Atlantida - Borislav Pekić

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Ići dole

Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:08 am



Radnja se događa danas, ali budućnost je već prošla!


„Još od prapostojanja, još od zore čovečanstva, vodi se na ovoj planeti najpresudniji i najkrvavljiji građanski rat koji od ovih sporednih, sekundarnih, nevažnih, niko i ne primećuje. To je rat između ljudi i androida. U Atlantidi ću eliminisati sve elemente fabule i baviti se isključivo svojim shvatanjem da je ova naša civilizacija već hiljadama godina metaforično – androidska.“
Borislav Pekić

Posle više od dvadeset godina ponovo je pred čitaocima Pekićeva knjiga koja je deo antropološke trilogije Besnilo – Atlantida – 1999. Dinamična priča o borbi između robotske i ljudske civilizacije koje uporedo obitavaju na zemlji, ovaj roman je spoj negativne utopije, klasičnog epa i fantastičnog trilera. „I tako već ulazimo u čarobnu tajnu. A tajne se ne ispovedaju.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:09 am


PREDGOVOR


»Dužnost nam je da sledimo maštu bar koliko poštujemo očiglednosti realnog sveta od kojih živimo. Jer, istina ima najviše izgleda da bude negde gde se naša mašta i tuda realnost ukrštaju . .«
B. Pekić



Atlantida naših nada, esej Atlantida odavno mogla biti napisana. Ideja za nju prethodila je temi 1999, ali, kao što u ovom poslu biva, okolnosti mimo autorove volje upravljaju književnim redosledom češće nego što se misli. Zato Atlantida sledi 1999, umesto da joj prethodi. Ali, kako obe knjige pripadaju podvrsti antropoloških eposa koji se ne bave ovim ili onim čovekom. već homo sapiensom uopšte i njegovim izgledima u okviru jedne kosmolo-ške sheme, poremećaj u redosledu se ne oseća kao naročita smetnja. Naravno, dosledan antropološki epos nemoguć je. kao što nije moguć eovek kao takav. Čovek kao takav uvek je. barem u književnosti, ovaj ili onaj — lik. U mom slučaju, to je izvesni John Carver (Howland), potomak engleskih puritanaca koji su na jedrenjaku »Mayflower«, godine 1620. kao prvi doseljenici stupili na tle Amerike.
Zagonetkom postojanja ili nepostojanja Atlantide. njenom lokacijom ako postoji, njenom sudbinom ako je postojala, i njenim antropološkim značenjem u oba slučaja, postojala ili ne. bavio sam se odavno. Nisam nikad mislio da o tome pišem roman. Na umu sam imao amaterski esej — napisan, uostalom — koji ću, bez ambicija, pridodati masovnom groblju knjiga na temu izgubljenog kontinenta.
Onda sam imao san koji se ovog predgovora ne tiče. i iz njega shvatio da moram napisati roman. I tako već ulazimo u tajnu. A tajne se ne ispovedaju.
Knjigu, međutim, nisam napisao ni protiv volje ni bez volje. Nadam se da će čitalac to osetiti. A ni bez izvesnih ambicija koje me pri pisanju Besnila nisu opterećivale. Ambicije su se odnosile na umetničku analizu naše indomašinske civilizacije, koja mi se u mnogim aspektima, ne tek istorijski već i aktuelno. nije činila ljudskom. Dovoljno je bilo intenzivan osećaj alijenacije uzdići do alegorijske hipoteze i temelj romana bio je postavljen.
Zato je u ovoj knjizi žudnja za Atlantidom stvarna. Možda je stvarna i Atlantida. Njena bi obnova možda takode mogla biti stvarna, premda su za sada izgledi ništavni. Sve je ostalo — fikcija. Ali fikcija koja se, gde god može, oslanja na realnost dokumenta.
Ideja Atlantide je. nesumnjivo, potekla iz potrebe za rajem. Kako se postojanje raja. u paklu ljudske stvarnosti, nije moglo dokazati, morali smo ga tražiti u nečemu što je postojalo, pa se iz izvesnih razloga izgubilo. Takav je biblijski Eden, raj na istoku. Takvi su izgubljeni rajevi svih rasa. naroda, plemena. Sckhet-Aaru Egipćana, Elisejska polja Grka, keltski i galski Aralon, Aha/us/Abalonia, actečki Aztldn, starohindusko Belo osirvo. Zlatni krajevi istočnih legendi, da ne nabrajamo sva mesta koja smo birali da im posvetimo svoje nade, izneverene na svim drugim mestima na kojima smo živeli.
Atlantida je najpoznatiji među njima. Većinu podataka o njoj, koje sve dugujemo Platonu, kao i šta ti podaci nude nauci i imaginaciji, naći će čitalac u samoj knjizi, kao integralan deo naracije. Ovde bih dodao samo nekoliko činjenica i nekoliko sumnji.
Platonovu tezu, iznetu u dijalozima Time/u i Kriti/i, odbacio je njegov učenik Aristotel, optužujući ga da je Atlantidu izmislio, a potom je, kad s njome nije znao šta da radi, što se piscima događa, jednostavno potopio, slično postupku književne deus e.\ machine helenskih tragedija. Ali je prihvata Cantor (335—275. pre H.). Pominju je Strabon prilikom komentarisa-nja tekstova istoričara Posidonija. dva veka docnije. i Diodorus Siculus. oko 30. AD. u 3. knjizi /storije svela. Atlantidu beleže Plinije Stariji u lstoriji prirode (77. AD) i Jevrejin Filon u I ečnosti sveta. Nalazimo je kod Plutarha kad u okviru Životopisa govori o Zakonodavcu Solonu koji je priču o Atlantidi doneo iz Egipta oko 600. pre H. O njoj u V veku AD raspravlja Proclus u komentarima Platona i poslednji veliki rimski istoričar. Ammianus Marcellinus.
Ovde se moramo zaustaviti i izdvojiti tllosofa Origena. Platonov izveštaj o ratu Atlantiđana i Atinjana interpretira on kao sukob dobrih i rdavih demona, anticipirajući ideju koja je u ovoj knjizi književno primenjena u obliku globalne alegorije. Numenius mi je takode pomogao, jer je taj rat nazvao borbom duša, i tako u fizički svet legende o Atlantidi uveo pojam koji me naveo na smelost da tajni rat Atlantiđana i njihovih robota shvatim kao — rat onih s dušom protiv onih koji je nemaju.
Poslednji antički pisac koji o tome govori je Cosmas Indioco-pleustes (Hrišćanska topografija).
Definitivna pobeda hrišćanstva zadugo pokopava mit o Atlantidi. Zamenjuje ga Eden, judeohrišćanski raj — na Istoku. (Ne zaboravimo da je sve do tog vremena antički raj bio na Zapadu, pa je tamo. izvan Herkulovih stubova. smeštena bila i Atlantida.)
Kontroverza se s renesansom ponovo raspiruje te od tada do danas producira hiljade teza. knjiga, predloga, dokaza i protiv-dokaza. sve do prvog ozbiljnog rada na tu temu. 1982. Atlantis--antediluvijalni svet Ignatiusa Donnelvja.
Izgubljeni kontinent ne samo što je smešten u gotovo svaki kutak zemlje i mora zemljinog globa, pa i najbizarniji, nego je često menjao ime, dok se, najzad, nije pretvorio u pacifičku Lemuriju ili zemlju Mu. sa stanovnicima malo sličnim čoveku. (Kako Lemure niko video nije, niti o njima ima pisanih svedočanstava. opisa su se prihvatili okultisti. W. Scott-EIliot u Izgubljenoj Lemuriji opisuje prosečnog Lemura kao zanimljivo stvorenje, s izgledom zubatog mravojeda. petnaestak stopa visoko, s trećim okom na zatiljku i sposobnošću da ide natra-ške. Nisam znao šta bih sa tom sposobnošću započeo, pa sam ostao na atlantidanskom čoveku kao antropološkom junaku priče.)
Pa ipak. dve su lokacije ostale primarne. Jedna u Egejskom Mediteranu, za koju se prilično neuspešno htelo da se poklopi s prostorom i vremenom nejasne Minojske protogrčke civilizacije, i druga — Atlantska, koja se i danas smatra najverovatnijom.
Ako je Atlantida uopšte verovatna, razume se. I bez obzira da li je bila baš — rajska. Atlantida nipošto ne mora biti raj da bi egzistirala. I mi postojimo, a od raja smo prilično daleko. Uostalom, Platon je kao raj i ne shvata. Inače je ne bi pustio da vodi osvajački i istrebljivački rat. vrlo nalik na istorijske ratove dokazanog sveta. Stoga sam bio slobodan da ponudim svoju lokaciju.
Vratio sam se izvornom Platonovom tekstu, koji je. u nestrpljivosti traganja za Atlantidom, izgleda, zaboravljen. U Time ju sam pročitao sledeću tvrdnju: Bilo je i biće mnogo uništenju čovečanstva izazvanih različitim razlozima.. Platon govori o Atlantidi kao svetu, a o Atlantidanima kao o čovečanstvu. On takode veli da je nekada nastavala zemlju najplemenitija rasa ljudi koja je ikada živela . . Ne kaže kontinent ni ostrvo, nego kaže — zemlju.
Zato sam Atlantidu smestio širom zemljinog šara i učinio je — svetom, postigavši istovremeno da se ne zamerim pristalicama nijedne druge lokacije, jer su ovim solomonskim rešenjem sve podjednako zadovoljene.
U svakom slučaju, čudne se stvari događaju s nekim od onih koji žure da svet o njoj obaveste. Solon se vraća iz Egipta da Grcima saopšti poruku egipatskih sveštenika iz Hrama boginje Nat, kako oni Egipćani, Grci pogotovu, nisu prvi ljudi na svetu. Nikad im to ne saopštava. umire naprasno, a započeti se manuskript gubi. Platon ne dovršava Krit iju, prekida knjigu u pola rečenice koja se odnosi na Atlantidu i njenu propast. Zevs je sazvao bogove da se o njenoj sudbini dogovore. Ne znamo šta je na tom skupu dogovoreno. Tajne bogova nisu za izdavanje. Ali znamo posledice dogovora: u jednom danu i noći Atlantida je potopljena.
Kako je moguće da antički pisci, i kada se njome bave. kažu malo, a govore nejasno? Herodot do dosadnih pojedinosti opisuje svaku helensku pobedu. ali najveću, najsudbonosniju, važniju od pobede nad Persijancima, uopšte ne pominje. Tuki-did u Arheologiji o njoj ne veli ni reci. Izokratos ni reci. Elius Aristid ni reci.. Zar je logično, sa isključenjem indiskrecije sveštenika Saisa, apsolutno ćutanje Egipćana o najmoćnijoj imperiji sveta? Ljudima kojima možda zahvaljuju bogove i piramide? (Ako se ne primi minojska identifikacija Atlantisa s ostrvom Krit. a takav se malo verovatni Krit poistoveti s još neizvesnijom i tajanstvenijom zemljom Kejtijom, pomenutom prvi put u manuskriptu Opomene Ipu—Wera iz XX dinastije. 1350—1100. pre H.)
Zar ne mislite da tu nešto miriše na ono što bi Englezi nazvali eovering up, a mi — prikrivanjem?
Nesporazumi oko Atlantide bez sumnje će se nastaviti sve dok traje naša potreba za jednim boljim svetom. Atlantida će i postojati i neće postojati. Svi želimo da nekog raja negde ima. makar osobno nikad do njega ne dospeli. Pouzdanost da možemo dospeti ako se potrudimo, dovoljna je da taj raj u svojim snovima održimo.
Ne zaboravimo, u međuvremenu, da su se profesionalni arheolozi, naučni »fariseji i književnici«, naslednici duha skepse koji se rugao Hristu, da ga na kraju, po običaju sumnje, prepusti mržnji i raspne. smejali Heinrichu Schliemannu kad je u potragu za Trojom pošao s Homerovom Ilijadom pod mišicom. Schliemann je Troju našao tamo gde je od Homera ostavljena. Na isti je način sir Arthur Evans otkrio Minotaurov lavirint u Knososu. Odiseja je, kao što ćemo u ovoj knjizi videti, pomogla da nađemo ne samo Nestorov Peščani Pil. nego i kadu u kojoj se kupao itački princ Telemah.
Možda je umetnost dublji depo memorije od ljudskog pamćenja, a imaginacija u traganju za istinom korisnija od naučne uzdržanosti?
Ali imaginacija nije potrebna samo piscu koji vas čeka iza busije ovog naslova. Potrebna je i — vama.
Ako je nemate, manite knjigu!



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:09 am







GLAVA PRVA


ČOVEK ZLATNIH I ČOVEK GVOZDENIH OČIJU


»Our Fathers were Englishmen n-hich čame over ihis great ocean, and were ready to perish in the Wilderness, but lhey cried unto the Lord, and he heard their voice and looked on their adversities.. «
William Bradford: Mavjhnver Chronicle 1620.
»Naši očevi behu Englezi koji dođoše preko ove velike vode, spremni da propadnu u divljini, ali se oni obratiše Gospodu, i on ču njihov glas i odazva se vapajima njihovim. .«
WiIIiam Bradford: Hronika Mavflowera 1620.


Gospodar mora Posejdon gnevno zari zlatan trozubac u vodu i voda pobesne. Nije to bura kojoj se s nadom suprotstavljaju neustrašivost i veština. Od natprirodnih je, začaranih nevremena, u kojima, ako im je do života, i sveci moraju da ga izmole od đavola. Jer priroda se odlučila da svet vrati u haos iz kojeg ga je izvelo Postanje.
Jesenji orkan, duvajući za trezvene s Arktika, za suje-verne iz pakla, a za nevidljive junake ove priče iz Posej-donovog krčaga u obliku školjke, lomi iskonsku ravan. Na rudnu magmu nalik, reljef okeana neprestano se menja. Kao da se u mučeničkim trudovima praelementi tek sada u tečnost stežu. Dubodoline talasa nadimaju se u kašaste gore, pa se, pršteći, penu povraćajući, hučno sunovraćaju u neprozirne kratere. Pocnneo vazduh peku munje. Horizontom bez dubine vetar kida sagorele oblake.
Jedrenjak je zdepasta brigantina sa tri katarke. Jedra su mu spuštena, kormilo, za kojim niko ne stoji, ukočeno debelim palamarom. Na teretnoj palubi škripi tovar, obliven penom i lancima vezan za jarbole. Nikog nema na krmi, nikog na pramcu. Svaki moreplovac, osuđen na zlu sreću da se s jedrenjakom mimoiđe, verovao bi po običaju doba da je uklet. Prekrstio bi se i zatvorio oči, nadajući se da ga, kad ih otvori, neće videti, kao i sve što s one strane dolazi ili se onoj strani vraća. Otplovio bi potom u luku ili na dno, ne znajući daje u lađi mimoišao najveću tajnu sveta.
Niti bi video kako su se s naporom, protiv vetra, otvorila vrata kabine na krmi jedrenjaka, i da se na njima, držeći se za dovratke, pojavio mladić zlatnih očiju, u crnoj odeći evropskih puritanaca. Užarija tovara od potresa se razvezala i ovaj se svakog trenutka oteti mogao te kao otkačeni top na ratnoj lađi, mrveći palubu, nestati u moru. Mladić je stigao da užad zategne. Tovar se smirio.
S vrata kabine zakoračio je tada na palubu čovek čije su oči imale crvenkastu boju gvozdene rđe a odeća mu bila esnafska, od platna i kože. Pažljivo je motrio saput-nika ali mu u pomoć nije priticao.
Mladić se s mukom probio kroz vodeni klanac, dospeo do glavne katarke i nekoliko stopa uspeo jarbolskim lestvicama. Iza njega se, preko porinutog pramca, podigao orijaški jezik. S talasom uvis digao se i brod a potom strmo u dubine zaronio. Pomamna plima brisala je palubama, otkinula mladića s lestvica i s njim se vratila okeanu.
Čovek gvozdenih očiju otisnuo se od krme i s napre-zanjem dohvatio ograde. Pogled mu nije postao mekši ni brižniji. Ostao je bezizrazan, kao pogled slepca.
Crno telo otimalo se na vrhu vala pa iščezlo u ključaloj peni. Na mestu gde je potonulo, ostala je neprovidna jama iz koje se nikad ništa ne vraća. Čovek gvozdenih očiju već je hteo da pod palubu side kad je glava mladog puritanca još jednom izronila. Ali, umesto ponovo i zauvek da potone, kao daje moćna elevacija uznesenja iz smrti proteruje, lagano se, gotovo svečano, nad vodom uspela. Crno telo petama je dodirivalo talas, koji ga je, grmeći, prema jedrenjaku nosio.
Izgledalo je da morem grede.
Zlatooki utopljenik je avetinjski dolebdeo do ograde. Čovek gvozdenog pogleda tek sada se prenuo. Ispružio je ruku i zgrabio ga za kosu. Talas ih je zasuo, do kosti protresao i, preko lađe se prelivši, ostavio prignječene o palubu.
— Za ime Hrista, čoveče, kako si to učinio? — upitao je gvozdenooki čovek kad su se obojica pribrala.
Nije izgledalo da ga mladić razume.
— Kako si iz vode izašao?
— Uhvatio sam se za uže glavne katarke i ono me vratilo na palubu — odgovorio je mladić.
Njegov sagovornik nije video da se konopac velikog jarbola odmotao i da se, o njemu viseći, utopljenik na lađu vratio, ali ma šta mu se prividelo, nijedno drugo objašnjenje nije imalo smisla. Nije mu protivurečio, a ni vremena nije bilo. Nov talas ih je u potpalubje oterao.
Obavešten o događaju, zapovednik jedrenjaka posla dvojicu mornara da namotaju odrešeno uže. Čovek gvozdenih očiju pođe za njima. Hteo je lično da proveri govori li mladić istinu.
Ovaj ga nije video. Nag do pojasa, ležao je u najtamni-jem rebru utrobe broda. Starica u crnoj puritanskoj haljini klečala je pored njega i mazala mu uboje melemom od lekovitog korova, izgovarajući drevne reci koje niko nije čuo.
Jarbolni je palamar nađen čvrsto obavijen oko metalne koturače. Mornari su bogohulili. Čovek gvozdenih očiju se krstio. Shvatio je da će njegova misija na ovoj sablasnoj lađi biti teža nego što je pretpostavljao.
Zvao se John Alden i po zanimanju bio kačar, drvodelja iz Southamptona, sa četvoricom zanatlija unajmljen da putnicima bude od pomoći kad stignu na odredište, nipošto da deli njihovu strogu veru, pogotovu zagonetnu nadu.
Utopljenik zlatnih očiju bio je John Hovvland, sluga u domaćinstvu Mastera Carvera, trgovca iz Doncastera. prvog guvernera buduće iseljeničke kolonije Massachusetts i prvog potpisnika Povelje o savezu i ugovoru, na kojoj će se ona zasnivati.
Jedrenjak je u Trgovački pomorski registar ishodišne engleske luke Plvmouth zaveden pod imenom — Mavjlo-wer. Bila je to brigantina teška sto dvadeset tona, duga stotinu stopa. Njome je kapetan Christopher Jones prevozio iz Starog u Novi svet 102 pripadnika Crkve hodočasnika, 35 puritanaca iz holandskog grada Levdena, 65 sa Britanskih ostrva, njihovih 11 pasa, 7 mačaka i 3 koze.
Okean kojim su jedrili zvao se Atlantski, jer je na njegovom dnu trunula legendarna Atlantida, zlosrećna majka ljudske civilizacije. Datum je bio prvi novembra, godina — 1620, a dan devet svitanja udaljen od onog u kome će osmatrač s katarke ugledati Obećanu zemlju Severne Amerike, i šezdeset četiri od onog dana u kome se diglo sidro iz Plvmouth Sounda i zaplovilo na zapad.
Toga dana, 6. septembra godine 1620, dok se sura, krečna obala Devona gubila s horizonta, kao što čile bolesne more s mrakom ili tužne uspomene s nadom, putnici »Mayflowera«, u crnoj odeći vere, stajahu na palubi jedrenjaka i gledahu kako njihova bivša zemlja, a s njom i prošlost, nestaje u magli. Onamo, iza kopna, odakle dolaze, ne ostavljahu ništa za čime žale. Tamo, iza vode, kuda idu, nemaju od čega da strepe. Ma kakva bude, njima, poslednjim ljudima, živa neizvesnost Novog sveta, ne može biti tegobnija od mrtve i bezbožne izvesnosti Starog.
O tome im je govorilo i jedno dragoceno pismo.
Nekoliko dana pre nego što će na »Speedwellu« isploviti, da se zbog nepouzdanosti lađe posestrime vrate, i na zapad ponovo isplove na »Mayfloweru« sami, primili su poruku prečasnog Robinsona, njihovog pastora iz holandskog Levdena. U njoj ih je ovaj blagosiljao na starinski, većini neupućenih saplemenika nepoznat način, moleći ih da se i u izgnanstvu drže Božjeg voćstva, vladaju mudro, da obazrivi budu u dodiru s tuđinom, da rade za dobro Zajednice i između sebe izaberu staroste, upućene u nauku. Beseda se ne razlikovaše od saveta što bi ih svojoj pastvi sročio anglikanski pastor, koji je s obale zlurado gledao kako »Mayflower« bespuću odnosi zaklete neprijatelje Krune i Vere. Saveti behu isti ali isto ne savetovahu iseljenicima Crkve hodočasnika i neposvećenom uhu njihovih dušmana. Ovima je to bio učeni engleski što se nedeljom slušao s amvona svih engleskih crkava, a njima prevod s drevnog jezika kojim više niko nije govorio, iako su se ehom mu još sporazumevali talasi Atlantika i vetrovi izgubljeni medu njegovim obalama.
Nisu ga razumevali ni svi »hodočasnici«. Samo su izabrani medu njima istinu znali. I da je ona, ta istina, kao u tajnoj kripti, u njihovoj veri sačuvana, a ne sama vera. najveće blago što ga iz Starog u Novi svet prenose.
Plovidba bese duga i teška. Dvadeset četiri domaćinstva stislo se u mračnoj, zagušljivoj utrobi lađe, kao medu rebrima biblijskog kita, ni u jednom času dvome-sečnog jedrenja ne znajući hoće li ih Bog iskrcati u život Novog sveta ili vratiti medu mrtvace Starog. Priroda, dužna da ih štiti, nije ih, izgleda, prepoznala.
Jesenje bure činile su izbor između otvorene palube i zatvorene utrobe broda nemogućim. Pod palubom ih je ubijao vazduh, na palubi voda. A ni posada ih nije marila. Iako se ugovora o najmu verske ekscentričnosti putnika nisu ticale, mornari kapetana Christophera Jonesa prezirali su crne, sumorne, nesvojtljive izopćenike — u čijoj izdvojenosti, pored prinude, bese i ohole dobrovoljnosti — samozvane čistunce što su sve vreme, u kome nisu bolovali, povraćali ili se svađali, posvećivali litanijama, pre nalik na dogovore zaverenika nego na molitve časnih ljudi. U preziru je bilo i sujevernog straha da neprirodno ponašanje ovih zanesenjaka, po tradiciji opasnije na moru nego na kopnu, ne navuče na lađu zlu kob, nesposobnu da luči krive od nedužnih.
Jedini koji se iz opšteg neprijateljstva izuze bese John Alden, kačar iz Southamptona. Na njega je nova vera učinila snažan utisak te je prema iseljenicima bio upadljivo predusretljiv. Često je prilazio putnicima, nastojeći da zapodene razgovor o veri, njenim načelima, prilikama pod kojim su joj pristupili, razlozima za preobraćeništvo. ili bi se pridružio nekoj skupini u beskonačnom dogovaranju, trudeći se da shvati o čemu je u njihovim nerazumljivim prepirkama reč. Od ljudi koji su srcu primili savete pastora iz Leydena moglo se očekivati da pažnju tuđina predusretnu blagonaklono, kako im je preporučeno, po-gotovo što je u netrpeljivosti posade bila usamljena. Malim unijama uverenja. na ivici hereze i opšteg odbacivanja, svaki pridošlica dobro dođe, svaki konvertit dokazuje ispravnost nove vere. Ova se zajednica, međutim, nije oko Johna Aldena trudila. Izbegavan je s uvredljivom upornošću. Kad im je prilazio, zaćutali bi i vraćali se jadikovkama nad sudbinom od koje su utekli ili onom što ih u nepoznatoj divljini čeka. ali se Aldenu činilo da se njihova čvrsto zatvorena usta i dalje sporazumevaju, da su još u dogovaranju nedostupnom sluhu, a možda i ljudskoj prirodi kako je shvata njegov svet. Na kačaru se, međutim, nije videlo da odbojnost putnika primećuje ili da ga ona obeshrabruje. Produžio je da im bude od pomoći i preko uslova predviđenih ugovorom o najmu. Oni su usluge primali bez zahvalnosti, kao da ne potiču od njega, pa ni iz slova i duha ugovora, već od neke sile čijoj dobroj volji zanatlija tek posreduje.
Samo jedan putnik nije delio nepoverenje zajednice prema Johnu Aldenu. Bio je to njegov imenjak, John Howland iz domaćinstva Carverovih, mladić zlatnih očiju i pitome naravi. Ona je objašnjavala popustljivost prema nametljivom drvodelji, ali, u sekti strogih načela, ne i ravnodušnost s kojom su iseljeničke staroste gledale na njihovo druženje. Alden najzad zaključi da je Howlandu pomirljivo ponašanje dopušteno, a možda i nalože-no, da se vidi kakve je prirode njegov interes za Crkvu hodočasnika i šta ga njoj privlači: ubedljivost nove vere ili nešto drugo?
Istinu znadijahu samo staroste. John Alden je nešto od nje tek naslućivao. Na ozbiljnu sumnju navešće ga godinama kasnije Hronika Mayjhwera, zabeležena perom učesnika, NVilliama Bradforda, gde su izvesni događaji objašnjeni na način koji se nije podudarao s njegovim iskustvom.
Prvi se ticao smrti jednog mornara. Ovaj je, prestavši da izlučuje mokraću, pateći izdahnuo, pa je u vreću ušiven i u more bačen. U zori sahrane talasi su ličili na titanske grobne humke, pokrenute da vrate svoje mrtve, divove pogrebene na dnu Atlantika, te je izgledalo da do ceremonije neće ni doći, ali kad s telom pokojnika na palubu. .izidp_šej_ vodeno, se groblje smiri, a do lađe se peneći dovalja u talasu iskopana raka, ispuštajući iz sebe memlu iskonskih dubina. Čim je raka primila telo i s njim nestala, more se ponovo prepusti pomami. Alden je znao za bolest kojom je vladar Judeje Irod kažnjen zbog dojadivanja deci Izrailja. Bog mu je stezao bešiku sve dok u mukama ne izdahnu. I podudarnost ne bi privlačila pažnju — moreplovci behu skloni retkim zarazama — da se i preminuli mornar nije isticao u kinjenju iseljenika. Žalbe kapetanu Jonesu nisu pomagale. Usred Atlantika ne smeđe ovaj da se zameri buntovnički raspoloženoj posadi. Od putnika mu je možda zavisio dobar glas, ali od posade mu je zavisio život. Tada se, kako govorahu iseljenici, na njihov poziv umeša Gospod, Bog kojeg su užasnuti mornari zvali Satanom Crne crkve, dole u mračnoj utrobi »Mayflowera«.
Drugi je događaj bio još zagonetniji. Pod udarcima talasa napukla je greda-venčanica broda. Opasnost da se prelomi i trup jedrenjaka raspadne, bese sve veća. Pozvan od kapetana Jonesa, Alden jedini lek nađe u metalnom obruču koji će gredu učvrstiti i korito lađe držati do najbližeg kopna. Nisu ga, na žalost, imali. Pojavio se, s neba, među hodočasnicima. Ne, doduše, u preporučenom prstenastom obliku, već kao džinovski zavrtanj koji je, proteran kroz drvo, učvrstio gredu. Od Howlanda Alden saznade da je Master Carver zavrtanj poneo radi podizanja kuće u kolonijama. I objašnjenje bi ga umirilo da ga je otkrio dok je iz radoznalosti još za utovara krišom pretresao iseljenički prtljag.
Treći se slučaj zbio s mladim Howlandom, devet dana pre iskrcavanja na Cape Codu. Alden je bio svedok prijateljevom čudotvornom povratku iz smrti ali i mirnoj upornosti s kojom ga je Howland poricao, pripisujući spasenje odrešenom užetu glavne katarke, užetu što je posle nesreće nađeno na svom mestu.
Kasnije mu je, kad se već i sam resio da u Novoj Engleskoj ostane, do ruku došla Hronika Mayjlowera iz pera drugog po redu guvernera kolonije, praoca NVilliama Bradforda. U njoj je našao opisane sve ove događaje. i užasno umiranje Jonesovog mornara, i učvršćenje gre-de-venčanice Carverovim zavrtnjem, i srećno spasenje Johna Hovvlanda, ali ni jedno od njegovih, Aldenovih, zagonetnih iskustava s njima. Jonesov je mornar umro od zaptivene bešike, zaraze poznate na Južnim morima. Carverov zavrtanj oduvek je na brodu bio. A Hovvlanda je spasilo uže glavne katarke. Za časnog Williama Bradforda je sve što se na brodu desilo bilo prirodno. Za Johna Aldena, kačara iz Southamptona — nije. Za njega je časni Bradford nečasno lagao. I sve do duboke starosti i smrti, koja mu je godine 1687. sekirom nepoznatog ubice odsekla glavu, on će, obavljajući u međuvremenu savesno i zanat i javne poslove novog Plymoutha, nastojati da otkrije razloge toj laži.
Sećaće se tom prilikom i drugih neobičnosti plovidbe, a iznad svega 11. novembra 1620. zaliva Cape Code i stupanja na tle Novog sveta.
Sive, valovite peščane dune sledile su uvalu u obliku potkove i to oštro, sumorno, jednoliko sivilo bilo je najsvetlija boja poluostrva. Sve ostalo bese još ugasitije. gotovo crno. Crno i bez dubine. Predeo je izgledao kao drevna ruševina obrasla mrtvom mahovinom, čije se mrlje opažaju samo zato što ih pokreće vetar. I golo, opustošeno drveće zaleđa, i voda nalik na gusto ulje što ga plima izvlači iz zaliva, i uglačano kamenje plićaka, potavnela jaja odlutalih nemani od granita, i atlantsko nebo, glomazno, teško kao okean izvrnut na dno. Nije bilo ni ptica što su, prema pričama očevidaca, s ratničkim kricima kao munje pogađale talase. Kroz pogrebni sjaj zore strujao je vazduh bez života i obećanja.
Izlazeći iz čamca ostavio je trag čizme u mulju. Osvrnuo se. Nije ga više bilo. Plima se vratila da njegove stope izbriše i opet moru ode. Shvati da će tako biti s njima. Ostaviće ovom ukletom, crnom, mrtvom zemljom tragove i nestati. Zatim će naići prva plima i tragove istrti. Niko neće znati da je ovom obalom koračao John Alden. kačar iz Southamptona. Požele da se vrati na lađu, ne razumevajući oduševljenje s kojim su njegovi saputnici ljubili negostoljubivu zemlju, iako im je obeća-vala samo lišavanje i patnju, a onamo, iza crnog, studenog vidika, možda i mučeničku smrt. Osećanje dužnosti bilo je jače. Savladao je zebnju i ostao.
Trebalo je najpre postići prijem među koloniste, na čijem spisku, sastavljenom u Plvmothu, nije bio. O stupanju u Crkvu, zajednicu posvećenih, nije za sada moglo biti ni reci. Lišena krutih običaja katoličanstva i reformi-sanih crkava, izgledala je otvorenija od svih. Ali, ukoliko joj se čovek bližio, njeni su se nevidljivi zidovi, izgrađeni od nepisanih zakona, neizrečenih reci i nesaznatljivih istina, zatvarali kao školjka oko bisera, i on bi se našao pred odbijanjem, što je izdaleka, iz nedovoljnosti druge vere, izgledalo kao bratski poziv. Tek uoči pogibije saznaće šta mu je nedostajalo za prijem u Crkvu, odnosno šta je to imao stoje pristupanje onemogućavalo. Ali, iako je ovamo došao kao najamnik, spreman da se po ugovorenom poslu vrati u Englesku, prijem u koloniju nije mu mogao biti uskraćen. Zato je na crnim dunama Cape Coda, pod šupljim nebom Atlantika i kraj njegovih neizmernih voda, i on potpisao Povelju o savezu i ugovoru, koja je počinjala recima Starog sveta:
»U ime Boga, amin. Mi, čija su imena potpisana, lojalni podanici našeg suverenog gospodara Jamesa, po milosti božjoj Kralja velike Britanije, Francuske, Irske, branioca vere, preduzimujuei u slavu Božju i za napredak hriščan-stva, čast našeg vladara i naše zemlje, ovu plovidbu da zasnujemo prvu koloniju u Severnoj Virginiji, ujedinjujemo se u prisustvu Gospoda u građansko telo. .«
Sledili su ciljevi udruživanja i potpisi poglavara doma-ćinstava, kao i onih inokosnih. Naizust je znao imena i red kojim su u povelji upisana:
»John Carver, John Turner, IVilliam Bradford, Franeis Eaton, Ednard Winslow, James Chilton, William Breu-ster, John Craeston, lsaae Allerton, John Billington, Miles Standish, Moses Fleteher, John Alden, John Goodman, Samuel Fuller, Degorv Preiv, Christopher Martin, Thomas Williams, William Mullins, White, Edmuml Margeson, Richard Warren, Peter Brou,-ne, John Howland, Richard Britteridce, Stephen Hopkin, George Sowle, Eduard Tillev, Richard Gardiner, Francis Cooke. John Allerton, Thomas Rodgers, Thomus English, Thomas Tinker, Ednard Dolev, John Ridgalc, Ednard Lekester, Edvcard Fuller.«
Devet ljudi je odbilo da potpiše dokument iz razloga koji su Aldenu ostali nepoznati. Možda se nisu slagali s nekim klauzulama povelje — jer su sastavljači, staroste Crkve hodočasnika, propisali kolonistima veće obaveze od onih što su ih ovi potpisima bili spremni da preuzmu — ili su se prosto prepali divljine i pustoši koju nisu očekivali? Ali, i da se devetorica otpadnika pridružila koloniji, malo bi se dobilo. Osmoro ih je pomrlo odmah sutradan. Deveti se, mutaveći i slepeći, vukao za njima dok jedne noći i on nije nestao. John Alden nikad neće nesrećnika zaboraviti. Videći da ga braća iz Crkve izbegavaju, pokušao je da se približi njemu, neposvećenom, u očiglednoj nameri da mu se poveri. Zadebljao, nepokretan jezik odbijao je želju da sledi. LJmesto reci, iz usta mu je curila bela pena kao u pobesnelih pasa. Alden je bio nemoćan da mu pomogne, premda je slutio da bolesnikovo saopštenje može biti presudno za njegovu misiju. Mutavac je onda vrhom čizme u pesku žala urezao neke šare. One su zamenjivale reci koje nisu mogle biti izgovorene. Šare su postepeno dobile oblik — ćupa ih koga lije voda. Da li je crtež završen ili mu je još nešto nedostajalo, Alden tada nije stigao da sazna. Staroste su odvele nesrećnika na lečenje starici koja je izviđala Johna Howlanda. Ovde. na žalost, ne dođe do poboljšanja i on ga više nije video, niti o njemu išta čuo. Dubok ćup iz koga se izliva voda izbrisan je njihovim petama, ali je zauvek ostao u Aldenovom pamćenju.
Mučila ga je još jedna zagonetka. Cilj plovidbe, određen patentom što ga je u ime iseljenika primio Master Wincob, nije bila Nova Engleska, već ušće reke Hudson u Severnoi Virginiii, dvadeset pet milja južnije od Cape Coda. Alden je sumnjao da je. posredstvom hotimične navigacione zablude kapetana Jonesa, prevaru izvela New Netherlands Companv, univerzalni medijator kraljevskih prava za Severnu Ameriku, navodeći siromašne i buntovne puritance u divljinu, a pitomiji jug čuvajući za imućniju i lojalniju klijentelu. Ali kad je video da izbegli-ce greškom ne samo što nisu nezadovoljne već da ih ona i veseli, te da od kapetana ne zahtevaju da ponovo isplovi i do Hudsona ih preveze, shvati da oni drugo i ne žele nego da što dalje budu od sveta i njegove civilizacije. Otada je verovao da su oni potplatili Jonesa da promaši ušće Hudsona, ili da su do Cape Coda došli bez kapeta-nove pomoći ali uz saučesništvo one iste mračne sile koja ih je oslobodila nasrtljivog mornara na »Mayfloweru« i smrću kaznila devetoricu renegata, nepotpisnika Povelje o savezu i ugovoru.
Nešto kasnije opremljen je izviđački pohod u dubinu poluostrva, pod voćstvom vojnika od karijere, iskusnog kapetana Milesa Standisha, s Bradfordom kao zastupni-kom. Alden pozva prijatelja Howlanda da se ekspediciji pridruže, i ovaj pristade. Kačaru se učini da je medu petnaestoricu izabranih primljen više da ga stalno odbijanje ne oneraspoloži nego što se na njegovo učešće polagalo. S druge strane, kao trezven čovek, nije hteo da ga preosetljivost zavede, pa odustade od preuranjenog zaključka, ostavljajući ga budućnosti.
Ova ga u celosti potvrdi. Nije se pokajao što se odmah posle zamorne plovidbe izložio novim naporima. Da je on potomcima o pohodu pisao izveštaj, priča o njemu prilično bi se od Bradfordove razlikovala. Čitajući guvernerovu Hroniku mnogo godina kasnije, činilo mu se da ekspedicija s kojom je ovaj išao ona, u kojoj je on, Alden, učestvovao, nisu bile iste. I dok je trajala, dok se lutalo cestarima i pustopoljinama crne, sumorne, bezizra-zne krajine, a usled ravnodušne jednolikosti predela gubila orijentacija, zbunjivao ga je utisak da je on u jednom pohodu, a svi ostali učesnici u nekom drugom, i da se događaji u oba oohoda ponekad oodudaraiu.
Njegovi su drugovi, na primer, uporno poricali da vide kako im u susret idu petorica polunagih divljaka u pratnji psa. Tvrdili su da ima priviđenje, da je to cestar ogolenih hrastovih mladica čije škripanje na vetru liči na kevtanje psa. Što su za njega bile jasne indijanske stope, za njih su ostala ležišta olujama izvaljenog kamenja. Ali, kad naiđoše na trap u obliku humke, a u njemu lukove, strele i kotarice s osušenim kukuruzom, nisu više mogli poricati prisustvo ljudi. Nije ga poricala ni Bradfordova Hronika Ma\jlowera. Opisujući susret sa crvenokošcima i njihovim psom, guverner, međutim, nije pominjao daje. s ostalim kolonistima, pa i s Hovvlandom, odbijao da ih vidi kad su stojali stotinak jardi ispred njih, pre nego što će se, zviznuvši psu, izgubiti u šiblju. Za trap je tvrdio da je domorodački grob, a hrana u njemu ostavljena za mrtve. Aldenu se činilo daje namenjena živima. Kada bi urođenici mogli znati za dolazak »Mayflowera«, bio bi siguran da je ostavljena da doseljenicima olakša prve dane na Cape Codu. a da su petorica divljaka poslana da ih dočekaju, ali da susret nije obavljen samo zato što je u ekspediciji učestvovao i on. Sve to, razume se, nije imalo smisla, no John Alden, kačar iz Southamptona, dovoljno je dugo bio u svom drugom, pravom zanimanju da pojavama koje zbunjuju razum traži smisao. Naučio je da traga za činjenicama, makar i nemale smisla. Ako čovek raspolaže sa dovoljno neporecivih činjenica i vremena da se ozbiljno njima pozabavi, ma kako neobjašnjiva njihova priroda, neki će se smisao pre ili kasnije uspostaviti.
A on je, John Alden. imao dovoljno činjenica. I mnogo vremena. Povrh svega, i jedan prizor u sećanju.
Na dan 15. decembra 1620. uoči prelaska preko zaliva na plaže budućeg New Plvmoutha, gde će. dvadeset pet milja zapadno od sadašnjeg logora, osnovati koloniju, nebo se oko ponoći osušilo, kiša presta da razbija vaz-duh, a vetar stade, ostavljajući oko punog meseca kolute tavnih, nepomičnih oblaka. John Alden se probudi. Da li ga je prenula tišina, prva od .napuštanja Engleske, ili neko predosećanje, nije znao. Iscrpljen pripremama za sutrašnju plovidbu, logor je spavao. Zemlja je upijala lunarni sjaj, prodirući u zaustavljene vode zatona i pretvarajući ih u predeo preko kojeg je izgledalo da se može gaziti. Senke su mirovale u dnu ukočenog drveća. Pesak duna svetleo je kao da gori. Taknut iznenadnom hladnoćom, uspravi se na ležaju i obazre. U dubini hrastove šume. na čijoj su ivici bivakovali. tinjao je bled sjaj, koji nije poticao od mesečine. Bleskao je i tamneo naizmenično. kao signalni Fenjer kojim se sporazumevaju moreplovci. Izvuče se iz ležaja i stegnuta srca pode prema plamenom znaku. Prođe kroz razredeno drveće, stapajući se sa tminom između stabala, i primače se sjaju.
Usred šume. na čistini raskrčenoj gromovima, gorela je lomača. Oko nje je stajalo sedmoro ljudi, šest starosta Crkve hodočasnika i sedmi. John Hovvland. u crnim pelerinama i pod crnim šeširima visokog tuljca. držeći se za ruke i tiho, u pobožnom prizivanju, izgovarajući reci nepoznatog jezika, obrazujući telima zatvoreni prsten, u čijem je središtu sed i potpuno nag crvenokožac. pred-vodnik one petorice što ih je srela Standishova izvidnica, iz zemljanog ćupa, stegnutog pod pazuhom, na plamen izlivao mlazeve vode. Vatra se postepeno gasila a hodočasničko kolo nestajalo u tmini.
Crtež što gaje oboleli renegat Crkve čizmom na pesku Cape Coda ostavio, sada je oživeo. Na zemlji je bio nedovršen. Nedostajala mu je figura čoveka koji ćup u rukama drži. Sada je slici i on dodat. S likom čoveka nerazumljivi crtež je postao — zodijački znak Vodolije.
John Alden prepozna i jednu reč litanije. Ličila je na ime okeana kojim su doplovili, iako to nije bila. Zadrhta. Shvati da mu je strpljenje nagrađeno, radoznalost zado-voljena i samopoštovanje sačuvano. Ali i da mu ostaje da — sačuva život.
Sutradan u zoru. na pesku zaliva, omanja je grupa iseljenika čekala brodski čamac. Medu njima behu dva Johna, Alden i Hovvland. Padala je siva kiša s prvim lutajućim pahuljama snega. Ukotvljen nedaleko rta »Mayflower« je dizao jedra. Kad se i oni na palubu uspnu, kapetan Jones će narediti da se digne sidro i jedrenjak će još jednom, po poslednji put, zaploviti na zapad. Iza njih, u magli, tavnela je šuma bez lišća. Drveće je škripalo na vetru.
Sinoć je vetar bio vezan za zemlju. Tek kada je iz Vodolijinog ćupa iscurela sva voda — Aldenu se činilo satima da teče, iako ćup nije bio dubok — i vatra se ugasila, vetar se naglo od zemlje odvezao, a nebo za treslo rasporeno munjom, pod čijom je prodornom svetlošću mesto hodočasničkog obreda najednom ostalo prazno. Mislio bi da je sve to sanjao da se. dok su se iseljenici u čamce ukrcavali, u šumu ne vrati i otkri ugljenisane tragove drva.
Sad je stajao s Howlandom izdvojen od Allertonovog i Mullinsovog domaćinstva koja su ostala poslednja za ukrcavanje. Plima im je oblivala vrhove čizama. Pokrete nogu i ostavi jasnu stopu u pesku. Pena je prekri pa se povuče, ali je otisak noge ovog puta ostao.
Baci pogled u maglu iza koje se. mestimično istrt. crneo reljef Cape Code. I seti se jedne priče o paklu.
Nekada davno, dok su se ljudi još Grcima zvali, znalo se za njegove ulaze. Ali, s vremenom, postade čovek isuviše ohol da ispod svojih stopa gleda dublje od žila u kojima leže njegove rude. Opčinjavahu ga zvezde. I na ulaze u pakao se zaboravilo. A onda jedan neustrašiv čovek odluči da potraži izgubljene ulaze u donji svet. Sa sobom, ugledajući se na atinskog junaka Tezeja, nije nosio ništa do klupčeta upletenog konca, s pomoću koga će se, ako pakao nađe. iz njega vratiti. Godinama je lutao bez uspeha, ostareo je u tom lutanju, i već je hteo da se vrati s vešću da pakao ne postoji, pa stoga ni raj, da ni Boga nema i da je čovek sam na svetu, kad slučajno — ili baš i ne bese slučajno koliko je mislio — srete mudraca po imenu Povvhnatan, koji je tvrdio da zna gde je ulaz u pakao i da ga može tamo uputiti. Potanko mu je objasnio gde da ga traži, na kakve belege pažnju da obraća, a koje da zanemaruje. »Ali«, pitao je tragalac za paklom, »kako ću znati daje ulaz pravi?« »Znaćeš«, odgovorio je mudrac. »Ja ću te tamo čekati.« Tako i bude. Jednog dana, na putu prema paklu, hodajući predelom bez boje i života, pustim kao što je bio Cape Cod, oseti kako ga snaga napušta i kako naglo slabi. U daljini, kroz maglu, nazirala se tamna pećina. Uputi joj se u nadi da će među njenim stenama naći utočište. Ali, već je toliko oslabio da se do pećine dovukao puzeći. Kad se u nju uvukao, ostalo je u njemu još samo toliko života da vidi starca Povvhnatana i shvati da je našao pakao. Umro je, na žalost, pre nego što je shvatio i drugu istinu — da ga je ovamo mogao poslati samo neko ko je put već prevalio, da je i mudri čovek bio mrtvac.
John Alden je sada znao kako se umirući tragalac za paklom morao osećati. Pogledao je u nisko, gusto nebo. Bilo je prazno i bez života. Tek na proleće doleteće s juga morske laste. Lebdeće iznad mirne pučine kao da ih se voda ne tiče. A onda će se, jedna za drugom, puštajući prodorne krike, survati u talase i iz njih izranjati s ribama u kljunovima.
Bio je to dobar savet. Tako će i on od sada postupati. Pažljivije će kriti svoje namere, izbegavati da bude nametljiv, neće moljakati da ga prime u Crkvu hodočasnika dok ne steknu u njega poverenje i sami ga pozovu.
Okrenuo se Johnu Howlandu. Mladić gaje posmatrao zlatnim pogledom bez topline. Pitao se naslućuje li njegove dileme. Da li i od njega, prijatelja, treba da se čuva? Nije bilo verovatno. Howland ga noćas nije mogao videti, isuviše je bio zaokupljen obredom. Hladnoća njegovog pogleda mogla je poticati i od ledene turobnosti predela na kome je počivao.
Pre nego što će u čamac zakoračiti, baci pogled na svoje stope ostavljene na žalu. Nije ih više bilo. Ali su se Hovvlandove jasno u pesku ocrtavale. Bio je to rdav znak.
Dan je bio 16. decembar, a godina 1620.
Prošlo je otada više od trista šezdeset godina. Dan je 16. jun. a leto Gospodnje 1988.
Sredinom nevidljive geografske petlje, ispletene meridijanima 69 i 77 a uporednicima 44 i 45 , stenovito peščana istočnoatlantska obala Sjedinjenih Država, u području Massachusettsa. još uvek istura okeanu kukasto poluostrvo, mršavu krivulju zemlje u obliku prsta koji zove. Savijeni prst ispoljava upadljivu sličnost sa ribarskom udicom ili žalcem škorpiona podignutim za smrtonosni ubod, ali odbijajući da se pretekne zloslutnim nagoveštajima, priča ostaje pri prvobitnoj slici — Prsta koji zove. tajanstvenog kopna u prizivanju neustrašivih pustolova, nezasitih istraživača i nesrećnih begunaca.
Godine 1602. pozivu Prsta prvi se odaziva engleski moreplovac Bartholomew Gosnold. Po jatima bakalara uz peščane dune krsti poluostrvo Cape Codom, a ostrvo južno od njega — Martinim vinogradom (Martha's Vine-yard). Za njim ovim vodama prolaze George Weymouth, iskusni navigator John Smith i Holandanin Adriaen Bloc, ali tek osamnaest godina kasnije, uz vršak najsever-nijeg rta, u zalivu pod noktom Prsta koji zove, pristaje jedrenjak »Mayflower« i iz njega praoci nacije stupaju na tle Amerike.
Čovek mistične mašte reći će daje i njih namamio Prst koji zove. Ispisujući poslednju od svih istorija. nećemo se predavati nagađanjima, neisplativim kad je reč o vremenima u kojima nismo živeli i o kojima smo slušali samo od mrtvih. Ograničićemo se da iz dokumenata prepišemo kako se iskrcavanje Crkve hodočasnika na tle Amerike, prema Hraniti praoca Williama Bradforda. zbilo 11. novembra 1620. po starom kalendaru, deset dana pošto je. uz pomoć čuda i kačara Johna Aldena, iz mora izvučen John Howland, sluga u domaćinstvu Mastera Carvera. trgovca iz Doncastera.
Večeras, u poznojunski suton, dok se pripovest sprema na svoje prve neobičnosti, diže se na istorijskom mestu iskrcavanja spomenik »hodočasnika«, arktičkim olujama i7ieden obelisk od dvesta oedeset dva neotesana kamena.
Prošlost je na Cape Codu zatvorena po muzejima i može se upoznati samo u određene sate. Na rađanje nacije poluostrvo podseća jedino severoistočnim rubom, duž koga je, medu dunama, pustama i ritovima, National Seashore Projeci (N. S. P.J iskonskoj divljini obezbedio poslednje utočište. Samo je tu sve kako je bilo kada su. s drugim kolonistima, prijatelji i imenjaci John Alden i John Hovvland dodirnuli zemlju svoje sudbine.
Sklonost jednog mladog čoveka zlatnih očiju usamljenosti i savest drugog, čije su oči posute gvozdenom rđom. učinile su da ova priča počne 16. juna 1988. na žalovima Pleasant Baya, između Chathama i Orleansa. tamo gde se Priroda i Civilizacija, spremne na presudan obračun, dodiruju ali ne razumeju, podnose ali ne mare.
Njihovi potomci uneli su u ustav Sjedinjenih Država svečano i čvrsto uverenje da su svi ljudi od Boga rođeni — jednaki. Tokom priče nejednom ćemo se pitati nisu li bili u zabludi. Pitaćemo se koliko stvarno ljudi ima na svetu. A na njenom kraju posumnjaćemo. bojim se, da su i oni potrebni.
U međuvremenu ćemo možda shvatiti da nema ništa čovečnije od leta žive ptice praznim nebom iznad oseke mora u zlatno predvečerje.
I ništa savršenije od Tajne.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:10 am







GLAVA DRUGA


SMRT MORSKE LASTE


»Nema ništa čovečnije od leta žive ptice praznim nebom iznad-plime mora u zlatne zore, i ništa čarobni/e od Tajne.«
Borislav V. Pekić: U traganju za Atlantidom, esej


Predveče je. oseka na moru, nebo zlatno i prazno.
Ptica je letela s istoka, s okeana. Imala je nežnobelo perje, krila boje mokrog pepela i duboko rascepljen rep u obliku dvozupca. Glavu je, zašiljenu tankim krvavocrve-nim kljunom, zastirala garava ćuba nalik na hebrejsku molitvenu kapicu. Iz trupa su joj kruto visile kratke koralne, koščate noge. Voda se ispod nje hladila, ali je, prožimajući je metalnim svetlucanjem, nekim robotskim sjajem, na njoj još trnulo sunce, čije su večernje iskre sagorevale borove enklave Cape Coda. Ravnomernim letom ptica se primicala bledim dunama Pleasant Baya, iza kojih je, u cestama prenaseljenih ritova, na mlakim ležajevima između nezrele trske i skerletnog barskog žbunja. već snevalo njeno umorno pleme. Klizeći bistrim vazduhom ispustila je oštar, prodoran krik — »Keearrrm!« s trijumfalnim udarom na drugom slogu, kojim se kotrljalo dugo, grabljivo, nemilosrdno »rrr«. Naglo usporivši let. kao da je izgubila orijentaciju, skrenula je udesno i iznad penušavog plićaka stala opisivati pune, savršene krugove. Cedena osekom, močvara je šumila. nebo sive-lo, halkionski nepomična pučina treperila, a ptica neumorno kružila i jednolikim kricima izgubljenog bića rasanjivala život ispod sebe. U njima ne bese osione ratničke bezobzirnosti, samo neizmernog očajanja, nesposobnog da vidi išta do svoje izgubljenosti.
Mlad čovek zlatnih očiju sanjara, u tamnom odelu neprikladnom za okolinu i sezonu, stajao je na duni koju ni moćne plime za punog meseca nisu kvasile. Zabrinuto je pratio somnambulno kruženje ptice, kao pokvarenu gramofonsku ploču koju gruba manufakturna greška lišava umetničkog savršenstva.
Monotono pištanje amok-ptice postade nepodnošljivo. Pritisnu, dlanovima usne školjke ali su vapaji i kroz njih prodirali. Dok je očima tragao za kamenom, drvcetom, bilo čime da besmislen let zaustavi, shvati da ptica možda i nema gnezda, da ga je izgubila, da njen očaj otuda potiče i da nije daleko od njegovog očajanja. Najednom, ptica ispusti još prodorniji krik, skupi krila i kao kamen sunovrati se u dubinu. Oseti stid što je svojim antropoidnim uskraćenostima objašnjavao Prirodu. U njoj nema samoće u kojoj, kao pod neprovidnim i neprobojnim biljurnim zvonom, čuče doživotni ljudski zatočenici. Životinja nikad nije usamljena. Ako oko nje nije, njen je čopor u njoj. Ni ova ptica nije usamljena. Ni očajna. Ona — lovi. Samo, sunovrat nije izgledao kao poniranje za lovinom. Preko mora se prevukla čelična skrama sumraka i ptica nije mogla videti ribu na koju se ustremila. Napeto je čekao da se ekscentrično stvorenje ponovo u vazduh vine.
Na mestu pada okean pomamno uzavre. Iz vira izroni glava sa zlatnim očima, a za njom, kao sa dna hitnuto koplje, kaluđerski crno telo. Lebdeći po talasima u peni. potresano olujom usred nepomičnog okeana, sjajno od vode ali netaknuto njenim besom, stiže ova otkinuta sen praiskoni do jedrenjaka, nagnutog na bok, oblivenog gejzirima i stvorenog tu ni iz čega. S opustošene palube pruža joj ruke čovek gvozdenih očiju, u kožnoj esnafskoj dolami, i utopljenik se uspinje na lađu.
Mladić na obali obara pogled zemlji. Samo je ona istinski postojala. Bura na moru nije. Ni utopljenik u hodu talasima. Ni čovek koji ga je čekao na palubi nepostojećeg jedrenjaka. Sve su to bile opsene, od onih što. poput čini, samo za njegovo oko, preuređuju javu u haotične, nerazumljive himere, munjom slutnje obasjava-jući obrise svakidašnjih očiglednosti. Oprezno podiže pogled. Himera je, kao i uvek, naglo izbledela i more opet postalo glatka karbonska ploča, po čijem je klizavom sjaju sunčani harpun tražio potonulu pticu a nalazio samo treperenje sve tananijih i širih emisija pada. Znao je da su morske laste rdavi plivači, da ptica mora izroniti. Ništa se ne dogodi. Svoju lovinu atlantske dubine nisu
Prizor ga potrese. Prvi put mu Pleasant Bay nije pružio olakšanje na koje ga je od najranijeg detinjstva bio navikao. Odlazio je na dune Cape Coda, nataložene. činilo se juče. a starije od istorije, drevne koliko i Zemlja; zavlačio se u divljinu kao u majčinu utrobu da se očisti, iscedi iz sebe otrovne sokove tuđeg sveta u kome je sa gađenjem apatrida živeo; bio je ovde u nepomućenoj prošlosti prirode, medu svojima, spokojan, ako već sre-ćan nije smeo da bude. jer uvek se vraćao, uvek morao da se vrati veštačkom životu u kome je rođen, na koji je osuđen. Antej, mitski div. obnavljao je snagu u dodiru sa Zemljom, majkom svih realnosti. On se regenerisao u barskim ritovima, na pesku rezervata Pleasant Baya, kraj vode. majke svih privida.
Priroda ga je izneverila. Učinila ga je očevicem nepri rodnosti. Primorala ga da prisustvuje samoubistvu jedne ptice. Samoubistvo je ekskluzivno ljudski odgovor na tegobe življenja. Životinje se ne ubijaju. Svetinja sopstvenog života, kad se tud život i ne poštuje, usađena im je instinktom vrste kojoj pripadaju, kojoj služe. Ovakvu pripadnost čovek već milenijumima ne poznaje. Pripada sebi, sebi služi, privremeno i povremeno obuhvatajući i ono što voli ili mu treba, ali uvek sposoban da se kao jež skupi u svoje bodljikave razmere i preduzme čin koji ništa do sebe u obzir ne uzima. Takav je čovek. progna nik iz čovečanstva. mogao, smeo, umeo da se ubije; životinje, zarobljenici ciklusa, nisu to mogle, smele, umele. Verovalo se. doduše, da ugroženi škorpion otrovnim žalcem poseže na sebe. Ali. bio je to zoološki mit.
Poznavaoci su poricali legendu. Uverio se o tome u pustinji Sonore uzaman tragajući za Castanedinim Jaki-čarobnjakom don Juanom. U svakom slučaju, samoubistvo ptice još nije opisano. A on mu je prisustvovao.
Morska lasta se udavila što je tako htela. Osetila je svoj čas. Ne onaj očajnički kojim se dotiče dno podnošljivosti, kako je. poredujući je sa sobom, bićem bez gnezda, u prvi mah poverovao. Otišla je kad joj je bilo najlepše. Kad je iznad cestara barske Irske, u. .kome se produžavao njen rod. Ostala sama u uzvišenoj samoći nepotrebna ničemu osim vazduhu, zemlji, vodi i sunčanom vetru, u čijem se meduprožimanju rodila. Nestala je kada je na praznom nebu. iznad oseke mora u zlatno predvečerje, dotakla najdublju tajnu života, tajnu smrti, i time postala savršena. Biće bez duše našlo je u sebi više poštovanja i smisla za misteriju postojanja od njega, čoveka, bića izabranog da u nju pronikne.
Ilije i to. kako objavljivahu haldejski magi. posledica konstelacije zvezda. sudbine što se kao nepristupačan i neizmenljiv kompjuterski program određuje na nebu, a dole, na zemlji, samo izvršava? Za morsku lastu konstelacija je bila prava. Umrla je kad joj je bilo najlepše. kad je dodirnula zenit. Za njega nije. Nije to i njegov čas. Nije mu najlepše. Čak ni dobro. Pre dolaska na dune, saznao je nešto što će mu možda zauvek poremetiti život. Danas je. takode. jedva izbegao iskušenju da porodici saopšti nešto što će poremetiti njen život. Istina je s obe strane ispala kao osveta. Ali. ma šta o njegovoj odluci porodica mislila, odmazda se nad njim vršila. Odmazda zbog izuzetosti, stanja koje od srećnijih uzoraka vrste pravi bezazlene čudake, setne sanjare, u najgorem slučaju rđave pesnike, a njega Johna Carvera odvlači u naporedni svet, u kome se hoda po vodi i plovi nepostojećim jedrenjacima. Po svoj prilici — u bezumlje. Na dnu je. Nije kao mudra ptica na vrhuncu, s koga je i smrtonosan pad veličanstven. U podnožju je odakle se ne može pasti. Može se jedino puziti ravnicom bez ivica.
Ako je ovo oraculum, na njemu je da ga protumači. Drevna nauka, kojom se u antropološkim istraživanjima bavio, trebalo je da ga osposobi da i vidi svet. koji drugi ljudi, ne videći ga, tek gledaju. Upamtiće ovaj pesak s koga će noćni vetar odneti njegove stope, sumrak što je kao i svi zalasci na velikim vodama izgledao konačan, nedokučiv okean po kome lutaju utvarne olupine davnih brodoloma i seni svih utopljenika, a iznad svega srećnu pticu i radost njenog sunovraćanja u ništavilo. Možda će i on jednom kružiti visinama s kojih se isplati pasti, možda će i njemu doći vreme da po životne istine pode izvan života, gde ih, s rukama na grudima, upoznaju najzad svi ljudi. Možda ga priroda ni ovog puta nije izneverila. On je izneverio prirodu. Gledao je u nju, ne videći je.
Kleče, zavrnu rukav na kaputu i desnu ruku do lakta zagnjuri u plićak. Premeštajući oblutke, pomerajući senke dna, struja oseke hladila mu je kožu i činila ga svesnim da, bar dok ovo ujedinjenje traje, ne pripada samo sebi već i vodi, svemu što ona dodiruje, dalekim obalama i nepoznatim povestima. Dodir ga je antejski krepio i pretvarao u dete. Tako se u ovim ritovima nekad igrao. Izvlačio je iz mora skupljenu šaku i ponovo je zaranjao. Kao iz razbijenog ćupa voda mu je curila kroz prste.
Obnavljačka spona je uspostavljena. Oseti olakšanje po koje je na dune došao. Opra lice. ne obrisa ga, uspravi se i okrete leda Atlantiku.
Pred njim se prostirahu valovite pustopoljine trske, sa peščanim oazama i krečnjačkim mogilama zaraslim u čupavo barsko žbunje. Plićaci su fosforescentno svetlucali, duboko se uvlačeći u kolonije Zlatne šibe. Lagune su tonule u senku. A u pozadini, iza gustih šumaraka crnogorice. niske barijere ukrojene i tinjajući zapad, divljinu je nepoverljivo opkoljavala mrtva straža civilizacije — Provincijski drum 28 spajao je Chatham sa Orlean-som. Najednom od njegovih zapuštenih skretanja, uvučenih u zaliv, čekao ga je automobil. Pre nego što se smrači, mogao je biti za volanom, za sat na mostu Sagamore. prebačenom s Cape Coda na kopno, a još za dva. ako ga promet na Auto-stradi 3 ne uspori, u Bostonu. Već sutra rano biće s tim Juanom Cortazarom duboko u neizvesnoj prošlosti. Bilo je, razume se, pametnije da se u Boston odvezao pravo iz Chathama. da u rezervat nije ni svraćao. Dovuklo ga je neraspoloženje, rani predujam objašnjenja s Marjorie i roditeljima, do koga zbog njegovog kukavičluka i nije došlo, a i saznanje da nepoznati Jekar zna o njemu više od njega samog.
Samoubistvo morske laste ga je dotuklo. Došao je u Pleasant Bay razdražen, nespokojan, zbunjen. Otići će umiren, odlučan da svoje stanje izvede na čistinu. Ali i dalje zbunjen. Ako je i postojao, dobitak još nije bio razgovetan.
Znao je da se zavarava. Neće se vratiti u Boston pre nego što hodočasti Chathamu, gde se o porodičnim i nacionalnim praznicima, u letnjikovcu na Elms Hillu. masivnoj imitaciji ranokolonijalnih kuća, kentaurskoj tvorevini od kamena i drva, okruženoj zavesom hrastova rujne indijanske kore. pod krovom od škriljca u nekoliko unakrsnih ravni, okupljalo njegovo pleme, pleme Carverovih, loza čiste puritanske krvi praroditelja nacije Johna Carvera, trgovca iz Doncastera. staroste Crkve hodočasnika, prvog potpisnika Povelje o savezu i ugovoru, prvog iseljeničkog guvernera Nove Engleske i jednog od putnika »Mayflowera«. Njegovog bi oca. trinaestog po redu Carvera, koji danas slavi sedamdeseti rođendan, povredilo odsustvo jedinca, premda se porodica s vremenom navikla da od njega očekuje i gora iznenađenja. A i nije imalo svrhe iz komoditeta odugovlačiti nešto do čega ionako mora doći pre jesenjeg isticanja kandidatura za predstavnička tela zemlje. Već odavno je preduzimljivu porodicu — pozlaćenu kopiju većine uspešnih klanova indoindustrijske civilizacije — trebalo obavestiti da na njega ne računa. On je neće još jednom upisati u američku istoriju. Neće ući u izbornu trku za predstavnika Massachusettsa. neće u Senatu sedeti ni kao stariji ni kao mladi senator, neće se truditi da ga imenuju za predsed-ničkog kandidata Demokratske stranke, a ponajmanje biti prvi Carver u Beloj kući, prvi predsednik Sjedinjenih Država u kome teče čista krv utemeljivača nacije. Ostaće što jeste, profesor antropologije na Harvardu, očaran isključivo nastranim ispoljavanjem humaniteta, odvratnom stoleću razuma, ponekad jezivim, pa i gnusnim, ali uvek potresno ljudskim. Ostaće ghost profesor — učitelj za duhove. I sam pomalo duh. sam ponekad — s one strane.
Vraćao se putem kojim je na dune došao. Gazio je tesnim. plitkim uvalama. Zemlja je bila gnjecava kao sveže testo. Uvijala se pod nogama, ostavljajući na cipelama, nepodesnim za močvarni teren, sivu skramu prljav-štine. Barski insekti zujali su noćne korale. Tiho šušteći. oseka je iz zaliva izvlačila suvišak vode, preko dana naplavljen plimom. Filtriranje ribnjaka i basena Pleasant Baya vršilo je more mrežom vododerina ćelom dužinom ritskog zemljišta, zavučenog u pesak okeanskih plićaka. Na uskim grlima kanala, s proleća, galebovi su u strpljivoj razbojničkoj zasedi čekali da se jata haringa upute drevnim mrestilištima. Sada, u junu, busije behu puste. Duboki peščani zalisci lepezasto su širili krčevine u ševaru. Skrenu s puta i uputi se jednom od uskih prirodnih staza. Trska mu je dopirala do kolena. Meki, sočni prsti, zrenjem još neokoštali, izbijali su iz zemlje kao iz groba i obavijali mu se oko nogu.
Dole. u sebi samoj, sahranjena je priroda. Dole živi. umire, i smrću sebe oživljuje. Njen je tvorački ciklus pouzdan, gotovo ljudski razuman, kakav su za sebe sanjale sve civilizacije, nikad ga ne postižući, nikad ne stigavši ni blizu njegovog savršenstva, automatizma ko-me nije potreban nikakav veštački podsticaj.
Civilizacije su propadale zato što nikad uspešno nisu resile zagonetku eliminisanja svojih otpadaka. Duhovne su otpatke deponovale u običaje, naravi, podsvest po-tomstva; umne u istoriju; fizičke su sahranjivale pod zemlju. Umirale su u vlastitom dubretu, umesto da. kao priroda, od njega žive. Čovek se izuzeo iz opšteg poretka, odustao od svrhe njime određene. Zamišljao je da je razumniji od njega. Kao da ima išta razumnije od načina na koji potok traži put kroz kamenjar, kojim se cveće okreće suncu, talasi sustižu, kiše s neba vraćaju, a jata ptica selica drevnim gnezdištima svakog proleća lete? Kao da je išta razumnije od stanja u kome se između života i smrti potire razlika, simbioze u kojoj život ishranjuje smrt. a smrt održava život? Ceo je svet, mislio ie tra7pri mlake mekane humke. okrenut naopako, Jednom je morao stajati kako treba, inače osećaja naopako-sti ne bi bilo. Rođen je, kao i priroda, iz zajedničke materice univerzuma. Priroda je živela po neizmenljivoj osi unutrašnje prinude, jedinoj uz koju je imala neku svrhu. Čovekov se svet, u međuvremenu, oko svoje ose obrnuo, duž nje, u stvari, postepeno pomerao dok nije zauzeo obrnut položaj od prirodnog. Pomeranje je bilo sporo i postupno, dešavalo se vekovima, s prvom vatrom pozajmljenom od groma, s prvim opsidijanom izbruše-nim u nož, s prvom sumnjom u zagrobni život. Toliko sporo i neprimetno da je i ono izgledalo prirodno. Prirodan je postao i njegov sadašnji naopak položaj. Kao na slici u ogledalu na kojoj je sve tu, ništa ne nedostaje, ali je sve na suprotnoj strani od prave, sve na drugom mestu nego što treba da bude. sve — imitacija.
Ugleda ljudske stope. Plitki, potkovičasti otisci behu utisnuti između čekinjastog rastinja stoje, nalik na retke kovrčave dlake na mrtvacu, izbijao iz peščare. Krčevina se sužavala. Trag je vodio zelenožutim tunelom probijenom kroz ševar Zlatne šibe. Najavljući mesec, vetar je nežno mrsio vrhove trščanih prutova. Nije se čuo. Samo je osećao kako struji, pripijen uz zemlju, kao iz nje da vetri. da njime ona diše. U dnu lelujavog koridora, levom rukom držeći sekiru nalik na indijanski tomahavk. sa čijeg se sečiva cedila krv. s desnom podignutom da ga zaustavi, pozdravi ili opomene, čekao gaje mlad čovek u crnoj odeći engleskih puritanaca.
Stade premda je znao da treba da produži, ne obazirući se. Duhovi su — uči demonologija — kao divlji psi. Strahuju od ravnodušnosti onih kojima se prikazuju. Ona ih vraća u nestvarnost. Ono što ih u ljudsku realnost učvršćuje, pa i otelotvoruje, to je strah. Strah priznaje njihovo postojanje, zadržava ih izvan limba, po kome bespomoćni, bez tela i memorije, plutaju. Užas živih daje im najpre telo da se njime sele s mesta na mesto. a potom i memoriju s kojom svoj nekadašnji svet prepoznaju. Ako je. razume se, ovo zaista astralna projekcija prošlosti, suočavanje s jednom od istina don Juanovog »zaustavljenog sveta«, ako opet nije projekcija vlastite bolesti, priviđenje koje će iščileti čim mu se približi.
Produži, naviknut na fatamorgane. Dok mu je prilazio, lik neznanca je mestimično gubio konzistenciju, dobijajući vazdušaste konture utvare, kroz koje se, kao kroz zadimljeno staklo, nazirala krivudava staza i peščana humka iza nje. Samo, za njega to nije bio neznanac. Bio je to utopljenik zlatnih očiju što ga je. umesto morske laste, vratio okean i ukrcao na sablasni jedrenjak. Obuze ga samilost, prema živim ljudima retko osećana. Dođe do mesta s koga je utopljenik nestao, saže se i opipa zemlju. Teren je bio podvodan. Pesak je, naravno, imao prirodnu vlažnost, ali mokar nije bio. A staje očekivao? Da naiđe na lokvu oceđenu s priviđenja? Vodu s tela, krv sa sečiva bradve? Zar se nadao da će s pokvašene zemlje, i same zarobljenice ljudskih privida, podići konačan dokaz da čulni svet nije jedini, ni danas, godine 1988. kao što nije bio ni daleke 1692, kad su vešane njegove Salemske veštice, neshvaćene device na letećim metlama? Kao što nije bio u vodi kad je Mojsije rasekao Crveno more na dve polovine, u parčetu hleba kojim je Hrist nahranio hiljade gladnih na Gori, u vatri iz koje su se misli, posvećenici eleusinskih misterija, vraćali kao drugi ljudi, u mudrosti koju je Sokrat naučio od svog demona, u telu Franje Asiškog na kome se otvorilo svih pet Spasiteljevih rana, u očima kojima je Jovanka Orleanka ugledala arhangela Mihajla, u tajnom znanju po koje je Albertus Magnus odlazio s one strane stvarnosti, tamo gde je i Nostradamus otkrivao budućnost. Ako išta drugo, antropologija ga je naučila da se odvijaju dve istorije, paralelne i antagone, iako ga još nije osposobila da spozna koja je od njih izvorno ljudska. Kroz prvu, vidljivu istoriju, prepunu događaja i promena, ljudi su. najčešće nesvesno, proživljavali i drugu, nevidljivu, istoriju bez događaja i mana. Kao da vode dvostruki život. Jedan koji se poznaje, priznaje, upisuje u memoriju vrste i njene hronike, meri i važe prema veštačkim tegovima tekuće civilizacije; drugi, na naličju prvog, u njegovom mračnom podzemlju, pod zatamnjujucom senkom empirije i gvozdenim ključem čulnog iskustva, koji se ne poznaje niti priznaje, ne može se meriti i vagati — jer tegova za njega nema — premda se ponekad nejasan trag antiistorije može pratiti i kroz onu vidljivu. Tragovi naličja istorije na njenom licu ličili su. na žalost, na ljudske stope otisnute u živom pesku. Neobjašnjivost vidljive istorije, zagonetnost opšteg toka ili nekih od njenih mutnijih datuma primala se jedino u vreme oseke razuma, kad su se na istorijskim putevima videle jasne stope one druge, povesti ljudskog naličja. Kad bi se razum, s plimom prosvećenosti, vratio, tajanstvene stope antiistorije brisane su i zaboravljene. Razum je obasjavao svet lažnim, veštačkim svetlom. Vidljiva je istorija opet postajala razumljiva, opet nešto što se može kontrolisati i čime se može upravljati, ali se nevidljiva istorija ljudi odvijala i dalje ispod priče koja je pripadala nečem drugom, jer ništa ljudsko nije izražavala.
O toj je nevidljivoj, anonimnoj istoriji čovečanstva, u kontekstu Salemske afere iz XVI stoleća, govorila njegova knjiga. Ona će baciti neortodoksno — premda za većinu idolopoklonika napretka nerazumno — svetio na suđenja u Salemu, što ih je nauka već odavno svrstala medu tragične zablude verskog fanatizma, svetio na kome mu niko neće biti blagodaran, osim salemskih trgovaca magijskim raritetima. Ali da bi ofanzivi nečastivih sila, sila naličja, sila nevidljive istorije u grofoviji Essexu obezbedio vremensku perspektivu, istraživanja je morao početi stotinu godina unatrag, od Engleske Elizabethe i Jamesa I, religioznih netrpeljivosti doba, okupljanja najtvrdokornijih neprijatelja »Akta o uniformnosti« u separatističku Crkvu hodočasnika, i dabome, od neizbežnog »Mayflowera«, kojim su, s jeseni 1620, izgnani iseljenici ili iseljeni izgnanici, kako se hoće, praoci američke nacije, doplovili do Cape Coda, a potom, preko zaliva, u budući New Plvmouth, buduću koloniju Mas-sachussetts, buduću Novu Englesku. Priviđenje zlatnih očiju dobilo je poreklo i ime, Poreklo mu ie dala crna puritanska odeca čije je modele mogao naći po salemskim muzejima, a ime Mayjlo\ver Chronicler, Hronika NVilliama Bradlorda, putnika na hodočasničkom jedrenjaku, koju je zbog živopisnosti i istinoljubivosti, svojstvene uostalom crkvi čiji je pripadnik bio, u više mahova čitao. Ona je sadržala spisak iseljenika-kolonista, a među potpisnicima Povelje o savezu i ugovoru ime njegovog pretka, prvog američkog Carvera, čiji su potomci, oko godine 1690. učestvovali u Salemskoj aferi. Opisujući plovidbu Atlantikom. Bradford je pomenuo i nekog Hovvlanda, Johna Hovvlanda, poslužitelja starog Johna Carvera, kojeg je negde u ovim priobalnim vodama u more odnela žestoka bura. a na lađu vratile sreća, posebnost i otkačeno jarbolsko uže. od čega su — ako i ovde nije posredi nevidljiva istorija — njegove bolesne halucinacije napravile čudotvoran hod po Genizaretskom jezeru. Time bi prva utvara, ona na obali, bila objašnjena, u verziji ponovljene prošlosti na način koji ne bi usrećio ni jednog od njegovih naučnih kolega; u verziji ponovljenog napada bolesti na način koji bi oduševio svakog psihijatra Istočne obale. S drugom utvarom, ovom iz ševara, bilo je nešto teže. Sredinom novembra, odmah po iskrcavanju na Cape Cod. Miles Standish. vojni veteran, doveo je petnaest ljudi, hro-ničara Bradforda medu njima, do divlje doline današnjeg izletišta Truro, a onda ih vratio na zapadnu obalu, u uvalu pod rtom, naspram budućeg Plvmoutha. U Hronici nema pomena o spuštanju ekspedicije na jug do današnjeg Pleasant Baya, iako se o Hovvlandu kao učesniku izviđanja govori. Opet je. dakle, njegova halucinacija, inspirisana istorijskom gradom, zlatooko Howlandovo priviđenje, još mokro i poluzadavljeno, prenela u ritove National Seashorea, do kojih, čak i da duhovi postoje, u svojim zagrobnim lutanjima nikad ne bi samo dospelo. Ako je to njegova halucinacija, ako ipak nije naličje istorije koje se obraća licu da mu nešto kaže? Ali. šta mu je utvara preko trista godina mrtvog puritanca, s kojim nikakve veze nije imao. mogla da kaže? I to posredstvom — krvave sekire? Hovvland je bio sluga njegovog pretka Johna Carvera. Veza nije bila krvna, nije pripadala saobraćajnicama kojima se, po tradiciji paranormalnog iskustva, onostrani fenomeni kreću. Preci se po pravilu prikazuju živim osobama svoje krvi, sledeći najstariji kultni ritual ve.\iv neki/u, razgovor s mrtvima. Oni mahom govore o stanju u kome se nalaze. O smrti samoj, doduše, ništa određeno ne smeju da kažu, ali su ponešto mogli da nagoveste. Postojao je. međutim, i drugi put vraćanja mrtvih koji krvno srodstvo nije podrazumevao. Ubijeni Grk vraćao se po krv ubice. ne odlazeći u Had pre nego što bude osvecen ili na drugi način obeštećen. Duh ubijenog nije mučio samo ubicu .već i njegovu porodicu, ponekad i potomke dalekih kolena. Bio je to antropološki paradoks. Civilizovani, racionalni Heleni zavaravali su duhove svojih žrtava mažući lice izmetom i izlivajući oko sebe krv životinja, koju će demon ubijenog, već nesnalažljiv u zemaljskim stvarima, zameniti za krv ubice i ločući je zasititi svoje osećanje pravde. Neracionalni varvari Crne Afrike jeli su mozak ubijenih da im onemoguće orijentaciju i da sami mudriji postanu. Ali, ako se John Hovvland, sekirom naoružan, vratio po njegovu krv. ubio ga je neko od Carvera. Možda je utvara nad grobom morske laste toj istini posvećena, samo je on nije ispravno protumačio? Možda je on gledao kako čovek gvozdenih očiju iz vode izvlači Hovvlanda, a nije video da ga, u stvari, u vodu gura? Da John Carver. jer i on je to mogao biti, Howlanda ubija? To se, naravno, kosilo sa činjenicom da je priviđenje na »Mayfloweru« imalo na sebi kožnu esnafsku, a ne crnu puritansku odeću sa širokim belim oko-vratnikom, te da nije moglo biti Carver. A potom je protivurečilo Bradfordovom izveštaju o Howlandovom spasenju i o mladićevom pristupanju Povelji o savezu i ugovoru, dve nedelje kasnije. A još kasnije s tragovima prezimena Howland u magistratskim analima Massa-chussettsa. Prezimena su, razume se. mogla pripadati i njegovim potomcima. John Howland je od nekog Carvera mogao biti ubijen tek posle osnivanja kolonije, odmah pošto je te potomke začeo.
I dalje je išao svežim tragovima ljudskih stopa. Dođe do peščane humke i zaobiđe je. Nešto sporije otkako je shvatio da se među njegovim precima, iseljenicima s jedrenjaka »Mayflower«. mogao dogoditi zločin koji se posle više od trista pedeset godina i njega tiče.
U podnožju, na platnenom tronošcu na rasklapanje, sedeo je, leđima okrenut, čovek i dogledom posmatrao mračenje okeana. Ovog puta mu se nije prividalo. Čovek je bio stvaran. Spustio je pogled i okrenuo se da ga dočeka. Pokreti su mu bili spori, proračunati, stabilni. Bio je srednjih godina, atletske građe, niska rasta. Koža mu je imala smeđu hrapavost na vetru osušenog drva. Oči su zastirale četvrtaste, zasenčene naočari. Na sebi je imao kratku jaknu od teleće kože kakvu leti nose planinski lovci. O kožnim kaišima oko vrata visile su mu fotografske i filmske kamere s glomaznim teleobjektivima, nalik na topovske modele. Kraj nogu u polučizma-ma ležale su knjige rasklopljene na stranama ilustrova-nim kolorisanim ptičjim likovima u letu.
Birduatcher, posmatrač ptica, pomisli ogorčeno. Ljubitelj kome je dopušteno da uživa u činjenicama prirode. U međuvremenu, on je primoran da posmatra duhove, činjenice bez otisaka u zemlji, i da se oseća kriv za trista godina star zločin koji nije počinio, koji možda ni počinjen nije.
— Jeste li je videli? — upita ga neznanac. Glas mu je bio zvučan, šupalj kao odjek.
— Šta?
— Pticu.
— Jesam.
— I šta mislite, šta joj se desilo?
Dvoumio se. Pretpostavka o samoubistvu kao činu najdublje radosti nije za javnu upotrebu u svetu koji smrt ne razume, niti na nju pristaje. Osećao je, povrh svega, prema ljubitelju prirode nagonsku odbojnost. Ona nije bila ekskluzivna, ukoliko nije obuhvatala i ljubomoru što ga zatiče na teritoriji koju smatra svojom. Gajio je njenu veću ili manju meru prema većini ljudi s kojima je dolazio u dodir. Prema slučajnim poznanicima što su ga, da je normalan, morali ostavljati ravnodušnim, jer mu ništa nisu značili, ali i prema onima koji jesu, za koje je bio svestan da mu znače, da bi mu, u stvari, daje s njim sve u redu, mnogo morali da znače. Prema prijateljima i zbog truda što ga je ulagao da ih voli, i zbog stida što mu to ne polazi za rukom. Prema roditeljima, takođe. I to još od prvih uspomena — koje i u najbezd uš nijem stvorenju izazivaju nežnost i čežnju — od osećanja nesavladive groze kad bi ga uzimali u naručje. Pa i prema Marjorie od koje za nekoliko nedelja očekuje dete, premda se ne seća kako ga je začeo kad je na njega delovala kao mrtvac na mrtvaca. Dete već unapred ne trpi. U redu, možda za njega sada samo ne mari. Podnositi ga neće tek kad se rodi, kad ga vidi, dodirne, kad oseti nesnosnu obavezu da ga očinski voli i nesposobnost da se toj prirodnoj obavezi odazove. U tome se, mislio je. ponajviše i sastoji ta njegova čuvena izuzetnost. Svako se može osećati neprijatno u društvu izvesnih ljudi, udobno s drugim, s istom osobom jednom lepo, drugi put rdavo, a on se tuđinski osećao u svim prilikama sa svim ljudima. Možda i ne sa svim. S većinom svakako. Ljubitelj ptica nije izuzetak. Pre je — pravilo.
— Šta je moglo da se desi? — pitao je čovek ponovo.
— Pojma nemam.
— Onda smo dvojica — rekao je čovek neljubazno.
— Najpre sam mislio da lovi, premda je za lov prilično kasno. Čekao sam da izroni s ribom u kljunu. Ne verujem da sam prevideo trenutak u kome se iz vode vratila.
— Nije se vratila.
— To znam, samo zašto?
— Zar je to važno?
— Za nekoga ko ptice voli, jeste — reče čovek osorno, kao da misli: »Za budale, naravno, nije.« — Možda je naišla na neku grabljivu ribu?
— Takvih u ovim vodama nema.
— Ili je na nju neko pucao?
— Čulo bi se.
— To je istina — saglasi se ljubitelj. — Ali postoje i prigušivači.
Sumnjičavo ga je merio.
— Bez oružja sam — odgovorio je, besan na samog sebe što nije poslušao instinkt, okrenuo se i otišao.
— Nisam na vas ciljao, ali svašta se dešava.
Mislio je na utopljenika zlatnih očiju koji se s krvavom sekirom o ramenu tri stotine godina vukao ovim ritovima, ne uznemirujući ptice, ne sekući vetar, ne ostavljajući tragove, ne bacajući senku, tri stotine godina da tek danas nade što je tražio.
— Možda je bila bolesna?
Mislio je na pad s visine, na kraj kad joj je bilo najlepše.
— Možda — reče.
— Znate li kako se zove?
Kao i svi amateri, ljubitelj se žurio da ga ugnjavi sirovim znanjem. Opirati se nije vredelo. Slagao je da ne zna.
— Suma hi rundo. Obična morska lasta. Ovde ih ima na hiljade. Zimuju južno od Amazona. U ritovima, naravno, ima i drugih sorti ptica — recitovao je ljubitelj sa đačkim entuzijazmom. — Nasmejanih i crnoglavih galebova, burnica, morskih golubova, kormorana, njorki, ali najviše lasta.
— Jeste li vi ornitolog? — upita ga.
— Volim ptice. — Čovek je, ustajući, zaobišao odgovor. Oko njih senke su sporo crnele. Vazduh je neprimetno podrhtavao. Iz ševara je hlapela modra barska izmaglica. — Vreme je da se krene. Idete li Dvadeset osmim?
— Tamo sam ostavio kola.
— I ja — reče čovek. protežući se. Izgledao je čvrst kao dorski stub.
Prisilio se da zanemari odbojnost i da se predstavi. Ispružio je ruku, ali se ljubitelj, ne predviđajući njegov impulzivan gest, naglo sagao da sklopi stolicu. Povukao je ruku. Trpajući u platneni ruksak aparate i knjige, ljubitelj je nerazgovetno izgovorio jedno ime. Zvučalo je kao Al. Možda i Den. Nije bio siguran. A i ticalo ga se nije.
— Iz Bostona sam — dodao je. — U Chathamu sam na odmoru.
Mogao je biti niži činovnik gradske administracije ili sitan trgovac. Zanatlija, najpre. Vlasnik male garaže ili pumpe na prilazima Bostonu. Izgledao je kao neko koga prehranjuju ruke, a glava je tu tek da se ne rasteraju sujeverni kupci. Kad na njega dođe red da se predstavi, poštara se da onaj ni njegovo ime ne čuje. Za uzdržanost nije bilo razloga. Delovala je unutrašnja zabrana, dolazeći na prepad, niotkud, i naterujući ga da se svoje neučti-vosti stidi. Prezime nikad nije izgovarao kao daje njegovo. Uvek mu se činilo da laže. Kad ga izbeći nije mogao, ograničavao se na lično ime koje je kao svoje osećao, predstavljao se kao John. a porodično je drugima prepuštao da ga izgovore.
Koračali su trščanim tunelom. Teren se blago penjao. Pesak je postajao suvlji, škripao je pod cipelama. Nebo je dobijalo bisernu boju, mestimično isprskanu plesnivim mrljama. Na zapadu, iznad šumaraka, tinjali su koralni oblaci, nagoveštavajući vetar. Ljubitelj ptica je sipljivo disao.
— Rečeno mi je da će vazduh Cape Coda biti dobar za moja pluća. Ali da ptica nema, ne bih došao. Nisam navikao ništa da ne radim.
Ćutao je, mrzeći ljubitelja ptica, a zajedno s njim sve te istim kalupom livene, masivne, agilne, dinamične ljude koji, poput vetrenjača napuštenih mlinova, ispunjavaju svet lažnim pokretima, lažnim životima, lažnim ciljevima, te automatske točkice mašinske civilizacije što je pokreću i koje ona pokreće, bez svrhe i smisla, osim u praznom pokretu.
— Poznajete li ovaj kraj?
Mogao je reći da je u Chathamu rođen, ali se nije tako osećao. U Chathamu mu nije bilo dobro kao u rodnom mestu. Dobro se osećao jedino ovde, jedino u Pleasant Bayu. Kao da se izlegao u njegovim peščanim lagumima.
— Moja porodica ima letnjikovac na Elms Hillu, iznad Chathama.
Stadoše na greben da ljubitelj povrati dah. Ispod njih se prostirahu tamne mrlje ritova i jazovi probijeni kroz trsku, još dalje bleda, vrlo jasna traka obale, a iza nje, s horizontom spojen, tonuo je okean. Predeo je bio iluminiran fosfornim svetlucanjem mikroorganizama i insekata. Iznad zemlje para se u novo kopno stinjavala.
— Izgleda prilično avetinjski — rekao je ljubitelj.
Nije odgovorio. Gradskom čoveku, formiranom između četiri zida i predrasude da je njima zaštićen, i tri drveta duž trotoara avetinjski izgledaju. Pod višestrukim naslagama materije i njene istorije, duboko u njemu još deluje mutno sećanje vrste na zlatna vremena, u kojima su oblik i njegov sadržaj, predmet i njegova svrha živeli u miru prirodne zajednice; kad je pod korom drveća, u društvu insekata, čučalo bratstvo njihovih domaćih duhova, otiskivalo se noću od kuće i, uzimajući lik sove ili druge noćne životinje, na raskršćima plašilo putnike; kad je nad svakom vodom bdela njena vila-čuvarica a brda pod punim mesecom odjekivala od nečujnog kola izvorskih čarobnica; kada su zemljom, predvođena velikim Panom, jedinim besmrtnikom koji je umro, lutala čudna bića koja su svoje likove pozajmljivala iz jave, a moći uzimala iz sna; kada je svaki kamen bio nastanjen životom i bio mrtav za one koji su bili prokleti da veruju samo u stvarnost. A savremenom varvarinu, zarobljeniku čula, sablasni nisu jedino njegovi proizvodi, kopije vlastitog mrtvila.
— Sad znam zašto su mi u hotelu rekli da se u ritovima ne zadržavam noću.
— Ako je ne poznaje, čovek se u močvari lako izgubi.
— Ali sačeka jutro i nade put.
— Naravno.
— Ako ga sačeka — dodao je ljubitelj zamišljeno.
Ni kao dete nije se plašio mraka. U njemu se uvek bolje osećao nego po danu. U tmini neprijateljski svet nije postojao. Zamračen, izgledao je drukčiji, slobodniji, lepši. Tmina gaje razarala. Menjala mu agregatno stanje. Brisala oštre konture, razbijala nasilnu geometrijsku strukturu, uništavala čvrstinu. Što je ostajalo, moglo se imaginacijom preurediti u nešto kudikamo privlačnije. Nešto što živi a ne tek imitira pokrete života. Nešto stoje bliže tajanstvenim svemoćima — bajke. Nije trebalo razgovor u tom pravcu da nastavlja, ali gaje nepoverenje savremenih varvara prema prirodi dražilo, strah od Pleasant Baya vređao.
— Šta hoćete time da kažete? — upita nervoznije nego što je hteo. Znao je šta ljubitelj hoće da kaže. Već godinu dana se na Cape Codu samo o tome govorilo.
— Znate li šta se ovde dogodilo letos?
— Takve stvari dešavaju se u Bostonu i New Yorku svakog dana.
— Ne baš takve.
— Kakve?
— Ne znate?
— Znam daje prošlog juna u ritovima nađena ubijena devojka.
— Devojka je nađena —rekao je ljubitelj ptica rasejano — ali ne i njena glava. U Bostonu i New Yorku ljude ubijaju ali im ne seku glave.
Čovek u otrcanoj odeći pre je ličio na ravnodušnu skitnicu kroz svet ljudi nego na ljubopitljivu lutalicu kroz ptičji svet nacionalnog rezervata Cape Coda. Ali je, izgleda, ljubopitljiv bio. Ležao je-u laktu dune. odmah ispod travom obraslog vrha. udaljen stotinak jardi od ljubitelja ptica u razgovoru sa Johnom Carverom i pažljivo ih posmatrao. Video ih je kako produžuju prema Provincijskom drumu 28. ali se sa peščane osmatračnice nije pomerio. Tek kad zadoše za brežuljak, iza koga se tle penjalo do puta. ustade, otrese pesak s odela i uputi se za njima. U hodu su mu se usne micale ali se glas nije čuo. Da ga je neko sreo. smatrao bi ga čudakom koji sam sa sobom govori, sam sebi se na sudbinu žali.
Po povratku s obale, mislio je, mladi Carver je sreo posmatrača ptica. Jzvesno vreme proveli su u razgovoru koji je posmatrača uskoro naveo na ubistvo Louise Barhnv, Crnkinje čiji je les bez glave nađen u Pleasant Baru, nedaleko odmesta susreta. Carveru tema nije bila prijatna. Možda se kao domorodac osećao pogođen zbog rdavog glasa što ga Chatham posle zločina uživa, ali isključeni nisu i drugi zaključci. Nepoznato je da li je posmatrač do njih došao. Rekao je Carveru svoje ime ali ne i čime se bavi. Neposredno pre dolaska na Cape Cod, učlanio se u Bostonski ornitološki klub, a u Easthamu pribavio dozvolu za posete Pleasant Baru izvan vremena rezervisanog za publiku. Lutanje ritovima predstavio je kao odmor savetovan zbog slabih pluća. Fizički izgled posmatrača, međutim, ovu tvrdnju dovodi u sumnju. Raspitivanje o Carverovima u Chat hamu dokazuje daje susret udešen. Ostaje da se sazna razlog. Jedna od pretpostavki je rad za ljude koji žele da ometu političke planove starog Carvera, našavši nešto što bi njegovog sina sprečilo da se na jesen kandiduje za Predstavnički dom, ali ni druge mogućnosti nisu isključene . .
Skitnica isprati rasejanim pogledom Johna Carvera i ljubitelja ptica niz drum koji će ih odvesti do automobila, a potom se opet izgubi u mislima.
Tokom razgovora Carver se ponašao prirodno, premda uzdržano. Uočljiva je izvesna napetost. Nije, međutim, ispoljio nijednu osobinu ili sposobnost koja bi posmatraču, ako pripada A.H.D-u. dala povoda za sumnju. Smrt morske laste začudila je obojicu, ali je ni jedan nije razumeo. Samo to ništa ne dokazuje. Posmatrač je mogao Rigati da je ne razume. Mladi Carver nije lagao. Događa-
Čovek se uputi do druma gde ga je čekao automobil, oklopljen plavičastim zadimljenim staklom, neprikladan njegovom odelu i oronulom izgledu. Iza šume sunce je neodlučno gasilo predeo. Vazduh se punio modrom večernjom maglom.
Jedno je sigurno, mislio je, posmatrač se interesuje za Johna Carvera. Raspituje se za njega i njegovu porodicu u Chathamu. Sledi ga. Najzad mu dopušta kontakt, protivu-rečan dosadašnjoj taktici praćenja iz daljine. Ostaje samo da se vidi — zašto sve to čini?




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:11 am





GLAVA TREĆA (ČETVRTA)


PRIČA O DEVOJCI BEZ GLAVE


»Lobanja je čuvar duše, govora, pogleda,
polnosti; predmet lagodan svojim oblikom:
koristili su ga kao pehar za sveti napitak,
kao rezonantnu kutiju za rituale bogosluženja,
kao masku u nekim obredima u koje ulaze i preci.. «
L. V. Thomas: Antropologija smrti II


Možda je Provincetovvn. mesto najbliže iskrcavanju praotaca s »Mayflowera«, privlačniji za ljubitelje istorijske nostalgije, Hvannis Port s Compoundom. u tvrđavu pretvorenim letnjikovcem Kennedyjevih, uzbudljiviji za amaterske foto-hajkače na slavne ličnosti, komercijalizo-vani, izveštačeni Hvannis življi, a slikarska kolonija Tru-ro, smeštena u Dolini Milesa Standisha, spokojniji, bliži idealnom azilu, ali nijedno naselje Cape Coda sve ove osobine ne ujedinjuje tako skladno i nenametljivo kao Chatham, primorski gradić na krajnjem istoku poluostrva. drugom zglobu Prsta koji zove. između National Seashorea i Orleansa na severu i rta Monomov na jugu.
Istoriju ovde zastupaju patiniranim škriljcem pokrivene kuće kapetana duge plovidbe, osvajača Atlantika, pretvorene, doduše, u hotele, ali se ni od jedne, ma kako herojske prošlosti, ne može očekivati da od potomaka samo uzima a zauzvrat ništa ne pruža; spokoj je obezbeden mudrim komunalnim merama, a njega, ne mareći za ovozemaljske zabrane, od vremena do vremena, narušavaju jedino noćni odjeci pradavnih brodoloma, čije olupine, obasjane spasonosnim zracima chathamske kule-svetilje, još čekaju svoje potonule kapetane; živost unosi jednolika škripa drvenih krila mlinova-vetrenjača koji melju kukuruz i nadvikivanje ribara što oko podne na Fish Pieru prodaju ulov; a kolekcionarsku strast foto-amatera udovoljavaju gospoda Carverovi.
Udovoljavali bi, u stvari, da tih nasrtljivaca ima. da Carverovi nadahnjuju histerično interesovanje s kojim se nekad uhodio život porodice Kennedv. suseda iz Hvannis Porta. Ali njega nema, na interesu se tek posluje, pa je imanje oko letnjikovca od sveta odvojeno samo ravnodušnošću meštana. neobaveštenošću stranaca i niskom ogradom od uredno podrezanog šimšira. Preko njega, odozdo sa druma, na ivici padine pod engleskim travnjakom, izbrojati se mogu automobili kojima su se Carverovi i srodnička »iseljenička« domaćinstva Eaton, Brewster. Turner i Allerton u Chatham dovezla.
Suton je čistio atlantsko nebo od dnevnih mrlja i zaostale senke povlačio s okeana, koji je odozgo, s Elms Hilla, svetlucao kao limeni, mestimično zarđali poklopac, i odozdo, s kapije gledana silueta kuće bese već zamagljena, kad joj se Rosalie Carver okrete pošto na vidiku ni u jednom pravcu nije ugledala sinovljeva kola. Visoka, koščata, seda. okretala se sporo, s napetim iščekivanjem, kao da se plaši da ne ugleda ono što je očekivala. Uvek je tako činila. Bila je ponosna na kuću. Bila je ponosna na sve što pripada Carverovima, pa i na njihove mane, čak i na tri godine staro rivalstvo s Kennedvjevima.
Porodica Kennedv došla je na Cape Cod posle njih. Rose Kennedv je tvrdila — slučajno. Ali je ona. Rose Carver, dobro poznavala tu ambicioznu irsku sortu, koja je iz Irske pobegla zbog »krompirske krize«, a ovde sasvim ugodno živi od američkih krompira. Kennedvjevi jednostavno nisu podnosili da se u Massachusettsu išta događa mimo njih. Dosad su protestantski, anglosaksonski Carverovi bili jači u privrednom, a katolički — papistički. buntovnički — irski Kennedvjevi u političkom svetu. U prvom se. u stvari, nisu ni brojali, ali su u drugom, naspram jednog jedinog senatora Carvera, njenog devera Thomasa. njenog oca. bivšeg gradonačelnika Bostona, pa možda i zeta, Davida Turnera. zamenika direktora Federalnog istražnog biroa, imali i ambasadora i senatora i državnog tužioca, a iznad svega — predsednika Sjedinjenih Država. Imali, razume se. sve dok jedan za drugim nisu pogođeni. Stari Joseph paralizom. John i Robert mecima, Edvvard aferama. Afere su oduvek bile njihov način saobraćanja s javnošću. Možda je. paradoksalno, tajna njihovog društvenog uspeha tamo gde su kod svih drugih skandali bili pouzdan razlog padu. Nesmotrenosti »Svinjskog zaliva« behu hronično stanje Kennedvjeve predsedničke politike, ali ona mu je. umesto impeachmenta, donela popularnost. Zagonetnosti drugog, »Chesapeace zaliva« behu stalno stanje njihovog privatnog života, pa ni ono ih nije zaustavilo. Carverovi su. u međuvremenu, bili pošteđeni javnosti, ali i popularnosti. Anonimnost u politici nije se isplaćivala kao tajnost u poslovima.
Bacivši pogled na put, ne ugleda ni sada sinovljeva kola, pa ga vrati kući. već sasvim u senci, po kojoj su se tu i tamo palile prve lampe.
Sve će se to na jesen promeniti. Čim se sazna za Johnovo učešće u izborima za Predstavnički dom, ćela će se porodica naći na TV-ekranima, stisnuta između koz-metičkih reklama i sapunskih skečeva, ugurana u nekoliko minuta razmaka između dobro izvedenog bejzbol udarca i blistanja lažnih vilica nekog novohrišćanskog krstaša. Tada se valja iskazati. Preko, u Hvannis Portu, kao čuvar i vrač porodičnog loga. figurirala je žena koja se takođe zvala Rose. Ovde, u Chathamu. na Elms Hillu. biće druga Rose. Samo, prva je svoj posao već obavila, čak je o tome i memoare stigla da napiše, a nju. Rose Carver, posao tek čeka. Zatim, Rose Kennedv je za trku imala sedmoro grla, četiri sina i tri kćeri. I ona ima tri kćeri, ali samo jednog sina. Pa ako se i zanemari zasićenost birača selfmade-ljudima, vulgarnim narodskim tipovima Johnsonove i Reaganove sorte, i ponovo okretanje ukusa paradnim porodicama, plavokrvnim ergelama Amerike, silnih će još prepreka biti.
Najveća među njima, naravno, njen je sin John. On. razume se. nikad nije rekao da ga politika ne privlači, bilo bi to na Elms Hillu svetogrđe, ali bez velike nevolje o njoj dobrovoljno nikad nije govorio. Održavao se na vrhu carverovskog porodičnog talasa, to je istina, ma kako se tamo osećao. ali nikad kao sila koja talas valja, nego uvek kao pena koju diže i pokreće druga snaga. U tome je i bila najopasnija razlika između njega i pokojnog Johna Kennedvja. I kad je sa svih strana guran. izgledalo je da on druge vuče. Njen je John od onog drugog svakako pametniji. Rekla bi, i umniji. da to ne zvuči neamerički, tako evropski — nepraktično. Ali, i tu leži nevolja, pamet mu je bila posvećena apsolutno nepa-metnim interesima. Fudbala se grozio, izjave koje ništa ne znače a lepo zvuče nije davao, osmehivao se nije iako je imao skupe zube. i bio je vrlo privlačan ali fotogeničan nije bio. Nije, dakle, posedovao ništa što bi ga u Americi automatski kvalifikovalo za javni položaj. Johna Kenne-dyja su trenirali za velike stvari i on se treningu prilagodio kao inteligentna životinja koja zna da će posle svakog uspelog skoka dobiti kocku šećera. Možda bi se i njen John prilagodio da šećer voli. Da nije tako uzdržan. povučen, stran. Stran, kao da ne pripada njihovoj porodici. Da uopšte ne pripada nikome i ničemu. Daje ovde, u ljudskom svetu, na proputovanju na kome ga ništa ne obavezuje. U stvari, ništa i ne interesuje. John Kennedy je imao urođen smisao za reklamu, usavršen za porodičnim stolom, za kojim se svakoga dana svaki od Kennedvjevih skautski morao pohvaliti bar jednim uspehom. bar nekom pobedom nad drugima. Njen je John, izgleda, držao da se prave pobede odnose nad sobom. Jak je bio u filosofiji koja je pojela sve svoje učenike — narode, sekte, pojedince — ostavljajući samo podsmešljivu uspomenu medu onima koji su. pobedujući druge, ostali u životu. Na slikama po novinama John Kennedv se video i u poslednjem redu, njen John neće se primetiti ni u sredini prvog, osim ako se ne svuče dogola. Za svakog državnika bio bi to, razume se. preteran rizik. Ali ne i za Johna Kennedvja. Taj se mogao nag prošetati Konstitu-cionalnom avenijom u Washingtonu a da ne izgubi ni jedan glas. Možda bi ih nekoliko još neopredeljenih i dobio. Pa onda, to Johnovo nastrano zanimanje! Što je na Harvardu predavao, bila je dovoljna nevolja u svetu u kome se pravo znanje ne stiče u miru škole nego u uličnim ratovima. Što mu je nauka nepraktična, mračna, ponekad i odvratna, stvar čini još gorom. On nju zove antropologijom, naukom o čoveku. Ali ljudi kojima se bavi ne žive sada, danas, nisu glasači. To su vešci i veštice iz Salema! Žene, takozvane goodwives iz godine 1692! To su Tituba, Abigail Williams, Šarah Good i Elizabeth Proctor na letećim metlama! Kako će američki glasači, ubeđeni da su sami na svetu, kojima drugi narodi svoje postojanje moraju dokazivati pucajući na njihove vojnike, glasati za čoveka koji tvrdi da, pored njih, pored i tih drugih ljudi, svetom lutaju demoni, duhovi, čarobnjaci i veštice? Jer njen John ne misli da je vreme čuda prošlo. On veruje da su veštice još uvek među nama! I da ih, ako čovek ima dobro oko i nešto neverice u zdrav razum, može videti kako noću u obliku oblačića, ispod kojih se vide izopačeni ljudski likovi, lete nebom!
Ništa ne mari. pomisli, okrenuvši se drumu. Njen je otac, stari Martin Brevvster, tvrdio da nema ničeg što dobra stranačka mašina ne može da postigne ako zagrize, osim, razume se, da u Belu kuću dovede najboljeg čoveka. Ali. dodavao je. to se od nje nikad i ne zahteva.
Jedna kola, čiju boju u protivsvetlu ne razaznaje, izbiše iz okuke. Za volanom je sedeo tamnoput čovek sa crnim naočarima. Prolazeći pored ograde, iza koje je stajala, okrenuo je glavu i bacio pogled na kuću. Osvetljeni prozori činili su je raskošnijom nego stoje, u stvari, bila. Opet je obuze ponos. Ubrzo zatim naišla su i druga kola. Vozača nije videla. Bio je zaklonjen plavičastim zadimljenim staklom.
Ali Johna nije bilo.
John Carver 1. guverner Massachusettsa iz vremena »Mayflowera« — Prvi jer se ubeleženi u matične knjige Starog kraja nisu računali — slikan dvesta godina posle smrti po narudžbini Carvera VI , Samuela, veletrgovca tkaninama iz Bostona, ni izbliza, jamačno, nije izgledao kao portret u biblioteci Elms Hilla. Kako je izgledao, nije se znalo, ali je na zidu, iznad kamina, onakav bio kakvim ga je videla arogantna mašta uspelog potomka i izobrazila udvaračka veština ravnodušnog a dobro plaćenog umetnika. koji se do tada. očigledno, vežbao na bizonima u preriji. Slika naručioca je nekako izgubljena, pa je. oklevajući kraj prozora u očekivanju sina, tekući Carver. XI I po redu. bio siguran da je tako morao izgledati Samuel. Otuda je poticala i njegova sličnost s gojaznim likom na portretu, snažnih čeljusti, čupavih mrkih obrva i isturenih jabučica. Medu portretima kasnijih Carvera bio je i Samuelov unuk Jacob. On je izmišljeno, unatrag skrojeno lice oca utemeljivača odneo u budućnost, sve do njega, poslednjeg Carvera u tom pionirskom, kolonistič-kom. osvajačkom obliku, jer njegov John. na žalost, izgleda sasvim drukčije. Sasvim — necarverovski. Ali. tome su kumovali drugi razlozi o kojima nije mislio niti hteo da misli.
Telesno nasleđe predaje se unapred. Sin liči na oca. otac na dedu. Kod Carverovih, međutim, genetički je red bio naopak. Preci su ponavljali osobine potomaka. Na-opakost je imala i dobre strane. Dokazivala je nadmoć volje nad slučajem i cilja nad prirodom.
Uprkos tome što je na slici bio njegov najslavniji predak, kome je dugovao ugled i bogatstvo, nije portret gledao ponosno. Prvi Carver je bio odgovoran za sve njegove nevolje sa sinom. John je sa portretom odrastao. Privlačio ga je i pre nego što je ušao u godine iz kojih je mogao shvatiti koga slika predstavlja. Naklonost ne bi zabrinjavala, deca imaju neobjašnjive preferencije, da se nije sasvim nastrano ispoljavala. Ubrzo su on i Rose sa zaprepašćenjem, kasnije i sa zebnjom, shvatili da se ne odnosi na ovakvog guvernera, grubog, gojaznog. nametljivo telesnog, nego na nekog drugog, puritanski mršavog, tananog, upadljivo duhovnog starca, kojeg je, ispod premaza s lažnim likom, kao na očišćenom palimpsestu, samo dečak video. Radiološka analiza je dokazala da na platnu nema nikakvog drugog lika, svima osim Johnu koji je i dalje tvrdio da ga vidi. Prestao je s tim tvrdnjama tek kad je dovoljno odrastao da shvati koliko one :abrinjavaju roditelje. Nikad nije poverovaoda je njegov sin tek tako, najednom, u portretu video što su videli drugi. Bio je zadovoljan što dečak od toga ne pravi javne predstave koje bi poslugu navele na svakojake misli, a Chatham bacile u pretpostavke s dalekosežnim posledicama po Johnovu budućnost. Zadovoljstvo nije dugo trajalo. Naveden, očigledno, portretom, onim drugim što ga je samo on video, dečak se upustio u proučavanje porodične istorije. Tako je otkrio njenu vezu sa gnusnom Salemskom aferom. Praotac John Carver sa ženom Catherine umro je 1621. u New Plvmouthu, samo godinu dana posle iskrcavanja i osnivanja kolonije. S progonom takozvanih veštica iz Salema, godine 1692, nije imao ništa. Imao je, na žalost, naslednika imena i imanja — u pobočnoj liniji jer bio je bez sinova — čoveka koji se zvao George, a taj je Carver bio jedan od krunskih svedoka u procesu Elizabethi i Johnu Proctoru, optuženima za crnu magiju. Dečak je saznanje da su Carverovi bili saučesnici u sudskom zločinu podneo teško, ali je njegovo razočarenje precima, i samo po sebi neobično za dečaka od deset godina, još neobičnije postalo odbijanjem da obuhvati i rodonačelnika porodice Johna Carvera I. Da li stoga što je u vreme Salemskih procesa bio mrtav ili iz drugih razloga, koji su korespondirali s njegovim dvojnikom na slici, nije se moglo reći. John je. i inače zakopčan, ostao nepristupačan ispitivanju. Privrženost portretu, kakvim ga je on video, takode je ostala nepokolebana, kao da je između dečaka i tajanstvenog, nevidljivog starca uspostavljeno mistično razumevanje, strano pragmatičnoj, racionalnoj porodici u kojoj je rastao.
Preko rashlađenog travnjaka dolazila je Rose u haljini koja se presijavala u sumraku. Znao je da je kraj ograde čekala sina. Upravo kad je leda okrenula drumu, učinilo mu se da vidi sinovljeva kola, srebrnkasta na polusvetlu. Nisu se zaustavila. Produžila su za Hvannis.
Moraće s njim ozbiljno porazgovarati. Još od prvih doseljenika, porodica je opsesija američkih birača. Rođena iz potrebe, ubrzo se pretvorila u nužnost, a nužnost u načelo. Ono što je prve evropske iseljenike održalo u divljini Nove Engleske bila je, razume se najpre vera, ali i domaćinstvo, porodica, krv. Samo je ona veri davala mogućnost za reprodukciju, širenje i osvajanje. Prošlost, organizovana oko istog imena, kao oko posvećenog stega, magnetski okupljena oko jezgra zajedničkih uspomena, donosila je vidljive povesne dividende i zato se u prosperitetniju budućnost projektovala nagonski. Niko nije mogao računati na izbor u američka predstavnička tela s nejasnim, neurednim, sumnjivim porodičnim odnosima. U tome je bilo trezvene logike, nipošto samo puritanskih predrasuda. Narod je, s urođenom sebičnoš-ću zanemarenog istorijskog underdoga, znao da će onaj ko ne mari za najbliže još manje brinuti za one daleko, za ljude koji su mu na staranje predati igrom izbornog slučaja, a ne zbiljom krvnih spona. Carverovi Americi moraju pružiti sliku bespogovornog jedinstva i međusobne privrženosti, sliku novih Kennedvjevih. ali bez njihove pseudoaristokratske ekskluzivnosti. ohole ekscentričnosti i drskog nepotizma.
Kasnije im je Salem oprošten. Dečak je apsolvirao neprosvecene ograničenosti zelotskih vremena kojima su podlegli i učeniji ljudi od njihovih poluobrazovanih predaka. Ako je sudski zločin počinjen, a po svemu sudeći jeste, bio je opšti. kolektivan, solidaran, nipošto zločin Georgea Carvera. čije svedočenje uostalom, nije na presudu uticalo ništa više od drugih sujevernih laži izgo-vorenih tokom procesa. Kad je na drugoj godini Harvarda John studijama prava dodao izvesne istorijske kolegije, nije on u tome video ništa neobično. Poznavanje istorije snabdeva govore državnika zgodnim analogijama i rečitim anegdotama. Daje, osim toga. tekućoj politici osećaj sigurnosti, utisak da se upravlja nečim što nije privremeno, što traje milenijumima, što ima glavu i rep. smisao i svrhu. Ni sve upadljivija orijentacija na antropologiju nije ga zabrinjavala, možda zato što baš i nije bio načisto šta znači. Njen prevod u nauku o čoveku malo je šta objašnjavao. Najzad, i politika se bavila čovekom. najefikasnijim načinom njegovog organizovanja u čopor i mehanizmom upravljanja takvim čoporom. Ali onda je John sasvim napustio prava. To je dovelo do prvog ozbiljnog porodičnog potresa i poremećaja odnosa medu njima. Njegovo je bavljenje antropologijom uzelo bizaran pravac. Počeo je da proučava ona tajanstvena svojstva čoveka koja su njihove posednike nekada vodila u podrume Inkvizicije, na sud i potom na lomaču autoda-jea, a danas ih čine predmetom podsmeha. u najboljem slučaju morbidnog interesovanja ljudi prezasićenih rutinom svakidašnjice. John je završio antropološke studije i ostao na Harvardu. Stvar se nekako sama od sebe regulisala i mir se u porodicu vratio. Nije izgledalo da mladić odustaje od političke karijere, već davno dogovorene, iako ni naročit entuzijazam nije ispoljavao.
A onda je došla ona nesrećna knjiga o Salemskim procesima koja je već i temom pokazala da opsesije iz detinjstva nisu zaboravljene, da ga još muči predački zločin. Za novu nevolju čuo je od Johnovog bivšeg mentora s Harvarda. profesora Williama-Billa Laskvja. John je od njega očekivao mišljenje o rukopisu i ako bude povoljno, predgovor za knjigu. Dotle stvar i nije izgledala sasvim rdavo. On je lično, razume se pretpostavljao studiju iz ustavnog prava ili nekog drugog aspekta komunalnog života države Massachusetts. ali i u Salemskim procesima bila je reč o sudu. zakonima, pravnoj, pa donekle i političkoj materiji koja budućeg kandidata za Kongres može samo da preporuči. Ni izbor procesa nije bio toliko pogrešan koliko se na prvi pogled činio. U analizi monstruozne salemske zablude moglo se bez licemerja manifestovati američko pionirsko pravdoljublje i zdrav razum, dva bitna svojstva dobrog državnika. Činilo se. naravno, da jedan Carver. s obzirom na nečasnu ulogu pretka u tom procesu, treba Salema da se kloni, a ne da o njemu trubi, ali se i taj paradoks mogao okrenuti u Johnovu korist, demonstrirajući u javnosti njegovu nepokolebljivu nepristrasnost i istinoljubivost.
Sve to rekao je i Laskvju. Profesor se složio — u principu. Oklevao je, međutim, da zađe u pojedinosti. U razgovoru je nastao mučan prekid, u telefonskom bezličnom kontaktu neudobniji nego da su stajali licem u lice. Uplašio se da knjiga nije slaba. Slaba knjiga bila bi gora i od pogrešne. Zamolio je Laskvja da bude otvoren. »Da li je ta prokleta knjiga rđava?« »Još gora od rđave, gospodine.« rekao je profesor. »Dobra je. LJ nekim segmentima čak i sjajna.« Nije mario za intelektualne paradokse, pogotovu ako se radi o njegovoj koži. Čekao je ćutke. »Sjajna, razume se. ako se prihvati originalnost njene osnovne teze.« Shvati da mora računati s najgorim. Originalnost je političaru korisna koliko i rupa u glavi. Od originalnosti u politici skuplja je jedino bezumnost, originalnost dovedena do njene prirodne granice. Da bi nekažnjeno bio originalan, političar mora biti svemoćan, mora biti Hitler ili Staljin. U Americi se tako postaje — Richard Nixon, čovek čija se najveća originalnost sastojala u tome što je u njoj uhvaćen. »U čemu se originalnost moga sina sastoji?« upitao je oprezno. »U tome«, odgovorio je profesor Lasky, »što John dokazuje da su sudije u procesu Massachusetts versus Proctorovi bile u pravu, da su Tituba, Betty Oatis. Abigail \Villiams i ostale devojčice. kao i sve druge optužene salemske žene. stvarno bile u savezu sa đavolom.« »Molim?« — bilo je sve što je uspeo iz sebe da iscedi. »Da su bile veštice na letećim metlama, gospodine!« objasnio mu je profesor Lasky.
U XX veku. s jednom nogom na Mesecu. s drugom, koja bi mogla biti veštačka da se od rođene ne razlikuje, da od nje čak i bolja bude. verovati u mađije. u saveze sa đavolom, bilo je suludo. Zamišljeno je da se John za Predstavnički dom kandiduje u ime liberalnog krila demokrata. Sa svojom Istinom o Salemu ne bi ga primili ni u MacCarthvjev Komitet za antiameričku delatnost. U najpovoljnijem slučaju, bio bi dobar za šerifa u nekoj selendri dubokog Juga. Srećom, prokleta se knjiga neće štampanja. Ne sporeći se s njim oko osnovne ideje, jer bi to bilo uzaludno, pa i kontraproduktivno, savetovaće mu doradu, dodatan rad na dokumentaciji. Nema studije čija se naučna aparatura, takozvane fusnote, može smatrati dovoljnom, sasvim iscrpenom. A posle izbora, uhvaćen u pravo demonsko kolo politike, imaće klipan oko sebe previše živih i aktivnih veštaca da bi našao vremena za mrtve već tri stotine godina, sve da su zaista i postojali! LJ međuvremenu, mislio je zlovoljno, možda treba poslušati Rose i konsultovati dra Cortazara. Mladić se u poslednje vreme čudno ponaša. Zavlači se u ritove Pleasant Baya. među barske životinje, isuviše često za nekoga ko sebe smatra stručnjakom za ljude. Obnavljaju se upadljive epizode tuđenja iz detinjstva, praćena noćnim morama, o kojima nikada nije hteo da govori niti da njihov sadržaj ikome poveri. Sve češće se ponavljaju rasejana stanja, kad. sedeći s njima, pa i razgovarajući, nije s njima, nego je ko zna gde. dok ga za porodičnim stolom zastupa automat koji na njega tek telesno liči. Marjorie se žalila da je zapušta. a na pitanje u »kojem smislu«, odgovorila je neuljudno — »u svakom«, dajući odgovoru nedvosmisleno vulgarno značenje. Vraćanje u ovaj svet, medu njih. uvek je praćeno pojačanom netrpe-ljivošću i odbojnošću. kao da se iz privremene slobode vraća u staro zatočeništvo. Kad je Rose prvi put predložila da se obrate Cortazaru. on je to odlučno odbio. Činilo mu se preranim, iako je bio svestan da će, opet. preterano odugovlačenje intervenciju učiniti prekasnom. Ako potraže dra Cortazara. biće to prvi put za sve ove godine, i protivno međusobnom vrlo decidiranom dogovoru. Dogovoru s njim. a i ličnom raspoloženju, sklonom da lekarevo ime izbriše iz memorije, da iz porodične istorije izgrebe svaki trag tog čoveka. Samo, ako Cortazar može da im pomogne, ako ono što savetuje bude dobro za Johna. mora dobro biti i za njega, mora biti dobro za sve Carverove. Bilo je to u skladu s porodičnom tradicijom još od prvog američkog Carvera, Johna. jr.
Nepoverljivim pogledom siđe niz tamnu, masivnu figuru tog prvog pretka što ga je predstavljao lažan lik. I opet ne nađe u sebi nikakvu simpatiju, nikakvo osećanje srodnosti, izgladi sedu kosu, zakopča smoking i za svoje godine krepkim korakom uputi se u prizemlje da primi čestitanja porodice i od sina dobije odgovor koji je čekao još od njegovog rođenja.
Ne baš njegovog, pomisli, ali je to sada bilo svejedno.
Ljubitelj ptica posmatrao je Nancy Gardiner preko ivice čaše u kojoj se poput zelenkaste žabokrečine penio »koktel kuće«. Bio je svakako najskuplji i najodvratniji u baru. Posao kojim se bavio iziskivao je žrtve koje se nisu mogle upisati u troškovnik. Veče sa rezidencijalnom damom Holiday lima u Hvannisu bila je jedna od njih. Gacanje po vlažnim utrinama Pleasant Baya, sa deset kilograma foto-opreme o vratu i buljenje u ptice koje čovek ne podnosi, bila je druga. Trnule su mu kosti, bridela koža, u nozdrvama je osećao težak zadah ustajalih ritova čiji je mulj oslobodila oseka. Mnogo je saznao o ljubavnim običajima barskih ptica, ali ništa od onog što ga je na Cape Cod dovelo. Izvukao je iz džepa svežanj novčanica od po dvadeset dolara, izdvojio nekoliko ali ih nije iz ruku ispuštao.
— Policajac?
— Izgledam li tako?
— Još gore.
Nije joj se sviđao. Bio je krupan, težak čovek, a opet je delovao nestvarno, s mrtvim očima ispod tamnih naočara i s mlitavim pokretima koji nisu pokretali vazduh.
— Radim za sebe — rekao je spokojno.
— Policijski posao?
Klimnuo je glavom.
— U čemu je razlika?
— Ja ga radim bolje. Osim toga, policija ne plaća ja.
— Zato ih i ne dobija.
Izdvojio je iz svežnja još nekoliko novčanica, položio ih na sto i pokrio krupnom maljavom šakom.
— Prošlog juna ubijena je u Hvannisu Louise Barlow.
Napravila je pokret kao da će ustati:
— O tome neću da govorim.
— Ti i Louise ste bile prijateljice?
— Kako znaš?
Udario je dlanom po svežnju.
— Ovako.
— Ja nisam napravila ovaj svet — rekla je devojka jetko. — Ja u njemu samo živim.
— Samo to htela je i Louise.
Nancy Gardiner ispi piće. Poruči joj još jedno. Ovaj put samo za nju. Nije prigovorila što on ne pije. Vraćala se u prošlost. Kad se unutrašnja sinhronija dvaju vremena završi, opet će biti 1987. a njena crna prijateljica i partnerka Louise Barlovv živa.
— Celo smo veče bile same. — Devojka pokaza ovalnu nišu, uvučenu u lažni, crveno bojeni zid, poluosvetljen rumenim sjajem viseće lampe, pod kojom se usamljeni gost poveravao čaši. —Sezona je počela šugavo. Danima je padala kiša i Hvannis je bio prazan kao usred zime.
— I bar?
— Nekoliko meštana pilo je za šankom, a oni ne trebaju naše usluge. Imaju kod kuće svoje debele žene. Kasnije su došla i jedna kola iz Plymoutha, ali su muškarci bili sa svojim debelim ženama.
— Otkud znaš?
— To se uvek zna. Kad su sa svojim ženama, muškarci imaju rasejan pogled kao da su na groblju.
Odgovor ga obradova. Imala je oko osobe koja zavisi od oštrog vida.
— Louise je otišla u toalet. Kad se vratila, rekla je da je našla mušteriju.
— U toaletu?
U holu. Rekla je da ide u stan i da će se brzo vratiti. Stan je bio zajednički. I blizu. Odmah iza ugla. Učinilo mi se da je nesigurna. To se događa. Nikad ne znaš zašto. Nagovarala sam je da momka odbije ako se s njim ne oseća sigurna. Ali Louisi je trebala ta jebena lova. Imala je dete kod majke negde na zapadu. Digla sam se i ja.
— Zašto?
— Ne znam. Zbog tog osećaja, valjda. Izašla sam u hol. Oni su odlazili.
— Jesi li videla čoveka?
— Na trenutak. Neonska reklama dragstora preko puta upravo se ugasila. Kad se ponovo upalila, već mi je bio okrenut leđima.
— Da li bi ga prepoznala?
— Možda. Kad bih ga videla tako osvetljenog.
— Da li je ispred bara bilo automobila?
— Onaj iz Plvmoutha. i jedan s bostonskom registracijom.
I to se slagalo, lsuviše se stvari slagalo. Bio je to rđav znak. U pravom životu takvih podudarnosti najčešće nema. Stvari izgledaju krajnje slučajno i nepovezano. Automobil koji je čoveku potreban kao dokaz obično nije na mestu gde treba da bude. Obično je neki drugi koji ništa ne dokazuje.
— Sećaš li se marke?
— Ne vozim kola. Ne razlikujem ih.
— A boje?
— Nije bilo svetla. Mislim da su bila bela, tako nekako.
Kola na koja je on mislio bila su srebrnkasta. Ali, naravno, neon ume da prevari.
— Možda srebrnkasta?
— I to je moguće.
Ponovo je poručio piće. Ovaj put i za sebe. Imao je razloga. Priča se prilično poklapala s predstavom koju je o događaju imao. Zabrinuće ga tek kada se u njoj pojave rupe koje neće imati čime da zatrpa.
— Louise se brzo vratila. Bila je uplakana. Trebalo je da posluša instinkt. Momak je bio impotentan. Nikako nije išlo, i to ga je dražilo. A povremeno se i gubio, kao da je čas s njom, a čas nije. Imala je utisak da se jebe sa dvojicom ljudi od kojih ni jedan ne zna šta onaj drugi radi. Louise mu je, valjda malo nestrpljivo, rekla da stvar nikad neće završiti ako ne misli na ono što radi, pa je pobesneo.
— Jedan od njih — primetio je zamišljeno.
— Ne razumem. Bio je samo jedan.
— Luđaci uvek idu udvoje, samo to ne znaju — rekao je. — Ni oni ni ljudi oko njih.
Shvatila je.
— Onda ju je ošamario onaj ludi. Louise je potrčala prema vratima, obarajući nameštaj. Čovek se uplašio i kroz otvoreni prozor pobegao protivpožarnim stepenicama. Ona je dotrčala ovamo. Plašila se da se ne vrati.
— Zar taj nije mogao i ovamo doći?
— Nije došao ni prvi put. Razmišljala sam o tome. Zašto, kao i svi drugi, nije u baru potražio što je hteo? Zašto je prišao Louisi tek kada je izašla u hol?
— Bojao se da ne bude prepoznat?
— Šta drugo?
— Jesi li o tome govorila policiji?
— Nisu bili radoznali. Njima je jedino bilo važno da stvar što pre pod čilim gurnu. Izgledalo je da ih ubica ne interesuje. Da su ljuti na Louisu.
— Zašto?
— Zato što nije pazila na sebe. Hvannis je izletište. U sezoni su pola grada bostonske parajlije, pola policajci. Bojali su se, verovatno, da posle ubistva ne ostanu samo oni. I to bez plate. . Pobesnela sam. Rekla sam da ga mora prijaviti. Čovek je očigledno bio bolestan.
— Dobar savet.
— Dobar jeben savet! Otišla je u policiju a vratila se tek kada su je izvukli iz Pleasant Baya.
— Da li je, osim tebe, još neko znao gde ide?
Devojka pokaza na barmena, Crnca koji je za šankom tresao stakleni cilindar s koktelom. Ispred njega, na visokim stolicama, poput automata, kunjao je red tmurnih pijanaca.
.— Fred. ali on je bio protiv.
— Zašto?
— Iz istih razloga iz kojih o Louisi ni novine nisu pisale — rekla je devojka ogorčeno. — Niti je prava istraga vođena. Iz istih razloga iz kojih taj manijak može ubiti tuce Louisa Barlow ili Nancy Gardiner, a da niko ni prstom ne mrdne, sve dok ne otkine glavu ćerci nekog bostonskog trbonje!
Ispila je piće. Pogled joj je bio prazan. Pružio je ruku prema njenom ramenu ali ga nije dodirnuo. Krupan, težak čovek, pomislila je. Kao da ne postoji, ispunjava prostor a ne postoji.
Izvadio je iz džepa četiri fotografije i prvu položio na sto, preostale držeći u ruci, s belim poleđinama okrenutim devojci.
— Da li je ovo on?
Sedokosi čovek mladolika lica sedeo je za volanom automobila srebrne boje.
— Nije — kazala je odlučno. — Onaj je bio mnogo mladi.
Otkrio je drugu fotografiju. Na njoj je mladić romanskog profila, smeđe, tršave kose, igrao tenis.
— Nije imao tamnu kosu.
Na trećoj je mršav čovek s naočarima i knjigom u ruci sedeo na klupi, smeštenoj u popločanom unutrašnjem dvorištu neke zgrade od crvenkaste cigle.
— Mogao bi biti ali nije. Taj samo liči.
Položio je na sto poslednju fotografiju. Nancy Gardiner je opčinjeno zurila u figuru plavokosog mladića u tamnom odelu koji je s vrha peščane dune. u čijoj se pozadini presijavala delta laguna, gledao u pticu koja se s neba obarala na vodu. S lica su zračila dva zlatna oka.
— To je — rekla je tiho. — Ovako ga je one noći osvetlila i reklama. To je taj kučkin sin!
— Da li bi to i na sudu potvrdila?
— Naravno. Šta ti o meni misliš?
Pokupio je fotografije i vratio ih u džep od jakne. Trogodišnja upornost najzad se isplatila. Bio je na cilju. Blagodareći Nancy Gardiner. Ne zaslužuje li zato devojka da zna više od drugih, koji su ostali ravnodušni kada je bila izmasakrirana Louise Barlovv i kad je misterija odsečenih glava počela pre tri godine, nadomak mestu na kome je njegov predak, jedan od očeva nacije, stupio na tle Novog sveta.
— Čula si za Salem?
— Selo u kome su živele veštice?
— Nema veštica — rekao je grubo. — Ima samo budala koje u njih veruju. Godine 1692. takve su budale osudile i obesile u Salemu kao veštice više nedužnih žena.
— Mislila sam da se veštice spaljuju?
— U salemskom muzeju postoji voštana rekonstrukcija suđenja. Ali nameštaj je pravi. Iz tog doba. Sto, stolice, klupe. Dve godine pre ubistva Louise Barlovv na sudijskom stolu nađena je mrtva devojka. Zvala se Doris Reagel. Ni ona nije imala glave. Povedena je istraga. Četiri osobe se mogu dovesti u vezu sa slučajem. Samo su one imale priliku za ubistvo, premda ni jedna shvatljiv motiv. Fotografije koje si videla, njihove su. I samo se jedan od tih ljudi javlja ponovo.
— Čovek koga sam prepoznala?
— Da.
— Ko je on?
Ljubitelj ptica osmehnu se bez radosti.
— Oni koji su o njemu mnogo znali ostali su bez glave.
Ustao je. Osetila je čudan hlad njegove senke. Novac je ostavio na stolu. Odgurnula ga je.
— Nisam to učinila radi novca.
— Radi čega si učinila?
— Radi Louise. Zato što verujem da ćeš kučkinog sina uhvatiti.
— Nije ga ni policija uhvatila.
— Policija nije imala razloga. Ti ga imaš. Imaš li ga?
— Imam — rekao je i okrenuo joj leda.
— Nisi mi rekao kako se zoveš?
— Alden — odgovorio je. ne osvrćući se. — John Alden.
Nije stigla da ga isprati pogledom. Zdesna joj je, sa čašom u ruci, trudeći se da hoda uspravno, prilazio gost iz crvene niše. Smešio se glupo. Očigledno je čekao da ostane sama. iako je u baru bilo i drugih slobodnih žena. Izbor je ne učini ponosnom. Bila je umorna, iscrpena, ispražnjena. Najradije bi otišla kući da spava. Dugo da spava. Da prespava čitav život. Ali se nije moglo. Morala se kad-tad probuditi i produžiti da živi. A za to je bio potreban novac.
Nasmešila se i poručila za oboje »koktel kuće«.
— Dve — odgovorio je čovek. — Za dobro more!
Ne, nema nikakve sumnje da bi ona to i učinila.
Barmen Fred se nasmejao. Shvatio je da gospodin Winslow, vlasnik letnjikovca na Elms Hillu i stanovnik Hvannisa preko leta, misli na neizvestan povratak kući i susret sa ženom u toploj bračnoj luci. Donoseći poručeno piće. bacio je pogled na sto za kojim je sedela Nancv Gardiner. Sto je bi prazan. Pogledao je zatim u pravcu niše gde je ostavio usamljenog gosta izgubljenog u mislima, koje. sudeći po njegovom licu. nisu bile ferijalne. Ni njega nije bilo.
Njegov je zaključak bio ispravan. I ne samo njegov, izgleda.
— Još jednu čašu, Frede! — rekao je čovek za šankom. Sedeo je na vitkoj barskoj stolici klateći ramenima u modrom kaputiću, imitaciji kapetanske uniforme, svestan da su mu i dosadašnje čaše dovoljne za svađu sa ženom, ali nemoćan da se odupre iskušenjima sezonske slobode. »Kupi danas, plaćaj sutra« — bila je deviza Hvannisa i Cape Codea. Letovanja uopšte. Deviza pro kletog života isto tako.
Barmen ga nije čuo. Mešao je piće i zamišljeno gledao u krupnog čoveka koji je posle razgovora s Nancy Gardiner odlazio.
Ljubitelj pića je Nancv Gardiner pokazao četiri fotografije od kojih je jedna bila Carrerova, snimljena, očigledno, u Pleasant Baru danas po podne. Devojka je rekla da je to bio poslednji klijent Louise Barlov. Na njegovo pitanje da li bi to i na sudu posvedočila, odgovorila je potvrdno.
— Hej, Frede!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:12 am




— Još jednu, gospodine Winslow? — upitao je barrnen.
Nepunih pola sata posle sastanka s Nancv Gardiner u »Prazničnoj krčmi« ude John Alden u sobu svog pansiona. Ne paleći svetio, ne skidajući se, baci se na krevet. Mrak u kome je ležao presecao je modar blesak hotelske reklame čija su neonska slova, zamućena zimskom pr-ljavštinom, iskrzana atlantskim burama, kraj otvorenog prozora silazila od krova do prizemlja. Pansion se zvao »Vidikovac Cape Cod«, s firmom pisanom na francuski način, preuzetnom svakako ako se uzme u obzir da se iz njegove sobe na začelju zgrade mogao videti oronuli zid obrastao bršljanom, benzinska pumpa iza njega, a od pučine, kroz proredene šumarke čempresa, samo nejasno ljeskanje vode. Zatvorenost vidika nije mu smetala. Nije voleo prirodu. Grozio se njene neuredenosti, nepredvidljivosti, spontanosti. Spadao je u tehnološke fanatike koji jedva čekaju doba u kome će i priroda biti zamenjena surogatom, imitacijom od neuništive plastike; ako i ona budu potrebna, ako se priroda, kao suvišna, jednostavno ne isključi iz civilizacije. Ali, dok se to ne dogodi, dok se napredak do kraja ne dovede, veštačko drveće neće moći da skuplja prljavštinu. širi zarazu i izaziva alergiju. Pred svaku sezonu i dolazak turista na Cape Cod, iskopavaće iz zemlie i odnositi na hemiisko čišćenje.
Zapalio je cigaretu. S kreveta se videlo nebo prožeto staklastom vedrinom. Posle uspešno okončanog posla, i on je trebalo da oseti olakšanje, da bude ispražnjen. A nije. Čak ni mislio nije na slučaj koji je, po svemu sudeći, resio. Naravno, s hapšenjem neće ići lako. Čak ni s nalogom za hapšenje. A onda, uprkos, istina većinom okolnosnih, dokaza, od kojih je samo svedočenje Nancy Gardiner imalo stvarnu težinu, na sudu će baterije spo-sobnih advokata sve učiniti da od njega, Johna Aldena, naprave zelotsku budalu. Bilo mu je svejedno. Posle tri godine psećeg života, stalno na tragu koji se čas gubio, čas opet iskrsavao, odvodeći ga u ćorsokake, slepe ulice, iz kojih se moglo samo natrag, na početak, ili na višestruka raskršća s kojih nije znao kuda da krene, izložen napadima obeshrabrenosti, razorne sumnje da progoni priviđenje, utvaru svojih bolesnih, pri tome još i krajnje ličnih predrasuda, posle takve tri godine i najveći uspeh je besmislen. Kao lek od gube pošto je bolesnik izgubio pola lica.
Umesto na ubicu, mislio je na čoveka koji je trista godina pre ove noći umro na isti način kao devojke Louise Barlow u Hvannisu i Doris Reagel u Salemu. Pošto je ubijen, i njemu je glava odsečena. Telo je otkriveno za kuhinjskim stolom u kući. Glava nikad nije nađena.
Čovek je na obale Cape Coda doplovio 1620. godine jedrenjakom »Mayflower«, kojim je komandovao kapetan Christopher Jones. Jedrenjak je, registrovan u luci Plvmouth kao brigantina, prevozio iz Starog u Novi svet 102 pripadnika Crkve hodočasnika. 35 puritanaca iz holandskog grada Leydena, 65 s Britanskih ostrva, njihovih 11 pasa, 7 mačaka i 3 koze. Ali. putnik na koga je mislio nije bio kolonist, ni pripadnik otpadničke crkve. Bio je kačar, drvodelja iz Southamptona, unajmljen od iseljenika da im pomogne u podizanju prvog naselja. Izgleda, međutim, da mu se život u kolonijama svideo, ili da mu se zbog nečeg onaj kod kuće nije sviđao. Na obalama Cape Coda potpisao je Povelju o savezu i ugovoru i ostao.
Pedeset godina kasnije, godine 1687, u svojoj kući u Duxburyju, s telom prevaljenim preko kuhinjskog stola, nađen je ubijen. U krevetu je nađena mrtva njegova žena Priscille. Pričalo se da su im glave odsečene testerom, čiji zupci nisu bili naročito oštri, ili odvaljene tupim indijanskim tomahavkom. Vlasti Duxburyja nisu ove priče potvrdile. Da li zato što su se plašile panike ili što su bile neistinite, nikad se nije saznalo.
Znalo se samo za njegovo ime.
I on se zvao John Alden.
— Za ime sveta, gde si do sada?
Već odavno je spremna na silazak za koji zna da će joj doneti samo neugodnosti. Uprkos šminki na licu, boji urodeničkog fetiša, lice joj je pepeljasto, umorno. Nosila je teško, i to nije krila. Isticala je neudobnost stanja koje budale muškog roda, nemajući osobno iskustvo, zovu blagoslovenim. Bila je to odbrana od Carverovih, ponosnih na brza rađanja, na bezočnu lakoću s kojom su i sve druge poslove obavljali. Da je John bio uz nju, lakše bi podnela što zajedničko dete ona nosi, samo ona ružni. Ali, John nikad nije bio tu, nije stvarno uz nju bio i kad je telom bio i, kao sada, oklevao na vratima spavaće sobe, dvoumeći se da li da ude. Nije s njom bio ni kad je u njenim rukama ležao, dalek kao da ne postoji. Morala je pitanje ponoviti pre nego što je, uznemiren, nerazgovo-ran, odgovorio da je bio u šetnji do obale.
— Do Pleasant Baya?
Njegova naklonost prema divljini bila je poznata. To je najčešće olakšavalo da je bez smetnji upražnjava. Najčešće, ne uvek. Ne sada. Sada mu se činilo da Marjorie povreduje njegovu tajnu. Tajne, razume se, nema. Bar ne one koju bi Marjorie mogla da nasluti. A ipak se osećao povreden. Pogotovo stoje znao daje ona ta koja bi se povređenom morala osećati.
— Jeste — rekao je nemarno. — Do Pleasant Baya.
Mogao je kazati da je bio i u Hvannisu ali to bi zahtevalo iscrpna objašnjenja. Za njegovu divljinu, osim iz ljubomore, niko se nije zanimao. Očekivao je da plane, da počne s uobičajenim prebacivanjima kako je zanemaruje, da ih on, takode po običaju, oćuti i da u prizemlje sidu kao stranci koji su se slučajno na stepeništu sreli i jedno drugom nagazili žuljeve.
— Stvarno ne znam šta ti u toj pustinji nalaziš! -
Tromo je zakoračila prema ogledalu, ne očekujući od svog lika ništa dobro.
Ne nalazim vas, mislio je on oklevajući na vratima, kao da soba nije njegova, kao da je u nju greškom ušao, zatekao nepoznatu ženu u presvlačenju i sada ne zna kako da izađe.
— Hoćeš li ući, ili odmah da siđemo?
Ušao je i za sobom zatvorio vrata. Još nije bio spreman za silazak — u svet. Još je bio u Pleasant Bayu. U njemu je šumila oseka Atlantika i vetar duvao kroz šibe Zlatne trske. S vode se čuo krik umiruće morske laste, zov radosti. Vreme prilagođavanja na svet s jednom Marjorie ići će lakše nego dole, s Marjorie u velikim serijama.
— Jednom ćeš me odvesti tamo — rekla je, mrseći kosu, mrzovoljno svesna da izgleda očajno, da će, kako noć stari, izgledati sve gore. ali ponižena u uverenju da on to neće ni primetiti. Gledala je izmoždeni lik u ogledalu uporno, iako je znala da će. sve dok ga posmatra, postajati sve gori dok joj se sasvim ne smuči.
Proletos je nemirno more pojačalo snagu plime i plima je na današnji dan, 16. juna 1987, sa zorom dublje ušla medu peščane zaliske zaliva, rastvarajući dune peska koje je pri mirnijim vodama samo oplakivala. Kad se s večeri povukla, ostavila je izdubljeni levak, zemljani kalup u obliku ljudskog tela. U njemu je ležala crna devojka bez glave. Trudio se sliku da zamuti, ali mu se ona. na talasu magle barskog sutona, uvek iznova vraćala. S belom glavom Marjorie umesto odsečene.
— Dobro, ako želiš — rekao je.
Šum oseke postajao je jači, ispunjavajući sobu novom realnošću. Ona se nije videla ali joj je obrise već naslućivao, prisustvo osećao. Voda se bućkala u jazovima, povlačeći se preko kamenja. S njom je odlazio i on, vraćajući se pramoru, izvoru, spokoju neodređenosti. Praznio se, postajući lak, šupalj kao vetar, neosetljiv za telo i nieeova oaraničenia. Morao se ukloniti nre nesm . . što Marjorie primeti da se s njim nešto događa. Do sada je uspevao. Napadi su bili nešto redi. Samo se jedan obnovio u prisustvu drugih. U neposrednoj blizini prostorije u koju se s tom prolaznom mimostvarnosti mogao skloniti dok je ueTuuopipon;, metamorfoza, trajala, nikad do kraja ne stižući, nikad nov svet u potpunosti ne oblikujući. Preuranjena levitacija ga je vraćala s praga pseudoživota — ili pravog? — u stari — ili lažni? — u poznatu stvarnost, koju i pored prepoznatljivosti nije više smatrao jedinom, pa ni sasvim stvarnom.
— Hoćemo li?
— Samo trenutak.
Trudio se da prema kupatilu korača prirodno. Jedva je vladao pokretima već zašlim u drugu dimenziju, a vid mu je. kao u sumračnim šibljacima Pleasant Baya, lomeći obrise spavaće sobe, kroz providne krhotine njene realnosti, slične zamagljujućoj srči, nasilnički naturao začetu ali nedovršenu siluetu nepoznate realnosti. Transmutacija je uvek tako počinjala. Potmulim šumom tekuće vode, zmijskim šuštanjem oseke ili plime, sve dubljim ehom doticanja ili oticanja, a potom bolesnim osećanjem lakoće, sopstvenog oticanja, odlivanja, otapanja, pražnjenja. Praznio se na nežan pritisak zamene. Duboko u njenoj nepostojanoj čauri, naći će se ponovo u sebi. U prkos još dejstvujućem razumu, u nekoj od svojih prvobitnijih. prirodnijih, izvornijih, pa time i stvarnijih verzija.
Utrčao je u kupatilo, zatvorio za sobom vrata, zaključao ih i leđima se o drvo naslonio, u njihovoj gruboj čvrstini, u materiji, srži ove stvarnosti, tražeći pomoć pred invazijom stvarnosti, kojoj, očigledno, materija za opstanak ne treba. Da li stoga što pomoć nije mogla biti pružena, jer ta druga je bila jača — jača jer je stvarnija — ili što nikakvo mešanje nije želeo, što je tu mimostvarnost hteo bolje da upozna, pa možda u njoj zauvek ostane, njen prodor u ovaj svet nikad nije uspeo da zaustavi. Iako su sve lampe gorele, a ogledala bleštala u refleksima, kupatilo se mračilo. Noć, drukčija, stvarnija od one na Doliu, Drefibraiavala je pozlaćene okove, kadj. lavaboa i tuševa u krstaste siluete drveća, obasjane vatrom iz peska. Iznad ognja stajao je nag čovek bakarne kože i duge sede kose, stegnute kožnom vrpcom. Iz zemljanog ćupa, stisnutog pod pazuhom i išaranog zodijačkim simbolima, izlivao je niz plamen mlazeve vode. Oko vatre, držeći se za ruke, obrazujući neprekidni živi prsten, stajalo je šestoro ljudi u crnim pelerinama, pod crnim šeširima s visokim tuljcem. Dvojicu je dobro poznavao. Johna Carvera u liku što ga je nazirao iza lažnog na portretu u biblioteci Elms Hilla i njegovog slugu Johna Hovvlanda, utopljenika zlatnih očiju koga je sreo u ritovima Pleasant Baya. Izgovarali su u horu reci čije značenje nije razumeo, na jeziku koga nije poznavao. Voda se izlivala na lomaču. Plamen se gasi. Lice bakarnog starca sivila je senka. Čileli su zlatni zodijački znaci s krčaga. Blede glave puritanaca povlačile su se u tamu iz koje su se vraćale pozlaćene lampe kupatila, kao daleke zvezde koje privlače teleskop. Kad je i poslednja kap vode iz krčaga iscurila, s lomače se nodigao dim i vatra se ugasila. Sevnula je munja i zatutnjalo nebo.
Još je tutnjalo kad se našao nad kadom, obe ruke držeći u mlazu vode. Tutanj je dopirao s vrata. Neko ga je dozivao po imenu. Dva glasa su se mešala. Ženski je pripadao Marjorie. U muškom je prepoznao sestrinog muža, Davida Turnera. Zavrnu slavinu, obrisa ruke i pogleda se u ogledalo. Odande mu se vrati iscrpljen ali njegov lik. Jednom će se iz uh tajanstvenih lutanja vratiti s drugim licem. Ako se uopšte vrati. Ako ne ostane s one druge strane. Ili još dublje ode. Jer i ta druga strana možda ima — drugu stranu.
Otvorio je vrata. Pred njima su stajali Marjorie i Turner u večernjem odelu.
— Da li ti je dobro? — Turner ga je zabrinuto uhvatio za ruku.
— Zašto ne bi bilo?
— Znaš li koliko si bio u kupatilu? — upitala ga je Marjorie. Bila je više ljuta nego uplašena.
— Minut-dva.
— Pola sata! Mislila sam da ti je pozlilo. Morala sam pozvati Davida.
— Izabrala me je ako treba razvaljivati vrata — rekao je Turner. — Ona misli da sam navikao na to u F. B. I.
David Turner mu se sviđao. Jedini od čitave porodice, lako je radio u ustanovi o kojoj nije imao visoko mišljenje ni posle Hooverove ostavke. Čak gaje i privlačio. A ni Carver nije bio. Bio je tek jednom od Carverovih oženjen.
Ali ni on, malopre, u šumarku puste peščane plaže, nije bio Carver.
Bio je John Howland, utopljenik sa zlatnim očima.
Soba je morala izgledati odvratno i kad je bila u potpunom redu. Možda i više nego sada, s ispreturanim nameštajem. oborenim lampama, razbijenom staklarijom i posteljinom svučenom na pod. Ovako je ružnoća bila skrivena pod neredom i čovek se mogao nadati daje, pod drugim okolnostima, bila lepša. Kroz otvoreni prozor ukoso, preko ulice, kojom je signalna lampa policijskih kola razbacivala obojene reflekse, videla se svetleća firma »Praznične krčme« i nekoliko ljudi sa čašama okupljenih ispred nje. Svi su gledali u tom pravcu. John Alden se oseti neprijatno. Činilo mu se da svi gledaju njega, o njemu razgovaraju, njega optužuju.
— Zatvorite prozor i spustite zavesu — rekao je šerifu.
Šerif Hvannisa je bio debeo, aljkav, ravnodušan, kako i priliči policajcu izletišta u kome se nikad ništa ne dešava, a i kad se desi, sve ostaje u porodičnom krugu. Iza njega su se muvali nervozni pripadnici mesne policije, nehajno brišući otiske prstiju, premda ih, verovatno, nije ni bilo. Šerif je zatvorio prozor i navukao prašnjavu zavesu Čovek iz velikog grada išao mu je na živce. Stalno je imao nove zahteve, od kojih je želja da vidi....??......dana mu je trebalo da izveštajima sa sve manje sadržaja sahrani aferu koja je pretila da sahrani turističku karijeru Hvannisa. Onda je iz Bostona došao taj Alden s ovlašće-njem državnog tužilaštva da crnu devojku po drugi put na svetlost izvuče. Ovaj put ne iz močvara Pleasant Baya. odakle je šerif morao da je iznese, jer neki prokleti obožavalac žabokrečine nije imao pametnija posla nego da baza po jarugama, već iz dubokog skloništa što ga je našla u njegovom lokalpatriotskom zaboravu. Zaborav je bio toliko dubok da čoveku iz Bostona ništa od značaja nije umeo da kaže. Louise Barlow je ubijena »od strane jedne ili više nepoznatih osoba«. Tako je glasio zvaničan izveštaj. Njegovo je nezvanično mišljenje pretpostavljalo daje devojku ubio lutajući manijak iz velikog grada u prolazu kroz Hvannis. Razlika nije bila ni značajna ni korisna. U obe verzije počinilac je bio i ostao — nepoznat. Čovek iz Bostona nije bio zadovoljan. (Ljudi iz Bostona nikad nisu zadovoljni.) Zahtevaojeda mu se pokaže mesto gde je telo devojke otkriveno. Svakog dana je, natovaren kamerama i foto-aparatima odlazio u ritove National Seashorea, kao da se nadao da i njenu glavu može da nade. Stupio je u kontakt sa svima koji su ubijenu poznavali. Dospeo je i do Nancy Gardiner. Razgovarao je s devojkom u »Prazničnoj krčmi«. Ispitivao je. Pokazivao nekakve fotografije.
Sada to već ne bi mogao. Nancy Gardiner više ni s kim nije mogla govoriti. Niti ikakve fotografije gledati. Ležala je potrbuške ispod belog čaršava, natopljenog usire-nom krvlju, koji je neprirodno skraćivao telo. Bila je mrtva. Ali to nije bio jedini razlog.
Drugi je bio što ni ona više nije imala glavu.
Krvava mrlja širila se gde je još pre sat vremena glava morala biti. Lekar nije ostavljao sumnju u pogledu vremena u kome je ubistvo izvršeno. Nalaz na telu poklapao se sa časom u kome je vlasnica kuće, gospoda Weycomb, čula lupu, vrisku, a potom tišinu, dovoljno zloslutnu da je privoli da se, preko volje, obrati policiji. Ova je odmah.stigla. Soba ie zatečena u stanju uiome ie sada. Ono što je ostalo od Nancy Gardiner ležalo je poprečke preko postelje.
Šerif je našao da je pravo vreme da se Bostonjanima pokaže kako i »provincijalci« znaju svoj posao. U ovom slučaju, i koje ubica. Ubica Nancy Gardiner, verovatno i devojke Barlovv. Barmen Fred ga je video i opisao. Opisao je i njegov automobil. Opise su potvrdili meštani koji su se zatekli u baru kada je Nancy izvela poslednjeg klijenta. Nikakvih izgleda nema da se i ovaj put izvuče.
Ne, nema, mislio je John Alden. Ne i ovog puta. Samo. ovo ovog puta nije se moralo dogoditi. Za ovo je on kriv. Nije smeo da se vrati u pansion i ostavi Nancy Gardiner bez zaštite kad je saznao za njenu spremnost da svedočenje ponovi na sudu. Nije smeo da za vreme razgovora s devojkom ne gleda oko sebe, da zanemari sve koji su mogli da ih vide. možda od razgovora nešto i načuju. Pogotovu da zapaze fotografije na stolu. On je ubio Nancy Gardiner. Ubica joj je samo odsekao glavu.
Dvoumio se da šerifa oslobodi truda oko potere za nedužnim klijentom. Odustao je. On je devojku napustio neposredno pre nego što će je posetiti ubica. Dobro će doći kao svedok.
Nije bilo nužde 3a se čaršav s devojke ponovo diže. Ali hteo je da ubicu suoči s njenom slikom. Ne samo njenom. Sa slikom Louise Barlow, takode. Sa slikom Doris Rea-gel na sudijskom stolu »Muzeja veštica« u Salemu.
A i s jednom požutelom, starinskom, nepostojećom, osim u njegovom mozgu. Na njoj se video njegov predak. John Alden, kome je. umesto glave, zjapila rupa.
John Carver je posmatrao oca hladno, neutralno, kao da gleda neku od svojih video-kaseta sa snimljenim običajima poslednjih ljudoždera Bornea, igru svemoćnog plemenskog vrača, čiji i najbeznačajniji pokret u toku godišnje ceremonije predaka ima presudnu važnost za život celoe sela.
Pokreti su mu bili prirodni, meki, neusiljeni, a opet, krećući se istim pravcem, uvek na isti dostojanstven način, delovali su nametnuto. Kao daje mišićima upravljala unutrašnja poluga, nesposobna za ljudske greške, sasvim iznad slučaja koji bi pokret mogao uputiti nepredviđenim smerom. Uzimao je čašu levom rukom —činilo se, ne što je levak, već što iz nekih drugih razloga tako mora —prinosio je usnama s laktom savijenim pod istim uglom i malim prstom jedva odmaknutim od stakla, ispijao iz nje tri kratka gutljaja, a onda je, sa svim prstima priljubljenim, u nešto širem luku, širem no uvek istom, odlagao na sto, desno, između tanjira i noža, uvek na isto mesto, isti otisak na stolnjaku. Postupanje sa čašom, sa antropološkog stanovišta, bila je stereometrij-ska slika shematičnosti navika, a možda i usađeni koncept prostora koji se mogao ili smeo samo na jedan način savlađivati. Fizičke su mu radnje bile toliko automatizo-vane da su se u svim sekvencama na crtežu mogle geometrijski izraziti. Bile su takve, verovatno, i u mraku spavaće sobe. Repeticije ove mehanizovane kinetike behu u svojoj upornosti gotovo kultne. Kao da znače više od pukog kretanja kojim se dolazi do pića, hrane, s nekim se pozdravlja ili s mesta na mesto prelazi. A ipak, imajući u vidu očev karakter, nipošto nisu tako nešto mogle da znače. Nemogućnost dubljeg sadržaja uporedivala je oca s industrijskim automatom, a ne s plemenskim vračem.
Izvesni ljudski pokreti, obični, beznačajni, svakodnevni, postali su s vremenom, izmenom duhovne sadržine — kultni. Prodiranje falusa u vaginu, kad do njega dolazi pod krovom vlastitog doma, tradicionalan je čin profane ljubavi, preduzet radi zadovoljstva ili poroda. Ali. ako do ulaska dođe pod krovom haldejskog, grčkog ili rimskog hrama, onda je to sakralni čin spoja s bogovima. Bez obzira na jednako zadovoljstvo ili opasnost — u ovom slučaju počast — da se od boga zatrudni. Pokreti njegovog oca, međutim, ma kako ceremonijalni, ma koliko uvek isti, nemaju izgleda da postanu kultni. Oni će ma gde, ma pod kakvim krovom ponavljani, ostati mehanički. Bezmalo ali nikad sasvim ljudski.
Nije to bio ekskluzivno njegov antropološki nacrt. Svi su mu za porodičnim stolom, svi Carverovi, Eatonovi. Brewsterovi, Allertonovi, delovali kao uspele, pa ipak u nečemu nedovršene i pogrešne imitacije ljudskosti. Mehanički mravi materijalističke civilizacije koji se ni međusobno ni od živih mrava ne mogu razlikovati, sve dok se u besmislenom automatskom kretanju udarcem čekića ne zaustave i pod mikroskopom ne rasklope.
Jedino se David Turner, muž sestre Lucille, automata takođe, razlikovao. Njegovi se gestovi nisu ponavljali. Nijednom čašu nije podigao na isti način. Kao da mu se telo, ostajući spolja isto, u intervalima između dva gutljaja, iznutra fundamentalno menjalo, pružajući predmetima na stolu uvek drugu ruku, nesposobnu za stare, istrošene pokrete. Taj, David, koji ga je, jamačno zbog raznovrsnosti svojih ekspresija, toliko privlačio da mu je opraštao i njegov F. B. I., prema kome su američki liberali osećali obaveznu, sakrosanktnu netrpeljivost, kad se sve dobro odvagne, takođe — automatsku, vrlo sličnu prinudnim pokretima s kojima je njegov otac ispijao svoje čaše.
I on je, razume se, koliko je za samoposmatranje imao vremena, uvek bio nov. Ne samo u onom smislu u kome je to postao malopre. gore, u kupatilu, kao drugi čovek, u drugo doba, nego nov i u ovom, navodno permanentnom obliku, antropološkom modelu koji je stalno izmicao vlastitom konceptu.
Večera se bližila kraju. Muci se mogao sagledati kraj. Kroz uspavljivo zveckanje metala, kristala, šuštanje tkanine, škripu nameštaja, kao kroz gumirani paravan, dopirao je do njega udaljen žamor. Većina reči nije se razabirala, samo to nije bilo od velike pomoći. Znao je da se o njemu govori. Ćelo se veče o njemu govorilo. I svako je već rekao sve što je povodom njega imao da kaže, svako je već izabrao svoj udeo u upropašćavanju života Johna Carvera mlađeg.
Samo on ništa nije rekao. Ni ono radi čega je došao u ovaj mehanički mravinjak. Da mu na pamet ne pada da se na jesen kandiduje za Kongres. Ove ili ma koje druge jeseni. Odugovlačenje nije bilo posledica kukavičluka. Iz Pleasant Baya se vratio čvrsto rešen da političkim plano-vima oca jednom zasvagda učini kraj. makar bio primoran da odluku opravda naročitim stanjem kroz koje već mesecima prolazi. Oduvek, u stvari, samo poslednjih godina sve intenzivnije. Ali. kako je veče odmicalo, što ih je više slušao, shvatio je da ga u tom ofanzivnom raspoloženju, u toj zavereničkoj atmosferi, ne bi čuli. Da za otpor, dok su zajedno, u čoporu, na okupu, nema nade. Doživeće odmah, tu za stolom, varvarski pritisak. Carverovi nikad nisu ispuštali ono što su smatrali njihovim. Da 1621. godine nije morao umreti, prvi Carver bi još bio guverner Massachusettsa. Kinjenje, ubeđivanje, nagovaranje produžili bi se mesecima. Ne bi ga ostavili na miru. Ni na Elms Hillu, ni u Bostonu, gde je imao kakvu-takvu nezavisnost. Bio je i tamo, razume se, opkoljen svetom u kome se osećao kao pustinjak, ali to nisu bili Carverovi, nije zbog svoje mizantropije morao da se oseća kriv. Oduzeli bi mu vreme. Vreme mu je bilo potrebno. U neprobojnom zidu koji ga je odvajao od prošlosti otvorila se pukotina za koju je znao da postoji, da se bez nje ne bi osećao ovako neprilagođen, izmešten. out oj place. Pukotina je bila srazmerno ništavna, možda i nije značila ono što u njoj vidi, što od nje cčekuje, ali je, posle toliko godina, bila — jedina.
Sastojala se u jednoj reci. Reč u prezimenu. Prezime je bilo — Cortazar. Sve što o njemu zna jeste da ima veze s njim i da se veza tiče njegovog zdravlja. Cortazar je, po svoj prilici, bio lekar koji gaje lečio. Pošto ga se ne seća, moralo je to biti u najranijem detinjstvu. Drukčije se razgovor njegovih roditelja nije mogao razumeti. Posle ručka povukao se s Marjorie u sobu. Ona je, zamorena vrućinom, zaspala. Njega san nije hteo. Trudio se da je ne gleda, da se opet ne mora gristi zbog nenormalne ' odvratnosti koju oseća prema njoj i sopstvenom detetu u njenoj utrobi. Izvesnu bizarnu utehu nalazio je u tome što ga nije odbijala samo ona. Odbijale su ga sve žene s kojima je pokušao da se probudi. Louise Barlow iz Hyannisa. Nadina Hathaway iz Bostona, takode. Osetio je neodoljivu potrebu da ode. Ustao je, istuširao se i izašao, nemajući određen cilj, osim da bude sam, cilj koji je pretpostavljao svakom drugom. Prolazeći pored verande, čuo je tihe glasove roditelja.
— Kako bi bilo da se obratimo Cortazaru? O Johnu mora on najviše da zna.
— Ne vidim da je stvar već dotle došla — rekao je otac nestrpljivo.
— John se ponaša kao da nije. . — rekla je majka, ali nije misao završila.
— I kako tu može Cortazar pomoći?
— Mora da ima neki dosje.
— Ti nisi pri sebi! — rekao je otac žestoko. — Ti, valjda, ne misliš..
— Ništa ja ne mislim — kazala je majka. — Ne smem da mislim.
Nedovršenu rečenicu majke on je dovršio. S njegovim je dodatkom glasila: »John se ponaša kao da nije pri sebi.« Završena očeva mogla je biti jedino: »Ti, valjda, ne misliš daje lud?« Odvezao se u Hyannis, gde ga nisu tako dobro poznavali kao u Chathamu. U telefonskoj centrali je potražio veliki bostonski imenik. Našao je tri Cortazara. Dvojica su bili poslovni ljudi. Treći se zvao Juan i bio lekar. Bila je nedelja. lnterfon u ordinaciji neće mu reći kakve bolesti dr Juan Cortazar leci, premda je o njima imao neku predstavu. Doznao je da prima svakog dana, osim subote i nedelje. i da prijem valja ugovoriti preko sekretarice Miss Stone ili prema slobodnim satima koje će aparat emitovati. Dr Cortazar je bio slobodan u pone-deljak između devet i deset pre podne. Naveo je izmišljeno ime i rezervisao termin. Zatim se odvezao u Pleasant Bay.
Kad je Marjorien otac, stari Allerton, podigao čašu da nazdravi budućem članu Kongresa i »ostalim srećnim budućnostima«, koje su uključivale i jednog novog Carvera, podigao je i on svoju čašu da zahvali na dirljivoj solidarnosti porodice u jjpropašćivanju njegovog života.
Lagao ih je bez teškoća, s pakosnim zadovoljstvom. U lažnom svetu to nije bilo naporno. U lažnom svetu, istine nisu postojale.
Istokom, s Atlantika, najpre je dunuo hladan vetar, neuobičajen za ovo doba godine i noći, a onda se na Elms Hillu, ispred kapije letnjikovca Carverovih, pojavio jedan čovek.
John Alden se penjao blagom padinom parka bodro ali bez žara. Posao što ga je čekao juče bi, sa živom Nancy Gardiner, bio lakši. Nikad, i s neoporecivim dokazima, lak. Odobrenje za posetu bilo je prećutno, izričito nije ni očekivao. Ako je u pravu, naknadno će se ozvaničiti. Ako nije, povući će se. Ali se činjenica da je uznemirio Carverove suludom sumnjom neće moći povući. Turner mu to neće oprostiti. Po svoj prilici će ga poslati da penziju čeka medu medvedima Stenovitih planina. Osećao se kao špijun koji je s velikim nadama poslan na neprijateljsku teritoriju, ali mu je stavljeno do znanja da ga, ako bude uhvaćen, niko neće u zaštitu uzeti.
Svi su prozori osvetljeni. John Carver stariji slavi sedamdeseti rođendan. Rođaci iz Bostona, Allertonovi, Brewsterovi, Eatonovi, Turnerovi, svi odreda familije »Saveza i ugovora«, ispod koga se nalazi i ime njegovog pretka, došli su sa poklonima. Pa evo, i on nosi svoj poklon. Posle trista pedeset godina u izvesnom je zakašnjenju. I, što se tiče ubijenog Aldena s »Mayflowera«, svakako je malko brzoplet. Svako iz iseljeničkih porodica mogao je odseći glavu njegovog pretka. Nije morao jedan Carver. I po svoj prilici nije. A zatim, ovaj John Carver mogao je odseći glave Louise Barlovv. Nancy Gardiner, Doris Reagel. Nije mogao pretesterisati glavu Johna Aldena pre trista pedeset godina. Pa ipak mu se činilo da ta ubistva. razdvojena više od tri veka, ne povezuje samo ljudožderska tehnika, već i mračna tajna kojoj je tehnika tek zaštitni žig.
Približavajući se belim, izlakiranim vratima letnjikovca, s kojih je lavlja glava, kao da mu se ruga, plazila bronzani jezik, ponavljao je jedino pitanje koje će Carveru postaviti: »Gde je bio u vreme ubistva Nancy Gardiner?« Onda će, naravno, on morati da odgovori na pitanje zašto to pitanje uopšte postavlja. Stići će do Louise Barlovv i fotografija — sada, na žalost, nevažnih — pa do Salema, gde je Carver sumnju za zločin delio sa trojicom ljudi. Do Salema noćas i ne moraju stići. Za to uvek ima vremena. Cilj posete nije Carverovo priznanje. Cilj je — strah. Priznanje će doći kao jedino olakšanje.
Zatresao je bronzani jezik. Zvuk je bio šupalj, neprijazan. Vrata je otvorio stariji čovek u prugastoj sobarskoj pregači. Bio je bezobrazan na ljubazan način. Gospodin John Carver mladi nije kod kuće. Bio je, to je istina, ali je pre jednog sata otputovao kolima za Boston.
Nije znao šta da radi. Na tako nešto nije računao. Pretpostavljao je da će Carver ovde, gde mu je najpogodnije, aranžirati alibi. Nagli odlazak nije izgledao logičan. Ali logično nije bilo ni da ga sretne na desetak metara od mesta gde je lane nađeno telo devojke Barlovv. Oklevao je, sobar je već počeo zatvarati vrata, izvukao je legitimaciju. Sobar nije izgledao impresioniran. Rekao je da će obavestiti gospodara kuće. Alden je odgovorio da to neće biti potrebno. Njemu treba obaveštenje za koje je siguran da ga i od njega može dobiti. Kada je danas po podne gospodin Carver mladi napustio kuću? Oko četiri sata. On ga je video kako se odvozi prema Hyannisu. A kada se vratio? Oko deset uveče. On mu je otvorio vrata. To je bilo dovoljno. Dokazivalo je da je John Carver, posle izleta u Pleasant Bay, imao vremena da sačeka njegov razgovor s Nancy, pa i njenog poslednjeg klijenta, a onda da je poseti i ostavi bez glave.
John Alden okrene leđa kući. Nije čuo da se vrata iza njega zatvaraju. Ni kad je do ograde od šimšira došao. Uđe u kola, upali motor i, napravivši velik luk, uputi se putem koji će i njega odvesti u Boston. On je gledao za njim.
Ovog trenutka je na Elms Hillit bio John Alclen. Mislio je. Iz Bostona javljaju da radi za A. H. D. Alden se raspitivao za vreme koje je Carver proveo van kuće. Rekao sam mu istinu. Iz Hvannisa harmen poručuje da je noćas ubijena Nancv Gardiner. Vreme se poklapa. Alden se odvezao putem prema Hvannisu. Verovatno će pokušati da stigne Carvera. Treba obavestiti Skitnicu.
Zatim je zatvorio vrata.
U. S. auto-strada 6 spajala je vrh poluostrva u obliku prsta koji zove s njegovim korenom, Provincetownom, a preko Truroa i Orleansa, s mostom Sagamore, kojim se s Cape Coda prelazilo na kopno Nove Engleske, a zatim provincijskim drumom 3 odlazilo za Plvmouth i Boston.
John Carver je vozio staloženo, dopuštenih pedeset pet milja na sat, iako je put bio bez prometa, a i suprotnim pravcem sve rede su ga mimoilazili izletnici. Saznanja koja ga sutra kod dra Cortazara očekuju ništa dobro ne obećavaju. Već odavno je sumnjao da s njim nešto ne valja. Da mentalni lapsusi, kao onaj na žalovima Pleasant Baya, večerašnji na Elms Hillu, naročito onaj dugi. lanjski koji ga je obuzeo posle neuspele ljubavi s louisom Barlow a napustio tek kad se našao, ne zna kako. u ritovima, pa je, saznavši za devojčinu smrt, pomislio da je Crnkinju on ubio, da ta pomračenja svesti nisu posledica nervne iscrpenosti ili himerični proizvodi imaginaci je zavedene istraživanjem parapsiholoških svojstava drevnih kultova — da su, u stvari, transhronični odsjaji nepoznate realnosti što se, kroz naslage naturenog iskustva i memoriju zarđalu u očiglednostima, nastoji u njega probiti — ali da sve to može imati medicinsku istoriju zakopanu u nekom dosjeu, ni slutio nije. Najčudnije je bilo što se trudio da misli o susretu sa drom Cortazarom, a stvarno je mislio o susretu s ljubiteljem ptica za koga su sve morske laste iste. Da li voli ptice, koliko tvrdi, neizvesno je, ali da o njima malo zna, to je.
Arktičku lastu inače ne bi pomešao s običnom. Belo perje, bisernosiva krila, rascepljen rep i jarkocrven kljun pod crnom kapom, u obe vrste su jednaki, ali ih poznavalac razlikuje po glasovima. Lovački krik obične morske laste zvuči kao kratko, odsečno »Keee-ar!« s naglaskom na prvom slogu. Krici arktičke laste su prodorniji. Razvučeno »Kee-aarrnn!« naglašava drugi slog i u njemu guturalno, kotrljajuće »rrr«. Ona se pari severnije, u fjordovima New-Foundlanda. Na Cape Codu. gnezdištu obične morske laste, retka je. premda se u manjim kolonijama može naći. i ljubitelj je naseo statistikama.
Kao lampioni kineske Nove godine ili razgorele oči zadušničkih demona napravljenih od tikava, u daljini, preko zaliva prohodnog samo leti, po zamračenim uvalama Nantucket Sounda i Martinog vinograda, stalno menjajući položaje svetlucali su žućkasti prozori Yar-moutha ispred kola i Hvannisa u retrovizoru. Vazduh je imao nežnu. sedefastu zamagljenost zrele junske noći. U rasutim snopovima farova treperio je polen. razvejan njuškama bostonskih automobila, čije su oči, goreći hladnim sjajem, podsećale na oči ljubitelja ptica. I u njima je bilo rude u hlađenju, liva koji se puši. Oči ljubitelja, međutim, bile su ugašene. Kad je pri rastanku, na nasipu druma 28, skinuo naočare. gvozdeni sjaj nije zračio iz njih, na rumenim beonjačama prelamao se refleks zaliva. Močvarne fosforescencije izmešane s razređenom svetlošću sumraka senče predmete lažnim bojama. Na suncu te oči mogu biti i plave. Ali nisu. Sad je siguran. I na suncu su gvozdene.
Dok se ispod njega davila arktička lasta, himerični zlatooki utopljenik greo je po peni talasa prema jedrenjaku, s čije mu je palube pružao ruke čovek kome su oči bile gvozdene. Imao je mrko, vetrom istetovirano lice moreplovca, a nosio kožnu dolamu zanatlije. Ljubitelj ptica je bio opaljen suncem, odeven u kratku vindjaku od kože. Pokuša se setiti da li ga je ijednom dotakao. Vraćali su se kroz ševar na drum 28 koračajući napore-do. ali se dodirnuli nisu Kako ie to mnpiiće n uskom tunelu od trske? Kad mu je pružio ruku. ljubitelj se sagnuo po platnenu stolicu, ni tada ga nije dotakao. Zar je moguće da je ruku prevideo? Na drumu je rekao da je kola parkirao iza okuke, nemarno se oprostio, kao što se nerazumljivo predstavio, i iščezao u izmaglici. Istopio se u njoj, rasplinuo medu drvećem. kao daje, pošto mu više ne treba, s olakšanjem odbacio čvrstinu ljudskog oblika. Njemu to nije bilo neobično. U principu, i nije bilo. Postalo je tek kad se setio da iza okuke prostora za parkiranje nema. Ko bi kola tamo ostavio, zakrčio bi put.
Čovek s utvarnog jedrenjaka i čovek iz močvare bili su jedno lice. Ista iluzija. I ljubitelj ptica bio je priviđenje.
Automobil naglo skrenu s trake i zapara kameni ivičnjak. Ispravljajući volan, grubo je zakočio. Kola su derala lučni branik, odbila se od bankine, krivudajući asfaltom, iskosila se dužinom puta i stala. Ispravio ih je. priterao uz ivičnjak da ne smetaju saobraćaju, ugasio motor, iz šoferske pregrade izvukao baterijsku lampu, izašao iz kola i pažljivo osmotrio oštećeni bok karoserije. Vratio se na sedište i otvorio kutiju sa cigaretama. Tek tada ga je probio znoj. Ruke su mu drhtale. Jedva je na tabli pronašao električni upaljač. Posle tri pokušaja uspeo je da zapali cigaretu, ne samo prste. Duvan nije imao nikakav ukus. Punio mu je pluća dimom presušene slame. Da je vozio preko pedeset pet milja, brzinom razumljivom za pust drum, bio bi mrtav. Dobio bi hladan, gvozden pogled. Ostatak noći. a možda i večnosti, lutao bi U. S. auto-stradom 6, izazivajući neobjašnjive saobraćajne nesreće.
Ljubitelj ptica, dakle, zagrobna je himera. Ilije on lud. Samo, to se nije međusobno isključivalo. Ljubitelj je mogao biti himera zato što je on lud što ga je sumanutost slobodna od logike, izvukla iz irealnosti, navukla mu telo, rekonstruisano iz opisa puritanaca Crkve hodočasnika, kojima se zbog Salemske afere bavio, i ko zna iz kakvih razloga postavila uz ogradu sablasnog jedrenjaka .— očigledno. »Mayflowera« — možda u času kad su s glavne katarke ugledani žalovi Cape Coda. Daje zdrav, taj bi bio stvaran ljubitelj ptica, bar neko ko voli ptice iako o njima ništa ne zna. realnost s kojom se čovek može sudariti, opipljivo telo a ne bestelesna uspomena iz atlantskih brodoloma.
Ili je zdrav, a ljubitelj astralna projekcija nesrećnog. grešnog života koji u limbu ne nalazi mir? U knjizi o Salemskim procesima tvrdio je da su obešene žene posedovale natprirodne moći - da li i demonske, zavisilo je od moralnog stanovišta — transkineze, sposobnost prenošenja kroz prostor, kojoj su ljubitelj ptica i zlatooki utopljenik, u ritovima rezervata, dodali i tpuvoiripovi. transihroniju. moc seljenja kroz vreme. a možda i orfičku pobedu nad smrću. Salemske pitomicc Titubine. lancasterske veštice iz 1613. godine, verno i bogobojazno opisane od Thomasa Potta u The Wonderfull Discoveries of Witches in the country of Lancaster. (»Divno otkriće veštica u grofoviji Lancaster«). njihove satanske dvojnice iz Alzasa ili East Anglije. žrtve vvitcht-erafta generala Matthewa Hopkinsa. loundunske ursulanke majke nastojnice Jeanne des Anges. i sve ostale sestre po đavolu ljudske povesti nisu mogle biti shvaćene same za sebe. Sve su one bile čileći, nestajući, ponekad zloupotrebljen eho drevne nauke čiji su spaljivani i krivotvoreni čarobnjački manuskripti, magijski kodeksi, alhe-mičarski recepti bili maska za ezoterično znanje što se prenosi s kolena na koleno kroz duhovno iskustvo izabranih posvećenika. Haldejski magi sa sliva Tigrisa i Eufratosa. sai'ski sveštenici boginje Nat. koji su Solona obavestili o veličini Atlantide i njenoj propasti, žreci Velike Majke, kartaginske Astarte, prenete iz feničanskog Tira i Sidona, čuvari svete iepa (Hiere) u Eleusisu, grobu najdublje tajne grčkog sveta, pitagorejci i orfičari, sveštenici Maja, druidski vrači, nekromanti, čarobnjaci, magičari tzv. doba tmine, šegrti Merlina, vitezovi Okruglog stola kralja Artura i sledbenici Albertusa Magnusa. Nostradamusa i Paracelzusa. Cagliostra i ostalih čudotvoraca, katari, valdezijanci, apostolska braća i druge »hereze«, moćni vitezovi hramovnici, poznavaoci Kaba-le, vrači Crne Afrike, australijski Aborigini, karipski vudu-posvećenici, sibirski i saharski šamani, hindustan-ski fakiri i tibetanski osamljenici, pustinjaci Tebaide i današnjih industrijskih metropola, organizovani u tajne krugove, vitezovi »Reda zlatne zore«, učenici Aleistera Crowleya i Madame Helene Petrovne Blavatskv. Hristo-vi apostoli, pa i sam Spasitelj, svi su oni, u većoj ili manjoj meri, izvesni možda u najvećoj, konačnoj meri, bili posednici, sudionici, saučesnici jednog istog lanca događanja prave istorije, koja se, tek tu i tamo prepoznatljiva, kao izgubljeno kopno izbilo iz niš-tavila okeana. odvija ispod spoljašnje i lažne povesti čovečanstva. Toliko je mogao da nazre, ne uvek shvati, premda malo od toga u knjigu da unese, dok je tragajući za antropo-korenima moći Salemskih veštica silazio sve dublje u prirodu humanog odnosa s Univerzumom, sve dalje u biografiju njegovog drugog života.
A ako je zdrav, naravno, koliko pripadnik bolesne vrste uopšte može biti, zdrav samo izuzetan — što na neki način može značiti i izabran — susret s ljubiteljem ptica nije slučajan. Neke se dveri sporo otvaraju ali se otvaraju. Ukazuju se drugi predeli. druga vremena. Možda i prizori prave ljudske istorije. Tada bi razgovor s ljubiteljem ptica s jedrenjaka »Mayflower« iz godine 1620. ili zlatookim utopljenikom Johnom Howlandom više vredeo od svega što bi Juan Cortazar. lekar ovog sveta, o njemu mogao da kaže.
Jedna kola se zaustaviše kraj njega. Staklo vozačkog sedišta se spusti i čovek za volanom, prilično zapuštena izgleda, zapita ga da li mu treba pomoć. Rekao je da je sve u redu. Čovek je mahnuo rukom, podigao zadimljeno staklo i odvezao se prema kopnu.
Halucinacije su imale originalnu hronologiju. U prostoru su se smeštale bez reda, ali držeći se ograničene teritorije, za koju mu se činilo da lokalizuje kretanje projektovane ličnosti dok je bila živa. Simulirale su, takode, stvarne događaje iz njihovih života. Utvara mladog Johna Hovvlanda formirala se nad vodom u koju je potonuo pre pristajanja »Mayflowera«. Mesto, razume se. nije bilo sasvim isto — kada se nezgoda dogodila, lađa je bila devet dana udaljena od Cape Coda — ali bila je u istom moru. Potom se ponovo otelotvorila duboko u ritovima. Verovatno je i živi Hovvland dovde dolazio. Sekira je mogla biti oružje za odbranu od divljaka, tako da je bez objašnjenja ostala jedino krv na njenom sečivu. ako nije poticala od kakve životinje. Utvara ljubitelja ptica koja je Hovvlandu, posle čudotvorne elevacije. pomogla da se na brod popne, otišla je u unutrašnjost poluostrva još dublje, verovatno dokle je dopro i živ čovek gvozdenih očiju. Sudeći po odeći — zanatlija. S iseljenicima je iz Plvmoutha pošlo njih četvoro, unajmljenih da pomognu u smeštaju, a onda da se vrate u Englesku. Jedan je ostao, trojica se vratila. Nije se moglo znati kojem od njih priviđenje pripada. No, logično je da pripada onom koji je ostao. Samo je taj za zemlju i vreme bio vezan. A on se zvao — John Alden. Najdalje su doprli učesnici zagonetnog obreda izlivanja vode, u kome se izmešao s posthumnim likom Johna Hovvlanda. Chatham s Elms Hillom, Atlantiku okrenuti, behu prilično daleko od mesta iskrcavanja »Mayflowera« i doline Truro. najdublje tačke do koje je doprla ekspedicija Milesa Standisha. Granica pokretljivosti duhova, poznate iz demonologije. ali nikad stvarno dokazane, ovde su pomerene u prostor do koga živi puritanci 1620. godine nikako nisu mogli dospeti. I to je u halucinacije unosilo ono što je on osećao kao — prostorni haos.
U vremenu, međutim, njega nije bilo. Vladao je savršen red. samo je bio obrnut od originalnog. Halucinacije su se kroz vreme prostirale unatrag. Njihov je sled ličio na proces arheoloških iskopavanja. »Utvarna nalazišta« otkrivala su najpre najmlađe, a potom, redom, sve starije slojeve prošlosti. U početku mu se činilo da snovidne ličnosti imaju hereditarne veze s njim. Imao je desetak godina kada ga jedne noći probudi prisustvo gospodina u redeneotu iz sredine XIX veJta. Gospodin je udobno zavaljen u fotelju s njegovim odelom, iako, kad je nestao, ono nije ostalo izgužvano. Bio je to jedan od Carverovih sa zida biblioteke, Samuel Carver mladi, koji je sišao sa smeđe dagerotipije da poseti potomka, a onda se, ne ostavljajući nikakve poruke ni traga, vratio na zid, medu mrtve rođake. Sutradan je ustanovio da se prevario. Nije to bio Samuel Carver. Nepoznati čovek samo je na njega ličio tamnim redengotom i kosom počešljanom po ukusu doba. Kasnije, na Harvardu, utvare su dolazile iz sve dublje prošlosti, iz sve starijih arheoloških slojeva vremena, da ga danas vrate medu praoce Amerike, čak u godinu 1620!
Bio je siguran da u njima nema poruka predaka o kojima izveštavaju iskustva drugih parapsihotika. Medu utvarama nije bilo Carvera. John Hovvland i John Alden nisu s njim bili ni u kakvom srodstvu. Jedini izuzetak je lik ispod lažne slike prvog američkog Carvera, imenjaka Johna. Ali, ni to nije pravi izuzetak. Taj lik nije bio priviđenje sposobno da se pokreće, menja, iz ničega se stvara i nestaje. Bio je prosto nevidljivo lice utisnuto ispod drugog, vidljivog. Kao istrt profil na zlatniku koji je zamenio neki drugi.
Halucinacije su najpre posedovale samo sliku. Sad su dobile i glasove. S početka slike behu nemušte, zamućeni prizori na oštećenom ekranu, koji je na trenutak zakri-vao pravi svet. Sad su razvile sve dimenzije, ušle u prostor i vreme, i u njegovom kontinuumu trajale napo-redo, ravnopravno s njim. Imale su već i ljudske navike, rutine, svoje sklonosti i odbojnosti. Zanemarivale su razlike između raznih vrsta morskih lasta, govorile razvučenim, gutajućim bostonskim naglaskom, sedele na tronošcima kupljenim u radnji za sportske rekvizite i zanimale se za lokalne zločine.
Sve su to radile, ili se s njim nešto ozbiljno događa.
Upalio je motor. Dubok zvuk mašine ga umiri. Stvaran je, pouzdan, nabijen telesnošću. Nije čudo što se duhovi ne pojavljuju u fabrikama — osim kad su napuštene — među strojevima, nigde _g_de rade mašine, gde je civilizacija poistovećena sa svojom primarnom prirodom; što nestaju sa zemlje koju su sa živima ravnopravno nastavali, dok se živi nisu mašinama okružili i najzad toliko izmešali da ih je od ovih nemoguće razlikovati. Pre nego što stvari oko sebe optuži da ne postoje, da su njegovi ružni snovi, čovek mora biti siguran nije li i on nečija teška mora.
S druge strane, iz pravca kopna i mosta Sagamore, nailazila je duga kolona automobila. Ličili su na plehane insekte koji žure ka morskim leglima, a onda, najednom, vide u njima robote crvenih, gvozdenih očiju koje teraju na podmazivanje.
Seti se, takođe, imena ljubitelja ptica.
I on se zvao — John Alden.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:12 am









GLAVA PETA (ŠESTA)


VELIČANSTVENE DEVICE NA LETEĆIM METLAMA


»Ko veruje u đavola, već mu pripada.«
Thomas Mann: Doktor Fausitis


Boston je glavni grad savezne države Massachusetts i prestonica Nove Engleske, istorijske kolevke američke nacije. Na njegove atlantske obale su, jedrenjakom »May-flovver«, doplovili dobrovoljni izgnanici Crkve hodočasnika i, posle kraćeg zadržavanja na Cape Codu, preko puta poluostrva u obliku prsta koji zove, podigli naseobinu Plvmouth, da obeleže uspomenu na evropsku naseobinu iz koje su bili isplovili. Ozbiljnog razloga za sećanje na stari Plvmouth nisu imali. Njihova je vera u Engleskoj progonjena, oni sami ponižavani. Nekoliko decenija pre godine 1620. i znamenite transatlantske pustolovine, u vreme »Krvave Mary«, javno su ih spaljivali. Hrabri i nepokolebljivi trpeli su omrazu sugrađana, ne odričući se prave vere, ali je većina krila svoja uverenja i bogosluženja održavala po zabitim skrovištima nalik na rimske katakombe ranih hrišćana. Mnogi su izbegli u Holandiju, a bilo ih je koji, ne mogavši podneti pritisak neprijateljskog javnog mnenja, potpisaše omraženi Akt o uniformnosti, odrekoše se nezavisnosti i ponovo pristupiše Anglikanskoj crkvi. Samo je čudesan smisao njihove domovine za kompromise otkrio način da jednim činom zadovolji dve nevolje i dve potrebe imperije: oslobođenje od hereze i naseljavanje divljine, od kojih su obe pripadale kruni najhrišćanskijeg kralja Jamesa 1. Hronološki uzev, oni ne behu prvi britanski naslednici Amerike. Još je opreznu kraljicu Elizabetu privoleo navigator Humphrey Gilbert da 1583. dopusti kolonizaciju Newfoundlanda. Ako se ne računaju srednjevekovni posedi u Francuskoj, bila je to prva engleska prekomorska kolonija. Posle Gilbertove pogibije i propasti poduhvata, Povelju o kolonizaciji Severne Amerike preuzima sir VValter Raleigh, osnivanjem Virginije, kojom je odana jipčast kraljičinom sumnjivom devičanstvu. Ali se naseljenici iskrcavaju na zapadne obale Atlantika tek kasnije, da bi se i oni, juna 1584, povukli pred divljinom i na brodovima sir Francisa Drakea vratili u domovinu. Prvi koji su ostali, stotinu odraslih muškaraca i žena, iskrcalo se, pod zapovedni-štvom Johna Whitea, na ostrvu Roanoke, na uskoj traci zemljišta sličnog pantljičari, ispod današnjeg Norfolka u Virginiji. Unuka Johna Whitea prvo je dete engleskog porekla rođeno na tlu Amerike. Koloniju ne spominjemo zbog toga. Ona u istoriju Atlantide, jer ovo što se izlaže njena je povest nastavljena tamo gde su Heleni Solon i Platon stali, ulazi zbog izveštaja što ga je White o njoj u Londonu podneo Kruni. On se u Englesku vratio po provijant za koloniste. A kad je do ostrva Roanoke ponovo doplovio, nije na njemu zatekao ni jednu živu dušu. Pretpostavljalo se, a i sada se misli, da su prvi kolonisti Virginije masakrirani od Indijanaca. Za nas, međutim, Whiteov izveštaj isuviše podseća na »istine« o pokoljima i pogromima koje od istorije čine belu, nepro-hodnu mapu, iscrtanu da zavara a ne uputi, obuzda a ne ohrabri.
U svakom slučaju, oko godine 1600. još uvek su španski posedi u Meksiku, Floridi i na Zapadnoindijskim ostrvima jedina rezidencijama područja evropske kolonizacije. Godine 1587, zajedno s Velikom armadom, u Kanalu tone španska pomorska moć, a s njom i katolički ekskluzivitet u osvajanju Severne Amerike. U Engleskoj se ubrzano osnivaju kompanije za eksploataciju otvorenih prekomorskih mogućnosti. Jedna od njih, pod imenom »London Companv«, šalje na zapad 1606. lađu s kolonistima. Godine 1607, u proleće, ulazi ova u Chesapeace Bay i na severnoj obali jedne reke, dvadeset pet milja uzvodno, osniva Jamestown, prvu permanentnu britansku koloniju na tlu Amerike, lstorija priznaje da se Jamestown održao jedino uz pomoć uglednog indijanskog poglavice Povvnatana, pa to još više u sumnju dovodi Whiteovu legendu o indijanskoj krivici za propast kolonije na ostrvu Roanoke, a potvrđuje ono što će pod neobičnim okolnostima, o njenoj sudbini saznati John Carver od jednog starog Indijanca koji se takođe zvao — Povvnatan, i to u trenutku kada više nije bio Carver, a ni ono što je do tada mislio da jeste.
Na godinu dana pre plovidbe »Mayflowera«, 1619, imala je Virginija jedanaest okruga i lokalni parlament, tzv. Home of Burgesses, sa dvadeset dva slobodno izabrana predstavnika, po dva za svaki okrug. Na ovoj stranputici priče o Atlantidi nema potrebe dublje ulaziti u ranu povest prve engleske kolonije na tlu Amerike. Dovoljno je skrenuti pažnju na nekoliko presudnih događaja, koji će kasnije, kad tome vreme dođe, biti objašnjeni iz ugla one prave istorije sveta koja se još uvek nevidljivo odvija ispod prividne i tuđe njegove biografije. Iste godine, 1619, kad je po kraljevom dopuštenju Virginija dobila prvi lokalni parlament, dobila je, ironičnim paradoksom u sinhroniji, i prve robove, dvadeset crnaca prevezenih holandskim brodom. A uskoro će dobiti i rat. Ne držeći se sporazuma s domorocima, kolonisti su sve dublje prodirali na indijansku teritoriju. Dok je moćni Povvnatan bio živ, mir je nekako održavan, ali kada gaje zamenio brat, osamdesetogodišnji Opechancano, Indijanci napadoše. Samo u jednom danu, 22. marta 1622, ubijeno je trista četrdeset sedam kolonista. Tri godine kasnije kolonisti su, takođe u jednom danu, masakrirali hiljadu Indijanaca, i tako uspostavili srazmeru istrebljenja koja će u budućnosti stalno rasti u njihovu korist, a na štetu nevidljive istorije ljudi. Treći je događaj, premda posledica prvog indijanskog rata. najvažniji. Koristeći kao izgovor nesposobnost Virginia Company, legalnog vlasnika teritorije, da zavede red na svom posedu, James I, 16. juna 1624, proglašava ovu za — Royal Colony, Kraljevsku koloniju, i stavlja je pod neposrednu upravu Stuarta. lako manje poznat, četvrti događaj nije nimalo beznačajniji. Sve do 1636. za lokalni parlament glasali su svi odrasli kolonisti muškog pola. Od te godine glasačko pravo zadržavaju samo oni koji poseduju određenu količinu zemlje.
Premda je virginijski Jamestown osnovan na deceniju i po pre puritanskog Plvmoutha, i njegovi su naseljenici stvarni praoci američke nacije, a ne putnici jedrenjaka »Mayflower«, ovim drugima je čast priznata i njima je kao utemeljivačima Amerike na Cape Codu podignut spomenik. Bilo je to možda prvi put da se vidljiva povest povukla pred nevidljivom, da je vidljiva pristala da slavi nešto što bi po svojoj prirodi pre trebalo da zaboravi.
Da bi saznali zašto se tako desilo, moramo se vratiti, paradoksalno, ne u prošlost, ne unatrag, nego ponovo uhvatiti korak sa sadašnjošću i naći se u Bostonu, juna meseca 1988.
Država Massachusetts. kome je ovaj grad prestonica. vuče ime od indijanskog izraza za velike bregove, ispod kojih pripadnici plemena Algoncjuian držahu svoja zbori-šta i sahranjivahu svoje mrtve. Zborišta su nestala, groblja se, s mrtvacima, u zemlju povukla. Bregovi ostadoše gde behu. Po njihovim je padinama rasla ista trava kakvu su gazile meke urodeničke mokasine, osim tamo gde je dotaknuta mašinama za košenje. Unaokolo je i dalje rastao brest, rumeno drvo krajine. Njegovo granje još su mrsili stari atlantski vetrovi. čijim su neumornim zamahom nošene ptice koje su nadletale »Mayflower«. vetar koji je u najdubljoj, zametnutoj prošlosti nosio vodu što je potopila Atlantidu.
Ali nijedan od užurbanih stanovnika Bostona, mimoi-lazeći se tog prohladnog junskog prepodneva sa Johnom Carverom, pa ni on, vičan priviđenjima, nisu osećali da zborovanja pravih posednika ove zemlje još traju i da se njihovi grobovi, duboko ispod asfalta, vraćaju na stara, sveta mesta.
Niko nije slutio da će nečujni i nevidljivi pokret mrtvih ispod zemlje, ujedinjen sa nečujnim i nevidljivim pokretom živih iznad nje, sudariti najzad dve paralelne istorije stanovnika sveta, jednu istinitu, drugu lažnu, u nemilosrdan i konačan rat. od kojeg koristi možda ni jedna neće imati.
U kakvom je raspoloženju bio, Johnu Carveru malo je stvari i iz ovog realnog sveta moglo da privuče pažnju. Poseta Juanu Cortazaru sasvim je propala. Nikakva, doduše, ubeđivanja lekarova da ga u dosjeima nema, da nijednog Carvera nije lečio, ne bi mogla sama za sebe da ga razuvere. Ali ovaj je Cortazar imao jedva nekoliko godina više od njega, a praksu u Bostonu otvorio je tek zimus. Nikako nije mogao biti njegov Cortazar. Taj je morao imati između pedeset i šezdeset godina. Po svoj prilici, bliže je šezdesetoj. Napustio je ordinaciju pogrešnog Cortazara 'manje onespokojen neuspehom koliko težinom zadatka pred kojim se iznenada našao. Najjed-nostavijeg puta morao se odreći, lako je po razgovoru roditelja shvatio da se otac — iz razloga koji i njega plaše — nerado i seća Cortazara, još manje pristaje da mu se obraća, pod pritiskom bi verovatno popustio. Doznao bi adresu lekara, ali bi njegov nalaz, ma kakav bio, morao deliti s roditeljima. Ništa ni s kim nije hteo da deli. Osećao je da je ono što će saznati, ako sazna, samo njemu namenjeno. Preostalo mu je da nastavi traganje koje se pod novim okolnostima može proširiti na čitavu Ameriku, a otegnuti na godine i godine. Cortazar je mogao ordinirati u Bostonu, a potom se odseliti. Mogao je u Bostonu nikad i ne raditi. Ako su roditelji imali razlog da drže u strogoj tajnosti neku njegovu društveno nepodobnu bolest, najbolje bi u tome uspeli angažujući lekara izvan Bostona, nekoga ko je od ovog grada udaljen koliko je to uopšte moguće. Pa ipak, od nečega je morao poći. Tako je na karti njegovih dilema ponovo iskrsao Boston. Trebalo je najpre videti da li je neki Juan Cortazar u njemu radio u vreme kada je on imao manje od pet godina i još uvek nesigurno sećanje.
U tome će mu pomoći Nadina Hathaway. Dok s profesorom Laskyjem razgovara o svojoj knjizi, ona će se raspitati u Lekarskom udruženju Bostona. Udruženje mora imati podatke o lekarima koji su u gradu ikada ordinirali. Smisao Bostonjana za istoriju bio je snažan, gotovo bolestan. Oni su sebe smatrali potomcima očeva sa »Mayflowera«, pa prema tome Praamerikancima Predvodničko učešće u ratu za nezavisnost, Lexington i Concord, takozvani »Heritage Trail«, Staza nasleda koja kroz njihovu državu prolazi, uvećalo je ovo osećanje do aristokratske uobraženosti, tek malo ublažene učenim liberalizmom, koji je, kad su ga i kako oni zastupali, delovao još aristokratskije, još konzervativnije, još ne-snosnije. Udruženje će bezuslovno imati podatke o Cortazaru ako je lekar toga imena u Bostonu ikada živeo. Mogao ih je tražiti i sam, ali bi se očekivalo da kaže svoje ime, ako već ne i prave razloge interesovanju. Razloge je mogao izmisliti. Ako bi dao i lažno ime, uvek je postojala opasnost da ga neko prepozna. Prezime Carver bilo je jedno od onih s kojim je anonimnost, bar u Bostonu, bila neizvodljiva. Nadina će sve to lakše obaviti. A njoj je mogao reći što je hteo. Čak i ništa. Bila je zaljubljena u njega još na studijama. Kao sekretarica Antropološkog odseka, pa onda njegovog mentora, profesora Williama--Billa Laskvja, imala je često prilike da ga viđa. Najpre u predsoblju profesorovog kabineta, gde je suvereno rukovala profesorovim univerzitetskim i ličnim poslovima. A onda, od jedne pijane noći koje se nerado sećao, i u vlastitom krevetu. Što se tiče ljubavi, stvar nije bila naročito uspešna. Kao ni s drugim ženama, uostalom. Ako će pravo, uopšte nije bila uspešna. Izgleda da ona to nije primećivala. Ženska sebičnost i muška kontracepcija solidarno su štitile njegovu tajnu. Ono što nisu uspevale je da ga sačuvaju od odvratnosti prema činu, koji je preduzimao više da se suprotstavi sve brojnijim i nepod-nošljivijim razlikovanjima od drugih, nego da u tome uživa, čak i nešto, sem odbojnosti, stvarno oseća. Nadao se da ga večeras neće pozvati. Ne bi je mogao odbiti. Ponižavajuće mučenje počelo bi iz početka.
Izbio je mostom, preko basena reke Charles, na Glavnu ulicu predgrađa Cambridge. S leve je strane ostavio mamutsko zdanje I. T. M. (Massachussets Institute oj Technologv), Hram boga Atoma materijalističke civilizacije, i ušao u Massachusetts Avenue, između Harvard Squarea i Harvard Yarda, gde su se još mogli naći, bar po bibliotekama, ako ne i u mozgovima, zaboravljeni tragovi jedne sasvim druge civilizacije. Crvenkasta cigla, zarasla u virginijsku puzavicu, podsećala je na georgijan-sku Englesku.
Uostalom, na Stari kraj sve je ovde podsećalo i bilo održavano s upornošću nostalgije čiji razlozi već davno nisu postojali.
Ali nije Stari kraj na Harvard Square doveo mladu ženu, po svoj prilici studentkinju, u uskim belim platnenim pantalonama i tankoj plavoj majici bez rukava, na kojoj je pisalo »Get lost, cripple!« (Gubi se, bogalju!). Nije se činilo daje dovučena ni žudnjom za saznanjem, ni da je ovde mladiću zakazala sastanak. Žvakaću gumu mogla je žvakati na svakom drugom mestu u Bostonu. Ali, ona je tu gumu žvakala baš ovde, na Harvard Squareu, naslonjena na zid s izlozima jednog kafea, s levom nogom uprtom u zemlju, desnom savijenom u kolenu i petom na taj zid oslonjenom.
A sve je to radila zbog jednog Starog kraja kojeg se više niko na svetu nije sećao.
Pri tome je i mislila, što se po bezizraznom licu, s ustima koja su se pokretala kao da su i sama od gume, nije moglo zaključiti.
Carver je bio kod dra Juana Cortazara. Tamo je svakako doznao da to nije onaj Cortazar koji mu treba. Šta će dalje preduzeti, nije jasno. Skitnica javlja da vozi prema Harvard Sauareu. gde se nalazim. Ima sastanak s profesorom Laskyjem. Prati ga ljubitelj ptica. Da li sam i dalje potrebna.'
Devojci je prišao mladić. Smešio se tražeći najpogodniju reč za upoznavanje. Kad je tu reč izgovorio, devojka je, ne gledajući ga, pokazala na preporuku ispisanu Dreko Dneumatičnih grudu
Mladić se povukao i malne sudario sa Johnom Carverom, koji je zamišljen išao prema univerzitetskoj zgradi u kojoj je bio smešten njegov Antropološki odsek.
Primetio je devojku. I — gumu. I to je rutina, ta guma, koja će jednom, s početka nevina, preći u gene i postati — neizbežna, automatska. Svi ljudi će žvakati gumu. I niko neće znati zašto. Još izvestan broj generacija možda će i znati. Guma je dobra za zube. Guma je dobra za gimnastiku ličnih mišića. Guma sprečava brzo starenje. Zatim će se razlozi, ispravni ili neispravni, izgubiti. Ostaće samo — žvakanje. To je sudbina svih ljudskih radnji. Transmutacija od slobodne do automatske radnje, od pojedinačne do opšte, od voljne do prinudne.
Naljuti se na sebe što sve pretvara u antropološke generalizacije, i svemu nalazi opšte objašnjenje. Sve se uvek na sve mora odnositi. Ne baš sve, zapravo. Natpis na devojčinim grudima »Get lost, cripple« odnosio se, svakako, samo na njega.
Za Johna Aldena, agenta F. B. I., nisu postojali naročiti razlozi da Johna Carvera prati. Osim iskustvom potvrđenog osećaja da je i sam praćen, i potrebe da utvrdi da li, ako jeste, praćenje stoji u nekoj vezi sa slučajem na kome radi, ništa ovu vožnju Bostonom nije iziskivalo. Sinoć na provincijskom drumu 28 Carvera nije uspeo da stigne. Nije se uznemiravao. Znao je gde će ga naći kad mu bude trebao. Smrt Nancy Gardiner odložila je na neodređeno vreme tu potrebu. S njom je nestao sudski dokaz Carverove krivice, ostavljajući u njegovom pamćenju jasan trag s kojim ništa nije mogao započeti. U izvesnom smislu opet se našao na početku. Gomilao je posredne i neposredne dokaze, ali se proceduralnom zaključenju istrage, hapšenju, nije primicao. Poseta Elms Hillu bila je izlišna. Trebalo je da bude zadovoljan što Carvera nije kod kuće zatekao. Nije, naravno, mogao da neutrališe pogrešan potez koji je rjpvukao razgovarajući sa sobarom. Ovaj će Carvera izvestiti da ga je tražio F. B. I. Mladić će postati oprezniji.
A možda i neće. Neće, u stvari, nipošto. Oprezniji bi postao normalan čovek. A on normalan nije. On ne može da ne čini što čini. Saznanje da se na njega sumnja, baciće u brigu i napraviti predostrožnijim samo onaj deo njegovog dvojnički ustrojenog bića koji u ubistvima ne učestvuje, možda za zločine i ne zna, ali ih kao nesvesni saučesnik štiti. Vršiće izvesne zaštitne radnje čiji smisao ni sam neće razumeti, ali u trenutku ubistva, kad bolesni dvojnik ostane sa žrtvom sam, nikakvu potrebu za zaštitom neće osećati. Moraće ubiti, ma kakve sumanute motive imao.
Da Doris Reagel nije bila kasirka u Salemskoj robnoj kući, dve prostitutke koje su posle nje bile ubijene odvele bi ga do logične pretpostavke moralnog ludila, česte u promiskuitetnom ali u duši puritanskom svetu. Nije u Americi bilo dana u kome neki luđak ne bi ubio neku ženu u nameri daje od greha očisti. U svakom slučaju, i ovde su sve to bile žene. Pored dekapitacije i noći u kojoj su izvršene, bila je to jedina činjenica koja je spajala oba zločina, razlikovala ih od onog iz 1687, kada je izmasakriran muškarac. Carver, dakle, jednostavno neće moći da bude oprezan. Moraće da postupa po šemi koju su odredili klinički slučajevi analognih ubistava pre njega. Tako je to bilo sve doskora. Da je praćen, prvi put je primetio na povratku iz Cape Coda u Boston. Hteo je Carvera da stigne. Vozio je drumom 28 nedopuštenom brzinom, računajući na proređen noćni promet i nebrigu policije. Približavajući se šumarku za koji je znao da krije krčevinu od požara, korišćenu od saobraćajne policije za zasede a od auto-ljubavnika za skloništa, učinilo mu se da vidi svetlost prigušenog fara. Naglo je zakočio i, prošavši šumarak, nastavio da vozi sporije. Ubrzo je u retrovizoru primetio kola. Zapamtio ih je po zadimljenim staklima koja su vozača činila nevidljivim, iz Hvannisa i sa »ornitoloških« lutanja po rezervatu Pleasant Baya. Mogao je to, naravno, biti zakasneli turista sa Cape Coda. S obzirom na prisustvo kola u rezervatu, autentični ljubitelj ptica. Da on, John Alden, nije policajac, to bi i bio, i njegovi susreti s tim kolima pod raznim okolnostima ostali bi puka koincidencija. Ali, bio je policajac i u koincidencije nije verovao. Slučaj mu je uvek izgledao sumnjiv, uvek vredan proveravanja.
Pogotovu što je plava kola iste marke, s neprovidnim staklima, i sada iza sebe video.
Činjenica da je praćen, otvarala je u slučaju nove perspektive, a ove dovodile do gorke spoznaje da je, ako se i jedna pokaže tačnom, odlaskom na Elms Hill ipak napravio grešku. Jer mladi John Carver tada ne bi bio običan luđak, vojnik sablasne armije bolesnih bića što po svratištima, ćorsokacima i jarugama Amerike ostavljaju krvave tragove svojih neprilagođenosti. Bio bi nešto i od toga — gore.
Carverov se auto zaustavio na Harvard Squareu. Carver je izašao i peške se uputio prema univerzitetu. Ovde za njega nije bilo posla. Doris Reagel je ubijena noću. Louise Barlow takode. Ubica voli tminu. Dok se ponovo ne obori, imao je vremena da ispita alternativnu mogućnost. Hteo je da vidi ne prate li zagonetna kola Carvera. Usporio je i priterao kola uz ivičnjak, ispred nekog kafea. Na trotoaru, naslonjena na zid, stajala je devojka u majici na kojoj je pisalo: »Gct lost, cripple!« Kola s neprovidnim oknima iza njega takode su stala. Poterao je svoja prema Massachusetts Avenue. Druga su, ostavljajući Carvera, krenula za njim. Sad je bar znao na čemu je. »Afera odsečenih glava« ulazila je, po svemu sudeći, u jednu mnogo opasniju i širu zonu kriminoloških hipoteza. Nije još znao da li ga to raduje. To će svakako zavući istragu, ali u perspektivi, pod uslovom da bude uspešna, obećavalo je neuporedivo značajniju lovinu od usamljenog luđaka, prema kome su se gajile lične predrasude koje su, ma kako se uzmu, kvarile čistu lepotu jedne nepristrasne policijske hajke.
Na prvom skretanju zauzeo je poziciju za povratak u Boston. Pre nego što poseti Juana Cortazara da vidi šta je od njega Carver tražio, moraće se osloboditi kola s neprovidnim staklom. To ga nije brinulo. Boston je bio njegov grad.
Još otkako je u njemu živeo John Alden, njegov predak i praotac nacije kome je pre trista pedeset godina odsečena glava.
Sedeli su jedan naspram drugog, profesor Lasky iza radnog stola od smeđe, izrezbarene hrastovine, on u udobnoj georgijanskoj fotelji od kože ispred stola ali nešto po strani. Drvene lamperije kabineta Antropološkog odseka upijale su dnevnu svetlost kao da su od sundera. 353 bela lista rukopisa knjige Istina o Salemu, položena na portfelj, neprijatno su odudarala od polu-mračne okoline, predmeta zagasite boje i potamnelih prostirki.
Da rukopisa nema. sve bi bilo kao i uvek. za sve godine njegovog prijateljstva s profesorom Laskvjem. Rukopis je. međutim, na stolu između njih i John Carver, osetljiv na »atmosferu«, nevidljiva zračenja ljudskih raspoloženja, zna da se njegovom mentoru rad ne dopada. Nije očekivao naročit entuzijazam. Ali razumevanje jeste.
William-Bill Lasky je bio učenik Richarda Evansa Schultesa. idola Antropo-odseka Harvarda iz godine 1974. Schultes je bio rođeni antropolog, a to znači ne manje nepredvidljiv od prosečnog luđaka. Uzeo je semestarski odmor da skuplja halucinogene biljke u području severozapadnog Amazona, a vratio se posle osam godina. Govorio je studentima da se čovek proučava po prašumama jer ga na ulicama više nema. »Na ulicama su danas samo — mašine. Potpuno je svejedno da li su u izvornom manufakturnom ili izvedenom ljudskom obliku.« Terao je sledbenike da po najneverovatnijim, najzapuštenijim ćorsokacima globusa tragaju za originalnim oblicima ljudske prirode i ponašanja. »Od predsednika Sjedinjenih Država možda naučiti .kako se postaje predsednik Sjedinjenih Država, ali od jednog australijskog Aborigina, Indijanca Yuaqui ili Chocoa Amerike naučićete šta je čovek.« Lasky, dakle, nije pripadao čvrstom jezgru angloameričke racionalističke škole koja bi jamačno i film odbacila kao sinestetičku halucinaciju režisera obolelog od uobraženja da je čarobnjak, da za njegovo postojanje nije imala empirijske dokaze, za poreklo razumno tehnološko objašnjenje, ali najpre zato što gaje u svoje naučne svrhe mogla upotrebiti. Sklon je bio priznanju trajne nemoći razuma pred izvesnim fenomeni-ma i uviđanju mogućnosti da pripadaju supstancijalno drugoj, od ovog sveta nezavisnoj sferi događanja.
Gajio je, osim toga, prema Laskvju naročitu privrženost koju je uzalud nastojao da razvije prema ostalim ljudima. Bio je jedna od retkih osoba s kojima se nije osećao u tuđini. Drugi je bio David Turner. Bilo ih je još nekoliko iz manje objašnjivog socijalnog kruga. Jonathan, sobar na Elms Hillu, na primer. Jedna od njegovih bivših odgojiteljica, gospođica Bradshaw, sada u nekom kalifornijskom domu za nahočad. Ponekad je, prolazeći ulicom punom sveta, kao kroz hladan metalni tunel, ne osećajući sa prolaznicima, sugrađanima, Bostonjanima, nikakvu srodnost, ni solidarnost, doživljavao, posredstvom gotovo fizičkog udara, sličnog šoku, prisustvo bića prema kome je sve to osećao. U haotičnoj, neraza-birljivoj gomili tuđinaca nije čoveka mogao prepoznati. Slabljenje osećaja značilo je da je osoba pored njega prošla i da se udaljava. Kad bi pohitao, napred ili nazad, zavisno od pravca kretanja nepoznate osobe, uspevao bi da osećaju povrati silinu. Činilo mu se da će je s više upornosti, ponašajući se kao živi brojač ljudskog zračenja, možda i otkriti. Jednom je to postigao. Desilo se to u Deerfieldu, u spomen-parku Velikog indijanskog masakra od 1675. godine. Bio je izgubljen u gomili posetilaca kao u pustinji bez žive duše. Pošao je za iznenadnim ljudskim zračenjem. Ono ga je izdvojilo iz ravnodušne povorke predvođene vodičem i odvelo do usamljene hrpe kamenja na kome je sedela i žvakala kom...??...
Uočljiva mešavina prosjaka i klošara, prinude i dobrovoljnosti. Razumeo je prirodu te veze. I skitnica je, kao i on, izvan sveta. Samo što skitnica to pokazuje, on se svoje izuzetosti ne stidi. Ono što onda nije razumeo, bila je klošareva odeca. Na prvi pogled sačinjena od raznorodnih rita, pripadala je i jednoj odeći i jednom vremenu. Tako su morali izgledati kolonisti posle masakra u Deerfieldu. Poverovao je daje pred njim živi eksponat nacionalne istorije, čovek plaćen da je ovde igra. Brzo se razuverio. Ali tek je sad razumeo. Da je prirodu podudarnosti shvatio već tada, razgovor s klošarem ispao bi uspešniji. Bio je isuviše zbunjen nedoličnom naklonošću prema jednom anonimnom probisvetu, koji je, uz to, bio pripit. Izmenili su malo reci bez ikakvog značenja. Dao mu je nekoliko dolara i otišao, opet u tuđini nestao. Činjenica da prema Laskvju, profinjenom i uglađenom profesoru antropologije na Harvardu, iako ga godinama poznaje i prijatelji su, gaji ista sentimentalna osećanja kao prema skitnici u Deerfieldu koju nikad ranije nije video, stavljala je ćelu epizodu u grotesknu, ali u ponečemu i poučnu, opominjuću perspektivu. Čovek je, prema R. E. Schultesu, više mogao saznati o sebi od poslednjeg Aborigina nego od prvog građanina Amerike. Dno u socijalnom smislu bilo je podjednako informativno kao i u etnološkom. Niko se inače ne bi trudio da utvrdi jesu li ljudi zaista postali od majmuna ili imaju neko finije poreklo. S Nadinom je imao više sreće. Nije pomenula nikakvo intimno viđenje. Odmah je pristala da telefonira Udruženju lekara Bostona. U njihovoj administraciji imala je prijateljicu. Odgovor će ga čekati pošto sa Laskvjem završi.
Ali je najpre trebalo početi. Mentor se, obilazeći suštinu knjige u koncentričnim krugovima beznačajnih zapažanja, meškoljio na stolici koju je Škotlanđanin Macintosh oblikovao za biće budućnosti, dva puta više od današnjeg Amerikanca i svakako bar dva puta lakše. Stolica je imala prozračne gotske, možda i egipćanske linije ustremljene Bebu. Zbunjivaja gaje dvostrukošću orijentacije još pre sedam godina, kada je u kabinet prvi put ušao. Mogla je ilustrovati geometrizovani svet svemirske sutrašnjice ali i neku neobičnu, skrivenu, alfijsku prošlost koja se čuva ispod mehanizovanog napretka. Bila je isto toliko zagonetna koliko i ljudska istorija. Pričala je dve priče, jedna drugoj protivurečne, jedna drugoj neprijateljske.
O čemu to Bili govori? O kakvoj dokumentaciji? Kakvoj doradi aparature?
— Počev od Thomasa Brattlea i Roberta Calefa — rekao je nestrpljivo — a posle njih antipuritanski nastrojenih Thomasa Hutchinsona, Charlesa Wentwortha Uphama i Georgea Bancrofta, sve do Leckvja, Bearda, Parringtona, Adamsa, istoričara našeg veka, salemski slučaj se svodio na dilemu da li su opsednute osobe bile obični krivotvoritelji svog stanja ili žrtve, bez obzira da li je u pitanju sveštenička konspiracija, seoska svađa oko zemljišta, masovna histerija kao nehotičan nusproizvod propovedi koje su đavola učinile stalnim crkvenim gostom, ili sve to zajedno, i sve to pomalo. U principu, međutim, to nije ni prvo ni najozbiljnije pitanje. Prvo i najozbiljnije je prosto zanemareno, pod čilim gurnuto, skriveno kao venerična bolest u.otmenoj porodici.
— Do juče sam mislio zauvek — rekao je Lasky. — I to s dobrim razlogom.
Nije se dao omesti.
— U principu, međutim, stvar se svodi na pitanje da li je u Novoj Engleskoj, u drugoj polovini XVI veka, praktikovana crna magija ili nije. Moj je odgovor da jeste. Praktikovana je kao i svugde. U Engleskoj. Nemačkoj, Zapadnoj Indiji, na svakoj prokletoj tačci zemljine kugle. Samo ne s istim zlokobnim posledicama. Tamo gde je magija prirodan način života zajednice, kod tako zvanih divljaka, nezamislivo bi bilo da nekoga obese zato što se njome bavio. Bio bi to atak na sam — život. Civilizacija je uvođenjem u igru jednog Boga. komu je odnekud i razum trebalo da služi, sve to izmenila. Jer gde god si ima suviše Boga, imao si i Đavola. A gde si Đavola imao, morao si mu se suprotstaviti. Tako su zahtevali i Bog i razum.
— Oprosti, Johne — rekao je Lasky. Obećao je starom Carveru da će Johna odvratiti od objavljivanja knjige na najdelikatniji način, a to je značilo ne ulazeći u njen morbidni sadržaj, ali se taj put pokazao neproduktivan. — U tvojoj knjizi stvar se na to ne svodi. U njoj nije osnovno pitanje da li jeste ili nije bilo crne magije, nego da li je ona kao magiju junkcionisula.
— Morao sam biti dosledan, Bille. Ako je postojala, ako su se ljudi njome bavili, morao sam utvrditi zašto su to činili, kako su činili i da li su u tome uspevali. Uostalom, nisam prvi.
— Nisi, naravno. Prvi su bili ljudi sorte pastora Cottona Mathera.
— Mislio sam na Longtellowa i njegovu dramu Cjiles Core\ oj the Salem Farms.
— Za ime sveta, Johne, Longfellovv je bio pesnik. Nije bio ni lekar, ni istoričar, ni ekspert za magiju. A ni živeo nije 1690. godine!
— Pesnici su, ako su dobri, vrlo blizu magije. A i nisam samo na njega mislio. O tome je pisao i Vendell u članku Jesu li Salemske veštice nevine.
— I tako si došao do zaključka da kuhinjske metle, koje preko dana miruju po ostavama, noću lete?
Nasmejao se.
— Ne sve. Zavisi ko ih pojase. Poda mnom ili pod tobom verovatno ne bi uzletele. Začudio bi se pomislio je Lasky s gorčinom.
— Ali one u Massachusettsu, oko 1650, svakako su letele? Na metlama su dolazile na svoje sabate?
Slika koju vide zbuni ga. U istraživanjima magije naišao je na brojne umetničke i amaterske ilustracije zborova Đavolovih učenika. Malo je slikara toga doba propustilo da zamisli šta se na tim crnim poselima događa. Sve te slikarske predstave bile su odurne, potpuno u skladu sa sujevernim strahom što su ga takozvane ... izazivale, ... ni jednu od ... umetničkih vizija, čak ni Boschovu, nije ugledao. Setio se kupatila na Elms Hillu i sopstvene vizije vodolija u šumi Cape Coda. Da li je i to bio sabat? Pripadnici Crkve hodočasnika s »Mayflowera« bili su ortodoksni u svojim verovanjima. Bog je u njihovom životu zauzimao središnje mesto. Boga je bilo isuviše. A tamo gde je Bog jak. jak je i Đavo. Nije nemoguće da je upravo u najtvrdokornijem jezgru hrišćanske vere u Boga delovala mala zajednica ljudi koji su verovali u Đavola. To bi objašnjavalo masovnu pojavu demonije medu puritancima grofovije Essex. pola veka kasnije. To bi objašnjavalo i Salem.
— To jesu —rekao je. — Njihove jahačice su verovale. Mi ne verujemo.
— Verovala je pre njih puritanska zajednica. Johne, bez toga ne bi bilo Salemske afere. Hansen je dobro rekao: »Ako ozbiljno veruješ u zlu moć magije pa vidiš kako neko na vatri topi lutku s tvojim likom, velika je verovatnoća da ćeš se ozbiljno razboleti.« Tvoja će bolest, naravno, biti psihosomatska, ali će te upravo to što nije organska još više ubediti da je posredi vračanje.
— Chadwick Hansen je stao na pola puta. Pošto je s pomoću arhivskih dokumenata sa suđenja ustanovio da posredi nije zla volja zajednice, pogotovu da nije konspiracija klera, da se magija u Massachusettsu zaista praktikovala. uplašio se od logičkog zaključka da bi ta praksa bila nemoguća kad u dugom periodu u kome je obavija na ne bi donosila nikakve rezultate. Daje tako. magija bi sama od sebe izumrla. Ne bi se i danas vršila.
— A ti misliš da je i danas ima?
— Ja to znam, Bille. A znaš i ti.
Lasky se trgao. Izgledalo je da će nešto povodom toga reći. Odustao je.
— Poznaješ li Wadea Davisa?
— Etnobotanistu?
— Jeste. Radi mahom za Botanički muzej Harvarda.
— Iz viđenja na kongresima, uglavnom. U svakom slučaju, ne dobro — rekao je Lasky. — Da li je to onaj Warie o kome se u svoje vreme dosta pričalo?.
— Da. Povod je bila knjiga u najboljoj tradiciji tvog učitelja Schultesa, knjiga koja nije rađena u kabinetu, ovde u Cambridgeu, nego na Haitiju, tamo gde se i događa, tamo gde mu je bio predmet istraživanja.
— Kakvih istraživanja?
— Zombija. Živih mrtvaca.
— Johne! — Lasky je pokušao opet da ga zaustavi.
Nije se dao:
— Knjga se zove Zmija i duga. Predstavlja pomalo romansiranu putopisnu studiju tajnih društava haićanskih vudua koja praktikuju crnu magiju u formi kreacije živih mrtvaca. Proces stvaranja zombija je poznat. Čovek umire, sahranjuju ga, vudu vernici ga kradu iz groba, njihov vrač ga vradžbinom, uz naročiti biljni eliksir, koga Wade misli da je otkrio u varijanti našeg tetrocloioxina, poznatog još Egipćanima iz doba V dinastije, oživljava kao zombija, telo bez duše i volje koje se u svemu pokorava novom tvorcu, vraču koji ga je iz groba po digao.
— Znam šta je zombi, Johne — rekao je Lasky nestrpljivo.
— Poenta nije u procesu oživljavanja mrtvaca, Bille. I Hrist je vaskrsao Lazara.
— Hoćeš da kažeš da je crna magija aktuelna danas jednako kao što je bila u tvom XVI veku?
— Ni to. Hoću da ukazem na jedno usputno Wadeovo otkriće. Kao što rekoh, poenta nije u procesu oživljavanja mrtvaca, nego u njihovoj kasnijoj upotrebi. Mislilo se da vrači zombije prodaju kao robove. Nedostatak volje ih za to čini idealnim. U pitanju je mnogo mračnija upotreba. Preko njih tajna sekta vudua vlada Haitijem. Vudu, naime, nije tek magija kojom se upravlja prirodnim silama. Vudu je i put za osvajanje moći nad ljudima. Haitijem više ne vladaju vidljive vlasti. Papa Doc je bio tek prividan diktator, nikad stvarno nije vladao zemljom.
Lasky se nasmejao.
— Vladali su preko njega vudui, jer i on je bio zombi.
— Naravno. Tamo je proizvodnja živih mrtvaca do stigla industrijske razmere. Sve je u rukama vudua. Vudu je stvarnost Haitija isto onako kao što su veštice XVI veka bile stvarnost Nove Engleske.
— Salemske žene, dakle, bile su u .stvarnom savezu sa Đavolom?
— Naravno. Svaki drugi zaključak bio bi nenaučan.
— Lancesterske veštice takode?
— One pogotovu.
— Devet stotina žena spaljenih samo u Bambergu u Nemačkoj? Pet hiljada u Alzasu?
— Ne sve, verovatno. Čak možda ni većina. Bilo je i zabluda. Jedna od njih je po svoj prilici Jovanka Orleanka. Ali u salemskom slučaju stara Indijanka Tituba svakako je imala i koristila sposobnosti koje u načelu pripisujemo onostranim silama. Mnoge žene tek su pripremane za konvent. Procedura privikavanja na demona uvek je rizična. Opisana je kao najteže telesno iskustvo. Salemske devojčice su bile slabe, nezrele. Telo ih je odalo pre nego što se zla sila u njih smestila. Inače nikad ne bi bile otkrivene.
— Devetnaest osoba, dakle, opravdano je obešeno?
— Zavisi sa koje strane njihov slučaj posmatraš. U odnosu na važeći zakon, i moralna osećanja puritanske zajednice, većina je bila kriva, jer se bavila nečim što taj zakon izričito zabranjuje, a moralno osecanje osuđuje. U odnosu na optužbu da su nanosile zlo, bile su takođe verovatno, krive. Ubijale su marvu po ispašama, decu u utrobama majki, gurale u ludilo ljude. Ali sa svog stajali šta bile su, razume se, nedužne. U njihovom svetu, svetu crne magije, reverziji našeg, izvor svih moći i zadovoljstava jeste Đavo, onako kako je to u našem Bog. Sa religijskog stanovišta, razlika između dva pojma ogromna je, sa antropološkog nje nema. Đavo je Bog tamo gde je Bog Đavo.
Lasky ga je posmatrao zabrinuto. Možda i on misli da je lud?
— Nije potrebno da me tako gledaš. Robert Boyle je konstituisao modernu herniju u isto vreme kad je od rudara tražio da dole, u jamama, drže oči otvorene kako bi, ako sretnu podzemne demone, umeli da ih za nauku opišu. Istina je da je Nevvton bio velik matematičar ali poslednju tajnu univerzuma nije tražio u apstraktnim brojevima već u merama Solomonovog hrama. Postojanje duhova u načelu ne protivureči nijednom zakonu fizike. Ono je u opreci s umom koji je civilizacija stoleći-ma modelirala na empirijskim očiglednostima.
— Ja ovde vidim samo jednu očiglednost, Johne. Posle ovakve knjige tvoji izgledi za Kongres nisu veći od izgleda nekog pripadnika Crne muslimanske braće.
— Ja i ne nameravam da se kandidujem. Veštice mi se više dopadaju od naših kongresmena. One su bar bile iskrene. Radile su ono u šta su verovale. Kongresmeni najpre nešto urade, pa tek onda u to poveruju.
Profesor Lasky je ustao sa stolice. Bio je bled. Činilo se da će mu pozliti.
— Ne misliš valjda ozbiljno?
— Naravno da mislim — rekao je. — Oduvek sam mislio. Mislio sam da tako i ti misliš. Da si najpre antropolog pa tek onda. eventualno, bostonski demokrata. Eventualno kažem, jer biti antropolog u prvom redu znači spoznati osnovnu besmislenost svih ljudskih opredeljenja. Naročito političkih.
— Osim onih koje su izabrale veštice iz Salema.
— Metla nije opredeljenje. Bille. Metla je sredstvo da se lažna opredeljenja izbegnu.
Bio je pomalo uvređen. Na Harvardu se očekivalo da zameni Laskvja na Antropološkom odseku, za nekoliko godina kada ovaj ode u penziju. Bio je siguran da Lasky na njega računa kao na naslednika, iako o tome nikad otvoreno nisu govorili. Sad ga je zbunjivalo upravo to što o tome nikad nisu govorili. Da li je moguće da se prevario, daje Lasky nekog drugog imao u vidu? I da su mu zato kongresmenski planovi starog Carvera dobro došli? Mogao bi reći da se on, John, sam od kandidature za šefa katedre izuzeo. Drugog razloga za Laskyjevu neprirodnu pogodenost njegovim odustajanjem od poli-karijere nije video.
— Jesi li o tome razgovarao s ocem?
— Nisam, ali vidim da ti jesi.
— Javio mi se povodom knjige.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:12 am




— I šta si mu rekao?
Zbunio se. Bilo mu je neugodno.
— Šta sam mogao? Morao sam mu reći da knjiga neće unaprediti tvoje izglede za Kongres.
— Ali, kako se ja ne kandidujem, primedba otpada.
— Ne otpada izvesnost da ćeš biti napadnut kao reakcioner. I, što je još gore, ismejan. Moći ćeš možda računati na podršku Ku-Klux-Klana.
— Na tvoj predgovor ne mogu?
— Johne, ja sam šef jednog naučnog odseka, a ne predsednik spiritističkog kluba. Nadam se da me razumeš?
Razumeo je. Ustao je. iako su njegova potajna iščeki-vanja bila izneverena, a i pogođen se osećao, naročita unutrašnja srodnost s Laskvjem nije pretrpela štetu. I dalje mu je ostao blizak. Uzeo je sa stola rukopis.
— Pretpostavljam — rekao je Lasky — da ćeš knjigu štampati i da ne bi koristilo da te odgovaram od toga?
— Bojim se da ne bi.
Lasky mu je pružio ruku. Prihvatio je. Osetio je gotovo potresan magnetizam dodira, međuprožimanje koje do spajanja nije dopiralo ali mu je težilo. Trgao je ruku.
— Johne — rekao je Lasky — ko u Đavola veruje, već je njegov.
Nasmejao se usiljeno.
— Nije, Bille. Njegov je samo onaj ko u njega ne veruje.
Zatim je izašao u predsoblje gde ga je za svojim radnim stolom čekala Nadina Hathaway.
Profesor William-Bill Lasky ostao je nasred kabineta, ruku opuštenih niz telo. Za vreme razgovora se uzdržavao. Sad se zabrinutost na njegovom licu jasno ocrtavala. Ali nije stigao da njenoj temi pokloni ni jednu ...
Preko interfona koji je, kad mu je Nadina Carvera najavila, zaboravio da isključi, sasvim razgovetno je čuo njihov razgovor. Njegov štićenik se interesovao za Juana Ćortazara. Nadina mu je preko Udruženja lekara Bostona pronašla trojicu koji su pre dvadeset godina ordinirali u gradu, a potom se odselili. Jedan u Arizonu. Drugi u Floridu. Treći je otišao čak u Kanadu. Taj treći je bio specijalista za plućne bolesti. Druga dvojica behu pedijatri.
Mogao je da odahne. Zaboravnost se isplatila. Dobro je bilo što je zaboravio da isključi interfon.
Dobro i rđavo.
Jer sada je i Nadina Hathaway znala.
Vizija je ovog puta bila korisna. S njim u krevetu nije ležala Nadina Hathaway.
Dok je ležala, ništa se nije događalo. S njom možda i jeste. Bila je bučna, mobilna, vulgarna. Uživala je. Usta su joj bila puna crne kose. Ličila je na lešinu animiranu električnim šokovima njegovih dodira. Zatvorio je oči i odsutno pravio pokrete koje je situacija zahtevala. Ose-ćao nije ništa iako je pre posete, koju joj nije smeo odbiti, predostrožno uzeo jaku dozu afrodizijaka. Ništa, naravno, osim intenzivne odvratnosti i truda da se i od nje i od Nadine odvoji.
Unutrašnja se odsutnost uvećala. Rastao je, udvajao se i odvajao od vlastitog tela i tuđeg tela u rukama. Ruke su na tom telu ostale, ali ih nije osećao. Nisu bile njegove. Bile su jake, ogrubele, žuljevite ruke goroseče ili ratara. Pripadale su nepoznatom čoveku koji je ležao s nepoznatom ženom. Čovek je bio nepoznat jer ga nije video, iako je znao da je to on. Žena je bila nepoznata jer je nikad u životu, pre ove noći, nije video. Više nije bila gola kao ona pored koje se do tada kinjio. Imala je na sebi dugu lanenu spavaćicu starinskog kroja. Njegove su ruke, još od njega odvojene, svlačile spavaćicu. Skrivena pod njom, glava žene nije se videla. Ruke su spavaćicu smakle i na pod je bacile. Pod, koji je trebalo da bude od zida do zida zastrt buhavim belim tepihom bostonske konfekcije, sac4 je bio pokriven golim daskama koje su smrdele po crnom mazivu i smoli. Ogledalo preko puta postelje dobilo je čamov drveni ram i izgubilo četvrtast oblik. Glava žene se zabacila unatrag i ušla u snop pune mesečine. Imala je dugu svetlu kosu. Bila je mlada, mlada od Nadine koja je nestala. I stidljivija. Njegove su ruke nespretnim pokretima — još ih je video kao da su tuđi — budile ženino telo, izvlačeći iz njega sve snažnije drhtaje. — Oh. Johne! — rekla je žena. — Oh. Johne! — Tek kada je u nju ušao. vratio se u svoje telo i ponovo osetio ruke obavijene oko nje. Osetio je i nju. Bila je topla kao hleb izvađen iz peći. živa kao vlat trave na vetru. Izgubio se. izlio iz sebe. — Oh, Johne Howlande! — rekla je žena, jecajući. To ga je prenulo. Otvorio je oči.
Pod je opet dobio svoju meku, belu. bostonsku prostirku. Ogledalo preko puta je izgubilo izrezbareni drveni ram i ovalni oblik. Mesečina je potonula u srebrnkastu mrtvačku svetlost ekrana bez programa.
U rukama je držao Nadinu Hathaway.
— Oh, Johne! — rekla je. — Oh. Johne Carvere!
Pružila je ruku prema njemu ali ga nije našla. Bio je ustao. Stajao je na prozoru i gledao u noć koju je u neprozirnim mlazevima oblivao pljusak. Nije bilo mesečine. Pod nogama se nisu prostirale grube, katranom premazane daske. Pokuša da se seli još nečega što je iščezlo. Tamo gde je bilo drveno, gvozdenim okovom utegnuto vedro za vodu. svetlucao je metalni obris Hi-Fija. Glomazni kolonijalni orman bio je zamenjen serijskim proizvodom bostonske manufakture nameštaja.
I. naravno, nije više bilo Elizabethe koja se do danas zvala Tillev. a od danas — Hovvland. Jer, ako je on bio John Hovvland, zlatooki utopljenik iz Pleasant Baya, žena je morala biti njegova. Elizabeth Tillev, ćerka Johna Tillevja, potpisnika Povelje u savezu i ugovoru i jednog od praotaca nacije. Ovo što je doživeo bila je njihova prva bračna noc. Prva bračna noc Johna Howlanda i Elizabethe Tillev.
A on nije John Howland. On je John Carver.
Osetio je Nadinine hladne ruke na golom telu. Stresao se. Elizabethine su bile tople. Odmakao se.
— Bilo je divno — rekla je Nadina.
Jeste, mislio je. bilo je divno pre trista pedeset godina. Sad je odurno.
— Dođi u krevet.
Vukla ga je za ruku. Nije znala da joj treba John Hovvland, a ne Carver. Kao što je njemu trebala Elizabeth, a ne Nadina. Carver ne može za nju ništa da učini, kao ni ona za njega. Legao je pored nje. Nadao se da će se prošlost još jednom ponoviti. Trebalo je od nje da beži, pre nego što ga sasvim uzme, a ovim svetom ostavi praznu kožu o kojoj će se starati u azilu za imućne luđake, a žudeo je za njom. Možda se ludilo u tome i sadrži? U pristanku na mimosvet, u tome da se čovek samo u njemu dobro oseća. U svetu u kome osim njega nema nikog. Nikog mimo tvorevina slobodne i suverene imaginacije.
Opet je otpočeo s pokretima koji su ga do vizije doveli. Zatvorio je oči, čekao. Ništa se ne dogodi. Pokušavao je da sobu vrati u njeno kolonijalno stanje. Izgovarao je u sebi, kao da cara, ime Hovvlandove žene, prizivao Elizabethu Tillev kao što čine medijumi na spiritističkim seansama. Ništa se nije promenilo. Prošlost je ostala zatvorena. Crna i neprozirna kao raka. Nije se vratio u kolibu Plvmoutha. Pod je ostao pokriven tepihom, ogledalo nije izgubilo oblik, televizor je šuštao, uzalud razbacujući sobom srebrnkast sjaj. Ruke su ostale njegove, ništa nisu osećale. Nadina Hathaway je ostala Nadina Hathaway.
Nestrpljivo se okrenula na leda.
— Žao mi je — rekao je. Lagao je. Nije mu bilo žao.
Bilo bi mu žao da mu se neprilika dogodila s pravom ženom, Elizabethom Tilley.
Uspravio se. na stočiću potražio cigarete, zapalio dve i jednu njoj pružio.
— Šta se dogodilo?
— Ništa — rekao je.
— To vidim. Samo zašto? Zašto se ništa nije dogodilo?
Zato što se nikad ništa ne događa. Ovo je za tolike godine bilo prvi put.
— Ne znam.
— Jesam li ja kriva?
— Kako bi bilo da o tome ne govorimo?
— O. K. Govorimo onda o tom Cortazaru.
— Ni o tome — rekao je nestrpljivo.
Nije trebalo Nadini da se obrati. Trebalo je sam da ode u Udruženje. Po svoj prilici ga ne bi prepoznali. Onako bi bar postojala šansa da za Cortazara niko ne sazna. Ovako je sigurno da zna Nadina. Napravio je pogrešku. Ljutila ga je. Ćutali su. Najbolje bi bilo da se obuče i ode. Sutra će već biti na putu za Floridu. Floridu je izabrao nasumce. Juan Cortazar koji je tamo ordinirao imao je preko šezdeset godina. Onaj iz Arizone pedeset pet. Mogućnost da taj u Floridi bude njegov, bila je s godinama srazmerno veća.
— Da li ti stvarno misliš da veštice postoje?
Pitanje ga je zateklo nespremnog.
— Odakle ti ta ideja?
— To je tvoja ideja, zar nije?
Nije vredelo poricati. Ionako će čitati knjigu.
— Jeste, ali odakle ti za nju znaš?
— Kad sam te najavila, Lasky je zaboravio da isključi interfon. Trebalo je da ga ja isključim, ali me je vaš razgovor zainteresovao. Ljutiš li se?
Bilo mu je svejedno.
— Ne.
— Je li istina da su ih spaljivali?
— U Evropi. Kod nas su vešane.
— Lasky je kazao da su im posle toga sečene glave.
Oklevao je.
— Ponekad.
— Zašto?
— Da se ne povampire.
Na Haitiju su umrlima sekli glave da tela zaštite od vudu vaskrsenja. Ali zašto ih seku po Massachusettsu? I ko ih seče?
Spolja je dopirao šum pljuska. Želeo je da u njemu čuje umirljivi zvuk izlivanja vode, pucketanja vatre koja se gasi i tiho pojanje crnog hora. Nije uspevao. Hteo je takode da prekine ovaj razgovor, ali kad ne bi imali o čemu da govore. Nadina bi neizostavno osetila potrebu za ljubavlju. Nije znao šta je gore.
— Zašto su to uvek bile žene, Johne?
— Nisu uvek.
— Najčešće, zar ne? Lasky je govorio o devetsto žena u nekom Bambergu ili tako nešto. U Alzasu ih je spaljeno pet hiljada.
U njemu je raslo nezadovoljstvo. Odbojnost je dobijala nepodnošljivu, razornu snagu.
— Žene su neotpornije na zlo — rekao je, ustao i počeo se oblačiti, ne paleći svetio. Avetinjski sjaj televizora bio je dovoljan. LJ njemu je njeno lice bilo kadaverično modro. Bez ikakvog osećanja se pitao kako bi izgledala bez glave. Mnogo bolje svakako ne bi. Možda podnošljivije.
Pod snopom baterijske lampe redali su se vertikalni naslovi poredani po piscima.
Stratugemata Satanae. Priroda demona. Istorija sv. Inkvizicije. Tractatus de haereiicus. Novosti iz nevidljivog sveta. Arkana framasonerije. Rečnik injemalnog. Albertus Magnus. Mračna strana prirode. Drevna i moderna istorija Đavola s opisom njegovog prebiva/išta. Istorija magije. Istraživanja vudua. Životi nekromanuta. Albigeneska ili katarska jeres. Alhemičarskispisi Eduarda Kellyja. Teolo-gija demonskog. Demonska posednutost i srodne teme. Kult Satane. Enciklopedija okultizma. Malleus Malefica-rum. Lucifer. Knjiga crne magije. Druidizam. Eleusinske misterije i obredi. O vampirima i vampirizmu. Vavilonska magija i čarobnjaštvo. Haldejska magija. Kabala. Đavo u Britaniji i Americi. Anatomija čarobnjaštva. Istorija veštica i veštaca u Britaniji. Urban Grandier. Jeanne d'Arc. Gilles de Rais. Templari..
Knjige koju je tražio nije bilo. Premestio je svetlosni snop na drugi orman. Ovalna aura doticala je predmete koje je John Carver sakupio na antropološkim ekspedicijama, pretežno ritualne maske i likove demona. Po zidu su visile obojene obredne obrazine plesača s Amazona, indijanskih vračeva iz pustinje Sonore. alat. oružje i kultno oruđe afričkih plemena Vatusi, Bantu, Bušman, Masai. Šamani su, praćeni bubnjevima, u transu igrali pod staklom. Sasušeno narkotičko bilje takođe je bilo zaštićeno staklom. Priđe da jednu biljku osmotri. Pročitao je natpis: A druma, Sveti kaktus četiri vetra iz Perua.
U drugom ormanu bile su koncentrisane knjige koje su se odnosile na Salemski slučaj, suđenja vešticama u Massachusettsu. Ni ovde ne nade ono što je tražio.
Na naspramnom zidu redale su se morbidne reprodukcije prizora iz sveta duhova, demona i maga. A potom orman, ispunjen tanjim knjižicama i šapirografisanim kopijama. Uze ih nekoliko i pročita naslove:
Izvanredno čudno i zadivljujuće otkriće triju veštica iz Warbo\sa, optuženih, osuđenih i pogubljenih u Hunting-donu;
Divna i istinita priča o izvesnoj veštiei po imenu Alse Gooderidge iz Stapenhilla, koja je bila optužena i osuđena u Derbieju, kao i istinit izveštaj o neobičnim mukama Thomasa Darlinga, trinaestogodišnjeg dečaka kojeg je opseo đavo u Burtonu na Trentu i o njegovom čudesnom izbavljenju;
Duh iz Portsmoutha ili potpun izveštaj o zastrašujućoj pojavi duha gospode Johnson, divne mlade dame iz Portsmoutha;
O žaljenja dostojnom i užasnom ugovoru Lvdije Rogers iz Wappina sa Đavolom . .
John Alden se jedva uzdrža da knjižicu ne tresne o pod. Čovek koji ovakve detinjarije drži u stanu slovi kao ozbiljan naučnik! A bavi se neobičnim mukama trinaestogodišnjeg Thomasa Darlinga koga je 1597. opsedao đavo, i duhom gospode Johnson iz Portsmoutha!
Carver je, izgleda, imao sve knjige koje su mu trebale. Ali onu koja je trebala njemu, Johnu Aldenu, nije imao. Našao je njegovu beležnicu i prepisao nekoliko adresa. Medu njima adresu profesora Laskvja i Nadine Hathaway kod koje je u ovom času Carver morao da bude. Ceo dan ga je pratio. Carver je bio u potrazi za osobom koja se zove Juan Cortazar i koja je lekar. Pokušao je kod Cortazara u Bostonu. Ispostavilo se da nije taj. Razgovarao je s njim. Carver mu je izgledao čudan. U protokol ordinacije upisao se kao John Smith. To se dešava. Retko ko daje pravo ime. Mnogo mašte na lažno ime svakako nije potrošio. Kad je u kabinet ušao, bio je vidljivo uzbuđen ali, čim ga je ugledao, kao da je za razgovor izgubio interes. Rekao je da je odustao, okrenuo se i otišao. I to se, uostalom, dešava, izjavio je dr Cortazar. Ljudi se teško odlučuju da intimne, često i prilično bizarne duševne poteškoće, drugome povere.
Upravo to što knjige, koju je tražio, nema, dokazivalo je da Carveru ona treba. Daje — ima. Samo gde? Knjiga je bila retka. Zvala se Kult Terafima ili proricanje s pomoću ljudske lobanje. Na prvi pogled imala je smešan, bezazlen naslov. Kao spis o duhu gospode Johnson iz Portsmoutha, ili o onoj o mukama dečaka Darlinga iz Burtona. Ali smešna ni bezazlena nije bila. Bila je biblija jednog od najokrutnijih magijskih kultova u istoriji čovečanstva.
Ostao je još jedan orman. LJ njemu su bile antropološke knjige čije je naslove jedva umeo da čita. Uze prvu. Pisac je bio neki F. \Veidenreich. Zvala se Lobanja Sinanlropusa Pekinensisa, komparativna studija primitivne humanoidne lobanje. Druge su se bavile raznim evolutiv-nim stadijumima eelog čoveka, ali je lobanja, izgleda, u naučnom oku Johna Carvera zadržala primat.
Nešto se crnelo u dubini police. Malo, spečeno, smežu-rano. kao smesa nedomešane gline. Služilo je za pridrža-vanje knjiga ili kao ukras. Uzeo ga je u ruke. Bila je to unakažena predstava ljudske glave. Iz jebene Afrike, verovatno.
Tek pri boljem razgledanju, uz pomoć lampe, shvati da u ruci drži prepariranu glavu Dajaka s Bornea.
Nadina Hathaway je ležala gola na postelji. Rasejano je tražila kanal uz koji će dočekati zoru. Na većini su se smenjivale bučne reklame, utrkujući se u preporučivanju stvari koje joj nisu bile potrebne, ali će postati ako ih dugo gleda. Najednom se dosadno govorilo o dosadnoj temi. Preskočila je i onaj na kome su se dvoje nagih ljudi u krevetu grlili. To bi je, posle svega, samo razdražilo. John je otišao, malne pobegao, ne obazirući se na njenu očevidnu želju da ostane. Izgledao je preplašeno, izgubljeno, strano. Gotovo bolesno.
John je o reklamama imao svoje mišljenje. On je o svemu imao svoje mišljenje. Poticalo je od njegovih sasvim svojih nazora o svetu. Svet je gigantska, premda ponešto zastarela — fabrika. Ljudi su u njoj tek strojevi za proizvodnju robe. Prirodno je onda da ih najviše od svega zanima reklama te robe. Ona odmerava njihovu svrhu, i dokle su u ispunjenju te svrhe dospeli. Nije ga u tome sasvim mogla da prati. Ali ona Johna ni u čemu nije mogla da prati. Osim u krevetu, gde on nikad nju nije uspeo da stigne. Na jednom kanalu je zatekla vod Sedme konjičke brigade u preriji. Vojnici u plavim uniformama, pokrivenim žućkastom prašinom, jahali su u dvoredu prema mamutskim kanjonima Kolorada. Namestila se udobnije i privukla kutiju sa čokoladom. Volela je filmove s Divljeg zapada. Imali su umirujuću jednostavnost poznatog, predvidljivog, pouzdanog.
John je zapleten, nepredvidljiv, nepouzdan. U poslednje vreme naročito. Koliko je mogla da se seti, otkako je doznao da Marjorie očekuje dete. Ona nije ništa očekivala od njegove netrpeljivosti prema Marjorie. Nije u pogledu Johna gajila nikakve nade, pravila planove. Prihvatila je provizornost, privremenost, pa i povremenost veze.
Vojnici su ušli u kanjon, postali oprezni. Konji su sada išli hodom. Oči vojnika bile su uperene u hrapave zidove kanjona. Nebo je ličilo na modar potočić okrenut naopako. Narednik je poslao dvojicu veterana u izviđanje.
Odjahali su u dubinu tesnaca i vratili se. Put je bio slobodan. Prevarili su se, naravno. Čopor Mascalero Apachea, pobeglih iz rezervata, zauzeli su među stenama busiju. Oči su joj se sklapale. Predvidljivost nastavka uspavljivala je. Vojnici su ujahali u zasedu. Puške su zapraštale, otvorila je oči.
Zahtevala je samo da ta povremenost bude u potpunosti iskorišćena. A baš to se nije događalo. Osim noćas. Noćas je John bio izvanredan. Pa ipak se neobično osećala. Izmicao joj je. Čak i u najintimnijem trenutku. Čak i noćas. Sav u njoj, činilo joj se da nije i .s njom.
Vojnici su obrazovali odbrambeni krug. Zaklonjeni iza kamenjara, uzvraćali su vatru nevidljivom napadaču. Strela se zarila naredniku u grudi. Jedan je Mascalero, kriknuvši, pao s visoke stene.
Prenula se. Mora biti da je zadremala. Na ekranu se spustila noć. Vojnika je sada bilo mnogo manje, uniforme su im bile pocepane, neki su imali krvave zavoje preko grudi i oko čela. Nisu više bili u kanjonu. Bivakovali su kraj reke. Spavali su s glavama na sedlima. Logorska vatra je tinjala, pokrećući senke između drveća. Šakali su zavijali negde u noći, iza ekrana.
Učinilo joj se da čuje šum u predsoblju. John se vratio. Imao je ključ. Vrata sobe se nisu otvorila. Prevarila se. Oči joj otežaše, pogled se zamuti.
Stražar je s puškom preko kolena sedeo na kamenu. Glava mu je klonula od umora. Iza njega se pokrenula senka. Odsjaj vatre pao je na Mascalero Apachea golog do pojasa, išaranog ratničkim bojama, s nožem u zubima. Kroz polusan se pitala hoće li se vojnik na vreme probuditi. Pogureni Mascalero mu je nečujno prilazio. Vojnik se nije micao. Nije ga. nesrećnik, video, mislila je, tonući u san. Učini joj se da je Indijanac mimoišao stražara. Da se uspravio i postao veći. Nije više bio go, nož mu nije bio u zubima. Držao ga je u ruci. Ali to nije bio nož. Bio je to tomahavk, indijanska ratna sekira. Mora biti da je to drugi divljak, mislila je.
Mascalero Apache je sišao s ekrana i pošao pravo
Nasmešila se i okrenula se na bok. Nije videla kako je podigao sekiru.
Stajao je na kiši. Voda mu se slivala niz lice. Oči su mu bile pune vode. Odelo mu je bilo natopljeno vodom. Voda mu je curila niz ruke i sekiru, indijanski tomahavk. Voda se slivala i niz prozor kroz koji je gledao. Obrisi sobe iza nje razlivali su se u nejasne mrlje. Približio se prozoru sa strane.
Na sredini je bio drveni sto. Na stolu petrolejka. Za stolom je sedeo bradat starac u košulji ispred praznog tanjira. Iza njega, kraj štednjaka, poslovala je starica u širokoj suknji. Na glavi je imala belu čipkanu kapu koja je pokrivala kosu i uši, kakvu su nosile puritanske žene XVI stoleća. Prinela je lonac stolu i kutlačom sipala supu u starčev tanjir. Starac je, ne čekajući da i žena sedne, nestrpljivo napipao kašiku i počeo jesti. Prinosio je kašiku ustima nesigurno, kao što čine ljudi koji nisu davno oslepeli. Starica je sebi sipala supu. Lonac je položila na sto, sela i počela jesti.
Rastvorio je kaput i udenuo držalje sekire pod širok kožni kaiš pa kaput zakopčao. Prišao je vratima i šakom nekoliko puta udario po njima. Čuo je korake kako se približavaju i staričin glas. Pitala je ko lupa.
— John! — vikao je da nadjača pljusak.
Starica je otvorila vrata. Žmirkala je. Znao je da i danju slabo vidi. Njen muž, starac za stolom, bio je gotovo potpuno šlep. To će, pomislio je. biti njegova jedina prednost. Na godine nije mogao računati. Imao ih je koliko i čovek za stolom.
— Ja sam, Priscilla.
Prepoznala mu je glas.
— Ti si? Uđi.
— Ko je to? — upitao je starac.
—. John.
— Koji John?
Starac je nastavio da jede. Oči su mu bile crvenkaste ali prazne, bez pogleda.
— Sedi — rekla je starica ljubazno. — Hoćeš li da večeraš?
— Već sam jeo — rekao je i seo, držeći desnu ruku stisnutu uz bok. Pod njom je osećao čvrstinu sekire ali ga ona nije umirivala.
— Sav si prokisao — rekla je starica. — Daj mi kaput da ga na vatri osušim.
— Ne mari — rekao je žustro. — Neću se dugo zadržavati.
Ćutali su. Starac je jeo. Priscilla će, mislio je, uskoro primetiti da između njih nešto nije u redu. To se nije moglo izbeći. Nadao se da će već biti u postelji. Zato je dolazak i odlagao. Nije računao na pljusak. Po mraku se kretao teško, iako mu je vid još bio oštar. Kostobolja ga je mučila. Noge su mu bile slabe, ali ruke jake. A ruke su bile važne. Od njih je sve zavisilo. I od volje, naravno. Čovek za stolom bio mu je još od mladosti najbolji prijatelj.
-— Ne bi trebalo da izlaziš noću — rekla je starica. — Pričaju da su se na jezerima pojavili Algoquinci. U Oldham Villageu je pobijena ćela porodica.
— On se ne plaši Indijanaca. Njemu neće ništa rekao je starac.
— O čemu ti to pričaš, Johne Aldene? Zašto bi Johna poštedeli?
— On zna. Pitaj njega.
— Ne obraćaj pažnju, Johne — rekla je starica. — ceo dan je ovakav. Kako ti je Elizabeth?
— Starački. Ali bolje od mene.
— Šta je s tobom?
— Kosti.
John Alden je prestao da srče supu i pogledao ga praznim, crvenim pogledom:
— To ti je od vode kad si se kod Cape Coda davio i spasao držeći se za uže glavnog jarbola.
Podsmeh je i za staricu bio očevidan. . .
— Izgleda mi da vas dvojica imate neke muške razgovore kojima ja smetam — rekla je i ustala. — Otići ću da legnem.
Nisu je zadržavali.
— Laku noć, Johne.
— Laku noć, Priscilla — rekao je, otprativši je pogledom. To će biti najteži deo ove muke, mislio je, ako s njom mora da ide do kraja. Ako Aldena ne urazumi.
Starac je zapalio lulu. Iako je bio šlep, radio je to brzo i vesto. Dugo je trebalo da progovori.
— Zašto si došao, Johne Howlande?
— Ti to znaš, Johne Aldene.
— Ako si ovde zbog onog zbog čega ja mislim da jesi, nisi se po ovom vremenu morao mučiti.
— Hteo sam da razgovaramo, Johne.
— Nemamo o čemu — rekao je starac grubo.
— Ja mislim da imamo. Znaš li koliko se poznajemo?
— Upoznali smo se u starom Plvmouthu pre ukrcavanja na »Mayflower«. Mislim da je bio jun, kao sada. Pratio si Johna Carvera kad je sa mnom pregovarao o najmu. Samo onda nismo razgovarali. Prvi put smo progovorili na palubi »Mayflowera« za vreme bure u kojoj si se davio. Tvrdiš li još uvek da te je spasio otkačeno uže?
— Ti znaš da tvrdim.
— Ali kad smo izašli da ga uvežemo, našli smo ga na mestu. Bilo je smotano oko glavnog jarbola.
Čutao je.
— Spasao te je Satana kome i danas služiš, Johne Hovvlande! — Starac je šakom udario o sto. — I ti i tvoja veštica Elizabeth! Satana kome je pripadao i pokojni guverner Carver. I sve vaše staroste, Johne Hovvlande! Cela vaša prokleta nečastiva Crkva hodočasnika!
— Ti znaš šta ta optužba znači posle suđenja Natha-nielu i Rebecci Greensmith?
— Vešanje.
— A ja sam te na Cape Codu jedini prihvatio. Ja sam za tebe garantovao kad se postavilo pitanje da li da ti se dozvoli da nam se pridružiš u ...??...
— Godinama sam se pitao zašto si to učinio. Sad znam. Bojao si se da nešto slutim i da ću o tome pričati kad se vratim u Englesku. Pošto-poto si hteo da me zadržiš. Trebalo je da postanem kolonista. Potpisivanje povelje bio je jedini način.
Pokušao je s druge strane. Sad više i nije mario ako neku grešku napravi. Malo je bilo izgleda da ga u nedužnost ubedi. Nedužan u Aldenovom smislu, doduše, i nije bio. Ali je svejedno bio nedužan. Samo o tome nije smeo govoriti.
— Nemaš dokaza.
— Jedne noći na Cape Codu video sam tebe, vaše staroste i jednog Indijanca oko vatre. Indijanac je na nju iz krčaga izlivao vodu. Kad se vatra ugasila, nestali ste. Znaš li koji je dan bio, Johne Hovvlande? Bila je subota. Sabat. Kad sam se vratio u logor, svi su spavali, ali vas tamo nije bilo. Kud ste otišli, Johne Hovvlande?
Nije odgovorio. Bilo mu je zabranjeno.
— Znaš li kako se zvao Indijanac s krčagom? Povvnatan, Johne Hovvlande. On je bio poglavica virginijskih plemena. Šta je on tražio na teritoriji Algoquina? Šta je tražio na Cape Codu u vreme našeg iskrcavanja? Kako je znao da će baš tada »Mayflower« doploviti? Možeš li mi na sve to odgovoriti, Johne Hovvlande?
Nije mogao. I to mu je bilo zabranjeno.
— Tada nisam imao dokaza. Nisam znao šta sve to znači. Mislio sam daje i to neki hodočasnički obred. Sad dokaze imam. Sad znam čiji je to obred!
— Šta ćeš uraditi? — pitao je. Znao je šta će John Alden uraditi, ali je hteo da čuje iz njegovih usta i svoj čin učini neizbežnim.
— Sutra idem u Boston.
Ustao je. Pomerio se prema bivšem prijatelju. Zavukao je ruku pod kaput i napipao držalje sekire.
— Ti nisi čovek, Johne Aldene!
Starac se nasmešio.
— I nisam, Johne Hovvlande. Ti si to. Zato i umireš.
Udarac je Johna Aldena pogodio posred čela. razvalivši mu lubanj sve do korena nosa. Krv je poprskala sto.
Oči su i dalje zurile u Johna Howlanda. drugog starca, sa sekirom u ruci. Samo su sada bile razmaknutije. Telo se zaklatilo. Prihvatio ga je, sprečio da se svali na pod i položio ga svijenog preko stola, s glavom u tanjiru. Tanjir se brzo punio krvlju. U uglu je uza zid naslonjena bila testera. Njome je glavu otpilio pokretima koji su bili uvežbani, sigurni. Nije prema starom prijatelju osećao nikakvo sažaljenje. Možda bi ga i osećao da nije bilo poslednje rečenice koju je ovaj izgovorio. Ona mu je otvorila oči. Znao je i koje i staje taj John Alden. I zašto je potpisao Povelju o savezu i ugovoru. Da to znao nije, samo bi ga ubio. Ovako mu je morao uzeti i glavu.
Uputio se vratima spavaće sobe. Nije se u njoj dugo zadržavao. Kad se vratio, u desnoj ruci držao je sekiru, a u levoj krvavu glavu Priscille Alden.
Obe je gurnuo u vreću. Oborio je nekoliko stolica, tomahavk bacio na pod, ugasio petrolejku, razbio prozor i kroz njega izašao napolje.
Kiša je još uvek padala.
Kiša je padala i na lice policajca, ogrnutog širokom gumiranom kabanicom, koji je stajao zavučen u trem zapuštene kapije. Nije pomagalo. Pljusak je bio tropski. Voda se odbijala od zidova i prskala ga po licu.
Čuo je pištanje walkie-talkieja. Izvukao ga je levom rukom ispod kabanice. Desna mu je bila zauzeta.
— Lopez — rekao je.
— Ovde Dixon. Šta ima novo?
— Dobiću upalu pluća.
Ljubitelj ptica je prošao poreci kuće Nadine Hathaum , ne zaustavljajući se. Carver je iz kuće izašao ali nije eo u kola. Produžio je peške. Ljubitelj ga nije video.
— Inače ništa drugo.
— Lopez?
— Da?
Čini mi se da se Carver vraća.
— Da li ti je dosadno?
— Šta misliš?
— Mogao bi nekom uzeti skalp. Prosto da ti prođe vreme.
— Jebi se!
Nije voleo ovakve šale. Njegovi preci bili su čistokrvni Mascalero Indijanci. I razume se da su ovakvima kao što je narednik Dixon drali skalpove s glave. Dixoni tog vremena jahali su sa Sedmom konjičkom zemljom koja je pripadala plemenu. Bio je nervozan. Voda mu se slivala niz lice i maglila pogled koji je počivao na Johnu Carveru.
John Carver je stajao na kiši. Voda mu se slivala niz lice. Oči su mu bile pune vode. Odelo natopljeno vodom. Voda mu je curila niz ruke. I tu je prestajala svaka sličnost s onim što je malopre doživeo. U rukama nije držao vreću s glavama Johna i Priscille Alden. Ruke su mu bile prazne, spuštene niz telo. Stajao je pred peto-spratnicom u kojoj je stanovala Nadina Hathaway, tamo gde ga je napad uhvatio, odmah pošto je izašao iz lifta, prošao holom i izašao na kišom oblivenu ulicu.
Bio je u Duxburyju, primorskom naselju na severu Plvmoutha. Preko puta Cape Coda, zalivom odvojen od današnjeg Provincetovvna na poluostrvu u obliku prsta koji zove i mesta na kome su iseljenici Crkve hodočasnika prvi put stupili na tle Amerike. Godina je bila 1987, u kojoj su, prema magistratskim arhivama grada, koje je pregledao kad je radio na knjizi, ubijeni John Alden i njegova supruga Priscilla, rođena Mullins. Kako su ubijeni, nije pisalo. Sad je znao kako. A i zašto.
Ubio ih je John Hovvland. Indijanskim tomahavkom da bi izgledalo kako je to delo lutajućih Indijanaca koji su u to vreme harali krajinom. Alden je saznao da mu je najbolji prijatelj prodao dušu Satani, da su to učinili i drugi puritanci koji su iza dostojanstvene i stroge maske
Crkve hodočasnika krili svoju nečistu veru. To je dokazivalo njegovu tezu da je Massachusetts XVI stoleća bio opsednut demonima, da su obešene salemske žene uistini bile veštice. Ono što nije shvatio je kakve on s tim ima veze, šta njega s Howlandom povezuje? Šta izaziva to stalno poistovećivanje sa čovekom druge loze, mrtvim trista pedeset godina?
I još mu jedna stvar nije bila jasna.
Kako je u spavaćoj sobi Priscille Alden iz Duxburyja. 1687. ležala Nadina Hathaway iz Bostona, 1988. godine? Kad je kao John Hovvland ušao u sobu Aldenove žene, u krevetu nije spavala Priscilla. Ležala je Nadina Hathaway. I njoj je, a ne Priscilli Alden, odsekao glavu.
Nije odmah postao svestan značenja slike. S ove strane vrata još je bio u 1687, u Duxburyju, u kući Johna Aldena. S one strane, kad ih je iza sebe zatvorio, bio je u 1988. godini, u Bostonu, u stanu Nadine Hathaway. Devojka je ležala gola, nepokrivena, okrenuta na bok. Ekran televizora neprestano je menjao jačinu polusvetla kojim je obasjavao zamračenu sobu. Napolju je padala kiša. Držeći sekiru u ruci, prišao je krevetu. Debeo beli tepih prigušivao mu je korake. Kad je krevetu prišao, podigao je sekiru visoko iznad glave i svom je snagom spustio na Nadinin obnaženi vrat. Mekota postelje nije dopustila da glavu jednim zamahom odseče. Udarac je duboko zasekao vrat, krv je prsnula iz arterije, ali se madrac od udarca ugnuo i ublažio ga. Morao je da udari nekoliko puta. Tek pri poslednjem udarcu glava se od trupa odvojila i, odskočivši, okrenula krvavim licem njemu.
Stajao je na kiši gledajući ruke. Voda ih je, verovatno, oprala. Na natopljenom odelu mrlje krvi i vode nisu se razlikovale. Ali gde je Nadinina glava? Glavu je držao za kosu kada je iz sobe izašao i opet se našao u 1687. godini, u Duxburyju, u kući Johna Aldena, koji je, s licem u tanjiru, ležao preko kuhinjskog stola. Sad je nije imao.
Podigao je pogled prema Nadininom stanu na četvrtom spratu. Kuća je bila zamračena. Samo je prozor njene spavaće sobe bio nejasno iluminiran svetlucanjem upaljenog televizora.
Tek sad shvati šta je uradio. Obuze ga drhtavica. Morao se nasloniti na zid da ne padne. Video je Louisu Barlow bez glave. Nancy Gardiner bez glave. Glavu nije imala ni devojka iz salemskog muzeja za koju je iz novina saznao da se zove Doris Reagel. Umesto glave. Nadina Hathaway je sada imala rupu. Ispred njega, po kiši, prolazili su i drugi ljudi bez glave. Avetinjska povorka, s koje se slivala voda, gubila se ulicom.
Ono što je slutio, bila je istina. On je lud! Nepovratno, zločinački lud! To je ono što će mu nepoznati Cortazar, ako ga nade, reći. Verovatno je još od detinjstva poremećen. Od toga su se plašili njegovi roditelji. Prvi znaci su se javili rano. Bio je vođen doktoru Cortazaru koji je tada ordinirao u Bostonu. Lečen je i simptomi poremećenosti su nestali. Privremeno, razume se. Čovekje oduvek lud. ili nije nikad. Znaci su se opet pojavili. Kurvinski neosetno. Najpre osećaj totalne otuđenosti. On izaziva bizarno ponašanje koje se primećuje, ali, radi vlastitog spokoja, tumači pogrešnim razlozima. Ili prosto — ne tumači. Slede priviđenja, halucinacije, vizije, pokrivene morama koje ne može da krije, ali može da sakrije njihov sadržaj. Bizarno ponašanje se pojačava, obuhvata sve širu oblast njegovih odnosa sa svetom. Ali, ono što je najhitnije, menja se i mišljenje o tom svetu, i ono postaje bizarno. Dolazi se do racionalizacije, luđačke, doduše, ali, s obzirom na sve, logične, luđački logične. Svet je, očigledno, rdav. A u njemu su najgori ljudi. Da bi se svet popravio, najpre treba ukloniti iz njega ovakve ljude. I on počinje da ih uklanja. Ali, zašto im seče glave? I to je prirodno. Sve nevolje otuda potiču. Ljudi bez glave sasvim su dobri. Ne valjaju samo oni s glavom.
Iz pravca u kome se izgubila povorka ljudi bez glave zasvetleli su kroz kišu farovi automobila. Pribio se uza zid, povlačeći se prema ulazu u zgradu. Automobil se zaustavio uz trotoar preko puta, nekoliko kuća niže. Utrčao je u kapiju.
John Alden je podigao okovratnik kišnog mantila i otvorio vrata kola. Oklevao je s nogom na papučici po kojoj je lila kiša. Nije ga obeshrabrivao pljusak. Nije bio siguran postupa li pametno. Još u Carverovom stanu znao je da je on kod Nadine Hathaway. Otpratio ga je tamo i ostao pred kućom sve dok nije bio siguran da će se ovaj kod devojke zadržati i preko noći. Uverio se da ni kola s neprovidnim staklom nema. Tek potom se odvezao u Carverov stan u Cambridgeu. Za vreme pretresa bio je koncentrisan na ono što radi. Nije mislio-na opasnost kojoj se devojka izlaže. Knjigu koju je tražio nije našao, i to ga je ljutilo. Devojke se setio tek pri izlasku. Ispitivao je Nancy Gardiner a onda je ostavio bez zaštite. Dva sata posle rastanka nađena je mrtva, bez glave. Carver je bio u Bostonu. Nije mogao znati da gaje tražio na Elms Hillu. Razumni, zdravi dvojnik u njemu nije onog drugog ni od čega morao da štiti, ni na šta da upozorava. Onaj drugi je bio slobodan.
Budućnost je bila tamna i duboka kao bunar. Te raj i -nm je trebalo mnogo ljudskih glava da u nju prodre. Budućnost na koju je on mislio, bila je kratka. Trajala je desetak minuta i mogla se lako predvideti. Pogledao je prema zgradi. Bila je mračna. Kiša je brisala preko isturenog reljefa. A onda se na četvrtom spratu upalilo svetio.
Izašao je iz kola i preko ulice potrčao prema zgradi.
John Carver je upalio svetlost, stojeći na vratima spavaće sobe. Trudio se da ne gleda prema postelji. Gledao je u ekran televizora.
Vod konjanika u plavim uniformama ulazio je kroz kapiju na ogradi od drvenog kolja u tvrđavu iznad koje se vila zvezdana zastava. Čuo se kavalerijski marš Sedme konjičke brigade.
Kretao se kao automat. Soba nije bila prostrana, dobro je poznavao raspored nameštaja. Postelja je smeštena duž zida. prema vratima za dnevnu sobu, pored vrata za kupatilo. Uskoro je oseti kolenom. Pogled mu je bio upravljen u sliku iznad kreveta, golu Maju ispruženu na divanu, s glavom naslonjenom na savijenu ruku.
Spustio je pogled. Ispod Maje bila je druga devojka. I ona je ležala. Samo u drugom položaju od Maje iznad sebe. Bila je sasvim ispružena, kao na odru. Ruke su joj bile ukrštene preko grudi.
Glave koju bi mogle pridržavati, nije bilo.
Oseti nagon za povraćanjem. Morao je na postelju šesti. Oslonio se dlanovima na čaršav. Kad ih je podigao, bili su krvavi. Obazreo se oko sebe. Glave nigde nije bilo. Šta je uradio s Nadininom glavom?
Na ekranu je mladi vojnik sjahao s konja. Iz grupe starijih žena koje su stajale po strani, izdvojila se devojka i prišla mu. Imala je lice Nadine Hathaway. Mladić je zagrlio devojku. Iz dubine slike rađao se — The End. Kraj.
Nije znao kako se našao na stepeništu. Znao je samo da što pre mora odavde. Hodnik zgrade bio je osvetljen. Čuo je muklo kucanje automata. Na platou ispred stana otvorila su se vrata lifta. U kabini je stajao ljubitelj ptica iz Pleasant Baya.
Ljubitelj je pošao prema njemu. John Carver je bio fasciniran priviđenjem u kišnom kaputu niz koga se sliva voda. Zatim je lagano krenuo prema stepeništu. Priviđenje je skrenulo da mu prepreci put. Ispružilo je obe ruke da ga zaustavi. John Carver je pružio svoje. Nije očekivao da oseti udar, dodir sa čvrstim telom. Odgurnuo ga je i sjurio se niz stepenice.
John Alden je potrčao za njim. Nije bilo potrebno da ulazi u stan Nadine Hathaway. Dovoljna je bila njena krv na Carverovim rukama. Trčao je, teško dišući. Nije bilo izgleda da Carvera stigne. Nadao se da će ovaj bežati kolima. S automobilom je i on imao više šansi. Pogotovu ako alarmira oatrole bostonske policije.
Svetlost na stepeništu naglo se ugasila. Opsova, pipjući zid da nade dugme automata. Nije ga odmah našao. Kad je uspeo, pritisnuo je dugme i svetlost se upalila. Osetio je nečije prisustvo iza sebe, pokušao je da se okrene, prisustvo se naglo prenelo u njega i stislo mu lobanju silinom gvozdenih klešta. Izgubio je svest i pao licem prema zemlji.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:13 am







GLAVA SEDMA


DUBOK BUNAR PROŠLOSTI


»Dubok je bunar prošlosti.«
Thomas Mann: Josij i njegom braca


U detinjstvu, u petoj godini, ostavljen je bio sam kod kuće. Roditelji su otišli u posetu. Pre podne su se pokvarili električni uređaji. Televizor nije radio. Bez njega ne bi pristao da ostane sam, i majka je pozvala nastojnika. On je doneo torbu s alatom. Počeo je baratati oko osigurača, zatim se usredsredio na prekidač uzidan iznad poda. Skinuo je poklopac i ugurao u njega nešto stoje ličilo na debelu iglu i što je video u ostavi. Svetlost je blesnula. Upalio se i televizor. Nastojnik je otišao. Otišli su i roditelji. Ostao je s televizorom. Po njemu su se jurile ofarbane slike koje ga nisu zanimale. Zanimalo ga je kako je nastojnik napravio svetlost. Ugasio je televizor i pokušao na isti način da ga upali. Našao je u ostavi dugačku iglu i zavukao je u rupu s koje je skinuo beli poklopac. Ono što je tada osetio bilo je vrlo slično onome što je osetio u kući Nadine Hathaway pre nego što će izgubiti svest. Pre nego što se pretvorio u tamu, blesak je ličio na usijana klešta koja su mu naglo stegla mozak i iz njega isterala sjaj, a s njim i svest.
Posle jednog sata. u bolnici, Massachusetts General Hospitalu, već pri sebi. od detektiva-inspektora Schrvve-ra (Boston City Police Department. Homicide Squad Office) saznao je John Alden da je nađen na platou drugog sprata. Bio je bez svesti. Još je i dobro prošao, pomisli. Osoba sa četvrtog sprata ostala je bez — glave.
— Mislim da znam kako — rekao je.
— Mislim da i mi znamo — kazao je inspektor Schrvver.
— Uhvatili ste ga? — Bio je nesrećan. Tolike godine rada na slučaju koji je završio neko ko o njemu do sada nije imao pojma.
— Kako mislile'! Jeste li ili niste uhapsili čoveka?
— Uhvatili smo ga ali ga još nismo uhapsili.
Alden se podigao na ležaju. Osetio je slabo tištanje u glavi, ponovo se svalio na jastuk.
— Ne uznemiravajte se, Aldene.
— Želim da prisustvujem hapšenju, Schryvere! — Toliko je zaslužio.
— Prisustvovaćete.
— Kada?
— Odmah — rekao je Schryver. — Samo da nađem ceduljicu. Uvek zaboravim tu jebenu formulu.
Izvukao je iz džepa ceduljicu i monotonim glasom, u propisanoj formi, Aldenu stavio do znanja da je uhapšen i da sve što od ovog trenutka kaže može biti upereno protiv njega.
— Jeste li ludi, Schrvvere?
— Za nekoga ko je Nadinu Hathaway ostavio u onakvom stanju, ludilo nije najpogodnija tema za konverzaciju.
Nasmejao se. Posle pola sata nije se smejao. Doznao je da je na njegovom kišnom kaputu nađena devojčina krv. Setio se da ga je Carver odgurnuo krvavim rukama. Ništa nije rekao. Neka se tope!
— To je glupo. Ja sam radio na slučaju.
— I inspektor u Mišolovci Agathe Christie radio je na slučaju — rekao je Schryver. Nije trpeo F. B. I.
— Ako sam ja to učinio, zašto nisam pobegao. zašto sam nađen bez svesti dva sprata ispod stana Hathawayeve?
— Otkad patite od padavice. Aldene?
— Kakve padavice? U bića me sačekao i udario po glavi.
Inspektor je izašao u hodnik u kome je stajao bostonski policajac. Vratio se s lekarom, mladim čovekom. uzbuđenim što razgovara s jednim zločincem.
— Alden tvrdi da je udaren po glavi.
— Isključeno — rekao je lekar. — Osećao se sjajno.
— To je istina, gospodine, ali nesvestica ne potiče od udarca. I najmanji udarac ostavlja na lobanji trag, a kod vas ga nema ni na rendgenu.
To je suludo, mislio je.
— Čekajte, Schryvere, devojci je odsečena glava?
— Otkud vi to znate? Bili ste u nesvesti.
— Vi ste mi rekli.
— Ja sam vam rekao da je devojka ubijena, nisam rekao da joj je odsečena glava.
— Rekli ste da je ostavljena u naročitom stanju!
— To može svašta da znači. Čak i u drugom stanju.
— Ja sam to morao pretpostaviti, Schryvere. I u ranijim slučajevima žrtve su bile bez glave! — Izgubio je nerve. Vikao je: — I što je s tom glavom? Da sam je ja ubio, kod mene biste našli njenu glavu.
— I našli smo je.
— Gde?
— U crnoj plastičnoj vreći. No, to nije bitno. Ionako je bila potpuno smrskana. Bitno je gde smo je našli.
— Gde?
— U vašoj ruci. Aldene.
Umesto u Miamiju, obreo se u Phoenixu. Predomislio se bio naprečac, bez ikakvog razloga. Čak i protiv ubeđenja da njegov Cortazar radi u Floridi. Poznavao je Phoenix. Kad god je odlazio u pustinju Sonore da u rezervatima istražuje indijanske običaje, morao je kroz Phoenix proći ili se u njemu zadržati. Imao je i nekoliko prijatelja, u profesorskoj koloniji, upravi rezervata i gradskim muzejima, Heardu i Pueblo Grande. Prvi put nijednog neće posetiti. Niko ne mari da ga obilaze ljudi s policijskih poternica. Jer ljubitelj ptica nije bio priviđenje koje će se posle susreta s njim u Nadininoj kući vratiti u Pleasant Bay, a potom u 1620. godinu. Kola je najmio odmah pošto je bostonski avion aterirao. Adresa ga je vodila na jug, izvan grada, ka meksičkoj granici. Mesto se zvalo Stanfield. Nalazilo se na reci Santa Rosa i ekspresnoj auto-stradi koja je vezivala Tucson i Yumu, ispod rezervata Maricopa Indijanaca. Dr Juan Cortazar je radio u Domu za indijansku nahočad. To mu je dalo ideju kako da priđe lekaru i navede ga da govori o nečemu što će on jamačno držati profesionalnom tajnom.
Zemlja Arizone je bila istrošena, prašnjava, gola. Retka naselja Pueblo Indijanaca plemena Maricopa smenjivala su žute kamenjare. Na jari ne behu žedni jedino kaktusi i gušteri. Nije shvatao zašto je za dom izabran Stanfield. Kraj je bio zabačen, leti nesnosno vruć. Indijanski rezervati i danas zauzimaju najnezdravija područja. Nikakav im naknadni osećaj krivice nije mogao obezbediti bolji smeštaj. Ali, što bi ga još juče oteralo u mrzovoljne generalizacije, danas ga je ostavljalo ravnodušnim. Činjenica da Cortazar radi u jamačno siromašnoj ustanovi za nahočad, omogućiće mu da mu priđe zaobilaznim putem i razloge posete odloži za trenutak u kome će ga bolje poznavati. Kad je sa administracijom Doma stupio u telefonsku vezu, rekao je daje zainteresovan za adopciju. Lako je zakazao prijem. I sad je bio na putu.
Put je bio ravan, ali on je znao da je strm, da se stalno spušta, da ga vodi u bunar prošlosti i da što pre mora stići do njenog dna. Pre nego ga ona druga tuda prošlost potpuno ne okupira, zameni u njemu zdravog Johna Carvera i kao ludog Johna Hovvlanda iz hiljadu šesto dvadesete pošalje tamo gde će ljudima hiljadu devetsto osamdeset osme šeći glave.
John Alden je ležao u postelji sobe 223 Massachusetts General Hospitala. Inspektor Schrvver je želeo da side do dna njegove nesvestice. Mladi lekar nije imao primedbe. Ispitivanje lobanje zločinca okrivljenog za višestruko sadističko ubistvo nije bila svakidašnja stvar. Ali se tajna . jjesvestice, nije dala. Laboratorijska ispitivanja svedočila su o minulom šoku, ništa o njegovim uzrocima. Medicina je poznavala snažne, neočekivane psihosomatske reakcije posle stresa. One su dovodile do muskularnih konvulzija, živčanih poremećaja, gubitka svesti, pa i kome. Hemijski tragovi haosa još dugo su se vukli telom. Zapaženi su kod histerije, obrednog transa, verske ekstaze. Kod »demonske« opsednutosti takode. Klinička slika, međutim, poricala je laboratorijsku. Kriminološki entuzijazam mla-dog lekara bio je u ozbiljnoj krizi.
U krizi je bio i John Alden. Ležao je u krevetu i osećao se izvrsno, osim kad bi zamišljao koliko je, sa svakim minutom njegovog pritvora, John Carver sve dalje od — od njega. U iskušenju je bio da kaže sve što zna. Nije rekao. Od početka je Carver bio njegov slučaj. Hteo je da to i ostane.
Iskušenje je nepodnošljivo. Kraj kreveta sedi David Turner, pomoćnik direktora F. B. I., Carverov zet. Drugu stolicu je domalopre zauzimao neizbežni Schrvver. Odazvali su ga na telefon i sad su sami. »U krugu porodice«. Bio je isuviše beznačajan šraf Federalnog biroa, Turnera je poznavao samo iz viđenja. Osećao je da ga ovaj ne trpi što je »kuću« pred lokalnom policijom doveo u ponižavajući položaj. Ili netrpeljivost ima ličnije razloge? Nije verovatno. Turner nije znao za njegove sumnje u Johna Carvera. Turner je govorio gutajućim bostonskim naglaskom, ne pomerajući ni usta ni oči, upravljene zidu iznad Aldenove glave. Naravno da u njegovu krivicu ne veruje. Samo, koincidencija je prilično sumnjiva, zar nije? Na pitanje staje tražio u kući Nadine Hathaway, odgovorio je da se s njom ponekad sastajao. (Drugo trezveno objašnjenje nije imao. Nije mogao reći da je sledio pravog krivca, jer bi ga morao imenovati.) Na pitanje odakle mu krv ubijene na kaputu, odgovorio je da se sudario s ubicom, ali opis nije, navodno zbog tmine, mogao dati. To je sumnju policije — ne, naravno, Turnerovu — samo pojačalo. Na pitanje odakle mu u ruci vreća s devojčinom glavom, odgovorio je da mu je podmetnuta dok je bio u nesvesti. Zar takav odgovor ne bi svako dao. uključujući i pravog ubicu? I najzad, na pitanje kako se onesvestio. odgovorio je da je udaren. Odgovor bi bio dobar kada bi o tome svedočio trag na lobanji. Ali njega nema. Nema nikakvog traga.
— Priznaćete i sami, Aldene. da Schrvver, ma šta o njemu mislili, nije imao izbora. Morao vas je uhapsiti.
— A ubicu pustiti da i dalje ubija?
— Vodili ste istragu povodom slučaja Barlow, Gardiner, Reagel. Imate li predstavu o tome ko bi mogao biti ubica?
Nije zagrizao mamac.
— Nemam. U potpunom sam mraku.
— Posle tri godine?
— Žao mi je — rekao je besno.
Turner je ustao.
— Razgovaraću s direktorom. Ovo mu se neće svideti. Ali, videćemo šta se može učiniti.
— Najbolje bi bilo — odgovorio je pakosno — da se što pre dogodi još jedno ubistvo.
—. Da. To ne bi bilo rdavo — rekao je Turner spokojno. — To bi s vašim puštanjem znatno uprostilo stvar. U međuvremenu biste se mogli postarati za nekog dobrog advokata.
— Šta će mi, do vraga, advokat? Ja sam nevin.
— Baš zato. Nevini obično ne znaju da se brane.
Podsmeva li mu se taj Turner? Ne veruje, naravno, da je ubio Nadinu Hathaway, ali se, iz nekih razloga, ni s njegovim oslobođenjem neće žuriti. Kad je pomoćnik otišao, još dugo je ostao nepomičan, nastojeći da odgovori na pitanje — zašto? Zašto se u njegovom slučaju prenebregava tradicija F. B.l. i svoj čovek ne štiti?
Dr Juan Cortazar je bio mršav, sed. tamnoput šezdese-togodišnjak, oštrijih crta nego što se očekuje od indijanskog porekla. Verovatno je imao i konkvistadorske krvi. Kao svi Indijanci, brzo je stario. Lice mu je bivalo sve sličnije zemlji na kojoj je živelo. Postajalo je tamnožuto kao orah, isečeno sve dubljim brazgotinama godova. Pogled je gubio čvrstinu, usmerenost, usredsredenost na stvari oko sebe, a dobijao drugu, vezanu za nešto što niko nije video. Johnu Carveru se na prvi pogled svideo. Čak se začudio intenzitetu simpatije. Bila je od one vrste koju je gajio prema VVilliamu Laskvju. Ovakvi su ljudi u njegovom apatridskom životu bili toliko retki, često i neočekivani, kao onaj klošar u Deerfieldu, na mestu Velikog indijanskog masakra od 1675. godine, daje svaki takav susret osećao kao korak na putu obnove svoje zapuštene ljudskosti.
Još jedno osećanje ga je zapanjilo — sigurnost da je na pravom mestu. Ono nije toliko poticalo od Cortazara koliko od mesta. Podsećalo gaje na iskustva ljudi koji su u nepoznatom predelu, na drevnom mostu preko reke, u kući iz minulog stoleća, na kakvom arheološkom nalazištu, na mestima na kojima pouzdano nikad nisu boravili, osetili da su u jednom drugom životu već bili. Dok je voden Cortazaru, osećanje je raslo ili opadalo, kako je prolazio dvorištima i prostorijama Doma, ali se nije gubilo. Bio je siguran da je ovom mestu jednom pripadao, premda nije video ni zašto ni kako.
— Svaka poseta ovakve vrste nas čini srećnim, gospodine Howlande — rekao je dr Cortazar kad su se smestili u njegovoj kancelariji.
Nije znao zašto je baš to ime izabrao da njime prikrije ime Carver. Bila je to trenutna inspiracija za vreme telefonskih pregovora sa Stanfieldom. Zloban izazov tuđoj prošlosti koja ga prisvaja.
— Adopcije, naročito indijanske dece, nisu više česte.
— Postoji li za to naročit razlog? — pitao je da bi dobio u vremenu, da bi se snašao, više nego što ga je to zanimalo.
— Verovatno, samo ja ga ne znam.
On ga je, međutim, znao. Razlog je bio u sve grubljoj individualizaciji života, sve većoj sebičnosti koju ona iziskuje. Ljudi se sve isključivije moraju posvećivati sebi da bi savladali poistovećivanje kome teži život u čoporu. Za druge ostaje sve manje vremena. Ali, uprkos naporima da se individualizmu i razlikuju, ljudi postaju sve sličniji. Isti a sve — odvojeniji. Adhezione i kohezione ljudske sile našle su same ravnotežu. Ravnoteža je, naravno, paradoksalna, ali funkcioniše onako kako nalaže priroda civilizacije. Sve se kupuje i prodaje u — paketu. Od letovanja na kome se deset besmislenih tura kupuje radi toga da bi se jedanaesta, potrebna, dobila jeftinije, životnog osiguranja kojim su se dobijale bezvredne akcije, izvanredne žene s kojom se u paketu dobija i njena nemoguća porodica, pa sve do groba koji u paketu donosi i lep vidik. Ceo svet izgleda kao davno upakovan paket koji se sada samo mora raspakivati da bi se u njemu našli novi paketi za raspakivanje. Nije ni pokušao da ponudi Cortazaru svoje objašnjenje. Njemu je, očevidno, stalo da decu dobro udomi, po mogućnosti »u paketu«, a ne da izvodi svet iz njegove »pakerske« prirode.
— Jeste li imali nešto naročito u vidu? — pitao je.
Ne znam na šta mislite?
— Većina se tutora opredeljuje za decu do godine dana, a to je, u načelu, i naš savet. Spone se lakše uspostavljaju, izostaje i najteža epizoda u međusobnom prilagodavanju. Ima, mada rede, i onih koji žele odraslu decu. To su, uglavnom, starije osobe koje za odgoj nemaju vremena. Vi ste, međutim, mlad čovek. .
Morao je što više produžiti boravak.
— Nisam se još odlučio. Nadao sam se da ću to moći ovde. Uz vašu pomoć, naravno.
— Oženjeni ste?
— Da.
— Pitam vas zato što zakoni, a i iskustvo, zahtevaju oba roditelja. — Dr Cortazar je oklevao.
— Hteli ste i nešto drugo da pitate?
— Adopcija je ozbiljan proces, kako za dete tako i za nove roditelje. Razumećete da formalnosti zahtevaju potpunu obaveštenost o njihovom stanju. I to u svakom pogledu.
— Razumem.
— Ali ono što sam hteo da vas pitam, druge je prirode. Ljudi ovamo redovno dolaze udvoje. Vi ste došli sami. Smem li da znam zašto?
Očekivao je to pitanje.
— Moja je supruga bolesna.
Cortazar se trgao.
— Ništa ozbiljno, nadam se?
— O — rekao je brzo — obična prolećnja prehlada.
— Jer, obaveštenja o kojima sam govorio uključuju i zdravlje roditelja.
— A zdravlje dece?
Pitao je nehajno ali je napeto čekao odgovor, sledeći mogućnost koja mu je izgledala neverovatna, ali, s obzirom na njegov osecaj mesta, logična.
— Naravno.
— Da li to uključuje i zdravlje pravih roditelja?
— Da. I hereditet dokle se može pratiti. Samo bez imena.
— Ne razumem.
— Ne možete, na žalost, dobiti nikakva obaveštenja po kojima biste mogli znati ko su pravi roditelji usvojene dece. Propisi su striktni. S pravom, gospodine Howlande, moram reći. Dok nisu uvedeni, dolazilo je do nesporazuma. Rede zbog toga što su novi roditelji poznavali prave, češće zato što su drugi poznavali prve.
— Zahtevali su decu natrag?
— Stvari su nekako na sudu i rešavane. Ali u dečjim dušama nikad.
Oprezno, zaobilazno je išao ka cilju. Otvoreni razgovor s Cortazarom nije mu se, bar u ovoj fazi. činio potreban.
— To znači da bi i moje ime ostalo nepoznato?
— Svakako, gospodine. Ono bi bilo poznato samo meni i krajnje limitiranom broju administrativnog osoblja. U načelu, u pitanju su dve. najviše tri osobe. Sve pouzdane, proverene, stručne.
— Ali dokumenti o novim i starim roditeljima postoje?
— To je neizbežno. Ja bih, lično, i njih uništio, ali je izgleda, navika administriranja jača od zdravog razuma.
Hteo je još nešto da pita. Uzdržao se. Nije hteo da koncentracijom pitanja na jednu temu, temu zaštite anonimnosti, izgleda nametljiv. Vratiće se na to kasnije.
— Ja, naravno, ne mogu sam doneti odluku. Možda je ova poseta greška. Trebalo je da dođem s Marjorie, to je moja supruga, ali kad sam već ovde, možda ne bi bilo zgoreg da vidim decu. Mogao bih steći kakav-takav utisak. Da li je to moguće?
— Upravo sam hteo da vam to predložim.
Ispostavilo se da je postupak sličan identifikaciji u policijskim stanicama. Deca su zbog žege bila po hlado-vitim prostorijama za igru i učenje. U svakoj sobi jedan je zid bio u staklu, neprovidnom s unutrašnje strane, providnom spolja.
— Deca znaju ko su posetioci i zašto ovamo dolaze — rekao je Cortazar, vodeći Johna Carvera do prostorije u kojoj se igrala grupa dece od tri do sedam godina. — To ih čini nervoznim, menja im ponašanje i stvara pogrešne utiske. Izuzetak su odojčad. Njih ćete moći videti pod normalnim okolnostima.
Deca, izrazitog indijanskog habita, držeći se za ruke, obrazovala su krug. Krug se ceremonijalno vrteo. Usta su se otvarala. Reci se nisu čule. Izvan kruga stajala je bela starateljica. Uprkos staklenoj pregradi i činjenici da ga deca ne vide, niti za njega mogu pokazati interes koji bi ih spontano zbližio, osećanje zajedništva, međupripad-nosti, pa i međuzavisnosti, bilo je tako snažno da njegovo stanje nije promaklo lekaru.
— Da li ste dobro?
— Jesam — rekao je. — Nisam navikao na vrućinu. Da li bih mogao da čujem šta deca pevaju?
Dr Cortazar je okrenuo prekidač na zidu. Hodnik se ispunio skladnim dečjim glasovima. Pesma, pevana na nekom indijanskom narečju, imala je u melodiji nešto starinsko, zaboravljeno, čežnjivo.
— Šta to pevaju?
— Obavešten sam da ste po zanimanju antropolog. Pretpostavljam da ste čuli za Atlantis i da o njemu nešto znate?
— Ono nekoliko najpoznatijih činjenica.
— Deca pevaju o Atlantisu.
— Nisam znao da i indijanska mitologija poznaje legendu?
— Ostrvo se kod plemena Manicopa drukčije zove, ali je blagosloveno kao i svaka obećana zemlja, nastanjeno moćnim ljudima Zlatnog doba i doživljava tragičnu sudbinu Platonovog Atlantisa.
— Po Posejdonovoj volji guta ga more?
— Da, samo se u ovoj pesmi i bog zove drukčije.
Bilo je nečeg tajanstvenog u prizoru u kome deca jednog kontinenta slave mit drugog kontinenta, ali i u činjenici da je taj drugi svoje izgubljeno Ostrvo sreće zamislio daleko od sebe. u vodama tog drugog kontinenta. U svetu podeljenog univerzuma govorilo je to o izvesnom zagubljenom jedinstvu.
— Pesma je tužna — rekao je.
— I mora biti. Govori o prošlosti koja je bila lepa, i o grehu zbog koga je zamenjena ružnom sadašnjicom.
— To je, u stvari, istorija indijanskih plemena?
— Možda — rekao je lekar zamišljeno — ali je moguće da dopire i dublje. Da obuhvata i nešto od opšte ljudske realnosti.
Nije ga razumeo. Ni vremena nije imao. Prizor se izmenio. Iz kola je izašla lepa, tamnoputa devojčica, iz kuta donela krčag, uzela ga pod pazuh i stupila u sredinu kruga. Pesma je dobila dramatičniji ritam. Devojčica je nagnula krčag. Čuo je šum izlivanja vode, iako iz krčaga ništa nije teklo. Bila je to scena u kojoj, je učestvovao u kupatilu Elms Hilla. Vodali/ino kolo.
— Prizor prikazuje poslednje dane Atlantide. Diže se oluja. Danima padaju kiše. Okean nadolazi i potapa je.
Devojčica je sasvim nagnula krčag. Šum izlivanja se više nije čuo. Devojčica je uspravila grlić krčaga i ostala ...??... u s...??...a. Pesma je postala svečanija.
— Pevaju o danu kada će gnjev bogova uminuti, more vratiti Atlantis i svet opet postati srećan.
Pesma je prestala, deca su se odvojila, iz sobe je dopro veseo žagor. Osetio je slabost. Cortazar je primetio da mu je pozlilo. Odveo ga je u kancelariju i posadio u fotelju. U glavi mu se vrtelo. Bojao se sunčanice. Ali, kad mu je dao zelenkastu, gorku tečnost, sastavljenu od divljih trava, bilo mu je opet dobro. I manje vruće. U Sonori je često bio izložen žezi. Držao je u ustima oblutak, posvećen od vrača, i srazmerno lako podnosio toplotu, za druge nepodnošljivu. Kad se odmorio, nastavili su obilazak. I svuda, pred svakom prostorijom gde su se igrala manja ili učila starija deca, sve do one od desetak godina, iskusio je osećanje istovetnosti kojeg je bio lišen u dodiru s većinom ljudi. Šta je to moglo da znači? Da i on u sebi ima indijanske krvi? Da ta krv prepoznaje srodnu krv u drugom biću? Objašnjenje bi možda vredelo da takvo osećanje nije imao i prema odraslim osobama Doma. osoblju u većini belom.
U sebi je znao šta će da učini. Na žalost — ne i kako. Ali je za to bilo vremena. A onda mu je pomogao sam dr Cortazar. Vraćali su se s obilaska, on se već opraštao uz obećanje da će doći s Marjorie, kad se lekar zaustavio pred jednim vratima.
— Imam utisak da vas brine tajnost podataka o strankama koje učestvuju u adopciji. Želeo bih da vas te brige oslobodim.
Otključao je vrata. Našli su se pred kamenim stepeništem koje je vodilo u dubinu. Sišli su njime do drugih vrata. I ova su bila zaključana. Lekar ih je otvorio drugim ključem. Upalio je svetlost. Prostorija je bila duguljasta, sva u ratovima, u kojima su, kao u trezorima banaka, bile poredane depozitne kutije od metala. Na svakoj su bila slova abecede. Na svakoj brava kao na sefu.
— Ovde su svi naši dosjei od 1960. godine, kad je Dom osnovan, gospodine Howlande — rekao je ponosno ......???.....samo jedna osoba. A ključeve depozitnih kutija samo ja. Kao što vidite, diskrecija je pri postupku adopcije zajemčena.
— Ovo je dom samo za decu indijanskog porekla?
— Sada — rekao je lekar. — Ali su do 1965. u njemu bila i bela deca.
Penjući se iz podruma u hol kamenim stepeništem, imao je osećaj da se iz dubokog bunara prošlosti vraća praznih ruku.
Ali samo zato što mu nije bilo dopušteno da u njega pogleda.
Alibi Johna Aldena u slučaju Doris Reagel i Louise Barlow bio je neoboriv. Za Nancy Gardiner je bio nešto nepouzdaniji, ali ga je posle sastanka s devojkom u baru »Praznične krčme« recepcionist hotela video kako se penje u sobu. Iz nje je spoljnim zidom s prozora mogao da side — akrobata. Pa i on s verovatnoćom da slomi vrat. Stvar s Hathaway bila je suviše providna. Ni Schrvver nije bio budala. Znao je da se prave ubice ne hvataju na vratima žrtava, s njihovom krvlju na odelu i sa glavama u rukama. A valjda je i Turner. uprkos netrpeljivosti, uradio nešto. LJ svakom slučaju, pušten je. Schrvver se izvinjavao bez žara. Napravio je nekoliko neslanih šala na način na koji agenti F. B. I. obavljaju policijske poslove. Ali, slučaj je prešao u ruke Biroa. Alden je vraćen u svojstvo istražitelja i inspektor nije mogao odbiti da mu »dosje Hathaway« stavi na raspolaganje. U njemu, prema Schryveru, ionako nije bilo ništa od koristi za istragu.
Za Schryvera možda i nije. Za njega — jeste.
Među stvarima ubijene nalazila se i traka anserfona iz njene kancelarije. Iz nje se videlo da je stupila u kontakt sa Udruženjem bostonskih lekara i odatle zatražila podatke o izvesnom dru Juanu Cortazaru. Kako podaci nisu odmah nađeni, u odsustvu Hathawayeye izdiktirani su u kancelarijski anserfon. Schrvver nije znao za Carverove napore da do Cortazara dođe. Prezime Cortazarza njega nije ništa značilo. A ono je bilo — ključ. U pitanju su bile tri ličnosti istog prezimena. Prvi se odselio u rezervat Cheacamus blizu Vancouvera, glavnoga grada kanadske provincije Britanske Kolumbije. Drugi je bio na Floridi, u indijanskom rezervatu Cvpress. Treći u Stanfieldu, Arizona, kraj rezervata Indijanaca Manicopa. Sva trojica zvali su se Cortazar i bili lekari. Svi su se, u jedno ili drugo vreme, ali davno, odselili iz Bostona. Sva trojica su radila u indijanskim rezervatima ili blizu njih, i sva trojica u domovima za indijansku nahočad.
Mogao je samo da nagađa kome se, posle neuspeha s bostonskim Cortazarom, John Carver uputio. U svakom slučaju, kad je izašao iz Massachusetts General Hospitala. ni u Bostonu ni na Elms Hillu nije ga bilo. Ni u stan ni na Harvard nije svraćao. U letnjikovcu nisu znali gde je. Tek u koledžu je doznao daje na studijskom putovanju, ali u administraciji se nije znalo gde, ni kada se vraća. Da nije bilo profesora Williama-Billa Laskvja, Carverovog mentora, bio bi bespomoćan. Tokom razgovora koji se ticao smrti njegove sekretarice, ovaj je na diskretnu inicijativu Aldena došao nekako i do Johna Carvera. Alden je pitao da li je Carver dobro poznavao Nadinu Hathaway, trapavo dajući do znanja da pod tim podrazumeva odnos koji bi prevazilazio nešto konvencionalno, odnos diktiran radom na istom odseku.
Lasky je rekao da, koliko zna, između devojke i Carvera takvi odnosi nisu postojali. O Carveru kao naučniku imao je dobro mišljenje, ali je o ličnom životu malo znao. Znao je, međutim, nešto stoje bilo mnogo važnije. Znao je gde je Carver.
John Alden nije mario za intelektualce, pogotovu one koji se bave divljacima, ali mu se profesor William-Bill Lasky dopao. Nije bio naduveno govno, kao većina intelektualaca. Bio je ljubazan, predusretljiv, na svako pitanje spreman da odgovori. Iznad svega, iskren.
John Alden je smesta odleteo na Floridu.
Drhtao je. Voleo bi da drhti zbog noćne hladnoće. A drhtao je u očekivanju da stigne do dna bunara prošlosti. Spuštao se duboko. Godinama se spuštao. Silazio je kroz nepoznate prostore u kojima je nije prepoznao. Nije mu se činila njegovom. Spuštanje se nije obavljalo u ovom svetu. U nekom drugom se zbivalo. Ovom ali mrtvom već trista pedeset godina. Prvi put je osetio da joj se približio u Domu za indijansku nahočad u Stanfieldu. U ovom svetu, u ovom vremenu. Još malo i biće na dnu bunara. Noć je bila vedra. Nebo Arizone imalo je čistoću brušenog kristala a vazduh oštrinu leda. Sedeo je u kolima i čekao. Ispred njega crnela se masivna senka Doma za nahočad u Stanfieldu.
Najpre je mislio da u Dom sam provali. Shvatio je da za to nije opremljen ni snagom ni veštinom. Morao je da rizikuje i potraži profesionalca. Do izvesne mere, koliko su mu posete Sonori dopuštale, poznavao je građanski, intelektualni Phoenix, nesposoban za noćne provale; sposoban, jamačno, za dnevne, zaštićene zakonima i običajima. One koji su mu trebali, zaštićene snagom i veštinom. nije poznavao. Ali je znao kako i gde da ih traži. Hotel u kome je odseo bio je duboko s rdave strane pruge. Oko njega, u poluruinama zaboravljenog predgrađa, nastanje-nog industrijskim otpacima i ljudskim otpadnicima, na ivici onog područja, kojim je humanoidno bogatstvo okružilo ljudsku bedu, manje je bilo opasnosti da sretne poznanika i nikakve opasnosti da ko na njega obrati pažnju. Po hodnicima su se vukli ljudi potuljena lica, od kojih je svako moglo biti skinuto s policijske poternice. Medu njima je sada i njegovo lice. Takođe s poternice. Za recepcijom je sedeo mulat s brazgotinom na obrazu, koju nije nosio od rođenja. Platio je obaveštenje, a potom i potrebnog čoveka. Čovek nije bio spreman na ubistvo. Sve ostalo spadalo je u domenu njegovih sposobnosti i spremnosti. Kupio je kameru pogodnu za ovu priliku, nacrtao mu put do arhive Doma i odvezao ga po mraku do tog mesta.
Sad je čekao da se vrati sa snimkom dosjea na kome će pisati Carver. To bi moglo objasniti njegovu udaljenost od roditelja, nesposobnost da za njih išta oseća, nemoć da se prilagodi porodici. Bilo je to zato što joj nije pripadao. Bio je neko drugi.
Samo — ko?
Neko u njemu ko ubija. Neko ko seče ljudske glave. Neko s drugim imenom, poreklom, prirodom. On, John Carver, se zanimao ljudima, proučavao ih i prezirao. Onaj drugi, pravi on, bio je dosledniji. Odmah ih je i ubijao. Zašto? Zašto im je sekao glave? Ako u dosjeu i otkrije ime ubice, neće otkriti i razloge zločinima. Za njima će tek morati da traga. Ali ce imati od čega. Poznavaće bar jednu istinu o sebi. U njoj će biti skrivena druga. U ovoj treća. Biće to put sličan antropološkim istraživanjima. Jedna istina otvara put drugoj. Ljudska se suština rastvara postepeno kao školjka. Ustrojena je u koncentričnim krugovima kao nacrt nečijeg horoskopa. Na horoskopu ljudske dane spajaju zvezde. Ljudsku istinu slučaj i nužda, zavisno od gledišta, a ponekad oboje. Između svega je oduvek postojao nekakav most. Samo ga valja prepoznati.
Čovek se vratio. Posao je bio lak. Ključevi koji su otvarali prilazna vrata arhivi behu zaboravljeni u bravi. Na unutrašnjim vratima brava je popustila pod savijenom žicom. Pa i one na metalnim kutijama behu slabe. Obio je, kako je dogovoreno, desetak kutija da se ne bi videlo za kojim je imenom tragano. Snimio je traženi dosje. Uzeo je kameru i čoveku dao koverat. U njemu je bila polovina sume. Preostalu polovinu daće kada snimke razvije.
Vratio se u Phoenix. Mala, crna kutija u kojoj je ležala sahranjena njegova prošlost počivala mu je na kolenima.
Nevidljive ptice parale su tišinu prodornim, usplahirenim kricima. Močvara je dušmanski smrdela. Vlažna jara, ispunjena insektima i rojevima mušica, treperila je u vazduhu. Para se presijavala na suncu i zamagljivala vidik, po kome je, nisko nad mutnom vodom, gusto izukrštano granje barskog žbunja usporavalo čamac. Motor je bio ugašen. Indijanac iz plemena Seminola otiskivao gaje čakijom. Na nestrpljiva pitanja koliko još imaju do rezervata, odgovarao je: — Još malo. — To »malo« je trajalo nekoliko sati.
John Alden je sedeo iza čamdžije s maramom preko usta. Marama je vec davno bila natopljena smrdljivom vlagom, a drugu nije imao. Niko mu nije objasnio šta ga u močvarama čeka. U svemu ostalom dr Cortazar iz rezervata Cypress bio je od pomoći. Obavestio gaje daje John Carver. pod imenom Smith, bio kod njega, pa i zašto. U pitanju je bila adopcija deteta. Izgleda, na žalost, da u njegovom Domu nije našao stoje tražio. Ili je možda i druge mogućnosti hteo da ispita pre nego što se odluči? U svakom slučaju, raspitao se za drugi najbliži dom indijanske nahočadi. Taj je bio smešten blizu Seminola rezervata Collier, na obali Meksičkog zaliva. četrdeset milja odavde na jugozapad. Smith (Carver) se juče posle podne tamo uputio. Najmio je čamac s vodičem i otplovio močvarom. Odavde je to bio najbrži put. Ispostavilo se da je i jedini. Alden je takode morao da uzme čamac i vodiča. Ljubazni Cortazar se i za to postarao. Ali. protiv močvare i urodeničke lenjosti ni on nije ništa mogao. Čamac je mileo kroz vodu, vlagu, jaru, smrad i rojeve komaraca-krvopija. Seminola je obećavao da će »uskoro« stići, to »uskoro« se produžavalo u mučeničku beskonačnost, i Alden je bio na ivici strpljenja.
Nešto u šemi Carverovog kretanja nije valjalo. Nije bilo logično. Carver očekuje vlastito dete. Zašto bi usvajao tuđe? I to još indijansko? Njegov je interes za urođenike, doduše, pokazivao da prema njima nema predrasuda, ali to nije bilo dovoljno da ih i u kuću uvede. Istina je da ima političkih ambicija. Usvajanje bi ispoljilo njegovu humanu prirodu. Ali priroda takve prirode kom-promitovala bi ga u očima belih Bostonjana, koji su držali da Indijanci nemaju nikakvu prirodu. U Massachusettsu Indijanaca nije bilo dovoljno da gubitak svojim glasovima isplate. Ako je nekoga već hteo da usvaja, mogao je otići u bilo koji dom, ne u one u kojima rade lekari po imenu Cortazar. Svakako ništa nije mogao očekivati od bostonskog Cortazara koji je s decom imao veze samo ako su — luda. Adopcija je morala biti izgovor. John Carver je u potrazi za nečim drugim.
Za čime, očekivao je da će čuti u Domu za nahočad Seminola Indijanaca. I da će to saznati od lekara koji se takode zove — Cortazar. Lekar se, međutim, zvao dr James Tennant. Nije bio Indijanac, bio je belac. Srećom, i on se pokazao ljubaznim. Jeste, Carver je pod imenom Smith bio u njegovom Domu. Nije, na žalost, našao što je tražio, i otišao je.
— Kada? — pitao ga je Alden.
— Nema ni dva sata.
— Znate li možda kuda?
— Na jezero Okeechobee, u rezervat Brighton.
— Kako?
— Čamcem preko močvare.
Alden je osetio slabost u nogama.
— Ima, valjda, i drugi put?
— Nema, na žalost — rekao je lekar. — To je jedini.
U čamcu, na putu za jezero Okeechobee, posle jednog sata, koliko je ljubaznom dru Jamesu Tennantu trebalo da mu pronađe vodiča, sa svezom maramom na ustima i s nekoliko u džepu, John Alden je prvi put tokom službene posete Floridi osetio da nešto nije u redu.
Vodič se, očevidno, s njim nije slagao. Vozeći sporo kao da putuje kroz večnost, bez izgleda da je ikada savlada, a ne kroz baruštinu koja mora imati svoje obale, pa kad-tad može biti prekoračena, razmišljao je. upućujući misli nebu, jer ih nije izgovarao, pa ga niko nije mogao čuti.
Sve je u redu. Ljubitelja vozim na jezero Okeechobee. Ne izgleda dobro. Šta da radim ako mu pozli?
Bio je na dnu bunara prošlosti.
Pred njim, na stolu, u hotelskoj sobi. ležalo je nekoliko fotografskih snimaka dosjea Carver iz Doma za nahočad u Stanfieldu. Snimci su bili čitki, ali šta sadrže, kakvu prošlost, još nije znao. Nije se usuđivao. Još je bio Carver. Najednom mu se učinilo da bi Carver hteo da ostane. John Carver nije bio ubica. Nikome nije sekao glave. Onaj drugi je bio. Sve dok ne dozna koje taj drugi, kako se zove, ko su mu roditelji, kako je došlo do toga da postane Carver, njegov zločin za svoj nije morao da prizna. Kad bude pročitao dokumenat, kad bude saznao, neće se zločina moći odricati. Neće više nikad moći da bude nevin. Zauvek će postati onaj drugi. Čovek koji ubija. Čovek koji ljudima seče glave. Ludi glavosek. Najbolje bi bilo da snimke spali. Da ih ne čita, da ih preda očišćavajućem plamenu. Seti se Egipatske knjige mrtvih: »Ja sam Vatra i sin Vatre kome je dala njegova glava kada mu je odsecena. Glava Ozirisa nije od njega oduzeta. Neka se ne uzimaju ni glave umrlih.« S dosjeom bi nestao ubica, prestala bi i ubistva. Da li bi prestala? Jer, on ne bi spaljivanjem uništio drugog u sebi, samo bi ga ostavio u bezbednoj anonimnosti, iz koje bi i dalje, od njega nesprečavan, samo okajavan, nepoznat i okrutan, mogao da ubija. Ako ga upozna, možda će to biti put da sazna i zašto ubija. Možda je to jedini put da ga zaustavi. Bunar prošlosti se otvorio. Ako snimke spali, zatvoriće se, zauvek ga ostavljajući da okajava tuđe zločine.
Pročitao je. Njegovo je ime bilo John Howland.
Pred očima mu se mreškala voda. osekom oplakujući peščane dune Pleasant Baya. Čuo je monotono kreštanje arktičke laste koja je iznad mora pravila krugove. Lasta se strmoglavila u vodu. Voda se zapenušala i iz nje je izrastao mladić zlatnih očiju. To je bio on. John Howland.
U gustišu Zlatne šibe. nasred staze kroz ritove, stajao je mladić zlatnih očiju u odeći puritanca i s krvavom sekirom u ruci. I to je bio on, John Howland.
Na pesku Cape Coda, pod mesečinom, nekoliko ljudi je, držeći se za ruke, pevalo nepoznatim jezikom, dok je stari Indijanac na vatru izlivao krčag vode. Među njima je bio i mladić zlatnih očiju. On, John Howland.
U Duxburyju, na ulici oblivenoj kišom, stajao je starac zlatnih očiju i gledao kroz zamagljeni prozor kolibe u kojoj je za kuhinjskim stolom sedeo drugi starac čije su oči imale boju gvozda. I to je bio on, John Hovvland.
Priviđenja sa dna bunara prošlosti nisu lagala. Roditlji sir mu bili iz Salema. Zvali su se Samuel i Muerill Hovvland. Otac mu je bio ribar. Adopcija je obavljena 1961, u godini njegovog rođenja. Rodio se u februaru, pod znakom Vodolije, kao John Hovvland, sin Samuela i Muerill, a već u decembru iste godine bio je Carver. John Carver, sin Johna i Rosalije. Kao Carver dobio je sestru, Lucillu. Kao Hovvland izgubio je brata blizanca, Jamesa. James Hovvland je porodicu napustio iste godine kada i on. Usvojen je od Patricka i Mary Cleveland. Patrick Cleveland je bio atomski fizičar. Godine 1961. radio je u West Electronic Corporationu.
West Electronic Corporation je bila stacionirana u — Phoenixu.
Carver, ni prezimena Hovvland. ni onoga što ta dva prezimena dovodi u vezu koja bi mogla da ga obogati.
Nije morao toliko da se trudi. Ležao je nag na krevetu. Vrata njegove sobe nečujno su se otvorila i u nju je stupio čovek, s kreveta tamna senka, koja je imala čvrstu nameru da mu zaboravljanje olakša.
Sekira u njenoj ruci trebalo je u tome da pomogne.
Samuel Dull. prozvan u podzemlju Phoenixa zbog malog rasta, izrazito bele kože i crne kose »Pingvin«, nije po prirodi bio varalica. Imao je razvijenu profesionalnu čast. Ona, kao i sve ekskluzivne ljudske odlike, nije uključivala svet izvan njegovog. Ali u njegovom, pod-zemnom svetu bila je neumoljiva. Ma koliko uviđao da bi od tih nekoliko podataka u glavi, što ih je, silom okolnosti, zapamtio dok je snimao dokumente u Domu za nahočad. mogao da ima koristi, a ako pametno postupi, čak i da se obogati, ništa nije učinio da ih pribeleži pre nego što iščeznu. Naprotiv, trudio se da ih zaboravi. Nije imao velik mozak. Znao je da će uskoro u tome uspeti. Neće se više sećati ničeg. Ni prezimena.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:14 am






GLAVA OSMA


HOWLANDE, GDE JE BRAT TVOJ?


»Luda reče Gospod Kujinu: gdje li
je brat Avelj.' A on odgovori: ne znam,
zar sam ja čuvar brata svojega?«
Prva knjiga Mojsijeva, 4 l
»Smrt luta Phoenixom. Trostruko ubistvo u Arizoni. Žrtvama odsečene glave.«


John Alden je gledao u novine kao da su štampane u paklu, potpisane od Satane. Tek se vratio iz rezervata na jezeru Okeechobee, gde za Johna Carvera niko nije čuo. Ležao je u Miamiju, u hotelu, u vlastitom znoju, izmrcvaren napadom malarične groznice za koju je znao da će je vući do kraja života. Nije uhvatio ubicu koji je ubijao druge, uhvatio je ubicu koji će ubiti njega.
U Phoenixu je tokom samo jedne noći, od 27. do 28. juna, ubijeno troje ljudi. Između dvojice je, izgleda, i bilo neke veze. Prvi je bio mulat, recepcionista svratišta sumnjive reputacije, drugi sitan obijač. Obe ličnosti pripadale su podzemlju Phoenixa i već nekoliko puta imale posla sa zakonom. Treća je osoba bila iz nadzemnog kruga građana, premda u njemu nije mnogo značila. Sa prve dve nije imala nikakve veze. ili se ona nije mogla uočiti. Bila je vlasnik neugledne fotografske radnje u predgrađu. Novinar se na kraju izveštaja pitao da li zločini u Arizoni imaju išta zajedničko s onima na Istočnoj obali. (Jer Arizona je bila na zapadu Sjedinjenih Država, koji načelno nije hteo ništa da ima s istokom, pa su zločini, izgleda, bili jedini vezivni faktori koji su ove dve strane sveta spajali u jednu državu.) Način ubistva bio je isti, samo što su u Salemu, Hvannisu i Bostonu žrtve bile žene. a u Phoenixu isključivo muškarci.
Bilo je još nešto što je ubistva povezivalo, samo izveštač to nije znao. Alden jeste. Sva ubistva izvršio je jedan čovek.
Ime mu je bilo — John Carver.
Carver je bio u Arizoni dok ga je on tražio u močvara— je za petama u rezervatu Cvpress, odakle gaje ljubazni dr Cortazar uputio u Seminola rezervat Collier, a odatle još ljubazniji dr Tennant u indijanski rezervat na jezeru Okeechobee, gde mu se trag izgubio. Ako je uopšte postojao, ako oba lekara nisu lagala? U međuvremenu, funkcionisale su samo dve logične mogućnosti, a one su zavisile od vrste, prirode Carverovog zločina. Kroz sve te domove za indijansku nahočad, sa zagonetnom svrhom, mogao je proći čovek koji se, takode iz zagonetnih razloga, za Carvera izdavao. A mogao je i niko ne proći. Dok su Johna Aldena u Floridi gušili smradom močvara, lekari su lagali da Johnu Carveru omoguće da postigne najzagonetniju svrhu od svih. U prvom slučaju, radilo se o jednom luđaku, u drugom o više njih. U pitanju je bio luđački kult Terajima. Kult kome su pripadali, pored Johna Carvera, lekari Cortazar i Tennant. Pa i ljubazni William-Bill Lasky. profesor iz Bostona, koji gaje uputio na Floridu. Postojala je, u stvari, samo druga mogućnost. Jer. i prva je bila — druga. I u prvoj je. pored Carvera. morao postojati čovek koji se. da ga zavara, izdavao za Carvera prerušenog u Smitha. Morao je postojati i ljubazni William-Bill Lasky koji ga je za lažnim Carverom alias Smithom na Floridu uputio.
Njegov ga instinkt u pogledu intelektualaca nije prevario. Bila je to bagra. A univerziteti — rasadnici morbidnih ideja, izopačenih običaja, mračnih kultova, nedostojnih mašinske civilizacije i nasledenih iz varvarskih ljudskih vremena za koja se verovalo da su zauvek sahranjena. Medu njima, najstariji, najopakiji bio je orakl mrtvih ili Te raj im.
Za poreklo se nije znalo. Antisemiti tvrde da potiče od Akadana, od kojih ih preuzima idolopoklonik Tara, otac jevrejskog praoca Avrama. Pre će. međutim, biti da je Terajim nastao spontano, iz same ljudske prirode, iz urođene težnje da se pobedi takode urođena neizvesnost ljudske sudbine, u krajnjoj konzekvenci da se ta sudbina zaobiđe. Neizvesnost je bila povezana s tajnom vremena. da pronikne u budućnost. Ni svoju, ni sveta koji je stvorio. Pronici u budućnost značilo je pobediti neizvesnost i napraviti prvi korak u njenom savlađivanju putem prei-načivanja, prilagodavanja ili na koji drugi način. Proricanje budućnosti oduvek je bilo u samom jezgru magije, uvek na granici crne magije. Hoće li u crnu magiju uci, ili ce ostati u beloj. do izvesne mere dopuštenoj, pa i poželjnoj, nije zavisilo od toga ko budućnost vidi. za koga u nju gleda, ni zašto je osmatra, nego isključivo kako to čini.
Hebrejski su proroci saznavali budućnost posredstvom Božjih utvara. Njihova su proročanstva bila — epijanije, otkrovenja. delo Božje, a ne ljudske volje. Ako Jahve nije hteo da im se poveri, ostajali su nemi, ogorčeni i očajnički čupali kose na vodama vavilonskim kao Jeremija, na vodama jordanskim ili vodama bilo kakvim na kojima bi se zatekli. Haldejci i Vavilonci pouzdavali su se u astrolo-giju, magijsku nebesku matematiku, u zvezde i harmoniju njihove božanske kinetike. Grci su božansku sposobnost predviđanja zvali uuvxiKr|. mamiki. U Dodoni budućnost je saopštavalo treperenje Zevsovog hrastovog lišća. U Deli'ima Apolonovim Pitija je, pošto je pila s izvora Kastalije. sedeći na tronošcu, padala u trans, ali na osnovu čega je proricala, nikad se nije saznalo. Pausanije ovako opisuje orakulum Hermesa Agoraisosa iz Ahaje: »Ispred statue bradatog Hermesa bese ognjište okruženo bronzanim svetiljkama. Oni koji su želeli da čuju boga dolažahu u sumrak, paljahu kad na ognjištu, a onda, napunivši lampe uljem i upalivši ih, na oltar desno od statue ostavljahu novac. Tek tada su smeli prici i bogu došapnuti pitanje. Odmah potom morali su napustiti hram, držeći ruke na ušima sve dok se ne bi dobro udaljili. Tada su mogli osloboditi uši. Prve reci koje su čuli, ma ko ih izgovorio, behu proroštvo radi koga su Hermesu došli.
Uprkos muci. morao se nasmejati. Hermes nije zabadava rodio Autolika. a ovaj bio Odisejev deda. Ne samo što si ga plaćao, nego si i sve ostalo sam morao obaviti!
Rimski su auguri proricali posmatrajuci unutrašnje organe žrtvovanih životinja. Julija Cezara u Britaniji savetovali su gladni pilići. Toliko su navalili na hranu da je morao napasti i pobediti. Ali hiromantija, koja je došla iz Etrurije, nije bila jedini način. Sveštenice kartaginske Velike majke Aštarte gledale su u repove svetih ribica u kružnim ribnjacima kružnih hramova, čiji su krugovi ponavljali krugove kartaginske luke. grada, sveta, kosmosa i njegovog kružnog vremena, opšteg kruženja. Budućnost se mogla videti u igri plamena, kretanju oblaka, letu ptica, reljefu posvećenog kamenja, dimu. vodi. kroz izabrane ljude uvedene u stanje zanosa. Gotovo da nije bilo fenomena kroz koji čovek nije mogao prodreti u vreme, ili se nadati da prodire, i odatle se vratiti s dobrom ili rdavom vešcu.
U većini slučajeva, način proricanja, sama tehnika postupka, bila je iz široke oblasti bek magije, u koju spadaju i spontana čaranja civilizovanih ljudi, izbegava-nje prolaska ispod merdevina. neutralisanje rdavih znakova, pacifikacija zlog broja 13 ili radnje koje se moraju obaviti ako se prospe so. Žrtvovanje životinja, koje se susreće u većini antičkih proročkih incidenata, korak je prema crnoj magiji, ako to vec i nije. Ali je samo jednom načinu proricanja budućnosti, kao bitni sastojak postupka, bio neophodan — zločin. Samo jedan je zahtevao ubistvo i bez njega nije mogao postojati.
Bio je to — Terafim.
Primitivni Terafim spontano je sadržan u ubedenju divljaka da ljudske lobanje poseduju natprirodne moći. U ratovima varvarskih plemena one nisu s telom ubijenog neprijatelja bacane kao što se radi kod civilizovanih naroda Odsecane su. a potom, uz propisane obrede, pojedene. Glave su pobedniku davale magijsku silu. Obično se pod njom podrazumevala telesna snaga ili neranjivost. Snaga je ponekad bila i duhovna. Sastojala se u poznavanju budućnosti, ali se ono nije izražavalo u svesnom znanju nego u nesvesnom ponašanju koje je određenu budućnost podrazumevalo. Čovek nije postajao moćan zato što je poznavao budućnost, nego što je spontano preduzimao činove koji će ga od nje sačuvati.
Terafim se, kao kult. pojavio na obalama svetih reka Tigrisa i Eufratosa. Akadani i Haldejci su prvi shvatili da lobanje ljudi umrlih prirodnom smrću nemaju nikakve moći, da ne poznaju budućnost. Da bi mu glava bila od magijske vrednosti, čoveka je trebalo ubiti, čime se, u stvari, prinosila žrtva sili od koje se moc očekivala. Glava se morala odseći posvećenim nožem, pustiti da iz nje krv isteče, a zatim se na zajedničkim prazničnim večerama (u...ru agapama) do kosti oglodati. Lobanja se pohranjivala u tajna spremišta. Ona više nije posedovala nikakvu moc ona je u međuvremenu ušla u maga koji je od tog trenutka postajao Terafim, Onaj koji zna —. ali je, kao posuda u kojoj je moc prvobitno obitavala, bila neprikosnovena. Drugi se. kasnije znatno rašireniji način, sastojao u postupku koji je gotovo do kraja ponavljao prvi način, samo se glava nije jela nego preparirala. Potom je ona bila Terafim, ona je odgovarala na sva pitanja koja se tiču budućnosti.
Za Terafim su u vreme ratova upotrebljavani zarobljenici. U miru, kojeg ionako gotovo nije bilo, ljudi do kojih se lako moglo doći, čiji se nestanak neće primetiti, ili. ako se primeti, neće izazvati pažnju. Najčešće behu to bednici i robovi. Jer, još jedna se istina otkrila. Snaga što ju je Terafim imao nije zavisila od toga kome je lobanja pripadala. Glava mudraca i idiota posedovala je podjed-naku moc, starca ili mladica, žene ili deteta. Između glave iskusnog starca i novorođenčeta nije u pogledu pouzdanosti bilo nikakve razlike, čime se dve hiljade godina ranije anticipirao Platonov koncept saznanja, ubedenje da je saznanje — sećanje.
U literaturi nije o Terafimu bilo mnogo pomena. jamačno zbog užasa koji je izazivao. Biblija profetsku upotrebu ljudskih glava krije pod opštim pojmom »kumira i idola«. Tek se ponekad nazre istina. Kad prorok Zaharije propoveda: »Jer tikovi govore ništavih« (10.2). ona je gotovo otvorena — likovi su ljudske glave koje lažu i lažno proriču. U srednjem veku upotreba Terafima najviše je vezana za magijsku praksu viteškog reda templara. Hramovnici su na svojim kapitulima držali »glave koje govore«. Zapisnici sv. Inkvizicije, koja ih je poznije progonila, puni su njihovih priznanja da su budućnost doznavali od odsečenih ljudskih glava i da se na tome zasnivala snaga reda. Simon Mag i Gilles de Rais tim glavama duguju svoju moć. Ponekad je korišćena i u politici. Kralj Karlo IX. u prisustvu Katarine Medici i njenog dvorskog čarobnjaka Cosima Rugierija. celivao je ritualno odsečenu glavu desetogodišnjeg dečaka da bi od nje dobio odgovor na važno pitanje koje se ticalo sudbine Francuske. Odgovor je. na žalost, glasio: »Vini pa-tior!« (»Prisiljena sam!«) i bio neupotrebljiv. Ali nisu sve Terafim-glave bile tako ćutljive i odbojne. Čini se naprotiv, da su gotovo sve ostale uživale u onome što su činile, znatno više nego kad su bile zajedno sa svojim telom.
Sve je to John Alden znao. Nije samo John Carver bio poznavalac ljudi. Ljudi kao takvi predstavljali su i Aldenov prvi i jedini interes, iako im motivi behu različiti. Sve je to znao. Nije jedino znao da Terajim još postoji.
Sad je i to doznao.
Toga dana oko podne bio je u Miamiju. a vec posle podne u avionu, na putu za Phoenix.
Sudeći po adresi iz dosjea Carver. inžinjer Patrick Cleveland i njegova žena Mary stanovali su u predgrađu, u blizini masivnog industrijskog kompleksa West Electronic Corporationa. Ulica je bila model prizemne Amerike. U senci gustog drvoreda vukla se unedogled, razdvajajući hladnom bezličnom širinom dva stroja jednosprat-nih kuca, kao dva neprijateljska fronta, različito građenih, različito obojenih, različito nameštenih. pa ipak na neki način — jednakih.
Johna Hovvlanda, kako je sada sebe intimno zvao. premda se na prezime Carver još odazivao, nervirala je monotonija modela. Nije ju zapazio prvi put. Njegova je antropološka koncepcija bila. zapravo, formirana na londonskim klozetima za jedne posete prestonici Velike Britanije. Londonski su klozeti u svakoj kuci uvek bili na istom mestu. Londonski su klozeti bili projekcija nacrta u ljudskom mozgu, u kome su klozeti, takode. uvek bili na istom mestu. Mozak je radio u modulima, kao usavršen računar. Broj modula je samo teorijski neograničen. Samo teorijski je klozet u svakoj kući mogao biti na različitom mestu. Psihologija, »duša«, koliko je ima. ograničavajući je faktor, a zatim i neke druge smetnje, najčešće tehničke naravi. Broj modula sveo se praktično na jedan. Klozet je pronašao svoje sudbinsko, neizmenljivo mesto. Tako je mogla misliti samo — mašina.
Parkirao je kola nedaleko od kuće rano izjutra, u nadi da ce videti nekog od njenih stanovnika. Nije očekivao da vidi brata. Bili su blizanci, rođeni 4. februara, pod znakom Vodolije. James je imao njegove godine. Već dugo, jamačno, nije s »roditeljima«. Od njih će pod bilo kojim izgovorom saznati gde je. Ali je prvo hteo da ih vidi.
Činjenica da mu je prvi astrološki predznak Aquarius nije mu do sada ništa značila. Poznavao je osnovne principe astrologije, koliko su mu pomagali da bolje shvati delovanje ljudskog mozga u raznim kulturnim uslovima. Astrologija je za njega bila više deo antropološkog folklora nego antropološka realnost. Više nije mogao biti ravnodušan. Vodolija se u njegovom životu počeo javljati sa intenzitetom koji je morao podrazumevati neko značenje. Video ga je u himeri puritanskog obrednog kola na pesku Cape Coda. u kome je, u kupatilu Elms Hilla, kasnije i sam učestvovao. Ponovo ga je, sad medu indijanskom decom, video u Domu. u Stanfieldu. Najzad, i njegov je detinjast običaj, tek sada u pitanje doveden, da se igra mlazevima vode imao u sebi nečeg vodolijskog. akvarijanskog.
U osam časova je ulicom prošao raznosač mleka u belom kamionetu i belom mantilu i pred svakim vratima ostavio po dve boce belog mleka. U osam i petnaest ulicom se provezao dečak na biciklu i pred svaka vrata zavitlao isti broj »Phoenix Tribunea«. Oko pola devet izašao je iz kuće sedokos čovek i poljubio na pragu sedokosu ženu, u istom trenutku kada su se na susednim kućama otvorila vrata i na njima pojavili isti takvi sedokosi ljudi, ljubeći svoje iste sedokose žene, kada su se na vratima svih kuća s obe strane ulice, u svim sličnim ulicama Phoenixa, u svim sličnim ulicama svih sličnih gradova Amerike, jednoobrazni ljudi opraštali od svojih jednoobraznih žena, koje možda sve i nisu bile sedokose. ali koje su sve bile — iste. Iste kao i njihovi muževi. Kao i svi ljudi, u svim ulicama svih gradova Amerike.
Samo su im automobili bili različiti. Ali i to je, mislio je, prividno. Razlikuju se boja, snaga motora i broj na tablici. Oblik je zanemarljivo slobodan od razlikovanja. Mašinska suština još manje. I automobili su. u stvari, bili isti. Automobili u kojima se isti sedokosi ljudi voze po svojim istim poslovima.
Proveo je tešku noc. Izašao je iz hotela i lutao ulicama. Bio je kod malog obijača Sama da mu isplati preostalu polovinu duga. Bio je u kraju u kome su duž zidova stajale žene bez lica i nudile mu se. lako lika nisu imale, u svakoj je video Doris Reagel, Louisu Barlow i Nadinu Hathavvav. Prošao je pored fotografske radnje u kojoj je dao da mu'se izrade snimci dosjea Carver. Gubio se i ponovo nalazio na raziičitim mestima, u različito doba noći. Ali grad je uvek bio isti. i vreme isto. Osećao je da ono drugo vrerrie pokušava da se u njegovu sadašnjost probije, u nekoliko je navrata naslutio njegove lelujave prozračne obrise kroz tamnu masu zidova oko sebe, ali se ništa nije dogodilo, ili se on toga ujutru nije sećao. Pitao se nije li to vreme obavilo svoju ulogu, navelo ga da side kroz bunar prošlosti do svog pravog života, i time izgubilo snagu. Bilo je sad u njemu. Kao krv. loza. poreklo. Kao prezime Hovvland. Nije više bilo potrebno da bude i — slika. Ujutru se ničeg nije secao. Jednostavno se našao u hotelu. Mulat je spavao na trščanoj stolici s prašnjavim cipelama na pultu. Kad je, pošto se oprao, posle jednog sata sišao, mulata na recepciji nije bilo.
Ulicom su se približavala policijska kola. Prošla su pored njega. Posmatrao ih je u retrovizoru. Na stotinak jardi iza njegovih stala su. Neko vreme su stajala a zatim su se okrenula i vratila. Iz njih je izašao krupan Crnac u uniformi. Prilazeći otkopčao je futrolu revolvera. Spustio je staklo na prozoru. Policajac se nagnuo.
Preuzeo je inicijativu i upitao ga: Da li nešto nije u redu?
Policajac ga je posmatrao.
— To sam ja vas hteo da pitam.
— Tražim jedan broj. Nisam siguran da li sam ga našao.
— Koji broj tražite? Rekao je.
— Stojite pred njim — kazao je policajac podozrivo.
Morao je da izađe, inače bi postao sumnjiv. Izgleda da ga policajac nije prepoznao, ili njegov opis do Phoenixa još nije stigao. Policajac nije ušao u kola sve dok nije zazvonio na vrata. Onda je ušao ali se nije odvezao. Na vratima je stajala visoka, koščata, sedokosa žena. Izgledala je negovano. U jednoj ruci je imala baštenske makaze. na drugoj navučenu grubu rukavicu. Predstavio se kao John Smith. advokat iz Chicaga. Policajac u kolima je upalio motor, ali kola nije pokrenuo. Rekao je da traži gospodina i gospodu Cleveland.
— Clevelandovi više ne stanuju ovde .— rekla je žena.
To nije očekivao. Zbunio se. Uspeo je da zabunu pretvori u ožalošćenost. Objasnio je da ga to stavlja u neugodan položaj. Reč je o nasledu. Adresu Clevelandovih je njegova kancelarija jedva našla. I sad se ona pokazala pogrešnom.
Žena je oklevala. Bacila je pogled na policijska kola. Ona su je umirila. Otvorila je vrata.
— Uđite — rekla je. — Možda vam mogu pomoći.
Dok je žena iza njega zatvarala vrata, policijska kola lagano su kliznula niz ulicu.
Bio je ponuđen da sedne. Žena je imala novu adresu porodice Cleveland. samo je morala da je nade. Bili su susedi i prijatelji. Posle odlaska Clevelandovih, oni su se preselili u njihovu kuću. Bila je veća i udobnija. A i radi samog preseljenja, mislio je. Da bar nešto izvesno vreme za istog sedog čoveka i istu sedu ženu ne bude — isto. Žena je preturala po fioci stočica na kome je stajao telefon. Bila je razgovorljiva, kao i sve žene koje dan provode same.
— Clevelandovi su, dakle, dobili naslede — rekla je.
— Je li veliko?
— Prilično. — Poslušao je nagon. Ako je ovo prijateljica Mary Cleveland. mora da dosta zna i o Jamesu. — Naslede se. u stvari, odnosi na njihovog sina.
— Jamesa?
— Da, Jamesa Clevelanda.
— To me raduje. Najzad da od njega dočekaju i nešto dobro.
Zategao se kao struna. Šta to treba da znači? Mora biti oprezan. Ne sme da je uplaši radoznalošću. Mladi ljudi su danas svuda isti.
— Jeste, ali je James bio više isti nego drugi, ako znate šta hoću da kažem. Sa njim su imali samo nevolje.
Nije mogao da se uzdrži.
— Kakve nevolje?
— Bio je čudan. Usamljen, neprijazan, ćudljiv. Mary se žalila da s njima jedva govori. Nije govorio ni s drugim ljudima. S nama. na primer, iako smo bili prvi susedi. S normalnim svetom uopšte. Privlačili su ga jedino neki čudaci. Propalice. Skitnice. Bednici. Čak i lndiosi.. Ne znam da li o tome treba da govorim sad kad je dobio to nasledstvo?
— Na to može, pod naročitim okolnostima, da utiče ako je imao ozbiljnijih neprilika sa zakonom.
— Nije do toga dolazilo. Bar dok su bili u Phoenixu. Ali ni to me ne bi začudilo. Uostalom, možda je i dolazilo. Možda je to i bio razlog što su se odselili. Meni je to već i onda bilo nerazumljivo. Patrick, Jamesov otac, imao je u West Electronic Corporationu sjajno mesto. dobru platu. izglede na napredovanje. Svi smo se zaprepastili kad je dao otkaz . . Na to nikad nisam pomišljala, ali mi se sada čini da je to moglo biti i zbog Jamesa. - Pa zar je James i tada bio s njima?
— Zašto ne bi bio?
— Kada su se odselili iz Phoenixa?
— Pre dve godine.
— James je tada imao dvadeset šest godina, gospodo.
— Helen Rosenberg — predstavila se žena.
— Dvadeset šest godina, gospodo Rosenberg. To su godine u kojima mladi ljudi vec odavno nisu s roditeljima.
— Možda obični mladi ljudi, gospodine Smith. Ali James nije bio običan, ako znate šta hoću. . Nije imao nikakve škole, nikakvog obrazovanja, nikakvih mogućnosti da živi sam.
— Nikad nije išao u školu?
— Mislim da jeste. Ali kratko; Oni su to krili.
— Zašto?
— Škola je bila za mentalno defektnu decu.
Verovatno se na njemu videlo zaprepašćenje neprikladno za nekoga koje sa Jamesom Clevelandom trebalo da bude samo u provizornim i ravnodušnim poslovnim odnosima.
— O ne, nije James bio lud. ako to mislite. Bio je zaostao, to je istina, i karakter mu je bio sasvim naopak. ali lud nije bio. Samo jako neobičan, ako znate šta hoću da kažem.
Znao je. na žalost. I on je neobičan. Izgleda da je neobičnost porodična osobina Hovvlandovih. I to ne samo u XX veku. Bili su neobični i 1620. godine, kad je njegov predak i imenjak John Howland hodao po vodi kao Hrist. Bili su neobični i kad je taj Howland, kasnije, u Duxburyju. godine 1687. sekirom ubio Johna Aldena. ženu mu Priscillu i odsekao im glave. I tada su bili neobični!
Bila je to adresa pri projektu N. A. S. A. na Cape Canaveral (Kennedy) na Floridi. Zahvalio se. Ispratila ga je. Na pragu su ležale novine. Podigla ih je.
— Oh, Bože! — uzviknula je. pokrivši usta rukom.
— Šta se dogodilo?
— Trostruko ubistvo.
— Gde?
— Ovde. u Phoenixu. Neko je trojici ljudi odsekao glave.
Policijska kola su proklizila ulicom. Nije ih primetio. Sad je znao u čemu mu je prošla noć.
John Alden je sedeo u istoj fotelji u kojoj je sa drom Juanom Cortazarom — onim iz Arizone -— razgovarao čovek koga je gonio. I ovaj je lekar bio spreman da pomogne, bio je predusretljiv. ljubazan, ali on više na takve ljubaznosti ni paru nije davao. Na ljubaznosti koje su ga vodile u močvare, zaražene malarijom, hiljadama milja daleko od Johna Carvera. a onda u — ćorsokak.
U ovom slučaju, međutim, lekar izgleda zaista ništa nije znao. Za prezime Carver nikad nije čuo. Osoba sa tim prezimenom nije bila u Domu. Da je bila. on bi morao znati. Pregovore oko adopcije on vodi. U svakom slučaju, ona se bez njegovog odobrenja i uvida u sve okolnosti ne može obaviti.
Carver je morao znati da mu je na tragu. Video ga je na stepeništu kuće Nadine Hathaway. I prepoznao ga. Prepoznao je u njemu ljubitelja ptica iz Pleasant Baya, čoveka kome se pravim imenom predstavio. Morao je očekivati da je za njim izdata poternica. i toj se situaciji prilagoditi. Treba ga. dakle, pod nekim drugim imenom tražiti. Zamolio je lekara da mu opiše sve posetioce Doma u poslednje dve nedelje.
Lekar je bio dobar opservator. Opisi su mu bili živi. iscrpni. Svaki je sadržao po neku naročitu pojedinost od ostalih. Alden gaje pažljivo slušao, zahtevajuci ponekad da mu opis ponovi. Nije tražio samo podudarnost opisa s Carverovim izgledom, tragao je i za čovekom ispod čijeg se opisa prerušeni Carver mogao sakriti. Izvesni John Smith bio je za to najpogodniji. Ime mu je bilo statistički krajnje bezlično. Drugi je razlog bio presudniji. Na Floridi ga je već jednom Carver bio upotrebio. On ili neznanac koji je Carvera za njega igrao. Dokazivalo je to. uzgred, Cortazarovu iskrenost. Da ga i on laže, ne bi upotrebio ime koje Carvera odaje kao da u sebi nosi njegovu sliku. Slika se, naravno, razlikovala. Ali. ako se iz opisa odbaci sve što je izmenjeno. što je moglo biti izmenjeno i novom liku prilagođeno, ostaje — John Carver.
— Jeste li ga možda pitali zašto želi baš indijansko dete?
— Takva pitanja nikad ne postavljamo, gospodine —- rekao je lekar. — Ali. bilo je očevidno. John Smith je Indijanac.
Bio je zbunjen.
— Čovek koga tražim mogao se i maskirati, doktore Cortazare. Svi elementi opisa koje ste za tog Johna Smitha naveli mogu se veštački proizvesti. Ako se zaborave, ispod njih ostaje John Carver.
— To je moguće sa svim crtama, osim rasnim — rekao je lekar. — Da bi se rasne, i to samo delimično izmenile, potrebna je plastična operacija. Ako je na tom Carveru izvršena, dopuštam da sam se prevario. Ako nije. bio je to čistokrvni Indijanac, gospodine.
Otišao je razočaran. Razočarenja je nestalo tek kada je u opisu jednog od iščezlih žitelja hotela, u kome je na recepciji bio ubijeni mulat, prepoznao Johna Carvera. Ako i nije bio u Domu za nahočad u Stanfieldu, u Phoenixu je svakako bio. Ostalo je da utvrdi zašto. Razlog svakako nije bio u glavi mulata. Za obrede Terafima svaka je glava bila pogodna.
Odgovor nije našao ni u stanu ubijenog obijača Sama ubijenog fotografa. Medu njima je bio i set fotografija dokumenta koji za lokalnu policiju nije imao nikakvo značenje, ali su za Carvera bili od neocenjive važnosti. Trebalo je, zapravo, nešto da znače i za policiju Phoenixa. da je išta vredela. Snimljena dokumenta su pripadala Domu za nahočad u Stanfieldu i po prirodi bila tajna. Kako su se onda našla kod ubijenog fotografa?
Alden je sada bio u stanju da ćelu Carverovu priču rekonstruiše. Učinio je to s izvesnim profesionalnim ponosom. Fijasko u močvarama Floride mogao je biti zaboravljen.
John Carver je doputovao u Phoenix. Odseo je u hotelu na čijoj je recepciji radio jedan mulat. Tu se prerušio u Johna Smitha, ili je već u njega prerušen došao. Posetio je Dom za indijansku nahočad u Stanfieldu pod izgovorom da je zainteresovan za adopciju. Razgovarao je sa drom Cortazarom na tu temu i naveo ga da mu pokaže arhivu. Tada je video kako se dokumenta adopcije čuvaju i shvatio da sam do njih ne može doći. Unajmio je profesionalnog obijača, Sama Dulla. Mulat sa recepcije je, jamačno, samo posredovao. Dull je obio arhivu i snimio dokumenta koja su Carvera interesovala. Carver je film odneo na razvijanje kod fotografa. Ovaj je načinio duplikat snimka, imajući u vidu mogućnost učene. Nije do nje stigao. Carver gaje ubio jer je na tu mogućnost računao. Ubio je i Sama Dulla. Najzad, radi potpune sigurnosti, i mulata. Razlog ubistvima, dakle, nije kao u slučajevima s Istočne obale bio Terajim. Ali kad su leševi već bili tu. ludilo je ponovo došlo po svoje. Glave su odsečene i sklonjene da bi se mumifikovale ili u nekom skrovitom logu — pojele.
Alden se stresao zamišljajući Johna Carvera, profesora Harvarda. kako u tmini nekog skrovišta glođe ljudsku glavu da bi video budućnost koju je upravo tom gnusnom hranom činio sigurnom. Stresao se ali se začudio nije. Poznavao je ljude, znao za šta su sve sposobni i na šta spremni. Sve to sada nije bilo važno. O tome će
Tragovima koji će nekuda voditi, a zatim se izgubiti u živom pesku zabluda, kao što se on izgubio u močvarama Floride.
On će otići u jednu ulicu predgrađa da potraži Johna Howlanda, čoveka čiji je predak pripadao istoj paklenoj vrsti ljudi koja je odsekla glavu njegovom pretku Johnu Aldenu. I da stane na put Terajimu, tom strašnom ljudskom običaju koji je star koliko i samo čovečanstvo.
Avion između Phoenixa (Arizona) i aerodroma Tampa (Florida) nije sletao nigde na svojoj liniji. John Carver je imao dovoljno vremena da ponovo preživi noć u kojoj je ubio mulata, fotografa i malog obijača Sama. Deo noći. u stvari, jer se dobrog dela nije sećao. Najvažnijeg se nije sećao, onog u kome je ubijao i koji je pripadao Johnu Howlandu, glavoseku.
Ali, John Hovvland je sada bio on.
Zna. da je video mulata za pultom recepcije, i da ga posle toga, kad je silazio, nije bilo. Kada je to za pult zašao, odmamio mulata u sobu iza recepcije, ubio ga, odsekao mu glavu i ćebetom leš pokrio, kako je pisalo u »Phoenix Tribuneu«? Zna da je prošao pored fotografske radnje, u kojoj su razvijeni snimci dokumenta iz stan-fieldskog Doma. Kada je u nju ušao i s fotografom uradio što i s mulatom? Kada je ubio malog Sama? Sećao se da mu je isplatio ostatak sume, da je to bilo u pustoj ulici, u tmini, kraj hrpe smeća. Ali, kad ga je ubio?
Ono što ga je zbunjivalo bilo je odsustvo grize savesti. ravnodušnost s kojom o svemu razmišlja. Posle početnog zaprepašćenja, pa i straha, izmešanog s užasom, sva su ta osećanja nestala. Ali to nije bila patološka neosetljivost, moral insanitv poremećenog čoveka. Niti filosofija supe-riornosti koja je Raskoljnikovu dozvolila da na jednu nemoćnu staricu podigne sekiru samo da bi demonstrirao tu filosofiju, čime je. zapravo, dokazao jedino svoju inferiornost, upravo naspram te filosofije, jer ona. ako je prava, ne treba nikakve posebne dokaze, ona se prosto praktikuje. On se kao ubica nije osećao. Ravnodušnost mu je. razume se, bila slaba uteha. Nikakva uteha, zapravo. Baš ta ravnodušnost je trebalo da ga užasne. Ona je potvrđivala njegovo ludilo. Njegovo bekstvo iz Hovvlanda u Carvera. Kao Carver je bio nevin. LJ njemu je bio neki Hovvland koji je ubijao i ljudima sekao glave. Ali on s njim nema ništa. On je Carver.
Ne, više nije. Sad je i on Howland. Pa ipak. ravnodušnost nije nestala, zločini nisu postali njegovi. Bio je Hovvland. to je istina, ali nije ubijao. Ubijao je drugi Hovvland, koji se njegovim telom samo služio.
Howland iz daleke prošlosti koga je video kako seče glavu Johnu Aldenu i Priscilli Alden. Kad ga se bude oslobodio, kad tog Howlanda u njegov grob vrati, prestaće i ubistva. A da bi to postigao, mora naći Jamesa, svoga brata.
Gde je James, brat njegov?
Gospoda Rosenberg je stajala na vratima i u čudu posmatrala krupnog čoveka gvozdenih očiju.
— Vi ste drugi koji ih traži — rekla je. — Pripadate li istoj firmi?
— Kakvoj firmi? — upitao ju je John Alden.
— Advokatskoj firmi iz Chicaga?
Alden je izvadio legitimaciju.
— F. B. I., Boston. Homicide squad. — Pravo ime departmana. »Odeljenje za okultne zločine« (pa ni ono pravo, pravo je bilo A. H. D.), nije bilo u javnoj upotrebi. Administraciji Federalnog istražnog biroa činilo se poniženjem da prizna kako se u XX veku još bavi ritualnim ubistvima.
— Uđite — rekla je gospoda Rosenberg.
Ulicom su prošla policijska kola u kojima je sedeo crni policajac. Žvakao je gumu, ne gledajući ni levo ni desno. Zatvorila je vrata za njim i ponudila ga da sedne.
— Čovek koji je pre vas dolazio tražio je Patricka i Mary zbog nekog nasleda njihovog sina Jamesa.
Aldenu se izgovor učinio i za njega podesnim. Bio je to stupidan izgovor ali je uvek palio. Računao je na ljudsku grabežljivost. na »američki san« o zaboravljenom ujaku koji se obogatio kopanjem zlata na reci Yukon i ostavljajući tamo svoje kosti, zlato testamentarno prepustio siromašnom rođaku koji za njega nije ni čuo. Požalio je što se pozvao na F. B. I. Laž se isplaćivala u svim slučajevima, osim u onima kada se istina nije mogla izbeći.
— I mi ih radi toga tražimo, gospodo.
— Rosenberg — rekla je žena. —. Ali vi ste iz policije? Šta vi sa tim imate?
— Kancelarija nam se obratila za pomoć. Naše su mogućnosti u tom pogledu mnogo veće. Imamo iskustva s nestalim osobama.
— A s nestalim glavama?
Nije očekivao ovo pitanje. A i da jeste, svakako nije u ovakvom obliku.
— Mislite na ova ubistva u Phoenixu?
— Naravno. Moj muž je na poslu i ja sam preko celog dana sama.
— Radimo na tome, gospodo Rosenberg. Uveravam vas da se još jedno takvo ubistvo neće desiti.
— Život bi, inače, uistini postao nemoguć. Zamislite, pustite nekoga u kuću, kao ja vas. a on vama odvali glavu!
Gospoda Rosenberg je, očigledno, imala jezik koji nije baš u svemu odgovarao njegovoj predstavi o američkoj dami iz predgada. čije kuće stoje po nekoliko stotina hiljada dolara, a bankovni računi su najmanje dvostruko veći.
— Ili vi poslom uđete u neku kuću kao ovu na primer. i ja je vama otfikarim?
Opis je bio suviše realističan. Žena ga je čudno pogledala, kao daje zaista u stanju da mu »otfikari« glavu, pa da posle toga mirno popije svoj čaj. Digao se sa stolice.
— Vaše je ime Rosenberg, gospodo. Znači li to da Clevelandovi više ne žive ovde?
— Vec dve godine, gospodine...
— Alden. John Alden.
— Gospodine Aldene. Odselili su se 1986. godine. Mi smo kupili od njih kuću. Moj muž i Patrick su radili u istom odeljenju West Electronic Corporationa.
— Bili ste prijatelji?
— Koliko se to samo može biti.
— Onda svakako znate kuda su se odselili?
— Naravno — rekla je žena. — Vojna vazdušna baza u lndian Springsu.
— Las Vegas — rekao je. — Nevada.
— Jeste.
Uzdahnuo je. Najpre močvare Floride, zatim pustinje Nevade. Kuru gušenja u vlazi zameniće kura prženja na suncu. Groznica sunčanice malaričnu groznicu. Taj mu je Carver postao pravi trn u stražnjici. Lov je počeo ispadti skuplji nego što je pretpostavljao da ce biti. A njegova netrpeljivost srazmerno veća.
Zahvalio je gospodi Rosenberg na obaveštenju. još jednom je uverio da će ubica uskoro biti uhvaćen i da joj u međuvremenu niko neće glavu »otfikariti«. i otišao.
Gospoda Rosenberg, sitna, crnokosa dama — premda njene ruke to nisu potvrđivale -- s olakšanjem, i s ponešto mržnje, gledala je kako se Aldenovo krupno, sirovo telo jedva smešta na sedište automobila.
Mislila je: Ljubitelj ptica se raspitivao za Patricka Clevelanda i njegovu ženu. Uputila sam ga u lndian Springs. Ali on će tamo ubrzo uvide ti da san] ga obmanula. U vremenu će se dobiti, razume se, samo koliko. Znam da će to izazvati komplikacije i posebnu istragu, mnogo intenzivniju nego u dosadašnjim slučajevima, ali još uvek smatram da bi najbolje bilo i njemu otfikariti glavu!
U drugom automobilu, koji je ubrzo prestigao a za čijim je volanom sedeo crni policajac, ležala je prava gospoda Rosenberg. lako je u životu bila visoka, u smrti je sasvim lepo u prtljažnicu stala.
Nije više bila baš tako visoka.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:14 am






GLAVA DEVETA


ŽIVOT S ONE STRANE OGLEDALA


»Ogledalo je manje tu da nam pokaže ono što je ispred njega koliko da sakrije ono šio je iza njega.«
Borislav V. Pekić


Na Cape Canaveralu nije Johnu Carveru (Howlandu) leško bilo da pronađe porodicu Cleveland. Svi civilni saradnici N. A. S. A. (National Aeronautics and Space Administiation) bili su registiovani, a postoje program, uprkos izvesnoj romantičnoj a i pragmatičnoj tajanstve-nosti, živeo od popularnosti, i budžet mu umnogome zavisio od uspeha u očima američkih birača, njegova je stalna propaganda iziskivala prilično slobodan, mada kontrolisan, pristup izvesnim postrojenjima i otvorenost u pogledu identiteta osoblja.
Ono što nije uspeo jeste da Mary Cleveland natera o usvojenom sinu da govori. Postigao je jedino to da sazna kako James više nije s njima, nije na Cape Canaveralu, na Floridi uopšte. Gde je, nije znala ili nije htela da kaže. Govorila je o njemu kao da je mrtav, ili negde gde je svejedno da li je mrtav ili živ. Govorila je s tugom, s kojom je. ako bude dovoljno spretan, mogao da računa. Žena je Jamesa volela kao rođenog sina. to je bilo očevidno. Očevidno je takode bilo da ga u kuću ne bi pustila da je znala šta se od nje očekuje. Ušao je pod izgovorom da donosi pozdrave od Rosenbergovih iz Phoenixa. Tek kada je zadobio njeno poverenje, otkrio je razlog posete, ali ne odmah i pravi razlog. Nije rekao da je Jamesov brat. Da zna da je James usvojen. I on daje usvojen. Kazao je da mu je bio prijatelj. Bila je to pogreška. Jamesovi prijatelji nisu. izgleda, uživali velik ugled u porodici.
— Jedan od onih? — otelo joj se.
— Kojih? — nagađao je. — Onih koji su ga dovde doveli?
— Dokle? — trgla se. — Šta vi o tome znate?
— Znam da je James bio neobičan — objasnio je njegovo stanje rečima gospode Rosenberg.
— Svi su mladi ljudi neobični. — Sad je Mary Cleveland upotrebila njegovu formulaciju Jamesovog ponašanja.
— Ali ne na takav način.
— Kakav način?
Zatečen je. Nije znao kakav je to način na koji se James razlikovao od drugih i bio neobičan. Tudenja od porodica, suseda, normalnog sveta, povlačenje u jedan drugi svet koji po standardima prvog nije normalan, sve to nije dovoljno da njegovu neobičnost jasno definiše. Trebalo je reci istinu. Samo je ona mogla Mary Cleveland privoleti da je i sama prizna.
— Gospodo Cleveland — rekao je — ja nisam Jamesov prijatelj.
— To znam — rekla je oštro.
— Ja sam njegov brat.
Ustala je. Teško je disala.
— Imala sam samo Jamesa.
— Niste, gospodo. Niste imali Jamesa. Vi ste ga usvojili!
— To nije istina! James je moj sin!
Pokušao je da je smiri.
— Ja ne tvrdim da ga niste voleli. ni da ga i sada ne volite kao svog sina, gospodo Cleveland. Ja samo tvrdim da on nije vaš sin. Njegovo pravo prezime je Howland. James Howland. I vi ste ga adoptirali preko Doma za nahočad u Stanfieldu, Arizona. godine 1961.
Žena je zaplakala. Shvatio je to kao priznanje.
— Odlazite! — viknula je. — Odlazite ili ću zvati policiju!
— Ja ne želim da vam uzmem sina. želim samo da ga vidim.
— Ne možete ga videti.
— Zašto?
— Mrtav je — rekla je žena i ponovo zaplakala.
Nije izgledala ubedljivo.
— Onda želim da vidim umrlicu.
— Nemamo je.
— Niko se ne može sahraniti bez umrlice. gospodo.
— On nije sahranjen — rekla je žena. — On je nestao.
Sad je bila ubedljiva. Potreslo ga je saznanje da je došao do kraja puta — uzalud.
— Kada?
— Lani.
— Zašto odmah niste rekli da je nestao? Zašto ste rekli da je mrtav?
— Za mene je to isto.
— Za mene nije! Ja sam obišao Ameriku tragajući za njim. Ako je mrtav, moj trud je uzaludan. Ako je nestao, ja ću ga naći!
— Bolje bi bilo da ga ne nađete -- rekao je muški glas.
Na vratima je stajao sedokos čovek. Bio je dobro obučen, dobro izbrijan, dobro odnegovan. a ipak je izgledao nekako — zapušten, premda se nije prstom moglo upreti u razlog tom utisku. Sad je shvatio daje i Mary Cleveland, uprkos očuvanom spoljnjem izgledu, ostavljala utisak nečeg istrošenog, ispražnjenog, neupotrebljivog. Većina ljudi mu je, u stvari, tako izgledala. Kao da su prazni, ispunjeni jedino iluzijom vlastitog postojanja koja im pokreće udove i misli, inače bi stali kao isključeni automati. Civilizacija je pomagala da se održavaju u pokretu. Upućivala ih je preko ulice kad je obasja zeleno svetio semafora. Inače je nikad ne bi prešli. Ugasili bi se na strani na kojoj su se rodili. Civilizacija ih je snabdevala ciljevima — koji su njoj odgovarali, razume se — jer bez diktata te realnosti nikada ništa na svoju ruku ne bi pred uzeli. Ona ih je hranila, pojila, odevala pre toga rađala (proizvodila), posle toga sahranjivala (isključivala) i slala na dubrište. Clevelandovi su. među tim, bili ispražnjeni na drugi način. Ispražnjeni od sebe i nečim drugim napunjeni. Bili su to ljudi koje je pritislo očajanje u svetu u kome nisu smeli da mu se predadu. u kome je melanholija nepristojna, a kad se u njoj pretera, leči se po duševnim bolnicama.
—....??....— kriknula je žena. — Nemoj!
Patrick Cleveland je prišao stolu, nalio dve čaše viskija i jednu mu pružio, a s drugom seo u fotelju. Žena je tiho jecala. Bilo mu je žao. Hteo je da svoje motive dobro objasni. Rekao je da je i on usvojen. Da je sasvim slučajno za to doznao, kao i za Jamesa. Dao se u potragu i došao do njihovog imena.
— Mislio sam da se ta imena ne odaju — rekao je Cleveland.
— I ne odaju se.
Cleveland nije dalje ispitivao. Ćutali su. Puštao je da stvari teku prirodnim putem. Bio je siguran da je James živ, da znaju gde je i da će mu to najzad reći. Trebalo je samo biti strpljiv.
— James je bio milo dete — rekao je Cleveland. Lice mu se skupilo, naglo je ostareo. — Kako mu je pravo ime?
— Howland. James Howland.
— On je Cleveland! — rekla je žena tupo.
— Jeste, Mary.
— James Cleveland.
— Naravno, Mary. . Odakle je?
— Iz Salema, Massachusetts.
— Jesu li mu roditelji živi?
— Ne znam — rekao je. Na njih još nije stigao da misli.
— Mi smo Jamesovi roditelji — rekla je žena.
— Jesmo, Mary. . Zar se niste raspitali?
— U Stanfieldu sam sve ovo doznao. Hteo sam prvo da vidim Jamesa.
— To neće biti moguće — rekao je Cleveland. — James je nestao.
Hteo je da se pobuni. Zaustavio ga je Clevelandov mig. Reci su bile namenjene njegovoj ženi.
— Ja sam mu to već kazala — rekla je žena.
— Lane — dodao je Cleveland.
Ustao je. Žena se nije pomerila sa stolice. Sedela je na njoj ruku skrštenih na krilu i pogleda izgubljenog na podu. Cleveland ga je ispratio. Rekao mu je gde i kada da ga čeka.
Kad su se posle jednog sata našli u obližnjem baru. Cleveland je bio pribran. Bilo je to njegovo lice za svet.
— Mary vas nije slagala — rekao je. — Ona zaista misli da je James nestao.
— Zašto joj ne kažete da nije?
— Za nju je tako bolje.
— Šta je s njim? Gde je?
Cleveland nije odgovorio.
— Niti sam ja slagao kad sam kazao da je James bio milo dete. Za kratko vreme smo ga zavoleli kao da nam je sin. Možda je u tome bila naša nevolja. Inače bismo lakše podneli ono što je posle došlo.
— Šta je došlo?
— Neprilike. Počele su postepeno. Najpre s tudenjem i otporom prema nama. Znali smo za takve slučajeve, ali oni su bili ograničeni na decu usvojenu u zrelijoj dobi, kada su znala da nisu kod pravih roditelja.
John je mislio na Johna Carvera starijeg, na Rosaliju Carver i na svoju hladnoću prema njima.
— Kasnije se to proširilo i na druge. Morali smo da ga izvadimo iz škole jer drugu decu nije podnosio. U njihovom prisustvu dobijao je histerične napade. Tvrdio je da mu ona žele zlo.
Setio se svog otpora prema školi i njegovih razloga.
— I ja sam mrzeo školu.
— Samo su njegova objašnjenja bila neobičnija od vaših.
— Kakvo je bilo njegovo?
— Da to znanje koje se tamo dobija ne treba ljudima.
Bio je to i njegov utisak kad je bio dete. samo ga nikada nije formulisao.
— Mnogo šta i ne treba.
— Možda — rekao je Cleveland — Čak i verujem da ne treba. Samo, priznaćete da pesimistički zaključci o ljudskoj nauci u ustima šestogodišnjeg deteta ne zvuče baš sasvim prirodno. U međuvremenu su i njegovi odnosi s odraslima postajali sve gori.
— Dojadilo mu je?
— Nije, naprotiv. Povlačio se. Na kraju je jedva govorio. Ponašao se kao da je u tuđini, kao da su svi ljudi tuđini.
Setio se svojih osećanja prema tim drugim ljudima. Bila su isto takva. Odbojna, neprijateljska, zloćudna. Pomislio je i šta oseća prema Clevelandu. koga bi po svemu valjalo da žali. Ništa ne oseća. Ništa osim ledene netrpeljivosti.
— Gospoda Rosenberg mi je rekla da je izvesnc ljude voleo?
Kao i on. Profesora Laskvja, dra Cortazara i dra Tennanta, indijansku decu po domovima za nahočad sobara na Elms Hillu, skitnicu s mesta »indijanskog pokolja« u Deerfieldu, negovateljicu Bradshaw, nepoznate ljude koje je, prolazeći ulicom, u gomili voleo, ne mogavši da ih razluči od svili ostalih koje je mrzeo.
— Bili su to uglavnom beznačajni ljudi, ljudi sa dna. Ostale je odbacivao. Ni za životinje nije mario. Nije ih ni on trpeo.
— S njima su ozbiljne nevolje i počele. Naime, nije se zadovoljavao time da ih ne voli. Progonio ih je i mučio.
Tako daleko on nikad nije išao.
— Tvrdio je da ništa ne osecaju.
Oklevao je.
— Da li ih je ubijao?
— Jeste.
Cleveland ga je motrio preko čaše.
— Nije mi ugodno što ovako govorim pred vama.
— Zašto?
— Vi ste mu brat.
— Vama je bio sin.
— Još uvek jeste — rekao je Cleveland. — Mary je lakše. Ona misli da je James mrtav. Ja znam da nije, ali da je to isto. . Stvar je, naime, u tome da James nije samo ubijao životinje. On im je i glave sekao.
Pokušao je da se savlada.
— Šta je s glavama radio?
— Ne znam. Ponekad mi se činilo da nešto u njima traži. Tada ie imao sedamnaest godina. Moralo se nešto preduzeti. Vodili smo ga lekarima. Upisali smo ga u školu za defektnu decu. Već u prvom polugodu vratili smo ga kući. Živčani napadi zbog prisustva drugih postali su tako žestoki da mu je popustilo srce. Tada je prestalo opštenje sa svetom. Lekari su to nazvali manijakalnom depresijom i savetovali da ga smestimo u neku mentalnu instituciju. Nismo hteli. Hteli smo mi o njemu da se staramo. Možda i zato što smo se osećali krivi za njegovo stanje.
— Jeste li za to imali razloga?
— Apsolutno nikakvih, gospodine Hovvlande. Pretpostavljam da se kao usvojenik tako ne zovete, ali vam drugo prezime ne znam.
Bilo je to prvi put da ga je neko tim imenom nazvao. Zvao ga je Hovvlandom, doduše, i dr Cortazar iz Stanfielda, ali nije znao da je to prezime tada upotrebljavao kao lažno.
— Drugo prezime i nije važno.
— Hoću da kažem da je vaš brat dobio najbolji mogući odgoj.
— Verujem.
— Na žalost, njegovo se stanje nije moglo sakriti. Susedi su mnogo toga znali. Pričale su se svakakve priče, mahom neistinite. Čuli ste Rosenbergovu. Opstanak u Phoenixu je postao nemoguć. Preselili smo se na Cape Canaveral. Ništa se nije promenilo. Stanje se čak i pogoršalo. Lane sam ga bez znanja Mary odveo.
— U ludnicu?
Cleveland je ćutao.
Ponovio je pitanje.
— U ludnicu?
— Jeste — rekao je. — Mada se tako ne zove. Zovu je Institutom za mentalnu i psihičku regeneraciju. I. M. P. R. To ga je ime uvredilo. Čemu, pitao se? Ovaj svet nije njegov, kao što, izgleda, nije ni njegovog brata Jamesa. Ne mora se za taj svet osećati odgovornim. Zaiskao je adresu institucije i dobio je. Bila je u Melbourneu, nedaleko od Cape Canaverala.
— Nisam to uradio laka srca. uveravam vas, ali sam morao.
— Zašto? Razumem što ste se odselili iz Phoenixa, ali ovde ste bili novi. O Jamesu se nije znalo.
— Plašio sam se za Mary.
— Zbog čega?
— James je postao opasan za okolinu.
Dovoljno je saznao. Negde se mora zaustaviti. Ovo je mesto dobro kao i svako drugo.
— Da li ga posećujete?
— Da. Zato sam i izabrao azil u blizini baze. Kad mogu, naravno. LJ N.A.S.A. imam velike obaveze. A moram i paziti da Mary nešto ne primeti. Ona, kao što ste videli, nije dobro. Saznanje da je James u ludnici potpuno bi je dotuklo. Nikad mi ne bi to oprostila. A i mi imamo pravo na neki život, zar ne? Nije bio siguran. Ni James nije bio. I tu su bili jednaki.
— Kad ste ga poslednji put videli?
— U martu.
— Jeste li razgovarali?
— On već mesecima ne govori. Mislim da me nije ni poznao.
Ustao je. Ustao je i Cleveland. Rukovali su se.
— Žao mi je — rekao je Cleveland.
John je prošao nekoliko koraka, zaustavio se i vratio.
— Zašto ste mislili da je postao opasan za okolinu?
— Jedanput me fizički napao i onesvestio udarcem po glavi. Ali to nije sve.
Razdrljio je košulju i otkrio na vratu dugu, duboku ali nedovršenu brazgotinu.
Najpre je, a za to je trebalo vremena, ustanovio da u lndian Springsu (Nevada) nema Clevelanda. Da nekoliko porodica Cleveland, doduše, tamo boravi, ali da se ni jedna nije doselila iz Phoenixa, iako je već peta koju je posetio imala sina Jamesa, bezobrazno derište od desetak godina, čiji je otac lndian Springs Air Force Base snabdevao svežim mesom, a ne svežim novostima iz elektronike. Potom je, u Phoenixu, srećom uz manji gubitak vremena, morao konstatovati da osoba koja mu je dala pogrešnu adresu nije gospoda Rotsenberg, daje njen opis susedima nepoznat, i najzad, da je gospoda Rosenberg nestala, a zna se šta znači nestanak nekog ko je s Carverom imao posla. U nastavku je saznao da ni žene koja se predstavljala kao gospoda Rosenberg nema. I uopšte, da ničeg što bi mu koristilo nema. Osim, razume se. crnog policajca, nadležnog za tih nekoliko ulica predgrađa, koji mu se, ne žaleći truda, našao pri ruci. Morao je naknadno preduzeti ono što je trebalo odmah da preduzme. Patrick Cleveland je bio stručnjak za elektroniku, poznat u struci. Spisak elektronskih firmi, premda znatan, nije ni u U.S. A. neiscrpan. Za tri sata je, preko kompjuterske službe F.B.l. u VVashingtonu D.C.. dobio pravu adresu Clevelandovih u Cape Canaveralu, na Floridi.
I sad je pred njom stajao. Mogao je biti zadovoljan. I on i predak John Alden, kačar s »Mayflowera«, otac nacije. On još i zato što je adresa bila na obali modrog, čistog, sunčanog Atlantika, a ne u nekom rukavcu močvare, gde je, kakve je sreće, mogla biti.
Adresa na ceduljici koju je John Alden u ruci držao odgovarala je onoj u koju je gledao. Jedina slabost u proceduri bila je u tome što je pred njom stajao s nekoliko dana zakašnjenja.
Dr Stuart Robinson je izlagao simptome manijakalne depresije pacijenta Jamesa Clevelanda, koju je okarakte-risao kao naročito jak oblik manije gonjenja. U najkraćim crtama, rekao je, reč je o patološkoj iluziji da se ne živi u svom nego u nekom tuđem svetu, iz čega prirodno potiče i bolesnikovo neprijateljstvo prema njemu. Slušajući ga, John Carver (Hovvland) je imao utisak da sluša priču o sebi. Bolesnik zamišlja daje okružen neprijateljima, da su svi ljudi protivu njega, da je suočen s opštom zaverom, govorio je dr Robinson, uživajući u komplikacijama slučaja, kao što, kad partiju dobija, kad pobedu već ima u džepu, šahovski majstor uživa u komplikacijama koje dobitak, u zamenu za prolongirano uživanje u procesu dobijanja, neprestano odlažu. Stvar je u tome, mislio je, što ovde igra nije dobijena. niti za dobitak ima izgleda, i lekarevo je uživanje u zapletima Jamesovog bolesnog uma u najmanju ruku — neukusno. Što se njega tiče, on nije pošao tim specifičnim rukavcem ludila. Nije, istina, mario za svet, ali nije držao da je svet u zaveri protiv njega. Pa ipak su se na kraju puta sreli nad ljudskom glavom. On odsečenom, James, ako se životinje ne računaju, zaustavljen u pokušaju da zakolje oca.
Ništa nije rekao. Slušao je. Predstavio se kao prijatelj gospodina Patricka Clevelanda koji ga, zbog zauzetosti na Cape Canaveralu, zastupa. Nije imao opravdanja za preterano osećajno učešće u sudbini njegovog sina.
— Da li je slučaj redak? — pitao je.
— Nije, koliko se laički misli, gospodine Smith. U izvesnim ispoljavanjima čak i nije patološki. Većina ljudi ispravno sumnja u naklonost drugih, u spremnost bliž njih da nam bez interesa budu od pomoći. Nije li Sartre rekao: »Pakao, to su drugi.« — Izgledalo je da dr Robinson zdušno odobrava stanje koje mu puni ludnicu.
— Dok se takvo ubeđenje drži pod kontrolom, i od njega, kad se protivdokazi skupe, odstupa, ono je zdravo. Moglo bi se reći i neophodan instrument nagona za održanjem. Bolesno postaje tek kad se primenjuje na sve ljude, pod svim okolnostima i bez izuzetka, a naročito kad se u svemu vidi zavera.
— A nju vidi James?
— Video je dok se sa njim moglo govoriti.
Zazvonio je telefon.
— Oprostite — rekao je lekar i podigao slušalicu.
S druge strane čuo se miran glas.
— Govorim li sa drom Stuartom Robinsonom?
— Da.
— Direktorom I.M.P.R. u Melbourneu?
— Da.
— Jeste li sami?
— Nisam.
— Da li se kod vas nalazi posetilac po imenu John Smith?
— Da, ali..
— Doktore Robinsone, ovde F.B.I. Na telefonu agent John Alden. Molim vas da me ne prekidate. Naročito da ničim ne pokažete da se ovaj razgovor odnosi na vašeg posetioca.
— Da.
— On se ne zove Smith.
— Ne?
— On se zove Carver. John Carver. Zapravo ni Carver nije, ali to sad nije bitno. Bitno je da je taj čovek lud.
Lekar se nasmejao.
— Onda je došao na pravo mesto.
— Doktore Robinsone, ovaj je ubio šestoro ljudi i svoj šestorici odsekao glave. Hoćete li da budete sedmi?
Lekar je ćutao.
— Slušate li me, doktore?
— Da.
— Ja sam na Cape Canaveralu. Kod vas ću biti najdalje za pola časa. Možete li vašeg posetioca toliko zadržati?
— Zar ne bi trebalo da činim upravo suprotno?
— Učinite što vam se kaže, doktore!
— Ali ako se nešto desi?
— On nije došao radi vas. Mislim da ste lično vi bezbedni.
— Mislite? To je utešno.
— Jedino ga ne puštajte da se vidi sa Jamesom Clevelandom. Ili ako to, kao što pretpostavljam, ne možete izbeći, nirjošto ih ne ostavljajte same.
Veza se prekinula. Dr Stuart Robinson je spustio slušalicu. Pogledao je na ručni sat. Bilo je 15.15. Trebalo je izdržati do 15.45.
— Mogu li da se vidim sa Jamesom?
— Nema svrhe, gospodine Smith — rekao je lekar. — James je potpuno van ljudskog domašaja.
— Obećao sam njegovom ocu da ću se lično u to uveriti.
Lekar je oklevao.
— Naši su pacijenti u šetnji — rekao je lekar. — Narediću da Jamesa odvedu u sobu.
— Radije bih da ga vidim napolju, doktore — rekao je grubo. Nije mogao zamisliti Jamesa u sobi s rešetkama, koja će možda postati i njegov grob.
— U sobi biste bili mirniji.
— Molim vas.
— U redu —rekao je lekar. Pogledao je na sat. Bilo je 15.16. Vreme koje je od jutros pakleno žurilo, te ga s poslom nije mogao stići, sada je puzilo. 15.45, najranije vreme u kome je mogao očekivati tog Aldena, izgledalo je nedostižno.
Johnu Carveru (Hovvlandu) se činilo da hodnici azila nemaju kraja, da je zalutao u lavirint. da po nekoliko puta prolaze istim pravcem. Hodnici su bili aseptični, jednaki, bezlični, prazni. Siguran nije mogao da bude.
Na velikom satu u izlaznom holu bilo je 15.17.
Na Aldenovom satu bilo je 15.20 kad su kola ušla u Cocoa Beach, na putu koji je vrpcom ostrva, nalik na nasip, duž lagune Indijanska reka i kopna, najbržim smerom, vodio od Cape Canaverala do Melbournea. Po izlasku iz naselja, pustio je sirenu. Petoro kola mesne policije pridružilo se raščišćavanju saobraćaja ispred ko-lone. Održe li brzinu, u ludnici će biti za dvadeset minuta, ako ne i ranije.
Neko vreme izgledalo je da će tako i biti. Onda se kola zanesoše kao da ih je o bok udario nalet oluje. Alden je stegao volan, vraćajući ih na pravu liniju. Kroz staklo je video kovitlac koji se oko kola podigao, tresući karoseriju, gurajući kola s druma. Pod pritiskom sile, naglo su skrenula, sekući suprotan smer puta. Jedva je izbegao sudar s kamionom vojne baze Patrick, čiji je vozač očajnički pritiskao sirenu. Pokušao je da se zaustavi. Uzalud je kočio. Oblio ga je ledeni znoj. Kovitlac je lomio kola, bacajući ih s jedne na drugu traku puta, između automobila koji su prestrašeno bežali na sve strane. Oluja prestade kako je i počela. Kola su stajala poprečke nasred puta. Iz drugih kola je izašao šerif.
— Šta se dogodilo, Aldene?
— Vetar — rekao je: — Zaneo me vetar.
— Kakav vetar? — pitao ga je šerif začuđeno.
Kraj njih se zaustavila kolona policijskih automobila.
— Jeste li osetili neki vetar? — pitao je šerif.
— Nismo — rekao je jedan od vozača.
— Ko je osetio vetar?
Nije bilo odgovora. Niko ga nije osetio.
Stotinak jardi od obale ljuljuškao se čamac. U njemu je sedeo jedan stari ribar. Štapovi, uglavljeni u dno čamca, spuštali su udice u vodu. Starac je osetio vetar. Oko njega je i počeo.
Šerif je pogledao Johna Aldena.
— Čudno — rekao je.
Tako je mislio i on, iako ništa nije rekao. Nije bez razloga izgubio kontrolu nad volanom. Kola je zahvatio vihor koji je kao nevidljiv gejzir izbio iz zemlje, jer s nepomičnog halkionskog mora i ustajalog neba nije mogao doći. Terajlm je pokušao da ga spreči da stigne u Melbourne na vreme. Terajim štiti Johna Carvera. Vetar je Ruka Terajima. I kočnice su njegovo delo. Dobro su radile kad je krenuo iz Cape Canaverala, i ponovo kad je u kola seo da nastavi vožnju u Melbourne. Bilo je 3.30. Izgubio je što je do tada u vremenu bio dobio. Ali je sačuvao život.
Nije bio sujeveran. Nije ni mogao. Ceo mu je život, otkad ga pamti, zasnovan na materijalnim činjenicama, na očima i očiglednostima. Funkcionisao je s poznatim pretpostavkama medu poznatim stvarima. Prostora za neobjašnjive pretpostavke nije bilo. Za vetrove koji u mirnom danu izbijaju iz asfaltnog druma, i za kočnice koje se same od sebe kvare da bi odmah potom besprekorno radile. Sve se uvek može objasniti. Obale Floride znane su po uraganima ženskih imena. Nedavno je ovuda prošla Alice, ostavljajući iza sebe pustoš. Bilo je i lokalnih kovitlaca, uraganske nedonoščadi koja se na nekoj tačci okeana rađala ni iz čega i tu posle kratkog besa umirala. Mogao je zahvatiti jedno naselje, a drugo, na milju od njega, ostaviti nedodirnuto. Samo. i takvi su vetrovi morali imati izvestan obim. dovoljno mesta da se razviju. Oluje se ne događaju na prostoru od nekoliko metara, niti se kreću s predmetom u koji su udarile, ma kuda se i kako ovaj pomerao. Ova je oluja pogodila samo njegova kola. Drugi je nisu ni osetili. Niti su je videli, iako je međusobna udaljenost u koloni bila mala. Ono što su videli njegova su kola. nad kojima je bez razloga izgubio kontrolu. Sa kočnicama je stvar bila jasna. Nešto se, usled nepoznatih ali objašnjivih, tehničkih ili drugih razloga, privremeno može pokvariti. LJ njegovom slučaju, usled potresa izazvanog naglim udarcem vetra. Kad je potres prestao, kočnice su proradile. Vetar je ostajao neobjašnjiv. Setio se slike u knjizi Magi i magija, koju je iz službenih razloga proučavao. Predstavljala je čarobnjaka Merlina iz legendarnih vremena kralja Artura, vitezova Okruglog stola i potrage za svetim Gralom. Mršavi, sedobradi, sedokosi starac, u dugoj odori, pod šiljatom kapom maga, na kojoj su utkane zvezde, stajao je ispruženih ruku na steni Cornwalla, ispod koje se penio Atlantik. »Čarobnjak Merlin izaziva buru«, pisalo je pod slikom. Ali i Merlin je bio čovek. LJprkos moći da zaziva bure, podložne prirodnim klimatskim poremećajima i razlikama u atmosferskom pritisku, da čini i druga natprirodna dela, u stvari, baš tim moćima zahvaljujući. U mračno doba iza svakog čuda stajao je čovek. Ali takvih ljudi već odavno je sa zemlje nestalo.
Prizor je bio utopijski aseptičan. Sve je izgledalo pro-brano, uglađeno, promišljeno, na mestu. Kao za izložbu dobrog života, s plakata na kome se reklamira Eden, raj na Zemlji — Nova Atlantida. Nebo je bilo kristalno modro. Zidovi azila nisu se videli od drveća. Tropsko rastinje je bilo zasađeno u obliku arkadijskih gajeva razbacanih po travnjaku koji se valovito kretao između njih. kao daje položaj slobodno izabrao, kao da ga tako nije zamislio graditelj a izveli radnici kompanije za uređi-vanje vrtova. Po travnjaku su postavljene klupe. Nisu bile fabričke. Ličile su na debla, slučajno oborena tamo gde je trebalo, u senci drveta, kraj bistrog potoka, koji ni pri najpažljivijem zagledanju nije otkrivao veštačku prirodu, svoje plastično dno. Staze, posute crvenkastim šljunkom, sugerisale su simpozione. LJ bazenu, ispred kapije u gvozdenoj Hori, sedeo je Rodinov Mislilac i iz temena prskao vodu. Skladno, melodiozno cvrkutale su čak i ptice.
Ptice moraju biti žive. mislio je s olakšanjem John Carver (Hovvland). Pored njega je koračao dr Robinson. svaki čas gledajući na sat.
— Ne bih hteo da vas zadržavam, doktore — rekao je.
— Pokažite mi Jamesa i ostavite nas same.
— Ne zadržavate me —rekao je lekar. —A i propisi ne dozvoljavaju da se posetioci puštaju sami medu bolesnike.
— Jesu li opasni?
— Većinom nisu. Ali nikad se ne zna.
Prošli su pored grupe pacijenata. Nekoliko žena i muškaraca sunčalo se na suncu. Bili su u letnjoj odeći. Nisu nalikovali na bolesnike, ore na liude na letovanju.
— Ni za jednog ne biste rekli da je lud?
— Ne bih.
— Vidite li mladića svetle kose?
— Vidim.
— Izgleda sasvim normalan, zar ne, osim što se drži jako ukrućeno. Kod mene ili kod vas to bi bio reumatizam, eventualno diskos.
— A kod njega?
— »Sindrom Oz«. Sećate li se priče o čarobnjaku iz Oza?
— Sećam se.
— Čoveka od lima? E pa, i on misli daje od pleha koji je zarđao i onemogućava mu pokrete.
— Šta preduzimate?
— S vremena na vreme ga podmazujemo — rekao je dr Robinson, bacivši pogled na sat. Bilo je 15.33. — I naravno, ne damo da pokisne.
Posmatrao je »mladića od lima«, stanovnika čarobne zemlje Oz. Saginjao se da dohvati loptu koju mu je drugi bolesnik dobacio. Činio je to neverovatno sporo, robotskim pokretima koji su se u svakoj sekvenci oštro prelamali. Nije ga to potreslo. Ko uobražava da je od pleha, daje sastavljen od ploča, metalnih zglobova i spojnicama užljebljenih delova, samo nalik na ljudske, obavezan je da se dosledno toj iluziji ponaša. Da fizičke radnje obavlja sporo, na razdele. Čemu ludilo ako nema posle -dica, ako fundamentalno ne menja život i životne nazore luđaka? Što ga je potreslo, bila je unutrašnja veza koju je s mladićem uspostavio, a koja je u odnosu na lekara izostala. Automatski, čim ga je ugledao. Ona ista veza koja gaje, iako je staklenim zidom bio odvojen, spojila s indijanskim nahodima u Stanfieldu. Osećanje međusobne pripadnosti, nepoznato u dodiru s većinom ljudi. Činilo se da mu mladić istim emisijama uzvraća, iako ga nijednom nije pogledao. Pokušao je da ga proveri na drugim bolesnicima.
Svuda je bio isti — topao, snažan, pouzdan. Kao velik, nem zagrljaj.
— Vidite li onog s onim aparatomn& sebi?.
Čovek je ležao na suncu. Imao je na grudima glomazan aparat.
— On misli daje umro pa, uglavnom, leži. Međutim, dok je bio živ, patio je od straha da će ga greškom živog sahraniti. Strah je ostao i kad je um iščezao. Zato drži onaj aparat na sebi. Njega je krajem prošlog veka izumeo grof Karnitze-Karnitzki. Sastoji se od staklene kugle položene posle sahrane mrtvacu na grudi i vezane žicom za metalnu hermetičku kutiju. Na najmanji pokret, pri obnovljenom disanju, žica otvara kutiju koja kroz cev s površine zemlje dovodi svetlost i vazduh. Iz kutije isto vremeno iskače nacionalna zastava, signalna rudarska svetiljka i zvono koje zvoni, sve to u trajanju od trideset minuta. Stroj je prilično komplikovan i neudoban, ali on misli da ga je vredno trpeti na sebi. Mi ostali ne delimo to mišljenje. Mašina se često kvari, a onda zvono zvoni..
— Pokažite mi Jamesa — rekao je.
— Moramo ga najpre naći. Vrt je prostran — kazao je lekar, gledajući na sat. Bilo je 15.38.
Prošli su pored nekoliko bolesničkih grupa, ali na Jamesa nisu naišli. Dr Robinson je pokazao ženu upadljive lepote i sete na licu. Sedela je usamljena i netremice gledala u vodu veštačkog potoka koja joj je ispod nogu žuborila.
— Ono je Catherine. Razbolela se posle prvog porođaja. Odbila je da hrani mrtvo dete.
— Za ime boga, Robinsone. zar to nije normalno?
— Bilo bi — kazao je lekar — da je dete bilo mrtvo. Živo je bilo koliko vi i ja. Rodila je posle toga još dva sina oba puta, prema njenom mišljenju, mrtva. U međuvremenu, oni je svakog meseca posećuju.
Na drugoj klupi, zavučenoj u šumarak, sedeo je drugi čovek. Niko nije morao da mu kaže da je to njegov brat James. Saopštio mu je osećaj, silan osećaj kao nikad u životu. Lekar to nije učinio. Nije, izgleda Jamesa ni video. Hteo je pored šumarka da prođe. Stao je tek kada je ...???... da se je zaustavio i da gleda u bolesnika na klupi. Nije ni najmanje ličio na njega da bi se prepoznavanje objasnilo sličnošcu. Imao je sivo, upalo, staračko lice, s krupnim očima melanholika. Bili su istih godina, a izgledalo je da mu je dva puta više. Pogled mu je bio prazan. Zakoračio je prema klupi. Osecao je Iekara iza sebe.
— James — pozvao ga je ispotiha.
Čovek se nije pomerio. Gledao je u daljinu, kroz njega, ali kao da ni tamo. u toj beskonačnoj daljini, ništa ne vidi. Ponovio je ime. I opet ništa. Seoje na klupu. Čovek nije reagovao. Na ukočenom se licu nije pomerila nijedna crta.
— On vas ne čuje. gospodine.
— Smem li da ga dodirnem?
— Možete ali nema svrhe. On je u stanju katatonije. Ništa ne oseća.
Nije verovao. Vlastiti osecaj dokazivao je osecaj onog drugog. Jedan je od drugog zavisio. Tako je uvek bilo. Kad god je. voden njime, nekome hteo da se približi, uvek je bivao bez oklevanja priman. Ovo je bilo prvi put da ga ima. ali da mu ne koristi. Prepoznavao je. naravno. i treći elemenat atmosfere, odvratnost prema dru Robinsonu. Oprečna strujanja su se mešala. Odbojne emisije Robinsonovog fizičkog prisustva ulazile su u zonu njegovog kontakta sa Jamesom i remetile ga.
— Da li bi s njim mogao da govorim nasamo?
— Žao mi je — rekao je lekar nervozno. Bilo je 15.40.
— Interni propisi to ne dopuštaju.
U redu. mislio je. onda će govoriti pred njim. Bilo mu je svejedno. Našao je Jamesa Howlanda. Prvo je našao Johna. Zatim i Jamesa. To je moralo nešto da znači.
— Slušaj me. James. Znam da me čuješ. Ti me čuješ, zar ne?
Bolesnik se nije pomerao. Pogled mu je ostao prazan, lice zatvoreno, ukočeno, kao posmrtna maska.
— Dr Robinson me nazvao Smithom. Ja nisam Smith. James. Ja sam Hovvland. John Hovvland. — Oklevao je trenutak. — I ti si Howland. Nisi Cleveland. James Howland iz Salema.
Lekar je viknuo uzbuđeno.
— O čemu to govorite?
— Ne mešajte se. Robinsone!
Lekar je ustuknuo i pogledao na sat: 15.41. Vreme je stajalo.
— Ti si James Hovvland. Ja sam John Hovvland. Ja sam tvoj brat. James.
Ustao je s klupe i klekao pred brata. Uhvatio ga je za obe ruke i stisnuo ih. Hladne ruke nisu stisak uzvratile. Ili jesu? Liceje bilo sivo. neprozirno. Oči prazne, beziz-razne. Da li je zaista, blago, gotovo neosetno uzvratio stisak? Okrenuo se dru Robinsonu da ga konsultuje. O katatoniji je znao koliko je stanje »prividne smrti« sretao u knjigama o demonskim opsednutostima, ili u praksi indijanskih kultnih obreda. Lekar ih nije gledao. Bio je okrenut polju. Lice mu je bledelo. Pošao je za njegovim pogledom.
Sa svih strana travnjakom približavali su se bolesnici. Neki praznih ruku, neki noseći štapove za golf i bezbol batove. Hod im je bio spor. Kretali su se kao automati, nevidljivim nitima privlačeni, nečujnim komandama upućivani. Prepoznao je mladica od metala iz zemlje Oz i lepu majku žive a mrtvorođene dece. Dolazio je i mrtvac, držeći u ruci tešku staklenu kuglu i metalnu kutiju, čiji je poklopac bio otvoren. Iz nje se vijorila zvezdana zastava, svetiljka signalizirala a zvono zvonilo.
Dr Robinson je iz džepa izvukao vvalkie-talkie i stao nervozno emitovati pozive.
— Simsone. Blacke. Johnsone! Ovde dr Robinson! Nešto se događa!
Bolesnici su se sve više primicali. Oko klupe se sužavao živi. preteci krug ludila. Bio je nesposoban da se pokrene, kao da je za zemlju prikovan. A nije ni osecao potrebu. Nije se plašio. Pogledao je Jamesa. Na njemu se ništa nije primecivalo.
Dr Robinson je urlao u aparat, povlačeći se prema klupi i gledajući na sat na kome je bilo 15.45.
— Simsone! Blacke! Johnsone! Javite se. za ime boga!
Lekar je ustuknuo ispred mladica iz zemlje Oz koji je išao pravo na njega. Neko ga je iza leda pozvao nežnim glasom.
— Doktore Robinsone!
Okrenuo se. Pred njim je stajala lepa majka trojice sinova koji su za nju bili mrtvi. U ruci. visoko podignut, držala je štap za golf s metalnom lopaticom na vrhu. Metalna lopatica pogodila je dra Robinsona posred čela, ali nije pao. Srušio se na kolena tek kada ga je pogodila staklena kugla mrtvaca koji se plašio da ga živog ne sahrane.
Pokušao je da skoči i lekaru pritekne u pomoć. Gvozdeni stisak ga je zadržao na kolenima. Nije više bio bez porekla. Pripadao je Jamesovim rukama, čvrsto oko njegovih sklopljenim.
Kad se lekaru ponovo okrenuo, video je kako mu mrtvac, kao u konzolu, zabada u usta američku zastavu koja leprša na vetricu. Kriknuo je i pokušao da se od brata otme.
— Budi miran, Johne Hovvlande — rekao je James blago.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:15 am





GLAVA DESETA


POBUNA U ZEMLJI ČAROBNJAKA IZ OZA


»Usnio u crnu noć ja i on, svaki
za sebe po značenju sna svojega usnio.«
Prva knjiga Mojsijeva, 41-11


Bilo je 15.50, pet minuta kasnije od vremena obećanog dru Robinsonu, kad se policijska kolona iz Cape Canaverala, na čelu s automobilom Johna Aldena, uz škripu točkova i pištanje sirena, zaustavila pred gvozdenom kapijom Doma u Melbourneu. Specijalni alarmi su umu-kli. Prisustvo policije kojoj se žuri potvrđivali su sada nestrpljivi, isprekidani zvuči običnih sirena. Ni to nije pomagalo. Kapija Doma ostajala je zatvorena. Iz čuvareve kućice niko nije izlazio. Nijedan se prozor na glavnoj zgradi, ni na jednom od paviljona, nije otvorio. Vrata su bila nepokretna. Po travnjacima i alejama ispred pročelja nije bilo nikog. Alden je izašao iz kola i prišao kapiji. Pridružio mu se šerif. Izašli su iz kola i ostali policajci, osim vozača koji su ostali na sedištima. čekajući da se kapija otvori i da automobile uteraju u krug ludnice.
— Šta to treba da znači? .— rekao je Alden. — Robinson zna da dolazimo.
— Mclntosh! — pozvao je šerif. — Preskoči kapiju i otvori je.
Narednik se uzverao na kapiju, odupirući se nogama o gvozdeno cveće. i spustio se s druge strane. Pokušao je da je otvori, vukao, tresao, ali nije uspeo.
— Zaključana je. šefe.
— Potraži nekog ko ima taj jebeni ključ — naredio je šerif.
Narednik se uputio alejom prema administrativnoj zgradi. Staza je sk'retala udesno, zaobilazeći kamenog Mislioca kome je iz temena tekla voda. Izgubio se iz vida. Očekivalo se da će se pojaviti iza vodoskoka.
Nije ga bilo.
— Mclntosh! — viknuo je šerif.
— Ovo mi se ne dopada — rekao je šerif.
Nije se dopadalo ni naredniku Mclmoshu. Ležao je u šiblju aloje, desno od vodoskoka. Na potiljku mu je krvarila rana.
Alden je zatražio da se preko kapije uputi drugi čovek.
Šerif je odbio.
— Ne. dok ne vidim šta se iza nje događa. Ovo je ludnica.
I ovo je, mislio je Alden ogorčeno. Gde god komandu-ju idioti, ludnica je. Samo luđake lece. a idioti se prepuštaju zaštiti sindikata i Boga. Sindikati malo mogu da pomognu, ali je Bog milosrdan. Ako ništa vrednije ne može od njih da napravi, pravi policijske šerife po provinciji..
Šerif je iz kola izneo megafon i zaurlao: — Ovde policija! Govori šerif Delmann! Otvorite kapiju!
— Ovde policija! Govori šerif Delmann! Otvorite kapiju!
John Carver (Hovvland) nije čuo glas, iako je bio jak i ispunjavao krug ludnice pretečom, muklom jekom. Bio je imun za spoljne utiske, oduzet. Gajio je izvesne nade, pogotovu kada je James progovorio bez uzbuđenja koje prati ispovesti duševnih bolesnika. Ali, bolesno je bilo sve što mu je rekao. On. James, naime, nije lud. Njega ovde drže zarobljenog da svetu ne objavi istinu. A ona je u tome da taj svet više nije pravi, nije njihov, da je u rukama neprijatelja ljudske vrste, ludina, verovatno s druge planete. Tuđini su i njega, Johna, oteli od roditelja. Hovvlanda iz Salema, i dali Clevelandima i Carverima, da iz njih nehumanim odgojem — nehumanim u smislu adaptacije na jednu tuđinsku civilizaciju — odstrane sve što je ljudsko, da ih pretvore u robove svoje volje i svoje infernalne misije — uništenja ljudi. On ih je. međutim.
Hteo je da ubije jednog od njih. Patricka Clevelanda. svog lažnog oca. Proglasili su ga ludim i zatvorili ovde. zajedno s drugima koji su takode shvatili da je svet pod okupacijom.
Dr Robinson je imao pravo, mislio je. dr Robinson koji njegovom krivicom leži na arkadijskoj travi i maše američkom zastavom zarivenom u ždrelo. James je luna-tik modernih vremena koji, umesto demonskih uzurpatora, prinčeva Tame. Lucifera. Belzebuba. Asmodeja, Baa-lama. Ariela, što bi ih oko sebe video da živi u doba Medina ili Cagliostra. danas vidi bestijarium malih zelenih U.F.O. kreatura, svet u rukama druge svemirske rase. Njegovo je ludilo indukovano savremenom civilizacijom, kao što je ludilo salemskih veštica provocirano njihovom. I logično je u svoj svojoj strahoti. James svet vidi kao pakao, pa, tražeći mu uzroke, nema hrabrosti da ih nade u ljudima, nego ih premešta u neljudske osvajače koji se ljudskim likom samo služe, kao što se Satana njime služi da zavodi, obmanjuje i korumpira duše. Ludilo je bilo iskreno, prirodno, pa možda i neizhežno. A iznad svega —stvarno. Dovodilo je do činova koji su bili stvarni. Do toga da salemske veštice lete na kuhinjskim metlama i da se na sabatskim orgijama sparuju sa demonima ledenih falusa. Do toga da dr Robinson kao nečovek, antičovek bude ubijen i raskomadan.
Ali ako je Jamesovo ludilo stvarno, a on je. John. zdrav, zašto i on svet kao tud oseca? Kao neku vrstu nesveta, pa i protivsveta? I ne pomišlja, naravno, da nije u rukama ljudi — tud mu je baš zato što jeste, što je u ljudskim rukama — ne misli da njime vladaju bića sletela s druge planete, kojima pripadaju Carveri. Clevelandi i svi oni prema kojima je gajio nepoverenje. odbojnost, odvratnost. On nije lud kao James.
Samo između zaključaka Jamesovog ludog i njegovog zdravog razuma jedva daje bilo razlike. Ako se jedino ti zaključci imaju u vidu. obojica su mogli biti ludi ili obojica zdravi.
Pokazao je preko travnjaka na grupu od desetak bolesnika koja je vukla travnjakom jednog bolničara mlateći ga batovima. Bolničar se otimao, urlajući.
— To je Simson. Jedan od njihovih. Ne obraćaj pažnju. Oni ne zaslužuju sažaljenje.
Ponovio je pitanje.
— Da li svi oni znaju?
— Šta?
Nije znao kako da se izrazi.
— To što i ti?
— Ne svi. ali većina.
— I svi su zato zatvoreni?
— Naravno.
Ludilo je. koliko je znao. ekskluzivno oboljenje. Ljudi su ludeli separatno. svaki na svoj način, svaki na svoju temu. Te su se teme, pa i njihovi svetovi, retko podudarali. U svojim svetovima luđaci su bili sami. Događalo se, naravno, da se izvesna ludila u ponečemu sretnu, pa i sasvim podudare — na svetu je bilo prilično Napoleona — ali je to bilo srazmerno retko da poremeti statističku nadmoć principa luđačke nezavisnosti. Patološka autarkija ostala je glavno opšte svojstvo poremećenih stanja ljudske svesti. U ovoj ludnici, međutim, izgledalo je da skoro svi njeni bolesnici luduju na isti način. Svi osim možda metalnog mladica iz Oza. žene koja je oplakivala žive sinove i mrtvaca koji se plašio da ne oživi u grobu. Pa i oni su učestvovali u pobuni protiv Jamesovih neprijatelja ljudskog roda. James mu je objasnio da su i oni posvećeni u tajnu.
— Ima ih i napolju za koje oni'ne znaju.
— A otkuda ti znaš?
— Ti si mi rekao.
— Ja? Ja ništa o tome ne znam. Ja to prvi put od tebe čujem!
— Ne baš ti. Neko ko je u tebi.
— Ko je u meni?
— Mladić zlatnih očiju.
— Ne samo video. Johne. Ja sam s njim govorio.
— On ti je rekao za te. .
— Koliko je znao, naravno.
— James. Hovvland je živeo u XVII veku. Zar su oni i tada postojali?
— I pre. Johne. Davno pre.
— Otkada?
— To nije umeo da kaže.
Ako je i James video isto priviđenje, onda je ono moralo postojati. Izuzetak bi bio samo da su ga videli u isto vreme. Onda bi se moglo reci da su žrtve indukovane masovne, halucinativne psihoze. Ali. James ga je video u drugo vreme, na drugom mestu, od njega nezavisno. A halucinacija je bila ista. Nosila je puritansku odeću. imala zlatne oči i zvala se Hovvland. Ili su obojica ludi. No tome je protivurečila činjenica da se poludeti na isti način nije moglo, naročito ako za to nije postojao neki uočljiv zajednički uzor — kao što je bio Napoleon Buonaparte — da je svaki luđak imao svoje ludilo. Ono je moglo biti slično drugome, ali nikad isto.
— A da li si video čoveka gvozdenih očiju?
— Johna Aldena?
— Video si ga?
— Samo jednom.
— Kada?
— Kada je pomagao našem pretku Hovvlandu da se uspne na brod s koga ga je u vodu odnela bura.
— Nisi ga video kad je umirao?
— To nisam. A ti?
Oklevao je. Odgovoriti značilo je pridružiti se dobrovoljno ludilu.
— Ja jesam.
— Kako je umro?
— John Hovvland ga je ubio. . Ubio i odsekao mu glavu.
— Raduje me. Kopilan je to i zaslužio.
— Zašto?
— Bio je jedan od njih.
James nije video ubistvo. Njihova su se priviđenja ipak razlikovala. Na žalost, to je bio još jedan dokaz da je lud i on.
Najednom je postao svestan policijskih sirena i megafona koji je monotono objavljivao prisustvo zakona i zahtev da se otvori kapija bolnice.
— Ne brini — rekao je James. — Na kapiji su naši ljudi.
— Zašto bih brinuo?
James ga je začuđeno pogledao.
— Zar ti ne znaš da oni znaju i za tebe? Da je njihova policija po tebe došla?
— Došla je kad je neko iz Doma javio šta se dešava. James, zašto ste to učinili?
— Šta?
— Ubili Robinsona? Zašto ubijate bolničare?
— Ne sve. Među njima ima i naših.
— Zašto ste to učinili?
— Zbog tebe. Da bi te spasli.
— O čemu to govoriš. James? Ja nisam ni u kakvoj opasnosti.
— Dođi — rekao je brat i uhvatio ga za ruku. Opet je osetio strujanje topline koje ga je ispunjavalo zanosom.
Išli su travnjakom. Prozor na velikoj zgradi lagano se otvorio. Iz njega je. vrišteci. na popločeno dvorište palo telo u beloj odeći.
— Pogledaj! — James je pokazao prema kapiji.
Nekoliko policijskih kola u raznim položajima zatvaralo je izlaz. Obojeni reflektori bleskali su na metalnim krovovima. Iza kola su virili cilindri bacača suzavca specijalnog Antiriot scjuacla. U daljini su iz kamiona iskakali ljudi u crnim grudnjacima, pod šlemovima. s automatskim puškama u rukama. Kraj prvih kola stajao je čovek s megafonom na ustima. Poruka je sada bila nešto drukčija. Obaveštavala ih je da je stiglo pojačanje iz Melboumea i da ce. ako se kapija ne otvori, uslediti primena sile. Kraj šerifa s megafonom stajao je krupan čovek pod šeširom od slame, u beloj košulji s kratkim rukavima.
A pored njega, u razgovoru s njim. John Alden, ljubitelj ptica i njegov poznanik iz Pleasant Baya.
Komesar Marlowe. starešina policije Melbourna, bio je odlučan u pogledu prioriteta u svojoj misiji. Njegova prva dužnost bila je sprečavanje bekstva pacijenata i zaštita građana Melbournea. koje je on u neusiljenoj otvorenosti nazivao »prokletim biračima«: druga je bila spašavanje osoblja ludnice, jer i ono je imalo proklela pravo glasa; treća — gušenje nemira. Hapšenje Johna Carvera dolazilo je tek na treće mesto. Prioriteti Johna Aldena redali su se upravo obrnutim redom. Istini za volju, po njemu prioriteta nije bilo. Hteo je Carvera. Za sve ostalo mu se fućkalo. Plan komesara Marlovvea podrazumevao je hermetičko opkoljavanje Doma. .— Zapečatićemo kopilane — rekao je. Dotle se ideja o mehanici akcije slagala s Aldenovom. Ali Marlovve je potom predviđao izbacivanje nekoliko salvi bombi sa suzavcem, frontalni napad svih policijskih snaga i spašavanje bolničara. Aldenu se za bolničare fućkalo. Plašio se da se ne stvori metež koji će Carveru omogućiti bekstvo. Predlagao je prodor izabrane udarne jedinice koja će ga uhvatiti. Za Carvera se, međutim, fućkalo komesaru Marlovveu. Za Carvera, Aldena. F BI., za sve što se nije ticalo njegove titule. Njega su iduće godine čekali izbori. Hvatanje Carvera ionako ce se pripisati F.B.l. Spašavanje Melbournea od najezde luđaka može biti upisano samo njemu u zaslugu.
Pošto je izvršeno opkoljavanje Doma. Marlovve je. iz ukrućene poze Nelsona na Trafalgar Squareu. uprkos očajničkim Aldenovim protestima, dao znak za početak operacije.
Dvanaest policajaca sa crnim pancirnim grudnjacima i šlemovima izbacilo je preko kapije dvanaest bombi sa suzavcem. Gust, zagušljiv dim raširio se travnjakom. To je, verovatno, bio razlog što nije primecen jedan drugi dim koji je izbio iz prozora u prizemlju.
Oklopljeno vozilo, slično tenku, oborilo je kapiju, izbacujući iz duge topovske cevi teške mlazeve vode, premda se nijedan luđak nije video i mlazevi su se sudarali jedino s drvećem i zemljom. Iza cisterne stupali su policajci naoružani štitovima s providnim vrhom, koji im je omogućavao kretanje, sa pendrecima i automatskim puškama.
Požar je primećen tek pred samom zgradom.
Komesar Marlovve je bio primoran da svoj ratni plan prilagodi novim okolnostima. Napad je obustavljen i pozvani su vatrogasci.
Komesar Marlovve je kleo luđake. Agent John Alden je kleo komesara Marlovvea. Policajci Melbournea i Cape Canaverala kleli su obojicu, i vetar koji je promenio pravac i vraćao oblak suzavca njihovim očima.
S prozora trećeg sprata prizor je posmatrao bolničar Blacke pokušavajući da ga sumira u zaključak:
Jedinica s kojom je došao Alden pripada policiji Cape Canaverala. Zatražena je i pomoć iz Melhournea. Melhourne je poslao odred za borbu protiv uličnih nemira. Izvršen je prvi napad ali se policija povukla pre nego što je dospela do glavne zgrade. Pretpostavljani da su primetili požar i da se sada očekuju vatrogasci. Dom je sa svih strana opkoljen. Neki ozbiljniji otpor nije moguć. Jedino odlaganje. I to uz velike žrtve. Za to vreme treba naći neki način da se Carver odavde izvuče. Ja ga lično još ne vidim.
Howlandovi, James Cleveland i John Carver, stajali su na prozoru drugog sprata, u kancelariji dra Robinsona. i posmatrali smeteno nastupanje vatrogasaca. Jedna za drugim, petoro vatrogasnih kola ušlo je u krug bolnice. S isturenim metalnim lestvicama na izvlačenje ličili su na crvene pustinjske bogomoljke. O bokovima, držeći se za ručke, visili su vatrogasci kao crni mravi u napadu. Šlemovi su im se presijavali na suncu. Oko kola nastupala je policija Melbournea i Cape Canaverala.
— Oni se i ne kreću kao ljudi — rekao je James prezrivo.
Nije mu protivrečio. Pažljivo je posmatrao policajce i vatrogasce da vidi ono što James vidi, ono drugo ispod ljudske kože. Ništa izuzetno nije opazio. U njihovim pokretima nije bilo ničeg neobičnog, osim, možda, prirodnog uostalom, nepoverenja i straha što ga razumni ljudi osećaju prema luđacima. U nastupanju se, ispod geometrijskog reda. uočavala preterana opreznost; u odstupanju, kad se red razbio, preterana brzina. Očigledno je bilo da se posao koji ih je čekao nikome ne sviđa, ali da razlog nije u tome što će se doći u sukob s ljudima, nego što su ti ljudi luđaci. Niko nije voleo da ima posla s luđacima!
Da to drugo, ta razlika, nije u tome? Ne sva, razume se. ali jedna. I indikativna. Luđaci su od pamtiveka uživali naročit status. U tzv. primitivnim zajednicama, paradoksalno, neuporedivo viši nego u civilizaciji koja je sebe smatrala prosvećenom. Varvarska plemena Indijanaca proglasila su ih neprikosnovenim bićima. Ponegde su se u njima videle svete ličnosti, a njihovi luđački, često violentni napadi, tumačeni su voljom, darom, katkad i porukama bogova. Pitija u Delfima najpre je padala u trans, naročitu simulaciju ludila, i tek onda je mogla proricati. Prisustvo đavola u nečijem telu manifestovalo se takode manijakalnom agresivnošću. Egzorcirajući demone isterivali su sveštenici iz posednutih — ludilo. Kraljevske lude po dvorovima bile su poslednji ostatak poštovanja koje se nekad iskazivalo ljudima poremećena uma. Budući da su u većini te lude bile najpametnije osobe u kraljevoj okolini, ta ustanova je tek metafora stanja koje je davno iščezlo, jer pravi luđaci su već bili po ludnicama. Samo su lažni na dvoru ostali. Tada, u stara vremena, niko ih se nije bojao, niko stideo, niko od njih mučio usamljenošcu i glađu, niti terorisao. Niko ih nije lečio od izuzetosti, egzorcirao iz njih njihovu izuzetnost. Luđacima je razumevanje uskraćeno tek od doba koje je tvrdilo da je razumno, da je na svako razumevanje spremno. Tek u njemu, pod okriljem razuma, oni koji ga nisu imali počeli su da ulivaju nepoverenje, strah, pa j, grozu.
Nije li. dakle, to drugo, razlika koju je James imao u vidu kada je za policajce rekao da se ne kreću kao ljudi? Jer. on ih se nije plašio. Ni u jednom trenutku se medu luđacima nije osecao nesiguran ili ugrožen. Ni posle ubistva dra Robinsona. Nekako mu se i to ubistvo činilo prirodno, čak i razumno, iako nije mogao objasniti — kako. Kako je jedno brutalno ubistvo mogao primiti kao razumno? Kako je za razumno mogao uzeti masakriranje bolničara Simsona? Kako je mogao ostati ravnodušan na prizore na koje je naišao kada ga je James odveo u glavnu zgradu, sa čijeg je prozora posmatrao nastupanje uistini razumnih ljudi, policije i vatrogasaca?
— James.
— Da. Johne?
— Ko su oni'!
— Ne znam. Ljudi nisu. to je sigurno, ali ko su. ne znam.
— Dobro. Ljudi nisu. Za ljude se samo izdaju. Ali tada moraju biti nešto drugo. To drugo ti si prepoznao. Uočio si ono što ih od pravih ljudi razlikuje. Zar to nije bio put da se ustanovi ko su oni? Jer, to drugo što si u njima video, suma tog drugog i drugačijeg, to je ono što su oni.
— Stvar nije tako jednostavna. Dokazi su najčešće posredni. Neposrednih ima malo, inače bi svima bilo jasno da se ne živi medu ljudima. Hoću da kažem da je maskarada savršena. Ona postaje providna tek kad zanemariš empirijske očiglednosti. oslobodiš se magije njihove uspešne simulacije čovečnosti. zaobideš realnost i pogledaš malo iza nje. A potom dublje ispitaš istoriju istorijom stvorili. Zar ti ta istorija. ova civilizacija, zar ti se one čine — humanim? Zar ti je prizor koji upravo gledaš — ljudski?
Morao je priznati da mu se ljudskim ne čini. Morao je takode priznati da njegov osobni zaključak u pogledu istorije takozvanih ljudi i njihove civilizacije nije daleko od Jamesovog. Svaki je normalan čovek mogao do tog zaključka doći. Trebalo je samo da zamisli kako o istoriji ništa ne zna, da mu istorija ni u najmanjoj meri nije poznata, pa onda sam da sastavi novu. da napravi istoriju ljudi kakva bi po njemu trebalo da bude. a da odgovara idejama koje postoje o čoveku i njegovoj zemaljskoj misiji. Video bi da bi dobio sasvim drugu istoriju od realizovane.
Nešto se tu nije podudaralo, nešto je tu đavolski škripalo.
Kad su u zgradu ušli, ona je vec bila u rukama bolesnika. Činilo se da su podeljeni u grupe, iako se nije videlo ko je to učinio, ko njihovim ludilom upravlja, ni kako. Dogovora nije bilo. Ni komandi. A opet. sve je delovalo usklađeno, organizovano. harmonično. Odvijalo se cutke. bez emocija, bez žurbe. I bez haosa, uobičajenog kod razumnih ljudi u takvim prilikama. Iako su živeli u svojim svetovima, svako u svom. međusobno različitom, možda i isključujuce protivurečnom. funkcionisali su kao da žive u jednom svetu. Integracija mimo svetova obavljena je automatski, kao da njome upravlja moćan uslovni refleks, oslobođen potrebe da se oslanja na volju ili svesnu nameru.
Jedni su dovlačili težak nameštaj da zabarikadiraju ulazna vrata, drugi su blokirali prozore prizemlja. Kante benzina izlivane su na podove, potom lokve paljene. (Ni to ga nije uplašilo. Odnekud nije mislio da može izgoreti. Činilo mu se da je nezapaljiv.) Na prvom spratu. kroz otvorena vrata kupatila, video je kako grupa pacijenata metodično dokrajčuje sekretarice dra Robinsona. Medu bolesnicima je bilo i nekoliko bolničara. Nisu nastojali bilo ozbiljnih izgleda. Naprotiv, bili su najgorljiviji u pokolju drugih službenika.
— Vreme je — rekao je njegov brat. — Ne zaboravi da se policajac zove Mclntosh i da je po činu narednik. Morao je to znati. Nosio je Mclntoshovu uniformu. Sišli su u prizemlje. Suzavac je prodirao kroz prozore koje su vatrogasci razbijali sekirama. Kroz vitražni prozor u holu su proturili crevo iz kojeg je šikljao snažan mlaz vode. Dvojica bolesnika isekla su ga sekirama i vatrogasci su ga povukli. S ulaznih vrata dopirali su udarci krampova. Drvo je popuštalo. Na vratima ordinacija i kancelarija uprave skupljali su se bolesnici sa batovima, štapovima, sekirama i noževima. Čekali su da se policija probije u hol. Izgledali su pribrano i razumno. Medu njima bio je i mladić iz zemlje Oz. Nasmešio mu se i mahnuo rukom. Učinio je to sporo, kao lutka. Setio se daje mladić od pleha i da mu nagli pokreti teško padaju. Uzvratio je osmeh i mahnuo rukom.
Stajao je s bratom na vratima za koja mu je rečeno da vode u podrum. Kad policajci provale u zgradu i nastane metež, on i James ce u podrum sići i kroz prozor, čije su rešetke već odvaljene, izaći u vrt. On će igrati narednika Mclntosha koji je uhvatio luđaka.
Ulazna vrata su se uz tresak srušila. U hol je provalila rulja vatrogasaca i policajaca pod gasnim maskama. Policajci su ispaljivali bombe sa suzavcem. Bolesnici su ih napali. Policajci su otvorili vatru iz mašinskih pušaka. Pre nego što ga je James uvukao u podrum, video je kako jedan od bolesnika sekirom pogađa vatrogasca u vrat i kako nekoliko drugih padaju pokošeni policijskim mecima.
James je zatvorio vrata za njima.
— Moramo čekati — rekao je.
Ubrzo su se vrata otvorila i bolničar Blacke mu je pružio gasnu masku, otetu jamačno od ubijenog vatrogasca. I to je bilo dogovoreno. Kako nije znao! Sve je vreme bio sa Jamesom. Ovaj se ni sa kim ni o čemu nije
Niko u Domu za njegov dolazak nije znao. A ipak se sve odvijalo kao da je programirano.
— Navuci je — kazao mu je brat.
Navukao je masku. Ideja je bila dobra. Uniforma će mu pomoći da prođe kroz policijski kordon. Ali Alden ga poznaje, njega ne bi obmanula.
— Hajdemo!
Bolničar Blacke nije za sobom zatvorio vrata podruma. Lutajući metak pogodio je Jamesa. Uhvatio se za grudi i zaljuljao.
— James! — kriknuo je i prihvatio ga. Pažljivo ga je spustio na pod a zatim odvukao u stranu, van domašaja vatre. Skinuo je masku s lica.
James se nasmešio.
— Žao mi je što se nismo bolje upoznali. Ali, ima vremena.
Nije mislio da ga ima. James je umirao. Morao je to znati, a ipak je očekivao da imaju vremena. Nije to razumeo. Uostalom, ništa ovde nije shvatio.
— Sad ćeš morati sam . .
— Ostaću s tobom.
— Nećeš — rekao je brat. —Ja nisam važan. Niko od nas nije važan. Samo si ti važan.
— Zašto sam ja važan?
— Saznaćeš — rekao je brat. — Slušaj glas.
— Kakav glas?
— Ne plaši se, ne opiri se kad ga čuješ. Taj glas ti želi dobro.
— Kakav glas, James, čiji glas?
— Luanin. Glas koji ja sada čujem.
Ništa nije čuo. Samo urlanje i puščanu paljbu. Buku i bes.
— Nećeš ga tako čuti. Johne. Tako se čuju njihovi glasovi.
— Kako ću ga čuti? — pitao je. uprkos tome što je znao da je to besmislica, da govori s luđakom, da je taj glas posledica bolesnih halucinacija, da je Luana utvara stoje bio njegov John Hovvland, puritanac zlatnih očiju iz Pleasant Baya. A onda se seti daje i on John
Hovvland. da je to blagodareci upravo utvari koju poriče.
— Iznutra. Johne. Kao ja. Rekao sam Luani za tebe i ona ce ti se javiti. Ona ce ti sve reci.. Sad idi.
Osetio je suze na licu. Plakao je. Bilo je to prvi put u životu. Do sada je živeo u svetu u kome nije mogao da plače. Nije bilo ničeg prema čemu bi osećao saučešce. sažaljenje, ničeg čiji bi gubitak žalio ili za čim bi patio. Sad je gubitak osecao. Gubio je brata. Tek što ga je našao, izgubio ga je.
— Zašto plačeš. Johne?
— Zar to nije očevidno?
— Ništa što je očevidno nije istina. Zapamti to. Johne. To je njihova filosofija. To je ono na čemu su nas uhvatili.. Podigni me malo. . i idi. Oni dolaze.
Podigao ga je, uspravio uza zid. Poljubio ga je u čelo.
— Znaš li samo šta žalim?
— Ne. James.
— Žalim što još uvek ne znam ko su oni.
John Alden je obilazio oko zgrade. Želeo je lično da se uveri u tvrdnju komesara Marlovvea da je »zapečaćena« njegovim ljudima, da »nijedan kopilan ne može pobeci.« Uprkos amaterskim brljanjima do sada, od kojih je klipan očekivao produženje mandata, ovog puta je, izgleda, posao obavio dobro. Kordon oko zgrade bio je nepropustljiv. Na svakih nekoliko metara stajao je policajac sa gas-maskom i automatskom puškom. Svaki treći držao je bacač suzavca i ubacivao dimne bombe kroz prozore u plamenu. U zgradi je već odavno moralo biti neizdržljivo.
A niko nije pokušavao da pobegne.
Prvi koji je to uradio nije bio bolesnik. Bio je policajac pod maskom koji je pokušavao da se izvuče iz otvora podrumskog prozora. Otvor je bio mali i čovek se mučio.
— Hvala, gospodine — rekao je policajac kad se pribrao.
— Kako je unutra, narednice? — upitao je Alden.
— Narednik Mclntosh — policajac je salutirao.
— Vi ste prvi preskočili kapiju. Mislili smo da su vas luđaci ubili. Kako je unutra?
— Neće još dugo trajati, gospodine.
— Ali zašto niko ne beži?
— Ne znam, gospodine. To su luđaci. Ko zna kako njihova pamet radi.
— Jeste — rekao je Alden. — Ko zna?
Alden je mahnuo rukom i produžio s obilaskom.
John Carver (Hovvland) je produžio prema kapiji. Još je na dlanu osećao suv, jak stisak ruke ljubitelja ptica iz Pleasant Baya.
Sat kasnije, u uniformi narednika Mclntosha, stajao je izvan zidova i posmatrao požar koji je gutao Dom.
Mislio je na brata Jamesa koji se za njega žrtvovao. Na lude ljude koji ga nisu poznavali, koji mu ništa nisu bili, a za njega su se žrtvovali. Na mladića od metala iz čudesne zemlje Oz. Na lepu majku mrtvih sinova koji su je redovno posećivali. Na bolničara Blackea koji mu je doneo gasnu masku, koji je pripadao onima što su znali da žive u svetu okupiranom od ljudskih neprijatelja u ljudskom liku. Na mrtvaca koji se plašio da ga živog ne sahrane, a koji je ipak aparat što ga je od toga štitio žrtvovao za njegovo spasenje. A iznad svega na poslednji prizor pre nego što je stepenicama strčao u podrum.
Kroz dim, s druge strane hola, koračao je čovek, držeći u ruci glavu policajca pod gas-maskom iz koje je kapala krv.
Ludnica je gorela. Goreo je azil poslednjih pravih ljudi, sklonište njegovih prijatelja. Jedinih stvorova koji su, čak i iz dubine svog ludila, znali tajnu što je svim razumnima uvek izmicala: da svet u kome žive s ljudskim svetom nema ničeg zajedničkog, da je samo simulacija humaniteta. Goreo je svet u kome se osećao dobro, a bio je svet u kome se osećao rdavo, koji nije bio njegov, u kome je bio tuđin.
Do sada tuđin, a sada i begunac.
Poželeo je da mu se glas o kome je James govorio javi, da više ne bude ovako sam. Znao je da je to nemoguće. Za tako nešto trebalo je verovati da je od pleha, trebalo je biti lud kao njegov brat James, kao poslednji ljudi koji su goreli u požaru.
Bolničari su iznosili nosila s leševima. Leševi su bili nagoreli. ali prepoznatljivi. U svakom slučaju, Johna Carvera bi poznao, lzbrojano je sto dvadeset bolesnika. Svi su bili mrtvi. Većina je izgorela ili ugušena dimom. Manji broj bio je pogođen policijskim mecima. Ni od osoblja se niko nije spasao. Većinu su izmasakrirali luđaci. Nekima su bile odsečene glave. To je Aldena zbunjivalo. Glave su, naime, odsečene bile policajcima i vatrogascima. Pokušao je o tome da razgovara s komesarom Marloweom, ali s njim se nije moglo razgovarati trezveno. Službeno je Marlovve još bio živ, a stvarno se ponašao kao da je i on mrtav. Razumeo ga je. Posle ovakvog masakra čekala gaje penzija, ako ne i suspenzija dok se istraga ne izvrši, i tek onda bude penzionisan. Svi su leševi pregledani i identifikovani. zgarište glavne zgrade pretraženo, temeljito pretreseni svi paviljoni i pregledan krug bolnice. Johna Carvera nigde nije bilo. Stvari su počele da se komplikuju kada je u Bostonu, ispred Harvard Squarea. osetio da je praćen, i kad se posle toga u to uverio. Zatim je na podestu drugog sprata kuće Nadine Hathaway udaren u glavu u trenutku kada je Carvera gonio. Ranije je mislio da ga je udario Carver, sada više nije bio siguran. Inspektor Schryver iz bostonske policije pokazivao je prevelik entuzijazam da ga u pritvoru zadrži, a njegov pretpostavljeni, pomoćnik direktora F.B.l. David Turner, premalen da ga iz njega izvuče. Lasky ga je uputio na Floridu, iako je znao da je Carver u Arizoni. Na Floridi su ga lekari ...???... , Tennant vucarali po močvarama indijanskih rezervata sve dok nije dobio malaričnu groznicu i iz novina shvatio da je Carver u Stanfieldu. Lagao ga je i Cortazar iz Stanfielda. I nepoznata žena koja se izdavala za gospodu Rosenberg na bivšoj adresi Clevelandovih. Na putu iz Cape Canaverala u Melbourne došlo je samo za njega do oluje. Zamalo nije poginuo. Mislio je da Carvera najzad ima u šakama. Onda je došlo do te proklete pobune luđaka. Mislio je. takode. da je ta pobuna luđačka, spontana, da je sve to prosto njegova zla sreća, ali pobuna nije bila spontana. Ni prirodna. Bila je namerna. organizovana da ga spreči u hapšenju Johna Carvera.
I ona je bila delo Te raj i ma. Luđaci su 'lerajumi pripadali ili bili naterani. putem kojim je i oluja »organizovana«. da se za Carvera žrtvuju. A to je moglo značiti samo da je u zločinačkom kultu John Carver nešto naročito. Jedan od prvosveštenika. Možda i vrhovni prvosveštenik reda.
A i nešto drugo. Mnogo mračnije. Neuporedivo opasnije. Nešto — nepojamno. neverovatno. Nešto — nemoguće.
Šeril Cape Canaverala, koji je u duhovnom odsustvu komesara Marlowea začudo ispravno funkcionisao, doneo je spisak žrtava. Bila su tri spiska. Jedan spisak luđaka, drugi osoblja azila, treći vatrogasaca i policajaca. Na poslednjem je bilo i prezime Mclntosh. Narednik je nađen u podrumu, lako je bio bez glave, identit'ikovan je po brazgotini operacije slepog creva. Mclntosh je bio u donjem rublju. Uniforma mu nije nađena.
Alden je video sebe kako pruža ruku policajcu koji je pokušavao da se iz zapaljene zgrade izvuče kroz podrumski prozor. Video je sebe kako ga izvlači. Video je potom, premda to nije onda zapazio, kako taj policajac ne skida masku, iako mu ona više nije bila potrebna. I kako se on. Alden. ne pita odakle Mclntoshu gas-maska kad je preskočio kapiju pre nego što je ispaljena ijedna bomba sa suzavcem.
Najzad je video sebe kako pogledom prati Johna Carvera koji odlazi prema...???...


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:16 am







GLAVA JEDANAESTA


LUANA, DEVOJKA IZ DRUGOG SVETA


»I Duh i nevjesta govore: dođi.. I ko je žedan neku dođe. i ko hoće neka uzme vodu života zabadava.«
Otkrovenje Jovanovo. 22—17


Dosad je bio samo u tuđini. Sada je i begunac. U tuđini, begunac od tuđina.
Znao je jedino da se nalazi na Floridi, u močvarama provincije Bravvard, jugozapadno od Melbournea. Ni kuda ide, ni zašto ide u tom pravcu, nije znao. U svakom drugom bio bi podjednako izložen, podjednako — u tuđini. Iz svakog bi morao da beži u neki drugi pravac, a iz ovog u treći. Kretao se sporo, s naporom, pipajući pod nogom klizavo tle. najčešće do pojasa u vodi. Morao je biti obazriv. U močvarama je bilo zmija, aligatora i živog peska. Za njega je. uostalom, ceo svet bio — živi pesak. Jedan pogrešan korak i zauvek ce u njemu nestati.
Svuda unaokolo, prožeta suncem na zalasku, do stabala u vodi. sa zmijastim korenjem položenim po dnu. prostirala se kolonija mangrova drveća, skeleti pokriveni lišćem umesto zemljom. Koščate grane u gustom prepletu, s kojih su visile ljigave, vlažne lijane, zaklanjale su nebo. Na krčevinama ono se opet pojavljivalo. Prozračno, usijano, zlatno, upijalo je maglu koja se kao s kartaginskog žrtvenika iz ritova isparavala. Barske ptice su kreštale. insekti zujali, ali ga život ritova nije umirivao. Nije mu pružao zaštitu i sklonište. Ovo nije Pleasant Bay u kome se osecao kod kuće.
Ovo nije Pleasant Bay u kome je sahranio Louisu Barlovv. On se toga. doduše, ne seca. Pamti noc provedenu s Crnkinjom, ravnodušnost s kojom je primila njegov muški neuspeh. svoju razdraženost pamti, ali ne i ubistvo. Ni ono što mu je sledilo. Ne seca se ni kako je odsekao glavu Gardinerovoj. Moralo je to biti pošto je u Pleasant Bayu sreo ljubitelja ptica i vratio se u Hyannis. pre porodične večere na Elms Hillu. Šta je uradio s ja. U sobi starice Alden. na krevetu iz kolonijalnih vremena Nove Engleske, ležala je Nadina. John Hovvland, starac zlatnih očiju, digao je tomahavk i potom ga naglo spustio. Glava nije jednim udarcem odsečena. Udario je po vratu nekoliko puta. Na isti način kao i on, trista pedeset godina kasnije.
Šta je značilo ponavljanje jednog pokreta, jednog zločina, jedne sudbine kroz stoleca? Postaje li se grešnik zauvek? I može li se od te prinudne imitacije pobeci? Od koga je on bežao? Od ljubitelja ptica i njegove policije? Od sebe. od svog ludila, od mladica sa zlatnim očima. Johna Howlanda, kojeg ponavlja? Ili beži od svojih zločina koji ova dva bekstva u jedan greh spajaju?
Učini mu se da čuje nešto što ne pripada večernjim glasovima močvare. Oslušnu. Najpre pomisli da ga gone motornim čamcem. Šum je. međutim, dolazio odozgo, s neba. Nad krošnjama mangrove prašume leteo je helikopter. Kao pozlaćeni vilin konjic. Prilegao je u senku. spojio se s mokrom zemljom ostrvceta između barskih rukavaca. Helikopter je kružio nad močvarom. Setio se laste i njenog sunovracanja u vodu. Helikopter se neće sunovratiti. Materija ne zna za samoubistvo. U njemu su ljudi koji nemaju smisla za lepotu umiranja kada je čoveku najlepše. Jedino što ih interesuje, on je, ludi glavosek. Helikopter je odleteo prema jugu.
Da li je lud? Mislio je o tome racionalno, premda mu je vec sam čin, ukoliko i on nije besomučan. davao nade da nije. Racionalno razmišljanje o svojim postupcima nije svojstvo patološkog mišljenja. I opet je zavišilo od vrste skrajnuca. faze u kojoj se bolest nalazi. U početnoj fazi, bizarni čin. upriličen poremećajem smisla za realnost, mogao je luđak iz privremeno povracenog smisla trezveno da prosuđuje, pa i shvati kao luđački čin. Kasnije ce on biti ponovljen. Ponovljeno ce biti i tempo-ralno ozdravljenje. Ali ce na strmoglavom putu mentalnog propadanja razmaci između kriza postajati sve kraci. luđački lapsusi sve učestaliji, zdrave sekvence sve rede. bizaran čin koji može biti izazvan drugim uzrocima, rdavom procenom. gubljenjem živaca, histerijom ili prenapetošcu. Lažna je racionalizacija ono što bolest dokazuje. Pokušaj Jamesa da ubije očuha. Patricka Clevelanda. nije sam po sebi luđački. Oceubistvo je vulgarno umorstvo, moralno komplikovano krvnom vezom. Luđačko postaje tek Jamesovim opravdanjem, uverenjem da ga je napao zato što pripada uzurpatorima ljudske isioriji', monstrumima, koja svet, u ljudskim likovima, vode u propast. Suluda dela državnika — Hitlerovo »totalno rešenje jevrejskog pitanja« ili Staljinov i Robe-spierreov revolucionarni teror — ni ovakvim racionalizacijama nisu postajala per se manijakalna. Postajala su tek nakon poraza u ratu ili Termidora. Pobeda bi im obezbe-dila slavu remek-dela razuma. Staljin je rat dobio. Uprkos indignaciji, njegov se genocid smatra nepotrebnim, gnusnim ali nikad .— luđačkim. Racionalizacija, dakle, ako je i moguća, nije sama po sebi dokazivala duševno zdravlje. Racionalizacija i nije mogla biti obavljena. On se sumanutih činova nije secao. On ih za svoja nije priznavao. On se kao ubica nije osecao. Samo. možda je baš to bio najdublji stepen racionalizacije do kojeg je poremećeni um mogao dospeti — savršen zaborav kao alibi razuma u povlačenju.
Podudarnosti opšteg duševnog stanja između njega i Jamesa govorile su u prilog hereditarnom ludilu koje poreklo vodi od praoca nacije. Johna Hovvlanda. ubice sa zlatnim očima (zlatne oči, uostalom, imali su i on i James), ali se i tu mogla naći uteha. mogućnost daje lud samo James, a on tek pesimist, u najgorem slučaju mizantrop. Istina je da su se obojica u ovom svetu osecala stranački kao u tuđem svetu, ali za njega, Johna. svet je bio tud jer su ljudi izmenili svoju prirodu, a za Jamesa jer je ona kod većine zumenjena tuđom. Za njega su ljudi bili manje nego ljudi, za Jamesa to više uopšte nisu bili ljudi. Bili su nešto — drugo. Nije poznavao reljefniji uzorak genetičke memorije od istih tlapnji koje su nemoguće i natprirodne. Sve što ih je okruživalo, naročito posle kolektivnog žrtvovanja ludnice da se on spase, pre je ličilo na tajnu nego na ludilo, lako je, naravno, i to bilo objašnjivo. LJ Domu se zbila neobična ali moguća koincidencija. Pobuna je izbila spontano i samo slučajno kad je njemu trebala. Masovna indukcija ludila pretvorila je pobunu u pokolj. Sve je bilo normalno, koliko je bio normalan svet u kome se odigravalo. Obaveštenje da je pobuna namerna, organizovana za njegovo dobro, poticalo je od Jamesa, a James je bio lud.
Naglo se mračilo. Morao se zaustaviti, naći suvo zemljište na kome će provesti noć. Dok ona traje, bezbedan je. Po mraku ga ne mogu goniti. Pretpostavljao je da se potera kreće močvarom ovako kao i on, ili u čamcima. Helikopter je samo izvidnica. Bili su u prednosti nad njim jer su mogli imati vodiče, domoroce koji kraj poznaju. On ga ne poznaje. Ali, možda je to nepoznavanje njegova, a ne njihova prednost. Ne poznajući kraj, nije birao smer koji bi potera mogla predvideti. Bežao je nasumce, voden instinktom čiji izbor niko nije mogao da nasluti.
Bilo je nešto čudno s tim instinktom, kao da u njemu deluju dva nagona i kao da oni najčešće nisu saglasni. Za jedan je bio siguran daje njegov. Nije ga osecao kao puki slučaj, nego više kao odluku koju je donosio na osnovu činjenica, koliko ih je mogao razabrati, koliko je znao geografiju Floride i prirodu njenih močvara — veoma malo, uostalom — ostavljajući da njihov nedostatak nadoknadi sreća. U tome instinktu bilo je nečeg racionalnog. U svakom slučaju, tih nekoliko geografskih činjenica po kojima se ravnao. On je bio delovanje na osnovu hipoteze za koju nisu garantovale sve premise, hipoteze koja se ostalom polovinom oslanjala na slučaj. Onaj drugi bio je neodoljiv poriv da postupi suprotno od svega što mu je savetovao prvi, trezveni instinkt. Činjenice u službi prvog nisu mogle da savladaju šlepu silu drugoga koji ništa u realnosti nije podupiralo. Našao se na ijednog smera, sve dok ga je vodio na jugozapad, što dalje od ljudi. Nasumce je izabrao suprotan od onoga na koga ga je upućivao slepi nagon, i pošao za prvim, oslanjajući se na neke predznake na tlu koji su nagoveštavali da bi tim putem močvara mogla biti plića. Bila je. ali je ubrzo naišao na živi pesak i morao se vratiti da pode tamo gde ga je onaj drugi nagon još od početka upućivao.
Helikopter je opet čuo. Nije ga video. Odozgo, kroz mangrove grane, u mrežastim oknima lijana, nazirao je crvenkasto svetlucanje kontrolnih lampi. Zavukao se u šupljinu drveta da prespava noc. Umor ga je savladao. Zaspao je. Iznad njega gorele su lampe helikoptera, crvene, od vetra upaljene ljudske oči.
U helikopteru, na sedištu pored pilota, sedeo je čovek crvenih očiju. Vec nekoliko puta pilot ga je upozorio da kruženje nad močvarama nema svrhe. I sam je to, gledajući tamnu mrlju ispod sebe, uviđao, ali se John Alden nikako nije mogao prelomiti da naredi povratak u Melbourne. Najzad je raspolagao ovlašcenjima. Posle iscrpnog i dokumentovanog izveštaja Centrali u VVashingtonu o »aferi odsečenih glava«, F.B.l. je ishodio podređivanje svih policijskih snaga njemu. Imao je na raspolaganju sve što mu treba.
Sve osim Johna Carvera.
David Turner, naravno, nije lako primio obaveštenje daje brat njegove žene višestruki ubica. Dotle je njegovo rezervisano ponašanje bilo razumljivo. Nikome tako nešto ne bi bilo ugodno. Iako je u prosvećeno doba zločin bio individualan, i svakoje za sebe odgovarao, njegova je aura ostala kolektivna. Moralna senka zločina pokrivala je i najbližu okolinu zločinca, porodicu najčešće, a ponekad i prijatelje. Važilo je to naročito za javne, izborne službe. Turner je to uzimao u obzir. Njegovo je nezadovoljstvo, oklevanje ...???...mere protiv zeta, do ove tačke razumljivo. Nije. međutim, bio razumljiv otpor ideji da posredi nije luđački čin jednog čoveka, nego ludilo više njih, udruženo u satanistički kult Terajima.
— Šta je to, do vraga? — pitao je pomoćnik direktora F.B.l. — Nikad za tako nešto nisam čuo.
Pokušao je da mu objasni, sažeto koliko je mogao, o čemu je reč. Nije imao vidljivog uspeha. Pogotovu kada je pomenuo navodne pripadnike kulta, medu njima i profesora Williama-Billa Laskvja.
— Vi ne znate šta govorite, Aldene! — vikao je Turner preko telefona. — Vi ste poludeli!
— Nisam, gospodine. Ali neko jeste — odgovorio je.
— Ko?
— Lasky, na primer.
— Mislite li da ja s tom somnambulnom pričom smem da izađem pred direktora? Da u Americi, da igde u svetu, mogu naći sud koji će u to poverovati? Koji će poverovati da u XX veku zemljom lutaju fanatici koji seku glave da bi iz njih čitali budućnost? I šta će im te komplikacije? Ionako moraju znati da idemo do đavola!
— Ili će poverovati, ili ćemo imati još ljudi bez glava.
— Već ih imamo — rekao je Turner.
Ohladio se.
— Još su je nekome odsekli?
— Nisu, Aldene — urlao je Turner. — Nisu je odsekli. Ali je taj čovek i inače nema.
Veza je prekinuta. Alden je spustio slušalicu. Šta je Turner hteo da kaže? Minut kasnije shvatio je da je u očima pomoćnika direktora F.B.l. jedini ozbiljan kandidat za »čoveka bez mozga« — on sam. Pa ipak, dobio je što je trebao. Sve osim Johna Carvera.
Turner nije poverovao u Terajim. Šta bi rekao kad bi mu poverio bojazan da će Carver iskoristiti noc i pobeci iz močvare jašući na grani mangrova drveta? Da li ce to učiniti, nije zavisilo — barem za njega — od toga može li se to uopšte uraditi. Sv. Augustin i sv. Toma Akvinski tvrdili su da može. Autoritativni Canon Episcopi iz 900, godine takode. Pa zar Satana nije preneo Hrista na vrh planine da ga iskuša? Zavisilo je pre od toga ko je od laičkih i sveštenih demonologa u pravu. Jedni su tvrdili da je za magijski let dovoljna đavolova pripomoć. Nije potrebna ni metla, ona je tek poštovanje tradicije prvih letova. Drugi su, kao Prierias i Del Rio. uveravali daje nužna pomast dobijena kuvanjem novorođenčadi. Knjiga Roberta Ambelaina. velikog majstora martinističkog reda Elus Cohens. donosi recept. Međutim, Pierre de Lancre još 1610. godine piše da se može leteti bez ikakve pomasti, kojom Satana privoljuje veštice na mrcvarenje dece i još dublje potonuce u demonske zavisnosti. Ako je on u pravu, Carveru ništa ne treba da iz močvare pobegne. Ništa osim mangrove grane, i to iz počasti prema svojim mračnim prethodnicima.
— Probudi se!
Bio je u polusnu kroz koji se java tek probijala. Toj javi pripadao je i glas. Uporno je ponavljao:
— Johne, probudi se!
Još je bio na Cape Codu. premda je. prenut glasom, s njega odlazio, vraćao se u močvare Floride. Obris kačara Aldena još je, načet javom, pred njim stajao. Iza njega je bilo more, na njemu jedrenjak »Mayflower«. Spremala se Standishova ekspedicija. Alden je od njega tražio da i oni podu.
— Johne Honlande, probudi se!
Sedeo je u šupljini mangrova drveta, najednom budan. Bela jutarnja magla pritiskala je močvaru, kidajući se po rubovima i lelujajući oko sabljastog šiblja. Predeo je imao začaranost vilinskih virova. Tišinu nije remetio nijedan šum. Ni glas je nije remetio. Nije imao zvuka. Govorio mu je gotovo nežno: — Ne pomeraj se, budi miran. — Glas nije čuo, saznavao ga je. Kao nemu. recima iskazanu misao koja iz njega dolazi ali mu ne pripada, njemu se samo obraća, potičući iznutra, iz ^esk,pnijčtiosti praiskonskog dodira sa svetom.
Njegovo ludilo je napredovalo, usavršavalo se, sve više je ličilo na Jamesovo. Pored vizuelnih, sada je dobilo i slušne halucinacije. Neće im se prepustiti. Neće glas poslušati. Neće na ludilo pristati. Pomerio se i izvukao nogu iz šupljine.
— Ne, Johne! Nemoj!
Izvukao se iz šupljine, uspravio i — ukočio. Duž kvrgavog drveta spuštala se crna. vitka zmija. Glava joj je bila na stopu od lica. Čeljust joj se rastvorila, otkrivajući žalac, tanak kao igla. Zatvorio je oči, nesposoban za pokret, opčinjen. Očekivao je munjevit bol. Umesto toga. čuo je siktanje. Otvorio je oči. Glava se od njega udalja-vala, kao da je neka sila oturuje. Čeljust se još više razjapila, rep besomučno po drvetu tukao. Odmah ispod glave primetio je ulegnuce pritiska čiji izvor nije video. Izgledalo je kao da je zmiju na tom mestu ščepala nevidljiva šaka. U silovitom se trzaju crno telo zmije s drveta odmotalo, od njega odvojilo i, uvijajući se u vazduhu, u vodu sunovratilo. Video je kako se zmija pod površinom ispravlja i nestaje u mulju.
— Ne plaši se — rekao je glas — neće se više vratiti.
Nije znao čega se više plaši, povratka zmije ili glasa.
Zmija bi ga ubila brzo. Glas ce ga ubijati polako, mrvice deo po deo njegovog uma. Kao što je mrvio Jamesov.
— Ja sam prijatelj tvog brata, Johne Honiande. Ja sam Luana. Govorio ti je o meni.
Glas je znao šta misli. Bio je uplašen. Glas je to znao.
— Samo zato što si uplašen, Johne, što ti je misao na strah koneentrisanu. Strah tada postaje poruka. Čujem je kao što životinje po mirisu straha jedna drugu osećaju.
Nastojao je ni o čemu da ne misli, da misao sasvim raspe. Nije smeo popustiti nagonu usamljenosti koji pomračeni um gura sve dublje u svet imaginacije, među nepostojeće glasove i utvare iz nepostojeće stvarnosti. On nije lud!
— Ne, Johne, ti si samo — drukčiji. Ne opiri se tome. Ne zatvaraj se. Pusti me unutra.
Popustio je.
— Ko si ti?
— Opusti se. Ne rasipaj misao. Ne razumem te dobro.
— Ko si ti?
— Luana. Tvoj brat James ti je o meni govorio.
— James je bio lud.
— Nije. I on je bio samo — drukčiji.
— Kako drukčiji?
— Kao ti. Kao ja.
—Ti si ja!
— Nisam, Johne. Ja sam Luana.
Klečao je na zemlji, onako kako se posle bekstva zmije srozao. Dlanovima je pokrio uši. Izbacio je iz sebe misao. Osećao je u glavi pritisak, Nešto je u njega nastojalo da prodre. Dodir nije bio grub. Odustajao je i na najslabiji otpor, probao u drugom prostoru duha. Bilo je u njemu nečeg prijateljskog, zaštitničkog, bratskog. Poslednju misao jasnije je formulisao, smesta je glas opet čuo:
— Zašto me onda odbacuješ, Johne. Zašto u mene ne veruješ?
— Zato što onda moram poverovati u sve što sam godinama poricao. Moram poverovati da sam lud.
— Rekla sam ti da nisi. Da si samo drukčiji.
— Pitao sam kako? Nisam dobio odgovor.
— Dobio si. Rekla sam ti, drukčiji kao James ili ja.
— To nije odgovor! To je krug!
— Sve je krug, Johne, krug je odgovor.
— Kako sam ja to drukčiji? U čemu si drukčija ti? Zašto je drukčiji bio James?
— To je duga priča. Bojim se da za nju nemaš vremena.
— Pogledaj oko sebe.
Razdanjivalo se. Magla se dizala. Mangrovo drveće je poput litije kostura izlazilo iz tamne senke. Ptice su se meškoljile u visokim gnezdima, ispuštajući duge, oštre krike.
— Potere su krenule. Moraš i ti!
Znao je da je ludo što čini. Ali, sve je ludo. Zlatooki mladić koji hoda po vodi, mladić, sada starac, koji ubija se on rodio, kolo puritanskih fantoma okupljeno oko indijanskog vodolije, pobuna luđaka u Melbourneu, priča Jamesa o uzurpatorima ljudskih likova, sve je to ludo.
— Kuda? — pitao je.
— Ja ću te voditi.
Svi su pravci izgledali jednaki. Ali samo za trenutak. Onda mu se. bez razumnog povoda u tlu, jedan od njih učinio najpogodnijim. Pošao je njime, iako ga je već posle nekoliko koraka uveo do grudi u gustu, smrdljivu vodu. Do sada mu se glas obraćao. Prvi put se on obratio njemu, svestan da čini korak po putu s kojeg, po svoj prilici, nema povratka.
— Litana!
— Da, Juline?
— Jesi li me i dosad vodila?
— Samo kad hi tvoj nagon grešio.
— Znači li tu da ti vidiš što i ja?
— I više od toga.
— Jesi li ti uradila ono sa zmijom?
— Jesam.
— Kako?
— Čovek je jači nego što misli, Johne. On ne poznaje svoje prave snage. Ni ti ih ne poznaješ. Da ih poznaješ, zmiju hi sam oterao.
— Hoćeš da kažeš da, kao što ti vidiš mene, ja mogu videti tebe?
— Da, Johne, ako zbilja hoćeš.
Još uvek je mislio da govori sa sobom, hteo je da napravi probu.
— Napravi je — rekao je glas.
Pogledao je prema nebu i rekao.
— Gledam u neho. Šta vidim?
— Ništa.
— A sada?
— Pticu koja stoji na mangrovoj grani.
— Šta je iza ovoga? — Gledao je u zeleni zid.
— Rukavac se širi. Na njegovom kraju je živi pesak.
Iza drveta rukavac se širio. Uskoro je naišao i na živi...
— Nebo na kome nije bilo ništa video si i ti. Video si i pticu na grani. Moj glas je mogao hiti i tvoj koji ti saopštava ono što znaš. Ali da se iza drveta rukavac širi, da je na njemu živi pesak, nisi video. Dubio si dokaz, Johne.
Noge su mu se zapletale o debelo, klizavo mangrovo korenje koje je puzilo po mulju da bi iz njega sisalo hranu. Padao je i dizao se. pljujuci blatnjavu vodu.
— Luana!
— Da, Johne.
— Gde si li?
— Daleko.
— Koliko daleko?
— Mnogo, Johne. Ali prostor je iluzija. Vreme je iluzija.
— Jesi li napolju?
— U kući sam.
— Kakvoj?
— Ovde gde živim.
— Kad kroz prozor pogledaš, šta vidiš?
— Veliku reku.
— Ima li mostova?
— Ima.
— Grad je, znači, i preko reke. Šta vidiš preko reke?
— Velike građevine.
— Ističe li se neka?
— Nekoliko njih.
— Koje naročito?
— Jedna s vrlo visokim tornjem.
— Da li je na tornju sat?
— Jeste.
Luana, njegov zagonetni sabesednik, bila je u Londonu.
Na zapadu i jugozapadu od Melbournea. grada na atlantskoj obali Floride, prostirale su se tri močvare. Osrpnbi Rr;iwnrrl i Inrlian River. Još zapadnije ležala je Okeechobee. Dublje na severu bile su močvare Orange, Seminola i Volusia, a na jugu. istočno od jezera Okeechobee, između jezera i Atlantika, neprohodni ritovi St. Lucie, Martin i Palm Beach. Na tromeđi prve tri, između glavne auto-strade poluostrva, koja je silazila prema Miamiju i provincijskog puta koji je vodio na jezero Okeechobee, istočno od jezera Marion, nalazilo se naselje Kenansville. Naselje je bilo malo, nastanjeno belim doseljenicima koji su se bavili zemljoradnjom i ribarenjem, ako nisu na vreme uspeli da se isele iz kraja koji je smatran najnezdravijim u U.S.A. i velikodušno prepušten crvenokošcima. Život u Kenansvilleu bio je jednolik kao i kraj. Nikad se ništa nije događalo. Ponekad bi ponekog ujela zmija, ali ni ona najčešće nije bila otrovna. S vremena na vreme pored naselja bi obalom Floride protutnjao uragan, vec zamorenim okrajcima dotičući kuće Kenansvillea. I najzad, ali to se ređe događalo, po neko bi se dete izgubilo i za njim se moralo tragati. Organizovane su potere i Kenansville bi se tog dana lepo proveo. Zato je vest da se u močvarama nalazi begunac--glavosek. dočekana s uzbuđenjem i lovačkom radošću. Meštani su se naoružali puškama, noževima, štapovima, odvezali sa lanaca svoje pse, otisnuli čamce i, podeljeni u grupe, dali se u poteru.
Severno od Kenansvillea, na istočnom rubu močvare Osceola, ležalo je indijansko naselje Holopaw. I ono je za ubicu čulo. I njegovi su se građani naoružali puškama, noževima, štapovima, odvezali pse, posedali u čamce i pošli u poteru.
Obavešten o tome. John Alden je od lokalnih vlasti zatražio da te ljude vrate kućama. Nekoliko dobro raspoređenih policijskih potera, vođenih iskusnim domorocima i nadziranih iz helikoptera, bilo je dovoljno. Močvara je nezahvalan teren za traganje, svaka je pomoć dobro došla, ali je Alden znao da ce ljudi Kenansvillea i Holopawa linčovati Carvera ako ga se pre policije domognu. Njemu je Carver trebao živ. Nije mu više stalo razlog. Carvera su štitili Lasky, oba Cortazara i Tennant. U Phoenixu je naišao na nekromante kulta glavoseka koji su sve činili da ometu istragu. Nije nemoguće da ih i u tim poterama ima. Što je više učesnika, to je opasnost od intervencije Terafima veća. Rečeno mu je da se zahtevu ne može udovoljiti. Potere su tradicionalne. Kao i godišnje svetkovine u čast nezavisnosti ili Dana zahvalnosti. Pošto su se događale rede od praznika, više su poštovane. Alden nije verovao da se ne mogu sprečiti. Seo je u helikopter, uzleteo i posle sata lutanja nebom uočio grupu goniča u čamcima. Rekao je pilotu da se spusti što bliže vodi, i preko megafona naredio građanima da se vrate kućama. Odgovorio mu je lavež pasa koje je helikopter uplašio. Kad im je zapretio da će ih pozvati na odgovornost, uzvratili su mu paljbom iz pušaka. Pilot je podigao helikopter.
Samo na nekoliko milja odavde, John Carver (Howland) se probijao kroz mulj. Bio je iscrpen. Zagušljivost je nesnosna. Vlažna jara leži nad vodom kao teg. Na obali jezera Marion, pošto se pređe auto-strada, napuštena je farma. Prema njoj ga vodi nagon kome sada zna ime. Nagon se zove Luana.
U međuvremenu je bio doznao da je Luana Poluindijanka. Poreklo oca bilo joj je karipsko. U porodičnoj tradiciji govorilo se da je pretke, za poslovnog boravka na Barbadosu, kupio naseljenik u Massachusettsu, neki Samuel Parris. On je kasnije ostavio trgovinu, posvetio se Bogu i postao prečasni Samuel Parris, pastor u Salem Villageu. Sve u njegovom životu okretalo se oko Crkve hodočasnika.
— Da li znaš za ime tih predaka? Muškarac se zvao John . . A žena Tituba?
Sve u njegovom životu okretalo se oko Salema.
— Znaš li da je 1692. Tituba optužena da je veštica?
— Znam.
— Ali se nekako izvukla.
— Devetnaest drugih žena je obešeno.
— Ja sam o tome napisao knjigu. Tvrdio sam da su neke od tih žena zaista bile vest ive. A Tituba svakako.
— Pogrešio si.
Nasmejao se.
— Sudeći po tebi nisam.
— Ja nisam veštica, iako imam izvesne moći. I žene iz Salami su imale neke moći, ali veštice nisu bile.
— Veštice ne postoje. Veštice su izmislili »oni«.
— Koji to »oni«?
— Oni o kojima ti je govorio James.
— Ko su to »oni«, Luana?
— Doznaćeš kad bude vreme.
— Zašto ne sada?
— Zato što nije vreme, Johne. James je doznao pre vremena i vidiš šta se desilo. Ti si isuviše važan da i tebe izgubimo.
— Važan? Za koga važan?
— Za »nas«.
— Ko ste to »vi«?
— I to ćeš doznati.
— Ti, znači, nisi sama?
— Nisam, Johne.
— Ti mi po mažeš. Da li mi pomažu i oni zbog kojih nisi sama?
— Da.
— Da li ste mi vi pomogli da pobegnem iz ludnice u Melbourneu.'
— Da, Johne.
— Pobuna, dakle, nije bila slučajna?
— Ne, nije.
— Podigli su je bolesniei koji su pripadali »vama«?
— Da.
— Ali, pobuna se završila požarom i krvoprolićem?
— Nismo to hteli. Na žalost, drugog načina da te izvučemo nije bilo!
— Žrtvovali ste sve one ljude zbog mene?
— Niko ih nije žrtvovao. Oni su to izabrali.
— I James? I on je izabrao da umre?
— Naravno.
— Otkad se o meni starate.' Otkad mi pomažete?
— Oduvek, Johne.
— Kako oduvek?
— Od rođenja.
— Jeste li vi učinili da me Carverovi usvoje?
— Da.
— I da me se Houlandovi odreknu?
— Oni su zbog toga bili nesrećni, Johne, ne smeš ih pogrešno razumeti.
— Kako da razumem roditelje koji se odriču deve?
— Morali su. To je bilo potrebno.
— I oni su bili »vaši«?
— Da.
— I oni su se žrtvovali?
— I oni su se žrtvovali.
— Ali, zašto? Zašto vam je trebalo da budem Carver, a ne Ho\vland?
— Tvoji i Jamesovi roditelji bili su neugledni, siromašni ljudi. Kod njih te nije čekala nikakva budućnost. Carverovi su je svojim imenom i ut kajem obezbedivali. Bili su nam potrebni ljudi od moći i utieaja.
— Zašto?
— O tome ne mogu da govorim. Srešćeš one koji će ti sve reći.
— Kako se znalo da će me uzeti baš Carverovi?
— U Stanfieldu smo imali svoje ljude.
— Doktora Juana Cortazara?
— Da. Juana Cortazara. — Nešto se tu nije slagalo. — Pomažete mi iako znate ko sam?
— Ti si John Honland.
— Ubica John Honland!
— Ne, ti nisi ubica!
— Ja sam ubio Doris Reagel u Salami, Luana! Devojke Barlow, Gardiner. Hathauav! Trojku u Phoenixu!
— Nisi, Johne, ali i da si ih ubio, ne bi ubica bio. Ne razumem! Razumeeeš.
— Ko ih je ubio ako nisam ja? — Mi, Johne.
— Ali zašto, Luana, zašto?
— Svako je od njih znao po nešto što nije smeo. Šta su znali? To ne znam, Johne. Ko zna?
— Srešćeš i te koji znaju.
— Ali, ako ste ih i morali ubiti, zašto ste im sekli glave? — Luana nije odgovorila.
— Luana, zašto ste im sekli glave?
— Johne — rekao je glas — pred tobom je autostrada za Miami. Ni sa jedne strane nema kola. Pređi je. Brzo!
Uspravio se i, ne obazirući se oko sebe, siguran u glas, pretrčao preko autostrade. Pred njim je bila čistina. Stao je.
— Ne zaustavljaj se! Dolazi helikopter! Trči, Johne!
Trčao je čistinom. Ispred njega se presijavalo jezero Marion. Uz obalu se dizala trošna kuća razbijenih prozora, odvaljenih drvenih žaluzina. Oko dvorišta, opkoljenog razvaljenom ogradom, bilo je još nekoliko pomoćnih zgrada. Bila je to farma o kojoj je govorila Luana. U njoj će čekati Indijanac s čamcem koji će ga odvesti u bezbednost.
— Trči, Johne, trči!
Kad je potrčao, nije izgledalo da ima snage i za jedan korak. Močvara ga je iscedila. Snaga mu se vratila, ispunjavajući mu telo energijom kakvu nikad nije iskusio. Luana je bila u njemu.
Utrčao je u kuću u trenutku kada je čuo šum helikoptera.
Ispod Johna Aldena teglila se bela traka autostrade po kojoj se u oba smera preticahu retki automobili. Iza nje prostirala se gola ledina, obrasla žbunjem i korovom, pa jezero, prostrano i ravno kao štit, a na vidiku ništa osim farme, sudeći po izgledu davno napuštene. Nije bilo verovatno da se Carver iz baruština iščupao i dovde dospeo. Ali, ništa pretpostavkama nije smeo da prepušta. Terajim ga je vec nekoliko puta obmanuo. Nije imao posla s jednim čovekom nego sa silom čija moc nije predvidljiva. Radiom se stavio u vezu s najbližom policijskom poterom. udaljenom dvadeset milja prema jugoistoku. Naredio je da se u pravcu jezera Marion uputi odred koji će farmu pretresti. Preleteo je ostrvo pokriveno niskim šibljem po kome su kevtali psi-tragači potere iz Kenansvillea, ali je on nije video. Bio je zaokupljen drugom brigom. Sa zapada se bližio crn oblak, naglo se mračilo, u vazduhu se osećao ozon, miris oluje. Nije znao da li je to prirodan oblak ili fenomen Terajima. Pilot je insistirao da se spuste. Alden se opirao, iako je uviđao da je u pravu. Popustio je malo tradiciji po kojoj je zapovednik vazduhoplova odgovoran za bezbednost leta, a malo sopstvenom iskustvu s olujama.
Luana je znala za oluju i čula pse pre njega.
— Johne — rekla je — imaš li poverenja u mene?
— Imam — odgovorio je.
— Čujem poteru. Nalazi se na tri milje odavde prema istoku i ide ovamo. To nije policija. To su meštani okolnih sela, Johne. Oni ne dolaze da te uhvate. Oni dolaze da te ubiju.
Bilo mu je najednom svejedno. Bio je umoran.
— Ne smeš se predati, Johne, moraš da se boriš.
— Umoran sam, Luana.
— Nisi sam, Johne. Svi smo umorni. Hiljadama godina traje taj umor i niko ne zna kada će prestati. Ali se predati ne smemo.
— Da ništa ne misliš i da radiš samo ono što ti kažem. Ljudi dolaze sa psima. Psi su isprednjačili i prelaze autostrudu. Uskoro ćeš ih čuti. Ljudi su na milju iza čopora.
Čuo ih je. Izašao je na prozor, čija su okna bila razbijena. Video je oluju. Dolazila je sa zapada. Psi tragači po krvi dolazili su s istoka. Vrlo mali u daljini koji ce. kad do njega stignu, biti vrlo veliki. Zadrhtao je.
— Ne boj se. Ako uradiš što ti kažem, ništa ti ne mogu.
— Šta da radim?
— Siđi u dvorište i pođi psima u susret.
— Oni će me rastrgati, Luana.
— Johne, li si isto što i ja, samo što nisi to znao. Poseduješ istu moć kao i ja, samo je nisi koristio. Imaj veru u sebe, Johne. Vera je sve. Ona je moć.
Klonuo je.
— Ne mogu, Luana, ne smem!
— Johne, poslušaj me! Nemamo mnogo vremena!
— Ne mogu!
— Ostao je sam. Luanu nije više čuo. LJžasnuo se od samoće. Uvek je samoću voleo. Sada mu se činila nepodnošljivom.
Kriknuo je.
— Luana!
— Čujem te, Johne. Ne hoj se pasa. Ja ću ih zaustaviti. Ali bez tvoje pomoći ne mogu. Sećaš li se zmije?
— Sećam.
— Onda znaš da se nemaš čega plašiti. Sići ćeš u dvorište i sačekati pse. Ostalo je moja briga.
Pribrao se. Lavež je bivao sve bliži, sve jači. Sišao je u dvorište. Glas ga je zaustavio na nekoliko koraka od vrata kuće:
— To je dovoljno. Pojaviće se u razvaljenoj ogradi pravo prema tebi. Čim te ugledaju, napašće te. Ne pomeraj se. Gledaj u njih. Nipošto ne skreći pogled, ne zatvaraj oči. Ni za jedan trenutak, Johne. Jesi li razumeo?
— Jesam, Luana.
— Da li hi želeo da pasa nema, Johne?
Naravno da je želeo....???...
Predvodnik čopora pojavio se u razvalini ograde. Psi su dolazili jedan po jedan. Kako je samo želeo da ih nema, da ih ne vidi! A morao je gledati kako mu se u krupnim skokovima, urlajući, približavaju. Predvodnik je bio na nekoliko koraka od njega kad se zaustavio kao da je udario u zid. Cvileci se povukao. Čopor iza njega takode je stao. Psi su skičali podvijenih repova. Iznad njih nebo se mračilo. Predvodnik je ponovo pokušao da preskoči nevidljivu prepreku, ponovo je u nju udario, tresnuo o zemlju i stao se prevrtati. Udar je pogodio i ostale pse. Valjali su se po zemlji. Urlanje se pretvorilo u cvilež. iz čeljusti im je izbila bela. krvlju orošena pena. A onda su se umirili.
— Mrtvi su — rekla je Luana — možeš da prodeš. Čamac te čeka. Potera prelazi put.
Ni o čemu nije mislio. Prepustio se nagonu, Luani, i pojurio prema jezeru čiji je zapadni rub bura već mrvila.
Kada su meštani Kenansvillea utrčali u dvorište napuštene larme, našli su pse mrtve. Nisu im mogli pomoći. Mogli su samo da uhvate zlikovca koji ih je pobio, premda nisu znali kako. Na psima nije bilo tragova oružja. Oko vrata su, doduše, primetili otiske davljenja, ali nijedan čovek nije bio kadar da za tako kratko vreme zadavi deset snažnih pasa. Potrčali su prema jezeru, odakle je javljeno da se vidi begunac. Jedan od njih je zaostao. Kad se potera izgubila, izvukao je iz pojasa nož i počeo psima šeći glave.
S Indijancem Seminolom koji ga je čekao s motornim čamcem nije progovorio ni reci. S obale su pucali linčeri. Indijanac mu je rukom dao znak da legne na dno čamca. ...???...
Bili su na sredini jezera kada ih je oluja stigla. Talasi su se oko pramca penili i oblivali ga vodom. Indijanac na krmi jedva je održavao pravac. Naišao je golem talas i prekrio ih. Kad se povukao, Indijanca nije bilo. Pomislio je da gaje voda odnela. Već je hteo da se dovuče do krme i zgrabi ručicu motora kad je opazio da je s Indijancem nestao i čamac.
Nalazio se na vratima kabine krme jedrenjaka, brigan-tine sa tri katarke, i držao se za dovratke. Jedra su bila spuštena, kormilo, za kojim niko nije stajao, ukočeno debelim palamarom. Na teretnoj palubi škripao je tovar, obliven penom i lancima vezan za jarbole. Nikog nije bilo na krmi, nikog na pramcu.
Obazreo se oko sebe. Na rudnu magmu nalik, reljef okeana neprestano se menjao. Kao da se u mučeničkim trudovima praelementi tek sada u tečnost stežu. Dubodoline talasa su se nadimale u kašaste gore, pa se, pršteći, penu povraćajući, hučno sunovraćale u neprozirne kratere. Pocrneo vazduh pekle su munje. Horizontom bez dubine vetar je kidao sagorele oblake.
Video je da se užarija od potresa razvezala i da se svakog trenutka oteti mogla, te da se, kao otkačeni top na ratnoj lađi, mrveći palubu, mogla izgubiti u moru. Stigao je da užad zategne. Tovar se smirio. S mukom se probio kroz vodeni klanac, dospeo do glavne katarke i nekoliko stopa uspeo jarbolskim lestvicama. Osećao je više nego što je mogao da vidi kako se iza njega podiže orijaški jezik. S talasom digao se i brod a potom strmo u dubine zaronio. Pomamna plima brisala je palubom, otkinula ga s lestvica i s njim se vratila okeanu.
Crno mu se telo, u puritanskoj odeci Crkve hodočasnika, otimalo na vrhu vala i iščezlo u ključaloj peni. Davio se. Ponovo je izronio ali se više nije u vodu vratio. Dizao se iz vode kao da ga nosi moćna elevacija. Petama je dodirivao talas koji ga je prema jedrenjaku nosio. Greo je po vodi.
Dolebdeo je do ograde, uz koju je stajao čovek gvozdenih očiju u esnafskoj odeci odjplatna i kože. Čovek je ispružio ruku i zgrabio ga za kosu. Talas ih je zasuo, do kosti protresao i, preko lađe se prelivši, ostavio prignječene o palubu.
— Za ime boga, čoveče, kako si to učinio?
Nije ga razumeo.
— Kako si iz vode izašao?
Bio je u policijskom čamcu. Vetar se unaokolo stiša-vao. Pred njim je stajao ljubitelj ptica, čovek gvozdenih očiju iz Pleasant Baya. Gledao ga je pažljivo.
— Kako si iz vode izašao?
Odgovorio je mahinalno.
— Uhvatio sam se za uže glavne katarke i ono me je vratilo na palubu.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:16 am





GLAVA DVANAESTA


U LOGU ČOVEKA GVOZDENA OKA


»Ako ko reče gori ovoj: digni se i baci u more i ne posumnja u srcu svojemu nego uzveruje, biće mu što god reče.«
Jevanđelje po Marku, 11-23


Padao je kroz vodu težak, nepokretan, kao nakovanj kome do grčkog Hada treba sedam dana i sedam noći. Nije imao osećaj da tone, klizio je suvim vazdušnim cilindrom što se spuštao od površine na koju je, odnet talasom, pao iz čamca, prema nevidljivom dnu jezera Marion. Nije više mislio ni da je to jezero Marion u Floridi. Znao je da tone u dubine Atlantika.
I da pad ima i drugu svrhu osim da ga usmrti. Nije osecao da umire. Ni da se davi. Samo da tone. klizi, prodire iz sloja u sloj meke, nežne, suve vode.
Pogledao je ispod sebe. Iz tmine su se uspinjale alfijske sene, otkinute s nevidljivog dna i, lelujajući se, prolazile pored njega da se rasplinu u svetlosti površine koja je zamenjivala nebo okeana. Nisu ga doticale. Osećao ih je kao dah koji ga rashlađuje, kao vetar bez snage. U ovoj vodi nije bilo života. Sene su morale pripadati mrtvima koji su izgubili oblik. Odlazili su na površinu mora smrti da ga traže. Gore su ga dobijali kao što gaje dobio John Howland kad je pred njim izronio u zalivu Pleasant. Oblik što su ga za života imali. Izvesno su ga vreme smeli upotrebljavati, da se javljaju prijateljima ili neprijateljima, a onda bi ga, na tajanstveni znak iz dubine smrti, napuštali i vraćali se moru i bezobličju iz kojih su došli.
U svoj grad koji je sada video. Grad mrtvih. Beskonačnu naseobinu smrti sferičnih kristalnih oblika, između čijih je providnih zidova strujala crna voda. Grad je imao kružne oblike koji su se ponavljali jedan u drugome.
Postojao je u povesti samo jedan takav grad. Drevna Kartagina. Ali, u njoj je samo luka bila izgrađena u obliku kruga.
Jedini grad u krugovima bio je Atlantis. . . . AJi.on, opet, nije bio iz povesti. Bio je jz_— legende.— Kako ste to učinili, Carvere?
Sedeli su jedan naspram drugog. On na ležaju ćelije, ljubitelj ptica, John Alden, na stolici preko puta. Ćelija nije imala prozora. Prostor zapremine ovećeg klozeta, formiran od šest urakljenih zidova bezlične, hladne boje metala, završavao se u dnu vratima od čelika, s bušom u visini očiju.
— Rekao sam vam. Doplivao sam do policijskog čamca.
Alden se nagao napred. Rukom mu je dotakao rame. Osećaj odbojnosti se pojačao.
— Slušajte, Carvere. U tom čamcu sam bio ja. Vi niste doplivali, vi ste po vodi do čamca koračali!
— Ne govorite gluposti, Aldene. Ja nisam Isus Hrist!
— U tome i jeste stvar. Niste Hrist a ipak ste po vodi koračali.
Osećao je u glavi pritisak. Uporan, na mahove oštar, pa i bolan. Luana je pokušavala da u njega prodre, ali je nešto u tome sprečavalo. Sasvim se opustio da je primi, ali je nije čuo Tek vrlo udaljeni glas. kao poslednji titraj umirućeg eha.
— Prvi talas je odneo Indijanca.
— Šta je bilo s njim?
— Ne znam. Nadam se da se kučkin sin udavio. Vi ste ležali na dnu čamca. Drugi ga je prevrnuo. Potonuli ste. Onda ste iz vode izašli kao da vas ko izbacuje. Niste ponovo potonuli. Niti ste plivali, Carvere. Do mog ste čamca išli po talasu kao po bostonskom trotoaru. Zgrabio sam vas za kosu i izvukao.
Nasmejao se.
— I to ne prvi put.
Alden se jedva savladao da ga ne udari. Setio se Melbournea, ludnice i kako je pomogao, držeći ga za ruku, izvesnom naredniku Mclntoshu da izađe iz podruma.
— Ne, nije prvi put. Ali je poslednji.
John Carver (Howland) nije mislio na Melbourne. Mislio je na palubu »Mayflowera« i kako prema njemu ruke pruža John Alden, zanatlija gvozdenih očiju. Tada. 1620. godine, je bilo prvi put. Na jezeru Marian tek treći.
— Kako ste to učinili, Carvere?
Odgovoriti nije vredelo. Ne zato što mu Alden neće verovati, nego što ni sam ne zna kako je do policijskog čamca dospeo. Iskreno je verovao da je doplivao. I njegov je predak John Howland verovao da ga je na palubu »Mayflowera« vratilo odrešeno uže glavne katarke. Aldenima se, jednom i drugom, koračanje po vodi pričinilo.
Luana je i dalje pokušavala da mu nešto kaže. Bez nje je bio slab, ugrožen, bespomoćan. Ona nije mislila da je lud. Alden će misliti. Ko ljudima seče glave, mora biti lud. Ali. nije ih sekao on. Sečene su jer su znale što nisu smele znati, i to je neko drugi učinio. Oni. Otkuda onda vizija iz Duxburyja, u kojoj, u krevetu starice Priscille Alden, seče glavu Nadine Hathaway?
— Pre nego što je Seminola po vas došao, bili ste sakriveni na napuštenoj farmi kraj jezera Marion?
Tamo su vas pronašli psi potere iz Kenansvillea? Kako ste pse savladali?
— Nisam ih savladao. Pobegao sam.
— Ko ih je onda pobio? Ko im je odsekao glave?
— Ne znam o čemu govorite, Aldene.
Video je kako psi ugibaju. Ubila ih je Luana. On je u njih samo gledao, želeći da ih nema. Smrt je za pse došla kroz njegov pogled, ali je on tada pripadao Luani. »Njima.«
— Potera iz Kenansvillea našla je svoje pse mrtve. Ni jedan nije imao glavu.
— Možda ubijaju pse koji dobro ne obavljaju svoj posao? To je običajno pravo civilizacije u kojoj živimo, Aldene. Nesposobni propadaju. Jaki idu dalje.
— Ovo nije kurs iz antropologije, Carvere. Ovo je policijska istraga. Istraga upravo o tim jakima. Ljudima koji misle da im je, jer su jaki, sve dopušteno.
Setio se Luane i načina na koji je ubila pse. Da li je Alden u pravu? Da li su postojali ljudi kojima je iluzija izuzetnosti dozvoljavala prelazak svih granica, gaženje svih obzira, upotrebu svakog sredstva? Naravno da su postojali. U civilizaciji stvorenoj na bazi istorijske racionalizacije nagona za održanjem, putem koje je egzistencijalni instinkt zveri pretvoren u velike revolucionarne i reformatorske ideje, takvi su ljudi bili ne samo mogući, zatim neizbežni, već i neophodni. Bez njih se ova i ovakva istorija ne može odvijati. Ali oni su regrutovani iz gornjeg, najčešće intelektualnog, stratuma ljudske misli o sebi i svetu. Ne iz podnožja, niti iz podzemlja. Njima nije mogao pripadati primitivni Seminola koji je po njega čamcem došao, a pripadao je. Pripadali su čak i luđaci. Mladić koji je uobražavao da je od lima, žena koja je žive sinove proglašavala mrtvacima. No. njima su, jakim ljudima kojima je sve dopušteno, u svoje vreme pripadali i kasapi S. A., koji nisu bili samo kasapi u prenesenom značenju reci. Mnogi od njih bili su kasapi i po zanimanju.
— Pričajte mi o tim psima, Carvere. Ili biste voleli da vas zovem — Hovvland?
— Znate ko sam?
— Znao je i Samuel Dull, obijač kojeg ste najmili da provali u Dom za nahočad u Stanfieldu. Svakako je znao i fotografu Phoenixu. Pogrešili ste što ste ga ubili a niste mu pretresli radnju. Našli biste kopiju snimka dokumenta. Hteli ste da ostanete Carver, zar ne? Zato ste ga ubili? Vaši Howlandovi bili su niko i ništa.
— Jesu li živi?
— Na sreću, nisu. Carverovi su, međutim, prva građanska liga Massachusettsa. Zet vam je pomoćnik direktora F.B.I. U srodstvu ste sa Allertonovima, Eatonovi-ma, Brevvsterima. Očevima utemeljivačima nacije. Kao Howland ste za Kongres imali malo izgleda. Kao Carver sve. Naravno, birate Carvere. Ali sve ipak ostaje u jednom modelu?
— Kakvom?
— Modelu Crkve hodočasnika, Johne. Smem tako da vas zovem? Njoj su pripadali i Carverovi i Howlandovi.
Prvi Howland za koga se zna bio je John, sluga prvog Carvera, takode Johna, za koga se zna i koji je do 1621. bio guverner Massachusettsa.
— Tom modelu pripada još neko.
— Ko?
— Izvesni John Alden, drvodelja iz Southamptona.
— Da, ali je on u Crkvu primljen kasnije. Povelju o savezu i ugovoru potpisao je na Cape Codu, a u Crkvu je primljen tek na kopnu. Znate li na čiju preporuku?
— Ne znam.
— Na preporuku svog prijatelja s »Mayflowera« Johna Howlanda, koji je, ako sam dobro čitao Hroniku Williama Bradforda, takode umeo da hoda po vodi. Naše su veze duboke i stare, Johne Hovvlande — rekao je Alden.
Njegov je predak John Hovvland ubio Aldenovog pretka Johna. Alden mu, i ne znajući, vraća ovaj porodični dug.
— Što je bilo s tim Aldenom?
— Oženio se sa Priscillom Mullins, ćerkom drugog potpisnika Povelje, i preselio u Duxbury. Godine 1687. je ubijen.
Zadrhtao je.
— Kako?
— Neko mu je indijanskim tomahavkom odsekao glavu.
— Zna li se ko je to učinio?
— Ne, u ono vreme se nije znalo. A, izgleda, ni marilo. Umiralo se od svega. Bolesti, prirode, ljudi. Naročito ljudi. Alija imam o tome svoje mišljenje. Vidite, Carvere, kriminalistika je nauka kao i vaša antropologija. Ako se ljudska osobina u svojim posledicama ponavlja kroz ćelu povest vrste, znači da je prirođena rasi, a ne temporalna, izazvana okolnostima. Ako se zločin na isti način ponavlja kroz vekove, znači da ga je u svima izazvala ista okolnost. Ono što je ljudima glave seklo 1687, seče im i danas. 1988. To, naravno, ne mora biti baš uvek. Postoje i izuzeci. Glavu fotografu iz Phoenixa odsekli ste iz navike, zar ne? Da li vam je ta glava nešto kazala, ili ste je na đubre bacili? Jeste li stigli da od nje saznate budućnost? Jeste li saznali da ću vas uhvatiti?
— Ja nisam ubio fotografa.
— Ko ga je ubio?
— Ne znam.
— Naravno. Budućnost dobro poznajete. S prošlošću slabo stojite. O njoj ništa ne znate. A bavite se antropologijom?
— Antropologija se bavi prirodom, a ne istorijom ljudskosti.
— A ta priroda uključuje i zločin, zar ne? Uključuje li i vaš zločin, Hovvlande? Ili je on nešto drugo, nešto neprirodno? Prirodan je dok se njime sprečava jedan fotograf da vas učeni, neprirodan kada se iz njegove glave pokušava saznati budućnost. Prirodna je kao ubistvo. neprirodna kao kult.
— Istorijski i antropoliški stanje je upravo obrnuto. Aldene — rekao je. — Samo su kultna ubistva prirodna. Actečki sveštenik vadi srce žrtvi na oltaru pred očima naroda, ali kada bi to učinio na trgu, bez svešteničke odežde, bez insignija moći, bez ovlašćenja viših interesa plemena, bio bi osuđen kao ubica.
— Kakva su vaša ovlašćenja, Hovvlande?
— Ne pratim vas, Aldene.
— Kakva su ovlašćenja TerafimcP. Kakvo dobro čovečanstvo može očekivati od toga što Terajim ljudima seče glave?
Razbacujući lokve po trotoaru, bezobzirno prskajući prolaznike kao da vozi levantinskom prestolnicom, crni, zdepasti londonski taksi prošao je Pimlico Roadom, ušao u Warwick Way, skrenuo prema Temzi u Winchester Street i zaustavio se preko puta dveri crkve svetih Apostola. Devojka, daleke indijanske krvi, koja je iz njega izašla, nije isplatila taksistu. Rekla mu je, ne mičući usnama:
— Čekaj me ovcle. Neću se dugo zadržati.
Ne obazirući se na pljusak, devojka je prešla ulicu i ušla u crkvu. Bilo je tri sata posle podne. Crkva je bila mračna i prazna. Zrak je kao koplje bio zariven u kameni pod ispred amvona. S prostirke na oltaru crkvenjak je čistio vosak. Poklonila se oltaru, prekrstila i uvukla u zadnji red klupa. Kleknula je i sagla glavu.
— Brate Donovane, čujete li me?
— Ko govori?
— Luana.
— Jeste, sestro.
— Ne mogu da se probijeni do njega!
Odgovor nije došao odmah. Kad je stigao, u njemu se osećala zabrinutost.
— Odakle govoriš?
— Iz crkve.
— To si mogla i iz kuće da mi kažeš.
— Bila sam izgubljena, brate.
— Ti znaš koliko je to opasno.'
— Žao mi je. Nisam znala šta radim. Glas u njoj se smekšao:
— U nartek.su su vrata. Izađi na njih. Ne obraćaj pažnju na erkvenjaka. On je aauarius.
Izašla je i našla se u crkvenoj porti.
— Pred tobom je parohijski dom. Vrata su otključana. Ja sam na prvom spratu, druga vrata levo.
Kad je na ta vrata zakucala, otvorio ih je sveštenik u godinama. Na sebi je preko bele košulje imao kratak kućni kaput, na nogama papuče. Ušla je. Zatvorio je vrata za njom i zaključao ih. Zatvorio je prozore i na njih navukao zavese. Okrenuo se devojci. napravio znak izlivanja vode iz krčaga i rekao.
— Vodolija neka te štiti, Luana! Devojka je odvratila istim znakom:
— I vas. brate Donovane.
— Šta se dogodilo?
— Ne mogu da doprem do Howlanda, brate, a vi znate koliko je to važno.
— Presudno, Luana, presudno. Čuo sam da su nevolje nastale na nekom jezeru?
— Na jezeru Marion u Floridi. Dotle je sve išlo dobro. Hovvland je kontakt primio bolje nego što se očekivalo. Neke potere uspeli smo da zavaramo. Begunac im se prividao i one su odlazile pogrešnim pravcima. S jednom nisam uspela. Psi su ga nanjušili dok je u napuštenoj farmi čekao na prevoz preko jezera. Psi su elimini-sani, ali je, iznenada, dok je Howland bio u čamcu, naišla oluja.
— Nisi mogla da je skreneš?
— Bila je suviše jaka. Samo sam je oslabila. Čamac se prevrnuo. Howland se davio. Izvukla sam ga na površinu. Na žalost, u tom je trenutku naišao policijski čamac s Aldenom.
— Treba li da razumem da je Howland uhvaćen?
— Da, brate.
— I od tada si sa njim izgubila svaki kontakt?
— Ne odmah. Bili smo u vezi još ceo dan. Ali se ništa nije dogodilo. Alden ga nije saslušavao. Uveče je prebačen u Miami, a odatle avionom u Washington.
— Kuda?
— U centralu F.B.l.
— Govorili ste dok je bio u Washingtonu?
— Jesmo. Ali sam odmah posle toga izgubila vezu.
— Kada si je izgubila?
— Uveli su ga u automobil i odvezli izvan grada. Dok je bio u kolima, izmenili smo nekoliko reci. Pokušala sam da ga ohrabrim.
— Bio je uplašen?
— Pre deprimiran. Iznenada je zaćutao. Pokušala sam da ga vidim. Nisam uspela. Slika je bila zamućena. Kao na pokvarenom ekranu televizora. Zvala sam ga cele noći. Nije odgovarao.
— Ubijen nije?
— To bih osetila. Živ je. Uostalom, on njima samo živ i treba.
— Možda neće da odgovori? Možda odbija kontakt?
— Naprotiv, brate. Osećaj da ga i on traži vrlo je jak.
— Da nije drogiran?
— I to bih osetila. Misao drogiranog se čuje, samo ne dopušta kontakt. U ovom slučaju, mi se ne čujemo. Nešto nas sprečava.
— Nešto u njemu?
— Ne. Oko njega. Nešto materijalno.
— Telepatija ne poznaje materijalne ni prostorne prepreke. — Otac Donovan je zamišljeno šetao sobom. — Osim.
— Osim?
— Osim ako je jedan od telepatskih sagovornika okružen snažnim elektronskim kolom. Spiritistički medijumi ne funkcionišu u blizini polja što ih emituju snažna elektronska postrojenja.
— Znači da Alden vec zna? Da oni znaju ko je Howland? I da su ga okružili elektronskim poljima da bi ga od nas izolovali?
— Ne mora značiti. Lanac kontrolnih teleekrana, alarma i elektronskih uređaja zaštite automatski emituju takva polja. Verovatno je u zatvoru pojačane sigurnosti. Pokušala si da ga vidiš?
— Nisam uspela. Slikom su se kretale horizontalne svetle linije ili je padao gust sneg.
— To je jasan znak elektronskih smetnji. Nisi govorila sa čovekom u F.B.l.?
— Nisam.
— Jesi li obavestila Vodoliju?
— Nisam. Htela sam najpre s vama da se posavetu-jem.
— Govoriću s Aquariusom u F.B.l. Obavestićemo Vodoliju tek ako sami ništa ne postignemo.
Otac Donovan je seo u fotelju, zatvorio oči i izgubio se u mislima. Devojka je stajala nepomično i čekala da se razgovor završi. Misli su odlazile na zapad, preko okea-na na čijem dnu je sahranjena rasa ljudi kojima je to bio jedini način sporazumevanja.
I ranije je John Carver (Hovvland) osecao veću ili manju odbojnost prema okolini, retko prekidanu neobjašnjivom privlačnošću prema izvesnim poznatim ili neponatim ljudima, ali nikada dosad nije iskusio ovakvu koncentraciju odbojnosti. Ona gaje činila bolesnim. Luanino odsustvo dovodilo je taj osećaj do nepodnošljivosti. Kad se automatska brava na vratima ćelije okrenula, vrata otvorila i u nju ušao nepoznat čovek. osećaj nije nestao, ali se ublažio, kao da mu se suprotstavlja val simpatije izazvan njegovim prisustvom.
— Ne govorite. Ćelija se prisluškuje. Luana vam poručuje da ćete se sresti po mraku.
Setio se Orvvella i 1984. Slične reci uputio je NVilsonu islednik O"Brien. VVilson je posle tog susreta umro. Kretao se kao daje živ, a bio je mrtav, lli to nisu bile iste reci? O'Brien je rekao NVilsonu da će se sresti tamo »gde nema mraka«. On je bio tu gde nema mraka. U njegovoj ćeliji svetlost se nikad nije gasila. Ali Luana to nije mogla znati. Ni da se njegov O'Brien zove John Alden.
Luanin čovek je izašao. Doneli su mu večeru. Naterao je sebe da jede. Legao je i pokušao da zaspi. Morao je biti svež za svog O'Briena. Do sada je bio u rukavicama. Ako se izuzme odbijanje da ga stave u vezu s advoktom. Nije inzistirao. Nije za njega imao ništa. Ni u svoju obranu. Ništa do ludila. Ludilo je bilo njegova jedina odbrana. Sjaj svetiljke u žicanoj korpi, visoko na tavanici, tukao ga je po očima. Zatvorio ih je i vratio se u Pleasant Bay da se medu praiskonskim ritovima smiri snagom napoji. Oko njega je zašumila trska, slan vetar takao ga je po licu. Oštro je pisnula morska lasta. Otvorio je oči. Bio je u Pleasant Bayu. I bio je i nije. Stajao je na duni i gledao u Atlantik koji se mreškao na suncu, a opet mu se činilo da na pesku ne stoji on, nego njegov prazan oblik, njegova fatamorgana. Gledala je okean njegovim očima, osećala vetar umesto njega, mirisala za njega zadah ritova, slušala u njegovo ime zov jata na nebu. Shvatio je daje još u ćeliji, da je na Cape Codu himera, njegova astralna projekcija koju bi vidovit prolaznik ugledao isto tako jasno kako je on video zlatooko priviđenje Johna Howlanda. Prenuo se i našao u pomrčini. U ćeliji nije bilo svetlosti. Čuo je Luanin uzbuđeni glas:
— Johne! Johne, odazovi se!
— Luana!
— Zašto se ne odazivaš?
— Bio sam u Pleasant Baru. I ja sam postao priviđenje. Jesu li to moći o kojima si mi govorila?
— Johne — prekinuo ga je glas. bio je oštar, nestrpljiv — nemamo mnogo vremena. Možemo razgovarati samo po mraku, a on neće dugo trajati.
— Šta se događa?
— Nalaziš se u specijalnom azilu F.B.I. Tu na saslušanja dovode prebege iz Istočne Evrope. Kontrola je elektronska. Postrojenja stvaraju magnetna polja koja onemogućuju paranormalni kontakt. Naš čovek ih je privremeno stavio van pogona. Ali će kvar brzo popraviti i mi se opet nećemo čuti.
— Šta da radim?
— Moraš odatle izaći. Moraš pobeći!
— Luana, to je nemoguće!
— Johne, slušaj me dobro, za nas ništa nije nemoguće.
— Za vas možda nije, ali za mene jeste! Ja sam običan čovek!
— Čovek si, ali nisi običan. Drukčiji si, Johne! Sećaš li se pasa sa jezera Marion? Sećaš li se kako su pocrkali?
— Ti si ih ubila.
— Nisam, Johne. Ti .si ih ubio!
— Nisam!
— Jesi, Johne. Rekla sam ti da to možeš ako hoćeš, ako jako želiš. Nisi hteo, nisi verovao ili nisi hteo. Nisam imala vremena da te ubedujem. Rekla sam da ću to ja učiniti, da ću ih ja ubiti, a ti samo u njih da gledaš!
— Samo to sam i uradio, samo sam ih gledao!
— Nisi, Johne, uradio si još nešto.
— Šta?
—...???...
— Jesam.
— To ih je i ubilo. Tvoja ih je volja ubila. Tvoja želja. Tvoja moć!
Kriknuo je glasno.
— Ne! Luana! Ne!
— Ne odbacuj moć. Samo te ona može spasiti. Mi ne možemo. Čuješ li me, Johne?
— Čujem, Luana.
— Sada je kod vas tri po ponoći. Svetlost će se upaliti i nećemo se više čuti. Baza će se vratiti na spavanje. Koncentriši se na mesto gde je na vratima ćelije brava. Poželi daje nema, gledaj u nju, želi samo to. Kao da je to jedina stvar na svetu koju želiš. I mora biti. Bez nje si izgubljen.
— Šta će se dogoditi?
— Izaći ćeš.
— Kako!
— Videćeš, Jolme. Kad budeš u hodniku, poći ćeš njime levo prema vratima u dnu.
— U hodniku su telekamere, Luana. Video sam ih kad su me dovodili.
— Naš će ih čovek onesposobiti. Poželećeš da ni na drugim vratima nema brave. I ona će nestati. Kad budeš napolju, čućeš glas koji će te dalje voditi i reći šta da činiš.
— Tvoj glas.
— Srećno, Jolme!
— Luana!
Svetlost se u ćeliji upalila. Opet je bio sam. Sam sa moćima koje ubijaju. Koje su, a da on to nije znao, slale njegova priviđenja, njegove astralne privide, da ljudima seku glave.
— Koliko ima vremena?
— Nema ga više. U Americi je jutro.
— Šta se dogodilo?
— Ne znam. brate. Nije mi poverovao...???...
— To je isto.
— Nije, Luana. U drugom slučaju možda će se usuditi iduće noći. A možda ga je nešto sprečilo. Onda ćemo ga čekali i iduće noći.
Istraga ga je zbunjivala. Očekivao je pitanja koja će ga dovesti do priznanja da je ubio šestoro ljudi. Alden je, doduše, ubistva spominjao, ali kao uzgredan aspekt slučaja. Slučaja koji više nije bio samo njegov. Naravno da je znao za Terajim. Na teritoriji koja danas obuhvata Bliski istok, naročito u slivu Tigrisa i Eufratosa. u drevnoj Haldeji, Asiriji i Vaviloniji, bio je to raširen, premda ne i popularan, oblik hiromantije. Njime su se služili žreci velikih hramova kada je trebalo predvideti budućnost vladarevih poduhvata, ratova ili sudbinu rase. Životi običnih ljudi proricali su se drugim, znatno jednostavnijim obrednim metodama. Proricanje s pomoću ljudske lobanje, do koje se po pravilu moralo doći nasilnim putem, inače se budućnost proroku ne bi otvarala, već i onda je smatrano svetim i izuzetnim postupkom koji zaslužuje samo sveta, izuzetna i sudbonosna pitanja. Pomisao da bi se time u XX veku bavili obični građani, udruženi u kult, bila je već sama po sebi apsurdna. Optužba da mu i on pripada, smešna. Alden je, međutim, nije smatrao smešnom. Da li je i za njega stvarno bila smešna? Ljudima su zaista odsečene glave. Nije poznavao ni jedan kriminalistički slučaj u civilizova-nom svetu u kome je tako nešto bilo tema istrage. Ni najnotornijeg zločinca koji je tako ubijao. Pa ni manijaka, kojih je, inače, sve više bilo. Oni su svoje žrtve ponekad unakazivali ali im glave nisu sekli. Glave Doris Reagel iz Salema. Louise Barlovv i Nancy Gardiner iz Hvannisa, Nadine Hathaway iz Bostona, mulata, fotografa i malog Sama Dulla iz Phoenixa — bile su odsečene. Glave pasa-tragača kraj jezera Marion takode. On ih nije odsekan uli \e znan kn ie tn nrinin I nunn mu i rekla. Učinili su to oni, ljudi kojima je pripadao i James. I većina luđaka iz Melbournea. I ko zna ko još? Zar to ne bi mogao da bude 7c-ra//nz?.Luana je, doduše, rekla da su ljudi ubijani jer su znali ono što ne smeju, slučajno su saznali za kult. To je objašnjavalo potrebu da se uklone, ali nipošto i glave da im se odseku. Luana ga je mogla slagati. Terajim je mogao postojati.
Ravnoteža duhovnog i materijalnog, duše i tela, davno je poremećena. Pogrešan način života narušio je jedinstvo čovekove primarne prirode, razbio harmoniju bića, nasilno razdvojio njegovu sadržinu od forme, ono što su Heleni zvali duhom i telom, za čije su se jedinstvo svojom mišlju zalagali a životom ga uništavali. Iz tog života istekao je duh kao što je tekla voda iz krčaga što ga je na vatru izlivao indijanski vodolija njegovih utvara. Materija je okružila ljudsko telo. nalik na praznu ljušturu, na vlastite oblike, na imitaciju svoje mrtve prirode. Rukotvorine su ponavljale prazninu ljudskog bića. lako, u načelu, stvaran, jer je bio vidljiv, opipljiv, svet je, baš zbog toga što je ostao prazan, postao privid. Nešto što ništa ne sadrži, nije ništa. Zaostatak pobedenog duha našao se u tuđem svetu. Njegovo samoosećanje je oslabilo, svojstva mu se izmenila, njegova istorija je zaboravila samu sebe i svoju svrhu. Začarani duh pošao je za materijom i njenim zabludama. Budućnost se više nije prepoznavala u prošlosti, već se morala čitati iz materije u kojoj je bila deponovana, dovedene u naročito stanje Ta materija, taj zaključani depo vremena, behu ljudske lobanje. Terajim nije bio tek moguć. Bio je neizbežan.
Možda još od 1620. godine. Pa i pre. LJ Engleskoj i u holandskom Levdenu, odakle se u Ameriku na jedrenjaku »Mayflower« iselila puritanska Crkva hodočasnika. To je bilo drugo javno i lažno ime za Terajim. Herezijarh Manije je učio da je početak u Bogu i Đavolu. Njegovi adepti, Manihejci, znali su za dva ravnopravna demijur-ga. Zato se Đavo uvek najbolje štitio Bogom, iza Boga zaklanjao. Sveštenici, službenici Boga, bili su neophodni istovremeno sramna istorija hereze. Setio se utvare starca Howlanda u razgovoru sa starim Johnom Aldenom, godine 1687, u Duxburyju. Alden je saznao tajnu koja je ugrožavala njega i njegovu ženu. Molio je Aldena, prijatelja, da ga ne oda. Alden je to odbio. Howland ga je ubio. Njega i ženu. Odsekao im je glave indijanskim tomahavkom. Onako kako nalaže Terajim. John Howland iz XVI veka bio je Terajim. To je obavezivalo i njega, Howlanda iz XX veka, da mu pripada. Savez sa Đavolom bio je — zauvek. Iz njega se, do u pakao, nije izlazilo. Johna Howlanda iz XVI veka otkrio je njegov savremenik John Alden. Johna Hovvlanda iz XX veka takode jedan Alden. Samo, to se nije moralo ponoviti. Bio je to puki slučaj.
Odlučio je da saraduje s Aldenom. Bunilo ga je jedino što se odvratnosti prema policajcu pridružila sada i odvratnost prema vlastitoj odluci.
— Verujem vam, Aldene — rekao je pri idućoj poseti agenta. — Verujem da Terajim postoji.
— Ostaje, dakle, samo da ja poverujem kako vi s njim nemate nikakve veze.
— Možete li?
— Ne mogu. Ali mogu da probam, pa da vidim kuda će nas to odvesti.
— Ne morate poverovati da one ljude nisam ubio. Dovoljno je ako poverujete da, dok sam to radio, nisam bio svestan što činim.
— Znate li kud vas to stavlja?
— Kud?
— U ludnicu, s vašim bratom Jamesom.
— Ne bezuslovno, Aldene. Imam razloga da verujem kako sam za to vreme bio pod naročitim uticajem.
— Čijim?
— Terafima, razume se.
— Kakvi su to razlozi, osim pokušaja da se izvučete?
— Najpre, ja se ničeg ne sećam. Ja se nijednog ubistva ne sećam, Aldene.— To je razlog, ali dokaz nije. Možete lagati da se ne sećate.
— Ne lažem.
— Šta ste radili u Pleasant Bayu kad smo se prvi put sreli, deset metara od mesta gde je nađen leš Louise Barlow?
— Mogao bih vam reći da se u Pleasant Bayu osećam dobro, ali vi me ne biste razumeli.
— Iskušajte me.
— Ja mrzim svet oko sebe.
— To se vidi.
— Osećam se dobro jedino kad sam daleko od ljudi.
— Osim kad im sečete glave. Tada se osećate dobro.
— Zar ne vidite, Aldene, šta hoću da kažem? Ova netrpeljivost nije normalna. Ona, u stvari, nije moja. Ona je indukovana, u mene usađena da bi mi rasteretila sa vest i omogućila da krvav posao kulta obavljam bez duševnog otpora, koji se zapaža kod hipnotisanih osoba kada im se sugeriše da urade nešto što se protivi njihovom moralnom kodu. Ali, ako se moralni kod razbije, prepreke nema. Čoveka koji ne veruje da je okružen pravim ljudima, koji ta stvorenja prezire, nije teško navesti da ih ubija. Čak i da glave seče. Pogledajte esesovce. Istraj-nom propagandom, nekom vrstom masovne hipnoze, oni su ubedivani da su Jevreji niža bića, bića na nivou razvi-jenije životinje, ali ipak životinje. Kako nijedan moral ne zabranjuje ubistvo životinje, oni su Jevreje mogli ubijati bez ikakve grize savesti, bez ikakvog moralnog obzira ili otpora.
— Esesovac je znao šta radi, da ubija, a vi tvrdite da niste znali. Ako vam je netrpeljivost prema ljudima tako uspešno usađena, zar se Terafim nije na nju mogao osloniti i pustiti vas da ubijate, znajući šta radite, čak u tome da uživate. Zašto bi vas pretvarao u zombija?
— Netrpeljivost, očigledno, nije bila dovoljna.
— Svet svakako nije savršen, ali je još uvek bolji s glavom nego bez nje. Ne mislite li da je sve to malo bolesno?
— Ja sam mislio da je bolestan svet.
— Tako misle svi bolesnici. Otkada osećate netrpeljivost prema ljudima?
— Odavno. Od detinjstva.
— To bi značilo da vas je Terafim obeležio još dok ste bili dete, da je još tada na vas uticao?
— Pretpostavljam.
— Možete li mi sad samo reći kako? Na koji je to prokleti način na vas uticano a da ste vi toga bili nesvesni?
Sad je trebalo pomenuti Luanu, devojku iz druge dimenzije, i nemušte razgovore s njom, osobom od koga ga je razdvajao jedan okean. Odustao je.
— To ne znam. Ali telepatske sugestije postoje. Alden je znao da postoje i šta znače, ko je za njih sposoban. Da li je moguće da Terafim nije samo varvarski kult, delo luđaka udruženih u luđačku zajednicu, nego nešto daleko gore? Nešto — nepojamno? Vetar koji je došao niotkud između Cape Canaverala i Melbournea zamalo ga nije ubio. Carver je hodao po vodi. Morao je biti oprezan. Nije smeo dozvoliti da Howland nasluti nov pravac njegove misli. Jedva je i on smeo da je misli.
— Šta, u stvari, predlažete?
— U Londonu živi osoba koja pripada kultu.
— Otkuda znate kada mu vi, navodno, ne pripadate?
— To će vam ona objasniti — rekao je. Hteo je s tim što pre da svrši, bilo mu je muka.
— Kako da je nađemo?
— Zove se Luana. Prezime ne znam. Poluindijanka je sa Barbadosa. Pretpostavljam da se to na njoj mora videti.
— Da li vi znate koliko Karibljana živi u Londonu?
— Dosta, pretpostavljam, ali ne verujem da ih ima mnogo uz Temzu, iz čijih se stanova vidi Big Ben.
Ako Luane nema, on je lud. ako je ima, Terafim je. Nije znao šta je gore.Karibljana. iz čijih se stanova video britanski parlament sa satom Big Benom na gotskom tornju, uistini nije bilo mnogo. Ispalo je, u stvari, da ih uopšte nema.
Inspektor u novoj zgradi Scotland Yarda. Robert York, zadužen da kolegijalno udovolji dosadnom zahtevu s druge strane Atlantika, dopustio je sebi šalu. Na telefonsko pitanje izvesnog Johna Aldena koliko će traganje za opisanom osobom trajati, odgovorio je da ce F.B.l. traženo obaveštenje dobiti najkasnije oko Nove godine. Brzina nikada nije bila jaka strana engleske policije. Alden je morao da interveniše preko Washing-tona. Dobio je obećanje da ce se posao obaviti as soon as posible, što je moguće ranije.
To je, takođe, moglo da znači ne pre Nove godine, i verovatno bi značilo da Alden idućeg dana po razgovoru nije lično doputovao u London.
Plan Londona, konsultovan u kancelariji inspektora Yorka. otkrio mu je da se preko puta Parlamenta i reke Temze nalazi opština Lambeth. Kuca koju su tražili morala je biti između dva mosta, jednog s imenom Lambeth i drugog. Westminstera, ili eventualno trećeg, železničkog mosta Hungerlord. pola milje nizvodno Obilazak terena pokazao je daje bio u pravu. Samo se s tih udaljenosti moglo za neki stan reci da gleda u Majku Parlamenta.
Policija je obilazila stan po stan. Drukčije se obaveštenja nisu mogla dobiti. Američki običaj, koji je delila većina preduzimljivih kontinentalaca, da se konstantno zaviruje u lonac suseda i dobar deo kućnog odmora, otetog od televizije, provodi u gledanju preko susedne tarabe, nije ovde. izgleda, bio u modi. Niko ni o kome ništa nije znao. Stanari jednog stana nisu znali ime ljudi koji su živeli preko puta i godinama se služili istim stepeništem. O tome da je neko zapamtio kako mu sused izgleda nije moglo biti ni reci. Aldenu se činilo da ni medved sa Stenovitih planina ne bi ovde imao velike izglede da bude zapažen pre nego što bi, uvreden zbog nipodaštavanja. počeo da ujeda. Nestrpljiv, obeshrabren. išao je s dvojicom policajaca pod crnim kupastim šiemo-vima. Nervirala ga je njihova ljubaznost koju su oni zvali profesionalnošću, sporost koju su zvali temeljnošcu. i neobaziranje na vreme koje se svuda na svetu, osim u Engleskoj, zvalo njegovim traćenjem. Izgledalo je da stanove obilaze da bi s njihovim vlasnicima ćaskali o klimatskim uslovima života. Bili su vec u poslednjim kućama, blizu železničkog mosta Hungerford. Nijedna devojka se nije zvala Luana. ni po čijem se izgledu nije dalo zaključiti da na Karibima ima pretke.
Pogotovu po izgledu postarije dame pred čijim su stanom stajali. Zvonili su kad je otključavala vrata u nameri da iz kuće izađe. Smotreno je pogledala kroz bušu. Tek potom, kad je videla policiju, otvorila ih je. Kraj nje na podu stajalo je nekoliko kofera. Englez je najpre pohvalio njenu opreznost, a tek potom postavio dva-tri pitanja o ženi koju traže. Bilo je. naime, očigledno da je dama čistokrvna Skandinavka. Ime Sonerson bilo je izlišno. Alden je krenuo stepenicama. Dvojica policajaca ponudila su gospodi Sonerson da joj snesu kofere do taksija koji je čekao. Svaki je uzeo po dva kofera. Ostao je poslednji. Gospoda Sonerson je značajno gledala Aldena. Gledali su ga značajno i policajci. Nije hteo da ispadne varvarin. Podigao je peti kofer i uputio se stepeništem. Pomogli su gospodi Sonerson da se smesti u taksi. Ostalo im je još nekoliko kuca, ali. odnekud. John Alden od njih ništa nije očekivao.
Imao je pravo. U taksiju je gospoda Sonerson dobila rumenu indijansku boju puti i postala mlada za dvadeset godina.
— Ko je znao gde stanuješ, Luana?
— Osim naših niko, oče.
— Neko ipak jeste.
Nije odgovorila. Ni mislima nije dopustila da se dotaknu Johna Howlanda. Aquarianske moći sveštenika crkve sv. Apostola bile su veće od njenih. Naslutio bi da je neiskrena, da krije kako je samo John Howland znao za njeno ime i da se s prozora njenog stana vidi Big Ben.Nije bila povredena. Bila je izdana, to je istina, ali izdan je i John Howland. Svi ljudi su izdani. Izdani i pre nego što su se rodili. Bila je aquarius, bar je znala daje izdana. John nije znao. Na njoj nije bilo da mu to saopšti, samo da ga pripremi. Nije obavila misiju. Nije stekla Johnovo poverenje. Okov razuma koji ga je držao u doživotnom mraku tuđe tamnice koja se zvala svet, još je bio jak. Da se u istinu poveruje, potrebno je savladati strah da ona vodi u ludilo, da je ona već ludilo. John Howland je izdao da bi dokazao kako nije lud. Da se spase. A spas je bio na drugoj strani. Baš u tom ludilu. Rekla mu je daje vera —moć. Daje vera —sve. Nije bila. Uz nju je stajala ljubav, ono što je ona za Howlanda osećala. U Zlatno doba — tako je učio Vodolija — postojale su samo vera i ljubav, na kojima se držao svet ljudi. Kasnije, u Doba mraka, u gvozdeno doba razuma, njima je pridodata nada, koja Zlatnom doba nije bila potrebna. Pridodata je nada da će se Zlatno vreme vratiti.
John Hovvland je presudan deo te nade.
Ali. ona je znala da idući pokušaj približavanja neće samo zbog te nade preduzeti. Preduzeće ga zbog ljubavi. Ako je ljubav isto toliko jaka koliko i vera, ako ljubav može da uvišestruči snagu vere. kao što vera umnožava ljubav, obe zajedno uvećaće njene moći. Materija joj se neće moći odupreti.
Sačekaće noć i opet se naći sa Johnom Howlandom.
I John Howland je čekao noć.
Dva dana nije saslušavan. Alden je bio u Londonu, u potrazi za Luanom. Mogao je da misli na miru. Da mrzi mračnu zajednicu glavoseka koja ga je zloupotrebila. Nije uspevao. Nije uspevao da zamrzi Te raj im. Nije uspevao Luanu da zamisli kao ubicu. lako mu je priznala da su zločine, njemu pripisane, oni izvršili, iako se na jezeru Marion uverio da su na ubistvo spremni i za njega sposobni, Luana mu je bila neuporedivo bliža od Aldena, kome ga je gurao razum a odbijalo ćelo biće. Kroz njegove oči Luana je ubila nekoliko nedužnih životinja. Ono što je ubilo pse, moglo je, bar u načelu, ubijati i ljude. Ta moć za koju je tvrdila da je i njegova.
Čekao je noć da se u to uveri. Bio je siguran da je obmanut, da nikakvim moćima ne raspolaže. Priviđenja koja su ga opsedala nisu znak snage nego slabosti. Bile su to emisije tuđe snage, koja je njegove slabosti koristila. Vizije su duh pripremale za ponudu koja je usledila. Sve se odvijalo po drevnim zakonima naličja. Duh se najpre razbija nepoverenjem u svet, uverava u postojanje drugog. Sv. Jean Maria Viannev, župnik iz Arsa, noćima je slušao buku iz tog drugog sveta, koja je. prema recima svedokinje Lassaigne, zvučala »kao vojske Austrijanaca i Kozaka koje su govorile nepoznatim jezikom«. Demon sv. Gemme Galgani došao je da je teroriše iz drugog sveta na ovaj svet kao ispovednik, ali je morao pobeci, ostavivši za sobom hrpu pepela. Sile mraka nisu uspele kod budućih svetaca i svetiteljki. Ali, većinom jesu. U Londonu. 1632. godine, s pomoću maga Urbana Gran-diera i grančice ruže iz mimosveta, uzeše duše čitavog jednog ursulinskog manastira. Duhovi su naterali Marti-na Luthera da zavapi: »Molile se za mene, jer svakog sam dana korak bliže paklu«, dugo pre nego što gaje raskolni-štvom definitivno zaslužio. Opsednute demoni i demon-čići hrane izmetom, igraju s njima žmurke, vičući: »Nadi me!« a obilno se primenjuju batine. Mukama se retko ko odupire, jer one se, kao u oprobanoj policijskoj tehnici, smenjuju sa zamamnim ponudama zemaljske slave, moći. bogatstva. Kad se duh slomi, iz drugog se sveta pojavljuje Satana, njegov bog. On nudi savez. Ne traži dušu kao što pretpostavlja Crkva. Treba mu razum. Za njega nudi moc. Razum za moc. Moc je apsolutna sloboda kojoj, znao za to ili ne znao. sputavan jedino razumom, svaki čovek teži. Apsolutna sloboda moguća je jedino van razuma, u ludilu. Samo u ludilu sve je moguće. Ono što se dobija iz Saveza nije moc nego — ludilo, iluziju moći. Ali ta je iluzija stvarnija od stvarnosti. Nepostojeći svetza luđaka stvarniji je od postojećeg za razumnog čoveka. U knjizi Istina o Salemu napravio je grešku. Salemske žene, i tu je u pravu, nisu bile nedužne žrtve svešteničke zavere, ni masovne histerije građana Countv Essexa u Massachusettsu. Nisu, takode, bile tek histerične. Kad je magistratski istražitelj John Havvthorne, u toku preliminarnog ispitivanja Šarah Good, koju je nekoliko salemskih devojčica optužilo da ih je začarala, zapitao prisutne tužiteljke zašto vrište, one nisu lagale niti u napadu histeričnog uobraženja rekle da ih starica ujeda, iako je, kako zapisnik saslušanja potvrđuje, starica sedela »na priličnoj udaljenosti od njih«. One su videle kako se astralna dvojnica starice sa stolice diže i napada ih. Kad je Luanina pretkinja Tituba opisivala đavola kao sedog visokog čoveka u crnom odelu — upravo onako kako su bili odeveni puritanci Crkve hodočasnika — ni ona nije lagala. Ona je đavola tako videla. Noću bi uzjahivala kuhinjsku metlu i zajedno s vešticama Good i Osborn, koje su na svojim metlama jahale iza nje, letela selom i mučila salemsku decu. Za ovaj svet, da je 1692. bio razuman, Tituba bi bila luda, ali to ne bi smetalo da u svom svetu, u koji je ušla preko saveza sa Đavolom, ostane veštica i raspolaže umećem avijacije na metli ili magijskog nanošenja zla. Bila je uspešna veštica što je bila luda, i luda što je bila uspešna veštica.
Kao što će i on biti lud, i to ce biti poslednji dokaz koji mu je nedostajao, ako vidi kako automatska brava s vrata njegove ćelije nestaje dok je bude gledao i želeo da nestane. On čak kroz ta vrata može i izaći, može proći hodnikom, čuti tajanstveni glas kako ga u slobodu vodi, domoći se te slobode, sve će biti tek himera. Nešto što se događa u drugom, samo njegovom svetu, i što sa ovim nema veze. U ovom će ostati gde je. Misliće da je na slobodi, i što se tiče njegovih osecanja. na slobodi ce i biti, ali samo u svom luđačkom svetu, dok će u ovom stvarnom još uvek ležati u zatvoru. Uostalom, zar to već nije iskusio? Mislio je da je na peščanim pustama Pleasant Baya. a bio je sve vreme u ćeliji?
Ustao je i prišao vratima. Uperio je pogled u bravu i poželeo da je nema. Poželeo je svim srcem, svom snagom bespomoćnog zatočenika. Ništa se ne dogodi. Ništa naročito. Učini mu se jedino da mesto u koje je gledao menja boju. Osmotrio ga je pažljivije, ne slabeći želju da odavde izađe. Brava je dobijala prozračno crvenkastu boju užarenog metala. Ustuknuo je.
Ustuknuo je i John Alden sa druge strane vrata. Bio je pružio ruku da okrene trezorsko dugme i opekao se. Tek sad je video da se brava rumeni i puši. Metal se topio.
Metal se u užarenim kapljama slivao niz vrata i u ćeliji. John Hovvland se nervozno nasmejao. Bila je to upravo vrsta dokaza u koju ne srne poverovati. Brava se topila i nestajala samo u njegovom svetu. U ovom je ostajala čvrsta i nesalomljiva.
John Alden je nogom odgurnuo vrata. Ona su se širom otvorila i dva su čoveka stala licem u lice.
Čovek zlatnih očiju i čovek gvozdenih očiju.
Kao na palubi »Mayflowera«, pomislio je John Carver (Hovvland), pre trista pedeset godina. Kao na palubi »Mavflovvera«, pomislio je i John Alden. pre trista pedeset godina.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:17 am






GLAVA TRINAESTA


NOĆ U HRAMU PROZIRNIH ZIDOVA


»I odvede me u duhu na goru veliku i visoku, i pokaza mi grad veliki, .sveli Jerusalim, gdje silazi s neba od Boga. I imaše slavu Božiju; i svjetlost njegova bijaše kao dragi kamen. . i bješe grudu zida njegova jaspis, i grad zlato čisto, kao čisto staklo.«
Otkrovenje Jovanovo, 21. 10. 11. 18.


Grad je bio sazdan od sferičnih pojasa kristalnih građevina koje su menjale boju. Boje su, dok su trajale, pripadale astrološkom spektru. Smenjivale su se smaragdna, berilna, topazna, hijacintna, ametistna s bojama cisoprasa, hrizolita, sardoniksa, kalcedona, jaspisa i sar-da. Ali najviše je bilo Vodolijinog kamena — safira. Onda su, u postepenom rasvetljavanju, postajale prozračne i otkrivale unutrašnju konstrukciju, sličnu u više ravni ukrštenim sunčanim zracima. Zraci bi zasijali, obrazujući paučinastu mrežu jednog pletiva da bi se ubrzo bez kidanja raspleli i opet spleli u neku drugu mrežu. Kristalne površine ne imađahu oštre geometrijske oblike nego alfijski meke. Kružne, polukružne, elip-soidne površine takode su se menjale i preobražavale jedna u drugu. Sve se u tom gradu stalno menjalo u blagom, smirujućem pokretu, koji kao da je uvek tragao za novom harmonijom, neiskorišćenim odnosom između svojih sastavnih delova. Fluidni obrisi prelamali su se i prožimali. Vrteška oblika i boja bese u večnoj propulziji.
Po njemu su se kretali ljudi nepoznate rase. Tanani, vrlo visoki, nalik na zlaćane senke nevidljive zore.
Imađahu zlatne oči, zlatnu kosu. Odeveni behu u duge tunike ili kratke hitone, bele, lelujave, kao da su od vetra satkani. Greli su ne dotičući tle ispod sebe. Strujali su po njemu. Nestajali su u vazduhu i na drugom se mestu uspostavljali kao da se iz njega rađaju.
I on je bio medu njima. Imao je na sebi dugu belu tuniku. Oči su mu bile zlatne. Bio je visok, tanan kao senka. I on je lebdeo između kristalnih sfera. I on nestajao s mesta na kome više nije hteo da bude, i pojavljivao se kao vizija na mestu na kome je to hteo.
Čula se muzika na instrumentima koji se nisu dali zamisliti, ali melodija mu je bila poznata.Našao se na sferičnom trgu od kristala. Trg je bio pust. U sredini je stajala titanska providna figura Vodolije s krčagom u ruci. Grlić krčaga je bio okrenut nebu, iz njega nije tekla voda.
Slika se izmenila. Bio je u nekom hramu. Hram je imao prozirne zidove. Nije se činilo da imaju kraja. Ma koliko prema nekom zidu išao, nikad do njega nije dospevao. Hram je ličio na tamnu unutrašnjost univerzuma zarobljenu medu kristalnim ravnima. Kao u plane-tarijumu, nebeski prizor se stalno kretao, zamenjujući jednu zvezdanu galaksiju drugom.
Slika se ponovo izmenila. Opet je bio na trgu ispred Hrama prozirnih zidova. Grad je ostao isti. Samo je figura astrološkog Aquariusa porasla. Rasla je dok divovskom masom nije zakrila sunce. Tada je oživela. Moćni udovi napeli su mišiće i pokrenuli se. Grlić krčaga se nagnuo prema kristalnoj zemlji. Iz njega je na grad potekla voda. Bujica vode, slična potopu, srušila se na kristalne građevine, kristalne trgove, kristalne ljude.
I na njega. Osetio je vodu na licu. Otvorio je oči. Čovek u belom mantilu brisao mu je čelo. Odgurnuo mu je ruku. Hteo je da ustane s ležaja. Senka mu je zamračila svest. Svalio se na ležaj.
— Nesvestica će proći — rekao je lekar. — Morate još neko vreme mirovati.
— Šta se dogodilo?
— Scopolamyn. Uskoro ćete biti sasvim dobro. Lekar je izašao iz ćelije. Šta se dogodilo? Gledao je u vrata čija se brava topila kao da je od voska. Metal je cureo po podu. Kad ih je Alden otvorio, nije u ćeliju ušao. Stajao je na pragu i zurio u njega kao da ga prvi put vidi. U pogledu je bilo straha, odvratnosti, ali i radoznalosti. Izgledao je bolesno. Naglo se okrenuo i otišao. Dotrčali su ljudi F.B.I. i promenili vrata. Naravno, nisu ih stvarno promenili. Njegov je poremećeni um morao ostati dosledan sebi i iluziji svoje snage. Ludilo nije odsustvo logike. Ludilo je logika uneta u nemoguće. Pošto kroz ta vrata ionako nije mogao izaći, jer se brava nije istopila, nego se njemu samo pričinjalo da se topi, ludilo je moralo da izmisli njihovu zamenu vratima na kojima je brava neoštećena. Nakon toga došli su bolničari i dali mu injekciju scopolamyna, seruma istine. Sanjao je Kristalni grad i u njemu Vodoliju kako na grad izliva vodu.
— Onda si saznao istinu, Johne.
Nemušti glas devojke nije kao do tada prenosio samo misli. Emitovao je i snažno osećanje žudnje koje ga je uzbudilo.
— Luana!
— Da, Johne, ja sam.
— Luana, devojka iz drugog sveta koja ga je štitila, a on je nju izdao.
— Nisi me ti izdao, Johne, nego tvoj razum. A razum ne pripada nama.
— Možeš li da mi oprostiš?
— Nema ničega za praštanje. Kao što vidiš, nisu me našli.
— Zašto se nisi javljala?
— Elektronska polja kontrole ometaju telepatske transmisije.
— Kako si sada uspela? Postoji nešto jače i od njih.
— Veru!
— Nešto i od nje jače. Kad si bravu istopio, zašto nisi pobegao?
— Nisam verovao da sam je istopio. A zatim, iza vrata je stajao Alden.
— Je li što rekao kad je video šta si uradio?
— Ništa. Gledao me kao da me pre toga nikad nije video.
— Posle toga su ti ubrizgali Seopolannn?
— Da.
— Onda Alden zna, samo hoće da bude siguran.
— Šta zna, Luana?
— Nešto zbog čega su mnogi izgubili glave, Johne. Pitanje je samo ko će je kome pre uzeti. Odlazim, Johne! Imaj vere!Luaiui, šta sam sanjao? Atlantidu, Johnc!
Uspravio se na ležaju. Kakvu je to istinu saznao Alden? Ma kakva daje, postoji još jedna. Istina koju je, prema Luani, on saznao. Kakva je Aldenova istina, nije znao. Njegova je — san o Kristalnom gradu i Vodoliji koji ga potapa.
Bio je to drevni san o Atlantidi.
Postoje završio sa konsultovanjem Gradske arhive Sa-lema i dokumenata u voluminoznim Essex Institute Historical Collections, Massachusetts Historical Societv Collection i New England Historical and Geneological Register, čak i nekih od najpouzdanijih knjiga na temu pojave Đavola u Novoj Engleskoj (W. Elliol Woodward: »Records oj Salem IVitchcrajt«) i našao potrebne podatke, John Alden je obišao još tri mesta. Posle Howlando-vog čudotvornog hoda po jezeru Marion, nalik na neverovatno spasenje pretka i imenjaka Johna opisanom u Bradfordovoj Hronici Mayjlowera, nije bio siguran. Oluja je bila gadna, talasi veliki, vidik zamućen, mogao se prevariti. Otapanje brave uverilo gaje da izvesna istorij-ska mesta u Massachusettsu stoje u fundamentalnoj vezi s aferom odsečenih glava. Prvo je bilo Muzej veštica na Washington Squareu s rekonstrukcijom suđenja na čijem je stolu nađena Doris Reagel bez glave. Drugo — Kuća veštica u Essex Streetu gde su ih saslušavali pre nego što su ih osudili i povešali. Sad je bio u Duxburyju, četrdeset milja južnije od Salema, blizu Plvmoutha, gde se 1687. odigrao prvi čin drame čiji će se poslednji čin, ako se on bude pitao, odigrati 1988. u podrumima F.B.l. Monstruozna povest odvijala se, naravno, duže od ta tri i po stoleca. ali je tek od 1620 i »Mayflowera« uključivala i učesnike njegovog imena
Ovo za čime je tragao bilo je možda suvišno, povrh dokaza kojima je raspolagao. Ali otkriće je bilo toliko neverovatno da je morao računati sa snažnim otporom kod onih kojima mora podneti rezultate trogodišnje istrage. Seksualni manijak koji ženama seče glave primljen je kao nešto prirodno. Kad su odsečene i trojici muškaraca, potpuno razumevanje je uskraćeno. Pretpostavka o Terajimu dočekana je s podsmešljivom neveri-com. Kako će biti primljeno saopštenje da je posredi zločin koji, bar u Americi, već odavno nikome nije dokazan i koji je potkopavao same temelje opstanka vrste?
Pred njim je zaklonjena plastičnim građevinskim zavesama stajala kuća Johna Howlanda, Carverovog pravog pretka.
O njemu je našao malo podataka. Tek je nekoliko bilo dokumentovano. U Ameriku je doplovio 1620. na »May-flovveru«, kao sluga doncasterskog trgovca Johna Carvera. Bio je pripadnik Crkve hodočasnika i potpisnik Povelje o savezu i ugovoru kojom je na Cape Codu utemeljena prva iseljenička kolonija Nove Engleske. Sa četr-naestoricom iseljenika učestvovao je 15. novembra 1620. u izvidničkoj ekspediciji Milesa Standisha. Na dan 6. decembra šalupom ide i u drugu ekspediciju koja će u okolini današnjeg Easthama prvi put sresti Indijance. Utemeljuje s drugim iseljenicima naselje New Plymouth. Kada je prestao najamnički odnos sa Carverom, ne zna se. Pretpostavlja se da je to bilo rano, možda odmah postoje 1621. godine prvi guverner Massachusettsa umro. Jer kada 1627. Isaac Allerton odnosi u Englesku tzv. »Ugovor o staranju« (Undertacers' Agreement), kojim kolonija preuzima određene obaveze prema matici, na spisku obveznika je i Howlandovo ime. Ono tamo ne bi stajalo da Howland nije predstavljao inokosno domaćinstvo, da je još bio Carverov sluga. Naprotiv, po svemu sudeći, njegov je ugled u koloniji rastao, iako je, izgleda, prema indijanskim domorocima demonstrirao više naklonosti nego što je bilo uobičajeno za puritanske iseljenike toga vremena. Godine 1634. spominje se u aferi Kennebec, koju dublje ispituje jer je u nju umešan injegov predak John Alden i jer je ona dovela do pokušaja anglikanaca da ograniče nezavisnost separatista iz Crkve hodočasnika u Americi. Plantaža što su je iseljenici osnovali na reci Kennebec dobila je patent na petnaest milja njenog toka. Projektom je rukovodio John Howland. Neki je traper, Hocking iz Picataqua, poželeo da u toj oblasti trguje. Pozivajući se na patent, Hovvland mu dozvolu odbija Hocking se ne povinuje. Howland i John Alden, koji su bili u prijateljstvu, povedu grupu ljudi da ga s reke oteraju. Jednom od njih, Mosesu Tajbotu. Howland naredi da se kanuom privuče uz Hockingov čamac i preseče uže kojim je bio usidren. Hocking je Talbota ubio. Potom je ubijen Hocking. Kasnije je John Alden u Bostonu uhapšen, ali je ubrzo pušten. Skandal je stigao i do Engleske. Njenu Komisiju za plantaže, osnovanu da kontroliše religiozne, građanske i trgovačke poslove u koloniji, vodili su tada moćni ljudi Anglikanske crkve, lord Say and Sale i kenterberijski nadbiskup William Lauda, poznati po mržnji prema katolicima i protestantskim separatistima. Stvar se otezala. Pokušaj ograničenja separatističkih prava je propao, ali se obnovio u drugim vidovima. John Hovvland se oženio Elizabethom Tillev. ćerkom oca utemeljivača Johna Tilleva, s kojom je imao desetoro dece. U arhivama New Plvmoutha i na nadgrobnom kamenu groblja pisalo je daje John Hovvland umro 1673. godine. Međutim, 1687. godine on je još bio živ i u Duxburyju. Kako i kada je umro, niko nije znao. Zašto su podaci o njegovoj smrti falsifikovani. John Alden je saznao od njegovog potomka dok je ovaj bio u vlasti scopolannna.
Ako se o Johnu Howlandu znalo malo, o njegovom se. Aldenovom, pretku Johnu znalo još manje. Prvi put se pominjao kao »snažni, mladi, crvenokosi i crvenooki drvodelja iz Southamptona«, najmljen da hodočasnicima pomogne u koloniji. Trebalo je da plovi »Speedwellom«, ali se od ovog nesigurnog jedrenjaka odustalo pa je i on Atlantik prešao na »Maytloweru«. Bio je u Standishovim izviđačkim ekspedicijama na Cape Codu. Ime mu se nalazi medu potpisnicima Povelje u savezu i ugovoru. Takode medu stanovnicima New Plymoutha koji su 1634. preuzeli obaveze iz Ugovora o staranju. Spominje se u vezi sa aferom Kennehec kao Hovvlandov pratilac prilikom pokušaja da se traper Hocking otera s reke. i povodom hapšenja u Bostonu. Sa Priscillom Mullins imao je jedanaestoro dece. Umro je u Duxburyju godine 1687. »Umro«, pisalo je u arhivama. Njegovo je telo na groblju u Duxburyju ekshumirano. Posle trista godina nije od Johna Aldena, kačara, mnogo ostalo. Ali i ono malo svedočilo je daje u zemlju spušteno — bez glave. A ljudi bez glave ne umiru. Oni se ubijaju.
Sad je tražio glavu, svoj poslednji dokaz. Hovvlandova brvnara bila je. pod zaštitom građevinskih zavesa temeljno pretražena. Tehničari F.B.l. digli su pod. kopali zemlju kao da iskopavaju bunar. Glava Johna Aldena nije nađena.
Njegov je potomak, ovaj Alden. sedeo u automobilu, parkiranom u pobočnoj ulici, i ko zna koji put čitao transkript Carverovog (Hovvlandovog) saslušanja dok je bio pod dejstvom droge. Istina je morala biti u njemu. Samo je on nije video:
» Jesi li ti čovek, Johne Howlande?
— Jesam.
— Šta je čovek?
— Biološka organizacija zasnovana na naročitom odnosu materije, njene energije i duše.
— Jesi li ti to?
— Jesam. Ti imaš to što zoveš dušom?
— Imam.
— Šta bi bio da si zasnovan samo na materiji i energiji?
— Robot.
— A kada bi tvorevina imala ljudski lik?
— Android.
— Ako bi imala sve što i čovek. osim toga što nazivaš dušom, šta bi bila?
— Humanoid.
— Da li bi se tada razlikovala od pravog čoveka?
— Razlikovala bi se.
— Čime?
— Odsustvom duše.
— Šta je duša. Hovvlande?
— Ne znam.
— Zna li ko?
— Ne.
— Kako se onda zna da duša postoji?
— (Nema odgovora.)
— Kako se zna da duša postoji?
— Zna se.
— Kako?
— (Nema odgovora.)
— Kako se zna?
— (Nema odgovora.)
— Da li je i Luana čovek?
— Jeste.
— Zato što ima dušu?
— Da.
— Jesu li ti pripadnici Terajima ljudi?
— Jesu.
— I oni zato što imaju dušu?
— Da.
— Da li je duša vrlina?
— Ona je svojstvo.
— Čije svojstvo?
— Čoveka.
— Da li ga ona čini drukčijim od svega u univerzumu?
— Da.
— Boljim?
— (Nema odgovora.)
— Da li duša čoveka čini boljim?
— Čini ga.
— Kako onda ljudi s dušom mogu drugim ljudima s dušom seci glave?
— (Nema odgovora.)
— Kako mogu?
— (Nema odgovara)
— Jesi li ubio i odsekao glavu Doris Reagel iz Salema?
— Nisam.
— Jesi li ubio i odsekao glavu Louise Barlovv iz Hvannisa?
— Nisam.
— Jesi li ubio i odsekao glavu Nancy Gardiner iz Hvannisa?
— Nisam.
— Jesi li ubio i odsekao glave trojici ljudi u Phoenixu?
— Nisam.
— Jesi li pobio i odsekao glave psima na jezeru Marion?
— Nisam.
— Ko je to učinio
— (Nema odgovora.)
— Koje to učinio. Hovvlande?
— Oni.
— Ko su oni?
— Terajim.
— Jesu li to ljudi?
— Jesu.
— Ljudi s dušom?
— Da.
— Imaju li. pored duše, i druge moći?
— (Nema odgovora.)
— Mogu li da hodaju po vodi?
— (Nema odgovora.)
— Mogu li da podižu oluje?
— (Nema odgovora.)
— Mogu li pogledom da otapaju metal?
— (Nema odgovora.)
— Možeš li sve to ti?
— (Nema odgovora.)
— Možeš li da hodaš po vodi, Johne Hovvlande?
— Jednom sam mogao.
— Kada si mogao?
— Davno.
— Kako davno?
— Godine 1620.
— Gde je to bilo?
— Na moru, blizu obala Cape Coda.«
Godine 1620. gotovo na kraju plovidbe Atlantikom, pao je Carverov sluga Hovvland u more za vreme oluje ali se spasao. Tvrdio je da ga je na lađu vratilo odrešeno uže glavne katarke. Ali — uže nije bilo odrešeno. Šta ga je vratilo? Nastavio je da čita:
» Kako znaš da si mogao?
— Video sam.
— Ali onda se još nisi ni rodio?
— Video sam utvaru svog pretka Johna Houlanda kako hoda po vodi.
— Imaš li često priviđenja?
— Ne baš često.
— Šta vidiš?
— Prošlost.
— Kakvu prošlost?
— Mog pretka Johna Houlanda.«
Sledile su stranice opisa scena iz prošlosti koje je video, medu njima i ona u kojoj Howland seče glavu njegovom pretku Aldenu. Tu se morala kriti tajna. Tu negde — i gde je Aldenova glava.
» Šta si uradio s glavama Aldena i njegove žene, Johne Howlande?
— Odneo sam ih kući.
— I onda?
— (Nema odgovora.)
— Jesi li iz njih doznao budućnost?
— Nisam.
— Šta si doznao?
— Prošlost.«
To će, ako glave nade. i on uraditi. Neće saznati budućnost nego prošlost.
» Kad si je saznao, šta si sa glavama uradio?
— Zakopao sam ih.
— Gde?
— Ispod poda kuće.«
Ispod poda Howlandove kuće, međutim, nije nađeno ništa. Alden je ponovo prelistao kopije dokumenata i spise koji su se na Hovvlanda odnosili. Medu njima su bili izvodi iz zemljišnih knjiga. Zapazio je stoje ranije propustio. Howland je u Duxburyju imao dve kuće, svoju i kuću koju je s Elizabethom Tillev dobio u miraz. Možda je on u njoj stanovao kad je ubio Aldena? Plastične zavese obešene su i oko nje.
Uveče je Alden bio na putu za VVashington. Na zadnjem sedištu, u crnoj plastičnoj vreći, ležale su lobanje Priscille i Johna Aldena, očišćene od zemlje.
Ubili su ih — ljudi s dušom.
Pesnik Henry Wadsworth Longfellovv je tvrdio da je potomak Johna Aldena i Williama Brewstera sa »Mayflowera«. Tako su Pilgrims (hodočasnici) ušli u genealošku modu Amerike. Svi su hteli da potiču od očeva nacije. Pogotovu predsednici U.S.A. Zachary Taylor je tvrdio da su mu preci William Brevvster i Isaac Allerton. Ulvsses Grant je pretpostavio Richarda VVarrena. Predsednik Taft je izabrao Francisa Cookea. Najneskromniji je bio Franklin Delano Roosevelt. Njegovi su preci bili Cooke i Allerton, VVarren i Tilly. Čak i John Howland. ubica iz Duxburyja. Alden je bio republikanac. Roosevelt mu je bio odvratan. U New Dealu je bilo toliko ljudskog na način kako je to ljudsko shvatao ovaj Hovvland da je poreklo bilo sasvim moguće. Ako mu je Hovvland zaista bio predak, Roosevelt pripadao istoj kanibalskoj vrsti ljudskog roda. Naravno, sve su to bile priče izmišljene za izbore. Pitao se da li je Hovvland, dokposluži i u izborima pozove na Johna Carvera kao praoca i njega i nacije. Sada je to mogao učiniti sa Johnom Hovvlandom.
Mogao je do sada. Sada je, naime, bilo malo izgleda da će John Howland ikada biti prvi predsednik Sjedinjenih Država čiji su preci zaista plovili na »Mayfloweru«, a ne samo kroz njihovu maštu i ambiciju.
»O Solone, ti znaš daje zemlju nekada nastavala najpravednija rasa ljudi koja je ikada živela.. Golema bese snaga koju su bogovi darovali izgubljenoj Atlantidi.«
Tako Platon u »Kpuiai« (Kritiji), utemeljuje najznamenitiju od svih legendi posvećenih iščezlim svetovima. A u »Timouoc« (Timejuk), ispoveda povodom Atlantide Solonova iskustva stečena u razgovoru sa sveštenicima hrama boginje Nut u egipatskom Sai'su.
Antropologija je Johna Carvera (Hovvlanda) obavezivala da se bavi ljudskim mitovima i mitovima o ljudima. Mitovi su bili unutrašnja konstrukcija njihove sudbine, simbolični model njihove istorije i medijum njihove prirode. U poznavanju čoveka bili su nezaobilazni. Mit o zlatnim vremenima bio je spojen s mitom o zlatnim prostorima, projekcijom grčkih Elisejskih polja na zapadu i hrišćanskog Edena, raja na istoku. Premda, naravno, ne i uvek. Helenski svet poznavao je Kronovo zlatno doba koje se odvijalo na istom mestu gde i poznija homerska istorija Grčke. Drugi su zlatni prostori i njihovi sveto vi nestali u elementarnim katastrofama, opisanim ili pomenutim u najdrevnijim epovima, u Gilgamešu, Edenu u Svetom pismu, ili su, kao kroz živi pesak, potonuli u katastrofalnoj propustljivosti ljudske memorije. Takva je bila Lemurija ili zemlja Mu, izgubljeni pacifički kontinent. Usud Atlantide, koja je zbrisana s lica zemlje i iz memorije njenih stanovnika, samo je gruba varijanta sudbine koju će dočekati protocivilizacija Mesopotamije, minojske ere Maja ili predinastičkog
Ali njegov interes za Atlantidu nije išao mnogo dublje od utvrđivanja ideje o tom tajanstvenom kontinentu kao utopističke projekcije opšte ljudske težnje za večnim i srecnim životom. U fizičko postojanje nije verovao. Davao je za pravo prvom poricatelju Aristotelu (»Onaj koji je Atlantis izmislio, taj ga je i uništio«), a ne prvom zagovorniku Platonu. Bilo je to tvrdoglavo, gotovo emotivno odricanje, i njemu samom čudno. Blagodareći proučavanju magije, tog jezgra drevnih kultova, instrumenta putem koga su posvećeni najživotniji čovekovi mitovi, prihvatao je mnoge pretpostavke koje je pozitivistička nauka ismejavala i gurala u red primitivnog sujeverja. Verovao je. na primer, da su salemske žene bile veštice i o tome napisao knjigu. Ali Atlantidu je poricao, iako je upravo ona mogla sve njegove ideje o praistorijskoj egzistenciji da sabere u koherentnu i logičku priču. Premda gaje sve prema tome guralo, čak i predosecaj da bi tada bio na pravom putu, odbijao je njime da ide. Atlantida gaje plašila. Osećaoje da bi njeno prihvatanje značilo korak na neizvesnom pravcu s kojeg u nauku više ne bi bilo povratka. (Pravcu kojim su ga vodila i njegova priviđenja.) I ne samo u nauku. U ovaj život, možda, u ovaj svet od koga se ionako tuđio.
Nešto je ipak znao.
Predsvet nije bio samo moguć. Bio je verovatan. Zidovi Jerihona. što su ih uz pomoć Jahvea porušile trube Izabranog naroda, stari preko 10000 godina, dodirivali su mitsko vreme Atlantide. pa se mislilo da su ih, kao i piramide u dolini Nila, uostalom, podigli Atlantidani, u najmanju ruku graditelje snabdeli naročitim znanjem i sredstvima — ne nužno u vidu alata — bez kojih u ono vreme oni ne bi mogli biti sazidani. Biblijski zidovi se datiraju mnogo ranije nego što sama Biblija datira početak sveta, ranije nego što gaje 1650, na trideset godina od plovidbe »Mavflovvera«, stavivši ga u 4004. pre Hri-sta, obeležio časni James Usher, nadbiskup irskog Ar-magha. (Vicekancelar Cambridgea iz toga doba, dr John Liehtlont ...???... sv Trojstvo 23. oktobra 4004. pre Hrista u devet sati pre podne.«) Ali. šta ćemo onda s bakarnim rudnicima u Zimbabveu koji potiču iz 47 000. godine i dokazuju daje već onda ljudima bio potreban bakar, da su već onda umeli da ga prerađuju? Šta s kostima iz 30 000. godine s ubeleženim kalendarom nađenim u francuskoj Dordo-gni? Šta s alatom iskopanim u savremenom Iranu, starim 100 000 godina? Predsvet, dakle, nije bio nemoguć. Samo, da li je njegovo ime bilo — Atlantida.
Atlantidu je prema Platonu osnovao Posejdon a Atlantidani behu potomci boga mora i smrtnice Kleito. Zašto onda taj svet nije nazvan Posejdonija nego po njihovom sinu Atlantu — ne titanu Atlantu koji drži nebo — nije jasno. Bila je to moćna i plemenita rasa praljudi koja je živela u zemaljskom raju i, po shvatanju ekstremnih atlantofila, raspolagala svojstvima i sposobnostima koje bi se danas označile kao natprirodne i odbacile kao nemoguće. Ali, kao što u mitovima redovno biva. uvredili su bogove, kao što takode uvek biva. taštinom, pokušajem da se s njima izjednače ili ih nadmaše. Stoga ih je, 9000 godine pre Solonovog puta u Egipat, uništio onaj ko ih je stvorio, onaj koje na to imao najviše prava. Uništio ih je Posejdon svojim božanskim atributom — vodom nad kojom je vladao. »Tada se zbude«, veli Platon, »grdan zemljotres i u jednom danu i noći kiša ostrvo Atlantida po tonu na dno mora.«
Bogovi i nesreće, mislio je, dolaze uvek s mora.
Otada su ljudi u potrazi za Atlantidom. Otkrivali su je svuda, na svim meridijanima. Rudbeck u Švedskoj. Spanut na Helgolandu. Schulten i Rening na ušću Gvadalkivira u Španiji. Jedan drugi Nemac proglasio je Atlantidu kolevkom arijevske rase. Za nju su se otimali kontinenti kao Grci za Homera. Hermann je nalazi u Tunisu, Lot u Sahari, Frobenius u Nigeriji, ali su najveće izglede imale atlantska i mediteranska lokacija. Prvu je, 1882. godine, na Platona se oslanjajući, sa zadivljujućom akribijom dokazivao lgnatius Donnelli u knjizi Atlantida - mit antediluviialnov sveta, a nntvrdil;i otkrića potonulog grada na najširem delu tzv. Atlantskog grebena, u Bahamskim vodama, kraj Biminija i obala Floride, i ranija istraživanja kulture Maja, Acteka i Inka. Maje su znale za Aztldn, nestalo ostrvo, i belog boga Kukulkana koji im je doneo civilizaciju, a Acteci za rideg boga Quetzalcoatla koji je došao sa zapada. Druga grupa, s Galanapoulosom, Marinatosom i Luceom. Atlantidu smešta u Egej, na ostrvo Teru (Santorin), koje je oko 1500. pre Hrista uništila vulkanska eksplozija, odgovorna za propast minojske civilizacije na Kritu. Madame Blavatskv dodavala je tome, bez obzira gde se nestala Atlantida nalazila, uverenje daje to bio samo kraj jednog ciklusa u večnom kruženju i ponavljanju iste sudbine. Bilo je, naravno, bizarnih teorija koje su geografski položaj Atlantide ignorisale, jer joj nisu priznavale empirijsko postojanje. Za teozofa Steinera Atlantida je bila tek duhovni predšasnik sadašnjeg sveta.
Kako je, pri tom skromnom interesu za izgubljeni svet, čak i instinktivnoj odbojnosti, doživeo da ga sanja?
Sve je u tom snoviđenju potvrđivalo Luanino obaveštenje da je pred očima imao Atlantidu. Uporedio je tlocrt metropole iz sna s onim što gaje dao Platon. Oba su bila sferična. Osnovna se graditeljska ideja sastojala od koncentričnih krugova u čijoj je sredini trebalo da stoji hram boga Posejdona.
Model grada bio je kosmički. Shemom zmije savijene u krug koja grize vlastiti rep izražavala se suština i vremena i onoga što se u njemu događa. Boje koje su se u njegovom snu neprestano menjale pominjale su se i u Time ju. Prizivajući ga, shvatio je da grad uistini »blista kao vatra«, jer u sebi, pored zlata, ima dragocenog. dosad nedešitrovanog metala što ga je Platon nazvao — oreihalkos. Kristalna prozirnost zidova, međutim, bila je tom opisu nepodudarna sve dok se nije setio afere Schliemann.
Dr Paul Schliemann, unuk pronalazača Troje, tvrdio je da je, uz pomoć dedinih zabeležaka, otkrio tajnu Atlantide. Pozivao se. između ostalog, na medaljon koji je feničanskim pismenima kazivao da je »pravljen u Hramu prozirnih zidova.« Zidovi u gradu njegovog sna takode su bili prozirni. Dr Paul Schliemann, na žalost, dokaze nikad nije objavio. Objašnjenje da ih nije ni imao, kome se javnost, i naučna i građanska, priklonila, najlakše je i najprirodnije, ali da li je istinito? Čovek bi s isto toliko prava smeo da se pita zašto je Platon Kritiju prekinuo usred opisa propasti Atlantide? Da u oba slučaja u pitanju nije bio — tabu? Zabrana koja nas i danas sprečava da saznamo istinu o Eleusinskim misterijama?
Atlantiđani koje je u snu sretao — a njemu se činilo da je i sam njima pripadao, da je Atlantidanin — nisu ličili na današnje ljude. Tvrdnja sveštenika iz Saisa da je to bila »najplemenitija rasa koja je ikad Uvela« dobila je u snu potvrdu, ako se neobičnom, gotovo nematerijalnom izgledu doda i ona osobina koja kao da se u Platonovim spisima podrazumeva, iako se o njoj direktno ne govori: duhovnost i nepodložnost fizičkim zakonima. Atlantidani njegovog sna nisu po tlu išli nego su nad njim strujali, isto onako kako je utvara Johna Hovvlanda dolebdela do »Mayflowera«.
Više od svega zaprepastila ga je figura Vodolije na trgu. Ličila je na Indijanca iz jednog od njegovih priviđenja koji je na vatru, upaljenu u pesku Cape Coda, iz krčaga izlivao vodu. Figura je rasla sve dok nije zaklonila sunce, a onda je na Atlantidu izlila svoj krčag. Zar to nije bio — potop? Zar voda nije Posejdonov elemenat, a lik Vodolije lik morskog boga? Atlantiđanski je svet propao od Vodolije, možda i u njegovom astrološkom znaku? Znaku Vodolije koji dolazi nebom da vlada idućih hiljadu godina, ali da ovog puta. umesto potopa, ljudima donese večni mir i sreću.
Pred Johnom Aldenom, u zamračenoj sobi, redali su se prizori iz života pretka Aldena. Ne samo da je video sve stoje i ovaj za svog života video, čuo što i on. nego je to u pravom smislu reci doživeo. Osetio je svaku njegovu emociju kao svoju, svaku misao kao svoju misao. Te noći bio je on, John Alden koji se 1620. iskrcao na novi kontinent da nade novu nadu, a 1687. našao staru smrt. Mnogi prizori i doživljaji nisu ga interesovali, naročito oni koji su prethodili iseljenju u Ameriku. Osim jednog jedinog. Iz njega je doznao da Alden nije preko okeana otišao svojevoljno, nego je odaslat. Ugovor o najmu bio je maska za već donetu odluku da u Americi ostane, uhodi Crkvu hodočasnika i izveštaje o njima šalje naredbodavcima u London. Alden je, u stvari, bio što i on, neka vrsta policajca. Specijalnog tajnog agenta. Osetio je prema njemu još veću simpatiju i još veću ogorčenost prema Howlandovima koji su ga ubili. Pogotovu stoje u ljubaznosti Johna Hovvlanda naslutio pre nameru i plan nego neku drugarsku spontanost. I to naslutio dvostruko. Kao Alden iz XVI veka koji to doživljava, i kao njegov potomak, Alden iz XX veka, koji to posmatra i analizira.
Privuklo mu je pažnju i neverovatno spašavanje Johna Hovvlanda iz voda Cape Coda, jer je korespondiralo sa sličnim u vodama jezera Marion. Stajao je u telu i duhu Johna Aldena na palubi »Mayflowera«, čvrsto se držeći za ogradu da ga bura ne odnese. Video je kako je Hovvland potonuo i kako se iz vode nezadavljen vratio. Govora nije moglo biti daje do lađe doplivao držeći se za otkačeno uže. Hodao je po talasima. Drugi događaj zbio se na Standishovoj ekspediciji po Cape Codu, s koje je poneo drukčije uspomene, druga iskustva nego ijedan od ostalih učesnika, uključivši i Hovvlanda. Brižljivo je pro-verio zaključke pretka i našao ih ispravnim.
Na dan 15. decembra, uoči prelaska s Cape Coda na teritoriju budućeg Nevv Plvmoutha. nebo se oko ponoći osušilo, kiša presta da razbija vazduh, a vetar stade, ostavljajući oko punog meseca kolute tavnih, nepomičnih oblaka. Probudio se. Da li ga je prenula tišina, prva od napuštanja Engleske, ili predosećanje, nije znao. Iscrpljen pripremama za sutrašnju plovidbu, logor je spavao.Zemlja je upijala lunarni sjaj, prodirući u zaustavljene vode zatona i pretvarajući ih u predeo preko kojeg je izgledalo da se može gaziti. Senke su mirovale u dnu ukočenog drveća. Pesak duna svetleo je kao da gori. Taknut iznenadnom hladnoćom, uspravi se na ležaju i obazre. U dubini hrastove šume, na čijoj su ivici bivakovali. tinjao je bled sjaj. Nije poticao od mesečine. Blesnuo bi i tamneo naizmenično kao signalni fenjer kojim se sporazumevaju moreplovci. Izvuče se iz ležaja i stegnuta srca pode prema plamenom znaku. Prođe kroz razredeno drveće, stapajući se sa tminom između stabala, i primače se sjaju. Usred šume, na čistini raskrčenoj gromovima, gorela je lomača. Oko nje je stajalo sedmoro ljudi, šest starosta Crkve hodočasnika, i sedmi, John Hovvland, u crnm pelerinama i pod crnim šeširima visokog tuljca, držalo se za ruke i tiho, u pobožnom prizivanju, izgovaralo reci nepoznatog jezika, obrazujući telima zatvoren prsten, u čijem je središtu sed i potpuno nag crvenokožac, iz zemljanog ćupa, stegnutog pod pazuhom, na plamen izlivao mlazeve vode. Vatra se postepeno gasila a hodočasničko kolo nestajalo u tmini.
Prizor ga je silno potresao jer se u njega potpuno bio uživeo. Osetio je strah svoga pretka, njegovo kolebanje, nadmoć dužnosti u njemu, pa i ličnu radoznalost koja ga je vukla. S njim se pitao šta taj prizor znači. Ali nije s njim odgovarao da ne zna. Jer, on je znao. Ne. doduše, samo značenje prizora, očevidno ritualnog, nego ko su ta stvorenja koja u njemu učestvuju.
Preko, u New Plvmouthu, pratio je Aldenova nastojanja da razjasni misteriju. Alden je, tada i sam član Crkve hodočasnika, shvatio da je ona tek maska za veru u nešto drugo, strano, opasno za njegov svet. Nije pri tome u vidu imao popularne razloge netrpeljivosti zvanične Anglikanske crkve prema puritancima. Osećao je u svemu nešto mnogo strasnije. Nešto — izvan ovog sveta. Ali dokaza koje bi u London poslao, nije imao. Dobio ih je tek pred sam kraj života, dobio ih je samo da mu oni taj život, s glavom zajedno, uzmu.
...???...garnizonskih vojnika koji je, nad tri lesa. zvučno nazvan »bostonskim masakrom«. Godine 1773. lord North se opet bavi tim prokletim čajem. Engleska vlada poslednji put donosi zakon koji se tiče i Amerike. Na dane 14. i 19. aprila 1775, kod Concorda i Lexingtona u Massachusettsu. bije se između engleske regularne armije i građanske milicije prva bitka američkog rata za nezavisnost. A već 2. jula 1776. američki Kongres u Philadelphiji proglašava nezavisnost slavnim recima: »Ove Ujedinjene Kolonije su, i imaju pravo tlu budu, slobodne i nezavisne države.« Sve je zvučalo jasno i prirodno. Jedino što nije bilo istinito. Sada je to znao. U pitanju je bila zavera pripremana još davno, kojoj je iseljavanje u Ameriku Crkve hodočasnika bio samo deo. U njoj su s obe strane Atlantika učestvovala ista biću, i njome je vladala ista zločinačka ideja.
John Alden je. onaj iz 1687. dok mu vid nije oduzela demonska magija neprijatelja, u Bostonu, obavljajući svoju misiju, došao u priliku da. ni od koga neopažen. prisustvuje tajnom skupu, održanom u bogomolji mesne puritanske kongregacije. Video je tu ugledne koloniste, čak i one koji se javno nisu trpeli, tadašnjeg guvernera Massachusettsa. neke članove magistrata, pastore i staroste Crkve hodočasnika, imućne trgovce i oficire građanske milicije. Ali. a to ga je zbunjivalo, ravnopravno s prvima u besedama i odlučivanju, poslednje bednike kolonije — farmere, sitne zanatlije, ribare, pa i Indijance. Medu njima su bili John Hovvland i njegova žena Eliza-belh, rođena Tillev. Na tom skupu, sto godina pre zvaničnog datuma, doneta je odluka o ratu za američku nezavisnost. Jasno se videlo da su pripadnici familija sa »Mayflowera« s tom idejom u kolonije i došle. Prisutni su bili svesni teškoća. Većina iseljenika nije mislila kao oni. Lojalističke predrasude se nisu mogle savladati bez pomoći »braće ispreku«. Alden iz 1988. godine, kao i onaj iz 1687. mislili su da je reč o evropskim puritancima. o tome da se i oni u Ameriku isele i tako pojačaju težnju za nezavisnošću, krajnje neverovatnu za ono doba. Pokazalo se da se misli na one kojima je, u načelu, do takve nezavisnosti najmanje smelo da bude, da se misli na neke pripadnike britanskog establišmenta, pa čak i vlade. Ta »braću ispreku« morala su da hotimičnim glupostima englesku kolonijalnu politiku odvedu putem na kome će otpor iseljenika postati neizbežan.
I najednom, Alden je, ovaj iz 1988. godine, ćelu istoriju američkog rata za nezavisnost video u drugom svetlu. Grenvilleovi porezi iz 1764. godine, fitilj revolucije, nisu više bile politička zabluda, greška u rasuđivanju, čak i glupost proistekla iz imperijalne arogancije, nego deo plana, programa, dogovorenog cilja. Grenville je bio izdajnik. Ne samo Engleske. Bio je izdajnik ćele jedne civilizacije. A možda, mislio je, ni taj George 111 nije bio lud, kako se govorilo. Možda je i on bio izdajnik? Kralj koji je potajno pripadao Crkvi hodočasnika, a kroz nju neprijateljima svog naroda?
Još jedan dokaz našao je Alden iz 1687. godine u završnom prizoru skupa. Svi su se učesnici uhvatili za ruke i, pojući na nepoznatom jeziku, pokrenuli kolo oko golog, prljavog Indijanca koji je na pod izlivao krčag vode. Poslednji je dobio na samom kraju. Učesnici skupa nisu kućama otišli peške, na konjima ili kolima.
Svi su kroz noć bez mesečine odleteli, jašući na metlama.
Potom je John Alden, onaj iz 1687. godine, dok je još pisao izveštaj Londonu, napravio grešku. Ne mogavši da se uzdrži, dao je na znanje prijatelju Howlandu da mu je njegov savez sa silama naličja poznat. Bilo je to vreme kada se Đavo u grofoviji Essex tek pojavio, ali je strah u srcima ljudi već zauzeo mesto koje će dovesti do salemskih procesa vešticama. Idućeg jutra probudio se gotovo šlep. Znao je da odmah mora delovati. Srećom, pismo za London je bio završio i sad je samo morao čekati na prvu lađu za Englesku. Ostalo je da i ovde nešto učini. U optužbu za neki savez protiv Engleske, pogotovu daje u njemu guverner kolonije koji je predstavlja, niko ne bi poverovao. U čarobnjake i veštice poverovaće svako. To ce biti njegovo oružje. A prvi cilj — John Howland.Iste večeri, po kiši, ovaj ga je posetio. Sedeo je za stolom i čekao da mu Priscilla prinese kašu od ječma. Ona je verovala da je njegovo slepilo privremeno. On je znao da nije, da za njega ima da zahvali Howlandu. Čuo je ženu kako otvara vrata i razgovara s njim. Pozvala ga je da sedne i ponudila da sa njima jede. Odbio je. Video ga je kao tamniju senku na svetloj koja je prekrila ćelu sobu. Druge su senke pripadale ženi, ormanu. stolu, stolicama, peci i škrinji. Priscilla je savetovala Hovvlanda da zbog Indijanaca ne izlazi noću. On je dobacio dvosmislenu primedbu o tome kako se John ne plaši Indijanaca.
— Njemu neće ništa — rekao je.
Priscilla je shvatila da žele da ostanu sami. Raspitala se za Hovvlandovu Elizabethu i povukla se u spavaću sobu.
— Zašto si došao, Johne Hovvlande? — pitao je kad su sami ostali.
— Ti to znaš, Johne Aldene.
— Ako si ovde zbog onog zbog čega ja mislim da jesi. nisi se po ovom vremenu morao mučiti.
— Hteo sam da razgovaramo, Johne.
— Nemamo o čemu — rekao je grubo.
— Ja mislim da imamo. Znaš li koliko se poznajemo?
— Upoznali smo se u starom Plvmouthu pre ukrcavanja na »Mayilower«. Mislim da je bio jun kao sada. Pratio si Johna Carvera kad je sa mnom pregovarao o najmu. Samo što onda nismo razgovarali.
John Alden je — ovaj Alden iz 1988. godine i to vidio — prizvao sliku plavokosog mladog čoveka zlatnih očiju koji je za razgovora s njegovim gospodarem Carverom cutke iza njega stajao.
— Prvi put smo progovorili na palubi »Mayflowera« za vreme bure u kojoj si se davio.
John Alden se sećao reći koje je Hovvlandu uputio. Rekao mu je: »Za ime sveta, kako si to učinio?« ili tako nešto.
— Tvrdiš li još uvek da te je spasio otkačeno uže. Johne Howlande?
— Ti znaš da tvrdim.
— Ali kad smo izašli da ga uvežemo, našli smo ga na mestu. Bilo je smotano oko glavnog jarbola. Spasao te je Satana kome i danas služiš, Johne Howlande! — udario je šakom o sto. — I ti i tvoja Elizabeth! Kome je pripadao i pokojni guverner Carver. I sve vaše staroste, Johne Hovvlande! Ćela ta prokleta i nečastiva Crkva hodočasnika!
— Ti znaš šta ta optužba znači posle suđenja Natha-nielu i Rebecci Greensmith?
— Vešanje.
—. A ja sam te na Cape Codu jedini prihvatio. Ja sam za tebe garantovao kad se postavilo pitanje da li da ti se dozvoli da nam se pridružiš u potpisivanju povelje.
Godinama sam se pitao zašto si to učinio. Sad znam. Bojao si se da nešto slutim i da cu o tome pričati kad se vratim u Englesku, kako je prema ugovoru o najmu trebalo. Pošto-poto si hteo da me zadržiš. Trebalo je da postanem kolonista. Potpisivanje povelje bio je jedini način.
— Nemaš dokaza.
Kroz Aldenovu glavu proleteli su uglednici Crkve hodočasnika na metlama. Prizor je bio smešan ali se ni jedan od Aldena, ni živi ni mrtvi, nije nasmijao.
— Jedne noći na Cape Codu video sam tebe. vaše staroste i jednog Indijanca oko vatre. Indijanac je na nju iz krčaga izlivao vodu. Kad se vatra ugasila, nestali ste. Znaš li koji je dan bio. Johne Hovvlande? Bila je subota. Sabat. Kad sam se vratio u logor, svi su spavali, ali vas tamo nije bilo. Kuda ste otišli, Johne Howlande? Znaš li kako se zvao Indijanac sa krčagom? Powhnatan, Johne Howlande. On je bio poglavica virginijskih plemena. Šta je on tražio na teritoriji Alguoquina? Šta je tražio na Cape Codu u vreme našeg iskrcavanja? Kako je znao da ce baš tada »Mayflower« doploviti? Možeš li mi na sve to odgovoriti. Johne Howlande? . . Tada nisam imao dokaza. Nisam znao šta sve to znači. Mislio sam da je i to neki hodočasnički obred. Sad dokaze imam. Sad znam čiji je— Šta ceš uraditi?
— Sutra sa dokazima idem u Boston. Ugašenim očima onog Aldena ovaj je video kako se svetlija Howlandova senka na tamnoj senci pozadine pomerila. Korake nije čuo.
— Ti nisi čovek, Johne Aldene! Njegov se predak nasmešio i odgovorio:
— I nisam, Johne Hovvlande. Ti jesi. I zato umireš. Ali u tom trenutku umro je on, njegov predak. Nije video ruku koja je udarac zadala, ni oružje kojim je zadat, niti je osetio bol. Misao se jednostavno prekinula. Ništa od toga nije video ni ora/Alden.jer mogao je videti samo ono što onaj vidi. I osetiti što onaj oseca. A to bese neizmeran strah.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu