Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Strana 1 od 6 1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Ići dole

Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:04 am



Devojka iz Bruklina je novi roman Gijoma Musoa kojim je opet očarao ceo svet.
Dobro prepoznatljiv način pisanja, dobar zaplet, napetost koja ne jenjava tokom celog romana.
Ana ljubavi svog života predočava tajnu koju je krila. Na tabletu mu je pokazala sliku i rekla da je ona to učinila. Pitala se da li on može da je voli i posle tog saznanja. Međutim, odmah je nestala i on je i dalje traži....

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:04 am






Ingrid, Natanu




I ona mi pobeže...




ANTIB, SREDA 31. AVGUST 2016.

Tri nedelje uoči našeg venčanja, ovaj dugi vikend ukazao se kao jedinstvena prilika za dragoceni predah, trenutak pronađene bliskosti pod suncem Ažurne obale, poznih letnjih dana.
Veče je lepo počelo: šetnja zidinama starog grada, čaša merloa na terasi, uz špagete s morskim plodovima, u kojima uživamo pod kamenim tavanicama mikelanđelovskih razmera. Razgovarali smo malo o tvom, malo o mom zanimanju, o predstojećem slavlju, koje je planirano u najstrožoj tajnosti dva prijatelja za svedoke i moj sin Teo da nas isprati aplauzom.
Vozio sam sporo u povratku naš iznajmljeni kabriolet putem koji ide duž obale, kako bi mogla da uživaš u pogledu na razuđenu obalu rta. Sećam se živo tog trenutka: tvog bistrog smaragdnog pogleda, tvoje spuštene punđe, tvoje kratke suknje, tvoje raskopčane jakne od tanke kože, ispod koje se videla prugasta žuta majica s natpisom Power to the people. U krivinama, dok sam menjao brzine, gledao sam tvoje pocrnele noge, smeškali smo se jedno drugom, ti si zviždukala staru melodiju Arete Frenklin. Bilo je lepo.
Vazduh je bio mlak i umirujući. Jasno se sećam tog trena: iskre u tvojim očima, tvoje lice je blistalo, pramenovi tvoje kose leteli su na vetru, na kontrolnoj tabli svojim tankim prstima pratila si ritam melodije.
Vila koju smo iznajmili nalazila se na Posedu lovaca bisera, otmenoj parceli za izdavanje, s desetak kuća s pogledom na Mediteran. Dok smo išli šljunkovitom stazom kroz mirisnu borovu šumu, širom otvorenih očiju otkrivala si predivnu panoramu oko nas.
Jasno se sećam tog trenutka: poslednji put kada smo bili srećni.
* * *

Pesma cvrčaka. Uspavanka nemirnih morskih talasa. Lagani povetarac razblažuje svilenkastu vlažnost vazduha.
Na terasi, sa koje se pogled pružao ka bočnom delu litice, zapalila si sveće i uključila lampe koje je trebalo da teraju komarce, a ja sam pustio album Čarlija Hejdena. Kao u Ficdžeraldovom romanu, stajao sam iza šanka pod otvorenim nebom i pripremao nam koktel. Tvoj omiljeni: long ajland ajs ti, sa mnogo leda i kriškom limete.
Retko sam te viđao tako radosnu. Mogli smo provesti divno veče. Trebalo je da provedemo divno veče. Umesto toga, mene je počela opsedati jedna misao, stara ideja koja mi se već duže vreme vrzmala po glavi, a koju sam uspevao da kontrolišem sve do tada: „Znaš, Ana, između nas ne bi trebalo da postoje tajne.“
Zašto je strah da te ne poznajem u potpunosti izašao na videlo baš te večeri? Da li je u tome udela imalo i naše venčanje, koje se bližilo? Možda strah zbog tog novog koraka? Brzina kojom smo odlučili da se vežemo? Bez sumnje, sve to skupa, uz moju priču obeleženu izdajama koje sam doživljavao od meni naizgled dobro poznatih ljudi.
Pružio sam ti čašu i seo naspram tebe:
„Ozbiljan sam, Ana: ne želim da živim u laži.“
„Odlično: i ja isto. Ali ne živeti u lažima ne znači imati i pokoju tajnu.“
„Dakle, priznaješ: imaš tajne!“
„Rafaele, svi imamo tajne. Dobro je da je tako. Naše tajne nas određuju. One čine jedan deo našeg identiteta, naše lične priče, naše tajne.“
„Ja pred tobom nemam tajni.“
„E pa trebalo bi!“
Bila si razočarana i besna. Ja takođe. Sva radost i sve dobro raspoloženje s početka večeri su isparili.
Razgovor je u tom trenutku mogao da se prekine, ali zahvaljujući meni, vratio sam se na pređašnju temu, služeći se svim sredstvima da dođem do pitanja koje me je proganjalo:
„Zašto menjaš temu svaki put kada ti postavim neko pitanje o tvojoj prošlosti?“
„Zato što je prošlost po svojoj suštini prošla. Ne može se izmeniti.“
Uzbudio sam se:
„Prošlost se odražava na sadašnjost, to dobro znaš. Šta to pokušavaš da sakriješ, zaboga?“
„Ne krijem ništa što bi moglo da nam bude pretnja. Imaj poverenja u mene! Imaj poverenja u nas.“
„Prekini sa tim floskulama!“
Lupio sam šakom o sto, a ti si od straha poskočila. Tvoje lepo lice se preobrazilo i na njemu se videla lepeza emocija od očaja do straha.
Bio sam besan zato što sam imao potrebu da me umiriš. Poznavao sam te tek šest meseci i od našeg prvog susreta sve sam na tebi voleo. Ono što me je isprva privuklo tvoja tajanstvenost, tvoja uzdržanost, tvoja uviđavnost, tvoj samostalni karakter postalo je izvor teskobe koja mi se vratila u lice kao bumerang.
„Zašto želiš sve da pokvariš?“, pitala si me s velikim umorom u glasu.
„Znaš moj život. Već sam pravio greške. Danas ne mogu više dopustiti da se prevarim.“
Znao sam koliko sam ti zla nanosio, ali sam bio pod utiskom da sam bio sposoban da sve čujem, da sve podnesem zbog silne ljubavi koju sam prema tebi gajio. Kada bi imala nešto bolno da mi priznaš, želeo bih da te poštedim tog bola deleći s tobom tvoj teret.
Trebalo je da odustanem i ne nastavljam, ali razgovor se razvio. Nisam te poštedeo. Zato što sam dobro predosetio da ćeš mi ovoga puta nešto otkriti. Smišljeno sam dirao stare rane, dok nisi postala dovoljno iscrpljena da nisi više imala snage da se braniš.
„Tražim od tebe istinu, Ana.“
„Istinu! Istinu! Samo o istini govoriš, a jesi li se ikada zapitao da li si sposoban da podneseš istinu?“
Ova razmena vatre posadila je u meni zrno sumnje. Više te nisam prepoznavao. Tvoj ajlajner se razmazao i vatra, koju nikada pre toga nisam video, plamtela je u tvojim očima.
„Rafaele, zaista želiš da znaš imam U tajni? Odgovor je potvrdan! Želiš U da znaš zašto sam odbijala da o tome razgovaram s tobom? Zato što, onog trenutka kada budeš znao sve moje tajne, ne samo da me nećeš voleti nego ćeš početi i da me mrziš.“
„To nije tačno, spreman sam da čujem sve.“
Bar sam pod takvim utiskom bio tog trenutka. Mislio sam da bilo šta što bi mi otkrila ne bi moglo da me potrese.
Nešto se promenilo. Brana je popustila. Tada sam jasno video, a i ti si, pitala si se šta sam zaista osećao. I ti si želela da znaš. Da li si me još volela? Da li sam te voleo dovoljno? Da li bi granata koju si se spremala da baciš mogla da uništi našu vezu?
Zatim si preturala po tašni ne bi li našla svoj tablet. Unela si lozinku i otvorila program za pregled fotografija. Polako si prelazila preko niza fotografija ne bi li stigla do one koju si tražila. Potom si me prostrelila pogledom i promrmljala nekoliko reči pokazujući mi ekran tableta. Posmatrao sam tajnu koju sam upravo iznudio od tebe.
„To sam ja učinila“, ponovila si.
Posmatrao sam zaprepašćeno ekran mršteći se od čuda, sve dok me nagon za povraćanjem nije primorao da odvratim pogled. Jeza me je prožela. Ruke su mi drhtale, a krv mi je pulsirala u slepoočnicama. Bio sam spreman na sve. Mislio sam da sam sve mogao pretpostaviti. Nikada ne bih pomislio na to.
Ustao sam potpuno malaksao. Kako mi se vrtelo u glavi, zateturao sam se, ali sam smogao snage da izađem iz salona čvrstim korakom.
Putna torba ostala mi je na ulazu. I ne pogledavši te, zgrabio sam je i izašao iz kuće.
Obamrlost. Naježio sam se. Želudačna kiselina gorela mi je utrobu. Kapljice znoja slivale su mi se u oči, muteći mi vid.
Zalupio sam vrata kabrioleta i nestao u noći pod punom brzinom. Bes i gorčina tutnjali su mi venama. U glavi mi se sve izmešalo: silina onoga što sam video na slici, nerazumevanje, osećaj da mi se ceo svet srušio.
Nakon nekoliko kilometara primetio sam zgusnute i zbijene obrise tvrđave Kare, koja se uzdizala na vrhu litice, vrlo stabilna, opasana utvrdama, poslednja osmatračnica na izlasku iz luke.
Ne. Nisam mogao tako da odem. Već sam se pokajao zbog ishitrenog postupka. Bio sam u šoku, izgubio sam trezvenost, ali nisam smeo da odem a da ne čujem objašnjenje. Nagazio sam na kočnicu, okrenuo se nasred ulice i prešao razdelnu traku, umalo oborivši motocikl koji mi je dolazio iz suprotnog smera.
Trebalo je da te podržim i da ti pomognem da prevaziđeš taj životni košmar. Trebalo je da budem onaj ko sam obećao da ću biti, onaj koji razume i tvoj bol, i ko ga s tobom deli, i ko ti pomaže da ga prebrodiš. U punoj brzini prešao sam put u suprotnom pravcu: Bulevar Kap, plaža Ond, luka Olivet, Pomorski muzej Grajon, potom uskom stazom do privatnog poseda.
Parkiram auto ispod borova i užurbanim korakom idem ka kući čija su vrata bila odškrinuta.
„Ana!“, kriknuo sam u hodniku, gušeći se.
U dnevnom boravku nije bilo nikoga. Pod je bio prekriven komadićima stakla. Prevrnula se polica prepuna drangulija i u padu razbila stočić od duvanog stakla u paramparčad. Usred tog haosa nalazio se svežanj ključeva koje sam ti poklonio pre nekoliko nedelja.
„Ana!“
Velika staklena vrata oivičena zavesama bila su otvorena. Razgrnuo sam platno koje se vijorilo na vetru i izašao na terasu. Iznova sam vrisnuo tvoje ime uprazno. Pozvao sam te na mobilni, ali je moj poziv ostao bez odgovora.
Klekao sam spustivši glavu na dlanove. Gde si bila? Šta se zbilo tokom poslednjih dvadeset minuta tokom kojih me nije bilo? Koju li sam Pandorinu kutiju upravo otvorio preturajući po prošlosti?
Zažmurio sam i pred očima su mi prolazili neki delovi našeg zajedničkog života. Šest meseci sreće upravo su zauvek nestali, kako sam i pretpostavio. Snovi o zajedničkoj budućnosti, o porodici, o detetu, koji se nikada neće ostvariti.
Zamerao sam sebi.
Zašto se pretvaramo da volimo nekoga, a nismo u stanju ni da ga zaštitimo?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:05 am





Prvi dan
Nauči da nestaneš




1
Čovek od hartije


Čim ne držim knjigu u ruci ili ne sanjam da napišem neku, vikao bih od dosade. Život mi je, najzad, podnošljiv samo dok ga izbegavam.
Gistav Flober


1.
ČETVRTAK, 1. SEPTEMBAR 2016.

„Sva sreća pa se moja žena uspava svake večeri pored vas, a ja nisam ljubomoran!“
Provincijalac po načinu govora, taksista me odmeri indiskretnim pogledom u retrovizor. Uspori i upali migavce da bi signalizirao uključenje na krak auto-puta kojim se izlazi s aerodroma Orli.
„Moram priznati da ona ima baš slab želudac. I ja, pročitao sam dvetri vaše knjige“, nastavi on gladeći brke. „Dobro je kada je neizvesnost u pitanju, ali je previše teško za mene. Sva ta ubistva, sve to nasilje... Uz dužno poštovanje, gospodine Bartelemi, smatram da imate malo iščašenu sliku čovečanstva. Kada bismo u stvarnosti sretali toliko luđaka koliko ih ima u vašim romanima, loše bismo bili podeljeni.“
Pogleda prikovanog za ekran mobilnog telefona, pravio sam se da ga nisam čuo. Poslednja stvar koju sam želeo da radim ovog jutra bila je da razgovaram o književnosti ili ćaskam o stanju u kome se današnji svet nalazi.
Bilo je 8.10, otišao sam prvim avionom hitno za Pariz. Na Aninom telefonu uključivala se sekretarica. Ostavio sam joj na desetine poruka, ponavljao sam izvinjenja, iskazivao zabrinutost i molio je da me pozove.
Bio sam potpuno pogubljen. Nikada se ranije nismo ozbiljno posvađali.
Te noći nisam oka sklopio, koristeći sve svoje vreme da je tražim. Počeo sam od kućice nastojnika poseda, gde mi je stražar rekao da je nakon mog odlaska više vozila ulazilo na posed, uključujući i jednu limuzinu. Vozač je rekao da ga je pozvala gospođica Ana Beker, koja odseda u Vili Ond. Pozvao sam gospođicu, koja mi je potvrdila da je poručila vozilo.
„Kako ste sigurni da je u pitanju limuzina za iznajmljivanje?“, upitah.
„Imala je propisnu oznaku na vetrobranu.“
„I nemate nikakvu predstavu o tome kuda je mogla da je odveze?“
„Kako bih to znala?“
Vozač je Anu odvezao na aerodrom. Barem sam tako shvatio nekoliko sati kasnije, nakon što sam posetio veb-sajt Er Fransa. Unoseći broj naše rezervacije ja sam kupio karte za oboje otkrio sam da je putnica Ana Beker zamenila svoju povratnu kartu i otputovala poslednjim letom iz Nice za Pariz. Polazak je bio predviđen za 21.20, ali je avion odleteo tek u 23.45, zbog dvostruke prepreke: kašnjenja, svojstvenih svakom povratku s odmora, i informatičkog kvara, koji je prikovao za zemlju sve letove tokom nekoliko sati.
To saznanje me je umirilo. Ana je bila toliko ljuta na mene da je razbila klub-stočić i ubrzala povratak u Pariz, ali je makar bila živa i zdrava.
Taksi je izašao s auto-puta, ostavljajući za sobom tužne i grafitima išarane tunele, i uključio se na sporedni put. Već gust, saobraćaj se polako usporavao na putu ka Orkanskoj kapiji, da bi se u jednom momentu u potpunosti zaustavio. Automobili su se kretali branik uz branik, nepomični u tamnim i uljanim isparenjima koje su ispuštali kamioni i autobusi. Zatvorio sam prozor. Azotni oksidi, kancerogene čestice, zvuk sirena, vređanje. Jednom rečju: PARIZ...
Moja prva pomisao bila je da pitam vozača da me odveze na Monruž. Uprkos tome što smo Ana i ja poslednjih nekoliko nedelja počeli da živimo zajedno, ona je zadržala svoj dvosobni stanu u modernoj zgradi na Aveniji Aristida Brijana. Ostala je vezana za to mesto, na kome je ostavila veći deo svojih stvari. Iskreno sam se nadao da se, pošto je bila ljuta na mene, tamo vratila.
Automobil je načinio beskonačan krug na kružnom toku Vaš noar, pre nego što je nastavio njenim stopama.
„Stigli smo, gosn pišče“, reče mi vozač zaustavljajući se uz trotoar ispred neke zgrade nove gradnje, koja, uprkos tome, nije imala šarma.
Buckast i nabijen, ćelav, opreznog pogleda i tankih usana, imao je glas Raula Volfonija iz Gospodina gangstera.
„Da li biste mogli da me sačekate koji trenutak?“, upitah.
„Nema problema. Taksimetar neću isključivati.“
Zalupio sam vrata i iskoristio izlazak dečačića s torbom na leđima kako bih se ušunjao u hodnik zgrade. Kao po običaju, lift je bio pokvaren. Pre nego što sam zakucao na vrata Aninog stana, bez daha i s rukama na kolenima, prešao sam dvanaest spratova ne praveći pauzu. Niko nije otvarao. Prislonio sam uho da oslušnem, ali iz njenog stana nije dopirao nikakav zvuk.
Zvonio sam na sva susedna vrata sa sprata. Jedini komšija koji mi je otvorio nije bio ni od kakve pomoći. Niko ništa nije video, niko ništa nije čuo uobičajeno pravilo zajedničkog života u velikim zajednicama. Razočaran, sišao sam na ulicu i dao Raulu moju adresu na Monparnasu. „Kada je izašao vaš poslednji roman, gospodine Bartelemi?“
„Pre tri godine“ rekoh sa uzdahom.
„Spremate li novi?“
Odmahnuo sam glavom.
„Ne tokom narednih meseci.“
"Žena će mi se razočarati.“
Tražeći način da prekinem razgovor, zamolio sam ga da pojača radio da bih čuo vesti.
Na jednoj popularnoj stanici upravo je bilo vreme za kratak pregled vesti u 9.00. Tog četvrtka, 1. septembra, dvanaest miliona đaka spremalo se za polazak u školu, Fransoa Oland bio je zadovoljan zbog blagog ekonomskog porasta, nekoliko sati pred kraj transfera igrača, Pariz Sen Žermen dobio je novog centarfora, dok se u SAD Republikanska partija pripremala da predstavi svog kandidata za predstojeće predsedničke izbore.


„Ne razumem najbolje“, nastavi uporni taksista. „Jeste li vi to odlučili da vodite mirniji život ili patite od sindroma bele strane?“
„Komplikovanije je od toga“, odgovorih gledajući kroz prozor.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:05 am




2.

Istinu govoreći, ima već tri godine kako nisam ni reči napisao, jer mi život ne da mira.
Nisam patio ni od nedostatka inspiracije niti sam imao blokadu. Sebi već od šeste godine pričam priče, a pisanje mi je od puberteta postalo glavna odlika postojanja, dobar način da na pravo mesto usmerim svoju bujnu maštu. Fikcija je bila moj beg od stvarnosti. Najjeftinija avionska karta za beg od poroznosti svakodnevice. Godinama je okupirala sve moje slobodno vreme i sve moje misli. Prikovan za beležnicu ili za laptop, pisao sam sve vreme, svuda: sedeći na klupama na javnim mestima, na stolicama u kafeima, stojeći u metrou. A dok nisam pisao, mislio sam na svoje likove, na njihove probleme, na njihove ljubavi. Ništa drugo nije se računalo u stvarno. Osrednjost stvarnog sveta nije imala uticaja na mene. Uvek u raskoraku i povlačenju pred stvarnošću, napredovao sam i razvijao se u jednom fiktivnom svetu čiji sam jedini demijurg bio ja lično.
Od 2003. godine kada je izašao moj prvi roman objavljivao sam godišnje knjigu za knjigom. Uglavnom krimiće i trilere. U intervjuima sam imao običaj da kažem kako radim svakog dana osim za Božić i svoj rođendan taj odgovor sam ukrao od Stivena Kinga. Ali kao i on, lagao sam: radio sam i 25. decembra i nisam video nijedan valjani razlog da besposličarim na dan moga rođenja.
Retko da sam i imao šta zanimljivije da radim od sedenja ispred kompjutera i bavljenja svojim junacima.
Obožavao sam „svoje zanimanje“ i dobro sam se snalazio u tom svetu neizvesnosti, ubistava i nasilja. Kao i deca setite se džina iz Mačka u čizmama, pokvarenih roditelja iz Palčiće, Plavobradog ili vuka iz Crvenkape i odrasli vole da se igraju plašeći se. I oni imaju potrebu za pričama kako bi prognali svoje strahove.
Interesovanje čitalaca za krimiće omogućilo mi je da proživim neverovatnu deceniju, tokom koje sam uspeo da se priključim bratstvu uskog kruga autora koji uspevaju da žive od svoga pera. Svakog jutra, sedeći za radnim stolom, znao sam da imam tu sreću da ljudi svuda po svetu s nestrpljenjem očekuju izlazak mog novog romana.
Taj magičan krug uspeha i stvaranja prekinuo se pre tri godine pojavom jedne žene. Tokom jedne promotivne turneje u Londonu, predstavnik za medije predstavio mi je Natali Kertis, mladu englesku naučnicu, koja je podjednako bila obdarena i za biologiju i za biznis. Bila je jedan od vlasnika mlade medicinske firme, koja je proizvodila pametna kontakt sočiva, kojima se mogu otkrivati razne bolesti, počev od nivoa glukoze u očnoj tečnosti.
Natali je radila osamnaest sati dnevno. S neshvadjivom lakoćom, ona se u isto vreme borila s programiranjem softvera, nadgledanjem kliničkih eksperimenata, sastavljanjem poslovnih planova i prelaženjem nekoliko vremenskih zona na raznim krajevima sveta, gde je išla da polaže račune udaljenim finansijskim partnerima.
Napredovali smo u dva različita sveta. Ja sam bio čovek od hartije, ona je bila sračunata žena. Ja sam za život zarađivao pišući priče, a ona podešavajući mikroprocesore osetljive kao kosa novorođenčeta. Ja sam bio tip momka koji je u srednjoj školi učio grčki, koji je voleo Aragonovu poeziju i pisao ljubavna pisma nalivperom. Ona je bila tip konektovane ribe, koja se osećala kao na svome u hladnom svetu i na ničijoj zemlji aerodromskih čekaonica.
Čak i sa odstojanja, nisam uspevao da razumem šta nas je spojilo. Zašto smo u jednom trenutku života pomislili da naše dve neusklađene priče mogu da imaju zajedničku budućnost?
„Volimo ono što nismo“, napisap je Alber Koen. Možda se upravo zbog toga ponekad zaljubljujemo u osobe s kojima nemamo ništa zajedničko. Možda nas želja da se uskladimo s nekim navodi da poverujemo kako će doći do promene, preobražaja. Kao da će nas odnos s drugim bićem učiniti kompletnijim, bogatijim, otvorenijim. Na papiru, lepa misao, ali u stvarnom životu, to je slučaj koji se retko viđa.
Iluzija o ljubavi brzo bi se razvejala da Natali nije ostala trudna. Mogućnost stvaranja porodice produbila je iluziju. Bar što se mene tiče. Napustio sam Francusku i uselio se u stan koji je iznajmljivala u Londonu, u kvartu Belgrejvija, pomažući joj tokom čitave trudnoće koliko sam mogao.
„Koji vaš roman najviše volite?“ Tokom svake promocije, pitanje bi se ponavljalo. Već godinama za tu priliku imam spreman lakonski odgovor: „Teško mi je da odaberem. Znate, romani su kao deca, ne mogu ih odvajati.“
Ali knjige nisu deca. Bio sam prisutan u porođajnoj sali dok se naš sin rađao. Dok mi je babica davala u ruke Teovo sićušno telo, iste sekunde shvatio sam u kojoj meri je ta ponavljana floskula u brojnim intervjuima bila lažna.
Knjige nisu deca.
Knjige imaju prirodu blisku magiji: one su pasoš za dalje, za veliko bekstvo. One su putni troškovi neophodni za nevolje koje nas zadese na životnom putu. Kako tvrdi Pol Oster, one su „jedino mesto na svetu gde dva stranca mogu da dožive bliski susret“.
Ali one nisu deca. Ništa se ne može porediti s detetom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:05 am




3.

Na moje veliko iznenađenje, Natali se na posao vratila deset dana nakon porođaja. Ostajanje posle radnog vremena i brojna putovanja nisu joj nimalo dopustili da uživa u prvim nedeljama koje su podjednako čarobne i zastrašujuće nakon rođenja deteta. Činilo se da je to nimalo ne potresa. Jedne večeri shvatio sam i zašto, kada mi je, presvlačeći se u garderoberu u produžetku naše sobe, prigušenim tonom rekla:
„Prihvatili smo ponudu Gugla. Postaće većinski vlasnici kapitala naše firme.“
Pošto sam bio u šoku, trebalo mi je nekoliko sekundi da izgovorim: „Jesi li ozbiljna?“
Potpuno nezainteresovana, izula je štikle i, masirajući bolne članke, sasula mi u lice:
„Upravo. Od ponedeljka radim sa svojim timom u Kalifoniji.“ Zurio sam u nju kao luđak. Ona je upravo došla sa dvanaestočasovnog leta, ali sam samo ja osećao džet-leg.
„Natali, to nije odluka koju možeš sama da doneseš! Treba o tome da pričamo! Treba da...“
Preumorna, sela je na ivicu kreveta.
„Svesna sam da ne mogu od tebe tražiti da me pratiš.“
Bio sam van sebe od besa.
„Alija sam obavezan da te pratim! Podsećam te da imamo bebu staru svega tri neddje!“
„Nemoj da se dereš! Ja sam se prva zaprepastila, čuvši to, ali svakako u tome ne bih uspela.“
„Uspela u čemu?“
„Da Teu budem dobra majka.“
Pokušao sam da joj protivrečim, ali je više puta ponovila tu užasnu rečenicu koja je odavala sve što je imala na srcu: „Nisam ja za to. Žao mi je.“ Kada sam je upitao kako je konkretno zamišljala našu budućnost, pogledala me je nesigurnoga onda je izvukla keca iz rukava, koji je čuvala još od početka ovog razgovora:
„Ukoliko želiš sam da podižeš Tea u Parizu, ne vidim u tome nikakav problem. Da budem iskrena, mislim da je to najbolje rešenje za sve.“ Pristao sam, nem, preneražen pred velikim olakšanjem koje se videlo na njenom licu. Ona, majka moga sina. Potom se olovna tišina uselila u našu sobu i Natali je progutala tabletu za spavanje pre nego što se opružila u tami sobe.
Vratio sam se u Francusku prekosutra, u stan na Monparnasu. Mogao sam da uzmem dadilju, ali ništa od toga nisam uradio. Čvrsto sam odlučio da želim da gledam svog sina kako odrasta. Povrh svega, stalno me je opsedala pomisao da bih mogao da ga izgubim.
Tokom nekoliko meseci, svaki put kada bi mi telefon zazvonio, očekivao sam Natalinog advokata, koji će mi saopštiti kako se njegova klijentkinja predomislila i želi puno starateljstvo nad detetom. Ali taj košmarni poziv nikad nisam primio. Dvadeset meseci se navršilo, a ja nisam imao nikakvih novosti od Natali. Dvadeset meseci je prošlo kao jedan tren. Nekada uređen pisanjem, ritam mojih dana odnedavno je bio uređen flašicama, činijicama, menjanjem pelena, šetnjama u parku, tuširanjima na temperaturi od 37°C i besomučnim uključivanjem mašine. Moji dani bili su podrivani i nedostatkom sna, strahom i od najmanjeg iznenadnog napada groznice i strepnjom da nisam na visini zadatka.
Ipak, to iskustvo ne bih menjao ni za šta na ovom svetu. Kako o tome svedoči pet hiljada fotografija na mom mobilnom telefonu, prvi meseci života moga sina uveli su me u zadivljujuću pustolovinu, čiji sam bio i glavni glumac i reditelj.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:06 am






4.

Saobraćaj se raskrčio na Aveniji generala Leklera. Taksi je ubrzao imajući na nišanu zvonik Sen Pjera đe Monruža. Na Alezijskom trgu vozilo se uključilo u Mensku aveniju. Sunce se promaljalo kroz granje. Bele fasade od klesanog kamena, silesija sitnih prodavnica, pristupačni hoteli.
Planirajući da budem van Pariza četiri dana, vratio sam se kući svega nekoliko sati nakon odlaska. Da bih najavio užurbani povratak, otkucao sam SMS Marku Karadeku, jedinom čoveku u koga sam imao dovoljno poverenja da bih mu poverio sina na čuvanje. Od kada sam dobio sina, postao sam paranoičan, kao da su priče o ubistvima i kidnapovanjima, koje sam režirao u svojim krimićima, zarazile i moj porodični život. Od njegovog rođenja, samo dve osobe mogle su da se staraju o Teu: Amalija, čuvarka zgrade u kojoj živim, a koju sam poznavao skoro deset godina, i Mark Karadek, moj komšija i prijatelj, bivši policajac, koji mi je odmah odgovorio:
Ne sekiraj se. Spava kao jagnje. Spremno čekam da se probudi: uključio sam sterilizator za flašice, izvadio kašicu iz frižidera, namestio stolicu za hranjenje. Ispričaćeš mi šta se dogodilo. Vidimo se uskoro.
Pošto sam bio umiren, pokušao sam opet da pozovem Anu, ali mi je opet odgovorila sekretarica. Mobilni isključen? Prazna baterija?
Prekinuo sam vezu i protrljao oči, još sluđen od brzine kojom su se sve moje sigurne tačke u životu poremetile. Premotavao sam film od sinoć u glavi i nisam znao šta da mislim. Mehur sreće u kome smo živeli bio je samo privid koji je sakrivao ne tako blistavu stvarnost? Da li je trebalo da se zabrinem za Anu, ili da je se klonim? Od ovog poslednjeg pitanja sam se naježio. Bilo je teško da o njoj razmišljam u tom kontekstu, dok sam samo nekoliko sati ranije mislio da sam pronašao pravu osobu: onu koju sam čekao godinama i s kojom sam bio spreman da imam još dece.
Anu sam upoznao pre šest meseci, jedne februarske noći, u Pedijatrijskoj hitnoj službi Bolnice Pompidu, u koju sam upao u jedan izjutra. Teo je iznenada dobio groznicu koja nije prestajala. Samo se sklupčao i odbijao da jede. Poklekao sam pred iskušenjem da na nekom internet pretraživaču unesem simptome. Prema sadržaju posećenih veb-sajtova, bio sam ubeđen da moj sin pati od smrtonosnog meningitisa. Ulazeći u prepunu čekaonicu bolnice, bio sam nasmrt uplašen. Zbog čekanja sam se žalio na šalteru za prijem pacijenta, trebalo je da me neko ohrabri brzo, želeo sam da mog sina izleče istog trena. On će možda umreti, on će...
„Smirite se, gospodine.“
Kao nekakvim čudom, stvorila se mlada doktorka. Pratio sam je do ordinacije, gde je detaljno pregledala Tea.
„Vaš sin ima upalu žlezda“, zaključila je pipajući mu vrat. „Ima upalu krajnika.“
„Dakle, to je najobičnija upala grla?“
„Da. Zbog otežanog gutanja, odbija da jede.“
„Biće mu bolje od antibiotika?“
„Ne, to je virusna infekcija. Nastavite s paracetamolom i proći će za nekoliko dana.“
„Sigurni ste da nije meningitis?“, nastavio sam ubacujući pospanog Tea u nosiljku.
Osmehnula se.
„Trebalo bi da prestanete s pretraživanjem sajtova o medicini. Internet samo pothranjuje strahove.“
Ispratila nas je do velikog ulaza. U trenutku dok smo se pozdravljali, utešen što znam da je moj sin Teo dobro, pokazao sam joj na automat za pića i čuo sebe kako joj predlažem:
„A da vas častim kafom?“
Nakon kratkog oklevanja, rekla je koleginici da će napraviti pauzu i nas dvoje smo petnaestak minuta ćaskali u holu bolnice.
Zvala se Ana Beker. Imala je dvadeset pet godina, bila je druga godina pripravničkog staža na pedijatriji, a beli mantil nosila je kao da je barberi kabanica. Na njoj je sve bilo otmeno i ništa nije bilo napadno: njeno ponosno držanje glave, graciozne crte lica, topla i nežna boja glasa.
Trenuci mira i gužve smenjivali su se u bolničkom holu okupanom nestvarnom svedošću. Moj sin se uspavao u nosiljci. Gledao sam Anu kako trepće. Već duže vreme ne verujući da se iza lica anđela može kriti dobra duša, dopustio sam sebi da me zavedu njene duge uvijene trepavice, tamna put boje dragocenog drveta, prava kosa koja je padala na istovetan način s obe strane lica.
„Moram se vratiti na posao“, reče mi ona, pokazujući na zidni časovnik.
Uprkos satu koji je neumorno jurio, insistirala je da nas isprati do taksi stajališta, tridesetak metara od ulaza. Bilo je gluvo doba noći, a napolju je bila polama zima. Nekoliko pamučastih pahuljica lepršalo je na snežnom nebu. Osećajući njeno prisustvo, kao udar groma prožela me je čudna sigurnost da smo nas dvoje već zajedno. Čak i porodica. Kao da su se sve zvezde na nebu složile. Kao da ćemo se nas troje vratiti kući zajedno.
Ostavio sam sedeljku za bebu na zadnje sedište i vratio se do Ane. Svetlost uličnih svetiljki davala je plavi odsjaj dahu koji je izlazio iz njenih usta. Pokušao sam da smislim neku šalu, ne bih li je nasmejao, ali umesto toga, pitao sam je u koliko sati joj se završava dežurstvo.
„Uskoro, u osam.“
„Ukoliko želite, možemo da doručkujemo zajedno... Pekara na uglu moje ulice pravi odlične kroasane...“
Dao sam joj adresu i ona se nasmešila. Moj predlog je nekoliko trenutaka leteo u zimskom vazduhu bez odgovora. Potom je taksi krenuo i tokom povratka sam se pitao da li smo ona i ja doživeli isto.
Loše sam spavao, ali sutra ujutru Ana je zazvonila na vrata mog stana u trenu kada je moj sin završavao s jelom. Teo se već bolje osećao. Stavio sam mu kapicu i obukao skafander i, da bih održao datu reč, nas troje smo sišli da kupimo pecivo. Bilo je nedeljno jutro. Pariz je podlegao pod udarima snega. Na sivom nebu zubato zimsko sunce širilo je svoje zrake po još uvek snežnobelim trotoarima.
Pronašli smo jedno drugo i nakon prvog čarobnog jutra više nismo mogli da se rastanemo. Šest idiličnih meseci je proteklo, otvorivši blistavo poglavlje mog života, najsrećnijeg perioda mog postojanja.
Više nisam pisao, ali sam živeo. Podizanje deteta i zaljubljenost usidrili su me u stvarni život i naveli da shvatim koliko dugo me je fikcija uništavala. Zahvaljujući pisanju, ulazio sam u kožu mnogih ličnosti. Kao tajni agent, mogao sam da doživim stotine tuđih iskustava. Ali ti životi, koje sam živeo umesto drugih, naveli su me da zaboravim jedini i pravi život koji je zaista postojao: svoj.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:06 am




2
Profesor


Maska je toliko ljupka da se bojim lica.
Alfred de Mise


1.

„Tata! Tata!“
Čim sam se pojavio na vratima, moj sin Teo dočekao me je povicima u kojima se iznenađenje mešalo s radošću. Živahnog i nesigurnog držanja, Teo se sitnim koracima uputio ka meni. Uhvatio sam ga u letu i čvrsto zagrlio. Svaki put vladao je taj isti sklad, isti uzdah, isto olakšanje.
„Stižeš tačno na doručak“, reče mi Mark Karadek nameštajući cuclu na flašici koju je upravo zagrejao.
Bivši policajac živeo je u umetničkom ateljeu s pogledom na unutrašnje dvorište zgrade, u srcu Monparnasa. Pošto se nalazilo ispod velikog staklenog svoda, mesto je bilo svetlo i otvoreno: uglačani parket, drvene police olovnobele boje, rustičan stočić isklesan od čvornovatog stabla. U jednom uglu sobe stepenište vodi do mezanina, iznad koga su vidljive grede.
Teo zgrabi flašicu i pope se na svoju stoličicu. U istom trenu čitava njegova pažnja usmerila se na toplo i kremasto mleko, koje je halapljivo proždirao kao da ga godinama nismo hranili..
Iskoristio sam taj trenutak i pridružio se Marku u kuhinji s pogledom na dvorište.
Šezdesetak godina, metalik plavi pogled, kratka kosa na juriš, guste obrve, seda brada. Shodno njegovom raspoloženju, njegov lik mogao bi ujedno da predstavlja i veliku blagost i najstrašniju hladnoću.
„Da ti stavim kafu?“
„Najmanje duplu!“, uzdahnuo sam smestivši se na jednu od barskih stolica.
„Dobro, reci mi šta se dogodilo.“
Dok nam je pripremao piće, ispričao sam mu sve ili skoro sve. Anin nestanak nakon naše svađe, njen mogući povratak u Pariz, njeno odsustvo iz stana na Monružu, isključeni telefon ili možda prazna baterija. Namerno sam izostavio da mu pomenem fotografiju koju mi je Ana pokazala. Pre nego što bih bilo nekome to ispričao, morao bih i sam nešto više da saznam.
Koncentrisan i namršten, bivši policajac slušao me je netremice. Stekao sam utisak da je još uvek na dužnosti jer je nosio kruti džins, crnu majicu i otrcane kožne oksfordske cipele.
„Šta misliš?“, upitah ga zaključujući svoj monolog.
On napući usta i uzdahnu.
„Ništa posebno. Nisam često imao priliku da pričam s tvojom voljenom. Svaki put kada bih je sreo u dvorištu, bio sam pod utiskom da je htela da me izbegne.“
„To joj je u prirodi: rezervisana je i stidljiva.“
Mark stavi šoljicu kafe s gustom penom na sto ispred mene. Pošto je bio okrenut leđima izvoru svetlosti, ocrtavala su se njegova široka pleća i vrat kao u bika. Pre nego što je bio povređen u oružanoj pljački na Vandomskom trgu, Karadek je bio elitni policajac: heroj slavne epohe Odreda za suzbijanje razbojništava. U devedesetim i dvehiljaditim učestvovao je u medijski najispraćenijim akcijama: razotkrivanje bande iz južnog predgrađa, hapšenje naoružanih provalnika s blindiranim vozilima iz Drim tima, onesposobljavanje proždrljivaca iz Whos Who i potera za Pink panterima, čuvenom ekipom s Balkana, koja već deset godina obijala najveće juvelirnice po čitavom svetu. Priznao mi je da mu je teško palo prevremeno penzionisanje. Nakon toga je izgledao malo istrošeno, što mi je bilo potresno.
„Šta znaš o njenim roditeljima?“ upitao me je sedajući naspram mene i uzimajući olovku i blokče, koje je koristio za pravljenje spiska za kupovinu.
„Ne znam mnogo. Majka joj je Francuskinja, ali je poreklom sa Barbadosa. Umrla je od raka dojke kada je Ana imala dvanaest ili trinaest godina.“
„A otac?“
„Austrijanac, stigao je u Francusku krajem sedamdesetih. Umro je pre pet godina u nezgodi na brodogradilištu u Sen Nazeru.“
„Jedinica?“
Potvrdno sam klimnuo glavom.
„Poznaješ li neke njene bliske prijatelje?“
U glavi sam premotavao film koje sam osobe mogao da pozovem. Lista je bila oskudna, zapravo nepostojeća. Listajući telefonski imenik, otkrio sam broj telefona Margo Lakroe, njene koleginice, stažistkinje na ginekologiji u Bolnici Rober Debre. Pozvala nas je prethodnog meseca na proslavu povodom useljenja i nas dvoje smo prihvatili. Ana ju je pitala da joj bude kuma.
„Pozovi je“, posavetova me Karadek.
Okušao sam sreću i okrenuo njen broj. Kada se javila, bila je već na poslu, počinjala je sa smenom. Potvrdila mi je da se s Anom nije čula od prekjuče.
„Mislila sam da ste na odmoru, zaljubljeni na Ažurnoj obali! Je li sve u redu?“
Vešto sam izbegao njeno pitanje, zahvalio joj i prekinuo vezu. Oklevao sam, a potom upitao Marka:
„Beskorisno je prijaviti nestanak policiji, zar ne?“
Mark ispi poslednji gutljaj svog espresa.
„U ovom trenu, kao i ja, znaš da ne mogu uraditi ništa. Ana je punoletna i ništa ne ukazuje da je u opasnosti, prema tome...“
„Možeš li da mi pomogneš?“
Pogledao me je ispod oka.
„Šta tačno imaš na umu?“
„Možeš iskoristiti svoje kontakte u policiji da bi locirao njen mobilni telefon, pristupio njenoj pošti, nadgledao transakcije s njene bankovne kartice i kretanja na računu, analizirao njen...“
Rukom mi pokaza da se zaustavim.
„Zar ne misliš da je to malo preterano? Kad bi svi pajkani to radili svaki put kada bi se neko pokačio s ribom...“
Besno sam sišao sa stolice, ali me on zadrža za rukav.
„Stani malo! Ako želiš moju pomoć, moraš mi reći celu istinu.“
„Ne razumem.“
Odmahnuo je glavom i duboko uzdahnuo.
„Rafaele, nemoj da se igraš sa mnom. Proveo sam trideset godina na istragama. Umem da prepoznam kada me lažu.“
„Nisam te lagao.“
„Kriti istinu je isto što i lagati. Sigurno postoji neki ključni element koji si izostavio, inače ne bi bio tako zabrinut.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:06 am




2.

„Gotovo, tata! Gotovo!“, povika Teo noseći flašicu ka meni.
Sagnuo sam se prema njemu da uzmem flašicu.
„Sinak, da li želiš još nešto?“
„Kado! Kado!“ zatraži mališan svoj slatki greh, čokoladne štapiće mikado.
Ugasio sam njegovo ushićenje.
„A ne, ne, dečko moj, mikado je za užinu.“
Shvativši da neće dobiti svoju poslasticu, maska razočaranja, čak i gneva, pojavi se na anđeoskom licu mog sina. Čvrsto je zagrlio plišanog psa, koji ga nikada neće izdati čuveni Fifi i spremio se da brižne u plač kada mu je Mark Karadek pružio komad hleba bez korice, koji je prethodno zagrejao.
„Hajde, zloćko, uzmi ovo umesto slatkiša!“
„Leb! Leb!“, povika zadovoljni mališa.
Bilo je veoma neubedljivo: namćorasti pajkan, specijalista za oružane pljačke i otmice, a ume s decom.
Poznavao sam Marka Karadeka pet godina pre nego što se uselio u našu zgradu. Bio je atipičan policajac, pasionirani obožavalac književnosti, stare muzike i bioskopa. Odmah mi se dopao i nas dvojica smo se brzo ukapirali. U Odredu za suzbijanje razbojništava zvali su ga Profesor jer je bio izuzetno inteligentan. Često sam od njega tražio pomoć tokom pisanja poslednjeg trilera. Nikada škrt u pričama o svom starom poslu, dao mi je bezbroj saveta i prihvatio da pročita i ispravi moj rukopis.
Malo-pomalo, postadosmo prijatelji. Išli smo zajedno u Park prinčeva skoro svaki put kada Pariz Sen Žermen igra na domaćem terenu. I najmanje jednom nedeljno, uz oval sušija i dve flaše korone, proveli bismo veče ispred mog kućnog bioskopa, gledali korejske krimiće i tumačili iz nove perspektive filmografiju Žana Pjera Melvila, Vilijama Fridkina i Sema Pekinpa.
Kao i Amalija, čuvarka naše zgrade, Mark mi je bio od dragocene pomoći i veliki oslonac u Teovom vaspitanju. On ga je čuvao kada bih išao u kupovinu. On mi je davao najcelishodnije savete kada bih bio pogubljen. On me je, povrh svega, naučio najvažnijem: imati poverenja u svoje dete, osluškivati njegove potrebe pre utvrđivanja pravila i pobediti strah od neuspeha u roditeljstvu.
3.

„Ja sam to učinila.“ Eto šta mi je Ana rekla kada mi je pokazala fotografiju na ajpedu.
„Šta je bilo na fotografiji?“, upita Mark.
Sedeli smo za stolom u kuhinji. Skuvao nam je opet dve šolje kafe. Njegov koncentrisani pogled netremice je pratio moj. Pošto sam zatražio njegovu pomoć, nisam imao drugog izbora osim da mu kažem istinu. Istinu u njenom najsurovijem obličju. Utišao sam glas, zbog Tea, iako nije mogao da razume:
„Na fotografiji su bila tri ugljenisana tela.“
„Da li me ti zezaš?“
„Ne. Tri tela, opružena jedno pored drugog.“
U očima policajca zaigra plamen. Leševi. Smrt. Užasna režija. U nekoliko sekundi prešli smo s predbračnih svađica na njegov teren.
„To je prvi put da ti je Ana pričala o tome?“
„Naravno.“
„Nemaš predstavu o tome kako je ona upletena u to?“
Odmahnuo sam glavom. On je bio uporan:
„To ti je rekla bez objašnjenja?“
„Rekao sam ti, nisam joj ostavio vremena. Bio sam zabezeknut. Izbezumljen. Fotografija je bila toliko strašna da sam se okrenuo i napustio je bez reči. A kada sam se vratio, ona je već bila otišla.“
Gledao me je čudno, kao da je sumnjao da se sve baš tako dogodilo.
„Kolika su bila ta tela? Jesu li bili odrasli ili deca?“
„Teško je odrediti.“
„Na kakvom mestu su se nalazila: negde spolja? Na stolu za seciranje leševa? Na...“
„Dovraga, nemam pojma! Sve što ti mogu reći jeste to da su bila crna kao ugalj, proždrala ih je vatra. Potpuno su bila ugljenisana.“
Karadek me je napao iz sve snage:
„Rafaele, pokušaj da budeš precizniji. Zamisli scenu. Daj mi još detalja.“
Zatvorio sam oči da bih prizvao sećanja. Koliko mi je bilo muka od fotografije, nije mi mnogo trebalo da je opet zamislim. Slomljene lobanje. Rastrgnuti grudni koševi. Rasporeni trbusi iz kojih su ispadale iznutrice. Na Karadekovo insistiranje, potrudio sam se što sam bolje mogao da opišem leševe zgrčenih udova, ugljenisane i ispucale kože. Belinu slonovače njihovih kostiju, koja čepa meso.
„Na čemu su bili?“
„Intuitivno bih rekao da su bili na zemlji. Možda na nekoj tkanini...“
„Prema tvojim saznanjima, da li je tvoja Ana bila čista? Da li se drogirala? Da li je patila od nekog psihičkog poremećaja? Da li je boravila u institucijama za duševno obolele?“
„Podsećam te da govorimo o ženi s kojom treba da se venčam.“
„Odgovori mi na pitanje, nadam se da hoćeš?“
„Ne, ništa od toga. Završavala je pripravnički staž u bolnici. Bila je izuzetna.“
„Onda mi reci zašto si sumnjao u njemu prošlost.“
„Zaboga, pa znaš moju priču! Znaš kako se završila moja poslednja veza!“
„Ali šta te je ovde iskreno zabrinulo?“
Nabrajao sam.
„Izvesna nedorečenost kada bi govorila o svojoj prošlosti, kao da nije ni imala detinjstvo i pubertet. Velika tajanstvenost. U njenoj prirodi bila je želja da bude neprimetna. Nije volela da se fotografiše. I na kraju, reci mi iskreno, koliko dvadesetpetogodišnjakinja poznaješ a da nemaju profil na Fejsbuku i da nisu prisutne na društvenim mrežama?“
„To je intrigantno“, priznao je policajac, „ali je ipak nedovoljno jasno da bi se pokrenula istraga.“
„Tri leša i tebi je to nedovoljno jasno?!“
„Smiri se. O tim telima ništa ne znamo. Posle svega, ona je ipak lekar, i na njih je mogla da naleti tokom studija!“
„Razlog više da se istraži, zar ne?“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:07 am



4.

„Spremačica ti još nije dolazila?“
„Dolazi tek početkom popodneva.“
„Utoliko bolje!“, obradova se Mark.
Prešli smo dvorište sve do moga stana i ušli u kuhinju, ugaonu prostoriju koja je u isto vreme gledala i na Ulicu Kampanj premijer i na pločnike i šarene prozorske kapke u pasažu d’Anfer. Teo i Fifi zabavljali su se stavljajući i skidajući magnete sa životinjama na vrata frižidera kod naših nogu. '
Nakon što je detaljno pregledao sudoperu, Karadek otvori mašinu za pranje sudova.
„Šta zapravo tražiš?“
„Nešto što je samo Ana mogla da drži u rukama. Šolju iz koje je pila kafu juče ujutru, na primer.“
„Ona pije čaj, tamo pogledaj“, rekao sam mu pokazujući prstom na tirkiznu šolju na kojoj je bio Tintin, šoljicu koju je donela iz Muzeja Erže.
„Imaš li neku hemijsku?“
Kako smešno pitanje za jednog pisca, pomislih i dadoh mu flomaster.
Pomoću flomastera, Mark uze šolju za dršku i postavi je na ubrus koji je položio na sto. Potom je otvorio rajsferšlus malene futrole od mekane kože, odakle je izvukao staklenu cevčicu, koja je sadržala crni prah, četkicu, lepljivu traku i kartončić.
Forenzička oprema.
Uvežbanim pokretima umočio je vrh četkice u prah i ofarbao šolju, nadajući se da će čestice gvožđa i ugljenika otkriti otiske prstiju koje je Ana ostavila.
Scena koju sam već opisivao u mojim romanima. Samo što je ovo bila stvarnost. I osoba koju smo uhodili nije bila zločinac, već žena koju volim.
Policajac dunu i višak praha se razlete. Potom je namestio naočare kako bi istražio površinu.
„Vidiš li ovaj trag? To je palac tvoje voljene“, reče on sa zadovoljstvom u glasu.
Otkinuo je parče trake i s opreznošću se poslužio njime da prenese tragove na kartončić.
„Fotografiši ovo“, rekao je.
„I šta ćemo s tim?“
„Nisam u kontaktu sa mnogo ljudi iz službe. Većina njih je već u penziji, ali znam lika koji radi u kriminalističkoj, Žana Kristofa Vasera. Nesposobnjaković i loš policajac, ali ako uspemo da uzmemo valjani otisak i damo mu četiri stotine evra, prihvatiće da ga potraži u elektronskoj bazi otisaka prstiju.“
„Elektronskoj bazi otisaka prstiju? Iskreno, sumnjam da je Ana ikada učestvovala u nekom krivičnom delu ili prekršaju. Ih da je bila u zatvoru.“
„Možda ćemo se iznenaditi. Sve što si mi ispričao o njenoj bolećivoj želji da bude neprimetna navodi me na pomisao da ona ima nešto da sakrije.“
„Svi mi imamo nešto što krijemo, zar ne?“
„Prekini s tim replikama iz romana. Slikaj to i pošalji mi mejlom pre nego što budem pozvao Vasera.“
Snimio sam nekoliko fotografija, a potom, pomoću programa za obradu fotografija, izmenio ekspoziciju i kontrast kako bi otisak bio što čistiji. Dok sam to radio, gledao sam oduševljeno brazde i grebene koji su krivudali, vrteli se, preplitali i stvarali jedinstveni i tajanstveni lavirint bez Arijadninog klupka.
„A šta ćemo sada?“ upitah ga šaljući mu mejl.
„Idemo kod Ane na Monruž. I nastavljamo da je tražimo. Sve dok je ne pronađemo.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:07 am







3
Tamna noć duše


Nemoj nikada biti siguran u ženu koju voliš.
Leopold fon Zaher-Mazoh


1.

Sudeći po broju vinjeta na vetrobranu, rendž rover Marka Karadeka bio je u upotrebi od kraja osamdesetih.
Stari terenac prešao više od tri stotine hiljada kilometara po brojaču provlačio se kroz saobraćaj kao natovareni magarac, prolazeći pored drveća u parku Monsuri, prelazeći periferijski drum, klizeći duž grafita u Aveniji Pola Vajana Kutirjea, potom pored hotela Ibis, s fasadom oslikanom kao tabla za dame, zatim Barbesovom ulicom.
Tea sam na čuvanje ostavio Amaliji i osetio sam olakšanje jer je Mark predložio da krene sa mnom. U tom trenutku sam još uvek gajio nadu da će se sve lepo završiti. Možda će se Ana uskoro pojaviti. Možda njena tajna nije toliko strašna. Ona će mi sve objasniti, život će nastaviti svoj uobičajeni tok i naše venčanje će se odviti kao što je isplanirano, krajem septembra, u maloj Crkvi Sen Gilama le Dezera, kolevci moje porodice.
Čudan miris osećao se u vozilu: isparenja kože i suvih biljaka mešala su se sa izvetrelim mirisom cigareta. Mark je usporio. Četvorotočkaš je zaštucao kao da je izgubio dah. Vozilo je, ako ništa drugo, bilo otporno: plišana sedišta bila su odrana do konca, amortizeri su odavali utisak da su odavno izdahnuli, ali su visina karoserije i prozori s panoramskim pogledom omogućavali držanje izvan uobičajene borbe prsa u prsa u saobraćaju.
Avenija Aristida Brijana: stari Nacionalni put 20, širok kao auto-put, sa ukupno osam kolovoznih traka.
„To je ovde“, rekoh pokazujući na Aninu zgradu s druge strane puta. „Ali ne možeš sada da skreneš, treba da odeš do one raskrsnice i da...“
Nije mi dopustio ni da završim rečenicu, Mark zavrnu volan do kraja. Uz zvuke sirena i škripu guma, napravi jedan opasan zaokret, preseče dva vozila, koja stadoše kao ukopana i nekako izbegoše sigurni udes.
„Potpuno si nesavestan!“
Policajac odmahnu glavom i, kao da nije bio zadovoljan ovim prvim prekršajem, pope se na trotoar i tu zaustavi rover.
„Mark, ne možemo ovde da se parkiramo!“
„Mi smo policija“, preseče me on povlačeći ručnu.
Spustio je štitnik za sunce na kojem je pisalo „Nacionalna policija“.
„Ko će da ti poveruje da policija vozi ovu krntiju?“, upitah ga dok sam zatvarao vrata. „Ti čak i nisi policajac...“
On izvadi iz zadnjeg džepa kalauz.
„Jednom žaca, uvek žaca“, reče mi on otvarajući ulazna vrata.
Čudo od mog poslednjeg dolaska, popravili su lift. Pre nego se popnemo, insistirao sam da pogledamo podzemni parking. Anin mini bio je parkiran na svom mestu. Vratili smo se do lifta. Drugi sprat. Hodnik pust. Opet ista priča: nakon što sam zvonio, pokucao sam na vrata, bez više uspeha nego prošlog puta.
„Skloni se!“, naredi mi policajac hvatajući zalet.
„Čekaj, možda ipak nema potrebe da obijamo...“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:07 am



2.

Vrata su popustila pod drugim udarcem ramenom.
Karadek uđe u hodnik i letimično baci pogled na prostor u kome se nalazi dobro opremljen stan, manji od četrdeset kvadrata. Hrastov parket, unutrašnjost kremkaste boje, prošarana pastelnim nijansama, salon opremljen u skandinavskom stilu, otvorena kuhinja, plakar koji ide sve do sobe.
Prazan i tih stan.
Vratio sam se unazad da pogledam mehanizam za zaključavanje i dovratnik. Vrata su se lako otvorila jer nijedna od brava nije bila zaključana. Poslednja osoba koja je bila u ovom stanu zadovoljila se da samo zatvori vrata pre nego što izađe. To Ana nije imala običaj da radi.
Drugo iznenađenje Anina putna torba bila je na samom ulazu u stan, nasred hodnika, zatvoreni zembilj od teleće kože, načičkan šarenim parčićima kože. Kleknuo sam da istražim sve pregrade, ali nisam pronašao ništa značajno.
„Dakle, sigurno je da se Ana vratila iz Nice...“, poče Karadek.
„... pre nego što je opet isparila“, nastavih ja žalosno.
U naletu očaja, opet sam pokušao da je pozovem, ali sam ponovo dobio sekretaricu.
„Dobro, sad da pretražimo stan!“, odlučno reče Mark.
Po staroj dobroj navici policajca koji vrši pretres, Mark je počeo od vodokotlića u kupatilu.
„Mark, ne znam da li imamo pravo ovo da radimo.“
Pošto ništa nije otkrio u kupatilu, prešao je u sobu.
„Podsetiću te da si ti ovo započeo. Da nisi počeo da kopaš po prošlosti svoje devojke, sada bi bio na Ažurnoj Obali i ne znajući ko je ona zapravo.“
„To možda nije razlog da...“
„Rafaele!“, prekinu me on. „Ispitujući Anu, imao si nepogrešiv osećaj koji se ispostavio tačnim. Sada samo treba da dovršiš posao.“
Razgledao sam po sobi. Krevet od svetlog drveta, plakar prepun krpica, biblioteka natrpana medicinskim knjigama, rečnicima i gramatičkim priručnicima koji su mi bili poznati: Grevis, Ans, Berto di Šazo. Nekoliko američkih pisaca takođe, u integralnoj verziji: Dona Tart, Ričard Pauers, Toni Morison...
Nakon što sam pregledao podne daske, Mark poče da prevrće fioke.
„Pobrini se za kompjuter!“, reče mi kada je video da sam nepomičan. „Ja se ne razumem u informatiku.“
Postavio sam makbuk na šank koji je razdvajao kuhinju i dnevni boravak.
Od kada sam upoznao Anu, ovde sam verovatno bio pet-šest puta. Ovaj stan bio je njeno utočište i ambijent prostorije u kojoj sam stajao bio je poput nje: otmen, mudar, skoro asketski. Kako sam uspeo do te mere da je razbesnim da nestane?
Smestio sam se ispred ekrana i pritisnuo dugme da bih pokrenuo mašinu. Nije bilo lozinke. Znao sam da to ne služi ničemu. Ana nije imala poverenje u kompjutere. Da je stvarno želela nešto da sakrije, sumnjam da bi se to našlo u makbuku. Sigurnosti radi, počeo sam da preturam po mejlovima. Uglavnom su to bile poruke u vezi sa časovima i stažiranjem. U multimedijalnoj biblioteci: gomila Mocartovih dela, naučni dokumentarci i poslednje televizijske serije koje smo zajedno pratili. Istorijat pretrage: informativni sajtovi, sajtovi raznih institucija i mnoštvo stranica posvećenih istraživanjima o temi njenog rada (Rezistentnost: genetski i epigenetski faktori). Ništa značajno na preostalom delu hard-diska, koji je bio skoro pun beležaka, tabela, PDF dokumenata, pauerpoint prezentacija, sve u vezi s njenim studijama. Kompjuter nije bio zanimljiv zbog onoga što se u njemu nalazilo: nijedne fotografije porodice, nijednog snimka sa odmora, nijednog mejla koji bi ukazao na postojanje nekog kruga prijatelja.
„Treba da baciš pogled na ovu gomilu papira“, reče mi Karadek vraćajući se u prostoriju, noseći u rukama kutije pune registratora s dokumentacijom: potvrde o uplati, računi, priznanice o plaćenoj stanarini, izvodi iz banke...
Stavi kutije na sto, a potom mi dade plastičnu providnu fasciklu.
„I ovo sam iskopao. Nema ništa u kompjuteru?“
Odmahnuo sam glavom i pogledao unutar providne fascikle. Unutra je bila klasična zajednička fotografija, poput onih iz osnovne ili srednje škole. Na slici je bilo dvadesetak otmeno odevenih devojaka, koje su pozirale u školskom dvorištu. Profesorka koja je pratila grupu bila je žena od četrdesetak godina. Učenik koji je sedeo u sredini nosio je tablicu na kojoj je kredom bilo ispisano:
Gimnazija Sveta Cecilija
Maturanti
2008 - 2009.

U poslednjem redu prepoznao sam moju Anu. Sva rezervisana i uzdržana. Pogled je malo skrenula, a oči su joj blago pognute. Mudar osmeh, mornarska bluza s V-izrezom, ispod bela košulja zakopčana do guše. Uvek je želela da bude providna, da izbriše svoju senzualnost ne bi li umanjila lepotu kojom privlači.
Biti neprimetna. Ne izazivati požudu.
„Znaš li za tu školu Sveta Cecilija?“, upita me Mark vadeći paklicu cigareta.
Brzo sam potražio na telefonu. Smeštena u Granelskoj ulici, Sveta Cecilija bila je ugledna verska ustanova elitnih kvartova. Privatna katolička otmena srednja škola, u kojoj su se školovale samo devojke.
„Jesi li znao da je ona išla u ovu školu? Sve ovo se ne uklapa u profil sirotice iz Sen Nazera“, nastavi Mark paleći cigaretu.
Zaronismo u arhive koje su bile u registratorima. Odvajajući razna dokumenta, uspeli smo da rekonstruišemo njen životni put.
Na Monružu je živela već dve godine. Kupila je stan 2014, tokom treće i završne godine. Tada dobro plaćen stan od 190.000 evra, plaćen je gotovinom u iznosu od 50.000 evra i kreditom na tri godine. Klasičan način dolaženja do nekretnina.
Pre toga, 2012. i 2013, iznajmljivala je stan u zgradi u Ulici Sen Gijoma.
Pre toga, 2011, pronašli smo priznanice za plaćenu stanarinu za iznajmljivanje jedne sobice, na ime izvesnog Filipa Lelijevra.
Svaki trag se tu zaustavljao. Nemoguće je bilo saznati gde je Ana živela tokom prve godine studija i srednje škole. Kod oca? U studentskom domu? U nekom sobičku koji je plaćala na crno? U internatu srednje škole?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:08 am






3.

Karadek ugasi pikavac na tacnu i uzdahnu. Zamišljen, uključi aparat za kafu na šanku i ubaci u njega kapsulu. Dok se voda grejala, nastavio je da pregleda dokumenta koja su preostala. Zaustavio se na foto-kopiji starog izvoda o zdravstvenom osiguranju, savi papir i stavi ga u džep. Potom je proverio, ali bezuspešno, rernu, aspirator, parket i zidove.
Bez pitanja nam je pripremio penasti ristreto. Otpio je gutljaj kafe, praznog pogleda. Nešto ga je kopkalo, ali još nije znao šta. Zaćutao je za trenutak, sve dok nije našao.
„Pogledaj lampu.“
Okrenuo sam se ka neonki koja je bila posađena u uglu dnevnog boravka.
„Da?“
„Zašto je uključena na drugom kraju prostorije, kada tik pored nje na podu postoji utičnica sa tri ulaza?”
Nije glup...
Prišao sam lampi, kleknuo i povukao poklopac trostruke utičnice na podu, koji mi ostade u ruci. Kako je Karadek pretpostavio, nije bila povezana ni sa jednim kablom. Legao sam na pod, ruku zavukao u oslobođeni prostor i uspeo prvo da rotiram, a potom i da sklonim dasku.
Nešto je bilo skriveno ispod letve.
Torba.
4.

Bio je to ogroman smotuljak od žutog platna, ukrašen Konversovim kružnim logom. Prekriveno tankim slojem prašine, platno je promenilo boju. Nekada je bilo boje senfa, a sad je poprimilo boju koja je odavala samo starost.
Iskreno, torba je bila preteška. Ujedno i preplašen i uzbuđen, otvorio sam rajsferšlus, ne znajući šta se skriva unutra.
Dođavola!
Imao sam razloga da se bojim.
Bila je prepuna svežanja novčanica.
Poskočio sam unazad kao da je lova živa i kao da svakog trena može skočiti na mene.
Karadek uze sadržinu torbe i izruči je na sto uglavnom u apoenima od pedeset i sto evra. Novac se razleteo po šanku, stvarajući obrušenu piramidu sa nestabilnim temeljima.
„Koliko ima ovde?“
Prebrojao je nekoliko svežanja i zatvorio oči, računajući napamet:
„Odokativno, rekao bih da ovde ima oko 400.000 evra.“
Ana, šta si uradila?
„Odakle li je ova lova?“, upitao sam se i dalje izbezumljen.
„Sigurno ne od rada u bolnici.“
Sklopio sam oči za trenutak, masirajući potiljak. Tolika količina novca mogla je da bude stečena samo nekim razbojništvom, prodajom ogromnih količina droge, učenom nekih bogatih osoba... kako drugačije?
Opet mi se pred očima stvori slika tri ugljenisana leša. Sigurno je imala nekakve veze sa ovim novcem. Ali kakve?
„Ovo je tek početak iznenađenja, mladiću.“
U unutrašnjosti torbe, u zašniranom bočnom džepu, Karadek je pronašao dve lažne lične karte s Aninom slikom, na kojoj je imala sedamnaest-osamnaest godina. Prva je bila na ime Polin Pažes, a druga na ime Magali Lamber. Oba imena bila su mi nepoznata.
Mark mi ih uze iz ruku da ih bolje osmotri.
„Naravno, lažne su.“
Pošto sam bio potpuno dezorijentisan, pogled mi odluta kroz prozor. Napolju je život nastavio da teče. Ravnodušno sunce obasjavalo je fasadu susedne zgrade. Venac bršljana uvijao se oko jedne od terasa. Još je bilo leto.
„Ova je baš krš“, potvrdi on pokazujući prvu ličnu kartu. „Loša kopija proizvedena na Tajlandu ili u Vijetnamu. Za osamsto evra, ovakve možeš da nađeš u bilo kom ozloglašenom gradu. Pajdomanska varijanta.“
„A ova druga?“
Kao stručnjak za procenu vrednosti dijamanata pred dragim kamenom, namestio je naočare i osmotrio kartu svojim umešnim okom.
„Ova je vidno bolja, iako se vidi da nije skorijeg datuma. Libanska ili mađarska proizvodnja. Oko tri hiljade evra. Ne bi mogao da se provučeš na detaljnoj proveri, ali za svakodnevnu upotrebu je odlična.“
Sve mi se vrtelo. Svi moji oslonci su se srušili. Trebao mi je ceo minut da dođem k sebi.
„Barem su stvari sada jasnije“, preseče Karadek tišinu. „Sada više nemamo drugog izbora osim da nastavimo tragom prošlosti Ane Beker.“
Pognuo sam glavu. Opet slika ugljenisanih tela blesnu u mojim mislima. Praćena tananim Aninim glasićem: „Ja sam to uradila. Ja sam to uradila...“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:08 am



4
Nauči da nestaješ.


Da bi bila ubedljiva, laž mora da sadrži tračak istine. Kap istine uglavnom je dovoljna, ali je neophodna kao maslina u martiniju.
Saša Arango


1.

Mark Karadek osećao je leptiriće u stomaku. Kao da je imao petnaest godina i kao da je odlazio na prvi ljubavni sastanak. Isti strah, isto uzbuđenje.
Policajac uvek ostaje policajac. Fotografija tri ugljenisana leša, torba puna novca, lažne isprave, Anin dvostruki život: ponovo je osetio adrenalin lovca u svojim venama. Od kada ga je zalutali metak naterao da ostane po strani, više nije ustreptao tim posebnim žarom koji samo policajci sa iskustvom rada na terenu mogu da osete, geometri asfalta, njuškala što se ne mršte pred mukotrpnim radom koji podrazumeva svakakvo uhođenje. Lovci.
Izlazeći iz Anine zgrade, Rafael i on odlučili su da se razdvoje i da svako vodi zasebnu istragu. A Mark je tačno znao kojom putanjom želi prvo da krene.
Brdo Kaj, uličica Glasjer. Poznavao je kvart kao svoj dlan. Iskoristio je crveno svetlo na semaforu da pretraži kontakte u mobilnom telefonu i zaustavi se na onom koji je tražio. Matilda Fransan. I sam je bio iznenađen da još uvek ima njen broj nakon tolikih godina.
Okrenuo je broj i sa zadovoljstvom prepoznade glas koji je odgovorio nakon drugog zvona.
„Mark! Prošlo je toliko vremena...“
„Gde si, lepa? Nadam se da si dobro! Radiš li još u Zdravstvenom?“
„Da, ali sam napokon uspela da se izbavim iz PFZO-a1 u Evriju. Radim u 17. arondismanu, centar Batinjola. Idem u penziju idućeg marta.“
„Dakle, brojiš sitno. Reci mi, dok si još u kancelariji, da li bi mogla da mi proveriš...“
„Tačno sam znala da tvoj poziv nema čisto prijateljske namere.“
„... devojku pod imenom Ana Beker? Imam njen lični broj osiguranika, ako ’oćeš da upišeš?“
Upali se zeleno svetlo. Pokrećući auto, on izvuče foto-kopiju koju je stavio u džep i izdiktira broj Matildi.
„Ko je ovo?“
„Dvadeset pet godina, meleskinja, lepa cura koja završava medicinu. Nestala je i ja pomažem porodici da je pronađe.“
„Kao privatni detektiv?“
„Kao dobrovoljac. Znaš kako kažu: jednom policajac, uvek policajac.“
„Šta te tačno zanima?“
„Šta god da iskopaš.“
„OK, pogledaću šta mogu da učinim. Zvrcnuću te.“
Mark prekinu vezu zadovoljan. Sledeća etapa: Filip Lelijevr.
Tražeći na telefonu, video je njegovo ime u žutim stranama: Filip Lelijevr bio je zubar. Njegova ordinacija nalazila se na istom mestu gde i Anina iznajmljena soba s početka dvehiljaditih.
Na Bulevaru Por rojala primeti staklene strehe staničnih perona regionalne železničke stanice, a nešto podalje i fasadu kafea Klozeri de Lila, prekrivenu rastinjem. Dao je signal za skretanje ulazeći u Opservatorijsku aveniju i prošao pored fontane sa čoporom morskih konjića, koji su njištali po vodoskocima. Parkirao se ispod kestena, zalupio vratima i stao da ispuši cigaretu, a pogled mu odluta na drugu stranu parka, gde su ga stubovi i prečke na prozorima u crvenoj cigli Mišleovog centra podsećali na tople boje Afrike i Italije.
Posmatrajući rasejano decu kako jurcaju na terenima za igru, Karadeka obuzeše lična sećanja. Setio se perioda kada je živeo na Bulevaru Sen Mišela i kada je ovde dolazio da se igra s ćerkicom. Period blagostanja, čiju je vrednost tek kasnije shvatio. On za trenutak sklopi oči, ali umesto da se razbeže, slike su se umnožavale, druga mesta, druge radosti, a u pozadini se čuo smeh njegove ćerkice kada je imala pet-šest godina. Njena spuštanja niz tobogan, prvi krugovi na vrtešci ispred Svetog srca. Opet je video kako skakuće da dohvati mehuriće sapunice. Opet ju je držao u naručju kao onda na plaži Palombađa, očiju uprtih u nebo, na kome mu prstom pokazuje zmajeve.
Kada čovek dođe u određene godine, ostaju mu samo sećanja. Gde li je čuo ovu rečenicu? Pokušao je da se seti dok je gasio cigaretu na trotoar. Prešao je preko puta, zazvonio na ulazu zgrade i popeo se stepenicama trčećim korakom. Kao što to rade neki panduri, sačuvao je legitimaciju koju je pokazao lepoj brineti za prijemnim pultom.
„OSR2, gospođice, želeo bih da pričam s doktorom.“
„Obavestiću ga.“
Kako je bilo lepo ponovo proživeti iste senzacije i uvežbane radnje: pokret, neki izvestan način nametanja, autoritet koji je davala trobojka...
Čekao je stojeći, nalakćen na pult za prijem pacijenata. Mora da je ordinacija bila skoro renovirana, jer se još uvek osećao miris sveže farbe. Taj prostor je u isto vreme bio haj-tek i topao: pult i stolice od svetlog drveta, stakleni zidovi i paravan od bambusa. U pozadini se čula umirujuća muzika, koja je podsećala na zvuke talasa, praćena romantičnom flautom i harfom. Nepodnošljivo.
Suprotno od onoga što je očekivao, Lelijevr je bio mladi zubar koji još nije navršio ni četrdeset. Okrugla glava, kratka kosa, naočare s narandžastim okvirima koje su uobličavale njegove nasmejane oči. Majica kratkih rukava otkrivala je na podlaktici zadivljujuću tetovažu jednoroga u trku.
„Prepoznajete li ovu ženu, doktore?“, upita Karadek nakon što se predstavio.
Pružio je lekaru mobilni telefon s Aninom slikom koju mu je Rafael poslao. Lelijevr odgovori bez oklevanja:
„Naravno. Studentkinja kojoj sam iznajmio jednu od soba pre četiri ili pet godina. Ana... nešto.“
„Ana Beker.“
„Da, to je to. Ako se dobro sećam, ona je studirala medicinu na Pariz Dekartu.“
„Čega se još dobro sećate?“
Lelijevr poduže razmisli i prekopa sva svoja sećanja pre nego što je dao odgovor.
„Ne sećam se mnogo toga. Ta devojka bila je savršeni stanar. Diskretna, nikada nije kasnila s plaćanjem stanarine. Plaćala je u kešu, kao što sam sve prijavio poreskoj. Ako želite dokaze, reći ću mom računovođi da vas...“
„To neće biti potrebno. Je li imala dosta posetilaca?“
„Nikoga koliko se ja sećam. Odavala je utisak da radi celu noć i ceo dan. Kapetane, čemu ovo ispitivanje? Da joj se nije nešto dogodilo?“
Karadek se počeša po nosu i izbeže odgovor.
„Samo još jedno, doktore: znate li gde je Ana živela pre nego što se doselila kod vas?“
„Naravno, moj bivši zet joj je iznajmljivao sobu.“
Pajkana prože blagi strujni šok. Tačno informacija koju je došao da traži.
„Manuel Spontini, tako se zove“, dopuni doca svoj iskaz. „Nakon razvoda, morao je da proda stan koji je izdavao u Univerzitetskoj ulici, i sobu koja je bila za izdavanje.“
„Soba u kojoj je živela Ana?“
„Tako je. Moja sestra je znala da tražim stanare. Ona je Ani dala moje podatke.“
„Gde mogu da nađem tog Spontinija?“
„Drži pekaru na Aveniji Frenklina Ruzvelta, ali da vam kažem, on je mutan tip. Moja sestra se jedva otkačila od njega.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:09 am






2.

Umoran od traženja taksija na Orkanskoj kapiji, zadovoljio sam se autobusom 68.
„Stajalište u Ulici di Bak? Bićete tamo za manje od dvadeset minuta“, obećao mi je vozač.
Srušio sam se na sedište. Bio sam začuđen, umoran, blizu stanja potpune iznemoglosti. Opet sam razmišljao o svemu što sam otkrio za prethodnih nekoliko sati: fotografija tri leša, pola miliona evra sakrivenih u pregradi, lažne isprave. Sve to bilo je daleko od slike koju sam imao o toj ženi: vredna studentkinja medicine, uzorni pedijatar, brižna i blaga prema deci, radosna i smirena prijateljica. Pitao sam se koji događaj je mogao da izbaci njen život iz koloseka.
Pokušao sam da se priberem i iskoristio priliku da tokom puta do tamo na internetu istražim sajt moje naredne destinacije: Gimnazija Sveta Cecilija.
Rezervisana samo za devojke, ova institucija katoličke orijentacije bila je malo specifična. Mala nekonvencionalna građevina nije zavisila od Nacionalnog programa za obrazovanje, ali su njeni učenici, za razliku od učenika ostalih srednjih škola, postizali zavidne rezultate na ispitima, pogotovu u onim iz oblasti nauke.
Religijski karakter škole nije bio nedostatak: pored mise na koju su išle dva puta nedeljno i grupa za molitve, gimnazistkinje je trebalo da prisustvuju svake srede po podne časovima veronauke i da učestvuju u humanitarnim aktivnostima.
Vozač me nije slagao. Još nije bilo jedanaest sati kada sam stigao u Ulicu di Bak.
Sveti Toma Akvinski. Srce modernog Pariza. Deo grada koji pripada aristokratiji i izvanrednim hotelima. Ministarstvima i buržoaskim zgradama od klesanog kamena i krovovima prekrivenim opekom od škriljca i besprekornim fasadama.
U nekoliko koraka stigao sam do Granelske ulice. Zazvonio sam i pokazao isprave vrataru. Iza teških vrata s kružnim lukom krilo se popločano dvorište, zeleno i cvetno, u kome je bilo dosta zasađenih žbunova raznog bobičastog bilja i lovora. Pravougaonog oblika, poput manastirskih klaustara, dvorište je u svom središtu sakrivalo kamenu fontanu, koja je čitavom prostoru davala izgled toskanskog vrta. Prigušeno zvono najavilo je mali odmor. Dvorištem su se mirno kretale grupice srednjoškolki u mornarskoplavim plisiranim suknjama i jaknama sa izvezenim grbom škole. Zelenilo, šapat izvora i školske uniforme posetiocima su davali utisak da se nalaze daleko od Pariza. Kao da se nalazimo u pedesetim godinama, čas u Italiji, čas u Eks an Provansu ili u nekoj engleskoj školi.
Na nekoliko trenutaka pomislih na moje školsko dvorište. Salvador Aljende u Esonu. Početak devedesetih. Hiljadu kilometara daleko od ovog ušuškanog gnezda. Dve hiljade učenika zatvorenih u betonskom kazamatu. Nasilje, droga, svetlo na kraju tunela se ne vidi. Profani su samo gledali da odu odatle, a retke dobre učenike ostali đaci su zatvarali i lemali. Druga planeta. Druga stvarnost. Prljava stvarnost koju sam izbegao pišući priče.
Protrljao sam oči ne bih li rasterao ta sećanja i prišao baštovanu, koji je zalivao žalfije, da se malo podrobnije raspitam.
„Lice odgovorno za ovu ustanovu? Pa! To je gospođa Blondel, naša direktorka. To ti je ona žena tamo što stoji ispod luka.“
Klotilda Blondel... sećam se da sam pročitao njeno ime na sajtu. Zahvalio sam mu i krenuo ka direktorici. Bila je to žena koju sam video na fotografiji kod Ane. Pedesetak godina, vitka, obučena u kostim od laganog tvida i majicu od streča sijena-žute boje. Klotilda Blondel je lepo nosila svoje ime: plava, blistava, između Grete Garbo i Delfin Sejrig. U kontrasvetlu, njena figura blistala je zlatnim odsjajem sunca poznog leta. Kao nebesko priviđenje.
Stavila je ruku na rame jednoj učenici. Iskoristio sam njihovo pritajeno ćućorenje ne bih li je još malo posmatrao. Nežne crte lica, vanvremenska lepota, prirodna nežnost bez arogancije. Savršeno se uklapala u ambijent vrta: između Bogorodice i Svete Cecilije. Imala je nešto majčinsko u sebi: ohrabrujuću bliskost, ozbiljnost. Devojčica s kojom je razgovarala upijala je svaku njenu reč, koju je direktorka izgovarala u isto vreme blagim i dubokim glasom. Čim su završile razgovor, približio sam se da se predstavim:
„Dobar dan, gospođo, ja sam...“
Smaragdni sjaj zablista u njenim očima:
„Vrlo dobro znam ko ste, Rafaele Bartelemi.“
Izgubivši ravnotežu, namrštio sam se. Ona nastavi:
„Prvo, znam ko ste jer čitam vaše romane, ali i povrh svega, zato što već šest meseci Ana samo o vama priča.“
Trudio sam se da sakrijem iznenađenje. Izgleda da je Klotildu Blondel zabavljala moja zbunjenost. Izbliza me je još više zainteresovala. Izvajano lice, parfem mirisa jorgovana, zlatasti pramenovi kose dodirivali su njene visoke jagodice.
„Gospođo Blondel, jeste li skoro videli Anu?“
„Večerale smo zajedno prošle nedelje. Kao i svakog utorka uveče.“
Stresao sam se. Od kada poznajem Anu, govorila mi je da svakog utorka uveče ide u teretanu. A osim toga, nisam...
Klotilda je pak primetila moju nelagodnost.
„Rafaele, čim ste ovde danas, to znači da vi znate ko sam ja.“
„Zapravo, ne baš. Ovde sam jer sam zabrinut zbog Ane.“
Pružio sam joj plastificiranu fasciklu.
„Ova fotografija dovela me je do vas.“
„Gde ste ovo našli?“
„U Aninom stanu. Sigurno je da za nju ova fotografija ima neku vrednost, jer je jedina koju je držala u stanu.“
Odjednom napravi iznenađen izraz lica:
„Preturali ste po njenom stanu bez dozvole?“
„Da vam objasnim.“
U nekoliko rečenica objasnio sam joj da je Ana nestala, ne rekavši joj ništa o pravim uzrocima naše svađe.
Ona me je slušala bez uzbuđenja.
„Ukoliko sam lepo shvatila, vi ste se posvađali s verenicom. A da bi vas naučila pameti, ona se bez vas vratila u Pariz. Nadam se da ćete se prizvati pameti.“
Bio sam rešen da ne dopustim da me ovako olako izradi:
„Mislim da potcenjujete ozbiljnost situacije. Razlog mog prisustva prevazilazi okvire svađe.“
„Savetujem vam da ubuduće izbegavate da preturate po njenim stvarima. Poznajem Anu i budite uvereni da ona to ne voli.“
Glas joj se promenio, postao napetiji, promukliji, manje tečan.
„Čvrsto sam ubeđen da sam imao pravo da na takav način postupim.“
Kap crnog mastila razli se u njenim zenicama, ugasivši sjaj u njenim očima.
„Uzmite vašu fotografiju i odlazite!“
Ona se okrenu, ali ja sam nastavio:
„Želeo bih da s vama popričam o još jednoj fotografiji.“
Kako se ona udaljavala, povisio sam ton da bih najzad izrekao svoje poslednje pitanje:
„Gospođo Blondel, da li vam je Ana već pokazala fotografiju na kojoj su tri ugljenisana leša?“
Nekoliko učenica se okrenulo. Direktorka se okrenu.
„Mislim da bi bilo bolje da pođete sa mnom u kancelariju.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:09 am




3.

Osmi arondisman.
Karadek uključi migavac, spusti štitnik za sunce i parkira se na delu predviđenom za dostavu na Trgu Sen Filipa di Rula.
Prodavnica se nalazila u kući Spontinijevih, u zastakljenom prostoru koji se prostirao čitavom dužinom ukrštanja dveju ulica: La Boesijeve i Avenije Frenklina Ruzvelta. Zastori boje čokolade, zavesice zlataste boje: pekara-poslastičarnica teži da odaje utisak da je prvoklasna, nudeći lepezu retkih vrsta hlebova i peciva. Mark uđe na vrata i osmotri prodavačice, koje su se, budući da je ovo poslovan kvart, pripremale za podnevnu navalu kupaca, redaju# po policama sendviče, kolače s povrćem, vakuumirane salate. Prizor mu probudi glad. Neočekivani Rafaelov povratak prekinuo mu je doručak i ništa nije okusio od prethodne večeri. Naručio je sendvič s parmskom šunkom i zatražio da razgovara s Manuelom Spontinijem. Prodavačica mu bradom pokaza na bife preko puta.
Karadek pređe ulicu. Sedeći na terasi u košulji kratkih rukava, Manuel Spontini je čitao Ekip uz kriglu piva. S tompusom među zubima i rejbankama na nosu, ponosito je nosio zulufe i neuredno očešljanu kosu, zbog koje je podsećao pomalo na Žana Jana iz Šabrolovih i Pijalinih filmova.
„Manuel Spontini? Možemo li da porazgovaramo tri minuta?“
Karadek se pojavi iznenada, sedajući ispred njega i naslanjajući se laktovima na sto, kao da ga izaziva da obaraju ruke.
„Ali... ko ste vi, zaboga?“, zapišta pekar uzmičući.
„Kapetan Karadek, OSR. Vodim istragu o Ani Beker.“
„Nema ti ja pojma ništa.“
Mark mu hladnokrvno pokaza Aninu fotografiju na svom telefonu.
„Nikad vido.“
„Savetujem te da pažljivije pogledaš.“
Spontini uzdahnu i udubi se u ekran.
„Lepa crna lutkica! Dobro bi’ ja nju dovatio.“
Munjevitom brzinom Karadek ščepa Spontinija za kosu pa mu olupa glavu o sto, oborivši kriglu piva koja se razbi.
Pekarev vrisak prenu konobara koji povika:
„Zovem policiju!“
„Mali, ja sam policija!“, odgovori Mark, pokazujući mu slobodnom rukom značku. „Bolje mi donesi jedan perje.“
Konobar se izgubi. Karadek popusti stisak.
„Umalo da mi smrskaš nos, jebote!“, zacvile Spontini.
„Umukni! Pričaj mi o Ani, znam da si joj izdavao sobu. Da čujem!“ Spontini napuni šaku papirnim salvetama da zaustavi krvarenje iz leve nozdrve.
„Nije se tako zvala.“
„Objasni!“
„Zvala se Pažes. Polin Pažes.“
Kao da baca adut u belotu, Karadek baci na sto Aninu lažnu ličnu kartu.
Spontini uze dokument i zadubi se.
„Da, tu kartu mi je pokazala kada sam je prvi put video.“
„Kada je to bilo?“
„Nemam pojma.“
„Potrudi se!“
Dok je konobar Marku donosio perje, Spontini se udubi u svoja sećanja. Nakon što je obrisao krv, poče da se priseća naglas:
„Kad je beše Sarko pobedio na predsedničkim izborima?“
„Maja 2007.“
„Da. Narednog leta je u Parizu bila oluja zbog koje je naša zgrada bila poplavljena. Trebao sam da popravim krov i renoviram sobice. Završio sam krajem jeseni. Stavio sam oglas u moje tri radnje. I tvoja lepa garava barbika došla je prva.“
„Dakle, koji je to mesec bio?“
„Rekd bi’ oktobar. Kraj oktobra 2007. Najkasnije početak novembra.“ „Jesi li prijavio poreskom kiriju?“
„Da li se ti to sad i sprdaš sa mnom? Za šta nam sve ne uzimaju lovu i sad ’oćeš još da prijavim jedan sobičak od 12 kvadrata? Bilo je na crno, šesto evra u kešu mesečno, uzmi ili ostavi. I devojka je uvek redovno plaćala.“ „Bila je maloletna 2007. Tada je trebalo da ima šesnaest godina.“
„To joj nije pisalo u ispravama.“
„Isprave su joj bile lažne i ti si to znao.“
Manuel Spontini slegnu ramenima.
„Bilo da je imala petnaest ili devetnaest, ne vidim šta to menja stvar. Nisam je zaskako. Samo sam joj izdavo sobu.“
Uzbuđen, zaškripa stolicom po betonu jer je hteo da ustane, ali ga je Karadek zadržao rukom.
„Kakva je bila kada si je prvi put video?“
„Jebote, ne’am pojma! To je bilo pre deset godina!“
„Što mi pre odgovoriš, pre ćemo završiti.“
„Malo plašljiva, malo nesnalažljiva. Uostalom, čini mi se da prvih nekoliko nedelja nije ni izlazila iz gajbe. Kao da se svega plašila.“
„Nastavi. Daj mi još koju informaciju i ja brišem.“
„Ne’am pojma... rekla je da je Amerikanka, ali da je došla da se školuje u Parizu.“
„Kako to Amerikanka? Jesi li joj poverovao?“
„U svakom slučaju, imala je naglasak kao Jenkiji. Istini za volju, nije me bilo briga. Iskeširala je tri kirije unapred i to mi je bilo jedino bitno. Navodno su joj to matorci plaćali.“
„Jesi li joj upoznao roditelje?“
„Ne, nikada nikog od njeni’ nisam vido. Ah, da, jesam... jedna pomalo vesela plavuša dolazila je nekoliko puta. Imala je četrdesetak godina, nosila je one kompletiće i bila pomalo uštogljena. E, nju bi’ baš onako... posedovo. Riba poput Šeron Stoun ili Džine Dejvis, kapiraš?“
„Znaš li kako se zove?“
Pekar odmahnu glavom. Karadek nastavi:
„Vratimo se na devojku. Je li delovala kao neko ko bi mogao da se upedja u nešto mutno?“
„Šta, na primer?“
„Droga? Prostitucija? Reketiranje?“
Spontini razrogači oči.
„Brate, ja mislim da ti nemaš veze sa životom. Ako ’oćeš moje mišljenje, to je bila devojka koja je samo htela da uči i da mirno živi. Devojka koja nije volela da je smaraju.“
Mark pusti pekara. Ostao je još neko vreme sedeći na stolici, da bi svario informacije koje je upravo prikupio. Hteo je da krene kada mu je telefon zavibrirao. Matilda Fransan. Javio se.
„Imaš li nešto?“
„Da, našla sam dosije pod imenom Ana Beker. Ali to ne odgovara onome što si mi ti rekao. Ako je verovati mojim podacima, ova devojka...“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 6 1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu