Pustolovine Migela Litina

First topic message reminder :



Pustolovina Miguela Littína (roman koji se sad po prvi put pojavljuje na hrvatskom) je prema istraživačkoj metodi i prirodi građe reportaža. No nije samo to, ona je i uzbudljiva rekonstrukcija avanture čija je krajnja svrha nesumnjivo bila daleko plemenitija i dirljivija no što daje naslutiti prvotna, uspješno provedena zamisao o tajnom snimanju filma pred nosom zastrašujuće čileanske vojne vlasti. Stil teksta u konačnom obliku je, naravno, moj, jer je piščev glas nezatomiv, pogotovo kad gotovo šest stotina stranica treba zbiti u manje od stotinu i pedeset. Potrudio sam se, unatoč tome, da na više mjesta zadržim tipično čileanske izričaje izvornog kazivanja i da bez iznimke poštujem pripovjedačevo mišljenje.

VIII


PAŽNJA: POSTOJI GENERAL SPREMAN DA ISPRIČA SVE







Osim Eleninih veza uspostavio sam kontakt sa starim prijateljima koji su mi pomogli da okupim čileanske filmske ekipe i omogućili da se sasvim slobodno krećemo po predgrađima. Prva osoba koju sam potražio po povratku iz Konsepsiona bila je Eloisa, lepa i elegantna žena udata za poznatog industrijalca. Ona me je povezala sa svojom svekrvom, krepkom i oštroumnom udovicom koja je prešla sedamdesetu i koja se protiv samoće borila gutajući televizijske serije i sanjajući da jednog dana postane junakinja nesvakidašnjih životnih pustolovina.
Eloisa i ja smo politički sarađivali na univerzitetu, a naše prijateljstvo se učvrstilo tokom poslednje kampanje Salvadora Aljendea kada smo zajedno učestvovali u propagandnom radu. Nekoliko dana posle mog dolaska slučajno sam saznao da je Eloisa zvezda jedne reklamne kuće i nisam mogao da odolim iskušenju da joj telefoniram anonimno, kako bih proverio da li je to ona. Smireni i odlučni glas koji mi se javio zaista je podsećao na njen, ali je naglasak bio nešto drugačiji. Zbog toga sam tog popodneva seo u kafeteriju u ulici Uerfano odakle sam mogao da je vidim kada izađe s posla, kao što je i bilo. Dvanaest godina koje smo proživeli ne samo da nije ostavilo traga na njoj, nego je bila lepša i elegantnija nego ikada. Osim toga, uverio sam se da nema zvaničnog vozača, što bi se moglo očekivati od supruge uticajnog buržuja, već je sama vozila blistavi VMW 635 srebrnaste boje. Onda sam joj poštom poslao papir sa jednom jedinom rečenicom: „Antonio je ovde i želi da te vidi“. Bilo je to lažno ime pod kojim me je upoznala u vreme političkih sukoba na fakultetu i nadao sam se da će ga se setiti.
Bio sam u pravu. Sutradan, tačno u jedan, srebrna ajkula dojurila je do ugla ulice Apokindo, preko puta Renoove poslovnice. Uskočio sam, zatvorio vrata, a ona me je preneraženo gledala sve dok nije prepoznala moj smeh.
„Ti si lud!“ reče.
„Zar si sumnjala u to“, odgovorih.
Otišli smo na ručak u gostionicu u kojoj sam bio prvoga dana, ali nađosmo vrata zakovana daskama i natpis koji je više podsećao na epitaf: „Zatvoreno za sva vremena“. Onda se uputismo u francuski restoran za koji sam znao da se nalazi u blizini. Ne sećam se imena, ali znam da je bio ugodan, sa veoma dobrom hranom i da se nalazi preko puta najpoznatijeg i najotmenijeg motela u gradu. Eloisa se zabavljala prepoznavajući automobile gostiju koji su odlazili da vode ljubav dok smo mi ručali, a ja sam se neumorno divio njenoj zrelosti i dobrom raspoloženju.
Prešao sam na stvar. Otvoreno sam joj rekao razlog mog tajnog boravka i zamolio je da mi pomogne da uspostavim veze koje su za ženu poput nje, sa povlašćenim položajem u društvu, bile manje opasne. U to vreme još uvek nismo imali dozvolu za snimanje u predgrađima jer nam je nedostajalo dobro političko zaleđe, pa sam mislio da bi ona mogla da mi pomogne da pronađem zajedničke prijatelje iz doba Narodnog jedinstva koje sam izgubio u pomrčini ilegale.
Ne samo da je oduševljeno prihvatila, već me je tri večeri pratila na tajne sastanke u gradske četvrti u kojima je bilo manje opasno kretati se automobilom kao što je njen.
„Niko ne bi ni pomislio da jedan VMW 635 može da bude neprijatelj diktature“, rekla mi je ushićeno.
Zahvaljujući tome nisu me uhapsili one noći kad je Eloisu i mene na tajnom sastanku zateklo jedno od brojnih isključenja svetla koje je tih dana izazivao pokret otpora. Organizatori sastanka su me unapred obavestili o tome. Bilo je predviđeno jedno isključenje od četrdeset minuta, zatim od jednog sata i konačno još jedno koje bi dva, tri dana ostavilo Santjago u mraku. Dogovoreno je da sastanak počne veoma rano, jer je policajce u vreme nestanka svetla hvatala nervoza koja se graniči sa histerijom, pa su ulične hajke bile opšte i surove. Posle toga nastupio bi policijski čas. Međutim, ko zna zbog čega, svi smo zaboravili na vreme i još nismo okončali glavni razgovor kada je nastupilo prvo pomračenje.
Rukovodioci sastanka odlučiše da Eloisa i ja krenemo čim dođe svetlo a da ostali izađu kasnije svako za sebe. Tako i učinismo. Čim je svetlo iznova uključeno, krenusmo zemljanim putem niz padinu. Odjednom, iza jedne krivine ugledasmo nekoliko kamiona Državne obaveštajne službe, poređanih u polukrug sa obe strane puta. Policajci u civilu su bili naoružani mašinkama. Eloisa pokuša da zakoči, ali je ja sprečih.
„Moramo se zaustaviti“, reče.
„Produži“, rekoh joj. „Ne budi nervozna, nastavi da pričaš, nastavi da se smeješ i ne zaustavljaj se dok ti ne narede. Moje isprave su u redu.“
Nisam joj ni završio rečenicu kada se pipnuh po džepu i sledi mi se krv u žilama: nije bilo novčanika sa ispravama. Jedan od agenata nam tada prepreči put i podiže ruku, pa Eloisa zakoči. Osvetli nam lica baterijskom lampom, prelete snopom svetlosti po unutrašnjosti kola i propusti nas ne izgovorivši ni jednu reč. Eloisa je imala pravo: bilo je nemoguće poverovati da se u takvom automobilu kakav je njen krije politička opasnost.

BAKICA S PADOBRANOM


Tih dana upoznao sam njenu svekrvu koju smo već prilikom prve posete prozvali Milosrdna Isaura, nadahnuti zajedničkom idejom koju nikada nismo uspeli do kraja da odgonetnemo. Jednog popodneva, u pet sati, nenajavljeni banusmo u raskošnu kuću broj 727 u otmenoj gradskoj četvrti i zatekosmo gospođu u stanju blaženstva, uz šolju čaja i engleske kolačiće, dok su salonom odjekivali pucnji teške artiljerije, a na televizijskom ekranu tekli potoci krvi. Na sebi je imala haljinu prvorazrednog kreatora, uz to šešir i rukavice jer je, iako sama, svakoga dana tačno u pet pila čaj, odevena kao za rođendansko slavlje. Ipak, ti običaji iz engleskih romana odudarali su od njene ličnosti jer je kao već udata žena i majka bila pilot jedriličar u Kanadi i imala odlične ocene za skok s padobranom.
Kada je čula da je tražimo zbog tajnog zadatka, značajnog i opasnog, reče mi: ,,Baš divno, jer ovde je život toliko dosadan, čovek se oblači, doteruje, vodi računa o eleganciji, a sve to nizašta“. Ipak, malo se razočarala kada smo joj ponudili da mi pomogne da pronađem pet osoba u mračnim četvrtima grada.
,,Da bar treba da podmećem bombe!“ reče.
Tu petoricu nisam želeo da tražim uobičajenim kanalima pokreta otpora. Svi oni su sa mnom radili još pre Narodnog jedinstva. Niko od njih nije proteran. Među njima je bio i čovek koji je na dan vojnog udara obavestio Eli da su me streljali ispred zgrade „Čile filma“. Drugi je prvu godinu diktature proveo u koncentracionom logoru, a zatim nastavio da naizgled mirno živi u Santjagu, ali se neumorno bavio političkim radom. Treći je neko vreme živeo u Meksiku gde je održavao veze sa Čileancima u izgnanstvu i sa zvaničnim ispravama se vratio u zemlju da radi u pokretu otpora. Četvrti je sa mnom sarađivao na Pozorišnoj akademiji, nastavili smo zajedno da radimo na filmu i televiziji i trenutno je aktivan radnički vođa. Peti je dve godine živeo u Italiji, a sada je vozač teretnih kamiona, što mu omogućava da obavlja značajne kurirske zadatke. Sva petorica su promenila adrese, posao i imena i nisam raspolagao nikakvim tragom koji bi me odveo do njih. Ima više od milion Čileanaca koji tako žive, radeći za pokret otpora pod imenom drugačijim od onoga koje su imali do 1973, a zadatak Milosrdne Isaure bio je da pronađe iglu u plastu sena.
Osim toga, bilo je nužno da najpre ona stupi u vezu sa njima jer bi nam to omogućilo da ustanovimo u kakvom su raspoloženju moji stari prijatelji pre nego što im otkrijemo da sam u Čileu i da mi je potrebna njihova pomoć. Ne znam tačno kako je Milosrdna Isaura sve to postigla. Jedva smo našli vremena da se na miru vidimo pre mog odlaska i nisam je previše ispitivao jer tada nisam mislio da ću njenu pustolovinu pripovedati u ovoj knjizi. Rekla mi je samo da na televiziji nikada nije gledala tako uzbudljiv film kakav je upravo proživela.
Znam da je danima hodala predgrađima raspitujući se ovde, proveravajući onde, polazeći od malobrojnih, klimavih podataka koje sam već gotovo izbrisane pronašao u svome sećanju. Upozorio sam je da obuče nešto što će joj omogućiti da se umeša među sirotinju, ali nije me poslušala. U strme, bučne uličice oko klanice Santjaga uputila se kao da ide na čaj i engleske kolačiće. Mora da su silno bili iznenađeni svi kojima bi iznenada pristupila otmena starica i stala da se, sa sumnjivom radoznalošću, raspituje za nepoznate adrese. Ali njena neodoljiva ljupkost i ljudska toplina sagovorniku bi odmah ulili poverenje. Činjenica je da je posle nedelju dana pronašla trojicu izgubljenih i u kući broj 727 im priredila ručak, po sjaju jednak raskošnim dvorskim zakuskama. Tako je nastala prva čileanska ekipa i obezbeđene su sve veze za snimanje u predgrađima. Nezaboravna junakinja sledeće etape bila je jedna zadivljujuća žena, sićušna, skromna, gotovo neprimetna. Njena neverovatna marljivost i smisao za tajnu organizaciju omogućili su da snimanje u predgrađima protekne bez ijedne poteškoće. Ime koje smo joj dali i jedino pod kojim smo je znali bilo je istovremeno definicija njenog izgleda i počast njenoj hrabrosti: Nepobedivi Mrav.

DUGO TRAGANJE ZA DŽENERAL ELEKTRIKOM


Dok je Milosrdna Isaura radila, slobodne časove sam iskoristio da uz Eloisinu pomoć uspostavim veze sa ljudima na položaju. Jedne večeri, dok smo u otmenom restoranu čekali kurira koji sigurno nikada nije ni stigao, uđoše dva visoka oficira, grudi prekrivenih ordenjem. Eloisa im iz daljine tako prisno mahnu rukom da me odmah obuzeše crne slutnje. Jedan od njih priđe našem stolu i provede nekoliko minuta u površnom društvenom razgovoru s Eloisom, ne udostojivši me nijednog pogleda. Nisam mogao da ustanovim šta je po činu jer nikada nisam naučio da pravim razliku između generalskih i hotelskih zvezdica. Kada se vratio za svoj sto, Eloisa mi tihim glasom prvi put ispriča da je u veoma dobrim odnosima sa nekim vojnim licima visokog ranga koje je često viđala zbog posla.
Po njenom mišljenju jedan od razloga Pinočeovog opstanka na vlasti je taj što je iz službe povukao sve oficire svoje generacije, pa su u vrhovnoj komandi ostali novi oficiri koji su uvek bili znatno ispod njega, koji mu nisu prijatelji, koji ga gotovo i ne poznaju, a većina njih sluša ga sa bezuslovnom pokornošću. Ali, to je ujedno i njegova najranjivija tačka, jer mnogi novi oficiri misle da ne snose krivicu ni za ubistvo predsednika Aljendea ni za okrutne godine krvavog pritiska i otimanja vlasti. Smatraju da su im ruke neokaljane i zbog toga veruju da su predodređeni da zajedno sa građanima obezbede bezbolan povratak demokratije. Ugledavši moje iznenađeno lice Eloisa je otišla korak dalje: bar jedan od generala koje poznaje spreman je da javno progovori o dubokom jazu unutar oružanih snaga.
„Jedva čeka da to obelodani“, reče.
To saznanje me izbezumi. Mogućnost da u svoj film uvrstim ovo nesvakidašnje svedočenje, u potpunosti je izmenila razvoj događaja u danima koji su usledili. Nevolja je bila u tome što Eloisa nije mogla da preuzme na sebe opasnost uspostavljanja prvog kontakta niti je imala vremena da to pokuša jer je za dva dana išla sa mužem u Evropu na tromesečno putovanje.
Ipak, posle nekoliko dana Milosrdna Isaura me je hitno pozvala k sebi i predala mi uputstva koja je neko ostavio na Eloisinu molbu da pronađe nepokornog vojnika kome smo već nadenuli tajno ime: Dženeral Elektrik. Dala mi je sasvim malu elektronsku šahovsku tablu za jednog igrača sa kojom je trebalo da svakoga dana, posle pet po podne, odlazim u crkvu San Fransisko.
Ne sećam se kada sam poslednji put ušao u crkvu. Pažnju mi je, između ostalog, privuklo to što se unutra nalazilo mnogo muškaraca i žena koji su čitali knjige ili novine, otvarali pasijans, pleli ili igrali dečje igre - mačke i miša, na primer. Tek tada sam shvatio zašto me je Eloisa poslala tamo sa elektronskom šah tablom koja mi se u početku činila nepodesnom za nekoga ko treba da ostane nezapažen u crkvi. Ljudi su, kao i one večeri kada sam stigao u Santjago, bili nemi i ćutljivi u polutami predvečerja. U stvari, Čileanci su bili takvi pre Narodnog jedinstva. Velika promena se dogodila još u punom jeku Aljendeove kandidature, kada se već videlo da može da pobedi, a njegova pobeda nas je odjednom preobrazila u sasvim drugačiji narod: pevali smo na ulicama, oslikavali zidove na ulicama, pravili pozorišne predstave i puštali filmove na ulicama i svi su učestvovali u višestrukim zbivanjima u kojima je svako slavio sopstvenu radost življenja.
Dva dana sam čekao igrajući šah sa svojim drugim, urugvajskim ja, a onda sam iza sebe začuo šapat neke žene. Ja sam sedeo, a ona je klečala iza mene tako da mi je govorila gotovo na uvo.
„Ne okrećite se i ne progovarajte“, reče mi kao da se ispoveda, „upamtite broj telefona i lozinku koje ću vam dati i ne izlazite iz crkve bar petnaest minuta posle mog odlaska.“
Tek kada je ustala i krenula ka glavnom oltaru, video sam da je to mlada i veoma lepa opatica. Trebalo je da zapamtim samo lozinku jer sam broj telefona označio pešacima na šahovskoj tabli. To bi bio put koji će me odvesti do Dženeral Elektrika. Ipak, čini se da je sudbina već drugačije odlučila. Sledećih dana sam neprekidno i sve nestrpljivije okretao zabeleženi broj i uvek dobijao isti odgovor: ,,Sutra“

KO ĆE POLICIJU RAZUMETI?


Žak-Klod mi je, kada sam se tome najmanje nadao, iznenada doneo jednu lošu vest. Prema izveštaju „Frans presa“, koji je prethodne sedmice poslat iz Santjaga i objavljen u Parizu, tri člana jedne italijanske filmske ekipe koja je pod sumnjivim okolnostima radila u Čileu, uhapšena su dok su bez dozvole snimala u predgrađu Legua.
Frenki je mislio da nam je odzvonilo. Ja sam pokušao da to prihvatim smirenije. Žak-Klod nije znao da pored njegove ekipe sa mnom rade i druge, baš kao što ni one nisu znale za francusku ekipu, pa je uzbunu digao više po analogiji: ako je jedan uhapšen pod istim okolnostima u kojima se i drugi nalazio, postojala je opasnost da se i njemu to dogodi. Pokušao sam da ga umirim.
,,Ne brini“, rekoh mu, „to nema nikakve veze sa nama.“
Čim je otišao, krenuo sam da potražim Italijane i našao ih zdrave i čitave tamo gde je trebalo da budu. Gracija se vratila iz Evrope i već je bila sa ekipom. Ipak, Ugo mi je potvrdio da je vest objavljena i u Italiji, iako je italijanska agencija opovrgla tu informaciju. Nevolja je bila u tome što se lažna vest odnosila upravo na njih i što se veoma brzo širila dalje. To nije bilo neuobičajeno. Santjago pod diktaturom je rasadnik glasina. Zaprepašćujuće brojne, rađaju se, prenose i nestaju više puta u toku dana, ali, u suštini, u njima uvek ima istine. Ni vest o Italijanima nije predstavljala izuzetak. O tome se toliko pričalo prethodne večeri na prijemu u italijanskoj ambasadi, da je članove ekipe dočekao, ni manje ni više, nego šef Generalne uprave za veze koji je rekao tako da ga čuju svi prisutni:
„Vidite? Ovo su naša tri zarobljenika.“
Još pre nego što je čula vest, Gracija je imala utisak da ih prate. Na kraju, kada su posle prijema u ambasadi stigli u hotel, učinilo im se da je neko preturao po njihovim koferima i papirima, ali ništa nije nedostajalo. Možda je to bila samo zabluda izazvana strahom, ali je mogla biti i opomena. U svakom slučaju bilo je razloga da se poveruje kako se zaista nešto događa.
Probdeo sam čitavu tu noć pišući predsedniku Vrhovnog suda pismo u kojem sam otkrivao svoj tajni povratak u domovinu. Nije to bio trenutni poriv, već posledica pomnog razmišljanja koje je, kako se krug sužavao, postajalo sve grozničavije. U početku sam želeo da napišem samo jednu jedinu dramatičnu rečenicu, kao one poruke u boci koje brodolomnici bacaju u more. Ali dok sam pisao, shvatio sam da osećam potrebu da svome činu dam političko i ljudsko opravdanje jer sam na izvestan način morao da izrazim osećanje hiljada i hiljada Čileanaca koji su, kao ja, trpeli pošast izgnanstva. Počinjao sam mnogo puta, iscepao mnoge listove sa rečima pokajanja, zatvoren u turobnoj hotelskoj sobi koja je u svakom slučaju bila soba izgnanika unutar svoje rođene zemlje. Završio sam trenutak pre nego što su crkvena zvona, pozivajući na misu, rasterala tišinu policijskog časa i prva svetla se teškom mukom probila kroz magle te nezaboravne jeseni.

IX


NI ROÐENA MAJKA ME NE PREPOZNAJE



U suštini, i te kako smo imali povoda da strepimo da bi policija mogla imati podatke o mom prisustvu u Čileu i o tome čime se bavimo. Već smo gotovo mesec dana bili u Santjagu, ekipe su javno viđane više nego što je bilo poželjno, dolazili smo u dodir sa raznim ljudima, a mnoge osobe su znale da ja režiram taj film. Toliko sam se srodio sa svojim novim identitetom da sam zaboravljao da govorim po urugvajski i više nisam tako strogo vodio računa o činjenici da sam ilegalac.
U početku, sastajali smo se u automobilima koje smo menjali u svakom četvrtom ili petom bloku, besciljno kružeći čitavim gradom, što je bilo tako zapetljano da smo ponekad uletali u još gore opasnosti od onih koje smo nastojali da izbegnemo. Tako sam, recimo, jedne večeri izašao iz automobila na uglu ulica Providensija i Los Leones gde je kroz pet minuta trebalo da me pokupi „reno 12“ plave boje sa nalepnicom Udruženja za zaštitu životinja na vetrobranu. Stigao je tako tačno, tako bleštavo plav i tako pravi „reno 12“, da nisam ni pogledao da li ima nalepnicu, već sam uskočio na zadnje sedište gde se već nalazila jedna žena, optočena draguljima, sredovečna, ali još veoma lepa, sa zamamnim parfemom i ružičastom vizonskom bundom koja je sigurno bila dva do tri puta skuplja od automobila. Savršeno prepoznatljiv, iako ne tako običan primerak iz bogataške četvrti Santjaga. Kada sam uleteo u kola otvorila je usta od zaprepašćenja, ali sam požurio da je umirim lozinkom:
„Gde u ovo vreme mogu da kupim kišobran?“
Uniformisani vozač se okrenu ka meni i zareža:
„Izlazite iz kola ili ću pozvati policiju“.
Brzim pogledom na vetrobran ustanovih da na njemu nema nalepnice i osetih kako mi se steže želudac. „Izvinite“, rekoh, „pogrešio sam automobil.“ Ali žena je već povratila prisustvo duha. Uhvati me za ruku i prijatnim sopranom umiri vozača.
„Da li je još otvorena robna kuća ’Pariz’?“ upita ga.
Vozač odgovori potvrdno, pa se ona zainati da me odveze da kupim kišobran. Bila je ne samo lepa, već ljupka i srdačna i budila je u čoveku želju da bar za jednu noć zaboravi proganjanje, policiju, umetnost i da ostane sa njom u tom prostoru koji je odisao njenim prisustvom. Ostavila me je ispred ulaza u robnu kuću, i dalje se izvinjavajući što ne može da pođe sa mnom da zajedno potražimo kišobran jer već gotovo pola sata kasni, a treba da ode po muža sa kojim ide na koncert pijaniste svetskog glasa čijeg imena više ne mogu da se setim.
To su bile uobičajene opasnosti. Svaki put smo pri tajnim susretima koristili sve jednostavnije lozinke. Već posle prvog pozdrava postajali smo prijatelji sa kuririma i nismo odmah prelazili na posao, već smo se zadržavali razgovarajući o političkoj situaciji, novim filmovima i knjigama, o zajedničkim prijateljima koje sam želeo da vidim iako su me upozorili da se čuvam tog iskušenja. Jedan kurir je, verovatno da bi delovao nedužnije, na sastanak doveo i jedno od svoje dece koje me je, gušeći se od uzbuđenja, upitalo: „Jesi ti onaj što snima film o Supermenu?“ Tako sam počeo da shvatam da se u Čileu može živeti tajno, kao stotine i stotine izgnanika koji su se krišom vratili u zemlju i živeli svoj svakodnevni život bez napetosti koju sam osećao u početku. Da nije bilo ugovora za film koji sam sklopio ne samo sa svojom zemljom i svojim prijateljima, već i sa sobom samim, promenio bih posao i društvenu sredinu, i ostao da živim u Santjagu sa svojim uobičajenim likom.
Ali ono malo razboritosti što mi je ostalo zahtevalo je drugačije ponašanje pred sumnjom da policija sledi svaki naš korak. Snimanje u Palati Moneda i dalje je bilo neizvesno jer su iz neshvatljivih razloga neprekidno odlagali izdavanje dozvole; nerešen je bio i zahtev za snimanje u Puerto Montu i u Valje Sentral dolini, kao što je bila i neverovatna mogućnost razgovora sa Dženeral Elektrikom. S druge strane, želeo sam lično da rukovodim snimanjem u Valje Sentral jer sam se u tom kraju rodio i proveo detinjstvo. Moja majka je i dalje živela tu, u siromašnom selu Palmilja, ali su me izričito upozorili da tom prilikom, radi bezbednosti ne pokušavam da se vidim sa njom.
Najpre sam uneo izmene u rad stranih ekipa kako bi, uz neznatan rizik, mogle što pre da završe posao i vrate se u svoje zemlje. Jedino bi italijanska ekipa ostala u Santjagu radi snimanja Monede. Francuzi bi se vratili u Pariz čim snime ,,marš gladnih“, najavljen za neki od sledećih dana.
Holandska ekipa me je čekala u Puerto Montu da bismo zajedno snimali gotovo sve do Polarnog kruga, a zatim bi ona, preko graničnog prelaza Bariloće napustila Čile i prešla u Argentinu. U trenutku kada sve tri ekipe izađu iz zemlje, bilo bi snimljeno osamdeset odsto filma, a dobar deo materijala već bi se razvijao u Madridu. Eli je tako dobro obavila posao da sam, stigavši u Španiju, zatekao film spreman za montažu.

LITIN DOÐE, SNIMI I ODE


Pošto su tih dana okolnosti bile neizvesne, činilo se da bi bilo najmudrije da Frenki i ja naizgled napustimo zemlju i da se potom uz veće mere opreza opet vratimo. Putovanje u Puerto Mont pružalo je izvrsnu priliku za to jer se iz Argentine do njega moglo stići isto tako lako kao i iz Čilea. Tako je i bilo. Zamolio sam holandsku ekipu da me tamo sačeka, sa jednom od čileanskih ekipa ugovorio sam sastanak kroz tri dana u dolini Kolćagve, u srcu Čilea, a ja sam sa Frenkijem otišao u Buenos Ajres. Nekoliko sati pre toga telefonirao sam časopisu „Analisis“ i, ne predstavljajući se, novinarki Patrisiji Kolje dao dugačak intervju o svom tajnom boravku u Santjagu. I zaista, dva dana posle mog odlaska, razgovor je objavljen sa mojom slikom na naslovnoj strani, i pod naslovom koji je podrugljivo aludirao na latinsku izreku: „Litin dođe, snimi i ode“.
Da bi sve delovalo još uverljivije, Milosrdna Isaura je svojim kolima odvezla Frenkija i mene do aerodroma Pudauel oprostivši se od nas poljupcima, i sa suzama u očima, baš kao u pravom pozorištu. Tako smo otišli na najupadljiviji način, ali su na nas motrili članovi pokreta otpora koji bi, da su nas aerodromske vlasti zadržale, digli uzbunu. Zahvaljujući tom odlasku saznali smo, pre svega, da se ne nalazimo na crnoj listi i data nam je mogućnost da ostavimo potvrdu o svome odlasku kako bi, u slučaju istrage, policija poverovala da smo zaista napustili zemlju.
U Buenos Ajresu sam pokazao svoj pravi pasoš jer nisam želeo da kršim zakon u toj prijateljskoj zemlji. Ipak, dok sam ga pružao službeniku pasoške kontrole, shvatio sam da može iskrsnuti neočekivan problem: fotografija na pravom pasošu, snimljena pre mog preobražaja, veoma malo je ličila na mene. Bilo me je teško prepoznati sa iščupanim obrvama, ćelavijeg, sa naočarama. Štaviše, odavno su me upozorili da je teško prihvatiti drugu ličnost kao i kasnije povratiti sopstvenu, ali sam na to sasvim zaboravio upravo onda kada nije trebalo. Srećom, kontrolor u Buenos Ajresu nije me ni pogledao u lice, pa sam tako preživeo tihu dramu što ne mogu da budem ono što jesam čak ni onda kada sam to stvarno ja.
Frenki je imao zadatak da iz Buenos Ajresa telefonira Eli i da se prema mojim uputstvima dogovori sa njom o mnogim pojedinostima preostalog posla, kao i da podigne novac za poslednje troškove, koji je poslala iz Madrida. Zato smo se privremeno rastali, s tim da se iznova nađemo u Santjagu. Odleteo sam u Mendosu, još uvek u Argentini, da bih snimio čileanske Kordiljere. Bilo je veoma lako jer se iz Mendose u Čile prelazi tunelom koji nije pod naročito strogim nadzorom. Prešao sam pešice, sam i sa laganom šesnaestmilimetarskom kamerom, obavio sa druge strane što je trebalo i vratio se kolima čileanske policije čiji se vozač sažalio na jadnog urugvajskog novinara koji nije imao čime da se vrati u Argentinu.
Iz Mendose sam produžio za Bariloće, pogranično mesto koje se nalazi nešto južnije. Dotrajali brodić, dupke pun argentinskih, urugvajskih i brazilskih turista kao i Čileanaca koji su se vraćali kući, prevezao nas je do čileanske granice, prolazeći kroz blistave polarne predele sa ogromnim ledenim bez danima i uzburkanim vodama. Poslednji deo puta do Puerto Monta prevalio sam u teretnoj lađi razbijenih prozora, kroz koje je, zavijajući kao vuk, prodirao polarni vetar, a nigde se nije moglo skloniti od jezive hladnoće, niti nešto pojesti niti popiti: ni kafa, ni čaša vina, baš ništa. Ali moji proračuni su bili tačni. Ako je policija na aerodromu zabeležila moj odlazak iz Čilea, teško da joj je moglo pasti na namet da sam sutradan, hiljadu kilometara daleko od Santjaga, opet ušao u zemlju.
Pre dolaska na granicu jedan službenik sa brodića pokupio je oko tri stotine pasoša koji su površno i brzo pregledani i vraćeni bez pečata. Osim čileanskih koje su upoređivali sa dugim spiskom proteranih zalepljenim na zidu, pred očima kontrolora. Za sve ostale, pa i za mene, prelazak granice odvijao se bez teškoća, sve dok dva službenika, u kojima zbog polarne odeće nisam prepoznao čileanske policajce, nisu naredila da otvorimo kofere. Shvatio sam da sledi pomni pretres, ali se nisam zabrinuo jer sam bio siguran da ne nosim ništa što ne bi odgovaralo mom lažnom identitetu. Međutim, kada sam otvorio kofer, iz njega izleteše i rasuše se po podu silne prazne kutije „žitana“, a na mnogima od njih bile su moje beleške sa snimanja.
U zemlju sam stigao sa propisnom zalihom ,,žitana“ za dva meseca, a nisam se usuđivao da velike, suviše prepoznatljive kartonske kutije bacam u Čileu, iz straha da ne ostavim lak trag za policiju. One koje bih ispraznio tokom rada čuvao sam u džepu i kasnije ih svuda skrivao, naročito one na kojima su se nalazile beleške. U jednom trenutku to je izgledalo kao opsenarski trik jer sam prazne kutije držao u svim džepovima odeće koja je visila u plakaru, ispod dušeka, u putnim torbama, jer mi nije padao na pamet neki pouzdaniji način da ih se rešim. Tako sam spoznao Tantalove muke zatvorenika koji kopaju tunel za beg, a ne znaju gde da sakriju zemlju.
Svaki put kada sam zbog promene hotela pakovao kofere pitao sam se šta da radim sa tolikim praznim kutijama. Na kraju nisam smislio ništa bolje nego da ih nosim u koferu jer bi njihovo uništavanje, ako bi me u tome zatekli, moglo izgledati sumnjivije od istine. Mislio sam da ih bacim u Argentini, ali tamo su se stvari odigrale tako brzo, da nisam čak ni otvorio kofer. Sve dok to nisam morao da učinim na južnoj granici, i sa strahom ugledao zaprepašćenje i nepoverenje policajaca kada sam užurbano počeo da skupljam sa poda hrpu kutija.
„Prazne su“, rekoh.
Naravno, nisu mi poverovali. Dok se mlađi bavio ostalim putnicima, stariji poče da otvara jednu po jednu kutiju, da ih zagleda sa svih strana, nastojeći da protumači neke od mojih zabeleški. Tada mi sinu ideja.
„To su stihovi koji mi ponekad padnu na pamet“, rekoh.
Bez reči je nastavio da ih proučava i najzad me pogleda u oči da bi video može li mu moj izraz lica pomoći da odgonetne nedokučivu tajnu praznih kutija.
„Ako hoćete, zadržite ih“, rekoh mu.
„A šta će mi?“ reče.
Onda mi je pomogao da ih opet strpam u kofer i posvetio se sledećem putniku. Bio sam toliko pometen da mi nije palo na pamet da ih odmah tu, pred policajcima, bacim u đubre, već sam ih i dalje, do kraja boravka, vukao sa sobom. Kada sam se vratio u Madrid, nisam dozvolio Eli da ih uništi. Toliko sam se vezao za njih da sam odlučio da ih čuvam do kraja života kao uspomenu na tolika teška iskustva koja bi sećanje moglo podgrevati na tihoj vatri nostalgije.

SLIKAJTE BUDUĆNOST ZEMLJE


Holandska ekipa čekala me je u Puerto Montu. To područje smo izabrali ne samo zbog neopisivo lepih predela, već i zbog njegovog značaja u novijoj istoriji zemlje. Bilo je to poprište neprekidnih sukoba. U vreme vladavine Eduarda Freja, tu je došlo do tako surovih obračuna, da su se i poslednje napredne snage odvojile od vlade. Demokratska levica je shvatila da je ne samo njena budućnost, nego i budućnost čitave zemlje u jedinstvu i to je bio početak brzog i nezaustavljivog procesa čiji je vrhunac predstavljao dolazak Salvadora Aljendea na čelo države.
Završivši snimanje u Puerto Montu, a samim tim i posao na jugu, holandska ekipa je preko Bariloća otišla u Buenos Ajres, sa dosta materijala koji je trebalo da ostavi kod Eli u Madridu. Ja sam se vozom uputio u Talku, jedne lepe noći koja je vredna spomena samo zbog jednog pečenog pileta koje sam netaknuto vratio u kuhinju, jer nisam uspeo da rasečem čak ni njegov blindirani oklop. U Talki sam iznajmio kola i otišao u San Fernando, srce doline Kolćagva.
Na tamošnjem Trgu Armas svaki kutak, svako drvo, svaki kamen u zidu vraćao me je u detinjstvo. A ponajviše, svakako, trošna školska zgrada u kojoj sam naučio prva slova. Sedoh na klupu da napravim nekoliko fotografija koje će mi kasnije poslužiti za film. Malo-pomalo, trg poče da ispunjava žagor dece koja su ulazila u školu. Jedni su prolazili ispred foto-aparata, drugi pokušavali da stave dlan ispred objektiva, a jedna devojčica napravi tako profesionalan baletski korak te je zamolih da to ponovi kako bih je slikao sa odgovarajućom pozadinom; odjednom, njih nekoliko sedoše pored mene i rekoše: „Slikajte budućnost zemlje“.
Ta rečenica me je iznenadila jer je odgovarala jednoj koju sam pribeležio na nekoj od mnogobrojnih kutija ,,žitana“:
su tog dana moji motivi malo skrenuli sa glavnog puta i krenuli tragovima moga detinjstva. Zbog toga sam i počeo snimanjem tog mosta mojih čežnji odakle su me, u dvanaestoj godini, nestašne rođake gurnule u vodu ne bih li na silu naučio da plivam.
Ali kako je dan odmicao, opet se nametnuo pravi razlog dolaska. Dolina San Fernando je prostrano poljoprivredno područje gde su, u vreme vlade Narodnog jedinstva, seljaci koji stotinama godina žive svedeni na sekularno stanje robova prvi put stekli svoja prava. Ranije je to bilo uporište feudalne oligarhije koja je izbore rešavala glasovima iznuđenim od svojih podanika. U vreme demohrišćanske vlade Eduarda Freja tu je organizovan prvi veliki štrajk zemljoradnika u kojem je učestvovao i sam Salvador Aljende. Kasnije je upravo on, već kao predsednik vlade, zemljoposednike lišio njihovih preteranih privilegija a seljake organizovao u aktivne i solidarne zemljoradničke zadruge. Danas se u Valje Sentral, kao simbol vraćanja na staro, nalazi Pinočeov letnjikovac.
Nisam mogao da odem ne snimivši spomenik don Nikolasa Palasija, pisca Čileanske rase, neobične knjige u kojoj se iznosi tvrdnja da su pravi Čileanci, pre dolaska velikih doseljeničkih grupa - Baskijaca, Italijana, Arapa, Francuza, Nemaca - direktni potomci Helena i da su zbog toga sudbinski označeni i predodređeni da vladaju Latinskom Amerikom i da čitavom svetu pokažu put istine i spasenja. Rođen sam nedaleko odatle i u detinjstvu sam viđao taj spomenik nekoliko puta dnevno kada sam išao u školu, ali niko nije znao da mi kaže čiji je. Pinoče, najveći obožavalac don Nikolasa Palasija, izvukao ga je iz istorijskog zapećka i podigao mu drugi spomenik u samom srcu Santjaga.
Snimanje smo završili u sumrak i jedva je bilo vremena da se pređe sto četrdeset kilometara i stigne do Santjaga pre policijskog časa. Osim Rikarda, čitava ekipa je otišla pravo tamo. Rikardo je ostao sa mnom, za volanom automobila, pa smo napravili veliki krug do mora određujući mesta koja ćemo sutradan snimati, toliko zaokupljeni radom da smo bez imalo straha prošli četiri policijske kontrole. Ipak, posle prve sam iz predostrožnosti morao da skinem neobaveznu odeću filmskog reditelja Migela Litina i da opet navučem svoj urugvajski identitet. Nismo ni bili svesni da je već ponoć. To smo otkrili iznenada, pola sata posle početka policijskog časa, i na trenutak nas je obuzela zebnja. Tada rekoh Rikardu da skrene sa glavnog puta i krene zemljanom stazom koju sam pamtio kao da sam koliko juče tuda prolazio, i rekoh mu da skrene levo, da pređe most, da skrene desno, neprimetnom uličicom u kojoj se kroz tamu oglasiše probuđene životinje, da ugasi svetla i produži neasfaltiranim putem, strmim i punim oštrih krivina, a na kraju lavirinta prođosmo kroz uspavano selo u kojem uzbunjeni psi uzbuniše sve životinje po dvorištima i stadosmo na drugom kraju sela, ispred kuće moje majke.
Rikardo mi nije poverovao, i još mi ne veruje da to nisam unapred smislio. Kunem se da nisam. Istina, kada sam shvatio da je počeo policijski čas, jedino što mi je palo na pamet bilo je da se do svanuća sakrijemo na nekom sporednom putu, jer je do Santjaga trebalo proći još četiri policijske kontrole. Tek kada smo skrenuli sa glavnog puta prepoznao sam zemljanu stazu moga detinjstva, lavež pasa sa druge strane mosta, miris pepela sa ugašenih ognjišta i nisam mogao da potisnem nepromišljeni poriv da svojoj majci priredim iznenađenje.

DA NISI TI PRIJATELj MOJE DECE?


Seoce Palmilja, sa svojih četiristo stanovnika, ostalo je isto kao u doba moga dečaštva. Moj deda po ocu - Palestinac rodom iz Bejt Sahura, i moj deda po majci - Grk Kristos Kukumides, među prvima su stigli sa talasom doseljenika koji su se početkom veka nastanili oko železničke stanice. Palmilja je u to vreme bila značajna samo zbog toga što se tu završavala pruga koja danas povezuje Santjago sa morem. Tu su presedali putnici i vršio se istovar robe u dolasku sa mora i u odlasku na more, pa se zahvaljujući tome razvila trgovina, što je mestu obezbedilo trenutni napredak. Kasnije, kada je pruga produžena do samog mora, stanica se održavala kao obavezno stajalište da bi se lokomotive desetak minuta rashlađivale vodom, što je često moglo da potraje i ceo dan, a vozovi su, prolazeći pored kuće moje bake, Arapkinje Matilde, zviždukom najavljivali svoj dolazak. Ali selo nikada nije bilo nimalo veće nego danas: jedna dugačka ulica sa nešto raštrkanih kuća i jedna staza sa još manje kuća nego u ulici. Malo niže nalazi se mesto koje se zove La Kalera, čuveno po tome što svaka porodica proizvodi izvrsno vino i nudi ga svakome koga put nanese kako bi se ustanovilo koje je najbolje. Tako je La Kalera jedno vreme predstavljala raj za pijance iz čitave zemlje.
Matilde je u Palmilju donela prve ilustrovane časopise prema kojima je oduvek gajila neutaživu sklonost, a voćnjak ispred kuće iznajmljivala je cirkusima, putujućim pozorištima i lutkarima. Baš na tom mestu prikazivani su i malobrojni filmovi koji bi, s vremena na vreme, stizali u te zabačene krajeve i tu sam otkrio svoj poziv kada sam još kao petogodišnjak, sedeći u bakinom krilu, video prve žive slike na platnu. Bio je to film „Genoveva iz Bravantea“, a u sećanju mi je ponajviše ostalo osećanje straha jer sam tek posle mnogo godina shvatio kako to konji galopiraju i kako se ogromna lica pojavljuju na običnom čaršavu razapetom između drveća.
Kuća pred koju smo Rikardo i ja stigli te noći bila je kuća moga dede Grka, u kojoj je odrasla a i sada u njoj živi moja majka Kristina Kukumides. Izgrađena je veoma davno i očuvala svoj tradicionalni stil čileanske seoske kuće, sa dugačkim tremovima, uskim, senovitim hodnicima, pravim lavirintom soba i ogromnom kuhinjom, a nešto dalje nalaze se štala i pomoćne zgrade. Mesto na kojem je kuća podignuta zove se Los Naranjos i zaista se oseća postojani miris oporih narandži, a tu su i grm buganvilija i sve vrste blistavog cveća.
Bio sam tako silno uzbuđen što se tu nalazim da sam iskočio iz kola pre nego što su se zaustavila. Prošao sam pustim hodnicima, mračnim dvorištem, i u susret mi izađe samo neki budalasti pas koji mi se uplete u noge, ali ja produžih ne zapažajući ni traga ljudskog prisustva. Na svakom koraku otimao sam od zaborava neku uspomenu, neki popodnevni čas, neki zaboravljeni miris. Na kraju dugačkog, uskog hodnika provirih kroz vrata dnevne sobe osvetljene bledom svetlošću i tu ugledah svoju majku.
Bila je to čudna slika. Dnevna soba je veoma velika, visoke tavanice i praznih zidova, a u njoj ne beše drugog nameštaja osim fotelje u kojoj je sedela moja majka, leđima okrenuta vratima i sa žeravnikom pored sebe, i još jedne, sasvim iste fotelje u kojoj je sedeo njen brat, moj ujak Pablo. Ćutali su gledajući u istu tačku sa blaženom bezazlenošću kojom bi gledali televiziju, iako su, u stvari, gledali samo goli zid. Koraknuh ka njima ne trudeći se da budem tih, i videvši da se ne pokreću, rekoh:
„Dobro, dođavola, ovde izgleda niko neće da se pozdravi sa mnom.“
Moja majka tada ustade.
„Mora da si ti prijatelj moje dece“, reče. „Dođi da te zagrlim.“
Ujka Pablo me nije video otkako sam otišao iz Čilea, pre dvanaest godina i nije se ni pomerio u fotelji. Majka me je videla pre godinu dana u Madridu, septembra meseca, ali me nije poznala čak ni kada je ustala da me zagrli.
„Ma, pogledaj me bolje, Kristina“, rekoh joj gledajući je u oči, „to sam ja.“
Opet me je pogledala, ovoga puta pažljivije, ali nije mogla da otkrije ko sam.
„Ne“, reče, „ne znam ko si ti.“
„Ali, kako me ne prepoznaješ“, rekoh umirući od smeha. „Ja sam tvoj sin Migel.“
Tada me opet pogleda i lice joj obli mrtvačko bledilo.
„O, bože“, reče, „onesvestiću se.“
Morao sam da je pridržim da ne padne, dok je ujka Pablo, jednako potresen, pokušavao da ustane.
„Ovome sam se najmanje nadao“, reče, „sada mogu da umrem u miru.“
Brže-bolje ga zagrlih. Izgledao je kao ptičica, potpuno sed, umotan u ćebe kao starac, iako je od mene stariji samo pet godina. Jednom je bio oženjen, ali se razveo i od tada živi u kući moje majke. Oduvek je bio veliki usamljenik i još kao dečak delovao je staro.
„Ujače, ne zezaj se“, rekoh mu, „nećeš valjda da mi napraviš takvo sranje da sada umreš. Donesi bocu vina da proslavimo povratak.“
Ali majka nas je, kao i uvek, prekinula čudesnim otkrovenjem:
„Spremila sam mastul reče.
Nisam poverovao, sve dok ga nisam video u kuhinji. Mastul se u grčkim kućama priprema samo u posebnim prilikama, za velika slavlja, jer predstavlja veliki izdatak. To je jelo od jagnjetine, sa leblebijama i knedlama od griza, slično arapskom kuskusu, i te godine ga je majka prvi put pripremila bez ikakvog razloga. Iz čistog nadahnuća.
Rikardo je večerao sa nama, a zatim otišao da spava, nesumnjivo želeći da nas ostavi nasamo. Ubrzo se i ujak povukao, a majka i ja smo nastavili da pričamo sve do zore. Nas dvoje smo oduvek mnogo razgovarali, više kao prijatelji, jer među nama nije velika razlika u godinama. Za oca se udala u šesnaestoj i rodila me je godinu dana kasnije, tako da se sasvim dobro sećam kako je lepa i nežna bila u dvadesetoj, a sa mnom se igrala kao da joj nisam sin nego jedna od njenih krpenih lutaka.
Bila je presrećna zbog moga povratka, ali i malo potištena zbog novog načina odevanja jer je uvek uživala u mojoj razbarušenoj pojavi. „Izgledaš kao pop“, reče mi. Nisam joj otkrio razlog promene niti uslove i uzrok moga dolaska u Čile za koji je pretpostavljala da je legalan. Nisam želeo da je uvlačim u svoju pustolovinu kako je ne bih uznemirio ali pre svega da je ne bih izložio opasnosti.
Pred svitanje uhvatila me je za ruku i prevela preko dvorišta, ne rekavši mi zbog čega, obasjana svetlošću sveće kao u Dikensovim romanima, i pri redila mi veliko iznenađenje. U dnu dvorišta bila je radna soba koju sam imao u svojoj kući u Santjagu, ista onakva kakvu sam ostavio kada sam pobegao u izgnanstvo, i to sa svakom sitnicom koja se u njoj tada nalazila.
Kada su vojnici poslednji put pretresli kuću, posle mog prinudnog odlaska sa Eli i decom u Meksiko, moja majka se dogovorila sa jednim prijateljem arhitektom da radnu sobu rastavi na delove i potom sastavi potpuno istu u porodičnoj kući u Palmilji. Unutra je izgledalo kao da nikada nisam otišao. Na istom mestu gde sam ih ostavio, čak i u istom neredu, nalazili su se svi moji papiri, pozorišna dela iz rane mladosti, radne skice, koncepti scenarija. Vazduh je imao istu boju, isti miris, čak sam pomislio da je to isti dan i isti čas kada sam radnu sobu video poslednji put. Protresao me je strahovit drhtaj jer u tom trenutku nisam mogao da odredim da li je moja majka tu pomnu rekonstrukcija napravila da se ne bih otuđio od svoje nekadašnje kuće, ako se jednoga dana vratim, ili da bi me se bolje sećala ako umrem u izgnanstvu.

X


SREĆAN KRAJ UZ POMOĆ POLICIJE



Ovoga puta povratak u Santjago bio je povratak u opasnost. Utisak da se oko nas krug sve više zatvara bio je gotovo opipljiv. „Marš gladnih“ surovo je ugušen u krvi, a policija je pretukla i nekoliko članova naših ekipa i razbila jednu kameru. Osobe koje smo često viđali zbog našeg posla imale su utisak da niko nije poverovao u naš lažni odlazak, pa je čak i Milosrdna Isaura bila ubeđena da smo kao nedužni sveci ušli u lavlju jazbinu. Nastojanja da pronađemo generala otpadnika onemogućavana su večitim odgovorom: „Pozovite ponovo sutra“. Takvo raspoloženje je vladalo u trenutku kada je italijanska ekipa obaveštena da joj je odobreno snimanje u Palati Moneda, sutra u jedanaest pre podne.
Bilo je teško poverovati da nije reč o smrtonosnoj zamci. Ja sam bio spreman da se lično izložim opasnosti ali naređenjem Italijanima da uđu u predsedničke odaje ne znajući da li će tamo uleteti u mišolovku, preuzeo bih veliku odgovornost. Oni su, međutim, prihvatili da to učine na sopstvenu odgovornost i potpuno svesni opasnosti. Francuska ekipa, pak, više nije imala razloga da ostaje u Santjagu. Hitno sam okupio članove i rekao im da prvim avionom napuste Čile, noseći sa sobom sav preostali materijal koji je trebalo da pošaljemo u Madrid. Otišli su istog popodneva, upravo u vreme kada je italijanska ekipa, pod mojim vođstvom, snimala u kancelariji generala Pinočea.
Pre nego što sam krenuo u Monedu, predao sam Frenkiju pismo za Vrhovni sud koje sam već nekoliko dana nosio u koferčetu ne odlučujući se da ga pošaljem, i zamolio da ga on lično neodložno uruči, što je zaista i učinio. Ostavio sam mu i brojeve telefona koje nam je Elena dala za slučaj velike opasnosti. U petnaest do jedanaest ostavio me je na uglu ulice Providensija, gde sam se sastao sa italijanskom ekipom u punom sastavu, pa smo zajedno produžili do Palate Moneda. Krajnje paradoksalno bilo je to što sam se ovoga puta otarasio maske urugvajskog publiciste i obukao farmerke i jaknu postavljenu zečjim krznom. Tako je odlučeno u poslednjem trenutku, jer je policija brižljivo ispitala prošlost novinarke Gracije, kamermana Uga i tonmajstora Gvida. S druge strane, njihovim pomoćnicima nisu pregledali čak ni isprave, iako su se i njihova imena nalazila na zahtevu za dozvolu. Time je rešen moj položaj: ušao sam kao pomoćnik za rasvetu, natovaren kablovima i reflektorima.
Čitava dva dana snimali smo u potpunom miru i opremljeni dobrom tehnikom, a vodiči su nam bila tri mlada, veoma ljubazna oficira koji su nam naizmenično stajali na raspolaganju. Istražili smo sve što je imalo veze sa restauracijom jer je Gracija veoma dobro pripremila sve o Toeski i italijanskoj arhitekturi u Čileu kako niko ne bi posumnjao da je to, i samo to, tema filma. Ali i vojnici su bili dobro pripremljeni. Sa velikom sigurnošću pričali su nam o značaju i istoriji svake prostorije u palati, o načinu na koji je obnovljena s obzirom na prethodnu zgradu ali su začuđujuće vešto okolišili i izbegavali da pomenu 11. septembar 1973. Tačno je da su se prilikom restauracije verno držali originalnih planova. Neka vrata su zazidali, druga otvorili. srušili zidove, promenili pregradne zidove i ukinuli ulaz Morande 80, gde su predsednici primali privatne posete. Bilo je toliko promena da čak ni dobar znalac stare palate ne bi umeo da se snađe u novoj.
Oficirima koji su brinuli o nama bilo je veoma neugodno kada smo ih zamolili da nam pokažu original Povelje nezavisnosti koja je godinama bila izložena u sali Ministarskog saveta, a za koju smo znali da je uništena prilikom bombardovanja. Nikada to nisu priznali već su obećavali da će nam kasnije nabaviti posebnu dozvolu i to obećanje su odlagali sve do završetka snimanja. Takođe nisu znali da nam kažu gde se nalaze pisaći sto don Dijega Portalesa, kao i mnogobrojna znamenja koja su pređašnji predsednici godinama ostavljali za mali istorijski muzej koji je nestao u plamenu. Možda je ista sudbina zadesila i biste svih predsednika još od O’Higinsa, iako vlada mišljenje da ih je vojna vlast namerno sklonila iz galerije u kojoj su se oduvek nalazili kako ne bi bila prinuđena da izloži i bistu Salvadora Aljendea. Sve u svemu, nakon obilaska čitave palate stiče se utisak da je sve iz osnova promenjeno sa jednom jedinom namerom - da se izbriše svaki trag ubijenog predsednika.
Drugog dana snimanja u Monedi, negde oko jedanaest pre podne, iznenada u vazduhu osetismo nevidljivo uzbuđenje i začusmo užurbani bat vojničkih čizama i zveket oružja. Oficir koji nas je pratio odmah promeni raspoloženje i veoma grubo nam naredi da pogasimo reflektore i zaustavimo kamere. Dva telohranitelja u civilu sasvim otvoreno stadoše ispred nas spremni da nas spreče ako pokušamo da nastavimo snimanje. Nismo znali šta se događa sve dok ne ugledasmo generala Augusta Pinočea kako, zelen u licu i naduven, ide ka svojoj kancelariji sa jednim ađutantom i dva civila. Bila je to samo trenutačna vizija koja nam nije ostavila vremena ni za šta ali on je, ne gledajući nas, prošao tako blizu, da smo sasvim jasno čuli ono što je usput rekao:
„Ženama ne treba verovati ni kada govore istinu“. Ugo se skamenio sa prstom na prekidaču kamere, kao da je ugledao sopstvenu sudbinu. ,,Da je neko od nas hteo da ga ubije“, rekao nam je kasnije, ,,to je mogao veoma lako da učini.“ Iako je pred nama bilo još tri sata rada, tog dana niko od nas nije bio raspoložen da nastavi snimanje.

LUDAK U RESTORANU


Čim smo završili snimanje u Monedi, italijanska ekipa je sa preostalim materijalom i bez ikakvih neprilika napustila zemlju. Tako smo nasnimali trideset dve hiljade dvesta metara filma. Konačna verzija, posle šestomesečne montaže u Madridu, svedena je na četiri sata za mali i dva za veliki ekran.
Iako je prvobitni program okončan, Frenki i ja smo ostali još četiri dana nadajući se da ćemo uspeti da stupimo u vezu sa Dženeral Elektrikom. Dva dana sam svakih šest sati odlazio u istu kafanu, onako kako su me uputili telefonom. Sedeo sam, čekao bez žurbe, čitajući iznova knjigu Izgubljeni koraci koja mi je služila kao amajlija za let avionom. Veza koju sam čekao, dvadesetogodišnja devojka anđeoskog lica, u uniformi snobovske škole ,,La Mezonet“, stigla je na pretposlednji sastanak i dala mi uputstva za sledeći korak: čuveni restoran ,,Kod Anrija“ u ulici Portales, gde je tog popodneva, od šest sati, trebalo da budem sa primerkom ,,El Merkurija“ i jednom zabavnom revijom.
Stigao sam sa malim zakašnjenjem jer je taksi naišao na ulične demonstracije novog pokreta za miroljubivo pružanje otpora diktaturi koji je nastao neposredno posle samospaljivanja Sebastijana Aseveda u Konsepsionu. Dok su policajci pokušavali da ih rasteraju vodenim topovima, preko dvesta demonstranata, mokrih do gole kože, ravnodušno je stajalo ispred zida i pevalo pesme o ljubavi. Još uvek uzdrman tom uzvišenom manifestacijom, sedoh na jednu barsku stolicu da pročitam uvodnik „El Merkurija“ kao što mi je gimnazijalka rekla, očekujući da mi neko priđe i da me upita: „Da li vas mnogo zanimaju uvodnici?“ Trebalo je da potvrdim. Onda bi me taj upitao zašto, a ja bih odgovorio: „Jer iznose podatke iz oblasti ekonomije koji me zbog posla kojim se bavim veoma zanimaju“. Tada bih odmah izašao iz restorana a ispred vrata bi me čekao automobil.
Tri puta sam pročitao uvodne strane kada neko priđe iza mene i ćušnu me laktom u bubrege. Rekoh sebi: „To je taj“. Pogledah ga. Bio je to muškarac tridesetih godina, trom i širokih leđa, koji je produžio do toaleta. Pomislih da mi je dao znak da pođem za njim, ali to nisam učinio jer je nedostajala lozinka. Nastavio sam da posmatram toalet sve dok se nije vratio istim putem i opet me ćušnuo kao i prvi put. Tada sam se okrenuo i ugledao mu lice. Imao je baburast nos, otečene usne i ožiljke na obrvama. „Zdravo“, reče mi. „Kako si?“
„Dobro, vrlo dobro“, rekoh mu.
Sede ne stolicu pored mene i prisno mi se obrati. „Sećaš li se ti mene?“
„Naravno, čoveče“, odgovorih mu da ne bih prekinuo razgovor, „kako se ne bih sećao.“
Proveli smo tako u tišini nekoliko minuta, a ja sam otvoreno pokušavao da mu skrenem pažnju na novine ne bi li se setio lozinke. Ali nije upalilo. I dalje je sedeo pored mene i gledao me.
„Dobro“, reče, „zašto me ne ponudiš kafom?“ „Hoću, sa zadovoljstvom.“
Poručih dve kafe, ali konobar samo jednu stavi na šank.
„Tražio sam dve“, rekoh. „I za gospodina.“
„Aha, da“, reče konobar, „kasnije ću mu doneti.“ „Ali, zašto ne donesete odmah?“
„Dobro“, reče, „odmah će dobiti.“
Ali nije doneo. Najčudnije je bilo to što je izgledalo da je čoveku sasvim svejedno, pa je ta neobična situacija pojačala moju nervozu. Stavio mi je ruku na rame i rekao:
„Čini mi se da se vi mene ne sećate, a?“
U tom trenutku odlučih da odem.
„Čujte“, rekoh, „iskreno rečeno, ne sećam se.“
Iz novčanika izvadi pohabani i požuteli novinski isečak i podmetnu mi ga pod nos.
„To sam ja“, reče.
Tada sam ga prepoznao. Bio je stari bokserski šampion, veoma poznat u gradu, više zbog svoje duševne neuravnoteženosti nego zbog nekadašnje slave. Rešen da odatle odem pre nego što dospem u središte pažnje, zatražih račun.
„A moja kafa?“ reče on.
„Popijte je na drugom mestu“, rekoh mu. „Mogu da vam dam novac.“
„Kako to da mi date novac!“ uzviknu. „Mislite li da sam zato što su me nokautirali toliko sjeban da više nemam ponosa? Nemojte me zezati!“
Toliko je urlao da su se svi u restoranu okrenuli prema nama. Tada sam zgrabio njegov strašni bokserski zglob i stisnuo ga onim snažnim rukama drvoseče koje sam, srećom, nasledio od svoje majke.
„Smirite se! Razumete li?“ rekoh mu gledajući ga u oči. „Neću da čujem više ni reč!“
Imao sam sreće jer se smirio isto onako brzo kao što je i planuo. Na brzinu sam platio, izašao u ledenu noć i prvim taksijem otišao u hotel. Na recepciji me je čekala hitna poruka od Frenkija: „Odneo sam tvoje kofere u 727“. To mi je bilo dovoljno. Tajnim imenom 727 Frenki i ja smo zvali kuću Milosrdne Isaure, a činjenica da je moj prtljag odneo tamo, pošto je u žurbi napustio hotel, predstavljala je konačni znak da je krug zatvoren. Smesta sam odjurio tamo, menjajući svaki čas taksi i pravac kretanja, i zatekao Milosrdnu Isauru u uobičajenom stanju večitog blaženstva, kako prati Hičkokov film na televiziji.

ILI ĆEŠ OTIĆI ILI POTONUTI


Poruka koju mi je Frenki kod nje ostavio bila je veoma jasna. Tog popodneva u hotel su došla dva agenta u civilu i raspitivala se za nas. Uzeli su naše podatke sa spiska gostiju. Frenki je to saznao od portira i pretvarao se da ne pridaje nikakvu važnost toj proveri koja je mogla biti uobičajena u uslovima vanrednog stanja. Otkazao je sobe ne ispoljavajući ni najmanju uznemirenost, zamolio portira da mu pozove taksi za odlazak na međunarodni aerodrom i oprostio se od njega uz stisak ruke i nezaboravnu napojnicu. Ali portir nije progutao udicu. „Mogu da vas uputim u hotel u kojem vas nikada neće pronaći“, rekao je. Frenkiju se, međutim, učinilo da je mudrije da se pravi nevešt.
Milosrdna Isaura pripremila je sobu za mene i otpremila služavku i vozača da zidovi ne bi imali uši ni ogledala oči. Dok me je čekala, pripremila je izvrsnu večeru, uz sveće, prvoklasna vina i sonate svog omiljenog kompozitora Bramsa. Za stolom me je zadržala do kasnih sati gacajući po blatu svojih zakasnelih nezadovoljstava. Nije se mirila sa istinom da je život protraćila podižući decu da postanu mumije, igrajući kanastu sa tupavim domaćicama, da bi završila pletući vunene čarape uz srceparajuće televizijske serije. U sedamdeset drugoj otkrila je da je rođena za borbu, kovanje zavera, za uživanje u opojnosti smelih podviga.
„Više volim da me napune olovom u nekom uličnom okršaju sa vojnicima“, reče, „nego da istrulelih bubrega umrem u krevetu.“
Frenki je došao sledećeg jutra, u iznajmljenom automobilu drugačijem od onoga koji smo vozili prethodnih dana. Nosio je odlučnu poruku koja mi je stigla sa tri različite strane: „Ili ćeš otići ili potonuti“. Poslednja mogućnost, da se sakrijem ne nastavljajući rad, bila je sasvim neprihvatljiva. I Frenki je tako mislio i već je obezbedio dva poslednja mesta u avionu koji je tog popodneva leteo za Montevideo.
Bio je to poslednji čin. Prethodne večeri raspustio sam prvu čileansku ekipu, uz napomenu da se isto učini i sa ostalima, a jednom kuriru pokreta otpora predao sam tri poslednje rolne snimljenog materijala da ih što pre iznesu iz zemlje. To su obavili tako dobro da su pet dana kasnije, kada smo stigli u Madrid, rolne već bile kod Eli. Jedna mlada, očaravajuća opatica, ista Santa Teresita de Hesus, donela ih je u kuću, ali nije htela da ostane na ručku jer je to popodne morala da obavi još tri tajna zadatka pre nego što se iste večeri vrati u Čile. Tek nedavno sam neverovatnom slučajnošću otkrio da je to bila ona ista opatica koja mi je poslužila kao veza u crkvi San Fransisko u Santjagu.
Nisam želeo da odem sve dok je postojala i najmanja mogućnost da intervjuišem Dženeral Elektrika. U restoranu je veza opet izgubljena, ali sam još jednom nazvao dok smo doručkovali u kući Milosrdne Isaure i isti ženski glas koji mi se uvek javljao zamolio me je da opet pozovem za dva sata kada ću dobiti konačni odgovor: da ili ne. Tada sam odlučio da, ukoliko i minut pre poletanja aviona uspostavim vezu, ostanem u Santjagu bez obzira na opasnost. U suprotnom, otići ću u Montevideo. Za mene je taj razgovor predstavljao pitanje časti i nije mi bilo lako pri pomisli da njime neću okončati svojih šest pustolovnih nedelja u Čileu.
Drugi poziv imao je isti ishod: trebalo je opet da se javim za dva sata. Imao sam, dakle, još dve prilike pre poletanja aviona. Milosrdna Isaura se trudila da nam utrapi pištolj drumskih razbojnika koji je njen muž uvek držao pod jastukom da bi zaplašio lopove, ali smo uspeli da je ubedimo da to ne bi bilo pametno. Oprostila se od nas sva u suzama, verujem ne toliko zbog naklonosti prema nama koliko zbog bola što ostaje bez radosti novih pustolovina. Tu je, grubo rečeno, ostalo moje drugo ja. Izvadio sam neophodne lične stvari, spakovao ih u malu ručnu torbu i ostavio Milosrdnoj Isauri kofer sa točkićima u kojem su bila engleska odela, lanene košulje sa tuđim monogramima, rukom slikane italijanske kravate, raskošna salonska oprema čoveka koga sam najviše u životu mrzeo. Jedino što sam od njega zadržao bilo je ono na meni, a i to sam tri dana kasnije namerno zaboravio u jednom hotelu u Rio de Žaneiru.
Sledeća dva sata utrošili smo kupujući čileanske poklone za moju decu i prijatelje u izgnanstvu. Iz kafane blizu Trga Armas pozvao sam po treći put i dobio isti odgovor: nazvati opet za dva sata. Tom prilikom, međutim, nije se javila žena, već muškarac koji je dao tačnu lozinku i upozorio me da ukoliko sledeći put ne uspostave vezu, to će ponovo biti moguće tek za dve nedelje. Tako smo otišli na aerodrom da odande pozovemo poslednji put.
Na mnogim mestima u gradu saobraćaj je bio prekinut zbog radova, signalizacija je bila poremećena, a skretanja brojna i zapetljana. Frenki i ja smo veoma dobro znali put do starog aerodroma Los Seriljos ali ne i do Pudauela, pa se ni sami ne znajući kako obresmo u nepoznatoj industrijskoj zoni. Ko zna koliko smo kružili tražeći bilo kakav izlaz a nismo ni shvati li da idemo u suprotnom smeru sve dok nam put nije preprečila motorizovana policijska patrola.
Izađoh iz kola i odlučih da im krenem u susret. Frenki ih, sa svoje strane, zasu raskošnim slapom svoje otmene slatkorečivosti, ne dajući im vremena da bilo šta posumnjaju. Na brzinu im ispriča neverovatnu bajku o ugovoru koji smo došli da potpišemo sa Ministarstvom za saobraćaj i veze radi postavljanja mreže za nadzor saobraćaja u zemlji putem satelita i predoči im dramatičnu opasnost da bi čitav projekat mogao propasti ukoliko za pola sata ne stignemo na avion za Montevideo. Na kraju se svi toliko zapetljasmo pokušavajući da odredimo kojim pravcem se može vratiti na autoput za aerodrom, da dva policajca uskočiše u svoj automobil i narediše nam da krenemo za njima.

DVA SLEPA PUTNIKA I POTERA ZA REDITELJEM


Tako stigosmo do aerodroma krčeći put sirenama i crvenim svetlima policijskog automobila koji je jurio preko sto kilometara na sat. Frenki je požurio prema šalteru „Herca“ da vrati iznajmljeni automobil. Ja sam otrčao do telefona i četvrti put toga dana okrenuo isti broj. Bio je zauzet. Pokušao sam još dva puta i treći put je linija bila slobodna, ali sam izgubio dragoceno vreme jer žena koja mi se javila nije prepoznala lozinku i ljutito je spustila slušalicu. Odmah sam opet pozvao i tada mi je odgovorio isti muški glas od ranije, tih i mek, ali sve je bilo beznadežno. I kao što me je već upozorio mogu da se javim tek posle dve nedelje. Kada sam besan i očajan spustio slušalicu, imali smo još pola sata do poletanja aviona.
Sa Frenkijem sam se dogovorio da prođem pasošku kontrolu dok on bude sređivao račune sa ,,Hercom“, tako da bi, u slučaju da mene prilikom odlaska uhapse, mogao pobeći i uzbuniti Vrhovni sud. Ipak, u poslednjem trenutku sam odlučio da ga sačekam ispred ulaza za pasošku kontrolu. Zadržao se neuobičajeno dugo, a kako je vreme odmicalo, postajao sam sve upadljiviji sa svojim koferčetom, dve putne torbe i kesama sa poklonima. Ženski glas, koji mi se učinio još nervoznijim od mene samoga, uputi preko zvučnika poslednji poziv putnicima za Montevideo. Obuzet panikom, dadoh nosaču Frenkijevu torbu i jednu krupnu novčanicu, i rekoh mu:
„Odnesite ovu torbu do ’Hercovog’ šaltera i recite gospodinu koji upravo plaća da sam ušao u avion i neka požuri.“
,,Biće bolje da odete vi lično“, reče mi.
Tada me uputi službenici avio-kompanije koja je nadzirala ulazak putnika.
„Molim vas“, rekoh joj, „pričekajte dva minuta dok potražim prijatelja koji plaća za kola.“
„Imate samo petnaest minuta“, reče ona.
Otrčah do šaltera ne vodeći računa o svom ponašanju. Jer, teskoba me je nagnala da zaboravim uzdržanost svoga drugog ja i da opet postanem impulsivni filmadžija kakav sam oduvek bio. Mnogi časovi učenja, milimetarskih predviđanja, pomnih vežbi otišli su do vraga za ciglo dva minuta. Frenkija zatekoh kako se, sav zajapuren, prepire sa službenikom „Herca“ oko promene novca.
„Do đavola!“ rekoh mu. „Plati mu koliko traži, a ja te čekam u avionu. Imamo još pet minuta.“
Krajnjim naporom uspeo sam da se smirim i suočim sa pasoškom kontrolom. Službenik prelista pasoš i pogleda me pravo u oči. Ja mu uzvratih na isti način. Zatim pogleda fotografiju, pa opet mene, i ja izdržah njegov pogled.
„U Montevideo?“ upita me.
„Na maminu hranu“, rekoh.
Pogledao je elektronski sat na zidu i rekao: „Avion za Montevideo je odleteo“. Ubeđivao sam ga da nije, što mu je potvrdila i službenica Lan-Čilea koja nas je čekala da zaključi let. Ostala su još dva minuta do polaska.
Kontrolor mi je utisnuo pečat u pasoš i vratio mi ga uz smešak.
„Srećan put.“
Još sam prolazio kontrolu kada iz zvučnika svom snagom odjeknu moje lažno ime. Pomislih da je to kraj i stigoh da ga zamislim kao nešto što se do tada događalo samo drugima, ali se sada događa meni, i nema mi spasa. Obuze me čudno osećanje olakšanja. Ipak, poziv je bio od Frenkija jer sam sa svojim papirima odneo i njegovu kartu. Opet sam morao da otrčim do izlaza, zatražim dozvolu od službenika koji mi je pregledao pasoš i da iznova prođem kontrolu, vukući Frenkija sa sobom.
Poslednji smo ušli u avion i to tako žurno da nisam bio ni svestan da, jedan za drugim, ponavljam iste korake koje sam načinio dvanaest godina ranije, kada sam morao da se ukrcam u avion za Meksiko. Zauzesmo jedina slobodna mesta, u poslednjem redu. Tada me preplavi osećanje prožeto oprečnostima ovog putovanja. Osetih veliku tugu, osetih bes, još jednom osetih nepodnošljivi bol izgnanstva, ali osetih i ogromno olakšanje što su svi koji su učestvovali u mojoj pustolovini zdravi i čitavi. Neočekivana objava preko zvučnika opet me vrati u stvarnost:
„Mole se svi putnici da pripreme karte za ponovni pregled“.
U avionu su se već nalazila dva službenika u civilu koja su mogla pripadati aerodromskoj, jednako kao i vladinoj službi. Mnogo puta sam leteo avionom i znam da nije neuobičajeno da u poslednjem trenutku zatraže bording karte zbog neke provere. Ali sada su prvi put tražili avionske karte. To je navodilo na svakakve pomisli. Uznemiren, potražih utočište u predivnim zelenim očima stjuardese koja je delila bombone.
„Ovo je sasvim neuobičajeno, gospođice“, rekoh joj.
„Eh, gospodine, šta da vam kažem“, reče ona. „To je izvan naše moći.“
Šaleći se, kao što je uvek činio kada bi se našao u nevolji, Frenki je upita da li će prenoćiti u Montevideu, a ona mu istim tonom odvrati da to pita njenog muža kopilota. Ja, opet, nisam više ni trenutka mogao da podnosim tu sramotu da živim skriven u drugome. Osetih poriv da ustanem i službenike dočekam povicima: „Idite svi do đavola, ja sam Migel Litin, filmski reditelj, sin Ernana i Kristine, i ni vi, niti bilo ko nemate pravo da me sprečite da živim u svojoj zemlji, pod svojim imenom i sa svojim vlastitim likom“. Ali, kada je kucnuo čas, ograničio sam se na to da što sam mogao dostojanstvenije pokažem kartu, šćućuren u zaštitničkom oklopu mog drugog ja. Kontrolor je jedva pogleda i vrati, ne pogledavši me.
Pet minuta kasnije, leteći nad ružičastim snegovima Anda u predvečerje, shvatio sam da šest nedelja koje ostavljam iza sebe nisu najodvažnije u mom životu kao što sam mislio da će biti kada sam dolazio, već nešto još značajnije: najčasnije. Pogledah na sat: bilo je pet i deset. U to vreme Pinoče je sa svojom dvorskom svitom već izašao iz kancelarije, laganim koracima prošao kroz dugački, opusteli hodnik i raskošnom, zastrvenim stepeništem sišao na prvi sprat, vukući za sobom 32.000 metara dug magareći rep koji smo mu prikačili. Sa neizmernom zahvalnošću pomislih na Elenu. Stjuardesa smaragdnih očiju poslužila nas je koktelom dobrodošlice i obavestila, iako je ništa nismo pitali:
„Mislili su da se u avionu nalazi slepi putnik“.
Frenki i ja joj nazdravismo.
„Ne jedan, nego dva slepa putnika“, rekoh. „Živeli!“

Gabrijel Garsija Markes se rodio 1928. u selu Arakataki u Kolumbiji. Studirao je u Barankilji i na univerzitetima u Bogoti i Kartagini. Još u Barankilji je počeo da se bavi novinarstvom i književnošću. Bio je član lokalne ali u kolumbijskim razmerama značajne književne grupe Pećina.
Kasnije prelazi u Bogotu. Tu radi u redakciji lista El espektador. U tom listu će, 1947, objaviti i svoje prve pripovetke.
Studirao je kinematografiju u Rimu 1954. godine. Potom je, naredne godine, postao dopisnik El espektadora iz Pariza. U Bogotu se vratio 1956. Boravi kao novinar u Venecueli a posle pobede kubanske revolucije postaje dopisnik Prensa Latine iz Bogote. Prijateljstvo sa Fidelom Kastrom potom će ga često dovoditi na Kubu. Angažovani novinar, a potom već svetski poznati i priznati pisac, Markes je objavio i niz publicističko-proznih knjiga o prilikama i stvarnosti Latinske Amerike.
Početak njegove stvaralačke biografije obeležavaju knjige Pukovniku nema ko da piše (1961) i Sahrana Velike Mame (1962). Slede Sudbonosni čas (Madrid, 1962, Meksiko, 1966), Sto godina samoće (Buenos Aires, 1967), Priča brodolomnika koji je bio deset dana... (1970), Neverovatna i tužna istorija nevine Erendire (1972), Jesen Patrijarha (1972), Hronika najavljene smrti (1981) i niz drugih.
Roman Sto Godina samoće Markesu je doneo svetski uspeh i slavu. Arhetipna, imaginativno dograđena civilizacija Makonda, predela skrajnutog i od Boga i zaklonjenog od tokova, obrta i lomova „velikog sveta“ postala je svojevrsni simbol. Nobelova nagrada usledila je 1982. Markesov prodor je učinio da se na svetskoj književnoj sceni ubrzo javi još čitav niz izvanrednih latinoameričkih pripovedača i romansijera. Pokazaće se - što je veoma značajno - da su, uz izvesne opšte crte, njihova poetika i postupci veoma različiti, odnosno da je ovaj „talas“ najširoj čitalačkoj javnosti predočio niz izrazitih personalnosti.