Džulijan Barns-Bodljikavo prase

30

Trideset devetog dana procesa, Veselin Dimitrov, koji je ranije izbegao da da izjavu zbog nekog neimenovanog nervnog poremećaja, pojavio se kao poslednji u grupi od sedam glumaca koji su svedočili. Ispričao je kako je njegov otac, zamenik pokrajinskog sekretara u jednoj južnoj pokrajini, prišao jednom članu predsednikove lične pratnje, i zamolio ga da drugu Petkanovu, koji je bio na glasu kao pokrovitelj umetnosti, skrene pažnju na njegovog sina, časnog komunistu i predanog radnika Narodnog pozorišta, koji se takođe u to vreme suočavao s рroblemima u pronalaženju smeštaja. Dve nedelje kasnije, stavljen nm je na raspolaganje trosoban stan u naselju Zora i glumac je moga da se useli.
"Pre svega, zbog čega ste pristupili komunističkoj partiji?"
"Zato što su svi u mojoj porodici bili članovi. Bio je to način da se napreduje."
"Šta ste rekli ljudima kada ste dobili taj stan?"
"Rekao sam im da me poslužila sreća. Da se iznenada ukazala prilika. Rekao sam im da se čoveku ponekad slože kockice."
"Cena je bila značajno snižena. Kako ste to objasnili?"
"Objašnjeno mi je da uz stan ide i neka olakšica za umetnike."
"Kako ste uzvratili uslugu?"
"Ne razumem pitanje."
"Šta ste učinili kao protivuslugu za to što ste dobili trosoban stan za jednu desetinu njegove vrednosti, a da pri tom čak nisle čekali uobičajenih deset, petnaest ili dvadeset godina?"
"Nije to tako bilo. Nisam činio nikakve protivusluge."
"Jeste li učestvovali na probama i jeste li se pojavili na spontanom izlivu narodnog veselja kojim je optuženi pozdravljen kada je izašao iz palate na svoj šezdeset i peti rođendan?"
"Jesam, ali to je bila dobrovoljna odluka."
"Jeste li se pojavljivali na privatnim predstavama priređivanim za predsednika i više slojeve nomenklature?"
"Jesam, ali to je svaki put bilo dobrovoljno."
"Jeste li jednu osobu u Odeljenju za unuliašnju bezbednost izveštavali o određenim pojedincima u Narodnom pozorištu?"
"Ne."
"Jeste li sasvim sigurni? Upozoravam vas da su dosijei sačuvani."
"Ne."
"Ne, niste sigurni?"
"Ne, nisam to činio."
"Ne čujem vas. Možete li da govorite malo glasnije?"
"Nisam to činio."
"Hvala. Gospodine predsedniče, zahtevam da se na osnovu vlastitog svedočenja, gospodin Dimitrov optuži za korupciju, proneveru i lažno svedočenje."
"Takav zahtev, kao što sam vam već šest puta objasnio, gospodine državni tužioče, nije u nadležnosti ovog suda, i stoga se odbija."
("Oh, boga mu božjeg." Atanas ispljunu dim, zamaglivši ovog puta lice državnog tužioca.
"Stvarno, hajde da prekinemo."
"Ра to su samo glumci. Svi su oni glumci. Jebo te, pa ovo je komedija. "
"Glumci, stanovi, motocikli, troškovi za ručak, kragne za košulju. "
"Stefane?"
"Ne, ja hoću da gledam. Moramo da gledamo. "
"Ali ovo je DOSADNO. "
"Istorija je često takva u trenucima kada se odigrava. A onda kasnije postaje zanimljiva. "
"Pravi si filozof, Vera. I tiranin. "
"Hvala lepo. Svejedno, ja ću jednoga dana biti stara baba s maramom, a ti ćeš biti matora budala koja žvalavi svoje pivo, pa će nam unuci doći i reći, deko i bako, jeste li bili živi u vreme kada se sudilo monstrumu? Znamo da ste vi jako, jako stari, možete li da nam pričate o tome? I mi ćemo tada to moći."
"Misliš, moći ćemo da im pričamo o glumcima i motociklima."
"I o tome. Ali ispričaćemo im i kako nam se smejao. To je oduvek činio, i to još uvek čini. Smeje nam se. Ispričaćemo im zašto se na kraju sve svelo na glumce i motocikle. "
"Tiranin."
"Pssst. Gledajte."
"Ко je sad to? Opet neki glumac?"
"То je bankar koji se sprema da izjavi da se sav novac na predsednikovom računu našao tu greškom. "
"То je proizvođač ćebadi koji će izjaviti da su za njega izradili jedno jedino ćebe. "
"Ćutite, momci. Gledajte.")

31

Te noći je Petar Solinski, koji je na podu radne sobe loše spavao, ušao u dnevnu sobu i otkrio tek uramljenu potvrdu o rehabilitovanju okačenu na zidu. Još jedan dokaz udaljavanja između njega i Marije.
Njen deda Rumen Mečkov bio je, kako se to obično govorilo, častan komunista i vatreni antifašista. Početkom tridesetih godina, kada je Gvozdena garda učestala sa brutalnim čistkama, on je zajedno sa ostalim vodećim članovima partije otišao u izgnanstvo u Moskvu, gde je ostao častan komunista i vatreni antifašista sve do određenog trenutka 1937. godine, kada je postao trockistički disident, Hitlerov provokator, kontrarevoliicio narni agitator, i to vrlo verovatno sve u isto vreme. Niko se nije odvažio da postavlja pitanja o njegovom nestanku. Ime Rumena Mečkova nije se pojavljivalo u zvaničnim istorijama lokalne Partije, i čitavih pedeset godina u porodici se to ime izgovaralo šapatom.
Kada je Marija izjavila da namerava da piše Vrhovnom sudu SSSR-a, Petar se usprotivio takvoj zamisli. Šta god da otkrije, samo će joj naneti bol. A osim toga, nije mogla da oživi dedu koga nikada nije ni upoznala. Smatrao je, mada to nije baš otvoreno izrekao, da su postojale samo dve mogućnosti. Ili je Mečkov izdao veliki cilj u koji je ranije verovao, ili je njime bio opako namagarčen. Šta bi više volela da ti je deda, Marija, kriminalac i otpadnik ili lakoverna budala?
Marija je zanemarila muževljev savet, poslala molbu, i nakon gotovo godinu dana primila odgovor datiran 11. decembra 1989. godine, s potpisom A.T. Ukolova. Člana Vrhovnog suda SSSR-a. Bio je u prilici, nakon sprovedene istrage, da obavesti podnosioca molbe da je njen deda, Rumen Aleksej Mečkov, bio uhapšen 22. jula 1937. godine i optužen "kao član trockističke organizacije koji je, u tom svojstvu, pripremao terorističke akcije protiv vođa Kominterne i sabotaže protiv SSSR-a". Posle ispitivanja u staljingradskom (danas Volgograd) Pokrajinskom odeljenju Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova, Mečkov je osuđen na smrt streljanjem 17. januara 1938. godine, a presuda je izvršena istog dana. Ponovnim pretresanjem ovog slučaja, obavljenim 1955. godine, utvrđeno je da nema dokaza protiv Mečkova, izuzev protivurečnih i neodređenih izjava drugih osoba umešanih u isti slučaj. A.T. Ukolov je sa žaljenjem zaključio da nema podataka o mestu sahrane, i da u dosijeima nisu sačuvane nikakve fotografije ili lični papiri. Bio je, međutim, u prilici da potvrdi da je subjekt na koga se molba odnosi bio aktivan i lojalan komunista, koji je 14. januara 1956. godine rehabilitovan. A.T. Ukolov priložio je u pismu i potvrdu o tome.
I ti si to okačila na zid, pomisli Petar. Dokaz da ti je dedu kao izdajnika pogubio pokret kome je posvetio svoj život. Dokaz da je taj isti pokret dvadeset godina kasnije zaključio da on, na kraju krajeva, nije izdajnik, već mučenik. Dokaz da tom istom pokretu u naredne trideset četiri godine nikada nije palo na pamet da ikoga obavesti o toj značajnoj promeni statusa. Zar je Marija želela spomen na sve to?
Lojalni komunista postaje trockistički terorista, a potom ponovo lojalni komunista. Heroji postaju izdajnici, izdajnici postaju mučenici. Nadahnuti predvodnici i kormilari naroda postaju obični kriminalci uhvaćeni s rukama u kasi sve dok, možda, u nekom strašnom trenutku u budućnosti, ne postanu simpatični devedesetogodišnjaci u razgovorima na televiziji. Petar Solinski pogleda u nezastrt prozor i vide kako tminu ispunjavaju naslovi Stojo Petkanov: rehabilitacija jednog narodnog vođe. Hoće li ili neće biti takvog revizionizma, zavisiće delimično i od njegove uspešnosti u završnoj nedelji suđenja.
A šta će biti s profesorima prava, tužiocima, supruzima, očevima? Kakva će se njima nova imena nadenuti, a koja će im biti oduzeta? Kakvi su izgledi bilo koga među njima u tutnjavi talasa istorije?

32

"Kazaću vam šta mi je jednom prilikom rekao jedan čovek koji je verovao da je mudar."
Državni tužilac nije želeo to da čuje. Počeo je da se gnuša ovog čoveka. Ranije, kao običan građanin, mrzeo gaje objektivno, svrsishodno. Mržnja prema Petkanovu predstavljala je konstruktivnu, objedinjujuću silu među opozicionarima. Ali otkako ga je video izbliza, otkako je počeo da s njim razgovara i da se bori, to osećanje se izmenilo. Njegovo gnušanje postalo je lično, mahnito, snobovsko i štetno. Negdanja sramota, trenutno gađenje, budući strah: ta mešavina počela je da razjeda tužioca. Činilo mu se da sada mrzi Petkanova kao što je nekada voleo svoju ženu; vođa je zauzeo sav emotivni prostor koji je trenutno postojao u njegovom braku. A sada je trebalo da sasluša nekakvu jevtinu mudrost koju je ta svinja od bivšeg predsednika pokupila od nekog predanog heroja rada, a koji ju je pre toga, verovatno, legalno ukrao iz sabranih dela, spisa i dokumenata te svinje od bivšeg predsednika.
"Bio je muzičar", poče Petkanov. "Svirao je u Simfonijskom orkestru Državnog radija. Išao sam sa svojom kćerkom. Posle koncerta odvela me je da se upoznam s muzičarima. Svirali su dobro, po mom mišljenju, pa sam im nazdravio. Bilo je to u Koncertnoj dvorani revolucije", dodade on, ukrasni detalj koji je, neznano zašto, ražestio Solinskog kao ujed obada. Zbog čega mi to pričate, čuo je sebe kako pita. Koga je briga u kojoj ste to glupavoj dvorani navodno bili impresionirani muzikom? Koga je briga, kakve to ima veze? U svom gnevu čuo je kako se Petkanovljeva priča nastavlja negde u daljini, kao kroz teške zavese. "I u tih nekoliko reči, progovorio sam o zahtevima koje umetnost mora da ispunjava u političkoj borbi, o tome kako umetnici moraju da pristupe velikom pokretu protiv fašizma i imperijalizma, a za izgradnju socijalističke budućnosti. Možete otprilike", reče on s prizvukom ironije koji je Solinskom sasvim promakao, "da zamislite šta sam im rekao. Svejedno, kasnije, dok sam prolazio kroz orkestar, prišao mi je jedan mladi violinista. 'Druže Petkanov,' rekao je, 'druže Petkanov, ljude ne zanimaju uzvišene stvari. Njih zanimaju samo kobasice.'"
Petkanov pogleda u državnog tužioca očekujući reakciju; činilo se, međutim, da ga Solinski i ne sluša. Konačno, kao da je došao k sebi, on reče: "Pretpostavljam da ste ga streljali."
"Petre, vi ste tako staromodni. Tako ste staromodni u svojoj kritičnosti. Naravno da nisam. Mi nikada nismo ubijali ljude." To ćemo tek da vidimo, pomisli tužilac, prekopaćemo zemlju po vašim zatvorima, izvršićemo autopsije, nateraćemo vašu tajnu policiju da vas ocinkari. "То ne. Ali recimo da su se njegove šanse da postane vođa orkestra posle te iskrene razmene mišljenja smanjile."
"Kako se zvao?"
"O, pa ne očekujete valjda... Svejedno, suština je u sledećem. Ja se nisam složio s tim prilično ciničnim mladim čovekom. Ali sam ipak i razmislio o onom što je rekao. I tako, s vremena na vreme, posle toga, ja ponovim sebi: 'Druže Petkanov, ljudima su potrebne i kobasice i uzvišene stvari'."
"Ра?" U tome je ta mudrost iz Koncertne dvorane revolucije. Promucate iza scene nekoliko hrabrih reči protesta, i ako vas ne streljaju, onda vam reči izvrgnu u nekakvu slabašnu, banalnu parolu, ovaj...
"Ра, ja samo prenosim koristan savet. Pošto, znate, mi smo im dali i kobasice i uzvišene stvari. Vi ne verujete u uzvišene stvari, a ne dajete im čak ni kobasice. Nema ih u prodavnicama. Šta im, dakle, nudite umesto toga?"
"Nudimo im slobodu i istinu." To je na njegovim usnama zazvučalo pompezno, ali on je u to verovao, pa zašto da to ne kaže glasno?
"Slobodu i istinu!" podrugljivo odvrati Petkanov. "Dakle, to su za vas uzvišene stvari! Dajete ženama slobodu da izađu iz kuhinja i dođu pred vašu skupštinu da vam saopšte tu istinu da u radnjama nema posranih kobasica. Eto šta imaju da vam kažu. I vi to nazivate napretkom?"
"Stići ćemo i do napretka."
"Hmmm. Hmm. Sumnjam. Dozvoli mi da posumnjam u to, Petre. Znaš, sveštenik iz mog sela a taj je, bojim se, verovatno bio streljan, jer u to vreme vršljalo je puno kriminalnih elemenata, pa se to lako moglo dogoditi sveštenik iz mog sela imao je običaj da kaže: 'U nebo se ne stiže prvim skokom.'"
"Tačno."
"Ne. Petre, ne razumeš. Ne govorim ja o tebi, u stvari. Ti i tebi slični već ste puno puta skakali. Mnogo vekova i mnogo skokova. Skok, skok, skok. Ja govorim o nama. Mi smo do sada skočili samo jednom."

33

Karakter. Možda je to bila njegova pogreška, njegova... da, njegov buržoasko-liberalistički previd. Naivna nada da će "upoznati" Petkanova. Tvrdoglavo a suludo verovanje da način ispoljavanja moći odražava karakter pojedinca, i da je stoga proučavanje karaktera neophodno i korisno. Nekada davno, nema sumnje, to jeste bilo tačno: bilo je tačno u slučaju Napoleona i Cezara i careva i prestolonaslednika. Ali dosta toga se promenilo od tada.
Ubistvo Kirova, to je bio ključni datum. Ubijen hicem u leđa iz revolvera "nagan" u štabu lenjingradske komunističke partije, prvog decembra 1934. godine. Staljinov prijatelj i saveznik, Staljinov saborac. Dakle, nevino smo zaključivali, dakle ako postoji iko na svetu ko to nije želeo niti se tome nadao, a kamoli naredio tako nešto, onda je to Staljin. To je bilo nemoguće prema svim znanim političkim i ličnim pravilima ponašanja. Nije bilo samo "izvan karaktera" da je Staljin naredio da se Kirov ubije, već i izvan naših moći razumevanja toga šta sve karakter može da podrazumeva. Upravo u tome i jeste bila suština. Prešli smo u epohu u kojoj je "karakter" varljiv termin. Karakter je zamenjen egom, a vršenje vlasti kao odraz karaktera zamenjeno je psihopatskim čuvanjem vlasti svim mogućim sredstvima i ruganjem svemu što se čini nemogućim. Staljin je naručio ubistvo Kirova: dobro došli u savremeni svet.
Solinski otkri da mu je takav zaključak nesporan samo dok spokojno sedi u svojoj radnoj sobi okrenutoj ka severu, ili dok pregleda policu za knjige u svom kabinetu; ali pokušaj da Petkanova sagleda kao opaki kovitlac elektrona koji kruže u nekom čudovišnom vakuumu nije u njegovom prisustvu opstajao ni dva minuta. Zaklonjen svojom čuvarkom, starac bi stajao pred njim i raspravljao, poricao, lagao, pretvarao se da ne razume; i ubrzo bi se sva primarna osećanja državnog tužioca radoznalost, iščekivanje, smetenost vratila na svoje mesto. Ponovo bi počinjao da traga za karakterom, za starinskim, objašnjivim karakterom. Baš kao da je sam zakon zahtevao uzročno-posledični odnos logičnih motiva i delovanja koje iz njih proističe; sudnica je jednostavno odbijala da dopusti bilo kakvo poigravanje s gvozdenom logikom uzroka i posledice. Sredinom popodneva četrdeset drugog dana Krivičnog postupka broj 1, Petar Solinski zaključi daje kucnuo čas. Još jedno ispitivanje, o korišćenju državnog benzina za privatne potrebe, okončalo se u prepirci i zaboravu. "U redu", reče on, pa udahnu duboko kao operski pevač i uze novu fasciklu. U pauzi za ručak ispljuskao se vodom po licu i ponovo očešljao. Lik mu je u ogledalu delovao umorno. Bio je umoran, od posla, od braka, od političke neizvesnosti, ali pre svega od toga što je dan za danom provodio u prusustvu Stoja Petkanova. One udvorice iz Politbiroa svakako su neprestano osećale potrebu da štede energiju tako što će se u svemu slagati s njim.
Sada je pokušao da zaboravi i svoju ženu, i general-potpukovnika Ganjina, i TV-kamere, i sva obećanja koja je sebi dao pre početka suđenja. Dovoljno je dugo bio časni pravnik koji strpljivo iščeprkava istinu, kao listiće maslačka, između zuba laži. Možda se i od toga umorio. "U redu, gospodine Petkanov. U ovom procesu koji traje već više sedmica i te kako dobro smo se upoznali s vašim načinom odbrane. Vašom odbranom protiv svih optužbi. Ako je učinjeno nešto protivzakonito, vi za to niste znali. A ako ste za nešto znali, onda je to automatski postajalo zakonito."
Petkanov se osmehnu kada se njegovi advokati podigoše da upute prigovor. Ne, taj neurotični makro, tužilac, sasvim je ispravno sumirao stvar. Rukom im dade znak da sednu. "Nisam učinio ništa što prethodno nije odobrio Centralni komitet komunističke partije", ponovi on već stoti put, "i ozakonio ukazima Ministarskog saveta. Sve što sam činio bilo je u potpunosti zakonito."
"U redu. Da vidimo onda šta ste radili šesnaestog novembra 1971. godine."
"Kako možete..."
"Ne očekujem da se setite, pošto vaša memorija, to nam je mnogo puta pokazano, funkcioniše samo onda kada se seća izvesnih postupaka koji su navodno u okvirima zakona." Solinski uze dokument koji mu je dao Ganjin i kratko ga pogleda. "Šesnaestog novembra 1971. godine odobrili ste upotrebu svih neophodnih sredstava protiv klevetnika, sabotera i antidržavnih kriminalaca. Da li biste bili ljubazni da objasnite šta treba da podrazumevamo pod izrazom 'sva neophodna sredstva?"
"Ne znam o čemu govorite", smireno odgovori Petkanov. "Osim što imam utisak da odobravate sabotažu i antidržavni kriminal."
"Vi ste toga dana potpisali memorandum kojim se odobrava eliminisanje političkih protivnika. Na to se odnosi izraz 'sva neophodna sredstva'."
"Ne znam o kakvom dokumentu govorite."
"Evo jedne kopije, a tu je i kopija za sud. Reč je o memorandumu iz dosijea Odeljenja za unutrašnju bezbednost na kome je vaš potpis i potpis pokojnog generala Kalina Stanova."
Petkanov gotovo i ne pogleda papir. "Za mene to nije potpis. Za mene je to par inicijala, verovatno falsifikovanih."
"Vi ste toga dana odobrili upotrebu svih neophodnih sredstava", ponovi Solinski. "То ovlašćenje omogućavalo je odeljenjima za unutrašnju i spoljašnju bezbednost da preduzimaju akcije protiv političkih protivnika u zemlji i inostranstvu. Protivnika kao što su radio-voditelj Simeon Popov, koji je umro od srčanog udara u Parizu, dvadeset prvog januara 1972, i novinar Miroslav Georgijev, koji je umro od srčanog udara u Rimu petnaestog marta iste godine."
"Sad izgleda snosim odgovornost i za to kad neki starac negde u svetu doživi srčani udar", veselo odgovori Petkanov. "Da ih nisam na smrt preplašio?"
"U godinama pre izvršnog ovlašćenja koje ste dali novembra 1971. godine, Specijalni tehnički ogranak Odeljenja za unutrašnju bezednost u ulici Reskov vršio je opite sa ciljem proizvodnje droga koje bi, unete oralnim ili intravenoznim putem, stvarale simptome srčanih smetnji. Takve droge korišćene su da bi se prikrila činjenica da je žrtva zapravo preminula od posledica prethodnog ili istovremenog namernog trovanja."
"Sad sam optužen i za proizvodnju droge? Ja nemam čak ni počasnu diplomu iz hernije."
"Tokom tog istog perioda", nastavi Solinski, osećajuči u sebi bučno ushićenje, a oko sebe napregnutu tišinu, "u Odeljenju za unutrašnju bezbednost, kao što se vidi iz mnogih zabeleški i memoranduma, stvorena je poprilična uzbuna zbog nepriličnog ponašanja i ličnih ambicija ministra kulture."
Solinski zastade, da sebi da vremena, svestan da je kucnuo čas. Pokretala ga je moćna smeša pravičnosti i strasti. "Ana Petkanova", dodade, potpuno nepotrebno, a onda, kao da čita s njenog spomenika, "od 1937. do 1972. Odeljenje za unutrašnju bezbednost često je izveštavalo da je njeno privatno i javno ponašanje od one vrste kakva se karakteriše kao antisocijalistička. Vi se na njihove izveštaje niste obazirali. Dalje, uzbunilo ih je kad su otkrili da ministarku kulture nameravate da proglasite za svog zvaničnog naslednika. То su otkrili", nehajno dodade državni tužilac, "jednostavno tako što su postavili prislušne uređaje u vašu predsedničku palatu. Njihov dosije o Ani Petkanovoj svedoči o sve većoj zabrinutosti zbog uticaja koji je imala, i koji je trebalo da nastavi da ima, na vas. Antisocija listički uticaj, kako su oni to sročili."
"Glupost", promrmlja bivši predsednik.
"Šesnaestog novembra 1971. godine vi ste odobrili elimin isanje političkih protivnika", ponovi Solinski. "Dvadeset trećeg aprila 1972. godine, ministar kulture, koja je pre toga bila odličnog zdravlja, umrla je sasvim neočekivano, i to neobično mlada, od srčanog udara. U to vreme je isticano da su hitno bili sazvani vodeći kardiolozi u zemlji i da su učinili sve što su mogli, ali da nisu uspeli da je spasu. Nisu uspeli iz jednog jednostavnog razloga: zbog toga što ona nije patila od srčanih smetnji." "I sada, gospodine Petkanov", nastavi državni tužilac, odlučnim glasom da bi ućutkao službenu odbranu, koja se već bila podigla na noge, "ја ne znam, a iskreno rečeno i ne zanima me šta ste vi tačno znali a šta niste znali. Ali sami ste nam rekli da je sve što ste vi odobrili bilo, prema novom Ustavu iz 1971. godine koji ste vi uveli, automatski i u potpunosti zakonito. Stoga se optužba koju iznosim ne odnosi samo na vas lično već na čitav kriminalni i moralno zatrovani sistem na čijem čelu ste stajali. Vi ste ubili svoju kćer, gospodine Petkanov, i sada stojite pred nama kao predstavnik i glavni upravljač političkog sistema u kome je potpuno zakonito, prema vašoj mnogo puta ponovljenoj frazi, potpuno zakonito da jedan državni poglavar odobri smrt čak i jednog od sopstvenih ministara, u ovom slučaju Ane Petkanove, ministra kulture. Gospodine Petkanov, vi ste ubili vlastitu kćer, i ja tražim odobrenje suda da već pobrojanim optužbama dodam i optužbu za ubistvo."
Petar Solinski sede uz buku jednog za sudnicu neobičnog aplauza, toptanja nogu, dobovanja o stolove, čak i uz poneki promukli zvižduk. Ovo je bio njegov trenutak, njegov trenutak za večnost. Zario je vile u zemlju, po jedan šiljak s obe strane vrata. Vidi ga samo kako reži i grči se, pljuje i mahnita, prikovan tu pred svima da ga vide, sagledaju, prosude, da mu sude. Bio je to njegov trenutak, njegov trenutak za večnost.
TV-režiser hrabro prelomi sliku. S leve strane sedeo je državni tužilac, trijumfalno raširenih očiju, uzdignute brade; s desne je stajao bivši predsednik u vrtlogu besa, i tukao pesnicom po tapaciranoj gredi, urlao na svoje advokate, pretio prstom novinarima, zurio u predsednika suda i njegove ravnodušne, u crno odevene pomoćnike.

34

"Dostojno američke televizije", primetila je Marija dok je s akt-tašnom u ruci zatvarala vrata.
"Dopalo ti se?" On je još uvek udisao višak kiseonika, posle otvaranja karata, meteža, slasti aplauza. Osećao se sposobnim za bilo šta. Šta je sarkazam njegove žene prema činjenici da je porazio bes jednog nekada moćnog diktatora? On je bio u stanju da rečima preoblikuje sve, da izgladi svoj porodični život, zasladi Marijino oporo negodovanje.
"То je bilo vulgarno i nečasno, nipodaštavajuće spram zakona, i poneo si se kao kakav makro. Pretpostavljam da su ti posle svega u garderobu dolazile devojke da ti nude svoje telefonske brojeve?"
Petar Solinski uđe u svoju malenu radnu sobu i zagleda se nekud kroz smog prema Spomeniku večne zahvalnosti. Večeras nije bilo sunca na pozlaćenom bajonetu. Njegovom zaslugom. On je ugasio plamen. Sad mogu da odvezu Aljošu, da ga pretvore u čajnike i pera za pisanje. Ili da ga daju mladim vajarima da ga pretvore u nove spomenike u čast novih sloboda.
"Petre." Sada je stajala iza njega i držala mu ruku na ramenu. Nije mu bilo jasno da li je to gest izvinjenja ili utehe. "Jadni Petre", dodade ona, isključivši time mogućnost da je reč o izvinjenju.
"Zašto?"
"Zato što više ne mogu da te volim, a posle današnjeg dana sumnjam čak i da mogu da te poštujem." Petar ne odgovori, čak se i ne okrete da joj vidi lice. "Ipak, drugi ljudi će te poštovati čak i više, a ko zna, možda će te drugi ljudi i voleti. Ja ću zadržati Angelinu, naravno."
"Taj čovek je bio tiranin, ubica, lopuža, lažov, prevarant, moralna nakaza, najgori kriminalac u istoriji našeg naroda. To svi znaju. Pobogu, čak i ti počinješ da veruješ da je tako."
"Ako je tako", odvrati ona, "onda to ne bi bilo teško dokazati i bez kurvanja za televiziju i izmišljanja lažnih dokaza."
"Šta hoćeš da kažeš?"
"Petre, ne misliš valjda stvarno da bi najgori kriminalac u istoriji našeg naroda potpisao jedan tako koristan dokument koji je Ganjin slučajno otkrio baš onda kada je optužbi počeo da izmiče uspeh kakvom se on nadao?"
Dakako, on je razmotrio i tu mogućnost, i imao je pripremljenu odbranu. Ako Petkanov nije potpisao taj memorandum, sigurno jeste potpisao neki sličan. Mi samo dajemo konkretan oblik naređenju koje je on svakako izdao preko telefona. Ili stiskom ruke, klimanjem glave, time što je trajno odbijao da se usprotivi. Taj dokument je verodostojan, čak i ako je falsifikat. Čak i ako nije verodostojan, neophodan je. Svaki izgovor bio je sve bleđi, a ipak sve brutalniji.
U turobnoj tišini bračne pustoši, osećao je kako mu na usnama nezadrživo buja sarkazam. "Aко ništa drugo, naš pravni sistem predstavlja neznatan napredak u odnosu na sistem NKVD-a u Staljingradu oko 1937. godine."
Marija mu skide ruku s ramena. "То je cirkuski proces, Petre. Osavremenjena verzija. Cirkuski proces, i ništa drugo. Ali uverena sam da će se njima i te kako dopasti." Tu ona izađe iz sobe, a on osta zagledan nekud ponad smoga, shvatajući sve jasnije da je izašla i iz njegovog života.

35

Tužilac, to imbecilno derište, nije bio svestan na koga se namerio. Ako ga nije slomio mukotrpni rad u Varkovoj, kada su čak i neki od najtvrđih drugova piškili u gaće na pomisao o poseti Gvozdene garde, neće dozvoliti ni da ga potuče taj pravnik pilećeg mozga, koji je taj posao dobio tek kao peti kandidat. On, Stojo Petkanov, bez po muke je isprašio njegovog oca, šutnuo ga je iz Politbiroa glasanjem deset prema jedan i potom ga pomno držao na oku u njegovom pčelarskom izgnanstvu. Šta mu onda može taj njegov kilavi sin, koji se muva po sudnici sa svojim glupavim osmehom i gomilom falsifikovanih dokaza?
Oni su svi su oni glupavo verovali da su pobedili. Ne u procesu, koji je bio značajan koliko i mačji prdež, pošto su se dogovorili o presudi dve sekunde nakon što su odredili optužbe; već u istorijskoj borbi. Kako su samo neuki "U nebu ne stiže prvim skokom." Samo pogledajte koliko su skokova oni i njima slični imali kroz više vekova. Hop, hop, hop, kao рegavi žabac u blatnjavom ribnjaku. Ali mi smo do sada imali samo jedan skok, a kakav je to veličanstven uzlet bio. Posebno sloga što čitav proces nije otpočeo onako kako je Marks predvideo, već u pogrešnoj zemlji i u pogrešno vreme, pri čemu su se sve kontrarevolucionarne snage naoštrile da ga uguše odmah po rođenju. Potom je revolucija morala da se gradi u uslovima ekonomske krize, da se u krvavom ratu brani od fašizma, da se potom još jednom brani od američkih bandita i njihove trke u naoružanju, pa ipak... pa ipak smo za samo pedeset godina privukli već pola sveta na našu stranu. Kakav veličanstven prvi skok!
A sada kapitalistički šljam i kurve iz novina bljuju svoje klevete o "neizbežnom slomu komunizma" i "inherentnim protivurečnostima sistema", s bezbrižnim osmehom kradu one iste fraze koje su toliko dugo važile i još uvek važe za kapila lizam. Čitao je on o nekom buržoaskom ekonomisti po imenu Fišer, koji je tvrdio da "slom komunizma označava ponovno pročišćenje kapitalizma". To ćemo tek da vidimo, her Fišer. Reč je zapravo o tome da je samo u jednom kratkom istorijskom trenutku starom sistemu dopušteno da poslednji put poskoči u svom blatnjavom ribnjaku. No potom će se, neizbežno, duh socijalizma ponovo trgnuti, pa ćemo u našem sledećem skoku gaziti kapitaliste u blatu dok ne crknu pod našim čizmama
Radili smo i grešili. Radili smo i grešili. Možda smo. zaista, bili preterano ambiciozni, kada smo mislili da možemo da promenimo sve, strukturu društva i prirodu pojedinca, u samo ne koliko pokolenja. On lično oduvek je u to bio uveren manje nego neki drugi, i neprestano je upozoravao na vaskrsavanje buržoasko-fašističkih elemenata. I u poslednjih godinu dve pokazalo se da je bio u pravu, pošto je sav društveni talog ponovo izronio na površinu. Ali, ako su buržoasko-fašistički elementi bili u stanju da prežive četrdeset godina socijalizma, zamislite samo koliko je duša samog socijalizma nepokolebljivo jaka u poređenju s njima.
Šačica oportunista, vreća dolara i jedna pizda iz Kremlja nisu mogli da oduvaju taj pokret kome je on posvetio čitav svoj život. Pokret je bio star i snažan koliko i sam ljudski duh. Vratiće se on, s obnovljenom snagom, uskoro, vrlo uskoro. Možda će imati drugačije ime, drugačiju zastavu. Ali ljudi i žene uvek će voleti da hodaju tom stazom, tom izazovnom strmom stazom preko reke od kamenja i kroz vlažni oblak, pošto se zna da će na kraju izroniti u bleštav sunčev sjaj i jasno videti nad sobom planinski vrh. Ponovo će se uhvatiti za ruke. Imaće novu pesmu neće to više biti "Stupajmo crvenom stazom" kao što je bilo na planini Rikoša. Ali će tu novu pesmu pevati na staru melodiju. I svi će se zbiti da bi izveli taj moćni drugi skok. Tada će zemlja da zadrhti, a svi kapitalisti i imperijalisti i botaničarsko đubre i šljam, i otpadnici i posrani intelektualci i balavi tužioci i Jude sa ptičijim govnima na lobanjama, svi će se oni još jednom usrati, moćno i konačno.

36

"Ja sam Stojo Petkanov."
Četrdeset petog dana suđenja, bivši predsednik obratio se sudu da sam iznese svoju odbranu. Stajao je s jednom rukom položenom na gredu, oniska zdepasta prilika, uzdignute glave i stisnutih vilica, i kroz zatamnjene naočare proveravao koja ga kamera snima. Nakašljao se, pa se ponovo oglasio čvršćim, čistijim tonom.
"Ja sam Stojo Petkanov. Nosilac sam Velikog ordena 'El Libertador' republike Argentine. Ordena Velike zvezde za zasluge, republike Austrije. Velikog Leopoldovog ordena, iz Belgije. Velikog nacionalnog ordena Brazila, Kruzeiro do Sul. Ordena Velikog krsta za hrabrost, republike Burundi."
("Ne mogu da verujem.")
"Kao i Velikog nacionalnog pojasa, takođe iz republike Burundi."
("Da pritegne stomačinu. ")
"Velikog krsta ordena za hrabrost Kameruna. Spomen odlikovanja povodom obeležavanja tridesete godišnjice majskog ustanka čehoslovačkog naroda. Velikog krsta ordena za zasluge Centralnoafričke republike. Ordena Bojaka, iz Kolumbije. Velikog krsta za zasluge, Narodne republike Kongo. Ordena Hosea Martija, republike Kube. Velikog Makariosovog pojasa, sa Kipra."
("Da pritegne stomačinu. ")
"Ordena slona, iz Danske. Titule počasnog doktora Centralnog univerziteta Ekvadora. Ordena Velika lenta Nila, arapske republike Egipat. Ordena velikog krsta bele ruže, iz Finske. Velikog krsta legije časti, iz Francuske. Kao i spomen - odlikovanja Zorž Pompidu. Kao i titule počasnog doktora Univerziteta u Nici."
("Koga li je to kresnuo u Francuskoj?
"Sve. De Gola. Žiskara. Miterana.")
"Zlatne medalje senata i spomen kovčežića povodom slole godišnjice francuskog senata. Ordena velikog krsta ekvatoeijalne zvezde, iz Gabona. Ordena Karl Marks, iz Demokratske republike Nemačke."
("Kresnuo je Honekera. "
"Kresnuo je Karla Marksa."
"Prekinite, vas dvojica. ")
"Ordena Velikog krsta za zasluge, iz Savezne republike Nemačke. Ordena viteza zvezde, iz Gane. Ordena Velikog spasiteljevog krsta, iz Grčke. I zlatne medalje grada Aline Velikog krsta nacionalnog ordena 'Istina narodu', republike Gvineje."
("Istina narodu!"
"Stanovnici Gvineje poznati su po svom smislu za ironiju, Dmitre.")
"Ordena Pahlavija sa lentom, iz Irana. Ordena 'Velikog pojasa za zasluge', iz Italije. Kao i Zlatne medalje Aldo Moro. Kao i nagrade 'Simba' za mir. Kao i specijalne zlatne medalje Leonardo da Vinči, prvog reda, rimskog Instituta za međunarodne odnose. I zlatne plakete Regionalne uprave Pijemonta. Nacionalnog ordena velikog krsta, Obale Slonovače. Lente AlHuseina Bin-Alija iz Jordana. Ordena 'Zastava republike', prvog reda, iz Demokratske narodne republike Koreje. Velike Mubarakove lente iz Kuvajta. Kao i srebrne plakete kuvajtskog Univerziteta. Libanskog ordena za zasluge. Velikog pojasa Ordena pionira, republike Liberije."
("Da pritegne stomačinu. ')
"Velike lente ordena Mahamadi iz Maroka. Velikog pojasa mauritanskog ordena za nacionalne zasluge. Ordena 'Šampion svetskog mira dvadesetog veka', sa Mauricijusa. Velikog lanca meksičkog ordena Actečki orao. Jubilarne zlatne medalje izdate povodom pete godišnjice nezavisnosti Mozambika. Ordena Svetog Olafa, iz Norveške. Medalje grada Amsterdama koju mi je dodelio gradonačelnik. Pakistanskog ordena 'Nišan'. Kao i pakistanske jubilarne medalje Kvaid-l-Azam. Velikog krsta peruanskog Ordena sunca. Kao i titule počasnog doktora Nacionalnog univerziteta za mašinstvo, iz Perua. Ordena Sikutana prvog reda, sa Filipina. Velikog krsta Ordena Santjago, iz Portugala. Ordena konjanika, iz San Marina. Velikog krsta nacionalnog ordena senegalskog lava. Velikog Omadisovog pojasa, iz Sirije."
("Sad nisam ništa rekao.')
"Ordena viteza somalijske zvezde s velikim pojasom.
("Phhhhhihihiihihi. ')
"Ordena za građanske zasluge sa lentom, iz Španije. Ordena lente časti iz Sudana. Anđeoskog kraljevskog ordena, iz Švedske. Velikog pojasa Ordena nezavisnosti, iz Turske. Diplome počasnog građanina i Zlatnog ključa grada Ankare. Ordena Viteza velikog krsta batskog reda, iz Velike Britanije."
("Kresnuo je englesku kraljicu"
"Sto posto. U kupatilu. "
" On bi sve učinio za svoju zemlju. ")
"Ordena Lenjina, iz SSSR-a."
("Eto vidiš. Stvarno je kresnuo Lenjina. "
"Zna li tvoja baka za to, Stefane?"
"I Staljina. "
"I Hruščova. "
"I Brežnjeva."
" Više puta. I Andropova. "
"I... kako se ono zvao onaj drugi seronja?"
" Černjenko?"
"I Černjenka. "
"Gorbačova nije kresnuo."
"Gorbačov ne bi ni hteo da se kreše s njim. Zato što je bio sa svima ostalima. Ko zna šta je sve od njih pokupio."
" Verovatno je to preneo engleskoj kraljici. "
"Nije. Zato ga je i naterala da to obave u kupatilu.")
"Takođe, i jubilarne medalje 'Dvadeset godina od pobede u velikom patriotskom ratu'. Kao i jubilarne medalje povodom Lenjinove stogodišnjice. I jubilarne medalje Trideset godina od pobede u velikom patriotskom ratu'. Ordena 'El 1 jbertador', iz Venecuele. Velikog pojasa nacionalnog ordena Gornje Volte. Ordena velike zvezde, iz Jugoslavije. Kao i Spomen-plakete grada Beograda. Velikog pojasa nacionalnog ordena leoparda, iz Zaira. Takođe i ordena 'Veliki prijatelj slobode', 'Veliki zapovednik', iz Zambije. Takođe..."
("Takođe!")
"Takođe i jubilarne medalje Apimondije. Zlatne medalje 'Frederik Žolio-Kiri' Svetskog mirovnog saveta. Jubilarne medalje Svetske federacije zbratimljenih gradova. Srebrne jubilarne medalje izdate povodom dvadeset petogodišnjice Ujedinjenih nacija. Zlatne medalje Norberta Vinera. Zlatne medalje sa lentom i plaketom Instituta za probleme novog međunarodnog ekonomskog poretka. Titule 'Čoveka 1980. godine' za mir."
("Kresnuo je ceo svet. "
"Nije kresnuo Izrael. Nije ni Ameriku."
"Francusku je baš izjebao"
"Francuska daje svakome."
"Kresnuo je englesku kraljicu. To ne mogu da prebolim."
" To je zbog svih tih lenti i pojaseva koje je nosio. Nije mogla da vidi ko je ispod. "
"Valjda ih je poskidao pre nego što je otišao u kupatilo."
"Možda ih je zadržao do poslednjeg trenutka, a onda, oouuuuupppps, prekasno, vaše veličanstvo. "
"Kresnuo je ceo svet. "
"А onda je svet izjebao njega. Izjebao je i nas. "
"Vi ste blesavi, momci. Problem je u tome što ste u pravu."
"Blesavi ali u pravu, blesavi ali u pravu. "
"Šta hoćeš da kažeš, Vera?"
"Ova dvojica stalno ponavljaju kako smo izjebani. I jesmo, protiv svoje volje, bezbroj puta. Čitava zemlja. Potrebna nam je terapija. Šta misliš, može li čitava zemlja da dobije terapiju?"
"Ne ide to tako. Sad treba samo da se spremiš da te jebe neko drugi. "
"Da, ujka Sem sa kitom išaranom prugama i zvezdicama."
"Оп bar deli poklone. Kutije marlbora."
"Ра posle kara. "
"Bolje to nego da te kara Brežnjev. "
"Sve je bolje od toga. Taj je u krevet išao s čizmama. Jednostavno nije imao pojma koliko devojke mogu biti osećajne. "
"Bože, što ste vi momci cinični."
"Potrebna nam je terapija, Vera, to je naš problem. "
"Ili još jedno pivo. "
"Psst. Gledajte ovo. ")
"Rođen sam kao siroče. Odrastao sam pod fašističkom monarhijom. Pristupio sam Savezu komunističke omladine. Progonila me buržoasko-velikaška policija. Bio sam na robiji u zatvoru Varkova. 'Onaj ko je prošao surovu školu Varkove, nikada neće izdati socijalizam i komunizam.' Prolivao sam krv za svoju zemlju u antifašističkoj borbi. Bio sam kormilar ovog naroda trideset tri godine. Nezaposlenost je iskorenjena. Inflacija je obuzdavana naučnim metodama. Fašisti su razbijeni. Nije bilo rata. Standard je porastao. Pod mojim rukovođenjem, ova zemlja stekla je međunarodni ugled.
A sada sam se našao u krajnje neobičnom položaju." Na kameri 2 zatreptalo je crveno svetio, i Petkanov se rođački živahno okrete da se neposredno obrati naciji. "Našao sam se na sudu. Optužen sam zbog toga što sam ovoj zemlji doneo mir i napredak i međunarodni ugled. Optužen sam zbog toga što sam iskorenio fašizam, ukinuo nezaposlenost, sagradio škole i bolnice i hidrocentrale. Optužen zbog toga što sam socijalista i komunista. Kriv sam, drugovi, po svim optužbama."
Tu zastade i pređe pogledom po sudnici "Drugovi", ponovio je. "Jeste, i to je čudno. Jer danas, kud god pogledam, vidim negdanje drugove. Ljude koji su se zaklinjali na vernost partiji, koji su izjavljivali da su pravi komunisti, koji su u svojim karijerama tražili pomoć partije, koje je socijalizam iškolovao, nahranio i obukao, a koji su sada zaključili, zbog prikladnosti trenutka i zbog lične dobrobiti, da zapravo nikada nisu ni bili socijalisti i komunisti, za šta su se nekad ponosilo i odlučno izdavali.
Ako je tako, izjavljujem da sam kriv zbog toga što sam žrtvovao svoj život da bih poboljšao život radnika i seljaka našeg velikog naroda. I kao što sam rekao na početku ovog... ovog televizijskog programa za američku mrežu, ovde sam već jednom bio. Neću završiti vlastitim rečima, već izjavama drugih. Pročitaću za sudski zapisnik sledeće izjave:
Engleska kraljica Elizabeta: 'Mi smo danas u Velikoj Britaniji impresioniram vašim odlučnim stavom u odbrani nezavisnosti. Vaša ličnost, gospodine predsedniče, kao državnika svetskog ugleda, vaše iskustvo i uticaj, uživaju sveopšte uvažavanje.'
Margaret Tačer predsednik vlade Velike Britanije..."
Solinski ustade. "Gospodine predsedniče suda, zar zaista moramo..."
Petkanov ućutka državnog tužioca isto onako kao što je nebrojeno mnogo puta ućutkao oca tog momka na sastancima Polbitiroa. S nekom goropadnom učtivošću, on se obrati sudijama. "Velikodušno ste mi dodelili jedan sat. Ne bi trebalo da spominjem taj naš dogovor. Trebalo bi da se pretvaram da i ne želim da govorim duže. Dali ste mi jedan sat. I ja ću ga iskoristiti."
"Upravo zbog takvog vašeg ponašanja", odgovori sudija, "postavljena vam je granica. Imate jedan sat da ponudite zakonske predloge i zakonske argumente."
"Upravo to i činim. Margaret Tačer, premijer Velike Britanije..." Petkanov agresivno podiže pogled ka Predsedniku, na šta ovaj umorno klimnu glavom, skide ručni sat i postavi ga ispred sebe. "Margaret Tačer: 'Bila sam impresionirana ličnošću predsednika. Posebno snažne utiske nosim o njemu kao lideru zemlje koja je spremna da razvija saradnju sa drugim narodima.'
Ričard Nikson: 'Svojim dubokim razumevanjem najvažnijih svetskih problema, predsednik može da doprinese i doprinosi rešavanju gorućih problema čovečanstva.'
Predsednik Džimi Karter: 'Predsednikov uticaj na međunarodnoj pozornici izuzetno je velik. Zahvaljujući stabilnom položaju svog predsednika i svojoj nezavisnosti, njegova zemlja je u prilici da služi kao most između nacija sa suštinski različitim stanovištima i interesima, kao i između lidera koji bi inače teško uspevali da međusobno pregovaraju.'
Andreas Papandreu: 'Predsednik nije samo veliki vođa, značajan političar na Balkanu i u Evropi, već i ličnost prvog reda u svetskim razmerama.'
Karl Gustav XVI, kralj Švedske: 'Vi ste postali simbol napretka koji je vaša zemlja ostvarila u proteklih nekoliko decenija. S velikim zanimanjem pratimo kako vaša zemlja pod vašim vodđstvom, ostvaruje impresivan ekonomski napredak.'
Huan Karlos, kralj Španije: 'Vi ste, gospodine predsedniče, mnogo puta dokazali svoju aktivnu, neumornu privrženost politici detanta, očuvanju neotuđivog prava svih ljudi da sami odlučuju o svojoj sudbini, i idu putem koji najviše pogoduje njihovim interesima, punom iskorišćenju vlastitih kapaciteta slobodi od inostranog mešanja koje ometa ostvarivanje suvereniteta.'
Valeri Žiskar d'Esten: 'Francuska je srećna zbog toga što je u prilici da ugosti državnog poglavara koji igra značajnu ulogu u politici približavanja i saradnje između dva dela Evrope.'
Džejms Kalagan, Predsednik vlade Velike Britanije: 'Vi dajete značajan doprinos razvoju odnosa s trećim svetom, naporima koji se čine da bi se prevazišla nerazvijenost, kao i ekonomskoj stabilnosti za koju su zainteresovane sve zemlje, uključujući i one visoko industrijalizovane.'
Ðulio Andreoti: 'Smatram da će predsednikova uloga u međunarodnom životu i nadalje biti pozitivna, pošto on uživa značajan ugled i sveopšte poštovanje zahvaljujući svojoj dobronamernosti i zalaganju za mir i doprinos rešavanju problema u obostranom interesu.'
Franc Jozef Štraus: 'Predsednik daje značajan doprinos održanju mira, kroz dalekosežnu politiku širokog otvaranja, kroz jasnu procenu problema, kroz mudre odluke i postupke.'
Leonid Brežnjev: 'Radni narod Sovjetskog saveza visoko vrednuje veličanstvena dostignuća radničke klase, poštenih seljaka i inteligencije u vašoj zemlji koji su, pod pouzdanim vodstvom komunističke partije, izmenili izgled ove nacije. Sa zadovoljstvom uviđamo da je vaša Socijalistička republika zemlja koja se razvija najvećom mogućom brzinom, da ima modernu industriju u ekspanziji i dobro organizovanu kooperativnu poljoprivredu. Aktivnost čitave vaše partije, s vama na čelu, vodi zemlju ka novim vrhovima socijalističke izgradnje.'
Havijer Perez de Kueljar, Generalni sekretar Ujedinjenih nacija: 'Sa zadovoljstvom želim da zahvalim predsedniku za aktivan, konstruktivan i energičan doprinos ostvaren u svim oblastima delovanja Ujedinjenih nacija.'
Mario Soareš: 'Ja lično visoko cenim predsednikove napore na planu ostvarivanja bezbednosti u Evropi, sveopšteg mira i nezavisnosti, nemešanja pojedinih zemalja u unutrašnje stvari drugih zemalja.'
Princ Norodom Sihanuk: 'Vaš socijalistički narod i njegov voljeni vođa koji u međunarodnim razmerama simbolizuje, na divan način, odlučnu privrženost idejama pravde, slobode, nezavisnosti, mira i napretka, uvek su na strani potlačenih, onih koji su žrtve agresije i koji se bore da povrate svoju nezavisnost.'
Hu Jaobang, Generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Kine: 'Vi odlučno branite državnu nezavisnost i dostojansvo naroda. U međunarodnoj aktivnosti, vi ste protiv zakona sile, vi čuvate svetski mir i ideju napretka čovečanstva.'
Predsednik Zimabvea Kanaan Banana: 'Vi ste shvatili da vaša nezavisnost ne može biti potpuna sve dok čitav ljudski rod ne zbaci lance imperijalizma i kolonijalizma. Zbog toga vaša zemlja stoji u prvim redovima onih koji su nam pomogli u pravednoj borbi za nacionalnu emancipaciju. Vi ste nam pružili materijalnu i moralnu podršku u najtežoj od svih bitaka.'
Muhamed Hosni Mubarak, predsednik Egipta: 'Što se mene tiče, podjednako se radujem našim odnosima, a ta radost proističe iz mog dubokog uvažavanja vašeg dalekovidog stanovišta, vaše mudrosti, hrabrosti, vaše široke, sveobuhvatne vizije istorije, vaše naročite sposobnosti da preuzmete odgovornost, da se uzdignete iznad događaja, i vašeg pristupa realnosti ove epohe.'"
("Sve ih je karao. Stvarno ih je sve karao"
"Za karanje je potrebno dvoje. ")
"Ovo ne govorim ja o sebi", nastavi Petkanov. "То kažu drugi, koji su mnogo kompetentiji da sude.
Kada sam prošli put bio ovde, pre mnogo godina, pred buržoasko-fašističkim sudom u Velpenu, bio sam optužen, kao i sada, za izmišljene zločine. Vi ste me, profesore tužioče, na početku ove... predstave podsetili da sam kao šesnaestogodišnji član Saveza komunističke omladine bio optužen za oštećenje imovine i slične prekršaje. Ali svima je bilo jasno da sam zapravo optužen za krivično delo zbog toga što sam socijalista i komunista, što sam želeo da poboljšam položaj radnog naroda i seljaka. To je svima bilo jasno, i buržoasko velikaškoj policiji, i tužiocu, sudu, i meni i mojim drugovima. I svi su znali da sam osuđen zbog toga.
Sada se ponovo događa to isto. Svako, svako u ovoj sudnici i svako ko gleda ovu predstavu, zna da su optužbe protiv mene samo uobičajene izmišljotine. Ja sam trideset tri godine bio kormilar ove zemlje, bio sam komunista, žrtvovao sam čitav svoj život za narod, pa dakle svakako jesam kriminalac u očima onih koji su nekada davno dali ista obećanja i iste zakletve koje sada gaze. Ali prava optužba, to svi znamo, jeste optužba za to što sam socijalista i komunista. I zato, da više nе okolišamo, drugovi moji bivši. Smatram se krivim po onoj pravoj optužbi. A sada me osudite, kakvu god kaznu da ste mi unapred odredili."
Uz poslednji, ratoboran pogled upućen tužiteljima, Stojo Petkanov naglo sede. Predsednik suda pogleda na časovnik. Jedan sat i sedam minuta.

37

Do kraja februara podneti su i poslednji zakonski predloži. Sunce je počinjalo da probija smog iznad grada. Uskoro će baba-Marta. Poznata je kao mušičava starica, kojoj je teško udovoljiti, ali kada se osmehne, onda obećava lepo vreme.
Petar Solinski kupio je dve martenice: vunene kićanke, napola bele, napola crvene. Crveno i belo rasteruje zlo, donosi sreću i zdravlje. Ove godine, međutim, Marija je odbila da ih okači.
"Kačili smo ih prošle godine. Svake godine."
"Prošle godine sam te volela. Prošle godine sam te poštovala."
Petar Solinski pozva telefonom taksi. U redu, ako tako mora da bude. Ako ništa drugo, jedna od novih sloboda bila je i ta što više nije morao da glumi zahvalnost zbog toga što je oženjen kćerkom značajnog borca protiv fašizma. Ona je trebalo da bude zahvalna njemu, umesto da nipodaštava njegov nastup, nazivajući ga TV-advokatom. Iako je sud na kraju odbio da u optužnicu unese i optužbu za ubistvo, on je obavio dobar posao, veoma dobar. To su mu svi rekli. Njegov coup de theatre presudno je izmenio javno mnenje. Karikature u novinama prikazivale su ga kao Svetog Ðorđa koji probada aždaju. Pravni fakultet priredio je večeru u njegovu čast. Žene su počele da mu se osmehuju, čak i žene koje nije poznavao. Njegovi usamljeni kritičari bili su Marija, urednici Istine, i autor nepotpisane razglednice koju je primio pre neki dan. Na njoj se na fotografiji nalazio doskorašnji štab komunističke partije u Slivenu, a tekst je jednostavno glasio: DAJTE NAM UBEDENJA A NE PRAVDU!
Zamolio je taksistu da ga odveze do severnih brda.
"Ideš da se oprostiš, je l' da šefe?"
"Da se oprostim?" Nije valjda da se vidi da se maločas svađao s Marijom?
"Sa Aljošom. Čujem da će da ga sklone."
"Mislite li da je to u redu?"
"Druže šefe..." Vozač je ove reči izgovorio s nedvosmislenom ironijom. Neznatno je okrenuo glavu ka svom putniku, ali Solinski je mogao da vidi samo smežuran vrat, izgužvanu kapu, i profil napola popušene cigarete "Druže šefe, sada kad svako od nas sme da kaže šta misli, dozvolite mi da vam kažem da me čisto zabole kurac."
Taksi se zaustavi i ostade da ga sačeka. On prođe kroz park i pope se uz granitne stepenice. Još samo malo, Aljoša će podizati svoj bleštavi bajonet i pun nade hitati u budućnost; još malo će oko njegovog postolja borci s mašinkama čuvati svoj položaj. A onda? Hoće li nešto drugo zauzeti Aljošino niesto, ili je vreme spomenika prošlo?
Petar Solinski pogleda nadole preko golih kestenova i lipa, topola i oraha, nedeljama udaljenih od prvog lišća. Na zapadu se videla planina Rikoša, pozornica Petkanovljeve adolescentske rapsodije (ili banalne izmišljotine). Na jugu je ležao dimom pritisnut grad, čuvan vlastitim, domaćim bedemima. Prijateljstvo 1, Prijateljstvo 2, Prijateljstvo 3, Prijateljstvo 4. Možda bi trebalo da se preseli nekud, kao što je Marija predložila. Mogao bi to da spomene zameniku ministra za stambenu politiku, koji je kao i on sam bio jedan od prvih članova Zelene stranke. Ako Marija neće biti s njim, to ne znači da treba da živi u nekakvoj bednoj mišjoj rupi. Šest soba, možda? Državni tužilac ponekad mora kod kuće da prima visoke goste iz inostranstva. Osim toga, neće on valjda večito ostati razveden.
Sećao se kako je kao dečak stajao tu, u slavu mirno, kraj svog oca, slušao orkestar, gledao kako sovjetski ambasador polaže venac i salutira. Sećao se Stoja Petkanova na vrhuncu vlasti. I Ane Petkanove: malenog lica, kose u pletenicama. Desetak godina posle toga, ispotiha je uzdisao za Svetionikom Mladosti. Na fotografijama u časopisima delovala je doterano, i zanimala se za džez. Da li je zaista bila ubijena? Da li je zemlja bila do te mere degradirana? Da li je bilo ko mogao učiniti bilo šta iz bilo kojeg razloga? Ko to zna. Staljin je naredio ubistvo Kirova: dobro došli u savremeni svet.
Dok je silazio granitnim stepenicama, Petar Solinski izvadi iz džepa mantila one dve martenice. Zatim pređe preko ostrvca sparušene trave, pa praćen blagonaklonim pogledima trojice postarijih gradskih baštovana, gurnu vunene kićanke pod jedan krupan kamen. To je u ovoj zemlji običaj u ovo doba godine. Nekoliko dana kasnije, valja se vratiti na mesto gde ste ostavili martenicu. Ako pod kamenom ima mrava, te godine će biti novih jaganjaca; crvi i bube najavljivali su konje i goveda; pauci magarce. Svaki živi stvor koji se miče predstavljao je obećanje plodnosti i novog početka.

38

"Kako si proveo vikend, Petre? Da li sr išta događalo? Jesu li mentalno retardirani održali protest protiv novog ustava?"
Ovaj čovek je neumoran. Nije ga moguće razumeti zbog toga što vas neprestano iscrpljuje. Mora da je to od onog silnog jogurta koji jede. Ili zbog divljeg geranijuma pod krevetom. Dobro zdravlje i dug život: biljka stogodišnjaka. Možda bi trebalo da naredi policajcima daje izbace kroz prozor kad Petkanov sledeći put napusti prostoriju.
Državni tužilac nije više bio raspoložen za nadmetanje. Slučaj je bio okončan, izuzev presude, i on je pobedio. Čudno, kako optuženi nije prema njemu ispoljavao nikakvu netrpeljivostili bar, nikakvu dodatnu netrpeljivost posle onih tvrdnji o Ani Petkanovoj. A možda je to govorilo o nečemu.
"Išao sam da obiđem oca", odgovori Petar Solinski.
"I, kako mu je?"
"Umire, rekao sam vam."
"Eh, mrtvom se kurjaku rep meri. Iskreno mi je žao. Kakve god razlike postojale među nama..."
Solinski nije želeo da čuje još jedno groteskno i sentimentalno izvrtanje vlastite porodične prošlosti. "Otac je govorio o vama", reče on jetko. Petkanov ga pogleda s iščekivanjem, kao vođa koji je navikao na laskanje. Iščekivanje se, međutim, stišalo čim je bolje pogledao liсе tužioca: mršavo, oštro, ostarelo. Ne, nije ga više mogao zvati dečakom. "Mome ocu nije bilo ostalo mnogo reči, ali želeo je da ih saslušam. Rekao je da ste u vreme kada ste bili mladi, kada ste obojica bili mladi, bili iskreni vernik. Jeste, rekao je da ste bili ludi za vlašću, ali se to nije kosilo s činjenicom da ste bili istinski vernik Rekao je da se pita kada ste to izgubili veru. Kopkalo ga je da sazna kada se i kako se to dogodilo. Možda posle smrti vaše kćeri, a možda, mislio je, i mnogo, mnogo ranije."
"Možeš da kažeš svome ocu da ja još uvek iskreno verujem u socijalizam i komunizam. Ja nikad nisam krenuo stranputicom."
"U tom slučaju, zanimaće vas šta mi je otac rekao, baš pre mog polaska. Rekao je: 'Imam jednu zagonetku za tebe, Petre. Šta je gore, istinski vernik koji nastavlja da veruuje uprkos svim dokazima vidljive stvarnosti; ili osoba koja priznaje takvu realnost, a ipak nastavlja da tvrdi da je iskreni vernik?'"
Stojo Petkanov pokuša da bar jednom ne pokaže svu svoju ozlojeđenost. To je baš ličilo na starog Solinskog, taj je oduvek pokušavao da izigrava posranog intelektualca. Našli bi se, na primer, u završnim etapama usvajanja novog ekonomskog programa, i dok bi ministri brinuli o postavljenim ciljevima, ili kišama u vreme žetve, ili posledicama nove krize na Srednjem istoku po isporuku sirovina iz majčice Rusije, stari Solinski bi se poigrao lulom, odgurnuo stolicu unatrag, i krenuo da pompezno prosipa teoriju. "Drugovi, ovih dana ponovo čitam..." bio je njegov omiljeni način započinjanja gnjavaže. Ponovo čita! Čovek, naravno, čita, za početak, uči, ali onda prelazi na posao, na dela. Naučni principi socijalizma postavljeni su ranije, na nama je da ih primenimo. Dakako, sa lokalnim varijantama. Ali kada se odlučuje o datumu završetka brane za hidrocentralu, ili kada se pitate zašto seljaci na severoistoku neće da predaju žito, ili razmatrate izveštaj OUR-a o mađarskoj etničkoj manjini, tada, gospodine druže doktore profesore posrani Solinski, ako smem da kažem, tada, da prostite, ne treba ponovo čitati bilo šta. Njegova nevolja bila je u tome što je bio previše mekan, previše strpljiv s Petrovim ocem. Tu matoru budalu trebalo je ranije poslati na selo da se igra sa svojim pčelama. Nije on bio tako napaljen i tako raspoložen za teoretisanje kada smo zajedno bili u zatvoru Varkova. Nije tražio od čuvara dopuštenje da nešto ponovo pročita pre nego što je nasrnuo na onog pripadnika Gvozdene garde koji se odvojio od grupe. Solinski je u to vreme umeo da natera fašistu da zacvili.
Bivši predsednik, međutim, ne izgovori ništa od svega toga. Umesto toga, on tiho reče. "Svaki čovek ima svoje sumnje. To je normalno. Možda je bilo trenutaka kada čak ni ja nisam verovao. Ali sam dopuštao drugima da veruju. Jeste li vi sposobni bar za toliko?"
"Ah", odgovori tužilac. "Veliki pomagač. Grešni sveštenik koji neuke odvodi u nebo."
"То ste vi rekli."

39

"Kriv je, bakice."
Stefanova baka lako zavrte glavom, pa ispod vunene kape podiže pogled ka studentovom licu. Mali tupavi drozd, kako se glupavo ceri, kako podiže kljun ka portretu Vladimira Iljiča Lenjina u boji.
"A i vašeg dečka su proglasili krivim, bakice. Kad su već bili pri poslu."
"I jesi li sada srećan?"
Drozd bi zatečen iznenadnim pitanjem. Na trenutak je razmislio, a onda izduvao dim cigarete preko osnivača Sovjetske države. "Jesam", reče, "kad me već pitate. Presrećan sam."
"Aко je tako, ja te žalim."
"Zašto?" Prvi put se učinilo da je momak zaista obratio pažnju na staricu koja je sedela pod svojom ikonom. Ova, međutim, skrenu pogled i vrati se vlastitim uspomenama. "Zašto?" ponovi on.
"Daće Bog da i slepci progledaju."

40

Vera, Atanas, Stefan i Dmitar isključili su televizor i izašli da popiju pivo. Seli su u zadimljeni kafe u kome se pre Promena nalazila knjižara.
"Šta mislite, kako će mu presuditi?"
"Taka-taka-taka. "
"Ne, to neće učiniti."
Stiže i pivo. Cutke, svečano, oni podigoše čaše i uz onaj vlažni zvuk istovremeno ih vratiše na sto. Prošlost, budućnost, kraj nečega, početak nečega. Sve troje otpise poveći prvi gutljaj.
"Dakle, oseća li se neko pročišćenim?"
"Atanase, kako si ti ciničan."
"Ja? Ciničan? Ja sam toliko neciničan da sam hteo jedino da ga prislone uza zid i streljaju."
"Proces je morao da se održi. Nisu mogli jednostavno da kažu, nestani, reći ćemo da si bolestan. Tako su radili komunisti."
"Ali to ništa nije valjalo, je 1' da, taj proces? Ono što je on uradio ovoj zemlji ne može se jednostavno opisati kroz krivična dela. Trebalo je reći i mnogo šta drugo, reći kako je uspevao da iskvari sve što dotakne. I sve što mi dotičemo. Zemlju, travu, kamenje. Kako je bez prestanka lagao, automatski, principijelno, refleksno, i kako je naučio sve druge da to čine. Kako ljudi više nikome lako ne poklanjaju poverenje. Kako je iskvario čak i reči koje mi izgovaramo."
"Moje nije iskvario, taj lažljivi usrani jebeni smrdljivi skot."
"Atanase, volela bih da se uozbiljiš. Bar jednom."
"Mislio sam da je i to deo svega ovoga, Vera."
"Deo čega?"
"Slobode. Slobode da se ne bude ozbiljan. Nikada više. Nikada, nikada više, ako to ne želiš. Zar nemam pravo na to da, ako to hoću, do kraja života budem lakomislen?"
"Atanase, ti si bio podjednako lakomislen i pre Promena."
"Tada je to bilo asocijalno ponašanje. Huliganstvo. Sada je to moje ustavno pravo."
"Zar smo se za to borili? Za Atanasovo pravo na lakomislenost?"
"Možda je to u ovom trenutku dovoljno."

41

Na dan pre objavljivanja presude u Krivičnom postupku broj 1, Petar Solinski došao je da se poslednji put sretne sa Stojom Petkanovim. Starac je stajao unutar onog bojom iscrtanog polukruga, nosa prislonjenog uz prozor. Policajcu koji je bio na dužnosti saopšteno je da ograničenja više ne važe. Neka ga sada, neka se nagleda, ako želi. Neka baci pogled na grad kojim je nekada gazdovao.
Sedeli su na suprotnim stranama stola od dasaka, dok je Petkanov iščitavao odluku suda kao da traga za kakvom nepravilnošću. Trideset godina unutrašnjeg izgnanstva. Tako će i skončati. Njegova lična imovina pripašće državi. Bilo je u tome nečeg poznatog, nečeg gotovo utešnog. Eto, počeo je ni od čega, i završiće bez ičega. On sleže ramenima i odloži papir.
"Niste mi oduzeli ordenje i počasti."
"Smatrali smo da treba da ih zadržite."
Petkanov na to zagunđa. "No, svejedno, kako si ti, Petre?" Sada se baš od srca cerio tužiocu, kao da život tek treba da počne, život prepun pustolovina i planova i ludih poduhvata.
"Kako sam?" Iscrpljeno, pre svega. Ako ovakvu mučnu, tupu iznurenost čovek oseti kada dobije ono što želi, kad mu domovina postane slobodna a profesionalnu karijeru pomiluje ruka uspeha, kakva li je tek iscrpljenost poraženog. Ono početno osećanje trijumfa sasvim je iščilelo. "Kako sam? Kad me već pitate, otac mi je umro, žena traži razvod, a kćerka odbija da razgovara sa mnom. I šta mislite, kako sam?"
Petkanov se ponovo isceri, a svetlost zaiskri na metalnom okviru njegovih naočara. Osećao se nekako čudno razdragano. On jeste izgubio sve, ali je bio manje poražen od ovog sve starijeg mladog čoveka. Intelektualci su patetični, to je on oduvek znao. Verovatno će mladi Solinski sada i da se razboli. Kako je samo prezirao te koji se razboljevaju. "Е, pa, Petre, moraš da priznaš da ti sada izmenjene okolnosti omogućavaju da posvetiš više vremena spasavanju otadžbine."
Da li je bio ironičan? Ili pokušavao da među njima ostvari neku prisnost, dajući mu jedan takav savet? Petrova slabašna uteha ogledala se u svesti o tome da se ovog čoveka gnuša podjednako kao i ranije. On ustade da krene; ali bivši predsednik još nije bio svršio s njim. Uprkos svojim godinama, on hitro obiđe oko stola, rukova se s tužiocem, a zatim mu steže šaku među svoje punašne šape.
"Reci mi, Petre", upita on, glasom koji je zvučao i sarkastično i udvorički, "smatraš li ti da sam ja čudovište?"
"Ne tiče me se." Solinski je želeo samo da što pre ode.
"Evo, da kažemo ovako. Smatraš li ti da sam ja običan čovek, ili čudovište?"
"Ni jedno ni drugo." Državni tužilac oštro udahnu kroz nos. "Čini mi se da u vama vidim samo razbojnika."
Petkanov se na to neočekivano nasmeja. "То nije odgovor na moje pitanje. Petre, dozvoli da ti zadam jednu zagonetku, da zameni onu koju ti je zadao otac. Ili sam čudovište, ili nisam. Je l` tako? Ako nisam, onda mora da sam neko sličan tebi, ili neko u koga bi ti mogao da se pretvoriš. Šta bi voleo da sam ja? Na tebi je da odlučiš."
Pošto Solinski ne htede da odgovori, bivši predsednik nastavi da navaljuje, gotovo izazivački. "Ne, ne zanima te? Onda, dozvoli da nastavim. Ako sam čudovište, vratiću se da te proganjam u snovima, biću tvoja noćna mora. A ako sam kao ti, vratiću se da te progonim dok si budan. Šta bi više voleo? A?" Sada ga je Petkanov vukao za ruku, privlačio ga sebi tako da je Solinski mogao da mu iz usta oseti zadah tvrdo kuvanog jajeta. "Mene se nećeš otarasiti. Ova farsa od procesa ne znači ništa. I da me ubijete, to ne bi značilo ništa. To što si lagao o meni, pričao da sam ja samo mrzeo i bojao se, da nisam voleo, to neće izmeniti ništa. Mene se nećeš otarasiti. Je 1' ti jasno?"
Državni tužilac iščupa ruku iz stiska svog napadača. Osetio se ukaljanim, zagađenim, seksualno obeščašćenim, ozračenim do srži. "Da se nosiš u vražju mater", uzviknu, i silovito se okrete. Nađe se licem u lice s mladim policajcem, koji je ovaj dijalog pratio s novom demokratskom radoznalošću. Nešto u trenu natera tužioca da učtivo klimne glavom, pa vojnik u znak otpozdrava lupi petama. Potom Solinski ponovo uzviknu: "U vražju mater da se nosiš. Proklet bio."
Dok je posezao za kvakom, on ču iza leđa reske, korake. Zaprepastilo ga je to što je osetio užasan strah. Jedna ruka ga ščepa za mišicu i natera ga da se okrene. Bivši predsednik je zurio u njega i vukao ga, vukao da im se lica približe. Najednom, tužilac izgubi snagu, i gnevni pogledi im se susretaše u istoj visini.
"Ne", reče Stojo Petkanov. "Grešiš. Ja proklinjem tebe. Ja tebe osuđujem." Nepokolebljiv pogled, zadah tvrdo kuvanog jajeta, starački prsti do bola čvrsto stisnuti oko mišice. "Ja tebe osuđujem."

42

Otkako su nastupile Promene, ljudi su počeli da se vraćaju crkvi; ne samo radi krštenja i pogreba, već zbog obraćanja Bogu, zbog neke neodređene utehe, zbog svesti o tome da su nešto više od pčela u košnici. Petar Solinski očekivao je gomilu zabrađenih baba, ali ugledao je samo muškarce i žene, mlade i stare i sredovečne: ljude slične njemu samom. Zbunjeno je stajao u ulazu Crkve svete Sofije i osećao se kao uljez, pitao se šta da čini, da li da klekne. Pošto mu niko nije zatražio legitimaciju, on lagano krenu uzanim bočnim prolazom. Ostavio je iza sebe mutnih četrdeset vati martovskog popodneva; sada su mu se oči privikle na sjaj, naglašen tamom kojom je bio okružen. Sveće su ga osvetljavale, uglačani mesing se žario, a mali visoki prozori sakupljali su sunčevu svetlost u tanane a čvrste zrake.
Glomazni svećnjak od kovanog gvožda, s uakostrešenim šiljcima i blagim pregibima, širio je oko sebe raskošnu svetlost. Sveće su gorele na dva nivoa: u visini ramena za žive, i u visini kolena za mrtve. Petar Solinski kupi dve voštane sveće i upali ih na plamenu onih koje su već gorele. A onda kleknu, i zari jednu od njih u ravnu tacnu s peskom na podu crkve. Potom ustade, ispruži ruku, i zabode drugu sveću, onu koja je gorela za njegovu domovinu, na crni gvozdeni šiljak. Plamenovi su mu žarili lice. Kruto zakorači unatrag, kao general koji je položio venac, pa stade u stav mirno. A onda mu prst pronađe čelo, i on pokorno dovrši prastari pokret, prekrsti se, zdesna ulevo, pravoslavno.

43

Veče i kiša mekano su pali u isto vreme. Na niskom brdu severno od grada stajalo je betonsko postolje, sumorno i obesmišljeno. Bronzane ploče kojima je bilo obloženo mutno su sjale kroz vlažni vazduh. Bez Aljoše koji ih je vodio u budućnost, mitraljesci su sada vodili drugačiju bitku, beznačajnu, lokalnu, nemu.
Na pustom komadu tla pored vojnog vežbališta, pod lakom kišom znojili su se Staljin, Brežnjev, Prvi vođa i Stojo Petkanov. Osećalo se da dolazi proleće i da će prvi izdanci uskoro ponovo početi da se hvataju za klizavu bronzu vojničkih čizama. U tami, lokomotive su proklizavale na vlažnim delovima šina, udarale u viseće kablove, i u kratkim bljescima osvetljavale glave kipova. No u tom posthumnom politbirou rasprava beše utihnula; kruti divovi su zaćutali.
Ispred praznog Mauzoleja Prvog vođe stajala je usamljena starica. Pokisla vunena kapa bila joj je obmotana pokislim vunenim šalom. U raširenim šakama držala je male uramljene slike Vladimira Iljiča Lenjina. Po njegovom liku dobovala je kiša, ali je neuništivo lice proganjalo prolaznike. S vremena na vreme, neki bi neizlečivi pijanac ili brbljivi student sličan drozdu nešto doviknuo u pravcu starice, u pravcu slabašnog svetla koje se odbijalo od vlažnog stakla. Šta god da su vikali, ona je ostajala na svom mestu, i ćutala.

Pogovor



Jedanaesto poglavlje Barnsove istorije

Postoje pisci kojima različiti žanrovski modeli u različitim delima služe pre svega kao paravan za manje ili više uspešno prikrivanje činjenice da godinama, decenijama, katkad i čitavog života ispisuju jednu te istu knjigu. Ima, s druge strane, i onih za koje je oblikovanje umetničkog iskaza kroz različite žanrovske matrice pre svega traganje za nekim vlastitim, sasvim osobenim izrazom; neki se takvog modela domognu na vreme, neki nikada. Konačno, ima i pisaca koji posežu za različitim žanrovima pre svega zato da bi pokazali da mogu da napišu šta god hoće i kako god im se prohte.
Engleski pisac Džulijan Barns (Julian Barnes, 1946) nesumnjivo pripada ovoj poslednjoj grupi. U njegovom opusu teško je pronaći dve knjige koje izrazitije liče jedna na drugu; ako se i učine žanrovski bliskim, razlikuju se po korenito drugačijem pripovednom postupku ili suštinski različitoj perspektivi pripovedanja. Milioni čitalaca u Engleskoj i čitavom svetu nude najubedljiviju potvrdu činjenice da Barnsovi žanrovski eksperimenti nisu ni prikrivanje nemoći i jalovosti, niti nadobudno razmetanje jevtinog iluzioniste, već suvereno iskazivanje ogromnog spisateljskog dara i, ništa manje, autorske samosvesti.
Status i ugled jednog od vodećih britanskih pisaca s kraja veka, Džulijan Barns počeo je da gradi već svojim prvim romanom. Metrolend (Metroland, 1980) je u osnovi bildungsroman, priča o odrastanju dvojice mladića sredinom šezdesetih godina u Londonu. Ta priča, međutim, izlazi iz okvira konvencija time što se razvoj dvojice nerazdvojnih i naoko veoma sličnih junaka odvija u suprotnim pravcima: jedan ostaje buntovnik i individualista, dok se drugi utapa u srednjeklasno sivilo iz koga su obojica tako grčevito nastojali da umaknu. Najznačajniji deo romana odigrava se u njihovoj obećanoj zemlji, Francuskoj, u vreme studentskih protesta 1968. godine. Tako Barns uz frankofiliju koja će svoj najlepši izraz pronaći u romanu Floberov papagaj (Flaubert's Parrot, 1984), demonstrira i svoje zanimanje za istoriju, posebno za trenutke velikih potresa i prevrata na toj liniji njegovih spisateljskih interesovanja naći će se desetak godina kasnije i roman Bodljikavo prase (The Porcupine, 1993).
Jednu drugu svoju značajnu literarnu opsesiju detektivsku priču Barns je odvojio od glavnog toka svog stvaranja tako što detektivske romane i priče objavljuje pod pseudonimom Den Kavana (Dan Kavanagh). Ipak, tragove te sklonosti katkad veoma lako pronalazimo i u Barnsovim "nežanrovskim" ostvarenjima; ponajviše, nesumnjivo, u istrazi koju mazohistički pedantno sprovodi glavni junak romana Pre nego što me je srela (Before She Met Me, 1982) u potrazi za bivšim ljubavnicima svoje supruge. Naporedo sa detektivskim samomučenjem glavnog junaka, Barns ispituje fenomen ljubomore, da bi na vanredno efektan način pokazao koliko je svaka opsesija komična, dirljiva i tragična u isti mah.
To važi i za umetničke, odnosno književne opsesije. Uz napomenu, naravno, da su one potencijalno kreativne i plodne: iz jedne takve opsednutosti strastvenog zanimanja za život i delo Gistava Flobera izrasta roman Floberov papagaj, jedno od najznačajnijih i najuticajnijih ostvarenja u anglosaksonskoj prozi osamdesetih godina. U njemu Barns donekle sledi Nabokovljevu ideju iz Blede vatre (Pale Fire, 1962): roman se i ovde pojavljuje "prerušen", najvećim delom u formi književnoistorijskog, odnosno književnokritičkog teksta. "Ljudskost" i individualizovanost tom tekstu daje lik pripovedača, koji kroz razmišljanja o Floberu priča i vlastitu neveselu životnu priču. Tako se povest o jednom od rodonačelnika književnog modernizma pretvara u postmoderni roman par ехсеllепсе, poigravanje s pričom i pripovedanjem u čijem je središtu uzbudljivo preispitivanje odnosa stvarnosti i fikcije, života i umetnosti.
Esejističnost i relativizovanje naracije iz Floberovog papagaja, Barns kao da pokušava da odbaci već u prvoj rečenici narednog romana, Zureći u sunce (Staring at the Sun, 1986): "Evo kako je to bilo." Konvencionalni početak, međutim, uvodi nas u priču u kojoj, ponovo, saznajemo koliko je istina mnogostruka i neuhvatljiva. Ono što isprva podseća na klasičan romaneskni zaplet, priča o detinjstvu glavne junakinje Džin Serdžant, postepeno se pretvara u složeno razmatranje uticaja rata na ljudsku psihu, razbijeno na nekoliko vremenskih planova.
U romanu Zureći u sunce, okosnicu autorovih razmišljanja o istoriji predstavlja Drugi svetski rat; u Istoriji sveta u 10 1/2 poglavlja (History ofthe World in 10 1/2 Chapters, 1989) Barns je znatno ambiciozniji i obuhvatniji, u nastojanju da napiše upravo ono što naslov dela najavljuje, naravno na sasvim osoben način. Ljudsko saznanje i realnost ne postoje kao apsolutne kategorije; otud se istorija za Barnsa svodi na "glasove koji odjekuju u tami, slike koje plamte po nekoliko vekova, a potom zgasnu". Zbog toga su naizgled sasvim nezavisna poglavlja njegove istorije povezana pre svega sličnim prizorima. U njima se kao dominantni lajtmotiv pojavljuje Nojeva barka: kao da pisac želi da nam pokaže da se čitava istorija ljudskog roda svodi na zbunjene pokušaje odupiranja slepim destruktivnim silama.
Uzaludnost traganja za jednom i definitivnom istorijskom istinom Barns dokazuje i isticanjem nemogućnosti postojanja "konačnih verzija" i u sasvim malim, običnim životnim pričama. "Ime mi je Stjuart, i sećam se svega", tvrdi jedan od glavnih junaka na početku romana Prijateljski razgovor (Talking it Over, 1991). Preostalo dvoje protagonista, međutim, takođe se sećaju svega, s tim što se njihove priče dramatično razlikuju od Stjuartove. Tako u uskim okvirima konvencionalnog ljubavnog romana, priče o ljubavnom trouglu, autor ispisuje uzbudljivu "rašomonijadu" koja se, iako od početka ozarena humornim tonovima, neosetno pretvara u istinski potresnu dramu.
Reč "drama" mogla bi stajati i kao uslovna žanrovska odrednica romana Bodljikavo prase, ne toliko zbog onoga što se u njemu događa, koliko zbog piščeve postavke i pristupa likovima i zbivanjima. Jer, priča se, kao u mnogim velikim delima dramske literature, u osnovi svodi na sukob dva moćna protivnika. Njihov identitet, međutim, jeste ono što toj priči daje širinu i značaj: jedan je svrgnuti komunistički diktator, a drugi državni tužilac čiji je zadatak da obelodani i dokaže nedela bivšeg vladara. Reč je, zapravo, o jednoj od prvih romanesknih studija evropskog pejzaža nakon rušenja Berlinskog zida. Iako poznat kao pisac sklon esejističkom izrazu, Barns se u ovom romanu kloni svake političko-istorijske esejistike i nadmenog mudrovanja nad ostacima jednog sveta koji nikada nije ni bio njegov. Umesto gotovih odgovora i zaključaka, Džulijan Barns nudi čitaocu pitanja kakva bi sebi morao da postavi svako ko oseća teško ostvarljivu, ali sasvim razumljivu želju da da u haosu savremenog sveta pronađe kakav-takav sistem i metod. Ta pitanja postavljena su jezgrovito i britko, premda gotovo nikada sasvim otvoreno, najčešće kroz dijaloge dvojice glavnih junaka. Pri tome, pisac ni u jednom trenutku ne dopušta sebi da se definitivno opredeli, da stane na stranu optuženog ili tužioca. Jer, s jedne strane su bahatost i prostota bivšeg moćnika, a s druge pubertetska grozničavost nove vlasti željne da, kao što'su činili oni kojima sada sudi, što pre afirmiše svoj put u svetlu budućnost kao jedini pravi. Zbog toga tužilac, reprezentativni jurišnik novog poretka, tako često poseže za floskulama karakterističnim za prošlost koju pokušava da sahrani: njegove izjave o "teškoćama prelaznog perioda" kao da su prepisane iz diktatorovih višetomnih sabranih dela. To, međutim, ni u kom slučaju ne pretvara svrgnutog tiranina u nevinu žrtvu. Jer, čitav sudski proces jeste u velikoj meri obezvređen, a tužilac ponižen činjenicom da je ishod poznat i pre početka, ali se tokom tog procesa i te kako razotkriva nakazna, čudovišna amoralnost bivšeg neprikosnovenog vlastodršca. Ključno etičko pitanje pisac, čini se, ipak ostavlja otvorenim: da li je razvlašćeni silnik odista verovao u ideju u čije ime je činio sve što je činio? I naravno, veruje li Petar Solinski u demokratiju koju gradi makar onoliko koliko je Stojo Petkanov verovao u sanjani komunizam? Sukob dveju ideologija dramatičan je i umetnički uzbudljiv upravo zbog toga što je prelomljen kroz sukob dvojice njihovih pojedinačnih predstavnika. Pobednika, po svoj prilici, nema. Solinski dobija unapred dobijeni proces, ali gubi gotovo sve drugo: porodicu i ideale, prošlost i budućnost. Petkanovu, s druge strane, ostaje prošlost, ali i veoma malo sledbenika koji bi hteli da je s njim podele, još manje onih koji bi bili spremni da krenu u neku novu svetlu budućnost sa jednim smešno kočopernim, i tako često patetičnim starčićem. Istorijske pobede i porazi, dakako, nikada i nisu jednoznačni i jednom zanavek zapisani; njihova suština uglavnom zavisi od krajnje subjektivne perspektive posmatrača i analitičara. Zbog toga nije tačno da istoriju pišu pobednici: neke od najvrednijih istorija ispisali su upravo "slučajni posmatrači" poput Džulijana Barnsa.