Čarls Bukovski - Žene

First topic message reminder :



Čarls Bukovski - Žene

»Mnoge prave ljude sahranila je žena. «
Henri Kinaski


Ovaj roman je plod mašte i nijedan lik
u njemu ne predstavlja neku ličnost ili kombinaciju ličnosti
živih ili mrtvih.

Bilo mi je 50 godina i već četiri godine nisam bio u krevetu sa ženom. Nisam imao ženska poznanstva. Gledao sam žene u prolazu, na ulici ili bilo gde, ali gledao sam ih bez želje, s osećanjem da to nema svrhe. Drkao sam redovno, ali je ideja da imam odnos s nekom ženom — čak i u aseksualnom smislu — bila nedostupna mojoj mašti. Imao sam vanbračnu ćerku od šest godina. Živela je s majkom a ja sam plaćao alimentaciju. Bio sam oženjen davno, još u mojoj 35-oj. Taj brak je trajao dve i po godine. Žena se razvela od mene. Samo jednom sam voleo. Umrla je od akutnog alkoholizma. Umrla je sa 48 godina, kad sam ja imao 38. Moja žena bila je 12 godina mlađa od mene. Verujem da je i ona sada mrtva, mada ne mogu baš da tvrdim. Pisala mi je dugačka pisma za svaki Božić, punih 6 godina posle razvoda. Nikada nisam odgovarao ...
Nisam siguran kad sam prvi put video Lidiju Vens. Bilo je to pre nekih 6 godina, u ono vreme kad sam dao otkaz u pošti posle
12 godina službe i trudio se da postanem pisac. Sav sam bio izgubljen i pio sam više nego ikad. Pokušavao sam da pišem moj prvi roman. Pio sam po flašu viskija i gajbicu piva svake noći za vreme pisanja. Pušio sam jeftine cigare i kucao na mašini i pio i slušao klasičnu muziku na radiju do zore. Odredio sam sebi normu
od deset strana za noć, ali do sledećeg dana nikad nisam znao koliko je ispalo. Ustajao sam prepodne, povraćao, zatim prelazio u dnevnu sobu da prebrojim listove na kauču. Uvek bih prebacio onih deset. Ponekad bi tu bilo 17, 18, 23, 25 strana. Normalno, taj noćni rad trebalo je popraviti ili baciti. Trebala mi je 21 noć da napišem moj prvi roman.
Vlasnici kuće u kojoj sam tada živeo, koji su stanovali u zadnjem delu, mislili su da sam lud. Svakog jutra posle buđenja, nalazio sam pred vratima veliku braon kesu od papira. Sadržaj kese se menjao, ali je unutra uglavnom bilo paradajza, salate, narandži, mladog luka, supe u konzervi, crvenog luka. Pio sam pivo s njima svako drugo veče do 4-5 ujutru. Stari bi zaspao, a onda smo se ja i stara gospođa držali za ruke i ja bih je poljubio s vremena na vreme. Uvek bi dobila veliki poljubac na vratima. Užasno je bila izborana, ali tu nema leka. Bila je katolik i zgodno je izgledala kad stavi svoj roze šeširić i krene u crkvu nedeljom ujutru.
Mislim da sam upoznao Lidiju Vens na mom prvom čitanju poezije. To je bilo u knjižari na Kenmor Aveniji, Droubridž. I tada sam bio sav izgubljen. Iznad svega toga, a ipak totalno van sebe. Kad sam ušao, bilo je mesta samo još za stajanje. Piter, koji je vodio radnju i živeo sa crnkinjom, pokaza mi na gomilu love ispred sebe: »Jebi ga«, reče on, »kad bih mogao da ih uvek ovako spakujem unutra našlo bi se love za još jedan put do Indije!« Moj ulazak je izazvao aplauz. Kad je reč o čitanju poezije, tu ne žalim sebe.
Čitao sam pola sata, zatim tražio predah. Još sam bio trezan i mogao sam da osetim oči kako pilje u mene iz tame. Nekoliko ljudi popelo se da razgovara sa mnom. Kad sam ostao sam, došla je Lidija Vens. Sedeo sam za stolom i pio pivo. Oslonila se s obe ruke o ivicu stola, nagnula se i gledala u mene. Imala je dugu smeđu kosu, prilično dugu, isturen nos, a jedno joj oko nije baš gledalo kao ono drugo. Ali iz nje je izbijao život — znali ste da je tu. Osećao sam neko strujanje između nas. Nešto od toga bilo je nejasno i odbojno, ali bilo ga je. Gledali smo jedno u drugo. Lidija Vens je nosila kaubojsku kožnu jaknu s resama oko vrata. Imala je dobre sise. Kazao sam: »Voleo bih da ti pokidam te rese s jakne — tu bi mogli da počnemo!« Lidija je otišla. Nije uspelo. Nikad nisam znao šta da kažem devojkama. Ali koje dupe je imala. Gledao sam u to divno dupe koje se udaljavalo. Nosila je tesne farmerke i ja nisam mogao da odvojim pogled dok je odlazila.
Obavio sam drugi deo čitanja i zaboravio na Lidiju kao što sam zaboravljao žene pored kojih sam prolazio na ulici. Uzeo sam moje pare, potpisao neke salvete, neke papiriće, izašao, seo u kola i vratio se kući.
I dalje sam svake noći radio na prvom romanu. Nikad ne bih počinjao s pisanjem pre 6 i 18 po podne. Nekada sam u to doba upadao na posao u Terminal Aneks Pošti. Bilo je 6 po podne kad su došli: Piter i Lidija Vens. Otvorio sam vrata. Piter reče: »Vidi, Henri, vidi šta sam ti doveo!«
Lidija je skočila na sto. Farmerke su joj bile tesne kao nikad. Vitlala je svojom dugom smeđom kosom. Bila je luda; bila je čudesna. Po prvi put postao sam svestan da bih mogao da vodim ljubav s njom. Počela je da recituje. Svoju poeziju. Bila je kriminalna. Piter je pokušao da je zaustavi: »Ne! Ne! Nema recitovanja u kući Henrija Kinaskog«!
»Pusti je, Piter!«

Ujutru, Di Di me je odvezla u Sanset Strip na doručak. Mercedes je bio crn i sjajan na suncu. Vozili smo se pored tabli s plakatima i pored noćnih klubova i pomodnih restorana. Zavalio sam se nisko u sedištu, kašljući nad mojom cigaretom. Pomislio sam, jebi ga, bilo je i gore. Scena ili dve proletele su mi kroz glavu. Jedne zime u Atlanti sam se smrzavao, bila je ponoć, nisam imao ni kinte ni mesta za spavanje i bio sam se popeo uz stepenice neke crkve u nadi da ću ući i ogrejati se. Crkvena vrata bila su zaključana. Drugi put, u El Pasu, dok sam spavao na klupi u parku, probudio me ujutru pandur ošinuvši me pendrekom po đonovima. Ipak, još sam mislio na Lidiju. Dobre strane našeg odnosa osećao sam kao nekog glodara sto mi šeta ukrug po stomaku i ždere ga iznutra.
Di Di se parkirala ispred jednog pomodnog mesta za ručavanje. Mesto je imalo sunčanu baštu sa stolicama i stolovima gde su ljudi sedeli, jeli, razgovarali i pili kafu. Prošli smo pored crnca u čizmama, farmerkama i s teškim srebrnim lancem oko vrata. Njegov motoristički šlem, naočare i rukavice, ležali su na stolu. Bio je s mršavom plavom devojkom u zelenoj trenerki koja je sedela sisajući mali prst. Mesto je bilo krcato. Svi su izgledali
mlado, zakržljalo, bezlično. Niko nije zverao u nas. Svi su tiho razgovarali.
Pošli smo unutra i mršavi bledi dečko minijaturne zadnjice, u tesnim srebrnim pantalonama sa širokim optočenim pojasom i sjajne zlatne košulje, odveo nas je do stola. Uši su mu bile probušene i nosio je sitne plave minđuše. Njegovi brkovi, tanki kao olovčice, izgledali su ljubičasti.
»Di Di«, reče on, »šta ima novo?«
»Doručak, Doni.«
»Piće, Doni«, rekoh ja.
»Znam šta njemu treba, Doni. Daj mu Zlatni Cvet, dupli.«
Naručili smo doručak i Di Di reče: »Treba dosta dok se spremi. Ovde spremaju sve po porudžbini.«
»Nemoj mnogo da trošiš, Di Di.«
»Sve to ide u rashode službe.«
Izvukla je malu crnu knjižicu. »Da vidimo. Koga ja vodim na doručak? Elton Džona?«
»Zar nije u Africi... «
»Dobro, kako bi bilo Ket Stivensa? «
»Ko ti je taj?«
»Ne znaš?«
»Ne.«
»Vidiš, ja sam ga otkrila. Možeš da budeš Ket Stivens.«
Doni je doneo piće i onda su on i Di Di razgovarali. Izgleda da su znali iste ljude. Ja nisam znao nijednog. Treba mnogo da me nešto uzbudi. Ne smeta mi to. Nisam voleo Njujork. Nisam voleo Holivud. Nisam voleo rok muziku. Ništa nisam voleo. Možda sam bio uplašen. To je to — bio sam uplašen. Hteo sam samo da sedim sam u sobi sa spuštenim roletnama. Uživao sam u tome. Bio sam uvrnut. Bio sam lud. A Lidija je otišla.
Popio sam moje piće i Di Di je naručila novo. Počeo sam da se osećam kao čovek koga paze, i bio je to divan osećaj. Popravio mi je raspoloženje. Nema ništa gore nego kad si bez kinte i žena te napusti. Ništa za piće, nema šta da se radi, samo zidovi, sediš tako i buljiš u zidove i misliš. Tako se žene svete, ali to i njih ranjava i slabi. Ili sam barem voleo da verujem u to.
Doručak je bio dobar. Jaja garnirana raznim voćem... ananas, breskve, kruške ... malo seckanih oraha, začini. Dobar doručak. Završili smo i Di Di mi je naručila novo piće. Misao o Lidiji još je bila prisutna u meni, ali Di Di je bila prijatna. Govorila je na otvoren i zabavan način. Umela je da me nasmeje, a imao sam potrebu za tim. Moj smeh bio se sav skupio u meni, čekajući da provali: HAHAHAHAHA, o moj bože o moj HAHAHAHA. Kako je bilo dobro kad se to dogodilo. Di Di je znala nešto o životu. Di Di je znala da se ono što se događa jednom od nas, događa skoro svima. Naši životi nisu tako različiti — iako nam se sviđa da drukčije mislimo o tome.
Bol je čudan. Mačka ubija pticu, saobraćajna nesreća, požar... bol stiže, BANG, i eto ga, pada na vas. On je stvaran. I, za nekog sa strane, izgledate blesavo. Kao da ste iznenada postali idiot. Nema leka, osim ako znate nekog ko shvata kako vam je i zna kako da pomogne.
Vratili smo se do kola. »Znam tačno gde ću te vodim da živneš malo«, reče Di Di. Ćutao sam. Opskrbljivala me kao da sam invalid. Što sam i bio.
Zamolio sam Di Di da stane kod jednog bara. Jednog od njenih. Barmen ju je poznavao.
»Ovde«, reče ona kad smo ulazili, »vise mnogi scenaristi. I neki pozorišni ljudi.«
Smesta sam ih sve zamrzeo, što tako sede i prave se mudri i nadmoćni. Samo su gledali da useru jedni druge. Najgora stvar za pisca je kad poznaje drugog pisca, a još je gore kad poznaje više drugih pisaca. Kao muve na istoj balegi.
»Ajmo za sto«, rekoh. I tako, eto mene, pisca od 65 dolara nedeljno, kako sedim u prostoriji s drugim piscima, piscima od 1000 dolara nedeljno. Lidija, pomislih, bližim se. Biće ti krivo. Jednog dana dospeću do čuvenih restorana i prepoznavaće me. Držaće specijalan sto za mene u zadnjem delu, blizu kuhinje.
Dobili smo pića, i Di Di pogleda u mene. »Dobro ližeš. Niko me još u životu nije tako lizao.«
»Lidija me naučila. Onda sam ja dodao nešto malo svog.«
Jedan dečko tamnog tena naglo je ustao i prišao našem stolu. Di Di nas je upoznala. Dečko je bio iz Njujorka, pisao je za Glas Vilidža i druge njujorške novine. On i Di Di ređali su razna imena neko vreme, a onda je on upita: »Šta radi tvoj muž?«
»Imam salu«, rekoh. »Boksere. Četiri dobra dečka iz Meksika.
Plus jednog crnog, pravog plesača. Koliko si težak?«
»75. Jeste i vi bili bokser? Lice vam izgleda kao da ste sreli nekolicinu?«
»Sreo sam nekolicinu. Možemo te ubacimo u 65. Treba mi jedan levak u lakoj.«
»Kako znate da sam levak?«
»Držiš cigaretu u levoj. Dođi u salu u Glavnoj ulici. U ponedeljak pre podne. Počećemo s treningom. Izbaci cigarete. Goni ih u kurac!«
»Slušajte, čoveče, ja sam pisac. Upotrebljavam pisaću mašinu.
Nikad niste čitali moje stvari?«
»Čitam samo gradske novitete — ubistva, silovanja, rezultate borbi, prevare, avionske udese i strip.«
»Di Di«, reče on, »imam intervju s Rod Stjuartom za pola sata. Moram da krenem.« I ode on.
Di Di naruči novu turu pića. »Zašto nisi u stanju da budeš pristojan s ljudima?« upita ona.
»Strah«, rekoh.
»Evo nas«, reče ona i uđe kolima u holivudsko groblje.
»Lepo«, rekoh, »baš lepo. Zaboravio sam već sve o smrti.« Vozili smo se naokolo. Mnogi grobovi bili su iznad zemlje.
Izgledali su kao male kuće, sa stubovima i stepenicama. Svaka je
imala zaključana gvozdena vrata. Di Di se uparkirala, pa smo izašli iz kola. Probala je da otvori jedna vrata. Posmatrao sam je iza ograde dok je petljala oko vrata. Pomislio sam na Ničea. Evo nas tu: nemački pastuv i jevrejska kobila. Rodna zemlja bi me obožavala.
Vratili smo se u merdžu i Di Di ga je dovezla ispred jedne od većih zajedničkih grobnica. Svi su bili nabijeni u zidove. Redovi i redovi. Neki su imali cveće, u malim vazama, ali je većina cvetova bila uvela. Veći deo niša nije imao cveće. Neke su imale u sebi muža i ženu jedno uz drugo. U ponekoj od takvih niša jedno mesto bilo je prazno i čekalo. Uvek je muž bio taj koji je već umro.
Di Di me je uzela za ruku i povela iza ugla. I eto njega, dole pri dnu, Rudolf Valentino. Umro 1926. Nije dugo živeo. Ja sam rešio da živim do 80. Zamisli da imaš 80 i jebeš devojku od 18. Ako postoji način da se prevari smrt, to je onaj pravi.
Di Di je podigla jednu od vazni za cveće i ubacila je u torbu. Standardni fazon. Grabi sve što nije ukopano. Sve je pripadalo svakom. Kad smo izašli, Di Di reče: »Hoću da sedim na klupi Tajrona Pauera. To je moj ljubimac. Bila sam zaljubljena u njega!«
Pošli smo i seli na klupu uz Tajronov grob. Posle smo otišli do grobnice Daglasa Ferbanksa. Imao je moćnu grobnicu. Privatni svetleći bazen ispred nje, lično njegov. Bazen je bio pun lokvanja
i vodenog bilja. Popeli smo se uz neke stepenice i tu našli mesto za sedenje iza grobnice. Seli smo. Primetio sam pukotinu u zidu grobnice iz koje su vrveli mali crveni mravi. Gledao sam jedno vreme male crvene mrave, a onda zagrlio Di Di i poljubio je , bio je to lep dug, dug poljubac. Postajali smo dobri prijatelji.

Di Di je išla da sačeka sina na aerodromu. Dolazio je kući za raspust iz Engleske. Ima 17 godina, rekla mi je, i otac mu je nekad bio pijanista. Ali, prepustio se drogi i kasnije izgoreo prste u jednoj nesreći. Nije više mogao da svira klavir. Bili su razvedeni već neko vreme.
Sin joj se zvao Reni. Di Di mu je pričala o meni tokom više transatlantskih telefonskih razgovora. Stigli smo na aerodrom kad se Renijev avion praznio. Di Di i Reni se zagrliše. Bio je visok i mršav, prilično bled. Uvojak kose mu je visio preko jednog oka. Rukovali smo se.
Otišao sam po prtljag dok su Reni i Di Di ćaskali. On joj se obraćao sa »mama«. Kad smo se vratili do kola, provukao se na zadnje sedište i rekao: »Mama, jesi mi uzela bicikl?«
»Poručila sam ga. Uzećemo ga sutra.«
»Je li dobar, mama? Hoću sa deset brzina i ručnom kočnicom i trkačkim pedalama.«
»Dobar je, Reni.«
»Jesi sigurna da će biti spreman?«
Vozili smo natrag. Ostao sam na spavanju. Reni je imao svoju sobu.
Ujutru smo svi skupa posedali u kuhinji, čekajući na služavku. Na kraju, Di Di ustade da nam spremi doručak. Reni reče: »Mama, kako se razbija jaje?«
Di Di pogleda u mene. Znala je šta mislim. Ćutao sam.
»Dobro, Reni, dođi da ti pokažem.«
Reni je prišao šporetu. Di Di je uzela jaje. »Vidiš, samo razbiješ ljusku o ivicu tiganja... ovako ... i pustiš da jaje ispadne iz ljuske na tiganj ... ovako...«
»A ... «
»Prosto je.«
»A kako ga spremaš?«
»Prži se. Na puteru.«
»Mama, ja ne mogu da jedem to jaje.«
»Što?«
»Pa žumance se razlilo!«
Di Di se okrenu i pogleda u mene. Njene oči su govorile:
»Henk, ćuti i ne govori, ko boga te molim ... «
Jednog drugog jutra, našli smo se opet svi u kujni. Jeli smo dok je žena pospremala. Di Di reče Reniju: »Sad imaš bicikl. Kupi kad stigneš gajbicu koka-kole. Volim da imam koka-kole u kući da popijem neku kad dođem s posla.«
»Ali mama, te koka-kole su teške! Zar ne možeš ti da ih kupiš?«
»Reni, ja radim ceo dan i umorna sam. Ti kupi koka-kole.«
»Ali mama, tu ima uzbrdica. Moraću da pedalam preko uzbrdice.«
»Nema tu uzbrdice. Koja uzbrdica?«
»Ovaj, ne vidi se ona golim okom, ali ima je ... «
»Reni, donećeš koka-kole, jesi razumeo?«
Reni je ustao, otišao u svoju sobu i tresnuo vratima.
Di Di je odvratila pogledom. »Testira me. Hoće da vidi da li ga volim.«
»Ja ću da uzmem koka-kole«, rekoh.
»Sve je u redu«, reče Di Di, »ja ću.« Na kraju, nije ih doneo niko od nas...
Nekoliko dana kasnije, Di Di i ja smo svratili u moj stan, da pokupim poštu i pogledam malo. Zazvonio je telefon. Bila je to Lidija. »Zdravo«, reče ona. »Ja sam u Jutahu.«
»Dobio sam tvoju cedulju«, rekoh.
»Kako si? Šta radiš?« upita ona.
»Dobro.«
»Jutah je lep leti. Mogao bi da dođeš. Ima da kampujemo. Sve sestre su mi tu.«
»Ne mogu sad odmah.«
»Zašto?«
»Ovaj, sad sam sa Di Di.«
»Di Di?«
»Pa, da ... «
»Znala sam da ćeš da upotrebiš taj broj«, reče ona. »Rekla sam ti da ćeš da upotrebiš taj broj!«
Di Di je stajala pored mene. »Molim te, kaži joj«, reče, »da me pusti do septembra.«
»Zaboravi je«, reče Lidija. »Goni je u kurac. Dođi ovamo da vidiš mene.«
»Ne mogu sve da ostavim samo zato što si ti nazvala. Osim toga«, rekoh, »puštam Di Di do septembra.«
»Septembra?«
»Da.«
Lidija kriknu. Bio je to dug glasan krik. Onda je prekinula vezu.
Posle ovoga, Di Di me je držala što dalje od mog stana. Jednom, kad smo svratili tamo zbog pošte, primetio sam da slušalica telefona nije na mestu. »Da to nisi nikada više učinila«, kazao sam joj.
Di Di me je vodila na duge vožnje gore i dole obalom. Vodila me na izlete u planine. Išli smo na rasprodaje starih stvari, na filmove, na rok koncerte, u crkve, kod prijatelja, na ručkove i večere, mađioničarske predstave, na piknike i u cirkuse. Njeni prijatelji su nas slikali zajedno.
Put do Kataline bio je grozan. Čekao sam na doku sa Di Di. Bio sam debelo mamuran. Di Di mi je dala alkaselcer i čašu vode.
Jedino što je vadilo stvar bila je mlada devojka koja je sedela preko puta nas. Imala je rosno telo, dobre duge noge i mini suknju. Uz mini suknju nosila je čarape s podvezicama i roze gaćice ispod tog crvenog minića. Nosila je čak i cipele s visokom štiklom.
»Posmatraš je, a?« upita Di Di.
»Ne mogu da ne gledam.«
»Prava seljančura.«
»Naravno.«
Seljančura je ustala i malo igrala flipere, mrdajući guzom da pomogne kuglicama da uđu. Zatim je opet sela, pokazujući više nego ikad.
Hidroplan je stigao, prazan, pa smo stali i čekali da se ukrcamo. Bio je crvene boje, iz 1936. godine, sa dve elise, jednim pilotom i 8-10 mesta za putnike.
Ako se ja ne ispovraćam u toj stvari, pomislih, prevario sam stvoritelja.
Devojka u mini suknji nije išla.
To mi ne ide u glavu: kako to da svaki put kad vidite takvu ženu obavezno budete s nekom drugom ženom?
Ušli smo i pričvrstili pojaseve.
»Ah«, reče Di Di, »tako sam uzbuđena! Idem da sednem kod pilota!«
»Dobro.«
I tako smo poleteli, a Di Di je sedela napred sa pilotom. Mogao sam da je vidim kako govori nešto. Ona je uživala u životu, ili je barem tako izgledala. U poslednje vreme to mi nije mnogo značilo — mislim, njene uzbuđene i srećne reakcije na život — pomalo me iritiralo, ali me uglavnom ostavljalo ravnodušnim. Nije me čak ni zamaralo.
Leteli smo i sleteli, sletanje je bilo teško, zaneli smo se nisko duž nekih grebena, naglo odskočili na vodi i pena se uzdigla. To je bilo nešto kao da si u motornom čamcu. Pristali smo uz novi kej i Di Di se vratila i ispričala mi sve o hidroplanu i o pilotu i o razgovoru. Tamo je bilo isečeno veliko parče na plafonu, i ona je pitala pilota: »Je l' bezbedna ova stvar?« a on je odgovorio:
»Proklet bio ako znam.«
Di Di je rezervisala sobu za nas u hotelu na samoj obali, na poslednjem spratu. U sobi nije bilo frižidera, pa je nabavila plastično burence s pakovanim ledom za moje pivo. Imali smo crno-beli televizor i kupatilo. Otmenost.
Krenuli smo u šetnju duž obale. Bilo je dve vrste turista — ili vrlo mladi, ili vrlo matori. Matori su šetali u parovima, muško i žensko, u sandalama, tamnih podočnjaka, sa slamnim šeširima na glavi, odeveni u šorceve i drečave košulje. Bili su debeli i bledi, s plavim venama po nogama, a lica su im bila naduvena i bela na suncu. Visilo im je na sve strane, nabori i vrećice kože visili su im s obraza i ispod vilica.
Mladi su bili mršavi i izgledali kao napravljeni od glatke gume. Devojke su bile bez sisa, malih dupeta, a mladići su imali nežna meka lica i kezili se i crveneli i smejali se. Međutim, svi su oni izgledali zadovoljno, mladi srednjoškolci i matori ljudi. Malo je bilo posla za njih, ali oni su lenčarili na suncu i izgledali ispunjeni time.
Di Di je krenula u radnje. Oduševljavala se radnjama, kupujući đinđuve, pepeljare. jeftine igračke, razglednice, ogrlice, figurice i izgledala naprosto srećna zbog svega i svačega.
»Jao, vidi!« Razgovarala je s vlasnicima. Izgledalo je da su joj dragi. Obećala je jednoj ženi da će joj pisati kad se vrati natrag na kopno. Imale su zajedničkog prijatelja — bubnjara iz neke rok grupe.
Di Di je kupila kavez sa dve papige, pa smo se vratili u hotel.
Otvorio sam pivo i uključio TV. Izbor programa bio je ograničen.
»Ajmo opet u šetnju«, reče Di Di. »Divno je napolju.«
»Ostaću ovde da se odmorim«, rekoh.
»Ne smeta ako pođem bez tebe?«
»Nema problema.«
Poljubila me i otišla. Ugasio sam TV i otvorio još jedno pivo. Na tom ostrvu čovek je mogao samo da se napije. Prišao sam prozoru. Dole na plaži, Di Di je sedela s nekim mladićem i razgovarala, sva srećna, nasmejana, gestikulirajući rukama. Mladić joj je odgovarao kezeći se. Bilo mi je drago što ne učestvujem u
takvim stvarima. Bilo mi je drago što nisam zaljubljen, što nisam srećan i zadovoljan svetom. Volim da sam u zavadi sa svim i svakim. Zaljubljeni ljudi često idu u krajnosti. postaju opasni. Gube osećaj za perspektivu. Gube smisao za humor. Postaju nervozni, patološki gnjavatori. Postaju čak i ubice.
Di Di je ostala 2-3 sata napolju. Gledao sam malo TV i iskucao 2-3 pesme na portabl mašini. Ljubavne pesme — o Lidiji. Sakrio sam ih u moj kofer. Popio sam još piva.
Onda je Di Di zakucala na vrata i ušla. »Oh, kako sam se sjajno provela! Prvo sam išla na brod sa staklenim dnom. Mogli smo da vidimo sve raznorazne ribe u moru, sve! Onda sam provalila drugi brod koji prebacuje ljude do mesta gde su im usidrene jahte. Taj mladić me pustio da se vozim satima za dolar! Leđa su mu bila izgorela od sunca, pa sam mu ih mazala losionom. Bio je užasno izgoreo. Prebacivali smo ljude do njihovih jahti. Trebalo je da vidiš ljude na tim jahtama! Sve matori ljudi, grubi matorci s mladim devojkama. Sve te devojke nose čizme, pijane su i drogirane, totalno otkačene, stenju i uzdišu. Neki matorci imaju mladiće, ali većina ima devojke, poneki i po dve, tri ili četiri devojke. Svaka jahta zaudara na hašiš i alkohol i blud. Bilo je čarobno!«
»To zbilja dobro zvuči. Voleo bih da imam tvoj šmek za otkrivanje interesantnih ljudi.«
»Možeš da ideš sutra. Možeš da se voziš ceo dan za dolar.«
»Propustiću to.«
»Jesi pisao danas?«
»Malo.«
»Je l' ispalo dobro?«
»Nikad ne znaš dok ne prođe 18 dana.«
Di Di je prišla kavezu, gledala papige i pričala im. Dobra žena. Sviđala mi se. Stvarno je bila zabrinuta za mene, htela je da mi bude dobro, htela je da pišem dobro, htela je da jebem dobro, da izgledam dobro. Osećao sam to. Baš lepo. Možda bi mogli da odemo zajedno na Havaje jednog dana. Prišao sam joj s leđa i poljubio je u desno uvo, kod jagodice.
»O, Henk!« reče ona.
Ponovo u Los Anđelesu, posle naše nedelje u Katalini, nalazili smo se u mom stanu jedne noći, što nije bilo uobičajeno. Bilo je prilično kasno. Ležali smo na mom krevetu, goli, kad je zazvonio telefon u susednoj sobi.
Lidija.
»Henk?«
»Da?«
»Gde si bio?«
»Katalina.«
»S njom?«
»Da.«
»Slušaj, kad si mi rekao za nju, poludela sam. Našla sam nekog. Homoseksualca. Bilo je odvratno.«
»Poželeo sam te, Lidija.«
»Hoću da se vratim u L. A.«
»Dobro bi bilo.«
»Hoćeš da je ostaviš ako se vratim?«
»Dobra je ona žena, ali ako se vratiš, ostaviću je.«
»Vraćam se. Volim te, matori.«
»Volim i ja tebe.«
Razgovarali smo dalje. Ne znam koliko dugo smo pričali. Kad smo završili, vratio sam se u spavaću sobu. Di Di je izgledala kao da spava. »Di Di?« upitah. Podigao sam jednu njenu ruku. Bila je vrlo mlitava. Meso je bilo kao od gume. »Ne zezaj me, Di Di, znam da ne spavaš.« Nije se pomerila. Pogledao sam oko sebe i primetio da je njena flašica od pilula za spavanje prazna. Pre toga bila je puna. Već sam probao te pilule. Jedna jedina bila je dovoljna da vas uspava, samo što je to izgledalo više kao da ste nokautirani i zakopani pod zemlju.
»Uzela si pilule ... «
»Nema ... veze ... vraćaš joj se ... nema ... veze...«
Poleteo sam u kujnu i uzeo šerpu, vratio se i stavio je na patos pored kreveta. Prebacio sam glavu i ramena Di Di preko ivice kreveta i nabio joj prste u gušu. Povratila je. Podigao sam je i pustio da malo diše, zatim ponovio postupak. Radio sam to nanovo i nanovo. Di Di je nastavila da povraća. U jednom trenutku, kad
sam je podigao, iskočili su joj zubi i ispali iz usta. Ležali su na čaršavu, gornji i donji.
»Ooo ... moji zubi,« reče ona. Ili je pokušavala da kaže.
»Ne brini za tvoje zube.«
Opet sam joj nabio prste u gušu. Zatim sam je povukao natrag.
»Neć',« reče ona, »da mivdiš moj zuube ... «
»Šta im fali, Di Di. Ništa im ne fali.«
»Oooo... «
Oživela je tek toliko da vrati zube. »Vodi me kući«, reče ona.
»Hoću kući.«
»Ostaću s tobom. Ne ostavljam te samu noćas.«
»Ali ostavićeš me na kraju?«
»Obucimo se«, rekoh.
Valentino bi zadržao i Lidiju i Di Di. Zato je umro tako mlad.

Lidija se vratila i našla lep stan u okolini Berbenka. Činilo se da joj je mnogo više stalo do mene nego pre raskida. »Moj muž je imao tu veliku karu i to je bilo sve. Nije imao ličnost, osećaj. Samo veliku karu i mislio je da je to sve što mu treba u životu. Ali ljudi moji, koji je to bio imbecil! S tobom, stalno dobijam impulse . .. ta električna jeza uz kičmu, nikad ne prestaje.« Ležali smo na krevetu jedno uz drugo.
»A ja nisam čak ni znala da ima veliki kurac, jer je njegov kurac bio prvi koji sam videla u životu.« Pažljivo me proučavala.
»Mislila sam da su svi toliki.«
»Lidija ... «
»Šta je?«
»Moram nešto da ti kažem.«
»Šta?«
»Moram da odem da vidim Di Di.«
»Da odeš da vidiš Di Di?«
»Ne budi smešna. Ima razloga.«
»Rekao si da je svršeno s tim.«
»Jeste. Samo neću da joj to tako teško padne. Hoću da joj objasnim u čemu je stvar. Ljudi su suviše hladni jedni prema
drugima. Neću da je vraćam sebi, hoću samo da pokušam da joj objasnim, tako da me shvati.«
»Hoćeš da je jebeš.«
»Ne, neću da je jebem. Nije mi bilo do toga da je jebem ni kad sam bio s njom. Hoću samo da objasnim.«
»Ne sviđa mi se to. Zvuči mi... kvarno.«
»Pusti me. Molim te. Hoću samo da razjasnim neke stvari.
Samo na minut.«
»Dobro. Ali samo na minut.«
Ušao sam u Vagena, presekao do Fauntena, išao nekoliko milja, zatim skrenuo severno ka Bronsonu i izbio tamo gde su visoke kirije. Parkirao sam pred njenom kućom i izašao. Popeo sam se uz visoke stepenice i zazvonio. Bjanka je otvorila. Setio sam se jedne noći kad je izašla gola na vrata i ja je dohvatio i, dok smo se ljubili, Di Di je sišla i rekla: »Šta se kog vraga radi ovde?«
Ovoga puta nije bilo tako. Bjanka reče: »Šta hoćeš?«
»Hoću da vidim Di Di. Hoću da popričam s njom.«
»Ona je bolesna. Stvarno je bolesna. Mislim da ne bi trebalo da ideš kod nje posle onoga kako si postupio prema njoj. Ti si zbilja prvorazredni gad.«
»Samo da popričam malo s njom, da objasnim stvari.«
»U redu. Eno je u spavaćoj sobi.«
Prošao sam kroz hodnik i ušao u sobu. Di Di je ležala na krevetu samo u gaćicama. Jedna ruka bila joj je prebačena preko
očiju. Sike su joj fino izgledale. Pored kreveta stajala je prazna flaša od viskija i posuda na patosu. Posuda je zaudarala na alkohol i bljuvotinu.
»Di Di... «
Podigla je ruku. »Šta? Henk, vratio si se?«
»Ne, čekaj, hoću samo da ti kažem ... «
»O Henk, grozno si mi nedostajao. Bila sam kao luda, bol je bio grozan ... «
»Hoću da ti bude lakše. Zato sam došao. Možda sam ja glup, ali ne verujem u totalnu okrutnost... «
»Ne znaš kako mi je bilo... «
»Znam. Bio sam onda s tobom.«
»Hoćeš piće«? pokazala je.
Podigao sam praznu flašu i tužno je spustio natrag. »Ima suviše hladnoće u svetu«, rekoh. »Pomoglo bi mnogo kada bi ljudi samo raspravili stvari zajedno.«
»Ostani sa mnom, Henk. Nemoj da joj se vraćaš, molim te. Molim te. Dovoljno sam poživela i znam da budem dobra žena. Ti znaš. Biću ti dobra i činiću ti dobro.«
»Lidija ima neku vlast nada mnom. Ne umem to da objasnim.«
»Ona je neverna. Ona je ćudljiva. Ostaviće te.«
»Možda je u tome neka draž.«
»Ti hoćeš kurvu. Bojiš se ljubavi.«
»Možda si u pravu.«
»Bar me poljubi. Zar je to mnogo ako te molim da me poljubiš?«
»Ne.«
Ispružio sam se pored nje. Zagrlili smo se. Usta su joj zaudarala na bljuvotinu. Poljubila me, ljubili smo se i ona me je držala. Izvukao sam se iz zagrljaja što sam pažljivije mogao.
»Henk,« reče ona, »ostani sa mnom! Ne vraćaj se njoj!
Vidi, imam lepe noge!«
Di Di je podigla jednu nogu i pokazala mi.
»Imam i lepe gležnjeve! Vidi!« Pokazala mi je svoje gležnjeve.
Sedeo sam na ivici kreveta. »Ne mogu da ostanem s tobom, Di Di... «
Podigla se i počela da me bije pesnicama. Pesnice su joj bile tvrde kao kamen. Udarala me s obe ruke. Sedeo sam mirno dok je ona slala udarce. Pogodila me iznad oka, u oko, u čelo i obraze. Dobio sam jedan čak i u grlo. »O gade jedan! Gade, gade, gade! MRZIM TE!«
Uhvatio sam je za ruke. »Dobro, Di Di, dosta je bilo.« Pala je unazad na krevet kad sam ustao i krenuo, niz hodnik i na vrata napolje.
Kad sam se vratio, Lidija je sedela u fotelji. Njeno lice izgledalo je mračno. »Bio si prilično dugo odsutan. Gledaj u mene! Jebao si je, priznaj?«
»Ne, nisam.«
»Bio si odvratno dugo odsutan. Vidi, izgrebala ti lice!«
»Kažem ti, ništa nije bilo.«
»Skidaj košulju. Da ti vidim leđa!«
»E, jebi ga, Lidija.«
»Skidaj košulju i majicu.«
Skinuo sam ih. Zašla mi je iza leđa.
»Kakva ti je to ogrebotina na leđima?«
»Koja ogrebotina?«
»Ima jedna dugačka ovde... od ženskog nokta.«
»Ako je ima, ti si je napravila ... «
»Dobro. Znam kako da proverim.«
»Kako?«
»Idemo u krevet.«
»U redu!«
Prošao sam ispit, ali mi je kasnije palo na pamet: kako da čovek ispita žensku vernost? Čini mi se da to nije fer.

Već duže vremena dobijao sam pisma od dame koja je živela samo nekoliko milja daleko od mene. Potpisivala ih je kao Nikol. Pisala mi je da je čitala neke moje knjige i da joj se sviđaju. Odgovorio sam na jedno njeno pismo i ona je uzvratila pozivom da je posetim. Jednog popodneva, ne kazujući ništa Lidiji, ušao sam u Vagena i krenuo tamo. Imala je stan iznad radnje za hemijsko čišćenje na Bulevaru Santa Monika. Ulazna vrata bila su sa ulice i mogao sam da vidim stepenište kroz staklo. Zazvonio sam. »Ko je?« dopro je ženski glas kroz mali limeni mikrofon. »Kinaski«, rekoh. Začuo se zvuk prekidača i ja gurnuh vrata koja se otvoriše.
Nikol je stajala na vrhu stepenica i gledala dole u mene. Imala je produhovljeno, skoro tragično lice i nosila je dugu zelenu kućnu haljinu s dubokim dekolteom. Njeno telo je veoma dobro izgledalo. Posmatrala me je velikim tamnosmeđim očima. Oko očiju bilo je mnogo sitnih borica, možda od preteranog pića ili plakanja.
»Jesi li sama?« upitah.
»Da«, nasmešila se, »dođite gore.«
Popeo sam se. Bilo je prostrano, dve sobe s vrlo malo nameštaja. Zapazio sam malu biblioteku i policu s pločama klasične muzike. Seo sam na kauč. Sela je do mene. »Upravo sam pročitala«, reče ona, »Pikasov život.«
Nekoliko primeraka Njujorkera ležalo je na stolu.
»Da spremim čaj?« upita Nikol.
»Idem da kupim neko piće.«
»Nema potrebe. Imam nešto.«
»Šta?«
»Može li dobro crno vino?«
»Što da ne«, odgovorih.
Nikol je otišla u kuhinju. Posmatrao sam je kako se kreće. Oduvek sam voleo žene u dugim haljinama. Imala je skladne pokrete. Bilo je nekog stila u svemu tome. Vratila se sa dve čaše i flašom vina i sipala ga. Ponudila mi je Benson end Hedžis.. Zapalio sam.
»Je l' čitaš Njujorker?« upita me. »Štampaju dobre priče ponekad.«
»Ne slažem se.«
»Šta im fali?«
»Suviše su intelektualne.«
»Ja ih volim.«
»Dobro, jebi ga«, rekoh. Sedeli smo pijući i pušeći.
»Kako ti se sviđa moj stan?«
»Da, lep je.«
»Podseća me na neke koje sam imala u Evropi. Volim prostor, svetlost.«
»Evropa, a?«
»Da, Grčka, Italija . .. Grčka uglavnom.«
»Pariz?«
»Da, dopao mi se Pariz. London, ne.«
Zatim mi je pričala o sebi. Odrasla je u Njujorku. Njen otac bio je komunista, majka pletilja u radnji za izradu džempera. Majka je radila na prvoj mašini, bila je broj jedan, najbolja od svih. Čvrsta i simpatična. Nikol je sama stekla obrazovanje, upoznala nekako jednog čuvenog lekara, udala se, živela s njim deset godina, zatim se razvela. Sada je dobijala samo 400 dolara alimentacije mesečno i nije joj bilo lako da izađe na kraj s tim parama. Ovaj stan je bio preskup za nju, ali je njoj bio suviše drag da bi ga napustila.
»Tvoje pisanje«, rekla mi je, »je tako sirovo. Kao kovački malj, a opet ima u sebi humora i nežnosti ... «
Spustio sam piće i pogledao u nju. Uhvatio sam je za bradicu i privukao sebi. Poljubio sam je skoro neosetno.
Nikol je nastavila da priča. Ispričala mi je nekoliko interesantnih stvari, od kojih sam rešio da upotrebim neke, kao priče ili kao pesme. Posmatrao sam njene sise kad se nagnula napred i sipala pića. To je kao film, pomislih, kao jebeni film. Smešno mi je izgledalo. Kao da smo bili pred kamerom. Baš mi se sviđalo. Bilo je bolje nego na trkama, bolje od hoks mečeva. Nastavili smo da pijemo. Nikol je otvorila novu flašu. Pričala je dalje. Lako je bilo slušati je. Bilo je mudrosti i ponečeg komičnog u
svakoj od njenih priča. Nikol me je impresionirala više nego što je mogla da pretpostavi. To me zabrinjavalo, u neku ruku.
Izašli smo s pićem na terasu i posmatrali popodnevni saobraćaj. Pričala je o Haksliju i Lorensu u Italiji. Koje sranje. Rekoh joj da je Knut Hamsun bio najveći pisac na svetu. Pogledala me, zapanjena što sam čuo za njega, zatim se složila sa mnom. Poljubili smo se i mogao sam da osetim miris izduvnih gasova sa ulice. Njeno telo ugodno je dodirivalo moje. Znao sam da nećemo odmah da se jebemo, ali sam znao da ću ponovo doći. I Nikol je to znala.

Lidijina sestra Anđela došla je iz Jutaha u grad da vidi Lidijinu novu kuću. Lidija je nešto platila unapred, a mesečne otplate bile su vrlo male. Napravila je veoma dobru kupovinu. Čovek koji je prodao kuću verovao je da će umreti i dao im je skoro budzašto. Kuća je imala dečju sobu na spratu, i ogromno dvorište pozadi, sa drvećem i bambusovim šibljem.
Anđela je bila najstarija sestra, najpametnija, najboljeg tela, a bila je i najpraktičnija. Bavila se nekretninama. Ali ispao je problem gde smestiti Anđelu. Nismo imali mesta. Lidija je predložila Marvina.
»Marvina?« upitah.
»Da, Marvina«, reče Lidija.
»Dobro, idemo«, rekoh.
Svi smo se uvukli u Lidijinu narandžastu Stvar. Stvar. Tako smo zvali njena kola. Ličila su na tenk, veoma stara i ružna. Bilo je kasno uveče. "Već smo telefonirali Marvinu. Rekao je da će biti kod kuće čitavo veče.
Vozili smo dole do plaže gde se nalazila njegova mala kuća na obali. »Oh«, reče Anđela, »lepe li kuće.«
»On je i bogat«, reče Lidija.
»I piše dobru poeziju«, rekoh ja.
Izašli smo iz kola. Marvin je bio tu sa svojim rezervoarima s morskom ribom i svojim slikama. Prilično dobro je slikao. Lepo je preživeo za jedno bogataško dete, iščupao se. Predstavio sam ih jedno drugom. Anđela je krenula naokolo posmatrajući Marvinove slike. »O, baš lepo.« I Anđela je slikala, ali nije se naročito proslavila u tome. Ja sam doneo nešto piva, a u džepu od sakoa štekovao sam pljosku viskija. Marvin je izneo još piva, i počelo je neko udvaranje između njega i Anđele. Marvin je izgledao dovoljno popaljen, ali je Anđela pre težila da mu se podsmeva. Sviđao joj se, ali ne toliko da bi se odmah pojebala s njim. Pili smo i razgovarali. Marvin je imao bongo bubnjeve i klavir i malo trave. Imao je dobru, prijatnu kuću. U ovakvoj kući bih bolje pisao, pomislih, bio bih bolje sreće. Mogli ste da čujete okean, i nije bilo suseda da se žale na pisaću mašinu.
Nastavio sam da cirkam moj viski. Ostali smo 2-3 sata, a onda krenuli. Lidija je izbila kolima na autoput.
»Lidija«, rekoh, »jebala si ti Marvina, priznaj?«
»O čemu govoriš?«
»Onda kad si otišla kod njega kasno uveče, sama.«
»Jebo te bog, neću da slušam o tome!«
»E pa, istina je, jebala si ti njega!«
»Slušaj, ako nastaviš tako neću to da trpim!«
»Jebala si ti njega.«
Anđela je izgledala uplašena. Lidija je skrenula na izlaz sa autoputa, zaustavila kola i otvorila vrata na mojoj strani. »Izlazi!« kazala je.
Izašao sam. Kola su otišla. Koračao sam izlaznim rukavcem autoputa. Izvukao sam flašu i nategnuo. Išao sam tako oko 5 minuta, kad se Stvar zaustavila pored mene. Lidija je otvorila vrata.
»Ulazi!« Ušao sam.
»Ni reč da nisi pisnuo.«
»Jebala si ti njega. Sve znam.«
»Isusa ti boga!«
Lidija je krenula unazad do izlaza s autoputa i opet otvorila vrata. »Izlazi!«
Izašao sam. Koračao sam rukavcem. Onda sam došao do kraja koji je vodio u pustu ulicu. Bilo je veoma mračno. Pogledao sam u prozore nekih zgrada. Izgleda da sam bio u crnačkom kvartu. Ugledao sam neka svetla na raskrsnici ispred mene. To je bio kiosk za viršle. Hodao sam do njega. Iza tezge je bio crnac. Nikog drugog nije bilo u blizini. Zatražio sam kafu. »Proklete žene«, rekoh mu.
»One su izvan svakog razuma. Devojka me izbacila na autoputu. Hoćeš piće!«
»Može«, reče on.
Povukao je dobar gutljaj i vratio mi.
»Imaš telefon?« upitah. »Platiću ti. «
»Za gradski poziv?«
»Da.«
»Ne plaćaš.«
Izvukao je telefon ispod tezge i dodao mi ga. Povukao sam gutljaj i dodao mu flašu. Povukao je i on.
Pozvao sam taksi i objasnio gde se nalazim. Moj prijatelj imao je ljubazno i pametno lice. Dobrotu je ponekad moguće pronaći i usred pakla. Dodavali smo flašu jedan drugom dok sam čekao taksi. Kada je stigao, seo sam pozadi i dao taksisti adresu Nikol.

Posle toga me je progutao mrak. Biće da sam popio više viskija nego što sam mislio. Ne sećam se dolaska kod Nikol. Probudio sam se ujutru, leđima okrenut nekom, u čudnom krevetu. Pogledao sam u zid naspram sebe — tu je visilo veliko dekorativno slovo. Govorilo je »N«. »N« je bilo za »Nikol«. Pripala mi je muka. Pošao sam u kupatilo. Upotrebio sam njenu četkicu za zube, grgljao. Umio sam se, očešljao kosu, šorao i kenjao, oprao ruke i popio masu vode iz slavine na lavabou. Zatim sam se vratio u krevet. Nikol je ustala, obavila toaletu, vratila se. Pogledala me. Počeli smo da se ljubimo i milujemo.
Ja sam nevin na svoj način, Lidija, pomislih. Veran sam ti na svoj način.
Zaobišao sam oralni seks. Stomak mi je bio previše uznemiren. Navukao sam na kurac bivšu ženu čuvenog lekara. Kulturnog svetskog putnika. Imala je sestre Bronte u svojoj biblioteci. Oboje smo voleli Karson MekKjulera. Srce je usamljeni lovac. Zadao sam joj tri-četiri posebno zla uboda, pa se zagrcnula. Sada je upoznala pisca iz prve ruke. Ne baš čuvenog pisca, razume se, ali polazilo mi je za rukom da platim kiriju i to je bilo frapantno. Jednoga dana pojaviće se i ona u nekoj od mojih knjiga. Guzio sam kulturnu kurvu. Osetih kako se bližim vrhuncu. Gurnuo sam jezik u
njena usta, poljubio je i svršio. Prevrnuo sam se s nje, osećajući se kao budala. Držao sam je malo, onda je otišla u kupatilo. Bolje bi se jebala u Grčkoj, možda. Amerika je zeznuto mesto za jebanje.
Nakon toga, obilazio sam Nikol 2-3 puta nedeljno, uvek popodne. Pili bismo vino, pričali i ponekad vodili ljubav. Sve u svemu, nisam se posebno ložio na nju, tek da se nešto radi. Lidija i ja smo se pomirili još sutradan posle one noći. Ispitivala me gde to idem posle podne. »Bio sam u samoposluzi«, govorio sam i to je bila istina. Išao bih prvo u samoposlugu.
»Nikad nisi provodio toliko vremena u samoposluzi.«
Napio sam se jedne noći i spomenuo Lidiji da znam jednu Nikol. Kazao sam joj gde Nikol živi, ali da se »ništa posebno ne dešava«. Nije mi bilo sasvim jasno što sam joj to rekao, ali kad neko pije tom nekom i nije baš sve jasno u glavi...
Jedno poslepodne, izašavši iz prodavnice pića, stigao sam do Nikol. Nosio sam dve gajbičice piva i flašu viskija. Lidija i ja smo se opet svađali, pa sam rešio da prenoćim sa Nikol. Išao sam tako, već pomalo alkoholisan, kad začuh nekog kako trči iza mene. Okrenuo sam se. Bila je to Lidija. »Ha!« rekla je. »Ha!«
Zgrabila je kesu s pićem iz mojih ruku i počela da izvlači flaše s pivom. Lupala ih je o beton jednu po jednu. Snažno su eksplodirale svaki put. Bulevar Santa Monika je vrlo prometan. Popodnevni saobraćaj je sve više rastao. Čitava ova akcija odigravala se ispred samog ulaza kod Nikol.
Onda je Lidija stigla do viskija. Uzdigla ga je i ciknula na mene: »Ha! Ovo si hteo da popiješ a onda da je JEBEŠ!« Razbila je flašu o beton.
Vrata na ulazu kod Nikol bila su otvorena, i Lidija polete uz stepenice. Nikol je stajala gore. Lidija poče da udara Nikol svojom velikom tašnom. Tašna je imala dugačke kaiševe i ona je vitlala njom iz sve snage. »To je moj čovek! To je moj čovek! Ne diraj mog čoveka!«
Lidija je zatim strčala dole i projurila pored mene, kroz otvorena vrata na ulicu.
»Bože blagi«, reče Nikol, »ko je to?«
»Lidija. Daj mi metlu i veliku kesu.«
Izašao sam na ulicu i počeo da čistim i skupljam razbijeno staklo i ubacujem ga u braon kesu od papira. Ta kurva je baš preterala ovog puta, pomislih. Ima da odem i kupim još pića. Ima da ostanem noćas sa Nikol, nekoliko noći možda.
Bio sam pognut skupljajući staklo, kad začuh čudan zvuk iza mene. Pogledao sam oko sebe. To je bila Stvar i Lidija unutra. Popela se na trotoar i vozila je pravo na mene sa oko 50 na sat. Odskočio sam u stranu kad je automobil naleteo i skoro me zbrisao. Jurio je do na kraj bloka, bupnuo s ivičnjaka, produžio niz ulicu, onda skrenuo desno na ćošku i nestao.
Vratio sam se skupljanju stakla. Sve sam počistio i sklonio. Zatim sam zavirio u onu kesu od pića i našao jednu neoštećenu
flašu piva. Izgledala je mnogo lepo. Bila mi je stvarno potrebna. Taman da odšrafim kapicu, kad mi neko zgrabi flašu iz ruke. Opet Lidija. Poletela je ka vratima Nikol i zavrljačila flašu u staklo. Bacila ju je takvom snagom da je proletela pravo kroz staklo kao veliki metak, nije ga ni polupala, već samo ostavila okruglu rupu.
Lidija je otrčala, a ja sam se popeo uz stepenice. Nikol je i dalje stajala na istom mestu. »Zaboga, Kinaski, pođite s njom dok nije sve poubijala!«
Okrenuo sam se i sišao niz stepenice. Lidija je sedela u svojim kolima na ivičnjaku, upaljenog motora. Otvorio sam vrata i ušao. Krenula je. Nijedno od nas ni reč nije progovorilo.
Počeo sam da dobijam pisma od devojke iz Njujorka. Zvala se Majndi. Prošlo joj je kroz ruke par mojih knjiga, ali ono najbolje kod njenih pisama bilo je u tome što je retko pominjala pisanje, osim da kaže kako ona nije pisac. Pisala je o stvarima uopšte, a posebno o muškarcima i seksu. Majndi je imala 25 godina, pisala je rukopisom koji je pokazivao stabilnost i osećajnost, ali i duhovitost. Odgovarao sam joj i uvek bi me obradovalo njeno pismo u mom sandučetu. Ljudi se većinom mnogo bolje izražavaju u pismima nego u razgovoru, a neki ljudi umeju da pišu umetnička, inventivna pisma, ali kad se trude da napišu pesmu ili priču ili roman postaju pretenciozni.
Majndi mi je zatim poslala par fotografija. Ako su bile verne, bila je prilično lepa. Dopisivali smo se još nekoliko nedelja, a onda je spomenula da uskoro ima dve nedelje odmora.
Zašto ne dođeš avionom? predložio sam. U redu, odgovorila je.
Počeli smo i da telefoniramo jedno drugom. Na kraju, javila mi je kada stiže na aerodrom.
Biću tamo, rekao sam joj, ništa me ne može sprečiti.

Držao sam taj datum u glavi. Nikad nije bilo problema da se raskine s Lidijom. Po prirodi sam usamljen tip, zadovoljan tek da živim sa ženom, jedem s njom, spavam s njom, hodam ulicama s njom. Nije mi bilo do razgovora, ni do idenja bilo kuda, osim na konjske trke i boksmečeve. Nisam kapirao TV. Izgledalo mi je imbecilno plaćati da se uđe u bioskop i sedi s drugim ljudima da bi se delile njihove emocije. Od zabava mi je bilo muka. Mrzeo sam sve te umne igre, varanje i flertovanje, diletante u pijanstvu, gnjavatore. Ali zabave, ples, sitni razgovori, davali su Lidiji snagu. Smatrala je sebe izazovnom. Međutim, to je bilo malo previše vidljivo. Zato su naše svađe često izvirale iz moje želje za »nimalo ljudi«, nasuprot njenoj želji za »što više ljudi, što češće moguće«.
Na par dana pre dolaska Majndi, počeo sam. Ležali smo zajedno na krevetu.
»Lidija, boga mu, što si tako glupa? Ti ne kapiraš da sam ja tip koji voli da je sam? Izolovan? Moram da budem takav da bih pisao.«
»Kako ćeš da naučiš išta o ljudima ako ih ne viđaš?«
»Znam već sve o njima.«
»Čak i kad idemo da jedemo u restoran, ti držiš glavu oborenu, ne gledaš ni u koga.«
»Što da mi pripadne muka?«
»Ja posmatram ljude«, reče ona. »Ja ih proučavam.«
»Ne seri!«
»Ti se bojiš ljudi!«
»Mrzim ih.«
»Kako možeš da budeš pisac? Ti ne posmatraš!«
»Dobro, ne gledam ljude, ali zarađujem za kiriju mojim pisanjem. To je veći uspeh nego da čuvam ovce.«
»Nećeš dugo. Nećeš uspeti. Ti to radiš kako ne treba.«
»Zato i imam uspeha.«
»Uspeha? Ko uopšte zna za tebe? Da nisi slavan kao Majler? Kao Kepot?«
»Oni ne znaju da pišu.«
»A ti znaš! Samo ti, Kinaski, znaš da pišeš!«
»Da, tako mi se čini.«
»Da nisi možda slavan? Da si sad u Njujorku, ko bi znao za tebe?«
»Za to me nije briga. Hoću samo da pišem dalje. Ne trebaju mi fanfare.«
»Pokupio bi ti sve fanfare da možeš.«
»Možda.«
»Voliš da uobražavaš kako si već slavan.«
»Uvek sam se tako ponašao, i pre nego što sam počeo da pišem.«
»Ti si najneznaniji veliki čovek kojeg sam ikad upoznala.«
»Nemam ambicija, to je sve.«
»Imaš ti njih, ali si lenj. Ti bi da ti sve padne samo. Kad uopšte pišeš? Kada to radiš? Uvek si u krevetu, ili si pijan, ili si na trkama.«
»Ne znam. To nije ni važno.«
»Šta je onda važno?«
»Ti mi reci«, odgovorih.
»Dobro, reći ću ja tebi šta je važno!« reče Lidija. »Već dugo nismo imali zabavu. Dugo već nisam videla ljude! Ja VOLIM ljude! Moje sestre VOLE zabave. One bi vozile hiljadama milja da dođu na zabavu! Tako smo naučile u Jutahu! Nema ničeg lošeg u zabavama. Tu se ljudi samo OPUSTE i lepo se provode! Samo ti gajiš sulude ideje u svojoj glavi. Ti misliš da malo provoda vodi jebanju! Isuse Bože, ljudi su pristojni! Ti jednostavno ne umeš da se provodiš!«
»Ja ne volim ljude«, rekoh.
Lidija je skočila s kreveta. »Isuse, muka mi je od tebe!«
»Dobro onda. Ostaviću ti malo mesta.«
Spustio sam noge s kreveta i počeo da navlačim cipele.
»Malo mesta?« reče Lidija. »Šta podrazumevaš s 'malo mesta'?«
»Podrazumevam kako odlazim dokurca odavde!«
»Dobro, ali slušaj ovo: ako sada izađeš na vrata, nikada me više nećeš videti!«
»Tako je i pravo«, rekoh.
Ustao sam, krenuo do vrata, otvorio ih, zatvorio, i spustio se do Vagena. Upalio sam motor i krenuo.
Napravio sam malo mesta za Majndi.

Sedeo sam na aerodromu i čekao. Nikad se ne zna kod tih fotografija. Nikad čovek nije siguran. Bio sam nervozan. Povraćalo mi se. Zapalio sam cigaretu i podrignuo. Šta mi je ovo trebalo? Sada mi nimalo nije bilo do nje. A Majndi je letela čak iz Njujorka. Znao sam mnoge žene. Zašto opet nova žena? Šta sam hteo s tim? Ta nova poznanstva bila su uzbudljiva ali bila su i veliki napor. Prvi poljubac, prvo jebanje imaju nečeg dramatičnog u sebi. Ljudi su u početku interesantni. Kasnije, polako ali sigurno, sve mane i ludilo izbijaju na površinu. Ja bih njima značio sve manje i manje; one bi meni značile sve manje i manje.
Bio sam star i bio sam ružan. Možda je zbog toga bilo tako slatko zabiti ga u mlade devojke. Ja sam bio King Kong, a one su bile podatne i nežne. Jesam li pokušavao da projebem svoj put mimo smrti? Možda sam se nadao da uz mlade devojke neću da ostarim, da se osetim mator? Jedino nisam hteo da ružno starim, da se prepustim, budem mrtav još pre nego što smrt dođe lično po mene.
Avion u kome je bila Majndi sleteo je i rulao po pisti. Osetio sam da sam u opasnosti. Žene su me već znale iz priče, jer su čitale moje knjige. Ja sam izlagao sebe. Na drugoj strani, ništa nisam znao o njima. Bio sam pravi kockar. Mogao sam da budem ubijen,
mogle su da mi odseku jaja. Kinaski bez jaja. Ljubavne Pesme Jednog Evnuha.
Stajao sam čekajući Majndi. Putnici su izlazili. Uf, nadam se da to nije ova.
Ili ova.
Ili naročito ova.
E ova može! Vidi koje nožice, koja guza, koje oči...
Jedna od njih krenula je prema meni. Ponadao sam se da je to ona. Bila je najbolja u celoj toj jebenoj masi. Zar mene da strefi takva sreća? Prišla mi je s osmehom. »Ja sam Majndi.«
»Milo mi je da si ti Majndi.«
»Meni je milo da si ti Kinaski.«
»Imaš prtljag?«
»Da, ponela sam dovoljno za duži boravak!«
»Da sačekamo u baru.«
Ušli smo i našli prazan sto. Majndi je naručila votku i tonik. Ja sam uzeo votku sa sodom. Ah, skoro usklađeno. Zapalio sam joj cigaretu. Lepo je izgledala. Skoro devičanski. Nisam mogao da verujem. Bila je mala rastom, plava i perfektno ukomponovana. Delovala je prirodno, nije gajila neki manir. Lako mi je bilo da joj gledam u oči — plavozelene. Imala je dve majušne minđuše. I nosila je visoke štikle. Rekao sam joj još ranije da me visoke štikle popaljuju.
»I«, reče ona, »jesi se uplašio?«
»Sad mi je malo lakše. Sviđaš mi se.«
»Ti izgledaš mnogo bolje nego na fotografijama«, reče ona.
»Ne mislim uopšte da si ružan.«
»Hvala.«
»Oh, ne mislim da si lep, bar ne onako kako ljudi misle o lepoti. Tvoje lice ljubazno izgleda. Ali tvoje oči — divne su. Divlje, lude, kao neka životinja koja zuri iz šume u plamenu. Tako nešto, mislim. Ne umem dobro da se izrazim.«
»Ja mislim da si ti divna«, rekoh. »I da si mnogo dobra. Lepo mi je s tobom. Mislim da je dobro što smo zajedno. Popij. Treba nam još jedno. Ti si kao tvoja pisma.«
Popili smo drugo piće i onda krenuli dole po prtljag. Bio sam ponosan što idem s Majndi u društvu. Kretala se s elegancijom. Toliko mnogo žena sa dobrim telima samo se vuklo naokolo kao pretovarene kreature. Majndi je klizila.
I dalje sam mislio: blago meni, ovo je suviše lepo. Ovo jednostavno nije moguće.
Kad smo stigli kod mene, Majndi se okupala i presvukla. Pojavila se u svetloplavoj haljini. Promenila je i frizuru, neznatno. Seli smo zajedno na kauč, uz votku i votku s tonikom. »Da znaš«, rekoh, »još sam uplašen. Malo ću da se napijem.«
»Tvoj stan je baš onakav kakvog sam ga zamišljala«, reče ona. Gledala je u mene, smešeći se. Dodirnuo sam je po potiljku,
privukao je sebi i dao joj lak poljubac.
Zazvonio je telefon. Bila je to Lidija.
»Šta radiš?«
»Sedim s prijateljem.«
»To je žena, priznaj?«
»Lidija, s našom vezom je gotovo, rekoh. »Ti to znaš.«
»TO JE ŽENA, PRIZNAJ?«
»Da.«
»Dobro, u redu.«
»Dobro. Aj' zdravo.«
»Zdravo«, rekla je.
Lidijin ton se najednom umirio. Laknulo mi je. Njena naprasitost me plašila. Uvek je tvrdila kako sam ja taj koji je ljubomoran, i ja jesam često bio ljubomoran, ali kad bih video kako se stvari okreću protiv mene, ja bih se jednostavno zgadio i povukao. Lidija nije bila takva. Ona se bunila. Ona je bila kapiten u Igri Nasilja.
»To je moja bivša«, rekoh Majndi.
»Je l' to kraj?«
»Da.«
»Da li te ona još voli?«
»Izgleda.«
»Onda nije kraj.«
»To je kraj.«
»Da ostanem?«
»Naravno. Molim te.«
»Ti mene ne koristiš? Čitala sam sve te ljubavne pesme ... za Lidiju.«
»Bio sam zaljubljen. I ja tebe ne koristim.«
Majndi se pripila čitavim telom uz mene i poljubila me. Dug poljubac. Kurac mi je skočio. Uzimao sam dosta vitamina E u to vreme. Imao sam svoje lične ideje u vezi sa seksom. Non-stop sam bio popaljen i konstantno drkao. Vodio bih ljubav sa Lidijom, a onda bih se vraćao kod mene i drkao ujutru. Pomisao na seks kao nešto zabranjeno, uzbuđivala me nenormalno. To je nešto kao kad jedna životinja potčinjava drugu životinju.
Kad sam svršavao, osećao sam kako to činim u lice svemu pristojnom, bela sperma što se cedi niz glave i duše mojih mrtvih roditelja. Da sam se rodio kao žena, sigurno bih bio prostitutka. Pošto sam se rodio kao muškarac, žudeo sam za ženama neprestano, što niže su pale, tim bolje. Mene su žene — dobre žene
plašile, jer su možda htele dušu, a ja sam želeo da sačuvam taj ostatak sebe.. Uglavnom sam žudeo za kurvama, prostim ženama, jer su bile tupe i bezosećajne i nisu imale ličnih prohteva. Ništa nije bilo izgubljeno kad su odlazile.. Istovremeno, ipak sam čeznuo za nežnom, dobrom ženom, uprkos previsokoj ceni. Inače bih bio izgubljen. Jak čovek odustao bi i od jednih i od drugih. Ja nisam bio jak. I tako sam nastavljao da se borim sa ženama, sa idejom o ženama.
Majndi i ja dokrajčismo flašu i zatim krenusmo u krevet. Ljubio sam je neko vreme, onda joj rekao izvini i odmaknuo se. Previše sam bio pijan da nešto izvedem. Ljubavnik i po. Obećao sam joj mnoga velika iskustva u bliskoj budućnosti, i zaspao s njenim telom priljubljenim uz moje.
Probudio sam se ujutru, s mučninom. Pogledao sam u Majndi, golu pored mene. Čak i tada, posle sveg tog pića, bila je čudo. Nikad pre toga nisam upoznao tako lepu mladu devojku, a istovremeno tako nežnu i inteligentnu. Gde su bili njeni muškarci? U čemu su pogrešili?
Krenuo sam u kupatilo i pokušao da se dovedem u red. Malo sam grgljao. Obrijao sam se i stavio losiona. Pokvasio sam kosu i očešljao je. Otišao sam do frižidera, uzeo flašicu sode i ispio je.
Vratio sam se u krevet. Majndi je bila topla, njeno telo je bilo toplo. Činilo se da spava.
Sviđalo mi se to. Trljao sam svoje usne o njene, nežno. Digao mi se kurac. Njene sike su me dodirivale.
Uzeo sam jednu i sisao je. Osetih kako je vršak otvrdnuo. Majndi se popalila.
Pomerio sam se nadole i osetio njen stomak čitavom dužinom, naniže prema mindži. Počeo sam da trljam njenu picu, lagano.
To je kao otvaranje cvetnih latica, pomislih. Ovo ima smisla. Prava stvar.
Kao dva insekta u bašti koji se polako kreću jedan prema drugom. Muški izvodi svoju usporenu čaroliju. Ženski se postepeno otvara. Volim to, volim to. Dve bube. Majndi se otvara, postaje mokra. Ona je divna. Zatim sam je uzjahao. Slatko sam joj ga nabio, moje usne na njenim.

Pili smo čitav dan i te noći sam ponovo probao da vodim ljubav s Majndi. Bio sam zapanjen i razočaran kad sam provalio da ima široku picu. Ekstra široku picu. Nisam to zapazio prve noći. To je bila tragedija. Ženin najveći greh. Karao sam je i karao. Majndi je ležala kao da uživa u tome. Molio sam boga da je tako. Počeo sam da se znojim. Leđa su me bolela. Vrtelo mi se u glavi, pripala mi neka muka. Njena pička kao da se širila. Ništa nisam osećao. Ličilo je to na pokušaj da se pojebe velika prostrana papirna kesa. Samo sam ovlaš dodirivao strane njene pičke. Totalna agonija, jalov rad bez nagrade. Osetio sam se proklet. Nisam hteo da povredim njena osećanja. Očajno sam želeo da svršim. Nije to bilo samo zbog pića. Izvodio sam to bolje od mnogih kad popijem. Čuo sam moje srce. Osetio sam moje srce. Osetio sam ga u grudima. Osetio sam ga u grlu. Osetio sam ga u glavi. Bilo je neizdržljivo. Prevrnuo sam se na stranu teško dišući.
»Žao mi je, Majndi, Isuse, žao mi je.«
»Nema veze, Henk«, reče ona.
Obrnuo sam se na stomak. Zaudarao sam na znoj. Ustao sam i sipao dva pića. Sedeli smo u krevetu i pili, jedno pored drugog. Nije mi išlo u glavu kako sam uspeo da svršim prvi put. Imali smo problem. Sva ta lepota, sva ta nežnost, sva ta dobrota, i opet
problem. Nisam bio u stanju da objasnim Majndi u čemu je stvar. Nisam znao kako da joj kažem da ima veliku picu. Možda joj niko nije nikad ni rekao.
»Biće bolje kad ne budem toliko pio«, rekoh.
»Ne brini, Henk, molim te.«
»Dobro.«
Zaspali smo ili se pravili da spavamo. Na kraju sam i zaspao
...
Majndi je ostala jedno nedelju dana. Upoznao sam je s mojim prijateljima. Izlazili smo na razna mesta. Ali ništa još nije bilo rešeno. Nisam mogao da svršim. Njoj izgleda nije smetalo. Čudna neka stvar.
Jedno veče, oko 10 i 45, Majndi je pila u dnevnoj sobi i čitala časopis. Ja sam ležao na krevetu samo u gaćama, pijan, pušeći, s pićem na stolici. Žurio sam u plavi plafon, ne osećajući ništa i ne misleći ni o čemu.
Neko je zakucao na ulazna vrata. Majndi reče: »Da otvorim ja?«
»Aha«, rekoh, »otvori.«
Čuo sam Majndi kako otvara vrati. Zatim Lidijin glas.
»Svratila sam samo da pogledam moju suparnicu.«
Oho, pomislih, baš lepo. Ustaću i sipaću obema piće, ima svi zajedno da pijemo i pričamo. Volim međusobno razumevanje kod mojih žena.
Onda čuh Lidiju kako kaže: »Ti si zgodna mala stvar, a?«
Zatim je Majndi vrisnula. I Lidija je vrisnula. Začulo se gušanje, roktanje, tela kako lete. Nameštaj se uznemirio. Majndi je opet kriknula — krik nekog ko je napadnut. Lidija je kriknula —
krik tigrice koja ubija. Skočio sam s kreveta. Krenuo sam da ih razdvojim. Jurnuo sam u dnevnu sobu, u gaćama. Bilo je to čupanje za kosu, pljuvanje, grebanje, ludačka scena. Poleteo sam da ih razdvojim. Sapleo sam se o jednu moju cipelu na tepihu i pao svom težinom. Majndi je istrčala napolje, a Lidija odmah za njom. Trčale su niz dvorište prema ulici. Čuo sam novi krik.
Prošlo je nekoliko minuta. Ustao sam i zatvorio vrata. Majndi je očigledno uspela da pobegne, jer je najednom Lidija ušla. Sela je na stolicu pored vrata. Pogledala me.
»Žao mi je. Upišala sam se.«
Bukvalno, to je bilo to. Imala je tamnu mrlju na preponi i jedna nogavica bila joj je mokra.
»Nema veze«, rekoh.
Sipao sam Lidiji piće. Sedela je držeći čašu u ruci. Ja nisam bio u stanju da držim svoje piće. Ćutali smo. Uskoro, začu se kucanje na vratima. Ustao sam onako u gaćama i otvorio. Moj veliki, beli, mlohavi trbuh visio je iznad gaća. Dvojica pubova stajali su pred vratima.
»Zdravo«, rekoh.
»Došli smo po pozivu da je izazvan nered.«
»Mala porodična svađa«, rekoh ja.
»Imamo neke podatke,« reče pub koji je stajao bliže meni.
»Tu ima dve žene.«
»Obično je tako«, rekoh.
»Dobro«, reče prvi pub. »Da vam postavim samo jedno pitanje.«
»U redu.«
»Koju od dve žene hoćete?«
»Uzeću ovu.« Pokazao sam na Lidiju koja je sedela na stolici, sva upišana.
»U redu, prijatelju, jeste li sigurni?«
»Siguran sam.«
Pajkani odoše i eto mene ponovo s Lidijom

Sledećeg jutra, zazvonio je telefon. Lidija je već bila otišla svojoj kući. Bio je to Bobi, klinac iz kraja, koji je radio u porno knjižari. »Majndi je ovde kod mene. Želi da dođeš i razgovaraš s njom.«
»Dobro.«
Otišao sam tamo s tri flaše piva. Majndi je bila obučena, nosila je visoke štikle i providnu crnu opremu iz Frederiksa. To je izgledalo kao haljina za lutke i videle su joj se crne gaćice. Nije nosila prsluče. Valeri nije bila kod kuće. Seo sam i otvorio piva i dodao flaše.
»Ti se vraćaš Lidiji, Henk?« upita Majndi.
»Žao mi je, da. Vraćam se.«
»Kvarno je to što se desilo. Mislila sam da je između tebe i Lidije sve svršeno.«
»I ja sam mislio. Čudne su to stvari.«
»Sva odeća mi je kod tebe. Moraću da dođem po nju.«
»Normalno.«
»Jesi siguran da je otišla?«
»Da.«
»Ponaša se kao mangaš, ta žena, ponaša se kao muško.«
»Ja znam da nije«, rekoh.
Majndi je ustala i pošla u kupatilo. Bobi me pogleda. »Karao sam je«, reče on. »Ne krivi nju. Nije imala gde da ode.«
»Ne krivim je.«
»Valeri ju je povela kod Frederiksa da je oraspoloži. Nabacila je novu haljinu.«
Majndi je izašla iz kupatila. Videlo se da je plakala.
»Majndi«, rekoh, »moram da idem.«
»Doći ću kasnije po stvari.«
Ustao sam i izašao napolje. Majndi je pošla za mnom. »Zagrli me«, rekla je. Zagrlio sam je. Plakala je. »Nemoj nikada da me zaboraviš... nikada!« Hodao sam do kuće i mislio, pitao se: da li je Bobi karao Majndi? Bobi i Valeri su upražnjavali mnoge čudne nove stvari. Ignorisao sam nepostojanje uobičajenih osećanja kod njih dvoje. Bio je to način na koji su sve radili, bez pokazivanja ikakvih emocija. Isti način na koji bi neko drugi zevao ili kuvao krompir.
Da umirim Lidiju, pristao sam da idem u Mjulshed, Jutah. Njena sestra je kampovala u planinama. Sestre su u stvari posedovale dosta zemlje, nasleđene od oca. Glendolina, jedna od sestara, imala je šator razapet u šumi. Pisala je roman: Divlja Žena u Planinama. Ostale sestre trebale su svaki čas da stignu. Lidija i ja došli smo prvi. Imali smo neki mini šator. Stisnuli smo se u njemu prve noći, a komarci su se stisnuli unutra s nama. Bilo je surovo.
Ujutru smo posedali oko logorske vatre. Glenciolina i Lidija su skuvale doručak. Ja sam doneo za 40 dolara namirnica, koje su uključivale u sebi nekoliko gajbica piva. Ostavio sam ga da se hladi u planinskom izvoru. Završili smo s doručkom. Pomogao sam oko sudova, a onda je Glendolina izvukla svoj roman i čitala nam. Nije bilo tako loše, ali vrlo diletantski i tražilo je dosta popravki. Glendolina je polazila od toga da je čitalac fasciniran njenim životom isto koliko i ona — a to je bila smrtna greška. Ostale smrtne greške koje je napravila bile su suviše brojne da bi se pominjale.
Otišao sam do izvora i vratio se s tri flaše piva. Devojke su rekle ne, nijedna ga nije htela. Bile su veoma antipivski raspoložene. Raspravljali smo o Glendolininom romanu. Došao sam do zaključka da je svako ko naglas čita drugima svoje romane
obavezno sumnjiv. Ako to nije onaj stari poljubac smrti, onda ne znam šta jeste.
Razgovor se promenio i devojke su počele da ćaskaju o muškarcima, zabavama, plesu, seksu. Glendolina je imala visok, uzbuđen glas i nervozno se smejala, stalno se smejala. Imala je preko 40 godina, bila je prilično debela i veoma aljkava. Osim toga, baš kao i ja, bila je jednostavno ružna.
Glendolina mora da je non-stop pričala više od sat vremena, isključivo o seksu. Počelo je da mi se vrti u glavi. Mahala je rukama iznad glave: »JA SAM DIVLJA ŽENA IZ PLANINE! O GDE O GDE JE ČOVEK, PRAVI ČOVEK HRABAR DA ME UZME?«
Šta ćeš, taj sigurno nije u blizini, mislio sam. Pogledao sam Lidiju. »Ajmo u šetnju.«
»Ne«, reče ona, »hoću da čitam ovu knjigu.« Zvala se Ljubav i Orgazam: Revolucionarni Vodič do Seksualnog Zadovoljenja.
»Dobro«, rekoh. »prošetaću malo.«
Popeo sam se do planinskog izvora. Izvadio sam pivo, otvorio ga i seo da popijem. Našao sam se u klopci u šumama i gorama sa dve lude žene. Njih dve su uništavale svu radost jebanja pričajući non-stop o tome. I ja sam voleo da jebem, ali to nije bila moja religija. Ima i suviše smešnih i tragičnih stvari u vezi s tim. Ljudi izgleda nisu znali kako da izađu nakraj s tim stvarima. Zato su napravili igračku od toga. Igračku koja uništava ljude.
Glavna stvar, smislio sam, bilo je naći pravu ženu. Ali kako? Imao sam kod sebe crveni notes i olovku. Nažvrljao sam misaonu pesmu u notesu. Onda sam odšetao ka jezeru. Vens Pestjurs, tako se zvalo mesto. Sestre su posedovale veći deo toga. Morao sam da kenjam. Skinuo sam pantalone i čučnuo u žbunje s muvama i komarcima. Uvek sam bio za prednosti koje pruža grad. Morao sam da se obrišem lišćem. Prišao sam jezeru i gurnuo jednu nogu u vodu. Led ledeni.
Budi čovek, matori. Uđi.
Koža mi je bila bela kao slonovača. Osetio sam se vrlo mator, vrlo mekan. Ušao sam u ledenu vodu. Ušao sam do pojasa, zatim duboko udahnuo i bacio se. Bio sam skroz unutra! Mulj se uskomešao sa dna i ušao mi u uši, usta, u kosu. Stajao sam tako u blatnjavoj vodi i cvokotao zubima.
Dugo sam čekao da se voda smiri i izbistri. Zatim sam izašao. Obukao sam se i krenuo ivicom jezera. Kad sam došao do kraja jezera, čuo sam zvuk, kao od vodopada. Krenuo sam u šumu, idući prema zvuku. Morao sam da se verem oko nekih stena, preko neke rupčage. Zvuk je postajao sve bliži i bliži. Muve i komarci vrveli su svuda po meni. Muve su bile velike i ljute i gladne, mnogo veće od gradskih muva, i znale su da prepoznaju hranu kad je vide.
Prokrčio sam sebi put kroz neko gusto grmlje i evo ga: moj prvi u životu, stvarni bogomdani vodopad. Voda se samo lila niz planinu i preko ivica stena. Bio je divan. Voda je padala i padala.
Ta voda je odnekud dolazila. I nekuda je odlazila. Mora da je bilo jedno 3-4 potoka koji su verovatno vodili u jezero.
Na kraju sam se umorio od gledanja i rešio da se vratim. I to sam rešio da se vratim drugim putem, prečicom. Probio sam put naniže ka suprotnoj strani jezera i presekao prema kampu. Znao sam otprilike gde je. Još sam imao moj crveni notes. Stao sam i napisao još jednu pesmu, manje misaonu, a onda produžio. Hodao sam dalje. Kamp se nije pojavljivao. Hodao sam dalje. Gledao sam oko sebe tražeći jezero. Nisam mogao da nađem jezero, nisam znao gde je. Odjednom mi je sinulo: IZGUBIO SAM SE. One uspaljene kučke su me izludele i sad sam se IZGUBIO. Gledao sam oko sebe. Nalazio sam se u podnožju planina i svuda oko mene bilo je drveće i žbunje. Nije bilo centra, nije bilo polazne tačke, nikakve veze između bilo čega. Osetio sam strah, pravi strah. Što sam im dozvolio da me izvuku iz mog grada, mog Los Anđelesa? Tamo čovek može da pozove taksi, može da telefonira. Tamo su postojala normalna rešenja za normalne probleme.
Vens Pestjurs pružao se miljama i miljama oko mene. Odbacio sam moj crveni notes. Koja smrt za jednog pisca! Mogao sam da vidim to u novinama:
HENRI KINASKI, MANJE POZNATI PESNIK. NAĐEN MRTAV U ŠUMAMA JUTAHA

Henri Kinaski, bivši poštanski službenik
koji je postao pisac, nađen je u stanju raspadanja juče posle podne od strane šumskog rendžera V.K. Bruksa Juniora. Blizu ostataka nađen je i mali crveni notes koji očigledno sadrži poslednji napisan rad g. Kinaskog.
Hodao sam dalje. Ubrzo sam stupio na raskvašeno tle puno vode. Noge su mi svaki čas tonule do kolena u močvaru i morao sam da čupam iz mulja svaki novi korak.
Došao sam do ograde od bodljikave žice. Odmah sam znao da ne bih smeo da se penjem preko ograde. Znao sam da bi to bila greška, ali tu izgleda nije bilo izbora. Popeo sam se preko žice i stao, skupio šake oko usta i viknuo: »LIDIJA!«
Nije bilo odgovora.
Probao sam opet: »LIDIJA!«
Glas mi je zvučao vrlo žalosno. Glas kukavice.
Krenuo sam dalje. Lepo bi bilo, mislio sam, biti opet natrag sa sestrama, slušati ih kako se smeju oko seksa i muškaraca i plesa i zabava. Bila bi prava divota čuti Glendolinin glas. S uživanjem bih provukao rukom kroz Lidijinu dugu kosu. Verno bih je vodio na svaku zabavu u gradu. Čak bih plesao sa svim ženama i pravio lucidne viceve na račun svega. Preživeo bih sve to imbecilno
benavo sranje s osmehom. Mogao sam skoro da čujem sebe: »Ej, pa ovo je sjajan disko saund! Ko će da đuska?«
Hodao sam dalje kroz močvaru. Najzad sam stupio na suvo tle. Izbio sam na put. To je bio samo stari prljavi put, ali je meni dobro izgledao. Mogao sam da zapazim tragove guma, otiske kopita. Bile su tu čak i žice iznad glave, koje su nosile struju negde. Sve što je trebalo da učinim bilo je da sledim te žice. Hodao sam niz put. Sunce je bilo visoko na nebu, bilo je sigurno već podne. Išao sam dalje kao neka budala.
Došao sam do zaključane kapije posred puta. Šta je to značilo? Na jednoj strani kapije bio je mali ulaz. Očigledno, bila je to kapija za stoku. Ali gde su goveda? Gde je vlasnik stoke? Možda je navraćao samo svakih 6 meseci.
Teme je počelo da me boli. Opipao sam ga i osetio mesto gde sam bio nokautiran u jednoj kafani u Filadelfiji pre 30 godina. Ostao je neki ožiljak. Sada se ožiljak, ispečen na suncu, razmekšao, Stršao je kao mali rog. Otkinuo sam parče i bacio ga na put.
Hodao sam još sat vremena, a onda sam rešio da okrenem natrag. To je značilo da treba pešačiti celim putem nazad, ali sam ipak osećao da tako treba. Skinuo sam košulju i vezao je oko glave. Zaustavio sam se jednom ili dvaput i viknuo: »LIDIJA!« Nije bilo odgovora.
Nešto kasnije, stigao sam ponovo do kapije. Trebalo je samo da obiđem oko nje, ali nešto je stajalo na putu. Stajalo je ispred
kapije, na nekoliko metara od mene. Bila je to kao neka košuta, srndać, šta li.
Krenuo sam lagano prema njemu. Nije se pomeralo. Hoće li me pustiti da prođem? Nije izgledalo da me se plaši. Pretpostavio sam da je osetilo moju zbunjenost, moj kukavičluk. Prilazio sam sve bliže i bliže. Nije se sklanjalo s puta. Imalo je velike divne tamne oči, lepše od očiju bilo koje žene koju sam ikad video. Nisam mogao da verujem. Prišao sam već na metar od njega, spreman da ustuknem, kada je naglo odjurilo. Jurnulo je s puta u šumu. Bilo je u vanrednoj formi: zbilja je letelo.
Hodajući dalje putem, čuo sam zvuk vodenog toka. Osetio sam žeđ. Ne može se dugo živeti bez vode. Sišao sam s puta i kretao se ka šumu vodene bujice. Naišao sam na brežuljak obrastao travom i, kad sam se popeo na vrh, bila je tu: voda koja je lila iz betonskih slavina na nekoj vrsti brane u veliki rezervoar. Seo sam na ivicu rezervoara i skinuo cipele i čarape, zavrnuo pantalone i spustio noge u vodu. Polio sam glavu vodom. Zatim sam pio — ali ne mnogo i ne naglo — baš kao što sam video da rade u filmovima.
Kad sam malo došao sebi, opazio sam zidić preko rezervoara. Krenuo sam preko njega i došao do velike metalne kutije, zakovane uz ivicu zidića. Bila je zatvorena katancem. Možda je unutra bio telefon! Mogao bih da zovem pomoć!
Vratio sam se i našao veliki kamen i počeo da udaram njime o katanac. Nije se dao. Šta bi kog đavola Džek London uradio? Šta bi Hemingvej uradio? Žan Žene?
Nastavio sam da čukam kamenom o katanac. Promašio sam par puta i šakom roknuo u katanac ili pravo u metalnu kutiju. Koža se zgulila, krv je pocurila. Skoncentrisao sam se i zadao katancu finalni udarac. Rasturio se. Skinuo sam ga i otvorio metalnu kutiju. Nije bilo nikakvog telefona. Samo niz prekidača i neki teški kablovi. Zavukao sam ruku, dodirnuo žicu i doživeo užasan šok. Zatim sam okrenuo prekidač. Začulo se hučanje vode. Iz 3-4 rupe u granitnom zidu brane šiknuli su gigantski beli mlazevi vode. Okrenuo sam novi prekidač. Tri do četiri nove rupe su se otvorile, oslobađajući na tone vode. Okrenuo sam treći prekidač i čitava brana se otvorila. Stajao sam i gledao vodu kako se izliva. Možda izazivam poplavu, pa će doći kauboji na konjima ili u olupanim starim kamionetima da me spasu. Mogao sam da vidim naslov u novinama:
HENRI KINASKI, MANJE POZNATI PESNIK, POPLAVIO OKOLINU JUTAHA DA SPASE SVOJE NEŽNO
LOS ANĐELESKO DUPE.
Odlučio sam da to ne činim. Vratio sam sve prekidače u normalu, zatvorio metalnu kutiju i obesio polomljeni katanac.
Napustio sam rezervoar, pronašao novi put i krenuo njime. Ovaj je izgledao češće upotrebljavan od onog prvog. Pešačio sam niz taj put. Nikada nisam bio toliko umoran. Jedva sam gledao. Najednom se stvorila mala devojčica od jedno 5 godina koja je išla prema meni. Imala je na sebi plavu haljinicu i bele cipelice. Izgleda
da se uplašila kad me ugledala. Trudio sam se da izgledam ljubazno i prijateljski dok sam joj se približavao.
»Devojčice mala, nemoj da odeš. Neću te povrediti. IZGUBIO SAM SE! Gde su ti roditelji? Devojčice mala, povedi me tvojim roditeljima!«
Devojčica je pokazala prstom. Ugledao sam prikolicu i kola parkirana pred njom. »EJ, IZGUBIO SAM SE!« povikao sam.
»ISUSE, DRAGO MI JE DA VAS VIDIM.«
Lidija je izašla iz prikolice. Kosa joj je bila sva u crvenim loknama. »Hajde, gradski dečače«, reče ona. »Pođi kući za mnom.«
»Tako mi je drago što te vidim, bebice, poljubi me!«
»Ne. Pođi za mnom.«
Lidija je potrčala desetak metara ispred mene. Teško je bilo pratiti je.
»Pitala sam ove ljude jesu li videli gradskog dečaka«, viknula je preko ramena. »Kazali su: Ne.«
»Lidija, volim te!«
»Požuri! Mnogo si spor!«
»Stani, Lidija, stani!«
Prebacila se preko bodljikave žice. Ja nisam uspeo. Zakačio sam se u žici. Nisam mogao da mrdnem. Bio sam kao ulovljena krava. »LIDIJA!«
Vratila se s crvenim loknama i počela da mi pomaže da se otkačim iz žice. »Pratila sam te. Našla sam tvoj crveni notes. Namerno si se izgubio zato što si bio besan.«
»Ne, izgubio sam se zbog neznanja i straha. Ja nisam kompletna ličnost — ja sam zakržljala gradska ličnost. Ja sam manje-više promašeno sraćkavo govno koje nema ništa nikome da pruži.«
»Isuse«, reče ona, »misliš da ja to ne znam?«
Oslobodila me poslednje bodlje. Zateturao sam za njom. Bio sam opet sa Lidijom.

Desilo se to na jedno 3-4 dana pre mog leta na čitanje u Hjuston. Išao sam na trke, pio na trkama, zatim otišao u bar na Holivud Bulevaru. Krenuo sam kući oko 9-10 sati uveče. Prolazeći kroz spavaću sobu prema kupatilu, sapleo sam se na kabl od telefona. Pao sam na ivicu okvira od kreveta — okovanu gvožđem i oštru kao sečivo noža. Kad sam ustao, otkrio sam duboku posekotinu iznad gležnja na nozi. Krv je curila na tepih i za mnom je ostao krvavi trag sve do kupatila. Crvene stope su ostajale za mnom po pločicama dok sam hodao naokolo.
Začulo se kucanje na vratima i pustio sam Bobija da uđe.
»Isuse, čoveče, šta se desilo?«
»To je SMRT«, rekoh. »Krvarim na smrt... «
»Čoveče«, reče on, »bolje učini nešto s tom nogom.«
Valeri je zakucala, pa sam pustio i nju. Kriknula je. Sipao sam Bobiju i Valeri i meni pića. Zazvonio je telefon. Bila je to Lidija.
»Lidija, dušo, krvarim na smrt. .. «
»Šta je, opet nešto dramiš?«
»Ne, krvarim na smrt. Pitaj Valeri.«
Valeri je uzela slušalicu. »Istina je, na gležnju ima otvorenu ranu. Krv je na sve strane, a on neće ništa da učini. Bolje dođi.. . «
Kad je Lidija stigla, sedeo sam na kauču. »Vidi, Lidija: SMRT!« Sićušne vene visile su iz rane kao špageti. Čupkao sam ih pomalo. Uzeo sam cigaretu i otresao pepeo u ranu. »Ja sam MUŠKO! Boga mu ljubim, ja sam MUŠKO!«
Lidija je otišla i donela malo hidrogena i sipala ga u ranu. Bilo je divno. Bela pena je šiknula iz rane. Šištalo je i ključalo. Lidija je sipala još.
»Bolje idi u bolnicu«, reče Bobi.
»Šta će mi jebena bolnica«, rekoh. »Zarašće samo ... «
Sledećeg jutra, rana je izgledala užasno. I dalje je bila otvorena, a izgleda da se stvarala lepa krasta. Otišao sam do apoteke po još hidrogena, zavoja i soli za dezinfekciju. Napunio sam kadu vrućom vodom, ubacio tu so i ušao unutra. Počeo sam da razmišljam kako bi bilo da mi ostane samo jedna noga. Imalo je to svojih prednosti:
HENRI KINASKI JE, NESUMNJIVO, NAJVEĆI JEDNONOGI PESNIK NA
SVETU
Bobi je navratio posle podne. »Da ne znaš možda koliko košta amputacija noge?« upitah ga.
»12.000 dolara.«
Kad je Bobi otišao, telefonirao sam mom lekaru.
Krenuo sam u Hjuston sa debelo zavijenom nogom. Uzimao sam antibiotike da sprečim infekciju. Lekar mi je spomenuo da bilo kakvo piće poništava dejstvo antibiotika.
Na čitanju, u muzeju moderne umetnosti, bio sam trezan. Kada sam pročitao par pesama, neko iz publike upita: »Kako to da niste pijani?«
»Henri Kinaski nije mogao da dođe«, rekoh. »Ja sam njegov brat Efrem.«
Pročitao sam još jednu pesmu, a onda im se ispovedio o antibioticima. Kazao sam i da je protiv muzejskih pravila da se pije u prostorijama. Neko iz publike se popeo do mene s pivom. Popio sam i čitao još. Neko drugi se popeo s novim pivom. Onda je nastala poplava piva. Pesme su postale bolje.
Posle toga, bila je zabava i večera u kafani. Za istim stolom, sedela je naspram mene apsolutno najlepša devojka koju sam ikad video. Ličila je na mladu Ketrin Hepbern. Imala je jedno 22 godine i prosto je zračila lepotom. Non-stop sam zbijao glupe šale nazivajući je Ketrin Hepbern. Izgleda da joj se dopalo. Ništa nisam očekivao od toga. Bila je sa drugaricom. Kad je došlo vreme da se ide, rekao sam direktorki muzeja, ženi koja se zvala Nana, u čijoj kući sam spavao: »Nedostajaće mi. Nestvarno je dobra.«
»Ide i ona s nama.«
»Ne mogu da verujem.«
... međutim, kasnije, bila je tu, kod Nane, u spavaćoj sobi sa mnom. Imala je na sebi dugu spavaćicu i sedela je na ivici kreveta češljajući svoju bujnu dugu kosu. Smešila mi se. »Kako ti je ime?« upitah.
»Laura«, reče ona.
»Znaš šta, Laura, zvaću te Ketrin.«
»Dobro«, reče ona.
Kosa joj je bila crvenkastosmeđa i zbilja dugačka. Ketrin je bila mala rastom, ali dobrih proporcija. Njeno lice bilo je ono najlepše na njoj.
»Da ti sipam piće?« upitah.
»O ne, ne pijem. Ne volim da pijem.«
U stvari, plašila me. Nikako da shvatim otkud ona tu sa mnom. Nije izgledalo da se jebe sa svakim. Otišao sam u kupatilo, vratio se i ugasio svetlo. Mogao sam da je osetim kako ulazi u krevet pored mene. Obgrlio sam je rukama i počeli smo da se ljubimo. Nisam mogao da poverujem u svoju sreću. Otkud mi pravo na to? Kako je nekoliko knjiga pesama moglo to da stvori? Nije bilo načina da se shvati. U svakom slučaju, nije se moglo odbiti. Digao mi se neviđeno. Iznenada, spustila se naniže i primila mi karu ustima. Gledao sam lagano kretanje njene glave i tela na mesečini. Nije bila tako dobra u tome kao neke, ali fakat da je ona to činila, izluđivao me. Baš kad mi je došlo da svršim,
posegnuo sam rukom i zakopao je u tu masu predivne kose, vukući je na mesečini dok sam svršavao u Ketrinina usta.

Lidija me je sačekala na aerodromu. Bila je uspaljena kao obično.
»Isuse«, reče ona. »Ala mi se jebe! Zadovoljavam se sama, ali nema vajde od toga.«
Vozili smo se u moj stan.
»Lidija, noga mi je još u jezivom stanju. Ne znam kako ću s tom nogom.«
»Šta?«
»Stvarno. Ne verujem da mogu da jebem kad mi je noga u tom stanju.«
»Zašta si onda kog kurca sposoban?«
»Eto, mogu da pržim jaja i izvodim mađioničarske trikove.«
»Nemoj da se zezaš. Pitam te zašta si kog kurca sposoban?«
»Zarašće ta noga. Ako ne zaraste, oni će je seku. Strpi se.«
»Da nisi bio pijan, ne bi pao i isekao tu nogu. Uvek ta flaša!«
»Nije uvek flaša, Lidija. Jebemo se mi jedno 4 puta nedeljno.
To nije tako loše za moje godine.«
»Ponekad mi se čini da čak ni ne uživaš u tome.«
»Lidija, seks nije sve! Ti si opsednuta. Boga mu ljubim, odmori malo.«
»Da odmorim dok ti noga ne zaraste? Šta da radim za to vreme?«
»Igraćemo karte.«
Lidija je vrisnula. Kola su počela da se zanose levo-desno.
»KURVIN SINE! UBIĆU TE!«
Prešla je preko duple žute linije u punoj brzini, direktno u susret saobraćaju koja je nailazio iz suprotnog pravca. Sirene su zatrubile i kola su bežala u stranu. Vozili smo dalje protiv bujice saobraćaja, guleći kola koja su nam dolazila s leve i desne strane. Onda je Lidija ponovo naglo zanela kola nazad preko duple linije na stranu koju smo bili napustili.
Gde je policija? pomislih. Zašto policija uvek prelazi u nepostojanje kad Lidija radi takve stvari?
»Dobro«, reče ona. »Odbaciću te kući i gotovo. Dosta mi je. Prodaću kuću i idem u Feniks. Glendolina sad živi u Feniksu. Opomenule su mene sestre šta znači živeti s oronulim jebačem kao što si ti.«
Ostatak puta smo ćutali. Kad smo stigli do moje zgrade, uzeo sam kofer iz kola, pogledao u Lidiju i rekao: »Zbogom.« Plakala je bezglasno, celo lice joj bilo mokro. Onda se naglo otisnula ka Zapadnoj Aveniji. Ušao sam u dvorište. Povratak s još jednog čitanja ...
Pregledao sam poštu i zatim telefonirao Ketrin koja je živela u Ostinu, Teksas. Izgledala je baš srećna što se javljam, i lepo je bilo
čuti taj teksaški naglasak, taj kikot. Rekoh joj da bih voleo da mi dođe u posetu, da ću da joj platim avionsku kartu u oba pravca. Išli bismo na trke, išli bismo u Malibu, radili bi... šta god joj drago.
»Ali, Henk, zar ti nemaš devojku?«
»Ne, nijednu. Ja sam samac.«
»Ali ti uvek pišeš o ženama u tvojim pesmama.«
»To je prošlost. Ovo je sadašnjost.«
»Ali šta je s Lidijom?«
»Lidijom?«
»Da, pričao si mi sve o njoj.«
»Šta sam ti pričao?«
»Pričao si mi kako je prebila druge dve žene. Zar bi pustio da me prebije? Nisam baš velika, znaš već.«
»To ne može da se desi. Preselila se u Feniks. Kažem ti, Ketrin, ti si ta izuzetna žena koju oduvek tražim. Molim te, veruj mi.«
»Moram da sredim još neke stvari. Moram da nađem nekog da mi pričuva mačku.«
»Dobro. Samo hoću da znaš da ovde nema problema.«
»Ali, Henk, nemoj da zaboravljaš šta si mi rekao za tvoje žene.«
»Šta sam ti rekao?«
»Rekao si: One se uvek vraćaju.«
»To je bilo samo muško puvanje.«
»Doći ću«, reče ona. »Čim ovde sredim stvari, uzeću rezervaciju i javiću ti sve.«
Kad sam bio u Teksasu, Ketrin mi je pričala o svom životu. Ja sam bio tek treći čovek s kojim je spavala. Bio je prvo njen muž, zatim jedan alkoholisani trkački as, pa onda ja. Njen bivši muž, Arnold, istovremeno je bio uključen u umetnost i šou biznis. Ne znam tačno kako je to radio. Stalno je potpisivao ugovore sa rok zvezdama, slikarima i slično. Posao je cvetao, dako je bio 60.000 dolara u gubitku. Jedna od onih situacija kad tim bolje stojite što ste više u gubitku.
Ne znam šta se desilo s trkačkim psom. Odjurio je, pretpostavljam. A onda se Arnold prihvatio kokaina. Kokain ga je promenio preko noći. Ketrin mi je pričala da nije više mogla da ga prepozna. Stalno ga je nosila hitna pomoć u bolnice. Ujutru bi se pojavio u kancelariji kao da ništa nije bilo. Zatim je u kadar ušla Džoana Dover. Visoka, raskošna polumilionerka. Intelektualna i luda. Ona i Arnold počeli su zajedno da posluju. Džoana Dover je poslovala u umetnosti kao što neki ljudi posluju s kukuruznim proizvodima. Pronalazila je nepoznate umetnike u usponu, kupovala jeftino njihova dela i skupo ih prodavala kad bi postali poznati. Imala je nos za takve stvari. I carsko telo, preko 180 visoko. Počela je često da se viđa s Arnoldom. Jedno veče, Džoana je došla po Arnolda odevena u skupocenu tesnu večernju haljinu. Onda je Ketrin shvatila da Džoana stvarno misli na biznis. I tako,
posle toga, izlazila je i ona zajedno s njima. Bili su trio. Arnold je bio veoma slab u seksu, pa Ketrin nije bila zabrinuta u tom pogledu. Bila je zabrinuta za njegov biznis. Zatim je Džoana izašla iz kadra, a Arnold je tonuo sve dublje i dublje u kokain. Sve češće i češće hitna pomoć. Ketrin se najzad razvela. Ipak, i dalje je viđala Arnolda. Donosila je kafu za osoblje u njegovoj firmi svako jutro u pola 11, i Arnold ju je stavio na platni spisak. To joj je omogućilo da zadrži kuću. Ona i Arnold su tu zajedno večerali s vremena na vreme, ali bez seksa. Njemu je ona još bila potrebna, a ona se osećala zaštitnički u odnosu na njega. Ketrin je inače verovala u prirodnu ishranu i hranila se isključivo ribom i piletinom. Prekrasna žena.

Posle nekoliko dana, oko 1 sat po podne, neko je zakucao na moja vrata. Bio je to slikar Monti Rif, kako mi se predstavio. Spomenu mi da sam se napijao zajedno s njim dok sam živeo na DeLongpre Aveniji.
»Ne mogu da se setim«, rekoh.
»Obično me dovodila Di Di.«
»Ma nemoj? Dobro, uđi.«
Monti je nosio gajbicu piva i vodio visoku raskošnu ženu.
»Ovo je Džoana Dover«, predstavio je.
»Propustila sam vaše čitanje u Hjustonu«, reče ona.
»Laura Stenli mi je pričala o vama«, rekoh ja.
»Znate je?«
»Da. Ali ja sam je prozvao Ketrin, zbog Ketrin Hepbern.«
»Stvarno je poznajete?«
»Prilično.«
»Koliko?«
»Dolazi mi u posetu za par dana.«
»Stvarno?«
»Da.«
Popili smo sve pivo, pa sam otišao da nabavim novo. Kad sam se vratio, Monti nije bio tu. Džoana mi je rekla da je imao neki sastanak. Počeli smo da razgovaramo o slikarstvu i ja sam izneo nešto mojeg. Pogledala je slike i izjavila kako bi volela da kupi dve. »Pošto«? upita me.
»Pa... 40 dolara za malu i 60 za veliku.«
Džoana mi je popunila ček na 100 dolara. Onda je rekla:
»Hoću da živiš sa mnom.«
»Šta? To je dosta iznenadno.«
»Isplatiće se. Imam neke pare. Ne pitaj koliko. Mislila sam o nekim razlozima zašto treba da živimo zajedno. Hoćeš da ih čuješ?«
»Ne.«
»Na primer, kad bi živeli zajedno, povela bih te u Pariz.«
»Mrzim da putujem.«
»Pokazala bih ti Pariz kakav bi stvarno zavoleo.«
»Pusti da razmislim.«
Nagnuo sam se i poljubio je. Zatim sam je ponovo poljubio, ovaj put malo duže.
»Jebi ga«, rekoh, »ajmo u krevet.«
»U redu«, reče Džoana Dover.
Svukli smo se i legli u krevet. Bila je visoka preko 180. Uvek sam imao male žene. Čudna stvar — gde god bih posegnuo, činilo se kako tu ima još žene. Popalili smo se. Pružio sam joj 3-4 minuta
oralnog seksa, zatim se popeo na nju. Dobra je bila, bila je zaista dobra.
Obrisali smo se, obukli, a onda me je povela na večeru u Malibu. Kazala mi je da živi u Gelvstonu, Teksas.
Dala mi je broj telefona, adresu i pozvala me da dođem u posetu. Rekao sam joj da hoću.
Kazala mi je da je mislila ozbiljno ono za Pariz i ostalo. Bila je to dobra jebačina, a i večera je bila odlična.

Sledećeg dana javila mi se Ketrin. Rekla mi je da je uzela karte i da sleće na aerodrom u Los Anđelesu u petak popodne, u pola 3.
»Ketrin«, rekoh, »ima nešto što moram da ti kažem.«
»Henk, da li ti je uopšte stalo da me vidiš?«
»Stalo mi je više nego do bilo koga.«
»U čemu je onda stvar?«
»Eto, znaš Džoanu Dover...»
»Džoanu Dover?«
»Onu ... znaš ... tvoj muž ... «
»Šta s njom, Henk?«
»Pa... došla je da me vidi.«
»Hoćeš da kažeš došla kod tebe kući?«
»Da.«
»I šta je bilo?«
»Razgovarali smo. Kupila dve moje slike.«
»Je l' bilo još nešto?«
»Aha.«
Ketrin je ćutala. Onda je rekla: »Henk, sada ne znam da li želim da te vidim.«
»Znam. Slušaj, zašto ne razmisliš i pozoveš me ponovo? Žao mi je, Ketrin. Žao mi je što se to desilo. To je sve što umem da ti kažem.«
Prekinula je vezu. Neće me pozvati, mislio sam. Najbolja žena koju sam ikad sreo, a ja to spiskam. Zaslužujem poraz, zaslužujem da umrem sam u ludnici.
Seo sam pored telefona. Čitao sam novine, sportsku stranu, poslovnu stranu, stripove. Zazvonio je. Bila je to Ketrin. »JEBEŠ Džoanu Dover«! smejala se. Nikada pre toga nisam čuo Ketrin da tako psuje.
»Znači dolaziš?«
»Da. Znaš kada?«
»Znam. Biću tamo.«
Oprostili smo se. Ketrin dolazi, ona dolazi bar na nedelju dana s tim njenim licem, telom, kosom, očima, smehom ...

Izašao sam iz bara i proverio tablu s informacijama. Avion je stizao na vreme. Ketrin je bila u vazduhu i kretala se prema meni. Seo sam i čekao. Preko puta mene sedela je jedna lepo doterana žena, čitajući neku džepnu knjigu. Suknja joj je bila zadignuta visoko oko bedara, pokazujući njene bokove, tu nogu u najlonu. Zašto je insistirala na takvim stvarima? Držao sam novine i gledao preko njih, gledao sam joj pod suknju. Imala je krasna bedra. Ko li je mazio ta bedra? Glupo sam se osećao što joj gvirim pod suknju, ali nisam mogao da se obuzdam. Koja građa! Nekada je bila mala devojčica, jednog dana biće mrtva, ali sada mi je pokazivala svoje butine. Prokleta fuksa, nabio bih joj ga sto puta, nabio bih joj debelih 20 cm pulsirajuće purpurne žile. Prekrstila je ponovo noge i suknja joj se zadigla još više. Pogledala je iznad svoje džepne knjige. Njene oči susrele su moje dok sam gledao iznad novina. Imala je ravnodušan izraz lica. Otvorila je tašnu i izvadila žvakaću gumu, skinula omot i stavila žvaku u usta. Zelenu žvaku. Žvakala je zelenu žvaku a ja sam gledao njena usta. Nije povukla suknju nadole. Znala je da gledam. Ništa nisam mogao da učinim. Otvorio sam novčanik i izvadio dve novčanice od 50 dolara. Pogledala je, videla novčanice, spustila ponovo pogled. Onda je debeli čovek bubnuo do mene. Lice mu je bilo veoma crveno i imao je masivan nos. Bio je obučen u trenerku, drap trenerku. Prdnuo je. Dama je
povukla svoju suknju nadole, a ja sam vratio novčanice u novčanik. Kurac mi je splasnuo, pa sam ustao i pošao do fontane da pijem vode.
Napolju, na pisti, avion u kojem je bila Ketrin približavao se rampi. Stajao sam i čekao. Ketrin, obožavam te.
Ketrin je izašla izvan rampe, savršena, kestenjaste kose, vitkog tela, u plavoj haljini koja se pripijala uz telo u hodu, belim cipelicama, vitkih lepih gležnjeva, tako mlada. Nosila je beli šešir sa širokim obodom, obodom koji je padao na pravi način. Njene oči gledale su ispod oboda, velike i tamne i nasmejane. Imala je stila. Nikad ne bi pokazala svoje dupe u čekaonici aerodroma.
Eto tu i mene, 112 kila težak, non-stop zbunjen i izgubljen, kratkih nogu, majmunolikog tela, sav u prsima, bez vrata, prevelike glave, mutnih očiju, neočešljane kose, metar i 85 telesine koja čeka na nju.
Ketrin je pošla prema meni. Ta duga čista kestenjasta kosa. Žene iz Teksasa su tako opuštene, prirodne. Poljubio sam je i pitao za prtljag. Predložio sam da popijemo nešto. Kelnerice su nosile kratke crvene haljinice koje su otkrivale njihove čipkane bele gaćice. Prednji deo haljinica bio je duboko dekoltovan da pokaže njihove grudi. Zarađivale su svoju platu, zarađivale svoj bakšiš, do poslednje pare. Živele su na periferiji i mrzele muškarce. Stanovale su sa svojim majkama i braćom i bile zaljubljene u svoje psihijatre.
Popili smo naša pića i krenuli po prtljag. Mnogi muškarci su pokušavali da ulove njen pogled, ali je Ketrin išla sasvim uz mene, držeći me za ruku. Retke su lepe žene voljne da pokažu u javnosti kako pripadaju nekom. Upoznao sam dovoljno žena da to shvatim. Prihvatao sam ih takve kakve su i ljubav je dolazila teško i veoma retko. Kad bi došla, obično bi to bilo iz pogrešnih razloga. Neko bi se jednostavno umorio od suzdržavanja ljubavi i pustio bi je na slobodu, jer ljubav ima potrebu za tim. Tada bi, često, čovek upao u nevolju.
Kad smo stigli kod mene, Ketrin je otvorila svoj kofer i izvadila par gumenih rukavica. Nasmejala se.
»Šta je to?« upitah.
»Darlina — moja najbolja prijateljica — videla me kad sam se pakovala i rekla: ,Kog vraga to radiš?' a ja joj kažem: 'Nikad nisam videla Henkov stan, ali znam da ću pre nego što budem mogla da kuvam u njemu i živim u njemu i spavam u njemu morati da ga počistim'!«
Ketrin se opet nasmejala tim srećnim teksaškim smehom. Otišla je u kupatilo i obukla farmerke i narandžastu bluzu, izašla bosa i krenula u kuhinju sa svojim gumenim rukavicama.
Krenuo sam u kupatilo, pa sam se i ja presvukao. Rešio sam da ni u kom slučaju ne dozvolim Lidiji da pipne Ketrin ako navrati. Gde li je sad bila? Šta je sad radila?
Uputio sam malu molitvu mojim bogovima čuvarima: molim vas, držite Lidiju što dalje od mene. Pustite je neka sisa rogove kaubojima i igra do 3 ujutru — samo je držite što dalje od mene...
Kad sam izašao, Ketrin je bila na kolenima, ribajući dvogodišnju masnoću s kuhinjskog patosa.
»Ketrin«, rekoh, »ajmo u grad. Idemo na večeru. Ovo nije pravi način za početak.«
»Dobro, Henk, ali moram prvo da dovršim ovaj patos. Onda idemo.«
Seo sam i čekao. Ona izađe iz kuhinje, a ja sam i dalje čekao u fotelji. Sagnula se i poljubila me, smejući se: »Jesi ti jedan prljavi stari pokvarenjak!« Zatim je ušla u spavaću sobu. Bio sam opet zaljubljen, upao sam u nevolju.

Posle večere, vratili smo se i pričali. Ona se pridržavala prirodne ishrane i nije jela meso osim ribe i piletine. Očigledno, bila je to prava ishrana za nju.
»Henk«, reče ona, »sutra ću da ti operem kupatilo.«
»Dobro«, rekoh preko čaše.
»I moram svaki dan da radim moje vežbe. Neće li da ti smeta?«
»Ne, ne.«
»Hoćeš li biti u stanju da pišeš dok ja ovde budem pravila gužvu?«
»Nema problema.«
»Mogu da idem u šetnju.«
»Ne, ne sama, ne u ovom kraju.«
»Neću da smetam tvom pisanju.«
»Nema načina da prestanem da pišem, to je oblik ludila.«
Ketrin je prišla i sela pored mene na kauč. Ličila je pre na devojčicu nego na ženu. Spustio sam piće i poljubio je, dugi lagani poljubac. Usne su joj bile sveže i meke. Bio sam veoma svestan njene duge crvenkastosmeđe kose. Odmaknuo sam se i sipao još jedno piće. Zbunila me. Bio sam naučio na proste pijane devojčure.
Pričali smo još sat vremena. »Ajmo na spavanje«, rekoh,
»umoran sam.«
»Fino. Ja ću prva da se sredim«, reče ona.
Sedeo sam i pio. Bilo mi je potrebno još pića. Ona je jednostavno bila suviše za mene.
»Henk«, reče ona, »ja sam u krevetu.«
»Dobro.«
Krenuo sam u kupatilo, svukao se, oprao zube, umio se i oprao ruke. Došla je čak iz Teksasa, pomislih, došla je avionom samo da mene vidi i sada je u mom krevetu i čeka.
Nisam imao nikakvu pidžamu. Pošao sam ka krevetu. Ona je bila u spavaćici. »Henk«, rekla mi je, »imamo jedno 6 dana bezbedno, onda ćemo morati da smislimo nešto.«
Ušao sam kod nje u krevet. Mala devojčica-žena bila je spremna. Privukao sam je sebi. Sreća je opet bila moja, bogovi su se smešili. Poljupci su postali intenzivniji. Smestio sam njenu ručicu na mog mačora i onda zadigao njenu spavaćicu. Počeo sam da joj mazim picu. Ketrin s pičkom? Klića se pojavio i ja sam ga nežno dodirivao, nanovo i nanovo. Na kraju, navukao sam je. Kurac mi je ušao do pola. Bilo je veoma tesno. Pomerao sam ga napred-nazad, onda gurnuo. Ostatak kurca je skliznuo unutra. Bilo je slavno. Čvrsto mi ga je stegnula. Pokrenuo sam se, a stisak nije popuštao. Pokušao sam da se kontrolišem. Prestao sam da ubadam i čekao da se ohladim. Poljubio sam je, ljubeći joj usne odvojeno,
sisajući gornju usnu. Opazio sam kako joj je kosa široko razbacana po jastuku. Onda sam odustao od pokušaja da je zadovoljim i jednostavno je karao, opako sam je cepao. Ličilo je na ubistvo. Nije me bilo briga; moj kurac je izludeo. Sva ta kosa, njeno mlado i divno lice. Bilo je to kao silovanje Device Marije. Svršio sam. Svršavao sam u nju, u agoniji, osećajući kako moja sperma puni njeno telo, bila je bespomoćna i ja sam svršavao duboko do njene najskrivenije srži — tela i duše — svršavao do besvesti...
Kasnije, spavali smo. Ili je Ketrin spavala. Držao sam je otpozadi. Po prvi put pomislio sam na brak. Znao sam da u njoj sigurno postoje mane koje još nisu izbile na površinu. Početak nekog odnosa je uvek najlakši. Posle toga počne razotkrivanje i nikad da stane. Ipak, pomislio sam na brak. Mislio sam na kuću, psa i mačku, kupovanje po samoposlugama. Henri Kinaski je gubio jaja. I nije ga bilo briga.
Na kraju sam zaspao. Kad sam se ujutru probudio, Ketrin je sedela na ivici kreveta i četkala na metre kestenjaste kose. Njene velike tamne oči me pogledaše. »Zdravo, Ketrin«, rekoh, »hoćeš da se udaš za mene?«
»Nemoj molim te«, reče ona, »ne volim to.«
»Ne zezam se.«
»E, jebi ga, Henk!«
»Šta?«
»Rekla sam: ,jebi ga', i ako nastaviš tako, idem prvim avionom.«
»U redu.«
»Henk?«
»Da?«
Pogledao sam Ketrin. Četkala je i dalje svoju dugu kosu. Njene velike smeđe oči su me posmatrale, smešila se. Rekla je: »To je samo seks, Henk, to je samo seks!« Onda se nasmejala. Nije to bio podrugljiv smeh, bio je istinski veseo. Četkala je kosu, a ja sam je obgrlio rukom oko struka i položio glavu na njenu nogu. Nisam više bio ni u šta siguran.

Vodio sam žene ili na boks mečeve ili na konjske trke. Tog četvrtka uveče poveo sam Ketrin u Olimpijsku dvoranu na boks meč. Ona nikad nije bila na borbi uživo. Stigli smo tamo pre prvog meča i seli blizu ringa. Pio sam pivo i pušio i čekao.
»Čudno je to«, rekoh joj, »da ljudi sede ovde i čekaju da se dva čoveka popnu u ring i potrude se da nokautiraju jedan drugog.«
»Jeste to odvratno.«
»Ovo je davno izgrađeno«, rekoh, dok je gledala staru arenu oko sebe. »Ima samo dva klozeta, jedan za muške i jedan za žene, a još su i mali. Zato gledaj da odeš pre ili posle pauze.«
»Dobro.«
U Olimpijsku su dolazili uglavnom Italijani i siromašni beli radnici, uz poneku filmsku zvezdu i poznatu ličnost. Bilo je dosta dobrih boksera među Meksikancima, i oni su se borili srcem. Jedine loše borbe bile su kada se tuku crnci ili belci, pogotovo teškaši.
Čudan je to bio osećaj biti s Ketrin na tom mestu. Čudni su ljudski odnosi. Mislim, budete jedno vreme s nekom osobom, jedete i spavate i živite s njom, volite je, pričate joj, izlazite na razna mesta zajedno, i onda to prestaje. Zatim dođe kratak period kad niste ni sa kim, a onda se pojavi nova žena, i jedete s njom i
jebete je, i sve to izgleda tako normalno kao da ste baš na nju čekali i ona na vas. Nikad se nisam osećao kako treba kad sam sam; ponekad bi to bilo dobro, ali nikad kako treba.
Prva borba je bila dobra, mnogo krvi i smelosti. Moglo je nešto da se nauči o pisanju posmatrajući boks mečeve ili odlazeći na konjske trke. Poruka nije bila jasna, ali mi je pomagala. To je ono najvažnije: poruka nije bila jasna. Bila je bez reči, kao kuća u plamenu, ili zemljotres, ili poplava, ili žena koja izlazi iz kola pokazujući noge. Nisam znao šta treba drugim piscima; nije me bilo briga, ionako nisam mogao da ih čitam. Bio sam zatvoren u svoje sopstvene navike, predrasude. Nije loše biti duduk ako je neznanje nešto isključivo tvoje. Znao sam da ću jednog dana da pišem o Ketrin i da to ima da bude teško. Lako je bilo pisati o kurvama, ali je mnogo teže pisati o pravoj ženi.
I druga borba je bila dobra. Masa je urlala i tutnjala i satirala pivo. Utekli su privremeno iz fabrika, magacina, klanica, perionica kola — sledećeg dana biće natrag u ropstvu, ali sada su bili napolju
bili su podivljali od slobode. Nisu razmišljali o robovanju siromašnih. Ili o robovanju kad si na socijalnoj pomoći i bonovima za hranu. Nama ostalima biće dobro dok siromašni ne nauče kako da prave atomske bombe u svojim podrumima.
Sve borbe su bile dobre. Ustao sam i otišao u WC. Kad sam se vratio, Ketrin je bila veoma mirna. Više je ličila na nekog ko bi trebalo da posećuje koncerte ili balete. Izgledala je tako delikatno, a ipak je bila tako rođena za kurac.
Nastavio sam da pijem, i Ketrin bi me uhvatila za ruku kad bi borba postala izuzetno brutalna.
Masa je uživala u nokautima. Urlali su kad bi jedan od boksera padao u nesvest. Oni su zadavali te udarce. Možda su udarali svoje šefove ili svoje žene. Ko bi ga znao? Koga je bilo briga? Još piva.
Predložio sam Ketrin da odemo pre finalne borbe. Bilo mi je dosta.
»Dobro«, kazala je.
Prošli smo kroz uski prolaz između redova, kroz vazduh plav od dima. Nije bilo zvižduka, nije bilo bezobraznih gestova. Moje izubijano lice izbrazdano ožiljcima bilo je ponekad prednost.
Vratili smo se do malog parkinga ispod autoputa. Plavi Vagen iz 67. nije bio tamo. Taj model iz 67. bio je poslednji dobar model
a mladi ljudi su to znali.
»Hepbern, ukrali su nam jebena kola.«
»O Henk, nije moguće!«
»Nema ga. Bio je tamo.« Pokazao sam. »Sad ga nema.«
»Henk, šta ćemo?«
»Uzećemo taksi. Zbilja mi je muka.«
»Što ljudi to rade?«
»Moraju. Tako se snalaze.«
Otišli smo do kafea i pozvao sam taksi. Naručili smo kafu i krofne. Dok smo nas dvoje gledali borbe, oni su ga otvorili i izveli
trik sa kablovima. Imao sam poslovicu: »Uzmi moju ženu, ali mi kola ostavi na miru.« Nikad ne bih ubio čoveka koji mi otima ženu; možda bih ubio čoveka koji mi otima kola.
Taksi je stigao. Kod mene kući, na svu sreću, bilo je piva i nešto votke. Odustao sam od svake nade da ostanem bar toliko trezan da mogu da vodim ljubav. Ketrin je to znala. Hodao sam gore-dole pričajući o mom Vagenu iz 67. Poslednji dobar model. Nisam čak bio u stanju ni policiju da zovem. Bio sam suviše pijan. Morao sam da sačekam do jutra, do podne.
»Hepbern«, rekoh, »nisi ti kriva, nisi ga ti ukrala!«
»Kamo sreće da jesam, sad bi ga imao.«
Pomislio sam kako se 2-3 klinca sada trkaju u mojoj plavoj bebi dole niz autoput duž obale, pušeći drogu, smejući se, otvarajući krov. Onda pomislih na sav onaj krš duž Avenije Santa Fe.
Brda branika, vetrobrana, brisača, delova motora, guma, točkova, krovova, dizalica, sedišta, pedala za kočnice, rezervoara, ležajeva za prednje točkove, radio kasetofona, karburatora, klipova, ventila, kvaki za vrata, transmisionih kaiševa, osovina — moja kola uskoro će biti samo gomila delova.
Te noći spavao sam pored Ketrin, ali je moje srce bilo hladno i tužno.

Na svu sreću, imao sam osiguranje koje je plaćalo rentakar. Poveo sam Ketrin na konjske trke u tim kolima. Seli smo na sunčanu tribinu Holivud Parka, kod zaokreta trkačke staze. Ketrin je rekla da neće da se kladi, ali ja je povedoh unutra i pokazah joj tablu u kladionici i šaltere za opklade.
Kladio sam se na moju omiljenu vrstu konja, sa 7 prema 2. Uvek sam smatrao da ako već treba da se gubi, možeš i unapred da izgubiš; pobednik si u trci dok te neko ne prestigne. Konj je trčao od žice do žice, izbivši napred pri kraju trke. Na njega se dobijalo
9.40 dolara i tako sam bio 17.50 u dobitku.
U sledećoj trci, ona je ostala da sedi dok sam ja otišao da stavim opkladu. Kad sam se vratio, pokazala mi je čoveka dva reda ispod nas. »Vidiš tog čoveka?«
»Da.«
»Kazao mi da je juče dobio 2000 dolara i da je sada već 25000 u dobitku.«
»Nećeš da se kladiš? Možda ćemo svi da dobijemo?«
»O ne, ne znam ništa o tome.«
»Prosto je: daš im dolar i oni ti vrate 84 centa. To se zove 'čičino'. Država i trkalište to dele. Njih ne zanima ko pobeđuje u trci, to što oni uzimaju nezavisno je od krajnjeg ishoda opklada.«
Moj konj u drugoj trci, favorit sa 8 prema 5, stigao je drugi. Duguljasta glava me je pretekla kod žice. Na tog se dobijalo 45.80 dolara.
Čovek dva reda ispod nas okrenuo se i pogledao u Ketrin.
»Dobio sam«, kazao joj, »stavio sam deset na nosatog.«
»Ooo«, reče mu ona, smešeći se, »dobro je.«
Okrenuo sam se trećoj trci, posao za dvogodišnje nevine pištolje i uškopljene. Na 5 minuta pre trke proverio sam tablu i krenuo da stavim opkladu. Čim sam se udaljio, video sam čoveka dva reda ispod nas kako se okreće i počinje da priča s Ketrin. Na trkama je svaki dan bilo bar tuce takvih što pričaju zgodnim ženama o svojim velikim dobicima, s nadom da će nekako da završe u krevetu zajedno. Možda nisu čak ni išli tako daleko u mislima; možda su se samo neodređeno nadali nečemu, ne znajući ni sami šta bi to trebalo da bude. Bili su jalovi i smotani, uvek na isti šablon. Ko bi mogao da ih mrzi? Veliki dobitnici, ali kad ih pogledate dok se klade, obično su kod šaltera od 2 dolara, izlizanih peta na cipelama i prljave odeće. Najbedniji od svoje sorte.
Kladio sam se na favorita, koji je dobio trku i plaćao 4 dolara. Nije mnogo, ali imao sam deset uloga. Onaj čovek se okrenu i pogleda u Ketrin. »Dobio sam ga«, reče joj. »Stotku.«
Ketrin je ćutala. Počela je da kapira. Dobitnici nisu otvarali usta. Bojali su se da ne budu umoreni na parkingu.
Posle četvrte trke, u kojoj je pobednik davao 22.80 dolara, opet se osvrnuo i obratio Ketrin: »Dobio sam i ovu, desetostruko.«
Okrenula se prema meni. »Lice mu je žuto, Henk. Jesi mu video oči? Bolestan je.«
»Bolestan je od snova. Svi smo mi bolesni od snova, zato smo ovde.«
»Henk, idemo.«
»Dobro.«
Te noći je popila pola flaše crnog vina, dobrog crnog vina, i bila je tužna i ćutljiva. Znao sam da me povezuje sa ljudima oko trka i gomilom oko boksa i to je bilo istina, bio sam povezan s njima, bio sam jedan od njih. Ketrin je znala da ima nešto u vezi sa mnom što nije bilo zdravo u smislu zdravog uopšte. Bio sam okrenut sve samim pogrešnim stvarima: voleo sam da pijem, bio sam lenj, nisam znao za boga, politiku, ideje, ideale.
Bio sam smešten u ništavilu; nisam ni postojao u neku ruku, i to sam prihvatao. Nisam mogao da prođem kao interesantna ličnost. Nisam hteo da budem interesantan, bilo je to zaista teško. Ono što sam istinski hteo bio je samo udoban, neodređen prostor da živim u njemu i budem ostavljen na miru. S druge strane, kad bih se napio, urlao sam, ludeo, do daske bih otkačio. Jedan način ponašanja nije se uklapao u drugi. Nije me bilo briga.
Pala je dobra jebačina te noći, ali bila je to noć kad sam je izgubio. Ništa nisam mogao da učinim u vezi s tim. Prevrnuo sam se s nje i obrisao se o čaršav, a ona je otišla u kupatilo. Negde u visini, policijski helikopter kružio je nad Holivudom.

Sledeće noći došli su Bobi i Valeri. Baš u to vreme preselili su se u moju zgradu i sada stanovali na drugom kraju dvorišta. Bobi je imao na sebi tesnu pletenu košulju. Sve je uvek idealno pristajalo Bobiju, pantalone su mu bile one prave dužine i udobne, nosio je idealne cipele, a kosa mu je bila u dlaku doterana. Valeri se takođe moderno oblačila, ali ne toliko svesno kao on. Ljudi su ih nazivali
»Barbi Lutke«. Valeri nije bila loša kad se nađete nasamo s njom, bila je inteligentna i vrlo energična i prokleto poštena. Bobi je takođe bio humaniji nasamo sa mnom, ali čim bi se pojavila nova žena u blizini, postajao je veoma tupav i providan. Usmeravao bi ka toj ženi svu svoju pažnju i razgovor, kao da je samo njegovo prisustvo interesantna i čudesna stvar, ali je ono što je govorio bilo predvidljivo i dosadno. Pitao sam se kako će Ketrin da izađe nakraj s njim.
Posedali su. Bio sam u fotelji pored prozora, a Valeri je sela na kauč između Bobija i Ketrin. Bobi je počeo. Nagnuo se napred i, ignorišući Valeri, usmerio svu pažnju na Ketrin.
»Kako vam se sviđa Los Anđeles?« upita on.
»Nije loš«, odgovori Ketrin.
»Je l' ostajete još dugo?«
»Još neko vreme.«
»Vi ste iz Teksasa?«
»Da.« ,
»Jesu li i vaši iz Teksasa?«
»Da.«
»Ima li tamo nešto dobro na TV?«
»Isto ko i ovde.«
»Imam ujaka u Teksasu.«
»Je'l?«
»Da, živi u Dalasu.«
Ketrin je ćutala. Onda je rekla: »Izvinjavam se, idem da napravim sendvič. Hoće li neko nešto?«
Odgovorili smo da nećemo. Ketrin je ustala i pošla u kuhinju. Bobi je ustao i krenuo za njom. Nije se dobro čulo šta govori, ali moglo se pogoditi da postavlja nova pitanja. Valeri je zurila u patos. Ketrin i Bobi ostadoše prilično dugo u kuhinji. Najednom, Valeri podiže glavu i poče nešto da mi govori. Govorila je brzo i nervozno.
»Valeri«, prekinuh je, »ne treba nam razgovor, ne moramo da pričamo.«
Ponovo je oborila glavu.
Onda ja rekoh: »Ej, dečki, oćete još dugo? Je l' glancate patos?«
Bobi se zasmejao i počeo da stepuje nogama o pod.
Najzad, Ketrin se pojavila u pratnji Bobija. Prišla mi je i pokazala svoj sendvič: dvopek namazan puterom od kikirikija sa kriškama banane i susamom odozgo.
»Dobro izgleda«, rekoh.
Sela je i počela da jede sendvič. Nastalo je ćutanje. Ćutanje se produžilo. Zatim Bobi reče: »Dobro, mislim, najbolje da krenemo
... «

Otišli su. Kad su se vrata zatvorila, Ketrin me pogleda i reče:
»Nemoj nešto da misliš, Henk. Samo se trudio da me impresionira.«
»Otkad ga znam, radi to sa svakom ženom koju sam upoznao.«
Zazvonio je telefon. Bobi. »Ej, čoveče, šta si radio mojoj ženi?«
»U čemu je stvar?«
»Ona samo sedi, totalna depresija, neće da razgovara!«
»Ništa ja nisam radio tvojoj ženi.«
»Ne ide mi to u glavu!«
»Laku noć, Bobi.« Spustio sam slušalicu.
»Bobi se javio«, rekoh. »Žena mu je pala u depresiju.«
»Stvarno?«
»Izgleda.«
»Jesi siguran da nećeš sendvič?«
»Možeš da mi napraviš isti ko tvoj?«
»O, da.«
»Onda hoću.«

Ketrin je ostala još 4-5 dana. Stigli smo do onog vremena u mesecu kada je za nju jebanje postalo rizično. Nisam podnosio kurtone. Ketrin je nabavila neku kontraceptivnu penu. U međuvremenu, policija je pronašla mog Vagena. Otišli smo da ga preuzmemo. Bio je nedirnut, u dobrom stanju, sem što mu je crkao akumulator. Šlepovao sam ga do Holivud garaže gde su ga sredili. Posle poslednjeg zbogom u krevetu, odbacio sam Ketrin na aerodrom u plavom Vagenu, TRV 469.
Nije to bio srećan dan za mene. Sedeli smo i uglavnom ćutali.
Onda su pozvali putnike za njen let, pa smo se poljubili.
»Ej, svi mogu da vide ovu mladu devojku kako ljubi ovog matorog.«
»Mnogo me zabole... « Opet me poljubila.
»Pobeći će ti avion«, rekoh.
»Dođi da me vidiš, Henk. Imam lepu kuću. Živim sama. Dođi do mene.«
»Hoću.«
»Piši!«
»Hoću.«
Ketrin je ušla u tunel za ukrcavanje i nestala.
Vratio sam se na parking i ušao u Vagena, misleći: imam još uvek ovo. Jebi ga, ništa nisam izgubio.
Pokrenuo se.
Te večeri počeo sam da pijem. Neće mi biti lako bez Ketrin. Našao sam neke stvari koje je ostavila za sobom — minđuše, narukvicu.
Moram da se vratim pisaćoj mašini, pomislio sam. Umetnost traži disciplinu. Svaka somina može da ulovi suknju. Pio sam, razmišljajući o tome.
U 2 i 10 noću zazvonio je telefon. Ispijao sam moje poslednje pivo.
»Da?«
»Zdravo.« Bio je to ženski glas, glas mlade žene.
»Kaži?«
»Jeste vi Henri Kinaski?«
»Da.«
»Moja drugarica obožava kako pišete. Danas ima rođendan i rekla sam joj da ću vas nazovem. Baš smo se iznenadile kad smo vas našle u imeniku.«
»I ja sam pretplatnik.«
»Eto, njoj je rođendan i mislila sam da bi bilo fino kad bismo mogle da svratimo da vas vidimo.«
»Dobro.«
»Rekla sam Arlini da verovatno imate žene svuda po stanu.«
»Ja sam samac.«
»Znači nema problema da svratimo?« Dao sam im adresu i objasnio gde je to.
»Ima jedan problem, nestalo mi piva.«
»Nabavićemo vam piva. Ja se zovem Temi.«
»Sad je već prošlo dva.«
»Nabavićemo pivo. Iskustvo čuda čini.«
Stigle su posle 20 minuta, s iskustvom, ali bez piva.
»Koji je to peder«, reče Arlina. »Pre nam uvek davao. Sad se nešto usro.«
»Ko ga jebe«, reče Temi.
Obe su sele i objavile svoje godine.
»Ja imam 32«, reče Arlina.
»Ja 23«, reče Temi.
»Saberite vaše godine«, rekoh ja, »i dobićete mene.«
Arlina je imala dugačku crnu kosu. Sela je na stolicu pored prozora i uzela da se češlja, da šminka lice, gledajući u veliko srebrno ogledalo, pričajući nešto. Bila je očigledno pod dejstvom tableta. Temi je imala skoro savršeno telo i dugu prirodno crvenu kosu. I ona je bila pod dejstvom tableta, ali ne tako očigledno.
»Daćete 100 dolara za jedno dupe«, reče Temi.
»Propustiću to.«
Temi je bila gruba kao mnoge žene njenih godina. Iz face joj virila ajkula. Nije mi se dopala, iz cuga.
Otišle su oko pola 4 i ja legoh sam u krevet.

Posle dva dana, u 4 ujutru, neko je zalupao na moja vrata.
»Ko je?«
»Ona riđa maca.«
Pustio sam Temi da uđe. Sela je, i ja otvorih par piva.
»Kandi mi iz usta, imam dva kvarna zuba. Nemoj da me ljubiš.«
»Dobro.«
Razgovarali smo. U stvari, slušao sam. Temi je bila drogirana. Slušao sam i gledao u njenu dugu riđu kosu i, kada se zaboravljala, gledao sam i gledao u to njeno telo. Bilo je napeto pod odećom, moleći da izbije napolje. Pričala je do mile volje. Nisam je ni pipnuo.
U 6 ujutru, Temi mi je dala svoju adresu i broj telefona.
»Moram da idem«, kazala je.
»Otpratiću te do kola.«
To je bio svetlocrveni Kamaro, totalno slupan. Hauba i prednji deo bili su skroz ulubljeni, jedna strana otrgnuta i otvorena, prozora nije ni bilo. Unutra je bilo krpa i bluza i kutija Klineksa i novina i mleka u tetrapaku i flaša koka-kole i žica i kanapa i papirnih maramica i časopisa i papirnih čaša i cipela i savijenih šarenih
slamki za piće. Ova masa stvari bila je nagomilana iznad visine sedišta i prekrivala je sedišta. Samo je oko vozača bilo malo slobodnog prostora.
Temi je izbacila glavu kroz prozor i mi se poljubismo.
Zatim se otkinula od ivičnjaka i do ćoška je već išla 70 na sat. Rasturala je kočnice i Kamaro se ljuljao gore-dole, gore-dole. Vratio sam se unutra.
Legao sam u krevet i mislio o njenoj kosi. Nikada nisam poznavao pravu riđokosu. Živa vatra.
Kao munja s neba, pomislih.
Njeno lice nekako nije više izgledalo tako grubo...

Nazvao sam je. U jedan sat noću. Krenuo sam do nje. Temi je živela u malom bungalovu iza jedne kuće.
Otvorila mi je da uđem.
»Samo tiho. Da ne probudiš Nensi. To mi je ćerka. Ima 6 godina i spava tu u sobi.«
Nosio sam gajbicu piva. Temi ga je stavila u frižider i izvadila dve flaše.
»Mala ne sme ništa da vidi. Još imam ona dva kvarna zuba od kojih mi kandi iz usta. Ne možemo da se ljubimo.«
»Dobro.«
Vrata na spavaćoj sobi bila su zatvorena.
»Znaš šta«, reče ona, »moram da uzmem vitamin B. Moraću da spustim gaćice i bodem se u dupe. Gledaj na drugu stranu.«
»Dobro.«
Posmatrao sam kako uvlači tečnost u špric. Pogledao sam u drugu stranu.
»Moram da uzmem sve«, reče ona.
Kad je bilo gotovo s tim, uključila je mali crveni radio.
»Nije ti loše ovde.«
»Kasnim s kirijom već mesec dana.«
»Je l'... «
»Nema to veze. Gazda — živi tu gore u kući — mogu da mu odlažem plaćanje.«
»Dobro je.«
»Oženjen je, drkoš matori. Znaš šta je bilo?«
»Ne.«
»Pre neki dan žena mu negde otišla i matori sisoje me pozvao kod njega. Otišla sam gore i znaš šta je bilo?«
»Izvadio ga?«
»Ne, pustio porno filmove. Mislio da će me napali tim sranjem.«
»Šta, nije?«
»Rekla sam: ,Mister Miler, moram sad da idem. Moram da sačekam Densi pred školom'.«
Temi mi je dala jedan stimulans da popijem. Pričali smo i pričali. I pili pivo.
U 6 ujutru Temi je razvukla kauč na kojem smo sedeli. Tu je bilo jedno ćebe. Skinuli smo cipele i zavukli se pod ćebe onako obučeni. Držao sam je z guza s licem u toj riđoj kosi. Digao mi se. Nabio sam joj ga otpozadi, kroz odeću. Čuo sam njene prste kako grebu i kopaju ivicu kauča.
»Moram da idem«, rekoh.
»Vidi, sve što treba da uradim je da spremim Densi doručak i odbacim je do škole. Nema veze ako te vidi. Samo me pričekaj dok se vratim.«
»Idem«, rekoh.
Vozio sam kući, pijan. Sunce je bilo zbilja odskočilo, bolno i žuto...

Spavao sam na jezivom madracu s federima koji su se već godinama zabijali u mene. Kad sam se probudio to popodne, skinuo sam madrac s kreveta, odvukao ga napolje i prislonio uz kantu za đubre.
Vratio sam se unutra i ostavio vrata otvorena. Bilo je 2 sata po podne i vrućina.
Temi je ušla i sela na kauč.
»Moram da idem«, rekoh. »Moram da kupim madrac.«
»Madrac? Dobro, idem.«
»Ne, Temi, čekaj. Molim te. Biće sve gotovo za 15 minuta.
Pričekaj ovde i uzmi pivo.«
»Dobro«, rekla je ...
Postojala je jedna renovirana radnja s madracima neka tri bloka niže na Zapadnoj Aveniji. Parkirao sam ispred radnje i poleteo unutra. »Momci! Treba mi madrac ... BRZO!«
»Koji tip kreveta?«
»Bračni.«
»Imamo ovaj od 35 dolara.«
»Uzimam ga.«
»Možete li da ga ubacite u vaša kola?«
»Imam Vagena.«
»Dobro, isporučićemo ga. Adresa?« Temi je još bila tu kada sam se vratio.
»Gde je madrac?«
»Stiže. Uzmi još neko pivo. Imaš tabletu?«
Dodala mi je tabletu. Svetlost je sijala kroz njenu riđu kosu. Temi je bila izabrana za Mis Sani Bani na sajmu u Orendž
Kauntiju 1973. godine. Prošlo je od tada već 4 godine, ali ona je i
sad bila to. Krupna i zrela na svim pravim mestima.
Dostavljač je stajao na vratima s madracom.
»Da vam pomognem.«
Dostavljač je bio dobra duša. Pomogao mi je da ga postavim na krevet. Onda je ugledao Temi kako sedi na kauču. Nacerio se.
»Zdravo«, obratio joj se.
»Mnogo hvala«, kazao sam mu. Dao sam mu 3 dolara pa je otišao.
Krenuo sam u spavaću sobu i pogledao madrac. Temi je pošla za mnom. Madrac je bio umotan u celofan. Počeo sam da ga cepam. Ona je pomagala.
»Vidi ga. Lep je«, reče ona.
»Jeste.«
Bio je blistav i šaren. Ruže, stabljike, lišće, uvojita loza.
Izgledao je kao Rajski Vrt, za 35 dolara.
Temi ga je posmatrala. »Obara me ovaj madrac. Hoću da se uvalim u njega. Hoću da budem prva žena koja će te pojebati na tom madracu.«
»Pitam se koja će biti druga?«
Otišla je u kupatilo. Ništa se nije čulo. Onda sam čuo tuš. Stavio sam čiste čaršave i jastučnice, svukao se i smestio u krevet. Temi se pojavila, mlada i mokra, sva je blistala. Njen pičić bio je iste boje kose: crven, kao vatra.
Zastala je pred ogledalom i uvukla stomak. Krupne sise uzdigoše se prema staklu. Mogao sam da je vidim, odnapred i otpozadi, istovremeno. Prišla je i zavukla se pod čaršave. Lagano smo prešli na posao. Upustili smo se, sva ta riđa kosa po jastuku. dok su napolju sirene zavijale i psi lajali.

Temi je navratila te noći. Bila je omamljena pilulama.
»Hoću šampanjac«, reče ona.
»Dobro.«
Dao sam joj dvadeseticu.
»Odma' se vraćam«, reče ona izlazeći.
Onda je zazvonio telefon. Lidija. »Htela sam samo da čujem kako si, šta radiš... «
»Nije loše.«
»Kod mene jeste. Trudna sam.«
»Šta?«
»I ne znam ko je otac.«
»Idi?«
»Znaš Dača, onog dasu što visi u baru gde sad radim?«
»Da, stari Baldi.«
»Vidiš, taj je stvarno dobar. Zaljubljen je u mene. Donosi mi cveće i bombone. Hoće da se oženi sa mnom. Bio je stvarno dobar prema meni. I tako sam jedne noći otišla kod mene s njim. Uradili smo to.«
»Dobro.«
»Onda je tu i Barni, oženjen je, ali mi se sviđa. Od svih tipova u baru, jedini on me nije muvao. To me fasciniralo. Inače, pokušavam da prodam kuću, znaš. I tako je svratio do mene jedno popodne. Onako u prolazu. Reče da hoće da pogleda kuću za nekog prijatelja. Pustila sam ga da uđe. E sad, bio je navratio baš u pravo vreme. Deca su bila u školi, pa sam mu dozvolila... Onda je jedne noći taj nepoznati ušao dockan u bar. Pitao me da pođem kući s njim. Rekla sam mu ne. Onda je on kazao da hoće samo da sedne u moja kola sa mnom, da popričamo malo. Rekla sam dobro. Seli smo u kola i pričali. Onda smo podelili džoint. Onda me poljubio. Taj poljubac je kriv. Da me nije poljubio, ne bih to učinila. Sad sam trudna, a ne znam od koga. Moraću sad da čekam da vidim na koga će dete da liči.«
»Dobro, Lidija, mnogo sreće.«
»Hvala.«
Spustio sam slušalicu. Prošlo je minut vremena a onda je telefon ponovo zvonio. Opet Lidija. »Oh«, reče ona, »pitala sam se šta ti radiš?«
»Sve po starom, konji i piće.«
»Znači sve je u redu kod tebe?«
»Ne baš sasvim.«
»Što?«
»Pa... poslao sam tu ženu po šampanjac ... «
»Ženu?«
»Ovaj, u stvari devojku ... «
»Devojku?«
»Poslao sam je sa 20 dolara po šampanjac i nije se vratila.
Mislim da me prešla.«
»Kinaski, neću da čujem o tvojim ženama. Jesi me razumeo?«
»U redu.«
Lidija je prekinula vezu. Neko je kucao na vrata. Bila je to Temi. Vratila se sa šampanjcem i kusurom.

U podne sledećeg dana zazvonio je telefon. Opet Lidija.
»I, je l' se vratila sa šampanjcem?«
»Ko?«
»Tvoja fuksa.«
»Aha, vratila se ... «
»I šta je onda bilo?«
»Popili smo šampanjac. Nije bio loš.«
»I šta je onda bilo?«
»E, jebi ga, znaš već ... «
Začuo sam dug ludački jauk ustreljene zveri u polarnom snegu, ostavljene da iskrvari i umre sama u divljini...
Prekinula je vezu.
Spavao sam veći deo popodneva i te noći otišao na trke. Izgubio sam 32 dolara, vratio se u Vagena i vozio kući.
Parkirao sam ga, krenuo ka vratima od stana i gurnuo ključ u bravu.
Sva svetla su bila upaljena. Pogledao sam oko sebe. Fioke su bile izvučene i ležale prevrnute na podu, krevetski čaršavi se vukli po patosu. Sve moje knjige su nestale iz police, uključujući dvadesetak knjiga koje sam ja napisao. I moja pisaća mašina je nestala i moj toster je nestao i moj radio je nestao i moje slike su nestale.
Lidija, pomislih.
Sve što mi je ostavila bio je TV aparat jer je znala da ga nikad ne gledam.
Izašao sam napolje i ugledao Lidijina kola, ali ona nije bila u njima. »Lidija,« rekoh. »Ej, dušo!«
Išao sam gore-dole ulicom i onda spazio oba njena stopala, kako vire iza malog drveta ispred zida jedne zgrade. Pošao sam ka drvetu i rekao: »Ej, koji ti je kurac?«
Ona je samo stajala. Držala je dva cegera puna mojih knjiga i blok mojih slika.
»Znaš šta, ima da mi se vrate moje knjige i slike. Moje su.«
Lidija je izašla iza drveta — vrišteći. Izvukla je slike i počela da ih cepa. Bacala je parčiće u vazduh i gazila ih kad bi pali na zemlju. Nosila je svoje kaubojske čizme.
Izvukla je moje knjige iz cegera i počela da ih baca naokolo, po ulici, po travnjaku, svuda.
»Evo ti tvoje slike! Evo ti tvoje knjige! I NE GOVORI MI O TVOJIM ŽENAMA! NE GOVORI MI O TVOJIM ŽENAMA!«
Zatim je jurnula ka mom dvorištu s knjigom u ruci, moje poslednje izdanje, Izabrana dela Henrija Kinaskog. Vrisnula je:
»Hoćeš tvoje knjige? Hoćeš tvoje knjige? Evo ti tvoje jebene knjige! I NE GOVORI MI O TVOJIM ŽENAMA!«
Počela je da razbija stakla na mojim ulaznim vratima. Držala je Izabrana dela Henrija Kinaskog i lupala staklo po staklo,
vrišteći: »Hoćeš tvoje knjige? Evo ti tvoje jebene knjige! I NE GOVORI MI O TVOJIM ŽENAMA! NEĆU DA ČUJEM O TVOJIM ŽENAMA!«
Stajao sam kao ukopan dok je ona vrištala i razbijala stakla. Gde je policija? pomislih. Gde?
Ona zatim potrča niz dvorište, naglo skrenu ulevo kod kante za đubre i izlete pred susednu zgradu. Iza jednog žbunića bila je moja pisaća mašina, moj radio i moj toster.
Lidija je podigla pisaću mašinu i istrčala nasred ulice s njom. To je bila teška staromodna pisaća mašina. Uzdigla je mašinu s obe ruke visoko iznad glave i tresnula je o beton. Tipke i razni delovi razleteše se na sve strane. Ponovo je uzdigla mašinu iznad glave. Vrisnula je: »NE GOVORI MI O TVOJIM ŽENAMA!« i tresnula mašinu o beton.
Posle toga, uskočila je u svoja kola i otišla. Nakon 15 sekundi pojavila su se patrolna kola.
»To je narandžasti Vagen. Zove se Stvar, liči na tenk. Ne sećam se registarskog broja, ali slova su HZY, kao HAZY, 3 razumete?«
»Adresa?«
Dao sam im njenu adresu ...
Normalno, doveli su je. Čuo sam je kako kuka na zadnjem sedištu kad su stigli.

3 HAZY — mutno (prim. prev.)
»NE MRDAJ!« reče jedan pajkan kad je iskočio. Krenuo je za mnom u kuću. Ušao je i nagazio polomljeno staklo. Iz nekog razloga uperio je baterijsku lampu u tavanicu i obasjao gipsane radove po ivicama.
»Hoćete da podnosite prijavu?« upita me pajkan.
»Ne. Ona ima decu. Neću da izgubi svoju decu. Njen bivši muž pokušava da ih uzme od nje. Ali molim vas, kažite joj da ljudi ne bi trebalo da idu naokolo i rade takve stvari.«
»Dobro«, reče on, »potpišite sad ovo.«
Napisao je to rukom u mali išpartani notes. Da ja, Henri Kinaski, neću pokretati postupak protiv određene Lidije Vens.
Potpisao sam to i on je otišao.
Zaključao sam ono što je ostalo od vrata i legao u krevet i trudio se da zaspim.
Posle jedno sat vremena zazvonio je telefon. Bila je to Lidija.
Vratila se kući.
»ŽlVOTINJO, PRIČAJ MI OPET O TVOJIM ŽENAMA I URADIČU OPET ISTO!«
Prekinula je vezu.

Posle dve noći, otišao sam kolima kod Temi u Rustik Kort. Kucao sam. Svetla su bila pogašena. Izgledalo je prazno. Zavirio sam u poštansko sanduče. Unutra je bilo pisama. Nažvrljao sam poruku: »Temi, zvao sam te telefonom. Navratio sam i nisi bila tu. Kako si? Nazovi me . . . Henk.«
Otišao sam opet ujutru oko 11. Njena kola nisu bila tu. Moja poruka je stajala i dalje okačena na vrata. Ipak sam zvonio. Pisma su i dalje ležala u sandučetu. Ostavio sam poruku u sanduče:
»Temi, gde si jebi ga? Javi se ... Henk.«
Vozio sam svuda naokolo po komšiluku tražeći taj slupani crveni Kamaro.
Vratio sam se opet te noći. Padala je kiša. Moje poruke bile su mokre. Bilo je još više pošte u sandučetu. Ostavio sam joj knjigu mojih pesama, sa posvetom. Onda sam se vratio u Vagena. Imao sam Malteški krst koji je visio s ogledalca u kolima. Skinuo sam ga, poneo natrag i zavezao o kvaku na njenim vratima.
Nisam znao gde stanuje bilo ko od njenih prijatelja, gde joj živi majka, gde joj žive ljubavnici.
Vratio sam se kući i napisao neke ljubavne pesme.
Sedeo sam s jednim anarhistom s Beverli Hilsa, Ben Solvnegom, koji je pisao moju biografiju, kad začuh njene korake pred ulazom. Poznavao sam taj zvuk — bila su uvek hitra i neobuzdana i seksi — ta majušna stopala. Živeo sam blizu ulaza u dvorište. Moja vrata bila su otvorena. Temi je utrčala.
Pali smo u zagrljaj jedno drugom, stežući se i ljubeći. Ben Solvneg je kazao doviđenja i otišao.
»Ti gadovi mi zaplenili sve stvari, sve moje stvari! Nisam imala za kiriju! Koji peder, mamicu mu!«
»Idem da ga bombardujem. Vratićemo tvoje stvari.«
»Ne, ima oružje! Sve moguće oružje!«
»A.«
»Ćerka mi je kod majke.«
»Da popijemo nešto?«
»Daj.«
»Šta bi?«
»Šampanjac. Ekstra Draj.«
»Dobro.«
Vrata su bila i dalje otvorena i popodnevno sunce je blistalo u njenoj kosi — bila je tako duga i tako crveno je gorela.
»Mogu da se okupam?« upita ona.
»Normalno.«
»Pričekaj me«, rekla je.
Ujutru smo razgovarali o njenim prihodima. Trebalo je da dobije pare: izdržavanje za dete i par čekova za nezaposlene.
»Ima ovde prazan stan za izdavanje, tačno iznad mene.«
»Pošto je?«
»105 dolara i pola troškova.«
»E jebi ga, toliko mogu. Je l' primaju decu? Dete?«
»Primiće. Imam vezu. Znam gazde.«

Tog utorka noću sedeli smo kod mene i pili; Temi i njen brat, Džej. Zazvonio je telefon. Bio je to Bobi.
»Luj i njegova žena su ovde kod mene i ona bi volela da te upozna.«
Luj je bio taj što se iselio iz stana u koji je ušla Temi. Svirao je u džez grupama po malim klubovima i nije imao mnogo sreće u tome. Ali bio je interesantan tip.
»Ostavimo se toga, Bobi.«
»Luj će se uvredi ako ne dođeš.«
»Dobro, Bobi, ali dovodim par prijatelja.«
Otišli smo tamo i počelo je upoznavanje. Onda je Bobi izneo svog piva kupljenog na angro. Stereo je bio uključen do daske.
»Pročitao sam tvoju priču u Vitezu«, reče Luj. »Čudna priča.
Nisi nikad jebo mrtvu ženu, je l' da?«
»Izgledalo je samo kao da su neke bile mrtve.«
»Znam na šta misliš.«
»Mrzim tu muziku«, reče Temi.
»Kako svirka, Luj?«
»Eto, imam sada novu grupu. Ako izdržimo dovoljno dugo zajedno možda i uspemo.«
»Čini mi se da ću nekom da ga sisam«, reče Temi, »mislim da ću da ga sisam Bobiju, mislim da ću da ga sisam Luju, mislim da ću da ga sisam burazeru!«
Temi je imala na sebi dugački ogrtač, koji je izgledao u neku ruku kao večernja haljina, a u neku ruku kao spavaćica.
Valeri, Bobijeva žena, bila je na poslu. Radila je dve noći u nedelji kao barmenka. Luj i njegova žena Paula, i Bobi, pili su već neko vreme.
Do nedelje se uselila. Bila je tačno iznad mene. Mogla je da gleda u moju kuhinju gde sam kucao moje stvari na kuhinjskom stolu.
Luj je povukao gutljaj piva, pripade mu muka, i on jurnu kroz vrata napolje. Temi je skočila i poletela za njim. Malo kasnije, oboje su zajedno ušli.
»Odjebimo s ovog mesta«, reče Luj Pauli.
»Dobro«, reče ona. Ustali su i otišli.
Bobi je izneo još piva. Džej i ja smo nešto razgovarali. Onda sam čuo Bobija:
»Ne krivi mene! Ej, čoveče, ne krivi mene!«
Pogledao sam. Temi je spustila glavu u Bobijevo krilo i držala šake na njegovim mudima i onda ih pomerila naviše i uhvatila ga za karu i držala njegovu karu, a sve vreme njene su oči gledale pravo u mene.
Otpio sam gutljaj piva, spustio pivo, ustao i izašao.

Video sam Bobija sledećeg dana ispred zgrade, kad sam pošao da kupim novine. »Javljao se Luj«, reče on, »ispričao mi šta je bilo s njim.«
»I?«
»Istrčao je napolje da povraća, a Temi ga ćapi za mačora dok je povraćao i kaže mu: 'Dođi gore da ti popušim. Onda ćemo smestimo tvoju patku u jedno uskršnje jaje.' On joj lepo kaže: 'Ne', a ona će njemu: 'U čemu je stvar? Jesi ti muško? Ne podnosiš piće? Dođi gore da ti pušim!'«
Otišao sam do ćoška i kupio novine. Vratio sam se i pogledao rezultate trka, čitao o razbojništvima, silovanjima, ubistvima.
Neko je zakucao. Otvorio sam vrata. Temi. Ušla je i sela.
»Znaš šta«, reče ona, »žao mi je ako sam te povredila mojim ponašanjem, ali to je sve što žalim. Sve ostalo sam samo ja.«
»U redu je«, rekoh, »ali povredila si i Paulu kad si istrčala na vrata za Lujom. Oni su zajedno, znaš.«
»U KURAC!« ciknula je na mene, »NE ZNAM JA NIKAKVU PAULU!«
Te noći poveo sam Temi na trke. Popeli smo se na drugu tribinu i seli. Doneo sam joj program i ona je zurila u njega neko vreme. (U programu su bile odštampane tabele prethodnih trka.)
»Znaš šta«, reče ona, »uzela sam tablete. A kad uzmem tablete onda ponekad idem tako i izgubim se. Drži me na oku.«
»Dobro. Moram da se kladim. Hoćeš neki dolar za klađenje?«
»Ne.«
»Dobro. Odmah se vraćam.«
Otišao sam do šaltera i stavio pet uloga na konja broj 7.
Kad sam se vratio, Temi je negde bila nestala. Otišla je u ženski, pomislih.
Sedeo sam i gledao trku. Konj broj 7 pobedio je sa 5 prema 1.
Dobio sam 25 dolara.
Temi se još nije vraćala. Izašli su konji za sledeću trku. Rešio sam da se ne kladim. Rešio sam da potražim Temi.
Prvo sam krenuo na gornju tribinu i pogledao po ložama, po svim prolazima između redova, po stajanjima, u baru. Nisam mogao da je nađem.
Druga trka je počela i konji su krenuli ukrug. Čuo sam džokeje kako se deru duž trkališne staze dok sam silazio u parter.
Gledao sam svuda naokolo gde li je to bajno telo i riđa kosa. Nisam mogao da je nađem.
Sišao sam do prve pomoći. Čovek je sedeo unutra i pušio tompus. Upitao sam ga: »Da nema jedna mlada riđokosa kod vas? Možda se onesvestila... nije joj bilo dobro.«
»Nema nikakve riđokose kod mene, ser.«
Noge mi se umoriše. Vratio sam se na drugu tribinu i počeo da razmišljam o sledećoj trci.
Do kraja osme trke bio sam 132 dolara u dobitku. Spremao sam se da stavim 50 dolara na konja broj 4 u poslednjoj trci. Ustao sam da stavim opkladu i onda ugledao Temi kako stoji na ulazu spremačnice. Stajala je između crnog vratara s metlom i drugog crnca koji je bio veoma dobro obučen. Izgledao je kao makro iz filmova. Temi se nakezila i mahnula mi.
Krenuo sam ka njoj. »Tražio sam te. Mislio sam da si možda pala u nesvest.«
»Ne, dobro mi je, nema problema.«
»Dobro, znači. Laku noć, crvena ... «
Okrenuo sam se i pošao ka šalterima. Čuo sam je kako trči za mnom.
»Ej, gde si kog kurca krenuo?«
»Hoću da stavim na konja broj 4.«
Stavio sam. Broj 4 je izgubio za nos. Trke su bile gotove. Temi i ja smo izašli zajedno na parking. Muvala me je bokovima u hodu.
»Bio sam zabrinut zbog tebe«, rekoh.
Našli smo kola i ušli u njih. Temi je popušila 6-7 cigareta dok smo se vraćali, pušeći ih samo delimično i onda ih gnječeći u pepeljari. Uključila je radio. Pojačavala je i smanjivala zvuk, menjala stanice i dobovala prstima uz muziku.
Kada smo stigli do kuće, utrčala je u svoj stan i zaključala vrata.

Bobijeva žena je radila dve noći u nedelji i, kada bi otišla, on se bacao na telefon. Već sam znao da mu je utorkom i četvrtkom tužno samom.
Bio je utorak uveče kad mi je zazvonio telefon. Bobi. »Ej, čoveče, da skoknem do tebe na par piva?«
»Dobro, Bobi.«
Sedeo sam u fotelji preko puta Temi, koja je bila na kauču. Bobi je ušao i seo na kauč. Otvorio sam mu pivo. Bobi je sedeo i pričao sa Temi. Razgovor je bio toliko mrtav da sam se isključio. Ali nešto od toga je ipak procurilo.
»Ujutru«, veli Bobi, »tuširam se hladnom vodom. To me stvarno razbudi.«
»I ja se tuširam hladnom vodom ujutru«, kaže Temi.
»Ja se tušnem hladnom vodom, a onda se istrljam peškirom«, kaže Bobi, »onda čitam novine ili tako nešto. Onda sam spreman za čitav dan.«
»Ja se samo tuširam hladnom vodom, ali se ne brišem«, kaže Temi, »ostavljam kapijice na svom mestu.«
Bobi će onda: »Ponekad se kupam u zbilja vreloj vodi. Voda je tako vrela da moram da skliznem veoma polako u nju.«
Zatim je Bobi ustao i prikazao kako on to sklizne u njegovu zbilja vrelu vodu.
Razgovor se prebacio na filmove i TV program. Oboje su izgleda obožavali filmove i TV program.
Razgovarali su 2-3 sata, non-stop.
Onda je Bobi ustao. »Dobro«, rekao je, »moram da idem.«
»Oh, molim te ne idi, Bobi«, reče Temi.
»Ne, moram da idem.«
Valeri se uvek pravo s posla vraćala kući.
U četvrtak uveče, Bobi se opet javio. »Ej, čoveče, šta radiš?«
»Ništa osobito.«
»Da skoknem do tebe na koje pivo?«
»Nije mi nešto do poseta večeras.«
»Ajde, čoveče, svratiću samo časak na pivce ... «
»Ne, nije mi do toga.«
»E JEBI SE ONDA!« dreknuo je.
Spustio sam slušalicu i prešao u drugu sobu.
»Ko je to bio?« upita Temi.
»Samo neko ko je hteo da navrati.«
»To je bio Bobi, je l' da?«
»Da.«
»Surov si prema njemu. Njemu je tužno samom kad mu je žena na poslu. Koji ti je vrag?«
Temi je skočila, poletela u spavaću sobu i počela da okreće brojeve. Tek što sam joj kupio flašu šampanjca. Nije ga još otvorila. Pokupio sam ga i skembao u plakar za metle.
»Bobi«, reče ona na telefon, »ovde Temi. Jesi ti zvao malopre? Gde ti je žena? Znaš šta, sad ću da dođem.«
Spustila je slušalicu i izašla iz spavaće sobe.. »Gde je šampanjac?«
»Odjebi«, rekoh, »nema da ga nosiš dole i piješ s njim.«
»Hoću taj šampanjac. Gde je?«
»Pusti njega nek nabavi svoj.«
Temi je pokupila paklo cigareta sa stola i istrčala napolje.
Izvukao sam šampanjac, otčepio ga i sipao sebi čašu. Nisam više pisao ljubavne pesme. U stvari, ništa nisam ni pisao. Nije mi se pisalo.
Šampanjac je bio pitak. Pio sam čašu za čašom.
Onda sam skinuo cipele i otišao dole do Bobijevog stana. Provirio sam kroz roletne. Sedeli su vrlo stisnuti na kauču i razgovarali.
Vratio sam se. Ispio sam ostatak šampanjca i bacio se na pivo.
Zazvonio je telefon. Bobi. »Čuj«, reče on, »što ne dođeš i popiješ pivo sa mnom i sa Temi?«
Spustio sam slušalicu.
Popio sam još piva i popušio par jeftinih cigara. Opijao sam se sve više i više. Otišao sam dole do Bobijevog stana. Zakucao sam. Otvorio mi je vrata.
Temi je sedela na ivici kauča uvlačeći kokain u nos MekDonaldovom slamkom. Bobi mi je gurnuo pivo u ruku.
»Problem je u tome«, reče on. »što si ti nesiguran, nemaš vere u sebe.«
Srknuo sam pivo.
»Tako je, lepo kaže Bobi«, reče Temi.
»Nešto me boli tu unutra«, rekoh ja.
»Samo si nesiguran«, reče Bobi, »to je tako prosto.«
Imao sam dva broja telefona Džoane Dover. Okrenuo sam onaj u Gelvstonu. Javila se.
»Ta sam, Henri.«
»Nešto kao da si pijan?«
»Aha. Hoću dođem da te vidim.«
»Kada?«
»Sutra.«
»Dobro.«
»Hoćeš me sačekaš na aerodromu?«
»Normalno, dragi.«
»Rezervisaću let pa ću ti javim.«
Dobio sam let 707, za sutra u 12 i 15. Javio sam to Džoani Dover. Rekla mi je da će me sačeka.
Zazvonio je telefon. Bila je to Lidija.
»Htela sam samo da ti kažem«, reče ona, »prodala sam kuću.
Selim se u Feniks. Odlazim ujutru.«
»Dobro, Lidija. Srećan ti put.«
»Imala sam pobačaj. Skoro sam umrla, grozno je bilo.
Izgubila sam toliko krvi. Nisam htela da te masiram s tim.«
»Je l' ti sada dobro?«
»Dobro mi je. Hoću samo da odem iz ovog grada, muka mi je od ovog grada.«
Oprostili smo se.
Uzeo sam još jedno pivo. Ulazna vrata se otvoriše i uđe Temi.
Hodala je u divljim krugovima, gledajući u mene.
»Je l' Valeri stigla kući?« upitah. »Jesi izlečila Bobijevu usamljenost?«
Temi je samo nastavila da kruži oko mene. Izgledala je prilično zgodno u dugačkoj haljini, bez obzira je li bila ili nije bila odjebana.
»Napolje odavde«, kazao sam.
Napravila je još jedan krug, istrčala napolje i popela se gore u svoj stan.
Nisam mogao da zaspim. Na svu sreću, imao sam još piva. Produžio sam da pijem i dokrajčio poslednju flašu oko pola 5 ujutru. Sedeo sam i čekao do 6, zatim izašao i kupio još.
Vreme je sporo prolazilo. Hodao sam gore-dole. Bio sam u lošem stanju, ali počeo sam da pevam pesme. Pevao sam pesme i hodao gore-dole, od kupatila do spavaće sobe do dnevne sobe do kuhinje i natrag, pevajući pesme.
Pogledao sam u sat 11 i 15. Aerodrom je bio na sat razdaljine. Bio sam obučen. Imao sam cipele, ali ne i čarape. Sve što sam
poneo bile su naočare za čitanje koje sam strpao u džep od košulje. Istrčao sam na vrata bez prtljaga.
Vagen me je čekao. Ušao sam. Sunce je jako blještalo. Spustio sam glavu na volan za trenutak. Čuo sam glas iz dvorišta: »Kuda on tako misli kog kurca da ode?«
Upalio sam motor, uključio radio i krenuo. Imao sam problema s upravljanjem. Kola su mi stalno prelazila preko duple žute linije prema vozilima koja su mi išla u susret. Trubili su i ja sam se vraćao.
Stigao sam na aerodrom. Ostalo mi je još 15 minuta. Prošao sam bio kroz crvena svetla, stop znakove, daleko prekoračio granice dozvoljene brzine, čitavim putem. Ostalo mi je još 14 minuta. Parking je bio pun. Nisam mogao da nađem mesto. Onda sam ugledao mesto ispred jednog lifta, široko taman za jednog Vagena. Znak je govorio: ZABRANJENO PARKIRANJE. Parkirao sam. Kako sam zaključao vrata, moje naočare za čitanje ispadoše iz džepa i razbiše se na betonu.
Potrčao sam niz stepenice i preko ulice do šaltera za rezervacije. Bila je vrućina. Znoj je curio sa mene. »Rezervacija za Henrija Kinaskog ... « Službenik je napisao kartu i ja sam platio u gotovom. »Uzgred«, reče on, »čitao sam vaše knjige.«
Poleteo sam gore u odeljenje za pregled. Zazujalo je. Višak sitnine i moj perorez. Stavio sam ih na ploču i ponovo prošao.
Pet minuta. Izlaz 42.
Svi su već bili ukrcani. Ušao sam. Tri minuta. Našao sam svoje mesto, pričvrstio pojas. Kapetan puta je govorio preko mikrofona.
Rulali smo duž piste, bili smo u vazduhu. Uzleteli smo iznad okeana i napravili veliki okret.