Bludni sin - Čarls Bukovski

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Ići dole

Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 3:36 pm

First topic message reminder :



U ovom svom, po mnogima, najboljem od svih romana koje je napisao, Čarls Bukovski pripovijeda o dugim i samotnim godinama sopstvene mukotrpne mladosti, pregovarajući sirovim glasom svog alter ega Henrija Kinaskog. Pokrivajući period od djetinjstva glavnog junaka, lišenog svake radosti, u Njemačkoj, preko njegovih srednjoškolskih dana obliježenih aknama i čirevima svuda po licu i tijelu, pa sve do adolescentskog otkrivanja alkohola, žena i kolekcije djela D. H. Lorensa u gradskoj losanđeleskoj biblioteci, Bludini sin, donosi sirov, brutalan i gotovo nastrano zabavan portret sazrijevanja jednog izgnanika tokom beznadežnih godina Velike krize.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:32 pm





45
Velika matura. Stupali smo u koloni, s kapama na glavi i mantijama, ka „Raskoši i Slavi“. Pretpo- stavljam da smo naučili nešto za te tri godine. Naše znanje azbuke se možda popravilo a i postali smo veći. Još sam bio nevin. „Ej, Henri, jesi skinuo stojku mrak?“
„Nema nade“, govorio sam.
Džimi Hečer je sedeo pored mene u svečanoj sali. Direktor je držao govor i zbilja rovao po dnu prastarog bureta govana. „Amerika je velika zemlja mogućnosti i svaki čovek ili žena koji žele uspeh, uspeće…“
„Sudoperač“, rekoh.
„Šinter“, reče Džimi.
„Obijač“, rekoh.
„Đubretar“, reče Džimi.
„Ludničar“, rekoh.
„Amerika je hrabra, Ameriku su stvorili hrabri… Naše društvo je pravedno društvo…“
„Kako za koga“, reče Džimi.
„… u ovom poštenom društvu, svi koji traže onaj san na kraju duge, naći će…“
„Rutavo gmizavo govno“, predložih.
„… i mogu da kažem, bez oklevanja, da je ova izuzetna generacija leta 1939, po proteku skoro pu- ne decenije od početka naše užasne nacionalne krize, da je ova generacija leta ‘39. zrelija smelošću, talentom i ljubavlju od ma koje generacije koju sam imao zadovoljstvo da ispratim!“
Majke, očevi, rođaci, svi su, tapšali kao ludi; pridružilo se i nekoliko učenika.
„Generacijo leta ‘39, ponosan sam na vašu budućnost, siguran sam u vašu budućnost! Šaljem vas sad u svet i vaše velike podvige!”
Većina njih prelazila je na Kalifornijski univerzitet da ne rade bar još četiri godine u životu.
„I dajem vam sve svoje blagoslove i molitve!“
Odlični učenici su prvi dobili diplome. Izlazili su na binu. Prozvali su Ejba Mortensona. Dobio je svoju. Tapšao sam.
„Gde li će taj da završi?“ reče Džuni.
„Kalkulator cena u koncernu za izradu auto-delova. Negde kod Gardene, Kalifornija.“
„Doživotan posao…“ reče Džimi.
„Doživotna žena“, dodao sam.
„Ejb nikad neće biti bednik…“
„Niti srećnik.“
„Poslušan čovek…“
„Rob.“
„Mašina…“
„Šraf.“
Kad su zbrinuli odlikaše, prešli su na nas. Osetio sam se neudobno u stolici. Došlo mi da odem.
„Henri Kinaski!“ prozvan sam.
„Ćata“, rekoh Džimiju.
Popeo sam se i prešao preko bine, uzeo diplomu, rukovao se s direktorom. Ruka mu je bila ljigava kao mrtva riba. (Dve godine kasnije raskrinkan je kao proneveritelj školske kase, sudili su mu, osudi- li ga i poslali na robiju.)
Vraćajući se na mesto, prošao sam pored Mortensona i grupice odlikaša. Ejb me pogleda i pokaza mi prstom kurac, tako da samo ja vidim. To me pogodilo. Bilo je skroz neočekivano.
Vratio sam se i seo do Džimija.
„Mortenson mi pokazao kurac!“
„Lažeš, nemoguće!“
„Mamu mu jebem! Taj peder mi pokvario dan! Sad mi se sve skurčilo!“
„Ne ide mi u glavu da se on usudio tebi da pokaže.“
„To ne liči na njega. Misliš da ga neko naložio?“
„Ne znam šta da mislim.“
„Dobro zna da mogu da ga zgazim dok trepneš!“
„Zgazi ga!“
„Zar ne shvataš da me sjebao? Iznenadio me.“
„Treba samo da mu nalupaš šamare.“
„Misliš da je taj mrmot naučio nešto čitajući sve one knjige? Znam da nema ničeg u njima, proči- tao sam svaku četvrtu stranu.“
„Džimi Hečer!“ prozvali su ga.
„Pop“, reče on.
„Živinar“, rekoh ja.
Džimi se popeo i primio svoju. Burno sam tapšao. Svako ko može da preživi s majkom kao što je njegova zaslužuje neko priznanje. Vratio se, pa smo sedeli, merkajući sve te zlatne momke i devojke kako se penju na binu i uzimaju svoje diplomice.
„Nisu oni krivi što su bogati“, reče Džimi.
„Ne, krivi su njihovi jebeni roditelji.“
„I babe i dede“, reče Džimi.
„Da, bio bih srećan da im pokupim limuzine i one zgodne pičkice, i puco bi mi kurac za neku izdr- kanu socijalnu pravdu.“
„Aha“, reče Džimi. „Biče da većina ljudi kuka na nepravdu samo kad njih zadesi.“
Zlatni momci i devojke paradirali su preko bine. Sedeo sam pitajući se da li da opičim Ejba. Mo- gao sam da ga vidim kako se valja po betonu u svojoj kapi i mantiji, žrtva mog desnog krošea, a sve one devojčice vrište, misleći: bogo moj, ovaj šašavi Kinaski nosi tigra u sebi!
S druge strane, Ejb je bio jadnik. Kao da ga i nema. Deklasirao bih ga kao od šale. Neću, rešio sam. Ionako sam mu već slomio ruku a njegovi ipak nisu tužili moje. Ako mu skršim i glavu, oni će milion posto da tuže. Uzeće mom matorom poslednju kintu. Nije da bih im zamerio. Više zbog majke: ona bi patila kao neka budala – besmisleno i bez razloga.
Onda je ceremonija bila gotova. Učenici su poustajali i izašli jedan za drugim. Našli su se s rodi- teljima i rodbinom, na travnjaku ispred škole. Bilo je nanovo grljenja, čestitanja. Video sam moje ka- ko čekaju. Pošao sam ka njima i stao na pristojan metar razdaljine.
„Ajmo odavde“, rekoh. Majka je gledala u mene.
„Henri, tako se ponosim tobom!“
Onda se njena glava okrenu. „Oh, evo Ejba i njegovih! Krasnih li ljudi! O, misis Mortenson.“
Stali su. Majka im je pritrčala i bacila se raširenih ruku na misis Mortenson. Mister Mortenson je bio taj koji je rešio da ne podnese tužbu, posle mnogih, mnogih časova razgovora s majkom preko te- lefona. Svelo se na zaključak da sam ja izgubljena individua i da moja majka dovoljno pati što je ta- ko.
Otac se rukovao s mister Mortensonom a ja priđoh Ejbu.
„Dobro, pederu, šta ti znači onaj prst?“
„Šta?“
„Prst!“
„Ne znam o čemu govoriš!“
„PRST!“
„Henri, zbilja ne znam o čemu govoriš!“
„Dođi, Ejbrahame, vreme je da krenemo!“ reče njegova keva.
Porodični trio Mortenson se udaljio. Stajao sam posmatrajući ih. Onda smo krenuli ka našim sta- rim kolima. Išli smo do ćoška, zatim skrenuli.
„Eto, taj Mortensonov dečko stvamo zna kako da se istakne!“ reče otac. „Kako ćeš ti ikad da po- stigneš tako nešto? Nikad te nisam video da si bacio pogled na neki udžbenik, a kamoli zavirio unu- tra!“
„Neke knjige su glupe“, rekoh.
„Je l’? Glupe su, a? Znači nećeš da učiš? Šta znaš da radiš? Za šta si sposoban? Čime ćeš da se baviš? Koštalo me na hiljade dolara da te nahranim, obučem, iškolujem! Uzmimo da te sad ostavim na ulici! Šta bi radio?“
„Vatao leptirove.“
Majka je zaplakala. Otac ju je odvukao od mene do kraja ulice gde je bio parkiran njihov biblijski auto. Dok sam stajao, ostale su porodice tutnjale pored mene, odlazeći nekud u glanc-novim limuzina- ma.
Onda je prošao Džimi Hečer s kevom. Zastala je. „Čekaj malo“, rekla je Džimiju, „hoću da česti- tam Henriju.“
Džimi je ostao da čeka a Kler mi je prišla. Približila je lice mojem i šaputala da ne čuje Džimi.
„Slušaj, lutko, kad god poželiš da stvarno maturiraš, mogu da sredim da dobiješ diplomu.“
„Hvala, Kler, možda ću da navratim.“
„Otkinuću ti jaja, Henri!“
„Ne sumnjam u to, Kler.“
Vratila se do Džimija i oni odoše niz ulicu.
Praistorijska kola su zadrndala i krenula, a onda stala, mašina je crkla. Mogao sam da vidim majku kako cmizdri, krupne suze curile su joj niz obraze.
„Henri, uđi! Molim te, uđi! Tvoj otac je u pravu, ali ja te volim!“
„Zaboravi. Imam gde da odem.“
„Ne, Henri, uđi!“ zakukala je. „Uđi ili ću umreti!“
Prišao sam, otvorio zadnja vrata i uvukao se unutra. Motor je kresnuo i kola krenula. Eto, sedeo sam tu, Henri Kinaski, generacija leta ‘39, vozeći se u svetlu budućnost. Ne, vožen. Na prvom sema- foru kola su otkazala. Kad se upalilo zeleno, otac je i dalje pokušavao da aktivira motor. Neko je tru- bio iza nas. Otac ga najzad upalio. Majka je prestala da plače. Vozili smo se tako, sve troje smo ćuta- li.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:33 pm




46
Vremena su još bila teška. Niko nije bio tako šokiran kao ja kad su telefonirali iz Mirs-Starbak i pozvali me da se javim na posao sledećeg ponedeljka. Prokrstario sam čitav grad popunjavajući na desetine molbi. Nije bilo šta drugo da se radi. Nisam želeo posao, ali ni da živim s mojima. Mirs- Starbak mora da je imao na hiljade molbi u šteku. Nisam mogao da verujem da su izabrali baš mene. To je bila robna kuća s filijalama u mnogim gradovima.
Sledećeg ponedeljka, eto mene kako idem na posao s ručkom u žućkastoj papirnoj kesi. Robna ku- ća je bila blizu više škole.
I dalje mi nije išlo u glavu zašto sam izabran. Posle popunjavanja formulara, razgovor je trajao sa- mo dva minuta. Mora da sam dao sve same prave odgovore.
Čim dobijem prvi ček, pomislih, uzimam sobu u centru, kod Gradske biblioteke.
Dok sam tako hodao, nisam se osećao usamljeno, a nisam ni bio. Primetio sam nekog izgladnelog džukca kako kaska za mnom. Jadni stvor je bio užasno mršav; mogao sam da mu vidim rebra kako probijaju kroz kožu. Sav je bio olinjao. Ono što je ostalo od krzna ličilo je na sasušene, naborane kr- pe. Pas je bio prebijena, isprepadana, odbačena, unezverena žrtva homo sapiensa.
Stao sam i kleknuo, ispružio ruku. Ustuknuo je.
„Odi, dečko, ja sam ti drugar… Odi, odi…“ Približio se malo. Imao je tako tužne oči.
„Šta su ti to učinili, druškane?“
Približio se još malo, puzeći po trotoaru, drhteći, blesavo mašući repom. Onda je skočio na mene. Bio je velik, bar ono što je ostalo od njega. Oborio me prednjim nogama na leđa, pa sam ležao na be- tonu dok mi je on lizao lice, usta, uši, čelo, sve živo. Odgurnuo sam ga, uspravio se i obrisao rukom lice.
„Stani malo! Treba da klopaš nešto! HRANU!“
Zavukao sam ruku u kesu i izvadio sendvič. Otkinuo sam parče.
„Malo meni, malo tebi, a dečko!“
Spustio sam njegov deo sendviča na beton. Prišao je, njuškao ga, a onda se udaljio, odvukao se zu- reći u mene, glave okrenute unazad.
„Ej, burazeru, stani malo! To je bio kikiriki puter! Dođi, evo malo salame! Ej, dečko, dođi vamo!
Vrati se!“
Opet se približio, krajnje oprezno. Našao sam sendvič sa salamom, otkinuo komadinu, obrisao jef- tin vodnjikavi senf i spustio je na beton.
Kucov je prišao parčetu sendviča, zabio nos u njega, njuškao, onda se okrenuo i udaljio. Ovoga puta nije gledao unazad. Zbrzao je niz ulicu.
Nije čudo što sam ceo život bio potišten. Nikad nisam jeo kako treba. Išao sam dalje ka robnoj kući. Ista ulica kojom sam išao u višu školu.
Stigao sam. Našao sam službeni ulaz, gurnuo vrata i ušao. Prešao sam iz blistavog dana u polu- mrak. Kako su mi se oči privikavale, tako sam uobličio sliku čoveka koji je stajao nekoliko metara od mene. Pola levog uveta bilo mu je odrezano negde u prošlosti. Visok i mršav čovek, sa zenicama kao sive tačkice u inače bezbojnim očima. Veoma štrkljast čovek, pa ipak je iznad njegovog kaiša – neočekivano – bio otromboljen žalostan i odvratan i čudan trbuh. Sve njegovo salo skupilo se tu, dok se ostatak tela sasušio.
„Ja sam glavni nadzornik Feris“, reče on. „Pretpostavljam da ste vi mister Kinaski?“
„Da.“
„Kasniš pet minuta.“
„Zadržao me… Eto, stao sam usput da nahranim izgladnelog psa“, nacerio sam se.
„Ovo je jedan od najbednijih izgovora koji sam ikad čuo, a ovde sam već trideset i pet godina. Zar nisi mogao da smisliš nešto bolje?“
„Tek sam stupio na posao, mister Feris.“
„I skoro ga okončao. A sad“, pokazao je, „ovde ti je sat za otkucavanje, a polica s karticama tamo.
Nađi svoju karticu i otkucaj se.“
Našao sam karticu. Henri Kinaski, službenik br. 68754. Prišao sam onom satu, ali nisam znao šta treba da učinim.
Felis je stao iza mene, buljeći u sat.
„Sada kasniš šest minuta. Kad kasniš deset, odbijamo ti čitav sat.“
„Bolje je onda kasniti čitav sat.“
„Ne budi smešan. Kad mi treba komičar, slušam Džeka Benija. Ako kasniš sat vremena, odbija ti se čitav izdrkani posao.“
„Izvinjavam se, ne znam kako se koristi sat za otkucavanje. Mislim, kako da se otkucam?“ Feris mi je iščupao karticu iz ruke. Pokazao je prstom na nju.
„Vidiš ovaj prorez?“
„Aha.“
„Šta?“
„Mislim: ‘da’.“
„U redu, ovaj prorez je za prvi dan u nedelji. Danas.“
„A…“
„Gurneš karticu unutra, ovako…“ Gurnuo je, zatim izvukao.
„Kad ti je kartica unutra, lupiš ovu polugu.“ Feris je lupio polugu, ali kartica nije bila unutra.
„Razumem. Da počnemo.“
„Ne, stani.“
Držao mi je karticu pred očima.
„A sad, kad kucaš izlaz za ručak, kucaš ovaj prorez.“
„Da, razumem.“
„Kad kucaš povratak s ručka, kucaš sledeći prorez. Ručak je trideset minuta.“
„Trideset minuta. Shvatio sam.“
„A sad, kad se otkucavaš na kraju radnog vremena, kucaš zadnji prorez. To je četiri kucanja na dan. Onda ideš kući, ili u tvoju sobu, ili bilo gde, spavaš, vraćaš se i otkucavaš se još četiri puta sva- kog radnog dana, dok ne budeš izbačen, otkažeš, umreš ili odeš u penziju.“
„Shvatio sam.“
„I hoću da znaš da zbog tebe kasni moje uvodno slovo novim službenicima ove kuće, od kojih si ti jedan u ovom trenutku. Moja reč je zakon i tvoje želje ne znače ništa. Ako mi se ne sviđa nešto kod tebe – način na koji pertlaš cipele, češljaš kosu ili prdiš, vraćaš se na ulicu, je l’ ti jasno?“
„Jasno!“
Neka mlada devojka ulete sa ulice, trčeći na visokim štiklama, talasajući dugom smeđom kosom. Bila je u tesnoj crvenoj haljini i imala velike i napadno namazane usne. Teatralno je izvukla svoju karticu i otkucala je, a onda vratila u niz, odahnuvši.
Bacila je pogled na Ferisa.
„Zdravo, Edi!“
„Zdravo, Dajana!“
Dajana je očigledno bila prodavačica. Feris joj je prišao. Stajali su razgovarajući. Nisam mogao da čujem, razgovor, ali čuo sam kako se smeju. Onda se razdvojiše. Dajana je prošla napred i stala, čekajući lift koji će je poneti na posao. Feris se vratio držeći moju karticu.
„Otkucaću se sad, mister Feris“, rekoh.
„Učiniću to ja za tebe. Hoću da počneš kako valja.“
Feris je gurnuo karticu u sat i stao. Čekao je. Čuo sam kako je sat napravio: klik. Onda ju je otku- cao i vratio u niz.
„Koliko sam kasnio, mister Feris?“
„Deset minuta. Pođi sad za mnom.“ Pošao sam za njim.
Video sam grupicu kako čeka.
Četiri muškarca i tri žene. Svi su bili matori. Izgleda da su imali pljuvačne probleme. U uglovima njihovih usana formirale su se grudvice pljuvačke; pljuvačka se sušila i postajala bela a na nju se hvatala nova mokra pljuvačka. Jedni su bili suviše mršavi, drugi suviše gojazni. Neki su bili kratko- vidi a neki se tresli. Jedan čova u drečavoj košulji imao je grbu. Svi su se smeškali i kašljali nad svojim cigaretama.
Onda sam je primio. Poruku.
Mirs-Starbak je tražio dugoprugaše. Kompanija nije marila za starost službenika iako ti novi re- gruti očigledno nisu išli nikud osim u grob – do tada bi ostali zahvalni i lojalni radnici. A mene su izabrali da radim pored njih. Žena koja mi je dala posao procenila je da spadam u ovu patetičnu gru- pu promašenih.
Šta bi tipovi iz više škole pomislili da sad mogu da me vide? Mene, jednog od najvećih mangupa u generaciji.
Prišao sam mojoj grupici. Feris je seo na sto, okrenut nama. Trak svetlosti padao je na njega iz ne- kog kružnog izvora nad glavom. Povukao je dim iz cigarete i nasmešio nam se.
„Dobrodošli u Mirs-Starbak…“
Onda kao da je utonuo u sanjarenje. Možda je mislio o vremenu kada je on stupio na rad u robnu kuću, pre trideset pet godina. Ispustio je nekoliko kolutova dima i posmatrao ih kako se dižu kroz va- zduh. Ono poluodrezano uvo upečatljivo je izgledalo u svetlosti koja je padala odozgo.
Tip pored mene, gurabija od čoveka, zabo mi je svoj oštri mali lakat u bok. Jedan od onih ljudi ko- jima se naočari jedva drže na nosu. Bio je ružniji od mene.
„Zdravo!“ prošišta on. „Ja sam Mouks. Odil Mouks.“
„Zdravo, Mouks.“
„Slušaj, sinko, posle rada ćemo nas dvojica malo u barove. Možda odvojimo neke gerle.“
„Ne mogu, Mouks.“
„Šta je, cvikaš od ženskica?“
„Zbog burazera, bolestan je. Moram da ga pazim.“
„Bolestan?“
„Još gore. Rak. Mora da piša kroz crevo u flašu vezanu oko noge.“
Onda se Feris ponovo oglasio. „Vaša početna plata je četrdeset četiri i po centa na sat. Ovde nema sindikata. Uprava smatra da je ono što je fer za kompaniju fer i za vas. Mi smo kao porodica, posve- ćeni službi i profitu. Svaki od vas dobija deset posto popusta na svu robu koju kupi kod Mirs-Starba- ka.“
„OPA BATO!“ kliknu Mouks.
„Da, mister Mouks, to je dobar biznis. Vi pazite nas, mi ćemo paziti vas.“
Mogao bih da ostanem u Mirs-Starbaku jedno četrdeset sedam godina, pomislih. Da živim s nekom suludom damicom, otfikarim levo uvo i možda nasledim Ferisov posao kad ode u penziju.
Feris je ukazao na koje praznike možemo da računamo, i tu je govoru bio kraj. Izdate su nam radne bluze i pokazane naše kasete, a onda smo upućeni u podzemni magacin.
I Feris je radio dole. Baratao je s telefonima. Kad god se javi na telefon, priljubio bi slušalicu le- vom rukom uz ono cvikovano levo uvo, a desnu bi šaku uklještio pod levi pazuh. „Da? Da? Da. Evo ga odmah!“
„Kinaski!“
„Evo me.“
„Odeljenje ženskog veša…“
Uzimao je narudžbenicu, upisivao potrebne stavke i koliko od svake. Nikad to nije radio dok tele- fonira, uvek posle toga.
„Pokupi ove stavke, isporuči ih na odeljenje ženskog veša, uzmi potpis prijema i vrati se.“ Nikada nije menjao tekst.
Moja prva isporuka je i bio ženski veš. Pokupio sam stavke, smestio ih u mala zelena kolica s četi-
ri gumena točka i gurao ih ka liftu. Lift je bio na spratu, pa sam pritisnuo dugme i čekao. Posle nekog vremena ugledao sam donji deo lifta kako se spušta. Bio je veoma spor. Vrata se otvoriše i unutra je stajao jednooki albinac za komandama. Isuse.
Pogledao je u mene.
„Nov momak, a?“
„Aha.“
„Kako ti si čini Feris?“
„Krvav čova.“
Možda su živeli zajedno u istoj sobi i mešali čorbu na smenu.
„Ne mogu da te dignem.“
„Što?“
„Moram da kenjam.“
Stajao sam tako u svojoj radnoj bluzi. Stara šema. Ili si guverner ili đubretar, ili hodač po žici ili pljačkaš banaka, ili zubar ili berač voća. Mi si ovo ili si ono. Želiš da radiš dobar posao. Stižeš na svoje mesto i onda stojiš i čekaš na nekog govnara. Stajao sam u toj bluzi pored zelenih kolica dok je čovek iz lifta kenjao.
Onda mi je sinulo, jasno kao dan, zašto su se bogati zlatni momci i devojke uvek smejali. Znali su. Albinac se vratio.
„Bogovski je bilo. Kao da sam dvaes kila lakši.“
„Odlično. Idemo li?“
Zatvorio je vrata lifta pa smo se digli na prodajno. Otvorio je,
„Srećno“, reče albinac.
Gurnuo sam moja zelena kolica kroz prolaz između tezgi tražeći odeljenje ženskog veša, mis Me- dous.
Mis Medous je čekala. Bila je vitka i otmenog držanja, izgledala je kao model. Stajala je prekršte- nih ruku. Približivši se, zapazio sam njene oči. Bile su smaragdno zelene, u njima je bilo dubine, ne- kog znanja. Lepo je poznavati tako nekog. Koje oči, koje držanje. Zaustavio sam kolica pred njenom tezgom.
„Zdravo, mis Medous“, nasmeših se.
„Gde si do sad, majku mu?“ upita ona.
„Pa toliko je trebalo.“
„Shvataš li ti da ja imam mušterije koje čekaju? Ja pokušavam da vodim jedno uspešno odeljenje ovde, je l’ ti jasno?“
Prodavci su dobijali deset centi na sat više od nas, plus proviziju. Ubrzo sam provalio da nikad ne govore ljubazno s nama iz magacina. Muški ili ženski, svi su prodavci bili isti. Svaku familijarnost doživljavali su kao uvredu.
„Imam dobar razlog da telefoniram mister Ferisu.“
„Biče bolje idući put, mis Medous.“
Smestio sam robu na njenu tezgu i pružio joj formular da potpiše. Divljačno je naškrabala svoj potpis na hartiji i, umesto da mi je vrati, bacila je u kolica.
„Isuse, nije mi jasno gde iskopaju takve ljude!“
Gurnuo sam kolica do lifta, pritisnuo dugme i čekao. Vrata se otvoriše i ja se ubacih unutra.
„Kako je bilo?“ upita albinac.
„Kao da sam dvaes kila teži“, rekoh.
Iscerio se, vrata se zatvoriše, pa smo se spustili.
Uveče, za večerom, majka reče: „Henri, tako se ponosim tobom što imaš posao!“ Ćutao sam.
,,Zar ti nije milo što imaš posao?“ upita otac.
„Aha.“
„Aha? Je l’ to sve što umeš da kažeš? Znaš li ti koliko ova nacija ima nezaposlenih?“
„Dosta, šta znam.“
„Onda treba da si zahvalan.“
„Slušaj, možemo li da završimo s tim jelom?“
„Treba da si zahvalan i za, to što jedeš. Znaš li ti koliko košta ovaj obrok?“ Odgurnuo sam tanjir. „E jebi, ga! Ne mogu da jedem ovo!“
Ustao sam i krenuo u moju sobu.
„Imam dobar razlog da ti dođem i naučim te pameti!“ Stao sam. „Čekam te, stari moj.“
Onda sam ušao u sobu. Čekao sam. Ali znao sam da neće doći. Navio sam sat da me digne za Mirs-Starbak. Bilo je tek pola osam uveče, ali ja sam se svukao i legao u krevet. Ugasio sam svetlo i ležao u mraku. Nije bilo šta drugo da se radi, nikuda da se ode. Moji će uskoro biti u krevetu, s poga- šenim svetlima.
Otac je voleo poslovicu: „Rano leganje i rano ustajanje daće ti imanje, pamet i zdravlje.“ Ali on nije dobio ništa od toga. Rešio sam da možda obrnem šemu.
Nisam mogao da zaspim.
Da ga izdrkam na mis Medovis? Suviše jeftino.
Prevrtao sam se u mraku čekajući nešto.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:41 pm




47
Prva tri-četiri dana u Mirs-Starbaku bila su identična. U suštini, bezličnost je bila bazična stvar u Mirs-Starbaku. Kastinski sistem je bio opšteprihvaćena činjenica. Nije bilo ni jednog jedinog pro- davca koji bi radniku iz magacina uputio više od nekoliko rutinskih reči. A to me pogađalo. Razmi- šljao sam o tome dok sam gurao kolica naokolo. Zar je moguće da su prodavci inteligentniji od radni- ka iz magacina? Bili su svakako bolje odeveni. Mučio me njihov stav da biti prodavac toliko znači. Možda bih i ja tako osećao da sam prodavac. Nisam mnogo mario za ostale radnike u magacinu. Niti za prodavce.
Eto, mislio sam gurajući kolica, sada imam posao. Je li to to? Nije čudo što ljudi pljačkaju banke. Ima i suviše ponižavajućih poslova. Zašto, majku mu, nisam sudija vrhovnog suda ih koncertni pijani- sta? Jer za to treba obrazovanja, a ono košta. Ali ja ionako nisam želeo da budem bilo šta. I bio sam očigledno uspešan u tome.
Dogurao sam kolica do lifta i pritisnuo dugme.
Žene su htele muškarce koji prave pare, htele su muškarce od ugleda. Koliko pravih žena živi s okorelim klošarima? Pa šta, ja ionako nisam želeo ženu. Bar ne da živim s njom. Kako mogu ljudi da žive sa ženama? Šta im to znači? Ono što sam ja želeo bila je pećina u Koloradu sa zalihama hrane i pića za tri godinice. Brisao bih bulju peskom. Bilo šta, bilo šta da prekine tonjenje u ovom tupavom, trivijalnom i kukavičkom životarenju.
Lift se popeo. Albinac je bio i dalje za komandama. „Ej, čujem da ste ti i Mouks lumpovali si- noć!“
„Častio me pivom. Bez kinte sam.“
„Jeste bocnuli nešto?“
„Ja nisam.“
„Što ne povedete i mene idući put? Pokazaću vam kako da cepate nešto na brzaka.“
„Kako to misliš?“
„Muvao sam se. Eto, prošle nedelje ubo sam Kitajku. I da znaš, baš je onako kako pričaju.“
„Šta to?“
Stigli smo na dno i vrata se otvoriše.
„Pičić im ne ide gore-dole nego beži levo—desno.“ Feris me čekao.
„Gde si do sad, majku mu?“
„Riljao sam baštu.“
„Šta je, plodio si neke fuksije?“
„Aha, ubacio sam po jedno govno u svaku saksiju.“
„Slušaj, Kinaski…“
„Da?“
„Ja sam onaj koji ovde zajebava. Je l’ ti jasno?“
„Jasno.“
„U redu, drži ovo. Imam porudžbinu za Mušku odeću.“ Munuo mi narudžbenicu.
„Pokupi ove stavke, isporuči ih, uzmi potpis prijema i vrati se.“
Mušku odeću je vodio mister Džastin Filips mlađi. Bio je lepo vaspitan, učtiv momak od jedno 22 godine. Držao se uvek vrlo pravo, tamne kose, tamnih očiju, razbludnih usana. Postojao je nesrećan višak obraza, ali to nije padalo u oči. Bio je bled i nosio tamna odela uz savršeno uštirkane košulje. Prodavačice su ga obožavale. Bio je osećajan, inteligentan, dosetljiv. Bio je i pomalo zloća, kao da mu je neka viša sila dala pravo na to. Samo je jednom prekinuo s tradicijom prodavaca, kad mi se obratio rečima: „Prava sramota, a, ti ružni ožiljci po tvom licu?“
Kad sam dogurao, kolica do Muške odeće, Džastin Filips je stajao uspravan kao kip, malo nagnute glave, zureći po svom običaju, gledajući u neku tačku kao da vidi stvari koje ti ne vidiš. I video je nešto. Možda ja jednostavno nisam prepoznavao lepe manire. On je svakako delovao kao da je iznad svoje okoline. Dobar štos ako te istovremeno plaćaju za to. Možda su baš to i voleli uprava i proda- vačice. Eto čoveka koji je u suštini previše dobar za posao koji obavlja, ali ga ipak obavlja.
Stao sam. „Evo vaše porudžbine, mister Filips.“
Pravio se da me ne primećuje, što je istovremeno vređalo i bilo dobro. Nagomilao sam robu na te- zgu dok je on zurio u prostor, negde iznad lifta.
Onda sam čuo zlatni smeh i osvrnuo se. Bila je to grupica picana koji su maturirali sa mnom u Cel- ziju. Isprobavali su pulovere, šorceve, raznorazne stavke. Znao sam ih samo iz viđenja, jer nikad ni- smo progovorili za sve četiri godine više škole.. Glavni štih je bio Džimi Njuhol, levo krilo u škol- skoj ragbi ekipi, tri godine neporaženoj Kosa mu je bila zlatnožuta, sunce kao da je uvek rasplamsa- valo neke pramenove, sunce ih svetlo u učionici. Imao je čvrst, snažan, vrat, a na njemu lice savrše- nog momka izvajano majstorskom rukom skulptora. Sve je bilo baš onako kako treba da bude: nos, čelo, brada, detalji. I telo je bilo oblikovano u istom stilu. Ostali oko njega nisu bili tako savršeni, ali tu negde. Stajali su naokolo, isprobavali pulovere i smejali se, čekajući upis na USC ili Stenford.
Džastin Filips mi je potpisao prijem. Vraćao sam se ka liftu kad začuh glas:
„EJ SKI! SKI, SUPER TI STOJI TA BLUZICA!“
Stao sam, okrenuo se i ležerno im mahnuo levom rukom.
„Gledaj ga! Najžešći tip u gradu!“
„Pored njega, Klerk Gebl je ko klozetska četka!“
Ostavio sam kolica i krenuo ka njima. Nisam znao šta ću da uradim. Stao sam i gledao ih. Nisam ih voleo, nikada. Možda su drugima izgledah impozantno, ali ne i meni. Bilo je nešto u njihovim telima što je ličilo na žensko telo. Bili su meki, nikad se nisu suočili s vatrom. Bih su prekrasne nule. Muka me hvatala od njih. Mrzeo sam ih. Bili su deo noćne more koja me oduvek proganjala, u ovom ili onom obliku.
Džimi Njuhol mi se nasmeši. „Ej, raznosač, što nisi nikad probao da uđeš u ekipu?“
„Nisam ni imao nameru.“
„Frka ti bilo, a?“
„Znaš gde je parking na krovu?“
„Da…“
„Vidimo se tamo…“
Odšetali su ka parkingu a ja svukoh onu bluzu i bacih je u kolica. Džastin Filips mlađi mi se na- smeši: „Dragi moji dečko, popićeš dobre batine.“
Džimi Njuhol je čekao, okružen svojom ekipom.
„Ej, vidi raznosača!“
„Šta misliš, je l’ nosi ženski veš?“ Njuhol je stajao na suncu. Bio je skinuo košulju i majicu. Uvu- kao je stomak i isturio grudi. Dobro je izgledao. U šta sam se, jebi ga, uvalio? Osetio sam kako mi drhti donja usna. Tu gore, na krovu, osetio sam strah. Pogledao sam Njuhola, sunce je rasplamsavalo onu zlatnu kosu. Posmatrao sam ga mnogo puta na terenu. Video sam kako se često probija po pedeset metara u šprintu, dok sam ja navijao za protivnički tim.
Sada smo stajali oči u oči. Nisam skinuo košulju. Stajali smo i gledali se.
Njuhol najzad reče: „Dobro, sad si moj.“ Krenuo je ka meni. U tom trenutku pojavila se sićušna stara dama u crnini noseći razne paketiće. Imala je malecni sivi šeširić.
„Zdravo, dečaci!“ reče ona.
„Dobar dan, mem.“
„Divan dan…“
Otvorila je svoja kola i ubacila paketiće. Onda se okrenula Džimiju Njuholu.
„O, kakvo fino telo imaš, dečače moj! Sigurna sam da bi bio dobar za Tarzana, kralja majmuna!“
„Ne, mem“, rekoh. „Ne zamerite, ali on je majmun a ovi ovde njegovo pleme.“
„A…“ reče ona. Ušla je u kola, upalila motor, a mi čekali dok nije okrenula i nestala.
„Dobro, Kinaski“, reče Njuhol, „kroz čitavu si školu vukao taj čuveni kez i pružao jezičinu. Sada
ću da te izlečim od toga!“
Njuhol je nasrnuo. Bio je spreman. Ja nisam bio sasvim spreman. Ugledao sam samo komad pla- vog neba iza sebe i blesak tela i pesnica u suncu. Bio je brži od majmuna, i veći. Teško da sam uputio neki udarac, samo sam osetio njegove pesnice, tvrde kao kamen. Škiljeći kroz izubijane oči, video sam ih u zamahu, kako me bombarduju, bogo moj, imao je snage, činilo se beskonačna a nigde zaklo- na. Počeo sam da mislim: možda sam ipak pizda, možda je tako i bolje, možda treba da se predam.
Ali, dok me kembečio, onaj strah je nestao. Šokirala me samo njegova snaga i energija. Gde ih je pokupio? Svinja kao što je on? Bio je krcat. Nisam više gledao na oči – bile su zaslepljene bleskovi- ma žutog i zelenog, purpurnog – onda užasan udar CRVENOG… osetio sam kako’ padam.
Tako to biva, znači?
Pao sam na koleno. Čuo sam avion kako preleće iznad glave. Poželeo sam da sam u njemu. Osetio
sam kako, mi nešto teče preko usta i brade… topla krv koja je curila iz nosa.
„Ostavi ga, Džimi, gotov je…“
Pogledao sam Njuhola. „Dudlaj mi malo kurac“, rekoh.
„UBICU TE!“
Napao me pre nego što sam uspeo da se dignem. Zgrabio me za vrat i oborio, pa smo se otkotrljali pod neki „dodž“. Čuo sam kako mu je glava lupila u nešto. Samo sam čuo zvuk. Ostali kao da nisu postali svesni toga.
Digao sam se, a zatim i Njuhol.
„Ubiću te“, reče on.
Zavitlao je rukama. Ovog puta nije bilo ni približno onako surovo. Udarao je s istim besom, ali nešto je falilo. Oslabio je. Kad bi me kresnuo, nisam video bleskove boja, lepo sam video nebo, kola na parkingu, lica njegovih majmuna i njegovo. Oduvek sam bio usporen na startu. Njuhol se i dalje trudio, ali bio je definitivno slabiji. A ja sam imao male šake, bio sam obdaren bednim pesnicama, nikakvim oružjem.
Koje su zamorno vreme bile te godine – osećati želju i potrebu da živiš, a ne biti sposoban za to.
Roknuo sam ga desnicom u pleksus i čuo kako je jeknuo, pa, mu stegao kragnu levom i ponovo ga opalio u menzu. Odgurnuo sam ga i zviznuo jednom, pa drugom, preko onog izvajanog lica. Ugledao sam njegove oči: ludo i nezaboravno. Upoznavao sam ga s nečim što nikada ranije nije osetio. Bio je isprepadan. Isprepadan zato što nije znao kako da se nosi s porazom. Rešio sam da ga dokrajčim na- tenane.
Onda me neko šinuo u potiljak. Pošteno me razvalio. Okrenuo sam se. Bio je to njegov riđoglavi pulen, Kel Evans.
Dreknuo sam, uperivši prst u njega: „Dalje od mene, mamu ti jebem! Doći ćete svi na red, jedan
po jedan! Čim ovog sredim, ti si sledeći!“
Nije mi dugo trebalo da sredim Džimija. Čak sam se malo i poigrao. Izmotavao sam se rukama, plesao oko njega, a onda počeo da ga krešem. Prilično dobro se držao i neko vreme sam mislio da neću moći da ga sjebem, ali mi je odjednom uputio taj čudni pogled koji je govorio: ej, stani, možda bi trebalo da smo prijatelji i odemo nekud na pivo. Onda se srušio.
Njegovi su prišli i podigli ga, pridržavali ga da stoji govoreći mu: „Ej, Džime, koj’ ti je?“
„Šta ti je taj peder uradio, Džime? Slomićemo mu kičmu, samo kaži.“
„Vodite me kući“, reče Džim.
Posmatrao sam ih kako silaze niz stepenice, svi su se trudili da ga drže na nogama, jedan je nosio njegovu majicu i košulju…
Vratio sam se dole po kolica. Džastin Filips je čekao.
„Nisam se nadao da te opet vidim“, prezrivo se nasmešio.
„Ne ulagujte se pomoćnom osoblju“, rekoh.
Gurnuo sam kolica. Moje lice, odeća – bio sam debelo urnisan. Došao sam do lifta i pritisnuo dug- me. Albinac je stigao kao i uvek. Vrata se otvoriše.
„Proslavio si se“, reče on. „Čujem da si novi šampion sveta u teškoj kategoriji.“ Novosti brzo putuju tamo gde se nikad ništa ne dešava.
Feris odrezanog uha je čekao.
„Ne ide to da ideš naokolo i tamaniš nam mušterije.“
„Samo jednu.“
„Otkud znamo kad ćeš da se baciš na sledeću.“
„Isprovocirao me.“
„Koga to zanima? Nisi bio na svom radnom mestu, to je sve.“
„Šta je s mojim čekom?“
„Dobićeš ga poštom.“
„Dobro, vidimo se…“
„Stani, trebaće mi ključ tvoje kasete.“
Izvukao sam lanac sa samo dva ključa na njemu, skinuo ključ od kasete i pružio ga Ferisu.
Krenuo sam ka službenom ulazu i povukao vrata. Teška čelična vrata s nezgrapnim mehanizmom. Kad su se otvorila, propuštajući dnevnu svetlost unutra, okrenuo sam se i mahnuo Ferisu. Nije uzvra- tio. Samo je gledao pravo u mene. Onda se vrata zatvoriše preko njegovog lika. Sviđao mi, se, na ne- ki način.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:42 pm





48
„Tako znači, nisi uspeo ni nedelju dana da sastaviš na poslu?“
Jeli smo špagete s ćuftama. O mojim problemima uvek se diskutovalo za večerom. Večera je uvek morala da presedne.
Nisam odgovorio na očevo pitanje.
„Šta je bilo? Sto su te šutnuli?“ Ćutao sam.
„Henri, odgovori ocu kad ti se obraća!“ reče majka.
„Ma nije izdržao, znam ga kako diše!“
„Vidi mu lice“, reče majka, „sve izubijano i modro. Je l’ te to gazda prebio, Henri?“
„Ne, majko…“
„Što ne jedeš, Henri? Nikad nisi gladan.“
„Ne može da jede“, reče otac, „ne može da radi, ne može da prdne, nije ni za kurac!“
„Ne bi trebalo tako da govoriš za večerom, tata“, reče majka.
„Samo istinu!“ Namotao je ogromnu gužvu špageta na viljušku, zapušio s njom usta i počeo da žva- če. Žvačući, nabo je krupnu ćuftu i uronio je u otvor, onda usadio i komadinu hleba unutra.
Setio sam se šta je rekao Ivan u Braći Karamazovima: „Ko nije poželeo da ubije oca?“
Dok je mljackao tu gomilu hrane, jedan dugački rezanac klatio se iz ugla njegovih usta. Najzad ga je ukačio i bučno usisao. Onda je ispružio ruku, ubacio dve prepune kašičice šećera u kafu, podigao šolju i povukao kiklopski gutljaj, koji je smesta ispljunuo preko svog tanjira na stolnjak.
„Ovo sranje je vrelo!“
„Trebalo je pažljivije, tata“, reče majka.
Češljao sam tržište rada, kako se onda govorilo, ali je to bio jalov i besmislen posao. Morao si da znaš nekog da bi dobio i najbedniju šljaku čistača stolova u restoranu, Kako je svako bio perač sudo- va, čitav je grad bio krcat nezaposlenim sudoperama. Sedeo sam popodne s njima na Peršing skveru. Tu se skupljala i propovednička bratija. Neki su imali bubnjeve, neki gitare, a žbunje i klozeti vrveli su od homoseksualaca.
„Mnogi pederi imaju love“, pričao mi jedan mladi bam. „Kao taj što me odveo kod njega u gajbu. Ostao sam dve nedelje. Klope i pića koliko hoćeš a kupio mi i neke krpe, ali me zato sisao ko suma- nut, nisam mogao da stojim na nogama. Išunjao sam se jedne noći kad je zaspao. Jezivo je bilo. Jed- nom me poljubio u usta, pa sam ga šinuo u glavu. ‘Uradi to još jednom’, rekao sam mu, ‘i mrtav si!’„
Kafe kod Klintona bio je najbolji. Ako nemaš mnogo love, plaćao si onim što imaš. Ako nemaš ni kinte, nisi morao da platiš. Bilo je bamova koji su se dobro hranili unutra. Vlasnik je bio neki krvav stari milioner, vrlo neobičan čovek. Nikad nisam mogao da nateram sebe da se najedem unutra. Obič- no bih uzeo kafu i lenju pitu i davao im pet centi. Ponekad bih uzeo par viršli. Unutra je bilo mirno i sveže i čisto. Tu je bio i veliki vodoskok, pa si mogao da sedneš pored njega i zamišljaš da je sve
onako kako i treba da bude. I kod Filipa nije bilo loše. Mogao si da dobiješ šolju kafe za tri centa, sa svim dodacima uz nju. Mogao si da sediš i piješ tu kafu ceo dan, a da nikad ne traže da odeš, ma koli- ko bedno izgledao. Samo su molili bamove da ne unose svoje vino i piju ga unutra. Takva su mesta davala nadu onima kad nije bilo mnogo nade.
Ljudi na Peršing skveru diskutovali su po čitav dan ima li Boga ili ga nema. Mnogi su samo drami- li, ali bi se povremeno pojavio vernik ili ateista vešt na jeziku i pravio dobar šou.
Kad mi se nađe neka kinta, odlazio sam u podzemni bar ispod velikog bioskopa. Imao sam 18 go- dina, ali su me ipak služili. Izgledao sam kao da mi je koliko god hoćeš godina. Ponekad sam delovao kao da mi je 25, ponekad se osećao kao da imam 30. Taj bar je držao Kinez koji nikada nije progovo- rio ni sa kim. Trebalo mi je love samo za prvo pivo, onda bi pederaši naručivali dalje. Prelazio bih na viski. Kad bi ih odrao za viski, počeli bi da se bacaju na mene, a tada bih postajao nezgodan, usta- jao i odlazio. Posle nekog vremena su me provalili, pa je ta rupa prestala da bude aktuelna.
Biblioteka je bila najočajnije mesto u koje sam odlazio. Ostao sam bez novih knjiga za čitanje. Sa- mo bih uzeo neku debelu knjigu i gledao devojke. Uvek bi se našla neka. Seo bih nedaleko od nje pra- veći se da čitam, trudeći se da izgledam inteligentno, nadajući se da će neka da me startuje. Znao sam da sam ružan, ali sam mislio da će inteligentan izgled da me izvadi. Nikad nije uspelo. Devojke su samo pravile neke beleške, a onda ustajale i odlazile dok sam ja posmatrao njihova tela kako se rit- mično i magično pokreću ispod čistih haljina. Šta bi radio Maksim Gorki u takvoj situaciji?
Kod kuće je uvek bilo isto. Pitanje nikad nije bilo postavljano dok se ne prožvaću prva dva-tri za- logaja večere. Onda bi otac pitao: „Jesi našao posao?“
„Ne.“
„Jesi probao negde?“
„Na mnogim mestima. Vraćao sam se na neka mesta već drugi-treći put.“
„Ne verujem ja u to.“
Ali, bilo je istina. Bilo je istina i to da neke kompanije svakodnevno oglašavaju u novinama da kod njih nema posla. Tako su njihove službe za zapošljavanje imale šta da rade. A to je usput štedelo vreme i sjebavalo nade mnogih očajnika.
„Naći ćeš sutra posao Henri“, uvek je govorila majka.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:42 pm





49
Čitavo sam leto tražio posao i nisam ga našao. Džimi Hečer se ubacio u neku fabriku aviona. Hi- tler je bujao u Evropi i stvarao poslove za nezaposlene. Bio sam s Džimijem tog dana kad smo preda- li naše molbe za posao. Popunili smo ih na isti način, jedina razlika bila je kod mesta rođenja: ja sam upisao Nemačku a on Riding, Pasadena.
„Džimi je dobio posao. Išao je u istu školu s tobom“, reče majka. „Zašto nisi i ti dobio posao u fa- brici aviona?“
„Provale oni hohštaplera koji ne voli da radi“, reče otac. „On bi samo da leži ko crkotina u sobi i sluša tu svoju simfonijsku muziku po ceo dan!“
„Dobro, dečak voli muziku. I to je nešto.“
„Ali ništa ne RADI s tim! Nikakve KORISTI od toga!“
„A šta bi trebalo da radi?“
„Da ode u radio-stanicu i kaže im da je lud za tom muzikom i dobije mesto voditelja.“
„Isuse, ne može to tek tako, nije to igra.“
„Otkud ti znaš? Jesi probao?“
„Kažem ti, ne može to.“
Otac je strpao komadinu krmenadle u usta. Dok je žvakao, između usana mu je virilo parče ma- snog. Bilo je kao da ima tri usne. Onda ga usisao i pogledao majku: „To je ono, mama, dečku se ne radi.“
Majka pogleda u mene. „Henri, što ne jedeš svoju večeru?“
Na kraju je rešeno da se upišem u Gradski koledž. Nastava je bila besplatna, a polovne knjige mo- gle da se nabave u studentskoj knjižari. Oca je jednostavno bilo sramota što sam nezaposlen, pa je smatrao da bih odlaskom u novu školu stekao malo samopoštovanja. Eli i Kros (Ćela) pohađao je već jedan semestar. Bio je moj savetnik.
„Šta je najlakša jebena stvar na ovom faksu?“ pitao sam.
„Novinarstvo. Ti novinarski vaćaroši ništa ne rade.“
„Lepo, biću novinar.“ Razgledao sam školsku brošuru.
„Šta je taj dan orijentacije što piše ovde?“
„Ma preskoči to, neke pizdarije.“
„Hvala ti što si mi rekao, burazeru. Ajmo mi lepo u onaj bar preko da se nalijemo pivom.“
„To je život, keve mi!“
„Aha.“
Dan posle te orijentacije, bio je dan prijave na grupe. Svi su trčali naokolo kao sumanuti, s papiri- ma i skriptama. Stigao sam tramvajem. Prvo sa „W“ do Vermonta, onda sa „V“ na sever do Monroa.
Nisam znao kuda svi žure ni šta treba da radim. Smučilo mi se.
„Izvini…“ upitah jednu devojku.
Okrenula je glavu na drugu stranu i nastavila da srlja nekud. Neki tip prolete pored mene i ja ga zgrabih za kaiš otpozadi. Stao je.
„Ej, šta radiš, jebo te?“ upita.
„Miran. Oću da znam šta se dešava! Objasni šta se ovde radi!“
„Pa objasnili su ti na orijentaciji.“
„A…“
Pustio sam ga i on otrča. Nisam znao šta ću. Zamišljao sam da samo odeš negde i kažeš da hoćeš na novinarstvo, početni kurs, a oni ti lepo daju karton s rasporedom časova. Ali ništa nije ličilo na to. Ovi su ljudi znali šta treba da rade i nisu hteli da kažu. Osetio sam se ponovo kao u osnovnoj školi, jebavan od mase koja zna više od mene. Seo sam na klupu i posmatrao ih kako jurcaju levo-desno. Mogao bih da isfoliram. Kazaću mojima da idem u Gradski koledž i dolaziti svakog dana da ležim ovde na travnjaku ispred zgrade. Onda sam video tog štakora kako trči. Ćela. Ćapio sam ga za kragnu otpozadi.
„Ej! A, ti si Henk! Šta je bilo?“
„Trebalo bi da te išamaram, jajaro mala!“
„Zašto? Zašto?“
„Kako da dobijem jebenu grupu? Šta da uradim?“
„Mislio sam da znaš!“
„Kako? Kako da znam? Jesam li možda rođen s tim znanjem u sebi, somino?“
Priveo sam ga na klupu i dalje ga držeći za kragnu. „Gukni sad, jasno i glasno, sve šta i kako treba da se radi. Budi dobar dečko, pa ću da odložim šamaranje za drugi put!“
I tako je Ćela sve objasnio. Imao sam svoj sopstveni dan orijentacije u rukama. Još sam ga držao za kragnu. „Pustiću te ovaj put. Ali iskopaću jednom ovu stvar. Platićeš što si me izjebao. Nećeš ni znati kad te strefi.“
Pustio sam ga. Odzujao je za ostalima. Nisam imao potrebe da brinem ili žurim. Dobiću najgoru grupu, najgore profane i najgore predmete. Muvao sam se naokolo ležerno se prijavljujući na ova ili ona predavanja. Ispalo je da sam jedini bezbrižan student u čitavoj zgradi. Počeo sam da se osećam superiomo.
Sve do prvog časa engleskog, koji je počinjao u 7 ujutro. Bilo je 7 i 30 i ja sam stajao mamuran pred vratima slušaonice, osluškujući. Moji su mi kupili knjige a ja ih prodao i propio pare. Išunjao sam se kroz prozor te noći i dočekao fajront u obližnjem baru. U glavi mi je bubnjao pivski mamur- luk. Još sam se osećao pijan. Otvorio sam vrata i ušao. Stao sam. Mister Hemilton, predavač engle- skog, stajao je pred studentima, pevajući. Ploča se vrtela na gramofonu, glasno, a studenti pevali s mister Hemiltonom. Nešto od Džilberta i Salivena,
Sad ja vladam Njenim lađama…
Sve poruke kopiram rukopisom krupnim… Sad ja vladam Njenim lađama…
Držite se klupa ne plovite vodama…
I svi ćete vladati Njenim lađama…
Prošao sam do zadnjih klupa i našao jedno prazno mesto. Hemilton je isključio gramofon. Bio je odeven u pepita odelo s jarko narandžastom košuljom. Izgledao je kao Nelson Edi. Okrenuo se stu- dentima, bacio pogled na ručni sat i obratio mi se:
„Biće da ste vi mister Kinaski?“ Klimnuo sam. „Kasnite trideset minuta.“
„Da“.
„Da li biste toliko kasnili na venčanje ili pogreb?“
„Ne.“
„Zašto ne, moliću lepo?“
„Pa… ako bi bio moj pogreb, morao bih da budem na vreme. A ako bi venčanje bilo moje, to bi bio i moj pogreb.“ Uvek sam bio žustar na jeziku. Nikad da se opametim.
„Dragi moj“, reče mister Hemilton, „upravo smo slušali Džilberta i Salivena u nameri da naučimo pravilan izgovor. Ustanite, molim vas.“
Ustao sam.
„A sad, otpevajte molim: Držite se klupa, ne plovite vodama, uvek ćete vladati Njenim lađama.“
Stajao sam.
„Hajde, počnite molim!“ Odverglao sam i seo.
„Mister Kinaski, jedva sam vas čuo. Zar ne možete da pevate s malo više žara?“
Ponovo sam ustao. Udahnuo sam enormnu masu vazduha i raspalio: „AKO ‘Š DA VLADAŠ NJE- IM LAĐAMA DRŽ’ SE KLUPE I NE PLOVI VODAMA!“
Pokupio sam je naopačke.
„Mister Kinaski“, reče Hemilton, „sedite molim.“ Seo sam. Za sve je Ćela bio kriv.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:43 pm




50
Svi su imali fizičko u isto vreme. Ćelina kaseta je bila jedno četiri-pet kaseta od moje, u istom ni- zu. Krenuo sam ranije u svlačionicu. Ćela i ja smo imali isti problem. Mrzeli smo vunene pantalone, jer nam je vuna peckala noge, ali su naši roditelji obožavali da nas oblače u vunene stvari. Rešio sam taj problem, za Ćelu i mene, poverivši mu tajnu. Trebalo je samo obući donji deo pidžame ispod pan- talona.
Otvorio sam kasetu i svukao se. Skinuo sam pantose i pidžamu, a onda skembao pidžamu povrh ka- sete. Navukao sam trenerku. Ostali su počeli da ulaze.
Ćela i ja smo znali neke ludačke pidžama fazone, ali je Ćelin bio najbolji. Izašao je s devojkom jedne noći, otišli su na neku igranku. Između dve igre, ona ga pita: „Šta je to?“
„Šta je šta?“
„Viri ti nešto iz nogavice.“
„Šta?“
„Mati mila! Ti nosiš pidžamu ispod pantalona!“
„A? A, to… biće da sam zaboravio…“
„Odoh ja!“
Nikad više nije izašla s njim.
Svi su se presvukli u trenerke. Onda je ušao Ćela i otvorio svoju kasetu.
„Kako si, druškane?“ upitah.
„O, zdravo Henk…“
„Imao sam engleski jutros u sedam. Vesela stvar za buđenje. Mislio sam da je muzička sekcija.“
„Da, da. Hemilton. Čuo sam za njega. Hi hi hi…“ Prišao sam mu.
Ćela je otkopčavao pantalone. Posegnuo sam i smaknuo mu ih niz noge. Ispod je bila zelena pidža-
ma na štrafte. Pokušao je da podigne pantalone, ali ja sam bio jači.
„EJ, LJUDI, GLEDAJTE OVO! ISUSE HRISTE, EVO TIPA KOJI NOSI PIDŽAMU U ŠKOLI!“
Ćela se borio. Pocrveneo je u licu. Nekoliko njih prišlo je da vidi. Onda sam uradio najgore.
Smaknuo sam mu pidžamu.
„A GLEDAJTE SAD OVO! JADNI ROVAC NIJE SAMO ĆELAV, ON TEŠKO DA UOPSTE IMA KITU! ŠTA CE JADNI ROVAC KAD NALETI NA PIČKU?“
Neka konjina koja je stajala blizu reče: „Kinaski, ti si prava ljiga od čoveka.“
„Aha“, čuo sam neke tipove. „Da… da…“ čuo sam druge glasove.
Ćela je podigao pantalone. U stvari je plakao. Pogledao je u ostale. „Pa šta, i Kinaski nosi pidža- mu! On je taj koji me nagovorio! Pogledajte mu u kasetu, pogledajte samo!“
Jurnuo je ka mojoj kaseti i razjapio je. Počeo je da mi izbacuje stvari. Pidžame nije bilo.
„Skembao je! Skembao je negde!“
Ostavio sam stvari na podu i izašao na teren. Bila je prozivka. Stajao sam u drugom redu. Duboko sam čučnuo dva-tri puta. Primetio sam drugog bildera iza mene. Čuo sam već njegovo ime, Solom Stodolski.
„Kinaski“, reče on, „ti si govno od čoveka.“
„Ne kači se sa mnom, dečko, nije zdravo.“
„Ali ja se kačim s tobom.“
„Ne masiraj me, bucko.“
„Ima jedno mesto između laboratorije i teniskog terena.“
„Pa?“
„Čekaću te tamo posle časa.“
„Važi“, rekoh.
Nisam se pojavio. Posle fizičkog sam napustio ostala predavanja i otišao tramvajem do Peršing skvera. Seo sam na klupu i čekao na malo akcije. Nešto sam dugo čekao. Najzad su vernici i ateisti pokrenuli stvar. Kilavo su je drndali. Ja sam bio agnostik. Agnostici nemaju bogznašta da diskutuju. Napustio sam park i spustio se do ugla Sedme i Brodveja. To je bio centar grada. Nije izgledalo da se nešto posebno dešava, samo ljudi koji čekaju da se promene svetla na semaforu pa da pređu preko ulice. Onda sam osetio kako me noge počinju da svrbe. Bio sam ostavio pidžamu na vrhu kasete. Koji je to jebeno usran dan bio, od početka do kraja. Uskočio sam u tramvaj „W“ i seo pozadi dok je kli- zio noseći me prema kući.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:43 pm





51
Upoznao sam samo jednog studenta u Gradskom koledžu koji mi se dopao, Roberta Bekera. Hteo je da postane pisac. „Naučiću sve što može da se nauči o pisanju. Biće to kao da rastaviš kola na de- love a onda ih ponovo sklopiš.“
„Zvuči kao rad“, rekoh.
„Uradiću to.“
Beker je bio nešto niži od mene, ali snažno građen, nabijen, širokih ramena i jakih ruku.
„Imao sam neku dečju bolest“, pričao mi. „Morao sam da ležim godinu dana u krevetu stiskajući loptice za tenis, svakom rukom jednu. Zato sam i postao ovakav.“
Radio je noću kao kurir i tako se izdržavao.
„Kako si dobio posao?“
„Znao sam tipa koji je znao tipa.“
„Kladim se da bih te ojadio u tuči.“
„Možda, a možda i ne bi. Samo me pisanje zanima.“
Sedeli smo na jednom uzvišenju koje je gledalo na teren. Neka dva momka zijala su u mene. Onda jedan progovori: „Ej, da te pitam nešto?“
„Pitaj.“
„Eto, znam da si bio pizda u osnovnoj školi. A sad si mangaš. Otkud to?“
„Nemam poima.“
„Da nisi cinik?“
„Moguće.“
„Jesi srećan što si cinik?“
„Da.“
„Onda nisi cinik jer cinici nisu srećni.“
Obojica su izveli malu zajebanciju s rukovanjem i otrčali, smejući se.
„Izjebali su te“, reče Beker.
„Ne, suviše su se trudili.“
„Jesi li cinik?“
„Nesrećan sam. Da sam cinik, ovo bi mi popravilo raspoloženje.“
Sišli smo na teren. Časovima je bio kraj. Beker je hteo da ostavi knjige u kasetu. Otišli smo do svlačionice, pa ih je ubacio. Pružio mi je pet-šest listova hartije.
„Evo ti, pročitaj. To je pripovetka.“
Onda smo prešli do moje kasete. Otvorio sam je i pružio mu papirnu kesu.
„Cugni malo…“
Unutra je bila flaša vina. Beker je otpio, zatim i ja,
„Uvek držiš takve stvari u kaseti?“ upita me.
„Trudim se.“
„Znaš šta, noćas ne radim. Mogao bi da upoznaš neke moje prijatelje.“
„Nisam baš lud za ljudima.“
„Ovo su drukčiji ljudi.“
„Je l’? Gde to? Kod tebe?“
„Ne. Evo, daću ti adresu…“ Počeo je da piše na cedulji.
„Slušaj, Beker, šta rade ti ljudi?“
„Piju“, reče Beker.
Gurnuo sam cedulju u džep.
Te noći pročitao sam posle večere Bekerovu priču. Bila je dobra i osetio sam zavist. Pisao je kako vozi bicikl noću i onda uruči telegram nekoj lepoj ženi. Pisanje je bilo jasno i objektivno, imalo je neke neupadljive uglađenosti u sebi. Beker je tvrdio da se ugleda na Tomasa Vulfa, samo on nije dra- mio i muljao kao Vulf. Emocija je bila tu ali ne u obliku neonske reklame. Beker je umeo da piše, umeo je da piše bolje od mene.
Moji su mi bili nabavili pisaću mašinu, pa sam pokušao s nekim kratkim pričama, ali ispale su vr- lo gorke i otrcane. Ne mislim da je to bilo tako loše, ali te priče kao da su molile, nisu imale neku sopstvenu vitalnost. Bile su mračnije od Bekerovih, čudnije, ali promašene. U stvari, jedna ili dve ni- su bile promašene – za mene – samo je bilo kao da su u neku ruku pale s neba umesto da budu vođe- ne. Beker je bio očigledno bolji. Možda je trebalo da probam sa slikanjem.
Čekao sam dok moji nisu zaspali. Otac je uvek bučno hrkao. Kad sam ga čuo, otvorio sam prozor i kliznuo napolje preko klekovog žbunja. Našao sam se na susedskoj stazi i lagano hodao u tami. Pro- šao sam niz Longvud do 21. ulice, skrenuo desno, popeo se na Vestvju hil, sve do početne stanice tramvaja „W“. Ubacio sam žeton, prešao u zadnji deo, seo i zapalio cigaretu. Ako je Bekerovo dru- štvo i približno tako dobro kao njegova pripovetka, biće to ludnica od noći.
Beker je već bio tamo kad sam najzad pronašao adresu u Bekon stritu. Svi su sedeli u kuhinji. Palo je upoznavanje. Tu je bio Hari, tu je bila Lana, tu je bio Alavko, tu je bio Smrda, tu je bio Njonja, tu je bio Elis, tu je bio Džukela, a na kraju još i Trbosek. Svi su sedeli za velikim kuhinjskim stolom. Hari je imao neki stalan posao, on i Beker bili su jedini radni ljudi. Lana je bila Harijeva žena, a Alavko njihova beba u visokoj stolici. Lana je bila jedino žensko. Kad smo predstavljani jedno dru- gom, pogledala me pravo u oči i nasmešila se. Svi su bili mladi, mršavi, i pušili motajući duvan.
„Beker nam pričao o tebi“, reče Hari. „Kaže da si pisac.“
„Imam pisaću.“
„Oćeš da pišeš o nama?“ upita Smrda.
„Bolje da pijem.“
„Ko bog. Imamo takmičenje u cuganju. Je l’ imaš neku lovu?“ upita Smrda.
„Dva dolara…“
„Lepo, ufur je dva dolara. Vadite ih!“ reče Hari.
Ispalo, je ukupno osamnaest dolara. Novac je lepo izgledao na stolu. Pojavila se flaša, zatim i ča- šice.
„Beker nam reče da si nezgodan tip. Jesi li?“
„Aha.“
„Dobro, videćemo…“
Kuhinjsko svetlo bilo je bleštavo. Pio se čist viski. Tamnožuti viski. Hari je sipao svima. Koja di- vota. Moja usta, moje grlo, jedva su čekali. Radio je svirao. „O Džoni, o Džoni. kako voliš ti!“ pe- vao je neko.
„Na eks!“ reče Hari.
Mogućnost da izgubim nije postojala. Mogao sam da pijem danima. Pića mi nikad nije bilo dosta. Alavko je imao sopstvenu čašicu. Kad smo podigli čašice i ispili ih, podigao je i on svoju i popio.
Svima je bilo smešno. Ja nisam mislio da je tako smešno kad beba pije, ali ništa nisam rekao.
Hari je nalio novu turu.
„Jesi pročitao moju priču, Henk?“ upita Beker.
„Aha.“
„Kako ti se čini?“
„Dobra je. Sad si spreman. Treba ti samo malo sreće.“
„Na eks!“ reče Hari.
Druga tura nije bila problem, svi smo je sasuli, i Lana. Hari me pogleda. „Je l’ voliš da se mangupiraš, Henk?“
„Ne.“
„Dobro, ako voliš, imamo Džukelu.“
Džukela je bio dvaput veći od mene. Bilo je ubibože zaguljeno živeti na ovom svetu.
Svaki put kad pogledaš oko sebe, naletiš na nekog tipa koji može da te iskembeči dok kažeš keks.
Pogledao sam Džukelu. „Zdravo, burazeru!“
„Tata ti je burazer“, reče on. „Pij i uživaj.“
Hari je sipao naokolo. Preskočio je ipak Alavka, što mi je bilo drago. U redu, podigli smo ih, drmnuli i ovu turu. Onda je Lana ispala iz trke.
„Neko mora da počisti ovaj krš i sredi Harija ujutru za posao“, reče ona.
Nasuta je sledeća tura. Odjednom, vrata se s treskom otvoriše i krupan momak zgodne face, od jedno 22 godine, ulete u kuhinju. „Dokurca, Hari“, reče on, „skembaj me! Poharao sam jebenu
pumpu!“
„Kola su mi u garaži“, reče Hari. „Lezi pod zadnje sedište i ne mrdaj!“
Ispili smo. Nasuta je sledeća tura. Pojavila se nova flaša. Onih osamnaest dolara je i dalje ležalo nasred stola. Svi smo još bili na okupu, osim Lane. Trebaće masa viskija da nas dokusuri.
„Ej“, upitah Harija, „da ne ostanemo bez pića?“
„Pokaži mu, Lano…“
Lana je otvorila gornji deo kredenca. Ugledao sam flaše i flaše viskija u nizu, sve ista marka. Iz- gledale su kao plen iz nekog kamiona, a verovatno su i bile. A ovo su bili članovi bande: Hari, Lana, Smrda, Njonja, Elis, Džukela, Trbosek, možda Beker, a nesumnjivo i onaj momak koji je sad ležao is- pod zadnjeg sedišta Harijevih kola. Osetio sam se počašćen što pijem s tako aktivnim delom stanov- nika Los Anđelesa. Beker nije samo znao kako se piše, Beker je znao i prave ljude. Posvetiću moj pr- vi roman Robertu Bekeru. I biće to bolji roman od O vremenu i reci.[8]
Hari je i dalje nalivao ture a mi ih drmali na eks. Kuhinja je bila plava od duvanskog dima.
Njonja je prvi ispao. Baš je imao nosinu, samo je zatresao glavom: dosta, dosta – i sve što si mo- gao da vidiš bio je taj dugački šaber koji maše „ne“ u plavom dimu.
Elis je bio sledeći. Imao je šumu dlaka po grudima, ali očigledno vrlo malo po mudima.
Džukela je krenuo za njim. Najednom je đipio, poleteo u klozet, i počeo da bljuje. Slušajući ga, Hari je dobio istu ideju, skočio i izrigao se u sudoperu.
Tako smo ostali Beker, Smrda, Trbosek i ja.
Beker je kalirao prvi. Samo je skrstio ruke preko stola, spustio glavu na njih i to je bilo to.
„Noć tek počinje“, rekoh. „Obično pijem do zore.“
„Aha“, reče Trbosek, „i kenjaš velika govna.“
„Da, u obliku tvoje glave.“
Trbosek je ustao. „Mamu ti jebem, pederu, zgovnaću te!“
Zamahnuo je na mene preko stola, omašio i nokautirao flašu. Lana je uzela krpu i pobrisala. Hari je otvorio novu.
„Sedi, Sek, ili si izgutao opkladu“, reče Hari. Nasuo je novu turu. Ispili smo.
Trbosek je ustao, pošao ka vratima, otvorio ih i pogledao u noć.
„Ej, Sek, šta radiš jebo te?“ upita Smrda.
„Proveravam je l’ ima pun mesec.“
„I… je l’ima?“
Nije bilo odgovora. Čuli smo ga kako pada, niz stepenice i u žbunje. Ostavili smo ga tamo. Ostali smo samo Smrda i ja.
„Nikad nisam video da je neko nadjebao Smrdu“, reče Hari.
Lana je taman smestila Alavka u krevet. Vratila se u kuhinju. „Isuse, puna kuća miševa.“
„Sipaj, Hari“, rekoh.
Hari je napunio Smrdinu čašu, onda moju. Znao sam da nema načina na koji bih popio to piće. Uradio sam jedinu moguću stvar. Pravio sam se da je lako. Zgrabio sam čašicu i sasuo viski u grlo. Smrda je samo buljio u mene. „Odma’ se vraćam. Moram u klonju“, reče on.
Sedeli smo i čekali.
„Krvav je Smrda“, rekoh. „Ne bi trebalo da ga zovete Smrda. Otkud mu to ime?“
„Veze nemam“, reče Hari, „neko mu ga prikačio.“
„A onaj momak što ti leži u kolima? Oće ikad da izađe?“
„Ne pre jutra.“
Sedeli smo i čekali. „Bolje da pogledamo“, reče Hari.
Otvorili smo vrata kupatila. Smrde nije bilo unutra. Onda smo ga videli. Pao je u kadu. Noge su mu virile preko ivice a oči bile zatvorene. Ležao je u kadi i izgutao opkladu. Vratili smo se za sto.
„Lova je tvoja“, reče Hari.
„Što ne bih dao za neku od onih flaša?“
„Zaboravi.“
„Ozbiljno?“
„Fala bogu.“
Pokupio sam pare i gurnuo ih u džep. Onda pogledah Smrdino piće.
„Šteta da se baci“, rekoh.
„Nećeš valjda da ga popiješ?“ upita Lana.
„Što da ne? Jednu za rastanak…“ Progutao sam ga.
„Dobro ljudi, aj’ vidimo se, moćno je bilo!“
„Laku noć, Henk…“
Izašao sam prekoračivši Trbosekovo telo. Pronašao sam stazu i skrenuo levo. Hodao sam dalje i ugledao zelenog „ševroleta“. Zateturao sam se malo i dočepao kvaku na zadnjim vratima da uhvatim ravnotežu. Izdrkana vrata su bila nezaključana i širom se otvorila, obarajući me na stranu. Teško sam pao, zgulivši levi lakat na betonu. Mesec je bio pun, Viski me odalamio sav odjednom. Činilo mi se da neću moći da se dignem. Morao sam da se dignem. Koji sam ja mangup? Ustao sam, pao preko po- luotvorenih vrata, uhvatio se za njih, pridržavao se. Onda mi se našla unutrašnja kvaka u ruci, pa sam uspostavio ravnotežu. Ubacio sam se na zadnje sedište i samo sedeo. Sedeo sam neko vreme. Onda sam počeo da povraćam. Stvarno je krenulo iz mene. Lilo je i lilo, potopilo patos ispod nogu. Sedeo sam još malo. Onda sam se nekako izvukao iz kola. Nije mi se onoliko vrtelo. Izvadio sam maramicu i obrisao bljuvotinu s nogavica i cipela što sam bolje mogao. Zatvorio sam vrata na kolima i krenuo dalje stazom. Trebalo je da nađem tramvaj „W“. Morao sam da ga nađem.
I jesam. Vozio sam se. Onda sam savladao Vestvju hil, prošao niz 21. ulicu, skrenuo južno Longvud avenijom do 2122. Hodao sam komšijskom stazom, našao klekovo žbunje i odbauljao preko njega kroz otvoren prozor u moju sobu. Svukao sam se i legao u krevet. Biće da sam popio preko litar vi- skija. Otac je još hrkao kao i kad sam napustio sobu, samo što je sad bilo bučnije i odvratnije. Sve- jedno sam zaspao.
Po običaju, stigao sam na čas engleskog mister Hemiltona s trideset minuta zakašnjenja. Bilo je 7 i 30 ujutru. Stajao sam pred vratima i osluškivao. Opet Džilbert i Saliven. I opet sve ono o plovidbi vodama i Njenim lađama. Hemiltonu nikad nije bilo dosta toga. U višoj školi sam imao nastavnika engleskog kod koga je to bio Po, Po, Edgar Alan Po.
Otvorio sam vrata. Hemilton je prišao gramofonu i podigao iglu s ploče. Onda je objavio grupi:
„Kad stigne mister Kinaski, mi uvek znamo da je pola osam. Mister Kinaski uvek stiže na vreme. Je- dini je problem što je to pogrešno vreme.
Zastao je, merkajući face svojih studenata. Bio je veoma, veoma dostojanstven. Onda je pogledao u mene.
„Mister Kinaski, došli vi u pola osam ili uopšte ne došli, nema nikakvog značaja. Dobili ste dvoj- ku iz engleskog.“
„Dvojku, mister Hemilton?“ upitah, sevnuvši moj čuveni kez. „Što ne upišete jedan?“
„Zato što se ‘jedan’ rimuje sa ‘jeban’. A ja smatram da vi niste ni za kurac.“
Grupa je pala u trans, klicali su, rugali se, lupali nogama, tapšali. Okrenuo sam se, izašao, zatvorio vrata za sobom. Išao sam niz hodnik i još mogao da ih čujem kako tamo unutra prave cirkus.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:46 pm





52
Rat je odlično napredovao u Evropi, za Hitlera. Većina studenata nije mnogo galamila u vezi s tim. Ali profani jesu, bili su skoro svi levičari i antigermanski nastrojeni. Izgleda da nije postojala desna struja među njima, osim mister Glesglava iz ekonomije, a on je bio vrlo diskretan u tome.
Stvorio se popularan intelektualni stav da je dolično ući u rat s Nemačkom, da se mora stati na put širenju fašizma. Što se mene tiče, nisam imao nikakvu želju da idem u rat da bih zaštitio život koji imam ili neku budućnost koja me čeka. Nisam imao Slobodu. Ništa nisam imao. A s Hitlerom bih mo- žda ubo nešto tu i tamo i imao više od dolara nedeljno za trošak. Koliko sam ja mogao da razberem, nisam imao šta da štitim. Takođe, pošto sam rođen u Nemačkoj, postojala je prirodna lojalnost u meni i nisam voleo da gledam kako se čitava nemačka nacija, ljudi, prikazuju svuda kao monstrumi i dege- nerici. U bioskopima su ubrzavali žurnale da bi predstavili Hitlera i Musolinija kao mahnite manija- ke. Osim toga, pored svih tih antigermanski nastrojenih profana, smatrao sam da mi je lično nemoguće da se jednostavno složim s njima. Nezavisno od moje krajnje otuđenosti i sklonosti da kontriram, re- šio sam da se suprotstavim njihovom gledištu. Nikada nisam čitao Majn Kampf, niti osećao potrebu za tim. Hitler je za mene bio samo još jedan diktator, s tom razlikom što bi mi on, umesto držanja pri- dika za stolom, verovatno razneo mozak ili jaja ako krenem da ga zaustavim.
Ponekad, kad bi profani tupili o paklenom zlu nacizma (rečeno nam je da „nacist“ uvek pišemo sa malim „n“, čak i na početku rečenice i fašizma, skočio bih i izvalio nešto:
„Održanje ljudske rase zasniva se na zakonu selekcije!“
Što je značilo: pazi s kim ležeš u krevet, ali samo ja sam to znao. Ukopavao sam ih, sve njih. Nemam pojma otkud mi te žvake:
„Jedan od promašaja demokratije je što opšte pravo glasa garantuje prosečnog vođu koji nas vodi
u prosečno apatijsko životarenje.“
Izbegavao sam svako njihovo pozivanje na Jevreje ili Crnce, koji mi nikad nisu bili problem u ži- votu. Sve moje nevolje došle su od arijevaca. Prema tome, nisam bio nacista po prirodi ih izboru; profani su manje-više izazvali to u meni, jer su bili toliko različiti i mislili toliko drukčije od mene, s njihovim antigermanskim predrasudama. Pročitao sam negde da kad čovek u suštini ne veruje i ne shvata ono što podržava, može nekako ubedljivije da izvede stvar, što mi je dalo znatnu prednost nad njima.
„Ukrsti konja za vuču s trkačkim konjem i dobićeš potomstvo koje nije ni brzo ni snažno. Nova ra- sa Gospodara razviće se iz svrsishodnog ukrštanja.“
„Nema ni dobrih ni loših ratova. Jedina loša stvar u vezi s ratom je poraz. Svi su se ratovi vodili iz takozvanih dobrih razloga obeju strana. Ali samo je razlog pobednika postajao istorijski plemenit razlog. Ne postavja se pitanje ko je u pravu ili ne, več ko ima bolje generale i bolju vojsku!“
Voleo sam to. Mogao sam da provalim šta god sam hteo.
Normalno, odvlačio sam sebe sve dalje i dalje od svake šanse u vezi s devojkama.
Ionako nikad nisam ni bio blizu. Mislio sam da sam zbog mojih divljih govora usamljen na kole- džu, ali nije bilo tako. Neki su me slušali. Jednog dana kad sam išao na predavanje iz „savremenih
problema“, čuo sam nekog kako hoda za mnom. Nikad nisam trpeo da se neko šulja iza mene. Okre- nuo sam se. To je bio predsednik studentske organizacije, Bojd Tejlor. Bio je vrlo popularan među studentima, jedini čovek u istoriji koledža koji je dvaput biran za predsednika.
„Ej, Kinaski, hoću da popričam s tobom.“
Nisam mario za Bojda, bio je živi primer tipićne američke omladine zgodnog izgleda, s osigura- nom budućnošću, uvek pristojno obučen, učtiv, ležeran, uredno okresanih crnih brkova. Pojma nisam imao čime je obrlatio studentsko telo. Hodao je pored mene.
„Bojd, zar ne misliš da je loše za tebe ako te vide da ideš sa mnom?“
„To je moja stvar.“
„U redu. Šta je bilo?“
„Kinaski, ovo nek ostane među nama, važi?“
„Normalno.“
„Čuj, ja ne verujem u ono što podržavaju tebi slični ili što ti pokušavaš.“
„Pa?“
„Ali hoću da znaš: ako pobedite ovde i u Evropi, pristajem da vam se pridružim.“ Mogao sam samo da ga gledam i smejem se.
Ostao je da stoji dok sam ja produžio. Nikad ne veruj čoveku s picnutim brkovima…
I drugi su čuli za mene. Izlazeći s tog predavanja, ugledao sam Ćelu kako stoji s nekim tipom metar i po visokim i metar širokim. Glava mu je bila utonula u ramena, vrlo okrugla glava, male uši, kosa ošišana nulericom, oči kao zrna graška, sitna vlažna okrugla usta.
Ludak, pomislih, ubica.
„Ej, HENK!“ prodrao se Ćela.
Prišao sam. „Mislio sam da je među nama sve gotovo, la Kros.“
„O ne! Ima krupnih stvari koje treba uraditi!“ Sranje! Sad još i Ćela!
Zašto je pokret rase Gospodara privlačio sve same mentalne i fizičke bogalje?
„Upoznaj Igora Stimova.“
Rukovali smo se. Stegao mi ruku iz sve snage. Stvamo je bolelo.
„Puštaj“, rekoh, „zadaviću te iako nemaš jebeni vrat!“
Pustio je. „Ne verujem ljudima koji se mlohavo rukuju. Zašto se mlohavo rukuješ?“
„Slab sam danas. Jutros mi izgoreo tost a za ručkom sam prosuo kakao.“ Igor se okrenu Ćeli. „Šta je ovom tipu?“
„Ne brini za njega. On je na svoju ruku.“
Igor me ponovo pogleda.
„Deda mi je bio beli Rus. Ubili ga crveni za vreme revolucije. Moram da se obračunam s tim sto- kama!“
„Kapiram.“
Onda je naišao još jedan student. „Ej, Fenster!“ prodrao se Ćela.
Fenster je prišao. Rukovali smo se. Dao sam mu mlohavu. Nisam voleo da se rukujem. Fenster se zvao Bob. Spremao se zbor u jednoj kući u Glendejlu, Amerikanaca za Američku partiju. Fenster je bio predstavnik koledža. Udaljio se. Ćela se nagnuo i šapnuo mi na uvo: „Oni su nacisti!“
Igor je imao kola i balon ruma. Našli smo se pred Ćelinom kućom. Igor je dodao balon. Dobra stvar, stvarao je palila membrane u grlu. Vozio je kola kao tenk, pravo kroz crveno. Ljudi su trubili i gazili kočnice a on mahao lažnim crnim pištoljem na njih.
„Ej, Igore“, reče Ćela, „pokaži Henku pucu.“
Igor je vozio dalje. Ćela i ja smo sedeli pozadi. Igor mi je dodao pištolj. Razgledao sam ga.
„Ludnica!“ reče Ćela. „Izrezbario ga od drveta i obojio crnim imalinom. Izgleda kao pravi, a?“
„Aha“, rekoh. „Čak je izbušio i rupu u cevi.“ Vratio sam ga Igoru. „Lepa stvarčica“, rekoh.
Pružio nam balon. Otpio sam i dodao ga Ćeli. On pogleda u mene i reče: „Hajl Hitler!“
Stigli smo poslednji. Neka lepa velika vila. Na ulazu nas dočekao bucmasti nasmejani momak koji je ostavljao utisak da je čitav svoj vek proveo krcajući lešnike pored vatre. Izgleda da njegovi nisu bili tu. Zvao se Leri Kimi. Pošli smo za njim kroz veliki hol i niz dugačke mračne stepenice. Video sam samo Kirnijevu glavu i ramena. Bio je očigledno dobro uhranjen i izgledao mnogo zdraviji od Ćele, Igora i mene. Možda je tu moglo i da se nauči nešto.
Onda smo se našli u podrumu. Uzeli smo neke stolice. Fenster nam je klimnuo glavom. Bilo je tu još sedmorica njih koje nisam poznavao. Na nekoj vrsti podijuma bio je pult. Leri se popeo i stao za pult. Na zidu iza njega bila je široka američka zastava. Leri je stajao uspravno kao kip. „Sada ćemo položiti zakletvu zastavi Sjedinjenih Američkih Država!“
Isusa ti, pomislih, ja sam na pogrešnom mestu!
Ustali smo i položili zakletvu, ali sam ja stao posle „polažem zakletvu…“ Nisam rekao kome. Posedali smo. Leri je počeo svoj govor. Objasnio je da on predsedava, pošto je to prvi zbor. Po-
sle dva-tri zbora, kad upoznamo jedni druge, predsednik će biti izglasan ako želimo. Ali do tada…
„Mi se suočavamo ovde, u Americi, s dve pretnje našoj slobodi. Suočavamo se s komunističkom zarazom i crnom agresijom. Oni sve češće rade ruku pod ruku. Mi pravi Amerikanci okupićemo se da se suprotstavimo toj zarazi, tom divljaštvu. Tragično je što pristojna bela devojka ne može više da prođe ulicom a da je ne prepadne crni muškarac!“
Igor je skočio. „Pobićemo ih!“
„Komunisti hoće da razdele bogatstvo koje smo tako dugo stvarali i za koje su teško radili naši očevi i dedovi. Komunisti hoće da predaju naš novac svakom crncu, pederu, klošaru, ubici i manijaku koji luta gradom!“
„Pobićemo ih!“
„Mora im se stati na put.“
„Naoružaćemo se!“
„Da, naoružaćemo se! I okupljati se ovde da formulišemo veliki plan za spas Amerike!“
Bratija je klicala. Dvoje-troje dreknuše: „Hajl Hitler!“ Onda je palo upoznajte-se-među-sobom.
Leri je razdelio hladna piva, pa smo stajali u grupicama i razgovarali. Nije bogznašta rečeno, osim što smo došli do opšteg zaključka da moramo da vežbamo gađanje u metu kako bismo bili eksperti za pištolj kad dođe vreme za to.
Na povratku smo svratili kod Igora. Izgleda da ni njegovi nisu bili tu. Igor je izvukao tiganj, bacio četiri kocke putera odozgo i počeo da ga topi. Uzeo je rum, sipao ga u veliki lonac i ugrejao.
„Ovo je piće za čoveka“, reče on. Onda pogleda u Ćelu. „Jesi ti čovek, Ćelo?“
Ćela je već bio pijan. Stao je na mestu mirno, ruku stisnutih uz bokove. „DA, JA SAM ČOVEK!“ Počeo je da cmizdri. Suze su mu curile niz obraze. „JA SAM ČOVEK!“ Stajao je vrlo kruto i prodrao se: „HAJL HITLER!“ a suze su tekle.
Igor pogleda u mene. „Jesi ti čovek?“
„Ne znam. Je l’ gotov taj rum?“
„Nisam siguran u tebe. Nisam siguran da li si jedan od naših. Da nisi neprijateljski špijun? Možda si njihov agent?“
„Ne.“
„Jesi naš?“
„Ne znam. Znam samo jedno.“
„Šta to?“
„Ne sviđaš mi se. Je l’ gotov taj rum?“
„Vidiš?“ reče Ćela. „Rekao sam ti da je opak!“
„Videćemo ko je opak još pre kraja ove noći“, reče Igor.
Nalio je istopljeni puter u ključali rum, onda ugasio plamen i mešao. Nije mi se sviđao, ali bio je očigledno drukčiji od ostalih i to mi se dopalo. Našao je tri velike plave šolje, s ruskim slovima. Si- pao je taj rum u njih.
„Dobro“, reče on, „pijmo!“
„Fala kurcu već jednom“, rekoh i pustih tečnost niz grlo. Bila je pomalo vrela i smrdela je. Posmatrao sam Igora kako pije. Video sam njegove oči kao dva zrna graška nad ivicom šolje. Us-
peo je da je izlije u sebe, curke zlatastog ruma s puterom tekle su iz uglova njegovih glupavih usta. Gledao je u Ćelu. Ćela je stajao buljeći u svoju čašu. Znao sam još iz starih dana da Ćela jednostav- no ne oseća prirodnu ljubav za pićem.
Igor je zverao u Ćelu. „Pij!“
„Da, Igore, da…“
Ćela je uzdigao plavu šolju. Nije mu bilo lako. Bilo je suviše vrelo za njega i ukus mu nije prijao.
Pola mu je isteklo iz usta i preko brade na košulju. Prazna šolja pade na kuhinjski pod.
Igor se isprečio pred Ćelom.
„Ti nisi čovek!“
„JA SAM ČOVEK, IGORE! JA SAM ČOVEK!“
„LAŽEŠ!“
Igor mu opali šamarčinu i Ćelina glava polete u stranu, a on mu je ispravi dangom preko drugog obraza. Ćela je stajao u stavu mimo s rukama strogo uz telo.
„Ja… sam… čovek…“
Igor je i dalje stajao pred njim.
„Stvoriću ja čoveka od tebe!“
„Dobro“, rekoh Igoru, „ostavi ga na miru.“
Igor je izašao iz kuhije. Sipao sam još jedno piće. Ogavna stvar, ali nije bilo izbora. Igor se vratio. Držao je pištolj, i to pravi, stari tip s bubnjem od šest metaka.
„Sad ćemo da igramo ruski rulet“, objavi on.
„Jebi si mater“, rekoh.
„Ja igram, Igore“, reče Ćela. „Ja igram! Ja sam čovek!“
„Dobro“, reče Igor, „u puci je jedan metak. Obrnuću burence i daću ti ga.“
Igor je obrnuo burence i pružio Ćeli pištolj. Ćela ga uzeo i uperio sebi u glavu. „Ja sam’ čovek… ja sam čovek… uradiću to!“
Opet je počeo da plače. „Uradiću to… ja sam čovek…“
Ćela je pustio da mu grlić pištolja sklizne sa slepoočnice. Uperio ga dalje od lobanje i stisnuo obarač. Čulo se: klik.
Igor mu je uzeo pištolj, obrnuo burence i dodao ga meni. Vratio sam mu.
„Prvo ćeš ti.“
Igor je obmuo burence, uzdigao pištolj prema svetlu i pogledao kroz burence. Onda je prislonio pištolj o slepoočnicu i stisnuo obarač. Još jedan ʻklikʼ.
„Jaka stvar“, rekoh. „Proverio si burence da vidiš gde je metak.“ Igor je obmuo burence i pružio mi pištolj. „Ti si na redu…“ Vratio sam mu. „Napuni ga“, rekoh.
Prišao sam stolu da sipam novi rum. Kad sam ga nalio, prasnuo je pucanj. Pogledao sam naniže.
Pored moje noge, u kuhinjskom patosu, bila je rupa od metka.
Okrenuo sam se.
„Uperi još jednom tu stvar u mene i ubiću te, Igore.“
„Šta?“
„Čuo si.“
Stajao je smeškajući se. Lagano je počeo da diže pištolj. Čekao sam. Onda ga spustio To je bilo otprilike sve za tu noć. Izašli smo do kola i Igor nas je odbacio kućama. Ali prethodno smo stali u Vestlejk parku i iznajmili čamac pa isplovili na jezero da dokrajčimo onaj rum. Kod poslednjeg pića Igor je napunio pištolj i izrešetao dno čamca. Bili smo oko četrdeset metara od obale i morali da pli- vamo…
Stigao sam kući kasno u noć. Odbauljao sam preko sirotog žbuna kleke i kroz prozor u sobu. Svu- kao sam se i legao u krevet dok je u susednoj sobi hrkao otac.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:46 pm






53
Vraćao sam se s koledža niz Vestvju hil. Nikad nisam nosio knjige. Položio sam ispite samo sluša- jući predavanja i pogađajući odgovore u testovima. Nikad nisam morao da gruvam. Samo bih poku- pio trojke. Hodajući nizbrdo, naleteo sam u džinovsku paukovu mrežu. Stalno sam to radio. Stao sam skidajući lepljive niti sa sebe i gledajući gde je pauk. Onda sam ga snimio: veliki debeli crni skot. Smrvio sam ga. Naučio sam da mrzim paukove. Kad odem u pakao, poješće me pauk.
Čitav moj život, u tom kraju, upadao sam u paukove mreže, slepi miševi su mi leteli oko lica, ži- veo sam s mojim ocem.Sve je bilo zauvek pusto, očajno, prokleto. Čak je i vreme bilo zajebano. Bilo je ili nepodnošljivo vrelo nedeljama ili je padala kiša, a kad počne da pada, padala je po pet-šest da- na. Voda bi prekrila dvorišta i ulivala se u kuće. Ko god da je planirao kanalizacioni sistem, bio je verovatno dobro plaćen za svoje neznanje.
Sve u vezi sa mnom bilo je tako bedno, tako očajno, kao i dan u koji sam se rodio. Osim što sam sad mogao da pijem s vremena na vreme, mada nikad dovoljno. Piće je bilo jedina stvar koja je čini- la da se čovek ne oseća večito zblanut i uzaludan. Sve ostalo je samo kljucalo i kljucalo, rijući sve dublje. I ništa nije budilo interesovanje, ništa. Ljudi su bih ograničeni i oprezni, svi isti. A ja moram da živim s tim govnarima ceo život, mislio sam. Jebo ih bog, svi su imah svoje čmarove i polne orga- ne i usta i pazuha. Kenjali su i ćaskali i bili tupi kao sopstvena noga. Devojke su dobro izgledale sa distance, sunce je blistalo kroz njihove haljine, njihovu kosu. Ali priđeš li im bliže i čuješ njihovu svest dok im izlazi na usta, dolazilo ti da iskopaš rupu pod bregom i sakriješ se unutra s mašinkom u ruci. Pouzdano sam znao da nikad neću biti sposoban za sreću, da se oženim, nikada neću imati decu. Jebeš ga, nisam čak bio u stanju ni sudopera da budem.
Možda ću da pljačkam banke. Da napravim neko teško sranje. Nešto s bleskom, plamenom. Imaš samo jedan metak. Zašto biti perač prozora?
Zapalio sam cigaretu i spuštao se dalje niz breg. Zar sam ja bio jedina osoba rastrojena svojom budućnošću bez šanse?
Ugledao sam još jednog od tih velikih crnih paukova. Stajao mi je nasred puta u svojoj mreži, u vi- sini lica. Pričvrljio sam cigaretu na njega. Strahovita mreža se zatresla i cimnula kad je poskočio, za- drhtale su grančice na žbunju. Iskočio je iz mreže i pao na beton. Potuljene ubice, čitava ta banda. Zdrobio sam ga cipelom. Pristojan dan, ubio sam dva pauka. Poremetio sam ravnotežu u prirodi – sad će sve da nas pojedu bube i muve.
Silazio sam dalje niz breg, bio sam već pri samom podnožju, kad jedan veliki žbun poče da se tre- se. Car Paukova je vrebao na mene. Zakoračio sam napred da se suočim s njim.
Majka je iskočila iza žbuna. „Henri, Henri, ne idi kući, ne idi kući, ubiće te otac!“
„Kako to misli da izvede? Mogu da ga zgazim.“
„Ne, Henri, pobesneo je! Ne idi kući, ubiće te! Čekam te već satima ovde!“ Majčine oči bile su raširene od straha i prilično lepe, krupne i tamne.
„Šta radi kući tako rano?“
„Bolela ga glava, uzeo je slobodno popodne!“
„Mislio sam da ti radiš, da si našla nov posao?“ Radila je kao bedinerka.
„Došao je i odveo me! Pobesneo je! Ubiće te!
„Ne brini, mama, ako se zakači sa mnom, izdevetaću ga, obećavam ti.“
„Henri, našao je tvoje priče i pročitao ih!“
„Nikad nisam tražio da ih čita.“
„Našao ih u ladici! Pročitao ih, sve ih je pročitao.’„
Bio sam napisao desetak kratkih priča. Daj čoveku pisaću mašinu i dobio si pisca. Sakrio sam ih ispod hartije na dnu moje fioke za gaće i čarape.
„Šta ćeš“, rekoh, „matori je turao nos tamo gde ne treba i opekao ga.“
„Rekao je da će te ubiti! Rekao je da n-ma tog sina koji će pisati takve priče i živeti pod istim krovom s njim!“
Uzeo sam je pod ruku. „Ajmo kući, mama, da vidimo šta on to…“
„Henri, izbacio je svu tvoju odeću na dvorište, sav tvoj prljavi veš, tvoju mašinu, tvoj kofer i tvoje priče!“
„Moje priče?“
„Da, i njih…“
„Ubiću ga!„
Odvojio sam se od nje i prešao preko 21. ulice ka Longvud aveniji. Poletela je za mnom.
„Henri, Henri, ne ulazi tamo!“
Sirota žena me vukla za košulju na leđima.
„Henri, slušaj, uzmi negde sobu! Henri, imam deset dolara! Uzmi ovih deset dolara i nađi negde sobu!“
Okrenuo sam se. Pružala mi deseticu.
„Zaboravi“, rekoh. „Odlazim, to je sve.“
„Henri, uzmi novac! Učini mi to! Učini majci!“
„Pa dobro, u redu…“
Uzeo sam deseticu, gurnuo je u džep.
„Hvala ti, to je mnogo para.“
„Ništa, Henri. Ja te volim, Henri, ali moraš da odeš.“
Potrčala je ispred mene kad sam se približio kući. Onda sam video: sve je bilo rasuto po travi, sva moja prljava i čista odeća, kofer je ležao bačen i razjapljen, čarape, majice, pidžama, jedan stari mantil, sve je bilo razbacano na sve strane, po travnjaku i ulici. A video sam i moje rukopise kako ih nosi vetar, ležali su u slivniku, svuda.
Majka je potrčala stazom prema kući a ja dreknuo za njom tako da me i on čuje: „KAŽI MU NEK
IZAĐE DA MU OTKINEM GLAVU!“
Krenuo sam prvo za mojim rukopisima. To je bio najniži udarac, da mi to učini. Oni su bili jedina stvar koju nije imao prava da dotakne. Dok sam kupio svaki papir iz slivnika, s travnjaka i ulice, po- čeo sam da se osećam bolje. Pokupio sam sve listove koje sam mogao da nađem, smestio ih u kofer i poklopio cipelom, onda spasao pisaću mašinu. Bila je izletela iz kutije, ali je delovala čitavo. Bacio sam pogled na moje krpe razbacane naokolo. Ostavio sam prljav veš, ostavio pidžamu, koja je bila samo preuzeta iz njegovih odbačenih stvari. Nije više bilo bogznašta da se spakuje. Zatvorio sam ko- fer, podigao ga zajedno s mašinom i krenuo. Mogao sam da vidim dva lica kako vire iza zavese. Ali brzo sam to zaboravio, prešao Longvud, preko 21. ulice i uz stari Vestvju hil. Nisam se osećao mnogo drukčije od onog kako sam se uvek osećao. Nisam bio ni ponesen ni potišten; sve je to izgledalo sa- mo kao neki nastavak. Uzeću tramvaj „W“, onda presedam i idem nekud u centar.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:47 pm




54
Našao sam sobu u Templ stritu, u filipinskom kvartu. Tri i po dolara nedeljno, na prvom spratu. Platio sam gazdarici – plavuši srednjih godina – za nedelju dana. Klozet i kada su bili na kraju hodni- ka, ali sam u sobi imao lavabo za šoranje.
Prve noći otkrio sam bar sa desne strane ulaza. To mi se dopalo. Trebalo je samo da se popnem uz stepenice i bio sam kod kuće. Bar je bio pun malih tamnoputih ljudi, ali oni mi nisu smetali. Čuo sam već sve priče o Filipincima – da vole bele devojke, naročito plavuše, da uvek nose stilete[9] i, kako su svi iste visine, sedmorica zajednički kupe jedno skupo odelo, sa svim što ide uz to, pa se smenjuju noseći ga po jedno veče u nedelji. Džordž Raft je negde rekao da Filipinci lansiraju modne trendove. Stajali su po uličnim ćoškovima vrteći zlatne lančiće, oko 20 cm duge, a dužina svakog lančića ukazi- vala je na dužinu penisa čoveka koji ga vrti.
Barmen je bio Filipinac.
„Ti si novi, a?“ upita me.
„Živim gore na spratu. Ja sam student“.
„Nema veresije.“
Spustio sam sitninu na šank.
„Daj pivo.“
Vratio se s flašom.
„Gde može čovek da ubode nešto?“ upitah.
Uzeo je dva-tri novčića. „Ništa ne znam“, kazao je i prešao do kase.
Te prve noći ostao sam do fajronta i zatvorio bar. Niko me nije masirao. Nekoliko plavuša je oti- šlo s Filipincima. Ljudi su bili vrlo mirni u piću. Sedeli su u grupicama, primaknutih glava, razgova- rajući, smejući se povremeno na veoma tih način. Sviđali su mi se. Kad se bar zatvorio i ja ustao da krenem, barmen reče: „Hvala ti.“
To se nikad nije radilo u američkim barovima, bar ne u odnosu na mene. Dopala mi se moja nova situacija. Trebao mi je samo novac.
Rešio sam da i dalje pohađam koledž. Pružiće mi neko utočište preko dana. Moj prijatelj Beker je
odustao. Ni za koga nisam mario osim možda za profana antropologije, poznatu komunjaru. Nije se baš razbacivao antropologijom. Krupan čovek, opušten i prijatan.
„A sad, da vas naučim kako se peče pijana šnicla“, govorio je grupi. „Usijate tiganj, drmnete jedan viski i pospete malo soli na tiganj. Bacite šniclu i pečete je, al’ ne dugo. Onda je prevrnete, pečete s druge strane, drmnete još jedan viski, bacite šniclu na tanjir i odmah jedete.“
Jednom sam ležao na travnjaku ispred faksa kad je prošao. Zastao je i pružio se pored mene.
„Kinaski, ne veruješ valjda u sve to nacističko prodavanje muda za bubrege koje širiš oko sebe, a?“
„Šta znam. Verujete li vi u vaše žvake?“
„Normalno.“
„Srećno onda.“
„Kinaski, ti si obična bečka šnicla.“ Podigao se, otresao travu i lišće i udaljio se…
Bio sam samo nekoliko dana u Templ stritu kad me pronašao Džimi Hečer. Zakucao je na vrata jedne noći, pa sam, otvorio i video ga kako stoji s dva tipa, nekim ortacima iz fabrike aviona, jedan se zvao Brzonogi, drugi Delmor.
„Što ga zovu Brzonogi?“
„Pozajmi mu lovu, pa ćeš znati.“
„Uđite… Isusa ti boga, kako si me našao?“
„Tvoji su te provalili preko privatnog kljuna.“
„Majku mu, oni baš znaju kako da oduzmu čoveku životnu radost.“
„Možda se brinu?“
„Ako brinu, treba samo da pošalju lovu.“
„Kažu da bi je propio.“
„Nek brinu onda…“
Sva trojica su ušli i posedali po krevetu i patosu. Nosili su flašu viskija i papirne čaše. Džimi je sipao svima.
„Nije ti loše ovde.“
„Ko bog. Vidim Skupštinu svaki put kad proturim glavu kroz prozor.“ Brzonogi je izvukao špil karata iz džepa. Sedeo je na tepihu. Pogledao me.
„Je l’ se kockaš?“
„Svaki dan. Jesi ga markirao?“
„Jedi govna!“
„Ne budi drzak, dečko, da ti ne oberem uši.“
„Ovo su poštene karte, čoveče, časti mi!“
„Igram samo poker i ajnc. Šta je plafon?“
„Dva dolara.“
„Seci da vidimo ko deli.“
Deljenje je zapalo meni. Zvao sam običan poker, na menjanje. Nisam voleo divlje karte, otvoreni poker, za to treba suviše sreće. Dvaest centi čip. Dok sam delio, Džimi je nalio novu turu.
„Od čega živiš, Henk?“
„Radim testove za druge.“
„Krvavo.“
„Aha…“
„Ej, ljudi“, reče Džimi, „rekao sam vam da je frajer živi genije.“
„Aha“, reče Delmor. Bio mi je s desna. On je krenuo prvi.
„Čip, reče.
Svi smo uleteli.
„Tri karte“„ reče Delmor.
„Jednu“, reče Džimi.
„Tri“, reče Brzonogi.
„Dobar“, rekoh ja.
„Čip“, reče Delmor.
Pratili su ga. Onda ja rekoh: „Tvoj čip i dva dolara odozgo.“ ;
Delmor je riknuo, Džimi je riknuo. Brzonogi pogleda u mene. „Šta još vidiš osim Skupštine kad iz- baciš glavu kroz prozor?“
„Igraj i uživaj. Nisam ovde zbog ćaskanja o gimnastici ili pejzažima.“
„Dobro“, reče on, „tvoje.“
Počistio sam pot i pokupio njihove karte. Moje su ostale licem nadole.
„Šta si imao?“ upita Brzonogi.
„Plati da vidiš ili plači do smrti“, rekoh sunuvši moje karte u špil i mešajući ih s ostalim, osećaju- ći se kao Gebl pre nego što mu je bog ulio nemoć za vreme zemljotresa u San Francisku.
Špil je promenio ruke, ali se moja sreća držala. U fabrici aviona su baš tog dana podelili plate. Nikad ne treba nositi mnogo love u kuću bednika. On može da izgubi samo ono malo što ima. S druge strane, matematički je moguće da ti pokupi sve što si doneo. Tu nema dileme, u vezi s lovom i bedni- kom, ne treba nikad dozvoliti da se suviše približe jedno drugom.
Osećao sam nekako da je to moja noć. Delmor je uskoro kalirao i otišao.
„Ljudi“, rekoh, „imam ideju. Karte su mnogo spore. Aj’ da bacamo paru, deset dolara bacanje, ne- paran čovek dobija.“
„Važi“, reče Džimi.
„Važi“, reče Brzonogi.
Viski je nestao. Cevčili smo moju flašu jeftinog vina.
„Dobro“, rekoh, „visoko ih zavrnite! Onda ih poklopite. Kad kažem ‘diži’, proverićemo ishod.“ Bacili smo ih uvis, poklopili ih.
„Diži!“ rekoh.
Bio sam neparan čovek. Bog te mazo. Dvaes dolara, tek tako. Zgužvao sam desetice u džep.
„Bacaj!“ rekoh, Bacili smo.
„Diži!“ rekoh. Opet sam dobio.
„Bacaj!“ rekoh.
„Diži!“ rekoh. Brzonogi je dobio.
Ja sam dobio sledeću. Onda je Džimi dobio.
Ja sam dobio sledeće dve.
„Stanite“, rekoh, „moram da pišam!“
Stao sam uz lavabo i šorao. Dokrajčili smo ono vino. Otvorio sam vrata na plakaru. „Imam još jednu flašu ovde“, rekoh.
Izvukao sam većinu novčanica iz džepa i bacio ih u plakar. Uzeo sam flašu, otvorio je, sipao piće naokolo.
„Au, jebo te“, reče Brzonogi, buljeći u svoj novčanik, „ogolio sam.“ „
„I ja“, reče Džimi.
„Pitam se kod koga je lova“, rekoh.
Jači neki cugaroši. Mešanje vina s viskijem nije bilo za njih. Ljuljali su se malo. Brzonogi je pao na komodu i oborio pepeljaru na pod. Pukla je na pola.
„Pokupi to“, rekoh.
„Pokupi me za kurac“, reče on.
„Kažem: ʻpokupi toʼ!“
„Pokupi me za kurac.“
Džimi se sagnuo i pokupio slomljenu pepeljaru.
„Slobodni ste“, rekoh. „Prošetajte.“
„Oćeš ti da me nateraš?“ reče Brzonogi.
„Dobro“, rekoh, „samo još jednom otvori usta, kaži samo jednu reč i nećeš više znati gde ti je du- pe a gde glava!“
„Ajmo, Brzonogi“, reče Džimi.
Otvorio sam vrata i oni klackavo prođoše jedan za drugim. Pošao sam za njima niz hodnik, do ste- penica. Tu smo stali.
„Aj’ vidimo se, Henk“, reče Džimi. „Olabavi malo.“
„Dobro, Džime…“
„Slušaj“, reče Brzonogi, „ti…“
Opičio sam ga desnicom preko usta. Pao je unazad niz stepenice, prevrćući se i odskačući. Bio je
visok kao ja, oko 185, i taj se pad čuo na kilometar. Dva Filipinca i plavokosa gazdarica stajali su u holu. Pogledali su Brzonogog kako leži, ali nisu napravili nikakav pokret ka njemu.
„Ubio si ga!“ reče Džimi.
Strčao je niz stepenice i prevrnuo Brzonogog na leđa. Brzonogom je tekla krv iz nosa i usta. Džimi mu je pridržavao glavu, onda pogleda u mene.
„To nisi smeo, Henk…“
„Ma nemoj?“
„Mislim da si najebo kad se vratimo i..
„Čekaj malo“, rekoh.
Otišao sam do sobe i sipao vina. Nisu mi se dopale Džimijeve papirne čaše, pa sam pio iz prazne teglice od džema. Etiketa se još držala, umrljana od štroke i vina. Vratio sam se.
Brzonogi se vračao u život. Džimi mu je pomagao da ustane. Onda je stavio ruku Brzonogog oko svog vrata. Stajali su tako.
„Šta si ono reko?“ upitah.
„Ti si ružan čovek, Henk. Popićeš batine zbog toga.“
„Misliš, nisam lep?“
„Mislim da ružno radiš, ne valja ti posao…“
„Nosi svog drugara odavde pre nego što siđem i ojadim ga!“
Brzonogi je podigao krvavu glavu. Imao je cvetnu havajsku košulju, samo su sad mnoge boje bile umazane crvenim.
Pogledao me. Onda je progovorio. Jedva sam ga čuo. Ali čuo sam. Kazao je: „Ubiću te…“
„Aha“, reče Džimi, „naći ćemo mi tebe.“
„JE L’ TAKO, PEDERI!“ dreknuo sam. „NE IDEM JA NIKUD! ČEKAM VAS U SOBI PET U SVAKO DOBA! SOBA PET, JE L’ JASNO? VRATA SU OTVORENA!“
Podigao sam teglicu od džema punu vina i iskapio je. Onda sam je zavrljačio na njih. Šibnuo sam je svom snagom, u majčinu. Ali slabo sam ciljao. Roknula je u zid sa strane, odbila se i tresnula u hol, između gazdarice i njena dva Filipinca.
Džimi je okrenuo Brzonogog i počeo lagano da ga izvlači ka izlazu. Koja agonija. Ponovo sam čuo Brzonogog, kroz jecaj i suze: „Ubiću ga… ubiću ga…“
Onda ga je Džimi izvukao napolje. Nestali su.
Plavokosa gazdarica i dva Filipinca još su stajali u holu gledajući naviše u mene. Bio sam bos, a nisam se brijao već pet-šest dana. Bio sam zreo za šišanje. Češljao sam se samo jednom, ujutro, i on- da se nisam više masirao time. Profani iz fizičkog uvek su me ganjali zbog držanja: „Ispravi ramena! Šta gledaš u zemlju? Šta ima tamo?“
Nikada neću lansirati neki trend ili stil. Moja bela majica bila je ubrljana vinom, izgorena, s rupa- ma od cigareta i tompusa, flekama od krvi i bljuvotine. Bila je suviše mala, dizala se otkrivajući mi
trbuh i pupak. I pantosi su mi bili mali, tesni oko nogu i završavali se visoko iznad članaka.
Ono troje su stajali i gledali me. Pogledao sam nadole u njih. „Ej, ljudi, dođite gore na pićence!“ Dva čovečuljka mi se iskeziše. Gazdarica, uvela Kerol Lombard, hladno je gledala naviše. Misis
Kanzas, tako su je zvali. Da li bi mogla da se zaljubi u mene? Nosila je ružičaste cipele s visokim šti- klama i crnu svetlucavu haljinu ukrašenu šljokicama. Raznobojne iskrice sevale su u mom pravcu. Njene sise nisu bile dostupne običnom smrtniku – bile su samo za careve, diktatore, vladare, Filipin- ce.
„Je l’ ima neko pljugu?“ upitah. „Ostao sam bez duvana.“
Mali tamnoputi momak pored misis Kanzas napravi neprimetan pokret rukom ka džepu sakoa i pa- klo „kamela“ uzlete u vazduh. Vešto ga uhvatio drugom rukom i nevidljivim dodirom prsta o dno pa- klice izbacio cigaretu, dugačku, stvarnu, koja kao da govori: uzmi me.
„U jebo te, hvala“, rekoh.
Krenuo sam niz stepenice, promašio jednu, raskrečio se i umalo pao, dočepao se gelendera, ispra- vio se, naštimao čula i spustio se. Zar sam bio pijan? Prišao sam čovečuljku koji je držao cigarete. Neznatno sam se naklonio.
Izvukao sam „kamel“. Onda sam ga bacio u vazduh i ćapio ustima. Moj mali tamnoputi prijatelj ostao je bezizražajan, kez je nestao još kad sam počeo da se spuštam. Nagnuo se, skupio šake oko plamena i zapalio mi.
Povukao sam, ispustio dim. „Čujte, aj’ dođite svi kod mene malo na piće, a?“
„Ne“, reče čovečuljak koji mi zapalio.
„Možda uhvatimo Baha ili Betovena na radiju! Imam ja neko obrazovanje, ja sam student…“
„Ne“, reče drugi čovečuljak.
Duboko sam uvukao dim, onda pogledao Kerol Lombard – misis Kanzas. Vratio sam pogled na moje male prijatelje.
„Vaša je. Neću je. Vaša je. Dođite gore. Cugnućemo malo vina. U dobroj staroj petici.“
Ćutali su. Zaljuljao sam se na petama dok su se viski i vino borili za prevlast. Ispustio sam oblak dima iz cigarete koja mi je visila s desne strane usana. Ostavio sam je tako.
Znao sam za stilete. Za ono kratko vreme koje sam tu proveo bio sami očevidac dva deljenja prav- de stiletom. S mog prozora jedne noći, pogledavši napolje na zvuk sirena, ugledao sam telo ispod sa- mog prozora, na pločniku Templ strita, pod mesečinom i uličnim svetlima. Drugi put, drugo telo. Noći stileta. Jednom belac, zatim jedan njihov. Svaki put krv koja teče po tlu, prava krv, tek tako, koja klizi po tlu i u slivnik, besmisleno, tupo… da, toliko krvi može da isteče iz samo jednog čoveka.
„U redu, prijatelji“, rekoh, „ne zamerite. Piću sam…“
Okrenuo sam se i pošao uz stepenice. „Mister Kinaski“, čuo sam glas misis Kanzas. Osvrnuo sam se i pogledao u nju, čuvanu od moja dva mala prijatelja.
„Idite samo u svoju sobu i ispavajte se. Ako napravite još neki nered, pozvaću losanđelesku poli- ciju.“
Okrenuo sam se i popeo uz stepenice. Nema nigde života, nema života za mene u ovom gradu ili ovoj sobi ili u ovom jalovom postojanju…
Moja vrata su bila otvorena. Ušao sam. Ostalo je nešto malo vina u flaši.
Možda ima još koja flaša u plakaru? Otvorio sam ga. Nije bilo flaše. Ali svuda je bilo desetica i dvadesetica. Zgužvana dvadesetica je ležala među prljavim čarapama s rupama na palčevima; iz kragne na košulji virila je desetica; a tamo, na staroj jakni, opet desetica, zapala u džep. Većina nov- čanica ležala je po patosu.
Podigao sam jednu, gurnuo je u džep, prešao do vrata, zatvorio ih i zaključao, onda se spustio niz stepenice do bara.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:47 pm




55
Nekoliko noći posle toga ušao je Beker. Biće da su mu moji dali adresu ili mi ušao u trag preko koledža. Dao sam ime i adresu na spisak odseka za zapošljavanje u koledžu, pod „nekvalifikovana snaga“. „Radiću bilo šta pošteno ili slično“, napisao sam na kartonu. Niko se nije javio.
Beker je seo na stolicu a ja sipao vino. Bio je u uniformi marinca.
„Smotali su te, vidim“, rekoh.
„Izgubio sam posao u Vestern junionu. Ostalo je samo ovo.“ Pružio sam mu piće. „Nisi patriota, a?“
„Ni u ludilu.“
„Što u marince?“
„Čuo sam za regrutni kamp. Hteo sam da vidim je l’ mogu da prođem.“
„I jesi.“
„Jesam. Ima otkačenih tipova tamo. Svake noći tuča. Niko se ne meša u to. Skoro se ubijaju.“
„To mi se već sviđa.“
„Što se ne pridružiš?“ ;
„Ne volim rano da ustajem i ne volim da mi naređuju.“
„Od čega ćeš da živiš?“
„Ne znam. Kad ostanem bez kinte, prelazim u bamove.“
„Ima teških dilea među njima.“
„Ima ih svuda.“
Sipao sam Bekeru vino.
„Problem je u tome“, reče on, „što tamo nema mnogo vremena za pisanje.“
„Još hoćeš da budeš pisac?“
„Normalno. A ti?“
„Aha“, rekoh, „ali beznadežno je.“
„Misliš, nisi dovoljno dobar?“
„Ne, oni nisu dovoljno dobri.“
„Ko to?“
„Je l’ čitaš novine? Knjige s najboljim kratkim pričama godine? Ima ih na kamare.“
„Aha, čitam…“
„Čitaš Njujorker? Atlantik? „
„Aha…“
„Sad je 1940. Još uvek štampaju devetnaesti vek, težak, izveštačen, pretenciozan. Ili te zaboli gla-
va ili se uspavaš.“
„U čemu je stvar?“
„U knjiškoj prevari, maloj internoj igri.“
„Zvuči kao da su te odbili.“
„Znam da ću biti odbijen. Što da trošim marke? Treba mi za vino.“
„Probiću se“, reče Beker. „Videćeš moje knjige u izlozima jednog dana.“
„Manimo se pisanja.“
„Čitao sam tvoje stvari“, reče Beker. „Ima suviše gorčine u tebi, sve mrziš.“
„Manimo se pisanja.“
„Uzmi, recimo, Tomasa Vulfa…“
„Jebo te Tomas Vulf! Taj vergla ko baba na telefonu!“
„Dobro, ko je tvoj čova?“
„Džems Terber.“
„Sve to buržujsko lupetanje…“
„On zna da je svako lud.“
„Tomas Vulf stoji na zemlji…“
„Samo govnari pričaju o pisanju…“
„Meni kažeš da sam govnar?“
„Da…“
Sipao sam mu novo vino i sipao sebi. „Budala si što nosiš tu uniformu.“
„Kažeš mi da sam govnar i da sam budala. Mislio sam da smo prijatelji.“
„I jesmo. Čini mi se samo da ne paziš na sebe.“
„Svaki put kad te vidim imaš piće u ruci. Zar to zoveš paziti na sebe?“
„To je najbolji način koji znam. Bez pića bih odavno secnuo jebeni vrat.“
„Koja je to kenjaža.“
„Sve što pomaže nije kenjaža. Apostoli s Peršing skvera imaju svog boga. Ja imam krv njihovog boga!“
Podigao sam čašu i iskapio je.
„Ti samo bežiš od stvarnosti“, reče Beker.
„Što da ne?“
„Nikad nećeš postati pisac ako bežiš od stvarnosti.“
„O čemu pričaš? Pisci to i čine!“
Beker je ustao. „Ne diži glas kad govoriš sa mnom!“
„A šta da radim, dignem patku?“
„Ti i nemaš patku!“
Opalio sam ga neočekivano desnicom iza uveta. Čaša mu je poletela iz ruke i on se zatetura preko sobe. Beker je bio snažan čovek, mnogo jači od mene. Lupio je o ivicu komode, okrenuo se, a ja ga opet razvalih preko lica. Zaneo se ka prozom koji je bio otvoren, pa sam se pobojao da ga kresnem jer bi možda ispao na ulicu.
Beker je došao sebi i prodrmao glavom da je razbistri.
„Jebeš ga“, rekoh, „aj’ da popijemo malo. Muka mi je od nasilja.“
„Dobro“, reče Beker.
Prišao je i uzeo čašu. Jeftino vino koje sam pio nije imalo zapušač, samo odvrneš kapicu. Odvrnuo sam novu flašu. Napunio sam Bekeru čašu, nalio i sebi, spustio flašu. Beker je ispraznio svoju. Ja sam ispraznio moju.
„Nemoj da se ljutiš“, rekoh.
„Taman posla, burazeru“, reče Beker, spuštajući čašu. Onda mi je roknuo desnicu u stomak. Povio sam se, a on mi gurnu potiljak naniže i nabi mi koleno u lice. Pao sam na kolena, krv mi je tekla iz no- sa preko čitave košulje.
„Sipaj mi piće, burazeru“, rekoh, „da razmotrimo ovu stvar.“
„Diži se“, reče Beker, „to je bilo samo prvo poglavlje.“
Ustao sam i krenuo ka njemu. Blokirao sam mu levicu, dobio desnicu u lakat i kresnuo ga desnom preko nosa. Ustuknuo je. Obojica smo imali krvave njuške.
Napao sam ga. Slepo smo vitlali rukama. Popio sam dve-tri poštene dange. Opet me oladio desni- com u pleksus. Zgrčio sam se, a onda mu sunuo aperkat odozdo. Potrefio sam. Lep udarac, srećan udarac. Beker je posrnuo unazad i pao preko komode. Tresnuo je potiljkom u ogledalo, koje se razbi- lo u paramparčad. Bio je ošamućen. Imao sam ga. Ćapio sam ga za košulju na grudima i zviznuo ga desnicom iza uveta. Srozao se na tepih i klečao na sve četiri. Prišao sam flaši i klimavo nasuo sebi piće.
„Beker“, rekoh, „kembečim se ovde jedno dvaput nedeljno. Naleteo si u pogrešan dan.“ Ispraznio sam čašu. Beker se uspravio. Stajao je neko vreme i gledao u mene. Onda je prišao.
„Beker“, rekoh, „slušaj…“
Krenuo je kao fol desnom i raspalio me levom preko usta. Opet smo počeli. Nije bilo mnogo eski- važe. Samo tres tres tres. Bacio me preko stolice, rasturila se. Ustao sam i dočekao ga u naletu. Zaneo se unazad, pa sam ga razvalio još jednom. Grunuo je leđima u zid i čitava se soba zatresla. Odbacio se i smestio mi pesnicu visoko u čelo. Sve zvezde sam video: zelene, žute, crvene… Onda mi je za- bio levicu u rebra i desnicu u lice. Zamahnuo sam i promašio.
Bog te jebo, pomislih, čuje li neko svu ovu buku? Što ne dođu da prekinu stvar? Što ne zovu pan- dure?
Beker je ponovo uleteo u mene. Slepo sam zavitlao desnom u prazno i to mi je bio kraj…
Kad sam se osvestio bio je mrak, bila je noć. Ležao sam ispod kreveta, samo mi je glava virila. Tu sam se znači zavukao? Prava kukavica. Sav sam bio ispovraćan. Izvukao sam se.
Pogledao sam u polupano ogledalo i stolicu. Sto je bio prevrnut, s nogama u vazduhu. Prišao sam i probao da ga ispravim. Pao je na stranu. Dve noge se nisu držale. Trudio sam se da ih uglavim što bolje mogu. Postavio sam ga. Stajao je za trenutak, onda se opet prevalio. Tepih je bio sav mokar od vina i bljuvotine. Našao sam flašu na jednom kraju. Ostalo je malo vina u njoj. Ispio sam i potražio još. Ničega nije bilo. Ničega za piće. Stavio sam lanac na vrata. Našao sam cigaretu, zapalio je i stao pored prozora, zureći dole na Templ strit. Bila je lepa noć napolju.
Onda sam čuo kucanje na vratima. „Mister Kinaski?“ Glas misis Kanzas. Nije bila sama. Čuo sam druge glasove kako šapuću. Došla je sa svojim malim tanmoputim prijateljima.
„Mister Kinaski?“
„Da?“
„Hoću da uđem u vašu sobu.“
„Radi čega?“
„Da promenim čaršave.“
„Nije mi dobro. Ne mogu da vas pustim.“
„Samo da promenim čaršave. Na minut samo.“
„Ne, ne mogu da vas pustim. Dođite ujutru.“
Čuo sam ih kako šapuću, zatim kako odlaze niz hodnik. Prešao sam do kreveta i seo. Žudeo sam za pićem. Bila je subota veče, ceo je grad bio pijan.
Možda bih mogao da se išunjam?
Prišao sam vratima, odškrinuo ih ne skidajući lanac, i virnuo napolje. Na vrhu stepenica bio je Fi- lipinac, jedan od prijatelja misis Kanzas. Držao je čekić. Klečao je. Pogledao je u mene, iscerio se, onda zabio ekser u tepih. Pravio se da sređuje tepih. Zatvorio sam vrata.
Stvarno sam osećao potrebu za pićem. Hodao sam gore-dole. Zašto su svi u svetu mogli da piju osim mene? Koliko ću još dugo morati da ostanem u toj izdrkanoj sobi? Opet sam odškrinuo vrata. Sve isto. Pogledao me, iscerio se, onda ukucao novi ekser u patos. Zatvorio sam vrata.
Uzeo sam kofer i počeo da bacam stvari unutra.
Imao sam još dosta one love od kocke, ali znao sam da nikad neću moći da platim svu štetu u sobi. Niti sam želeo. To u suštini nije bila moja krivica. Trebalo je da prekinu tuču. A Beker je polupao ogledalo…
Bio sam spreman. Držao sam jednom rukom kofer a drugom kutiju s pisaćom mašinom. Stajao sam neko vreme pred vratima. Ponovo sam ih odškrinuo. Još je bio tamo. Smaknuo sam lanac. Onda sam ih razjapio i sunuo napolje. Poleteo sam ka stepenicama.
„Ej! Gde ti ići?“ upita mali. Klečao je. Počeo je da diže čekić. Zamahnuo sam mašinom i surovo ga odvalio po glavi. Jeziv zvuk. Sleteo sam, niz stepenice i prošišao kroz hol i na vrata napolje.
Možda sam ubio tipa. Počeo sam da trčim niz Templ strit. Onda sam ugledao taksi. Bio je prazan.
Uskočio sam.
„Bunker hil“, rekoh, „brzo!“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:47 pm





56
Na prozoru nekog pansiona video sam natpis da se izdaju sobe i zaustavio taksistu. Platio sam i prešao do ulaza, zazvonio. Jedno mi je oko bilo modro od tuče, na drugom rasečena arkada, nos ras- cvetan, a usne kao u crnca. Levo uvo je bilo tamnocrveno i na svaki dodir električni šok bi mi pro- strujao kroz telo.
Vrata je otvorio neki stariji čovek. Bio je u potkošulji koja je izgledala kao da je izbljuvao pasulj na nju. Kosa mu je bila seda i čupava, bio je neobrijan, a s usne mu visio mokri opušak od koga se ši- rio smrad.
„Vi ste gazda?“ upitah.
„Ja.“
„Treba mi soba.“
„Je l’ imaš poso?“
„Ja sam pisac.“
„Ne ličiš mi na pisca.“
„Našta oni liče?“ Ćutao je.
Onda reče: „Dva i po dolara nedeljno.“
„Mogu da je pogledam?“
On podrignu, zatim reče: „Aj’ za mnom…“
Prošli smo kroz dugački hodnik. Nije bilo tepiha na podu. Daske su škripale i ugibale se dok smo stupali po njima. Čuo sam muški glas iz jedne od soba.
„Ajde dudlaj, gaduro!“
„Tri dolara“, čuo sam ženski glas.
„Tri dolara?’ Da ti jebem malo mater u dupe!“ Pukao je šamar a ona vrisnula. Išli smo dalje.
„Iza kuće je“, reče čovek, „ali možeš da koristiš kućno kupatilo.“
Iza kuće je bila baraka sa četvoro vrata. Prišao je broju tri i otvorio. Ušli smo. Unutra je bio vise- ći ležaj, ćebe, mala komoda, stočić. Na stočiću je bio rešo.
„Imaš rešo“, reče on.
„Ko bog.“
„Dva i po unapred.“ Platio sam.
„Daću ti ujutru priznanicu.“
„Dobro.“
„Kako se zoveš?“
„Kinaski.“
„Ja sam Konors.“
Odvojio je jedan ključ s alke i dao mi ga.
„Ovde držimo lep i miran pansion. Nemoj da kvariš.“
„Nema problema.“
Zatvorio sam vrata za njim. Nad glavom je bleštala gola sijalica. U suštini, mesto je bilo prilično čisto. Sasvim pristojno. Izašao sam, zaključao vrata, prošao kroz dvorište i izbio na neku stazu.
Nisam trebao da dam tipu pravo ime, pomislih. Možda sam ubio mog malog tamnoputog prijatelja u Templ stritu.
Naišao sam na dugačke drvene stepenice koje su se spuštale niz strminu brega i vodile na ulicu. Romantično, nema šta. Išao sam ulicom sve dok nisam ugledao prodavnicu pića. Došao sam najzad do svog cilja. Kupio sam dve flaše vina i osetio glad, pa sam pazario veliku kesu pomfrija.
Po povratku sam se svukao, popeo na ležaj, naslonio na zid, zapalio cigaretu i nalio vino. Lepo mi je bilo. U baraci je bio mir. Niko se nije čuo u ostalim sobama oko mene. Morao sam da šoram, pa sam navukao gaće, prošao iza barake i pustio mlaz. Odavde s visine videla su se svetla velegrada. Los Anđeles je bio dobro mesto, tu je živela masa bednika, biće lako izgubiti se među njima. Vratio sam se unutra i popeo na ležaj. Dokle god čovek ima vina i cigareta, može se izdržati. Ispraznio sam čašu i nalio novu.
Možda bih mogao da živim po svom ćefu. Osmočasovni radni dan je bio nemoguć, pa ipak se sko- ro svako podvrgavao tome. A tu je i rat, svi su pričali o ratu u Evropi. Nisam bio zainteresovan za svetsku istoriju, samo za moju. Koje sranje. Roditelji te drže na oku sve vreme dok rasteš, pišaju po tebi na svakom koraku. A kad si najzad spreman da staneš na svoje noge, ostali samo gledaju da te uvale u uniformu, pa da pod hitno zaradiš bombu među jajca.
Vino je bilo, bogovsko. Popio sam još jednu.
Rat. A ja ovde nevin. Možeš li da zamisliš svoju bulju raznetu za ljubav istorije pre nego što si uopšte saznao šta je žena? Ili imao automobil? Koga bih ja štitio tamo? Nekog drugog. Nekog koga boli patka za mene. Pogibija u ratu nikad nije sprečila nove ratove.
Uspeću nekako. Mogao bih da dobijam opklade u cuganju, mogao bih da se kockam. Možda izve- dem i neki prepad. Nisam mnogo tražio, samo da me ostave na miru.
Završio sam s prvom flašom i otvorio drugu.
Negde na pola druge sam stao, ispružio se. Moja prva noć u novoj gajbi. Lepo bogami. Zaspao sam.
Probudio me zvuk ključa u vratima. Onda su se otvorila. Seo sam na ležaj. Čovek je ušao u sobu.
„MARŠ U PIZDU MATERINU ODAVDE!“ dreknuo sam.
Smesta se izgubio. Čuo sam ga kako trči. Ustao sam i zalupio vrata.
Ljudi to rade. Iznajme sobu, prestanu da plaćaju, a zadrže ključ, uvlačeći se na spavanje kad je prazno ili pljačkajući kad stanar nije tu. Dobro, taj se neće vratiti. Znao je, ako se opet usudi, da ću pošteno da ga ojadim.
Vratio sam se na ležaj i popio još jedno piće. Bio sam malo nervozan. Moraću da nabacim nož.
Ispraznio sam čašu, sipao novo piće, ispio ga i ponovo zaspao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:48 pm




57
Jednog dana misis Kertis me zamolila da ostanem posle nastave engleskog.
Imala je besmrtne noge i šuškala kad govori, i stvamo sam se palio na te noge i šuškanje. Uz svoje 32 godine, imala je kulture i stila, ali je, kao i svi drugi, bila pišljivi liberal, a za to nije trebalo ori- ginalnosti ili borbe, samo malo obožavanja Frenkija Ruzvelta. Voleo sam Frenkija zbog njegovih pro- grama za siromašne u vreme depresije. I on je imao stila. U suštini, verovatno nije nikada mario za sirotinju, ali bio je veliki glumac, fascinantan glas, i imao vrhunskog pisca za govore. Međutim, vo- dio nas je u rat. To bi ga smestilo u udžbenike istorije. Predsednici su u ratu dobijali više moći i, docnije, više stranica. Misis Kertis je bila samo delić starog Frenkija, ako se izuzme da je imala mnogo bolje noge. Siroti Frenki nije uopšte imao noge, ali imao je veličanstven mozak. U nekoj dru- goj zemlji postao bi moćan diktator.
Kad su poslednji studenti izašli, prišao sam katedri misis Kertis. Nasmešila mi se. Već danima sam posmatrao njene noge i ona je to znala. Znala je šta želim, da nema šta da me uči. Rekla je samo jednu stvar koja mi je ostala u glavi. To očigledno nije bila njena ideja, ali dopalo mi se: „Ne možeš nikada preceniti glupost široke publike.“
„Mister Kinaski“, pogledala je naviše u mene, „ima izvesnih studenata u ovoj grupi koji misle da su vrlo bistri.“
„Je l’?“
„Mister Felton je naš najbistriji student.“
„Lepo.“
„Šta tebe muči?“
„Šta?“
„Ima nešto… što te muči.“
„Možda.“
„Ovo ti je poslednji semestar, zar ne?“
„Otkud znate?“
Opraštao sam se pogledom od njenih nogu, Došao sam do zaključka da je koledž samo rupa za skrivanje. Bilo je kretena koji su ostajali zauvek unutra. Čitavo je mesto radnje bilo kilavo. Nikada ti nisu govorili šta te čeka napolju u stvarnom svetu. Samo bi te kljukali teorijama i nikad ti ne bi rekli koliko je ulica tvrda. Fakultetsko obrazovanje može da uništi ličnost za ceo život. Knjige mogu da te načine mekim. Kad ih ostaviš i stvamo izađeš napolje, potrebno ti je znanje koje one nikad ne daju. Rešio sam da odustanem posle tog semestra, promuvam se malo sa Smrdom i mangupima, možda na- letim na nekog ko ima dovoljno srca da izvede prepad na prodavnicu pića i, još bolje, na neku banku.
„Znala sam da ćeš odustati“, reče ona nežno.
„Početi je prava reč.“
„Rat je na pomolu. Jesi čitao ‘Mornara iz Bremena’?“
„Ne varim Njujorker.“
„Moraš da čitaš takve stvari ako želiš da shvatiš šta se danas zbiva.“
„Ne mislim tako.“
„Samo se opireš svemu. Kako ćeš da preživiš?“
„Ne znam. Umoran sam več.“
Misis Kertis je oborila pogled i gledala u katedru prilično dugo. Onda je podigla pogled ka meni.
„Bićemo uvučeni u rat, kako god okreneš. Hoćeš li ti ići?“
„To nema nikakve veze. Možda hoću, možda neću.“
„Bio bi dobar mornar.“
Osmehnuo sam se, zamislio sebe kao mornara, onda odbacio tu ideju.
„Ako ostaneš još jedan semestar“, reče ona, „možeš da imaš šta god zaželiš.“
Gledala je u mene i ja sam tačno znao na šta misli, a ona znala da tačno znam na šta misli.
„Ne“, rekoh, „odlazim.“
Krenuo sam ka izlazu. Zaustavio sam se kod vrata, osvrnuo se i lako joj klimnuo glavom za zbo- gom, kratak i bezbolan oproštaj. Napolju sam prošao ispod drveća u krugu koledža. Kao da su na sve strane bili parovi, svuda mladići i devojke zajedno. Misis Kertis je sedela sama za svojom katedrom a ja hodao sam. Koji bi to nezaboravan trijumf bio. Ljubiti to šuškanje, lagano rastvarati one nežne noge, dok Hitler guta Evropu i ždraka u London.
Posle nekog vremena otišao sam do svlačionice. Krenuo sam da počistim kasetu. Nema više sporta za mene. Ljudi uvek govore o dobrom čistom smradu svežeg znoja. Izviniće za to. Nikada ne govore o dobrom čistom smradu svežeg govneta. Nema u suštini ničeg tako moćnog kao što je dobra pivska ke- njaža – mislim, posle dvadesetak piva ispijenih prethodne noći. Bazd takvog pivskog govneta širi se na sve strane i zadržava dobrih sat i po vremena. To je činilo čoveka svesnim da je zaista živ.
Našao sam kasetu, otvorio je, izvadio trenerku i patike i nabio ih u đubre. I dve prazne flaše od vi- na. Mnogo sreće sledećem koji dobije moju kasetu. Možda će da završi kao gradonačelnik Buasa,
[10] Ajdaho. Bacio sam i katanac u đubre. Nikad nisam voleo kombinaciju kojom se otvarao: 1, 2, 1, 1, 2. Inteligentna neka šifra. Broj kuće mojih roditelja bio je 2122. Sve nešto minimalno. U ORK je stalno bilo 1, 2, 3, 4; 1, 2, 3, 4. Možda ću dogurati i do 5 jednog dana.
Izašao sam i krenuo prečicom preko terena. U toku je bio ragbi meč. Skrenuo sara u stranu da ih iz- begnem.
Onda sam čuo Ćelu: „Ej, Henk!“
Pogledao sam naviše i video ga kako sedi na tribinama s Montijem Bolardom. Lepa stvar u vezi s Bolardom bila je što nikad nije govorio sem kad ga pitaš nešto. Nikad ga ništa nisam pitao. Samo je posmatrao život oko sebe ispod štrokave plave kose i čeznuo da postane biolog.
Mahnuo sam im i produžio.
„Ej, Henk, dođi gore!“ drao se Ćela. „Važno je.“ Popeo sam se. „Šta je?“
„Sedi i snimi onog bildera u trenerki.“
Seo sam. Na terenu je bio samo jedan u trenerci. Nosio je sprinterice s ekserima. Bio je nizak ali širok, veoma širok. Imao je čudovišne bicepse, ramena, volujski vrat, stamene kratke noge. Kosa mu je bila crna; lice pljosnato; mala usta, bezličan nos, a oči, i one su bile tu negde.
„Ej, čuo sam za tog tipa“, rekoh.
„Posmatraj ga“, reče Ćela.
Bilo ih je po četvorica u svakom timu. Lopta je bačena. King Kong mlađi je bio u odbrani. Kretao se polovinom svog dela. Jedan igrač protivničkog tima polete duboko, drugi kratko. Centar je pravio blok. King Kong mlađi je oborio ramena i sunuo ka onom što je krenuo kratko. Grunuo je u njega kao sivonja, odvalio mu ramenom bubrege i sastavio ga sa zemljom. Onda se okrenuo i otrčao natrag. Lopta je završila kod onog što je uleteo duboko i ostvario poen.
„Vidiš?“ reče Ćela.
„King Kong…“
„King Kong uopšte ne igra ragbi. Samo ovako krlja pa ubija, u svakoj igri.“
„Ne smeš da udaraš igrača kad nema loptu“, rekoh. „To je protiv pravila.“
„Ko će da mu kaže?“ reče Ćela.
„Oćeš ti?“ upitah Bolarda.
„Ne“, reče Bolard.
King Kongov tim je bio u napadu. Sada je mogao legalno da blokira. Divljački je napastvovao najmanjeg igrača na terenu. Totalno ga unezverio, dečko se prevrtao s glavom među nogama. Trebalo mu je dosta vremena da dođe sebi.
„Ovaj King Kong je živi moron“, rekoh. „Na koju je foru položio prijemni?“
„Ovde nema prijemnog.“
King Kongov tim se postrojio. Džo Stejpen je bio najbolji igrač u suprotnom taboru. Učio je za psihijatra. Bio je visok oko 190, suv i srčan tip. Džo Stejpen i King Kong uleteše jedan u drugog. Stejpen je prilično dobro prošao. Nije se dao oboriti. U sledećoj rundi se ponovo suočiše. Ovog puta Džo je malo poljubio teren.
„Dokurca“, reče Ćela, „Džo se predaje.“
U novom naletu Kong je još jače tresnuo Džoa, prevrnuo ga i poneo pet-šest metara po terenu, na- bivši mu rame u grbaču.
„Ovo je zbilja ogavno!“ rekoh. „Taj majmun je jebeni sadista!“
„Je l’ sadista?“ upita Ćela Bolarda.
„On je jebeni sadista“, reče Bolard.
U sledećoj turi Kong se opet nameračio na najmanjeg. Samo ga pregazio i utabao u zemlju. Dečko je ležao kao leš neko vreme. Onda je seo držeći se za glavu. Činilo se da je gotov. Ustao sam.
„Lepo, evo i mene“, rekoh.
„Ojadi tog pedera“, reče Ćela.
„Normalno“, rekoh. Sišao sam na teren.
„Ej, majstori, je l’ treba igrač?“
Onaj mali je ustao i krenuo van terena. Došao je do mene.
„Ne idi tamo. Taj tip jedva čeka da usmrti nekog.“
„To je samo ragbi“, rekoh.
Naša lopta.. Zbio sam se u gomilu sa Džoom Stejpenom i drugom dvojicom preživelih.
„Šta je plan igre?“ upitah.
„Samo da preživiš, jebi ga“, reče Džo.
„Koji je rezultat?“
„Mislim da oni vode“, reče Leni Hil, centar.
Razdvojili smo se. Džo Stejpen je stao iza nas i čekao loptu. Posmatrao sam Konga. Nikad ga ni- sam video u krugu koledža. Možda je visio u muškom klozetu. Izgledao je kao njuškaš govana, kao fe- tusožder.
„Na mesta!“ objavih.
Leni Hil se uspravi nad loptom. Pogledao sam Konga.
„Ja sam Henk. Henk Kinaski. Novinarstvo.“
Kong je ćutao. Samo je buljio u mene. Koža mu je bila bela kao u lešine. Nije bilo ni sjaja ni živo- ta u tim očima.
„Kako se zoveš?“ upitah. I dalje je buljio.
„Šta je bilo? Zapalo ti govno među zube?“
Kong je lagano podigao desnu ruku. Ispružio je i uperio prst u mene. Onda je spustio ruku.
„E pa sisaj mi kobasu“, rekoh. „Šta ti sad to znači?“
„Aj’ da igramo“, reče jedan od Kongovih pulena.
Leni se povio nad loptom i šibnuo je. Kong ulete u mene. Nisam ga dobro ni video. Video sam tri- bine i neko drveće i deo laboratorije kad me tresnuo. Oborio me na leđa i kružio naokolo mašući ru- kama kao krilima. Digao sam se, sve mi se vrtelo. Prvo me Beker nokautirao, sada ovaj sadistički orangutan. Zaudarao je, odvratno je smrdeo; gadne li strvine.
Stejpen je bacio neiskorišćeni pas. Zbili smo se u gomilu.
„Imam ideju“, rekoh.
„Šta to?“ upita Džo.
„Da ja bacam loptu. Ti blokiraj.“
„Nek ostane ovako“, reče Džo.
Razdvojili smo se. Leni se povio nad loptom, šibnuo je unazad ka Stejpenu. Kong je krenuo. Obo- rio sam rame i navalio. Bio je suviše jak za mene. Odbio sam se kao od zida, ispravio se, on opet na- lete i utera mi rame u stomak. Pao sam. Odmah sam skočio na noge, ali nije mi se baš ustajalo. Imao sam problema s disanjem.
Stejpen je bacio kratak uspešan pas. Treća lopta. Nismo se dogovarali. Kad je poletela, Kong i ja sunusmo jedan ka drugom. U poslednjem trenutku sam se otisnuo i bacio čitavim telom na njega. Rok- nuo sam ga svom težinom u vrat i glavu, izbacivši ga iz ravnoteže. Dok je padao, šutnuo sam ga iz sve snage i potrefio ga posred vilice. Obojica smo ležali na zemlji. Ustao sam prvi. Kong se polako di- zao, na licu mu se ukazala crvena mrlja i krv na ivici usta. Vratili smo se na svoja mesta.
Stejpen je bacio neiskorišćeni pas. Četvrta lopta. Zakoračio je unazad da je tempira. Kong je kre- nuo da zaštiti svog čuvara. Taj nam je ćapio loptu i oni počeše da grabe terenom, Kong mu je otvarao put. Poleteo sam ka njima. Kong je očekivao novi visoki smeč. Ovog puta sam zaronio i pokosio ga preko članaka. Teško je pao, tresnuvši licem o tle. Bio je sav zblanut, ostao je tako, raširenih ruku. Munjevito sam kleknuo i ščepao ga za šiju otpozadi, kao kleštima. Stezao sam ga i pošteno mu skrkao koleno u grbaču. „Ej, Kong, burazeru, jesi čitav?“
Ostali su dotrčali. „Mislim da se povredio“, rekoh. „Ajde, pomagajte da ga iznesem s terena.“
Stejpen je dohvatio Konga s jedne a ja s druge strane, pa smo ga odvukli do linije. Blizu linije sam kobajagi posrnuo i zgazio mu cipelom na članak.
„Jao“, reče Kong, „pusti me, molim te…“
„Samo ti pomažem, burazeru.“
Dovukli smo ga do linije i ispustili. Kong je seo i brisao krv s usta. Onda je ispružio ruku i opipao članak. Bio je zguljen i trebalo uskoro da otekne. Nagnuo sam se nad njim. „Ej, Kong, aj’ da završimo partiju. Bežite nam 42-7, dajte nam šansu da vas stignemo.“
„Ne, moram na čas.“
„Nisam znao da ovde uče i za šintere.“
„To je engleska književnost.“
„Tako znači. Dobro, slušaj: sad ću lepo da ti pomognem do svlačionice i smestim te pod topli tuš, šta kažeš na to?“
„Ne, dalje od mene.“
Kong se digao. Bio je propisno ojađen. Moćna ramena su se srozala, lice mu je bilo prljavo i kr- vavo. Počeo je da ćopa. „Ej, Kvine“, pozvao je jednog od svojih, „daj ruku…“
Kvin je prihvatio Konga za ruku, pa su lagano prešli preko terena ka svlačionici.
„Ej, Kong!“ prodrao sam se. „Pazi da stigneš na čas! Pozdravi mi Sarojana!“
Ostali su stajali naokolo, zajedno s Ćelom i Bolardom koji su sišli s tribina. Eto, taman sam izveo moju najbolju jebenu tačku u životu a nijedne zgodne ribe na kilometar.
„Ima li neko duvan?“ upitah.
„Imam ‘česterfild’„, reče Ćela.
„Dokle ćeš da pušiš ženske pljuge?“ rekoh.
„Uzeću jednu“, reče Džo Stejpen.
„Dobro“, rekoh, „kad nema šta drugo.“ Stajali smo naokolo, pušeći.
„Ima nas još uvek za jednu partiju“, reče neko.
„Zajebi“, rekoh. „Mrzim sportove.“
„Nemoj tako“, reče Stejpen, „lepo si čuvao Konga.“
„Aha“, reče Ćela, „posmatrao sam celu stvar. Samo me jedno buni.“
„Šta to?“ upita Stejpen.
„Pitam se ko je tu sadista?“
„Dobro“, rekoh, „moram da idem. Ima Kegni večeras, vodim pičku u bioskop.“ Krenuo sam preko terena.
„Misliš, vodiš desnu ruku u bioskop?“ viknu jedan od njih za mnom.
„Obe ruke“, rekoh preko ramena.
Izašao sam s terena, prošao pored laboratorije i izbio na travnjak pred glavnom zgradom. Bili su tu, mladići i devojke sa svojim knjigama, sedeći po klupama, pod drvećem, na travi. Zelene knjige, plave knjige, braon knjige. Razgovarali su, smeškali se, povremeno se glasno smejali. Presekao sam na drugu stranu gde je bila početna stanica linije „V“. Popeo sam se u tramvaj, dobio kartu, prešao u zadnji deo vozila, seo na poslednje mesto u dnu, kao uvek, i čekao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:48 pm





58
Odlazio sam u probne šetnje među bamove, u kvart javnih kuća, da se pripremim za budućnost. Ni- je mi se dopalo ono što sam video. Ti ljudi i žene nisu odavali nikakvu posebnu smelost ili izuzetnost. Želeli su sve ono što i drugi ljudi. Bilo je među njima i očiglednih slučajeva za ludnicu, kojima se dopuštalo da nesmetano šetaju ulicama. Zapazio sam već da je, kod krajnje bednih ili veoma bogatih ekstrema društva, ludacima često dozvoljeno da se slobodno mešaju s ostalim ljudima. Znao sam da nisam sasvim čist. Bio sam svestan, i sad i kao dete, da ima nečeg čudnog u meni. Osećao sam se predodređen da postanem ubica, pljačkaš banaka, svetac, razvratnik, monah, pustinjak. Potrebno mi je bilo neko izolovano mesto da se sakrijem. Podzemlje je bilo odvratno. Život zdravih, običnih ljudi bio je glup, gori od smrti. Izgledalo je da nigde nema mesta za mene. I obrazovanje se činilo kao klopka. Ono malo obrazovanja što sam ga stekao samo je uvećalo sumnju. Šta su bili doktori, advoka- ti, naučnici? Samo ljudi koji su dozvolili sebi da budu lišeni slobode da misle i ponašaju se kao lič- nosti. Vraćao sam se u moju baraku i pio…
Sedeći tako uz piće, mislio sam o samoubistvu, ali sam najednom osetio čudnu ljubav za moje telo, moj život. Iako puni ožiljaka, bili su moji. Gledao sam u ogledalo i cerio se: ako ćeš već da odeš, što ne bi poveo usput jedno osmoro, desetoro ili dvadesetoro njih sa sobom…
Bila je subotnja noć u decembru. Sedeo sam u sobi i pio mnogo više nego obično, paleći cigaretu za cigaretom, misleći na devojke i grad i poslove, i na godine koje dolaze. Gledajući ispred sebe, sviđalo mi se što vidim tako malo toga. Nisam bio mizantrop i nisam bio ženomrzac, ali voleo sam da budem sam. Dobro je bilo sedeti sam u malom prostoru i pušiti i piti. Oduvek sam pravio dobro dru- štvo samom sebi.
Onda sam čuo radio u susednoj sobi. Tip ga odvrnuo do daske. Neka ogavna ljubavna pesma.
„Ej, burazeru!“ prodrao sam se. „Utišaj to!“
Nije bilo odgovora. Prišao sam zidu i zalupao. „KAŽEM: UTIŠAJ TO, JEBO TE JA!“ Nije ga uti- šao.
Izašao sam iz sobe. Bio sam u gaćama. Podigao sam nogu i nabio stopalo u susedna vrata. Razjapi- la su se. Na ležaju je bilo dvoje ljudi, debeli deda i debela baba. Jebali su se. Gorela je mala sveća. Čova je bio odozgo. Zastao je i okrenuo glavu ka meni. Ona je pogledala ispod njega. Soba je bila veoma lepo sređena, sa zavesama i malim tepihom. „Uh, izvinite…“
Zatvorio sam im vrata i vratio se u moju sobu. Grozno sam se osećao. Bednici su imali prava da projebu put kroz svoje teške snove. Seks i piće, i možda ljubav, bilo je sve što imaju.
Seo sam natrag na ležaj i nalio vina u čašu. Ostavio sam vrata otvorena. Mesečina je ulazila u so- bu, sa zvucima grada: džuboksovi, automobili, psovke, zavijanje kerova, radio… Svi smo bili zajed- no u tome. Svi smo bili u jednoj velikoj klozetskoj šolji zajedno. Nije bilo spasa. Sve će nas odneti voda.
Pojavila se neka mala mačka, stala na prag i gledala unutra. Mesečina je zapalila njene oči: crvene kao dva plamena. Volšebne oči.
„Dođi, maco…“ Ispružio sam ruku kao da je hrana u njoj. „Mac, mac…“ Mačkica je otišla.
Čuo sam kako se radio u susednoj sobi ugasio.
Završio sam s vinom i izašao, u gaćama kao i pre. Povukao sam ih naviše i skembao ud. Stao sam pred ona vrata. Bio sam polomio bravu. Mogao sam da vidim svetlost sveće unutra. Poduprli su vrata nečim da se ne otvore, verovatno stolicom.
Tiho sam zakucao. Nije bilo odgovora. Ponovo sam kucao.
Čuo sam nešto. Onda se vrata otvoriše.
Debeli stari čova stajao je preda mnom. Veliki nabori jada vukli su mu lice naniže. Bio je sav obr- ve i brkovi i dva tužna oka.
„Čujte“, rekoh, „stvarno mi je žao zbog onog. Da li biste vi i vaša devojka došli kod mene na pi- će?“
„Ne.“
„Ili da vam možda donesem neko piće?“
„Ne“, reče on, „molim te ostavi nas na miru.“ Zatvorio je vrata.
Probudio sam se s jednim od najgorih mamurluka u životu. Obično sam spavao do podne. Toga da-
na nisam mogao. Obukao sam se, otišao do kupatila u glavnoj kući i sredio se malo. Vratio sam se, skrenuo na stazu, spustio se drvenim stepenicama niz strminu i izbio na ulicu.
Nedelja, najgori izdrkani dan od svih.
Otišao sam do Glavne ulice, pored barova. Kurvice su sedele napolju, suknje su im bile visoko zadignute, klatile su nogama i visokim štiklama.
„Ej, lutko, uđi, malo!“
Glavna ulica, Istočna peta, Bunker hil. Čmarovi Amerike.
Nije bilo gde da se ode. Ušao sam u Salon zabave. Šetkao sam naokolo gledajući igre, ali nisam bio raspoložen da igram. Onda sam video marinca za fliperom. Stezao je obema rukama ivice mašine trudeći se da spase kuglicu na cimanje. Prišao sam mu i ščepao ga za kragnu i kaiš otpozadi.
„Beker, moj si, jebo te! Oću revanš!“ Pustio sam ga i on se okrenu.
„Jok, neće me nešto“, reče.
„Dam ti jednu fore.“
„Kenjaj“, reče on. „Vodim te na piće.“
Izašli smo iz Sadona zabave i krenuli Glavnom ulicom. Onda jedna kurvica viknu: „Ej, marinac, uđi malo!“
Beker je stao. „Idem malo“, reče on.
„Nemoj“, rekoh, „to su ljudske krlje.“
„Danas su mi platili.“
„Unutra ti sipaju vodu u piće a one piju čaj. Cene su duple i posle toga nikad više ne vidiš ribu.“
„Svejedno.“
Beker je ušao. Jedan od najboljih neobjavljenih pisaca u Americi, obučen da ubije i umre. Ušao sam i ja. Prišao je jednoj devojci i počeo da priča s njom. Zadigla, je suknju, klackala štiklama 1 smejala se. Prešli su u separe u ćošku. Barmen je izašao iza šanka daj uzme porudžbinu. Druga devoj- ka za šankom pogleda u mene.
„Ej, lutko, oćeš da se poigramo malo?“
„Aha, ali sama kad ja vodim igru.“
„Šta si ti: kukavica ili peškir?“
„Oboje“, rekoh, zasevši skroz na kraju šanka.
Između nas je bio neki čova, s glavom na šanku. Buđelar mu je verovatno već dobio noge. Kad se probudi i počne da kuka, ima da ga išutiraju napolje ili uruče pandurima.
Kad je uslužio Bekera i damicu, barmen se vratio za šank i prišao mi.
„Š‘a piješ?“
„Ništa.“
„Je l’? Što si ušo?“
„čekam prijatelja“, pokazao sam glavom na separe.
„Ako ćeš sediš, moraš da piješ.“
„Nema problema. Vodu.“
Barmen je otišao, vratio se, spustio čašu vode na šank.
„Dvaes centi.“ Platio sam.
Devojka za šankom reče barmenu: „Il’ je peško ili cvika.“
Barmen je ćutao. Onda mu Beker mahnu i on ode da posluži. Devojka pogleda u mene. „Kako to nisi u uniformi?“
„Ne volim da se oblačim kao svi ostali.“
„Je l’ ima još neki razlog?“
„Drugi razlozi su moja stvar“.“
„Jebi se“, reče ona.
Barmen se vratio. „Uzmi još jednu.“
„Daj“, rekoh, gurnuvši novčić niz šank. Napolju, Beker i ja produžismo niz Glavnu.
„Kako je bilo?“ upitah.
„Zaračunao mi sto, plus dva pića. Triesdva dolara ceh.“
„Isuse, mogao bih dve nedelje da se ne treznim za tu lovu.“
„Ćapila me za patku ispod stola, drkala mi.“
„Šta je pričala?“
„Ništa. Samo mi drkala patku.“
„Radije bih sam drkao patku i zadržao triesdva dolara.“
„Ali bila je baš lepa.“
„Jebo te bog, čoveče, hodam u društvu s totalnim kretenom.“
„Staviću sve ovo na papir jednog dana. Biću na policama knjižara: BEKER. Oni pod ʻBʼ su vrlo slabi, treba im pomoći.“
„Suviše kenjaš o pisanju“, rekoh.
Našli smo novi bar kod autobuske stanice. Taj nije bio vaćaroška rupa. Samo barmen i pet-šest putnika unutra, sve muški. Seli smo.
„Ja častim“, reče Beker.
„Flaširano pivo.“
Beker je naručio dva. Pogledao me.
„Ajde, budi čovek, pridruži nam se. Budi marinac.“
„Uopšte me ne pali neki trud da budem čovek.“
„Ti kao da si uvek u sukobu s nekim.“
„To je samo zabave radi.“
„Pridruži se. Dobićeš o čemu da pišeš.“
„Beker, uvek ima o čemu da se piše.“
„Šta ćeš da radiš onda?“ Pokazao sam flašu, podigao je.
„Od čega misliš da živiš?“ upita Beker,
„Čini mi se da već ceo život slušam to pitanje.“
„Lepo, ne znam šta ti, ali ja ću sve da probam! Rat, žene, putovanja, brak, decu, poslove. Prva mo- ja kola kompletno ću da rastavim, a onda ponovo sastavim! Hoću da upoznam stvari, šta ih pokreće. Voleo bih da budem izveštač iz Vašingtona, da budem u centru zbivanja.“
„Vašington je sranje, Beker.“
„A žene? Brak? Deca?“
„Sranje.“
„Je l’? A šta bi ti?“
„Da se sakrijem.“
„E nesrećo. Bolje uzmi pivo.“
„Što da ne.“ Pivo je stiglo.
Sedeli smo ćuteći. Osećao sam da je Beker sad u svom elementu, razmišljajući o sebi kao marin-
cu, kao piscu, kako jebe. Verovatno bi bio dobar pisac. Pucao je od entuzijama. Biće da je voleo mnoge stvari: sokola u letu, jebeni okean, pun mesec, Balzaka, mostove, pozorište, Pulicerovu nagra- du, klavir, izdrkanu Bibliju.
U baru je bio mali radio. Svirala je neka popularna pesma. Onda je usred pesme nastao prekid. Spiker je progovorio: „Najnovije vesti. Japanci su bombardovali Perl Harbur. Ponavljam: Japanci su bombardovali Perl Harbur. Pozivaju se sva vojna lica da se smesta vrate u svoje baze!“
„Eto“, tiho reče Beker, „to je to.“
„Završi svoje pivo“, rekoh. Beker je povukao gutljaj.
„Isuse, zamisli ako neki blesavi som uperi mitraljez u mene i opali?“
„To lako može da se desi.“
„Henk…“
„Šta je?“
„Hoćeš da me otpratiš do baze?“
„Ne mogu to.“
Prišao nam je barmen, čova od jedno 45 godina, s lubenicom od trbušine i beličastim trepavicama kao u praseta. Pogledao je Bekera. „Šta je, marinac, izgleda da moraš u bazu, a?“
To me baš izdrkalo. „Ej, bucko, pusti ga da popije, važi?“
„Dobro, dobro… Oćeš piće na račun firme, marinac? Jedan dobar viski, a?“
„Ne“, reče Beker, „u redu je.“
„Ajde“, rekoh Bekeru, „primi piće. Čova misli da ideš u smrt da bi spasao njegov bar.“
„Dobro“, reče Beker, „primam piće.“ Barmen pogleda u Bekera.
„Imaš poganog drugara…“
„Daj mu piće i uživaj“, rekoh.
Ostalo društvance u baru iskokodakalo se o Perl Harburu. Pre toga ne bi ni u ludilu pomislili da razgovaraju među sobom. Sada su bili mobilisani. Pleme se našlo u opasnosti.
Beker je dobio piće. Dupli viski. Ispio ga.
„Nikad ti nisam kazao nešto“, reče on, „ja sam siroče.“
„U jebo te.“
„Oćeš bar do autobusa sa mnom?“
„Normalno.“
Barmen je trljao ruke duž čitave kecelje. Sva se izgužvala dok je uzbuđeno trljao ruke o nju.
„Srećno, marinac!“ prodrao se.
Beker je izašao. Zastao sam kod vrata i osvrnuo se ka barmenu.
„Prvi svetski rat, a?“
„Jes, bogami…“ radosno je rekao.
Sustigao sam Bekera. Došli smo skoro trčeći do autobuske stanice. Lica u uniformi su već stizala.
Čitavo je mesto odisalo uzbuđenjem. Protrčao je neki mornar.
„IDEM DA UKOKAM ŽUTAĆA!“ dreknuo je.
Beker je stajao u redu za karte. Jedan oficir je bio s devojkom. Devojka je govorila nešto, plakala, držeći se za njega, ljubeći ga. Jadni Beker je imao samo mene. Stajao sam sa strane, čekajući. Dugo se čekalo. Onaj isti mornar što se drao zastade preda mnom. „Ej, momak, zar nećeš da nam pomog- neš? Šta stojiš tu? Što ne odeš da se prijaviš?“
Dah mu je bazdio na viski. Bio je pegav i imao vrlo krupnu nosinu.
„Ode ti autobus“, rekoh mu. Otišao je ka peronu.
„Jebimo ta japanska govna!“ kazao je.
Beker je najzad dobio kartu. Otpratio sam ga do autobusa. Stao je u novi red. „Neki savet?“
„Ne.“
Red se sporo pomerao ka autobusu. Ona devojka je plakala i sva usplahirena, prigušeno govorila nešto svom vojniku.
Beker je bio na vratima. Kresnuo sam ga pesnicom u rame. „Najbolji si koga znam.“
„Hvala, Henk…“
„Zbogom…“
Izašao sam odande. Ulice su odjednom bile pune. ljudi su izgubljeno vozili, prolazeći kroz stop svetla, derući se jedni na druge.
Vratio sam se do Glavne ulice. Amerika je bila u ratu. Virnuo sam u džep: imao sam dolar. Prebro- jao sam sitninu: 67 centi.
Išao sam Glavnom ulicom. Kurvice neće danas mnogo da se ovajde. Hodao sam dalje. Onda sam došao do Salona zabave. Nikoga nije bilo unutra. Samo vlasnik gore u kabini. Bilo je mračno i zauda- ralo na mokraću.
Šetao sam duž tamnih prolaza, pored polomljenih mašina. Zvali su ga Salon za kintu, ali su mnoge igre koštale pet centi a neke i deset. Zastao sam kod boks mašine, moje ljubimice. Dva mala čelična čoveka stajala su u staklenoj kutiji. Svaki je imao dugmić na bradi. Sa strane su bile dve drške, kao kod pištolja, s obaračem. Kad stisneš obarače, ruke tvog boksera divlje bi skočile u aperkat. Mogao
si da krećeš svog boksera napred-nazad i levo-desno. Čim pogodiš dugmić na bradi drugog boksera, on bi naglo padao na leđa, nokautiran. Kao klinac, kada je Maks Šmeling nokautirao Džoe Luisa, izle- teo sam na ulicu da objavim društvu, vičući: „Ej, Maks Smeling nokautiro Džoe Luisa!“ Ali niko mi nije odgovorio, svi su ćutali, samo su otišli oborenih glava.
Trebalo je dvojica za partiju boksa, a ne bih ni u snu igrao s degenom koji je držao lokal. Onda sam ugledao malog Meksikanca, imao je osam ili devet godina. Išao je kroz prolaz. Lep meksikanski dečak, inteligentnog izgleda.
„Ej, mali!“
„Da, mister?“
„Oćeš da igraš ovaj boks sa mnom?“
„Džabe?“
„Normalno. Ja plaćam. Izaberi boksera.“
Kružio je oko mašine, merkajući ih kroz staklo. Izgledao je vrlo ozbiljno. Onda reče: „Dobro, uze- ću tipa u crvenim gaćama. On izgleda najbolje.“
„Važi.“
Mali je stao na svoju stranu mašine i kibio kroz staklo. Gledao je svog boksera, onda pogleda u mene.
„Mister, je l’ znate da je rat?“
„Aha.“
Stajali smo tako.
„Treba da ubacite paru“, reče klinac.
„Šta radiš ovde?“ upitah. „Kako to da nisi u školi?“
„Danas je nedelja.“
Ubacio sam paru. Mali je počeo da stiska svoje obarače, a onda i ja moje. Zeznuo se u izboru. Le- va ruka njegovog boksera bila je slomljena i išla samo do pola. Nikad ne bi mogla da lupi dugmić na bradi mog boksera. Klinac je imao samo desnu ruku. Rešio sam da ne žurim.. Moj tip je imao plave gaće. Kretao sam ga napred-nazad, s iznenadnim naletima. Mali Meksikanac je imao srca, borio se dalje. Odustao je od leve ruke i samo stiskao obarač za desnu. Uletao sam plavim gaćama da ga po- kosim, stiskajući oba obarača. Mali je i dalje pumpao desnu ruku crvenih gaća. Odjednom, plave ga- će padoše. Bokser se naglo srušio praveći: klank!
„Dobio sam vas, mister“, reče dečko.
„Pobedio si“, rekoh.
Mali je bio uzbuđen. Samo je gledao u plave gaće izvaljene na dupe.
„Hoćete još jednu borbu, mister?“ Blokirao sam se, ko bi ga znao zašto.
„Nemate više novca, mister?“
„Ma ne.“
„Dobro onda, borićemo se.“
Ubacio sam novu paru i plave gaće skočiše na noge. Mali je počeo da stiska svoj jedini obarač i desna je ruka crvenih gaća skakala i skakala. Ostavio sam plave gaće da malo stoje u svom uglu i sre- di misli. Onda sam klimnuo dečku. Pokrenuo sam plave gaće napred, mlateći obema rukama. Osećao sam da moram da pobedim. To je izgledalo veoma važno, Nisam znao zašto je važno i samo mislio: što li mi je to tako važno?
A druga strana mene je odgovarala: zato što je važno.
Onda su plave gaće opet pale, teško, uz isti metalni zvuk: klank! Gledao sam boksera kako leži unutra na leđima, na svom malom zelenom ringu od somota.
Okrenuo sam se i izašao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Mustra taj Čet Jun 14, 2018 5:49 pm

Beleška o piscu
Los Anđeles je bio dobro mesto tu je živela masa bednika
biće lako izgubiti se među njima.
Bludni sin
Ovim rečima Bukovski kao da ponire u svoju sudbinu. Rođen 1920. u Nemačkoj, odrastao je u Americi i, kada ga je otac izbacio iz kuće, besciljno je lutao od jedne daleke obale do druge, nigde ne nalazeći mesto za sebe. Na kraju se vratio u Los Anđeles i godinama živeo od danas do sutra, oba- vljajući besmislene poslove i opijajući se do besvesti. Jedina žena koju je voleo umrla je od alkoho- la, a malo je nedostajalo da i on ode s njom. Pisanje mu je pružilo neki balans da ne istrune od pića. Cvet, pesnica i zverski jauk (1960) naslov je prve njegove knjige pesama. Tek u pedesetoj, posle 12 godina noćnog rada u pošti, dao je otkaz i rešio da živi od poezije. Tako je najzad izašao iz „mase bednika“ i postao pojam.
Bukovski je do sada objavio oko 30 knjiga poezije i desetak knjiga proze. Zabilješke starog po- kvarenjaka (1969) donele su mu prvi uspeh kod šire publike – to je serija članaka koje je pisao za je- dan underground list Los Anđelesa, spontana ispovest čoveka „sa ulice strave i agonije“. Stekao je slavu prvo u Evropi, posle Priča o običnom ludilu (1972), a tek krajem sedamdesetih u Americi, ro- manom Žene (1978). Sve tri knjige prevedene su i kod nas.
Bludni sin je njegov najnoviji roman, u Americi se pojavio 1982. i doživeo već četiri izdanja. Ova slika Bukovskog iz mladih dana može da se čita kao uvod u prethodna tri romana: Pošta(1971), Fak- totum (1975) i Žene, koji su svi autobiograski. Faktotum je nastavak Bludnog sina, lutanje Henrija Kinaskog po Americi; Pošta (koju je napisao za tri nedelje) hronika je „zakopanog života“ u Los An- đelesu između 1950. i 1970, a fiksirana stvarnost Žena je kao ogledalo iz čijih dubina izranja „sme- šni, majmunski kez starog pokvarenjaka“.
Naslov originala Bludnog sina – „Ham on Rye“ – ima neprevodivo, dvostruko značenje. Ham je šunka, a istovremeno izraz za promašenog glumca, diletanta koji „drami“ na sceni i skreće pažnju na sebe. Rye je raž – u jednom kontekstu znači crni hleb, a u drugom viski. Bukvalno preveden, kao
„sendvič sa šunkom“, naslov je simbol najjednostavnije hrane u Americi. Takav je jezik i stil romana. U drugom značenju, iza naslova se krije pijani portret Bukovskog u mladosti, u trenucima kada sva potisnuta osećanja nekontrolisano provaljuju iz njega, sve skrivene želje, skupljena gorčina i bes.
Bluidni sin je posvećen očevima. Groteskni otac u romanu neodoljivo podseća na onog Kafkinog iz nikad poslatog Pisma ocu. Po rečima Bukovskog: „On je bio tama što zaklanja sunce, pred njego- vim nasiljem sve se totalno gubilo. Bio je sav uši, nos, usta, nisam bio u stanju da mu pogledam u oči“ (Bludni sin). Sećajući se tih davno iščezlih dana Bukovski naziva sebe „smrznutim čovekom“.
„Bio sam smešten u ništavilu. Nisam ni postojao u neku ruku i to sam prihvatao“ (Žene). Ovo (bez)osećanje daje osnovni ton Bludnom sinu. Otac mu je ponavljao: „Deca treba samo da se vide, ne i da se čuju.“ U svakodnevno gaženoj detinjoj duši, strah i osećanje krivice prerasli su vremenom u mržnju i stid što ima takvog oca. Majka kao da nije ni postojala, uvek je bila na očevoj strani.
U detinjstvu, usamljenom i bez radosti, jedino sklonište od spoljnog sveta bio je krevet. „Voleo
sam da ležim satima u njemu, čak i preko dana, s pokrivačima skroz do brade. Lepo je bilo u krevetu, ništa se nije dešavalo, nije bilo ljudi, ničega“ (Bludni sin). Ravnodušnost roditelja navela ga je da se rano povuče u sebe i postane emocionalno ubijen od malih nogu, blokiran da ispolji osećanja. Kada se malo oslobodio pritiska i počeo da stiče sigurnost, dobio je strahovite pubertetske akne, koje su mu ostavile ožiljke za ceo život. To ga je ponovo izolovalo, posebno od devojaka, o kojima je samo maštao, izgledajući sebi nemoguće ružan. „Morao sam da se povučem.“
„Posmatrao sam ljude sa distance, kao u pozorištu. Samo, oni su bili na bini, a ja jedini u publici“
(Bludni sin).
Mladi Henri Kinaski (alter-ego Bukovskog) liči pomalo na Holdena, Selindžerovog „lovca u žitu“, a po nekom nehaju i otuđenosti od sveta oko sebe kao da je rođeni brat Abela, Hamstmovog junaka iz romana Krug se zatvara. S tom razlikom što Bukovski pije. Zadah bede iz vremena ekonomske krize tridesetih godina ostavio je traga na njemu. Pun neke sirove snage, nosio je u sebi želju za drukčijim životom i nije hteo da prihvati svakodnevno životarenje koje mu je društvo nudilo. U nedostatku akci- je praznio se kroz tuču, gde nije mogao biti poražen, baš zato što je bio „smrznut“ i nesposoban da se preda. „Odbojna mi je bila svaka misao da postanem nešto, od toga mi je bilo muka. Da se oženim, napravim decu, odlazim nekud na posao svaki božji dan i vračam se. Ni u ludilu… Zar je čovek samo zato stvoren: da izdrži sve to i onda umre? Radije bih negde prao sudove, vraćao se u svoju rupu i pio dok ne zaspim“ (Bludni sin). Tako je i živeo. Nije čudo što mu je alkohol postao opsesija još u mladosti, jer je „uklanjao banalnost“ i bio jedini izlaz iz okamenjene situacije koja nije davala nade. Sve ono o čemu je kao mlad samo sanjao, na kraju mu se i ostvarilo (možda suviše kasno), ali to je već tema romana Žene.
Kroz poplavu gorčine koja navire iz Bludnog sina probija izuzetan dar Bukovskog da nasmeje či- taoca i tako ga približi sebi. Niz komično-grotesknih situacija daje posebnu vrednost romanu. Bukov- ski piše neposrednim, moglo bi se reči „neoprimitivnim“ stilom, lišenim suvišnih reči, kroz koji stvarnost njegovih uspomena kao da ponovo diše. Vrhunac svog umetničkog izraza Bukovski postiže živim, uzbudljivim dijalozima, u kojima se najbolje ogleda njegov veliki talenat. Negde je spomenuo da čovek treba da ima bar pedest godina da bi pisao iole jasno. Ova knjiga, koju je stvorio u šezdese- toj, njegovo je najzrelije delo, najintimnija ispovest. Završna scena, u kojoj se junak gubi pred našim očima, deluje kao neki bezvremeni dodir njegove ruke koji govori: „Pogledaj me. To sam ja.“
Flavio Rigonat

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 63479
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bludni sin - Čarls Bukovski

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 5 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu