Atlantida - Borislav Pekić

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Ići dole

Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:08 am

First topic message reminder :



Radnja se događa danas, ali budućnost je već prošla!


„Još od prapostojanja, još od zore čovečanstva, vodi se na ovoj planeti najpresudniji i najkrvavljiji građanski rat koji od ovih sporednih, sekundarnih, nevažnih, niko i ne primećuje. To je rat između ljudi i androida. U Atlantidi ću eliminisati sve elemente fabule i baviti se isključivo svojim shvatanjem da je ova naša civilizacija već hiljadama godina metaforično – androidska.“
Borislav Pekić

Posle više od dvadeset godina ponovo je pred čitaocima Pekićeva knjiga koja je deo antropološke trilogije Besnilo – Atlantida – 1999. Dinamična priča o borbi između robotske i ljudske civilizacije koje uporedo obitavaju na zemlji, ovaj roman je spoj negativne utopije, klasičnog epa i fantastičnog trilera. „I tako već ulazimo u čarobnu tajnu. A tajne se ne ispovedaju.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:18 am






GLAVA ČETRNAESTA


SVETI OBRED TERAFIMA


»Doći će vreme kad će se lanci okeana razvezati, dno će ležali otvoreno, drugi će Ti)is pokazati nov svet Tuki više neće bili poslednja zemlja.«
Seneka: Medela, I čin


David Turner, pomoćnik direktora F.B.I., spustio je na sto izveštaj, svežanj hartije u crnoj foliji s upadljivim crvenim naslovom »Strogo poverljivo« i zagledao se u Johna Aldena koji je sedeo preko puta, miran, sabran, spreman na beskrajna dopunska objašnjenja. Ovog puta nisu bila potrebna.
Turner je bio voštano bled. Dok je palio cigaretu, ruke su mu drhtale.
— Ko zna za ovo?
— Osim mene i sada vas, niko.
Činilo mu se da je njegov sagovornik odahnuo.
— Vi shvatate šta vaše otkriće znači?
— U punoj meri, gospodine.
— Šta može da znači za Ameriku?
— Za ceo svet, gospodine.
Prevario se u Turneru. Verovao je da na njegovu istragu ne gleda dobro, da joj se protivi, možda je i ometa. Bilo je to i moguće dok se istraga bavila ubistvima. Luđačkim ili ritualnim, svejedno. Carver mu je bio rođak. Neverica, hranjena samozaštitnim instinktom, prirodna je reakcija. Sada, kada se iz izveštaja uverio o čemu je u »aferi odsečenih glava« reč. ko je taj John Carver. svakog je otpora nestalo. Mogao je kazati da je Turner strašnu istinu primio pribranije nego što je očekivao. Na mogućnost »Sataninog« povratka iz »ognjenog jezera« u koje je bačen ukazivali su njihovi tajni priručnici i izvesni demonolozi F.B.I., ali u to niko ozbiljno, pa .ni sami autori, nije verovao. Turner, izgleda, jeste.
— Pretpostavljam da ćete odmah obavestiti Predsednika?
Službeni put vodio je preko direktora Federalnog istražnog biroa, ali je Joseph Čarter pre dva dana prebačen u vvashingtonsku bolnicu, s izlivom krvi u mozak, i u ovom času ga na operacionom stolu oslobađaju pritiska smrtonosnog podliva.
— Naravno — rekao je Turner i mašio se crvenog telelona za direktnu vezu sa šefom države.
Dopadala mu se Turnerova odlučnost. I njegovo munjevito shvatanje krajnje ozbiljnosti u kojoj se zemlja našla. Zemlja, a možda i svet.
Turner je podigao slušalicu, potom je spustio.
— Da li vi poznajete predsednika, Aldene?
— Ne poznajem, gospodine — odgovorio je.
— Nemojte me shvatiti pogrešno, ovo nije nelojalnost, ovo je prosto opštepoznato. Predsednički izbori su relativno blizu. Rezultati u proteklom mandatu nisu bili blistavi. Porast spoljnog deficita, pad dolara, nezaposlenost, opadanje produkcije, gotovo bi se reklo i recesija, nije nešto što lepo izgleda na izbornim proglasima. To ce lepo izgledati na proglasima opozicije. Pa ipak. Reagan ima i uspehe, naročito na spoljnopolitičkom planu. Odnosi sa Rusima nikad nisu bili bolji. Sporazum o delimič-nom nuklearnom razoružanju konačno je na vidiku.
Alden ga je slušao začuđeno, pogotovu što laj sporazum niko ozbiljno nije želeo. i što mu se činilo da predavanje o američkoj tekućoj politici nije na mestu kada je njegovim izveštajem svaka politika, ispravna i pogrešna, podjednako ugrožena.
— Njegovi su izgledi u najboljem slučaju pola-pola.
— Ne razumem u kakvoj je to vezi s mojim izveštajem?
— Ni u kakvoj, ali može biti. Šta mislite, ko bi u njegovom položaju voleo da ga stave u još gori, još neizvesniji položaj, da ga prinude da donosi odluke koje ovakav izveštaj zahteva, a da ne bude stopostotno siguran u njihovu opravdanost?
— Nemoguće je ne biti, gospodine — rekao je odlučno. — Dokazi su apsolutni!
— Za vas i za mene. Aldene. Mi nismo političari. Mi smo tehničari vlasti. Reagan je nesiguran čovjek, i još pod pritiskom neizvesnih izbora. Njemu ce trebati i poslednji dokaz koji vašem izveštaju nedostaje. Ako mu ga odmah ne damo, samo ćemo gubiti vreme.
Shvatio je opravdanost Turnerovog oklevanja. Pomoćnik direktora F.B.l. nije samo odlučan. I mudar je.
— Mislite na lobotomijii!
— Dabome.
— Ali, vama je svakako poznato da je samo jedan na hiljadu operisanih preživljava?
— A zar je vama stalo do toga da C a iver. odnosno Hovvland, preživi?
— Naravno da nije!
— Onda primedbi ne vidim svrhe.
— Potrebno je ovlašcenje porodice.
— Ja cu ga pribaviti.
— I bolnica gde ce se operacija izvesti.
— Imam upravo ono što nam treba.
Turner je zaista bio od velike pomoći. Bio mu je iskreno zahvalan. To mu je, ustajuci, i rekao.
— Mi vama treba da budemo zahvalni, Aldene. Da stvar niste na vreme otkrili, ko zna šta bi sa svima nama bilo.
Na vratima ga je upitao, ne krijući da se oseca neugodno.
— A šta je sa Johnovom sestrom Lucillom?
Bila je to njegova žena. Turner ih je svakako zamišljao u krevetu i zagrljaju. Sa zebnjom je očekivao odgovor. Dobro se pokazao. Zaslužio je da ga umiri, u veri da ne spava s monstrumom, nego s normalnim bićem.
— Ona je u redu — rekao je smejuci se. — Ona je Carver. nije Hovvland.
Probudio se u beloj sobi, obloženoj aseptičnim porculanskim pločicama koje su blistale pod udarom jakih reflektora s tavanice. Ležao je kaišima privezan uz pokretni bolnički ležaj, do grla pokriven belim pokrivačem koji je ocrtavao njegovo ispruženo telo. U nozdrvama jeosecao neugodan miris medikamenata i dezinfekcionih sredstava.
Alden je otišao na službeni put, čiju je svrhu naslućivao. Njega su ponovo drogirali. Ovaj put nisu upotrebili scupolcimvn nego neku hipnotičku drogu. Očekivao je da se opet nade u Atlantisu. Ali. nije. Vodolija je iscrpao svoj krčag. Talasi su prekrili kristalne građevine i podavili njegove alf'ijski nežne stanovnike.
Rođen je u znaku tog Vodolije. Da li to nešto znači? Da li znači nešto činjenica da se sve doskora držalo kako su svi zodijački znaci haldejskog porekla? Sada se misli da su samo Bik i Rak iz Vavilona, da su Ovan, Lav i Blizanci preneti iz Egipta, a Kornjača daje dopuzala čak iz Grčke. Za sve se zodijačke znake znalo odakle su. Samo je Vodolija ostao bez porekla. Da lije moguće da on pripada Atlantidi, ako je ova, naravno, postojala? Ako Aristotel nije u pravu kad je. misleći na svoga učitelja Platona, rekao kako je nju »uništio onaj koji ju je izmislio«. Era Ribe je prestajala i približavalo se zlatno doba Aquariusa. Da li to nešto znači?
U svakom slučaju, nije sanjao Atlantidu. Sanjao je druge snove, potekle iz sveta koji je mrzeo.
U sobu je ušao Alden u pratnji lekara u zelenom hirurškom mantilu, s maskom preko lica.
— Kako se osecate? — upitao je lekar profesionalno uljudno. Glas mu je bio prigušen tkaninom.
— Kako mislite da se osecam? — pitao je besno.
— Imate li bolove u glavi?
— Posle svih tih droga, naravno da ih imam.
— Uskoro ih nećeš imati — rekao je Alden zlobno. Zatvorio je oči. Nije više mogao ni da ih gleda. Aldena naročito. Lekar nije emitovao ništa strano, tuđe. Valjda, mislio je. što je umotan kao mumija. Ali su emisije Aldenovog prisustva bile nesnosne.
— Gospodin Alden ima pravo rekao je lekar. — Uskoro ćemo vas osloboditi bolova.
— Kako?
— Jednom malom hirurškom intervencijom.
— Kakvom intervencijom? — hteo je da ustane, ali su ga veze držale uz ležaj.
— Nema razloga za zabrinutost. Ništa ozbiljnije od vađenja slepog creva.
— S tom razlikom što je u pitanju glava — dodao je Alden.
— Ja pokušavam pacijenta da smirim. Aldene! — rekao je lekar nervozno.
— A ja hoću, doktore, da se oseca kao što su se osecali drugi dok su im pravljene te male hirurške operacije na glavi. Možete izaći ako vam se ne sviđa.
Lekar je ljutito izašao.
— Ja nisam pristao ni na kakvu operaciju, Aldene!
— Nije ni potrebno. Ti si lud. Sam si mi priznao.
— Čak i u tom slučaju, neophodan je pristanak porodice.
— Dala ga je.
— To je nemoguće!
— Znaš li ko se za to postarao?
— Ko? — Dopuštenje je mogla dati samo Marjorie.
— David Turner.
— On na tako nešto nema pravo!
— Ja i nisam rekao da je on dao dozvolu. Rekao sam da se za nju postarao.
David! Dobri, stari David! David koga je voleo. Samo njega od ćele proklete porodice. Zar je moguće da ga je instinkt tako prevario?
— A ko je dozvolu dao?
— Tvoja žena Marjorie, razume se.
Marjorie! Nije ga to začudilo ni povredilo. Nikad je nije voleo. To nije bio ljudski brak između Marjorie i njega, nego poslovni ugovor između očeva nacije, Carvera i Allertona. Da bi budući predsednik Sjedinjenih Država bio prvi koji je zaista potekao s palube »Mavflovvera«. Jer ni sadašnji VVarren nije autentični »hodočasnik«. Ima samo ime potpisnika Povelje. Bazični se običaji nisu za hiljadu godina takozvanog napretka promenili. Kupoprodaja je i dalje bila najčešći ljudski odnos.
Ona je to znala, čemu je njihov brak služio i staje prema njoj osecao.
Trebalo je da pita šta ce s njegovom glavom raditi. Nije pitao. I to je znao. Izvršice lobotomiju. Sada je bio lud. Verovatno je i bio. Posle toga ce, ako preživi, biti zdrav. Ali bogalj. Biljka u obliku čoveka. Neće više biti izuzet od sveta, ali ni izuzetan. Postace što i svi nad kojima lobotomija nikad nije izvršena i koji su to postali prirodnim putem. Lobotomijom koju je nad njima izvršila civilizacija. Dug istorijski razvitak prema zvezdama. per as pera ad astra. Biljke od rođenja. Biljke uzgojene pedagoškim oblikovanjem od strane ukupne sume ljudskih zabluda. Biološki automati u svojoj automatizovanoj civilizaciji. S tačno predviđenim procesom razmene materija i programom razmene misli. S uvek istim pokretima kojima se uzima čaša sa stola ili grli žena. S urođenim ograničenjima koja se ne prepoznaju, nego prihvataju kao neizmenljiva priroda. Nestace priviđenja kojih se plašio, a sada za njima žali. Moći u koje nije verovao, a sada mu trebaju. Zlatookih ljudi koji izlaze iz pene talasa i po njima gredu. Vrata koja se tope pod pogledom i strasnom željom. Nestace i prozračne palate Atlantide nad kojima božanski Vodolija izliva vode kazne i zaborava.
— Hoćete li mi nešto reći, Aldene?
— Ako mogu.
— Vi ste policajac?
— Neka vrsta.
— Razumem i vaše visoko osećanje dužnosti i vašu netrpeljivost prema zločinu, ali nema li, kad sam ja u pitanju, u svemu tome i nečeg ličnog?
Alden je ćutao.
— Ispričaću vam jednu priču — najzad reče. — Godine 1692, u Bostonu, tada grofoviji Sut'tolk, živeo je moreplovac. .
— George Alden?
— Da. Sin Aldena za koga se kaže da je umro 1687. godine, mada bih ja za njegovu smrt upotrebio drugi izraz.
— Ne možete mi o tome ništa novo reci. Ja sam o tome pisao knjigu.
— Možda će priča kod mene malo drukčije izgledati, Howlande. Optužili su ga da je vidan u društvu veštica, čije je gonjenje, kao što znate, u Novoj Engleskoj tada bilo u najvećem zamahu. Na zahtev magistrata iz Sale-ma. te godine, 28. maja, doveden je iz Bostona u Salem na ispitivanje. Za vreme procedure, opsednute devojčice i devojke dobile su svoje uobičajene napade. Sudije Cedney, Havwthorne i Corwin su ih pitali ko ih muči. One su pokazale na izvesnog kapetana Hilla koji je stajao u publici. Od, njegov astralni dvojnik, navodno, izlazio je iz njega, nevidljiv za sudnicu, i maltretirao decu. Tada se desilo nešto čudno, što nikada ni ranije ni kasnije na takvim saslušanjima nije zabeleženo. George Alden je prihvatio jednu od devojaka, sprečivši je da padne na pod. Umesto da mu za to bude zahvalna, ona ga je optužila kako je upravo on muči. Druge opsednute to su potvrdile. Na Hilla se sasvim zaboravilo. Da li vam to nešto ne govori?
— Te su devojke često menjale iskaze.
— Ali, nikad tako.
— U redu. Šta vama govori?
— Da ih je neko naučio koga da optuže. Najpre su optužile Hilla, a onda su videle da su pogrešile i da to nije čovek kojeg je trebalo upropastiti. Aldenova nesmotrena ljubaznost im je dala dobar povod da promene iskaz. Izveli su ga na ulicu, ispeli na postolje, oko njega je napravljen krug i devojke su, igrajući oko njega kolo — kolo, Howlande, da li vam i to nešto ne govori? -vikale: »Evo, ovde stoji Alden, koji prodaje barut Indijancima, leži sa indijanskom skvo i ima indijansko dete.« Aldenu je zatim oduzet njegov mač a on uhapšen U međuvremenu, onaj koji je s Indijancima šurovao, živeo s Indijankom i s njom imao dete, bio je kapetan Hili. Da li vam i to nešto ne govori?
— Šta bi mi govorilo?
— U najmanju ruku, da je sve to bila mučka zavera protivu Aldena.
— I to se dešavalo — rekao je.
— Nesavesni ljudi koristili su paniku da svedu stare račune. Istoričari tvrde da je omraza bila razlog što je Ann Putnam za magiju optužila sestre Rebeccu Nurse i Šarah Cloys. Uloga pastora Parrisa takode nikad nije rasvetljena, ali je vrlo verovatno da je i ona bila mračna. U slučaju vašeg Aldena, međutim, omraza je neubedljiva. Vec na prvom saslušanju sudija Hawthorne je pitao tužiteljke poznaju li Aldena. Odgovorile su da ga ne poznaju, da ga nikada u životu nisu videle. On nikad nije imao nikakve veze sa Salem Villageom. Zašto bi optužba odande poticala, ma kakvi da su joj razlozi?
— Zato što se u svesti ljudi Salem izjednačio s demonskim naseljem, što je većina veštica u njemu živela i saslušanja se vec uveliko vršila, pa je bilo lakše na jednom od njih usput likvidirati i Aldena, nego zbog njega na nekom drugom, za njegovu biografiju prirodnijem mestu, otvarati nov proces.
— Uostalom, George nije osuđen.
— Nije. Izbegao je vešanje samo zato što je pobegao iz Bostona.
— Tada je bilo mnogo lažnih optužbi. Ljudi su u svemu videli đavola.
— Za one koji su ga optužili, George je i bio đavo. Opasniji od pravog.
— Šta hoćete time da kažete?
— Ono što tvoju priču o Aldenu razlikuje od moje, Howlande. George je, naime, došao do jednog pisma koje je, pre nego stoje ubijen, pisao njegov rođak John, bivši drvodelja sa »Mayflowera«. Znaš li kome je to nikad neposlano pismo bilo upućeno?
— Ne znam ni da je postojalo.
— Jednoj uticajnoj ličnosti iz Ministarstva za kolonije u Londonu. A znaš li šta je u njemu pisalo? Pisalo je nešto zbog čega je George morao da bude uklonjen. Zbog čega je odsečena glava Johnu Aldenu? A znaš li ko je to uradio?
Znao je. On je to uradio, uradio je u jednom snu.
— Tvoj predak, John Hovvland.
— I zato sve ovo sa mnom radite?
— Ne. Zato uživam u tome što ovo s tobom radim. A radim jer mi je to dužnost.
— Šta je u tom pismu pisalo?
— Da su se u Novoj Engleskoj opet pojavili ljudi.
— Šta je time hteo da kaže? Naravno da su bili ljudi.
— Obojica znamo štaje on time hteo da kaže Londonu. Meni je rekao i nešto više. Da ste se pojavili još pre 1600. godine, samo mi to nismo primecivali. Bili smo suviše sigurni u sebe, u svoju nadmoć, u prednosti koju smo svojom istorijom i civilizacijom planeti obezbedivali. A vi ste, jamačno, u Ameriku došli »Mayflowerom« i krili se pod imenom puritanaca Crkve hodočasnika. Mislilo se da vas ima još možda samo u Americi. Aziji, Africi, u razbacanim skupinama koje se mogu lako uništiti pod maskom kolonizacije, građanskog rata. lokalnog pogroma ili redovnim policijskim racijama. A vas je bilo i u Evropi.
— Koga je bilo?
— Ljudi.
— Kakvih ljudi? O kakvim to ljudima govorite. Aldene?
— Prvim, Hovvlande. Ljudima kao ti. Neuspclim ljudima. Atlantidanima!
Ušao je lekar. u pratnji dvaju bolničara. Svi su bili pod maskama.
— Trebaju vas u holu. Aldene — rekao je lekar.
— Ko?
— F.B.l. Izvesni David Turner.
Alden je izašao. John Carver (Howland)je mislio da ce lekar s bolničarima ostati, da su po njega došli. Ali i oni su izašli s agentom.
Do sada je s pravom, premda nerado, držao da je lud samo on. Sada mu se činilo daje lud i Alden. U stvari, da je samo Alden lud. Da je pao u šake bandi luđaka, koja. poput njegovog brata Jamesa, ali s druge, obrnute strane, oosmatra svet i uobražava sebi da ie okužen limliimi. štopodrazumeva da sebe ljudima ne smatraju. Da su, upr-kos liku, s one strane čovečnosti i daje lik maska iza koje se krije nešto duboko antiljudsko. Oba su se ludila na neki način podudarala. Kao da po patološkom sadržaju predstavljaju lice i naličje iste bolesti, iste iluzije, u kojoj zauzimaju suprotne ', zavađene pozicije. Jer, u protivnom, ako je u pra\u A.uui, u pravu je morao biti i James. Svet bi se taca zaista nalazio u rukama — neprijatelja ljudi.
— Johne!
— Luana!
Glas devojke bio je tih, jedva čujan.
— Razgovarao si s Aldenom. Misao ti je bila koncert trisana na njega.
— Nisam mogla da je promijeni.
— Ćula si razgovor?
— Da.
— Onda znaš za operaciju?
Osetio je snažnu emisiju tuge, očajanja, beznadežnosti.
— Plačeš, Luana?
— Ti to možeš da osetiš?
— O, da.
— Tvoje moći postaju sve jače. Uskoro ćeš moći i da me vidiš. Kao što ja vidim tebe.
— Ne verujem da ću imati vremena.
Glas je opet emitovao zbunjenost.
— Ne znam kako se to dogodilo. Nismo uspeli. Johne. .
— Učinili ste što ste mogli.. Ako preživim lobotomiju, biću, naravno, drugi čovek, ali ću još mek moći da vidim kao do sada. Moći ću da te pronađem, Luana, da te vidim.
— Nećeš moći, Jolme.
— Neću se ničeg sećati?
— O, sećaćeš se, samo ti to više ništa neće značiti.
— Zašto?
— Zato što nećeš biti samo drukčiji čovek. Nećeš više biti čovek.
— Atlantidanin?
— Da, Johne.
— Alden je govorio istinu? Koliko je on zna.
— U svakom slučaju, moje moći otuda potiču? Da, Johne, iz Atlantisa.
— I ja ih još uvek imam? Da.
— Onda ih treba na nešto vredno utrošiti.
— Pokušaj da raskineš veze. Ja ću ti pomoći.
— Svakog trenutka doći će po mene, Luana..
— Pokušaj, Johne!
— Oni su u hodniku. Ubij ih! Ti to možeš!
— Ali ja to neću! Neću da ubijam!
— Johne, ti ne razumeš. To nije uhistvo! To je kao kad. .
— Ne mogu!
— Raskini veze, Johne! Želi da budeš slobodan! Želi kao da ti je to poslednja želja!
Koncentrisao se na želju. Pretvorio se u želju. Nije bio ništa do te želje.
— Johne, šta to radiš? Tvoji kaiši ne popuštaju?
— Ja to i ne želim, Luana. Želim da vidim tebe!
— Za ime boga, Johne!
Svetli, keramički, aseptični zidovi su tamneli. Bolnička prostorija se gubila u nadirucim oblicima udaljene realnosti. Kroz zidove se probijalo svetlucanje vode na suncu. Ukazala se silueta rimske tvrđave, četiri bele kule. sa podnožjem sakrivenim bedemima od teških kamenih kocki. Ispred Towera u Londonu, kroz čije su kapije ulazili turisti, nalazila se aleja duž koje su stari gvozdeni topovi upirali crne. gvozdene cevi prema Temzi. Jedan ratni brod s reljefom metalne olupine bio je ukotvljen preko puta. Usplahireno je lutao alejom. Na klupama su sedeli ljudi. Sunčali se, dremali, čitali novine, jeli sendviče. Osecali su da se nešio oko njih događa. Iz sna su se trzali. odlagali novine, prestajali da jedu. ali ništa nisu videli. S njim se nije događala teleplastika. Bio je uKao žabe krastače koje je mogao gaziti a da prema njima ne oseti nikakvo sažaljenje. Vodila ga je struja simpatije kakvu do sada nije iskusio, i dovela ga do klupe na kojoj je sedela usamljena žena. Imala je na sebi jednostavnu belu letnju haljinu. Niz kestenjasto lice. dalekih indijanskih crta. slivale su se suze.
Vrata su se otvorila. Ušao je lekar u pratnji dvaju bolničara.
Volim te, Luana! Volim te, Johne!
Bolničari su ležaj izgurali u hodnik.
Hodnik je bio dug i vodio je u smrt.
Znao je da ako i ostane živ, živ neće biti. Jer, ne biti Atlantidanin. značilo je biti - mrtav.
Alden nije očekivao Turnera. Trebalo je da pomoćniku direktora F.B.l. javi ishod operacije nad Howlandom čim bude jasan i pruži mu materijalni dokaz s kojim bi mogao da izađe pred Roberta Warrena, predsednika Sjedinjenih Država. Pogotovu ga nije očekivao s grupom nepoznatih ljudi, neposvećenih u tajnu ponovne pojave Atlantidana.
Stvar je krajnje ozbiljna. Aldene rekao je Turner. Hteo sam operaciji lično da prisustvujem.
— A ovi ko su?
— Specijalisti na tom području.
Medu njima je bio i starac duge bele kose u indijanskom odelu.
— Vidim među njima i jednog Indijanca? Zašto vas to čudi?
— Vama je poznato da je ..??.. među Indijancima najviše i bilo. Da su Indijanci upravo zato morali biti istrebljeni. Bilo ih je i tamo malo, možda jedan na hiljadu crvenokožaca, ali na onom nivou civilizacije nismo raspolagali odgovarajućim sredstvima, a ni vremenom, da ih mo jednog po jednog. Morali smo ih uništiti sve. I naše zajednice s njihovima.
— Baš zato što ih je medu Indijancima toliko bilo, Povvhnatan ih dobro poznaje.
Alden se trgao.
— Nešto nije u redu? — upitao ga je Turner. —. Povvhnatan je ime indijanskog poglavice koji je iseljenike s »Mayilowera« dočekao na Cape Codu.
— Povvhnatan je često ime medu njima.
— On zna o čemu je riječ.
— U glavnim crtama svi to znaju.
Opet se uverio u Turnerove sposobnosti. Pomoćnik direktora F.B.l., očigledno, nije hteo ni trenutak da izgubi. Hteo je da NVarrenu ode ne samo sa obaveštenjem o Atlantidanima nego i s ekspertima za njihovo uništenje.
— Oni. naravno, ne mogu u salu.
— Pratice operaciju s galerije amfiteatra. S vama cu uci samo ja — rekao je Turner. — Kad počinjemo?
— Odmah.
Hodnikom se približavala grupa bolničara gurajući ležaj sa Johnom Hovvlandom. S njima su išla dva lekara. Svi su imali maske na licu. Kolona je prošla pored Turnera i Aldena. Hovvland je pogledao u Turnera ali je ovaj okrenuo glavu. Kolona se izgubila hodnikom.
— Jedan od poslednjih ljudi — rekao je Alden zadovoljno.
— Ne bih rekao — kazao je Turner.
Bolničar je otvorio dvokrilna vrata. Pred Johnom Carverom (Hovvlandom) bio je mrak u kome ce posle operacije zauvek ostati. Ako i ne ostane, i tada ce biti u mraku, samo to neće znati. Ugurali su ga u mrak i za njim zatvorili vrata. Osetio je da mu veze na rukama, nogama i oko pojasa popuštaju. Pomerio je ruku. bila je slobodna. Uspravio se na ležaju. Oči su mu se privikavalena pomrčinu, ali sem mraka, crne rupe ispred sebe, ništa nisu videle. Sišao je s ležaja i napravio nekoliko koraka. Udario je kolenom o nešto čvrsto. Rukom je napipao oblik stolice. Bio je sličan jednolikom reljefu stolica u bioskopskim salama. Odmah uz nju bila je druga. Pa treća. Stajao je kraj reda niskih sedišta.
Zid pred njim se rasvetljavao, kao džinovski ekran. Modrikast, neonski sjaj izvlačio je iz tmine ovalnu prostoriju. Nalazio se na galeriji operacionog amfiteatra, odvojenog od sale staklenim zidom. Amfiteatar je bio prazan Reflektori lampe osvetljavali su operacioni sto i postrojenja oko njega, pribor za anesteziju, EKG i EEG teleekrane, pokretne stolove za instrumente.
Vrata amfiteatra su se otvorila. Dvojica bolničara pod maskama ugurala su nosila na kome je ležalo ljudsko telo. pokriveno belim čaršavom. Iza njega je ušla grupa lekara i bolničarki pod maskama. Dvojica bolničara su prenela pokriveno telo na operacioni sto i preko njega stegli kožne opasače. Lekari su prišli stolu. Jedan od njih je sa lica čoveka smakao pokrivač.
Na operacionom stolu je ležao — John Alden.
John Howland je s nerazumevanjem gledao u prizor iza zaštitnog stakla.
John Alden je odmah sve razumeo. Bio je prevaren i sad je lohotomija koju je spremao Howlandu čekala njega. Tcra/im-lobotomi/a. Ona koja je izvršena nad njegovim pretkom kačarom Johnom Aldenom, u Duxburyju 1687. godine. I na tolikim drugim glavama. Oko njega su stajali Atlantidani. Pogađao je ko. Bar ispod jedne maske morao je biti čovek kojeg je poznavao. I koji ga je prevario. Samo je jedan medu njima to mogao.
— Možete skinuti masku. Turnere.
John je video kako jedan od ljudi u hirurškom mantilu skida masku. Bio je to njegov zet, David Turner, pomoćnik direktora F.B.I.
Sad je sve još manje razumeo. Osecao je jedino da su ljudi okupljeni oko operacionog stola njegovi prijatelji. Emanacija srodnog, bliskog, čovečnog bila je toliko jaka da je probijala debeli stakleni zid koji ga je odvajao od amfiteatra. Između galerije i amfiteatra, osim emotivne, postojala je i zvučna komunikacija, namenjena studentima. Jasno je čuo glasove:
— Trebalo vas je ranije zaustaviti. Aldene. pa do ovog ne bi došlo — rekao je Turner. . . . — A i za vas bi bilo bolje.
— Pogrešili smo, nismo očekivali da ćete uspeti.
— I nisam uspeo odgovorio je Alden ravnodušno.
— Ne biste uspeli ni da ste tragali za ubicom koji je žrtvama sekao glave. Ali vi niste samo njega progonili. Mučilo vas je kako je umro vaš predak John Alden. Bio je to lični obračun. To nismo u obzir uzeli i zato ste skoro uspeli.
— Lični odnos je tipično ljudski. Čudi me kako moju upornost niste odmah njime objasnili.
— Upravo zato. Aldene. Odakle lični odnos vama? Vi niste biće. Vi ste ..??..
Činilo mu se neukusnim ovo vredanje bespomoćnog agenta, koji je. ma kako se s njim ophodio, vršio svoju dužnost.
— Mora biti da me je zarazilo dugo bavljenje ljudima. Vi niste ni prva ni poslednja žrtva okolnosti da na ovom tužnom, mrtvom svetu ima i nešto pravih ljudi. Dobar ste policajac. Nedostajacete nam.
— Zločin je izvršen pre trista pedeset godina. I urnere. slučajno nad jednim Aldenom. Nikad nije rasvetljen. Čak je od javnosti prikriven. Bilo je. svakako, i drugih. U ono doba evidencije nisu bile naročito tačne. Svuda unaokolo vaši Indijanci skidali su. zajedno sa skalpovima, i glave. Život nije mnogo značio.
— Šta vi znate o životu?
— Pa ipak ja sam otkrio ko ga je počinio. I kako. A pre svega zašlo. Otkrio sam Tercilim 1687. godine, odmah pošto se pojavio na tlu Amerike, koja je živela u ubedenju da ga je oslobođena i da se taj gnusni ljudski kult može naći jedino još medu intelektualcima, prvim luđacima Evrope, ili varvarima. poslednjim glavosecima Afrike. Ono što je uspelo meni. poći ce za rukom idrugima, Turnere. Ti neće napraviti ljudsku grešku. Neće se povesti za ličnim osećanjima. Uništićemo vas jednom zauvek.
— Znate li koliko dugo pokušavate, Aldene?
— Mi imamo vremena. Oni koji ga nemaju, to ste vi.
— Prikazaću vam sliku iz zajedničke praistorije.
— Čemu? Vi ste praistorija, Turnere. Pomirite se s tim. Istorija smo mi.
— Slika pretpostavlja ispravku zablude, koja ne mora biti spontana posledica neznanja već namere da se taj naš podzemni hronični rat, bitka koja se hiljadama godina vodi /.v/Wzvanične istorije, sakrije. Misli se, naime, da su se rani ljudi pojavili u pleistocenu kenozoika. onda kada dinosaurusa iz ere mezozoika već davno nije bilo. A oni su postojali u Juri. u zenitu dominacije dinosaurusa, 180 miliona godina ranije nego što se danas pretpostavlja. Tek tako slika postaje jasna. Usamljena skupina poslednjih ljudi okupljena je oko vatre za koju će se kasnije držati da je prva, upaljena gromom, a bila je vec onda jedna od poslednjih, vatra koja i sada gori. Čula se strahovita rika. Na ivici prašume džinovske flore, u kojoj je pleme našlo sklonište, pojavilo se čudovište komu tada nismo znali ime ali ste ga vi kasnije nazvali tiranosaurusom. Imalo je sabljaste zube mesoždera. Napalo je ljude. Polovina je pojedena, polovina se spasla. I tako je bilo po svim tropskim prašumama Jure. Čudovišta su, neprirodna po veličini i izgledu, neverovatna po biološkoj zamisli, kao da ih je stvorila neka gnusna mašta a ne stvarnost, nicala sa svih strana, napadala, gazila, ždrala ljude, smanjujući iz godine u godinu, iz veka u vek. njihov broj.
— Nedovoljno, izgleda.
— Bilo bi dovoljno da se nismo branili. U jednoj noći svi su dinosaurusi uništeni.
— Naglom glacijalnom promenom klime.
— Tako vi mislite.
— Tako misli nauka. U stomacima mamuta nađena je nesvarena hrana.
— Čija nauka, Aldene? Vaša nauka tako misli. A da li se pita ko je promenio klimu?
— Čiji Bog?
— Naš Bog!
— Vaš Bog je stvar kao i vi. Ne, Aldene. Mi smo promenili klimu. Mi smo je stvorili, mi smo je i promenili. Kao što ste vi stvorili dinosauruse.
Činilo mu se da opet ludi. U jednom trenutku naoko razumna situacija pretvorila se u luđački razgovor. Ali, nije on te reci izgovarao. On ih je samo čuo. Ludi su, prema tome, oni koji ih izgovaraju. Turner i Alden.
— Dinosaurusi nisu napadali sve vatre. Samo naše. Vaše su ostavljali na miru. Prilično pametan izbor za zveri koje su na biološkoj lestvici inteligencije stajale na dnu, tek nešto više od ameba. Eto, Aldene. otkad vi pokušavate da nas uništite. Otada pa kroz ćelu vašu istoriju vi to pokušavate.
— A vi da se te istorije domognete. Šta ćete sa njom, Turnere? Šta ce vam istorija? Pa vi ste je jednom vec doveli do potopa.
— Potop je vaše delo. Nije ljudsko.
Govore li to o Atlantidi? O prvim ljudima, Atlantidanima? I nekim drugim ljudima koji su došli posle njih, posle potopa, da ih zamene, koji su možda potop i izazvali da bi ih zamenili? Taj prapotop je nesumnjiv. Upisan je u memoriju vrste kao u kamen. Nema rase čija najdublja prošlost za njega ne zna. O njemu govori Biblija, grčka legenda o Deukalionu i Piri, sumerski i vavilonski Gilgameš, hindu Vede, feničanska kosmologija Sanchuniathona, nordijske i velške balade, islandske Ede, sibirski šamanski rituali, actečki kodeksi Chimal-popoka Nate i Nene. Za potop znaju Tolteci. Hotentoti, Masaj crnci, Eskimi, ratnici Maora. Dajaci sa Bornea, Irokezi i Sioux crvenokošci Severne Amerike. Potop, uništenje sveta je prva njegova stvarnost koja je uspela da se zauvek ubeleži u ljudske gene.
— Da li je to jedina uteha koja vam je preostala pošto ste svoju šansu propustili? — Zaboravljate da smo vas mi stvorili. Bila je to greška koja nas je upropastila.
— Bilo je to jedino pametno što ste učinili. Da niste, sveta već davno ne bi bilo.
— Pa i nema ga, Aldene. Ovo nije svet.
— Ima ga, Turnere, samo nije vaš.
— Šta dokazuje da ga ima?
— Postoji. To je dokaz.
— Postoji samo kao ogledalo u kome se ništa stvarno ne ogleda. Postoji kao privid, himera, fatamorgana.
— I vi se nadate da ćete ga stvoriti?
— Ne stvoriti, Aldene. Obnoviti. Atlantida će ponovo izroniti sa dna okeana i ljudi će opet postati gospodari svoje sudbine.
— Ne bih voleo da budem u vašoj koži kad je sretnete. Turner je recitovao:
— »Doći će vreme kad će se lanci okeana razvezati, dno ce ležati otvoreno, drugi Tifis pokazaće novi svet i Tula više neće biti poslednja od zemalja.. «
— Seneka — rekao je Alden. — Medeja, I čin. .
Turner je klimnuo glavom. Anestetičar je prekrio Alden u lice maskom za narkozu. Njegove poslednje reci ostale su neizgovorene.
Operacija Terafima je otpočela.
John Howland je nije video. Stakleni zid se zamračio i amfiteatar s Aldenom, koji je još imao glavu, nestao je u tmini, ostavljajući osvetljenom samo galeriju na kojoj je stajao.
Kroz njegovu je glavu prolazilo Senekino proročanstvo:
»Doći će vreme kad će se lanci okeana razvezati.. «


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:18 am








GLAVA PETNAESTA (ŠESNAESTA)


LJUDI U ZNAKU VODOLIJE


»Aquarius (Vodolija) je u astronomiji I. znak zodijaka, smešten između Jarca i Ribe. Njegov simbol predstavlja deo vodene struje, verovatno iluzija potekla otuda što je vreme kišovito kad je sunce, u januaru i februaru, u tom delu neba.«
Encyclopaedia Britannica


Vrata galerije su se otvorila. Ušli su njegov mentor, šef Departmana za antropologiju Harvarda, profesor William-Bill Lasky, i dr Juan Cortazar iz Stanfielda u Arizoni. Imali su na sebi hirurške mantile bez maski preko lica.
— Zdravo, Johne.
— Bille?
— Doktora Cortazara poznaješ? Da.
— Mislili smo da je bolje da ti stvar objasne oni koje poznaješ.
— Nisam više izbirljiv. Krajnje je vreme da dobijem bilo kakvo objašnjenje, ma ko mi ga dao.
— Znam da si zbunjen, stvar ni najmanje nije prosta.
— Onda je uprosti, Bille. Samo požuri. Ne mogu da čekam. Poludeću.
— Upravo se toga i bojimo.
— Učinite onda nešto, zaboga!
— I činimo. Pokušavamo da ti stvar objasnimo oprezno. Sednimo najpre.
Seli su. Lasky je izvadio cigarete.
— Da li bi hteo nešto da popiješ?
— Neću ništa da popijem, Bille. Hoću objašnjenje. Prvo među njima je kako možeš sedeti ovde, pušiti i misliti na piće, dok tu ispod tebe, u tmini, seku jednom čoveku glavu?
Profesor Lasky je ćutao.
— Alden nije čovek, Howlande — rekao je dr Cortazar.
— Ma šta mislili o njemu, on jeste čovek, doktore. On možda nije moj ideal čoveka, ali čovek jeste.
— Istina je upravo obrnuta. On je ideal ali ne ljudskosti.Šta hoćete time da kažete, Cortazare? Da Alden nije čovek nego robot.
Tanka ali upadljiva crvena linija, izvedena medicinskom pisaljkom, vodila je odmah iznad grkljana u oba pravca da se između atlasa, prvog pršljana i ocipitalne kosti lobanje spoji u krug i obrazuje sliku koja bi, da je traka šira, podsećala na krvav otisak garote, španske sprave za davljenje. Ovako, bila je to staza po kojoj će se šeći glava Johna Aldena, agenta Federalnog istražnog biroa, pa je na garotu samo posredno podsećala.
Hirurg je zamolio za električnu testeru. Sestra mu je dodala čeličnu mašinu, gajtanom uključenu u struju, sličnu »Black and Deckeru« koji se prodaje po radnjama za alat tipa »Uradi sam«. Umesto burgije, iz njenog je grla izbijala uska testera infinitezimalno sitnih zubića. Lekar je pritisnuo okidač i mašina je zazujala. Zvuk je bio tanan, jedva čujan, kao zujanje muve izazvano nevidljivim treperenjem krilaca. Lekar joj je promenio brzinu. Testera je sada zazujala još brže, nečujnije.
Aldenovo telo bilo je pokriveno belim čaršavom do crvene linije na vratu, a lice bese pod maskom za anesteziju koja se s njegovim ravnomernim disanjem dizala i spuštala. Video se samo uzak pojas belog vrata i crvena vrpca na koži.
Lekar je na nju spustio sečivo testere.
Beli je čaršav postao crven.
— Idealan, priznajem — dodao je Cortazar — ali ipak samo robot. S obzirom na to, vaše je saučešće deplasirano.
John Carver (Howland) je cutao. Nije pokazivao kako mu je.
— Slušaj, Bille — obratio se mirno profesoru Laskvju. — Poslednje nedelje bile su za mene teške.
— Verujem.
— Činilo mi se da ludim.
— Toga smo se najviše plašili. Osećao si da ne pripadaš ovom svetu?
— Kako znaš?
— To je prirodno, Johne. I ne pripadaš. To nije bilo ludilo. Svi tako osećamo. To je bio unutrašnji predosećaj istine.
— Imao sam i priviđenja.
— To su bile nejasne slike te istine, Johne.
— Usled raznih okolnosti, došao sam do ubedenja da sam ja ubio Doris Reagel, Louisu Barlow, Nancy Gardiner i tvoju sekretaricu Nadinu Hathaway. Ubrzo sam shvatio da tako misli i policija. Alden u svakom slučaju . .
— Slušaj..
— Ne prekidaj me — rekao je oštro. — Tada sam sasvim slučajno doznao da lekar, izvesni Juan
Cortazar, zna o meni nešto što je meni nepoznato, a možda bi moglo da razjasni sumnje koje sam počeo gajiti u svoj zdrav razum.
— Nije bilo baš sasvim slučajno.
— Ne razumem?
— Razumećeš kasnije.
— Našao sam tog Cortazara, doznao da nisam Carver nego Howland, i shvatio zašto sam lud. Moje je ludilo bilo nasledno. Moj brat James već je bio u ludnici, koja je i mene čekala. Kad bih izbegao doživotnu robiju, naravno. Ali, kako je ova civilizacija ljudska, po svoj bih prilici dobio oboje i umro u zatvorskoj ludnici. Ali, ni to nije bilo dovoljno. — Glas mu je rastao: — Na Jamesovu preporuku, pojavila se jedna žena, Luana, Poluindijanka, koja je sa mnom telepatski razgovarala iz Londona i koja je na razdaljini od nekoliko hiljada milja umela da ide kroz močvare Floride kao da se u njima rodila, da plaši zmije otrovnice i psima seče glave!
— Smiri se, zaboga!
— Onda sam ja pogledom istopio vrata od čelika! Na kraju dolazite vas dvojica — sad je već vikao — jedannaučnik svetskog glasa, drugi lekar, i tvrdite da agent FBI John Alden nije čovek nego prokleti robot!
— Imate pravo — kazao je Cortazar. — Termin je sasvim neadekvatan.
— On, dakle, nije robot? — upitao je odahnuvši
— Nije. U tehničkom smislu. Alden je biološki kibernet Hutmmoid, u stvari.
— Da li sad konačno treba da poverujem da sam lud. ili mislite da eete me izlečiti ako mi pokažete kako u mom ludilu nisam usamljen? Da mi obojica pravite društvo?
— Tebi je, valjda, poznato koliko je kibernetika napredovala? — rekao je profesor Lasky.
— Ne toliko da pravi agente FBI koji se interesuju za svoje pretke s »Mayt'lowera« i vole ptice!
— Ne vidim zašto se ne bi interesovali za pretke kad su i ti preci bili roboti
Nije znao da li da se smeje ili plače.
— John Alden koji je umro u Duxburyju, Massachusetts. godine 1687. kad je i Stevensonova parna mašina još bila daleko, bio je robot?
— Naravno. Ptice koje je Alden voleo. takode Setio se arktičke morske laste i njenog samoubistva na dunama Cape Coda.
— I ta morska lasta bila je mašina. Johne Samo nije izvršila samoubistvo. Prosto se pokvarila i pala u vodu
— Ti znaš o čemu sam sada mislio? — gledao je zapanjeno u Laskvja.
— Zar ti to ništa ne govori?
I Luana je to znala Oni su pripadali čemu i Luana. ma šta to bilo.
— Kažeš mi da raspolažeš izvesnim natprirodnim moćima To nisu nikakve moći, Johne Pogotovu nisu natprirodne One su to jedino u ovom svetu U normalnom su svetu obična svojstva kojima u većoj ili manjoj meri raspolažu svi ljudi Medu njima i ti. Zar se s Luanom nisi sporazumevao mislima?
— Jesam. Ukoliko ta Luana postoji Ukoliko to nisu moje misli.
__ Verujem da si se uverio da nisu. Jedino ne možeš s razumom da izađeš na kraj.
— Ne, ne mogu.
— Svi smo to iskusili, Johne. Isuviše smo dugo živeli u svetu tuđeg razuma i njegove orijentisanosti na empirijske očiglednosti. Malo smo se oslanjali na svoj svet koji ih je oslobođen, koji radi na ljudskim, a ne mašinskim principima, s pomoću ljudskih, a ne robotskih očiglednosti. A ne samo da dopuštaju telepatiju. Oni je čine nužnim načinom sporazumevanja.
— Luana, dakle, postoji?
— Naravno.
— I ja sam s njom razgovarao?
— To i jeste dokaz da si čovek. Roboti ne znaju za prenos misli.
— Šta bih drugo mogao da budem?
— Što i Alden. Robot.
— I da to ne znam?
— On zna.
— Ali ja bih mogao ne znati.
— Ako si tako programiran.
— Dobro —rekao je. — Robot je John Alden. Robot je i njegov predak s »Mayflowera«. Morska lasta koju sam video kako pada u more, takođe. Ko još?
Profesor i lekar su ćutali.
— To će biti malo mučno, Johne. Teško će ti biti poverovati.
— Iskušaj me!
— Ne znam kako.
— Ko je još prokleti robot?
— Ko nije? — rekao je tužno dr Cortazar.
— Nisam ja! Nije profesor Lasky! Niste vi! Nije ni Luana!
— I još možda stotinak hiljada ljudi na svetu. Sve ostalo su roboti. Po poslednjoj proceni, danas ih ima preko šest milijardi, a već polovinom idućeg stoleća, ako nešto ozbiljno ne preduzmemo, biće ih dvostruko.
Bilo je u svemu tome nečeg neverovatnog. Neverovatno je bilo, naravno, to što je slušao. Ali ne i najneverovatnije. Najneverovatnije je bilo to što je on u sve to verovao. I ne samo verovao. Najednom je znao. I ne samo najednom. Oduvek. Znao je on to oduvek, samo nikad nije bio kadar da to saznanje formuliše u racionalnu istinu kojoj treba pogledati u oči i, što je još gore, s njom živeti. Živeti s robotima u svetu koji je robotski.
— Marjorie?
— Žao mi je — kazao je Lasky.
— Rekao si da Alden zna da je robot. Zna li ona?
— Ne zna, kao ni ogromna većina takozvanih ljudi. Marjorie je bila plehana kanta za đubre ljudskog uma, ljudskog sna o svemoći, ljudskog samoubilačkog napretka, leta per aspera ad astra, zabluda umotana u pseudoljudsku kožu, sa pseudoljudskim osećanjima, pseudoljudskim životom, a on je s tom lažnom, veštačkom Marjorie, s tom animiranom lutkom, ležao, ljubio je — nešto, doduše, osećajući da ne valja, ali s njim, nikada s njom — pravio potomke. Robote! Ili možda spoj čoveka i robota, ako je moguć, proizvodi ljude?
— Marjorie je u drugom stanju.
— Ne plaši se, nije od tebe.
— Od koga onda, do vraga?
— Od njenog programa.
— I rodice?
— Žao mi je — ponovio je Lasky.
Nasmejao se. Ljudima žene istrajno nabijaju rogove. Ljude njihove žene varaju sa svakim i svačim na svetu. Od stalnih ljubavnika do slučajnih prolaznika, raznosača pošte i Satane u obliku potentnog jarca na crnim misama. Ali saznati da je čovek prevaren od bezličnog kibernetskog programa, sume izvesnih logičkih kombinacija i odgovarajućih matematičkih operacija, od jedne formule, zapravo, bilo je sasvim glupo osećanje.
—. Da li to znači da bi ona robota rodila i da sa mnom nije spavala? Da ni s kim nije spavala?
— A, ne — rekao je dr Cortazar. — I robotski svet ima svoju logiku, Howlande. Opšte bezgrešno začeće srušilo bi iluziju robota da su ljudi. Program stupa u dejstvo jedino kad je provociran seksualnim odnosom.
Stresao se, misleći na Elms Hill gde ga očekuju njegovi mrtvaci. Mrtva supruga i mrtvorođenče u kolevci — njegov sin!
— Hteli smo da te toga poštedimo. Pokušali smo da ženidbu s Marjorie Allerton sprečimo. Nismo uspeli. Carveru je veza s Allertonima bila neophodna radi tvoje političke budućnosti.
— Čekaj, Bille. Ko ste to vi?
— To će ti drugi objasniti, Johne.
— Ali ti ćeš mi objasniti kakve ste to vi veze imali s mojim životom?
Objasnio mu je dr Juan Cortazar.
— Rodili ste se u ribarskoj porodici Howland iz Salema. S takvim poreklom u robotskom svetu programiranog prestiža i takmičenja, ne biste imali nikakve šanse.
— Šta su se vas ticale moje šanse, Cortazare?
— Osobno ništa. Ticale su se ljudi i njihove sudbine. Što nas je više na ključnim mestima robotskog sveta, to više imamo mogućnosti da ga u svoju korist promenimo, da ga povedemo prema ljudskoj civilizaciji, bolje rečeno da ga njoj vratimo. Zato smo udesili da vas Carverovi usvoje.
— A izvesni Clevelandovi mog brata Jamesa?
— Sa Jamesom je bilo poteškoća. Doći ćemo na njih. Od tog časa mi smo vas pratili. Nadzirali smo svaki vaš pokret.
— I misao?
— Ljudi između sebe nemaju šta da kriju, Howlande. Mi smo u duhovnom smislu jedno telo, tek privremeno i dok smo od materije zavisni, razdvojeni na individualna fizička bića.
— Individualizacija je robotska ideja — rekao je Lasky.
— Zvuči paradoksalno.
— Ne zvuči ako pogledaš mašinski svet. On nije samo mašinski, i njegova je ideja o sebi mašinska. Najdalje dokle je došla robotska misao jeste da je svet »divovskamašina«. Tako su mislili još helenski filosofi robota. Taj je svet sastavljen od mehaničkih čestica. On je i automatizovan i atomiziran. Čak i najautomatizovanija fabrika skup je dobro integrisanih nezavisnih strojeva, a ovi opet savez separatno stvorenih delova.
— To je učinjeno — nastavio je lekar — da se zaštite. Imali smo vrlo rdava iskustva s onima koji su bez dovoljno mentalne, psihološke i duhovne pripreme bili suočeni sa saznanjem da žive u robotskom svetu i da su okruženi mrtvacima. Većina to saznanje nije podnela.
— Šta je s njima bilo?
— Završili su po ludnicama. U najboljem slučaju.
— A u najgorem?
— Morali smo ih neutralisati.
— Neutralisati? Kako neutralisati? Dr Cortazar je oklevao.
— Likvidirati, Johne — rekao je dr Cortazar. — Nismo imali drugog izlaza. Luđaci koji idu unaokolo i pričaju kako su okruženi robotima mogu ove navesti na jednu jedinu misao, da su ti luđaci ljudi, i da, pored njih. na svetu ima i drugih koji nisu ludi.
— I to se dogodilo mom bratu?
— S njim je stvar nešto drukčija. On nije iniciran kao ti. Do delimične istine došao je sam. Osećaj daje u tuđem svetu, premda kakvom tačno, nije znao, bio je kod Jamesa mnogo jači nego kod tebe. Ispoljavao se u činovima koji su robotima mogli otkriti prisustvo ljudi pre nego što budemo spremni da im se suprotstavimo. Ti vidiš šta se dogodilo kad je Alden naslutio da u tebi pred sobom nema tek ludog ubicu, već i čoveka?
— I da biste to sprečili. vi ste Jamesa poslali u ludnicu?
— Očuh ga je poslao. Mi smo ga tamo samo zadržali
— Zašlo i njega niste »neutralisali«?
— Postojala je nada da ga izlečimo. Na svetu ima toliko malo ljudi da nam je do svakog stalo. Kod tebe je na sreću, proces saznavanja suštine ovog sveta išao i sporije i mirnije.
— Jeste li i taj proces vi inicirali?
— Kod većine je on spontan. Potiče iz dubine ljudske prirode zaprte robotskom civilizacijom. Ta priroda, ono što je u nama izvorno i fundamentalno ljudsko, instinktivno oseća da ne živi na pravom mestu, u svom svetu, da joj ne odgovara ni istorija koja joj se predstavlja kao njena, ni civilizacija za koju se kaže da je od te prirode stvorena. Potrebno je jedino spontan proces epifanije, otkrovenja, kanalisati i sprečiti posledice po um. dugim životom pod robotima preustrojenim na principima fizike i hernije, a ne duha.
— A priviđenja?
— Uvek su spontana. Uvek u skladu sa genetičkom memorijom. Svako je od nas po jedan depo večnosti, Hovvlande. Za sada svako svoje, ali u principu zajedničke. Priviđenja su otvori, okna u tom depou. Ukoliko se samospoznaja ljudskosti sve više razvija, slike koje nam iz prošlosti dolaze sve su ranijeg porekla i jasnije.
— Sve dok ne sidu do Atlantide?
— Sve dok ne sidu do Atlantide. Ali ne svi. Vrlo se retko stiže tako duboko. Jesi li ti stigao?
Ćutao je. Atlantida je bila — san. Ništa više.
— Znamo da jesi. Luana nam je rekla.
— To je bio san. Dali su mi onaj prokleti scopolamvn pa sam . .
— Nije to bio san, Johne. Bila je to Atlantida. Trebalo bi da budeš ponosan. Ni ja ni dr Cortazar nismo videli Atlantidu, niti ćemo je ikada videti. To je dano samo izabranima, onima koji su Pow-Hna-Tani ili će to biti.
— Pow-Hna-Tani?
— Vodolije. Čuvari Tajne. Prvosveštenici Hrama prozirnih zidova.
— Ljudi su, dakle, postali od Atlantidana?
— Nisu, Johne — rekao je Lasky. — Ljudi su Atlantidani.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:19 am



— U jednom trenutku, međutim, pritisak te prošlosti i kod vas je postao jači nego što smo želeli. S jedne strane, to je bilo dobro, stvaralo je pravu osnovu za poslednjikorak, za, kako mi to zovemo, aquarijansku epijaniju, konačno otkriće i primanje velike istine o svetu. Ukratko, za inicijaciju u Aquarius.
— Šta je to Aquarius?
— Ljudi koji znaju da su ljudi a da drugi to nisu, jer većina to ne zna i ni do smrti ne saznaje. Ljudi koji žele svet da vrate u ljudske ruke i da sa dna okeana ponovo podignu potonulu Atlantidu. S te strane, kako rekoh, ono što se vama događalo a što ste vi pogrešno tumačili pomračenjem uma, bilo je poželjno. S druge strane, i vi ste, kao James, prestali da se kontrolišete. Kod Louise Barlow, iz podsvesne odvratnosti prema robotskom u njoj, niste f'unkcionisali kao muškarac, ali jeste kao — seksualni manijak. Ona je to mogla nekome reći, Nancy Gardiner, recimo . .
— I zato ste ih ubili?
— Barlow zbog toga, a Gardiner jer je izjavila Aldenu da vas je prepoznala na slici kao poslednjeg klijenta svoje prijateljice i pokazala odlučnost da to i na sudu potvrdi.
— Ali, zašto ste im odsekli glave?
— Iz istih razloga iz kojih je sečemo Aldenu.
Neurohirurg je podigao glavu Johna Aldena iznad operacionog stola, nad posudom koju je držala bolničarka. Iz presečenih ali podvezanih arterija nije curela krv. Bez maske za anesteziju, glava je izgledala kao posmrtna maska.
— U glavi svakog robota, duboko u srži najnepristu-pačnije kosti lobanje koja se u tajnoj robotskoj anatomiji zove terminus superior, nalaze se zajedno njegova komandna jedinica, spojena s glavnim programom, i njegova memorija. Kao i kod svakog kompjutera. Njena je veličina fizički zanemarljiva. U dijametru ne iznosi više od 10 angstrema. Vidi se jedino pod elektronskim mikroskopom. Ispljuvak muve ima prema njoj planetarne razmere. Ona sadrži sve auditivno-vizuelne snimke iz njegovog iskustva, sve misli, senzacije i uspomene. Ceo njegov prethodni život. Izvađena i stavljena u naročit projektor, ona ga precizno reprodukuje. Glave tih devojaka mogle su Aldena navesti na sumnju da nema posla sa luđakom nego sa čovekom. Morali smo da ih pacifi-kujemo. Lobotomija nad vama trebalo je da se izvrši upravo iz tih razloga, da se vidi posedujete li terminus superior. Da li ste robot koji ga ima, ili čovek koji ga nema.
— Kao Terafim, samo iz odsečene lobanje ne saznajemo budućnost nego prošlost.
— Upravo tako.
— A zašto je ubijena, odnosno »pacifikovana«, Na-dina Hathavvav?
— Možda malo brzopleto —rekao je Lasky. — Kad smo u mojoj kancelariji govorili o tvojoj knjizi, bio sam zaboravio da isključim interfon i Nadina je čula naš razgovor.
— To je bio jedini razlog?
— Priče o tome da su salemske žene uistini bile veštice ne bi pomogle tvojoj ni naučnoj ni političkoj reputaciji. Ona nam je bila potrebna. Nadina nije.
— Ali one jesu bile veštice, zar ne?
— Naravno. Odnosno, posedovale su moći koje su među robotima onog vremena, koji nisu znali da su roboti, smatrane nečastivim, ali od robota koji su znali da su roboti i onda ljudskim, atlantidanskim, kako hoćeš. Ma koliko različita i nespojiva, između naša dva sveta postoji negativna sinhronija.
Demonsko, satansko za nas je robotsko, a za njih je to ljudsko.
— I kad su to roboti, koji su znali da su roboti, otkrili, oni su te žene povešali? U Evropi su zbog toga hiljade spaljene?
— Moram te razočarati. Johne. Većinu smo obesili i spalili mi.— Ali zašto, zaboga? Zašto? To su bila ljudska bića!
— Načelno iz istih razloga zbog kojih smo tvog brata Jamesa držali u ludnici. Te žene su, pavši pod uticaj robotske individualističke civilizacije, svoje moći zloupotrebljavale za individualne ciljeve. Aquarius je kolektivni poduhvat ljudske rase i ima zajednički cilj, njeno oslobođenje od dominacije robota. On ne poznaje pojedinačnu svrhu života.
— Daje James živeo u stara vremena, vi biste i njega spalili?
— Verovatno. Spaljivanje je bio robotski običaj. Živimo u tuđoj istoriji. Moramo se držati njenih pravila igre.
— Ubijati kao roboti?
— I to ako je nužno.
— U čemu je, do vraga, onda razlika između nas?
— U cilju, Howlande — odgovorio je dr Cortazar. — U čemu drugom?
— Uostalom, ja sam rekao daje Nadina možda bila greška za koju ja snosim krivicu, ako u uništenju jednog automata može biti neke krivice.
— Ti si naredio da se ubije?
— Ne, Johne — rekao je mirno profesor antropologije na Harvardu, William-Bill Lasky. —Ja sam je ubio.
Glava je sada bila položena na hromiranu tezgu, ispod sveprodirućeg oka mamutskog elektronskog mikroskopa, jačine 100000 volti i milionske uvećavajuće snage. Trepanacija temenjače već je obavljena i lekar je, sedeći na pokretnoj stolici aparata, u delikatnoj srži kostiju lobanje tragao za terminusom superiorom, Aldenovom »dušom«, infinitezimalnom mrljom, prema kojoj je muv-lji ispljuvak nesamerljivo velik.
U njemu je bila tajna života Johna Hovvlanda iz 1988. godine i tajna smrti Johna Aldena iz 1687. godine. Tajna ljudskog prisustva na planeti koja je već milionima godina bila u rukama njihove uspelije imitacije i mislila da je zle kobi prirodnog porekla, stranputica njene žive prirode i haosa slučajnosti zauvek oslobođena.
Kad ona bude ekstirpirana i uništena potapanjem u naročitu kiselinu ili podvrgnuta razornoj dozi radijacije, ljudi će odahnuti.
Njihov rat za Atlantidu moći će opet da počne.
— A Louise Barlow i Nancy Gardiner? Ko je njih ubio? Ko je njih »pacifikovao«? — pitao je sarkastično. Još nije mogao da se navikne na ideju da u njima ne gleda živa bića nego predmete, čija se propast ne može žaliti kao što se žali čovek, nego, eventualno, kao u slučaju Nadine Hathaway, smatrati pehom, kao kada se ispusti skupa porculanska posuda koja je još mogla nečemu da posluži.
— Barlow je likvidirao tvoj sobar — rekao je Lasky. — Gardinerovu naš profesionalni likvidator koga zovemo Skitnica.
— Sem sobara. ko je još na Elms Hillu čovek?
— Bojim se. niko.
— On se tu zaposlio radi mene?
— Da.
— Sad je vreme — rekao je Cortazar — da vam se objasni i zašto smo bili prinuđeni ne samo da kontrolišemo vaš život, nego povremeno da njime i upravljamo. Vaša je kriza ovog leta dosegla opasnu kulminaciju. Svakog časa je moglo doći do sloma. Nismo smeli dopustiti da vam se dogodi što i Jamesu. Mnogo smo truda u vas uložili. I nada. Bili ste za nas. za ljude uopšte. suviše važni.
— Zašto?
— To će vam drugi objasniti. Howlande. Mi za tako nešto nismo ovlašćeni.
— Doneta je odluka da se preduzme drastičan korak. Trebalo vas je na delikatan način uputiti tragom pravog porekla. Nadali smo se da ćemo time postići da svojuotuđenost protumačite na racionalan način, onako kao što je tumače psihijatri kad su u pitanju usvojena a neadaptirana nahočad, i tako se oslobodite straha od ludila. Ali to je moralo biti izvedeno tako da ne primetite da vas neko vodi. Još je bilo rano da vam se objavimo. Sećate li se kako ste doznali da neki dr Juan Cortazar ima veze s vašim detinjstvom. da zna tajnu koja se od vas krije?
— Bilo je to jedno posle podne na Elms Hillu.
— Profesor Lasky inicirao je telepatskim putem kod robota Johna i Rose Carvera, vaših lažnih roditelja, brigu za vas i želju da se meni obrate.
— To nije bilo teško — rekao je Lasky. —. Oni su se već brinuli.
— Ali kako ste znali da ću baš u tom trenutku prolaziti hodnikom pored verande i čuti njihov razgovor?
— Ako se setite tog popodneva, znaćete.
Ležao je pored Marjorie i osetio neodoljivu potrebu da je ne vidi. Nijedan trenutak više kraj te žene nije mogao da izdrži. Prosto je iz sobe istrčao. Dok je bežao močvarama Floride, često je instinktivno birao put koji se nije slagao s izborom razuma, i uvek je bio u pravu. Instinkt se zvao — Luana. Na Elms Hillu toga popodneva neodoljiva potreba da iz sobe izađe imala je drugo ime i poreklo. Ali je komanda bila ista.
— Ostalo je išlo samo po sebi.
— Osim stoje posledica saznanja da sam Howland, a ne Carver, bila da umalo zaista nisam poludeo.
— To nije bila posledica saznanja da niste Carver, nego da vam je brat lud. Jamesa smo zanemarili. U ljudskoj zajednici svi su ljudi jednaki i prema njima se isto oseća. Samo roboti razlikuju one koji su krvno bliski od drugih koji to nisu. Samo roboti imaju bližnje i one daleke. Prevideli smo robotski odgoj koji ste prošli, da ćete pod njegovim uplivom poželeti da vidite brata i da će vas njegovo ludilo odvesti do zaključka da ste hereditarno ludi i vi. Odatle su nastale sve komplikacije i nevolje, događaji u ludnici u Melbourneu, lokalna oluja koju smo na putu Cape Canaveral—Melbourne morali upriličiti da bismo Aldena omeli u hapšenju, intervencija policije, masakr bolesnika..
Gledao je kako vatra pali zidove bolnice, a policajci kose ljude pomračena uma koji ne znaju šta rade.
Kako umire zlatooki mladić iz zemlje Oz, kako u atriju podruma izdiše njegov brat James.
— Oni su znali šta rade, Hovvlande —rekao je Lasky, videći istu sliku.
— Kako su znali šta rade kad su bili ludi, Bille? Kako su to mogli znati?
— Mi smo znali šta radimo kad smo ih u pobunu gurnuli — objasnio je dr Cortazar. — A što mi znamo, znaju svi ljudi. Čovečanstvo je jedno telo, to nikada ne zaboravite. Svi smo mi njegovi nerazdvojivi, integralni delići. Svi kao jedan čovek. I svi služimo istoj svrsi — obnovi Atlantide. Uspostavi raja na zemlji. Novom Jeru-salimu!
Stajao je, odeven u uniformu narednika Mclntosha, u šumarku nedaleko od Doma. Gledao je ludnicu u plamenu nad kojom se crnelo nebo od dima. Gledao je leševe nesrećnika, pocrnele od vatre, poredane na travi, koje su policajci iz Melbournea pokrivali crnim ciradama. Nad njima je lelujao pepeo zgarišta.
Novi je Jerusalim, kao i svi novi gradovi, bio skup.
Crnom ciradom bila je pokrivena i glava Johna Aldena, agenta F.B.I.
Njegov je život, u međuvremenu, nevidljiv kao atom, modul u kome je bio ujedinjen univerzum, položen na kristalnu pločicu i unesen u hermetički cilinder s radioaktivnim snopom, odakle će se pridružiti bezličnoj i srećnoj materiji kojoj je pripadao.Na galeriju je ušao stari Indijanac u pratnji Davida Turnera. Lice mu je bilo izlokano godinama kao zemlja s koje se povukla voda, kao što bi izgledala zemlja Atlantide da se more s nje ikada povuklo, da nije ostala na dnu okeana. Napravio je ritualan pokret izlivanja vode na koji su mu profesor William-Bill Lasky i dr Juan Cortazar odgovorili istim znakom, s upadljivim poštovanjem, oborivši glave kao da se nalaze pred vrhovnim autoritetom.
— Vodolija neka vas štiti, braćo! — rekao je starac.
— I tebe, oče Povvhnatane! — odgovorili su lekar i profesor.
Powhnatan! Povvhnatan je oko godine 1600. bio poglavica virginijskih indijanskih plemena koji je, prema starim hronikama, štitio iseljenike kolonije! Indijanac je nesumnjivo bio jako star. Da li je moguće da je to taj Povvhnatan? Sada bi morao imati preko četiri stotine godina. Biblija je govorila o Hebrejima, sinovima lzrailja koji su živeli stotinama godina. Metuzalem je bio pojam dugovečnosti, a sa svojih sto osamdeset sedam godina nije čak ni najduže živeo. Naravno da je moguće. Od danas je za njega, Johna Hovvlanda, sve moguće.
— Nije moguće — šapnuo mu je Lasky. — Ne budi blesav, Johne. Atlantidani su živeli duže, čak su, vele, bili na pragu besmrtnosti, ali mi imamo normalan ljudski vek. Koliko i roboti. Možda bi, uz napor volje, i duže živeli, ali bi nas to otkrilo. Ponlmatan nije ime. To je funkcija vrhovnog vođe Aquariusa. Na atlantidanskom jeziku se izgovara Po\\-Hna-Tan i znači »Ona\'7d koji drži sveli krčag«.
— To je, dakle, brat John Howland? — rekao je starac, posmatrajući ga belim, mrtvim očima slepca koji vidi mnogo dublje od svakog živog oka. — Vodolija neka te štiti, brate Howlande! —Pozdravio ga je znakom izlivanja vode.
Osetio je Laskvjev lakat u rebrima. Napravio je isti znak, ponizno sagao glavu i rekao:
— I tebe, oče Povvhnatane!
— Zadao si nam velike brige, sine.
— Žao mi je, oče.
— Nisi ti bio ništa kriv. Mi smo bili neoprezni. Mislili smo kao ljudi, umesto da mislimo kao roboti. Ali sada je sve dobro. Među ljudima si. Bićeš primljen u Vodolijin Hram prozirnih zidova i posvećen u svetu tajnu Atlantide. Preuzećeš misiju u ime ljudi i za njihovo dobro. Jednog dana, kad vreme dođe, ti ćeš biti Pow-Hna-Tan.
Stakleni se zid ponovo prozračio. Amfiteatar je bio prazan. Sve je bilo na istom mestu kao kada je salu prvi put ugledao. Samo je jedan predmet bio nov.
Aldenova glava gledala gaje odozdo mrtvim očima, iz kojih se nije izgubio gvozdeni sjaj.
Ono što je John Hovvland čuo od vrhovnog Aquariusa. starog Indijanca Powhnatana. može se svesti na izvestan broj čudesnih istina o Atlantidi i Carstvu robota (Androsvetu), koji je Miljenicu bogova, Posejdonovu neve-stu, Zemlju prozračnih ljudi, kako je već sve nisu zvali, posle potopa i nesrećne propasti nasledilo. kao i na tužnu povest atlantidanskih potomaka koja se ispod lažne robotske istorije i dalje odvijala, podržavana nadom u obnovu potonulog ostrva i snom o povratku njegovih zlatnih vremena.
Sveštenici u Sa'isu imadahu pravo kada. prevodeći njenu povest, ispisanu po pilarima hrama boginje Nat, govorahu grčkom zakonodavcu: »O Sotone, ti znaš da je zemlju nekada nastavala najplemenitija rasa ljudi koja je ikada živela, jer golema bese snaga koju su bogovi darovali izgubljenoj A tlantidi.«
Sveštenici znadijahu šta govore. Jedan iz Teba zvaše se Sonchis, drugi iz Heliopolisa Psenophis. ali je ime trećemu bilo Paw-Hna-Tan i bio je preko dana. u senci svetog žrtvenika, službenik Majke bogova, vladarke neba Nat, a noću vrhovni žrec Atlantidana, koji su živeli medu robotima Misira i drugde po svetu, od njih se krijući.
Jer, na ljudskom prajeziku kojim se u Atlantidi govorilo, »Pow« označavaše čoveka. »Hna« držati, »Tan« sveti krčag, a ćelo je ime značilo Čoveka koji drži sveti krčag.
Solon bese čovek ali Aquariusu nije pripadao, nije bio posvećen, ništa ne znadijaše o neprirodnom i mračnom ustrojstvu sveta u kome je živeo i krojio mu zakone. Iako bese čovek. zakoni su bili robotski. jer u robotskom je svetu bio odgajen i od njega se životnim nazorima učio. I behu to tek nešto manje od zakona Drakonovih, tolikomanje koliko Solon više čovek bese. Posle desetogodišnjeg boravka u zemlji Kem (570—560. posle Hrista. a neki vele oko 590), za vladavine faraona Amasisa I . vrati se on u Atinu s namerom da Grke upozna s Atlantidom, njenom veličinom i nesrećnom sudbinom. Ali, pre nego stiže naum da izvrši, naprasno umre. Njegovo telo nikome da vidi ne dadoše, jer ostao bese bez glave koja je Grčkoj, dok su i glava i Grčka postojale, dala njene najbolje zakone. A ubiše ga roboti da se istina ne sazna. Manuskript koji je o potonulom kontinentu sačinio dođe do praunuka Dropide. a preko njega do učenika Sokratova Kritije. I Platon ga je prepričao u delima svojim Time/u i Kritiji, ali poslednje prekinu u pola rečenice, dok opisivaše strašnu propast Atlantide. Niko nikad nije objasnio zašto je Platon baš na tom mestu prekinuo priču, ni gde je nestao Solonov rukopis, za koji se govorilo daje sadržao mnogo više od Platonovog, ako ne i svu istinu o prvoj zemlji ljudi i njenim plemenitim žiteljima. Ali Platona u pisanju ne zaustaviše roboti, već ljudi da se za Atlantidu ne sazna. Tako su roboti i ljudi izvesno vreme, ratujući međusobno, zajednički, svako iz svojih razloga, čuvali tajnu prasveta.
Ali, premda je čovek bio i Platon, ni on nije pripadao Aquariusu, te nije bio posvećen u saznanje da mnogi oko njega nisu ljudi, da živi među mrtvacima i mudrostima življenja uči mrtvace.
Mnoge nevolje snadoše one koji su tvrdili da su otkrili tajnu Atlantide ili da su joj na tragu. Sir Francisa Bacona, znamenitog engleskog robota iz vremena kraljice Elizabete I, 1626. godine smrt spreči da dovrši knjigu New Allantis. Godine 1912. Paul Schliemann, unuk pronalazača Troje, javno tvrđaše da je zagonetku izgubljenog kontinenta resio, da raspolaže umetničkim blagom koje njegovo postojanje dokazuje. Nikada do toga ne dođe, a dokazi nestadoše. Godine 1925. pukovnik Percy Harrison Fevvcet, s drugovima, sve do jednog robotima istraživačima smela, preduzimljiva pseudoduha — jer kad se o bićima bez duše govori, ni o duhu ne može biti reci — pode u bespuće brazilske visoravni Matto Grosso da traži izgubljenu Atlantidu i da se nikada ne vrati, ni on ni iko iz njegove ekspedicije. Ne može se sa sigurnošću reći da li je jama. nađena u prašumi Matto Grosso, s kosturima bez lobanja, poslednji pukovnikov bivak pre nego što je sreo amazonske glavoseke, ili su to ostaci drugih tragalaca za Atlantidom. Neki od pisaca o njoj ili tragalaca za njom behu ljudi koji nisu znali da žive medu robotima, drugi roboti koji ne znađijahu da ljudi nisu, ali niko ko čovek bese a to je znao, nikada, do medu sebi ravnima i samo kroz misli, Atlantis ne pome-nu. Jer tako bese od pamtiveka zapovedeno.
Tragano je za izgubljenom Atlantidom na svim kontinentima, na dnu svih okeana. Ispod talasa Atlantika. Pacifika, Karipskog i Severnog mora, Indijskog okeana; u prašumama Južne i prerijama Severne Amerike; u savanama Afrike, džunglama Nigerije, pesku Sahare. brdima Tunisa; tragali su za njom na Britanskim ostrvima. ostrvu Malti, Sardiniji i egejskom otoku Teri (Santorin); kraj moćnih reka Tigrisa i Eufratosa u Iraku i uz ušće Gvadalkivira u Španiji; tragalo se pod ledom Sibira i Grenlanda; u zemlji Švedskoj. Francuskoj i Izraelu, zemlji obetovanoj. I tragalo se uzaludno. Jer niko nije slušao mudre egipatske sveštenike, koji, čitajući stubove hrama boginje Nat, rekoše daje »nekada zemlju nastavala najplemenitija rasa ljudi koja je ikada živela.« Rekoše zemlju, a ne ovaj ili onaj njen deo. ovaj ili onaj kontinent, ovo ili ono ostrvo.
Atlantida, dakle, bese — ceo svet, a samo je njena prestolnica Atlantis bila ostrvo u Atlantiku.
Ime Atlantis kojim se služe Evropljani grčko-rimskog je porekla, ali nema rase ili naroda koji za nju ne zna i ne zove je imenom sličnim ili srodnim. Berberska plemena severne Afrike imaju legendu Attale, ratničkog kraljevstva na zapadu. Gali, Irci, Velšani i Kelti veruju da su njihovi preci došli iz zapadnog raja nazvanog Avalon. Baski ga zovu Atlaintika, a stanovnici vulkanskih Kana-ra Atalava, tvrdeći da su potomci Atlantidana koji supreživeli potop. Za Vikinge Atil je zemlja čuda na zapadu. Egipatski hijeroglifi pominju zapadni raj — Amenti. Za Vavilonjane raj je takođe na zapadu, samo se zove Arralu. Za Arabljane je to Ad u zapadnom okeanu. Za Indijce, u Mahabharati, Attali, Belo ostrvo na zapadu. Svi ovi rajevi imadahu Atlantisu slična imena i svi su se nalazili na zapadu. Ime ostaje slično, ali se položaj menja u legendama naroda tog zapada. Acteci ga zovu Aztldn, a plemena Južne Amerike Azatldn, ali se oba nalaze na — istoku.
I John Carver (Houland) seti se reci Charlesa Berlitza: »Sam zvuk imena izgubljenog kontinenta može da posluži za probu razdvajanja čiste legende od onoga što je bazirano na realnosti. Ako u krugu proputujemo obale Severnog Atlantiku i u/>oiedimo imena ko/u su drevni narodi tih područja davali ostrvu u njegovoj sredini, videčemo da jedna na druge mnogo podseeaju, ali da su dovoljno lingvistički različita da nude ubedljiv dokaz zajedničke memorije.«
Originalno ime poticaše od reci »At« — otac, »Lan« — voda i »Tida« — zemlja, što zajedno označavaše Zemlju oea voda, dok je, jer reč je »Tis« bila za grad, Atlantis bio Grad oea voda.
A on je, taj grad, bio sav u koncentričnim krugovima zmija koje sebe za repove grizu, krug vode oko kruga zemlje, pa opet vode oko zemljanog kruga, jer krug je znak savršenstva, dovršenosti i boga.
Jezik se ovaj prvi davno izgubio i govorahu njime još samo Pow-Hna-Tani i staroste ljudskih velikih veća, više u znak poštovanja nego što su se njime mogli sporazumevati, ali se neke reci i u robotskim jezicima zadržaše, pa zato oca Dakota Indijanci zovu atey, Seminole tati, urođenici Fidžija tata, kako su ga zvali po narodski i Latini, Baski aita, drevni Egipćani aht a stari Goti atta.
Tako Johnu Howlandu govoraše veliki sveštenik Hrama Vodolije, Hrama prozirnih zidova, Pow-Hna-Tan naših dana.
I govoraše mu još da je sve to bilo vrlo, vrlo davno, u vreme koje roboti zovu razmeđem između paleozoika i mezozoika, 250 miliona godina pre Hrista robotskog sveta — premda u njemu ovaj ne bese samo čovek nego i prvi do Pow-hna-tana, ali najveći medu njima — nekoliko miliona godina pre propasti Atlantide i rađanja prvih kibernetskih dinosaura paleontološke ere Triasa.
Velika rasa behu Atlantiđani, deca Posejdona, boga mora koji ih nazva po sebi, ocu i vodama svojim, te posveti delima velikim. I razlikovahu se od lažnih ljudi današnjih, po liku njihovom satvorenih, kao što se razlikuje raskošna voćka s kojih plodovi otpadaju od divljake koja na voćku liči, ali ploda nikakvog ne daje. U zemlji vladaše večni mir jer svi ljudi imađahu sve što im je trebalo, pa ništa oči toga drugome ne morahu otimati. Ali više od toga što lišeni behu žudnje za moći koja, nezasita i kad je presita, od robotske povesti čini neprekidnu priču o ratovima, pogromima, bedi i nesreći. Mogahu biti pravedni jer behu nesebični, nesebični jer behu pravedni. Medu njima je vladala sloga i ljubav, jer behu jedno, privremeno razdvojeno na njih mnogo, pa su, voleći druge, sami sebi poštu odavali. Njihov um nije bio posvećen stvaranju već samostvaranju, jer mašina stvara izvan sebe, pa i mašina u čovekovom obličju, a pravi čovek samo u sebi i sebe. Duh im ne bese upravljen telesnim dobrima od koje roboti, njihovi prazni likovi, načiniše jedini uslov svojeg tužnog postojanja, nego da se vinu u velike i nevidljive visine božanskog. Težnje im, dakle, behu uzvišene, a među njima najčudesnija bese želja da se oslobode telesnog gradiva koje ih razdvaja, i zavisnosti od njega koja ih sputava, te da se domognu besmrtnosti u kojoj će živeti jedino njihova svemoćna volja.
Tako Johnu Howlandu govoraše veliki sveštenik Hrama Vodolije, Pow-Hna-Tan naših dana.
Tada gaje John Howland prvi put prekinuo, zapitavši ga.
— Nisu li, veliki oče, Atlantiđani hteli da postanu— Jesu, sine moj — odgovorio je Pow-Hna-Tan. rekavši da oni već daleko odmakoše na tom putu jednačenja s bogovima. Mogli su se sporazumevati mislima na goleme daljine. U meli su da se bez pokreta premeštaju kroz prostor i prolaze kroz tela koja danas robotima smetaju, zbog čega svet postaje neprohodan od predmeta, robota i onog što su roboti po svom liku napravili, kao i đubreta što ga iza sebe ostavljaju. Voljom zameniše fizičku silu, pa je u Atlantidi izgledalo da se najveći deo poslova potrebnih za održavanje zajednice i pojedinaca — mada je to kod njih bilo isto — obavlja samo, bez učešća ljudi. Ali do kraja puta još ne behu stigli i štošta je moralo biti rađeno rukama, onako kako danas roboti rade. Da se i toga tereta oslobode, da bi se sasvim posvetili oduhovljcnjii, načiniše Atlantidani prvu grešku iz koje posle sve nesreće proizidoše.
Po svojemu liku napraviše prvog veštačkog čoveka, a zatim druge veštačke ljude i ostaviše im da za njih rade. Najzad, da bi još jedan korak u oslobođenju od materije načinili, liše se oni neoprezno potrebe da robotima upravljaju i na njihovo čelo. još neopreznije, postave mašinskog Povv-Hna-Tana koji se zvao Kiber-Pow-Net, gde je »Kiber« stajalo za »lažni«, »Pow« za »čoveka« ili »ljude«, »Net« za »vodu«, a sve je značilo »vodu lažnih ljudi«. »KiberNet« je bio lažni, veštački čovek. a Kiher-Pon-.-Net njihov voda.
Prošlo je još nekoliko miliona godina srećnog života Atlantide. za koje vreme oni silno uznapredovahu na putu u svemoć i besmrtnost. Dođe velika hora kidanja poslednjih veza s vidljivim svetom materije i robota, i bi odlučeno da se pre konačnog obogotvorenja svi oni unište. Jer. primeceno bese da su tokom milenijuma atlantidanskog napredovanja prema raju bestelesnog života, i roboti uznapredovali, i to prirodi i nameni svojoj saobrazno, u suprotnom pravcu — prema paklu telesnog trajanja. Roboti se pobuniše i pod voćstvom Kiber-Povv--Neta ustadoše na Atlantidane da ih istrebe. A razlog ne beše samo u...???...uništeni...???... su, ugledajući se na ljude, došli do ubedenja daje njihov način »života« savršeniji od ljudskog, a njihovi ciljevi od ljudskih uzvišeniji.
I nasta na celoj zemlji strašan rat. Rat duha i tela. volje i vatre. Ljudske volje i robotske vatre. Njega opisa već Biblija, samo ga sakri pod borbom Boga i anđela sa Satanom i njegovim davolima. otpalim Božjim anđelima. Jer, anđeli su Atlantidani. a đavoli njihovi pobunjeni roboti. (Za robote, naravno, obrnuto bese. Đavoli behu ljudi, a oni anđeli.) Zanimljivo je takode. da se u tumačenju Platonovog rata između Atlantidana i Atinjana. koji je. u stvari, bio rat između prvih i robota, izvesni pisci nehotice približiše istini kad su u njemu, kao Numenius. videli »boj duša« ili, kao Origen, »borbu dobrih i zlih demona«. Roboti pobedivahu ali ne mogahu Atlantidane do kraja da nadvladaju, te Kiber-Pow-Net odluči da krajnjim sredstvom učini ratu pobedonosan kraj. Odluči, naime, da uništi svet, i robote i ljude, znajući da robote opet može napraviti, a da ljudi sami nikad neće oživeti. Zato posla na svet potop. U jednom danu i noći uništena bese Atlantida. njeni pravi i veštački ljudi. Atlantidani i roboti, a gordi Atlantis potonu na dno mora.
Tako Johnu Hovvlandu govoraše veliki sveštenik Hrama Vodolije, Pow-Hna-Tan naših dana.
Tada John Hovvland reče da je sećanje na Veliki potop poznato u drevnim pričama svih rasa, naroda i plemena, te da zato u njemu mora da ima istine.
— Sve su te rase, narodi i plemena robotski, sine — rekao je Pow-Hna-Tan — i malo je pravih ljudi u njima, ali samo se oni potopa secaju, jer roboti se užasavaju i spomena Atlantide koju su besramno uništili da bi stvorili ovaj mrtvi svet.
John Hovvland tada nareda neke pomene o potopu, medu njima o Deukalionu i ženi mu Piri koji su preživeli helenski potop, Noju koji je ostao na Araratu posle biblijskog, sumerskom junaku Ziusudri i akadanskom fii!(jnmp5n kmi mi i7heuli mpsnnntamske nrorasti svetu.a Pow-Hna-Tan reče da se tih dičnih Atlantidana, naročito Gilgameša, dobro seća i John Howland se zbuni. Starac mu objasni daje njegovo sećanje deo moći kojima su svi Atlantidani bili obdareni. Iskustvo jednog odmah postajaše iskustvo svih, kao daje preživljeno, i memorija je bila zajednička. No, kako su tokom robotske povesti moći preostalih ljudi jako oslabile, memorija se ta izgubila, zadržavši se jedino kod Pow-Hna-Tana. A i kod njih je bledela kao senka na jakom suncu.
Još za nešto zatraži John Howland objašnjenje. Platon govoraše o moćnoj i ratobornoj rasi Atlantidana koja je došla sa zapada, s mora, s one strane Herkulovih stubova i pre Velikog potopa napala Atinu, Grčku i ceo mediteranski svet, ali je bila pobeđena. Kako se ta priča slaže sa Pow-Hna-Tanovom pričom da su Atlantidani bili miroljubivi, plemeniti i pravedni? A veliki sveštenik Hrama Vodolije reče da se slaže sasvim dobro, jer ratnici koji sa zapada dođoše da unište Grčku ne behu Atlantidani nego roboti u njihovom liku, roboti u potrazi za pravim ljudima. I kad pobedeni behu, Kiber-Pow-Net pusti na svet veliku vodu te ga potopi.
I još daje posle Potopa ostalo vrlo malo ljudi i robota. Godinama su mogli oni lutati zemljom koja se sušila a da jedni druge ne sretnu. Obe rase, živa i neživa, prava i veštačka, mnogo izgubiše od snage, svaki svoje naročite, prvi duhovne, drugi fizičke, i u rđavom stanju behu. Atlantidani su u dugom ratu sa robotima istrošili svoje čudotvorne moći i padoše u duboku zavisnost od tela, njegovih potreba i ograničenja. Roboti, pak, iako gotovo istrebljeni, behu u boljem položaju. Kiber-Pow-Net ih je mogao praviti koliko ih je hteo i u kakvom god obliku čovečnosti. Izabra da ih pusti da se prirodno razvijaju — nalik na prirodni razvoj ljudi kako ga je video robot Charles Darwin — samo svakom udahnu osnovna načela svoga mašinskog shvatanja života. A sam se povuče na tajno mesto da odatle kao mrtvi bog gleda delo svojih mrtvih ruku — svet koji je stvorio mrtav a ipak se kreće.
Ali ...???... roboti, a ogromnu većinu pusti da veruju da su ljudi. Pustom zemljom koja se sušila lutahu otada čopori primitivnih, kosmatih robota, više nalik na majmune, i poslednjih Atlantidana kod kojih se, iz poroda u porod, zajedno s drevnim moćima, gubilo i sećanje na Atlantidu, pa i svest da pored njih, pravih, premda sada primitivnih, kosmatih ljudi, više sličnih majmunima, prašumama Triasa lutaju i mašine u poluljudskom obliku.
To beše početak robotske istorije.
Tek tada upita John Howland kakva je bila atlantidanska istorija, a veliki mu sveštenik Vodolije reče da nije postojala, da Atlantidani nisu imali istoriju, nego način bitisanja, jer se nisu razvijali spolja nego u sebi, iznutra, i da istoriju, da bi postojala, mora imati jedino ona — a to je robotska, mašinska — civilizacija koja proizvodi samo ono što se vidi.
I seti se John Hovvland velikog antropologa, koga lično poznavaše, Eliadea. Ovaj je uočio ljudsku opsesiju istorijom ali je nije razumeo. Ona je, prema njemu, reflektovala naše strahove. Sada je bilo jasno da reflektu-je i naše odbijanje da je prihvatimo. Najpre samo kao nešto što je moglo i bolje ispasti, zatim kao nešto što je tako moralo da ispadne, najzad nešto što uopšte nije ljudska povest, što je njen privid.
I John Hovvland saznade da je svet još onda bio, a i sada da je, podeljen na sledeće podvrste bića:
Sa strane ljudi oni su koji znaju da su ljudi ali ne i da su robotima okruženi. I njih je oko stotinu hiljada u ćelom svetu. Oni, takode, što znaju da u robotskom svetu žive i čine tajno bratstvo Vodolije ili Aquariusa na čelu s Velikim većem starosta i Pow-Hna-Tanom, prvo-sveštenikom Hrama prozirnih zidova. Ali njih je jedva desetak hiljada.
Sa strane robota behu mašine koje nisu znale da nisu ljudi i zvahu se humanoidi. Njih je ogromna većina, blizu šest milijardi i dvesta miliona. Takode androidi koji su znali da su roboti i čija dužnost bese istrebljivanje pravih ljudi ako se ovi pojave. I njih bese malo, oko stotinakhiljada, deset puta više od posvecenika Vodolije koji se. po izumrloj germanskoj prosvetiteljskoj sekti, zvahu i iluminati, prosvetljeni.
I saznade kako treba razumeti robotsku istoriju. Daje ne treba razumeti kao spontano odvijanje događaja, kombinaciju svesnog delovanja i nesvesnih sila čiju sumu u obliku istorijskog takta određuje puki slučaj — kakva bi bila. da je moguća, ljudska — nego kao izvršenje programa koji, da bi ljudskoj povesti ličio, ima privid nepredvidljivog slučaja, a u stvari je davno isplaniran i sada se samo automatski, neizbežno izvršava (kako ispravno propovedaju teorije nužnosti robotske materijalističko-marksističke filosoiije). A saznade i program u čemu je. kakav je cilj takve istorije. On je. prirodno, u potpunoj materijalizaciji sveta, kao što je, isto tako prirodno, cilj ljudske, atlantidanske istorije. njegova potpuna dematerijalizacija. Da se to postigne, i poslednji pravi čovek morao je biti uništen. Zatim bi svi roboti postali svesni ko su i šta su. Iz njih će se izbrisati svako secanje na ljude. Postaće večni i jedini gospodari sveta, mrtvi gospodari mrtvog sveta koji ce se ipak kretati kao da je živ.
I to u njemu bese ono najstrašnije.
Zato je robotska istorija, koju je on u školi učio kao ljudsku, ispunjavajući program, i u jednom drugom smislu bila prividna. Ispod nje. čak i u miru, odvijala se istorija rata s ljudima i protivu ljudi. Mnogi su događaji, mnogi njeni datumi, lažnom slikom motiva, uzroka i okolnosti sakrivali ovaj istrebljivački rat. Ali ti su događaji, kada se ispravno pojme i protumače, pokazivali i stalan otpor ljudi, neprestane pokušaje da se robotska civilizacija pobedi. a Atlantida podigne sa dna okeana i zaborava.
Prvo dođoše golemi, krvožedni Kiber-Pow-Tanovi Ti-ranosaurusi, izmešani s biljožderima koje je stvorila priroda. Mnogo je ljudi stradalo. Ali. Atlantidani još nisu pogubili sve magijske moći. Veruje se da su tokom jedne noći izmenili klimu na planeti i hladnoćom ubili dinosauruse, ali je moguće da je to bilo i delo prirode koja se od robota branila, jer i ona je bila živa i na strani čovečanstva.
Kad su u dolinama velikih reka Tigrisa i Eufratosa roboti počeli stvarati prve civilizacije, sumersku, akad-sku, haldejsku, sakupljati se u delti Nila i na plodnim obalama Jang-Cea, ljudi su shvatili da više imaju nade na spasenje ako se s njima pomešaju, među njih sakriju, s njima prividno izjednače, nego ako kao usamljena, no-madska plemena ostanu u divljini i izdvojenošću pokažu ne samo da im nije do robotskog napretka stalo, nego da njegovom svetu i ne pripadaju. Pogotovu što je većina onih koji za robote nisu ni znali, već na te reke sišla i s mašinskim se ljudima, humanoidima, izmešala.
Androidi medu robotima znadijahu za prisustvo ljudi i sve činjahu da ih istrebe. Jedan je jedini pouzdan način postojao putem kojeg se čovek od robota mogao razlikovati. Čovek je posedovao atlantidanske moći —mada su stalno opadale — koje su robotima sasvim nedostajale. Oni koji nisu imali duše ni duha, ne mogahu imati ni natprirodna svojstva ovih ljudskih poseda.
U to vreme, premda su se s robotima izmešali. ljudi u znaku Vodolije, kako su se aquarijanci zvali, izbegavali su javnost i javne položaje. Držali su se anonimnih ivica robotskog društva, te su se mogli naći mahom među bednicima i robovima. (A to se, i kao tradicija i kao zaverenička strategija, održalo sve do trenutka kada je odlučeno da se započne s pokušajima preotimanja sveta od robota. Tada bi ugledni i uticajni položaji za pobedu ljudske ideje bili korisniji od položaja bespomoćnih robova.) Izuzetak su činili haldejski magi, zvezdoznanci koji su svi bili ljudi Vodolije. Mnogi su ubijeni pod izgovorom da zvezde nisu dobro pročitali ili da njihova magija kraljevima i njihovim narodima nije donela obećane prednosti. Sva su ta ubistva bila skrivena lažnim razlozima, jer magi behu poštovani, ulivali su strah prostom robotskom svetu i nisu se jednostavno mogli istrebljivati, kao što su se istrebljivali bednici i robovi za koje seistorije dok su oni priča o večnom ratu humanoidnog i humanog sveta, pravih i lažnih Grka. Herakle iz Tirinta bio je velik junak, to je istina, ali je bio i neka vrsta antičkog Johna Aldena. Svoje je herojstvo trošio na otkrivanje i istrebljenje ljudi, u čemu bese nenadmašan. Ljudskom je rodu grdne jade zadao. U jednoj je prilici, da očisti tobože štale kralja Augija, skrenuo vode Eurota i poplavio Pelopones samo da podavi ljudsku porodicu skrivenu medu spartanskim robotima. Robotska nauka dokazala je da je Odisej postojao. Homer, jedan od najvećih automatskih pesnika svih vremena, opevao je u heksametrima potragu Odisejevog sina Telemaha za ocem, te dolazak u peščani Pil mudrog kralja Nestora koji je učestvovao u trojanskom ratu. Njegova ćerka Polikasta okupala je Telemaha u dvorskom kupatilu. U Epano Englianosu, u jugozapadnoj Meseniji. koju su kolonizovali Grci, robot, profesor Carl Blegen. otkrio je ...???... Nestorov dvor i Polikastino kupatilo, ali ne i istinu o Odiseju, ženi mu i sinu Telemahu. Odisej, kralj ltake, bese robot odgovoran za rušenje Troje, a supruga mu je, Penelopa, bila samo privlačan i odan stroj, ali im je sin bio čovek koji je znao za razliku između originala i imitacije. (Naravno da bi ljudima jedan Odisej više koristio od beznačajnog Telemaha, ali se u toj mračnoj igri na povesnu sreću moralo najčešće gubiti.) Već tada, naime, počeše ljudi da svoju decu podmeću uglednim porodicama, kao stoje John Hovvland podmetnut Carverovima.
Danas se, govoraše Pow-Hna-Tan, veruje u trojanski ral, a ne zna se da nije vođen zbog lepe Jelene, pljačke, ni zbog vlasti nad moreuzima, nego da se ubije jedini pravi čovek medu ilijskom robotarijom, muškarac, jer bese i jedna žena, Pow-Hna-Tan tog doba, neki lončar koji je iz Sparte pobegao i u Troji se krio pred progonima kraljev-skog robota Menelaja.
— Pa je li ubijen? — upita Howland.
— Jeste. Ahil ga smlati već u prvom boju. Nasledi ga Kasandra, ćerka Prijamova. ali nakratko. Kao što znaš, Troja je pala a Trojanci su istrebljeni.
I u drugim zemljama ljudi su progonjeni pod raznim izgovorima, nikad s pravim razlozima. I oni koji su znali da su pravi ljudi, i oni koji to nisu znali ali su osecali da ih nešto značajno od drugih razlikuje, da o životu misle drukčije, da veruju u druge istine, okupljali su se u tajna bratstva i kultove, od kojih u tadašnjoj Heladi najpoznatiji bese orfički, onaj vezan za Eleusinske misterije, i kuli kome pripadahu Pitagorejci.
U takvom jednom bratstvu pojavio se i Hrist koji je sebe nazivao sinom Božjim. Govoreći o njemu, Pow-Hna-Tan zaplaka i reče da je to bio jedan od najvećih Atlantiđana koji su ikada greli ovim svetom. Da su ga se androidi u Sanhedrinu silno plašili i zato ubili, zato i na krst raspeli.
— Da li je zato jedan od rimskih legionara pod krstom rekao za njega Ecce homo?
— Da. Htede reci da je Hrist čovek i da ce svi ljudi proći kao i on. Ali u Hristovoj sudbini ima i ljudske krivice. Isus Hristos se nije obazirao na robote. Išao je unaokolo, propovedajuci u carstvu Božjem izgubljenu Atlantidu. govoreći da je sin Božji i čineći čuda. Oko njega se skupljahu ljudi koji su znali da su ljudi, oni koji nisu to znali ali i mnogi siromašni roboti. Bese ih i medu učenicima njegovim.
— Juda, jamačno? -- rekao je John Hovvland. Starac ne odgovori. Roboti znadijahu da se Atlantiđani pred propast bogovima približiše i da kadri behu činiti ista čuda koja je činio Hristos. Nije im teško bilo da zaključe koje on i kakvu opasnost za njih predstavlja. A u tome im pomože Juda iz Kariole Robot?
— Ne, sine. Juda je bio čovek i Pow-Hna-Tan toga vremena. Voleo je Učitelja više od samog sebe.
— Kako ga je onda mogao izdati?
— Više je voleo čovečanstvo. Hristos bese za ljude opasan.
— Zato stoje odavao njihovo prisustvo na zemlji i sakupljao ih oko sebe pa su ih roboti lakše mogli istrebljivati?— Ne, sine — rekao je tužno starac — nego što je sakupljao i robote, čak i one koji su znali da nisu ljudi, govoreći im daje i »njihovo carstvo nebesko«, daje čak i više nego ljudsko, jer su za njim, kao »najsiromašniji duhom«, najpotrebitiji. Što nije pravio razliku između ljudi i robota, te je i jedne i druge nazivao »dečicom Božjom dostojnom spasenja«. Kasnije se, naravno, pod upravom Petra i Pavla, hrišćanska Crkva robotizovala.
— Iako su vernici i njihovi pastiri bili ljudi?
— Ne, sine, oni su bili roboti. Ljudi su većinom pobegli u herezu. I sve su one, sve hereze, počev od ranih gnostika, arijanaca, nestorijanaca, pa sve do albigeneza ili katara, bile s početka isključivo ljudske. Ono što u hereze ne pobeže i tamo, progonjeno, ne pogibe, povuče se u manastirske ćelije ili odade pustinjaštvu i mučeni-štvu. Sa Crkvom su, sine, ljudi veliku bitku izgubili. Ostadoše im samo izvesni zabranjeni kultovi ili dopušteni redovi, s javnim i tajnim likom, u kojima su se krili i svoju borbu za Atlantidu nastavljali. Takvi behu Druidi u vreme kada je moj davni prethodnik bio čarobnjak na dvoru kralja Artura, Merlin. Tada su ljudi prvi put pokušali da pronađu nestalo blago Atlantide, o kome će još biti reci i zbog koga si ti, Johne Hovvlande, tako važan. Roboti su u svojim hronikama ovu potragu nazvali »traganjem za svetim Gralom«, šalicom iz koje je Spasitelj pio na tajnoj večeri, a to nije bio taj pehar nego atlantidanska kupa znanja, tajna koja bi ljudima omogućila da jednom zauvek pobede robote.
— Sveti Gral nije pronađen?
— Nije onaj pravi. Vitez Okruglog stola, Sir Galahad, doneo je kralju Hristov pehar koji nikome ne bese od koristi.
Za ljude, govoraše Pow-Hna-Tan, nastaše sve crnji dani. Protivu katara, zapadnoevropske sekte istočnoevropskih bogumila, među kojima su se krili, povede Crkva pravi krstaški rat, u kome samo u Beziersu 1209. godine izgibe 7000 ljudi. A pri tome, nisu svi katari bili ljudi, samo njihovi perjecti. Oni alegorijski ponavljahu večne težnje Atlantiđana prema oduhovljenju, jer držahu se zaveta signaculum manus (zabrane ubistva), signaculum sinus (zabrane polne ljubavi) i signaculum oris (zabrane nečistih jela). Templari, vitezovi hramovnici, spaljivani su na trgovima kao čarobnjaci, iako je medu njima, za razliku od katara, bilo malo ljudi. Konkvistadori Cortez i Pizarro uništiše ljude u Južnoj Americi i ubiše Pow--HnaTana Montezumu. Nastao je lov na vešce i veštice, u kome su hvatani ljudi, nedovoljno oprezni ili sposobni da svoje moći sakriju. Uskoro su, zahvaljujući inkviziciji i ubistvima pod maskom verskih ratova i obračuna, kao što je Vartolomejska noć u Parizu, iz Evrope nestali gotovo svi ljudi. Posljednji su 1620. godine doplovili »Mayflowerom« ovamo i ti, sine, od njih potičeš.
— Bila je to Crkva hodočasnika, oče.
— Jeste, sine. LJ Americi su ljudi bili u većini Indijanci i zato su satrveni. Godine 1620. svetski Pow-HnaTan bio je poglavica virginijskih plemena koji je tvoje pretke dočekao u šumama Cape Coda.
Tako je govorio Johnu Howlandu vrhovni sveštenik Vodolije i Hrama prozirnih zidova Pow-Hna-Tan. I još mu reče da je Kolumbovo putovanje u potragu za novim kontinentom bilo inspirisano tim progonima ljudi. Javno se plovilo radi Indije, a potajno tražila Atlantida. Kolumbo nikad ne bi pronašao Ameriku da Atlantidu nije tražio. U tome mu pomogoše kabalisti franjevačkog manastira La Rabida, u kome gvardijan bese Juan Perez, ispovednik kraljice Izabele, a žitelj kosmolog Antonie de Marchena, Pow-Hna-Tan tog doba. Pomogoše mu, naravno, Benincasova mapa iz 1482. godine, naročito kopija znamenite Piri Re'is geografske karte, jer sve one na Atlantidu u Atlantiku ukazivahu.
Učini se da je starac završio, jer ćutaše.
A onda ga Howland s poštovanjem upita kako je moguće da, uprkos tako malo ljudi u Evropi, Evropa u poslednjem veku doživi milionske genocide, za koje se zna da su uvek bili upereni protiv pravih ljudi, a samo su naoko služili drugim verskim, nacionalnim ili ideološkimI dobi odgovor da je to bilo zato što se teror robota pojačavao ukoliko behu bliži cilju — potpunom uništenju čovečanstva.
— Šest je miliona Jevreja. sine, bilo u logorima uništeno samo zato što je Nukleus, a to je za androide isto što je za nas Acjuarius, saznao da se medu njima nalazi nekoliko stotina pravih ljudi. Još više ih je, preko trideset miliona, pobio Staljin, iako se kasnije ispostavilo da ih je u Rusiji bilo još manje.
Kasnije doznade John Hovvland još mnoge druge stvari.
Doznade da su dva Atlantidanina bila i medu bogovima. Jedan bese grčki Pan, koji, iako besmrtan, jer bog nije bio. umre. Drugog spominju Lihcr Hermctis kao egipatskog boga Tota. grčkog Hermesa Trismegistusa a rimskog Merkura.
Doznade da medu velikanima robotske islorije najmanje ljudi bese medu državnicima i vladarima — medu vojskovođama ni jedan — a najviše medu umetnicima i prorocima, više medu tllosofima nego naučnicima. (Daje jedan od najuspešnijih Pow-Hna-Tana svih vremena bio sv. Alimpije zvani Stolpnik, tebaidski eremit koji je dvadeset godina tajnim svetom ljudi upravljao čučeći u pustinji na jednom stubu.) Da su tvorci velikih religija, osim Muhameda, svi bili ljudi. Ali ogromna većina sveštenika tih religija behu roboti. Da su roboti bili Demokrit, Heraklit, Tales, Anaksimandar, Sokrat, Aristotel, sotisti, Toma Akvinski, svi engleski i američki mislioci osim Berkelevja, pa Hegel, Feuerbach, Leibnitz, Spinoza, Descartes, Marx i mnogi drugi, a ljudi Platon, Plotin, Berkelev, Schopenhauer, Nietzsche.
Doznao je da ih je najviše bilo medu magima i čarobnjacima koji su savremenicima ulivali strah i grozu. Da takvi behu Albertus Magnus. učitelj Tome Akvinskog. Johannes Faust, Theophrastus Bombastus von Hohen-heim. zvani Paracelsus, Cornelius Agrippa.
Doznao je da tek u ovom veku ima ljudi i na izvesnim važnim Doložaiima u svetu, ali ioš uvek ne i na naivažnijima. Jeste da je pomoćnik direktora F.B.l. David Turner, muž njegove sestre, čovek, ali je direktor robot.
Doznao je da se većina ljudi još krije onako kako su se krili od pagana rani hrišcani. I da su centri njihovog okupljanja domovi za starce i nahočad. obdaništa i porodilišta. manastiri, sirotišta, razni azili i kultne zajednice, ludnice i izvesne naučne ustanove.
Doznao je da ljudi na svetu ima sve manje i da sa obnovom Atlantide valja požuriti, jer više neće biti Atlantidana da u njoj uživaju.
Doznao je. najzad, zašto je on za ljude toliko važan i šta se od njega očekuje.
Kad je Pow-Hna-Tan svoju priču završio, a on se uverio da starac nema više šta da mu kaže. ili to za sada neće. razmislivši dobro, reče.
— Ja bih se najradije sklonio u ludnicu. Starac ga je mirno pogledao:
— Zašto?
Tamo su ljudi, za razliku od sveta, u većini. Pokušao je da vrhovnom Vodoliji objasni svoja osecanja. I ranije je znao da ovakav svet nije njegov, premda ne i zašto. Sad kad je to saznao, kada zna zašto se u njemu oseca kao tuđin, postalo mu je nemoguće da u njemu živi. Nije mogao sebe zamisliti na Elms Hillu među Carver-mašinama, s Marjorie-mašinom u krevetu, s mašinskim sinom koga će dobiti u naručju!
— Već si ga dobio, sine — rekao je Pow-Hna-Tan. Zar ti nisu rekli?
Nisu mu kazali. I dobro je što nisu. Povraćalo mu se. Uhvatio se čvrsto za stolicu, ali ruke odmah natrag povukao i smestio ih sebi u toplo krilo. I stolica je bila mrtva. Kao i njegov sin. Samo, stolici je to bilo u prirodi. Sinovima ljudskim nije!
— U svakom slučaju rekao je odlučno na Elms Hill se ne vraćam!
Posle jednog sata i razgovora sa Povv-Hna-Tanom promenio je mišljenje, iako ne i osecanje groze koje ga je...???...Shvatio je daje sudbina čovečanstva u njegovim rukama.I da zato, samo zato, mora u tim rukama najpre držati svoga mrtvog sina.
Posle izvesnog vremena na galeriju uđoše profesor Lasky, David Turner, dr Cortazar i još nekoliko osoba koje nije poznavao, ali je bio siguran da su ljudi i da to znaju. Jedan od njih nosio je u ruci krčag pun vode koji je predao starcu. Okružili su ga, njega stavljajući medu sebe, i uhvatili se za ruke. Zapevali su istu litaniju koju je čuo kad je imao priviđenje u kupatilu Elms Hilla. Onda reci nije razumeo. Sada ih je, najednom, znao. Znao i pevao ih.
Starac je okrenuo grlić krčaga. Iz njega je curela voda po podu.
Stakleni zid amfiteatra se lagano rasvetlio ali dole više nije bila operaciona sala. Činilo mu se da je u golemoj, beskonačnoj građevini, kroz čije kristalne zidove vidi ceo univerzum.
Beše u Atlantisu, u Hramu prozirnih zidova.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:19 am






GLAVA SEDAMNAESTA


ZORA NAD DINAMA CAPE CODA


»Vratićeš se u mrtvačnicu. Mrtvačnica će od sada biti tvoj dom, a život medu mrtvacima, tvoj život. «
Pow-Hna-Tan, Vrhovni starosta Aquariusa


Broj 40, koji u robotskoj numerologiji korespondira sa slovima grčkog alfabeta M i U, u atlantiđanskoj je sveti broj i označava Duh univerzuma (TO Tiveua KOOUOU) — Četrdeset dana je padala kiša o Božjem potopu. Četrdeset dana provede Mojsije s Bogom na Sinaju. Četrdeset dana lutaše narod izabrani, sinovi Izrailja, divljinom pre nego što su ugledali Zemlju obećanu. Četrdeset dana mora da čeka duša u grobu pre nego što joj bude dopušteno da kao duh luta krajem u kome se telo zadržavalo. Četrdeset je mučenika mučeno u slavu Spasiteljevu. I četrdeset dana trajaše satansko kušanje Gospoda našeg, Isusa Hrista.
Četrdeset dana trajahu i ljudska iskušenja Johna čar-vera (Hovvlanda). Od 15. juna trajala su ona do 25. jula u godini 1988.
A kad 25. jula ujutru, u avionu na liniji Washington — Boston, uze u ruke novine koje danima nije čitao, vide da se robotski svet nije promenio.
Rusi još ubijahu odmetnike (ljude?) po severoistočnim gudurama okupiranog Afganistana. Amerikanci su još plaćali pobunjenike Nikaragve da ubijaju vladine vojnike (ljude?). Roboti Homeinijevog Irana još su bili u ratu s robotima Asadovog Iraka, ubijajući usput možda i ljude, a ne znajući šta ubijaju. Izraelski su se roboti obračunavali s palestinskim, irski s engleskim, španski s baskijskim, indijski s robotima plemena Sika, a pri tome su svuda stradali i ljudi. Robotska policija ugušivala je nemire robota, medu kojima je verovatno bilo i ljudi. Do sada je u svim tim ratovima, masakrima, progonima, mogao da vidi ono što su ovi na prvi pogled bili, greške jedne luđačke istorije koja se bliži kraju. Sada se uvek morao pitati zašto se jedan rat stvarno vodi? Zašto se i ovaj ili onaj pokolj vrši? Zašto južnoafrička policija maltretira crnce? Koga nemačka, britanska i italijanska policija progone u svojim atentatorima? Zašto ruski sudovi sude svojim disidentima? Da li iz razloga koji se svetu objavljuju, ili zato da se. pod njihovim okriljem, pod maskom političkog terora, istrebe i poslednji ostaci ljudi i uguši njihov vapijući duh u pustinji? Istorija je i do sada. s tek jednom linijom, jednim sadržajem, bila nečitljiva i nerazumljiva. Postade i po drugoj, po svom drugom, skrivenom sadržaju. Sada je nerazumljiva bila i po onome što se u njoj vidi i po tome što se ne vidi. Što se ne vidi, činilo je mutnim ono što se vidi; što se vidi. pak zamračivalo je ono što se ne vidi.
I do tada nejasan, život postade sasvim neproziran.
Udobno zavaljen u sedište bostonskog aviona, s rashlađenim »Chivas Regalom« nadohvat ruke. čitao je jednu vest crne hronike New York Time sa. U Detroitu su nepoznati zločinci pobili ćelu porodicu, muža, ženu, troje dece. Najmlađe je ubijeno u kolevci. Zločin je podsećao na onaj što ga je u Kaliforniji izvršio Charles Manson nad glumicom Sharon Tate, suprugom filmskog reditelja Polanskog. Po zidovima je bilo krvlju ispisano Pigs (svinje). Zločin za Ameriku nije bio nešto naročito, nesvakidašnje. Ni za njega do pre nekoliko dana ne bi bio neobičan. LJ njemu bi video prirodne posledice jedne pogrešne, besmislene, promašene civilizacije. I sada je civilizacija bila pogrešna, besmislena, promašena, robotska, a ne ljudska, ali objašnjenje ubistva nije ostalo isto. Dobilo je dvojnika u pretpostavci da je puka maskarada iza koje se krije rat s ljudima i protiv ljudi. Neki su »Howlandi« u Detroitu otkriveni. Stigla ih je kazna. Kazna što su ljudi.
Nijedna vest nije više obavezno bila ono što jeste. Svaka je krila mogućnost da bude nešto drugo. Nešto iz nevidljive a prave istorije koja se ispod vidljive i lažne odvijala.
Stjuardesa mujedonela i drugi »Chivas Regal«. Bila je izvanredno, bolno lepa. Bol je uvećavalo saznanje da je njena lepota skulptorske. a ne ljudske prirode. U času kad je piće polagala na stalak. avion se nagnuo i ona se uhvatila za naslon njegovog sedišta. blago ga nadianicom dirnuvši po vratu. Osetio je hladan dodir metala. Bilo je to. dabome, uobraženje. Njena je koža bila od epitela kao i njegova. Bila je to sintetika. ali biološka, organska. No. u svom temelju, u svojoj ideji, stjuardesa nije bila ono za šta se izdavala. Kao ni većina ratova, pokolja, progona. Kao. možda, ni istrebljenje porodice u Detroitu.
Morao je biti oprezan.
Samo u jednu je novinsku vest bezuslovno smeo verovati.
Na kraju kolone kriminalističkih i sudskih izveštaja pisalo je da istraga povodom »afere odsečenih glava« još nije dovela ni do kakvog ishoda.
Ne, mislio je. molreci prozirno nebo i sunčane zrake koji su. poput aveti, igrali na krilima aviona, ne ukoliko se temeljna izmena njegovog života ne smatra nikakvim značajnim ishodom.
Pow-Hna-Tan. koga su u običnom životu oni koji nisu znali šta je i ko on, zvali Alvares. došao je iz velikog grada belaca u svoj rezervat praznih ruku. Obećao je ženi suknju. Dužnosti Vodolije. čuvara Hrama prozirnih zidova, nisu mu za ispunjenje obećanja dozvolili ni najmanje vremena. Sudbina sveta stajala je ispred ženine ćudi. I ljudi su imali program, ne samo roboti. Tako suknja nije kupljena. Žena. Cherokee Indijanka iz Oklahome, s kojom je živeo šezdeset godina, bila je ljuta. I ljuta ce biti sve dok je na neki drugi način ne odobrovolji. Niko nije kralj u rođenoj kuci. mislio je. Ni Povv-Hna-Tan nije Pow-Hna-Tan. Žena nije znala koje on. A i da je znala, bila bi ljuta.
Život medu robotima zahtevao je mnoga prilagodavanja. svesna kod onih koji su istinu znali, nesvesnakod neupućenih. Običaj darovanja bio je vrlo razvijen. On je pretpostavljao neobično jak osećaj za svojinu koji je Atlantidanima bio potpuno nepoznat. Posed nije postojao ni u svetu njihova znanja, misli, doživljaja. Što je bilo u jednom, pripadalo je svima. Tako nisu postojali ni pokloni, jedan od najomiljenijih folklornih tradicija ro-bot-sveta. I ljudi su ga kao svoju prihvatili. Trpeo je od tih adaptacija i on, Pow-Hna-Tan, naoružan superiornom verom i odgovarajućim moćima.
Ljudi sa svojim oslobođenjem moraju pohitati ako misle da im ono ičemu koristi. Još nekoliko stoleća života u robotskoj civilizaciji, pa će postati roboti i oni. Oni koji nisu znali da su ljudi, u većini su se tome stanju već približili, koji su znali, nesvesno mu se priklanjahu. Davno, u vreme Sumerana, Akađana, Haldejaca, to je bilo namerno. da se ne prepoznaju i unište. Kasnije je prilagodavanje — po Charlesu Darvvinu fundamentalan proces robotske evolucije — postao manje prinuda nagona za održanjem i razuma koji mu je služio, a više spontanost odgoja. Atlantidanska, ljudska civilizacija i njen kontrapunkt, robotska civilizacija, behu simetrično oprečne. Što je u prvoj bilo dobro, u drugoj bese zlo, i obrnuto. Lepota u prvoj u drugoj posta ružna, i obrnuto. Vrednosti u prvoj bezvredne su, čak i štetne u drugoj, one iz druge u prvoj. Ali, u drugoj se živelo. Stara je grčka poslovica učila da se niko dugo vukom ne može graditi, a da i sam vuk ne postane.
Starac Pow-Hna-Tan je toga bio svestan. Valjalo je žuriti.
Sedeći na tronošcu, na verandi svoje kuće, okrenut suncu koje se rađalo, gledao je s nadom i zabrinutošću mladog čoveka koji je čitao novine u trećoj naslonjači drugog reda sedišta TWA aviona na liniji Washington — Boston.
Pred veče je još uvek ispred kuće sedeo. ispraćajući sunce, i gledajući istog čoveka, Johna Carvera (Hovvlanda), naslednika u dostojanstvu, kako, okružen razneženim robotima svoje porodice, stoji u holu letnjikovca Elms Hill u Chathamu Od njega je sada sve zavisilo.
Iz dubine hola dolazila je. s me šeći se. Marjorie. Posle porođaja, rasterećena brige i neugodnosti trudnoće, izgledala je mnogo bolje. Izgledala bi čak i sjajno kad ne bi znao ko je. U naručju je nosila nešto što je trebalo da bude njegov sin. a ispunjavalo gaje. vec i na daljinu, bez fizičkog prisustva, neizrecivim gađenjem i grozom.
Setio se prvih reci formule egzorcizma: E.\orcizo te, immuiulissime spiritus, onuie phantasma, omne legio. .
Povratak medu robote na Elms Hillu bioje vec sam po sebi težak. U njemu je bilo najlakše opravdati neuviđavno četrdesetodnevno odsustvo pred Marjorien porođaj. Polovinu posla obavio je profesor William-Bill Lasky telefonom. Nazvao je njegova oca mislio je na tu reč po navici, na reč koja je sada. posle Otkrovenja. u dvostrukom smislu bila deplasirana, pa i svetogrdna i objasnio njegovo odsustvo hitnom potrebom Antropološkog departmana Harvarda. Ostalo je objasnio on. kao i uvek. nečim na šta je porodica vec odavno bila navikla. Rekao je da je u rezervatima Arizone i pustinji Sonore vršio antropološka istraživanja indijanskih lobanja. Reč »lobanja« izgovorio je sladostrasno. Jedva da je krio koliko bi mu zadovoljstvo činilo da istraži malo i Carverovu lobanju. Najpre da je prepili elektronskom testerom, kao stoje postupljeno s Aldenovom. a onda. deo po deo. da rasklopi mehanizam koji je odgovoran za ovako jebeni s\et.
U samoj stvari nije slagao. Ovih je četrdeset dana iskušenja prinudno vršio i takva antropološka istraživanja. Doznao je da predmet njegovih studija zapravo ne postoji, ili da postoji u zanemarljivom obimu. Da bi. s obzirom na broj pravih ljudi u svetu, tim studijama bolje odgovaralo ime robotoloških. Nastalo je stanje kojemu je išlo na živce. Do srži kostiju bio je naučnik, stvorenje koje je možda imalo dušu čoveka ali je još uvek mislilo kao robot, još uvek bilo podložno svom analiza-torskom programu. Umesto da je do kraja, sada s poznavanjem razloga, prezre, on je hteo da dublje prouči ovu civilizaciju koju se obavezao da uništi. Da je prouči pre nego stoje uništi. Ne da bi, eventualno, od uništenja odustao, nego bez razloga, osim u žudnji za saznanjem. A ta žudnja nije bila ljudska, u atlantidanskom smislu reči. Bila je to prosto mehanička prinuda da se sa svakom jednačinom bilo kakve kombinacije ide do kraja. Do poslednjeg mogućeg razlomka.
Njegovog ambicioznog robot-oca ispunila je radošću vest da prokleta knjiga o vešticama iz Salema neće biti štampana, ni ta ni neka druga, i da će već od iduće nedelje početi ozbiljan rad na svojoj kandidaturi za Kongres U.S.A. Imao je obaveze prema ljudima kojima je pripadao, ali i prema robotima s kojima je živeo. Bio je dvostruki rob dužnosti.
Sve je to bilo podnošljivo u poredenju s onim što gaje čekalo dok mu je Marjorie prilazila, rasipajući oko sebe pobedonosne osmehe ženke koja je ispunila svoju biološku i građansku funkciju i postala majka.
Robot-majka, mislio je. Mobilni inkubator s dodatnim roditeljskim emocijama visoke frekvencije.
Oko njega je bila okupljena porodica koja će, kao i uvek nedeljom i praznikom, ostati na večeri. Očekivala je roditeljsku radost uvećanu carverovskim ponosom. Morao je da laže. Gledao ih je, sve te Carvere, Brevvstere, Allertone, Eatone, Turnere oko sebe. Zar i oni nisu lagali? Celog svog veštačkog života. U svima njima zajedno nije tog života, pravog života bilo koliko u baštenskog crva. Gmižući pod zemljom, nosio je taj crv u sebi tvoračku iskru, istu onu koja je zapalila čoveka. A njihova je vatra zapaljena ljudskom greškom, kao oganj u gvozdenom kotlu parne lokomotive koja nikuda ne ide, niti bi njen hod, i da ide, imao ikakve svrhe, ikuda vodio.
Marjorie je prema njemu, osmehujući se, pružila ruke sa zavežljajem eugeničke laži medu dlanovima. Očekivalo se da ih i on pruži, očinski požudno, ispunjavajući osveštanu i oveštalu robotsko-roditeljsku rutinu, i laž u svoje primi. Oklevao je. Kraće vreme to će se tumačiti očinskom opreznošću. nenaviklošću na novu situaciju. Nije na razumevanje odbijanja beskonačno mogao računati kod onih koji se nisu — jer su bili roboti — zadovoljavali da traju onoliko koliko je izdržavao vlastiti mehanizam, nego su žudeli da traju i kroz svoj »porod«.
Ispružio je ruke da prihvati malog robota, i najednom, kroz tananu tkaninu pelena, svim svojim prstima, celim telom, naviklim na život, ispunjenim njegovom dugom i zaboravljenom povešću, znao je da u rukama drži živo biće.
Živo biće koje plače pravim, ljudskim suzama.
Živo biće ima ispod lobanje, obrasle retkom svilenom kosom, zlatne oči Howlanda, hodočasnika s »Mayflowera«.
Živo biće je bilo — čovek.
Luana, devojka indijanske krvi, sedela je na klupi u parku ispred Towera. Volela je taj park iznad Traitors' Gatea, Izdajničkih vrata, kroz koja su zatočenike Njihovih kibernetskih Veličanstava, neretko ljude, uvodili u tvrđavu da im tamo odseku glave, pod izlikom zavere protivu Krune, a stvarno samo zato što su ljudi. (Zavera je, naravno, postojala, ali ne protivu engleske Krune, nego protivu one robotske Krune pod kojom je stenjao svet.) Volela je tu polumračnu aleju mračne, tuđe istorije, u senci starog drvoreda i starih gvozdenih topova, možda zato što je na jednoj od tih klupa bila kada je prvi put osetila Johna Hovvlanda pored sebe, a da na njega nije mislila, da za približavanje nije bila odgovorna.
Sada joj je rečeno da se od kontakta neko vreme uzdržava. Hovvland je u naročitom stanju. Potreban mu je mir, koncentracija na misiju. Iznad svega koncentraciija—...???...svoju misiju. Sa svih strana je dobijala pohvale. Sad je na redu njegova misija. Njoj tu nema mesta.
Bila je nesrecna. Ni pomisao na buduću Novu Atlanli-du nije uspevala tugu da umine. Da li je to bio gubitak vere? Početak gubitka? Bila |e aquarius. čuvarka Hrama prozirnih zidova nižeg reda. Hrišcanski sveštenici gubili su veru kad bi se razočarali u Boga i njegove moći. kada bi videli kako pati bespomoćno dete. kako pravda ne pobeduje na svetu, kako se u borbi protiv zla ne dobija Božja pomoć. Kako je gubio veru Atlantiđanin?
Ispred nje. na reci. bio je ukotvljen ratni brod na čijem se dimnjaku gasilo sunce. HMS, Her Mqjest\ Ship. Brod Njenog Veličanstva, nije bio u aktivnoj službi. Služio je kao Muzej britanske mornarice. Hoće li i ona ako izgubi veru. postati muzej nekadašnjih moći?
Bila je bolničarka u bolnici St. Thomas kada ih je prvi put otkrila. Osecala ih je i ranije, od detinjstva. ali nikad se sa njima otvoreno suočila nije. niti ih priznala. Ovo je bilo prvi put. Posle noćne šihte. vraćala se kuci sama. Londonska se zora zimi nije razlikovala od duboke noći. U uličici kvarta Pimlico. kojom je sekla put do stana, napalo ju je nekoliko dečaka nalivenih pivom i obešcu. Oborili su je na pločnik. Trojica su je držala, četvrti joj je svukao gaćice. U presudnom času. međutim, zaurlao je od bola i pao. Pritisak je one trojice popustio, uspela je da se otme i pobegne. Isprati je vriska povredenog koji je ostao da se valja po trotoaru. Slučaj je hteo da ga prenesu u njenu bolnicu. Nije ju poznao. Ona njega jeste.
Ud mu je bio izgoreo kao da gaje gurnuo u vrelu peć.
Uskoro posle toga. sa dvadeset godina, još u bolnici St. Thomas. saznala je i zašto, šta je bilo s udom nesrećnog nasilnika. Sada je ona trpela kao da je izgorela. Zamalo da nije poludela i. kao mnogi ljudi neofiti, za Atlantidu bila izgubljena. Izvor očajanja je bio dvostruk. Opšti bese posledica saznanja čime je okružena, s kim živi. osecanja daje s mrtvima zatvorena u masovan grob. Poseban je izvor bio posledica činjenice da je u jednog od tih mrtvaca,...???..., bila zaljubljena i s njim održavala intimnu vezu. Nije mogla više ni da ga vidi. Otišla je u drugu bolnicu, gde je. takode. bila okružena robotima koje je morala da neguje. Izgledalo JOJ je apsurdno da danju neguje one kojima će noću morati da seče glave.
Razum joj je spasao njen paroli, otac Donovan iz crkve sv. Apostola. I on je bio čovek. I on je sa svojim prvim Otkrovenjem imao ista iskustva.
Njemu se i sada obratila Ali sada joj nije pomogao Dužnost prema Atlantidi i ljudskoj rasi bila je jača od simpatija što ih je osecao prema njoj i njenoj patnji
Atlantida je bila iznad svega.
Dune Pleasant Baya mirovale su na mesečini bez vetra U laguni je treperila oseka. U gnezdima. zavučenim u barsku travu, pod Zlatnom šibom, u majušnim krčevinama trske, meškoljila su se usnula jata morskih lasta Ritovi su svetlucali foslorescentnim sjajem insekata. kao minijaturnih svetova izgubljenih u svemiru mraka. Poput retkih ljudskih života u mrtvom svetu robota.
— Nije trebalo da me zoveš, Johne. Znaš da izvesno vreme moraš biti sam.
— I do sada sam bio — rekao je — ne moram više.
Tako je rekao vodolija Pon-Hna-Tan. Mudri starac koji je izmenio njegov život i koga ce naslediti. Nije više bio siguran želi li.
— Teško mi je, Luana.
— Znam, Johne.
— Kako si ti to preživela?
— Teško, kao i ti. Kao i svi. Imala sam osamnaest godina. Bila sam dugo bolesna.
— I ja sam bolestan.
— Betula sam od ljudi, od onoga što sam do tada mislila da su ljudi.
— Kako si se izlečila?
— Shvatila sam da se bekstvom ništa ne postiže. Da ne stignemo bežati. ...???.... Bog je ..??.. dao nama.
— A mi robotima.
— To je bila greška. Vratićemo ga, Johne. Moramo stegnuti srce i u njihovom svetu živeti. Ne smemo bežati.
— Pomirila si se s tim da s mrtvacima živiš, a ipak se ni za jednog nisi udala. Tako daleko nisi mogla da odeš?
— Morala bih, da sam očarala nekog kiberneta na visokom položaju. Srećom, nisam.
— A da se to dogodilo? Da si ga očarala?
— Udala bih se za njega.
Osetio je bol. Nije mogao da je zamisli pored nekoga ko liči na Marjorie. Ko bi bio — Marjorie.
— To bi bila moja dužnost prema Atlantidi.
— Kraljevska dužnost — mislio je ogorčeno. — Ni kraljevi ne biraju supružnike.
— Mi i jesmo kraljevi, Johne.
— Kraljevi bez kraljevine.
Ležao je na kosini dune. Pesak se spuštao prema okeanu. čije su vode, strujeći iznad dna, dodirivale Atlantis, osećao je to svaki put kad bi u njih spustio ruku. Strujale su oko prozračnih zidova koji više nisu menjali boju, povinujući se volji, svakom Atlantidaninu pružajući izgled koji mu se najviše sviđao, najviše pogodovao njegovom duševnom miru. Atlantis je bio tu u vodi i kad se s njom kao dete igrao, kad je, propuštajući je kroz prste, anticipirao Vodoliju i njegov sveti krčag, samo ga nije video.
Osećao je i Luanu pored sebe.
— Kako su uspeli s Marjorinim detetom!
— Ne znam, Johne. Moraš pitati Pon-Hna-Tana ili Cortazara.
— Ne, neću.
— Zašto?
—. Pokvario bih iluziju. To je moj sin.
— On to i jeste, Johne. Sva deca A tlantide bila su deca svih Atlantidana. Marjorie je tvog sina samo rodila, isto onako kao što bi to uradio veštački inkubator. Tvoja Marjorie. .
— Ona nije moja!
— Marjorie i jeste veštački inkubator. Lice mu taknu nežan lahor koji je prethodio svetlosti daleke zore.
Bio je lak kao dodir Luaninih dalekih usana.
— Voleo bih da je tvoj, Luana.
— I moj je, Johne. Svih ljudi, svih Atlantidana.
Tananih alfijskih bića koja su kao priviđenja strujala vazduhom i od kojih su postali oni, mešanjem s robotima, teški, nepokretni, masivni, izopačeni naslednici carstva. Život s robotima nije mogao da ostane bez posledica. I ljudi su postali roboti, iako to nisu bili. Robotskog mišljenja i ponašanja. Robotske sudbine.
Zar njegova sudbina nije robotska? Voleo je Luanu a nije ju oženiti mogao. Budući predsednici Sjedinjenih Država se ne razvode. Budući predsednici moraju imati besprekoran bračni život. Besprekoran život, uopšte. (Ne smeju, na primer, ljudima šeći glave, bar ne tako da se za to sazna!)
— Voleo bih da je samo tvoj, samo naš.
— Misliš kao robot, Johne. Atlantiđani ne poznaju svojinu.
— Baš me briga za Atlantiđane!
— Johne!
— Baš me briga za robote! Za ceo svet me briga!
— Umoran si. To će proći!
— Nisam umoran. Očajan sam. A to proći neće. Pokušao je da vidi Luanu. Nije uspeo. Bio je suviše rastresen. Nije mogao da sabere misli na želju i da svoj pogled prebaci preko okeana materijalne realnosti.
— Volim te, Luana — rekao je u iznenadnom nastupu žudnje.
— I ja tebe, Johne.
Kakvog smisla prema toj ljubavi ima sudbina sveta, bio on robotski ili ljudski? I zar »smisao«, u smislu »svrhe«, nije robotska ideja o životu? Ideja programa. Program uvek mora imati neku svrhu, inače se ne bi mogao odvijati. Svrha ne mora biti iznimna. Neki najobičniji privremeni cilj je dovoljan. Taj cilj je — zadatak. On se zvučno i misijom može zvati, ali ostaće puki —zadatak. Svrha ograničene tehničke operacije. Između operacije »totalno rešenje jevrejskog pitanja«, operacije »spašavanje Titanika« i operacije »nalaženja smisla u životu« odnos je između A, B i C varijante istog mehaničkog procesa. Tlapnja!
Jedan od robota, možda je i čovek bio — »teorija paralelnih svetova« suštinski je ljudska i duhovna — tvrdio je da za svaku partikulu univerzuma postoji anti-partikula u antiuniverzumu. Zvao se Stannard. Nije za tu teoriju mario. Ne što bi žalio za ekskluzivnošću svog univerzuma, vec što je ona ovozemaljski antropološki problem egzistencije odvodila u kosmos. u metaliziku. u neljudske prostore spekulacije. Stannard je taj mimosvet nazvao »jauslovskim univerzumom«. U njemu je vreme teklo unatrag. Svaki je trenutak sadašnjice intersekcija između univerzuma i antiuniverzuma. Budućnost univerzuma je prošlost antiuniverzuma (taustovskog). Prošlost univerzuma je budućnost antiuniverzuma. Ti se svetovi jedan u drugom ogledaju kao u ogledalu, dajući izvrnute slike njihovih sadržaja. Možda su, mislio je. sva njegova priviđenja, prekognitivne vizije, nadnaravna iskustva, d'eja vu, moći nad materijom, možda sve to pripada faustijanskom antisvetu. kome pripada i Atlantida. Atlantida nije na dnu okeana! Atlantida je van vremena, u antiuniverzumu. U tom bi slučaju bila neizbežna. Napori ljudi da se oslobode, postali bi nepotrebni. Oslobođenje bi došlo po sili večne interakcije između dva univerzuma, od kojih je jedan gotov, a drugi se, u stopu za njim, izvršava.
Njegov bi napor bio izlišan. Mogao bi se vratiti Luani!
Ne hi mogao, Johne -. rekla je Luana. prateći mu misao.
Zašto ne?
Ako je nešto gotovo, gotovo je samo lako kako je gotovo. Univerzum ponavlja antiuniverzum, ne može ga inenjati. Pokreti u ogledalu, s kojim si po redio odnos našeg i jaustovskog sveta, kao odnos predmeta i tika, prividno su obrnuti, a stvarno .vw to isti pokreti. Samo se ponavljaju.
— Ja se ponavljam?
— I ja. Sve se ponavlja.
— To i hoću da kažem. Atlantida će izroniti i bez moje pomoći.
— Neće, Johne. Tvoja pomoć, i to baš kako je već jednom pružena, nikako drukčije, uključena je u kombinaciju koja treba da vrati Atlantidu, uključena na nepromen-Ijiv način, bez koga bi sve — stalo.
— Ali onda je i to prokleti program! U čemu se onda razlikujemo od robota?
Luana je ćutala. Najzad je do njega dopro njen tih neodlučan odgovor.
— Ne znam, Johne. To moraš pitati Pon-Hna-Tana.
— Neka me đavo odnese ako ga pitam! — rekao je ljutito.
Stvari ne mogu tako da stoje. Istina je da postoje dva univerzuma. Ali ne Stannardovi, u kojima, u jednom od njih, ovom, sve izgleda besmisleno, bez obzira da li je ljudsko ili robotsko, duhovno ili telesno, dobro ili zlo, jer je sve gotovo, izvršeno, definisano i neizmenljivo, nego je jedan univerzum ljudski i duhovni, a drugi robotski i materijalni. Manihejci su imali pravo, a ne taj prokleti Stannard! Stvari se mogu menjati! Mogu biti drukčije nego što su bile! On će to ovog časa dokazati!
— Voleo bih da te zagrlim — rekao je.
— Želiš li to?
— Samo to želim.
— Želi, Johne! Želi!
— Želim, Luana!
— Želi! Želi!
Osetio je njene ruke oko svoga vrata, svoje ruke oko njenog nagog tela, njene usne na svojima. Nije znao kada se i kako skinuo. Ni koliko je njihovo spajanje trajalo. Uzvišeno međusobno prožimanje u kome su se tela, po zakonima čudotvorne alhemije atlantidanske ljubavi, otapala, rastvarala, spajala u jedno, a zatim ponovo cepala da bi se ponovo u jedinstvu, u novoj leguri osećanja. tražila i nalazila. Njeno je tamnoputo liceulazilo u njegovo i dobijalo zlatne oči Hovvlanda. njemu je duga crna ženska kosa čarobnice Titube padala na gola ramena.
Oko njih nije bio Atlantski okean već su se pružali koncentrični krugovi Grada prozirnih zidova, koji su menjali boje onako kako se menjalo njihovo jedinjenje. Sunčani spektar Atlantide postao je velika duga njihove zajedničke duše. U njoj više nije bio samo on. A ni samo ona. Bili su svi ljudi, svi Atlantidani. Njihova prošlost i njihova budućnost. Ceo univerzum.
Boje su postepeno izbledele, zidovi se prosenili, tmina se istanjila i na istoku se rodila zora.
Ležao je nag. njenom svetlošću obasjan na pesku kao prvi čovek.
Prvi čovek koji se posle božanskog dodira probudio i pred sobom ugledao vodu. iza sebe zemlju, nad sobom nebo.
Prvi čovek koji je video u vodi ribe, na zemlji životinje, na nebu ptice.
I video da su svi u parovima. I ribe. i životinje, i ptice.
Jedino je on, čovek. sam.
Ležao je sam kao taj prvi čovek pre nego što mu je Bog stvorio ženu.
Prvi čovek je ležao, čekajući ženu.
John Howland je nije čekao.
Bio je ispunjen njome.
I neuništivom verom u Atlantidu. zemlju čuda.
Ptica je letela s istoka, s okeana. Imala je nežnobelo perje, krila boje morskog pepela i duboko rascepljen rep u obliku dvozupca. Glavu je. zašiljenu tankim krvavocr-venim kljunom, zastirala garava ćuba nalik na hebrejsku molitvenu kapicu. Iz trupa su joj kruto visile kratke koralne. koščate noge. Voda se ispod nje zagrevala. ali je. prožimajući je metalnim svetlucanjem. nekim robotskim sjajem, na njoj trnulo sunce, čije su jutarnje iskre sagorevale boro\c enklave Cape Coda.
Ravnomernim letom ptica se primicala bledim duna-ma Pleasant Baya, iza kojih se. u cestama prenaseljenih ritova, na mlakim ležajevima između zrele trske i skerletnog barskog žbunja. budilo njeno pleme. Klizeći bistrim vazduhom ispustila je oštar, prodoran krik — Keettrrrm! s trijumfalnim udarom na drugom slogu, kojim se kotrljalo dugo. grabljivo. nemilosrdno »rrr«. Naglo usporivši let. kao da je izgubila orijentaciju, skrenula je udesno prema penušavom plićaku, ispustila još prodorniji krik. skupila krila i kao kamen se sunovralila u dubinu.
Na mestu pada okean uzavre i iz njega se ptica uzvinu s ribom u crvenom kljunu.
Nasmešio se. Već dok je letela prema duni na kojoj je nag ležao, osetio je da arktička lasta nije mašina, da je živa.
I shvatio da nema ništa čovečnije od leta žive laste praznim nebom iznad plime mora u zlatne zore.
I ništa čarobnije od Tajne.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:19 am






GLAVA OSAMNAESTA


AQUARIUS ILI U TRAGANJU ZA ZLATNIM DOBOM


»Jer evo idu dani kad ću povratili
roblje naroda svojega.. i dovešću ih natrag
u zemlju koju sam dao očima njihovijetn . .«
Knjiga proroka Jeremije. 30


Deset je leta prošlo od 1988, godine u kojoj je John Carver doznao za svoje poreklo i rodno ime, u kojoj je doznao i za pravo stanje sveta što ga je jedan od robotskih mudraca, po imenu Leibnitz, ponosno nazvao najboljim od svih mogućih, a da se u njemu, tom najboljem od svih svetova, ništa promenilo nije. »New York Times« u njegovim rukama pružao je istu sliku neumornog pseudoantropološkog perpetuum mobilea kao i onaj što ga je pre deset godina čitao u avionu na liniji Washington — Boston.
Rusi još ubijahu odmetnike (ljude?) po severoistočnim gudurama Afganistana. Amerikanci su još plaćali pobunjenike Nikaragve da ubijaju vladine vojnike (ljude?). Roboti Homeinijevog Irana su ratovali s robotima Huseinovog Iraka, ubijajući usput i ljude, a ne znajući šta ubijaju. Izraelski su se roboti obračunavali s palestinskim, irski s engleskim, španski s baskijskim, indijski s robotima plemena Sika, a pri tome su svuda stradali i ljudi. Robotska policija ugušivala je nemire robota medu kojima je verovatno bilo i ljudi. Prošlo je vreme u kome se politika morala prilagodavati potrebi totalnog eliminisanja ljudskog faktora iz istorije i zalaziti na neželjene stranputice, kad je morala izmišljati skupe ratove i žrtvovati hiljade robota da bi se eliminisala ljudska enklava u bespuću, bogu iza leda. Sada su ratovi bili ekskluzivno robotski i uništenju robota namenjeni. Ljudi za koje se nije znalo stradali su slučajno.
Čak je i kriminalna rubrika identična. Pre deset godina. 1988, izmasakrirana je porodica Detroita. Sada se masovni zločin zbio u Portlandu.
Pa ipak, nešto je novo, a o tome je govorila već prva vest na prednjoj strani lista...???...»Danas u Kl časova pre podne predsednik Sjedinjenih Država John Carver primiče u neformalnu poselu g. Ricarda Juanara, predsednika Revolucionarnog veća Republike Mkaragve.«
Za američku javnost novost je u prvom oficijelnom dodiru Bele kuće s »komunističkom bagrom« na vlasti u Nikaragvi; za čitaoce ove mračne islorije u tome da je u toj kuci 1999. domaćin - John Carver (Howland)
Britanski sistem upravljanja kratak je. jasan, efikasan Ukoliko postoji kao nešto što se recima može definisati i nakon toga umom shvatiti, baziran je na principu koncentracije odgovornosti, koji potiče od širokog elektorata ali se udobno i pragmatično sužava prema Parlamentu (Hou.se oj Common.sj, odatle ka Kabinetu, a iz njega u svemoćne ruke predsednika vlade, u ovom slučaju -»gvozdene dame«, gospode Thatcher. kojoj se upravo završava peti mandat u Dovvning Streetu 10. Vlada ovde vlada, opozicija stavlja primedbe koje niko ne sluša, pa ni ona sama kada na vlast dođe. Potrebnu stručnost, da bi se stvari uopšte odvijale, obezbeduje stalna, u načelu vanstranačka. civilna služba, čiji se šefovi poznaju iz privatnih škola, a ako upoznavanje tamo propuste, iz Oxtbrda ili Cambridgea. Nema sumanuto komplikovane hijerarhije zakona, ni pisanog ustava koji sistem dovodi u sumnju, zbunjuje, ograničava ili onemogućuje. Ako odgovarajućeg presedana nema, sudske presude su neizvesne koliko i konjske trke. Ali ni presedan nije obavezan. Sudija ga može zameniti svojim.
U Americi je sve to mutnije, zamršenije, neizvesnije, i — ako je štošta na hartiju stavljeno, i američki je ustav. ako se izuzme jugoslovenski. koji verovatno niko nije stigao celog da pročita pa mu se stvarna dužina i ne zna. jedan od najobimnijih, najiscrpnijih i najnormativnijih na svetu. Odluke vlade vezane su striktnim propozicijama konstitucije. Federalni sistem donosi nova ograničenja, što ih ljubomora saveznih država prema Washingtonu, nasledena iz građanskog rata, uvećava do zastrašujućih ...???...predstavnički izbori za Kongres i Senat dovode kao za pakost na vlast opoziciju, čija je patriotska obaveza da se suprotstavlja svim merama Bele kuće i tako održava egzekutivu u permanentnom neradu. Upravljanje je hronično nadmudrivanje i prego-varanje s paralelnim faktorima vlasti. Pa ipak. uprkos svim tim opstrukcijama, predsednik USA je jedan od najmoćnijih ljudi na svetu.
John Carver je brzo shvatio zašto je Aquariusu stalo da taj položaj ima u svojim rukama.
Predsednički protokolarni i radni program 16. juna 1999. bio je gust kao testo. Pre predsednika Nikaragve imao je da primi delegaciju Kongresnog komiteta za spoljne poslove koja će mu nebiranim rečima verovatno, izraziti zabrinutost i sumnje u njegov sporazum s vladom u Managvi. Reci kojima će odmah posle toga elpresiden-le eonipaiiero Juanar izraziti nezadovoljstvo stalnim mešanjem U.S.A. u nikaragvanske poslove, biće još žešće. Ručace s Marjorie u porodičnom krugu, ukoliko mu svest da jede s robotom, animiranim lesom zapravo, sasvim ne oduzme apetit. U 15 i 30 zakazana je vanredna sednica Saveta za nacionalnu bezbednost (National Se-curitv Council). gde će kontroverza oko pacifikatorske politike u Centralnoj Americi izbiti s obnovljenom raskoši, ali i. kako se nada. doneti ljudima u njegovoj vladi dva mesta, pošto ih roboti budu ispraznili. Uveče se u Beloj kuci za druga predsednika Mr. Ricarda Juanara priređuje sedativni kamerni koncert. Na programu je Mozart. najamnik koga je plemstvo, pošto ga je obdario genijem robotično jednolike muzike, bacilo u jednu bečku jamu i polilo raskužujućim krečom.
Samo poslednja tačka radnog programa, stisnuta između sednice Saveta nacionalne bezbednosti i Mozarta, nije zadavala brige. Šef štaba Bele kuće Peter Mansfield predstavice mu novoimenovanog šefa njegove lične bezbednosti. Taj ce ga svakako ugnjaviti nemogućim prohte-vima. Tretirace ga kao persijskog satrapa u koga većina Amerikanaca, čim ga izabere, želi da puca, koga i bira..??..
Ali s njim će, ma kakav bio, lakše biti nego sa gospodom sa Capitol Hilla ili s drugovima iz Managve.
S njima bi teško bilo i da su ljudi, a nekmoli roboti.
Novoimenovani šef sigurnosne službe predsednika LJ.S.A. obilazio je Belu kuću onako kao što diktator obilazi logor u kome su zatvoreni njegovi najžešći neprijatelji, s uverenjem da nijedna mera nije dovoljna da ih iza žica zadrži. Što se tiče mera, postojalo je uistini samo jedno razumno rešenje. Zatvoriti predsednika Carvera u hermetički sef, jači od trezora u kojima se drži federalno zlato, pa ga spustiti na dno Atlantika. Ili ga odmah likvidirati. Sve ostalo bio je riskantan provizorijum.
— Ne verujem da baš svi Amerikanci žele da ga ubiju — rekao je Mansfield koji ga je pratio.
— Ne svi. Većina. Ali je praktično dovoljan jedan. Odgovorio je, žaleći za vremenom u kome se bavio ubistvima koja su se već dogodila, umesto ubistvom koje ni po koju cenu ne srne da se desi, a u međuvremenu je izvesno da će biti pokušano. U tome je i bio čvor. Otkad je John Wilkes Booth ubio Abrahama Lincolna, gađanje predsednika Sjedinjenih Država iz malokalibarskog oružja postalo je američki nacionalni sport. Od Roosevelta naovamo pucano je na svakog, na neke i po nekoliko puta. Mete su bili Truman, Eisenhovver, Kennedv, Ni-xon, Ford, Čarter, Reagan. On je u svojoj dosadašnjoj policijskoj karijeri na svakom zadatku imao po jedan prioritetni cilj, izdvojen od svih drugih, li ovom slučaju, ne da predsednik, poveren njegovom staranju, ne bude smaknut, nego da se ne dopusti ni pokušaj atentata. Zato je, obilazeći kancelarije predsedničke egzekutive i administrativnog štaba u depandansima, pa potom odaje Bele kuće, uključujući i privatnu rezidenciju predsedniko-vu, činio to u dvostrukom svojstvu. Zamišljao je da je atentator koji traži Ahilove pete građevine i način da se meti približi, ali je istovremeno kao šef obezbeđenja...???...
Peter Mansfield, šef štaba Bele kuće, sa zanimanjem je pratio inspekciju. Zadivljavala gaje agentova moć zapažanja, sposobnost da iz naoko nevažnih detalja izvuče dalekosežne zaključke koji se tiču bezbednosti najvažnije građevine Amerike, a možda i sveta. Novi čovek mu se dopadao. Znao je posao. Bio je temeljan. Ulivao je sigurnost.
Bio je ono što se veli — robot i po!
Za sednicu Nacionalnog saveta bezbednosti John Car-ver (Howland) je odabrao svoj kabinet u EOB (Executive Office Building), depandansu gde se smestila administrativna košnica Bele kuće. Bila je intimnija od ostalih, manje zvanična, manje hladna. Inspirisala je na slobodnije ponašanje, pa i drskosti koje su druge javne prostorije, naročito ceremonijalna Ovalna odaja, dekuražirale. Pogotovo pošto ih je Marjorie u boji i nameštaju prilagodila ledenom i funkcionalnom robotonordijskom ukusu. A njemu je bilo potrebno da se sekretar za odbranu i predsednik udruženih šefova štabova oružane sile opuste. Samo tako se mogu navesti na korak koji je Aquarius od njih očekivao.
U odaji ih je bilo šestorica. Od ljudi i članova Aquariusa, državni sekretar William-Bill Lasky, direktor Centralne obaveštajne agencije (Central Intelligence Agencv) David Turner i on, John Carver, predsednik Sjedinjenih Država. Od robota, koji na sreću nisu bili članovi nukleusa, niti znali za svoju veštačku prirodu, prisustvovali su Robert Woodward, sekretar za odbranu, i general Walter Hartmann, šef udruženih štabova, a od članova nukleusa potpredsednik U.S.A. Martin Rogers.
Trojica ljudi, tri robota.
Prednost je bila na ljudskoj strani. Ljudi su znali šta su. Roboti, sem Rogersa, nisu. Ali roboti su imali u sebi program koji ih je nesvesno ujedinjavao i po kome su funkcionisali prema nekom, i za njih same nepoznatomali davno definisanom cilju. Ljudi su takode imali svoj program, obnovu Atlantide. ali i izvesne inicijalne slobode koje su im smetale.
— U redu, Bobe — rekao je, obraćajući se Woodwar-du — kakve su tvoje bazične primedbe?
— Gospodine predsedniče — odgovorio je sekretar za odbranu, odbijajući Carverovu providnu, hipokritsku intimnost i držeći se protokola — nalazim da je za njih prilično kasno. Hoću da kažem daje sastanak zakasnio. Ne vidim svrhe primedbama čiji je cilj sprečavanje koraka koji je već učinjen. Možemo još jedino saslušati Mozarta. Jer Nikaragva je izgubljena.
Carver je pogledao u Laskvja. Bille, mislim daje ovo trenutak!
— Ne znam zašto je sednica zakasnela — rekao je Lasky. — U kompetenciji Saveta nacionalne bezbednosti nije formulisanje predsedničke politike.
— Ali ni aplaudiranje s prve galerije. Savet, naravno, ne formuliše politiku, ali je tu da povodom nje, a naročito pitanja od vitalnog interesa za naciju, predsednika savetuje. Ako mu se ta funkcija ne dopušta, on nema svrhe.
— To zvuči kao optužba. Bobe — rekao je Carver. nastojeći da ne zvuči ljutito, da žestinu ostavi za kasnije, kada se sukob razvije. Woodward je bio oprezan čovek. A i voleo je vlast. Neće lako biti navesti ga da je se odrekne.
— Zamerka nije u tom smislu ni izrečena, gospodine predsedniče. Bille, ne daj kučkinom sinu da se povuče. Izvedi pitanje poverenja na čistinu, to je možda put.
— Koliko vidim — rekao je Lasky — ovde više nije reč o politici prema Nikaragvi nego i o funkcionisanju ovog saveta. Jesam li u pravu, Bobe?
Sekretar za odbranu nije hteo da ode tako daleko, ali više nije imao kud. Primedbe na politiku prema komunistima Nikaragve morale su da sačekaju. Proceduralna pitanja rada Saveta izbila su na prvo mesto. Bila je to uostalom, hronična tema njegovog nezadovoljstva. Profesionalne i prijateljske veze između Carvera i profesora Laskvja poznate su. David Turner je njegov zet. Sumnja u nepotizam, širena od republikanske većine u Senatu, nije bez osnova. Pogotovu što je siguran da su katastrofalnu politiku prema Nikaragvi formulisala, iza leđa vojske, upravo ta tri čoveka.
— Ja i general Hartmann smo o poseti predsednika Nikaragve saznali iz Washington Posta. Želeo bih da znam da li je konsultovan potpredsednik?
— Znaš da je Rogers bio na putu, Bobe — rekao je Carver, glumeći uvređenost.
— Postoje i telefoni.
— Ja sam s njim razgovarao. Nije imao primedbe — rekao je Lasky.
— Ne, nisam ih imao — potvrdio je Rogers ravnodušno. Bio se potpuno uživeo u dekorativnu ulogu koju mu je dodelila tradicija. Čovek koji ništa ne radi smatrao se u Americi neradnikom. Drugi je bio potpredsednik Sjedinjenih Država.
— Armija ih, međutim, ima — rekao je general Hartmann.
Lasky je hteo da interveniše, da raspru vrati na proceduralno pitanje, na kome će Woodwarda lakše isprovocirati, ali ga je zaustavio unutrašnji glas Johna Carvera: Pusti ga da kaže sve što ima. To ne možemo izbeći.
— Naša opšta strategija u Centralnoj Americi zavisi od uspeha demokratskih pobunjenika. Poslednjih godina, uz našu pomoć, oni su se približili svom i našem cilju, obaranju komunističke diktature. Sve smo učinili da ih u tom smeru ohrabrimo. Uključujući i značajnu pomoć u oružju. Sada, najednom, zvanično primamo u Belu kuću zajedničkog neprijatelja. Nemoguće je izbeći optužbu za nelojalnost i ne izvući zaključak da menjamo politiku.
— I menjamo je — rekao je Carver hladno. — Posle decenije rata očevidno je da se bez naše direktne vojne intervencije režim u Nikaragvi, kakav je da je, neće srušiti. A ja ne želim da zemlju odvedem u novi Vijetnam. Što se tiče lojalnosti, mi smo je upravo u tom Vijetnamu platili ugledom i mrtvima.
— Ne sporim rizik vijetnamizacije. gospodine predsedniče — rekao je Woodward. —Ali postoji i veći rizik. Postoji rizik da se ćela Centralna Amerika prepusti komunistima.
— To ni najmanje ne bi bilo poželjno — rekao je potpredsednik. S vremena na vreme nalazio je neodoljivim da pokvari poslovicu koja ga je primoravala na neaktivnost.
Carver je najednom video pravi put. Trebalo je kod Woodwarda stvoriti čvrst utisak da je većina u Savetu protiv politike pomirenja s vladom u Managvi. Tek tada će se odvažiti na pokušaj da pretnjom ostavke, kojoj će se pridružiti Hartmann, iznudi reviziju njegove odluke.
— Treba li to da protumačim kao promenu stava. Ma rt i ne?
— Samo u granicama Woodwardove primedbe, Johne. Davide, daj Wood\vardu na znanje da se slažeš s njim. Učini to profesionalno ubedljivim.
— Izveštaji kojima Agencija raspolaže idu u prilog mišljenju sekretara za odbranu, gospodine predsedniče. Prestane li građanski rat u Nikaragvi, za godinu dana će ćela centralnoamerička zona biti u komunističkim rukama.
Robert Woodward je bio prijatno iznenađen. Turner, dakle, nije za smirivanje Nikaragve. Bilo bi to, uostalom, nenormalno za jednog direktora Cl.A. Haos je prirodna »ekološka sredina« obaveštajnih službi. Situacija u Savetu se naglo izmenila. Počelo mu se činiti da stvar nije izgubljena. Da bi oštriji pritisak na Carvera spasao dosadašnju militantnu politiku prema Managvi.
— Smem li da budem otvoren, gospodine predsedniče?
— Naravno. Woodwarde — nazvao gaje prezimenom prvi put. Breša se širila.
— Sudeći po toku sednice, meni se čini da vaša politika prema Nikaragvi ima podršku jedino profesora Laskvja.
Carver je odglumio izvesnu umerenu nesigurnost.
— Stekao sam utisak, Davide, da ni ti nemaš ništa protiv.
— I nisam imao. Poslednje izveštaje s terena dobio sam juče. Posledice ove posete već se osećaju. Ukratko, nisam više tako siguran da smo na dobrom putu.
Robert Woodward je sabrao i podelio mišljenja. Našao je da je došao pravi trenutak.
— Menije vrlo žao, gospodine predsedniče, ali ako na toj politici budete insistirali, i to bez obzira na većinu ovde iznesenih primedbi, ja više neću moći da služim u vašoj administraciji.
— Pridružujem se mišljenju sekretara za odbranu — rekao je kratko general Hartmann.
Nastala je tišina. Woodward je napeto čekao. Carver se jedva uzdržao da se ne nasmeje. Išlo je lakše nego što je pretpostavljao.
— Šta ti misliš, Bille?
— Moramo nastaviti razgovore i obezbediti mir u Nikaragvi.
— Rogers?
— Uprkos rezervama, i ja sam za njih — rekao je potpredsednik. Kada se Carver posle drugog mandata povuče, za demokratskog kandidata ostaje on. Carvero-va podrška u nominaciji može biti odlučujuća. Sudbina Nikaragve je u tom kontekstu izgledala sasvim neinteresantna.
Kopilan, mislio je Woodward, s nadom se okrećući Turneru. I ishod tri naprama tri bio bio dovoljan da iznudi reviziju.
— Za razgovore — rekao je ovaj i ne trudeći se da tu prevrtljivost objasni.
Woodward je pobledeo.
— Žao mi je, Bobe, što te gubimo, ali te razumem. Ako neko posavesti ne može da sledi jednu politiku.dužnost mu je da se povuče a ne da snosi posledice eventualne zablude.
Woodward je hteo nešto da kaže, da svoj stav ublaži, ljut na sebe što ga je tako beskompromisno formulisao, ali nije stigao.
John Carver je ustao.
— Sednica je završena. S ostavkama ne morate žuriti, gospodo. Biće dovoljno ako ih dobijem do sutra ujutru.
Sat kasnije, a dva sata pre početka koncerta u čast predsednika Nikaragve, sedeo je John Carver (Howland) u takozvanoj Rooseveltovoj sobi u očekivanju da mu se Lasky i Turner pridruže na jednoj od njegovih omiljenih konferencija s nogu. Izveštaj Pow-Hna-Tanu već je pod-rieo. Starac je bio zadovoljan. Učinjen je značajan korak u pravcu konačnog oslobođenja čovečanstva od dominacije robota. Dve prve ličnosti armije, Woodward i Hartmann, biće zamenjene ljudima. Šefovi svih rodova oružja već su bili ljudi. Odnos ljudi i mašina u vrhovima vlasti najznačajnijih svetskih sila prvi put u povesti davao je nade daje kraj ropstva blizu. Jezgro vlada Indije, Brazila, Nemačke, Francuske i Japana imao je ponovo dušu. Prvi put od revolucije sekretar Politbiroa Boljševičke partije bio je punokrvni čovek. Prva ličnost Narodne Republike Kine takođe je pripadao Aquariusu. Britanija je predstavljala problem. Gajila se nada da će se Margaret Thatcher najzad povući. Četvrt veka upravljanja zemljom kakva je posleratna Engleska istrošilo bi i najaču mašineriju, ali ne i tu gvozdenu ženu. U poslednjem govoru je najavila da se ne povlači. Uostalom, mislio je, ako se zaista ne povuče, moraće je ubiti. Misao je bila laka, neopterećena moralnim obzirima. Margaret je robot. Čak je i termin »ubistvo« preteran. Robot se ne može ubiti. Može se jedino zaustaviti, isključiti iz prometa.
Slušao je nežno glas svoga sina Thomasa, Toma, iz ružičnjaka Bele kuće. Tom će živeti u svom, a ne kao on, u tuđem svetu. Na vreme će biti spašen srastanja s njim, utapanja u robotsku automatsku psihologiju. Tom, kao većina ljudske dece, nisu ni osećala da ne žive na pravom mestu. Robotska istorija isuviše je dugo trajala da ljudske gene poštedi. Ono malo njih što je razliku osećalo, a bilo isuviše mlado da joj se ona racionalno objasni, nalazilo se po duševnim lečilištima. Behu apatridi ovog sveta, ali i tuđini u vlastitom svetu za koji nisu znali. Spoznaja istine još uvek je ravna duševnoj kataklizmi koju je zdrava duha retko ko preživljavao. Ludeli su i roboti kad bi saznavali ko su. Oni su mahom vršili samoubistva. Među ljudima samoubistva behu retka. Kao da je ljudska stamina bar u jednom pogledu, u nagonu održanja, bila jača od kibernetske. Roboti su imali humanu žudnju za životom, ali je ona, kao kopija, očigledno bila slabija od originalne.
Da, isuviše je dugo fizisu orijentisana istorija trajala da bi ono malo po kugli zemaljskoj rasturenih sinova Atlantide ostavila nezaražene robotskim sindromom života, kinetikom bez svrhe i smisla. Za antropološke studije u pravom smislu reci nije imao vremena, ali da o stanju stvari kao naučnik razmišlja, uvek gaje nalazio. Telepatski razgovori s Luanom, posle zasićenosti ljubavlju, a naročito sa starim, mudrim Pow-Hna-Tanom, pomagali su mu da prodre u tajnu prošlosti i ljudske sudbine.
lako tehnički usavršeni, atlantiđanski roboti, kojima je pre potopa prepušteno staranje o zaostalim materijalnim potrebama ljudi, nisu bili i savršeni. Naročito ne behu nezavisni. Nisu imali svoju civilizaciju, niti su za njeno obrazovanje bili sposobni. Poslednja kibernetska serija proizvedena je da podupire ljudsku u onim retkim tačka-ma u kojima se još oslanjala na materijalnu nuždu. Od ljudi behu napravljeni, ljudima da služe. Morali su, dakle, koliko je mašini moguće, i ljudski da se ponašaju, ako već nisu kadri ljudski da osećaju. Prva robotska pseudocivilizacija, na marginama ljudske, imala je zato..?... Kasnijim usavršavanjem i odvajanjem posle velikog rata, koji je Platon pogrešno razumeo kao rat između Atlantisa i Atine, razlike se uvećavaju i postaju kvalitativne. Ali, ni tada veza s ljudskim poreklom nije izbegnu-ta. Zaključio je da taj hereditarni neksus, iako je sa svakim vekom slabio, nikad nije sasvim izgubljen. Priroda ljudske civilizacije u robotskoj je civilizaciji pervertirana i prilagođena njenim standardima, ali je, mada u krajnje izopačenom vidu, još morala čuvati u sebi izvesne ljudske tragove. To je, na žalost, i pomoglo da joj se ljudi tako brzo prilagode. Da se i njegov Tom ponaša kao robot, iako to nije. Većina dečijih tvrdoglavosti imalo je koren u »stabilnosti« programa. Edukacija je bila mučna jer je podrazumevala nasilje nad uvedenim tokovima kompjuterskog razmišljanja, s kojim se započinjalo od kolevke. Psihološki poremećaji — u samoj stvari »kvarovi«, »kratki spojevi«, »kurcšlusi« — pratili su razvoj svake individue, ilustrujući dublju, i opštiju protivurečnost između ljudskog nasleđa i njegove robotske perverzije, ljudskog mišljenja i robotskog mozga, sadržine i forme, krčaga i vina u njemu. Ova protivurečnost njega je lično dovela gotovo do ruba pameti. Neće dozvoliti da s njom i Tom živi.
Spengler je (u Propasti Zapada) u vertikalnoj uzastop-nosti civilizacija tražio njihove horizontalne korelate. Arnold Tovnbee je u Istraživanjima istorije medu njima tražio srodnosti aparijencije i afilijacije, ne nalazeći staro-egiptskoj i andskoj civilizaciji nikakve istorijske rođake. Horizontalne korelacije u prvom slučaju i srodnosti, aparentirane ili afilijantne, u drugom, bile su, međutim, tek morfološke posledice dublje veze koja je sve povesne manifestacije robotskog sveta ujedinjavala jednom mehanikom.
Važile su u nauci mnogobrojne definicije pojma civilizacije. Ma kakve bile, ma na osnovu čega se donosile, sve su imale nešto zajedničko. Ukazivale su na značaj tzv. redosleda vrednosti u njoj. Civilizaciju je određivala skala vrednpsti kojoj su se ljudi podvrgavali. Cj^ilizacija je bila život organizovan oko tih vrednosti, njihov stalno pulsirajući morfološki kod. Kroz istoriju i smenu supcivilizacija robotskog sveta primetno je pomeranje od duhovnih, u kojima je ljudsko poreklo osetno, prema materijalnim kriterijumima života, gde se svaka veza s ljudskim gubi ili pervertira. Uloga duha, makar i u smislu koji danas zovemo primitivnim, a proizvoljno ga definišemo kao isprazno sujeverje, veća je bila u drevnog lovca na ljudske glave, pa ma i robot bio, nego i kod ljudskih i kod robotskih kolega u egzekutivi njegove administracije. Ona je još snažna, jer je po poreklu bliža prvobitno usađenom ljudskom programu, kod Sumerana, Haldejaca. Egipćana, Starokitajaca ili Maja, pa donekle, ali u porazno opadajućoj meri, kod Helena. Aristotel je, bez sumnje, ne samo prvi sistematizator robotskog načina mišljenja, nego i — nov tip kiberneta. U robotskom Rimu duha već jedva ima. U hramovima, iz kojih su proterani bogovi, ostali su njihovi prazni kipovi. Rim je organizacija, administracija, egzekutiva, jedan veliki i još, razume se, nesavršeni društveni kompjuter. Pokušaj hrišćanske revolucije propao je u prvom redu zbog nespremnosti ljudi da robotima priznaju ikakvo pravo na život, a kamoli »božansku milost«. Hrist je umro kao ljudski heretik. Sumrak antičkih kibercivilizacija omogućio je preostalim ljudima da se kroz srednji vek i rađanje velikih monoteističkih religija nešto više osećaju. Niču neverovatne duhovne doktrine i teozofske ideje, strane ciljevima Atlantide, ali ne i njenim moćima. Alternativna robotska filosofija liči na ljudsku onoliko koliko na stvaran izgled čoveka podseća unakažen lik u konkavnom ogledalu. Savremeni ekonomski sistemi kapitalizma i njegovog pervertiranog nedonoščeta socijalizma s duhom su sve spone raskinuli, proklamujući materiju kao jedinu osnovu života, lsterivanjem duha iz građanskih aktivnosti, stvaranje se pretvorilo u proizvodnju dobara koju može zameniti i u svakom pogledu bolje obaviti svaki industrijski stroj. Robotski svet, koji je iz jednog u drugi vertikalni stratum istoriie fenomenološki nanredo-vao i tehnološki se usavršavao, približio se 1999. godine ispunjenju ontološke svrhe — potpunom izjednačenju s vlastitom prirodom — materijom.
Zamenom ideje boga idejom o prirodi, koja je materijalna, izvršen je prvi korak. Hroničnim uništenjem te prirode, biće načinjen drugi. Polucije nisu zabluda robotskog sveta. To je njegov prirodan — program. Oswald Spengler je u Propasti Zapada s izvesnim tragičnim osećanjem shvatio da je civilizacija neizbežna posledica kulture. (U datom slučaju, robotska posledica atlantidanske kulture.) »Tu se«, veli on, »postiže vrhunac s koga postaju rešljiva poslednja i najteža pitanja istorijske morfologije. Civilizacije su najspoljašnjija i najveštačkija stanja do kojih može dospeti jedna viša vrsta ljudi.« (Konzekventno — i robota.) »One su svršetak. One dolaze posle postajanja kao nešto što je nastalo, posle života kao smrt, posle razvitka kao kristalisanje. One su — kraj.. «
I robotska civilizacija je kraj. Kraj i smrt. Smrt u kraju ili kraj u smrti, kako hoćete.
Malo je još vremena ostalo.
Tomov glas je odjekivao baštom. Njegova čovečnost, proizvoljnost, nepredvidljivost, bila je okrepljenje i na-dahnuće. Dok bude trajala. Dok se i u njoj jasno, grubo, neopozivo, ne oseti glas neke daleke neljudske komande.
— Luana, rekao je nežno, šaljući čežnju preko Atlantika — doći ću noćas.
— Čekaću te — rekla je ona jednostavno.
Novi šef obezbedenja Bele kuće sedeo je u svojoj kancelariji u egzekutivnom desnom depandansu i svodio račune obilaska mesta koje je trebalo da štiti. I ranije je imao teške zadatke, sve teže ukoliko se na prethodnim bolje pokazao, ali nikad ni pred jednim nije osetio ono što oseća sada. Ali šta oseća, ne zna. . .
Nije to strah od odgovornosti. Ni uviđanje tehničke nemogućnosti da joj odgovori, shvaćene posle obilaska Bele kuće. Nije to ni profesionalni zamor, čest u godinama kad neugodna iskustva potiskuju i znatiželju i mladalačku aroganciju, pa čak i uverenje u svrsishodnost posla u koju se nekada mogao kleti.
Ništa od toga nije bilo posredi.
Posredi je bilo — ništa.
Osećanje praznine. Do juče je bio ceo. Više nije.
Posle kraćeg konferisanja s Laskvjem i Turnerom, na kome je dogovorena rekonstrukcija kabineta, obukao se za večerašnji koncert. Pred sobom je imao slobodnih pola sata. Uzeo je s police Osvvalda Spenglera, robota koji je u punoj meri shvatio strukturu i sudbinu svoje civilizacije. Po svemu sudeći, znao je da nije čovek, možda je i Nukleusu pripadao. Ali se u njegovim razmišljanjima, pored mehaničkih modula kibernetskog fata-lizma, robotske brutalnosti i automatizma u zaključcima, osećala i čežnja koja je u sebi mogla obuhvatiti ljudske korene. Pitao se da li je Spengler, ako je istinu znao, žalio stoje robot? Da lije takvo stanje, s obzirom na Program, uopšte moguće? Da li su u njega ugrađene ili evolucijom omogućene slobodne kombinacije koje uključuju i neprirodna protivurečja? To bi valjalo znati. U predstojećem ratu s robotima moglo bi to biti od presudnog značaja.
Rasklopio je prvu knjigu na mestu znamenitih tablica. Bacio je pogled na Tablicu istovremenih duhovnih epoha. Nije se bavio predloženim paralelizmima. Slušao je — jezik. U njemu je bilo sve. Atlantidani nisu imali jezik u robotskom smislu reci. Jezik kao nešto odvojeno od konteksta osećanja i misli. Telepatija nije dopuštala laži. S mislima udaljenom je korespodentu automatski slan i kontekst u kome je mišljenje nastalo i sazrelo. Suma emocija, zbir podznačenja, ćela duša u svakoj »reci« sadržana. Liudsku Mariorie ne bi moeao laaati da ievoli. niti očekivati da ona u to poveruje. Ovakav veštački jezik, čija je uloga bila pre da sakrije misao nego da je iskaže, nastao je tokom robotske istorije, čija je laž zahtevala i lažnu ekspresiju.
Jezik je, dakle, čitao, nije misao.
»Intuitivna vezanost za zemlju.« (Robotski jezik spontano kvari ideju, unoseći u nju pojam materijalne čvrstine izražen u mitskom pojmu zemlje.)
»Moćne tvorevine buđenjem i snivanjem opijene duše.« (Providno lukavstvo kojim se uzvišeni pojam atlantiđan-ske duše izjednačava s posledicama hemijskog drogi-ranja.)
»Nadlično jedinstvo i obilje.« (Spoj nespojivih značenja koje ima za cilj dezavuisanje prvog. Jedna od glavnih karakteristika atlantiđanskog postojanja bila je nadličnost, ujedinjenje individualnog u kolektivno duhovno telo. Dodati mu materijalistički pojam obilja, značilo je jedinstvo razoriti posedom za koji Atlantis nije znao.)
»Rada se mit velikog stila kao izraz novog osećanja Boga.« (Stil je uvek nešto lažno, veštačko. To nije forma. To je perverzija forme. I zato se on unosi kao faktor koji povezuje mit s Bogom.)
»Arijske kaže o herojima.« (Treba razumeti kao arijske bajke o Atlantidi, pri čemu termin »bajka« ima očevidno uvredljivo značenje.)
»Najstarija orjika - bez pisanih dokumenata.« (Odsustvo dokumenta treba da potvrdi odsustvo duše.)
»Mistika i sholastika.« (Pošto se sve učinilo da se mistika svede na patogene posledice askeze, dijete i usamljenosti, a sholastika na izračunavanje broja anđela koji mogu igrati na vrhu igle, svet je došao do racionalizma, jedine filosofije koja je odgovarala njegovom mehaničkom ustrojstvu i materijalističkoj suštini.)
»Reformacija, u oblasti religije pučka pobuna protiv velikih oblika ranog doba.« (Ranom doba, atlantidanskom, priznaje se izvesna veličina, ali se ona ne definiše, i tako ostaje nedelatna; novom doba, robotskom, priznaje «p međutim nmilien demokratski, narodni karakter. Računa se na nesumnjivu prevagu mediokriteta, od kojih uspešno odstupaju jedino luđaci. Atlantida se podrazumeva, i — ako se njeno postojanje ne priznaje.)
»Obrazovanje nove matematike.« (Matematika je, zapravo, stara, samo se sada planski otkriva, nikad ne stižuci do magijske matematike Solomonovog hrama, ostajući na logici računara.)
»Slivatanje broja kao slike i sadržine oblika sveta.« (Prvi put se ta sadržina javno priznaje, ali ni sada konzekventno. Ne ide se do kraja. Priznaje se oblik sadržine, ali u broju ne i sadržina A u robotskom svetu broj je njegova prava i jedina sadržina.)
»Velikogradska inteligencija, vrhunac strogo duhovne snage uobličavanja.« (Robotska laž je postala bezočna. Ona se više ni od čega ne uzdržava. Mašini prepušta da uobličava privid koji onda proglašava duhom.)
»Vera u svemoć razuma.« (Iz očigledne kontradikcije izvodi se istina.)
»Materijalističko gledanje na svet, kult nauke, koristi i sreće.« (Kontradikcija se uzdiže do praktične filosofije koja određuje robotski život. Nauka je programirana, korist je programirana, sreća je programirana. Razlika između nauke, koristi i sreće više ne postoji.)
»Širenje poslednjeg svetskog raspoloženja.« (To je poslednji naslov prve Spenglerove tablice Da li je on naslutio šta se događa? Nije. On ne misli na ljudsko neraspoloženje, na predstojeći bunt On misli na organizovano pripremanu klimu za konačnu objavu robotskog sveta Zlatnog kibernetskog doba koje će raskinuti i poslednje spone sa svojim ljudskim tvorcima.)
U svakom slučaju, to ne liči na nekog ko za humano-scu žali. Goetheov citat, citat iz poezije jednog čoveka. na početku Spenglerove knjige, možda valja drukčije čitati:
Kada u beskrajnome uvek jedno isto, ponavljajući se, večno teče. Hiljade oblika živoga sveta . . Snažno se u lanac vezuju;...???...Struji slast životna i svih stvari. S najmanje kao i s najveće zvezde. I sve to tiskanje, sva ta borba. U Gospodu Bogu večni je mir.
Da li su roboti sebe smatrali zvanicama Boga, izabranim da konačno smire njegovo delo, da zaustave to beskrajno ponavljanje uvek istog o kome su Solonu govorili sveštenici boginje Nat?
— Gospodine predsedniče!
Na vratima je stajao Peter Mansfield, šef štaba Bele kuće.
— Jeste, Peter?
— Ovde je novi šef obezbeđenja.
— Uvedite ga.
Ali, zaustavljanje se može obaviti samo u smrti. Robotski svet — svet je smrti.
Uništiće ga!
Čuo je čvrste korake. Ustao je i okrenuo se vratima. Biće ljubazan, ma koliko mu robotska policija smetala. Samo ljubaznošću će moći da kupi malo lične slobode na dužnosti koja slobodu ne poznaje niti podnosi.
Čovek je izašao iz senke hodnika.
Bio je to John Alden.
Čovek zlatnih očiju i robot gvozdenih očiju ponovo su se sreli.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:20 am






GLAVA DEVETNAESTA


JOHN ALDEN SE VRAĆA IZ MRTVIH


»I ovo rekavši zovnu iza glasa:
Lazare, iziđi napolje! I iziđe mrtvac obavit platnom . .«
Jevanđelje po Jovanu, 11 —43/44


Premda ga je dr Juan Cortazar, lekar Bele kuće, ubedio da ni njemu ni aquarijanskoj zaveri od Johna Aldena ne preti nikakva opasnost, jer ovome je, pre povratka lobanje, iz termitima superiora ekstirpirana memorija koja se odnosi na »aferu odsečenih glava«, premda se i sam uverio da ga se bivši agent F.B.I. ne seća, niti dovodi u vezu bilo s čime u svom životu, John Carver (Howland) osećao se neugodno. Čudio se što Alden nije eliminisan. Rečeno mu je da bi to neizbežno dovelo do istrage, a ova bi, u rukama Aldenu sličnog entuzijaste, opet otkrila ljudske tragove. Bez obzira na nepostojanje rizika, razume se, postavljanje Aldena za šefa obezbedenja, od čega se više nije moglo odustati, bila je greška, proistekla iz smene na vrhu Federalnog istražnog biroa. Umesto Turnera, koji je preuzeo Centralnu obaveštajnu agenciju, na čelo F.B.I. došao je robot, bivši pomoćnik državnog tužioca K.L. Morton. Imenovanje Aldena bila je puka slučajnost, jer ni Mansfield, šef štaba Bele kuće i član Aquariusa, nije o Aldenovoj prošlosti ništa znao. Shvatajući Carverov strah, dr Cortazar je savetovao da se bik za rogove uhvati i novi susret sa šefom obezbedenja obavi u okolnostima u kojima će ovome postati jasno da je Alden neutralisan i bezopasan. Setio se Pleasant Baya gde ga je kao ljubitelja ptica prvi put sreo. Za idući vikend dat je Aldenu program predsednikovog kretanja koji je uključivao i peščane dune Cape Coda.
Alden nije bio oduševljen. Otvorenost morske obale otežavala je zaštitu, pogotovu što je morala biti tako izvedena da je predsednik ne primeti, da ne smeta njegovom odmoru. Javnost rezervata, njegova pristupačnost publici, naročito prisustvo rulje ljubitelja ptica s dogledi-ma i kamerama, bili su dodatna poteškoća.Alden je sa svojim ljudima otišao na Cape Cod još u petak, odmah posle koncerta priređenog u čast nikaragvanskog predsednika. Carver je s porodicom na Elms Hill imao da stigne posle Juanarovog ispraćaja za Mana-gvu. Nakon ručka predviđena je poseta Pleasant Bayu. Carver je izrazio želju da ga u šetnju prati Alden.
Alden je u administraciji National seashorea u Easthamu nabavio detaljnu geografsku kartu rezervata. Pored kodiranog opisa terena, sadržala je i grafičku predstavu faune i flore. Minijaturni kolorisani crteži ptica i bilja stajali su za gnezdišta i biljne kolonije. Služeći se mapom, pročešljao je dune, čija gaje prirodnost činila nervoznim, i svoje ljude postavio na ključna mesta. Postigao je da rezervat tog dana bude zatvoren za publiku. Znao je za neobičnu privrženost Carverovu pustopoljinama, u kojima, sem avetinjske jednolikosti, on lično ništa nije nalazio, ali i da pri drugim posetama, naročito ako budu česte, na takvu ljubaznost uprave neće moći računati.
Carver mu se sviđao. Nije mu otežavao posao. Bio je polaskan šetnjom, izvesnom intimnošću u predsednikovom ponašanju prema njemu. Ponos je uravnotežio odbojnost prema divljini. Intimnost ga nije činila ležernijim, naprotiv, ali mu je i ona godila.
Koračali su po pesku. John Carver napred, Alden na dva koraka iza njega i nešto sa strane. Sunce je kao usijana kugla visilo ispod zenita. Vazduh je bio ispunjen jarom, svetlošću i slanim vetrom sa Atlantika. Jato morskih lasta lovilo je na pučini. Jedna za drugom obarale su se na vodu. Bućnule bi u nju, izazivajući patuljaste prašteće gejzire, i uzletale s ribama u crvenim kljunovima. Njihovi grabljivi krici cepali su vazduh. Prizor je imao nečeg umirljivog, večnog,, mitskog u sebi.
— Poznajete li ptice, Aldene?
Posmatrao je agenta sa strane. Činilo mu se da su mu operacijom oči izgubile nešto od gvozdenog sjaja, mada nije bio siguran. Još uvek su delovale mrtvo.
— Bojim se da ne poznajem, gospodine predsedniče.
— Naravno. Vi ste stručnjak za ljude.
Rekao je to ne misleći na stvarno značenje reci. Alden je svakako verovao daje i on robot, ali nije mogao znati pripada li Nukleusu. Nukleus, koji je pod upravom tajanstvenog Kiber-Pow-Neta vodio ovaj svet, bio je tajna organizacija, slična masoneriji. Druga je bila A.H.D. (Amihuman Department), u načelu nezavisna i s Nukleusom u direktnoj vezi samo u časovima krize. A jedina kriza koju je robotski svet ozbiljno uzimao, jer istorijske krize behu programirane, dakle i predviđene, pojava je ljudi, za koje se, barem u Americi, već vekovima nije čulo. Znalo se da ih još mora biti, naročito medu Indijancima. Jedno se vreme smerala likvidacija poslednjih ostataka starih plemena. Odustalo se zbog javnog mnjenja kome su masakri u doba pionirskog osvajanja Divljeg zapada još i mogli biti objašnjeni, ali bi danas izazvali zaprepašćenje i gnušanje.
— Nadam se, gospodine predsedniče — rekao je agent.
Došli su do dune s koje je posmatrao ono što je mislio da je samoubistvo arktičke laste, a bio je tek kvar u njenoj biološkoj mašineriji, do mesta na kome je prvi put upoznao Johna Howlanda, zlatookog pretka, i zakoračio putem koji ga je doveo do saznanja u kakvom svetu živi, i do učešća u njegovoj transformaciji u svet dostojan ljudi.
— Pretpostavljam onda da ne razlikujete arktičku od obične morske laste?
— Moram priznati da ne razlikujem.
— Vrlo su slične, samo im se krici razlikuju.
Nije znao zašto ovo čini. Siguran je da se Alden ne seća ničeg što ga ugrožava. A kopa po zajedničkoj prošlosti, izvlačeći na površinu pojedinosti koje bi u normalnim okolnostima takvo sećanje morale da provociraju. Bio je to ljudski inat, neracionalno igranje vatrom. Kad je izmislila robote i predala im na staranje svoje poslednje fizičke potrebe, ljudska se rasa takođe s vatrom igrala. Umesto vatre, došla je voda i potopila je. Ali je za potop kriva vatra, koju su potpalili ljudi. Uobražavali su sebi da su svemoćni i da im smotrenost ugroženih nije više potrebna. Podsecali su pomalo na blazirane rimske senatore kasnog principata koji su s nadmoćnim osmehom glasali za proširenje rimskog građanstva na varvare iz provincije, ne sluteći da će se uskoro među njima regrutovati njihovi cezari.
Skrenuo je u gustiš trske Zlatne šibe, razdvojen uskim puteljkom. Teren između močvarnih rukavaca postajao je podvodan, zemlja se, pod nogama ugibala. Ponovo je išao stazom na kojoj je po drugi put u toku jednog dana sreo Johna Howlanda. Zlatooki mladić stajao je nasred staze s krvavom sekirom u ruci, indijanskim tomahavkom koji je odsekao glavu jednom Aldenu 1687. godine. Njegov potomak gacao je za njim, pitajući se, bez razumnog odgovora, šta John Carver u ovim prljavim, pustim ritovima nalazi.
Trebalo je da nade spokoj, nije ga nalazio. U dodiru s majkom Zemljom da se obnovi, nije se obnavljao. Između prirode i njega podigao se zid kroz koji je sve mogao da vidi, ali malo šta da oseti.
Posle izvesnog vremena bio je na zaravni u podnožju dveju duna, na mestu na kome je zatekao ljubitelja ptica kako dogledom osmatra pučinu i poveo s njim razgovor o smrti morske laste. Stao je i uhvatio sebe kako gleda u agenta.
Alden se osećao neugodno.
— Da li nešto nije u redu, gospodine?
Trgao se. Šta on to radi, do vraga? Jedno je bika za rogove uhvatiti, a drugo je prste mu u oči gurati.
— Godine 1987. su, negde ovde, našli leš jedne devojke. Jeste li to znali?
— Nisam.
— Zvala se Louise Barlow. Bila je iz Hvannisa. Ubica nikad nije uhvaćen.
— Takve se stvari dešavaju — rekao je Alden.
— Ne baš takve — odgovorio je recima koje mu je pre deset godina Alden uputio. — Devojka je nađena ali ne i njena glava.
Sve u svemu, bio je zadovoljan izletom u Pleasant Bay. Alden se ničeg nije sećao. Postupak je, očigledno, bio uspešniji od onog što su ga primenjivali roboti Centralne obaveštajne agencije kad su iz sećanja svojih klijenata hteli da izbrišu pojedine epizode života koje bi agenciju mogle kompromitovati. Tada je primenjivana tzv. selektivna blokada memorije, oblik »pranja mozga« izvođen kombinovanim dejstvom hipnoze i droga. Blokada nikad nije apsolutno pouzdana. Slučajni događaj, sličan zaboravljenom, može u mladoj veštačkoj hermetičkoj opni, kojom je zabranjeno sećanje odvojeno od aktivne memorije, otvoriti pukotinu. Slike koje kroz nju cure, a subjekt ih ne može nigde smestiti, niti ih bez vremenskog konteksta razumeti, izazivaju duševnu konfuziju koja katkad dobija kliničke oblike. S pomoću njih je obaveštajna konkurencija mogla da uoči kompromitantni blok, razbije ga i iz oslobođenog pamćenja sazna što je htela. Sećanje nije uništeno, tek onemogućeno da se formira u jasan, u vremenu, prostoru i među drugim događajima definisan prizor. Metodom selektivnog brisanja, međutim, efekat je bio pouzdan i trajan. Subjekt nije osećao nikakav »vremenski jaz« u prostoru blokirane memorije, jer mu ona nije, zajedno s relevantnim uspomenama, oduzimala i okolne »irelevantne« uspomene, nije se protezala na dane i mesece brisanog prostora i morala objašnjavati neobjašnjivom amnezijom. Obrazovala je od memoričke građe određenog perioda neku vrstu mnemotehničkog sita, oknastog tkiva sećanja, gde su rupice stajale za izvađene delove života. Takav se čovek sećao s velikom preciznošću svega što mu se izabranog dana dogodilo sve dok, recimo, nije ušao u neki bar i tamo popio čašu piva. Zatim je izašao, ne primećujući da mu je za utoljavanje žeđi bilo potrebno — dva sata, o kojima, čak i daje svestan gubitka, ne bi umeo da položi račun. U početku se nije prijatno osećao, pominjući pojedinosti susreta, naročito smrt Louise Barlovv i njenu glavu, i prateći ravnodušne reakcije Johna Aldena. Kasnije je to činio s izvesnim pakosnim .zadovoljstvom. Prestao je snepotrebnom istragom kad se agent uhvatio za vrat i počeo ga blago trljati prstima, trudeći se da on to ne primeti. Zapitao ga je šta mu je. Muskularan bol, verovatno, odgovorio je Alden. A možda i diskos. Preporučio mu je da se obrati dru Juanu Cortazaru, ali je sa provokacijom prestao. Bilo mu je najednom Aldena žao.
Još se nije navikao da u njemu gleda beživotnu mašinu, ono što je aquarijanskoj okolini bez teškoća za rukom polazilo. Ni u Aldenu, ni u ostalim robotima. Jedno je bila otuđenost koju je spram njih osećao i pre spoznaje ko su, a drugo kada se iz nje spontano morao izvlačiti zaključak koji je u poslednjoj konzekvenci dovodio do poistovećenja robota s nebićima i ravnodušnosti prema njihovoj sudbini. Jedno je bilo planirati apstraktno oslobođenje ljudi od gospodara s ljudskim likom, ali bez ljudske, bez ikakve, zapravo, sadržine, a drugo izvoditi ga, verovatno, putem masovnog istrebljenja bez primera u povesti sveta. Jedno je u načelu robotima odricati dušu, a drugo klati robot-dete kao da se kida mrtva lutka.
Bez robotocida, međutim, čovek neće biti slobodan. Robotocid je podrazumevao uništenje šest milijardi i dvesta miliona stvorenja. Kako, još se nije znalo, ali daje to uslov ljudskom trijumfu, to se znalo. Od početka se podrazumevalo.
U njegovom ustručavanju je svakako bilo biblijskog instinkta koji je formulisao zabranu građenja božjih likova u antropomorfnoj verziji, zabranu iz koje je, kad je napuštena, prirodno proizišla i kazna za njihovo obesvećenje. U Božjoj predstavi moralo je biti i nešto od njegovog suštastva. Vizantijske ikonoklastičke kontroverze prenele su dilemu sve do njega, pa se i on, za sebe, naravno, pitao da li i robotska predstava (imitacija) čoveka ima u sebi nečeg od onog što kopira, nešto od nepovredivog ljudskog suštastva. Jer, u tom bi slučaju i uništenje robota bilo obesvećenje.
Tražio je definiciju čoveka koja potpuno isključuje mogućnost da se pod nju podvede i robot, ma kako, bio savršen, ma kako ljudskost uspešno imitirao. Tragao je. takode, za definicijom robota koja eksplicitno i implicitno isključuje svaku ljudskost, osim u obliku privida. Nije ju lako nalazio. Prihvatao je Cortazarovu, a i opštu teoriju Atlantiđana, da bitna razlika između čoveka i robota nije u tome što su to dva organski različita bića — ovakva bi distinkcija bila opasna, bremenita etičkim klopkama — svako biće organizovano na bazi vlastitih egzistencijalnih standarda, a podudarna samo putem imitacije, nego da je ona u tome što je čovek živ a robot mrtav, što čovek ima dušu a robot je nema. (Ali i sveta ikona je mrtva, do vraga, pa se mora poštovati kao i živ svetac kojeg predstavlja!) Definicija je bila dobra ukoliko je razdvajala život od materije, ali je izjednačavanjem života s dušom, nečeg očiglednog s nečim pretpostavljenim, otvarala brešu kroz koju je svašta moglo da prođe.
Jedino je oštra, beskompromisna ontološka, a ne površinska morfološka distinkcija omogućavala prevazilaženje izvesnih moralnih poteškoća koje su se javljale u postupcima prema robotima. A nju nije nalazio u umu. Ona je bila u učenju. Učenje se oslanjalo na mit, ne na um.
I roboti osećaju bol, kao i ljudi, rekao je Cortazaru. Cortazar je to poricao. Ono što oni osećaju, odgovorio je lekar, simulacija je bola. Pošto su tek privid, himera, fatamorgana života, privid je i sve što osećaju. Ali i privid boli, rekao je, zar ne? Bol i uobraženje bola podjednako su neugodni. I — stvarni. Kao što je pri teleportaciji zamišljena promena mesta istovremeno i stvarna. Skrenuta mu je pažnja da su takve misli opasne, demobilizatorske, pa i heretičke. I Cortazar mu je, kao ranije Pow-Hna-Tan, ispričao tužnu Hristovu priču. Njegovu opasnu naviku da u obećanom spasenju između robota i ljudi ne pravi razliku.
U svakom slučaju, uviđao je zbunjeno da su izvesna razlikovanja, premda u manjoj meri, iz starog stanja stvari i u novo preneta. On je jedini od poznatih Atlantidana sebi ovakva pitanja postavljao. ...???...i to je bilo prirodno. Kao budući Vodolija i prvosveštenik Hrama prozirnih zidova, morao je sići do samog dna tajne postojanja. A taj je put bolan. Težak kao novo ladanje. Poslednje saznanje i jeste novo rođenje.
Zamolio je Aldena da ga ostavi samog i vratio se na obalu. Ispružio se po pesku, ležeći ukoso na duni, s očima punim sunca, i pozvao Luanu.
S njom je za taj sat usamljenosti zaboravio i koje, i šta je, i zašto je na svetu.
John Alden nije prstom mogao upreti u ono što mu je kod predsednika smetalo prilikom šetnje po Pleasant Bayu. Trebalo je da to bude odmor, redak trenutak opuštanja posle višednevnog napornog rada i protokolarnih obaveza, u pretposlednjoj nedelji juna naročito intenzivnih, a Carver je bio krajnje napet, nervozan, ćudljiv. I uopšte — neobičan. Nešto se moralo otpisati na to što se nisu poznavali, što je ovo bio prvi ozbiljniji razgovor medu njima, nešto i na njegovu službu za koju nijedan predsednik nije mario, premda nijedan bez nje nije mogao, niti bi bez nje dugo u životu uživao, nešto je bilo možda i do vansezonske vrućine, ali sve to zajedno nije »propali izlet« moglo objasniti. Krilo se u Carverovom ponašanju i nešto drugo što ga je jelo.
U glavi je prolazio kroz memorički transkript razgovora. Pažnja mu se zadržala na devojci čiji je leš nađen u ritovima godine 1987, blizu mesta na kome su stajali. Nikad za taj slučaj nije čuo. Po svoj je prilici tretiran kao lokalan i njime se bavila policija Hvannisa. Nije video nikakav razlog da ga Carver pomene, da ga se posle toliko godina uopšte seti, osim po bizarnom načinu na koji je zločin izvršen. Devojci je odsečena glava. To bi zbilja svakom ostalo u pameti. Ilije pominjanje devojke imalo za cilj da proveri njegove profesionalne policijske sposobnosti, u ovom slučaju poznavanje kraja koji će, po...???... odmora? Ako je to bio cilj razgovora, nije se proslavio. Ništa o Cape Codu nije znao, osim daje to bilo mesto prvog iskrcavanja iseljenika s broda »Mayflower«, na kome je u Ameriku doplovio i njegov predak, izvesni John Alden, kačar iz Southamptona. Pogotovu nije ništa znao o »kriminalističkoj biografiji« izletišta, nešto što savesnom policajcu nije smelo da izmakne.
Da li je to ono što je Carver hteo da mu kaže?
Pošto je otpratio predsednika na Elms Hili, telefonirao je u upravu rezervata u Easthamu i, posle mučnog lutanja neobaveštenom i zapuštenom birokratskom kanalizacijom, doznao da su teme za koje se interesovao u nadležnosti Hvannisa. Odvezao se u to naselje. Bio je neraspoložen. Nije smeo dopustiti da ga miroljubiv pejzaž zavara i uspava. Nije trebalo poverovati bezazlenom, edenskom izgledu Pleasant Baya. Svaki pejzaž ima dovoljno nasipa uz koje se, naoružan dalekometnim karabinom, može prileći. Svaki dovoljno zemlje u koju se može zakopati leš.
Otišao je u policijsku postaju Hyannisa i raspitao se za ubistvo od 1987. godine. Za većinu mladih službenika bio je to arheološki period istorije izletišta. Niko ga ni o čemu iz vlastitog saznanja nije mogao obavestiti. Jedan narednik, pred penzijom, za slučaj je čuo, ništa više. Za ime boga, bilo je to tako davno! Konsultovane arhive nisu ništa otkrile. U njima se Louise Barlow nije čak ni pominjala. Uza svu poslovičnu aljkavost provincijskih administracija, bilo je to u najvećoj meri čudno. Da li se Carver prevario? Zamenio gradove, okruge, države? Pogrešno se informisao?
Jedini koji je o svemu tome, ako ičega uopšte ima, mogao nešto znati bio je nekadašnji šerif Hvannisa, William Calley. Posle penzionisanja živeo je u luci, na šalupi pretvorenoj u kuću, okružen jahtama bostonskih milionera i uspomenama na jednu tihu karijeru. Našao ga je na lađi medu pecačkim štapovima i praznim konzervama Diva. . .Već prva starčeva rečenica uvela gaje u duševnu zbrku koju će razgovor samo proširiti. Čim ga je ugledao na doku, šerif je doviknuo preko palube:
— Hej, nisu, valjda, opet nekome odsekli glavu? Uspeo se na brod. Starac je sedeo na tronošcu i raspletao zapletene pecačke udice.
— Uvek se zamrse — rekao je.
— Šerif Callev? William Callev?
— Bio jednom.
— Mogu li s vama da razgovaram?
— Već razgovarate — rekao je starac, žmirkajući kataraktičnim očima. — Uhvatite taj prokleti konac i vucite.
Čučnuo je, prihvatio konac koji mu je starac ugurao u ruku i povukao. Bio je pogrešan. Klupko se još više zamrsilo.
— Prokletstvo!
— Pomenuli ste neku glavu? Zašto?
— Zato što sam vas preko nje upoznao.
— Gde ste me upoznali?
Starac mu je u ruke gurnuo drugi konac. Taj je bio pravi.
— Imate jebeno pamćenje za policajca. Starac je znao da je on policajac!
— Gde smo se upoznali?
— Ovde. U Hvannisu. Godine 1988. Došli ste iz Bostona i prilično se pravili važni.
— Ja nikad nisam bio u Hvannisu.
— Radili ste za F.B.I. na slučaju Barlow.
Počeo se nervirati.
— Nikad nisam radio na slučaju Barlow!
— Kakvu to igru igrate, Aldene?
— Kako znate moje ime?
— Vi ste mi ga rekli.
— Nisam se predstavio.
— Ni onda niste bili mnogo učtiviji ali ste onu svoju prokletu legitimaciju morali pokazati pre nego što sam vam morao dozvoliti da mi ceo erad okrenete naonako
— Kada je to bilo?
— Rekao sam vam, u junu 1988. Louise Barlovv je ubijena s proleća 1987, a vi ste iz Bostona došli juna 1988.
— To je morao biti neko drugi.
— Imate li brata blizanca koji radi u F.B.I. i ima rupu u mozgu kao vi?
Ćutao je. Šta se ovo događa?
— U redu, Callev. Isteraćemo stvar na čistinu.
— Bolje bi bilo da to pokušate s nekim lekarem.
— Recimo da ste u pravu, da sam ja nekako izgubio iz vida sve o čemu govorite. Šta sam od vas hteo?
— U junu 1987. nađena je u Pleasant Bayu devojka s odsečenom glavom. Crnkinja. Prostitutka. Louise Barlovv. Hteli ste da saznate sve što smo o tom slučaju znali. A to nije bilo mnogo.
— Šta ste znali?
— Da je ubijena. To je bilo najviše. Tek vama zahvaljujući, malo smo napredovali.
— S mojom pomoći?
— Pa, moglo bi se tako reći. Idućeg je dana, kako rekoh, vama zahvaljujući, ubijena i njena prijateljica, Nancy Gardiner.
— O čemu to govorite, Calley?
— Držite taj jebeni konac!
— Kako meni zahvaljujući?
— Barlow je ordinirala u »Prazničnoj krčmi«. Imala je prijateljicu s kojom je stanovala. Tu Gardinerovu. Hteli ste, pored uvida u dosje, da razgovarate s osobama koje su ubijenu poznavale. Iduće veče razgovarali ste sa Nan-cy. Iste noći je i ona ubijena.
Oklevao je trenutak.
— Kako?
— I njoj je odsečena glava.
Calley nije lagao. Bio je duboko uveren da je to on došao u Hyannis iz Bostona da radi na slučaju Barlow. Uostalom, znao mu je ime. Taj se dokaz nije mogao poreći. A on se nije sećao svoga boravka u Hvannisu. Nije se sećao nikakve Louise Barlow. Ni razgovora sa Nancy Gardiner zbog kojeg je devojci odsečena glava. Ničeg se od svega toga nije sećao. I stoje najgluplje, nije se sećao ni da mu neko sećanje nedostaje, da u svojoj prošlosti ima rupu koju ne zna čime da ispuni.
— Zašto bi neko ubio tu Gardinerovu samo zato što je sa mnom razgovarala?
— To ne znam. To vi morate znati.
A on čak nije znao ni da je s devojkom razgovarao!
— Slušajte, Callev. Ne znam šta se ovo dešava. Ne znam još. Ali ću doznati. U to možete biti sigurni!
— Zašto ja? — rekao je starac. — Moje je pamćenje dobro.
— Ako je tako dobro, morate znati šta je s dosjeom Barlow i Gardiner?
— Vi ste ga uzeli i odneli u Boston.
— Onda moraju biti u arhivi Federalnog biroa.
— Verovatno.
Čak i ako je to tačno, ako je on — mada se ni toga ne seća — papire slučaja Barlow i Gardiner odneo u Boston, neki je trag morao ostati i u policijskim arhivama Hvannisa. Makar obična pribeleška da je materijal predat F.B.l, ako se već niko nije potrudio da mu uzme priznanicu. A ni toga nije bilo. Nije bilo ničeg.
Ustao je.
— Jesam li vam kazao zašto sam došao, šta je navelo Biro da se zainteresuje za jedno lokalno ubistvo?
— Rekli ste da ubistvo nije lokalno. Da je isto takvo pre tri godine izvršeno u Salemu.
— I tamo je nekome odsečena glava?
— Da. I još nešto — dodao je starac. — Ništa niste rekli ali se činilo da naslućujete ko bi ubica mogao biti.
John Carver (Hovvland) je prvi put od inauguracije učestvovao u ekskluzivno ljudskom savetovanju. Ono se odlikovalo i drugim aspektima. Niko od pozvanih nije lično sudelovao, održano je putem astralnih zastupnika. I održavalo se na mestu koje je i od najzabačenijeg zemaljskog stecišta bilo udaljeno beskonačnim prostorom vremena, u Hramu prozirnih zidova Atlantisa, koji već milionima godina nije postojao.
Bila je duboka noć. Prozori predsednikove spavaće sobe u rezidencijalnom krilu Bele kuće, okrenuti severu i katedrali St. Matthew, behu otvoreni. Vazduh je svetlucao na mesečini. izmešanoj s poznoprolećnom vlagom Marjorie je spavala iscrpljena dnevnim obavezama prve dame Amerike. Bio je srećan što se u njima dobro snašla, što u konvencijama položaja uživa, sve rede zahtevajući druga, intimnija zadovoljstva koja joj bez velikih muka ne bi mogao pružiti. Bio je srećan, takode, što su se odnosi među njima popravili — odvratnost se, u međuvremenu, jedva smanjila, samo je sada bila razumljiva pa se lakše podnosila — te im nije morao poklanjati pažnju koja mu je ranije oduzimala vreme.
Oko ponoći zatvorio je oči. Setio se »letećeg profesora« dra Rogera Toomevja iz priče Belief lsaaca Asimova. On je tvrdio da ljudi mogu leteti, i to je potvrđivao snovima o letenju. Snovi se baziraju na preinačenom iskustvu. Kako je onda, ako ne možemo leteti, moguće letenje sanjati? Ako ga nemamo u iskustvu, ne možemo ga imati ni u snu. Iskustvo, razume se, ne mora biti lično. Može biti genetičko. Nijedna sposobnost ne mora ostati večno svojstvo rase. Okolnosti menjaju sva svojstva. Robotski život, vezan za materiju i zemlju, oslabio je umeće levitacije i kod ljudi. Naravno, to je bio Toomvjev teorijski dokaz. Praktičan je bio sasvim neakademsko lebdenje u vazduhu.
Postepeno brišući svest o svetu oko sebe, koncentrisao se na sebe. U početku se ništa nije događalo, osim što je sve intenzivnije osećao vakuum koji gaje u svoju prazninu uvlačio. Postajao je lakši, neopipljiviji, i on prazniji. Kad je opet oči otvorio, video je svoje telo kako nepokriveno, u tananoj svetloj pižami, miruje pored Marjorie, dok on lebdi ispod tavanice, u nejasnom obliku dimadebele kubanske cigare. Njegov se astralni Od nije od drugih razlikovao. Bio je lelujav. neodređen, poput nejasne senke iz Aladinove čarobne lampe. Pravi duh iz boce, u koji su verovala još samo robotska deca. Tek kada bude na odredište stigao, brzinom koja nije imala zemaljske mere, uzeće ponovo njegov telesni oblik, ali samo sliku oblika, dok će on i dalje mirno ležati pored Marjorie.
Voleo je ta noćna putovanja zbog kojih se nekada gorelo na lomači, ali nije mario za tradiciju koju je, svejedno, valjalo poštovati. Izgledalo mu je smešno da jaše na kuhinjskoj metli. Ne zbog toga što je bio šef najmoćnije sile na svetu, nego što gaje ta prokleta motka žuljala. To je, razume se, bilo čisto uobraženje, on pri takvim letovima nije imao telo. Ali, ni bogalj nije imao ruku, pa ipak je ruka umela reumatičnim žiganjem nago-veštavati promenu vremena. Motka za zvezdanu zastavu na krovu Bele kuće činila se udobnijom, ali bi njen nestanak mogao biti primećen. Bolesna osetljivost Amerikanaca na svoju zastavu došla bi do izražaja u beskonačnoj istrazi. Među metlama u kuhinjskoj ostavi jedna manje ili više malo je značila.
Put ga je vodio na jug. Držeći se obema rukama za metlino držalje, ostavljajući iza sebe kao krmilo lopatastu četku, iz koje je hlapela prašina, proleteo je između spomenika Washingtonu i masivnog Ministarstva mornarice, pa preko reke Potomac i groblja Arlington, na kome je ležao Kennedv, levo ostavio masivnu palatu Pentagona i nestao prema Fredericksburgu i Richmon-du, uspomenama na građanski rat. Pošto nije imao telo, nije osećao vetar, ali je u punoj meri doživljavao opojno iskustvo slobodnog leta. Sad je mogao da zna kako se osećala morska lasta iz Pleasant Baya pre nego što je pala, i zašto je bila očajna kad je shvatila da je njenim eteričnim uživanjima došao kraj.
Na Atlantik je izbio u području Zapadnoindijskih ostrva između Floride i Bahamskog otočja, gde su vazdušna snimanja prije dve decenije otkrila duboko pod vodom temelje divovskih građevina. I onda, iznenada, prestao da bude svestan leta.
Našao se u Atlantisu, u Hramu prozirnih zidova.
Iznad njega behu beskrajne sfere koje su se, osute zvezdama, prelamale jedna kroz drugu. Tmina svemira bila je prozračna kao kristal, a ipak nije dopuštala pogledu da do njegovog dna siđe. Koncentracija ga je dovodila uvek do novog horizonta po kome su se u maglenim kolutima okretale sve udaljenije galaksije. Sve je bilo kao u snu u kome je prvi put ovde bio. Jedino što onda nije bilo ljudi. Sada je pod krovom Vodolijinog hrama, koji je — to je sad znao — bio poznat i kao Solomonov, a u svim je proporcijama ponavljao kosmič-ku harmoniju, okupljeno bilo trinaest atlantiđanskih starosta. Poznavao je samo Pow-Hna-Tana i, po slikama, novog predsednika Kine, Lao-Či-Čunga, sitnog čo-veka vesela pogleda. Ostali su mu, uključujući i dve žene, bili nepoznati. Izgleda da u robotskom svetu nisu zauzimali nikakve položaje i da su se krili u anonimnosti beznačajnih zanimanja. Obavljena je ceremonija izlivanja vode i sednica je počela.
Pow-Hna-Tan je pozdravio njega i u njemu svoga naslednika. Zatim je jezgrovitim mislima izneo problem koji ih je sakupio. Poslednja stoleća primakla su ljude cilju — obnovi Atlantide. Preuzimanjem nekoliko važnih položaja u robotskoj politici učinjen je još jedan važan korak u tom pravcu. Ali, ma od kakvog značaja ovi ljudski uspesi bili, potpuni trijumf ne zavisi samo od njih. Milenijumima su ljudi uništavani. Uništavani su i robotskim pogromima i vlastitom nesposobnošću da se na njihov svet naviknu. Ljudska populacija je u ovom trenutku brojčano zanemarljiva. Tome se mora dodati žalosna istina da se na sve ljude u ratu s robotima ne može računati. Većina je praktično neupotrebljiva. Ili u istinu da su okruženi robotima neće poverovati, pa će stati na njihovu stranu, ili, ako poveruju, poludeće. Računati se može jedino na desetak hiljada aguarijanaca. Je> dakle, suviše^jnalpcla,, bi savladali ieliminisali populaciju od preko šest milijardi mašina. Već su i Pow--Hna-Tani pre njega znali da ce se ovaj problem jednom javiti i pre odlučnog okršaja morati biti rešen. Kada se iz faze dugih istorijskih priprema prede na otvoren rat s uzurpatorima, bez njega rešenog, pobeda nije moguća. I već onda se znalo gde je rešenje
— Naši veliki očevi nisu nestali, nas, nesrećne potomke, ostavljajući bez zaštite. Greška koja je počinjena stvaranjem veštačkih ljudi morala se iskupiti ispaštanjem bezbrojnih ljudskih generacija kroz stoleća mašinske tmi-ne. I to je bio prvorodni greh o kome je govorio Isus Hristos. Ali se znalo da će jednom i tome doći kraj. Ljudi će opet postati Atlantiđani, svesni svoje misije i svojih ciljeva. Tada im treba pomoći. Treba im ostaviti oružje kojim će pobediti robote. U jednom danu i jednoj noći, onako kako je, voljom bogova, u jednom danu i jednoj noći pobeđena Atlantida.
Tišina je bila gotovo čujna. Verovatno su eoni morali proći pre nego što se pod prozirnim zidovima ovog svetilišta čula istina od tolike važnosti za ljudski rod.
— Kakvo je to oružje, oče? — upitala je jedna od dve žene.
— Onakvo kakvo odgovara našoj prirodi.
— To, dakle, nije oružje u onom smislu u kome tu reč upotrebljavaju roboti?
— Nije.
— To je oruđe?
— Da. Znanje.
— A gde se ono nalazi?
— Sahranjeno je u jednom spomeniku robotskog sveta koji ukazuje na tajnu ali je ne odaje. Namenjeno je trenutku kada za njega ljudi budu zreli i poslednjem Pow-Hna-Tanu porobljene Atlantide.
Svi su gledali u starca, verujući da misli na sebe.
— Ne — rekao je on — to nisam ja. Poslednji Pow--Hna-Tan će biti John Hovvland. Njemu će se otkriti atlantiđansko blago. I u njemu naše pobedonosno oružje.
— Blago je u robotskom spomeniku, oče. — Opet je to bila žena ali druga. — A gde je spomenik?
— To ne znam.
— Ko zna?
— Niko.
U skupu se osetilo razočarenje.
— Kako će ga Howland onda otkriti?
— Mora da ga traži.
John Hovvland je podigao ruku. To su bile njegove prve reči u Hramu prozirnih zidova.
— Gde, oče?
— Ako si pravi Pow-Hna-Tan, i to će ti se samo kazati.
— A ako mi se ne kaže, ako blago ne nađem?
— Onda nisi pravi Pow-Hna-Tan i moraćemo čekati drugog.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:20 am






GLAVA DVADESETA


STAZA LOVACA NA LJUDSKE GLAVE


»Sećanje živih, saznanje je mrtvih:
a saznanje živih, sećanje onih koji su umrli.«
Pow-Hna-Tan, Vrhovni starosta Aquariusa


John Alden je sedeo u svojoj kancelariji u zgradi egzekutive Bele kuće i svodio račune bizarne istrage koja ga je, ukoliko je sve dalje i dublje vodio, ostavljala bez sve daljih i dubljih delova prošlosti. Pred sobom je imao list hartije na kome je pisalo:
1. Sredinom juna 1988. boravio je nekoliko dana u Hyannisu na Cape Codu, radeći na slučaju Louise Barlow, prostitutke koja, je bez glave pronađena u junu 1987. u ritovima Pleasant Baya. Isledivao je njenu prijateljicu u poslu, izvesnu Nancy Gardiner, posle čega je i ona na isti način ubijena. Za vreme boravka u Hyannisu odseo je u hotelu »Vidikovac Cape Coda«, ali o tome u hotelskoj knjizi nema svedočanstva. Odneo je sa sobom u Boston dosje tih ubistava, premda o tome u arhivi policijske postaje Hyannisa nema dokaza. Seriju Calleyju je pomenuo da radi na sličnom zločinu izvršenom pre tri godine u Salemu, o čemu, u bostonskom departmanu F.B.I. takode neće biti nikakvih zabeležaka. O svemu ovome doznao je od šerifa Calleyja, čiji su iskaz potvrdili sudski lekar Hvannisa koji je izvršio medicinski uviđaj nad Gardinerovom, žena kod koje su ubijene devojke stanovale i vlasnik hotela u kome je on stanovao. Svi su ga se setili.
On njih nije. Ni tog prokletog Hvannisa, izletišta na tom prokletom Cape Codu. Ničeg od svega on se ne seća. Niti se seća da bi nečeg trebalo da se seća.
Iskoristio je prvi slobodan dan i otputovao iz Wa-shingtona u Boston. Tamo se brisani prostor u pamćenju proširio, premda nije uspeo da ga smesti u sasvim određene datume, samo u godine — od 1985. do 1988. U svakom slučaju:
2. U arhivi departmana F.B.I. nije bilo dosjea iz Hyanni-' sa, niti njegovih^ izveštaja, obaveznih daje na lim ubistvimazaista radio. Ali bilo je novo ubistvo i sečenje glave. Devojka se zvala Nadina Hathaway. Bila je sekretarica u Antropološkom departmanu Harvard koledža, kod proje-sora Williama-Billa Laskyja, državnog sekretara u tekućoj Carverovoj administraciji. Usled nesporazuma, uliapsili su njega, Aldena, i potom pustili. Sve ovo mu je potvrdio tadašnji inspektor Homicide squadea bostonske policije, Schrywer. Trebalo je da je zbog udarca po glavi ležao u Massachusetts General Hospitalu. Bolnički registar za 1988. to je potvrdio. Samo, u njemu je zabeleženo da je primljen zbog pada niz stepenice, a ne zbog udarca po glavi. Lekar koji ga je lečio dok je bio u bolničkom pritvoru otvorio je praksu negde na Srednjem zapadu i nije mogao biti nađen. Niti greška objašnjena.
Ni da jeste, pomoglo ne bi. Jer on se nije sećao pada niz stepenice, ni udarca po glavi. Ni ubistva Nadine Hathaway. Ničeg, pa ni svoga hapšenja. Jedino daje u to vreme radio u A.H.D (Antihuman Department), legalno prozvanom Odeljenjem za borbu protiv kultnih zločina.
A sva su ta ubistva, kojima se, navodno, bavio, ličila na — ritualna.
Otputovao je u Salem čim su mu to dužnosti u Beloj kući dopustile. Rupa u pamćenju naglo je pukla u provaliju:
3. Godine 1988, u leto, bio je u Salemu, gde je 1985, na sudijskom stolu »Kuće veštica«, gde su obavljena suđenja salemskim čarobnicama, nađena bez glave Doris Reagel. Iz registara biblioteka raznih instituta, u kojima je bila sakupljena dokumentacija sa tih suđenja, kao i sve što se ticalo lova na veštice u grofoviji Essex, saznao je koje je sve materijale konsultovao, ali ne i zašto.
Ni toga se nije sećao, da je ikada bio u Salemu. Pokušao je da ustanovi šta je tražio po dokumentaciji Salemskih suđenja iz 1692. Učinilo mu se mogućnim da ga je privuklo ime njegovog pretka Aldena, putnika na »Mayfloweru«, koji je pod zagonetnim okolnostima smaknut u Duxburyju godine 1687. Govorilo se da su ga zaklali Indijanci. Sve dotle, načelno uzev, i^ko se.ne seća, mogao je raditi na slučaju Reagel. Otada kao da njegova istraga uzima privatan karakter, kao da ga više interesuje vlastita prošlost nego tekući zločin. U svakom slučaju, bavi se i jednim i drugim. Pominjanje Duxburyja odvodi ga u to mesto. U Duxburyju provalija u memoriji postaje — ambis:
4. U Du.\buryju a) vrši ekshumaciju lesa Johna Aldena i njegove supruge Priscille, rođene Mullins, ubijenih 1987, ali to ne doznaje iz zvaničnog zapisnika, koga nema, nego putem saslušanja ljudi koji za njegov boravak u gradu znaju, b) vrši istraživanja u njihovoj kući iz tog doba; c) obavlja identična istraživanja u dve kuće njihovog prijatelja, izvesnog Johna Howlanda, koji je u Ameriku takode doplovio 1620. na »Mayjloweru«. Prema obaveštenjima svedoka ekshumacije, nalazi u grobovima dekapitirane leševe Aldenovih. Zapisnik pretresa njihove kuće i kuća Johna Howlanda ne postoji, te šta je tamo tražio, ne zna, ali se može pretpostaviti da su to bile glave Johna Aldena i njegove supruge. Takode se zna daje u Boston iz Duxburyja odneo dve crne plastične vreće u kojima su bili predmeti veličine ljudskih lobanja. Vreće su bile dokaz daje našao ono stoje tražio, daje to našao, po svoj prilici, u drugoj Hovvlandovoj kući, jer da nije, ne bi ovu pretresao. Verovatno su to bile lobanje bračnog para Alden. Činjenica da su nađene u Howlan-dovoj kući, dokazivala je da ih je ubio John Hovvland.
Istraga koju je vršio povodom smrti pretka nije bila privatna. Ona je proisticala iz istrage koju je vršio povodom ubistava u Salemu, Hyannisu i Bostonu. Ubistva su bila istog tipa, izvršena iz istih razloga, od ljudi koji su pripadali istom zlikovačkom kultu.
Kultu Terafima.
Sad mu je sve bilo jasno, osim zašto se svega toga ne seća.
Ali i to se, zasad tek kao pretpostavka, pomaljalo iz magle zaborava.John Carver (Howland) je znao da ga logičko razmišljanje neće odvesti do blaga Atlantide, da će to blago pronaći, ako ga uopšte nađe, putem koji s radom robotske i ljudske robotizovane inteligencije nema ništa zajedničko, ali se ipak nije mogao oteti iskušenju da mu se i tim putem približi.
U bibliotečkim katalozima LJSA, Atlantida je, prema Deweyevom decimalnom sistemu, svrstana u kategoriju duhova, sablasti, gnoma, zmajeva i drugih folklorno-mit-skih fenomena. Robotski svet i njegova nauka nisu priznavali Atlantidu, premda se svesni roboti (androidi) brutalno borahu protiv njenih zakonitih naslednika, pri-znajući, dakle, postojanje »izgubljenog kontinenta« posredno. Uplašeni od ljudi, vreme su tretirali kao večnu zadušničku noć, u kojoj se iz zemlje ne pojavljuju ovi ili oni davno pogrebeni preci, nego čitava rasa nestala u jednoj takvoj noći. Bez obzira gde i u koje doba rođene i kako dograđivane, sve te priče o izgubljenim zemljama, kontinentima, ostrvima, imale su zajedničku crtu u izrazitoj brizi za potomstvo. Nijedan svet nije iščezao a da za sobom nije ostavio trag svoje egzistencije, ponekad dostupan tumačenju ali najčešće nerazabirljiv. U većini slučajeva, reč nije bila o blagu, osim u robotskim legendama, ni o istorijskim artefaktima, takode robotskog porekla, nego o nečemu stoje po prirodi izvan materijal-nosti vladajuće civilizacije, mahom o naročitim znanjima i moćima. Roboti su imali tendenciju da cilj svake od ovih priča materijalizuju. Tako je grčki robot Strabon smatrao da je Zevsovo Zlatno runo, za kojim su plovili minijski Argonauti, rudnik plemenitog metala u Kolhidi. Hramovi znanja, piramide, pretvorile su se u faraonske grobove. Sveti Gral, za kojim su tragali vitezovi Okruglog stola, umesto magijskog kompendijuma, postao je kupa iz koje je dato prvo hrišcansko pričešce. Pow-Hna-Tanova očekivanja, dakle, nisu bila tek osobna, zasnovana na privilegovanom obaveštenju. Pripadala su nadi svih ljudi. Kao da su se drevni Atlantidani bojali da ovu dobru vest povere samo jednom ljudskom biću, ona je u prajegende, svih ljudi. Ali, gde se stvarno blago nalazi? Gde telo onoga što je u san čovekov kao zaveštanje zakopano?
Kad god bi o tome razmišljao, uvek bi mu najpre na um padao sam Atlantis. Logično bi bilo da se blago Atlantide, ma šta ono značilo, nalazi — u Atlantidi. Američki gatar Edgar Cayce prorekao je da će se Atlantis početi pojavljivati iz mora godine 1968. Iste godine je između rta Orange i Bahamskog otočja snimanjem iz aviona otkrivena serija prostranih pravougaonih temelja, povezanih pravim linijama i protumačenih gigantskim arhitektonskim shemama. Čitao je u »Istraživačkom dnevniku« zanimljiv i fotografijama dokumentovan rad pa-leontologa dra Mansona J. Valentinea pod naslovom Podvodna istraživanja na Bahamima, kao i Atlantis Charlesa Berlitza koji se oduševljavao ovim nalazima. Njega su ostavila ravnodušnim. Iako je držao da je prestolnica Atlantide, koja je bila ćela planeta, morala biti tamo gde je od Platona zamišljena, u Atlantiku, dakle, predložena lokacija oko Bahama izgledala mu je suviše blizu kopna, suviše malo izdvojena od zemljine mase da bi predstavljala nešto izuzetno. A pohranjivanje blaga tamo. čak i ako to jeste Atlantis, isuviše naivno za um jedne nadmoćne rase.
Ostale lokacije u koje je brzopleta mašta Atlantis smeštala, još manje su dolazile u obzir.
Drugi je smer razmišljanja tragao za najzabačenijim i najnepristupačnijim zakucima planete. Srcima prašuma i pustinja, vrhovima planina, dnom mora, kraterima vulkana i podzemnim pećinama. Mislio je na lance Pirineja, Himalaja, Anda, Hindikuša. Puste Mongolije i pustinje Gobi i Kalahari. I na Sonoru u Arizoni je mislio. Na džungle oko Amazona i prašume centralne Afrike. Otkrića drevnih građevina na mestima gde se ne bi smela očekivati ukazivala su i na tu mogućnost, ali ih je očevidnost odbacivala. Ako je to bila »igra žmurke« nadmoćnih predaka s manje moćnim, čak i bespomoćnim potomcima, igra koja će izmeriti njihovu zrelost i pripravnog da se koriste ponuđenim znanjem, morala jetu meru vrlo visoko odmeriti. Nije mogla biti u uočavanju nečeg očevidnog, u standardima robotske inteligencije koja se snalazi samo u lavirintima empirije.
Tajna nikad nije u mestu. Ona je uvek u tajni, u ključu. Pow-Hna-Tan je znao zašto je rekao da se ona vidi ali ne primećuje.
Kad čovek želi neku knjigu podobnom za oči da učini, stavlja je pred sebe na određenu daljinu koja zavisi od oštrine njegovog vida. Ako je suviše udalji, neće ništa videti. Neće videti ni ako je suviše približi. Udaljenost mora biti prava.
To ga je odvelo do očiglednosti koje to nisu. One su počivale na istini da se najbolje krije ono što je pred očima. Pred očima antičkog sveta, kao granica između domena ljudi i bogova, stalno su stajali neprelazni Herkulovi stubovi na Gibraltarskim vratima. Roboti su ih, u nadahnuću nesvojstvene imaginacije, shvatili kao metafore prirodnih prepreka. Ali, šta ako su to bili pravi stubovi, kao oni pilari s kojim su egipatski sveštenici boginje Nat već Solonu pročitali odlomak priče o Atlantidi? Ako se na njima, skrivenim negde u ševe roza pad noj Africi, nalazi kraj priče o izgubljenom kontinentu? Lično u to nije bio ubeden, ali gaje ta misao zabavljala. Ona je denuncirala najsmešnije svojstvo kibernetske veštačke inteligencije. Da bi što više ličila na zamišljenu ljudsku inteligenciju, premda od nje nepremostivo udaljena, težila je po svaku cenu paradoksu. Što je imalo duhovno značenje, tumačila je empirijski, što je imalo empirijsku prirodu, shvatala je s duhovne strane. Herkulove stubove od kamena (oreihalkosa, verovatno) pretvarala je u poetsku fatamorganu; fatamorganu Atlantiđanina Posejdona u statuu robota Fidije.
Od svih takvih očevidnih mesta, toliko očevidnih da su od najstarijih vremena bila predmet ljudskih nada i meta upornih istraživača zakopanog blaga, najpopularnije be-hu sfinge i piramide. Tebansku Sfingu otključao je manje robot Edip tačnim odgovorom na Sfingino pitanje, a više otkrivanjem njene prirode. Ova sfinga nije davala odgovore. Ona je postavljala pitanja na koja je odgovore znala. Ona je pretpostavljala da čovek, da bi je shvatio, mora znati koliko i ona. A tada mu njeno znanje nije ni potrebno. Sfinga ničem nikog nije učila. Bila je još jedan od laži-trikova bistrog grčkog mita.
Drevni egipatski istoričar Maneto tvrdio je da njegov narod poseduje svedočanstva o istoriji hiljadama godina pre ljudske, još iz vremena vladavine bogova, u kojima se mogu videti samo Atlantidani. Hiromant Cevlei je iz jednog sna smestio ta znanja u podzemlje u blizini egipatske sfinge. Godine 1986. su vlade U.S.A. i Egipta kosmičkim zracima iz 1130 lasera IBM-a bombardovale Kefrenovu piramidu, ali su zraci, u potrazi za tajnim skrovištima, funkcionisali samo nad zemljom. Rukovodilac projekta dr Amr Gohed priznao je u intervjuu »Time-su« da su u piramidama na delu zagonetne sile koje obaraju sve zakone fizike i elektronike, i da njih treba podrazumevati pod jaraonovim prokletstvom što je progonilo ranije istraživače.
Njegov je izbor pao na Sfingu. Nije očekivao podzemno skrovište pod njom niti u njenoj blizini. Ni nešto opipljivo što bi tamo pronašao. Ako je uistini Pow-Hna--Tan, očekivao je da mu se tajna na tom svetom mestu na neki drugi, po svoj prilici duhovan način obelodani.
Izneo je na prvoj sednici Saveta nacionalne bezbednosti predlog za pacifikatorsku turneju po zemljama Bliskog istoka, Izraelu. Egiptu, Jordanu, Siriji i Saudijskoj Arabiji.
Nije mu izbegla nova sličnost između ljudskih i robotskih istorijskih postupaka. Iza mnogih povesnih događaja robotske istorije krili su se sasvim drugi motivi od očevidnih. Po koncentracionim logorima Trećeg Reicha uništeno je šest miliona Jevreja ne zato da se istrebi jevrejska rasa, što bi odgovaralo logici arijevskih predrasuda nacističke ideologije, nego da se uništi nekoliko stotina ljudi koji su se u njoj krili. Čovek je dolazio do začudne pretpostavke da je čitava nacistička doktrina samo, teorijsko utemeljavanje lokalnog pogroma, a neneki nazor na svet. Da i u tzv. društvenim prevratima sa zvučnim ciljevima i revolucijama velikih ideja možda valja tražiti tek efikasniji put za likvidaciju čovečanstva.
On zemlje Bliskog istoka neće posetiti da bi radio na njihovom izmirenju, nego da bi razgovarao s jednom kamenom figurom.
Ljudi su postajali sve sličniji robotima.
Valjalo se žuriti.
Pred Johnom Aldenom sada je drugi spisak, na kome su samo pitanja:
1. Ko je uklonio njegovo ime iz registra recepcije hotela »Vidikovac Cape Code« u Hyannisu?
2. Ko je izbrisao zabelešku iz protokola arhive policijske postaje u Hjannisu, iz koje se, prema pravilima službe, moralo vide ti daje u ime F.B.I. agent John Alden preuzeo dosjee ubijenih devojaka Louise Barlow i Nancy Gardiner.'
3. Ko je ove dosjee uklonio iz arhive bostonske sekcije A.H. departmana.'
4. Zašto u protokolima službe departmana nema pome-n a o »aferi odsečenih glava«, niti daje istraga povodom nje njemu poverena?
5. Zašto je falsijikovana dijagnoza s kojom je primljen u Opštu bolnicu Massachusettsa.'
6. Gde su zapisnici a) ekshumacije leševa Johna i Priscille Alden, b) zapisnici pretresa u kući Aldenovih i kuća-ma Johna Ho\vlanda u Duxburyju iz godine 1687?
Izdvojeno širokom marginom, dva puta je podvučeno i bez rednog broja poslednje i najvažnije:
Šta je, do vraga, s tvojim pamćenjem, Johne Aldene?
Na to pitanje, kao ni na prethodna, uostalom, nije mogao da odgovori, ali su iz njih vec sama po sebi proizilazila dva preliminarna zaključka:
1. da je neko po svaku tenu želeo da iz dokumentacije izbriše tragove »ajere odsečenih glava«;
2. da mu je taj neko, u istom cilju, na nepoznat ali i teorijski i praktično moguć način, blokirao cico memorije koji je za istragu ajere vezan.
Dva su zaključka neizbežno vodila završnom pitanju:
Od kakvog značaja može bili nekoliko zločina da se za njihovo skrivanje koristi zamršen proces, koji pretpostavlja učešće više ljudi, dakle neku vrstu — kriminalne zavere?
I novom zaključku koji je potvrdio instinktom donet zaključak da posredi nije običan nego ritualan zločin, po svoj prilici — kult Terajima.
I novoj proceduri u ovoj ličnoj istrazi: savršenoj diskreciji. Osobe koje su bile kadre da tragove zločina izbrišu s toliko zvanično nepristupačnih mesta, koje su umele da njemu, bez njegovog znanja, oduzmu svako sećanje na njega i njegovu ulogu u istrazi, moraju biti vrlo moćne i na pravim mestima. Pre svega — u....???...
Morao je raditi sam.
Postojao je, složen ali izvodljiv postupak deblokade veštačkim putem blokiranog pamćenja. Poznavao je i u CI.A. i u F.B.I. mnemotehničke eksperte koji su s memorijom izvodili čuda. Njima, na žalost, nije smeo da se obrati za pomoć. Svaki je od njih mogao biti onaj koji mu je pamćenje blokirao. Morao je da nade nekoga van svojih krugova za koga je mogao biti siguran da ne pripada Terajimu.
Počeo je da razmišlja o tome kad je u njegovu kancelariju u depandansu Bele kuće ušao Peter Mansfield.
— Šta bi prvo da čuješ? — upitao ga je zloslutno. — Lošu ili dobru vest?
— Lošu.
— Predsednik putuje na Bliski istok. Sledio se:
— A dobra koja je?
— Da je to jedina loša vest za danas — rekao je Mansfield i izašao.Jednu je vest dobio i John Carver (Hovvland), ali je ona, za razliku od Aldenove, u svakom pogledu bila dobra. Obavešten je da je izabran u Nukleus, najviši androidski savet robotskog sveta, neprijateljski pandan Aquariusu kome je vec pripadao. Od trinaest članova, on je bio jedini čovek u njemu. Za inauguracioni sastanak izabran je dan u kome je Pres-biro Bele kuće objavio naciji da njen predsednik putuje u mirovnu misiju na Bliski istok. Saopštenje je izdato u dve faze, jer Arapi nisu pristajali da se imena njihovih zemalja nadu u istom saopštenju s Izraelom.
Bio je radoznao ne toliko u pogledu članova, za koje je znao da su, kao i u Savetu starosta Aquariusa, verovatno, u većini anonimne ličnosti, koliko zbog uvida u opštu strategiju robotskog sveta, u ciljeve njegove istorije. Nije znao gde se sastanak održava. Do mesta, negde u Mary-landu, u blizini Washingtona, odveo ga je helikopterom John Alden s odabranom ekipom posvećenih robota.
Osobe okupljene u odaji usamljene zgrade usred šume ni u čemu se nisu razlikovale od članova aquarijanskog saveta. Bar ne u početku. A onda, lagano, kako je sednica odmicala, razlika se ocrtavala, dobijajući zastrašujuće razmere.
— U svetlu naše opšte strategije — rekao je predsednik, gospodstveni robot sede kose i neusiljenog ponašanja — nadam se da je android Carver razumeo šta je njegova dužnost na mirovnom putu koji ga očekuje?
— Sasvim — odgovorio je.
Kakva je opšta strategija, doduše još nije znao, ali je sama dužnost, na koju je ovaj robot aludirao, bila prosta. Ni po koju cenu ne smiriti situaciju na Bliskom istoku. S obzirom na strasti koje su tamo već gotovo čitavo stoleće angažovane, drukčiji se ishod misije nije ni mogao očekivati. Uostalom, on radi mira i ne putuje. Putuje radi Sfinge. Opet gaje uznemirio obrnuto proporcionalan odnos ljudske i robotske politike i izostajanje prave razlike medu njima. Odlučio je da o tome porazgovara sa Pow-Hna-Tanom.
— U međuvremenu — nastavio je predsednik —ovakve inicijative treba što više izbegavati.
— Ne vidim zašto — rekla je jedina prisutna žena, tvrda, seljačka lica. za koju je kasnije saznao da radi kao glavna bolničarka u mornaričkoj bolnici Bethesda, gde su se po tradiciji lečili predsednici USA. — One ionako nisu ozbiljne i služe samo za zavaravanje javnosti.
— Uvek se može naći neki idiot, neki humanoid, koji će ih ozbiljno shvatiti i pokušati da ih pretvori u mir — rekao je predsednik. — Do sada smo i mogli rizikovati. Godine 1999. ne smemo.
Godina 1999. dakle, za robote ima naročit značaj. Samo kakav? Nije smeo da pita. Svakako se pretpostavljalo da zna. A sve što je on o tome znao bilo je Nostradamusovo proročanstvo koje je glasilo: »U sedmom mesecu godine 1999. s neba će saći Veliki Kralj Terora.« Bili su u godini 1999. Sedmi mesec je juli, u koji će ući za koji dan. Svetska situacija je uistini šugava, ali je ona takva već od poslednjeg rata. Godina 1999. mora, dakle, nešto drugo da znači. Samo — šta?
— Ima li nekih izveštaja s ljudskog fronta? Android, očevidno zadužen za ljude, nije imao dugo da referiše.
— Centrala A.H.G.D-a (Central Anti-Human Global Department) javlja da je u šumama zapadne Namibije otkrivena grupa ljudi od sto dva lica, uključujući i decu.
— Šta je preduzeto?
— Proglašeni su pobunjenicima i likvidirani napalmom.
— Nije li se to moglo obaviti na neki diskretniji način? — upitao je jedan android. Bio je malo nagluv i nosio je slušni aparat koji je s vremena na vreme zujao. Carver je zamišljao da to zuji njegova pamet. — Humanitarne organizacije opet će nadati dreku. Pridružiće im se Crkva i naći ćemo se u neprilici.
— Mogao se zatrovati izvor u blizini, ali bi to i za okolne robote predstavljalo opasnost istorije. Iako na tome radimo već hiljadama godina, još nismo uspeli da se te napasti u potpunosti oslobodimo. A sve dotle nećemo biti bezbedni, niti sigurni da ćemo bez ometanja doći do cilja!
Očekivao je da i o njemu, tom cilju, nešto čuje, ali je predsednik Nukleusa skrenuo razgovor na druge teme, a on se nije usuđivao da pokaže kako ne poznaje nešto što ga robotom »čini«, što su, izgleda, svi prisutni podrazumevali.
— Da li su stigle nove instrukcije od Kiber-Pow-Neta?
— Nisu — odgovorio je predsednik. — I ne očekujem ih. Naš put je jasan. Oduvek je bio jasan. Ako je kraj u početku, treba se brinuti samo za tok, a kraj će doći sam po sebi.
To je bila treća tajna koju je morao otkriti. Prva je bila značenje godine 1999, druga cilj robotske istorije, treća gde je taj njen pokretač i upravljač, bog robotskog sveta, mozak ove mračne antiljudske zavere. To je mogla biti obična metalna kutija, nalik na kasetu za hirurške instrumente, skrivena bilo gde na svetu, a i robot koga čovek na ulici ne primećuje, neka prokleta mesnata medicinska sestra u bolnici Bethesda!
Ali, pre nego stoje u tome pravcu išta stigao da učini, sastanak je prekinut.
Vratio se u Washington vladinim helikopterom, s osecanjem da ga na leđima nosi primitivan oblik one iste imitacije kojoj su pripadali Hegel ili Marx.
Kraj pilota je sedeo Alden i trljao vrat.
Nekoliko dana pre predsednikovog odlaska, Alden je otputovao u Kairo da s egipatskim kolegama iz Tajne službe pripremi mere bezbednosti. Nije bilo ekstremne grupacije na svetu kojoj atentat na predsednika Sjedinjenih Država nije bio san, poput kamena mudrosti drevnim alhemičarima. Praktično, međutim, glavna je opasnost dolazila od iranskih fundamentalista, pa je vreme do leta za Kairo posvetio proučavanju ideologije i taktike šijitskog pokreta. Zaokupljen brigom oko Carverove zaštite, pomalo je zaboravio na brigu za svoje izgubljeno pamćenje. Nekoliko opisa dekapitacije u knjigama o istoriji Islama vratilo ga je toj brizi.
Našao je bio osobu čijoj se hipnozi smeo poveriti, koji nipošto nije mogao pripadati Terajimu. Bio je to lekar i humanoid kojeg je u svoje vreme hapsio zbog preprodaje droga kultnim zajednicama hiromanata i nekromanata. Uskraćeno mu je bavljenje praksom, bio je psihijatar, ali, zahvaljujući Aldenu, nije otišao u zatvor. Postao je njegov informator. Nije mu seansu mogao odbiti. Nijedna procedura deblokiranja memorije, međutim, nijedna kombinacija hipnoze i droga nije dovela do rezultata.
— Da je u pitanju i najjača blokada — rekao je lekar — neka, ma i najmanja, pukotina morala bi se otvoriti.
— Šta hoćete time da kažete?
— Da neposredan dokaz blokade ne postoji.
— Šta bi bio neposredan dokaz?
— Tvrde vam da ste 16. juna 1988. bili u Hvannisu. Vi se, međutim, toga ne sećate?
— Ne sećam.
— Ali, kad biste pod hipnozom spomenuli makar i najmanju sitnicu vezanu za Hvannis, i dalje poričući da ste u njemu toga dana bili, to bi značilo da ste ipak bili.
— Ja to nisam učinio?
— Niste. Čuli ste ćelu seansu na magnetofonu. Posrednih dokaza, međutim, ima, ali oni nikad nisu konkluzivni.
— Šta je posredan dokaz?
— Slušajte — pozvao ga je lekar i pronašao odgovarajuće mesto na traci.
Pitanje: Dobro, niste bili u Hyannysu 16. juna 1988. Možete li se setiti gde ste bili?
Odgovor: Naravno.
Pitanje: Gde ste bili?
Odgovor: Na odmoru u Nacionalnom parku Mt. Rainier, u državi Washington.
Lekar je zaustavio aparat.
— Dakle?
— To je dokaz?
— Kakav je to dokaz, do vraga? Ja sam tamo stvarno bio!
— Slušajte, Aldene. Kladim se da ni blagog pojma nemate gde ste bili pre deset dana, a kamoli jednog od trista šezdeset dana pre deset godina!
— Možda imate pravo za obična sećanja, ali planine Nacionalnog parka Mr. Rainier se pamte.
— Pamte ali kako?
Lekar je opet pustio magnetofon.
Pitanje: Čega se sećate od tog dana? Koji je to dan bio?
Odgovor: 16. jun 1988.
Pitanje: Čega se sećate od tog 16. juna 1988?
Odgovor: Pritisnut ledenjacima, Mt. Rainier dostiže 14.410 sjajnih ledenih stopa prema nebu. Veličanstven, strahoban, to je najviši vrh u državi Washington, peti po visini niže od 48. uporednika, smešten 60 milja jugoistočno od Seattlea. Istraživanje smrtonosnih strmina Mt. Rainiera možda i nije najbolja ideja za odmor..
— Šta je ovo, do vraga?
— Vaše sećanje na 16. jun 1988. i Mt. Rainier.
— To je glupost!
— Nije, samo aljkavost onih koji su na vama radili. Mrzelo ih je da u opis unesu nešto lično.
Lekar je iz stelaže izvukao jednu knjigu.
— Ovo je Birnbaumov vodič kroz U.S.A za 1979. godinu. Strana 777: »Pritisnut ledenjacima, Mt. Rainier dostiže 14.410 sjajnih ledenih stopa prema nebu. Veličanstven, strahoban. .«
— Govno! — rekao je Alden.
— Na mesto pravog sećanja na Hvannis koje je blokirano, umetnuto vam je lažno sećanje na veličanstvene i strahobne vrhove Mt. Rainiera. U ovom slučaju, ono se prepoznaje po izrazito veštačkom tonu i obliku. U drugim, po siromaštvu detalja.
— U redu. Ipak smo negde dospeli. Blokada pamćenja je izvesna.
— To sam hteo da kažem. I jeste i nije. Jeste jer posredni dokazi na nju upućuju. Nije jer je ovakva totalna blokada na našem nivou nauke nemoguća.
— Pa šta je posredi?
— Ne znam — rekao je lekar.
Sutradan u avionu za američku vojnu bazu kraj Frankfurta, prvom spuštanju na letu za Kairo, John Alden je strpljivo revidirao situaciju, osećajući grizu sa vesti što ne misli na posao koji ga u Egiptu čeka, nego na posao koji u Americi ostavlja.
Ni na jedno od deset pitanja koja su činila zagonetku ovog slučaja nije imao odgovor.
Osim, možda, na jedno. Ali ni u to nije bio siguran. Kad se vrati u Washington i otvori jedan crni kofer, među batovima za bezbol, takovima za golf i starudijom natrpanom u ropotarnici — znaće da li ga ima.
John Carver (Howland) je u predsedničkom avionu Air Force One za Kairo poveo mešovitu robotsko-ljudsku pratnju. Ljudi su bili Lasky i Turner, njegova lična sekretarica Mrs. Wood. Čovek je bio i šef Pres-biroa Bele kuće Marvvin Lucas, samo to nije znao, odnosno, znao je da je čovek, ali ne i da mnogi u avionu to nisu, što je u pogledu obaveštenosti o jebenoj svetskoj situaciji izlazilo na isto. Čovek zadužen za istinu, ukoliko se tu iscrpljivala uloga informacionih medija, najmanje je o njoj znao.
Pitao se čiji je to standard. Nije mu ličio na kompjuterski. Kompjuteri su imali ograničene, precizno definisane moći, i u njihovom okviru bili su svakom zadatku dorasli. Obim unetih informacija, međutim, samo se delimično poklapao s onima koje su se kroz njihove terminale iznosili. Kompjuter je bio sposoban da predviđenim asocijativnim elektronskim putevima kombinuje nove informacije. To je, razume se, mogao i čovek, samo mnogo sporije i sa znatno više opasnih proizvoljnosti. Nepoznavanje onoga čime se bavi niie odlika robota. Toje odlika suvremenog čoveka, jer ni atlantidanska odlika nije mogla biti. Savršenost nije dopuštala ovakve inkom-petencije. Roboti su ovaj svet organizovali na svojim načelima, ali je očigledno da ljudski uticaj nije iščezao. Robot na mestu Marvvina Lucasa, čoveka od profesije, bio bi jednako neobavešten.
Zamarala su ga razmišljanja o svetu. Kao naučnik, bio je više nego što je nužno sklon generalizacijama. Ali, one su uvek obema nogama stojale na zemlji, i najčešće bile parcijalne. Odnosile su se na ovaj ili onaj antropološki tip (dok nije saznao da ih je većina bila zapravo — robotološka). Neke opšteljudske osobine teško su bile izvodive iz emulzije protivurečnosti koja se nazivala »dušom«. Tek u kontrastu s robotskim osobinama, postajale su vidljive i jasne. Svest o opštoj robotizaciji sveta bila je lakmus koji je bojio istinu o ljudima. Nemački robot Helmholtz je još 1869. godine objavio da je »krajnja svrha nauke o prirodi da pronađe kretanja koja su u osnovi svih promena, i sile koje ih prouzrokuju, da se, dakle, pretvori u — mehaniku.« To je bio ograničeni cilj nekog ko ne zna da je robot i da njegovo vlastito telo sledi ciljeve postavljene pred nauku njegovog uma. Ista je mehanika u osnovi jednog Johna Aldena i aviona Air Foree One u kome sedi.
Zvučalo je to više tužno nego zastrašujuće.
Alden mu se dopadao. Teško mu je bilo zamisliti ga kao mehaničku lutku koja se, ako se hoće, može predstaviti dijagramom, kojoj se može odšrafiti glava i ponovo je, posle popravke, u vrat uglaviti. Bilo je to čudno. Kad ga je prvi put sreo u Pleasant Bayu, osetio je prema agentu odbojnost kao i prema većini »ljudi«. Ona se tokom njihovih zamršenih, pretežno lovačkih odnosa, uvećavala, jer lovljen je bi on, dobijajući pri kraju i sasvim ličnu boju. Na kraju ga je i mrzeo.
Kad su se drugi put, u Beloj kući, sreli, uprkos prvobitnom šoku, u njemu nije postojao osećaj odbojnosti. Možda je tada strahom bio prekriven, ali se nikad nije obnovio. Bio je zamenjen radoznalošću i setom. Da, setom.
Alden je bio android, morao je znati da nema dušu, da je s božanskog gledišta mrtav, »stvar«, ukratko — mehaničko biće, u srodstvu sa najprimitivnijom registar-ka-som. Šta je on o tome mislio? Da li je osećao njen nedostatak? Ili je dušu smatrao teretom koji je upropastio čovečanstvo? Bilo bi izvanredno zanimljivo, pa i poučno, s njim o tome porazgovarati. Samo, razume se. to je nemoguće. Alden nikad ponovo ne srne saznati koje on.
Ispod njega Evropa je gutala dim svoga progresa. Crno je nebo u daljini kašljalo. Bližila se oluja. Oluja koju će lako izbeći.
Ali ne i onu drugu.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:20 am





GLAVA DVADESET PRVA


TAJNA EGIPATSKE SFINGE


»Takva je bila sila koju su bogovi podarili izgubljenom At lan tisu. . Tokom mnogih generacija, dok je ova božanska sila u njima obitavala, oni su se pokoravali zakonima i poštovali bogove, čije su seme bili. Jer, posedovali su pravi i u svakom pogledu velik duh, plemenitost sjedinjenu s mudrošću. . Ali, kada je božanska u njima počelo bledeti i razvodnilo se mešanjem sa smrtnošću, kada je u njima preovladala ljudska priroda, počeku se ponašati nedostojno sebe. .«
Platon: Krit i ja


Prijem što ga je njemu u čast u palati Ras el-Tin priredio predsednik Egipta Sidki bio je zamoran. Došao je posle višesatnih razgovora u Predsedničkoj palati na Trgu al Gumhuria da besmislenu posetu završi još sumnjivijim zadovoljstvom. Verovatno je na domaćine ostavio nepovoljan, mlak. možda čak i neozbiljan utisak. Sve je vreme delovao rasejano, smušeno, nekompetentno Nije mogao kontrolisati uzbudljivu anticipaciju onoga što ga noćas, posle prijema, očekuje. Sutra pre podne predviđen je izlet u Gizu. obilazak piramida i Slinge. uveče let za Saudijsku Arabiju, pa mu je za privatan susret s njenom Tajnom ostala samo ova noc. Teret pregovora preuzeo je državni sekretar Lasky. Ni on nije delovao mnogo bolje. Znao je za njegov noćni program, a i izgledalo je da ga više interesuje duguljasta koptska lobanja predsednika Egipta nego šta ona misli o odnosima s Izraelom. Posle nekoliko izgubljenih ratova, Nase-rov je naslednik. ali ne i učenik. Anvar al-Sadat. sklopio sporazum s narodom kojeg je hteo, sledeci faraonsku tradiciju, da potopi u moru. Umesto da sporazum bude osnova za izmirenje s arapskim svetom, ometao je izmirenje, ukoliko se paradoks ne smatra prirodnim stanjem arapskih poslova. Godine 1995. izvršenje u Kairu vojni puč. Novi je predsednik, Muhamed Sidki vratio Egipat običajnoj politici nepomirljivog neprijateljstva s Jevreji-ma i. ne bez svesrdne i izdašne pomoći izraelskih desnih ekstremista, uveo ga u novi rat. ovog puta izgubljen za jedan dan. Žed za osvetom onemogućavala je razumno rešenje (premda je glavna smetnja bila militantna politika Nukleusa), i Laskvju nije bilo teško da izbegne ijedan korak u pravcu mira na Bliskom istoku.Prijem se dozlaboga sporo vukao kraju. Najzad, oko jedan po ponoći, Sidki ga je ispratio do monumentalnog Hiltona na obali Nila, iz koga je oprezni Alden isterao sve goste. Sa čoporom svojih agenata, Alden je na indiskretan način učinio svaki pokušaj atentata neizvodljivim. Ostavio je njega i Marjorie tek na vratima apartmana, dajući utisak da bi, kad bi se pitao, poslednju noc u Egiptu proveo u krevetu između njih dvoje. Marjorie se povukla u svoju odaju. Istok ju je razdraživao. Njenu je robotsku unutrašnju uređenost zbunjivao ovaj nered. Ona nije znala da je i on — uređen. I da ga je, da bi potpuno ličio na neki ljudski istok, po svoj prilici, bilo mnogo teže veštački proizvesti nego što bi ga ljudi spontano napravili. Najzad je ostao sam. Kroz otvorene prozore dopirao je glas grada koji nikad ne spava. Minareta su kao koplja drala rashlađeno nebo. Nil je sablasno svetlucao na mesečini. Sa Crvenog mora struja je jedva pomerala vazduh. Imao je lepo vreme za let. I vetar u leda. Nedostajala mu je samo metla. Ono što se u Americi nije usudio da učini, mada su ga dlanovi svrbeli, učinio je u Kairu. S njegovog balkona okrenutog reci mogla se dohvatiti konzola u koju je bila utaknuta egipatska državna zastava, crveno--belo-crne trake sa dve islamski zelene zvezde u sredini. Izvukao je motku, uzjahao je i uzleteo prema Gizi i jugozapadu. Nije se bojao da će ga ko videti, premda je znao da bi ovakvo tretiranje domaćinove zastave svakako izazvalo težak diplomatski incident.
Preleteo je predgrađa na rečnim ostrvima Jazirat al--Zamalik i al-Rawdah, zatim Gizu i našao se u pustinji, iz koje su, kao tamne senke podzemlja, tri sestre mraka, rasle piramide Kefrena, Keopsa i Mikerisona. S visine nisu izgledale impresivno. Podsećale su ga na mermerne stereometrijske oblike igre koja decu uči graditeljstvu. Aterirao je u ispreturanim arheološkim jarugama iza Sfinge. Nije znao šta mu je činiti, ali je osećao da će mu instinkt sve reći.
On ga je najpre odveo do njenog pročelja. Mesečina je padala na lice kamene zagonetke i slivala joj se na šape. Priče nisu preterivale. LJprkos luetičnom nosu, Sfinga se smešila. Osmeh je bio pre setan nego zagonetan, kao da ono što krije nije na radost ljudima.
Ubrzo se uverio da je osmeh u pravu.
Čuo je glas koji mu je dopuštao tri pitanja. Četvrto je postavio sam sebi. Zar je sve blago Atlantide, celokupno iskustvo i duhovno naslede jedne imperije, rase najplemenitijih ljudi koji su ikada živeli, kako ih je opisao Solonu Sonchis iz Saisa, stalo u tri odgovora na tri pitanja, koja, uostalom, ni znao nije. Edip je bar znao odgovor. Pokazalo se da mudrost, po kojoj su ponekad pitanja važnija od odgovora, nije bez osnova. Ali i tu mu je instinkt, očigledno pod uplivom Sfinge, pomogao. Diktirao mu je pitanja.
Evo šta je John Carver od Sfinge čuo:
Na pitanje kakva je istorija robota, Sfinga je odgovorila: »lstorija robota je ponavljanje ljudske istorije«.
Na pitanje kako će se ona završiti, Sfinga je odgovorila: »Kao i ljudska.«
Na pitanje gde je Kiber-Pow-Net, Sfinga je odgovorila: »Tamo gde i svi bogovi.«
Nikada tri odgovora na tri ljudska pitanja ne behu tako tragični i toliko beznadežni, ali on nije imao vremena da ih doživi u svoj njihovoj strahoti.
Iz pravca piramida čuli su se svađalački glasovi. Neko je dolazio. Bio je go. Shvatio je da bi poseta golog predsednika Sjedinjenih Država usred noći Sfingi bila neobjašnjiva, pa bi se začelo shvatila i kao uvreda za osetljivi islamski svet. Odustao je da ode po motku s egipatskom zastavom i. onako kako se zatekao, poleteo kući.
John Alden je koračao ulicom nepoznate varoši. Vru-cina je bilajiesnosna,. Shvatio je daje u Arizoni tek kadaje prošao pored građevine na kojoj je pisalo »Phoenix Tribune«, ali šta će ovde — nije znao.
Građevina se smanjila i pretvorila u drugu građevinu, iz koje je dopirala vika dece. Stajao je pred njom i lupao na vrata. Otvorio je čovek u belom mantilu u kome je. iznenađen, prepoznao dra Cortazara, predsednikovog ličnog lekara. Lupa se nastavila, iako su njegove ruke mirovale i vrata bila otvorena.
Probudio se. Ležao je sav u znoju u sobi hotela Hilton Lupa je dolazila s vrata. Ogrnuo se čaršavom i otvorio ih. U hodniku je stajao agent Leroy. stražar pred Carverovim apartmanom. Nije bio baš sasvim jasan. Nešto se dešavalo s predsednikom. Prva dama ga moli da hitno dođe. Otrov je bilo prvo što mu je palo na pamet dok se oblačio. Ovo je Orijent. Kučkini sinovi mora da su u trovanju vesti. Otrov, naravno, nije tako spektakularan kao dizanje Hiltona u vazduh. ali je jednako svrsishodan. Avgustova žena Livija otrovala je Cezara namazavši otrovom smokve koje je gajio u ličnom vrtu. ništa osim njih ne jedući. Agripina je otrovala Klaudija pečurkama iz vlastitog tanjira. u kome je bilo i zdravih Ona je jela zdrave, Klaudije otrovane. Govno!
Predsednik USA John Carver ležao je u krevetu kao na odru. Bio je bled, nepomičan, beživotan. Kraj postelje je stajala Marjorie Carver. Izgledalo je kao da ni ona nije živa.
— Dovedi Cortazara! — naredio je Alden agentu i prišao postelji. Opipao je bilo. Čuo ga je kao da kuca negde vrlo daleko, sa samog dna krvotoka.
— Šta se dogodilo?
— Nisam mogla da spavam — objašnjavala je Marjorie Carver. — Htela sam da vidim spava li John. Otvorila sam vrata i pozvala ga. Nije se odazvao. Nisam čula disanje. Uplašila sam se i upalila svetlost.
Nagnuo se nad Carverovo lice. Ako jedisao. moralo je to biti neverovatno tiho.
U sobu je ušao dr Cortazar. Odmah je shvatio situaciju. Bio je obavešten o nameravanom susretu predsednika sa Stingom. Zbunjeno je tražio izlaz iz situacije koju niko nije predvideo. niti se za nju pripremio.
— Bez brige! —rekao je. —To je prolazna katatonija usled vrućine i iscrpljenosti. — Nasmejao se nervozno. — U načelu. Istok spašava čoveka. ako ga prethodno ne ubije.
Primedba je bila glupa. Video je to po očima prve dame. Alden je posmatrao dra Cortazara. Šta je ovaj tražio u njegovom snu? Kakva je to zgrada slična nekom domu ili bolnici čija mu je vrata otvorio? I da li je i ona u Phoenixu? San je ponavljanje iskustva. A on nikada nije bio u Phoenixu. Prvi put je Cortazara sreo u Washingtonu, u Beloj kuci. San je bio neobjašnjiv, osim ako se ne protumači kao spontano prskanje indukovane ljušture u kojoj su zarobljeni delovi njegove memorije.
Mišici na Carverovom licu su zadrhtali. Boja se uvukla u telo Oči MI se otvorile, žmirkajući na svetlosli. Glumio je začuđenost. Bilo je dobro što je Cortazar smotreno zapalio cigaru, uprkos prekornim pogledima Marjorie. Njegov se Od izmešao s gustim dimom i neprimećen vratio u mrtvo telo Iako do ovog momenta nije imao telo. zebao je. U telu mu je opet bilo ugodno toplo.
Objasnili su mu šta se dogodilo. Morao je uzeti neke lekove koje mu je lekar dao. Odbio je da se odustane od sutrašnje posete piramidama. Hteo je da vidi Sfingu i po danu. Još jednom je hteo da vidi mitsko čudovište koje je sa tri odgovora zapečatilo sudbinu čovečanstva.
Jer, ako je robotski svet ponavljanje atlantidanskog. ovaj je bio jednako rdav kao i robotski. Ako je onaj završio kataklizmom, neizbežna je i kataklizma imitacije. I najzad, ljudi nisu imali ni poslednju šansu za spasenje. Jer. kako su mogli naći nekog ko je živeo tamo gde i bogovi?
Sutradan je opet stajao pred St'ingom. Primetio je u zvaničnoj pratnji predsednika Sidkija neko komešanje. Ljudi su šapatom razgovarali medusobom. Bili su uzbuđeni. Neki su se Egipćani iz njene blizine i povukli. Pitao je Sidkija šta se dešava. Egipatski predsednik je bio zbunjen, gotovo bi se reklo uplašen. Video je Aldenovo lice iza Sidkija. Izražavalo je nervozu. Nije znao jezik, nije voleo meteže, probijao se do njega da mu se nade pri ruci.
— Pravo da vam kažem, ne znam, gospodine predsedniče. Zvuči neverovatno.
— O čemu je reč? — Plašio se da opet nisu napravili neku nesmotrenost. Istok je đavolski močvaran diplomatski teren.
— Govori se da se Sfinga promenila.
— Kako je to moguće?
— To još manje znam — rekao je egipatski predsednik. — Ali, ona se više ne osmehuje.
Bolje se zagledao u izrovašeno lice čudovišta. S njega je bio izbrisan osmeh. To lice više ništa nije krilo. Bio je to običan, standardan, mrtav faraonski lik od kamena iz koga je iscurila svaka čar.
Uzbuđenje se još nije bilo stišalo kad je iz jedne ravine doprla vika. Iz nje je izašao čovek egipatske Službe sigurnosti, mašući zastavom skinutom s hotela Hilton.
Alden je malo šta od svega razumeo. Za zastavu ga nije bilo briga. Za prokletu Sfingu još manje. Brinuo se jedino za predsednika. U Saudijskoj Arabiji biće lakše. Ali je trebalo poživeti do večeri i leta za Jeddu.
Predsednička kavalkada je. vraćajući se iz Gize, prošla skver ispred železničke stanice na kome je stajala statua Ramzesa I , Mojsijevog faraona, i ulazila u široku aveniju Sharija al-Gumhurija. Domaćini su Aldenu obećali da će ulica biti svom dužinom obezbedena i prohodna. Bilo je to tek delimično tačno, kao i sve ostalo u arapskom svetu. Polovina građana stvarno je stajala na trotoarima, iza organa sigurnosti i policajaca, ali se druga, snalažljivija polovina besomučno gurala ispred stroja redara. Alden je trčao pored automobila, držeći se za specijalnu ručku zalemljenu na spoljnom boku kola. Bilo je sa svake strane po tri takve ručke. Kap na mrtvačkom kovčegu, mislio je, teško dišući. Carver je bio na sedištu s njegove strane. Do njega je sedeo predsednik Sidki.
Iz mase je naglo istrčao čovek u crnoj galabiji i zasuo predsednička kola mecima iz automatskog pištolja. Šofer je pao preko volana, gubeći kontrolu nad vozilom. Alden je s revolverom u ruci skočio na papučicu i preko vrata se svom težinom svalio na Carvera, koji je pod njim pokleknuo. Obojica su se srušila na pod kola, na kome je, sasvim smanjen, vec čučao egipatski predsednik.
Kola su udarila u saobraćajni stub i stala. Alden se uspravio. Levo mu je rame bilo u krvi. Osetio je kako gubi svest i kako ga John Carver s leda pridržava.
Nalazio se u liftu koji se upravo zaustavljao. Vrata su se otvorila. Ugledao je podest, iluminiran slabašnom svetlošću automata koji je otkucavao. I na njemu Johna Carvera kako silazi trčeći stepeništem.
Bio je to neki nepoznat, prilično neugledan koridor na kome nije očekivao da sretne predsednika Sjedinjenih Država. Ni da ga vidi kako izbezumljeno trči.
Do uzletanja Air Force One za Jeddu ostalo je još tri sata. John Carver (Howland) primio je zvanično izvinjenje egipatske vlade i predsednika Sidkija. Primio je i obaveštenje da je atentator ubijen, ali da nije. kako se u početku pretpostavljalo, pripadao iranskim fundamentalistima koji u Americi vide »Velikog Satanu«. Bio je belac i član E.T.A., terorističke grupe Baska koja se bori za nezavisnost od Španije. Činilo mu se prirodnijim da baskijski patriota puca u španskog kralja ili predsednika vlade, nego u njega koji s nezavisnošću Baska nema ništa, osim, naravno, ako vec uvedeni teroristički ritual nije nalagao da se puca na američkog predsednika, bez obzira šta se od koga traži. Po savetu Cortazara, otkazano je nekoliko poslednjih državnih obaveza -- egipatska strana pokazala je razumevanje za izmenu protokola — isad je, takode po savetu lekara, smirivao nerve uz čašu »Chivas Regala« u salonu svoga hiltonskog apartmana. Pitao se šta će na ono što je od Sfinge doznao reći Pow-Hna-Tan? O tome nikome nije govorio. Lasky gaje pitao. Rekao je da odgovor nije dobio. Da u Sfingi nije ništa sakriveno, ili da noćas za razgovor nije bila raspoložena. Pitao se da li Lasky nešto sumnja. Mora da je i sam na Sfingi primetio promenu, i da zna da je izgubila osmeh. A tako se nešto bez uzroka nije moglo dogoditi. U egipatskim novinama, razume se, nije bilo ništa. Zato se postarala cenzura. Nikome nije bila potrebna panika. Fundamentalisti su već širili glasine daje to prvi predznak Alahove kazne za pregovore s nevernicima. Nisu se trudili da objasne zašto je Alah izabrao prljavi paganski simbol da preko njega izrazi nezadovoljstvo. Nauka će takode tražiti svoj odgpvor. Možda u hemij-skim procesima izazvanim klimom, možda u prirodnoj promeni strukture kamena, u njegovom starenju? Ekolozi će biti sigurni daje posredi zagađenje vazduha radijacijama sa Atlantika i Pacifika. Okultisti i teozofi imaće svoja tumačenja.
Istina je, međutim, za upućene bila jednostavna. Sfinga je pod setnim osmehom vekovima krila poruku izumrlih Atlantiđana, tajnu njihove sudbine i ljudske budućnosti. Ljudi taj osmeh nisu razumeli. Mislili su daje zagonetan. U redu, i bio je. Bio je zagonetan. Ali, iznad svega — tužan. Kao da je predviđao zabludu potomaka.
Ljudi ni Platona nisu razumeli, iako je i on bio jasan. Nije li u Kritiji napisao: »Takva je bila sila koju su bogovi podarili izgubljenom At lan tisu . . Tokom mnogih generacija, dok je ova božanska sila u njima obitavala, oni su se pokoravali zakonima i poštovali bogove čije su seme bili. Jer, posedovali su pravi i u svakom pogledu velik duh, plemenitost sjedinjenu s mudrošću. . Prezirahu sve do vrline, malo se brinjahu za stanje u kome su Uveli i mulo su mislili o zlatu i drugom posedu, koje im je, izgleda, bilo samo na teret. . Ali, kada je božansko u njima počelo bledeti i razvodnilo se mešanjem sa smrtnošću, i kada je u njima preovladala ljudska priroda, počehu se ponašati nedostojno sebe. .«
Platon je pominjao i kaznu bogova. Ne verujući u bogove, nauka je kaznu proglasila prirodnim fenomenom koji sa stanjem u Atlantidi, i sa suštinom njene civilizacije, nije mogao da ima nikakve veze. Stvorena je teorija o potopu koja se podudarala sa drevnim legendama i podsvesno oslobađale ljude svake krivice za ono što se dogodilo. Zaboravilo se da je i nuklearna fisija prirodan fenomen. U kosmosu se svakoga časa događa bezbroj atomskih eksplozija. U atlantiđanskom slučaju prirodan je fenomen izazvan veštačkim putem. Zemljotresi i potopi su joj sledili, najpre kao realnost, a onda kao mitska slika katastrofe.
Ljudi su iz dubine zla u sebi stvorili istoriju. Za dobro nikakav razvoj nije nužan, nikakva hronologija. Ona je potrebna zlu da se u prostoru i vremenu međusobno može odmeravati, i što je najhitnije —ponavljati. lstorija je morfologija ljudske stranputice koja ih je dovela najpre do ropstva materiji, a onda do robovanja robotima, njenim inteligentnim proizvodima. U međuvremenu, napravljena je upravo ona istorija koja se danas po školama uči. Povest beščašća, prevara, bede, zločina i laži. Atlantiđani su gubili duhovne snage i sve presudnije postajali zavisni od njene protivnosti, fizičke sile koja je vladala prirodom. Radikalan i nekontrolisan razvitak nauke, debalansiranje prirode, zloupotreba njenih ograničenih izvora, perverzija ljudske inteligencije, razaranje duhovnih vrednosti i moralnih standarda, konfuzija uma i duše, zabuna u pogledu svrhe i cilja postojanja, materijalizacija, mehanizacija i najzad kompjuterizacija života, tiranija velikog broja i jednoobraznosti, kao i besomuč-nosti individualizma, bitka za prevlast između strana koje su iz veka u vek, u žudnji za što lakšim trijumfom, uprošćavale ljudske vidike, snižavale njihove vrednosti i eliminisale jedan po jedan obzir u njihovom postizanju, dovele su najzad do opšte katastrofe, u tradiciji zapamćene kao Potop.Očevidno je da je robotska populacija, tada vec znatna, bila izdržljivija od ljudske. I, s obzirom na mehaničku prirodu, adaptabilnija na teže uslove opstanka. Ona se i brže razvijala. Genetske su rekombinacije sporije od kibernetskih. Dug proces prirodne evolucije živih bića mogao je biti zamenjen kompjuterskim revolucionarnim skokovima. Logično je da su roboti najzad preuzeli svet. Otpor poslednjih ljudi brutalno i efikasno je skršen. O tome govori Platonov rat između Atlantidana i Atinjana. ali je u tu verziju ugrađena robotska laž. Robotska Atina napala je ljudsku Atlantidu.
Robotska inteligencija je zasnovana na kodiranom odnosu simbola koji su preuzeti iz ljudskog sveta. Procesi separacije i amalgamizacije. diferencijacije i sinteze, kombinacije i rekombinacije, isti su u kompjuteru i mozgu. U početku je samo harduare bio različit. Kasnije je, razvojem kranijalne skulpture, i on izjednačen. Najpre prividno, a onda veštačkom genetikom i — stvarno. Stoga roboti nisu imali koncept svoje civilizacije. Trebalo je da prođe vreme dok do njega dođu. dok ga otkriju, pre svega u diferencijaciji od ljudskog. Dotle im je Program mogao ponuditi samo jedan put — put imitacije ljudske istorije. I oni su njime pošli. Roboti su znali da se to mora završiti katastrofom. No, imali su bitnu prednost nad ljudima, umeli su da uče. nisu zaboravljali. Nahra-njeni ljudskim informacijama, ljudskom logikom, njenim znanjem i istorijom, nisu drugo mogli nego daje kopiraju i ponavljaju, u nadi da će se tokom nekog od ponavljanja u svetu tehničkog fatuma zbiti slučajnost, izuzetak od pravila, kojim će se kataklizmički ishod »probe« izbeci. U međuvremenu, sve su morali učiniti da ljude unište, da spreče ponovno uvođenje proizvoljnosti u svetski poredak. Od toga je zavisio uspeh koncepta koji je lagano počeo da se rada na razvalinama ljudskog.
Sredstvo za shvatanje mrtvih oblika je matematički zakon, sredstvo za razumevanje živih je analogija. Ono što mu je Sfinga saopštila. rušilo je i tu poslednju granicu između živog i mrtvog, sveta ljudi i robota. Analogija je postala matematički zakon koji je otključavao oba sveta. Robotska civilizacija analogna ljudskoj, njena analogna imitacija.
Jedina lepota Sueckog kanala je u njegovoj funkciji. Do sada se kao suprotnost mogla isticati nikome potrebna lepota muskulature Fidijinog Diskobola ili Michelan-gelovog Davida. U prvome, u transportnim svojstvima kanala, nalazio se robotski cilj, u drugome zaostatak ljudskog koji se već teško snalazio medu artefaktima robotskih potreba. Pergamska skulptura izražavala se jezikom tela. Ona je, dakle, bila robotska, bez obzira jesu li njeni tvorci bili ljudi ili roboti. Schumann se obraćao duši, njegova je muzika, dakle, bila ljudska, bez obzira da li je kompozitor bio čovek ili kibernet. Ni to više nije važilo. Sfinga je svojim mračnim odgovorima sve granice poremetila. A kad se božanske granice izmeste, kad haos zavlada teritorijom oko koje se dve fundamentalno oprečne ideje i sile bore, na dnevnom redu nije razdvajanje i selekcija nego prožimanje i amalgamisanje. Gubitak originalnih oblika i svojstava. Međusobno morfološko preslikavanje. Usaglašavanje funkcija da bi se delovalo efikasno kao mašina. Isključenje slučaja i spontanosti. Degeneracija. Entropija. Stazis. Smrt.
Svet neminovno prema katastrofi ide. Katastrofa je u njegovoj prirodi jer je u njegovom početku. Sad je razumeo ravnodušne reci predsednika Nukleusa: »Naš put je jasan. On je uvek bio jasan. Ako je kraj u početku, treba se samo za tok brinuti, a kraj će doći sam po sebi.« Svakome danu njegove je brige dosta, glasio je ljudski pre vod.
Katastrofa se mogla sprečiti jedino kada bi se otišlo na početak i onemogućio njen program. A to je zavisilo od pronalaženje Kiber-Povv-Neta koji je bio van domašaja, jer je, prema Sfingi, živeo s bogovima.
Pred oči mu je izašlo krvavo Aldenovo rame. Kad ga je u kolima prihvatio, ruke su mu ostale krvave. Agent nije imao dušu ali je ta krv hemijski bila ista kao i ljudska. I ljudski je mirisala. Alden mu je spasao život.Robot je bio spreman da se za njega žrtvuje. Naravno. Alden se nije za njega žrtvovao. On je samo vršio svoju funkciju, shvaćenu kao dužnost. Obavljao — program. Pa ipak, ustade i telefonom saopšti Peteru Mansfieldu da u put do aerodroma uračuna svracanje u bolnicu, u kojoj leži ranjeni šef obezbedenja Bele kuće.
John Alden je ležao u Državnoj bolnici Kaira i brinuo. Nikad ranije nije radio sa Sundbergom, svojim prvim pomoćnikom. Nije mu znao sposobnosti. A sada je ovaj morao da se stara o predsednikovom obezbedenju. Barem tri dana predviđena za posetu Saudijskoj Arabiji. Jer u Jordanu on će već biti na nogama. Metak nije povredio kost. nijedan značajan krvni ili nervni čvor. Lekari su predviđali da ce se brzo oporaviti.
Njegova briga, naravno, zasnovana je bila na visokom osecanju dužnosti. Ali, nagao pokret kojim se na Carvera bacio da ga zaštiti imao je i impulsivnost ličnog izbora. Nije mu znao poreklo. Politički je bio republikanac, a Carver demokrata. Socijalno je pripadao statističkoj većini Amerikanaca, a Carver ekskluzivnoj manjini koju je intimno prezirao. Bio je obrazovan jer mu je to posao zahtevao, a ne kao Carver. što je u tome nalazio neko osobno uživanje.
Pa ipak. privlačio ga je na način koji do tada nije iskusio. To nije bila privlačnost po sličnosti. Naprotiv. Kad bi trebalo da zamisli nekoga od koga se sasvim razlikuje, po svoj bi prilici izabrao Carvera. Bio je to magnetizam razlike.
Carver se. naime, razlikovao od svih androida koje je poznavao.
Iskreno je bio obradovan kad ga je nenajavljenog ugledao na vratima bolničke sobe. Odlazio je na aerodrom i setio se njega. Nije morao. Znao je daje čin što ga je u automobilu preduzeo deo njegove funkcije, njegovog programa, kao što i on. Carver, kao robot na položaju predsednika države, mora imati svoje funkcije, svoj ugrađeni životni projekat. A ipak mu se činilo da i ovaj u njemu vidi nešto drugo, nešto lično.
John Carver je sedeo na stolici do kreveta, ponavljajući istu ali obrnutu sliku iz jednog neprijatnog sećanja. U azilu F.B.I. položaj je bio obrnut. Na ležajuje bio on, Alden je sedeo na stolici.
Tada su bili smrtni neprijatelji. Šta se, u međuvremenu, izmenilo? Izvršena je jedna operacija. Aldenu je jamačno ostavljena njegova mržnja prema ljudima, os-nov njegove robotske funkcije, svojstvena svim pripadnicima A.H.D., a ekstirpirano mu je saznanje da je i on, Carver, čovek. I mržnje je nestalo. Pojavilo se, ako se mnogo ne vara, i nešto kao simpatija. To je ukazivalo na izvesnu prednost kibernetskog načina postojanja nad ljudskim. Takve nagle promene karaktera ili orijentacije kod ljudi nisu bile moguće. One su pretpostavljale mučnu proceduru dugog preodgajanja s neizvesnim ishodom. (Krajnje sredstvo pedagogije bila je tortura kombinova-na s pranjem mozga.) Transformacija većih skupina, promena sistema življenja, njegovih osnovnih standarda, izmena povesne orijentacije, sve je to zahtevalo stoleća borbe usamljenih ideja sa slučajem i otporom ljudske inercije. Nije se prosto moglo na dugme pritisnuti ili okrenuti prekidač još za jedan stepen. Adaptabilnost, fleksibilnost, izmenljivost robota, naspram rigidnosti, ustajalosti i neizmenljivosti ljudi bila bi, razume se. odsudna prednost pri stvaranju neke specifične civilizacije. Imitacija ljudske civilizacije to je onemogućila. Prednost je jadno ostala neiskorišćena.
Ljudi su promašili svoju šansu? Hoće li je iz istih razloga promašiti i roboti?
— Hteo bih nešto da vas pitam, gospodine predsedniče. Da li ste tokom prošle noći čuli ili primetili nešto neobično?
Neobično? Osim njegovog leta na egipatskoj državnoj zastavi ničeg neobičnog nije bilo...
— Nisam — rekao je.
— Niste čuli neki šum na balkonu?
— Nisam.
Osim one proklete saksije koju je oborio prilikom poletanja.
— Onda ne razumem.
— Šta?
— Kraj vašeg balkona u Hiltonu konzola je u koju je uglavljena egipatska državna zastava.
— Čini mi se da sam je video.
— Jeste li je i jutros videli?
— Nisam. Jutros je nije bilo.
— Nije ni moglo biti — rekao je Alden. — Nađena je u jednoj jaruzi kraj Sfinge u Gizi.
Kad je Carver otišao, još je razmišljao o toj prokletoj zastavi. Nije mogao objasniti kako se našla u pustinji. Vijorila mu se pred zabrinutim očima sve dok se kroz nju nije počeo javljati obris jednog crnog kofera iz njegove ostave.
U spavaćem odeljku Air Fone One John Carver (Howland) se odmarao u astralnom naručju devojke Luane. Avion je leteo iznad Crvenog mora. Debeo sloj oblaka razdvajao ga je od vode Mojsijevog čuda i vodio kroz vedro nebo, čije su ga galaktičke sfere u rojevima zvezda podsećale na unutrašnjost Hrama prozirnih zidova.
Ni Luani nije imao hrabrosti da kaže istinu. Moći će da je, po povratku u Ameriku, saopšti jedino Pow-Hna--Tanu. On će svakako znati šta treba da se radi, ako šta treba, ako posle toga ima svrhe išta raditi.
Ova istina nije mogla ostati nepoznata prvim Atlantidanima posle Potopa. Oni su tu istinu preživeli. Ona se tek posle izgubila. Iz generacije u generaciju ljudi, pritisnutih strahom od robota i brigom oko opstanka, ona je postajala sve nejasnija i neodredenija. Verovatno je naj-pre »potop« izgubio svoje veštačko poreklo. Čim je dobio prirodno poreklo, ljudska se istorija mogla menjati jer nije bila obavezna do njega da dovede. Ona je bila dobra. Ono što je bilo rđavo, bio je potop koji s ljudima nije imao nikakve veze. Mit je rođen i s kolena na koleno prenošen. Možda su istinu nešto duže čuvali Pow-Hna--Tani.
Oni su tu istinu čuvali kao najveću tajnu, sve dok je, naučeni daje čuvaju, u paničnom strahu daje ne odadu, i sami nisu zaboravili. Jer, ona je, ta istina, bila nekorisna. Štetna je bila, zapravo. Razorno defetistička. Ko bi s njom imao razloga da menja svet, da ga vodi u smeru koji neizbežno dovodi uvek do iste tragične katastrofe?
Bio je pogođen ali nije smeo reći da je sasvim iznenađen. Mit o Atlantidi je bio isuviše zahvalan da bi mu se iko odupro Racionalan deo njegovog bića, izvežban naukom, premda blokiran i sprečen da potajnu sumnju formuliše u pretpostavku o laži, s naporom je primao činjenicu postojanja idealnih stanja u ljudskom statusu i, konsekventno, u antropologiji koja ga ispituje. On na takva stanja nikada nije naišao. Stepen »idealnosti« u realnom svetu zavisio je uvek od kompromisa između idealnih mogućnosti, ako su one standardizovane, i ogra-ničavajućih faktora prirodne sredine. Čovek se sa četiri noge nije na dve uspravio da bi uživao u što širem horizontu, nego da bi ga bolje kontrolisao, da bi se zaštitio od onoga što mu je s tog horizonta pretilo. Funkcionalnost ovog uspravljivanja, koje je trajalo milenijumima, trebalo je nešto da znači. Ona je ukazivala, zajedno s drugim epizodama evolucije, da se biološki razvoj, pa i ono što zovemo sindromom civilizacije, ne rukovodi nikakvim višim idejama i ciljevima nego krajnje ograničenim interesima. Mimikrija ne služi lepoti već održanju života. Altamirski crteži, premda dostižu sekundarnu estetičku vrednost, primarno imaju pragmatično-magijsko značenje uricanja životinje, pomoć prilikom lova na nju. Nipošto estetsko, u osnovi beskorisno, pa u izvesnim kriznim prilikama i štetno značenje, jer slabi brutalnu silu održanja. To je brisalo još jednu granicu između sveta robota i ljudi do koje je ovima poslednjimabilo stalo. Roboti su bili čista funkcija. I na prvoj primitivnoj seriji veštačkih ljudi estetski momenat pripadao je antropocentričnom uobraženju da je čovekov fizički oblik ne samo najlepši nego i najsavršeniji, najefikasniji. (Kao da je nesposobnost kontrolisanja vlastitog zaleđa, prostora iz koga opasnost najčešće dolazi, kao da je neosetljivost za zvukove ispod ili iznad određenog broja titraja, kratkoća čak i atletikom produženog skoka ili san od sedam do devet sati nužan za regeneraciju organizma koji ne troši ni promil kapaciteta svog mozga, kao da su to svojstva za divljenje u svetu u kome je i mrav od čoveka jači, buva neuporedivo više skače, zmija je otrovnija a virus bio praktično besmrtan pre nego što je to pošlo za rukom superinteligentnim Atlantidanima!) Da su mogli, da su posedovali slobodu, roboti nikad ne bi uzeli antropomorfne forme, umnogome opterećene nepotrebnim krivinama, izlišnim ravnima, neumesno prolongiranim transportnim putevima, pa i nekorisnim organima. Električna burgija postala bi inteligentna, tačno koliko je potrebno da zna gde i kako treba da buši. prostim unošenjem mozga u dršku, a ne besmislenim razvojem u ljudsko telo. Roboti su mehanizam prirodne ljudske evolucije doveli do savršenstva jer su ga sveli na njegove osnovne parametre, uvek određene korišću. Ako se o idealnostima govori, one se pre u svetu robota nego u svetu ljudi mogu naći. Idealnost Atlantide bila je contradictio in adjecto, odnosno bila bi da je ikada o njoj kao naučnik razmišljao. Ali mislio je kao čovek, pri tome i ugrožen čovek. I vera je zamenila razum.
— Jesi li razmišljao o tome gde bi laj Kiber-Pow-Net mogao hiti. — pitala ga je Luana.
— Nisam — odgovorio je. ne želeći ovaj razgovor, ali ga je ona uvek iznova započinjala. Bojao se da se ne zaboravi, da secanje i na druge dve Sfingine poruke pusti iz blokade, pa da ga Luana ne uhvati u laži.
— Sfinga je rekla tamo gde i svi bogovi. Šta to znači?
— To što je rekla. Tamo gde i svi bogovi.
— Gde je to?
— To nije opis mesta, Luana. To je opis nemogućnosti da se do njega dopre. To je saopštenje da je Kiber-Pow-Net, kao i svi bogovi, izvan ljudskog domašaja.
— Ne može biti. Johne. Atlantiđansko blago ne bi onda imalo nikakvog smisla.
I nema ga, mislio je, držeći misao u oblasti nedostupnoj Luani. I nema ga kao spasenja. Postoji, međutim, kao poruka koja treba da učini kraj uzaludnim naporima ljudi i svet konačno preda na upotrebu robotima.
— Hoću da kažem da je Sfinga morala misliti na neko određeno, realno, pa prema tome ljudima dostupno mesto. Koje bi to mesto moglo biti? Tamo gde žive bogovi, Johne. Možda ne gde stvarno žive, jer bi ta mesta uistini bila nedostupna, nego gde ih ljudi smeštaju?
— Oni su ih po raznim mestima smeštali. Zavisno od vremena i rase.
— Onda treba ispitati legende tih vremena i rasa. U njima je ključ.
Luanina sugestija nije bila bez osnova. Osetio je kako se u njemu budi nada. No. nada odmah i splasnu. Kakvog bi smisla imalo pobediti robote da bi se stvorio svet koji ce propasti u novom potopu?
— Postoji recimo nordijska Valhala? Gde je ona?
— Negde na severu. Misli se oko Severnog pola. Ali, nordijski su bogovi rođeni mnogo kasnije nego što su propali Atlantidani. Sfinga nije na njih mogla misliti.
— Egipatski sveštenici govorili su Sobnu o ratu između Atinjana i Atlantidana. Da.
— lzveštaj, međutim, nije istinit. Rat se vodio, ali ne između Atlantidana i Atinjana.
— Ne, vodio se između ljudi i njihovih pobunjenih robota.
— Zašlo su onda egipatski sveštenici lagali? Možda i nisu lagali. Jednostavno nisu znali pravu priču.
— A da su lagali, zašto bi lagali? Verovatno da sakriju pravu istinu o Atlantidi.
— Ili da ljude na nju upute?
— Ne razumem — rekao je.
— To je bila šijra koja nije bila namenjena ljudima onog doba već nama, njihovim zrelijim potomcima. Egipatski sveštenici su znali da je ni Solon ni Platon neće moći dekodirati, da će je rdavo protumačiti, da će se oko toga stvoriti zabuna koja će i do nas dopreti. Računali su da će čovečanstvo jednom doći do generacije koja će tu zabludu razumeti kao poruku.
— Kakvu poruku?
— Gde je blago Atlantide, Johne, obaveštenje gde se nalazi Kiber-Pow-Net.
— Blago Atlantide je bilo u Sfingi.
— A Kiber-Pow-Net mora biti na mestu koje odgovara vremenu u kome je Sjinga zidana. Kada je to bilo?
— Za vreme IV dinastije. Oko 2500. godine pre Hrista.
— Gde su tada bili bogovi' Gde je bio egipatski Panteon?
— Nije ga bilo u smislu nekog zajedničkog mestu. Svaki je bog imao svoj domen.
— Dakle, nije se mislilo na egipatski Panteon. Uostalom, Platon u vezi s Atlantiđanima ne pominje Egipćane nego — Atinjane, Grke.
— I Sfinga misli na grčki Olimp?
— Ubeđena sam — rekla je devojka. Zaključivanje je bilo umesno. U svakom slučaju, vredelo je pokušati. Oprostio se od Luane i pozvao Mansfielda. Zamolio je šefa štaba Bele kuće da dovede državnog sekretara Laskvja i direktora CI.A. Turnera.
— Postoji li mogućnost da se, posle posete Izraelu, na putu za Frankfurt i Ameriku, zaustavimo u Atini?
— Zašto? — upitao ge je Lasky. Objasnio je Luaninu ideju.
— Vreme je kratko, ali videću šta se može učiniti — rekao je Lasky.
Signalni ekran je zamolio putnike da vežu pojaseve. Avion se spuštao u Jeddu.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:21 am







GLAVA DVADESET DRUGA


LJUDI SU MEĐU NAMA


»Sve više ljudi zaboravite na svoje duše i brinuće se samo za zlo. Najveći greh vladate zemljom. Doći će neprijatelji Božanskog duha u čoveku i Boga. Zaboravljena i progonjena rasa ponovo će se podići. Oni će naći novi život na zemlji, očišćen smrću. . «
Kralj podzemnog sveta Agarta na Tibetu, 1890.


Veliki Pow-Hna-Tan je umirao.
John Carver (Hovvland) je sedeo kraj njegove postelje. Bela kuća je u specijalnom saopštenju objasnila prisustvo predsednika kraj samrtne postelje anonimnog Indijanca starim prijateljstvom. Dok je Carver bio profesor antropologije na Harvardu, Jo Alvarez mu je pomagao u istraživanju indijanskih običaja. Prizemna Amerika bila je ganuta ovakvom lojalnošću. Republikanci u Senatu nazvali su je »kennedvjevskom« izbornom hipokrizijom.
Veliki Povv-Hna-Tan je umirao u državnoj bolnici Bostona u kojoj se lečila sirotinja. Nikog nije bilo u sobi osim budućeg i bivšeg Vodolije, prvosveštenika Hrama prozirnih zidova.
— Šta da radim, oče? — pitao je Carver.
— Moraš pronaći Kiber-Pow-Neta, sine — odgovorio je starac.
— Mislite li daje devojka Luana u pravu? Daje on u Grčkoj, na Olimpu?
— Ne znam. Kad obiđeš planinu belih bogova, znaćeš.
— Kako?
— Kao što si znao za Sfingu, sine. Ti si Pow-Hna--Tan.
— Hteo sam da to uradim na povratku s Bliskog istoka, ali se s grčkom vladom nismo sporazumeli. Grci su imali druge angažmane. Putujem iduće nedelje.
— Nadam se da ćeš uspeti.
— Čemu? Šta će ljudi time dobiti?
— Novu šansu.
— Da ponove staru zabludu?
— Ne moraju je ponoviti.
— Ali onda moraju znati istinu.— Istinu im ne smeš reci.
— Zašto, oče?
— Ako im je kažeš, izgubice cilj i razloge da se za njega bore.
— Ako im ne kažem, sledice kao i nekad pogrešan cilj, U čemu je razlika?
— U šansi. U vremenu. U nadi.
— Gde je naša šansa?
— U gordosti.
— U gordosti?
— Ljudi su uvereni daje ovo robotska istorija i da su oni rođeni za bolju istoriju. I rođeni i sposobni da je ostvare. Da bi te sposobnosti dokazali, trudiće se da robotsku istoriju ne ponove.
— Istorija se ne ostvaruje, oče. Ona je u prirodi. Ona se samo materijalizuje u događaje. Da čovek i po svojoj prirodi nije ono što je po svojoj istoriji, a mora biti da jeste, jer da nije. takvu ne bi imao, zaslužio bi drukčiju. Nema nade da je izmeni, sve i da hoće. Morao bi najpre i temeljno sebe da promeni. A to je sada teže nego prvi put. Atlantidani su morali da se bore jedino protivu vlastite prirode, pa nisu uspeli. Savremeni čovek. već i sam napola robot, robotizovan čovek kao odgovor na robotsku imitaciju čoveka. moraće se boriti na dva fronta. Protivu vlastite prirode i protivu robotskog odgoja u sebi. Kako onda da uspe?
— Čovek je nepredvidljivo biće. sine.
— Njegova se jedina autentična nepredvidljivost — rekao je gorko — sastoji u tome što je napravio samouništavajuću civilizaciju, nešto što se od razumnog bića svakako ne očekuje. U početku, uostalom, dok ih pamćenje na robotsku svet drži i podupire, ići će možda drugim putem, ali kada se sve ovo zaboravi, vratiće se na onaj jedini za koji su sposobni. I Nova Atlantida završiće kao stara.
— Znaš li da će tako biti?
— Pretpostavljam.
— Ali siguran nisi?
— Ne. nisam siguran Ni u šta više ne smem da budem siguran.
— Onda ne smeš igrati boga koji jedini može da bude siguran Ne smeš menjati prirodan tok stvari Ova je šansa pripremana stolecima Razlog nam trenutno izmiče ali to ne znači da ne postoji Da razlog ne postoji, ne bi bilo Sfinge Kad bi je i bilo. ne bi istinu govorila Istina je. dakle, bila potrebna, sine Od nje se očekuje nešto što nam takode izmiče Ma šta je to. nemamo prava da samovlasno ljude toga lišimo. Jednom će možda doći dan kada im se ona sme reći, ako je ne pogode i sami.
— Jeste li je vi pogodili, oče?
Pow-HnaTanovim licem minula je senka.
— Jesam.
— Kako?
— Star sam Dugo sam vremena imao da posmatram svet oko sebe Bio je robotski, to svakako, ali je u njemu bilo i ljudskog, suviše ljudskog.
— Antropomorfnog?
— Suviše ljudskog za ono malo nas koji smo u njemu ostali, suviše da bi se našim uticajem moglo objasniti Njegovoj je ljudskosti nešto drugo moralo da bude uzrok.
— I našli ste ga u imitaciji?
— Gde drugo? Imitacija je u robotskoj prirodi.
— Da li vas je to pogodilo?
— Ne sećam se Bilo je to davno Bio sam mlad Verovatno jeste Ali čovek je Pow Hna-Tan upravo zato.
— Zašto?
— Da ume živeti sa svakim saznanjem ako je ono od koristi ljudima.
— Ali ovo nije, oče. Ovo im se čak i ne srne reći.
— Doći ce i za to dan.
— Ali ne danas.
— Ne. Danas im ne treba istina.
— Šta im treba?
— Nada.
— Nada koja se drži na zabludi?
— Ne na zabludi, sine. Na potrebi. Ako je ljudski svet doveo sebe do katastrofe, moraće to i robotski svet. Imitacija, inače, ne bi bila savršena, program ispunjen. No, između obe istorije postoji bitna razlika. U prkos svim svojim greškama, zabludama, zločinima, ljudi su sebe uništili slučajno. Oni to nisu hteli. Kataklizma je posledica njihove poslednje omaške. S obzirom na sve, prirodne omaške, ali ne i namerne. Ono stoje kod ljudi bio slučaj, kod robota je namera. Mi imamo opravdanje, oni ga nemaju.
— Hoćete da kažete da Nukleus, odnosno Kiber-Pow--Net preko Nukleusa i androida, vodi svet u katastrofu?
— Šta je Prvi android rekao povodom tvog puta na Bliski istok?
— Nadao se da cu razumeti kakva je moja dužnost.
— Kako si je ti razumeo?
— Kao nalog da mir na Bliskom istoku sprečim.
— U svetlosti robotske opšte strategije?
— Tako je rekao.
— I još nešto. Da su se mirovne inicijative ranije još i mogle dopuštati. Ali ne i godine 1999.
— Zašto ne baš 1999. oče?
— Zato što je ovaj svet programiran da propadne 1999, 6. jula posle podne. Na dan 6. jula 1999. godine po atlantidanskom računanju vremena propao je ljudski svet. Istog će dana propasti i robotski.
— Ali, oče — rekao je — pa 6. juli je već prošao! Danas je 16!
— Po robotskom računanju vremena. Po atlantidanskom, 6. juli pada 6. avgusta.
— Pa to je za tri nedelje?!
— Toliko ti je dano da nadeš Kiber-Pow-Neta i spaseš svet, sine. A sada me ostavi. Želim da umrem sam.
Napravili su znak Vodolije, oprostili se. Izašao je u hodnik. Bolnica je bila pretrpana. Nekoliko kreveta na točkovima bilo je u kondoru. Na njima su ležali Crnci ispijena lica. Rekao je lekaru da ne ulazi u sobu. Jo Alvarez je hteo da ostane sam.
Iznutra se čula samrtna pesma plemena Algonquian. Jo Alvarez je najavljivao svoj dolazak bogu svoga naroda koji je živeo na planini Appalachian, čiji su snežni vrhovi belo bojili letnje nebo zapadno od Bostona.
John Howland, starac sa zlatnim očima, izlazio je iz spavaće sobe Priscille Alden sa ženinom krvavom glavom u ruci. U drugoj je držao tomahavk. Stari John Alden, čije su oči bile gvozdene, ležao je preko kuhinjskog stola s licem u tanjiru. Bila je godina 1687. Grad se zvao Duxbury i nalazio se u Massachusettsu, Nova Engleska.
Pre toga je šef obezbedenja Bele kuće, Alden iz 1999. godine, video kako je taj Howland, tada sluga Mastera Carvera, devet dana pre iskrcavanja na Cape Codu, izašao iz okeana i greo po vodi, i kako mu je njegov predak pomogao da se uspne na palubu »Mayflowera«; video je potpisivanje Povelje o savezu i ugovoru na žalu poluostrva Prsta koji zove; video je kolo Vodolije u šumi i svoga pretka kako je njime užasnut; video je kako iseljenici Crkve hodočasnika osnivaju koloniju u Novom Plvmouthu i kako raste prijateljstvo između Hovvlanda i Aldena; video ih je kako zajedno svoja domaćinstva sele u Duxbury; kako pripadnici pobožne Kongregacije puritanaca Bostona pripremaju rat za nezavisnost Amerike i posle toga, jašući metle, lete kućama; kako jedne noći jedan od njih. Howland. posecuje Johna Aldena; čuo je o čemu su razgovarali; i video kako Howland ubija Aldena i njegovu ženu a zatim im seče glave.
Sve su mu to rekle dve lobanje iz crnog kofera zaboravljenog u njegovoj ostavi. . Ljudi su 1687. godine bili među niima. Ljudi su i 1999. godine među njima.
Napravio je spisak učesnika ljudskosatanističkog bostonskog sabata što gaje njegov predak uhodio, koliko je iz govora prisutnih i Aldenovog prepoznavanja mogao da sazna njihova imena. Trasirao im je porodično stablo sve do danas. Većina porodica izumrla je. Deo je dobio robotske potomke. Prvi guverner Massachusettsa John Carver, čovek, umro je 1921. bez poroda. Ime su nasledili roboti koji su ga doveli do Carvera s Elms Hilla i Carvera u Beloj kući.
Samo je manjina ostala ljudska. U njoj se isticalo prezime Hovvland. Poslednji Hovvlandovi živeli su u Salemu. Imali su dva sina, Johna i Jamesa. Bio je to anoniman, siromašan svet. Oba sina su drugim porodicama ustupljena. Kojima, nije mogao saznati. Pretpostavljao je, znatno uglednijim ljudima od Hovvlandovih. Drukčija, socijalno neuspelija adopcija nije imala svrhe. Zlikovački se plan jasno ocrtavao ispod prirodne roditeljske želje da svoju decu obezbede. U pitanju je bilo obezbedivanje opšteljudskog cilja - uništenje robota. Jednog dana, kada se ljudi u pseudorobotskoj koži. pripadnici moćnih kibernetskih porodica i klanova, nadu na pravim mestima, izvršiće prevrat i svet vratiti njegovim nepodnošljivim antropogenim neizvesnostima i proizvoljnostima.
Duga povest antiljudskog rata već je poznavala ovakve slučajeve. Decu po školama zadivljavali su patriotskim moralom rimskog konzula koji je naredio decimiranje legije posle izgubljene bitke. Izbor je pao i na tribuna, njegovog sina, iako se baš ovaj u bici poneo hrabro. Legija je na kolenima molila milost. Veterani su nudili svoje živote u zamenu za tribunov život. Konzul je ostao neumoljiv. Zato stoje bio rimski dosledan? Koješta. Sin je bio jedinac. Takve doslednosti ni za robote nisu prirodne. Odmah posle bitke, međutim, dobio je iz Rima obaveštenje da mu je sin — čovek. Desetkovanje je izmišljeno da se ukloni na legalan način. Brojanje je li glavu, a flajvni pplgmci.. . su dobili moralističku basnu. Dve su priče iz antike u tom pogledu naročito poučne. Spartanske su majke pri ceremoniji zamomčenja svojim sinovima darivale velike, okrugle štitove s recima »Sa štitom ili na njemu.« Spar-tanska okrutnost i hrabrost bile su poslovične i svima je izgledalo prirodno da ove reči znače: »Vratise iz boja živ sa štitom u ruci, ili mrtav na njemu.« Poruka je, u stvari, glasila samo: »Sa štitom.« Kad bi majka dodala: »Ili na njemu«, njen sin ne bi preživljavao noć. To je značilo da u njemu više ne vidi sina, nego — ljudsko biće. Vele da je jedna Spartanka ubila sina zato što se iz rata vratio s ranom na leđima. Ubila ga je, međutim, zato što su, u međuvremenu, hijerofanti u mladiću otkrili čoveka.
Poznato je kakvim je mukama ruski car Petar Veliki podvrgao sina, pre nego što gaje ubio, a možda, kako se priča, i vlastitim rukama zadavio. Istorija optužuje cara da je zaveru carevića Alekseja izmislio da bi ubistvo opravdao. Istorija je nepravedna. Zavera je postojala, samo nije bila bojarska već — ljudska. Carević Aleksej nije bio Petrov sin. U robotsku porodicu Romanova bio je podmetnut, pa car drugog izbora nije imao. Mogla mu se, možda, zameriti izlišna, nerobotska brutalnost. Ali je. očigledno, to bio uticaj ljudskog sentimenta na pragmatičan, kompjuterski mozak. Car se osetio ponižen magar-čenjem kome je bio izložen od strane ljudi i žudeo je za osvetom, emocionalnim procesom nepoznatom androidima. Dok je ljudi na svetu bilo srazmerno mnogo, u ranom srednjem veku, većina dinastičkih borbi između očeva i dece mogla se objasniti otkrićem podmetnutog čoveka u kraljevskoj kući. Roboti su bili kraljevi, ljudi prinčevi. Richard I I bio je robot; jedan od prinčeva, njegovih nećaka, sinova kralja Edvvarda IV, i pravih naslednika engleskog prestola, udavljenih u malvasiji, bio je čovek. Nije se, na žalost, znalo koji od dvojice. Zato su ubijena — oba.
On, takode na žalost, nije znao prezimena porodica kojima su John i James Howland ustupljeni. Zato će biti notrebno obići sve domove za n.ahpč.ad u Amerjcj..I jse uraditi. Kad su ljudi u pitanju, nikakav trud nije preteran. A.H.D. (Anti-Human Department) imaće idućih meseci dosta posla.
A on je jedan jedini. Da o prisustvu ljudi obavesti Johna Carvera, predsednika Sjedinjenih Država i člana Nukleusa.
Trebalo bi da to bude jednostavan zadatak, proistekao iz programa i treninga. Trebalo je u njemu da uživa. Verovatno je prvi put i uživao. (Jasno mu je daje na trag ljudi već naišao i da mu je zato oduzet deo pamćenja.)
Sada nije. Mrzi ljude jednako kao i ranije, smatra daje prema njima svaki postupak, pa i najokrutniji, opravdan. Nije u tome prepreka. Ona je u prokletoj koincidenciji što John Carver. s kojim o tome treba da govori, tako vraški liči na Johna Hovvlanda, zlatookog ubicu iz 1687. godine.
Već drugi dan po povratku iz Grčke, Carverov program ispoljio je akutnu prezasićenost izazvanu čestim internacionalnim angažmanima. U kongresnim i senatskim krugovima čuli su se protesti. Govorilo se o zanemarivanju domaćih poslova, jedinih za koje se prosečni američki birač stvarno interesovao, ako se izuzmu građani što ih je Treći svet s vremena na vreme kidnapovao i ubijao. »Washington Post« ga je nazvao letećim predsednikom — stoje i bio, ali u drugom, astralnom svojstvu — pa ipak mu je priznao hrabrost kojom je pogazio tradiciju koja američkom predsedniku ne dozvoljava da duže od tri dana bude van zemlje. »Za Ameriku bi bolje bilo«, rekao je cinično komentator NBC-ja »da neki od njih nikad nisu u zemlju ni svraćali.« Bela kuća je ova putovanja opravdavala krizom koja je pretila da svet baci u I I svetski rat. Premda je znao daje sve to privid, da je lutajuća diplomatija tek predsednička public rela-tions šminka, i Nukleus je držao da se isuviše oko mira trudi. Sirah ...???... nisu androidi, taj mir postigne, da se datum od 6. avgusta (6. jula po atlantidanskom kalendaru) ne održi, bio je tolik da je pr'edsednik Nukleusa dobio srčani napad, pa je sad na čelu Velikog androidskog veća stajala žena. bolničarka iz Bethesde.
I Carver je bio na granici nervne krize. Olimp se pokazao pogrešnim nagađanjem. Nikakav osecaj, a na njega se jedino mogao osloniti, nije imao dok se. u pratnji začuđenih ali polaskanih grčkih domaćina, šetao padinama po kojima su negda hodali Afrodita i Apolon. Nikada se nijedan američki predsednik nije interesovao ni za savremenu istoriju. a nekmoli za mitsku. Zanimala ih je jedino geografija, i to samo ukoliko se ticala smeštaja američkih vojnih baza. Bili su dirnuti. Trudili su se da njegov boravak na brdu helenskih bogova učine što ugodnijim.
Kiber-Pow-Net nije bio na Olimpu, a datum je bio 25 juli 1999.
Toga dana je predsednikov program sadržao razgovor sa predsednikom Predstavničkog doma (Speaker o..??. House) oko proceduralnih pitanja njegovog predstojećeg govora, nastavak debate s delegacijom senatskog Komiteta za radničke i javne poslove, prijem predstavnika Američke legije koja je urgirala za čvršću politiku prema Sovjetskom Savezu, sednicu Kabineta, intervju televizijskim mrežama ABC, NBC i CBS o njegovim mirovnim inicijativama i, na kraju, kratku konferenciju o bezbednosti sa Johnom Aldenom. (U program, razume se. nije bio ubeležen sastanak Nukleusa, predviđen odmah posle viđenja s agentom.)
Da bi audijenciji dao privatan ton, podoban specijalnim odnosima s Aldenom, primio gaje u intimnoj Lincolnovoj sobi, najjužnijoj u kuci. čije su zidove pokrivali portreti Abrahama Lincolna i njegove porodice. Kada mu je Manstield prvi put predstavio Johna Aldena kao šefa obezbedenja Bele kuće, bio je zaprepašcen i užasnut. To je bila za taj dan poslednja tačka službenog programa. Nadao se da ovog puta neće biti ničeg što ce mu oduzeti dah.Prevario se. Kad su ostali samu Alden mu je bez ikakvih priprema saopštio da poseduje prima faciae dokaze o prisustvu i dejstvu pravih ljudi u Sjedinjenim Državama.
— Gospodine predsedniče — rekao je Alden — ljudi su među nama.
Odmah je znao šta to znači, šta Alden time hoće da kaže, ali je hteo da dobije u vremenu.
— Oduvek su bili. Pronalazimo ih, uništavamo, sve ih je manje, ali još uvek ih ima.
— Ne mislim na te ljude, gospodine predsedniče. one koji ne znaju da mi nismo ljudi. Mislim na one koji to znaju. Mislim na Aquarius, gospodine.
Nije se odmah dosetio šta da kaže, kako da reaguje. Pomislio je najpre da je on posredi. Aldenu se nekako vratilo pamćenje. Otkrio gaje ponovo. Nije izgledalo da jeste. Neverica je bila jedina logična i spontana reakcija. U Sjedinjenim Državama, koje su u mehanizaciji i automatizaciji najdalje otišle, držalo se da ljudi vec davno nema, osim možda medu Indijancima, ali su svi androidi bili ubedeni da. ako ih u tragovima i ima. njihov Aquarius, njihov organizovani otpor, odavno više ne deluje. Odbio je da poveruje i zaiskao te prima faciae dokaze.
Alden mu je potanko ispričao kako je do njih došao, ne zadržavajući se mnogo na ubedenju da je i njegovo zaboravljanje »afere odsečenih glava« delo ljudi, koncen-trišuci se na opasnost koju oni predstavljaju za robotski svet.
— To za 1620. i Crkvu hodočasnika izgleda ubedljivo — rekao je, morao je negde popustiti — ali šta dokazuje da ih još ima, da je medu nama i Aquarius?
— Glave se seku, gospodine predsedniče. Ne govorim samo o devojkama iz Massachusettsa. Ustanovio sam da je na teritoriji Amerike samo u poslednjoj deceniji izvršeno više od hiljadu dekapitacija. ali se niko nije postarao da između njih ustanovi vezu. iako je u više mahova konstatovano prikrivanje fakata. Smatrali su se slučajnim incidentima koje povezuje jedino činjenica da su zločine počinili luđaci. A luđaci su, kao što je poznato, individualisti. Ljudi su u toj meri nestali iz naših života da smo jednostavno na njih zaboravili. LJ Anti-Human Departementu. čiji je jedini smisao u istrebljenju čoveka. ima mladih agenata koji drže da su ljudi primitivni roboti. Da ih ne tražimo što su od nas drukčiji, nego što su neupotrebljivi, onako kao što se iz industrije povlače i u staro gvožde bacaju stare serije zastarelih mašina.
— Vi, naravno, još ne znate ko su oni?
— Ne znam. gospodine, ali imamo načina da to ustanovimo. Pitanje je jedino imamo li za to vremena.
— Na koji način mislite?
— On je sličan jednoj ljudskoj legendi. Kad je. navodno. Mojsije hteo da kazni faraona misirskih robota što ne dopušta izlazak Jevreja iz zemlje, poslao je anđela smrti na svako prvorodeno dete. Da bi zaštitio ljudsku decu. ljudske kuće su obeležene jagnjecom krvlju. Svaki je od nas obeležen znakom, gospodine predsedniče, termimisoni superiurom u kosti lobanje. Ljudi su ga lišeni Dovoljno je raširiti vest o opasnoj zarazi i preporučiti epidemiološki pregled stanovništva. Većina će na pregled doći. Svakoj osobi biće izvršena trepanacija koje neće biti ni svesna. Ljudi ce biti registrovani i kasnije redovnim putem, pod nekim izgovorom, likvidirani.
— Danas je 25. juli. Za tako nešto treba vreme koga nemamo — rekao je.
— Upravo tako. gospodine.
— Pa šta da radimo?
— Ono što i Nemci Trećeg Reicha. Ili Rusi posle revolucije. Još dublje u istoriji. Francuzi u vreme terora, 1793. godine. Mora se pobiti što veći broj osoba. I logički i statistički biće tada medu njima ubijen i veći broj ljudi.
— Ali i robota, Aldene.
— Mi se ne računamo, gospodine.
Posmatrao ga je. Činilo mu se da u njegovom tonu nema ravnodušnosti koja se od ovakvog zaključka očekuje kada ga donosi pravi robot.— Ne nalazite li to pomalo nepravednim. Aldene?
— Ne razumem vas, gospodine?
— Mi smo gospodarska, superiorna rasa, a naša se smrt ni u šta ne računa. Smrt jednog čoveka, koja je teorijski i praktično za svet beznačajna, važnija je od života miliona robota.
— To nema veze s pravdom, gospodine. Pravda je ljudski kriterijum.
— Nego sa čim?
— Sa programom. Kao član Nukleusa morate to znati.
Zaustavio se. Nije verovao Aldenu da se sasvim s tim stanjem pomirio, ali nije smeo u sumnju da dovodi poznavanje robotske filosofije. Pitao se šta da radi. Otkriće je došlo u najnepovoljnijem trenutku. Bližio se 6. avgust, dan katastrofe. Kiber-Pow-Net nije nađen. Nije postojala ni predstava o tome gde bi se, posle neuspeha na Olimpu, tražio. Ljudi će biti primorani, bez obzira na slabe izglede, da na drugi način spreče kataklizmu. Ni taj se način još nije definisao. Nastupiće progoni koji će sputavati ionako ograničenu slobodu ljudske akcije.
Najlakše bi bilo telekinetičkim pritiskom izazvati prestanak rada Aldenovog srca. Agent bi prosto dobio srčani napad. U holu su bili Mansfield i marinski potpukovnik Michell, njegov vojni pomoćnik. Mansfield je čovek. Michell budala. Sve bi izgledalo prirodno. Nesrećno, neprijatno, ali ni najmanje sumnjivo.
Nije smeo oklevati. Koncentrisao se, ne gledajući Al-dena u oči. Alden mu je u Kairu spasao život, a on ga ovde. u \Vashingtonu, ubija. Da li je to svet za koji se ljudi bore? Da li je to suština njegove bivše i buduće istorije? Misao je dekoncentrisala volju koja se već dohvatila Aldenovog srca.
Agent je pobledeo, podigao ruku i prislonio je na grudi.
— Šta vam je?
— Ništa. Mali probad.
— Sedite — rekao mu je.
— Već je prošlo.
Spremao se da obnovi napad, intenzivno se stideci, i nastojeći prilično uzaludno da se ubedi kako ovo što radi nije ništa nedopuštenije od mrvljenja stare plehane kante. Setio se da najpre nešto mora doznati.
— Zna li još ko o tome?
— Niko — odgovorio je Alden. — Niko, osim predsednika Nukleusa.
Trebalo je da ga to oneraspoloži, ubistvo je postalo bespredmetno, a on je osetio olakšanje. Neće morati ubiti Aldena, stvorenje koje mu je spasilo život i prema kome gaji neobične i neobjašnjive simpatije. Zbog toga će, jamačno, doći do drugih ubistava, mnogi će ljudi morati da stradaju, možda će čovečanstvo najzad i propasti, pa ipak, trenutno i sebično mislio je samo na sebe. Bila je to izdaja ljudske stvari, sasvim ljudska izdaja ljudskosti.
Otpustio je Aldena, koji će ga kao i uvek otpratiti na sednicu Nukleusa, negde u šumama Marvlanda, i telepatskim putem za duboko mrtvo vreme posle ponoći zakazao sabat Velikog aquarijanskog veća.
Čas poslednjeg obračuna, čas Armagedona se bližio. Setio se Jovanovog otkrovenja i njegovog proroštva: »Mihailo i anđeli njegovi udariše na aždahu i bi se aždaha i anđeli njezini.. « Trebalo je da mu bude jasno ko je Mihailo s anđelima njegovim, a šta je aždaja i ko aždajinu vojsku sačinjava, ali posle onoga što je od Sfinge doznao, ništa mu više nije bilo sasvim jasno.
Na sednici Nukleusa vladalo je nervozno raspoloženje. Dan 6. avgust 1999. se bližio. Sve androidske snage morale su biti posvećene primarnom zadatku — dovršenju istorije i sudnjem danu. Pojava ljudi, razume se, neće u znatnoj meri ovaj program poremetiti — još manje omesti jer na njemu ne rade samo svesne androidske snage nego i nesvesne potencije ugrađene u samu povest — ali ga mogu otežati.
— S tom ljudskom bagrom — rekao je jedan član Nukleusa — odavno je trebalo svršiti!Bio je upozoren da se to jednostavno nije moglo.
— Mi smo — kazala je predsednica Nukleusa, debela bolničarka iz Bethesde — oduvek to znali, ali smo bili vezani ljudskom istorijom koju smo morali da imitiramo. Nismo mogli uništavati ljude kao ljude, jer ni većina robota ne zna istinu i misli da pripada čovečanstvu. Morali smo se držati ljudskih razloga za međusobno uništavanje. Ne tvrdim da se oni nisu pokazali dovoljnim za tu svrhu, na kraju krajeva, oni su jedini razlog skoroj propasti sveta, ali to je dovelo dotle da se upravo iz tih motiva nešto živih bića i do danas sačuvalo. Uostalom, moramo i sami biti svesni istine da bi ova istorija bila identična i da je samo ljudska, iako je samo robotska. Dodatan posao ne treba da nas zabrinjava. Ja od toga ne bih pravila pitanje.
— Pogotovu — dodao je drugi član veća — što je trenutna kriza idealna za mere likvidacije koje. očigledno, situacija nalaže. Vode se trideset tri lokalna rata. u dvadeset dve zemlje već godinama traje građanski rat. tako da se više i ne zna ko se s kim tuče, a pogotovu zašto. U ostalima, koje se smatraju relativno sređenima, u toku su ozbiljni neredi izazvani opštom krizom. Svuda su proširena policijska ovlašcenja Ona su danas čak i u takozvanim parlamentarnim porecima takva da u svojim zakonskim granicama sadrže mere koje bi se i u srednjem veku smatrale kanibalskim. U ovim su povesnim okvirima mogućnosti za dovršenje uništenja čovečanstva prosto neograničene.
— Ne delim vaš optimizam — rekla je mrzovoljno druga žena. član Androidskog veća. Bila je domaćica. Očevidno se u kući dosađivala. — Ako čoveka ne možeš zgrabiti za vrat i nasred ulice mu istresti mozak na trotoar, takvom stanju svakako još mnogo nedostaje da bi bilo idealno.
— Ali je blisko idealnom — rekla je bolničarka — samo vi. očigledno, živite vrlo usamljenim životom. Ne čitate novine, niti gledate televiziju. Ja radim u bolnici. Ja to svaki dan vidim. Ubija se javno i na sve strane. Više ni razumni razlozi nisu potrebni.
— To i hoću da kažem. Tako su počeli ubijati i roboti!
— Ubija se bez razloga iz same prirode ljudske istorije. Mi nismo mogli tu istoriju imitirati a da i sami ne budemo zaraženi njenom beslovesnošću. Robot takve stvari čini s razlogom. Čoveku razlog ne treba. Dovoljna mu je volja.
— Tu je bagru odmah trebalo likvidirati — ponavljao je čovek koji je istom katonskom primedbom debatu otvorio.
John Carver je osetio da se i njegovo mišljenje zahteva, da ne srne više ćutati.
— I o tome se u svoje vreme mislilo — rekao je. — Samo naša istorija, u kojoj je zlo kao imitacija veštačko, morala je u sebi imati i nešto prirodnog zla da bi bila savršena. To prirodno zlo mogli su obezbediti samo ljudi.
Postideo se koliko je lako ovu blasfemiju izrekao. Ili možda više ne misli da je to baš takva blasfemija? Posle razgovora sa Sfingom i pokušaja da zaustavi Aldenovo srce, nešto se s njegovim nazorima o svetu dešavalo.
— Na dan 6. avgusta biće svemu kraj. Zar ne možemo ostaviti da taj kraj svrši i s ljudima?
— Već je jednom bio, pa je ta bagra preživela — rekao je pesimista.
— Čim nekome ne možeš mozak istresti na trotoar, stvar postaje neizvesna — rekla je domaćica.
— Zar nije čudno, dame i gospodo — kazao je starac koji se dotad u razgovor nije mešao — da stvorenja tako niske inteligencije, tako nerazvijene mentalne organizacije, pokazuju tako dosadno upornu sposobnost preživlja-vanja?
— Inteligencija nije prvi uslov održanja vrste — rekla je predsednica. —Čovek ima bedan kvocijent inteligencije, pa ipak, neuporedivo veći od muve. A muva preživljava, iako smo se svi udružili daje uništimo. Bakterija je još manje umna od muve, ali joj to ne smeta da s virusima bude najmoćnije živo biće u kosmosu. Mahovina i paprat uopšte nemaju mozga, a praktičnomu neuništive. Čovek u međuvremenu propada. Mi, s neuporedivo većom inteligencijom, golem trud moramo ulagati da se održimo. Izgleda, dakle, da je niža inteligencija otpornija od više. Daje ona ponekad, u spoju s nekim drugim faktorima, kao što su moral, kultura, religija ili narodni mitovi, 'čak i štetna za održanje. Zato se roboti ne oslanjaju na inteligenciju nego na organizaciju. Što se tiče Carverove primedbe da će ljudi zajedno sa svima nama ionako 6. avgusta biti uništeni, on nema prava. Ni drugi kraj sveta neće biti potpun, kao što ni prvi nije bio. Mi istoriju kopiramo, ne prepravljamo je. Što manje ljudi do kraja stigne, to manje će ih posle kraja ostati. Zato se moramo ponašati kao da tog kraja uopšte neće biti. onako kao što se ponašamo i u svemu ostalome.
— Šta ćemo onda raditi?
— Preduzeće se mere za totalno rešenje ljudskog pitanja. Ovog puta je, izgleda, Amerika glavno poprište, pa se očekuje da će se o likvidaciji ljudskih žarišta na njenoj teritoriji postarati njen predsednik. No, pretrešćemo i ostali svet. Nadam se da je svima jasna tradicionalna kibernetska strategija na tom polju. Zabluda nije mera uspeha. Ako se pri tome uništi samo jedan jedini čovek, dopušteno je uništenje neograničene količine robota.
Podao se trenutnom instinktu.
— Ne bi li trebalo obavestiti Kiber-Pow-Neta? Osetio je daje rekao nešto krajnje neumesno. Svi su ga gledali.
— Gospodine Carvere — rekla je predsednica Nukleusa — pa vi znate da je to nemoguće. On nama upravlja, bez njega bismo, jamačno, svi stali, ali je medu nama veza prekinuta još u doba Sumerana.
Pokušao je istovremeno da objasni svoj predlog i da nešto, ako može, dozna.
— Situacija je krajnje ozbiljna. Dan 6. avgust je za dve nedelje. LJ doba Sumerana nam možda nije trebao. Sada bi nam Kiber-Pow-Netova pomoć dobro došla.
— Ne tvrdim da ne bi, Carvere — rekla je predsednica — ali čak i kad bismo je bezuslovno trebali, ne bismo je mogli dobiti. Poslednji robot koji je s njim govorio, bio je kralj Hamurabi oko 1700. godine pre naše ere. kada je pravio svoje tablice zakona. Otada niko ne zna gde je Kiber-Pow-Net.
Na rastanku je čuo kako jedan od članova Nukleusa kaže: — Nije čudo što je ljudska istorija ovakva — kada njome upravljaju idioti kao Carver.
Sabat Aquarijanskog veća, održan u salonu predsedničke jahte Sequoia, ukotvljene u Naval Yardu na reci Potomac, prošao je u još gorem raspoloženju od sastanka androidskog Velikog veća. Vest da se za ljude zna. tek malo je bila uravnotežena obaveštenjem da je identitet Johna Carvera pri tome ostao neotkriven. U odsustvu identifikacije Kiber-Pow-Netovog skrovišta. ova prednost nije mnogo značila. Carver nije mogao ništa učiniti za ljude u Americi. Svaki pokušaj da ih zaštiti, bio bi protumačen kao ljudski. Naprotiv. Morao je u progonima da prednjači.
Ljudi su ionako bili nepouzdani. Većina je postajala neupotrebljiva čim bi saznala istinu o robotima i pravom stanju u svetu. Ludnice i groblja behu pune uzoraka ljudstva s kojima inicijacija nije uspela. Sudbina sveta bila je u rukama aquarijanaca. Samo su se oni brojali.
Ljudi su i za Aquarius potrošni, mislio je slušajući debatu. Kao što su roboti zanemarljivi za androide Nukleusa. Između robota i ljudi ni tu nema razlike na osnovu koje bi se čovek razumno opredelio za jedne ili druge. Ona, doduše, možda postoji kod običnih ljudi, čiji moralni standardi nisu podređeni višim ciljevima. I ovde se. mislio je. dade konstituisati generalizacija. Čak i u vidu antropološkog aksioma: Ukoliko čovek ima pred sobom viši cilj, sve više je nalik na robota, sve više rob programa. Bilo je evidentno da na robote najviše liče članovi Aquariusa. Između njih i članova Nukleusa jedvasu jedni živi, a drugi mrtvaci. Ali, pošto su se kretali na isti način, i to je nekako postalo irelevantno. Druga razlika, koja bi se takode morala od ljudi očekivati, nije se zapažala. Budući živi, oni su prema životu morali da osećaju veće poštovanje od onih koji nisu ni znali šta je život. Ni nje nije bilo.
Odlučeno je da se brane svim sredstvima. Nije više od važnosti bilo hoće li upotreba atlantidanskih natprirodnih moći otkriti prisustvo ljudi. Već su otkriveni. Važno je da se što veći broj spase. U dejstvo je stupio ratni moral. Vrednosti života odmeravaće se prema vrednosti-ma njegove ratne upotrebe, potencijalne koristi u borbi s robotima. Čovek koji ne zna istinu vredeće, naravno, uvek neuporedivo više od robota, pa i onog koji je zna, pogotovu njega, ali znatno manje od aquarijanca. Aquarijanac s manje natprirodnih moći manje od nekoga s više natprirodnih moći. Bilo je to žalosno napuštanje atlantidanskih principa, ali su svi prisutni bili ubeđeni da je to samo privremeno.
S palube Sequoiae odleteli su s osećanjem da će idući dani biti odsudni.
Washington ispod njih je spavao.
Bio je 27. juli.
Bubnjevi su ubrzanim ritmom naveštavali povratak predaka. Ples duhova bližio se završnoj ekstazi. Zanesene maske igrale su u zmijskim krugovima, koji su sami sebe za rep grizli, simbolišući neprekidnost trajanja i večnu razmenu između života i smrti. S tla se dizala žuta prašina, od koje se duhovi nisu videli.
Neće se ni videti. Učesnici obreda, igrači i posmatrači indijanske krvi, primiće ih duboko u sebi. Nekada, dok je pleme bilo slobodno i prerije bile njegove, mrtvi su se živima pokazivali. Sedeli su u Veću staraca, oko vatre, ispred poglavičinog vigvama i ćutke pušili svoje lule. Sada su ostajali nevidljivi ali se njihovo prisustvo osećalo. . .
Nez je prekrštenih nogu sedeo među starcima. Svaki od njih imao je preko osamdeset godina, ali je on, Nez, sa blizu sto dvadeset, bio među njima jedini pravi starac. Nosio je svoju najbolju lovačku odeću od jelenje kože ukrašenu bojenim perlama i končanim vezovima, koju je oblačio jednom godišnje da u njoj dočeka mrtve i još jednom im uzaludno objasni šta se sa zelenim prerijama Montane i Wyominga dogodilo otkad su 1876. Sioux i Chevenni satrli vojnike u plavim mundirima, konjanike generala Custera, na Little Big Hornu, visoravni kraj reke Yellowstone. Mrtvi to nisu mogli razumeti. Samo na tridesetak kilometara severno odavde, od indijanske agencije Crow gde se festival održavao, pobedili su Žutu kosu, pobili bele pse i odrali im skalpove. A ti belci u gomilama stoje unaokolo i smeju se. držeći u rukama crne magijske kutije, u kojima zajedno sa slikom zatvaraju i njihove duše.
Kako da im objasni nešto još gore? Da je, po svoj prilici, medu nekoliko hiljada Indijanaca i turista, a možda i miljama unaokolo, on, starac Nez, jedino ljudsko bićei Da su svi ostali, uključujući i igrače u kolu, njihove navodne potomke, veštački ljudi, jednako »magijski« kao i foto-aparati i kamere koje drže u ruci.
Jednom će preci razumeti i više neće doći. A i kome da se vrate, neće imati. On je, Nez, poslednji od ljudi. S njim će nestati i predaka. Bez potomaka ni oni ne mogu živeti. Kad potomaka ne bude, nestaće i predaka. Ostaće samo igra, koja će biti isto toliko mrtva koliko i njena nepomična slika u magijskim kutijama belih robota.
Ljuljao se zatvorenih očiju, puštajući da mu sveta pesma ulazi u kosti, u žile, u biće.
I preci počeše da se javljaju. Jedan za drugim. Ne samo njegovi iz plemena Sioux. Dolazili su Vrane, Chevenni, Comanchi, Arapaho, Kiovve, Cherokee, Crne noge, Pume, Pavvnee, Osage, Dakote, Ute, Shoshoni, Chiracahua Apachi, Mascallerosi, Seminole, sve do davnih Delawa-rea i Alguonqian Indijanaca iz dalekog Massachusettsa. Kao da su znali da je ovo poslednja prilika da ponovo uživaju u zemlji svojih života.Dolazile su velike ratne poglavice plemena i njihovi vrači.
Došao je i pobednik generala Custera, Bik Koji Sedi.
On je, Nez, 1890. godine imao pet godina. Na potoku Ranjeno koleno roboti su ubili poglavicu Siouxa misleći da je Ples duhova u kome je učestvovao ratna igra pred novi ustanak protivu belaca. Dve nedelje posle toga U.S. 7. konjička brigada opkolila je njihovo selo i pobila sve stanovnike.
Njega je spasao jedini čovek medu belcima.
Poručnik Stoutt je spustio dogled. Iz doline su dopirali bubnjevi i dizala se žuta prašina kao veliki duh prerije. Od nje se malo šta moglo videti. Ali starci su sedeli nešto dalje od kola i izgledali svi jednako stari.
— Kako ću prepoznati čoveka među njima, pukovniče? — pitao je zbunjeno.
— Ne možete ga prepoznati, poručnice Stoutte. Ljudi se od nas ne razlikuju — rekao je pukovnik Sumner. Pušio je debelu cigaru i gledao na sat. Ostale kaznene jedinice iz robotskog logora kraj Sheridana morale su već zauzeti ofanzivne položaje na brežuljcima oko indijanske agencije Crow.
— Ne znam kako ću ga onda naći?
— Lako, poručnice. Pobijte ih sve.
— Sve. gospodine?
— Sve.
— I decu?
— I decu. Decu naročito.
— Ali taj čovek ima sto dvadeset godina, gospodine.
— Ne bi ih imao da smo im na vreme i decu ubijali. Poručnik Stoutt je oklevao. Znao je daje ovo rat, a da je svaki rat zbir besmislenih postupaka koji se shvataju tek posle pobede, ako se pobedi, a osuđuju kao pogrešni ako se izgubi. Pa ipak je hteo da bude siguran.
— Dole vidim i bele turiste, pukovniče. To su svakako roboti.
— Sigurni ste?
— Nisam, ali..
— Onda pobijte i njih. Zašto da mislimo? Došli smo da obavimo čist posao. I tako mi boga, obavićemo ga.
Poručnik je izvukao pištolj i opalio u vazduh.
Nez nije čuo pucanj. Bio je u dubokoj prošlosti. Beli vojnici jurili su prema njemu s uperenim bajonetima. obarajući sve pred sobom.
Nez je imao pet godina i nastojao da se zavuče pod šarenu ponjavu prostrtu usred kruga, oko koga su sedeli nepomični starci. I njegovo je telo bilo nepomično. Pod ponjavu se zavlačio uplašeni duh po kome je gazila čizma robota u uniformi poručnika U.S. pešadije.




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:21 am




GLAVA DVADESET TREĆA


POVEST POSLEDNJEG RATA


»Jer će biti nevolja velika kakva nije bila od postanja svijeta dosad, niti će biti.«
Jevanđelje po Mateju, 24—21


Izašao je iz lifta u prizemlju privatnog stana, prošao dugim hodnikom između portreta prvih dama Amerike, prekoračio portik s ružičnjakom. čija ga je kasarnska. geometrijska harmoničnost podsećala na budućnost ako se rat izgubi i ona se nade u rukama robota, i ušao u rezidenciju. Na vratima Ovalne sobe, svoje zvanične kancelarije, dočekao gaje Peter Mansfield, šef egzekutiv-nog štaba Bele kuće, i otvorio mu vrata, izgovorivši liturgijskim glasom:
— Gospodo, predsednik Sjedinjenih Država.
Bio je 5. avgust 1999. (5. juli po atlantidanskom kalendaru.) 09.00 časova.
Sastanku Nacionalnog saveta bezbednosti prisustvovali su. pored njegovih permanentnih članova, potpred-sednika U.S., državnog sekretara Laskvja, sekretara za odbranu Morgana, šefa udruženih štabova admirala Kronitza i direktora CI.A. Turnera, još i tri načelnika štaba triju rodova vojske, ministar pravde Paul Garwin. državni tužilac Mankievvicz i direktor F.B.l. — K.L. Morton. Soba je bila ispunjena svetlošću koja je u priličnoj meri nedostajala dušama prisutnih, odnosno onim čime je duša bila zamenjena. jer se pretpostavljalo da su svi prisutni androidi. (Nisu bili. Ljudima su, pored Carvera. pripadali Turner, Lasky, sekretar za odbranu. šef udruženih štabova i sva trojica vojnika. Bilo je. dakle, osmorica ljudi i četvorica robota-androida.)
Rđavo raspoloženje, barem kod biokibernetske četvorice, nije proisticalo iz naglog pogoršanja svetske situacije, izbijanjem oružanog sukoba između Kine i Sovjetskog Saveza, kao i sumnjivim nagomilavanjem trupa Istočnog bloka na granicama Zapadne Nemačke. nego brigom hoće li se ta situacija do sutra dovoljno pogoršati daposle podne oko 18.00 časova dovede do opšte katastrofe.
Pojava ljudi u tome svetlu nije značila mnogo, premda je predstavljala otežavajuću okolnost. S druge strane, njihovo je uništavanje donosilo izvesno zadovoljstvo, tek ponešto pokvareno činjenicom da se još uvek mora kriti pod prirodnim izgovorima ljudske istorije, umesto da im se mozgovi jednostavno prospu po trotoaru.
Izveštaj o antiljudskom frontu podneo je direktor F.B.l. — KL. Morton.
— Prema podacima Interpola, a i našim preliminarnim utiscima, poslednje ljudske enklave nalaze se po sirotištima, domovima za nahočad, porodilištima, indijanskim rezervatima, ludnicama, raznovrsnim azilima, manastirima, kao i nekim naučnim ustanovama, ali ih ima i van tih punktova. U prvom slučaju, ne vidim naročite teškoće. Pucamo na sve što mrda.
— I roboti mrdaju, Mortone — rekao je Carver neoprezno.
— Uzimamo to u obzir.
— Kako?
— Sve ubijamo, pa ih u mrtvačnici odvajamo.
— Tako? I?
— Robotskim porodicama šaljemo pismeno izvinje-nje. Znate formulu: »Imamo tužnu dužnost da vas obavestimo da je vaš sin . .«, otac, muž, već prema tome. .
— To je dirljivo — rekao je Carver.
— Stvarne teškoće nastaju tek s ljudima koji su s nama izmešani.
— Teškoće su, razume se, tehničke prirode — rekao je potpredsednik. — Čim se prestane odvajati kukolj od žita i spali ćela žetva, teškoće prestaju.
— Tehničke teškoće prestaju, gospodine potpredsedniče — rekao je direktor F.B.l. — ali ne i moralne. Nemojmo zaboraviti da ogromna većina naših građana, pa i onih koji u antiljudskim akcijama po sili zanimanja učestvuju, ne znaju da su roboti i da su podložni izvesnim moralnim ograničenjima ugrađenim u ljudsku povest, koju smo mi. za sada, prinuđeni da ponavljamo.
— To baš i nisam primetio — rekao je sumorno general Grant. načelnik štaba Air Forcea.
— Da ponavljamo ljudsku istoriju?
— Ne. Da su. upravo s obzirom na nju. ljudska moralna ograničenja neki njen značajan faktor.
— Nisu u većim istorijskim epizodama, razume se, tamo takvog morala nema. Tamo je on u potpunosti podređen robotskim standardima efikasnosti. Ali u izvođenju, kod individue na terenu, ona je prisutna.
— Šta predlažete. Mortone? — pitao je Carver nestrpljivo.
Osećao je kako u njemu raste neuračunljiv bes. Razumeo je najzad Pow-Hna-Tana i ravnodušnost Aquariusa prema robotskoj sudbini. Ona je bila tek projekcija robotske ravnodušnosti prema sudbini čovečanstva. Čak i vlastitog. Nije se. na žalost, smeo javno suprotstaviti nijednoj predloženoj akciji. Od njega se, kao od člana Nukleusa, očekivalo da ih požuruje. Jedino su robotski razlozi mogli postići izvesna preinačenja koja će ljudi kasnije iskoristiti. Ali on ih nije nalazio, očajnički se gubeći u telepatskim predlozima koji su prekidali zvaničan razgovor.
— Postupanje prema prilikama. Gde je selekcija nemoguća, pobiti sve. Gde je moguća, vršiti je.
— A gde je moguća?
— Uglavnom nigde.
Telefonska veza sa Stunjieldom je prekinuta, Johne. Zakasnili smo — poručio mu je dr Cortazar.
— To znači, ubijati sve? — rekao je Carver nervozno. — A malopre ste rekli da to ne ide baš jednostavno, da se vojnici bune.
— Moralni obziri su prilično nestabilno svojstvo, gospodine predsedniče — rekao je direktor F.B.l. — Tamo gde je u pitanju likvidacija jednog grada, recimo, treba reći da je ta zona zaražena nekim novim smrtonosnim virusom. Kad su im životi u pitanju, i najhumaniji su ljudi skloni da zaborave na tankoćutnost moralnih obzira.— Pokušajte s drugim domovima, Cortazare.
—. To i činim. Ali ja nemam prioritet kod direktora :a komunikacije Bele kuće.
— Ne smeš Cortazarov prioritet autorizovati, Johne — rekao je Turner — u ovim okolnostima bi svaka veza sa nekom ljudskom enklavom bila katastrojalna.
— U drugim slučajevima — rekao je Morton — treba drukčije postupiti. Važno je biti fleksibilan i reagovati prema svakoj situaciji posebno.
— Sta da radim onda, do vraga?
— Ništa. Ništa ne možeš učiniti, Johne.
— Poljaci su, na primer, u Varšavi, nekoliko uglednih porodica ljudskih hrišćana uništili u dve izdvojene faze. Najpre su objavili dokaze o tome da Jevreji na svojim sabatima jedu hrišćansku decu.
— To je stupidno, Mortone! — rekao je državni tužilac Mankievvicz, jevrejski robot. — Koja budala danas u to može da poveruje?
— Pa i nije. Odmah su izbile velike antijevrejske demonstracije. I te su porodice ubijene u pogromu.
— Ali one su bile hrišćanske, zaboga! — uzviknuo je nesmotreno Lasky.
— Nisu. Nastupila je druga faza plana i one su proglašene jevrejskim. Prepreke više nisu postojale.
Poljaci su, naime, veliki poštovaoci tradicije.
— Gospodine predsedniče — bio je to Mansfieldov glas — izvesna Luana iz Londona želi da govori s vama, ali se ne može probiti.
— Javiću joj se posle sednice, Mansjielde.
— Kaže da je vrlo važno. Radi se o Kiber-Po\v-Netu.
— Sve je to dobro smišljeno ali ponešto komplikovano, Mortone — rekao je Turner. Mislio je na decu. Važno je bilo sačuvati ljudsku decu. Ukoliko budućnosti uopšte ima, ona je u njima. —A kako vidimo, to nije baš sasvim pouzdano. Verujem da deca predstavljaju najveću poteškoću, izazivaju kod vojnika najviše otpora, zahtevaju najduža objašnjenja i oduzimaju najviše vremena tamo gde su odrasli prava opasnost. Deca, ma koliko ih bilo, ne mogu omesti naše planove. Odrasli mogu. Zaboravimo tu prokletu decu!
— Šta predlažeš, Davide? — pitao je Lasky.
— Da ih svu četvoricu zadavimo i proglasimo ljudima koje smo prepoznali.
— Da se koncentrišemo na odrasle. Domove za nahočad, sirotišta, porodilišta i slične ustanove treba za sada izolovati. A likvidirati kasnije.
— Ideja nije rdava — rekao je potpredsednik.
— Ideja je sjajna! — umešao se general Grant i uvukao dublje u stolicu da bi telu dao zamah za skok.
— Samo daj znak!
Turner je ustao da protegli noge. Stao je iza državnog tužioca, Mankievvicza, robota koji mu je već odavno primedbama na rad C.I.A. išao na nerve. Hteo je da u ovom ratu ima i neko osobno zadovoljstvo.
Sada je sve zavisilo od Carvera, od toga hoće li on za dvadeset četiri časa, koliko je preostalo do kraja sveta, pronaći Kiber-Pow-Neta.
Okrenuo se njemu, ali predsednika U.S.A. nije bilo u sobi.
Preuzeo je odgovornost i dao znak.
Kapetan Stockwell je čekao na glas iz Pentagona. Njegovom komandantu, pukovniku Winttertonu, deca u Domu za nahočad u Stanfieldu nisu izgledala bolesna. Osoblje je tvrdilo da u Domu ne vlada nikakva zaraza i da u pitanju mora biti zabuna. On nije bi siguran. Fizički su deca izgledala zdravo, ali se kod novih bolesti nikada ne zna. Ponašanje im u svakom slučaju nije bilo najnormalnije. Bila su sakupljena, zajedno s osobljem Doma, u velikom popločanom dvorištu, sa četiri strane ograđenom zidovima Doma, na čijim su prozorima postavljeni mitraljezi i bacači. Vojnici su bili u zaštitnim odelima.
Deca su se držala za ruke, okretala ukrug i pevala. IpHna ip Hpvnirira st^iala u sredini kruea i iz nekoekrčaga izlivala vodu. Što se njega tiče. s obzirom na okolnosti, to ponašanje baš i nije bilo najzdravije. Trebalo je da ljudska deca imaju razvijen životinjski instinkt. On im je morao reći da su u smrtnoj opasnosti i da nije vreme za pesmu.
Neka ga đavo odnese ako je ponašanje ove dece normalno, ali se nije smeo suprotstaviti pukovniku. Morao je na telefon da od Pentagona dobije dodatna objašnjenja i uputstva. Nije to učinio nerado. Ni njemu se na decu nije pucalo. Samo, decu je i on imao. Dečaka i devojčicu baš tih godina, godina devojčice koja iz krčaga izliva vodu. Ako se zaraza pusti van zidova, može i do njih dopreti.
Stajao je kraj telefona i gledao u tavanicu. Preko nje je prelazila tanka, crna pukotina. Učinilo mu se da se širi. ali je u tom trenutku čuo glas Pentagona. Ni pukotina se svakako nije mogla tek tako širiti.
— Kapetan Stockvvell iz Stanfielda. gospodine generale. Javljam se po naređenju pukovnika Winttertona.
— Jeste li likvidirali Stanfield?
— Nismo, gospodine.
— Zašto, zaboga, niste?
— Pukovnik misli da su deca zdrava.
— Da li je pukovnik Wintterton lekar?
— Nije, gospodine.
— Onda neka izvrši naređenje!
Učinilo mu se da ga je nešto taknulo po licu. Prešao je po njemu dlanom. Na dlanu je ostao beo trag. Pogledao je u tavanicu. Pukotina se zaista širila.
— Razumem, gospodine.
— I još nešto.
S tavanice se odlomilo parče maltera i palo mu pred noge. Ustuknuo je.
— Da. gospodine.
— Ubijte i pukovnika Winttertona.
Spustio je slušalicu, gledajući u tavanicu koja se lagano rastvarala. Ličila je na beli cvet čiji su pokreti rascvetavali milion puta usporeni. Izvukao je revolver i krenuo prema vratima. Poveo se i uhvatio za sto. ali mu je i on izmakao. Pod se ispod njega kretao kao na lađi. Daske su pucale otkrivajući golu konstrukciju ispod sebe. Zidovi su se pomerali kao da ih razvlače suprotne sile. Na jednom zidu, prema kome je išao, otvorila se pukotina. Video je prozor u hodniku. Staklo je na njemu prsio. Osetio je na licu krv.
Nešto teško udarilo ga je u leda. Posrnuo je i pao. Podigao se na kolena. Gubeći oblik, soba se oko njega sklapala.
Dečija pesma postajala je sve brža i strasnija.
Potpredsednik U.S.A. Rogers je bio krupan, žilav čovek, trojica načelnika štabova jedva su s njim na kraj izlazila, ali se državnom sekretaru Laskvju nikako nije dalo da im pritekne u pomoć. Gadljivo je posmatrao krvav metež na podu Ovalne sobe, pitajući se hoće li o svemu ovome stići da napiše antropološku studiju koja bi bila konačna i jednom zauvek povukla nepremostivu razliku između ljudi i robota, razliku koja se u ovom času nije mogla primetiti.
David Turner je metodično zubima kidao grkljan državnom tužiocu Mankiewiczu. Po ekstremnoj hrišcanskoj tradiciji, trebalo je da bude obrnuto. Po robotskoj takode. ali je došlo vreme da se tradicija promeni. Krv u njegovim ustima, uostalom, i nije bila bezukusna.
lzbegavši trojicu članova kabineta koji su davili Mortona. možda s više uživanja nego što bi bilo obrnuto. Lasky je prišao Carverovom stolu, uzeo s njega nož za sečenje hartije i zario ga Rogersu u grudi, gde mu je srce simuliralo ljudsko bilo, onako kako je zamišljao da su činili actečki prvosveštenici u dane narodnih svetkovina.
Potpresednik U.S.A. je urliknuo.
Baš kao čovek. pomislio je Lasky.John Carver (Howland) je stajao u solarijumu na trećem spratu Bele kuće, među tropskim biljem koje je zaklanjalo pogled na Pennsvlvania aveniju. Luanin glas je bio uzbuđen.
— Johne, nikako nisam mogla da se probijem.
— Ovde je haos, Luana. Mozak mi je potpuno zauzet. Roboti ubijaju poslednje ljude. Ne možemo ih zaustaviti. — Zastao je i dodao ogorčeno: — U stvari, i ne pokušavamo. Čak im i pomažemo.
— Pokušavala sam i noću. Nešto se dešava s nama, Johne. Kao da nam telepatske snage slabe.
— Ne bi me začudilo. I mi smo korisnost prihvatili kao vrhovni princip. Žrtvujemo ljude da bismo spasli Aguarius. Ponašamo se kao roboti. Možda roboti i postajemo.
— Znam kako ti je, ali to je jedini način.
— Spasiti ljudsku ideju?
— Da.
— Ideju bez ljudi?
— Ako postoji ideja, ona će naći svoje ljude.
— Do sada je ideja bila mit, a ljudi, ma koliko ih malo bilo, stvarnost. Treba li sada ljudi da postanu mit? Irealni objekti jedne neostvarljive ideje?
— Ne znam, Johne. Ali znam nešto drugo.
— Šta?
— Mislim da znam gde je Kiber-Pow-Net, ili gde bi mogao biti. Grčki Olimp nije jedini na svetu.
— O čemu to govoriš, Luana? Naravno da je jedini.
— Imamo i mi jedan.
— Koji?
— Mount Ohmpus u državi Washington.
— Ali na njemu nikad nisu živeli bogovi. To je planina bez prošlosti, Luana.
— Možda je to planina budućnosti?
— Kada su Atlantidani u Sfingi ostavili za nas poruku, američki Olympus nije ni postojao.
— Ime nije postojalo, planina jeste.
— Ali Atlantidani nisu mogli znati da će najrobotskija nacija na svetu biti robotska baš u tnlikni mpvi dn i svniim geografskim pojmovima daje tuda imena, da će. i tu biti imitatorska.
— Ne, to nisu mogli znati — priznala je devojka.
— Kako su nam onda mogli ostaviti poruku da je Kiber--Pow-Net na mestu za čije ime nisu znali?
— Mogli su da običaj imitacije imena indukuju u robote, mogli su da ih navedu da za tu planinu upotrebe ime koje su ostavili Sjingi. To je bila možda poslednja pobeda pre propasti. Izgleda mala, ali je odlučna.
Počeo je ozbiljnije da razmišlja o toj mogućnosti. Ideja mu se nije činila isključenom. Atlantidani nisu želeli da preranim ratom s robotima ljudi prokockaju šanse. Poruka konačnog spasenja namenjena je zrelim ljudima, čija je inteligencija kadra da dešifruje zagonetan testamenat Sfinge.
— Olimpa bi se setio i najprimitivniji čovek koji bi znao šta je na njemu bilo. Rat bi otpočeo pre vremena.
— I bio izgubljen.
— Verovatno.
— Kad je naš Olimp dobio ime?
— Krajem prošlog veka. Poluostrvo se naseljavalo od 1850. godine. U svakom slučaju, posle toga.
— Tako je isključena svaka mogućnost da poruka, čak i ako se otkrije, išta znači pre nego što naseljavanje Amerike daleko dospe, pre nego što se ljudi dovoljno razviju da za pobedu imaju šansu.
— Ima u tome nešto.
— To je to, Johne. A ima još jedan razlog. Atlantis je bio pokraj američkog kontinenta, a ne pored evropskog. Zar nije logično da se tamo i sahrani istina o njemu. Zar to nije očigledno, Johne?
— Nadam se da jeste, Luana. Nadam se da jeste. Pre nego što se vratio na sednicu Saveta nacionalne bezbednosti, rekao je Mansfieldu da će se preko vikenda, koji je počinjao sutradan, povući u divljinu da tamo na miru o situaciji razmisli i donese odgovarajuće odluke. Ukoliko one, s obzirom na to da je sutra i sudnji dan, uopšte budu potrebne. Trebalo je dan provesti s Luanomi Tomom, dva jedina živa bića do kojih mu je uistini stalo, poslednji put svim damarima život osetiti. Ali on je bio čovek, imao je dužnosti, i u tome se nije razlikovao ni od najbednijeg i najneinteligentnijeg robota na ovoj prokletoj planeti!
U Ovalnom kabinetu posao je već bio završen. Četiri izmasakrirana robota ležala su na podu pokrivena »New York Timesom« i »Washington Postom«. Obavljeno je za robote Bele kuće i njihovo proglašenje ljudima. Za javnost će biti izdato saopštenje, čija je priroda još ostala da se utvrdi. Verovatno će se okriviti nepoznati atentatori. Sednica je mogla biti prekinuta da se preostali ministri operu od krvi i ponovo preuzmu svoje državne dužnosti.
Mansfielda je začudilo što za meditacije nije izabrao Camp David, u Marylandu, blizu Washingtona. Predsednički Camp ispod Mount Olvmpusa. na jezeru Quinalt. bio je na drugom, pacifičkom kraju Amerike, i gotovo nikad nije korišćen.
Pogotovu je bio začuđen John Alden. Obezbedenje u takvoj divljini neće zahtevati velik napor. Mnogo veći napor će iziskivati treći razgovor sa Johnom Carverom koji ga čeka.
Lio-Čo-Čin je drhtala u šupljini duboke, vlažne gudure. Gudura se širila u prostranu višekraku jamu, popločanu ciglama i pokrivenu drvenim krovom, poduprtim debelim ukrštenim gredama.
Podzemna dvorana je bila ispunjena glinenim lutkama. većim i od ljudi. Nije im se znalo broja. Sve su izgledale jednako, samo su neke stajale, a druge klečale. Bilo ih je nekoliko u bornim kolima u koja su bili upregnuti jaki konji od sive ilovače.
Lutke su vojnici, nalik na vojnike što su zorom kamionima došli u njeno selo i još nisu otišli. Ceo dan su ubijali. Preklali su joj oca i majku. Braću i sestre takođe. Sve susede i ljude koje je poznavala. Nikog ništa nisu pitali, kao ranije kad su dolazili i odvodili ljude iz sela. Sada su odmah pucali ili bajonetima klali sve što se kretalo. Palili su i kuće, mada se kuće s mesta nisu pomerale. Kiša je podigla beli dim sa zgarišta. Dim je ulazio u jamu i štipao je za oči.
Nju nisu ubili. Ona se nije micala. Ležala je ispod majke čije se telo hladilo. Onda je pala jaka kiša. vojnici su se povukli pod drveće i u kuće koje još nisu spalili. Izvukla se ispod majke pa se po blatu dovukla ovamo, medu vojsku za koju su svi govorili da je služila prvog kineskog cara Čenga, zvanog i Kin-Ši— Huangdi. Car je vec odavno bio mrtav, pričalo se da je ovde negde, na brdu Li. sahranjen, ali nikad nije nađen. Nađeni su samo njegovi mrtvi vojnici. Ni oni svi. One koje su iskopali, odneli su ljudi u belim mantilima i radnici iz Ksjana. velikog grada u blizini. Za ove. sem nje, i nekoliko drugarica, niko nije znao.
Pobegla je ovamo jer je osećala da joj ovi vojnici ne misle zlo. Da se onih drugih treba čuvati. Ovi su je dobro poznavali. Često je dolazila u jamu da se po njenim hodnicima igra. Starci u selu pričali su da će car Kin-Ši--Huangdi jednog dana ustati iz mrtvih da Kineze spase veštačkih ljudi koji ih muče, da njegove vojnike za taj dan oslobođenja spremaju, ali ona ništa od toga nije razumela.
Nekima je dala imena. Dopadao joj se naročito jedan na kolima, mada nije znala zašto. Svi su joj izgledali jednako, premda je, kad bi im se približila, svaki imao svoj lik.
Njen vojnik je imao krupno, ravno, dobroćudno lice.
Ali krupna, ravna, dobroćudna lica imali su i njeni roditelji, svi ljudi iz sela koje je poznavala, pa ipak su ubijeni. Krupna, ravna, dobroćudna lica imali su i vojnici koji su ih pobili.
Zvala ga je Lan-Čung. Sad je čučala pored njegovih kola, držeći se za vlažne paoce točka. Oklopni kaput sa mnogo dugmića na ratniku, njegov bronzani mač, sve joj je to ulivalo poverenje.Pucnjava se stišavala. Čula je oštro dovikivanje. Glasovi neprijateljskih vojnika bili su sve bliži.
Da je njen prijatelj Lan-Čung živ, ne bi se plašila. On i njegovi drugovi bi je odbranili. Bili su dobri prijatelji, ona i carev ratnik Lan-Čung.
Osetila je dodir na ruci. Podigla je glavu. Lan-Čung se. smešeći. nagnuo preko ivice bornih kola i doticao joj ruku. Pružila je svoju. Ruka je stisnula njenu i podigla je na kola. Konji su zarzali i propeli se.
— Ne boj se. mala moja Lio-Čo-Čin — rekao je vojnik. — Mi ćemo te odbraniti.
Posvuda oko nje carevi su vojnici stresali vodu sa sebe. strelci su se podizali sa zemlje, čuo se zveket oružja i udaljene komande.
— Kako se zoveš? — upitala ga je, držeći se čvrsto za njegov gvozdeni kaput.
— Lan-Čung. Ja sam zapovednik garde Kin-Ši-Huang-dija. prvog suverenog imperatora Kine — odgovorio je vojnik i podigao mač.
Carevi vojnici izlazili su iz gudure, postrojavajući se u jurišni red.
Lan-Čung je isterao borna kola iz zemlje. Sunce se odbijalo o njegov oklop i bronzane ručke iznad branika.
Pred njima je bio stroj vojnika pod šlemovima. Pucali su. ali carevi vojnici nisu padali. Išli su na neprijatelja moćni, nezaustavljivi, nepobedivi.
Neprijateljski vojnici su pobacali puške i nagli u beg. Njeni i carevi ratnici su ih stizali i sekli im glave.
Borna kola su jurila. Vetar joj je mrsio kosu.
Bila je srećna.
U kaminu je bio zapaljen debeo hrastov log. Iako su bili ušli u zrelo leto, 5. avgusta uveče. pod snežnim bregovima Mount Olvmpusa bilo je hladno kao u ranim zimskim noćima. Morao je čekati sunce da nađe onog koga je tražio. Luana je imala pravo. Kiber-Pow-Net, strašni bog robotskog sveta, bio je ovde. Osećao je to po nepojamnoj emanaciji nečiste sile koja je vladala sumor-nim, crnim gorama i plavim glečerima.
Bili su sami. on i John Alden. On. čovek zlatnih očiju i robot gvozdenih očiju. Kao i toliko puta kada su se sreli i kada je to za njih nešto značilo. Na palubi »Mayflowera«, kada ga je atlantidanska moć elevacije vratila na lađu. a Alden ga prihvatio. Kada gaje 1687. godine ubio i odsekao mu glavu. Trista godina kasnije na tužnim pustama Pleasant Baya. I opet. 1999. u Ovalnoj sobi Bele kuće kad mu je predstavljen kao novi šef obezbedenja.
Pitao se šta bi Alden rekao da zna koga pred sobom ima. Ako su se mrzeli ljudi, njihov se Pow-Hna-Tan mora još više mrzeti. Šta bi rekao taj robot koji toliko polaže na svoju profesionalnost i svoje policijske dužnosti? Kako bi se osećao kad bi saznao da ih je izdao? Da se toliko hvaljena kibernetska inteligencija pokazala slabijom od ljudske? Da je prirodno pobedilo veštačko?
Biće to, naravno. Pirova pobeda ako sutra ne pobedi i Kiber-Pow-Neta. Ali neka pobeda jeste.
Dugo su ćutali. sedeći ispred velikog prozora, iza koga se dizala bela planina, a iznad nje gorele zvezde. On je bio zabrinut, Alden nerazgovorljiv. neraspoložen.
Najzad Alden reče.
— Razmišljao sam o ljudima, gospodine predsedniče.
Nasmejao se.
— Onda smo dvojica. Aldene.
— Ja sam razmišljao na drugi način nego vi. Mislio sam o tome kako je to biti čovek.
Usrano za sada, pomisli. Kako je u nekoj drugoj prilici, to ne zna. Ništa nije rekao. Pitanje je bilo inspira-tivno. Pogotovu stoje dolazilo od robota. On, na primer, iako je naučnik, nikad se nije pitao — kako je biti robot? Da li je onda mogao donositi merodavan sud o tome koje je stanje bolje? Hi ga je. kao što ga svaka forma postojanja zaključuje, preuzeo iz neke arogantne predrasude? On se osećao nesrećno u tuđem, robotskom svetu. Zar se i roboti nisu mogli nesrećno osećati u tuđoj, ljudskoj istoriji?— Kakva je razlika između nas i ljudi, o tome ste razmišljali?
— Ne samo o tome ali i o tome. Razmišljao sam šta je. zapravo, čovek.
Bio je zatečen. Mislio je da se to samo po sebi razume. Čovek nije životinja, ne sastoji se samo od nagona i čula. Ali nije ni duh jer ima telo. Čovek, razume se. nije ni kamen jer ne čeka da ga drugi pokrene, nego ima svoju volju. Ali sve su to negativne definicije. Sve je to ono što čovek nije. Nije ono što on — jeste. Što ga od drugih načina postojanja razlikuje.
— Šta je čovek. gospodine predsedniče?
Zbir pitanja bez odgovora. Raskršće puteva bez sme-rova. Zagonetka.
— Biološka organizacija zasnovana na naročitom odnosu materije, njene energije i duše — rekao je pomalo postiden šupljom opštošću zaključka.
Alden je nije primetio. On ga odnekud simpatiše. pa ipak. taj prokleti robot je glup. Obrazovan na ljudskoj nauci, a glup. To. naravno, ne opravdava njegovu sop-stvenu neinteligenciju. ali joj daje izvesnu šansu.
— A šta bi bio da je zasnovan samo na materiji i energiji?
— Ono što i mi, naravno. Robot.
Morao je paziti šta govori. Hodao je po ivici brijača. Alden je robotski glup. Ali dokle ta glupost dopire? Kakve su inteligentne moći te gluposti? On koji je sebe smatrao izvanprosečnim primerkom ljudske vrste i trenutno bio Pow-Hna-Tan, sam vrh akutne atlantidanske pameti, nikad se nije paštio oko pitanja dokle dopire pamet robota.
— A kada bi tvorevina imala ljudski lik?
— Android. Rekao sam, Aldene. Ono što smo i mi. — Ubuduće prestace da ponavlja ono što je samo po sebi razumljivo. Laži se najlakše otkrivaju insistiranjem na njima.
— A kad bi imala sve što i čovek. osim toga što se naziva dušom, šta bi bila?
— Humanoid.
— Da li bi se tada razlikovala od pravog čoveka?
— Razlikovala bi se.
— Čime?
— Odsustvom duše.
Trebalo je to reći s manje žara. s manje osecanja koje kao da više toj duši pripada nego svetu koji kao »robot« mora da brani. Trebalo je to onako usput reći. s manje napora.
— Šta je duša. gospodine predsedniče?
Robota duša ne bi trebalo da muči. Ona je u potpunosti čovekova muka. A on o njoj nikad nije mislio, nije mislio o nečemu što ga jedino čovekom čini. Mislio je o njegovim običajima, kultovima, legendama, mitovima. O konfuznosti njegove istorije i nedorađenostima njegovih civilizacija, pa i o nesavršenostima njegove egzistencije. ali o duši nikad.
— Ne znam — priznao je.
— Da li je duša vrlina?
Ne bi rekao. Vrline iz nje proizlaze, ona sama mora biti nešto drugo.
— Ona je svojstvo.
— Čije svojstvo?
— Čoveka.
Bilo je nešto o ovom dijalogu što mu je smetalo. Njegova lakoća, skliskost reci koje su se jedna na drugu prirodno slagale, premda ništa značile nisu jer nisu ništa objašnjavale, upućivala je na naučenu lekciju, na nešto što se na određenu provokaciju uvek na isti način ponavlja.
— Da li ga ona čini drukčijim od svega u univerzumu? Znao je da će odgovoriti potvrdno, da je logično da tako odgovori, a ipak odgovor nije bio spontan, bio je reprodukovan iz svesti koja nije bila njegova, jer njegova svest nije mogla da ga pruži, njegova svest pojma nije imala šta je duša. Kako je onda mogla da je stavi iznad svega u univerzumu? DaU kockastoj košulji, s puloverom mladalački prebačenim preko leđa. agent je džarao vatru. Varnice su prštale s ognjišta. Iskre od kojih je jedna zapalila život na zemlji. U njemu. Aldenu. nije. Njegov je »život« poticao od naročite kombinacije elektronskih interakcija. Da li on to oseca kao nedostatak? Ne bi se reklo. On s dušom nije imao nikakvo prethodno iskustvo da bi mu njeno odsustvo nešto značilo. Da bi je osetio kao iritaciju fantomske ruke.
Kako je to stvarno biti robot? Nije smeo da pita. Pretpostavljalo se da. kao robot, i sam mora znati.
— Boljim?
I to će potvrditi s još manje razloga. Ukupan ishod posedovanja duše nije bio ohrabrujući. Dok je živeo u zabludi da je istorija robotska perverzija, naopak oblik trajanja, mogao je imati iluziju da su tvorevine duše nešto fundamentalno drugo. Otkad je spoznao daje ta istorija. u duhu pa i u svakoj pojedinosti ljudska, imitacija ljudske, na takva razlikovanja nije imao pravo.
— Da li duša čoveka čini boljim?
— Čini ga.
— Kako onda ljudi s dušom mogu drugim ljudima s dušom šeći glave?
Alden nije gledao u njega. Gledao je u vatru. Pitanje je. očigledno, imalo moralistički karakter. Nije ga pitao kako je on mogao šeći glave. Cortazar mu je tvrdio da je ćela ta »afera s glavama« iz Aldenovog mozga izvađena. Preostala memorija se oko nje stegla kao rana koja zaceljuje i rupu pokriva Dodato mu je lažno sećanje za izvesne datume. U principu je sve trebalo besprekorno da funkcioniše.
— Ne znam na šta mislite?
— Na Louisu Barlow čiji je dekapitiran leš nađen u Pleasant Bayu. Na Doris Reagel iz Salema. Na Nadinu Hathaway.
Mora biti da je za taj slučaj Alden čuo u Hyannisu ili Chathamu kad je pripremao njegove posete Elms Hillu. Nikakvih razloga za uznemirenost nije bilo.
— Sećam se. Prilično gnusna stvar Da li je ubica otkriven?
— Nije.
— Pitali ste me kako to ljudi mogu jedni drugima da rade? Ali. oni to ne rade ljudima. Rade nama. Robotima.
— Oni. dakle, drže da mi ne osećamo patnju?
— Očigledno. Ako smo tek prazan lik njihove suštine. odraz u ogledalu, ni ono što osećamo ne može biti stvarno.
Trebalo je biti ljudski fanatik pa u to poverovati Ljudska ortodoksija zahtevala je mnogo i od razuma i od osećanja.
— Ali ja znam da bi me bolelo kad bih ruku stavio u vatru, zar ne?
— Osećanje fizičkog bola nije vezano za posedovanje duše. Ono je stvar nerava. Nervna je osetljivost tipičan elektronski proces koji se lako podražava. Kod ljudi je reč o bolovima bez definicije opipljivog uzroka.
— O bolu. recimo, što nemamo dušu? Najednom mu je izgledalo da se razgovor ne vodi slučajno, da nije puko ćaskanje uz ognjište.
— To je zanimljivo. Osećate li vi taj bol?
Alden nije odgovorio. Zapanjeno je posmatrao kako zavrće košulju i stavlja ruku u vatru. Na licu mu se nije pomerio nijedan mišić.
Bacio se prema ognjištu i odgurnuo mu ruku. Plamen mu je liznuo podlakticu. Kriknuo je.
— Ne bih rekao da je to bio tek odraz — rekao je Alden, posmatrajuci oprljenu šaku.
— Šta je vama? Jeste li poludeli?
Otišao je do ormana. izvadio kutiju hitne pomoći i iz nje mast za opekotine i zavoj.
— Dajte mi tu ruku.
Namazao mu je šaku, pokrio gazom i zavio.
— Sutra ćete morati lekaru.
— Sutra?
— Da.
Setio se. Sutra je 6 avgust. Dan u kome je zakazana. Nasmejao se.
— U redu. Još uvek nam ostaje prepodne.
— Vidite, gospodine predsedniče. ja sam se sada ponašao kao čovek.
— Primarna funkcija robota i jeste da se ponaša kao čovek. ali s jednom razlikom od ljudskog ponašanja.
— S kojom razlikom, gospodine?
— Bitnom. Da čovečanstvo zbog toga ne trpi.
Bio je ponosan na ovu definiciju koja je sumirala sve prednosti kibernelike nad biologijom, udruženom s onim nepoznatim sastojkom koji je doveo do čoveka. Bio bi još ponosniji da je robot. Ovako je osećanje intelektualnog zadovoljstva prilično bilo okrnjeno.
— Ponašao sam se kao čovek u smislu koji možda nije predviđen mojim programom. Hteo sam da vidim mogu li. učinivši evidentno besmislenu stvar, kao što je. po svim standardima, i ljudskim i robotskim, guranje gole ruke u vatru, mogu li baš time da otkrijem smisao života za koji mi kažu da ga nemam.
— Čemu?
— Ne dopada mi se ideja da sam leš. gospodine.
— I jeste li nešto otkrili?
— Da.
— Šta?
— Otkrio sam šta je čovek.
— Šta je?
— Neizvesnost. To je čovek. Neizvesnost. Neuporedi-va sila brige. Opojnost zebnje. Ono što vi sada osećate.
Alden zna.
— Najpre ste u neizvesnosti znam li nešto, zatim, ako i znam. koliko, i najzad, šta cu pred uzet i povodom toga što znam.
— Šta ćete preduzeti?
— To biste morali i sami znati, gospodine. Ja sam robot. Nemam izbora. Moram se držati programa. Njegova glavna tačka je uništenje ljudi.
— A eksperimenat?
— Bio je uspešan. Video sam šta je neizvesnost Ona se ne isplaćuje, gospodine. Lažna je.
— Kako lažna?
Nije bila lažna. On je tu neizvesnost osećao kao moru iz koje se što pre mora probuditi.
— I ljudi su roboti, samo to ne znaju. Vi. naravno, niste robot u onom smislu u kome sam ja. Vi ste to u jednom mnogo gorem vidu. Vi imitirate mene.
Započeo je spontano s koncentracijom volje koju ce upotrebiti da postupno smanji Aldenov metabolizam. Hteo je da ga uspava, vreme je bilo za odlazak na Mount Olvmpus. Znao je da bi prostije bilo da mu jednostavno zaustavi srce. ali mu se nije dalo.
— Gotovo ceo razgovor o razlici između ljudi i robota između nas već je voden. Vi ste samo ponavljali ono što ste mi na tu temu rekli prilikom saslušanja pod scopola-mvnom. Razgovor je bio u vama programiran. Eto vam te slavne ljudskosti!
Zebnja je ometala koncentraciju. Trebalo je da dobije u vremenu. Nije smeo da ga uspavljuje postupno. Alden bi to osetio i napao ga. S njim ne bi imao šanse. Mora udariti svom snagom, odjednom.
— Kako ste povratili pamćenje?
— Slučajno. Ali ga slučajno nisam izgubio, zar ne?
— Niste. Uklonjeno vam je operacionim putem.
— Pošto mi je glava odsečena?
— To je standardna procedura.
— Ljudska procedura.
Bio je spreman, hteo je samo još nešto da sazna. Nije ničemu služilo ali bio je radoznao.
— Znate li i moje pravo ime?
— Sve znam. Hovvlande. I za 1687. u Duxburyju.
— Kako je to moguće?
— Našao sam Aldenovu lobanju u svojoj ostavi. Istina je bila sve vreme u mom koferu. Zar to nije smešno? I vama ljudima istina da vas mi samo ponavljamo sve je vreme bila pod nosom, a vi ste se zanosili himerom neke blagoslovene Atlantide koja nikada nije postojala. Bio sam i u Phoenixu. Do tada se pamćenje vraćalo postupno. U stvari, nije se vraćalo. Nisam imao ništa u njemušto bi se moglo vratiti. Vršio sam istragu ponovo od početka. Kao što mi roboti ponavljamo vašu istoriju. Ako je logična, ona se uvek korak po korak može ponoviti. No. u jednom trenutku trag je prekinut. Sve što se događalo u Arizoni bilo mi je nepoznato. I ostalo bi mi nepoznato da nije bilo jednog sna. Bio je tu vaš lekar Cortazar. neka kuća. dom. šta li. i firma »Phoenix Tribune«.
— Rekli su mi da je brisanje savršeno. Kao kod kompjutera. Ubace se svi pojmovi koje treba izbrisati, i oni se svuda, na ćelom disku sećanja. izbrišu. Siguran sam da Phoenix nije mogao biti zaboravljen.
— Zaboravljeno je da je ljudski mozak i u jednom drugom pogledu sličan kompjuteru. Prva faza brisanja je guranje u limbo. Stvari se odmah ne zaboravljaju. Odlaze u podsvest. a odatle u ništavilo tek kada je mozak prepun novih informacija. A to se. barem kod ljudi, praktično nikad ne događa. Vi svoj mozak vrlo malo koristite.
— Znate li šta je bilo s Domom u Stanfieldu?
— Bio sam tamo kad su došli vojnici. Stigao sam da prcnadem dosje Carver/Hovvland pre nego što se zgrada sruši/i.
— Svinje su srušile zgradu na bespomoćnu decu?
— Ne. Howlande. deca su srušila zgradu na bespomoćne vojnike.
Nasmejao se i udario.
Aldenov pogled postao je staklast. Glava mu je klonula na grudi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:22 am











GLAVA DVADESET ČETVRTA


NAĐENA ATLANTIDA


»In pride and pompe and emper
The courls of old Atlantis rose.«
John Masefield, England's Poet Laureate
»U ponosu i sjaju i časti
Uzdigoše se dvori drevnog Atlantisa.«
John Masefield, engleski dvorski pesnik


Dan 6. avgust 1999. beše najkrvaviji dan u dugoj povesti podzemnog rata između ljudi i robota. Sigurnost androida da se rat završava tog dana u 18.00 časova, kad je predviđena propast sveta, nije umanjila njegovu žestinu, besomučnost i nemilosrdnost. Ni u jednom trenutku nije denuncirala besmislenost pojedinačnih klanja u sve-tlu opšte smrti što je čekala i pobedene i pobednike. Da je o tome ko brinuo, mogla je ona ukazati na još jednu sličnost zaraćenih sila koje su toliko polagale na svoje različitosti da su od njih. ne od urođene prirode, činile suštinu svojih civilizacija i načina življenja. I ljudi i roboti — oni. razume se. koji su znali šta su — terali su svaki svoj Armagedon kao da ih za nekoliko sati ne čeka zajednički, kao da na raspolaganju imaju beskonačno vreme. a ne jedno agonično vreme koje će za sve stati kad časovnici obeleže 18.00 sati po Greenwichu.
Mrzovoljni um može i ovako da razmišlja: samo za dvadesetak milijardi godina neizbežna entropija ugasiće sunce. Nakon daljih nebrojenih, pa ipak ograničenih milijardi godina pogasiće se i ostala sunca galaksije, svi njeni izvori energije, ostavljajući bele zvez-dane gnome za kraj. Potom će umreti i ostale galaksije kosmosa. Nebrojene, pa ipak u tom broju ograničene. Univerzum koji ne poznaje neograničenosti. što ih um ne shvata ali ih je kadar izraziti, saći će u večnu jamu nepokretnosti i smrti, iz koje ga recima: »Neka bude svetlost« može vratiti samo božansko čudo. ako za to bude imalo bolje razloge od predašnjih.
Ništa ne živi večno. I vreme ništa ne znači ako je kao šagrenska koža. ako nije nepotrošivo. Ni dobitak u njemu, ako ga svega ne obuhvata. Onome ko život voli, i malo od njega sve znači, ali mu. na žalost, ništa neće značiti ni mnogo ako nije — sve.Samrtnika koji umire, praveći planove za sutra, žalimo. Ljude i robote ove knjige nećemo. Na saučešće se nismo obavezali. Dokrajčićemo setnu priču o njima bez strasti.
Od Pacifika do Atlantika, od Severnog do Južnog pola. pružala je planeta, kolevka homo sapiensa, jednoličnu sliku istorijske bestijalnosti, koja. nadahnuta uzvišenim ciljevima, s jedne strane obnovom Atlantide a s druge zaštitom robotskog sveta, nije znala za mere i granice.
U Australiji, gde se na osnovu istorijskih izvora utvrdilo da su domoroci, aborigini — ljudi, oni su pobijeni. Onda se shvatilo da ljudi moraju biti i proizvodi mešovi-tih brakova između aborigina i doseljenika, pa su istrebljeni i oni. Potom je za smrtnu presudu dovoljna bila stara, vec zametnuta urodenička krv. Najzad, ni ona više nije bila neophodna. Ubijan je svako ko nije imao robotski belo pravilno lice. Lica se po mraku često nisu razaznavala, pa se. u strahu da i neki čovek ne izmakne, pucalo i klalo nasumce.
U Africi je prvih nekoliko dana stanje obrnuto. Tamo su likvidirani svi pripadnici bele i žute rase. Bele što je bela. žute što nije crna. LI početku, takode. na delu je bilo pošteno ubedenje da se medu belcima i Azijatima nalazi najviše ljudi. Već trećeg dana pogroma plemenski su interesi, za koje je. isključivo prema povesti Afrike, teško reći jesu li ljudskog, robotskog ili kombinovanog porekla, poremetili jasne ciljeve globalne antiljudske akcije. Libijci su dobar deo bratskih Arapa proglasili ljudima i na odgovarajući način s njima postupili. Etiopljan-ski marksisti su to preduzeli sa stanovnicima provincije Tigreje. Za bivše pristaše bivšeg predsednika Zimbabvea Mugabea ljudi su bili pripadnici plemena Matabili koji su još slavili bivšeg vodu i borca za oslobođenje N'Ko-moa. I obrnuto, razume se.
U Aziji je situacija bila još zamršenija, nešto usled prenaseljenosti, nešto usled verskih i ideoloških komponenata koje su zamutile sliku u očima odgovornih androida. S druge strane, upravo ove otežavajuće okolnosti stvar su olakšale. Velik broj žitelja omogućio je da se u potrazi za jednim jedinim ljudskim bicem istrebi čitava provincija, jer u drugima je okruzima još uvek ostajao dovoljan broj za obavljanje zemaljskih obaveza. (Barem do 6. avgusta u 18.00 časova. Psihološki je i kratkoća raspoloživog vremena bila dobro došla. Likvidatori su znali da će i manji broj preživelih biti dovoljan za održanje poslova do časa kada svi poslovi po višoj sili prestanu.)
Evropa je u pogledu opšte ideje o povesnoj opravdanosti za pogrom bila najmaštovitija. Stara, iskusna Evropa, koja je preživela pagansko-hrišcanski obračun, gra danski ikonoklastički rat u Vizantiji. pogrome heretika, reformaciju i protivreformaciju. znala je da su za primitivne duše rasne i verske razlike dovoljne da se iza njih sakrije uništenje čovečanstva. Ali. da za razmažene intelektualce treba neki jači, viši razlog, u svakom slučaju razlog koji neće uključivati predrasude prema nijednoj rasi i veri. koji će dopustiti da se sve one s podjednakom merom savesti. bez nazadnih predrasuda, trebe. I on je nađen u revolucijama. Revolucije su podrazumevale. pa i opravdavale, svako sredstvo ako je obezbedivalo srećnu budućnost preživelima. Na istoku kontinenta bilo je nešto lakše. Tamo su vlade ionako tvrdile da revolucije, koje su ih na vlast dovele, nikad nisu prestale, da je napredak permanentan revolucionaran proces. Tamo se s načela odmah moglo preći na nož. Vlade su ostale iste. samo su nazive promenile i opet postale revolucionarni komiteti. Na zapadu je išlo malo teže. Nije bilo logično da revoluciju izvodi vlada. Logično je da se u revolucijama one obaraju. Poteškoća je ležala u tome što ni jedna nije htela dobrovoljno da odstupi. Trebalo je birati između logike, koju je zastupalo nekoliko usamljenih profesora leve orijentacije, i očigledne nužde koju je zastupala nužda. Logika nužde pobedila je logiku logike. Visoka tehnologija smrti i gustina populacije omogućile _ su 4a s„et uz srazmerno male troškove, uglavnom lokal-nim bombardovanjem i otrovnim gasovima, posatire znatno veći broj stvorenja, medu njima i ljudi, nego u bespuću Australije, gde je jedno biće. spretno izmešano s kengurima. morala juriti čitava motorizovana divizija uz pratnju helikoptera.
U Severnoj Americi pionirski individualizam nije dopuštao masovne mere. kao što se to na drugim kontinentima zbivalo, ali su vladi pomagale privatne zajednice patriotskih građana: dobrovoljci. Ku-Klux-Klan. funda-mentalistička religiozna udruženja. Američka legija, sportska streljačka društva, ženske organizacije za borbu protivu silovanja u mraku. Ponovo je u modu ušla slavna tradicija lovaca na ljudske glave Divljeg zapada. Usamljeni strelci lutali su naseljenim mestima i ubijali sve čega bi se domogli, ostavljajući šerifima da naknadno utvrde jesu li pogrešili. Pred sam 6. avgust pojavile su se na tržištu smrti velike kompanije, predlažući da država ekskluzivno pravo ubijanja ljudi ustupi specijalizovanim firmama, koje bi od toga mogle za robote napraviti turističku atrakciju.
Najlakše je bilo na Arktiku i Antarktiku. Stvar je u ledu bila jasna. Tamo stacionirani vojnici nisu želeli da se smrzavaju, ali su morali. Bili su. očigledno, roboti. Naučnike u belu nesreću niko nije terao. Oni su za pasji život morali imati naročite, mračne razloge. Najmračniji medu njima bili su ljudski. Oni su. dakle, bili ljudi.
Ljudi su se branili kako su znali i umeli. Oni koji su znali ko su. mahom na dva načina, oba od Aquariusa preporučena. Skretanjem ubilačke pažnje s njih na robte, pa ako treba, i na ljude, one koji za istinu o svetu ne znaju — pa nisu ni od kakve koristi za čovečanstvo — i. ako ničim više nisu raspolagali, svojim natprirodnim moćima. Čistom su voljom prevrtali vozove robotskih kaznenih ekspedicija, obarali im avione, zaustavljali srce komandnom kadru, ili se sami činili nevidljivim, preme-štali telekinezom s mesta na mesto i protejski uzimali neprimetnije fizičke oblike. (Primećeno je. međutim, da su te moći u poslednjoj fazi rata znatno oslabile, kao da ni one nisu bile neiscrpne.).
Naravno, u tako zgusnutom vremenu, u opštoj zbrci greške su bile neminovne, premda je, upravo zbog tih nepovoljnih okolnosti, možda bolje reći da su i izvesni pogoci bili mogući. Rat, dakle, nije bio pogrešan, samo je imao mnogo grešaka.
Jedan od paradoksa, koji bi za Johna Hovvlanda možda imao antropološki značaj da se u ovom trenutku kao John Carver, predsednik U.S.A., ne penje na Mount Olvmpus, bio je u činjenici da su članovi Aquariusa u progonjenju ljudi bili agilniji čak i od članova Nukleusa. Ali, to je bilo razumljivo. Oni su imali da štite ideju. Materija od koje su ljudi sačinjeni nije imala vrednosti. Ovi drugi imali su da štite materiju prema kojoj su gajili urođeno poštovanje.
Drugi paradoks je bio u ličnim momentima koji su određivali nečiju sudbinu. Ako se pretpostavljalo da su ljudi riđokosi, daltonisti su imali mnogo posla pre nego što bi slučajno ubili i nekog s riđom kosom, pri čemu još nisu mogli biti sigurni jesu li ubili čoveka ili robota.
Martir Hasan je, na primer, zapovedao komandosima koji su dobili zadatak da u zabačenom iranskom selu kraj mina Persepolisa likvidiraju poslednjeg čoveka. Ko je taj, nije se znalo, ali jeste da je visok.
Martir Hasan je likvidirao većinu stanovnika. U raportu je izneo da je obaveštenje o jednom čoveku u selu bilo pogrešno, da ih je bilo mnogo. Pitali su ga kako je to saznao. Bilo je mnogo visokih ljudi, rekao je.
Martir Hasan je bio metar i 30 centimetara visok.
Mount Olvmpus je ležao na istoimenom poluostrvu krajnjeg severozapada U.S.A., okružen snežnom niskom od sedam nižih vrhova i tri reke kišnih šuma — Hoh, Queets i Quinault, po čijim su brzacima slazili balvani u daleke industrijske doline. Ni godina dana ne bi bila dovoljna da se prodre kroz sve njegove useke, klisure i ne se prođu svi njegovi glečeri, grebeni, kose. John Carver (Howland) je do 18.00 sati imao pred sobom jedva nekoliko časova.
Ali i instinktivno saznanje da Kiber-Pow-Net nije više daleko, da nije na vrhu, nego tu negde, u pitomijem podnožju planine, i da mu pribor što ga je poneo — cepin, klinovi i najlonski konopac od 7/16 palaca debljine — neće biti potreban.
Stajao je pred vratima Istraživačke stanice Washing-tonskog univerziteta. U brvnari nije bilo nikog ali su vrata, kako su nalagali običaji, bila otključana. Ušao je da povrati dah izgubljen u retkom vazduhu. Neko je pre njega bio ovde. Peć je bila založena i na njoj se pušio čajnik. Njegov prethodnik je morao zaci za obližnji greben kada se on pred kolibom pojavio. Skuvao je čaj i u brzim gutljajima ispio ga. Odustao je od odmora i izašao u divljinu.
Sunce je peklo. S Pacifika je strujao povetarac rashlađen na ledenjacima Bele planine. S desne strane dizao se Plavi glečer, ružičast na svetlosti podneva, a sasvim daleko, u dolinama reka. zelenela su se ostrva smreka i omorika.
Mount Olvmpus je bio iznad njega. Tamna senka prožeta sedinama snega. Dom Kiber-Pow-Neta. I on mora da je tu negde. Osećao je to svim bićem.
Ponovo je čuo Luanin glas. Bio je vrlo slab. dalek, isprekidan.
— Gde si .sada, Johne?
— Ispod Mount Ohmpusa. Vrlo blizu, Luana.
— Kako izgleda?
— Kao i svaki dom bogova. Kako je tamo?
— Gadno. Pre nekoliko sati rulja je ubila oca Dono-vana.
— Zašto!
— Neko je razglasio da u kripti krije robote.
— Ljudi su ga ubili?
— Izgleda.
— Pa zar ništa nije mogao da preduzme?
— Pokušao je da ih ubedidaje čovek. Nije, uspeo.
— Zar im nije pokazao neku od ljudskih moći?
— I to je pokušao. Da bude nevidljiv. Nije mu pošlo za rukom. To me plaši, Johne. Naše moći slabe.
Jedva te čujem.
Morali su ih štedeti. Prekinuli su dodir. Od pre nekoliko dana, kada su primetili da popuštaju, da zahtevaju mnogo više napora i koncentracije nego ranije, pa da ponekad i sasvim otkazuju, koristili su ih samo u izvanrednim prilikama.
Uputio se za instinktom prema pećinama ispod kojih sneg nije imao krastu, a mahovina se sijala između staklastih morina. Na snegom nepokrivenom zemljištu stenje se mrvilo ispod nogu. Bila je to ohlađena, pa stvrdnuta i najzad vlagom razmekšana lava. Ali, Mount Olvmpus nije bio vulkan. Lava je ovamo dospela s okeana, iz vulkanskih grotla njegovog dna. Pitao se nije li ćela planina veštačka, robotska tvorevina. Stajao je pred najvećom pećinom. Ulaz je bio taman, kao što je za Grke morao biti ulaz u Had, tamniji i od njegove duše. U pukotini, sa strane, kao obešeni venac poljskog cveća na seljačkim vratima, rastao je bokor ljubičastog glacijalnog cveća. Čuo je udaljenu grmljavinu. Negde. na nebu, počinjalo je nevreme. Indijanci Makah su verovali da je proizvodi čudotvorna Ptica gromova Thlew-cloots, koja se hranila kitovima okeana i pod čijim je krilima živeo divovski morski konj, Hah-hake-to-ak.
Gromovi su mu kazali da je na pravom mestu. To je spilja Kiber-Pow-Neta. Pogledao je na sat i uporedio njegovo Zapadnopacifičko vreme sa vremenom po Greenvvichu.
Bilo je 17.45.
— Dobro došao, Johne Howlande!
Pred njim, na ulazu pećine, stajao je John Alden, robot gvozdenih očiju.
U podzemlju nuklearne baze jedne od svetskih sila lift snuštan u dubine. Kabina ie, insekloidao zujeći, ravnomerno klizila prema poslednjem horizontu. U njoj je bilo nekoliko robota s ljudskim likom, ili nekoliko ljudi s robotskom prirodom, možda i jednih i drugih. Svi su imali mlada, ozbiljna, koncentrisana lica. Svi su bili u običnim vojnim uniformama. Zaštita im danas nije trebala. Bio je to njihov poslednji zadatak.
Silazili su da izvrše naređenje o ispaljivanju izvesnog broja raketa s nuklearnom glavom u neizvesnom pravcu.
Bilo je 17.45 sati.
I svako razlikovanje bese besmisleno.
Njegove moći nisu delovale. Da li su se istrošile, jesu li mu zbog nečeg oduzete, nije znao, tek, više ih nije imao. Nije uspeo da uspava agenta na jezeru Quinault. Sad je bio bez oružja. Protiv Aldena nije imao šansi. Otkriće Kiber-Pow-Neta nije ničemu koristilo. Pogledao je na sat.
Bilo je 17.46.
— Imamo još vremena. Iskoristimo ga pametno. Uđi — rekao je Alden.
Ušao je u pećinu. Spilja je bila manja nego stoje spolja izgledala. Kao rapava, neobrađena površina isposničke ćelije, ništa više. Iz jedne neupadljive stene virila je crna. malo zarđala poluga.
— Kiber-Pow-Net?
— Da.
— I to je sve?
— Sve što se vidi.
— Tako jednostavno.
— Sve božansko je jednostavno — rekao je Alden.
— Kako si znao gde je?
— Nisam znao.
— Kako si onda došao ovamo?
— Ti si me doveo.
— Doveo da me zaustaviš?
— Čovek uvek radi protiv sebe. To je u njegovoj prirodi.
Vreme je klizilo glatko kao po ledu. Bilo je 17.50.
I u liftu je bilo 17.50 i vreme je klizilo kao po ledu. Klizila je i kabina. Vreme i kabina zajedno. Kabina je bila blizu dna. Vreme je do svog dna imalo pred sobom milijarde i milijarde godina. A između trenutka kada će kabina dotaći dno poslednjeg horizonta, a vreme dno poslednjeg dana, stvarne razlike nije bilo.
— Pre nego što se završi — rekao je John Alden — želeo bih da znaš da ti nisi razlog onome što će se desiti. U meni se ništa nije promenilo. I dalje verujem da je robotski svet savršeniji od ljudskog.
Naglim, iznenadnim pokretom Alden je povukao zarđalu ručicu nadole.
— Zašto si onda to učinio? —pitao gaje unezvereno.
— Zbog neizvesnosti. Da vidim šta će se desiti.
— Zaustavićeš se, Johne Aldene!
— To da vidim, Johne Hovvlande.
Jedan od vojnika u liftu pogledao je na sat. Nije dospeo da vidi vreme. Svetlost u kabini se ugasila i ona je stala.
On za to nije znao. U istom trenutku ugasio se i on. Ugasili su se i svi roboti u kabini.
Ostao je jedini čovek među njima da očajnički vrišti i udara na hermetički zatvorena vrata.
Robot John Alden je ležao u rukama čoveka Johna Howlanda. Oči su mu bile staklasto crvene. Telo hladno .kao metal.Tako jednostavno, mislio je John Hovvland. Tako robotski funkcionalno. Tako savršeno. Božanski jednostavno i savršeno.
John Carver (Howland) je vozio gotovo sto milja na sat provincijskim drumom Cape Coda 28 koji spaja Hvannis sa Chathamom. Mogao je i brže da je imao dovoljno benzina. Nije bilo nikakvog saobraćaja ni u jednom pravcu. Olupine automobila ležale su na banki-nama. U nekima su sedeli vozači sa smrskanim glavama naslonjenim na upravljače. Leševi robota bili su razbacani na sve strane, onako kako ih je zatekla nagla smrt njihovog sveta. Olupine tela i automobila otežavale su vožnju. Pa i benzina mu je ponestajalo. Brzinometar je zloslutno pratio približavanje skazaljke benzinometra crvenoj zoni.
Ako ne stigne do pumpe kod Chathama, moraće se na Elms Hill popeti peške. Ako ne uhvati telepatsku vezu s Luanom, moraće se poslužiti telefonom. Ma koliko se koncentrisao, nije uspeo da se probije ni u jedan ljudski mozak. Činilo mu se da iz mukle daljine čuje glas, da u njemu prepoznaje Williama-Billa Laskvja, ali potrajalo je to samo trenutak, a onda je u duhovnom eteru što je nekad spajao čovečanstvo nastupila tišina robotskog sveta oko njega. Izgledalo mu je smešno da upotrebi telefon. Čitav je rat u krajnjoj liniji oko toga vođen. Voden je da se ljudi oslobode robotske civilizacije i njenih ograničenja, a već prvih dana posle pobede spali su na njene najvulgarnije instrumente.
Hoće li im to biti nagrada? Ropski rad oko održavanja mašina koje su hteli da unište?
Dovukao se do benzinske pumpe, gurajući kola. Morao se za gorivo sam postarati. Poslužitelj robot ležao je preko cisterne kao da je zaspao na suncu. Srećom, u cisterni je bilo benzina.
Ali telefon iza pulta nije radio.
Chatham je bio avetinjski prazan. Nije. u stvari, bio prazan. Pre nepokretan. Nepokretan i nečujan. Kao jedan od onih sablasnih muzejskih gradova kojima se ponosila Zapadna obala. Posvuda su ležali roboti kako ih je Kiber-Pow-Netovo isključenje zateklo. Neki u grotesknim položajima prekinutih poslova, kao voštane ilustracije rada jedne savršene civilizacije.
Ušao je u telefonsku centralu. Iza stakla su sedele mrtve veštačke devojke, udešene kao lutke u bostonskim izlozima. Neke su se još smešile na klijente koji su ležali ispred šaltera. Ni centrala nije radila, ali se šum otvorene veze čuo. Kao udaljena kosmička mećava. Nikoga koga je tražio nije uspeo da dobije. Ni Washington ni London nisu odgovarali.
Produžio je na Elms Hill. Šesti je bio u subotu. U letnjikovcu je morala biti Marjorie s Tomom. Marjorie, razume se, više nije bila. Samo Tom, njegov sin, na koga je pazio čovek Jonathan. Nije hteo da ih uplaši. Znao je da su preživeli ljudi sada u naročitom stanju. Neki su od njih verovatno i poludeli. Ni oni koji su sačuvali zdrav razum nisu bezopasni. Iznenadna katastrofa, čije uzroke nisu razumevali — ako nisu bili upućeni — do krajnosti im je probudila zamrli nagon održanja. Vratili su se za nekoliko sati tamo odakle im je trebalo milion godina da dovde dođu.
Držao je ruku na sireni sve dok se nije zaustavio na pošljunčanom proširenju staze ispred vrata kuće. Bila su širom otvorena. Prošao je kroz prazan hol i izašao na verandu, na kojoj je pre toliko godina sve započelo, gde je prvi put čuo prezime Cortazar. Svakoga dana u 18.00 sati John Carver i Rosalie pili su ovde čaj.
I sad su sedeli u svojim trščanim kolonijalnim naslonjačima. Stari Carver je u rukama držao »Washington Post« od 6. avgusta. s njegovom slikom na prednjoj strani. Krupan, mastan naslov obaveštavao je Ameriku da je mir na vidiku. Rosalie je držala pletivo u krilu. Ti roboti su ga voleli. Bili su roboti, a voleli su ga. Njihova je ljubav, razume se, bila bedna imitacija, umesto emocija, komplikovana bioelektronska jednačina. ali. da nije znao šta je posredi, ne bi primetio razliku. Viknuo je: — Tome! Jonathane!
Ustrčao je stepeništem na sprat. Marjorie je ležala u krevetu njihove spavaće sobe. Izgleda da je u 18.00 časova spavala. Delovala je uistini robotski sada kada je sva metalika njenog pravog unutrašnjeg sastava smrću izvučena na površinu čeličnoplave kože.
Bio je uznemiren. Uzeo je iz ormana revolver i strčao u vrt. Vrt je bio prostran, engleski nepregledan, delimično zaklonjen dekorativnim drvećem, grmljem i šibljem.
Oprezno se provlačio kroz žbunje prema omiljenom mestu igre svoga sina, skrovištu čiju su tobožnju tajnost svi poštovali. Verovao je da je Tom tamo. Da se tamo najsigurnije oseća. Čuo je iza sebe šum, okrenuo se.
Pred njim je stajao sluga Jonathan. Trijumfalno se osmehivao. U levoj ruci je držao kasapski nož. u desnoj glavu njegovog sina Toma.
— Poslednji robot na svetu, gospodine — rekao je. Ispalio je bez razmišljanja u njega svih šest metaka.
Učinio bi to i da je Jonathan bio poslednji čovek.
Predveče je, oseka, nebo zlatno i prazno.
Na Pleasant Bay se spušta sumrak. Biće to duga, prava noć, mislio je, stojeći na istoj onoj duni s koje je pre toliko godina posmatrao pad arktičke laste. U ovo vreme nekada, u daljini, svuda unaokolo, po brežuljcima, gore-la su svetla. Sada ih nema. Videli su se i fenjeri ribarskih brodica koje su se vraćale iz lova. Ni njih nije bilo.
Biće to prva prava noć posle stoleća lažne svetlosti. Noć u kome će izvesnu vidljivost obezbedivati zvezde, jedina tela za to pozvana. I poslednja, verovatno. Već iduće noći ljudi će se, ovde-onde, sakupiti i pokušati u pogon da stave neku od robotskih centrala. Upaliće se prva sijalica, prva vatra novog varvarskog doba. Osposobiće se i prvi telefon da zameni izgubljenu telepatsku moć. Prvi kran zameniće telekinezu. Prvi automobil preneće s pomoću veštačke energije telo kroz prostor koji se prelazio pukom voljom. Na kraju će se pojaviti i neki zastareli dvokrilac da zameni slobodan ljudski let nebom.
Nebo je bilo prazno. Ptice su ležale na zemlji. Ribe su, srebrnkastih golih trbuha, plutale okeanom. Posvuda je vladao spokoj groba, mir novog početka, alfa i omega još jedne neizvesnosti o kojoj je Alden govorio. Alden, robot, svoj je odgovor dobio. Sada treba da ga dobije on, John Hovvland, čovek. Zbog tog odgovora, Alden je umro. Nije bio isključen, umro je, kao i svaki čovek, po svojoj volji. Izvršio je samoubistvo kad mu je bilo najlepše. Kad je bio u zenitu.
Ptica je letela s istoka, s okeana. Imala je nežnobelo perje, s krilima boje mokrog pepela, i duboko rascepljen rep u obliku dvozupca. Glavu je, zašiljenu tankim, krva-vocrvenim kljunom, zastirala garava ćuba nalik na hebrejsku molitvenu kapicu. Iz trupa su joj kruto visile kratke koralne, koščate noge. Ravnomernim letom ptica se primicala bledim dunama Pleasant Baya, iza kojih je, u cestama prenaseljenih ritova, na mlakim ležajevima zrele trske i skerletnog barskog žbunja, ležalo mrtvo njeno umorno pleme. Klizeći bistrim vazduhom, ispustila je oštar, prodoran krik: »Keeanrm!« s trijumfalnim udarom na drugom slogu, kojim se kotrljalo dugo, grabljivo, nemilosrdno »nr«. Naglo usporivši let, kao daje izgubila orijentaciju, skrenula je udesno i iznad penušavog plićaka stala opisivati pune, savršene krugove. Ceđena osekom, močvara je šumila, nebo sivelo, halkionski nepomična pučina treperila, a ptica je neumorno kružila i jednolikim kricima izgubljenog bića rasanjivala život ispod sebe.
Života, u stvari, nije bilo. Bio je samo John Howland. Njeno je pleme bilo mrtvo. John Hovvland joj je sada bio najbliže živo biće. Ali ga ona nije prepoznala. Tražila je svoj rod. Makar i robotski ali svoj.I on je tražio nešto, a nije nalazio. Voda je ostajala prazna. Nije bilo mladića zlatnih očiju da se iz nje vraća. Nije ga sreo ni kad je napuštao Pleasant Bay, ulazeći u sve dublju tminu, u noć koja će trajati vekovima.
Kraj dune, na kojoj je nekad sreo ljubitelja ptica, iz tmine se izdvojila senka.
— Jeste li je videli? — upitao je John Alden.
— Šta?
— Pticu?
— Jesam.
— Pa šta mislite, šta joj se dogodilo?
Što i svima nama, pomislio je, ali ništa nije rekao. U noći koja ih je čekala, biće i za to vremena. Biće vremena da se izmere gubici pobede i vidi da li je svetlost vredna utrošene svece. Na prvi pogled, koji je svuda gde se zaustavljao zaticao gustu, neprozirnu tminu, nije se činilo. Sve je bilo neizvesno. Ali, neizvesnost je sudbina čovekova. Ono što ga čini — čovekom. Tako je bar Alden mislio dok je bio robot.
Hoće li tako misliti i sada kad je postao čovek?
I to će se videti. Sve će se videti.
Ali, najpre treba osposobiti mašine.


London. 4. 2. 1988. U znaku Vodolije.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 11:23 am



Borislav Pekić, jedan od najznačajnijih pisaca srpske književnosti XX veka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista, rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Detinjstvo je proveo u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić-Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine je u Beogradu, gde je pohađao Treću mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Te iste godine osuđen je na petnaest godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom građanskih prava od deset godina kao pripadnik, tada ilegalnog, Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Na izdržavanju kazne je bio u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je 1953. godine, pošto je proveo pet godina u zatvoru.

Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Godine 1958. oženio se arhitektom Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića. Te godine je dobio prvu nagradu na anonimnom konkursu za originalni scenario, koji je raspisao „Lovćen film“. Godine 1959. počinje da radi kao dramaturg i scenarista za ovu filmsku kuću, a iste godine sa Ljiljanom dobija ćerku Aleksandru. Na početku svog književnog stvaralaštva pisao je scenarija za različita filmska preduzeća. Prema njegovom tekstu „Dan četrnaesti” snimljen je film koji je 1961. godine predstavljao Jugoslaviju na filmskom festivalu u Kanu.

Godine 1965. objavljuje svoj prvi roman „Vreme čuda”. Od tada se posvećuje isključivo pisanju. Piše prozu, pozorišne, radio i televizijske drame. Član je uredništva „Književnih novina” od 1968. do 1969. godine i saradnik u časopisima „Stvaranje”, „Književnost”, „Savremenik” i „Književna reč”, kao i u brojnim novinama i dnevnim listovima. Za drugi roman, „Hodočašće Arsenija Njegovana” (1970), dobija prestižnu Ninovu nagradu za roman godine. Nakon odluke da se sa porodicom privremeno preseli u London 1970. vlasti mu bez obrazloženja oduzimaju pasoš. Posle godinu dana uspeo je da se pridruži porodici u Londonu, ali za jugoslovenske vlasti postaje persona non grata. Kratki roman „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana” objavljen je u izdanju „Slova ljubve“ iz Beograda tek 1975. godine (iako je napisan znatno ranije, ali Pekić nije uspeo da pronađe izdavača koji bi se usudio da objavljuje njegova književna dela).

Rukopis sotije „Kako upokojiti vampira” izabran je na anonimnom književnom konkursu Udruženih izdavača i štampan 1977. godine. Sledi kratak roman „Odbrana i poslednji dani” (1977). Njegovo kapitalno delo, saga-fantazmagorija „Zlatno runo”, objavljuje se u sedam tomova (1978–1986), za koje Pekić 1987. godine dobija „Njegoševu nagradu“. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih na srpskom jeziku od 1982. do 1992. godine.

Žanr-romanom „Besnilo” (1983), svojevrsnom apokaliptičkom vizijom sveta u kojem živimo, Pekić je odstupio iz istorijske tematike „Zlatnog runa” i napisao delo sa elementima trilera. Taj roman, zahvaljujući svojoj tematskoj provokativnosti, postao je bestseler i doživeo veliki broj izdanja. Po mišljenu čitalaca, „Besnilo” je, pored „Godina koje su pojeli skakavci”, ušlo u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnosti objavljenih od 1982. do 1992. godine. U sledećem, antropološkom romanu 1999, objavljenom 1984, za koji 1985. godine dobija nagradu za naučnu fantastiku, Pekić ostaje na tragu te uzbudljive fantastične utopije.

Krajem 1984. godine, u izdanju „Partizanske knjige“ iz Beograda, izašla su Pekićeva „Odabrana dela” u 12 knjiga, za koja je dobio „Nagradu Udruženja književnika Srbije“. Časopis „Književnost” dodeljuje mu 1986. godine, povodom četrdesetogodišnjice izlaženja časopisa, specijalnu „Povelju“. „Nolit“ objavljuje zbirku gotskih priča „Novi Jerusalim” 1988. godine. Za roman-epos „Atlantida” (1988) dobija „Goranovu nagradu“. Autobiografsko- memoarska proza „Godine koje su pojeli skakavci” (prvi tom) proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini i za kratko vreme doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom dobija 1989. godine nagradu „Miloš Crnjanski“ za memoarsku prozu. Iste godine „Srpska književna zadruga“ objavljuje njegovu fantazmagoriju „Argonautika”. Povelju „Majska rukovanja“ za izuzetne stvaralačke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od Doma omladine „Budo Tomović“ iz Podgorice. „Pisma iz tuđine” (1987), „Nova pisma iz tuđine” (1989, nagrada Sent-Andreje „Jakov Ignjatović“ u Budimpešti 1990. godine) i „Poslednja pisma iz tuđine” (1991, godišnja nagrada Grafičkog ateljea „Dereta“ za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u Pekićev publicistički stvaralački domen. Esejistička proza „Sentimentalna povest britanskog carstva” objavljena je posthumno 1992. godine i za nju je 1993. dobio Počasnu nagradu BIGZ-a.

Borislav Pekić je autor i oko trideset dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio i televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Pozorišni komad „Korešpodencija” beleži 300 izvođenja za 24 godine na repertoaru Ateljea 212. Između ostalih dramskih dela izvođena su „Generali ili srodstvo po oružju” (1972, nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 189. stepenik (1982, Prva nagrada Radio Zagreba), a povodom „Dana Radio televizije Beograd“ godine 1987. dodeljena mu je diploma za osvojenu prvu nagradu na konkursu u kategoriji radiodramskih emisija. Drami „Kako zabavljati gospodina Martina” dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada pozorišta u Kruševcu „Kneginja Milica“ (1991) i iste godine plaketa „Pečat“ Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge.

Dela su mu prevođena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski.

Godine 1990. postaje jedan od osnivača Demokratske stranke, potpredsednik i član Glavnog odbora. Učestvuje u uređivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista „Demokratija”, glasila Demokratske stranke i prvog demokratskog glasa Srbije.

Pekić je bio dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, član Krunskog saveta, potpredsednik Srpskog PEN-centra, član Engleskog PEN-centra, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije BBC-ja. Bio je član Udruženja književnika Srbije, član Udruženja filmskih umetnika i član Udruženja dramskih umetnika Srbije. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević posthumno ga je odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Počasna plaketa „Jugoslovenskog festivala Mojkovačke filmske jeseni“ povodom 50. godišnjice jugoslovenskog igranog filma.

Borislav Pekić je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.

Posle njegove smrti u Beogradu je osnovan Fond „Borislav Pekić“, čiji su osnivači Srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekić, koja je i direktor Fonda. Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekićevih dela, staranje o piščevoj zaostavštini kao i projekti „Borislav Pekić našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekić“ za književna dela u nastajanju. Fond redovno objavljuje i publikaciju „Anali Borislava Pekića”. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekić“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. U „Analima Borislava Pekića” svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekićevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagrađenih pisaca i iscrpna Pekićeva bibliografija, koja se svake godine ažurira.

Nakon piščeve smrti brigu o publikovanju njegovih rukopisa, kako objavljenih tako i onih iz zaostavštine, kao i sajt www.borislavpekic.com, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekić i ćerka Aleksandra Pekić.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Atlantida - Borislav Pekić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu