo mogao da provedem sate verući se po Nortamberlandiji, ali morao sam da se zaputim drugačijim stazama. Došlo je vreme da pođem u Škotsku. Moja engleska pustolovina bližila se kraju.
II

Prenoćio sam u Nort Beriku, sto četrdeset pet kilometara severno od Njukasla, dobrano unutar Škotske. Planirao sam da se ujutro odvezem u Edinburg, a onda nastavim na sever kroz Karngorms do Invernesa, te potom dalje do Ulapula i Kejp Rata. Nisam imao mnogo vremena za zadržavanje – sezona se, kakva god bila, bližila kraju na Kejp Ratu – ali ja sam se veoma radovao doživljaju vožnje u Hajlends60. Čudna je to stvar, pošto niko ne može tačno da kaže gde počinje i gde se završava škotski Hajlends, ali nastupi trenutak kada se svet ispuni čistim, svetlucavim vazduhom, a planine poprime nekakvu veličanstveno ljubičastu boju i vi znate da ste tamo. Tome sam se radovao.
Nort Berik se ponekad brka sa Berikom na Tvidu, ali je zapravo potpuno drugo mesto, dalje uz obalu na ušću reke Fort. Nisam ništa znao o tome i obreo sam se tamo samo zato što se nalazilo zgodno na putu za Edinburg. Pa, ljupko je – prosperitetna i privlačna primorska varoš sa proslavljenim terenom za golf koji gleda na okean i neverovatno liči na onaj u Sent Endrusu61. Veoma mi se dopalo.
Ostavio sam prtljag u hotelu, a onda odšetao u varoš. Otišao sam u Šip in, koji mi je izgledao prijatno, i pročitao jučerašnji primerak Ist lotjen kurira koji sam zatekao na jednom stolu. U novinama se nalazio zanimljiv izveštaj o nedavnom sakupljanju otpadaka koje je priredila organizacija sa nazivom Kampanja protiv otpada na obali Forta. Pripadnici KPOOF-a ne samo što brižljivo sakupljaju otpatke, alal im ćufte, već ih onda izgleda sve prebrojavaju. Sveukupno su sakupili više od pedeset hiljada komada u tom nedavnom pohodu, pri čemu je tu bilo pedeset pet rekvizita za proslave, dvadeset tri saobraćajna čunja, dvanaest četkica za zube, četrdeset tri hirurške rukavice i petnaest kesa za kolostomiju. Te kese za kolostomiju su me nagnale da se zamislim. Kako se to objašnjava? Da li je to jedan čovek bacio kese za kolostomiju u petnaest različitih prilika, ili je to bila grupa korisnika kesa za kolostomiju koja je možda krenula na godišnji izlet? Ukoliko je ovo potonje posredi, da li bi to moglo da objasni i rekvizite za proslave? Nažalost, Kurir to nije naveo.
Stranice sa vestima bile su pune članaka o tučama u pabovima – pet na jednoj strani, i to samo iz ovog kraja – ali sve ostale su se bavile izložbama cveća, zabavom i ljudima koji briju glavu u dobrotvorne svrhe. Nikada nisam video da na jednom lokalitetu u tolikom opsegu ljubaznost i nasilje obitavaju jedno uz drugo. Kad sam otišao po drugu pintu, okrenuo sam se i ugledao nekog lika koji je stajao iza mene i čekao da zauzme moje mesto za šankom. uǝpoq :ɐpɐɹqo Zaigrali smo onaj mali ples levo-desno, kada se jedan drugome nenamerno isprečite na putu. Osmehnuo sam se bespomoćno, kao što se već radi, a on me je pogledao kao da pomišlja da mi progura glavu kroza zid. Zaključio sam da je u tome nevolja sa Škotskom. Nikad ne znate hoće li sledeći čovek koga sretnete da vam ponudi svoju koštanu srž ili će vas mlatnuti čelenkom u glavu.
Potom sam obedovao u jednom tajlandskom restoranu u glavnoj ulici, a onda sišao do mora i pogledao preko prema ostrvima raštrkanim blizu obale. Jedno od njih, po imenu Fidra, navodno je nadahnulo Roberta Luisa Stivensona za Ostrvo sa blagom. Izgleda da je dosta vremena proveo u varoši kad je bio mali. Vidik je bio divan. Nisam video nijednu kesu za kolostomiju.
Dok sam stajao tamo, strašno me je trgla zvonjava mog telefona. To me je zvala moja žena da mi kaže kako se kod kuće pojavio problem. Ne mogu vam reći šta je to bilo. Imalo je veze sa jednim sporom u Americi – tužio sam nekoga – a deo naknadnog poravnanja u tom slučaju bila je moja saglasnost da o tome ne govorim. Ali nešto je iskrslo pa sam morao da se vratim kući. Hajlends je morao da sačeka.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:32 am





DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Do Kejp Rata (i mnogo dalje)



I

Postoje dve poteškoće kada želite da sa juga Engleske stignete do Kejp Rata. Prva je dolazak do Kejp Rata sa juga Engleske. Vidite, daleko je to – hiljadu sto dvadeset pet kilometara od mojih zadnjih vrata, sudeći po Guglovim mapama – i podrazumeva u najmanju ruku putovanje vozom, putovanje kolima, putovanje skelom preko samotnog moreuza Darnis, i truckavu vožnju minibusom kroz nenastanjenu divljinu. Stoga valja dobro razraditi logistiku.
Drugi i još problematičniji deo tog poduhvata jeste utvrđivanje da li možete uopšte tamo da stignete. Internet sajt Kejp Rata napominje da prelazak skelom zavisi od hirova plime i vremenskih prilika, koje u ovom delu Škotske mogu da budu i remetilačke i ekstremne. Čitavo poluostrvo Kejp Rat se takođe zatvara s vremena na vreme, izgleda bez mnogo upozorenja unapred, kada ga Ministarstvo odbrane, koje tamo poseduje 10.000 hektara, koristi za vežbanje u gađanju i dizanju koječega u vazduh. Povrh svega toga, skela i minibus ne rade pola godine. Propustite li poslednji jesenji brod, morate da čekate šest meseci na sledeći, prolećni.
U nadi da će uvesti malo izvesnosti u taj proces, moja žena je pozvala da mi rezerviše karte.
„Ne primamo rezervacije“, rekao joj je čovek.
„Ali on dolazi izdaleka“, kazala je ona.
„Svako ko stiže ovamo dolazi izdaleka“, napomenuo je čovek.
„Pa, kakve onda ima izglede da se ukrca na brod ako se prosto tako pojavi?“
„O, trebalo bi sve da bude u redu“, rekao je čovek. „Trenutno nemamo gužvu. Pa, većinom je nemamo. Ponekad je imamo.“
„Ne znam kako to da protumačim.“
„Ako stigne ovamo rano, trebalo bi da bude sve u redu.“
„Koliko rano?“
„Što ranije, to bolje“, rekao je čovek. „Doviđence.“ I prekinuo je vezu.
I tako sam u kišno nedeljno veče, u raspoloženju neodređene nelagodnosti, bez izvesnosti da ću stići tamo kuda sam na kraju naumio da stignem, koračao zadivljujuće dugim čuvenim Kaledonijskim spavaćim kolima na stanici Juston u Londonu da bih konačno pronašao vagon K i mali ležaj koji će mi biti dom za tu noć i moje prevozno sredstvo do dalekog severa Škotske.
Sam voz je, moram to da kažem, video i bolje dane. U stvari, ako moram da budem baš potpuno iskren, ti njegovi bolji dani prošli su prilično davno, ali bio je čist i relativno udoban, a osoblje je bilo prijateljski raspoloženo. Sudeći po biltenu koji je bio ostavljen na krevetu, kompanija će 2018. godine pribaviti sedamdeset pet novih vagona za spavanje, a u međuvremenu unosi neka druga mala poboljšanja. U biltenu je sa posebnim ponosom napomenuto kako je sva posteljina „osvežena“. Ne znam šta time tačno hoće da kažu; „osveženo“ meni zvuči najmanje čitav jedan nivo ispod pranja, ali možda sam samo sve to pogrešno tumačio.
Odlunjao sam do vagona za ručavanje kako bih nešto popio. Tamo je već bilo petoro ili šestoro ljudi. Pogledao sam mali jelovnik koji mi je stajao na stolu. Sve što se nudilo bilo je robusno škotsko i nimalo primamljivo za nekoga iz Ajove. (Verujem da po tom pitanju mogu da govorim o čitavoj svojoj državi.) Za večeru su se mogli dobiti hagisi, nipsi i tatisi, dok su grickalice obuhvatale Tanokov čajni kolačić, čips sa ukusom hagisa, i škotski tablet gospođe Tili, što meni uopšte nije zvučalo kao hrana, već više kao nešto što biste stavili u kadu sa toplom vodom i unutra umočili umorna stopala. Zamišljam kako to šišti i izbacuje struju golicavih mehurića. I pića su sva bila škotska, čak i voda. Naručio sam Tenetovo svetlo pivo.
Možda je opasno zaključivati previše toga o karakteru i namerama jedne nacije na osnovu grickalica u jelovniku iz železničkog vagona, ali morao sam da se zapitam nije li škotski nacionalizam sada malo našao pa zašao. Hoću reći, ti jadni ljudi sebi uskraćuju jednostavne radosti kit-kat čokoladica i kornvolskih testenina, pa umesto toga jedu nips i lekove za stopala ne bi li dokazali koliki su rodoljubi. Meni to izgleda malčice nepotrebno.
Pre mnogo godina – još početkom osamdesetih godina dvadesetog veka, pretpostavljam – bio sam u Škotskoj kad je Engleska igrala važnu fudbalsku utakmicu protiv Italije, i ja sam je gledao u hotelskom baru u Ejberfeldiju u Pertširu. Početkom utakmice, Engleska umalo nije postigla gol, ali ja sam jedini u prostoriji podigao ruke. Nekoliko minuta kasnije Italija je dala gol i svi u baru reagovali su s velikim zadovoljstvom, a onda otpili veliki gutljaj iz svojih čaša, i sećam se da sam tada pomislio: „Ovi ljudi nisu deo Tima UK.“ To me je izuzetno uznemirilo. Mislio sam da svi navijaju za svoje rođake. Ja sam uvek navijao za Škotsku i Vels, pa čak i za Republiku Irsku, na osnovu toga što smo svi u osnovi rod. Čak i sada, trudim se da budem velikodušan i navijam za Škotsku u neutralnim utakmicama, ali jednim delom svog bića istovremeno mislim: „Ma ko ih jebe. Neka se muče da bi pobedili Maltu.“ Neverovatno je koliko mi se često želja ostvari.
Kako god, drago mi je bilo kada je Škotska glasala da ostane u uniji. Ja volim Škote, pogotovo one koji me ne gledaju kao da bi za koji tren mogli da mi glavu proteraju kroz zid.
Legao sam rano i zaspao kao zaklan, a probudio sam se samo zato što je kondukter pokucao na moja vrata i dao mi pripremljeni doručak na poslužavniku, koji nisam očekivao i za koji sam bio veoma zahvalan.
„Kasnimo dva sata“, rekao mi je on veselo.
„O“, kazao sam ja.
Povukao sam zavesu u stranu. Napolju je bio Hajlends – planine i dolovi, i uski crni put koji se pružao kraj nas. Kako je samo uzbudljivo probuditi se u novoj zemlji. Konačno smo stigli u stanicu Kinđusi i zaustavili se, a onda ostali tako zaustavljeni toliko dugo da je počelo da mi se čini kako ćemo u tom stanju ostati permanentno. Voz je poprimio onu vrstu tišine od koje imate savršeni sluh. Čuo sam glasove u drugim kabinama i muvu u hropcu kraj prozora. Bacio sam pogled napolje i ugledao troje ljudi koje sam prepoznao iz bara, kako stoje na peronu i puše. Izašao sam i zatekao masu ljudi koji su samo stajali unaokolo. Naš kondukter je prošao i rekao mi da se jedan teretni voz pokvario dalje na pruzi, pa je naša lokomotiva otišla da ga spase. Izgleda da sam se sada obreo u nekoj priči o Lokomotivi Tomasu.
Izgubio sam osećaj za to koliko smo vremena proveli u Kinđusiju. Mogu samo da kažem da smo stigli u Invernes, koji nam je bio konačno odredište, više od petnaest sati posle ukrcavanja. Izašao sam u zonu lake industrije oko dva kilometra od gradskog centra, gde sam preuzeo iznajmljena kola i, laka srca i dobro raspoložen, krenuo na sever i zapad prema Ulapulu.
Ulapul je uredno selo u izvanrednoj okolini na obalama Loh Bruma, stotinak kilometara od Invernesa. Uzeo sam sobu u svom hotelu, a onda odmah izašao u šetnju, zadovoljan zbog toga što su mi noge ponovo u pokretu. Centar Ulapula bio je pun turista, koji su izgledali jednoobrazno opušteni i srećni. Ulapul je izgledao kao sasvim prijatno mesto – prosperitetno, prijateljsko, veoma čisto. Lukom je dominirao terminal za trajekte prema Stornoveju na ostrvu Luis, što je obali davalo svojevrsnu svrhu i preduzetništvo, a bilo je tamo i prijatnih radnji i galerija gde se moglo njuškati. Sve mi se to dopadalo.
Palo mi je na pamet sledeće: ako biste uspeli da celu Britaniju uredite ovako – ako biste nekako taj ugodan red i nerazmetljivi prosperitet ulili u mesta poput Blekpula i Grimsbija – imali biste gotovo savršenu državu. Smem li da vam kažem šta bih voleo da vidim? Voleo bih da vidim vladu koja bi rekla: „Prekinućemo ovu nečuvenu opsesiju ekonomskim rastom nauštrb svega drugog. Veliki ekonomski uspeh ne donosi naciji sreću. On proizvodi republikance i Švajcarsku. Zato ćemo se usredsrediti samo na to da budemo ljupki, prijatni i civilizovani. Imaćemo najbolje škole i bolnice, najudobniji javni prevoz, najživahnije umetnosti, najkorisnije i najsnabdevenije biblioteke, najveličanstvenije parkove, najčistije ulice, najprosvećeniju društvenu politiku. Ukratko, bićemo kao Švedska, samo sa manje haringi i više dobrih viceva.“ Zar to ne bi bilo izvrsno? Ali naravno, to se nikada neće dogoditi.
Za svaku pohvalu je to što sam otišao rano na spavanje i ustao u pet sledećeg jutra kako bih dva sata vozio do Kejp Rata. Bilo je to savršeno jutro, a ja sam bio i više nego uzbuđen. Vazduh je bio čist i obećavao je izvanredan dan. Ceo svet je i dalje spavao dok sam ja vozio na sever po malom putu A835. Sunce koje se rađalo obasjalo je vrhove planina, nalik na pruge od električnog plamena. Pejzaž je bio načisto grandiozan – kilometri i kilometri brda, zaliva, otvorenog mora, zahuktalih potočića i ogromnih udolina, tako da se sve to neprestano ponovo mešalo u nove kombinacije nenadmašne veličanstvenosti. Nije me uopšte ostavilo ravnodušnim kao što sam očekivao. Usput su svuda bile farme sa okućnicom i ogromni hoteli na obalama zaliva, čak i poneka mala zajednica. U selu Skori, prošao sam kraj putokaza na kojem je pisalo Plaža i groblje, što mi je izgledalo kao čarobna kombinacija. („Sutra je baki sa’rana. Ne zaboravite da ponesete kupaće kostime.“) Bio sam veoma srećan.
Stigao sam do pristaništa za skelu malo posle pola osam, i bio jedini tamo, pa sam se nacrtao na ivici vode. Okolina je bila senzacionalna – monumentalna brda u pozadini gledala su na fjordu sličan moreuz Darnis. Poluostrvo Kejp Rat, sumorno ali primamljivo, stajalo je nekih osamsto metara sa druge strane moreuza. Ptice su nisko nadletale vodu. Na jednom dalekom peščanom sprudu, neka klada se pomerila i oživela – foka! – i počela da se primiče vodi preko zamreškanog peska.
Oko osam i dvadeset video sam kako neko s druge strane jezera manevriše dva minibusa, jedan po jedan, na tamošnjem pristaništu, a onda je odjednom stigla čitava gomila ljudi s moje strane. Minut kasnije, stigao je i neki čovek koji je izgledao važno, i svi su se okupili oko njega na vrhu navoza, pet-šest metara od mene. Ljudi su mu davali novac, a on je njima izdavao karte. Niko nije obraćao nikakvu pažnju na mene. Odgegao sam se do vrha rampe.
„Izvinite, ja sam prvi ovde stigao“, pobunio sam se kod glavnog.
„Ovi ljudi su rezervisali“, odgovorio je on.
Sad moramo načas da zastanemo. Ustao sam u pet ujutro i vozio dva sata da stignem tamo. Sat vremena sam proveo na tom mestu. Osim toga, nedostajalo mi je oko tri velike šolje kafe za potpunu mentalnu stabilnost i bio sam na ivici opasne bolesti po imenu kofeinski trnci. Ovo nije bio dobar trenutak za čačkanje moje staloženosti.
„Ali ja sam pokušao da rezervišem“, kazao sam. „Moja žena je zvala i rečeno joj je da ne primate rezervacije.“
„Trebalo je da rezervišete“, ponovio je on i okrenuo se da obavi transakciju sa drugom mušterijom.
Zapiljio sam se iz sve snage u njegov potiljak. „Pokušao sam da rezervišem, ti bilmezu jedan piktski!“, zavapio sam u maloj sobi obloženih zidova u mom mozgu koju držim tamo za ovakve razgovore. Spolja i smirenije, rekao sam: „Ali ja sam pokušao da rezervišem. Čovek nam je rekao da ne primate rezervacije.“
„Ah, sigurno ste razgovarali sa Angusom“, kazao je on. Ne sećam se tačno koje je ime upotrebio, ali je izgleda mislio da je to prikladno objašnjenje razloga zbog kojeg sam upravo doputovao čak iz Hempšira u daleku Škotsku bez ikakve svrhe. Gledao sam užasnuto kako on vodi svoje štićenike niz rampu za čamce i počinje da ih ukrcava na otvoreni brod.
„Prešao sam hiljadu i sto kilometara“, rekao sam molećivo.
„Ja sam došla iz Kalgarija“, zapištala je neka bucmasta žena u žutoj kabanici, sva zadovoljna zato što me je nadgornjala.
„Ma odjebi ti!“, poterao sam je iz svoje obložene sobe.
„Ima jedno mesto viška“, rekao mi je skeledžija.
„Kako, moliću lepo?“
„Možete da dobijete to mesto ako želite.“
Klimnuo je glavom prema praznom sedištu.
Zbunjen ali presrećan, uzverao sam se tamo i lako ali namerno udario ženu iz Kalgarija rancem u potiljak, i zauzeo mesto. Platio sam skeledžiji šest i po funti pa smo krenuli.
Putovanje preko zaliva potrajalo je samo oko pet minuta. Na drugom kraju, popeo sam se u minibus koji je čekao, platio vozaču dodatnih dvanaest funti, i nekoliko minuta kasnije, kad se vozilo napunilo, krenuli smo strmim, džombastim putem. Kejp Rat je ležao osamnaest kilometara dalje, na drugoj strani golog poluostrva. Ipak ću uspeti da stignem tamo. Ponovo sam bio veoma srećan.
Kejp Rat zapravo nije dobio ime po svojoj nasilnoj prirodi62. Rat je izgleda stara nordijska reč za tačku okretanja – gde su vikinški brodovi zaokretali iza ćoška kako bi se vratili kući – ali je svejedno veoma divalj. Zimi vetrovi mogu da dosegnu brzinu od 275 kilometara na sat, kako su nam rekli. Mora oko severne Škotske, gde se sudaraju Severno more i Atlantik, navodno su najživahnija na svetu. U jednoj oluji iz devetnaestog veka, malo dalje istočno duž obale, talas je udario u vrh svetionika gotovo šezdeset metara iznad mora i otkinuo vrata sa šarki. To su prilično nametljive vremenske prilike.
Naš vozač je bio veseljak po imenu Redž, koji je neprestano ćeretao dok je vozilom zaobilazio udarne rupe i prelazio preko njih. Put do Kejp Rata je tehnički javni drum, U70, ali poslednji put je bio asfaltiran 1956. godine i u njemu je više rupa nego asfalta. On prolazi kroz veliku i praznu pustopoljinu, po kojoj su tu i tamo raštrkani stari vojni kamioni i poluguseničari, postavljeni kao mete za gađanje.
Trebao nam je otprilike jedan sat da prevalimo osamnaest kilometara do rta, gde nas je dočekao veliki crno-beli svetionik koji je stajao na litici visoko iznad uzburkanog mora. Taj svetionik je 1828. godine sagradio Robert Stivenson, deda Roberta Luisa Stivensona. Danas je svetionik automatizovan i nije neophodan niko da njime upravlja. Tamo se nalazi čuvar po imenu Džon Jur, koji upravlja kafićem za posetioce u jednoj od sporednih zgrada, zbog čega sam ja naravno bio veoma zadovoljan. Jur je jedini stalni stanovnik poluostrva i sigurno provodi najveći deo svog života kao verovatno najizolovaniji čovek u Britaniji.
Na Kejp Ratu nema bogzna šta da se radi. Svetionik je zatvoren za posetioce, tako da možete samo da tumarate okolo i uživate u pogledu ili da uđete u kafić. Stajao sam na travnatom brežuljku i neko vreme zurio u grube, veoma lepe morske litice koje se protežu prema dalekom Danet Hedu. Daleko na istoku, kraj same obale, bila je velika kopnena masa koja je mogla da predstavlja samo Hoj, najjužnije od ostrva Orkni. Kasnije sam to proverio i ustanovio da je ono udaljeno sto i trideset kilometara. Zar je zaista moguće videti toliko daleko?
Obišao sam oko svetionika, a onda otišao i stao na kamenu uzvisinu ispred njega, i oprezno virnuo preko ivice. Tamo je ponor od gotovo sto metara, do oštrog stenja i talasa koji se na njemu slamaju. Ovo je zaista kraj Britanije. Preda mnom je bilo samo nemirno more sve do polarne ledene kape, a levo ista takva praznina do Njufaundlenda. Stajao sam nekoliko minuta i pomišljao sa prikrivenim ponosom da sam najseverozapadniji čovek u Velikoj Britaniji. Koliko često iko dolazi u priliku da to kaže?
Pošto sam sada došao do rta, očekivao sam da me obuzme nekakav osećaj konačnosti i ispunjenja. Naravno, bio sam svestan toga da se nisam baš naročito fizički pomučio do svojih krajnjih granica kako bih tu stigao, te da sam, štaviše, najveći deo putovanja kroz Škotsku proveo u čvrstom snu. Čak i tako, bio je ovo ključni trenutak. Možda i nisam prvi čovek u istoriji koji je posetio oba kraja Brajsonove trase, ali svakako sam bio prvi koji je to uradio i znao šta je uradio.
I tako sam stajao, držeći ruke stisnute na leđima, zagledan u vetar, čekajući strpljivo, ali nisam osetio ništa specijalno. Na kraju sam odustao od te zamisli, i umesto toga još malo prošetao po vrhu litice, i onda otišao u kafić u nadi da bi gospodin Jur mogao da uradi nešto u vezi sa mojom veoma ozbiljnom potrebom za kofeinom. Na svu sreću, mogao je.
II

Proveo sam još nekoliko dana obilazeći Hajlends. Otišao sam u Invernes i posetio bojište kod Kalodena, gde je dve hiljade ljudi izginulo u borbi protiv Engleza, a potom i Glenkou, gde ih je još izginulo kada je došlo do zloglasnog masakra koji su Kembelovi počinili nad Makdonaldovima, pa sam turobno pomislio kako se istorija Hajlendsa sastoji od pet stotina godina svireposti i krvoprolića, posle čega su usledile dve stotine godina preterivanja u sviranju na gajdama. Plovio sam dnevnim trajektom od Port Apina do ostrva Lismor nasred Loh Linija i malo prošetao i tamo. Bilo je to sjajno, premda je padalo mnogo kiše. Omiljen mi je doživljaj kod Glenelga, na malom zalivu gde sam uživao u lepim vidicima prema ostrvu Skaj. Odmah izvan Glenelga, na mirnoj čistini koja izgleda prilično slabo posećena, stoje dve sasvim izuzetne strukture za bilo koji deo sveta. Nazivaju se brohovima, i te strukture su jedinstvene za Škotsku.
Brohovi su praistorijske kamene kule, obično visoke oko devet metara sa obimom u osnovi od dvadesetak metara, otprilike oblika sličnog rashladnim tornjevima u nuklearnim elektranama, napravljene od pažljivo naslaganog kamenja komplikovanog dizajna sa dva zida između kojih je šupljina. Ni u jednom od njih nema maltera, a opet su toliko dobro napravljeni da je čak i posle 2.500 godina veliki broj njih uglavnom netaknut. Dva broha kod Glenelga su navodno najbolji u kopnenom delu Škotske i jednostavno su tiho i elegantno straobalni. Ali meni se, što se njih tiče, najviše dopada to što su potpuno misteriozni. Niko nema pojma čemu su mogli da služe.
Bili bi beskorisni kao stambene građevine ili mesta za okupljanje bilo koje vrste, zato što nisu imali prozore i unutra su manje-više sasvim mračni. Nema nikakve naznake da je iko ikada sahranjen u njima. Sugerisano je da su to možda bili odbrambeni bastioni, ali svi oni koji bi se tiskali u njima praktično bi sami sebe zatočili u tamnom prostoru i prepustili okupatoru da se posluži njihovim usevima i stokom. To ne izgleda sasvim uverljivo. Možda su to bile osmatračke kule, ali mnoge se nalaze na mestima odakle nema ništa naročito da se gleda. Obično stoje same, ali povremeno, kao kod Glenelga, ima ih u parovima. Njihova izgradnja ukazuje na to da su bile projektovane tako da se dele na više spratova, ali gotovo sve su napravljene na mestima gde je premalo drveta za pravljenje podova. Ukratko, bukvalno sve u vezi sa njima potpuno zbunjuje.
Palo mi je na pamet dok sam stajao tamo kako je to jedna od onih stvari koje mi se zaista, zaista dopadaju u vezi sa Britanijom: ne možete je nikada upoznati do kraja. Toliko toga ima u njoj – više nego što iko ikada može da vidi, prokljuvi ili uopšte počne da saznaje. Toliko tu ima stvari da niko ne može definitivno da kaže koliko ih je zaista. Zar to nije sjajno? Pukim slučajem sam pročitao jedan članak u Savremenoj arheologiji o čoveku po imenu Olaf Svarbrik, po profesiji veterinaru, koji je dobar deo svog života proveo u popisivanju svih drevnih megalita u Britaniji. Izgleda da pre njega niko to nije uradio. Svarbrik je pronašao 1.502 megalita na 1.068 lokacija. To je mnogo veći broj nego što zvuči. Ako biste odlučili da posetite po jedan megalit nedeljno, bilo bi vam potrebno dvadeset godina da vidite sve.
Tako je sa svim istorijskim stvarima u Britaniji. Ako biste pokušali da posetite sve srednjovekovne crkve u Engleskoj – samo u Engleskoj – po jednu nedeljno, za to bi vam trebalo trista osam godina. Trebalo bi vam dodatno, zastrašujuće dugo vreme da posetite sva istorijska groblja, palate, zamkove, brdska utvrđenja iz bronzanog doba, džinovske figure urezane u bregove i svaku drugu kategoriju građevine. Da vidite sve brohove trebala bi vam decenija. Svi poznati arheološki lokaliteti u Britaniji zahtevali bi čak 11.500 godina vašeg vremena.
Shvatate šta govorim. Britanija je beskonačna. Nigde na svetu ne može se videti više toga na manjem prostoru – nigde ne postoje brojniji zapisi o zanimljivoj i vrednoj produktivnosti u užem periodu i na višem nivou. Nije nikakvo čudo što moje putovanje nije izgledalo dovršeno. Nikada ne bih uspeo da vidim sve.
Tu sam misao poneo sa sobom kući, a potom i u Ameriku, gde sam ponovo morao da odem poslom. Jednog dana, nedugo posle moje posete Kejp Ratu, nalazio sam se u veoma tihoj robnoj kući u Indijanapolisu i samo ubijao vreme, kada je jedna prodavačica odlučila da mi bude nova najbolja prijateljica i mentorka. Pratila me je kroz celo odeljenje sa muškom modom i predusretljivo identifikovala svaki komad odeće koji sam dodirnuo. „To su vam naše kravate“, kazala bi ona. „Imamo još kravata i sa ove strane stola.“
Ja bih joj rekao hvala, a ona bi odgovorila: „A-ha.“ Bilo joj je oko devedeset osam godina. Na kraju se zainteresovala za moj naglasak. Rekao sam joj da sam odrastao u Ajovi, ali da već godinama živim u Engleskoj.
„U Engleskoj?“, rekla je ona, bezrezervno zapanjena. „Zbog čega živite u Engleskoj?“
„Zato što uopšte ne liči na Indijanapolis“, bila je moja prva i najiskrenija misao, ali naravno da nisam to rekao. Samo sam pomenuo nešto neodređeno o tome da sam se oženio mladom Engleskinjom i da mi se tamo dopalo.
„A-ha“, rekla je ona. „A ovo su naše cipele.“
Kasnije mi je sinulo, dok sam se odmarao u obližnjem delu s restoranima (jer sam baš rešio da bekrijam u Indijanapolisu), da je njeno pitanje bilo razborito. Zbog čega bih odabrao da napustim najuspešniju zemlju na svetu, gde će mi porez uvek biti niži, kuća toplija, porcije hrane veće, zadovoljstva brže dostupna i obilnija, i odlučio da umesto toga živim na kišnom ostrvu usred hladnog, sivog mora?
Kao što biva sa većinom stvari koje u životu uzimamo zdravo za gotovo, nisam imao pravi odgovor na to. Ili makar ne promišljen. Kad bi mi neko rekao: „Kojih pet stvari najviše voliš u vezi sa Ujedinjenim Kraljevstvom?“, morao bih da zatražim vremena da o tome razmislim. Odlučio sam da sačinim listu svojih pet razloga za izbor da tamo živim. (Ako se izuzmu moja porodica i prijatelji, da to i zvanično ovde kažem.) Prvi razlog sam već imao zahvaljujući poseti brohovima Glenelga: to što Britanija oduševljava i neiscrpno odvraća pažnju. Ali nisam bio toliko siguran koja bi mogla da budu ostala četiri.
Izvukao sam beležnicu tamo, u delu sa restoranima, i počeo da zapisujem sve one prijatne britanske stvari kojih sam mogao da se setim, nasumice, kako su mi padale na pamet:
Drugi dan Božića
Seoski pabovi
Kad kažete „koja si mi ti muda od labuda“ kad želite da
nekome saopštite koliko ste mu privrženi i koliko
mu se divite
Puding od džema sa kremom
Zvanične mape britanske državne kartografske agencije
Žao mi je, pojma nemam63
Krem čajevi
Meteorološka prognoza na BBC-ju
Novčić od 20 penija
Junske večeri, oko osam uveče
Miris mora pre nego ga ugledate
Sela sa smešnim imenima poput Šelou Bauels i Neder
Volop64
Kad sam zastao da ponovo osmotrim spisak, shvatio sam da se on sastoji samo od stvari na koje nikada ne bih naišao da nisam došao u Englesku. To je ono sjajno kad ste stranac – možete da život provedete sa celim novim skupom kulturnih dodataka pored onih koje ste nasledili rođenjem. Svako ko ima drugu zemlju veoma je povlašćen, po mom mišljenju, ali ako je ta druga zemlja posebno zanimljiva, živahna i raznovrsna – ako ima krem čajeve, plemenitu istoriju i dan više praznika za Božić – pa, mene ako pitate, to su vam prava muda od labuda. U svakom slučaju, to je postala moja druga tačka: Britanija mi je dala milion dobrih stvari koje inače ne bih imao.
Treća stavka je to što je Britanija fundamentalno zemlja zdravog razuma. Cenim to u jednoj zemlji. Žao mi je što moram da kažem kako mi je to palo na pamet i dok sam putovao svojom rodnom grudom. Odmah ću reći da je Amerika divna zemlja. Pomislite samo kakav bi svet bio danas da Sjedinjene Države nisu intervenisale u Drugom svetskom ratu i predvodile obnovu posle njega. Amerika nam je dala prilično pristojan savremeni svet, a ne dobija uvek zasluženu zahvalnost za to. Ali iz razloga koji mi uistinu izmiču, ona je isto tako postala i spektakularno podobna za gluposti.
Ta mi se misao najskorije javila u jednom hotelskom kafiću u Baltimoru, gde sam čitao lokalne novine San i video članak o tome kako je Kongres izglasao zakon koji zabranjuje američkom Ministarstvu zdravlja i humanih službi da finansira istraživanja koja bi mogla da dovedu, posredno ili neposredno, do uvođenja kontrole naoružanja.
Da ponovim to donekle drugačijim rečima. Vlada Sjedinjenih Država odbija da dozvoli akademicima da koriste savezna sredstva za proučavanje nasilja sa primenom naoružanja ukoliko postoje izgledi da nađu način da količinu takvog nasilja smanje. Nemoguće je biti gluplji od toga. Kad biste sve komentatore Foks njuza stavili u jednu sobu, a onda im rekli da smisle besmisleniju i kretenskiju zamisao, oni to ne bi mogli da urade.
Britanija nije takva, i Bogu hvala za to. Što se tiče nezgodnih i emotivnih pitanja kao što su kontrola naoružanja, abortus, smrtna kazna, podučavanje o evoluciji u školama, upotreba matičnih ćelija za istraživanja, i to koliko puta morate zamahnuti zastavom da biste bili prihvatljivo rodoljubivi, Britanija je mirna, odmerena i sasvim odrasla, a to je nešto što meni mnogo znači.
Kvalitet života je, zaključio sam, moja četvrta stavka. Ima nečeg u ritmu i razmerama britanskog života – uvažavanje malih zadovoljstava, izvesna uzdržanost što se pohlepe tiče, uopšteno govoreći – što život čini neobično prijatnim. Britanci su zaista jedini ljudi na svetu koji iskreno živnu kad im se prinesu vreli napitak i običan mali biskvit.
Kad je reč o međunarodnom poređenju kvaliteta života, Britanija uvek prolazi izuzetno dobro. Neke nacije su srećnije, a neke bogatije, ali gotovo nijedna nije i srećnija i bogatija. Britanija je isto tako pri vrhu u kategoriji koja se naziva „zadovoljstvo životom“, što me je, moram to da kažem, iznenadilo. Četrdeset godina intimno poznajem tu zemlju i ne sećam se da sam ikada sreo nekoga koga biste zaista nazvali zadovoljnim, ali onda mi je sinulo da je u tome i sva tajna.
Vidite, Britanci su uvek srećni kada to treba da budu – kad sunce sija, kad imaju piće u ruci i tako to – ali su isto tako i veoma dobri u tome da ostanu srećni u situacijama kada drugi pokleknu. Ako, na primer, šetaju u prirodi i počne kiša, oni povade svoje nepromočive kabanice i prihvate da se te stvari jednostavno ponekad dešavaju. Život u britanskoj klimi uči vas strpljenju i stoicizmu. Ja se tome divim.
Ali Britanci se zaista izdvajaju po tome što, kada sve krene veoma po zlu i dobiju legitiman razlog da zanovetaju, duboko, ogorčeno i bez kraja i konca, oni su tada zapravo najsrećniji. Britanac koji stoji na minskom polju sa raznesenom nogom i u stanju je da kaže: „Rekao sam ti da će se ovo desiti“, zapravo je srećan čovek. To mi se veoma dopada u ljudima.
Moj peti razlog je onaj koji sam znao od samog početka. Stavio sam ga na kraj samo zato što mi je najvažniji. Ne verujem da će vas iznenaditi kad čujete da je to lepota prirode. Bogo moj, kakvo je to dostignuće.
Neposredno po povratku kući iz Amerike, otišao sam na mesto koje sam želeo da posetim dok sam putovao kako bih napisao ovu knjigu, ali nisam uspeo do njega da dođem: bio je to drevni Beli konj iz Afingtona. To je džinovska krečnjačka stilizovana figura konja, dugačka gotovo sto dvadeset metara, usečena u jedno brdo u Oksfordširu. Izgleda upadljivo moderno – kao da ju je nacrtao Pikaso – i veoma je lepa. Stoji tik ispod još drevnije staze poznate pod imenom Ridžvej.
To je mesto gde Engleska postaje zaista stara. Ridžvej je bio saobraćajnica najmanje deset hiljada godina. Dugo niko nije mogao da odredi koliko je Beli konj star, ali sada, zahvaljujući postupku koji se zove optički stimulisana luminiscencija, zna se da on galopira po svom brdu već tri hiljade godina. Dakle, on je stariji od Engleske, stariji od engleskog jezika. I u svim tim vekovima on je neprestano bio održavan. Da se ljudi nisu peli uzbrdo i kosili, trava bi izrasla preko krečnjaka, a Beli konj bi nestao. Beli konj je veličanstvena tvorevina, ali njegovo očuvanje i stalno održavanje tokom tri hiljade godina možda je još veličanstvenije.
Konja zapravo ne možete da vidite sa Ridžveja. Morate da malo siđete niz breg kako biste ga uopšte opazili, a čak ni tada nećete shvatiti o čemu se radi, zbog ogromne veličine. Ali ako ne možete da vidite konja sa Vajt Hors Hila, možete da vidite prirodu kilometrima unaokolo, a i to je strašno lepo samo po sebi. Rekao sam to već mnogo puta ranije, ali tu zaista nije moguće preterati: nema predela u svetu koji je umešnije obrađen, lepši za gledanje, prijatniji za boravak nego što je to unutrašnjost Velike Britanije. To je najveći svetski park, najsavršeniji nehotični vrt. Mislim da bi to moglo da bude i najveličanstvenije dostignuće britanske nacije.
Treba samo da pripazimo na to. Nadam se da taj zahtev nije preterano, pa, zahtevan.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 10:32 am

Kratki pogovor i
izjave zahvalnosti

U intervalu između upravo opisanih događaja i objavljivanja ovog izdanja, mnogo toga se desilo u Velikoj Britaniji, naročito u junu 2016. kada su građani Velike Britanije glasali na referendumu za povlačenje iz Evropske unije posle četrdeset tri godine članstva. Dejvid Kameron je odmah podneo ostavku na mesto premijera, da bi ga zamenila Tereza Mej, njegova ministarka unutrašnjih poslova.
Za mnoge od nas, glasanje u Britaniji je ličilo na neku vrstu ludila. Oni koji su se zalagali za „Bregzit“, kako je taj poduhvat postao popularno poznat, tešili su se čudnim i neubedljivim uverenjem da bi Britanija mogla nekako da ispregovara novi odnos sa EU koji bi zemlji dozvolio da zadrži najveći deo pogodnosti koje je pružalo članstvo u EU, posebno slobodu trgovine, dok bi ona ostala lišena svih nezgoda, poput plaćanja članarine i otvorenog useljavanja iz EU.
Škotska, koja je u septembru 2014. glasala da ostane u Ujedinjenom Kraljevstvu, sada je počela ponovo da pominje odlazak, a slično mrmljanje začulo se i iz Severne Irske. Mogućnost potpunog raspada Ujedinjenog Kraljevstva, tako da neki njegovi delovi ostanu u EU a drugi ne, počela je da izgleda realna. Dok pišem ovaj pasus (avgust 2016), niko nigde pojma nema kako će se sve ovo završiti, ali teško je zamisliti bilo koji verovatan scenario a da on nije makar blago katastrofalan za budućnost Britanije.
Da pomenem dva vedrija događaja: u oktobru 2014. moja kćerka Felisiti, poslednji put viđena sa stomakom do zuba u četvrtom poglavlju, rodila je bebu (Dafni, prelepu, hvala lepo), a ja sam sledećeg meseca postao građanin Ujedinjenog Kraljevstva na maloj ceremoniji u Vinčesteru, i sa zadovoljstvom ću ostati deo tog kraljevstva sve dok i ono i ja budemo mogli da održimo neki vid postojanja.
Kao i uvek, izuzetno sam zahvalan mnogim ljudima za podršku i smernice prilikom pripreme ove knjige. Posebno želim da zahvalim mojim poput svetaca strpljivim urednicima i izdavačima Lariju Finliju, Marijani Velmans, Džeriju Hauardu i Kristini Kokran, te njihovim koleginicama Katrini Von, Suzan Brajdson i Debori Adams, kao i veoma svestranom i nadarenom Nilu Gaueru za dizajn korica, ilustracije i mapu.
Isto tako mnogo dugujem svojim dobrim i srdačnim prijateljima Aosafu Afzalu, Džonu Flinu, Endruu Ormu, Danijelu Vajlsu, Matu i Anji Ridli, Jozefu i Briti Vormur, te čitavoj porodici Dejvidson – Džonu, Doni, Maksu i Dejzi.
Za dodatnu pomoć veoma sam zahvalan Margaret Paren, generalnoj direktorki nacionalnog parka Saut Dauns, i njenim kolegama Niku Hejsmenu, Krisu Maningu i Nini Vilijams; Bet Makheti iz Engleske baštine; Kejt Dejvis i Lusi Barker iz Stounhendža; i Edvardu Dž. Dejvisu iz partnerske firme Dejvis Rajt Tremejn LLP u Njujorku.
Hvala takođe celoj mojoj porodici, sa posebnom zahvalnošću mojoj kćerki Ketrin za predanu sekretarsku pomoć, i mom sinu Semu za fotografiju pisca. Iznad svega, kao i uvek, naročitu zahvalnost dugujem svojoj miloj i beskrajno strpljivoj ženi Sintiji.


O autoru

U putopisne bestselere Bila Brajsona ubrajaju se Iščezli kontinent, Ni ovde ni tamo, Tamo dole i Beleške s malog ostrva, knjiga koja je na nacionalnom glasanju proglašena za onu koja najbolje predstavlja Britaniju. Njegova proslavljena knjiga o istoriji nauke, Kratka istorija bezmalo svačega, osvojila je Nagradu Aventis Kraljevskog društva kao i Nagradu Dekart, najvišu književnu nagradu Evropske unije.
Brajson je pisao knjige o jeziku (Made in America), o Šekspiru (Šekspir – svet kao pozornica), i o sopstvenom detinjstvu u urnebesnim memoarima Život i priključenija Tanderbolt Kida. Dobio je pohvale kritike za skorašnje bestselere sa istorijskom tematikom – Kod kuće: Kratka istorija privatnog života, i Jedno leto: Amerika 1927. Još jedan putopis, Šetnja šumom, sada je pretočen u veliki film sa Robertom Redfordom, Nikom Noltijem i Emom Tompson u glavnim ulogama.
Bil Brajson je rođen na američkom Srednjem zapadu, a sada živi u Ujedinjenom Kraljevstvu. Bio je kancelar Duramskog univerziteta i pet godina je predsedavao Kampanjom za zaštitu ruralne Engleske, i počasni je član Kraljevskog društva.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Putovanje u Mali Dribling-Bil Brajson

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu