Riba je crvena

First topic message reminder :


Svetski poznati pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, Gabrijel Garsija Markes, redovno se predstavlja i kao novinar, ističući ne samo da je u tom svojstvu počeo da se bavi rečima, već da novinarstvo nikada nije ni napuštao. Mada je slavu stekao pre svega kao književnik, Markes se isto tako udobno oseća i u manje otmenoj koži novinara. To je i razlog što je gotovo tri decenije redovno, iz nedelje u nedelju, imao rubriku u kolumbijskom listu "El Espectador", javljajući se redovno, ma gde se u svetu zatekao.
Markesovi novinarski zapisi čak i nepotpuni čine debelu knjigu.Već i površan uvid otkriva kako je novinar Markes na nivou pisca Markesa, jer i jednog i drugog krase već poslovična maštovitost i duhovitost. Pridajući važnost sitnicama koje život znače, Markes otkriva da nema tog životnog stanja koje se smernošću, maštom i finom ironijom ne može preobraziti u okrepljujuću utehu.
Iz poveće zbirke u kojoj Markes piše o svemu pomalo, o politici i istoriji, o gradovima i omiljenim piscima, o odvikavanju od pušenja i strahu od letenja, prevedeni su i priređeni samo neki od zapisa, čineći nepravdu ostalima, isto tako zabavnim i poučnim.

UŽASNI BANGKOK


Bangkok je najružniji grad na svetu. Ogroman je, haotičan, paklen i mnogo ružniji od onoga kako ga opisujem. Osim turističkog i istorijskog spektakla kraljeve palate, jedino što u Bangkoku vredi videti su tri statue Bude i saloni za masažu.
Saloni za masažu, veoma omiljeni u Tajlandu, često su samo prikriveni vid prostitucije, zbog čega, kao i svuda u svetu, nisu baš prizor vedrine i veselosti. Postoji, ipak, i tradicija isceljujuće masaže, takoreći nacionalne institucije. Kako izgleda, Tajlanđani je smatraju dobrim lekom, koji upražnjavaju u svakom času i na svakom mestu: u trgovini, očekujući mušterije, u redu za bioskop, u učionicama neposredno pre ispita. U parkovima i bioskopskim dvoranama verenici joj pribegavaju sa verodostojnom nevinošću. Oglasi, kojima se nude pomenute usluge, svuda se sreću, zauzimajući cele stranice listova. Pre jela i pre pića, pre turističkih programa, prvo što se u hotelima nudi je masaža. Ono što najviše zbunjuje je činjenica da se često zaista radi o masaži. U tradicionalnim bolnicama, koje postoje u gotovo svim gradovima na Dalekom istoku, bolničarke i bolničari ulaze u krevet sa iscrpljenim bolesnicima, nastojeći da ih povrate u život sa masažom koja se zaista može opisati kao herojska. Lično sam se uverio u delotvornost takvih pokušaja kada je jedna bolničarka, džinovskog rasta, pokušavala da vrati u život umirućeg pacijenta, masirajući ga nogama, a ne šakama, kako se obično čini.
Postoji, ipak, uteha da se u Bangkoku, kao u Hongkongu, mogu u bescenje kupovati ne samo najbolje sašivena odela, već i odela najpoznatijih svetskih modnih kreatora. Za to je dovoljno da se pre ručka pozove krojač da uzme mere, obavi probu dva sata posle toga, i već u četiri po podne savršeno sašiveno odelo spremno je za preuzimanje. U jednoj maloj radnji izradili su mi za dva sata, po meri, tuce košulja od čiste svile, pri čemu je vlasnik dućana, ne bez ironije, ponudio da biram koju etiketu od velikih imena visoke evropske mode želim da na košuljama prišije.
Posetivši, pre Bangkoka, Hongkong, palo mi je u oči da su u tom gradu turistima na raspolaganju prekrasni „rols rojsevi”. U svetu imam mnogo prijatelja koji u vlasništvu imaju jahte i privatne avione, ali nijednog koji ima „rols rojs”. Nisam zbog toga mogao da odolim iskušenju da razgledam grad iz jednog od transatlantskih vozila sa čvrste zemlje, ako ni zbog čega dragog a ono zbog toga kako bi prijateljima mogao da pričam kako sam se vozio u „rols rojsu”.
Bilo je, kako sam i zamišljao, kao u svemirskom brodu, ali je, posle samo dva sata vožnje, vozilo snova, naprežući se da dospe do brda sa koga se videla panorama grada, počelo da sustaje, da bi konačno, posle patetičnih napora, pokorno predalo dušu bogu. Vozač se toliko posramio da nije znao šta da čini. Pokušao sam da ga utešim uveravajući ga da mi je zanimljivija priča o jednom „rols rojsu”, koji nije uspeo da se popne na brdašce, nego o „rols rojsu” koji se penje kao bolid formule jedan.
Dirnut samilošću i razumevanjem, vozač mi je otkrio još jednu važnu pojedinost: samo karoserija je bila ona od „rols rojsa”,’ dok su motor i sve ostalo preuzeti od automobila američke proizvodnje. Nedelju dana kasnije, u Bangkoku sam shvatio da se u tom gradu ne može dogoditi ništa uzbudljivo, čak ni hongkonška priča o „rols rojsu”.

MAJMUNLUK REČNIKA


Jedno od velikih zadovoljstava moga života je nalaženje imbecilnosti u rečnicima. Za mene je to i neka vrsta osvete - jer me je deda pukovnik uveravao da rečnici ne samo što sve znaju, već i nikada ne greše.
Navika moga dede da konsultuje rečnik mi je, ipak, zauvek ostala za mnoge godine, pre nego što sam otkrio da rečnici ne samo što ne znaju sve, već i čine greške, gotovo uvek veoma zabavne. S vremenom sam navikao da se više uzdajem u sopstveni instinkt jezika, onakvog kakav se čuje na ulicama, i na nepogrešive zakone zdravog razuma. Konsultujem, ipak, rečnik, ali ne pre nego što završim pisanje, da utvrdim da li se slažemo.
U rečnicima postoje neoprostive greške. Najskandaloznija mi se čini nezaboravne Marije Moliner u Diccionario de uso del espanol, kada reč dan definiše na sledeći način: „Vremenski prostor koji ispunjava Sunce da se u potpunosti obrne oko Zemlje.” Na prvom mestu, uvek sam smatrao uznemiravajućim da se govori o vremenskom prostoru. Tako nešto ne postoji: ili je prostor, ili je vreme, jer je reč o različitim stvarima. Ali, ono što me u tom slučaju interesuje, nije glupost, prema kojoj se Sunce obrće oko Zemlje, već greška koja svoje poreklo ima u rečniku Španske kraljevske akademije, koja dan definiše na sledeći način: „Vreme koje je potrebno Suncu da se, očigledno, obrne oko Zemlje”. Upozorenje o očiglednosti ne rešava enigmu, jer nije jasno da li kraljevski akademici žele da kažu da stvar tako izgleda, iako u stvarnosti nije tako, ili samo žele da stave do znanja kako nisu sigurni u svoj sud. Skromni Pjer Larus sa više odvažnosti daje tačniju definiciju: „Vreme koje je potrebno Zemlji da se obrne oko sebe”.
Ono što me je u rečniku Španske kraljevske akademije takođe uznemirilo bila je definicija boja. Žuto: „Boja slična onoj boji zlata, limuna, vrsti cveća i tome slično.” Prema tome, kako sam video stvari u Latinskoj Americi, zlato nije odgovaralo opisu iz rečnika, a limun je bio zelen, a ne žut. Bilo je potrebno da prođu mnoge godine da dođem u Evropu i uverim se da limuni na tom kontinentu nisu zeleni već žuti.
Koliko o južnom voću, u rečniku Španske kraljevske akademije zbunjivala me je definicija glagola nestati, koja je korišćena u opisu sudbine preminulog u bolnici u Bogoti. Prema već pomenutom rečniku, nesrećnik je iščezao sa lica zemlje, pošto je, posle tuče noževima, prenesen u bolnicu. Povodeći se za jezičkim instinktom, zaključio sam da bolesni ili povređeni u bolnicama ne nestaju već umiru. Umesto toga, lice koje je zadesila avionska nesreća, ako je to bio uzrok smrti, čak iako se ona dogodila nekoliko dana posle katastrofe u bolnici, može se opisati kao nastradalo. Dužan sam da kažem da iščeznuće sa ovoga sveta ne mora da se podudara sa smrću, mada jedno treba da bude posledica drugog. Ali, na sreću, ja nisam sastavljač rečnika koji se usuđuje da tako nešto saopšti.

MLADA STAROST LUISA BUNJUELA


Sjajna autobiografija Luisa Bunjuela počinje bleštavim poglavljem o jednom ljudskom svojstvu koje nas najviše uslovljava i uznemiruje: o pamćenju. Bunjuel priča kako je njegova majka u poslednjih deset godina života u potpunosti izgubila pamćenje, u toj meri, čak, da neprestano čita isto izdanje istoga lista, kao da joj je prvi put dospelo u ruke.
Ono što Bunjuel nije rekao, i što možda niko ne zna sa sigurnošću, sadržano je u pitanju da li je njegova majka svesna svoje nesreće. Više od te enigme, u knjizi me je potresla snaga sa kojom sam prvi put počeo da mislim o nečemu obično udaljenom od stvarnih briga: o izvesnosti starosti. Svojevremeno sam sa velikim interesovanjem čitao šta o tome ima da kaže Simon de Bovoar, ali ni na jednoj od njenih stranica nisam osetio biološku propast o kojoj sa toliko upečatljivosti govori Bunjuel. Prema njemu, u šezdesetoj godini nije mogao da se seti imena poznanika sa istom lakoćom kao nekada. Zatim je počeo da zaboravlja gde je ostavio upaljač, gde je zaturio ključeve, kako glasi melodija koju je na kiši slušao u Biaricu. U starosti od osamdeset i dve godine bio je zbog toga veoma zabrinut, jer se plašio da će doći u stanje u kome je njegova majka živela u poslednjih deset godina svog života. „Dovoljno je da počnemo da gubimo pamćenje da bismo shvatili kako ono čini samu suštinu našega života”, govorio je. Njegova knjiga, na sreću, pokazuje da drama Luisa Bunjuela nije u tome što je izgubio pamćenje, već strah da će ga izgubiti.
U stvarnosti, Bunjuelova autobiografija je upravo knjiga sećanja, koja sposobnošću da se na upečatljiv način rekonstruiše život, više govori o vitalnosti nego o senilnoj amneziji. Preciznost njegovih sećanja od epohe nadrealizma do svih drugih fundamentalnih obeležja ovoga veka, svedoče da se kod tog nepobedivog starca klica mladosti nikada neće zatreti. Istina je, kako sam kaže, da već odavno ne čuje dobro i da je tako lišen zadovoljstva da sluša muziku. Istina je, takođe, da čita sa teškoćom, služeći se uveličavajućim sočivom. Žali se čak da je izgubio seksualni apetit. Tačno je, isto tako, da se oseća bolesnim, nezadovoljnim zbog odsustva rada, napuštenim od prijatelja i opsednutim mislima o smrti. Čovek koji je, uz sve to, u stanju da analizira svoj život na tako temeljan način i da ostavi tako uzbudljivo svedočanstvo o svetu iza sebe, ne može se, ipak, smatrati starom razvalinom, kako on sam sebe opisuje.
Tešimo se, misleći kako je starost samo stanje duše. Kada vidimo kako prolazi bespomoćna stara osoba, pokazujemo sklonost da zaključimo kako se to događa samo drugima. Misli se, ponekad čak opravdano, kako naša volja neće moći da se odupre smrti, ali će biti u stanju da zaustavi starost. Pre neku godinu sreo sam na aerodromu u Kolumbiji školskoga druga koji je izgledao dva puta stariji od mene. Brzo ispitivanje je dopustilo da zaključim kako se prerana starost manje mogla pripisati biološkoj činjenici, a više njegovoj nemarnosti. Dao sam sebi za pravo da mu zamerim zbog lošeg stanja, ukorivši ga zbog toga što njegova nebriga čini starijim ne samo njega već i celu generaciju.
Moj otac je u osamdesetim godinama odlično izgledao. Mi, njegovi sinovi, znamo da je tajna njegove vitalnosti bila u tome što o starosti nije mislio. Doktor Grejv Bird, koga je citirala i Simon de Bovoar, proučio je životopis četiri stotine ljudi koji su prekoračili među od sto godina. „Većina je”, kaže on u svojoj studiji, „imala veoma određene planove za budućnost, interesovala se za javne poslove, ispoljavala mladalačko oduševljenje, imala dobar apetit i veoma razvijen osećaj za humor.” „Bili su optimisti i nisu se plašili smrti”, kaže se za ispitanike u istoj studiji. Što se tiče seksualnog života starijih, postoje dokazi da se u devedesetim godinama doživljava druga mladost. Jedini uslov za to je da su u prethodnom životu na tom polju bili aktivni. Imam jednog prijatelja od osamdeset i pet godina koga su optužili da je stari pokvarenjak jer mu se sviđaju mlade devojke. Odgovorio je da se mlade devojke sviđaju i mladićima, koje niko, zbog toga, ne naziva starim pokvarenjacima.

RIM LETI


Vratio sam se u Rim posle dugog odsustva i našao sam, kao i uvek, da je grad još lepši i prljaviji. Leto je neočekivano eksplodiralo, sa vrućinom koja liči na tečno staklo, a ženska moda koja je širom otvorila vrata za sve oblike i boje, učinila je od večnog grada najmlađi grad sveta.
Hulio Kortasar je u jednoj svojoj knjizi zabeležio da posle upoznavanja grada, nastavlja o njemu zauvek da misli ne o onakvom kakav je zaista u stvarnosti, već kako ga je zamišljao pre nego što ga je upoznao. To i za mene važi, ali ne kada je o Rimu reč, jer je to jedini grad koji sam zamišljao upravo onakvim kakvim sam ga upoznao. Možda je i jedini za koji mogu da kažem kako sam ga se sećao a da ga još nisam upoznao.
Prvi put sam u Rim došao daleke 1955. godine kao specijalni dopisnik El Espektadora iz Bogote da izveštavam o sahrani pape koji još nije bio mrtav. Ja sam, naprotiv, bio na putu da umrem istoga dana po dolasku u Rim - jedne halucinantne nedelje jula, kada su, kao i uvek, svi štrajkovali, a Italija izgledala na ivici propasti. „Ovde je isto kao u Kolumbiji”, rekao sam sebi, satrven od vrućine i prašine, dok sam tumarao stanicom, tražeći uzalud saosećajnu dušu koja će mi pomoći da prevezem prtljag. Neočekivano se pojavio štrajkolomac, jedan od onih kojih ima i u najboljim porodicama, pomogavši mi za pedeset lira ne samo da ponese prtljag već i da mi u obližnjoj Via Nacionale nađe hotel.
Bilo je to staro zdanje izgrađeno od različitog materijala, tako da se činilo kao da je na svakom spratu drugačiji hotel. Prozori su bili tako blizu ruševinama Koloseuma da su se ne samo videle hiljade mačaka na njegovim stepenicama, već se i osećao snažan miris fermentisane mokraće. Moj duševan pratilac, koji je dobijao procenat za dovođenje gostiju u hotel, preporučio mi je hotel na trećem spratu, jer je bio jedini u kome su u cenu bile uključene i tri paste. Osim toga, u njemu je na portirnici radila punačka i raskošna žena, koja je bila ubeđena da je mladić sa Kariba prešao okean samo da bi nju upoznao.
U pet posle podne u predsoblju hotela sedelo je sedamnaest Engleza, svi u kratkim pantalonama, iz kojih su izvirivala crvenkasta, koščata kolena. Na prvi pogled mi se čak učinilo da je reč o samo jednom Englezu, koji se na ogledalima više puta odslikava. Rekao sam zbog toga pratiocu da me odvede u neki drugi hotel gde u predsoblju ne sedi tako mnogo Engleza. Poslušao me je, ne interesujući se mnogo za razloge. Iste večeri, svih sedamnaest Engleza iz hotela na trećem spratu, otrovali su se hranom.
Za mene je tako počelo nezaboravno leto. Ujutru je grad bio gotovo prazan, jer su mnogi Rimljani odlazili na plažu. Grad je u to vreme imao malo automobila, ali je „vespi” već bilo dovoljno da obaraju prolaznike i na trotoarima. Suprotno od onoga što se čini u tropima gde se otvaraju prozori da svežina uđe spolja, Rimljani su roletnama hermetički zatvarali kuće. Činili su tako još od doba Imperije, i imali su prava što tako čine, jer su na taj način sprečavali da u kuću uđe vruć vazduh sa ulice. Posle lakoga ručka na bazi paste - te čudesne hrane koja samom promenom forme menja i ukus - prepuštali su se siesti koja je mnogo ličila na smrt. U to vreme nije bilo nikoga na ulici, a tišina se gotovo fizički osećala. Ali već posle šest po podne, svi prozori bi se otvarali da propuste svež vazduh, a vesela gomila bi navrla na ulice, praćena bukom „vespi” i vikom prodavaca rashlađenih kokosa, nemajući nikakav drugi cilj osim da uživa u životu. I danas je isto tako jer su Italijani još odavno otkrili da postoji samo jedan život.
Tenor Rafael Rivero Silva i ja živeli smo u dve susedne sobe u jednom pansionu u blizini zoološkog vrta, čija je jedina mana bila da su nas lavovi budili rikom usred noći. Posle ručka, dok je Rim spavao, odlazili smo iznajmljenom „vespom” u Vila Borgeze da tražimo prodavačice ljubavi obučene u haljine živopisnih boja. Jednog popodneva nisam otišao. Ostao sam da spavam posle ručka, sve dok me nije probudilo tiho kucanje na vratima. Još uvek nedovoljno razbuđen, video sam u mračnom hodniku delirični prizor. Preda mnom je stajala prelepa devojka, potpuno naga, namirisana kao da je upravo izašla iz kupatila.
„Dobar dan”, rekla mi je slatkim glasom. „Poslao me je gospodin tenor.” Suprotno od onoga što se događa ličnostima Somerseta Moma, papa se sredinom leta oporavio i počeo čak da se javno pojavljuje. Kada je posle tri godine konačno umro, bio sam na drugom kraju sveta: u Karakasu. Slika čiste i lepe golotinje u tri posle podne ostala mi je zauvek u sećanju, kao jedno od tolikih čuda koja su moguća jedino u dremežu rimskog leta.

VILIJAM GOLDING - KAKO GA VIDE SUSEDI


Uvek me je interesovao način na koji ljudska bića primaju vesti koje im menjaju život. U slučaju pisaca, prirodno, uvek sam postavljao pitanje, koje i meni postavljaju novinari: „Kako se oseća čovek koji je dobio Nobelovu nagradu?” Redovno sam, zavisno od sagovornika, davao različit odgovor - jer u stvarnosti ni sam nisam imao jasnu predstavu o tome. Kada me je usred noći probudio telefonski poziv iz Stokholma sa vešću o nagradi, pomislio sam odmah sa strahom kako ću za uručenje morati da spremim govor. Strah od toga bilo je jedino osećanje koje me je pratilo ne samo u besanim noćima u kojima sam pisao najtežih petnaest stranica u mom životu, već je potrajalo i do dana kada sam, dršćući od treme, čitao govor u svečanoj sali Švedske akademije nauka.
Setio sam se svega toga kada sam čuo da je Nobelovu nagradu za literaturu dobio Vilijam Golding, pitajući se nevino kako se osećao kada mu je saopštena vest. Dogodilo se tada nešto neverovatno. Novinar Gardijana iz Londona, koji se zadesio u mojoj kući upravo u tom trenutku, i sa kojim sam, prirodno, razgovarao i o novom dobitniku, rekao mi je, ne menjajući izraz lica: „Ako vas to zaista interesuje, telefoniraćemo mojoj rođaci koja je prvi sused Goldinga”.
Gospođa Beti Graham-Jul, kako se zvala poštovana gospođa, potvrdila je da pisac Gospodara muva veoma liči na sliku koju o njemu imaju čitaoci. Golding je čovek sa bradom i belom kosom, živi sa ženom i dvoje dece u seocetu od šest stotina duša nedaleko od Solsberija, i za čoveka od sedamdeset i dve godine, sudeći po mnogobrojnim aktivnostima, ne izgleda nimalo staro. Ista gospođa nam je rekla da mu je druga ljubav muzika. Ne samo da je rado sluša, već je i izvodi na bilo kom od sledećih instrumenata: violini, violi, klaviru i oboi. Njegova treća ljubav je plovidba, kako su već i pomislili čitaoci, i, kako je prirodno za pisca koji obožava jednog drugog pisca mora: Hermana Melvila. Goldingova četvrta ljubav je egiptologija. Nedavno, poverila nam je gospođa, otkrio je i petu: jahanje. Viđa se predveče kako galopira poljem sa takvom veštinom kao da ništa drugo nije radio celoga života.
Neko mi je rekao da je lako zamisliti čime se bavi pisac od sedamdeset i dve godine u unutrašnjosti Engleske: „Sigurno ima psa i nedeljom uređuje vrt.” Golding, koji ustaje u pet ujutru da bi pisao, i koji, osim toga, ima mnogobrojne druge sklonosti, ne bavi se baštom. To, umesto njega, čini njegova supruga gajeći najlepše orhideje u celom kraju.
Gospođa Beti Graham-Jul potrudila se i da nas uveri kako se Golding ne druži mnogo sa susedima, ne zbog nedruštvenosti već zbog toga što je pomalo stidljiv.
Ma kakav bio, sigurno je da dan, kada se u seocetu u kome živi Golding saznalo za Nobelovu nagradu, nije bio drugačiji od bilo kog drugog dana. Niko, dragim rečima, nije narušio virgilijanski mir kuće u kojoj živi njihov uvaženi sused. Ma koliko se osećali Englezi, šest stotina stanovnika sela svakako zna da Nobelova nagrada ne pada sa neba, ali takođe zna da nije ni stvar od tolike važnosti da bi zbog nje narušavali privatni mir dobroga suseda.

SIROTI, DOBRI PREVODIOCI


Neko je rekao da je prevođenje najbolji način čitanja. Mislim, ipak, da je to veoma težak i loše plaćen posao. Tradutore, traditore (prevodilac, izdajnik) - kaže poznata italijanska izreka, smatrajući izvesnim da onaj koji prevodi izneverava prvobitni tekst. Moris-Egar Koandro, jedan od najoštroumnijih i najuslužnijih prevodilaca Francuske, u jednom intervjuu je pružio razloge da se misli suprotno. „Prevodilac je majmun pisca”, rekao je, parafrazirajući Morijaka, želeći time da kaže kako prevodilac treba da čini iste gestove kao i pisac i preuzme njegove stavove, bez obzira da li mu se sviđaju ili ne. Njegovi prevodi američkih romansijera na francuski, koji su u to vreme bili mladi i nepoznati - Vilijama Foknera, Džon Dos Pasosa, Ernesta Hemingveja, Džona Stejnbeka - ne samo da su maestralne tvorevine već su uveli u Francusku istorijsku generaciju, čiji je uticaj na njihove evropske savremenike, uključujući Sartra i Kamija, više nego očigledan. Kaondro, prema tome, nije bio „izdajnik”, već genijalni saučesnik. Kao što su i svi veliki prevodioci svih vremena, čija podrška prevedenom delu prolazi nezapažena, ali se zato manjkavosti uveličavaju i razglašavaju.
Kada se čita jedan autor na jeziku koji nije maternji, oseća se gotovo prirodna želja da se prevede. To je potpuno shvatljivo - jer je jedno od velikih zadovoljstava literature, kao i muzike, uostalom, mogućnost da se deli sa drugima. Marsel Prust je umro a da nije uspeo da ostvari želju da prevede sa engleskog Džona Raskina. Postoje dva pisca - Andre Malro i Antoan de Sent-Egziperi, koje bi preveo iz čistoga zadovoljstva, iako među svojim zemljacima danas ne uživaju najveći ugled. Nisam se, nažalost, odmakao dalje od želje. Prevodim, umesto toga, kap po kap, Leopardija, ali to činim u tajnosti u vreme maloga broja slobodnih sati i sa punom svešću o tome da na taj način neću doprineti ni Leopardijevoj ni sopstvenoj slavi.
Malo je verovatno da će pisac biti zadovoljan prevodom svoga dela. U svakoj reči, u svakoj rečenici, u zanosu svakoga romana, gotovo uvek postoji skrivena namera koja je poznata jedino autoru. Zbog toga je poželjno da sam pisac učestvuje u prevodu svog dela, kad god je tako nešto moguće. Zapaženo iskustvo u tom smislu je izuzetan prevod Ulisa Džemsa Džojsa na francuski.
Drugi veliki istorijski prevodi su oni koje su učinili Gustav Žan-Obri i Filip Nel prevodeći na francuski romane Džozefa Konrada. Ovaj veliki pisac, koji se zvao Jozef Teodor Konrad Korzenovski, rođen je u Poljskoj. Otac mu je prevodio sa engleskog, između ostalog i Šekspira. Maternji jezik Konrada je, naravno, bio poljski, ali je - još kao dečak, naučio francuski i engleski, i pisao na oba ta jezika. Danas ga smatraju, sa razlogom ili ne, jednim od najvećih pisaca engleskog jezika. Govori se da je zagorčavao život svojim prevodiocima na francuski nastojeći da im nametne sopstvenu savršenost, ali se u prevode sam nikada nije upuštao. Čudno je, ali nema mnogo pisaca koji pišu na dva jezika. Jedan od njih je Horhe Semprun, kome je svejedno da li piše na španskom ili francuskom, ali uvek odvojeno. Još je čudniji slučaj irca Samjuela Beketa koji dva puta piše isto delo na dva jezika, ali insistira na tome da nije reč o prevodu sa jednog jezika na drugi, već o dva različita dela na dva različita jezika.
Za mene nema dosadnije stvari od čitanja prevoda mojih knjiga na tri jezika na kojima mogu to da činim. Mada sebe prepoznajem samo na španskom, priznajem da mi se neki delovi prevoda Gregori Rabasa sviđaju više nego na maternjem jeziku.