Bludni sin - Čarls Bukovski

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 3:36 pm

First topic message reminder :



U ovom svom, po mnogima, najboljem od svih romana koje je napisao, Čarls Bukovski pripovijeda o dugim i samotnim godinama sopstvene mukotrpne mladosti, pregovarajući sirovim glasom svog alter ega Henrija Kinaskog. Pokrivajući period od djetinjstva glavnog junaka, lišenog svake radosti, u Njemačkoj, preko njegovih srednjoškolskih dana obliježenih aknama i čirevima svuda po licu i tijelu, pa sve do adolescentskog otkrivanja alkohola, žena i kolekcije djela D. H. Lorensa u gradskoj losanđeleskoj biblioteci, Bludini sin, donosi sirov, brutalan i gotovo nastrano zabavan portret sazrijevanja jednog izgnanika tokom beznadežnih godina Velike krize.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 4:22 pm




30
Imao sam sreće sledećeg dana. Prozvali su moje ime. To je bio neki drugi doktor. Svukao sam se.
Okrenuo je vrelo belo svetlo ka meni i merkao me. Sedeo sam na ivici stola za pregled pacijenata.
„Mmmm, nmmamm“, reče on, „uf uf… „ Sedeo sam.
„Koliko ima kako si ovo dobio?“
„Dve-tri godine. Postaje sve gore i gore.“
„Aj jaj.“ Gledao je dalje.
„Deder, lezi malo na stomak. Odmah se vraćam.“
Prošlo je nekoliko trenutaka i odjednom se pojavi mnogo ljudi u sobi. Sve sami doktori. Bar su iz- gledali i pričali kao doktori. Odakle se stvoriše? Mislio sam da kubure s doktorima u toj Gradskoj bolnici.
„Akne vulgaris. Najgori slučaj koji sam video u karijeri!“
„Fantastično!“
„Neverovatno!“
„Gledaj lice!“
„Vrat!“
„Nedavno sam imao slučaj devojke s aknama vulgaris. Leđa sva u čirevima. Plakala je. Kazala mi: ʻKo će da me uzme ovakvu? Leđa će mi ostati zauvek u ožiljcima. Ubiću se!ʼ A gledaj sad ovog momka! Kad bi mogla da ga vidi, znala bi da u stvari nema zašto da kuka!“
Pička ti materina, somino, pomislih, zar ne shvataš da te i ja čujem? Kako čovek postaje doktor? Da li uopšte primaju ljude?
„Je l’ spava?“
„Što?“
„Tako je miran.“
„Ne, ne verujem da spava. Spavaš li, dečko?“
„Da.“
Nastavili su da pomeraju vrelo belo svetlo oko raznih delova mog tela.
„Okreni se.“ Okrenuo sam se.
„Gledaj, ima ranice u usnoj duplji!“
„Dobro, koji ćemo tretman?“
„Možda električnu iglu… „ „Da, svakako, električnu iglu.“ Bilo je rešeno.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 4:23 pm




31
Sutradan sam sedeo u holu na metalnoj zelenoj stolici čekajući da me prozovu. Naspram mene je sedeo čovek koji je imao neki defekt s nosem. Nos je bio vrlo crven i ranjav i debeo i dugačak i ras- tao sam od sebe. Videlo se kako preko jednog sloja raste drugi sloj. Nešto je razdražilo čovekov nos pa je iz čista mira počeo da raste. Gledao sam u nos, a onda se trudio da ne gledam. Nisam hteo da čovek vidi kako gledam. Znao sam kako se oseća. Ali čovek je delovao prilično ležerno. Bio je de- beo i sedeo kao da spava.
Prozvali su ga prvog. „Mister Slit?“ Mrdnuo je malo u stolici.
„Slit? Ričard Slit?“
„A? Da, evo me… „
Ustao je i krenuo ka doktoru.
„Kako ste danas, mister Slit?“
„Fino… nije loše… „
Ušao je za doktorom u ordinaciju.
Mene su prozvali posle sat vremena. Pošao sam za doktorom kroz pokretna vrata u drugu prostori- ju. Bila je veća od one sobe za pregled. Rečeno mi je da se skinem i sednem na sto. Doktor me pogle- dao.
„Nije naivno ovo s tobom, a?“
„Aha.“
Pritisnuo je prstom jedan čir na leđima.
„Boli?“
„Aha.“
„Šta ćeš“, reče on, „probaćemo malo punktiranja.“
Čuo sam ga kako pokreće mašineriju. Počela je besno da zuji. Osetio sam miris vrelog ulja.
„Spreman?“ upita me.
„Aha.“
Zario mi je električnu iglu u leđa. Bušio me. Neizreciv bol. Bol je ispunio odaju. Osetio sam krv kako mi curi niz leđa. Onda je izvukao iglu.
„Sad ćemo da sredimo još jedan“, reče.
Krnuo je iglu u mene. Onda je izvukao i zabo u treći čir. Pojavila su se dva čoveka i stala, posma- trajući. Verovatno su bili neki doktori. Igla je ponovo ušla u mene.
„Nikad nisam video da neko ovako ide pod iglu“, reče jedan čovek.
„Taj uopšte ne mrda“, reče drugi čovek.
„Što ne odete malo da povatate sestre?“ upitah.
„Slušaj, sinko, ne razgovara se tako s nama!“ Igla se zarila u mene. Ćutao sam.
„U dečku se očigledno skupilo gorčine… „
„Da, naravno, to je to.“ Izašli su.
„To su priznati stručnjaci“, reče moj doktor. „Nije lepo od tebe što ih vređaš.“
„Samo vi bušite dalje“, rekoh.
Bušio je. Igla se usijala, ali je on bušio i bušio. Obradio mi čitava leđa, onda bušio grudi. Ispružio sam se, pa mi je sredio vrat i lice.
Ušla je sestra i dobila instrukcije. „Ovako, mis Ekerman, hoću da ove… ospe… budu totalno isce- đene. Čak i kad stignete do krvi, produžite sa ceđenjem. Hoću temeljnu drenažu.“
„Da, doktor-Grandi.“
„Posle toga, na ultravioletno zračenje. Po dva minuta svaku stranu za početak.., „
„Da, doktor-Grandi.“
Pošao sam iza mis Ekerman u drugu prostoriju. Rekla mi je da legnem na sto. Uzela je gazu i poče- la s prvim čirom.
„Boli li?“
„Nema veze.“
„Jadni moj dečko… „
„Ne brinite za mene. Krivo mi je samo zbog vas.“
„Jadni moj dečko… „
Mis Ekerman je bila prvo stvorenje koje je pokazalo neku simpatiju za mene. Čudno osećanje. Bi- la je bucmasta mala sestra od jedno tridesetak godina.
„Ideš li u školu?“ upita me.
„Ne, morali su da me ispišu.“
Mis Ekerman je i dalje cedila za vreme razgovora.
„Šta radiš po ceo dan?“
„Ležim u krevetu.“
„Gadno je to.“
„Ne, lepo je. Sviđa mi se.“
„Boli li?“
„Samo napred. Nije važno.“
„Šta ima lepo kad se leži u krevetu po ceo dan?“
„Ne moram nikoga da vidim.“
„I to ti je lepo?“
„O, da.“
„Šta radiš po ceo dan?“
„Jedan deo dana slušam radio.“
„Šta slušaš?“
„Muziku. I ljude kako pričaju.“
„Misliš li na devojke?“
„Normalno. Ali to je otpisano.“
„Ne misliš ti tako.“
„Pravim red letenja aviona koji preleću. Nailaze svakog dana u isto vreme. Imam zapisano, Znam, recimo, da jedan preleće u 11 i 15 pre podne. Oko 11 i 10 pokušavam da čujem onaj prvi zvuk. Pone- kad uobrazim da sam ga čuo, a ponekad nisam siguran, i onda ga stvamo čujem, u daljini. Onda zvuk postaje sve jači. U 11 i 15 on preleće iznad glave i zvuk je najjači što može da bude.“
„Svaki dan to radiš?“
„Ne kad sam ovde.“
„Okreni se“, reče mis Ekerman.
Okrenuo sam se. Onda je iza pregradnog zida neki čovek počeo da vrišti. Bilo je kao da smo u is- toj sobi. Drao se kao da ga kolju.
„Šta mu to rade?“ upitah mis Ekerman.
„Tušira se.“
„I zato se tako dere?“
„Da.“
„Gore je meni nego njemu.“
„Ne, nije.“
Baš mi se sviđala mis Ekerman. Krišom sam je merkao. Imala je okruglo lice, nije bila neka lepo- tica, ali šmekerski je nosila onu bolničku kapicu i imala velike tamne oči. Da, oči su bile glavne. Kad je skupila gazu i ponela da je baci, posmatrao sam je kako hoda. Dobro, nije bila kao mis Gredis, i video sam mnoge žene s lepšom figurom, ali bilo je neke topline u njoj. Nije konstantno mislila na to da je žena.
„Čim ti završim s licem“, reče ona, „staviću te pod aparat za ultravioletno zračenje. Doći ćeš opet prekosutra u pola devet.“
Nismo više razgovarali posle toga.
Onda je završila. Stavio sam crni povez preko očiju a mis Ekerman uključila ultravioletni aparat.
Bilo je tiho. Čulo se nešto kao tik-tak. Možda automatski sat ili metalni reflektor koji se zagrevao na lampi. Bilo je bezbolno i udobno, ali kad sam počeo da razmišljam o tome, postalo mi je jasno da je sve što čine sa mnom uzaludno. U najboljem slučaju, igla će mi svakako ostaviti ožiljke za ceo ži-
vot. Dovoljno loše, ali nije to ono što mi je smetalo. Smetalo mi je što oni ne znaju šta da rade sa mnom. Osetio sam to u njihovim razgovorima i ponašanju. Bili su neodlučni, smuvani, a istovremeno ih sve to nije interesovalo i masiralo ih.
Na kraju krajeva, nije bilo važno šta čine. Morali su da rade nešto – bilo šta – jer ne bi bili profe- sionalci ako ništa ne urade.
Eksperimentisali su na bednicima i, ako bi uspelo, primenjivali su tretman na bogatim. A ako ne bi uspelo, uvek je ostajalo još bednika na kojima može da se eksperimentiše.
Aparat je dao signal da su dva minuta istekla. Mis Ekerman je ušla, rekla mi da se okrenem, pono- vo uključila aparat, a onda nestala. Bila je najljubaznije stvorenje koje sam sreo za prethodnih osam godina.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:17 pm





32
Bušenje i ceđenje se razvuklo nedeljama, ali nikakve vajde od toga. Kad nestane jedan čir, poja- vljivao se drugi. Često bih stajao sam pred ogledalom pitajući se kako je moguće da neko bude toliko ružan. Gledao sam s nevericom moje lice, onda se okretao da proučim sve one čireve po leđima. Bio sam užasnut. Nije čudo što su ljudi tako zverali u mene, nije čudo što su govorili neprijatne stvari. Pubertetske bubuljice su nešto drugo. Ovo su bili upaljeni, nemilosrdni, krupni, nabrekli čirevi puni gnoja. Osećao sam se izdvojen, kao da sam odabran za tako nešto. Moji nisu nikada razgovarali sa mnom o mom stanju. Još su živeli od socijalne pomoći. Majka je odlazila svakog jutra da traži posao, a otac se vozio nekud kao da ima posao. Subotom su ljudi koji žive od pomoći dobijali hranu u rad- njama džabe, uglavnom konzerve, i to najčešće neki „mesni obrok“, ko zna zašto. Jeli smo masu tog mesnog obroka. I sendviče sa salamom. I krompir. Majka je naučila da pravi palačinke od krompira. Svake subote su išli po besplatnu hranu, ali nisu išli u najbliži dućan, jer su se bojali da ih ne vide komšije i provale da žive od pomoći. Zato su odlazili tri kilometra peške niz Vašington bulevar, u robnu kuću dva-tri bloka iza Krenšoa. Daleko su šipčili. Pešačili su tri kilometra nazad, znojeći se i tegleći torbe pune konzervi mesnog obroka, krompira, salame i šargarepe. Otac nije palio kola da bi uštedeo benzin. Bio mu je potreban da ode i vrati se sa svog nevidljivog posla. Drugi očevi nisu bili takvi. Samo su mirno sedeli na tremu ispred svojih kuća ili bacali potkovice na poljančetu.
Doktor mi je dao neku belu pastu da namažem po licu. Skorila bi se na čirevima, dajući mi okre- čen izgled. Slabo je pomogla. Jednog popodneva bio sam sam u kući, mažući pastu po licu i telu. Sta- jao sam u gaćama i trudio se da dosegnem inficirane delove leđa, kad začuh glasove. To su bili Ćela i njegov ortak Džimi Hečer. Džimi Hečer je bio nazovi-zgodan tip i izdrkani mudrac.
„Henri!“ čuo sam Ćelu kako se dere. Onda je govorio nešto Džimiju. Stupio je na trem i zalupao na vrata. „Ej, Henk! Ja sam, Ćela! Otvori!“
Budalo blesava, pomislih, zar ne shvataš da ne želim nikoga da vidim?
„Henk! Henk! Mi smo! Ćela i Džim!“ Lupao je na vrata.
Čuo sam ga kako govori Džimu. „Slušaj, video sam ga! Video sam ga kako ide po stanu!“
„Ne javlja se.“
„Bolje da uđemo. Možda ima neku frku.“
Somino, pomislih, a ja sam bio uz tebe. Bio sam uz tebe kad te niko nije trpeo. Šta je sad ovo? Nisam mogao da verujem. Poleteo sam u hodnik i sakrio se u plakar, ostavivši vrata odškrinuta.
Ubeđen sam bio da neće da uđu u kuću. Ali ušli su. Bio sam ostavio zadnja vrata otvorena. Čuo sam ih kako hodaju po stanu.
„Mora da je tu“, reče Ćela. „Video sam kako se nešto kreće unutra… „
Jebo te bog, pomislih, zar ne mogu da se krećem ovde? Ja živim u ovoj kući.
Čučao sam u mračnom plakaru. Znao sam da ne smem da dozvolim da me nađu unutra.
Razjapio sam vrata plakara i iskočio. Ugledao sam obojicu kako stoje u dnevnoj sobi. Poleteo sam ka njima.
„MARŠ NAPOLJE, MAMU VAM JEBEM!“
Blenuli su u mene.
„MARS NAPOUE! KO VAS JE ZVAO UNUTRA! NAPOLJE KRETENI, UBIĆU VAS!“
Počeli su da beže ka zadnjim vratima.
„BRŽE, MAMICU VAM! BRŽE, UBIĆU VAS!“
Čuo sam ih kako trče niz stazu i na ulicu. Nisam želeo da ih gledam. Otišao sam u moju sobu i pru- žio se na krevet. Zašto su hteli da me vide? Šta bi oni mogli da učine? Ništa nije moglo da se učini. Ni o čemu nije moglo da se razgovara.
Posle nekoliko dana, majka nije otišla u lov na posao, a nije bio ni moj dan za odlazak u Gradsku bolnicu. I tako smo ostali zajedno unutra. Nije mi se dopalo. Voleo sam da budem sam u stanu. Čuo sam je kako se muva po kući i ostao u sobi. Čirevi su bili gori nego ikad. Proverio sam moj red lete- nja. Na redu je bio let u 13 i 20. Osluškivao sam. Kasnio je. Bilo je 13 i 20 a on se još približavao. Kad je preleteo, ustanovio sam da kasni tri minuta. Onda sam čuo zvono, zatim kako majka otvara vrata.
„Emili, otkud ti? Kako si?“
„Zdravo, Keti, kako si ti?“
To je bila moja baba, sada veoma stara. Čuo sam ih kako pričaju, ali nisam mogao da razberem šta govore. Bio sam zahvalan zbog toga. Pričale su desetak minuta, onda sam ih čuo kako idu hodnikom ka mojoj sobi.
„Sahraniću ja sve vas“, čuo sam babu. „Gde je dečko?“ Vrata su se otvorila i baba i majka stale na prag.
„Zdravo, Henri“, reče baba.
„Tvoja baka je ovde da ti pomogne“, reče majka.
Baba je nosila svoj torbak. Spustila ga na komodu i izvukla veliko srebrno raspeće.
„Tvoja baka je ovde da ti pomogne, Henri… „
Baba je imala više bradavica po licu nego ikad i bila je još deblja. Izgledala je nesalomivo, izgle- dala je kao da nikad neće umreti. Postala je tako stara da je za nju bilo gotovo besmisleno da umre.
„Henri“, reče majka, „lezi na stomak.“
Obrnuo sam se a baba se nagnula nada mnom. Krajičkom oka video sam kako njiše ogromno ras- peće iznad mene. Otkačio sam religiju iz glave još davno pre toga. Ako je bila istinita, pravila je bu- dale od ljudi, ili je privlačila budale. A ako nije bila istinita, budale su bile utoliko blesavije.
Ali ovo su bile moja baba i majka. Rešio sam da ih pustim neka rade šta žele. Raspeće se njihalo napred-nazad iznad mojih leđa, iznad čireva, nada mnom.
„Bože“, molila se baba, „isteraj đavola iz tela ovog jadnog dečaka! Pogledaj samo sve ove čire- ve! Muka mi je od njih, Bože! Pogledaj samo! To je đavo, Bože, što boravi u telu ovog dečaka. Iste- raj đavola iz njegovog tela, Gospode!“
„Isteraj đavola iz njegovog tela, Gospode!“ reče majka.
Dobar lekar je ono što meni treba, pomislih. Šta fali ovim ženama u glavi? Što me ne ostave na mi- ru?
„Bože“, reče baba, „zašto dopuštaš đavolu da boravi u telu ovog dečaka? Zar ne vidiš kako đavo uživa u tome? Pogledaj ove čireve, o Gospode, povraća mi se kad pogledam u njih! Crveni su i gro- zni i otekli!“
„Isteraj đavola iz tela mog deteta!“ vrisnu majka.
„Neka nas Bog očuva od ovog zla!“ vrisnu baba.
Uhvatila je raspeće i zarila mi ga među plećke. Osetio sam krv, prvo toplu, onda najednom hladnu.
Obrnuo sam se i seo na krevet.
„Šta radiš to, jebo te?“
„Pravim rupu za đavola da ga Bog izbaci kroz nju!“ reče baba.
„Dobro“, rekoh, „izlazite sad obe odavde, odmah! Je l’ vam jasno?“
„Još je opsednut!“ reče baba.
„JEBO VAS BOG, MARŠ NAPOLJE ODAVDE!“ dreknuo sam.
Pokupile su se, šokirane i razočarane, i zatvorile vrata za sobom.
Krenuo sam u kupatilo, napravio gužvicu od toalet-papira i pokušao da zaustavim krvarenje. Uklo- nio sam ga i pogledao. Bio je natopljen. Uzeo sam još papira i držao ga neko vreme na leđima. Onda sam uzeo jod. Pipao sam po leđima, pokušavajući da dosegnem ranu jodom. Teško je bilo. Na kraju sam odustao. Ko je ikad čuo za gangrenu leđa, jebi ga? Ili preživiš ili si mrtav. Leđa su nešto što oni seratori nikad nisu skontali kako da amputiraju.
Vratio sam se u sobu, legao u krevet i navukao pokrivač do guše. Gledao sam u plafon dok sam razgovarao sam sa sobom.
„U redu, Bože, uzmimo da si stvarno tamo. Ti si me uvalio u ovu gužvu. Hočeš da me iskušaš. A što ne bih ja kušao Tebe? Šta ako kažem da Tebe nema tamo? Bacio si me u najteže iskušenje s mojim roditeljima i ovim čirevima. Mislim da sam prošao kroz to. Jači sam od Tebe. Ako siđeš ovamo, pljunuću Ti u lice, ako uopšte imaš neko lice. Kenjaš li Ti? Pop nije nikad odgovorio na to pitanje. Kazao nam je da ne sumnjamo. U šta da sumnjamo? Mislim da si se previše okomio na mene i zato tražim da siđeš ovamo da ja Tebe malo kušam!
Čekao sam. Ništa. Čekao sam Boga. Čekao sam i čekao. Biće da sam zaspao.
Nikad nisam spavao na leđima. Ali kad sam se probudio, ležao sam na leđima i to me iznenadilo. Noge su mi bile skupljene u kolenima praveći kao neku planinu od ćebadi. A kad sam pogledao u tu planinu ispred mene, video sam dva oka kako me posmatraju. Samo, te oči su bile tamne, crne, šu- plje… uperene u mene ispod kapuljače, crne kapuljače sa visokim špicastim vrhom, kao neki kju- kluk-klanovac. Zurile su i dalje u mene, šuplje tamne oči, i ništa nisam mogao da učinim u vezi s tim. Bio sam zaista isprepadan. To je Bog, pomislih, ali Bog ne bi trebalo da izgleda tako.
Nisam bio u stanju da odvratim pogled. Nisam mogao da se pomerim. Ono je stajalo na istom me- stu, gledajući u mene iznad humke od kolena i ćebadi. Hteo sam da se uklonim. Hteo sam da to ode.
Bilo je nadmoćno i crno i preteće.
Činilo se da je več satima tu, zureći u mene. Onda je nestalo…
Ostao sam u krevetu razmišljajući o tome.
Nisam mogao da verujem da je to Bog. U takvoj odeći. Bio bi to jeftin trik. To je bila iluzija, naravno.
Razmišljao sam o tome desetak minuta, onda ustao da uzmem malu tamnu kutiju koju mi je dala ba-
ba kad sam bio mali. U njoj su bili malecni smotuljci papira s citatima iz Biblije. Svaki je imao svoju pregradicu. Postavljao si neko pitanje, a smotuljak koji izvučeš trebalo je da sadrži odgovor. Probao sam to ranije i ispalo je besmisleno. Sada sam probao opet. Upitao sam tamnu kutiju: „Šta znači ovo? Šta znače one oči?“
Izvukao sam jedan papirić. Malecno kruto parčence papira. Odmotao sam ga i pročitao. BOG TI SE SMILOVAO.
Smotao sam papirić i nabio ga natrag u pregradicu u tamnoj kutiji. Nisam mogao da verujem. Vra- tio sam se u krevet i razmišljao o tome. Bilo je suviše prosto, tako bukvalno. Nisam mogao da veru- jem. Preporučio sam sebi onaniju da me vrati u stvarnost. I dalje nisam mogao da verujem. Opet sam ustao i počeo da odmotavam papiriće iz tamne kutije. Tražio sam onaj koji kaže: BOG TI SE SMILO- VAO. Sve sam ih odmotao. Nijedan nije bio taj. Sve sam ih pročitao i nijedan nije bio taj. Smotao sam ih i pažljivo vratio u pregradice u maloj tamnoj kutiji.
U međuvremenu, čirevi su postali još gori. Nastavio sam da odlazim tramvajem broj sedam u Gradsku bolnicu i počeo da se zaljubljujem u mis Ekerman, moju sestru za ceđenje. Ona nikada neće znati koliko mi je svaki taj sec bola davao snage da se dignem iz mrtvih. Uprkos grozote krvi i gnoja, uvek je bila saosećajna i ljubazna. Moje osećanje ljubavi prema njoj nije bilo seksualne prirode. Že- leo sam samo da me obujmi u svoju uštirkanu belinu i da zauvek iščeznemo zajedno s ovog sveta. Ali ona to nikada nije učinila. Bila je suviše praktična. Samo bi me podsetila na moj sledeći termin.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:18 pm





33
Ultravioletni aparat se isključio. Bio sam ozračen s obeju strana. Skinuo sam crni povez s očiju i počeo da se oblačim. Ušla je mis Ekerman.
„Čekaj malo“, reče ona, „nemoj da se oblačiš.“ Šta li će da mi radi, pomislih.
„Sedi na ivicu stola.“
Seo sam a ona počela da mi trlja melem po licu. Bio je gust kao puter.
„Doktori su se rešili na novi korak. Bandažiraćemo ti lice zavojima da se bolje isuši.“
„Mis Ekerman, šta je bilo s onim čovekom velikog nosa? Onaj nos što je stalno rastao?“
„Mister Slit?“
„Čovek s velikim nosem.“
„To je bio mister Slit.“
„Ne viđam ga više. Je l’ ozdravio?“
„Mrtav je.“
„Mislite umro od velikog nosa?“
„Samoubistvo.“
Mis Ekerman je nastavila da utrljava melem. Onda sam čuo čoveka kako viče u susednoj odaji:
„Džo, gde si? Džo, reko si da ćeš se vratiš! Gde si, Džo?“
Glas je bio prodoran i tako tužan, pun agonije.
„Ove nedelje svako popodne je tako“, reče mis Ekerman, „a Džo ne dolazi po njega.“
„Zar ne mogu da mu pomognu?“
„Ne znam. Svi se oni smire, na kraju. Drži sad prstom ovaj zavoj da te bandažiram. Tako. Da. Do- bro je. Pusti sad. Fino.“
„Dio! Dio, reko si da ćeš se vratiš! Gde si, Džo?“
„A sad, pridrži prstom ovaj zavoj. Tako. Drži ga tu. Čvrsto ću da te uvijem! Tako. Sad još flaste- re.“
Onda je bila gotova.
„Dobro, obuci se. Vidimo se prekosutra. Zbogom, Henri.“
„Zbogom, mis Ekerman.“
Obukao sam se, izašao iz sobe i prošao kroz hodnik. U holu, na automatu za prodaju cigareta, bilo je ogledalo. Pogledao sam se. Žestoka slika. Cela mi je glava bila u zavojima. Bila je sasvim bela. Ništa se nije videlo osim očiju, usta i ušiju, i dva-tri čuperka kose kako štrče na glavi. Bio sam ma- skiran. Divota. Zapalio sam cigaretu i bacio pogled po holu. Neki stalni bolesnici sedeli su čitajući novine i časopise. Osetio sam se vrlo izuzetnim i pomalo zlim. Niko pojma nije imao šta mi se desi- lo. Saobraćajna nesreća. Makljaža do smrti. Zločin. Požar. Niko nije znao.
Prošao sam kroz hol, izašao iz zgrade i zastao na ulici. Još sam ga čuo. „Dio! Dio! Gde si Dio?“
Džo neće doći. Ne isplati se verovati drugim ljudima. Ljudi nemaju to u sebi, šta god to bilo.
Na povratku kući, sedeo sam pozadi u tramvaju pušeći cigaretu iz moje glave u zavojima. Ljudi su zijali, ali mene nije bilo briga. Sada je bilo više straha nego groze u njihovim očima. Nadao sam se da ću moći zauvek da ostanem ovakav.
Vozio sam se do poslednje stanice i izašao. Stajao sam u sumraku na uglu Vašington bulevara i Ve- stvju avenije posmatrajući ljude. Ono malo njih što je imalo posao vraćalo se kućama. Moj otac će se uskoro voziti kući sa svog lažnog posla. Ja nisam imao posao, nisam išao u školu. Ništa nisam radio. Bio sam u zavojima i stajao na ćošku pušeći cigaretu. Bio sam surov čovek, opasan čovek. Znao sam stvari. Slit se ubio. Ja neću da se ubijem. Radije ću da pobijem neke od njih. Odneću četvoro-petoro sa sobom u smrt. Pokazaću im šta znači zezati se sa mnom.
Neka žena je išla ulicom prema meni. Imala je fine noge. Prvo sam je fiksirao pravo u oči, onda spustio pogled na njene noge, a kad je prošla, ždrakao sam joj dupe, upijao njeno dupe. Upamtio sam to dupe i šavove njenih svilenih čarapa.
Nikad to ne bih izveo bez mojih zavoja.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:18 pm




34
Sledećeg dana mi dojadilo da čekam u krevetu na avione, pa sam pronašao veliku žutu svesku predviđenju za zadatke u višoj školi. Bila je prazna. Našao sam i penkalo. Legao sam s penkalom i sveskom. Crtao sam malo. Crtao sam žene prekrštenih nogu, s visokim štiklama i zadignutim suknja- ma.
Onda sam počeo da pišem. O nemačkom avijatičaru iz prvog svetskog rata, Baronu W Himlenu. Leteo je u crvenom „fokeru“. Nije bio omiljen među ostalim pilotima. Nije govorio s njima. Pio je sam i leteo sam. Nije se masirao sa ženama, iako su sve bile lude za njim. Bio je iznad toga. Bio je zauzet. Bio je zauzet skidanjem savezničkih aviona s neba. Oborio ih je već sto deset, a rat je još tra- jao. Njegov crveni „foker“ (on ga zvao „oktobarska ptica smrti“) bio je nadaleko čuven. Čak ga je i neprijateljska pešadija znala, jer im je često leteo nisko iznad glava, praćen pucnjavom pušaka i sme- hom, i bacao im flaše šampanjca na malim padobranima. Barona fon Himlena nikad nije napalo ma- nje od pet savezničkih aviona odjednom. Bio je ružan čovek s ožiljcima po licu, ali u suštini divan ako ga dovoljno dugo gledaš – bilo je to nešto u očima, u stilu, smelosti, njegovoj divljoj samoći.
Ispisivao sam strane i strane o Baronovim bitkama s lovcima, kako obara po tri-četiri aviona i leti natrag, u olupini svog crvenog „fokera“. Ljuljnuo bi o tle, iskakao iz aviona u pokretu i usmeravao se ka baru gde bi dočepao flašu i, sedao sam za sto, puneći čaše i dajući ih na eks. Niko nije pio kao Ba- ron. Drugi su samo stajali za šankom i posmatrali ga. Jednom je neko od pilota rekao: „U čemu je stvar, Himlen? Misliš da više vrediš od nas?“ Bio je to Vili Šmit, najveći, najjači od svih u uniformi. Baron je sasuo piće, spustio čašu, ustao i lagano krenuo ka Viliju koji je stajao za šankom. Ostali su piloti uzmakli u stranu.
„Isuse, šta hoćeš da učiniš?“ pitao je Vili dok je Baron prilazio. Baron se i dalje lagano kretao ka Viliju, ćuteći.
„Isuse, Barone, šalio sam se. Majke mi! Čekaj, Barone… Barone… neprijatelj je drugde! Baro- ne!“
Baron je šibnuo desnicom. Nije se ni videlo. Tresnula je u Vilijevo lice i odbacila ga preko šanka, skroz ga okrenula! Grunuo je u barsko ogledalo kao topovska granata, flaše su letele na sve strane. Baron je izvukao cigaru i zapalio je, onda se vratio za sto i nalio novo piće. Posle toga niko više nije mračio Barona. Pokupili su Vilija iza šanka. Lice mu je bilo krvava maska.
Baron je skidao avion za avionom s neba. Izgleda da ga niko nije shvatao niti je iko znao kako je postao tako pakleno vešt sa crvenim „fokerom“ i u drugim čudnim stvarima. Kao što je tuča. Ili nje- gov šmekerski hod. Harao je dalje. Ponekad bi ga sreća mimoišla. Jednog dana, kad se vraćao posle obaranja tri saveznička aviona, posrnuvši u letu nisko iznad neprijateljske linije, pogodio ga šrapnel. Razneo mu je desnu šaku u zglobu. Uspeo je nekako da vrati crveni „foker“. Od tada je leteo sa čelič- nom šakom umesto originala. To nije uticalo na njegovo letenje. A svi oni za šankom bili su oprezniji nego ikad kad mu se obrate.
Baronu se desilo još more stvari. Dvaput se srušio na ničiju teritoriju i svaki put se dovukao do svoje eskadrile, polumrtav, kroz bodljikavu žicu, svetlosne rakete i neprijateljsku vatru. Njegovi su ga više puta proglasili mrtvim. Jednom je nestao punih osam dana. Piloti su sedeli u baru, pričajući kakav je to izuzetan čovek bio. Kad su podigli poglede, Baron je stajao na ulazu, s bradom od osam
dana, iscepane i blatnjave uniforme, očiju crvenih i upaljenih, čelične šake koja je svetlucala pod barskim svetlom. Stajao je pred njima i rekao: „Vadite jebenu rakiju da ne raskomadam ovu rupu!“
Baron je nastavio da čini volšebne stvari. Pola sveske je ispunio Baron fon Himlen. Baš mi je pri- jalo da pišem o Baronu. Čoveku je potreban neko. Nije bilo nikoga u blizini, pa sam morao da stvo- rim nekog, da ga stvorim onakvim kakav bi čovek trebalo da bude. To nije bila šarena laža ili obma- na. Ono drugo je bila šarena laža i obmana: kad živiš život bez takvog čoveka u blizini.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:19 pm





35
Zavoji su pomogli. Gradska bolnica je najzad iskopala nešto. Čirevi su se sasušili. Nisu nestali, ali splasli su malo. I dalje su se javljali novi i nanovo rasli. Bušili su me i opet zavijali.
Mojim seansama s bušenjem nikad kraja. Trideset dva, trideset šest, trideset osam. Strah od buše- nja se totalno izgubio. Nikad ga nije ni bilo. Samo bes. Ali i bes je nestao. Nije bilo čak ni mirenja sa sudbinom, samo gađenje, gađenje što se to meni desilo, gađenje od lekara koji ništa nisu mogli da učine. Bili su bespomoćni kao i ja, s tom razlikom što sam ja bio žrtva. Oni su mogli da odu kućama i vode svoj život i zaborave, dok sam ja ostajao zakovan s istim licem.
Ali bilo je nekih promena u mom životu. Otac je našao posao. Prošao je na testu u Gradskom mu- zeju i dobio posao čuvara. Bio je dobar za testove. Voleo je matiš i istoriju. Prošao je testove, i naj- zad imao gde da ode svakog jutra. Dobio je jedno od tri upražnjena mesta za čuvare.
U Gradskoj bolnici su nekako saznali za to i mis Ekerman mi jednog dana reče: „Henri, ovo ti je poslednji tretman. Nedostajaćeš mi.“
„Uh, nemojte“, rekoh, „šta me zavitlavate. Nedostajaću vam kao što će meni da nedostaje ona električna igla!“
Ali ona je bila vrlo čudna toga dana. One velike oči bile su vlažne. Čuo sam je kako išmrkava nos. Jedna sestra je upita: „Zašto, Dženis, šta ti je?“
„Ništa. Ništa mi nije.“
Sirota mis Ekerman. Imao sam petnaest godina i bio zaljubljen u nju i bio sav u čirevima i nijedno od nas ništa nije moglo da učini.
„Dobro“, reče ona, „ovo je tvoj poslednji ultravioletni tretman. Lezi na stomak.“
„Sad znam kako se zovete“, rekoh. „Dženis. Baš lepo ime. Isto kao vi.“
„Joj, ćuti“, reče ona.
Video sam je još jednom kad se javio prvi signal. Obrnuo sam se, a Dženis ponovo uključila maši- nu i nestala iz sobe. Nikada je više nisam video.
Otac nije verovao u lekare koji ne rade džabe. „Kod takvih samo pišaš u epruvetu, uzmu ti pare, a onda idu svojim ženicama na Beverli hils“, govorio je.
Ali jednom me ipak poslao kod takvog. Kod doktora sa gadnim zadahom iz usta i okruglom glavom kao fudbal, uz dva sitna oka tamo gde ih fudbal nema. Nisam voleo oca, a taj doktor nije bio bolji. Iz- baciti pržena jela, kazao je, i piti sok od šargarepe. To je bilo sve.
Ima da se vratim u školu, rekao je otac.
„Muda su mi otpala od ratovanja s lopovima! Juče mi neka crnčuga razbije staklo na vitrini i zdipi one srebrnjake. Ulovio sam skota. Kotrljali smo se niz stepenice. Držao sam ga dok nisu ostali stigli. Reskiram život svaki božji dan. Što bi se ti namćorisao po kući i negovao guzicu? Ja hoću da budeš inženjer. Kako ćeš, majku mu, da postaneš inženjer kad svuda nalazim sveske pune golih žena s dignu- tim suknjama do guzice? Zar je to sve što znaš da crtaš? Što ne crtaš cveče ih planine ih okean? Vra- čaš se u školu!“
Pio sam sok od šargarepe i čekao na upis. Propustio sam samo jedno tromesečje. Čirevi nisu zale- čeni, ali nisu bili tako grozni kao pre.
„Znaš li ti šta mene košta taj sok od šargarepe? Moram da crnčim prvi sat svakog božjeg dana za tvoj govnjivi sok!“
Otkrio sam biblioteku La Sienega. Dobio sam člansku kartu. Bila je blizu stare crkve na Vest Adamsu. Vrlo mala biblioteka i samo jedna bibliotekarka unutra. Izuzetna žena. Imala je oko 38 godi- na, ali joj je kosa bila srebrnobela i čvrsto začešljana u punđu na potiljku. Oštar nos i duboke zelene oči iza naočara bez okvira. Osećao sam da ona sve zna.
Muvao sam se po biblioteci tražeći knjige. Vadio sam ih iz polica, jednu za drugom. Ali sve su bi- le prevara. Sve su bile dosadne. Stranice i stranice reči koje ništa ne kazuju. Ako bi i rekle nešto, tre- balo im je nesnosno dugo, a dotle bi se čovek previše zamorio da bi mu to nešto značilo. Vadio sam knjigu za knjigom. Između tolikih knjiga morala je postojati jedna.
Svaki dan sam išao u tu biblioteku na uglu Adams i La Brea i nalazio moju bibliotekarku bez mane, strogu i ćutljivu. Nastavio sam da vadim knjige iz polica. Prva prava knjiga na koju sam naleteo bila je od tipa koji se zvao Apton Sinkler. Imao je jednostavne rečenice i govorio s besom. Pisao je s be- som. Pisao je o svinjcima u Čikagu. Pričao je otvoreno i odmah prelazio na stvar. Onda sam provalio drugog. Sinikler Luis. A knjiga se zvala Glavna ulica. Ljuštio je slojeve licemerja koji omotavaju ljude. Šteta što nije unosio više strasti u to.
Vraćao sam se po nove knjige. Čitao sam svako veče drugu.
Cunjao sam jednom unutra i krišom ugledao moju bibliotekarku, a onda naišao na knjigu s naslo- vom Pokloni se šumi i kamenu. Baš lepo, jer to je ono što svi radimo. Najzad nešto pravo! Otvorio sam je. Pisac se zvao Džozefina Lorens. Žena. Što da ne. Saznanje je svakom dostupno. Otvarao sam stranice. Ali bile su kao i kod većine drugih knjiga: tunjave, nejasne, zamorne. Vratio sam je i, dok mi je ruka još bila tu, izvukao susednu knjigu. Neki drugi Lorens. Otvorio sam je negde i počeo da čitam. Radilo se o čoveku za klavirom. Kako se lažno činilo u početku. Ali čitao sam dalje. Čoveka za kla- virom je mučilo nešto. Njegove misli govorile su tamne i neobične stvari. Redovi na stranici bili su gusto zbijeni, kao čovek koji vrišti, ali ne „Džo, gde si?“ već više u stilu Džo, gde je bilo šta? Taj Lorens zbijenih i krvavih redova. Nikad mi nisu rekli za njega. Čemu tajna? Što mu nisu lupili rekla- mu?
Čitao sam po knjigu na dan. Pročitao sam čitavog D. H. Lorensa u biblioteci. Moja bibliotekarka je počela čudno da me gleda dok sam prelistavao knjige.
„Kako si danas?“ pitala bi.
Slatko je bilo čuti je. Osećao sam se kao da sam već bio u krevetu s njom. Pročitao sam sve knjige
D. H. A one su vodile do drugih. Do H. D. i njenih pesama. I najmlađeg Hakslija, Lorensovog prijate- lja. Sve se to sručilo na mene. Jedna je knjiga vodila drugoj. Pojavio se Dos Pasos. Ništa posebno u suštini, ali dovoljno dobar. Za njegovu trilogiju, O Americi, utrošio sam više od dan da je pročitam. Drajzer nije bio za mene. Šervud Anderson jeste. A onda se pojavio Hemingvej. Koje uzbuđenje! On je znao kako da položi rečenicu. Uživao sam. Reči nisu bile dosadne, reći su postale stvari koje mogu da ti pokrenu duh. Ako ih čitaš i prepustiš se njihovoj magiji, mogao si da živiš bez patnje, s nadom, bez obzira šta ti se desilo.
Ali na povratku kući…
„GASI SVETLO!“ drao se otac.
Sada sam čitao Ruse, čitao sam Turgenjeva i Gorkog. Zakon moga oca bio je da sva svetla moraju da budu pogašena u osam uveče. Hteo je da spava da bi bio oran i čio sutradan na poslu. Njegova konverzacija u kući svodila se uvek na „posao“. Pričao je majci o svom „poslu“ od momenta kad uđe predveče na vrata pa sve dok ne zaspi. Bio je predodređen da ga unaprede na „poslu“.
„Ajde sad, dosta je bilo tih prokletih knjiga! Gasi svetlo!“
Za mene su ti novi ljudi koji su ušli u moj život niotkuda bili jedina šansa. Oni su bili jedini glaso- vi koji su mi kazivali nešto.
„Dobro“, govorio bih.
Onda bih uzimao lampu i zavlačio je ispod pokrivača zajedno s jastukom, i čitao unutra svaku no- vu knjigu, oslanjajući je o jastuk. Postajalo bi veoma vruče, lampa se usijavala, imao sam problema s disanjem. Dizao bih malo pokrivač zbog vazduha.
„Šta je to? Vidim li svetlo? Henri, jesi ugasio svetlo?“
Brzo bih ponovo spuštao pokrivač i čekao dok ne čujem oca kako hrče.
Turgenjev je bio vrlo ozbiljan tip, ali uspevao je da me nasmeje jer može biti veoma smešno kad prvi put čuješ neku istinu. Kad je nečija istina ista kao tvoja, i kad se čini da je on govori samo za te- be, to je zbilja nešto.
Čitao sam noću moje knjige, uvek tako, ispod ćebeta, s pregrejanom lampom. Čitanje svih tih uz- budljivih redova dok se gušiš. Volšebno.
A moj otac je našao posao, i to je bilo volšebno za njega…

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:20 pm





36
U Čelziju je sve ostalo isto. Jedna postava je maturirala, ali je njih odmenila druga-postava sa sportskim kolima i skupom odećom. Nikad se nisu kačili sa mnom. Ostavljali su me na miru, ignori- sali me. Bili su zauzeti devojkama. Nikada nisu razgovarali sa siromašnim učenicima, ni u razredu ni izvan njega.
Posle jedno nedelju dana škole obratio sam se ocu za večerom.
„Slušaj“, rekoh, „nije lako u školi. Ti mi daješ pedeset centi džeparca nedeljno. Je l’ može dolar?“
„Dolar?“
„Da.“
Gurnuo je punu viljušku seckanog kiselog celera u usta i žvakao. Onda je pogledao u mene ispod svojih uskovrdžanih obrva.
„Ako ti dam dolar nedeljno, to znači pedeset dva dolara godišnje, a to opet znači da bih morao da rmbačim preko nedelju dana samo da bi ti imao džeparac.“
Ćutao sam. Isuse, pomislih, ako tako razmišljaš, stavku po stavku, ne možeš bilo šta da kupiš: hleb, lubenicu, novine, brašno, mleko, ili penu za brijanje. Ćutao sam, jer kad mrziš, ne možeš da moliš…
Ti bogati picani voleli su da sevaju limuzinama levo-desno, u punoj brzini, paleći gume u okreti- ma, dok se sunce prelamalo na sjajnom metalu a devojke se kupile oko njih. Nastava je bila zezanje, sve je njih čekao neki koledž, nastava je bila rutinsko smejanje, dobijali su dobre ocene, retko si ih viđao s knjigama, viđao si ih samo kako i dalje pale gume, grmeći iz auspuha, u svojim kolima prepu- nim cike, vriske i smeha devojaka. Posmatrao sam ih s mojih pedeset centi u džepu. Nisam čak znao ni kako se voze kola.
U međuvremenu su jadnici i unezvereni i idioti nastavili da se kupe oko mene. Imao sam svoje me- sto za užinu ispod tribina na ragbi terenu. Nosio sam onu papirnu kesu i u njoj dva sendviča sa sala- mom. „Ej, Henk“, prilazili su, „je l’ mogu da klopam s tobom?“
„Marš u pizdu materinu odavde! Nemoj da ponavljam!“
Dovoljno se već takvih krlja zalepilo za mene. Nisam mnogo mario ni za koga od njih: Ćela, Dži- mi Hečer, i mršavi rahitični Jevrejčić, Ejb Mortenson. Mortenson je bio odlikaš, ali jedan od najgo- rih kretena u školi. S njim nešto radikalno nije bilo u redu. Pljuvačka mu se neprestano skupljala u ustima i umesto da pljune na zemlju, on je pljuvao sebi u šake. Nisam znao zašto to radi i nisam pitao. Nisam voleo da pitam. Samo sam ga gledao i gadio se. Vraćao sam se jednom kući s njim i provalio da ima sve same petice. Majka mu je nabijala nos u knjigu čim uđe u kuću i starala se da ga ne vadi odatle. Terala ga da čita i čita sve udžbenike, stranu za stranom, uvek nanovo. „On mora da završi školu“, rekla mi je. Da li joj je ikad palo na pamet da udžbenici možda greše? Ili da je sve to u njima možda nevažno? Nisam je pitao.
Opet sve isto kao u osnovnoj školi. Oko mene su se skupljali slabi umesto jakih, ružni umesto le- pih, oni što gube umesto onih koji pobeđuju. Činilo se da mi je suđeno da kroz život putujem u njiho- vom društvu. To mi nije smetalo toliko kao fakat da sam izgledao neodoljiv tim kerovima. Bio sam govno što mami zunzare, umesto da sam neki cvet na koji se kupe leptiri i pčele. Želeo sam da živim
sam, najbolje sam se osećao sam, čistije, a ipak nisam bio dovoljno bistar da ih se rešim. Možda su oni bili moji gospodari: očevi u nekom drugom vidu. U svakom slučaju, zaguljeno je bilo kad mi se motaju u blizini dok žvaćem one govnjive sendviče sa salamom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:20 pm





37
Ali bilo je i svetlih momenata. Moj povremeni drugar iz kraja, Džin, godinu dana stariji od mene, imao je ortaka, Harija Džibsona, koji je boksovao jedan profesionalni meč (i izgubio). Bio sam preko kod Džina jedno popodne, kad se pojavio Hari Džibson s dva para bokserskih rukavica. Džin i ja smo pušili s Džinovim starijim burazerima, Lerijem i Denom.
Hari Džibson je počeo da se puvaka. „Oće neko da me testira?“ pitao je. Svi su ćutali. Džinov naj- stariji brat, Leri, imao je oko 22 godine. Bio je najveći među nama a nekako stidljiv i pomalo zao- stao. Imao je ogromnu glavu, bio zdepast i nabijen, ali sve ga je plašilo. Zato svi pogledasmo u De- na, kao sledećeg po starosti, kad je Leri rekao: „Ne, ne, neću da se tučem.“ Den je bio muzički genije, malo mu je falilo da osvoji stipendiju u školi, ali ostao je kratak. I tako, pošto je Leri eskivirao Hari- jev izazov, Den je navukao rukavice.
Hari Džibson je bio neki brzojebi maher. Čak je i sunce sevalo s njegovih rukavica na poseban na- čin. Imao je šmekerske pokrete, kretao se gipko i uhodano. Plesao je i kresao oko Dena. Den je nabu- džio rukavice ispred lica i čekao. Džibsonov prvi udarac probio je kroz njih. Puklo je kao iz puške. Iza žice u dvorištu dve kokoške poskočiše od praska.
Den se svalio na leđa. Ležao je na travi, raširenih ruku kao neki jeftini Isus.
Leri je samo blenuo u njega i rekao: „Idem ja u kuću.“ Zbrzao je ka vratima otvorio ih i nestao.
Prišli smo Denu. Džibson je stajao iznad njega i cerio se malo. Džin se sagnuo i podigao Denovu glavu. „Dene? Jesi čitav?“
Den je protresao glavom, malo se pridigao i seo.
„Bog te mazo, ovaj je opasan po život. Skidaj mi te rukavice!“
Džin je odrešio jednu rukavicu a ja onu drugu. Den je ustao i odvukao se ka ulazu u kuću kao neki deda. „Idem da legnem…“ Nestao je.
Hari Džibson je pokupio rukavice i pogledao Džina. „Džine, oćemo li?“ Džin je pljunuo na travu. „Šta oćeš, jebo te? Da nokautiraš celu familiju?“
„Znam da si najbolji bokser, Džine, ali budi bez brige, štedeću te.“
Džin je klimnuo glavom pa sam mu vezao rukavice. Bio sam glavni čovek za rukavice.
Stali su u gard. Džibson je kružio oko Džina spremajući se za udarac. Kružio je nadesno, zatim na- levo. Gibao se i muvao pesnicama. Onda je iskoračio i smestio Džinu jaki levi direkt. Pravo među oči. Džin je ustuknuo a Džibson navalio. Kad je doterao Džina do kokošinjca, ukopao ga lakim pote- zom levice u čelo a onda ga teško koknuo desnom u slepoočnicu. Džin je skliznuo duž žice, sve dok nije lupio u dvorišnu ogradu, zatim kliznuo duž ograde štiteći lice. Nije ni pokušao da uzvrati udarce. Den se pojavio iz kuće s parčetom leda u krpi. Seo je na stepenice držeći krpu na čelu. Džin se po- vlačio uz ogradu. Hari ga je stisnuo u klopku između ograde i garaže. Sunuo je levicu u Džinov sto- mak i, kad se Džin zgrčio, ispravio ga desnim aperkatom. To mi se nije dopalo.
Džibson nije štedeo Džina kako je obećao. Uzbudio sam se.
„Vrati tom pederu, Džine! Udri pizdu! Sjebi ga!“
Džibson je spustio rukavice, pogledao u mene i prišao mi.
„Šta si to rekao, pacove?“
„Bodrim mog čoveka“, rekoh.
Den je već skidao Džinu rukavice. „Čini mi se da sam čuo nešto kao ‘pizda’, a?“
„Rekao si da ćeš da ga štediš. A nisi. Bombardovao si ga na svakom koraku.“
„Ja sam znači lažov, a?“
„Samo kažem da ne držiš reč.“
„Dođite i stavite rukavice ovom dripcu!“
Džin i Den su prišli i počeli da mi vezuju rukavice.
„Poštedi ga malo, Henk“, reče mi Džin. „Uzmi mu u obzir da se već zamorio tabajući nas dvojicu.“
Džin i ja smo se makljali golim pesnicama jednog znamenitog dana od devet ujutru do šest uveče. Džin se prilično dobro pokazao. Ja imam male šake, a kad imaš male šake, treba da krešeš kao sivo- nja ili da si neki pravi bokser. Imao sam minimum od obe varijante. Sledećeg dana cela mi je prednja strana tela bila modra od uboja, dobio sam dve debele usne kao crnac i izgubio par prednjih zuba. Sada sam morao da se bijem s tipom koji je malopre zgazio tipa koji je zgazio mene.
Džibson je kružio nalevo, pa nadesno, onda u mene. Nisam ni video taj levi direkt. Ne znam gde me darnuo, ali znam da sam pao. Nije bolelo, ali pao sam. Digao sam se. Ako levica to može, šta će tek desnica da napravi? Morao sam da smislim nešto.
Hari Džibson je nastavio da kruži nalevo, moje levo. Umesto da vučem nadesno kako je očekivao, ušao sam mu sleva. Iznenadio sam ga. Kad smo se suočili, zavitlao sam divlje levicom i pošteno ga razvalio po glavi. Sladak osećaj. Ako možeš da kresneš tipa jednom, možeš i dvaput.
Onda smo se našli licem u lice. Smestio mi novi direkt, ali kad me lupio, brže-bolje sam sagnuo glavu nadole i u stranu. Njegova je desnica fijuknula iznad mene, jalovo. Uleteo sam u njega, u klinč, zečjim udarcima. Razdvojili smo se i ja se osetih kao profesionalac.
„Imaš ga u šakama, Henk!“ drao se Džin.
„Oladi ga, Henk!“ drao se Den.
Napao sam Džibsona i otvorio se desnom. Promašio sam i njegov mi levi kroše sevnu preko zuba. Iskočiše mi zeleni i žuti i crveni svetlaci na oči, a on me krnu u stomak. Bilo je kao da me probio do kičme. Uleteo sam u klinč. Ali nije me bilo strah, za promenu. i to je baš prijalo.
„Ubiću te, pederu!“ rekoh.
Onda više nije bilo boksa, samo glava uz glavu. Njegovi su udarca bili brzi i teški. Bio je preci- zniji, imao više snage, ali ipak sam i ja njega šinuo par puta i to mi se baš dopalo. Što me više uda- rao, manje sam osećao. Otkačio sam se, uživao u akciji. Onda se stvoriše Džin i Den. Razdvojili su nas.
„Šta je sad?“ upitah. „Ne smetaj mi! Sjebaću ga!“
„Ne kenjaj, Henk“, reče Džin. „Pogledaj se.“
Pogledao sam se. Prednji deo majice bio je taman od krvi i izbile mi fleke od gnoja. Nekoliko či- reva je puklo pod udarcima. Toga nije bilo u mojoj borbi s Džinom.
„Nema veze“, rekoh. „To je slučajno. Nije me povredio. Dajte mi šansu da ga ojadim.“
„Ne, Henk, dobićeš infekciju ili nešto“, reče Džin.
„Dobro, jebi ga“, rekoh, „otkači mi te rukavice!“
Džin ih je drešio. Kad ih je skinuo, primetio sam da mi se šake tresu kao lude, a i ruke, malo slabi- je. Gurnuo sam ih u džepove. Den je skinuo Hariju rukavice.
Hari me pogleda. „Nisi loš, dečko…“
„Hvala. Aj’ vidimo se…“
Okrenuo sam se i izašao iz dvorišta. Izvadio sam usput ruke iz džepova. Zastao sam na ulici, izvu- kao cigaretu i nabio je u usta. Kad sam pokušao da kresnem šibicu, ruke su mi toliko drhtale da nisam mogao. Mahnuo sam im, krajnje nonšalantno, i udaljio se.
Kad sam stigao kući, pogledao sam se u ogledalu. Surova slika. Napredovao sam.
Skinuo sam majicu i šutnuo je pod krevet. Moraću nekako da uklonim onu krv. Nisam imao mnogo majica i moji bi smesta provalili da fali jedna. Ali ovo je ipak bio uspešan dan za mene, a takvi su bili veoma retki.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:21 pm




38
Ejb Martenson je bio dovoljno neprijatan što se motao oko mene, ali bio je samo budala. Budali možeš da oprostiš, jer srlja samo u jednom pravcu i ne folira nikoga. Foliranti su oni od kojih ti je muka. Džimi Hečer je imao ravnu crnu kosu, kožu bez bubuljica, nije bio tako velik kao ja, ali se dr- žao uspravno, obučen bolje od mnogih među nama, i imao neku šemu da se sliže sa svakim s kim je želeo da se sliže. Majka mu je bila kelnerica a otac mu se ubio. Džimi je imao lep osmeh, savršene zube i sviđao se devojkama, iako nije imao onu lovu koju su imali drugi tipovi u školi. Uvek sam ga viđao kako priča s nekim ribicama. Nisam znao šta im govori. Nisam znao šta bilo koji frajer govori bilo kojoj od njih. Devojke su bile apsolutno izvan mog domena, pa sam se pravio da ne postoje.
Ali Hečer je bio nešto drugo. Znao sam da nije pečurka, mada se stalno vrteo oko mene.
„Šta mi se guziš, Džimi? Nisi moj tip.“
„Ajde, nemoj tako, Henk, drugovi smo.“
„Je l’?“
„Aha.“
Jednom je čak ustao na času engleskog i pročitao sastav s naslovom „Vrednost prijateljstva“ i, za vreme čitanja, stalno bacao poglede na mene. Glup neki sastav, mlak i šablonski, ali razred ga na kra- ju dočekao aplauzom, i ja pomislih: eto, to je ono što ljudi misle o tome, i šta ćeš sad? Sastavio sam odgovor na to, s naslovom „Vrednost nemanja nikakvog prijateljstva“. Nastavnica mi nije dozvolila da ga pročitam razredu. Dala mi dvojku.
Džimi, Ćela i ja vraćali smo se zajedno iz škole svaki dan. (Ejb Mortenson je živeo u drugom kra- ju, što nas je spasavalo vraćanja s njim). Jednog dana smo tako išli i Džimi reče: „Ej, ajmo kod moje ribe. Oću da je upoznate.“
„Ma zajebi“, rekoh.
„Ne, ne“, reče Džimi, „ona je fina riba. Oću da je upoznate. Jebo sam je prstom.“
Video sam već njegovu devojku, Anu Veterton, bila je baš lepa, duge smeđe kose i krupnih tamnih očiju, smerna i dobro građena. Nikada nisam pričao s njom, ali znao sam da je Džimijeva devojka. Oni picani iz škole pokušavali su da je smuvaju, ali ona ih ignorisala. Bila je stvarno prva liga.
„Imam ključ od njene gajbe“, reče Džimi. „Sačekaćemo je tamo. Još je na časovima.“
„Drugi put“, rekoh.
„E jesi neki, Henk“, reče Ćela. „Ionako ćeš samo da odeš kući i da ga drkaš.“
„Ima i to ponekad svojih prednosti“, rekoh.
Džimi je otključao ulazna vrata pa smo ušli. Lepa i čista kućica. Mali crno-beli buldog jurnu ka Džimiju, mrdajući patrljkom od repa.
„Ovo je Kosko“, reče Džimi. „Kosko je lud za mnom. Vidi ovo!“ Pljunuo je na dlan, apio Koska za penis i počeo da ga šilji.
„Ej, šta radiš, jebo te?“ reče Ćela.
„Koska drže vezanog u dvorištu. Nikad nije prcao nešto. Treba i on da se iživi malo!“ Iživljavao ga dalje.
Koskov penis je postao odvratno crven, dugačko besmisleno kapavo crevce. Kosko poče da cvili i skiči. Džimi pogleda u nas, drkajući. „E, znate koja je naša pesma? Mislim, Anina i moja? Ona: ‘Kad nad snene zidove dubaka rumen pada’.“
Onda je Kosko svršio, štrcao je spermu. Džimi se uspravio i cipelom utrljao taj svrš u tepih.
„Karaću Anu za koji dan. Blizu sam. Kaže da me voli. Volim i ja nju, obožavam njenu pizdu.“
„Pederu“, rekoh, „muka mi je od tebe.“
„Znam da ne misliš tako, Henk“, reče on.
Džimi je ušao u kujnu. „Nema lošu familiju. Živi s ćaletom, kevom i burazerom. Burazer zna da ću da je guzim. U pravu je. Ali ne može ništa u vezi s tim jer bih ga polomio kao pičku. On je nula. E, gledaj sad ovo!“
Otvorio je frižider i izvadio flašu mleka. Moji su imali samo priručni zamrzivač. Vetertonovi su očigledno bili dobro stojeća porodica. Džimi je izvadio karu, skinuo kartonsku kapicu s flaše i gur- nuo karu u grlić.
„Samo malo, vidiš. Neće ni znati da su mi pili pišaćku…“
Izvukao je karu iz mleka, vratio kapicu, promućkao, onda stavio flašu u frižider.
„A sad“, reče, „evo ga neki žele. Spremaju se da papaju žele za dezert. Ne znaju da će da papaju i…“ Izvadio je činiju sa želeom i držao je, a onda smo čuli ključ u ulaznim vratima i nekog da ulazi. Džimi je hitro vratio žele i zatvorio frižider.
Onda je u kuhinju ušla Ana.
„Ana“, reče Džimi, „da te upoznam s mojim dobrim ortacima, ovo su Henk i Ćela. „
„Zdravo!“
„Zdravo!“
„Zdravo!“
„Ovaj je Ćela. Onaj drugi je Henk.“
„Zdravo.“
„Zdravo.“
„Zdravo.“
„Viđala sam vas već oko škole.“
„O da“, rekoh, „tu smo. Videli smo i mi tebe.“
„Aha“, reče Ćela.
Džimi pogleda u Anu. „Kako si, maco?“
„Fino, Džimi, mislila sam na tebe.“
Prišla mu je pa su se zagrlili, onda su se ljubili. Stajali su baš ispred nas i ljubili se. Džimi je bio
okrenut nama. Videli smo njegovo desno oko. Namignulo je.
„Dobro“, rekoh, „moramo da idemo.“
„Aha“, reče Ćela.
Izašli smo iz kujne, kroz dnevnu sobu i napolje. Išli smo ulicom ka Ćelinoj kući.
„Taj ju je baš sludeo“, reče Ćela.
„Aha“, rekoh.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:26 pm




39
Jedne nedelje Džimi me nagovarao da pođem na plažu s njim. Hteo je da pliva. Ja nisam hteo da me vide u gaćama, jer su mi leđa bila sva u čirevima i ožiljcima. Ako se to izuzme, bio sam dobro građen. Ali niko nije to gledao. Imao sam jak torzo i moćne noge, ali svako bi video samo leđa.
Nije bilo šta drugo da se radi, nisam imao ni kinte, a mangupi nisu igrali ragbi po ulici nedeljom. Na kraju krajeva, plaža svakom pripada. Imao sam i ja prava na nju. Moji čirevi i ožiljci nisu bili za- konom zabranjeni.
I tako smo seli na bicikle i zapalili na plažu. Donde je bilo 25 kilometara. Nije me brinulo. Imao sam noge.
Šišao sam s Džimijem čitavim putem do Kalver Sitija. Onda sam postepeno pedalao sve brže. Džimi se lomio trudeća se da ne zaostane. Primetio sam kako gubi dah. Izvukao sam cigaretu, zapalio je, i pružio paklo ka njemu. „Oćeš pljugu, Džime?“
„Ne… hvala…“
„Ovo je bolje od gađanja vazdušarom“, rekoh. „Morali bi češće da idemo na plažu.“ Pedalao sam još brže. Imao sam dosta snage u rezervi.
„Prava stvar“, rekoh. „Zajebalo i onaniju!“
„Ej, uspori malo!“
Osvrnuo sam se. „Nema ništa bolje od pravog druga koji te prati na biciklu. Ajde, drugarčino!“ Onda sam dao sve od sebe i otisnuo se. Vetar mi je duvao u lice. Divota.
„Ej, stani! STANI, JEBO TE!“ dernjao se Džimi.
Počeo sam da se smejem i stvamo otkačio pedale. Ubrzo je Džim bio pola bloka iza mene, čitav blok, dva bloka. Niko nije znao koja sam ja sila, niko nije znao zašta sam sve sposoban. Bio sam ču- do. Sunce je bojilo u žuto sve oko mene i ja sam sekao kroz to, ludački nož na točkovima. Moj otac je prosio po ulicama Indije, ali mene su volele sve žene sveta…
Vozio sam punom brzinom kad sam naleteo na semafor. Prošišao sam kroz kolonu zaustavljenih ko- la. Sad su čak i automobili ostali pozadi. Ali ne za dugo. Uskoro je pored mene vozio jedan otvoreni zeleni dvosed.
„Ej, malac!“
„A?“ pogledao sam. Neki razbacan tip s dlakavim tetoviranim rukama.
„Gde si se koj’ kurac zaleteo?“ upita me.
Hteo je da se pokaže pred ribom pored sebe. Prava šmekerka, njena duga plava kosa lepršala je na vetru.
„Sisaj, burazeru!“ rekoh.
„Šta?
„Kažem: sisaj!“
Pokazao sam mu kurac prstom. Vozio je i dalje pored mene.
„Oćeš da ojadiš tog klinca, Nik?“ čuo sam ribu kako pita.
Vozio je i dalje pored mene.
„Ej, dečko“, reče on, „nisam dobro čuo šta si rekao. Ponovi ako ti nije teško.“
„Ajde, ponovi“, reče šmekerka, njena duga plava kosa lepršala je na vetru. To me dotuklo. Ona me dotukla.
Pogledao sam ga. „U redu, oćeš frku? Parkiraj. Ja sam frka.“
Zaleteo se jedno pola bloka ispred mene, parkirao i naglo otvorio vrata. Kako je izašao, tako sam sunuo pored njega i skoro uleteo u neki ševrolet. Dok sam skretao u bočnu ulicu, čuo sam tog bivola kako se smeje.
Čim je nestao, otpedalao sam natrag na Vašington bulevar, vozio dva-tri bloka, sišao s bicikla i seo na klupu kod autobuske stanice da sačekam Džima. Mogao sam da ga vidim kako se približava. Kad se zaustavio, pravio sam se da spavam.
„Ajde, Henk, ne zajebavaj!“
„O, zdravo Džime. Otkud ti?“
Smuvao sam nekako Džima da izabere mesto na plaži gde nije bilo mnogo ljudi. Normalno sam se osećao dok sam u majici, ali kad se skinem, bio sam izložen pogledima. Mrzeo sam ostale kupače zbog njihovih nedirnutih tela. Mrzeo sam sve te somine što se sunčaju ili kupaju ili jedu ili spavaju ili pričaju ili bacaju lopte za plažu. Mrzeo sam njihove guzice i lica i laktove i kosu i oči i pupkove i ku- paće kostime.
Prućio sam se na pesak misleći: što nisam opalio onu debelu mešinu? Koja mi je pa on fora? Džim se ispružio pored mene.
„Jebeš ga“, reče, „ajmo da plivamo.“
„Ne još“, rekoh.
Voda je bila puna ljudi. Čime plaža osvaja ljude? Zašto ljudi vole plažu? Zar im ništa bolje ne pa- da na pamet? Koje su to stoke pilećeg mozga.
„Zamisli samo“, reče Džim, „žene idu u vodu i pišaju u nju.“
„Aha, i ti je onda gutaš.“
Nikada neće biti načina za mene da živim u skladu s ljudima. Možda ću u kaluđere. Praviću se da verujem u Boga i živeću u samostanu, sviraću orgulje i svaki dan se opijati vinom. Neće biti nikog da me jebava. Moći ću da se povučem u ćeliju i meditiram mesecima. Ne bih morao nikoga da gledam, trebalo bi samo da mi doturaju vino. Nevolja je što su one crne mantije od čiste vune. Gore od uni- forme za obuku. Ne bih mogao da ih nosim. Moraću da smislim nešto drugo.
„Jo-joj“, reče Džim.
„Šta je bilo?“
„Eno gledaju nas neke pice.“
„Pa šta?“
„Šuškaju nešto i klibere se. Možda će dođu ovamo.“
„Je l’?“
„Aha. Upozoriću te ako krenu. Onda se obrni na leđa.“ Na grudima sam imao samo nekoliko ožiljaka i bubulja.
„E, zapamti“, reče Džim, „kad ti dam znak, obrni se na leđa.“
„Čuo sam te.“
Ležao sam s glavom u rukama. Znao sam da Džim gleda devojke i smejki se. Umeo je s njima.
„Obične pičke“, reče on, „žive glupače.“
Što sam došao ovamo? pomislih. Zašto moram uvek da biram između nečeg lošeg i nečeg još go- reg?
„Jo-joj, Henk, evo ih dolaze!“
Pogledao sam. Bilo ih je pet. Obrnuo sam se na leđa. Prišle su smejuckajući se i stale. Jedna reče:
„Ej, pa ovo su neki zgodniji frajeri!“
„Je l’ vi devojke živite negde u blizini?“ upita Džim.
„Nego šta“, reče jedna, „gnezdimo se s galebovima!“ Počele su da se kikoću.
„Majku mu“, reče Džim, „mi smo orlovi. Nisam siguran da l’ ćemo znati šta da radimo s pet gale-
bica.“
„Kako to ptice uopšte rade?“ upita jedna.
„Ubio me bog ako znam“, reče Džim. „Možda ćemo mi da provalimo.“
„Što ne dođete malo kod nas na ćebe?“ upita jedna.
„Važi“, reče Džim.
Tri devojke su govorile. Ostale dve su samo stajale povlačeći svoje kostime preko onog što nisu želele da se vidi.
„Mene otpišite“, rekoh.
„Šta je tvom drugu?“ upita jedna od devojaka koja je skrivala dupence.
„Čudan je“, reče Džim. ‘
„Šta mu je?“ upita peta devojka.
„Samo je čudan“, reče Džim.
Ustao je i udaljio se s njima. Zatvorio sam oči i slušao talase. Na hiljade riba tamo, koje jedu jed- na drugu. Nebrojeno usta i šupaka koji žvaću i kenjaju. čitava zemlja nije ništa drugo, samo bezbroj usta i šupaka koji žvaću i kenjaju, i jebu.
Prevrnuo sam se i posmatrao Džima s pet devojaka. Stajao je pred njima napumpan, sevajući mu- da. Nije imao moj bačvast grudni koš ni moje snažne noge. Bio je vitak i skladan, s tom crnom kosom i malim poganim ustima savršenih zuba, s malim okruglim ušima i dugačkim vratom. Ja nisam imao vrat. Nije bio neki, u svakom slučaju. Činilo se da mi glava čuči na ramenima. Ali bio sam jak, i zao. Nedovoljno za damice, one vole picane. Ipak, da nije tih ožiljaka i čireva, sad bih bio tamo da im po- kažem neke stvari. Sevnuo bih muda za njih, unoseći pažnju u njihovu mrtvu praznoglavu svest. Ja, s mojim životom od 50 centi nedeljno.
Onda sam video devojke kako naglo ustaju i polaze za Džimom u vodu. Čuo sam kako se kikoću i ciče kao maloumne… šta? Ne, bile su divne. Nisu bile kao odrasli i roditelji. Smejale su se. Stvari su bile smešne. Nisu se bojale života. A život nije imao smisla, u suštini. D. H. Lorens je to znao. Čove- ku treba ljubav, ali ne onakva kakvu ljudi vode i na kakvu su oduvek navikli. Stari D. H. je znao po- nešto. Njegov ortak Haksli bio je samo intelektualni vrtiguz, ali jedan od jačih. Bolji od Dž. B. Šoa s tom teškom kobilicom svesti koja konstantno struže po dnu, onim ukočenim dosetkama koje su samo postavljeni zadaci, breme koje treba da ga spreči da išta istinski oseti, i svojim briljantnim govorom koji je u suštini teška gnjavaža, rijući po svesti i osećanjima. Ipak, dobro je bilo pročitati sve njih. Pomagalo je da shvatiš kako reči i misli mogu da budu fascinantne, iako u stvari besmislene.
Džim je prskao devojke vodom. Bio je bog mora i one su ga volele. Bio je mogućnost i obećanje. Bio je veliki. Znao je kako se to radi. Ja sam pročitao mnoge knjige, ali on je čitao knjigu koju ja ni- kad nisam imao u rukama. Bio je umetnik sa svojim kupaćim gaćicama i jajcima i opakim malim po- gledom i okruglim ušima. Bio je savršen. Nisam mogao da se merim s njim kao što nisam mogao da se merim s onom volinom u zelenom dvosedu, pored plavuše čija kosa leprša na vetru. Obojica su dobili ono što im i pripada. Ja sam bio samo govno od 50 centi koje pluta u zelenom okeanu života.
Posmatrao sam ih kako izlaze iz vode, blistavi, glatke kože, mladi, neporaženi. Želeo sam da me žele. Ali nipošto iz sažaljenja. Ipak, uprkos svojim glatkim nedirnutim telima i mislima, falilo im je nešto, jer su u osnovi bili neiskušani. Kad nesreća najzad stupi u njihove živote, doći će možda suvi- še kasno ili suviše teško. Ja sam bio spreman. Možda.
Posmatrao sam Džima kako se briše jednim od njihovih peškira. Dok sam gledao tamo, približilo mi se nečije dete, klinja od jedno četiri godine. Skupio je punu šaku peska i bacio mi ga u lice. Onda je samo stajao i blistao od sreće, pobedonosno napućivši glupava mala usta ubrljana peskom. Drčno dražesno govance. Pozvao sam ga prstom da dođe bliže: dođi, dođi. Ostao je da stoji.
„Dođi dečko“, rekoh, „dođi kod čike. Čika ima veliku slatku lizu za tebe.“
Prcko je belo gledao, okrenuo se i otrčao. Imao je bleskasto dupe. Dva mala kruškolika guza, goto- vo iščašena. Lepo, ode još jedan dušmanin.
Onda je Džim, otrov za žene, opet bio tu. Stajao je iznad mene. I on je blistao od sreće.
„Otišle su“, reče.
Pogledao sam u pravcu onih pet devojaka i nesumnjivo se uverio da su otišle.
„Gde su otišle?“ upitah.
„Koga je briga? Uzeo sam broj telefona one dve najbolje.“
„Zašta najbolje?“
„Za karanje, somino!“ Uspravio sam se.
„Da te oladim malo, a somino?“
Faca mu je zgodno izgledala na morskom vetru. Već sam mogao da ga vidim oborenog, kako se ko- prca u pesku mlatarajući svojim belim tabanima.
Ustuknuo je.
„Olabavi, Henk. Evo, uzmi njihove brojeve!“
„Zadrži svoje brojeve. Ja nemam tvoje izdrkane uši!“
„Dobro, dobro, pa ortaci smo, a?“
Krenuli smo niz plažu da pokupimo bicikle koje smo ostavili iza barake za čamce. I dok smo tako hodali peskom, obojica smo znali čiji je to bio dan, i ništa se ne bi izmenilo kad bi čovek šutnuo ne- koga u dupe, mada bi možda pomoglo, ali nedovoljno. Čitavim putem kući, okrećući pedale, nisam ni pokušao da mu pokažem kao ono u dolasku. Trebalo mi je nešto više. Možda mi je trebala ona plavu- ša iz zelenog dvoseda sa svojom dugom kosom koja leprša na vetru.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:27 pm






40
ORK (obuka rezervnog kadra) bila je za izrode. Kao što rekoh, moglo je da se bira, ili to ili fizič- ko. Da nije bilo čireva po leđima, izabrao bih fizičko. Nešto nije bilo u redu sa svakim ko se oprede- lio za ORK. To su bili sve sami antisportisti ili tipovi koje su roditelji naterali u ORK iz nekog patri- otizma. Roditelji bogatih učenika forsirali su patriotizam, jer su mogli više da izgube ako propadne država. Siromašni su bili mnogo manji patrioti, ali su se često dičili patriotizmom zato što se to oče- kivalo od njih ili zbog vaspitanja u tom duhu. Podsvesno, znali su da ne bi bilo ništa bolje ili gore za njih kad bi Rusi ili Nemci ili Kinezi ili Japanci vladali zemljom, pogotovo ako su još i tamnoputi. Stanje bi im se možda i popravilo. Sve u svemu, pošto su mnogi roditelji učenika Celzija bili bogati, imali smo najveći rezervni kadar za obuku u gradu.
I tako smo marširali naokolo pod suncem i učili da kopamo rovove, lečimo zmijske ujede, neguje- mo ranjenike, postavljamo šatore, bajonetišemo neprijatelja; učili smo o ručnim granatama, prodira- nju, razvijanju trupa, manevrima, povlačenju, napadanju, mentalnoj i fizičkoj disciplini; išli smo na gađanje: beng, beng, i dobili svoje medalje dobrog strelca. Imali smo prave terenske manevre, išli smo u šumu i bajagi ratovali. Puzili smo potrbuške jedni ka drugima s puškom u ruci, mrtvi ozbiljni. Čak sam i ja bio ozbiljan. Bilo je nečega u tome što je činilo da krv brže struji kroz vene. Jeste da je bilo idiotski, i svi smo znali da je idiotski, mnogi među nama, ali nešto bi nam škljocnulo u mozgovi- ma i mi smo se stvamo iživljavali u sve to. Imali smo jednog fosilnog vojnog penzionera, pukovnika Saseksa. Bio je već izlapeo i balavio je, pljuvačka mu je curila iz usta, a sitne bele kapi ostajale po bradi i oko nje. Nikada nije progovorio. Samo se muvao naokolo u svojoj uniformi načičkanoj orde- njem i izvlačio platu od škole. Za vreme lažnih manevara nosio je tablicu i pazio na rezultat. Stajao je na visokom brdu i beležio poene – a možda i nije? Nikad nam nije rekao ko je pobednik. Svaka je strana slavila pobedu. To je rađalo sranja.
Poručnik Bičkroft je bio ubedljivo prvi. Otac mu je imao pekaru i servis za snabdevanje hotela, ta- ko nešto. U svakom slučaju, bio je prvi. Uvek je držao jedan isti govor pre manevra.
„Utuvite, morate mrzeti neprijatelje! Oni idu da siluju vaše majke i sestre! Želite li da ti monstrumi siluju vaše majke i sestre?“
Poručnik Bičkroft nije imao brade, lice mu je odjednom padalo unazad i tamo gde treba da bude vilična kost bilo je samo dugmence. Nismo bili sigumi da li je to neka deformacija, šta li. Ali oči su mu bile veličanstvene u svom gnevu, krupni plavi ognjeni simboli rata i pobede.
„Vitlinger!“
„Ovde!“
„Želiš li da ti oni momci siluju majku?“
„Moja majka je umrla, ser.“
„A… izvini… Drejk!“
„Ovde!“
„Želiš li da ti oni momci siluju majku?“
„Ne, ser!“
„Dobro, utuvite sad, ovo je rat! Prihvatićemo milost, ali mi nemamo milosti ni za koga. Mrzite ne- prijatelja! Ubijte ga! Mrtav čovek ne može vas poraziti. Poraz je bolest!
Pobeda piše istoriju! SJEBITE SAD ONE PEDERE, MAJKE IM GA NABIJEMI“
Razvili smo liniju, izbacili izvidnicu napred i počeli da puzimo kroz guštaru. Mogao sam da vidim pukovnika Saseksa na njegovom brdu, s tablicom u ruci. Plavi protiv Zelenih. Svaki je od nas nosio obojenu krpicu oko desne miške. Mi smo bili Plavi. Puzanje kroz grmlje bilo je teška jebada. Bilo je vrelo. Vukli smo se kroz prašinu, bube, trnje i stenčuge. Nisam znao gde se nalazim. Vođa naše čete, Kozak, ispario je negde. Nije bilo komunikacije. Bili smo izjebani. Naše će majke biti silovane. Gmizao sam napred, sav izgreban, osećajući se izgubljeno i unezvereno, a pre svega kao budala. Sva ova prostrana zemlja i prazno nebo, bregovi, potoci, hektari i hektari. Ko je bio vlasnik svega? Vero- vatno tata nekog od onih picana iz, škole. Nikoga mi nećemo zarobiti. Čitav je prostor bio iznajmljen školi. ZABRANJENO PUŠENJE. Gmizao sam dalje. Nismo imali avionsku zaštitu, nismo imali ten- kove, ništa. Bili smo samo gomila pedera na izdrkanom manevru, bez hrane, bez žena, bez razloga. Digao sam se i seo uz jedno drvo, spustio pušku i čekao.
Svako je bio izgubljen u šumi i bilo je svejedno. Skinuo sam krpu sa miške i čekao na hitnu pomoć Crvenog krsta, na bilo šta. Rat je možda pakao, ah su međupauze ubibože dosadne.
Onda je žbunje počelo da se krši 1 iskočio je neki tip s puškom. Nosio je traku Zelenih. Onaj što siluje majke. Uperio je pušku u mene. Nisam imao traku, bila je u travi. Želeo je zarobljenika. Znao sam ga. Zvao se Hari Mišins. Tata mu je imao neku drvnu kompaniju. Sedeo sam naslonjen na stablo.
„Plavi ili Zeleni?“ prodrao se.
„Ja sam Mata Hari.“
„Špijun! Moj si!“
„Nemoj da kakiš, Hari. Ovo je igra za dečicu. Ne masiraj me i ne drami.“
Žbunje se ponovo rastvorilo i pojavio se poručnik Bičkroft. Mišins i Bičkroft su zinuli jedan u drugog.
„Zarobljen si!“ dreknu Bičkroft na Mišinsa.
„Zarobljen si!“ dreknu Mišins na Bičkrofta.
Obojica su bili vrlo nervozni i besni, osećao sam to. Bičkroft je isukao sablju. „Predaj se da te ne izbušim!“
Mišins je ščepao svoju pušku za cev. „Samo priđi, odvaliću ti glavudžu!“
Onda je žbunje počelo da se krši na sve strane. Dreka je privukla i Plave i Zelene. Sedeo sam uz drvo dok su oni pravili sranja. Digla se prašina, nastao krkljanac, a s vremena na vreme čuo se opaki udar kundaka o lobanju. „Jao, Isuse! Jao, majko!“ Neka su tela ostala da leže. I neke puške. Tuklo se pesnicama i hvatale kragne. Video sam dva soma s trakama Zelenih kako guše jedan drugog u smrto- nosnom zahvatu. Onda se pojavio pukovnik Saseks. Divlje je dunuo u pištaljku. Pljuvačka je prsnula na sve strane. Onda je poleteo i počeo da deveta trupe svojim štapom. Alal vera. Šibao je kao bičem i sekao kao žiletom.
„Joj, ne, NE! PREDAJEM SE!“
„Ne, dosta! Milost!“
„Jao glava!“
Trupe su se razdvojile i svi stali blenući jedni u druge. Pukovnik Saseks je pokupio svoju tablicu sa zemlje. Uniforma mu je i dalje bila bez ijednog nabora. Ordeni su ostali svaki na svom mestu. Be- retka je stajala pod korektnim uglom. Lako je bacio svoj štap uvis, uhvatio ga i udaljio se. Krenuli smo za njim.
Popeli smo se u stare vojne kamione s iskidanim ceradama u kojima su nas dovezli. Mašine su po- čele da drndaju. Sedeli smo jedni naspram drugih na dugačkim drvenim klupama. U dolasku smo išli svi Plavi u jednom kamionu, a Zeleni u drugom. Sada smo bili pomešani vozeći se zajedno, većina je buljila u svoje izguljene prašnjave cokule, poskakujući tamo-vamo, levo-desno, gore-dole, pri dodiru točkova o džombe izlokanog puta. Bili smo umorni, poraženi i deprimirani. Rat je bio završen.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:28 pm





41
ORK me držala daleko od sporta, dok su drugi pikali svaki dan. Formirali su školske ekipe, osvo- jili svoje brojeve i dobili devojke. Ja sam moje dane uglavnom provodio marširajući pod suncem. Sve što si uopšte gledao bile su uši nekog tipa ispred tebe ili njegova guzica. Brzo sam izgubio iluzije o vojničkom životu. Ostali su glancali svoje cokule do besvesti i činilo se da im prijaju svi ti mane- vri. Ja nisam video nikakvog smisla u tome. Samo su se dresirali za onaj dan kad će im biti razneta jaja. Na drugoj strani, nisam mogao da zamislim sebe kako čučim u ragbi šlemu, sa štitnicima na ra- menima, picnut u plavo-beli dres, pokušavajući da blokiram neku opaku strvinu s drugog kraja grada, da razvalim neku robiju što bazdi na luk, tako da bi sin lokalnog advokata mogao da zbriše s loptom pet-šest metara ukoso. Problem je bio u tome što si stalno morao da biraš između nekih sranja i, bez obzira šta odabrao, srezali bi još deo tebe, sve dok ništa više ne bi ostalo. Sa 25 godina većina ljudi je već zbrisana kao ličnost. Čitava izdrkana nacija jajara koje voze automobile, žderu, prave bebe, rade sve na najgori mogući način, kao kad glasaju za predsedničkog kandidata koji ih najviše podseća na njih.
Nisam imao motiva. Ništa me nije interesovalo. Pojma nisam imao kako da umaknem od svega. Drugi su bar imali neke sklonosti za život. Činilo se da shvataju nešto što ja ne shvatam. Možda je meni falilo nešto. Sasvim moguće. Često sam se osećao inferiorno. Želeo sam samo da se sklonim od njih. Ali nije bilo gde. Samoubistvo? Isuse Hriste, samo nova masaža. Došlo mi je da zaspim na pet godina, ali ne bi me pustili.
I tako sam bio tu, u višoj školi Čelzi, i dalje u ORK, i dalje vucarajući moje čireve. To bi me uvek podsetilo koliko sam izjeban.
Došao je i svečani dan. Po jedan čovek iz svake čete koji je pobedio u sprovođenju Vojnog priruč- nika u život stupao je ispred svojih u dugačak stroj gde je trebalo da se održi finalno takmičenje. De- silo se da sam nekako pobedio u mojoj četi. Nije mi išlo u glavu kako. Nisam se posebno gurao.
Bila je subota. Mnoge majke i očevi sedeli su na tribinama. Neko je dunuo u trubu. Sablja je sev- nula. Odjeknule su komande. O desno rame! O levo rame! Puške su tukle o ramena, kundaci lupali o tle, puščane cevi nanovo treskale o ramena. Devojčice su sedele na tribinama u svojim plavim i zele- nim i žutim i narandžastim i belim i ružičastim haljinama. Bilo je vruće, dosadno, suludo.
„Kinaski, boriš se za čast svoje čete!“
„Razumem, naredniče Monti!“
Sve te klinke na tribinama, svaka je čekala na svoju ljubav, na svog pobednika, svog telesnog eg- zekutora. Bilo je žalosno. Kao jato golubova, uplašeno od papira koji nosi vetar, što šumno lepeće krilima u begu. Čeznuo sam da se opijem pivom, da budem bilo gde, samo ne tu.
Čim bi neko pogrešio, ispadao je iz stroja. Ubrzo je ostalo šestoro, onda petoro, onda troje. Još sam bio tu. Nisam imao nikakvu želju da pobedim. Znao sam da nisam taj. Ispadam uskoro. Želeo sam da ispadnem. Bio sam zamoren i sit svega. I sav u čirevima.
Patka me bolela za to što oni ganjaju. Ali nikako da napravim očiglednu grešku. Narednik Monti bi se uvredio.
Onda nas je ostalo samo dvoje. Endrju Post i ja. Post je bio srce. Tata mu je bio čuveni advokat za
krimose i stajao na tribinama sa ženom, Endrjuovom kevom. Post se znojio, ali s razlogom. Obojica smo znali da će on pobediti. Mogao sam da osetim energiju u vazduhu i sva je ta energija bila njego- va.
To je na svom mestu, mislio sam, njemu je to potrebno, njima je to potrebno. Tako to funkcioniše.
Tako je i predviđeno da funkcioniše.
Nastavili smo u nedogled, ponavljajući raznorazne manevre Vojnog priručnika. Krajičkom oka vi- deo sam golove na terenu i pomislio: da sam se bar malo potrudio, mogao sam da postanem veliki igrač bezbola.
„MIR-NO!“ dreknu komandant i ja vratih zatvarač na mesto. Čuo se samo jedan škljocaj. Nije škljocnulo s moje leve strane. Endrju Post se sledio. S tribina je dopro kao neki jauk.
„K ORUŽJU!“ viknu komandant i ja okončah manevar. I Post je to učimo, ali njegov zatvarač nije bio na mestu…
Ceremonija proglašenja pobednika bila je posle nekoliko dana. Na svu sreću po mene, bilo je i drugih nagrada za dodelu. Stajao sam i čekao s drugima kada je pukovnik Saseks prišao stroju. Čirevi su mi se upalili kao nikad i, kao uvek kad nosim tu peckavu smeđu vunenu uniformu, sunce je bilo vi- soko i vrelo i bio sam svestan svakog vlakna vune u jebenoj košulji. Nisam bio neki jači vojnik, i svako je to znao. Pobedio sam na sreću, jer nisam toliko mario za to da bih bio nervozan. Krivo mi je bilo zbog pukovnika Saseksa, znao sam šta on misli o meni, a možda je i on znao šta ja mislim: da njegova osobenjačka revnost i herojstvo za mene nisu ništa izuzetno.
Onda je stao pred mene. Bio sam u stavu mirno, ali sam ipak uspeo da ga šacnem. Pljuca mu je bi- la na okupu. Možda se sušila kad popizdi. Uprkos vrućini, duvao je solidan zapadni vetar. Pukovnik Saseks mi je prikačio medalju. Onda je ispružio ruku i protresao moju.
„Čestitam“, reče. Osmehnuo mi se. I krenuo dalje.
Gle ti matorog šmekera. Možda i nije bio tako loš u suštini.
Na povratku kući nosio sam medalju u džepu. Ko je pa pukovnik Saseks? Samo još jedan čova koji mora da kenja kao i svi mi ostali. Svako je morao da se prilagodi, da nađe neki kalup za sebe. Dok- tor, advokat, vojnik – nije bitno šta si. Kad si jednom u kalupu, moraš da guraš dalje. Saseks je bio bespomoćan kao svako drugi. Ili izmuvaš da radiš nešto ili gladuješ na ulici.
Hodao sam dalje, sam. Na mojoj strani ulice, pred prvim bulevarom na dugom klipsanju do kuće, bio je mali zapušteni dućan. Stao sam i gledao kroz staklo. U izlogu je bilo raznih stvari a na njima prljave etikete sa cenama. Video sam neke svećnjake. Onda električni toster. Stonu lampu. Staklo na izlogu bilo je štrokavo i spolja i iznutra. Kroz masnu i prašnjavu mrlju video sam dve iskežene pseće figurice. Minijaturni klavir. Sve su te stvari bile na prodaju. Nisu baš primamljivo izgledale. Nije bi- lo mušterija u radnji a nisam video ni prodavca. To je bilo mesto pored koga sam prošao već iks pu- ta, ali nikad nisam zastao da ga proučim.
Gledao sam unutra i dopalo mi se. Ništa se tu nije dešavalo. Mesto za odmor, za san. Sve je unutra bilo mrtvo. Mogao sam da vidim sebe srećno zaposlenog kao prodavca dokle god nema mušterija da uđu na vrata.
Okrenuo sam se od izloga i krenuo dalje. Pred samim bulevarom stupio sam na kolovoz i ugledao
ogromni otvoreni šaht gotovo pod nogama. Kao velika crna usta koja vode u utrobu zemlje. Zavukao sam ruku u džep, izvadio medalju i bacio je u crni otvor. Progutao je mrak.
Prešao sam na drugu stranu i produžio. Kad sam stigao kući, moji su bili zauzeti raznim spremanji- ma. Bila je subota. Čekalo me košenje i kresanje travnjaka, zalivanje trave i cveća.
Presvukao sam se u radnu odeću, izašao i, praćen očevim pogledom ispod njegovih tamnih i zlih obrva, otvorio garažu i pažljivo unatraške izvukao kosilicu čije se oštrice još nisu vrtele, iščekivale su.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:29 pm




42
„Ugledaj se na Ejba Mortensona“, rekla je majka. „On ima sve same petice. Što ne daju i tebi neku peticu?“
„Henri je mrtvo puvalo“, reče otac. „Ponekad ne verujem da mi je sin.“
„Zar ne želiš da budeš srećan, Henri?“ upita majka. „Nikad se ne smeješ. Smej se i budi srećan.“
„Šta ima da sažaljevaš sebe?“ reče otac. „Budi čovek!“
„Nasmeši se, Henri.“
„Šta će biti od tebe? Kako misliš da živiš, majku mu? Nema ni trunke elana u tebi!“
„Što ne svratiš kod Ejba. Popričaj s njim, ugledaj se malo na njega“, reče majka… Zakucao sam na vrata Mortensonovih. Otvorila je Ejbova keva.
„Ne možeš kod Ejba. Mora da uči.“
„Znam, misis Mortenson. Hoću samo da ga vidim na minut.“
„U redu. Tamo je njegova soba.“
Ušao sam kod njega. Imao je svoj pisaći sto. Sedeo je za knjigom otvorenom preko druge dve knji- ge. Poznao sam je po boji korica: Građanska prava. Građanska prava, Isuse, i još u nedelju.
Ejb podiže pogled ka meni. Pljunuo je u šake i zabio nos u knjigu. „Zdravo“, reče, buljeći u strani- cu.
„Kladim se da si već deset puta prešao tu stranu, some.“
„Moram sve da upamtim.“
„To su gole govnarije.“
„Moram da prođem testove.“
„Je l’ ti ikad palo na pamet da pojebeš neku ribu?“
„Šta?“ pljunuo je u šake.
„Jesi ikad gledao nekoj ribici pod suknju i poželeo da vidiš još? Da je ubodeš?“
„Kakve to ima veze?“
„Njoj ima.“
„Moram da učim.“
„Ajmo da igramo bezbol. Skupili se neki frajeri iz škole.“
„U nedelju?“
„Šta fali nedelji? Ljudi svašta rade nedeljom.“
„Ali bezbol?“
„Profesionalci igraju nedeljom.“
„Ali njih plaćaju.“
„Plaćaju li tebe za čitanje jedne iste strane po sto puta? Ajde, mrdni malo, izbistriće ti vijuge.“
„Dobro. Ali samo malo.“
Ustao je i ja krenuh za njim kroz hodnik u dnevnu sobu. Pošli smo ka izlazu.
„Ejbe, kuda ćeš?“
„Idem malo napolje.“
„U redu. Ali požuri. Moraš da učiš.“
„Znam…“
„A ti, Henri, pripazi da se odmah vrati.“
„Pobrinuću se za njega, misis Mortenson.“
Tamo su bili ćela i Džimi Hečer i još neki iz škole i nekoliko njih iz kraja. Imali smo samo po se- dam igrača na svakoj strani, što je ostavljalo rupe u odbrani, ali baš sam to i cenio. Igrao sam centra. Bio sam maher u hvatanju lopti. Pokrivao sam i veći deo spoljnog terena. Bio sam brz. Voleo sam da ulećem blizu i hvatam kratke lopte. Ali najslađe mi je bilo da jurim unazad kako bih ulovio one jake visoke lopte ošinute iznad glave. Ono što je Džiger Stec radio u losanđeleskim Anđelima. Tukao je samo 280 poena, ali su ga lopte koje je otimao protivničkom timu činile vrednim kao da tuče 500.
Svake nedelje se skupljalo desetak i više devojaka iz kraja da nas gledaju. Ignorisao sam ih. A stvarno su vriskale kad postane napeto. Igrali smo sa teškom loptom i svako je imao svoju rukavicu, čak i Mortenson. On je imao najbolju. Teško da je ikad upotrebljena.
Zauzeo sam poziciju i igra je počela. Imali smo Ejba na drugoj bazi. Opalio sam pesnicom u ruka- vicu i prodrao se u njegovom pravcu: „Ej, Ejbe, jesi drko nekad u rovito jaje? Ne moraš da umreš da bi otišo na nebo!“
Čuo sam one ribice kako se smeju.
Prvi je igrač omašio loptu. Taj i nije bio neki. I ja sam dosta omašivao, ali sam zato imao najjači udarac. Zbilja sam umeo da je potkačim: izvan terena i na ulicu. Uvek sam stajao povijen sasvim ni- sko, nad tlom, kao zategnuta opruga.
Uzbuđivao me svaki trenutak u igri. Sve one igre koje sam propustio koseći travnjak, svi oni davni školski dani kad sam uvek biran pretposlednji, sve je to prošlo. Procvao sam. Bilo je nečeg u meni i znao sam to i bilo je slatko.
„Ej, Ejbe!“ viknuh. „Šta će ti jaje kod tolike pljuce?“
Sledeći je pošteno ošinuo loptu, ali bila je visoka, veoma visoka, i ja poleteh unazad da je ulovim u padu. Šprintovao sam, osećajući se kao car, znajući da ću opet da izvedem čudo.
Sranje. Lopta je aterirala na visoko drvo u dnu terena. Onda sam je video kako skakuće kroz gra- nje. Namestio sam se i čekao. Loše, išla je levo. Jurnuo sam levo. Onda je skoknula udesno. Jurnuo sam desno. Odbila se od grane, oklevala malo, onda propala kroz lišće pravo u moju rukavicu.
Vrisak među devojkama.
Šibnuo sam loptu našem bacaču i vratio se na centar. Sledeći je omašio. Naš bacač, Harvi Nikson, sevnuo je dobru loptu.
Promenili smo strane i ja sam ispao prvi. Nikad nisam video tipa koji je stajao naspram mene. Ni- je bio iz Čelzija. Pitao sam se odakle je. Bio je velik na sve strane, velika glava, velika usta, velike uši, veliko telo. Kosa mu je padala u oči i izgledao je kao pravo govedo. Imao je smeđu kosu i zelene oči koje su škiljile u mene ispod kose kao da me mrze. Činilo se da mu je leva ruka duža od desne. Leva mu je bila ruka za bacanje. Nikad se nisam suočio sa levakom, bar ne u bezbolu. Ali sa svakim se moglo izaći na kraj. Prevrni ih naopačke i svi liče jedni na druge.
Zvali su ga „Macko“ Flos. Koja maca. Bar 80 kila.
„Ajde, Buč[7], ošini je!“ čuo sam jednu klinku.
Zvale su me „Buč“ zato što dobro igram i ignorišem ih.
Macko je bacio pogled na mene između onih golemih ušesa. Otpljunuo sam, ukopao se i zavitlao palicom.
Macko je klimnuo glavom kao da prima signal od hvatača. Koje kerefeke. Onda je razgledao sre- dinu terena. Nove kerefeke. Sve u čast onih riba. Nije mogao da očuva svoj kulovski mozak od zad- njih misli.
Zamahnuo je. Posmatrao sam loptu u njegovoj levici. Nisam skidao oči s nje. Provalio sam tajnu.
Koncentrišeš se na loptu i pratiš je čitavim putem dok ne stigne do tebe, a onda je usmrtiš palicom.
Pratio sam loptu kako napušta njegove prste kroz odblesak sunca. Ubitačna leteća mrlja, ali mogla se srediti. Prošišala je u visini kolena i daleko izvan kruga. Njegov hvatač je morao da roni da bi je ulovio.
„Prva lopta“, promumla matora jajara iz kraja. Sudio je sve naše mečeve. Bio je noćni čuvar u robnoj kući i voleo da priča s devojkama. „Imam u kuči dve ćerke iste kao vi, cure. Baš cakane. I one nose tesne suknjice.“ Voleo je da se trti po terenu i eksponira svoju ogromnu guzicu. To je sve što je imao, to i jedan zlatan zub.
Hvatač je bacio Macku loptu.
„Ej, Picko!“ viknuh.
„Ti to meni?“
„Tebi, kratkoruki. Priđi bliže, možda ćeš da potrefiš.“
„Ova je samo za tebe“, reče on.
„Ko bog“, rekoh. Ukopao sam se u tle.
Ponovo je izveo svoju tačku, klimajući kao da prima znak, ispitujući pogledom sredinu terena. One zelene oči škiljile su u mene kroz prljavu kosu. Posmatrao sam ga kako zamahuje. Video sam kako mu lopta izleće iz prstiju, tamna mrlja naspram neba i sunca, a onda je najednom šibala ka mojoj lobanji. Uvukao sam glavu osećajući kako mi šiša kroz kosu.
„Jedan nula“, promumla matora drtina.
„Šta?“ dreknuh. Hvatač je još držao loptu. I on je bio iznenađen. Uzeo sam mu loptu i pokazao je sudiji.
„Šta je ovo?“ upitah.
„Lopta.“
„Lepo. Upamti kako izgleda.“
Krenuo sam s loptom prema Macku. Zelene oči nisu uzmakle ispod prljave kose. Ali usta se otvo- riše malo, kao kod žabe kad hvata vazduh.
Stao sam ispred njega.
„Ja ne bijem glavom. Uradi to još jednom i nabiću ti je pravo u bulju.“ Ćušnuo sam mu loptu i vratio se na poziciju. Povio sam se i zavitlao palicom.
„Jedan jedan“, reče matora jajara.
Flos je šutkao prašinu oko sebe. Zabuljio se u levo polje. Ničega nije bilo tamo osim izgladnelog džukca koji je češao nogom uvo. Flos je čekao signal. Mislio je na sve one ribe, trudeći se da izgleda šmekerski. Matora jajara se povila nisko nad zemljom, šireći svoju idiotsku guzicu. I taj se šmekeri- sao. Ja sam bio možda jedan od retkih koji je mislio samo na igru.
Došao je i taj trenutak, Macko Flos se uneo u svoj zamah. Ta leva vetrenjača mogla je da unese paniku u tebe ako se opustiš. Trebalo je biti strpljiv i čekati na loptu. Morali su na kraju da je bace. Onda je bilo na tebi da je usmrtiš, i što je jače bace, jače si mogao da je ošineš.
Video sam loptu kako napušta njegove prste, praćena krikom iz publike. Flos nije izgubio polet. Lopta je bila kao tane koje raste, leteći ponovo u moju lobanju. Sve što sam znao bio je spas u praši- ni. Napunio sam usta.
„DVA JEAN!“ dreknu matora jajara. Nije umeo čak ni da govori kako treba. Uzmi čoveka koji radi džabe, i dobio si čoveka koji samo voli da džonja naokolo.
Ustao sam i otresao prašinu sa sebe. Ušla mi je čak i u gaće. „Henri, kako si uspeo da tako zapr- ljaš gaće?“ pitaće majka. „Ne pravi takvo lice. Smej se i budi srećan!“
Krenuo sam ka Macku. Stao sam pred njim. Tajac na terenu. Samo sam ga gledao. Držao sam pali- cu za kraj, a onda je podigao i nabio mu je u nos. Odgurnuo je. Okrenuo sam se i pošao natrag. Stao sam na pola puta, osvrnuo se i ponovo ga fiksirao pogledom. Onda sam se vratio na mesto.
Ukopao sam se i zavitlao palicom. Ova će biti moja. Macko je tražio pogledom nepostojeći znak.
Dugo je gledao, onda zatresao glavom: ne. I dalje je škiljio onim zelenim očima kroz štrokavu kosu.
Zavitlao sam snažnije palicom.
„Ošini je, Buč!“ vrisnu jedna ribica.
„Buč! Buč! Buč!“ vrisnu druga.
Onda nam je Macko okrenuo leđa i samo buljio na drugu stranu.
„Tajm-aut“, rekoh i istupih sa pozicije. Postojala je jedna vrlo zgodna mala u narandžastoj haljini. Imala je plavu kosu koja je padala kao žuti slap, zanosno, i ja ulovih njen pogled na trenutak a ona re- če: „Buč, učini mi to.“
„Zaveži“, rekoh i vratih se na mesto.
Lopta je krenula. Pratio sam je čitavim putem. Moja lopta. Ali jebeš ga, ja sam se spremio za kvarnu loptu. Hteo sam da odem do njega i ubijem ili budem ubijen. Lopta je išla posred srede. Dok
sam se ja namestio, sve što sam uspeo da izvedem bilo je da slabašno mahnem iznad nje kad je prole- tela.
Dripac me izradio kao majmuna.
Dobio me s tri čista udarca u sledećem krugu. Kladim se da je imao najmanje 23 godine. Verovat- no poluprofesionalac.
Jedan od naših mu je najzad ubio jednu loptu.
Svejedno, bio sam baš dobar u polju. Ulovio sam neke lopte. Kretao sam se. Znao sam da što više Mackovih meteora vidim, to su mi veće šanse da im stanem na put. Nije više pokušavao da mi nokau- tira mozak. Nije ni morao. Samo bi ga oduvao. Nadao sam se da je ipak pitanje vremena kada ću da ošinem jednu od tih lopti.
Ali stvari su tekle sve gore i gore. To mi se nije dopalo. Nije ni devojkama. Zelene oči nisu care- vale samo na mestu bacača, vladale su i iza palice. S prva dva udarca ubio je pun krug i dvostruku duplu. Treći put je ošinuo jednu nisku pravo između Ejba na drugoj i mene u centru. Krenuo sam na juriš, klinke su vriskale, ali je Ejb i dalje zijao uvis i preko ramena, otvorenih usta, izgledajući kao pravi som, s tim vlažnim rastvorenim ustima. Uleteo sam vičući: „Mo-ja!“ Bila je u stvari njegova, ali nekako nisam mogao da mu dozvolim da je uzme. Bio je samo kretenski knjiški moljac i nisam ga u suštini voleo, pa sam srljao vrlo žestoko ka lopti. Grunuli smo jedan u drugog, lopta mu je ispala iz rukavice dok je padao na zemlju, i ja je uhvatih.
Stajao sam nad njim.
„Ustaj, some“, rekoh.
Ejb je ostao da leži. Plakao je. Držao se za levu ruku.
„Mislim da mi je pukla ruka“, reče on.
„Ustaj, šmizlo.“
Ejb se najzad digao i odvukao sa terena, plačući i držeći se za ruku. Pogledao sam oko sebe. „Dobro“, rekoh, „igramo dalje!“
Ali svi su odlazili, čak i devojke. Igra je bila očigledno gotova. Visio sam malo na terenu i onda krenuo kući…
Pred samu večeru zazvonio je telefon. Majka se javila. Glas joj je postao veoma uzbuđen. Spustila je slušalicu i čuo sam kako nešto govori ocu.
Onda je ušla kod mene u sobu.
„Molim te, dođi u trpezariju“, reče.
Ušao sam i seo na kauč. Oni su imali svako svoju fotelju. Oduvek je bilo tako. Fotelje su značile da si domaći. Kauč je bio za goste.
„Javila se misis Mortenson. Bili su na rendgenu. Slomio si njenom sinu ruku.“
„To je bilo slučajno“, rekoh.
„Kaže da će nas tužiti. Uzeće jevrejskog advokata. Uzeće nam sve što imamo.“
„Nemamo baš mnogo.“
Majka je bila jedna od onih što tiho cmizdre. Kako je plakala, tako su suze tekle sve brže i brže.
Obrazi su joj svetlucali u sumraku.
Obrisala je oči. Bile su glupe svetlosmeđe boje.
„Zašto si tom dečku slomio ruku?“
„Bio je keš. Oboje smo išli na loptu.”
„Šta ti je taj ‘keš’?“
„Ko je dobije, dobio je.“
„Znači ti si dobio ‘keš’?“
„Da.“
„Ali kako će taj ‘keš’ da nam pomogne? Jevrejski advokat će uvek imati slomljenu ruku na svojoj strani.“
Ustao sam i vratio se u moju sobu da čekam na večeru. Otac nije ništa rekao. Sve mu se pobrkalo. Bio je zabrinut da će izgubiti ono malo što ima, ali i vrlo ponosan na sina koji može nekom da slomi ruku.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:30 pm





43
Džimi Hečer je radio skraćeno vreme u jednoj prodavnici. Niko od nas nije mogao da nađe posao, ali on ga uvek nalazio. Imao je svoju malu facu filmske zvezde a njegova majka neviđeno telo. Sa svojim licem i njenim telom, nije imao problema da nađe posao.
„Što ne dođeš do mene posle večere?“ upitao me jednog dana.
„Što?“
„Mažnjavam svaki dan pivo. Iznosim ga na zadnja vrata. Možemo da pijemo.“
„Gde ti je?“
„U frižideru.“
„Aj’ da vidim.“
Bili smo blizu njegovog stana. Ušli smo u zgradu. Džimi reče: „Čekaj malo, da vidim poštu.“ Izva- dio je ključ i otvorio sanduče. Bilo je prazno. Zaključao ga.
„Moj ključ otvara sanduče ove žene. Gledaj.“
Džimi je otvorio sanduče, i izvadio pismo, otvorio ga i čitao mi naglas. „Draga Beti: znam da ovaj ček kasni i da si čekala na njega. Izgubio sam posao. Našao sam drugi, ali gori. Evo ti ček, najzad. Nadam se da je sve u redu s tobom. Voli te Don.“
Džimi je uzeo ček i gledao ga. Iscepao je i njega i pismo i gurnuo papiriće u džep od jakne. Onda je zaključao sanduče.
„Ajmo.“
Ušli smo u njegov stan, pa u kuhinju. Otvorio je frižider. Bio je krcat konzervama piva.
„Je l’ ti zna keva?“
„Normalno. Ona ga pije.“ Zatvorio je frižider.
„Džime, je l’ ti se ćale stvamo upucao u glavu zbog keve?“
„Aha. Bio je na telefonu. Kazao joj da ima pištolj. Kazao je: ‘Ako mi se ne vratiš, ubiću se. Oćeš da mi se vratiš?’ A keva je rekla: ‘Ne.’ Čuo se pucanj i to je bilo to.“
„A šta je ona uradila?“
„Spustila slušalicu.“
„Dobro, vidimo se večeras.“
Kazao sam mojima da idem kod Džima da radimo domaći. Moju vrstu domaćeg, pomislih.
„Džimi je fin dečko“, reče majka. Otac nije ništa rekao.
Džimi je izvadio pivo i počeh smo. Baš mi je prijalo. Majka mu je radila u kafani do dva noću.
Imali smo stan na raspolaganju.
„Keva ti stvamo ima telo, Džime. Kako to neke žene imaju rosna tela, a masa drugih kao da su de- formisane? Što ne bi sve imale rosna tela?“
„Jebeš ga, nemam pojma. Kad bi sve žene bile iste, možda bi nam dosadile.“
„Cepni još jedno. Sporo mi nešto piješ.“
„Dobro.“
„Možda ću te gazim posle dva-tri piva.“
„Pa ortaci smo, Henk.“
„Nemam ja ortake. Pij!“
„Dobro. Čemu žurba?“
„Moraš da ih istresaš na eks ako ti je do efekta.“ Otvorih smo nove limenke.
„Kad bih ja bio žena, išao bih s dignutom suknjom da svim muškarcima skoče kurčevi“, reče Dži-
mi.
„Muka mi je od tebe.“
„Keva je imala tipa koji joj pio pišaćku.“
„Šta?“
„Aha. Pili bi celu noć i onda bi on legao u kadu a ona mu pišala u usta. Onda bi joj dao dvadespet dolara.“
„To ti ona pričala?“
„Otkad je ćale umro ona mi se poverava. To je kao da sam sad ja on.“
„Misliš…?“
„O, ne. Samo mi se poverava.“
„Kao za tipa u kadi?“
„Aha, kao za njega.“
„Pričaj mi još nešto.“
„Neću.“
„Ajde, pij. Je l’ jede neko govno tvoje keve?“
„Ne govori tako.“
Ispio sam konzervu i bacio je na drugi kraj sobe.
„Sviđa mi se ova gajba. Možda ću se preselim.“
Ustao sam do frižidera i doneo novu kolekciju konzervi.
„Ja sam težak mangup“, rekoh. „Srećan si što sam te pustio da se muvaš oko mene.“
„Pa drugovi smo, Henk.“ Tutnuo sam mu pivo pod nos.
„Na, pij!“
Otišao sam u kupatilo da šoram. Pravo damsko kupatilo, peškiri drečavih boja, roze pločice. Čak je i klozetska daska bila roze. Ona je smeštala svoje veliko belo dupe na nju i zvala se Kler. Pogle- dao sam u mog nevinog stojka.
„Ja sam muško“, rekoh. „Mogu da jebem majku svakom.“
„Ej, Henk, treba mi kupatilo…“ Džim je stajao na vratima. Ušao je. Čuo sam ga kako riga i bljuje.
„E jebi ga…“ rekoh i otvorih novu limenku.
Posle nekoliko minuta Džimi se vratio i seo. Nešto mi se činio bledunjav. Nabio sam mu konzervu pod nos.
„Pij! Budi čovek! Bio si čovek da ga ćapiš, budi sad čovek da ga popiješ!“
„Pusti da odmorim malo.“
„Pij!“
Seo sam na kauč. Lepo je bilo napiti se. Došao sam do zaključka da će mi uvek biti milo da se na- pijem. Piće je uklanjalo banalnost, a ako bi dovoljno često mogao da se ukloniš od banalnosti, možda bi izbegao da i sam postaneš banalan.
Pogledao sam Džimija.
„Pij, pacove.“
Bacio sam praznu limenku preko sobe.
„Pričaj mi još nešto o kevi, Džimice. Šta je rekla za čoveka koji joj pio pišaćku u kadi?“
„Rekla je: ‘Svakog minuta rađa se novi slepac’.“
„Džime!“
„A?“
„Pij. Budi čovek!“
Podigao je konzervu. Onda se zaleteo u kupatilo i čuo sam ga kako opet povraća. Pojavio se posle nekog vremena i seo u fotelju. Loše je izgledao. „Moram da legnem“, reče.
„Džimi“, rekoh, „ostaću dok ti ne dođe keva.“ Ustao je i krenuo ka spavaćoj sobi.
„Kad dođe kući, jebaću je, Džime.“
Nije me čuo. Samo je nestao u sobi.
Otišao sam do kujne i vratio se s novom turom piva.
Sedeo sam i pio pivo i čekao Kler. Gde li se zadržala ta kurva? Kod mene to neće proći. Ima da se zna ko je gazda.
Ustao sam i ušao u spavaću sobu. Džim je ležao s licem na krevetu, u odeći i cipelama. Izašao sam.
Šta ćeš, dečko očigledno nema stomak za piće. Kler traži pravog muškarca. Seo sam i otvorio no- vu konzervu. Pošteno sam je nategnuo. Našao sam paklo cigareta na stočiću i zapalio jednu.
Ne znam koliko sam još piva popio dok sam čekao Kler, ali sam na kraju čuo ključ u vratima koja se otvoriše. I eto Kler čuvenoga tela i platinaste kose. Telo je stajalo na visokim štiklama i pomalo se njihalo. Nijedan ga umetnik ne bi bolje izmislio. Čak su je i zidovi ždrakali, abažuri na lampama, fo- telje, tepih. Volšebno. Dok tako stoji kao…
„Ko si sad ti, majku mu? Šta je ovo?”
„Kler, znamo se. Ja sam Henk. Džimijev drug.“
„Napolje odavde!“
Nasmejao sam se. „Useljavam se dušo, živećemo zajedno!“
„Gde je Džim?“
Poletela je u kupatilo, onda se vratila.
„Hohštapleru mali! Šta se dešava ovde?“ Izvukao sam cigaretu, zapalio je. Nacerio sam se.
„Divna si kad se ljutiš…“
„Ti si samo jebeni klinac ušikan od piva. Idi kući.“
„Sedi maco. Uzmi pivo.“
Kler je sela. Bio sam vrlo iznenađen kad je to učinila.
„Ti si iz Čelzija, zar ne?“ upita me.
„Aha. Džim i ja smo ortaci.“
„Ti si Henk.“
„Tačno.“
„Pričao mi je o tebi.“
Dodao sam joj konzervu. Ruka mi se tresla. „Evo ti pivo, maco.“ Otvorila ga i srknula malo.
Pogledao sam je, podigao pivo i cugnuo. Bila je prava žena, tip ala Me Vest, ista tesna suknja, ve- liki kukovi, velike noge. I sise. Šokantne sise.
Kler je prekrstila te jebozovne noge, suknja se malo zadigla. Noge su joj bile jedre i zlatne, a ča- rape prianjale kao koža.
„Upoznala sam tvoju majku“, reče ona.
Iskapio sam konzervu i spustio je pod noge. Otvorio sam novu, povukao, onda se zagledao u nju, ne znajući da li da gledam njene sise ili noge ili njeno umorno lice.
„Žao mi je što sam ti napio sina. Ali imam da ti kažem nešto.“ Okrenula je glavu paleći cigaretu, onda ponovo vratila pogled na mene.
„Da?“
„Kler, volim te.“
Nije se smejala. Samo mi se nasmešila, uglovima usana.
„Siroti dečače. Tek si se ispilio.“
To je bilo istina, ali naljutilo me. Možda baš zato što je bilo istina. Snovi i pivo zahtevali su da ne bude tako. Povukao sam novi guc i pogledao je: „Ne lupetaj. Digni suknju. Pokaži mi noge. Pokaži te butke.“
„Ti si još dečak.“
Onda sam rekao to. Ne znam odakle su došle reči, ali izgovorio sam ih: „Mogu da te raščerečim, maco, daj mi samo šansu.“
„Je l’?“
„Aha.“
„Dobro. Da vidimo.“
Onda je to učinila. Tek tako. Ustala je i podigla suknju. Nije imala gaćice.
Video sam njene ogromne bele butine, čitave reke mesa. Na unutrašnjoj strani stegna bila je krupna ispupčena bradavica. Videla se džungla uskovrdžanih dlaka među njenim nogama, ali nije bila plati- nastoplava kao kosa, več smeđa i prošarana sedim, stara kao neki bolesni umirući žbun, beživotan i tužan.
Ustao sam.
„Moram da idem, misis Hečer.“
„Isuse, mislila sam da želiš da učestvuješ!“
„Ne s vašim sinom u drugoj sobi, misis Hečer.“
„Ne brini za njega, Henk. On, ne zna gde se nalazi.“
„Ne, misis Hečer, stvarno moram da idem.“
„U redu, goni se odavde, izdrkana mala gnjido!“
Zatvorio sam vrata za sobom, prošao kroz hodnik zgrade i izašao na ulicu.
Kad pomisliš da se neko ubio zbog toga. Noć se odjednom prolepšala. Išao sam niz ulicu prema kući mojih roditelja.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:31 pm





44
Lepo sam mogao da vidim šta me čeka. Bio sam bednik i ostaću bednik. Ali nisam posebno želeo novac. Nisam znao šta želim. Da, znao sam. Želeo sam da se sakrijem negde, negde gde ne mora ništa da se radi. Odbojna mi je bila svaka misao da treba da postanem nešto, od toga mi je bilo muka. Da budem advokat ili činovnik ili inženjer, bilo šta, izgledalo mi je nemoguće. Da se oženim, napravim decu, upadnem u klopku porodične šeme. Da odlazim negde na posao svaki božji dan i vraćam se. Ni u ludilu. Da radim uobičajene, svakodnevne stvari, učestvujem u porodičnim izletima, Božiću, Pra- zniku rada, Danu majki… zar je čovek samo zato stvoren: da izdrži sve to i onda umre? Radije bih negde prao sudove, vraćao se u moju rupu i pio dok ne zaspim.
Otac je imao svoj veliki plan. Govorio je: „Sinko, svaki čovek mora da stekne kuću u životu. Na kraju umre i ostavlja je svome sinu. Onda sin stiče svoju kuću i umire, ostavljajući obe kuće svome sinu. To su dve kuće. Taj sin stekne svoju kuću, to su tri kuće…“
Porodična šema. Pobeda nad nevoljama kroz porodicu. On je verovao u to. Uzmi porodicu, izmuć- kaj je s Bogom i Državom, dodaj desetočasovni radni dan – i imaš sve što ti je potrebno.
Gledao sam oca, njegove ruke, lice, obrve i znao sam da taj čovek nema nikakve veze sa mnom. Bio je stranac. Moja majka nije ni postojala. Bio sam proklet. Gledajući oca nisam video ništa osim nepristojne tuposti. Još gore, on se čak više bojao neuspeha od većine drugih ljudi. Vekovi seljačke krvi i seljačke dresure. Krv u venama Kinaskih bila je razvodnjena kroz galeriju robova koji su ustu- pali svoje stvarne živote za neznatne i iluzorne dobitke. Nije bilo nijednog čoveka u tom nizu koji bi rekao: „Ja ne želim kuću, ja hoću hiljadu kuća, odmah!“
Otac me poslao u tu bogatu višu školu nadajući se da će držanje gopodara preći malo i na mene dok gledam njihove sinove kako škripe točkovima svojih limuzina i mažnjavaju devojke u svetlim ha- ljinama. Umesto toga, naučio sam da bednik obično ostaje bednik. Da mladi bogataši osećaju smrad bednika i nauče da nadu nešto zabavno u tome. Morali su da se smeju, inače bi bilo suviše jezivo. Naučih su to, kroz vekove. Nikad neću moći da oprostim devojkama što su ulazile u ta drečava sport- ska kola s nasmejanim tatinim sinovima. Šta im je preostajalo, normalno, pa ipak uvek misliš: mo- žda… Ah ne, nema tu nikakvog možda. Bogatstvo je značilo pobedu, a pobeda bila jedina stvarnost.
Koja će žena izabrati da živi s peračem sudova?
Tokom čitavog školovanja tvrdio sam se da ne mislim mnogo o onom što me možda čeka. Činilo se bolje odložiti malo takve misli…
Najzad je došao red i na matursko veče. Održavalo se u ženskoj sali za fizičko, s muzikom u živo, pravim orkestrom. Ne znam zašto, ali otpešačio sam do tamo te noći, četiri kilometra od kuće. Stajao sam napolju u tami i virio unutra kroz žicu na prozorima. Ostao sam zapanjen. Sve su devojke delova- le tako odraslo, svečano, privlačno, u svojim dugim haljinama, i sve su bile divne. I mladići su moć- no izgledali u smokinzima, igrali su tako uspravno, svaki je držao devojku u rukama, priljubljenog li- ca uz njenu kosu. Svi su savršeno igrali, a muzika bila zvučna i jasna i dobra, nosila je.
Onda sam ulovio sebe kako buljim u njih – čirevi i ožiljci po licu, moja ofucana košulja. Bio sam kao neka životinja iz džungle koja zuri unutra primamljena svetlom. Zašto sam došao? Muka mi pripa- la. Ali posmatrao sam dalje. Igra se završila. Bila je pauza. Parovi su bežno razgovarali među so- bom. Bilo je prirodno i kulturno. Gde su naučili da igraju i vode razgovor? Ja nisam umeo ni da
igram ni da vodim razgovor. Svako je znao nešto što ja nisam znao. Devojke su izgledale tako zgodne, mladići kao filmski glumci. Ja bih se izgubio već pri pogledu na neku devojku, a kamoli da joj pri- đem. Da gledam u njene oči ih igram s njom bilo je nedostižno za mene.
A ipak sam znao da ono što vidim nije tako krasno i jednostavno kao što izgleda. Sve je to imalo svoju cenu, opštu lažnost u koju je bilo lako poverovati, i koja je mogla da bude prvi korak naniže u ulicu bez izlaza. Orkestar je zasvirao i oni ponovo zaigrali, a svetla nad glavama počela da se obrću, bacajući zlatne senke na parove, zatim crvene, plave, zelene, onda opet zlatne. Posmatrajući ih, govo- rio sam sebi: zasviraće i moja igra jednog dana, a kad dođe taj dan, imaću nešto što oni nemaju.
Ali onda je postalo previše za mene. Mrzeo sam ih. Mrzeo sam njihovu lepotu, njihovu nepomuće- nu mladost, i dok sam ih posmatrao kako igraju kroz magično obojene krugove svetla, zagrljeni, ose- ćajući se tako dobro, mala nepovređena deca, privremeno srećna, mrzeo sam ih jer su imali nešto što ja još nisam imao, i govorio sebi i nanovo govorio sebi: biću i ja srećan jednog dana kao svako od vas. Videćete.
Oni su i dalje igrali a ja im ponavljao to. Onda sam čuo zvuk iza leđa.
„Ej, šta radiš tu?“
Neki čova s baterijom. Imao je glavu kao žaba.
„Gledam igranku.“
Držao je bateriju ispod samog nosa. Oči su mu bile okrugle i buljave, svetlucale su na mesečini kao mačje. Ali usta su bila uvela, propala, a glava skroz okrugla. Imala je posebnu bezdušnu oblinu rođenog tikvana.
„Vuci se napolje odavde!“
Šarao je baterijom gore-dole preko mene.
„Ko si ti?“ upitah.
„Ja sam noćni čuvar. Vuci se odavde dok nisam zvao pandure!“
„Što? Ovo je matursko veče a ja sam maturant.“
Uperio mi svetlo pravo u lice. Orkestar je svirao „Duboku rumen“.
„Koga ti farbaš?“ reče on. „Imaš najmanje dvaes’dve godine!“
„Ima me u školskom almanahu, generacija 1939, maturski razred, Henri Kinaski.“
„Što ne igraš unutra s njima?“
„Zaboravi. Idem kući.“
„Učini to.“
Udaljio sam se. Svetlo baterije poskoči po stazi, pratilo me. Izbio sam na ulicu. Bila je lepa topla noć, baš topla. Učinilo mi se da sam video neke svice, ali nisam bio sasvim siguran.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu