Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Strana 4 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Ići dole

Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:04 am

First topic message reminder :



Devojka iz Bruklina je novi roman Gijoma Musoa kojim je opet očarao ceo svet.
Dobro prepoznatljiv način pisanja, dobar zaplet, napetost koja ne jenjava tokom celog romana.
Ana ljubavi svog života predočava tajnu koju je krila. Na tabletu mu je pokazala sliku i rekla da je ona to učinila. Pitala se da li on može da je voli i posle tog saznanja. Međutim, odmah je nestala i on je i dalje traži....

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:42 am






Treći dan, jutro
Slučaj Džojs Karlajl




14
Angel falls


Ko se plaši velikih voda, neka ostane na rečici.
Pjer de Marbef


1.

Noć je kratko trajala.
Isprekidan, ophrvan brigama i nemiran, moj san nije trajao duže od šest sati. Kada sam ustao, nakon tuširanja, koje mi je povratilo snagu, zatvorio sam klizeća vrata koja su delila sobu u kojoj je moj sin nastavio da spava od malog dnevnog boravka s lučnim prozorima duž čitave prostorije, s pogledom na još uvek tamne vode Hadsona. Pripremio sam espreso pre nego što sam uključio laptop i pogledao telefon. Karadek je pokušao da me dobije i ostavio mi poruku. Pokušao sam da ga pozovem, ali se opet uključila govorna pošta. Sranje. Zašto se nije javljao? Više sam bio ljut nego stvarno zabrinut. Karadek nije bio navučen na mobilni. Koliko gaja poznajem, najpre će biti da je zaboravio punjač u Parizu pre nego što je pošao da istražuje po istoku Francuske.
U jednom cugu završio sam ostatak kafe uz dodatak doliprana. Brujalo mi je u ušima, kao da su se desetine pitanja koja su me mučila sudarala u unutrašnjosti moje lobanje.
Seo sam za kompjuter, obasjan ranom jutarnjom svetlošću, nadajući se da će mi internet omogućiti da raskrčim teren. Gugl. Prva pretraga: „Mej Su Jun“, detektivka Njujorške policije, koja je vodila istragu o smrti Džojs. Uz nekoliko klikova shvatio sam da više nije detektiv. Mej je napustila policiju početkom 2010. Sada je portparol Projekta Transparentnost, moćne neprofitne organizacije koja je čuvena po pravnoj pomoći koju pruža žrtvama pravosudnih grešaka.
Na internet sajtu Transparencije lako sam pronašao njenu elektronsku adresu i poslao joj poruku u kojom sam zatražio sastanak s njom. Da bih osvežio pamćenje bivšoj policajki, u nekoliko reči sam je podsetio na glavne crte slučaja Džojs Karlajl, kojim se ona bavila pre devet godina. Nisam računao na brzi odgovor očekivano bi bilo da mi ona ništa ne odgovori ali moj zadatak bio je da počnem s tim.
Druga pretraga: Njujork herald, novine za koje je radila Florens Galo, novinarka koja je, po svoj prilici, stupila u kontakt s Džojs nekoliko dana nakon Klerine otmice. I drugo iznenađenje: dnevni list više nije postojao. Kao žrtva krize u štampi, Njujork herald nestao je s kioska 2009. Nakon što je doživeo svoje zlatno doba sedamdesetih godina, novine počinju da gomilaju dugove. Uprkos brojnim restrukturiranjima, nisu preživele teškoće novinskog tržišta, a ekonomska kriza došla im je glave.
Analizirajući slučaj detaljnije, shvatam da je sajt dnevnih novina i dalje u funkciji i da omogućuje posetiocima kopanje po arhivama, ali ne i nove članke. Alan Bridžiz, bivši glavni urednik, kao i jedan mali deo novinara, osnovao je informativni sajt iz čistog zadovoljstva. Finansiran iz pretplata, Vinter San postao je neka vrsta američkog Medijaparta, pošto se opredelio za istraživačko političko novinarstvo. Kada bolje razmislim, sećam se da sam za Alana Bridžiza već čuo, kao i za njegov sajt: kada se digla prašina oko afere Snouden, Vinter San objavio je dokumenta, koja su mu dostavili drugi uzbunjivači, o masovnom elektronskom špijuniranju koje orkestrira Nacionalna bezbednosna agencija.
Ukucao sam Florens Galo u pretraživač Heralda, da bih video kojim istraživanjima se ona bavila nakon članaka koje je prikupila Džojs.
Najskoriji rezultat pretrage me je šokirao.
Novinarka je bila mrtva.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:42 am




2.

Ovo je neverovatno...
Sklupčao sam se na stolici. Arhive na sajtu Heralda dosezale su do obaveštenja o smrti Florens u vidu kratkog teksta koji se pojavio u izdanju 27. juna 2005:
S velikim bolom vas obaveštavamo da je naša prijateljica i koleginica Florens Galo tragično nastradala u nesreći tokom bejz džampinga.
Florens je imala dvadeset devet godina. Živela je i od svoje profesije i za svoju profesiju. Nikada nećemo zaboraviti njen entuzijazam, njeno vedro raspoloženje, njen čvrst karakter, njenu intuiciju i odlučnost, koji su je činili izuzetnom ženom i novinarkom.
Svi članovi naše redakcije skrhani su bolom. Upućujemo saučešće njenoj porodici i ljudima kojima je bila draga.
Uz članak je bila objavljena zadivljujuća slika. Sunčano plavetnilo i pobednička mladost, čizme do butina i kratke pantalone, Florens pozira na motoru. Skoro savršena kopija Brižit Bardo krajem šezdesetih, period harli dejvidsona i Rožera Vivjea.
Ja sam takođe bio u šoku. Upravo sam pomislio da sam napokon naišao na nekoga ko bi mogao da mi pomogne, na odsečan način shvatam da je preminula.
Dok su se u mojim mislima rojila pitanja, opet sam pripremio kafu. Opet sam seo za kompjuter i istovremeno pokrenuo više stranica pretraživača, da bih mogao da vodim paralelne pretrage. Znao sam da su informacije bile tu, nadohvat klika.
U prvoj fazi prikupio sam dovoljno materijala kako bih skicirao biografiju novinarke. Budući da je imala švajcarsko državljanstvo, suviše rano se uključila u novinarsku vrevu. Otac je radio kao sportski izveštač za Maten, a majka je dugo vodila emisiju o kulturi na talasima RTŠ. Završila je srednju školu u Ženevi, potom, u devetnaestoj godini počinje da niže stažiranja u različitim redakcijama, od kojih je jedna bila redakcija 24 sata, dnevni list Kantona Vo. Uporedo s tim nastavila je studije na RCON, Romanski centar za obrazovanje novinara. U Londonu je 2002. radila za ekonomski kanal Blumberg TV, zatim je otišla preko bare i preselila se u Njujork, gde je prvo pisala članke za Frans-Amerik, frankofoni list koji je izlazio u SAD, pre nego što je počela da piše za Njujork herald 2004.
Drugi prozor. Slike s Gugla. Na svim dostupnim Florensinim slikama videla se lepa devojka, sportskog duha, zdrava, uvek u pokretu i uvek nasmejana. Prizemna lepota, bez nadmenosti, ali je privlačila simpatije. Mlada žena nalik onim o kojima je pisala u svojim člancima. Skinuo sam više desetina njenih tekstova: mnogo portreta, dubokoumnih tema i istraživanja o političkom životu, društvenim pitanjima i problema. Pravedno je reći: bez prljavštine. Stil pisanja bio je pitak i uravnotežen. Bila je blagonaklona, ali ne i uslužna. Bez ustupaka, ali i bez cinizma. Od početka do kraja, oslikala je složeni portret Njujorka, mnogoliki i kaleidoskopski. Američko društvo koje nekada ne zna svoj kurs i pati, ali je prožeto energijom i pogledom uprtim u budućnost. Bilo je neosporno da je Florens znala ukus drugih ljudi. Osećala je empatiju prema pojedinim temama i člancima, kao što neki romanopisci imaju prema svojim likovima.
Nakon čitanja tekstova pokušao sam da shvatim šta ju je to povezivalo sa Džojs. Kako su se njih dve upoznale? Da li je Florens kontaktirala s Džojs, ih je bilo obratno? Intuicija mi je kazivala da je druga pretpostavka verovatnija. Nakon što joj je ćerka oteta, shvativši da se mogućnosti da je pronađe živu smanjuju, Džojs je odlučila da zatraži pomoć od medija. Koju je zapravo ideju imala na umu? Još uvek nisam znao, ali sam bio spreman da se kladim da se jednostavno obratila nekome čije je novinske članke cenila.
Nova stranica pretraživača. Sačuvao sam za kraj ono što mi je odmah zapalo za oči. Zastrašujuća istina: datumi Džojsine i Florensine smrti bili su toliko blizu da mi je bilo teško da poverujem da je posredi slučajnost. Počeo sam da istražujem detaljnije, strahujući od onoga što ću otkriti. Više nisam istraživao samo nestanak ili otmicu žene koju volim. Pre će biti da ću otkriti istinu o nizu ubistava, koja su ostala nekažnjena: Džojs, Florens, zašto da ne, još neko...
U najskrivenijem kutku interneta, nabasao sam na pomalo opsežan članak o smrti Florens Galo. Članak objavljen u Lafajet tribjunu, lokalnim novinama u Virdžiniji:
HRONIKA
U nedelju, 26. juna, pronađena je devojka u sektoru Silver River bridž parka (Zapadna Virdžinija).
Prema rečima direkcije parka, žrtvi gospođici Florens Galo, novinarki iz Njujorka najverovatnije se nije otvorio padobran prilikom bejz džampinga, ekstremnog vida skakanja s padobranom, prilikom kojeg se ne iskače iz aviona, već sa stabilne površine.
Slučaj su prijavili šetači, koji su pronašli telo sportistkinje pokraj obale reke. Florens Galo je dobro poznavala regiju i bila vrsni padobranac. Ona se i ranije oprobala u skakanju s čelične konstrukcije mosta, tokom pokaznih vežbi u bejz džampingu, koje su organizovane tokom festivala „Praznik mosta“.
Ovoga puta to je bio skok bez publike i van delova konstrukcije na kojima je ova aktivnost dopuštena. Istraga je poverena kabinetu šerifa Okruga Fajet. Uzroci nesreće zasad su nepoznati. Prema prvim saznanjima, padobran gospođice Galo se nije otvorio, a razlog će biti utvrđen istragom.
Pogledao sam nekoliko fotografija mosta. Silver river bridž je poznata tačka ljubiteljima ekstremnih sportova. Smeštena na Apalačima, zadivljujuća konstrukcija od čelika, duga više od 300 metara, nadvija se nad vodom. Sama pomisao da se tu može spustiti padobranom ledila mi je krv u žilama.
Već dugo je most bio perjanica regije, pre nego što je zatvoren za saobraćaj sredinom 1990, nakon nekoliko bezbednosnih upozorenja. Uprkos tome, uvek je bio održavan i ostao otvoren za šetače i posetioce Silver River parka. S mosta je skakanje bilo dopušteno, ali po strogim pravilima i pod drastičnim merama opreznosti, koje Florens očito nije poštovala.
Pretražio sam arhive sajta časopisa ne bih li saznao da li je istraga bila nastavljena, ali ništa nisam pronašao. Nova stranica pretraživača vodila je pravac na sajt #VinterSan. Ukoliko se popuni upitnik, bilo je moguće stupiti u kontakt s urednikom Alanom Bridžizom. Ništa posebno nisam očekivao, ali i ovde sam opet iskušao sreću, tražeći sastanak ne bih li otkrio u kakvom mu je sećanju ostala Florens Galo.
Kako je poruka odlazila, meni je zazvonio telefon. Aleksandar. U Njujorku je bilo 9.30, a u Francuskoj 15.30.
„Zdravo, Alekse.“
„Zdravo, rođo. Koristim pauzu da te opet pozovem.“
„Lepo od tebe. Jesu li vesti dobre?“
Ote se uzdah s drugog kraja žice.
„Nažalost, ne. Dogodilo se upravo ono od čega smo strahovali. Sinoć, pred zoru, dijagnostikovano je da Klotilda Blondel ima hematom.“
„Sranje...“
„Hitno je operisana, ali je izhv krvi na mozgu bio dubok i loše lokalizovan. Sama operacija je dobro prošla, ali je tvoja prijateljica imala disajnu krizu. Još uvek je u komi.“
„Hoćeš li i dalje da pratiš stanje?“
„Računaj na mene.“
Jedva da sam završio razgovor, kada mi je istovremeno stigla elektronska pošta. Mej Su Jun i Alan Bridžiz kao da su se dogovorili: uprkos mom pesimizmu, oboje su mi bih na usluzi i prihvatili su da se sastanu sa mnom kada god poželim. Ugovorio sam s njima sastanke jedan za drugim tokom dana, istovremeno razmišljajući o brzini i iskrenosti njihovih odgovora. A priori, nijedna od ovih javnih ličnosti nije imala razloga da mi pomogne. Jedino objašnjenje zašto su se javili jeste da žele da saznaju šta ja znam o tom slučaju...
Devet sati i trideset minuta. Moj sin se očigledno budi, nakon što je prespavao čitavo jutro. Iza vrata koja razdvajaju prostoriju, slušao sam njegovo gukanje, srećno i oduševljeno. Teo se oprobao u izvođenju reklamne verzije pesme Get Back Bitlsa, koja je već dve nedelje njegova omiljena. Razgrnuo sam vrata ne bih li mu ukrao koji osmeh dok sam zvao recepciju da zakažem termin za dadilju. Očigledno u dobrom raspoloženju, Teo je nastavio koncert sa svojom verzijom Papaoutai. U narednih pola sata bavio sam se njime: kupanje, kompletno održavanje sapunom iz Marselja, pelena, bodi, čista garderoba s mirisom lavande.
„Kesk! Kesk!“
Čim se pridigao, proždrljivac je odmah bacio oko na kutiju oreo keksa, koju je snimio u korpici pokraj mini-bara.
„Ne, ne, sada nije vreme za keks. Sada je vreme za flašicu. Hajde, šibaj! Dole ćemo žderuckati.“
„Hajde, šibaj!“, ponovi Teo.
Uzeo sam torbu sa svim našim stvarima i, pre nego što sam zatvorio vrata, u sebi sam se preslišao šta nikako ne smem da zaboravim. Fifi: check! Flašica: check! Portikla: check! Knjiga o Čupiju: check! Rezervne pelene: check! Vlažne maramice: check! Papirne maramice: check! Krejola bojice: check! Bojanka: check!
Ulazim u hodnik umiren. Samo što smo ušli u lift... „Tata, cuca!“ Sunce mu poljubim, zaboravio sam usranu cuclu.
„A nisi mogao pre da se setiš?“
Uvredio sam ga. Lije krokodilske suze da bi izgledao kao nevinašce. Ja odbijam da priznam poraz:
„Ajde, prekidaj nastup, loš si glumac!“
Povratak u sobu, pet minuta za pronalazak cucle (pod krevetom, prekrivena prašinom), pranje cucle, sumnjivi mirisi uzbuna, provera, napunio pelenu potvrđeno, dubok uzdah, ponovno menjanje pelene, glad raste, psihodrama, krivica, pregovaranja svih vrsta. Fenomenalno gubljenje vremena. Lift again. Koristim ogledalo da uredim kosu. Sebi, pa njemu. Jedan osmeh i sve će biti dobro. On i ja.
Već je prošlo deset sati kada se lift spustio do hola. Istovremeno, s druge strane hola, na teškim ulaznim vratima hotela, pojavila se gromada od čoveka. Teovo lice se ozarilo. .
„Mak! Mak!“, povika pokazujući prstom na gosta hotela usred odmorišta.
Okrenuo sam se i namrštio. Nisam verovao svojim očima, ali mi je istovremeno bilo lakše: Mark Karadek pridružio mi se u Njujorku!


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:43 am




3.

„Lilo je kao iz kabla. Bio sam sam, u svom autu, usred rastinja koje se nasred staze uvijalo oko mene. Jedva vidljiva silueta na kiši, naoružana vazdušnom puškom, iskočila je iz vozila ispred mene i približila mi se.“
Sedeći za stolom unutrašnjeg popločanog dvorišta hotela, Karadek i ja smo skoro pola sata razgovarali. Razmenili smo sve informacije kojima smo raspolagali. Još jednom su se one sklapale i obogaćivale na neočekivan način, donoseći o Klerinoj i Džojsinoj prošlosti komplementarna rasvetljenja, koja su postajala još dramatičnija.
„Čovek je nišanio u mene“, nastavi Mark „U svetlosti automobila video sam kako je izgledao. Nesvakidašnjeg izgleda, zdepaste i dežmekaste građe, duge riđe kose i guste brade. Bio je na tri metra od mene, s prstom na obaraču.“
Dok sam netremice piljio u nega, Karadek zastade da obriše Teu usta. U visokoj stolici, Teo je odavao utisak da pomno prati naš razgovor dok je grickao tost sa rikotom.
„Zapucao je i moj vetrobran se rasprsnuo“, nastavi Mark. „Osetio sam vrelinu metka nekoliko milimetara od slepoočnice.“
„I?“
Sedeći sav zgrčen, bio sam zapanjen do kojih proporcija se razvila naša istraga.
Karadek slegnu ramenima ispijajući kapučino.
„Pa šta misliš, nisam mu dopustio da puca još jednom. Od straha sam se sklupčao ispod volana. Od potresa, vratanca pregrade su se otvorila i iz nje je iskliznula moja utoka. Ščepao sam je i pucao. Bilo je ili on ili ja, a ovoga puta sreća je bila na mojoj strani.“
Dok su mi žmarci klizili niz kičmu, Mark je odavao utisak da ga ova dogodovština nije preterano potresla. Ipak, poznavao sam ga dovoljno dugo da znam da se iza tog mermernog stava krije osećajan i potresen čovek, koji ima svest o osetljivosti postojanja.
„Čupi! Čupi!“
Lica izmazanog rikotom, Teo je zatražio svoj primerak knjige Čupi pravi gluposti.
Potražio sam u torbi i dao mu knjigu.
„Taj tip mi je bio poznat“, nastavi. „Bio je pandur. Već sam ga sreo jednom davno. Tada je radio u jednoj omanjoj brigadi, gde su ga svi zvali Drvoseča, ali pravo ime mu je Stefan Lakost.“
Imao sam knedlu u grlu. Nisam mogao da poverujem da je Karadek ubio čoveka. Bio sam zapanjen i zgrožen onim što sam pokrenuo. I sve to je počelo jednom sitnom raspravom. Raspravom koju sam ja izazvao. Samo zato što sam bio ljubomoran. Samo zato što sam bio sumnjičav prema prošlosti žene s kojom je trebalo da se venčam.
Mark me je vratio u realnost:
„Pretresao sam i auto i dobričinu, ali ništa nisam našao. Od Kler ni traga. Nikakva naznaka. Lakost se verovatno pribojavao jer čak ni mobilni nije imao.“
„Jebote, Mark, pa pajkani će te provaliti.“
On odmahnu glavom.
„Ne, mislim da neće. Prvo, neće naći metak kojim je pogođen. Zatim, vratio sam Lakosta na vozačko sedište i napravio zgarište od automobila. Poprilično sam siguran da je ona lutka od auta ukradena. Od Stefana Lakosta pronaći će samo ugljenisani kostur. Pre nego što ga identifikuju, biće im potreban uzorak vilice, a to traje čitavu večnost.“
„A tvoja lutka, tvoj auto?“
„U pravu si, taj deo je najzahtevniji. Nisam mogao dugo da vozim sa slomljenim vetrobranom. Oprezno sam vozio desetak kilometara, sve do Šalon en Šampanja. Tu sam drpio neki auto, starom tehnikom, pokidanim kablovima. Bio je krntija, i sam ćeš potvrditi: reno 5 iz 1994. Znaš li da još uvek radi? Na Argusu bi bio procenjen na dvesta evra...“
„Ali pronaći će tvog rendža.“
„Ne brini: zamolio sam jednog prijatelja mehaničara da pokupi auto. Moja krntijica upravo se doteruje u Parizu.“
Sklopio sam oči da bih se koncenlrisao. Trebalo je da ukopčam neke delove.
„A taj policajac, taj Stefan Lakost, po tvom mišljenju, na koji način je on povezan s Klerinim nestankom?“
Mark izvadi beležnicu iz džepa i poče da lista.
„Priznajem ti da o tome ne znam ništa. Dok sam bio na aerodromu, pozvao sam neke ljude da bih se podrobnije raspitao o Lakostovoj karijeri. Prve korake napravio je u Interventnoj brigadi u Orleanu, pre nego što je prešao u Vojnu policiju u Versaju. Uvek je u senci jednog drugog pajkana, narednika Rišara Anželija. Po mišljenju jednog mog starog kolege, Anželi je pokušao da povede Lakosta sa sobom i u 36. interventnu brigadu, ali je Lakost pao na prijemnom testiranju.“
Migoljio sam se u stolici.
„Čekaj! To ime mi je poznato! Rišar Anželi! Skoro sam to čuo.“
Kopao sam po sećanju, ali mi se mozak vrteo uprazno.
„Kojom prilikom?“
„Ne znam tačno. Setiću se. Tebi nije poznato?“
„Ne. Nisam ga nikada sreo. Ali kako sam shvatio, njegova karijera razvijala se munjevitom brzinom. S nepunih četrdeset godina imao je uspehe vredne hvale. Mora da je bio dobar policajac. Ne postaje se narednik slučajno. Pogotovo u njegovim...11
Poskočio sam sa stolice i u naletu uzbuđenja oteo sinu knjižicu iz ruku.
Iznenađeni Teo briznuo je u plač i zatražio utehu u Markovom naručju. Grozničavo sam okretao stranice dok nisam pronašao beleške koje sam nažvrljao u taksiju na putu ka aerodromu.
„Znam ja ko je Rišar Anželi!“, rekoh pokazujući Karadeku knjižicu. On je bio dečko Marlen Delatur. Mladi policajac iz Kriminalističke brigade u Bordou, koji je radio na slučaju Karlajl 2005.
Karadek je pohranio podatak i zatim izneo svoju pretpostavku.
„A šta ako je to bio on?“
»On?“
„Detektiv kog je Džojs tajno unajmila. Ko bi bio bolji za tu ulogu od francuskog policajca koji radi na slučaju i ima pristup svim informacijama i vodi dodatne istrage?“
Scenario nije bio nelogičan. Mogao sam da zamislim Džojs kako unajmljuje tog policajca, mladog momka koji obećava. Ali preko kog posrednika? I pošto istraga više nije aktuelna, zašto se još uvek nad čitavim slučajem nadvija senka Anželija i njegovog poručnika Stefana Lakosta?
„Hello, Theo, how are you, adorable young boy?“8
Podigao sam glavu. Marika, dadilja mog sina, upravo je kročila u dvorište. I dalje vrlo sračunata, nosila je pripijenu haljinu od čipke i šarenog dezena, koji su navodili na pomisao da je nedelja mode i da je upravo sišla s piste.
Teo se brzo oraspoložio. Uz vragolasti osmeh, pravio se pred lepom Nemicom da je dobrica.
Pogledao sam sat i ustao. Bilo je vreme da odem na sastanak s Alanom Bridžizom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:43 am





15
Slučaj Džojs Karlajl


Volite me više nego pre, jer mi je teško.
Žorž Sand


1.

Sedište časopisa #VinterSan zauzimalo je čitav sprat Fletajrona, čuvene njujorške zgrade prepoznatljive po trouglastom obliku nalik na peglu. Pod jutarnjim suncem, zbog ukrasa na stubovima fasade od krečnjaka, zgrada je podsećala na grčki hram.
U unutrašnjosti zgrade, kancelarije časopisa #VinterSan podsećale su na kancelarije neke novoosnovane firme, koja je zaradila dovoljno novca da može da priušti usluge uglednog dekoratera. Svi zidovi bili su uklonjeni u korist otvorenog radnog prostora, raspoređenog oko zona za neformalne sastanke. Pod pokriven laminatom, skoro bele boje, prostirao se između drvenih stolova, taburea, niskih kauča i raznobojnih ims stolica.
Usred prostorije, za šankom je gospodario barista koji je pripremao penaste kapučine. Malo dalje zaposleni su odmeravali snage za stolovima za stoni tenis i stoni fudbal. Uzrast zaposlenih nije prelazio dvadeset pet godina. Neki su izgledali kao maturanti srednje škole. Kada je reč o stilu, bilo ih je raznih. Momci su furali stil ili bradatih hipstera ili klonova Zakerberga, dok su devojke nosile ih uniformisane krpice u fazonu savršene prolećne haljine iz Vilijamsburga ili sofisticiranije stvari, koje su podsećale na polaroide s modnih blogova.
Mobilnih telefona prikovanih za dlanove, s kompjuterima na kolenima, sav taj fini svet kuckao je grickajući iz činija na stolovima ili proklijalo semenje ih čips od lisnatog kelja. Jedno nije prestajalo da me čudi: u kojoj meri stvarnost ponekad prevazilazi karikature.
„Izvinite što kasnim, već tri sata jurcamo!“
Alan Bridžiz nas dočeka, služeći se savršenim francuskim.
Pozdravio sam ga i predstavio mu Karadeka kao bivšeg elitnog policajca, koji mi pomaže u istrazi.
„Mnogo volim Francusku“, reče nam dok smo se rukovah. „Kada sam imao dvadeset godina, studirao sam u Eks an Provansu. Davno je to bilo. Zamislite, samo što je Žiskar postao predsednik!“
Fino skockani šezdesetogodišnjak, glavni urednik časopisa #VinterSan, nosio je belu košulju, svetle pantalone, sako od tankog tvida i kožne patike. Krupnom građom, toplim glasom i neporecivom harizmom, Alan Bridžiz podsećao je na svog prezimenjaka Džefa Bridžiza. Bilo je vrlo komično, jer sam na internetu pročitao da se on zapravo zove Alan Kovalkovski, a da je taj pseudonim uzeo u devetnaestoj, kada je pisao za fakultetski list.
„Pođite za mnom“, reče nam dok nas je uvodio u jedini ograđeni prostor na spratu.
Od kada sam počeo da dolazim u Njujork i prolazio ispred Fletajrona, uvek sam se pitao kako izgleda unutrašnjost tog neverovatnog oblakodera i nisam se razočarao. Pošto je kancelarija bila smeštena u uglu sprata, imala je spektakularan pogled na Brodvej, Petu aveniju i Medison skver park.
„Sedite“, ponudi nam. „Samo da zvrcnem još nekog i vaš sam. Sve je u haosu zbog konvencije.“
Nije moglo a da se ne primeti. Republikanska stranačka konvencija, koja je prvo trebalo da se održi u Mineapolisu, na brzinu je premeštena u Njujork, jer su vremenske prilike u Minesoti ukazivale na opasnost od uragana. Bila je otvorena dva dana ranije u Medison skver gardenu i trebalo je da se završi večeras obraćanjem Teda Koplanda, koji je upravo pobedio u trci za izbornog kandidata stranke.
Na ekranima tri LCD televizora fiksiranih na zidu mogle su se videti slike informativnih kanala, bez zvuka, i različite poznate stranačke face: Džeb Buš, Karli Fjorina, Ted Kruz, Kris Kristi, Ted Kopland.
Bacivši pogled na Bridžizov sto zapravo na stara masivna patinirana vrata od drveta, koja su pričvršćena na radne nogare primetio sam kopiju stranice s Vikipedije o meni, koju je novinar očito pažljivo izučio.
Dok je Bridžiz pokušavao da dobije ekskluzivni intervju s republikanskim kandidatom, dopustio sam sebi slobodu da prošetam po prostoriji.
Izgled prostorije, na međi budizma i taoizma, bio je originalan. Svedenost, poniznost, stavljanje nesavršenstava u prvi plan i pohabanost osećalo se da su dizajnera vodila načela vabi sabija.
U svedenom ramu na rustičnoj polici bila je slika na kojoj su se Bridžiz i Florens Galo držali za ruke u Bateri parku. Bila je to jedina fotografija u čitavoj prostoriji. Iznenada mi pade na pamet očigledna stvar: Florens i Bridžiz bili su ljubavnici! Samo zbog toga me je glavni urednik primio. Kako je svedočila fotografija, Florens je bila njegova neostvarena ljubav, odsutna žena, na koju je možda i dalje mislio svakog dana.
Tip uznemirujuće slike, koja me podseća koliko sam veoma dugo mrzeo foto-aparate, te surove uređaje koji stvaraju nostalgiju. Hiljade prevarantskih škljocaja u trenutku su beležili već iščezlu spontanost. Još gore, oni su kao oružje s duplim obaračem, koje do mete stiže tek kasnije, ali uvek pogađa u srce. Zato što u životu ništa nije snažnije od prošlosti, izgubljene nevinosti i ljubavi koje su promakle. Ništa nas ne potresa više od sećanja na propuštene prilike i miris sreće, kome smo dopustili da se razveje.
Zbog toga sam žarko želeo da postanem otac. Dete je kao protivotrov za tu nostalgiju i uvelu svežinu. Ako imate dete, to vas obavezuje da se oslobodite tereta prošlosti i jedini pokretač koji vas vodi ka budućnosti. Ako imate dete, znači da vam je budućnost deteta važnija od vaše lične prošlosti. Ako imate dete, znači da ste sigurni da vaša prošlost više nikada neće nadvladati budućnost.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:44 am





2.

„Vama na usluzi“, reče nam Bridžiz spuštajući slušalicu. „Pročitao sam vaš mejl s velikim interesovanjem, gospodine Bartelemi, ali nisam sasvim razumeo zašto vas zanima Florens Galo.“
Da bih uštedeo vreme, odlučio sam da ne okolišam.
„Zar niste nikada pomislili da bi Florensina navodna nesreća mogla da bude nameštena?“
Dok se novinar mrštio, Karadek udari direktno:
„Zar niste nikada pomislili da je Florens možda ubijena?“
Zaprepašćeni Bridžiz odmahnu glavom.
„Ni u jednom trenu mi to nije palo na pamet“, kategorično odgovori. „Koliko znam, istraga je nedvosmisleno potvrdila pretpostavku da se dogodila nesreća. Florens je tamo često skakala kada bi je spopao blues ili kada je htela da se izduva. Njen automobil pronađen je u parku, nekoliko metara od mosta.“
„Padobran se nije otvorio, i to tumačite kao nesreću?“
„Prekinite s tim sranjima. Nisam stručnjak za bejz džamping, ali ovakve stvari se događaju u ovom tipu aktivnosti. I ako već hoćete da ubijete nekoga, ima i boljih načina od guranja s mosta u nekoj vukojebini u Virdžiniji, zar ne?“
„Ko bi imao šta da joj zameri?“
„Koliko znam, niko. Niko joj nije ništa toliko zamerao da bi je ubio.“
„Sećate li se na čemu je Florens radila kada je umrla?“
„Ne baš, ali znam da nije ništa bombastično.“
„Zar Florens nije bila lovac na senzacionalne priče?“
„Ne u bukvalnom smislu. Recimo da su senzacije pre dolazile njoj. Zato što je ona uspevala da ujedini snagu ubeđenja i razumevanje. Osobe kao Florens su prava retkost. Zaista izuzetna devojka. Inteligentna, nezavisna, obdarena istinskom ljubavlju za druge i za nju etičnost nije bila tek prazna reč. Bila je otmena, što je u ovom zanimanju prava retkost: nešto kao old school, ali nesvakidašnja.“
Ućutao se nekoliko trenutaka, a zatim pogledao fotografiju. Oči su mi sijale. Kada je shvatio da smo znah šta ga muči, nije se trudio da sakrije svoja osećanja.
„Biću otvoren prema vama, uostalom, to nije tajna. Florens i ja smo se tada viđali. I voleli.“
Uzdahnuo je i potom popustio. Deset godina se svelo na deset sekundi.
„Za mene je to bilo teško vreme“, nastavi. „Sa Kari, mojom suprugom, već sam imao dete od četiri godine i ona je bila osmi mesec trudnoće. Možete da mislite da sam seronja ili šta god hoćete, ali tako je bilo. Da, voleo sam Florens, da, planirao sam da napustim trudnu suprugu zbog nje. Zato što je ona žena koju sam oduvek čekao. Prava osoba koja je napokon ušla u moj život. Na nesreću, u pogrešnom trenutku...“
Dok sam slušao Bridžiza, odmah mi se dopao. Nakon kratkotrajne ranjivosti, vatra je opet sijala iz njegovih očiju. Sećanje na Florens mora da je bilo toliko živo da mu nije trebalo mnogo da se iskra opet rasplamsa.
„Gospodine Bartelemi, zašto vas zanima Florens?“, upita me opet.
Dok sam se spremao da odgovorim, Karadek mi uputi upozoravajući pogled, pa sam se odmah zaustavio. Nije pogrešio. Bridžiz je bio stari novinarski lisac koji je dobro rukovao oružjem istražitelja. Jedna suvišna reč i Klerina tajna biće zauvek razotkrivena. Porazmislio sam pre nego što sam sročio odgovor:
„Imamo čvrste razloge zbog kojih mislimo da je smrt Florens Galo bila izazvana.“
Alan Bridžiz uzdahnu.
„Gospodo, mislim da smo se dovoljno igrah. U ovom poslu, informacija se daje za informaciju. Ja sam vam moje ustupio. Sada je red na vas. Šta imate da mi ponudite?“
„Mogu da vam kažem šta je Florens istraživala pre nego što je umrla.“
Skoro nekontrolisano, glavni urednik je stegao pesnice tako jako da je zario nokte u meso. Ova informacija ga je zanimala i bilo mu je teško da to sakrije. Mark je osetio da odnos snaga može odneti prevagu u našu korist.
„Znate, Alane, mi smo na istoj strani“, ohrabrih ga. „Mi smo na strani potrage za istinom.“
„Zaboga, o kojoj istini vi to govorite?“
„Stići ćemo do istine, ali pre toga, dopustite mi da vam postavim poslednje pitanje. Maločas ste rekli da je Florens imala običaj da skače padobranom kada je loše raspoložena.“
»Tako je.“
„Šta vas je navelo da pomislite da je tog vikenda bila potištena?“
Opet je uzdahnuo. Ovoga puta, sećanja nisu bila samo teška, već i bolna.
„Dva dana uoči Florensine smrti bio je petak moja žena je otkrila našu vezu. Početkom popodneva, Kari je upala u redakciju, sa stomakom do zuba, izbezumljena od besa. Vikala je na mene pred svim zaposlenima. Rekla je da sam je ponizio i da će prerezati vene. Kad je primetila Florens, bacila se na nju, a potom je i prevrnula njen sto, preturajući sve što je mogla, razbila njen laptop o zid. Toliko se silno uzbudila da joj je bilo loše i morali smo da je odvezemo u bolnicu, gde se prevremeno porodila.“
Ova priča ostavila me je bez daha. Svima dođe taj dan kada nastupi zemljotres: trenutak kada osećanja postaju zapaljene šibice usred suve šume. Uvertira za požar, koji je kadar da uništi naša utemeljenja i da nas gurne u ambis. Ili da nas preporodi.
„Kada ste poslednji put razgovarah s Florens?“
Karadek nije gubio nit priče. Osećao se lagodno kada nekog ispituje i odmeravao je Bridžiza.
„Ostavila mi je poruku dan nakon toga. Poruku sam preslušao tek uveče.“
„Šta je bilo u poruci?“
Glavni urednik je razmislio koji trenutak.
„Upravo sam ti poslala mejl, Alane. Kopiraj zakačeni dokument. Nećeš verovati svojim ušima. Pozovi me.“
Mark me pogleda. Imali smo nešto, sigurno. Bridžiz nastavi:
„Kao što sam vam rekao, to subotnje popodne proveo sam na klinici gde se moja žena porodila. Zamislite u kakvom smo stanju bili. Ipak sam proverio sanduče elektronske pošte, ali nisam pronašao Florensinu poruku. Ni na privatnoj ni na službenoj adresi. Ništa ni u datoteci s neželjenom poštom. Poruka je pak bila nejasna: nisam razumeo da li se odnosi na našu ličnu priču ih na posao.“
„Mora da vas je ipak zanimalo?“
„Naravno. Uveče sam se izvukao iz bolnice i otišao do njenog stana na Louer Ist Sajdu, ali nije bila kod kuće. Bacio sam pogled na prolaz iza zgrade, gde je imala običaj da parkira auto. Njen mali leksus nije bio tamo.“
Crvenokosa novinarka zakuca na staklena vrata i uđe u kancelariju.
„Ted Kopland je prihvatio poziv za intervju!“ povika pokazujući Bridžizu ekran laptopa koji je držala u rukama. „Imaćemo ekskluzivu s njegovog prvog pojavljivanja: samo vi i on, sutra ujutru, na košarkaškom terenu blizu Kolumbovog parka. Što je dobro, ali zar ne strahujete da će to stvoriti utisak da mu pridajete na vrednosti?“
„Krosova, računaj da ću mu postavljati dobra pitanja“, odgovori urednik.
Bridžiz je sačekao da njegova zaposlena izađe iz prostorije, kako bi opet uronio u prošlost.
„Vest o Florensinoj smrti bila je pravi cunami. Na kraju sam se razveo i žena je unajmila advokatsku kancelariju, koja mi je ispraznila sve džepove i sredila da mogu tek ponekad da viđam decu. Na poslu je nastao pakao: više nisam bio novinar. Moj posao se pretvorio u davanje otkaza ljudima, sve do predvidivog bankrota 2009. Jedan od najmračnijih perioda moga života.“
Karadek se uhvatio za ideju koju je imao na umu:
„Niste na drugi način pokušavali da dođete do Florensinog mejla?“
„Neko vreme uopšte nisam razmišljao o toj poruci. Zatim sam bacio oko na njenu službenu adresu, ali ništa nisam pronašao. Tada je redakcija pretrpela i hakerski napad. Čak je i moja privatna pošta bila kompromitovana. Bila je to prava zbrka.“
„Zar vam to nije bilo sumnjivo?“
„Iskreno, pretnje, hakovanje, to nam se često dešavalo. Njujork herald bile su napredne novine. To je bio period dve poslednje godine Bušovog mandata. Proveli smo život pokušavajući da razotkrijemo laži te administracije. Tako da...“
„Zar vi stvarno mislite da je taj informatički upad imao političku osnovu?“
„Ne nužno. Imah smo neprijatelja za izvoz: pristalice naoružavanja, protivnici abortusa, pristalice istopolnih brakova, protivnici imigracije, liberali... Ukratko, pola Amerike.“
„A u Florensinom kompjuteru nije bilo ničega?“
„Iskreno, nisam ni znao koji je kompjuter koristila, jer joj je moja žena jedan slupala.“
„Na koju adresu vam je Florens uglavnom pisala?“
„S obzirom na to da smo bili u vezi, imala je običaj da mi piše na privatnu adresu. Uzgred, ona je još aktivna.“
Izvadio je vizitkartu iz džepa sakoa i pored službenih podataka, hemijskom je dopisao drugu adresu: alan.kowalkowski@att.net.
„Bridžiz nije moje pravo prezime, ali je zvučalo bolje kada sam počinjao da pišem. I dopadalo se curicama...11
Izgubljenog pogleda, ostao je načas u svojoj prohujaloj mladosti, a zatim se vratio u stvarnost.
„Dobro, sada ste vi na redu! Na čemu je Florens radila kada je ubijena?“
Ovoga puta sam ja uzeo reč:
„Nekoliko dana pre nesreće, Florens je stupila u kontakt s Džojs Karlajl.“
Zapisao je ime na blokčetu ispred sebe.
Nastavih:
„To je žena čiju je ćerku oteo jedan seksualni manijak u Francuskoj, je li vam to poznato?“
Novinar odmahnu glavom, dok mu se izvesno razočaranje iscrtavalo na licu.
„U svakom slučaju, ništa čega se ja sećam. ali ne vidim na koji način ta vest crne hronike ima veze sa...“
„Džojs Karlajl umrla je nekoliko sati pre Florens“, presekoh.
Prebledeo je.
„Od čega je umrla?“
„Zvanično se predozirala, ali mislim da je bila ubijena.“
„Šta vas navodi da to mislite?“
„Reći ću vam kada budem nešto više saznao.“
Bridžiz ukrsti prste na rukama i palčevima protrlja kapke.
„Iskopaću nešto o toj Džojs Karlajl.“
Ustade i pokaza na košnicu koja je vrvela iza staklenog zida njegove kancelarije.
„Klinci koje vidite ovde, možda tako ne izgledaju, ali su najbolji muckrackers9 koje poznajem. Ako o toj ženi postoji nešto, oni će naći.“
Izvadio sam ključeve iz džepa koje mi je dala Gledis.
„Ako imate vremena, bacite pogled.“
„Šta to otvara?“ upita me hvatajući ključeve.
„Jedan boks u skladištu nameštaja u kom su Džojsine sestre ostavile njene stvari.“
„Svratiću tamo“, obeća.
Dok je išao s nama do lifta, imao sam neki osećaj nedovršenosti. Isto osećanje ponekad bi me obuzelo prilikom završavanja nekog poglavlja. Svako dobro poglavlje treba da sadrži uvod, razradu i zaključak. Činilo mi se da sam ovde promašio temu. Promašio suštinu. Šta je trebalo da uvidim? Koje pitanje sam izostavio?
Bridžiz/Kovalkovski rukovao se s nama i, dok su se vrata lifta zatvarala, rukom sam ih zaustavio.
„Gde je živela Florens?“, upitah Alana.
Urednik se okrenuo.
„Već sam vam rekao, na Louer Ist Sajdu.“
„Ali koja je adresa?“
„Zgradica na uglu Bauerija i Bondove.“
Grozničavo sam pogledao Karadeka. S tog mesta je neko prijavio napad na Džojs!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:44 am



3.

Kada smo izašli iz Fletajrona, krenuli smo ka jugu, šetajući osunčanim trotoarima Brodveja i Juniverziti plejsa, sve do Grinič Vilidža. Menhetn je vrveo od ljudi. Republikanska konvencija privukla je mnogo ljudi: novinare, predstavnike, članove stranke, simpatizere. Ovde to nije bio slučaj, ali oko Medison skver gardena nekoliko ulica bilo je zatvoreno za saobraćaj ili rezervisano samo za autobuse koji su prevozili učesnike konvencije od hotela do mesta događanja.
Ipak, po tradiciji, Njujork je bio sve samo ne republikanski bastion. Bio sam na Menhetnu 2004, kada sam prikupljao građu za roman. Sećam se mrske atmosfere koja je vladala u gradu, jer su prijatelji Džordža Buša odabrali ovaj grad kao pozornicu za svoju konvenciju, nadajući se da će na takav način oživeti osećanja nakon terorističkog napada 11. septembra. Tada je ceo Njujork mrzeo republikance. Predvođeni Majklom Murom, stotine hiljada nezadovoljnih građana, Bušovih protivnika, preplavile su grad da bi protestovale protiv njegovih laži i nelegitimnog rata koji je njihov predsednik vodio u Iraku. Menhetn je bio u opsadnom stanju. Protesti su se pretvorili u mnoštvo sukoba koji su se završili brojnim hapšenjima. Slike republikanaca, zatvorenih u opkoljenom Medison skver gardenu, koji je štitilo hiljade policajaca, obišle su svet. Buš je, uprkos tome, opet bio izabran za predsednika, ali staru partiju to nije osnažilo.
Mnogo je vode proteklo narednih dvanaest godina. Tog subotnjeg popodneva, uprkos masovnom prisustvu organa reda, situacija je bila začuđujuće mirna. Treba reći da su republikanci napokon odabrali mladog i umerenog kandidata, koji izgleda kao da je upravo izašao iz televizijske serije Šonde Rajms. Ted Kopland, guverner Pensilvanije, prema istraživanjima, bio je rame uz rame s Hilari Klinton.
Podržavajući abortuse, zaštitu životne sredine, naklonjen kontroli naoružanja i branilac prava homoseksualaca, Kopland je zbunjivao, pa čak i nervirao dobar deo svog tabora. ali tokom jednog bespoštednog sučeljavanja prilikom stranačkih izbora, sve je iznenadio, pobedivši u kriznom trenutku Donalda Trampa i Teda Kruza, ekstremne konzervativce Republikanske partije.
Sada se kampanja vodila idejom da je on Beli Barak Obama, nadimak koji mu je štampa nadenula. Kao i aktuelni predsednik, Kopland je karijeru započeo kao socijalni radnik pre nego što je postao profesor ustavnog prava na Univerzitetu u Filadelfiji. Pošto je bio čovek iz naroda i dobro izgledao za svojih pedesetak godina, Kopland je podrivao i pridobijao deo glasova demokratskih kandidata, koji su bili i stariji i izdanci poznatih političkih dinastija.
Pogledao sam na sat. Poranili smo na naredni sastanak i već neko vreme primećivao sam kako Karadek hoda s teškoćom.
„Može li porcija ostriga?“
„To se ne odbija“, reče Mark. „Počinjem pomalo da se umaram. Posledica promene vremenskih zona...“
„... i nesumnjivo emocionalni šok, jer si ustrelio Lakosta.“
Gledao me je bezizražajno.
„Nemoj očekivati od mene da žalim tog tipa.“
Podigao sam glavu da bih video kuda idemo.
„Za mnom!“
Znao sam jedno mesto u kraju. Jedan bar s morskim plodovima na uglu Kornelijine i Blikerove, u koji me je nekoliko puta vodio moj prijatelj Artur Kostelo, njujorški pisac čija dela je objavljivao moj izdavač.
Karadek me je pratio i dopustio da ga odvedem do uske uličice sa zgradama od oker cigle, oivičene šarenim drvećem.
Hello guys, join us anywhere at the bar!10
Svaki put kada bih odškrinuo vrata Ojster bara, osetio bih olakšanje što tu nema turista.
„Ovde je baš fino“, reče Mark sedajući na jednu od stolica za šankom.
„Znao sam da će ti se svideti.“
U Ojster baru vreme je stalo negde šezdesetih godina. Bili smo u restoranu ribarske luke Nove Engleske, gde vas je konobarica oslovljavala sa darling, dajući vam krekere kao aperitiv. Restoran u kojem su se slušale pesme Ričija Valensa, Džonija Matisa i Čabija Čekera. Restoran u kojem je gazda nosio olovku iza uha. Gde su jagode imale ukus jagoda. Gde se nije znalo ni za internet ni za Kim Kardašijan.
Poručili smo porciju specijala i flašu belog sansera. Situacija je bila teška, ali to nas nije sprečilo da nazdravimo i, dok smo dizali čaše, proželo me je osećanje duboke zahvalnosti. Od kada sam ga upoznao, Karadek je uvek bio tu za mene i mog sina. I danas nije oklevao da sedne u avion i da me prati sve do Njujorka. Zbog mene je umalo poginuo i našao se u teškoj situaciji, u kojoj je bio primoran da ubije čoveka.
Bio sam dovoljno svestan da priznam: osim Kler i njega nisam imao nikoga u životu. Nikada nisam imao ništa zajedničko sa sestrom; majka, koja odavno živi u Španiji, došla je svega dva puta da vidi mog sina od njegovog rođenja; a moj otac je još uvek živeo na jugu Francuske, ali se opet oženio, ovoga puta devojkom od dvadeset pet godina. Zvanično, nisam bio ljut ni na koga, ali su odnosi bili zamršeni, čak nepostojeći. Tužna porodica.
„Hvala što si ovde, Mark. Veoma mi je žao što sam te uvukao u ovaj haos.
Pogledi su nam se sreh. Namigivanje, saučesništvo, stid.
„Nemoj da brineš. Izvući ćemo tvoju Kler Karlajl iz ovog slučaja.“
„To kažeš da bi me utešio.“
„Ne, zaista to mislim. Naša istraga napreduje. Mi smo super ekipa.“
„Zaista?“
„Da, i inače, nisi toliko loš kao istražitelj.“
Poseta Alanu Bridžizu napunila je gorivom naše motore. Prikupili smo nove deliće, ali sam još uvek imao utisak da sam ispred ogromnog klupka vune koje tek treba razmotavati.
Mark nataknu naočare i iz džepa uze plan grada, koji mora da je doneo iz hola hotela.
„Dobro, pokaži mi sada gde su se odigrali događaji kada je Džojs ubijena.“
Prema mojim uputstvima, nacrtao je krstić na mestu u Harlemu, gde je stanovala Džojs, a zatim drugi, na Louer Ist Sajdu, gde je živela Florens Galo, petnaest kilometara niže.
„Tvoj scenario?“, upita me dok se opet služio vinom.
Razmišljao sam naglas:
„Nećeš verovati svojim ušima, upravo to je Florens rekla Alanu odmah nakon što mu je poslala mejl koji on, navodno, nikada nije primio.“
„Hm.“
„Ona nije rekla nećeš verovati ili nećeš verovati svojim očima. Ona mu je rekla ušima. Dakle, po mom mišljenju, očigledno je: poslala mu je zvučni zapis.“
„Slažem se, ali koji zapis?“
„Razgovora koji je upravo zabeležila telefonom.“
Karadek sumnjičavo napući usta: možda jeste, a možda nije. Ali nisam dopustio da me savlada njegova neverica.
„Hoćeš scenario, evo ti jedan. Da počnem, Florens nije snimala Džojs na svoju ruku.“
„Šta te navodi da to pomisliš?“
„Prvo, zato što to nije njen stil, zatim, zato što sam oduvek mislio da je Džojs prva zatražila Florensinu pomoć, da bi joj poverila svoju priču.“
„Misliš da su se dogovorile da snimaju treću osobu?“
„Da, nekog s kim se Džojs sastala kod nje u stanu. Evo plana: Džojs mami svoju žrtvu u stan da bi je naterala da progovori, a u isto vreme okreće broj sa svog pripejd-broja. S druge strane telefona, Florens sluša i snima razgovor. Kad iznenada...“
„... razgovor postaje svađa“, nastavi Mark uključujući se u igru. „Možda je treća osoba shvatila da je snimaju. Postaje nasilna i tuče Džojs, koja počinje da vrišti.“
„Tu Florens počinje da paniči. Silazi do telefonske kabine da bi prijavila napad. Tačno onako kako je bilo u papirima koje mi je Gledis prosledila.“
Dok su nam donosili porcije ostriga, izvadio sam kopije i pružio ih Marku. Da bi pregledao transkripciju poziva upućenog policiji, opet je stavio naočare.
Datum: subota 25. jun 2005. Čas: 15.00.
„Zovem vas da prijavim nasilje na adresi Ulica borovnica 6. Dolazite! Ubiše je!“
Do sada smo sve lepo rastumačili. Izuzev jedne činjenice, pošto je policija nakon samo šest minuta došla na adresu, nisu primetili ništa sumnjivo. Bacio sam pogled preko Markovog ramena, da bih hemijskom uokvirio pasus u kom piše da su dva policajca imala otvoren pogled na čitavu unutrašnjost kuće, uključujući i kupatilo, i da nisu primetili nikakve tragove upada, svađe i krvi.
„Ali je ipak baš u kupatilu pronađeno Džojsino telo...“, promrmlja Karadek.
„Da, ali tek narednog dana. Njena sestra Andžela pronašla ju je na podu pored lavaboa. Potvrdila mi je da je bilo krvi po ćelom kupatilu.“
„To je zabrinjavajuće“, prizna Mark „I to opovrgava čitavu našu pričicu.“
Uzdahnuo sam i stisnuo zube. Potom, od besa, tresnuh pesnicom o sto.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:45 am





16
Cold case11


Tempus tantum nostrum est.
Jedino nam vreme pripada.
Seneka


1.

Za lupu nije bilo mesta u Ojster baru i nekoliko redovnih gostiju uputilo mi je prekoran pogled. Pokušao sam da obuzdam ogorčenost.
„Sigurno su ona dva policajca lagala! Pauel i Gomez!“
„Ne bih se kladio u to“, odgovori Mark dok je mazao parče ražanog hleba puterom.
„Pojasni.“
Slegnu ramenima.
„Zašto bi policajci lagali? Šta je svrha?“
„Možda nikada i nisu otišli na adresu. Tada je bilo dosta lažnih dojava koje...“
Odmahnuo je rukom da bi me prekinuo:
„Poruka koju im je Florens ostavila bila je dovoljno uverljiva da je shvate ozbiljno. Procedura za intervenciju prilikom nasilnog napada precizno je određena i niko ne bi rizikovao da ne odgovori na jedan takav poziv u pomoć. Čak i u slučaju da su oni traljavo sproveli pretres, dva policajca pre bi rekli da su zavese bile navučene. To je za njih mnogo manje rizično nego ovako obavezujuća izjava.“
Napola ubeđen, odmeravao sam ove argumente pre nego što ga upitah:
„Šta je, dakle, tvoje objašnjenje?“
„Nažalost, nemam ga“, odgovori mi pajkan, završavajući preostalo parče hleba.
Zatim je Mark probao školjke, nastavljajući s čitanjem delova policijskog izveštaja koji mi je Gledis predala. Njegovo poznavanje engleskog bilo je zadovoljavajuće, ali je od mene često tražio pomoć za stručne izraze ili nejasne rečenične konstrukcije.
Dva puta se vratio na detalj koji mi je promakao ih čiju važnost nisam uvideo. Ajzak Landis, vlasnik prodavnice žestokih alkoholnih pića, koja se nalazi na broju 2E u 132. ulici, potvrdio je da je prodao flašu votke Džojs Karlajl tog čuvenog 25. juna u 14.45. Uzeo sam reč:
„Dakle, sa sigurnošću možemo tvrditi da je Džojs bila u kraju i da je u to vreme još bila živa. A osim toga?“
Pokretom ruke Karadek mi je zatražio da unesem mesto prodavnice na planu. Bila je udaljena oko sedamsto metara od kuće Klerine majke, broj 6 u Ulici borovnica.
„Veoma mi je teško da zamislim ta mesta“, priznao mi je kada se prenuo iz razmišljanja. „Je li znaš da nikada nisam kročio u Harlem?“
„Stvarno? Kada si poslednji put bio u Njujorku?“
Procedi kroz zube:
„Tokom uskršnjeg raspusta 2001, sa Eliz i malenom, nekoliko meseci pre terorističkog napada.“
Pružio sam mu telefon na kom sam sačuvao sve fotografije Harlema, koje sam uslikao juče po podne, dok sam išao da se nađem sa Etel Faradej i sestrama Karlajl. Posmatrao ih je detaljno, pomoću ekrana osetljivog na dodir uveličavao je fotografije i postavljao brojna pitanja.
„A gde je ovo?“
Pokaza na reklamnoj tabli iznad neke drvene radnjice. „Discount Wine and Liquor Since 1971.“12
„Na raskrsnici Lenoks i Ulice borovnica.“
„Dakle, bhzu Džojsine kuće, zar ne?“
„Da, na dvadeset metara.“
Karadekove oči su se zacaklile. Bio je siguran da ima nešto, iako nisam mogao da shvatim šta tačno. Spustio je ruku na moju podlakticu.
„Ako je Džojs htela nešto okrepljujuće, zašto bi išla skoro kilometar pešice, samo da bi kupila nešto da cugne, kada je pred vratima imala prodavnicu alkoholnih pića?“
Taj element činio mi se kao anegdota.
„Možda je prodavnica bila zatvorena“, pokušao sam.
Karadek pogleda u nebo.
„Subota po podne? Zezaš me! Mi smo u Sjedinjenim Američkim Državama, ne u Francuskoj. Nisu čekali Makronov zakon da bi radnje radile i vikendom!“
„Mmm, da.“
Iako još uvek nije uspeo da me ubedi, Karadek se i dalje držao svog stanovišta.
Dok sam pridržavao rasklopljeni plan grada na šanku, setio sam se nečega što mi je Andžela Karlajl poverila. Tog čuvenog vikenda, ona je s Gledis otišla u Filadelfiju da bi posetila majku. Dakle, kuća im je bila prazna. Ushićenje mi je prostrujalo kroz telo.
„Otkrio sam!“, radosno objavih Marku.
Predstavio sam mu moje tumačenje dok me je začuđeno posmatrao: iz razloga koji mi još nije poznat, Džojs je više volela da ugosti svog posetioca kod sestara nego u svojoj kući, smatrajući da nije važno da o tome obavesti i Florens. To je sve objašnjavalo: i što je ona otišla tako daleko od svog stana da kupi votku i što policajci ništa sumnjivo nisu otkrili kod nje. Jednostavno, novinarka im je dala pogrešnu adresu a da toga nije bila svesna!
Kako sam bio oduševljen, napravio sam nesmotren pokret i oborio čašu sa šanka.
„Baš sam trapav!“
Čaša se polomila od udarca. Alkohol mi je pokvasio garderobu, praveći fleku nasred košulje.
Nakvasio sam samo jednu salvetu, ali sam vonjao na vino.
„Odmah dolazim“, rekoh mu silazeći sa stolice.
Prešao sam čitavu prostoriju kako bih došao do toaleta, a pošto je bilo zauzeto, čekao sam ispred. U tom trenutku zazvonio mi je telefon.
Marika. Bila je potpuno izbezumljena, zato što se Teo udario i izašla mu je čvoruga.
„Lakše mi je odmah da vas obavestim!“, reče ona uvaljujući mi vruć krompir.
U pozadini se čulo kako Teo stenje. Zatražio sam da razgovaram s njim i za nekoliko trenutaka shvatio da mu se ništa strašno nije dogodilo.
„Mali glumac!“
Ovaj makijavelista s kanticom za pesak samo je izveo predstavu kako bi ga sažaljevali i kako bi ukrao koji poljubac svojoj dadilji. Bol je već prestao i, dok mi je Teo deklamovao šta je sve pojeo, kao u meniju, posmatrao sam iz daljine Karadeka. Tom pajkanu trebalo je priznati jednu dobru osobinu: znao je da ulije poverenje. U tom trenutku razgovarao je, kao da ga poznaje sto godina, s nekim studentom umetnosti, koji je nosio velike naočare od kornjačevine i žvrljao po bloku za crtanje tokom čitavog obroka. Upinjao sam se da bolje vidim. Momak je pozajmio telefon Marku. Obavestio me je da njegova stara nokija nije upotrebljiva u Americi. Pajkan nikoga nije zvao. Pretraživao je internet. Šta je tražio?
Vrata toaleta su se otvorila. Uvukao sam se i pokušao da popravim štetu pomoću tečnog sapuna, mlake vode i toplog vazduha električne sušilice za ruke. Kada sam izašao, mirisao sam na javanski vetiver i više nisam izgledao kao pijandura koja se našikala vinom.226949045085
Mark više nije sedeo za šankom.
„Gde je čovek koji je bio sa mnom?“, upitah studenta.
„Nisam znao da ste par.“
More, da se nosiš, budalo balava!
„Gde je?“
„Upravo je otišao“, odgovori naočarac.
„Šta?“
Mladić mi je pokazao veliki stakleni izlog Ojster bara. Bio sam zapanjen.
„Ostavio je ovo za vas“, reče mi drugi, raskopčavajući jaknu.
Zašnirao je jaknu i dao mi naš plan Njujorka, na čijoj poleđini je Karadek ispisao nekoliko rečenica čitkim rukopisom:
Rafe,
Oprosti mi što te napuštam, ali moram nešto da proverim. Možda je nelogično. Ukoliko je ćorak, utoliko bolje što idem sam.
Nastavi sam tvoj deo istrage. Imaš svoj metod: istražuješ kao što pišeš. Nastavi da loviš fantoma, duha svih Karlajlovih.
Mislim da si bio u pravu: sve istine ovoga sveta potiču sa mesta gde smo ponikli. Javiću ti novosti ako ih budem imao. Poljubi mi mog ortaka Tea. Mark
Bilo je skoro neverovatno. Pre nego što je krenuo, ščepao sam studenta za rukav.
„Zašto je koristio vaš telefon?“
Klinja izvadi mobilni iz džepa.
„Pogledajte sami.“
Pokrenuo sam pretraživač koji mi je odmah otvorio veb-sajt White Pages. Bele strane. Američki telefonski imenik.
Mark je tražio adresu ili broj. Ali sajt nije sačuvao njegovu pretragu. Vratio sam telefon vlasniku i za trenutak sam bio malo grogi, nesrećan kao dete koje ima osećaj da su ga svi napustili.
Zašto su me svi ljudi koji su mi nešto značili u životu na kraju napuštali?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:45 am




2.

Bivša inspektorica Mej Su Jun zakazala mi je sastanak u prostorijama Projekta Transparentnost, koje su se nalazile u okviru Pravnog fakulteta Univerzitetske škole prava na Menhetnu, na Vašington skveru.
Kancelarija, u kojoj me je sekretarica zamolila da pričekam, prostorija staklenih zidova, nalazila se iznad univerzitetske čitaonice. Na samom početku popodneva čitaonica je bila krcata. Časovi su počeli prethodne nedelje, i udubljeni u knjige ih ekrane kompjutera, studenti su radili u atmosferi koja je istovremeno bila i opuštena i akademska.
Pred tim prizorom, koji podstiče na učenje, razmišljao sam o buđavom fakultetu na kom sam ja završio master: krcati amfiteatri, uspavljujuća predavanja, politički orijentisani profesori i lezilebovići, zgrada iz sedamdesetih koja je bila ružna koliko i oronula, odsustvo takmičarkog duha, atmosfera koju su otežavale nezaposlenost i nepostojanje perspektive. Zaista, situacija je bila neuporediva. Ovdašnji studenti plaćali su visoke školarine, ali su nesumnjivo dobijali i sve srazmerno uloženom novcu. Jedno od onog što me je u Francuskoj izluđivalo jeste: kako društvo već decenijama može da se zadovoljava takvim obrazovnim sistemom zastarelim, nepodsticajnim i, najzad, pritajeno diskriminacionim, pod velom varljivih govora?
Pošto sam rasterao sumorne misli, koje su delom bile izazvane Karadekovim odsustvom, iskoristio sam trenutak da pretražim čitavu dokumentaciju koju sam skinuo tokom jutarnjih pretraga.
Projekat Transparentnost, koji su početkom devedesetih godina osnovali Itan i Džoan Dikson, advokatski par srčanih boraca protiv smrtne kazne, izlazio je u susret potencijalnim žrtvama pravosudnih grešaka.
Da bi mogla da vodi paralelne istrage, organizacija je od samog početka napravila partnerske ugovore s više univerziteta u državi, na kojima se izučava i pravo. Pod dirigentskom palicom iskusnih advokata, studenti su počinjali da otvaraju stare krivične slučajeve u kojima su osobama, najčešće siromašnima, uništavani životi zbog traljavo vođenih istraga i procesa koje su prezauzeti sudovi zaključivali po skraćenom postupku.
Tokom godina, pomoću DNK testova, koji su postali uobičajena stvar, pa i u već zaključenim slučajevima, obelodanjen je zastrašujući broj pravosudnih grešaka. Američko javno mnjenje je tada otkrilo da njegova pravda ne samo da nije bila nepristrasna već je postala i mašinerija za upropašćavanje velikog broja nevinih ljudi. Na takav način bi se ne samo desetine već stotine, čak hiljade građana, ponekad na osnovu i samo jednog svedočenja našle doživotno iza rešetaka ili u hodniku koji vodi do prostorije za izvršenja smrtne kazne.
DNK test nije bio sveopšti lek, ali su, zahvaljujući organizacijama kao što je Transparentnost, mnogi nepravedno osuđeni sad spavali kod kuće, a ne između četiri zida zatvorske ćelije.
„Dobar dan, gospodine Bartelemi.“
Mej Su Jun zatvori vrata za sobom. Stara svega četrdesetak godina, imala je strogo i nadmeno držanje, koje je odudaralo od njenog opuštenog stila oblačenja: svetli džins, plišani plavi sako sa izvezenim grbom fakulteta, iznošene adidas superstar patike. Njena blistava crna kosa prva je upadala u oči. Uvijena u punđu oko tirkizne šnale, kosa joj je pridavala patricijski izgled.
„Hvala što ste tako brzo prihvatili da me primite.“
Sela je naspram mene na sto spustila gomilu fascikli koju je nosila pod rukom, kao i jedan od mojih romana preveden na korejski.
„Pripada mojoj snahi“, pojasni dajući mi ga. „Vaše knjige su izuzetno popularne u Koreji. Ona će biti presrećna ukoliko joj napišete posvetu. Zove se Li Hjo Jung.“
Dok sam se prihvatao zadatka, ona mi se poveri:
„Vrlo dobro se sećam slučaja Karlajl, zato što je to bio jedan od poslednjih kojima sam se bavila pre nego što sam napustila policiju.“
„Zašto ste odabrali da pređete s druge strane rešetaka?“, upitah je pružajući joj knjigu.
Jedna trepavica zatreperila je na njenom lepom licu s jakom šminkom.
„S druge strane rešetaka? Izraz koji ste upotrebih istovremeno je i ispravan i pogrešan. U osnovi obavljam isti posao: istražujem, podrobno raščlanjujem izveštaje s ispitivanja, ponovo posećujem mesta zločina, pronalazim svedoke...“
„Samo što sada pokušavate da oslobodite ljude iz zatvora, umesto da ih tamo smestite.“
„Ja se uvek trudim da pravda bude zadovoljena.“
Osećao sam da je Mej Su Jun bila na oprezu i da je izgovarala već spremljene rečenice, kako bi se zaštitila. Pre nego što smo došli do glavne teme, poslužio sam se svojim najljupkijim izrazom i pokušao da joj postavim drugo pitanje o njenom poslu, ali mi je ona stavila do znanja da je njeno vreme dragoceno:
„Šta želite da znate o slučaju Karlajl?“
Pokazao sam joj fasciklu koju mi je dala Gledis.
„Odakle vam ovo?“, povika ona listajući je.
„Dobio sam je na najpošteniji način. To je dosije koji je porodica dobila nakon zabašurivanja slučaja.“
„Nije bilo nikakvog zabašurivanja slučaja“, odgovori mi sva uvređena.
„U pravu ste. Recimo to ovako, nepodudarnosti između informacija koje su date prilikom pozivanja 911 i onoga što su zaključili prvi policajci koji su stigli na mesto zločina.“
„Da, sećam se toga.“
Oči su joj pocrnele. Preletala je preko dosijea, očigledno tražeći delove koji se tu nisu nalazili.
„Porodici nije prosleđen kompletan izveštaj“, pojasnih.
Trebalo mi je deset minuta da joj objasnim moja nova saznanja: Džojs je kupila novi telefon s pripejd karticom nekoliko dana pre smrti, njenu povezanost s novinarkom Florens Galo, čiji se stan nalazio na mestu s kog je upućen poziv policiji. Najzad, poverio sam joj i pretpostavku prema kojoj je Džojs ubijena u kući svojih sestara, a potom preneta u kupatilo svog stana.
Bivša inspektorka ćutala je tokom mog izlaganja, ali kako sam iznosio svoja viđenja, video sam da se raspada kao da će da se onesvesti.
„Ako je sve što ste mi ispričali tačno, to znači da je slučaj bio prebrzo zaključen, ali tada nismo imah sva ta saznanja“, priznade mi ona nakon mog izlaganja.
Namrštila se i počela da mi se poverava:
„Čak je i sudski veštak potvrdio, na svu nesreću, najobičnije predoziranje, uprkos prijavi koju smo dobili.“
Lice joj je bilo belo kao krpa. Opet je spustila pogled i uperila ga ka gomili raspoređenih papira ispred sebe. Tada sam imao neku intuiciju: „Gospođo, ima li još nečega bitnog? Nečega čega nema u dosijeu?“ Mej Su Jun pogleda kroz prozor. Pogled joj je bio prazan, pitala se: „Zašto vas zanima taj slučaj star deset godina?“
„E, to ne mogu da vam kažem.“
„Onda ne mogu da vam pomognem.“
Obuzet napadom besa, uneo sam joj se u lice i povisio ton:
„Ne samo da ćete mi pomoći već ćete to odmah učiniti! Zato što ste vi napravili veliko sranje pre deset godina! I zato što su vaši fini govori o pravdi samo prazna priča!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:47 am





3.

Prestrašena, Mej Su Jun je uzmakla i pogledala me kao da sam psihopata. Ako ništa drugo, makar smo probili led. Sklopila je oči načas, a ja sam goreo od želje da saznam šta će mi reći. Hoće li iz torbice izvući hwando* i odrubiti mi glavu? Umesto toga, skrenula mi je pažnju na jednu stvar:
„Vaša teorija na kraju nam opet ne otkriva ko je ubio Džojs.“
„Zato mi je potrebna pomoć.“
„Ko je po vašem mišljenju osumnjičeni? Jedna od njenih sestara?“
„Ništa ne znam. Želeo bih samo da otkrijem da li u delu dosijea koji nedostaje ima još nečeg.“
„Ništa što bi na sudu moglo da se iskoristi“, reče mi ubedljivim tonom.
„Ne odgovarate mi na pitanje.“
„Gospodine Bartelemi, ispričaću vam jednu priču. Pošto ste pisac, trebalo bi da vas zanima.“
U prostoriji je bio automat za pića, ona ustade, uze sitniš iz džepa farmerki i uze jednu limenku mača čaja.
„Ja sam u osnovi prirodnjak“, započe priču, naslonivši se na automat. „Oduvek sam želela da se oprobam u radu na terenu i da se suočavam sa životima ljudi u najkonkretnijem smislu. Nakon završene doktorske disertacije iz biologije, prošla sam prijemno testiranje za Njujoršku policiju. U početku sam volela taj poziv i uspevala sam da se dobro snađem, ali se sve poremetilo 2004.“
Otpila je gutljaj zelenog čaja i nastavila:
„Tada su me rasporedili u 52. stanicu, Bedford park u Bronksu. U razmaku od svega nekoliko dana, istraživala sam dva slučaja koja su ličila kao jaje jajetu. Čovek bi upadao kod žena, uglavnom mlađih, silovao bi ih i potom mučio dok ih ne dokrajči. Dva slučaja, koliko surova toliko i odbojna, naizgled se veoma lako mogu rešiti, jer je počinilac ostavljao veliku količinu genetskog materijala: žvake, pikavce, dlake, nokte. Kao šlag na torti, taj lik je bio zaveden i u CODIS-u, FBI bazi podataka genetskih profila.“
„Dakle, uhapsili ste ubicu?“
Potvrdila je klimajući glavom.
„Da, čim su nam stigle prve analize. Zvao se Judžin Džekson. Mladi crnac, dvadeset sedam godina, pohađao je školu za dizajn. Homoseksualac, stidljiv, inteligentan. Ubeležen je u bazu podataka nakon egzibicionizma koji je izveo tri godine ranije. Tada se branio rekavši da se samo kladio s prijateljima i da se stvar otela kontroli. Benigni prekršaj zbog koje je bio osuđen na psihijatrijsko posmatranje. Tokom ispitivanja, Judžin je negirao da je počinio silovanja i ubistva, ali mu alibi nije bio čvrst, a njegov biološki DNK trag bio je neosporan. Bio je slabašan mladić.
Tokom nedelje koja je usledila posle njegovog privođenja u zatvor Rajkers, cimeri iz ćelije su ga premlatili. Pošto je prebačen u zatvorsku bolnicu, obesio se pre nego što je suđenje i počelo.“
Duga tišina. Mej je opet sela naspram mene. Primetivši njeno razoreno lice, shvatio sam da je najgore tek sledilo. Neka sećanja su kao rak: povlačenje bolesti ne znači uvek i ozdravljenje.
„Godinu dana kasnije napustila sam Bronks, ali je bilo još ovakvih slučajeva. Svaki put je ubica policiji bio poznat odranije i ostavljao nam je svoj biološki materijal na mestu zločina. Istražitelj koji me je nasledio na toj poziciji smatrao je da je to isuviše lako, i bio je u pravu. Đavo koji se krio iza svih tih zverstava zvao se Andre de Valat.“
„Nikad čuo.“
„Kriminolozi i štampa su ga prozvali Kradljivcem DNK. Bio je to kanadski bolničar, zaposlen u medicinskoj ustanovi u kojoj su na posmatranje dovođeni seksualni izgrednici. Upravo oni čije je biološke tragove prikupljao da bi ih ostavio na mestima zločina koje je počinio. Andre de Valat bio je serijski ubica jedinstven u ovoj kategoriji. Njegove prave žrtve nisu bile samo nesrećne devojke koje je ubijao, već i muškarci koji su bili osuđivani umesto njega i čiji su životi bili uništeni. To je za njega bio pravi užitak.“
Njena priča me je paralisala. Ta priča bila je dostojna scenarija nekog filma, ali ne znam kakve je to veze imalo s Džojsinim ubistvom.
„Judžin se zbog mene ubio“, požali mi se Azijka. „Njegova smrt mi je već dvanaest godina na savesti, a saznanje da sam upala u Valatovu zamku je nepodnošljivo.“
„Mej, šta pokušavate da mi kažete?“
„DNK analiza je i najbolje i najgore sredstvo. I nasuprot onome u šta verujemo, samo po sebi ne mora da bude dokaz.“
„Kakve to veze ima s Džojs?“
„Na mestu zločina bio je prisutan i jedan DNK trag“, priznala mi je, netremice gledajući u mene.
Za trenutak se sve zaustavilo. Najzad smo se našli tu.
„DNK koji nije pripadao ni Džojs ni njenim sestrama?“
„Da.“
„Čiji je onda?“
„Ne znam.“
„Kako to ne znate? Zašto ga tad niste proverili?“
„Zato što sam tada upravo završavala slučaj Valat. Bila sam u nezavidnoj poziciji i nijedno tužilaštvo ne bi prihvatilo taj jedan jedini trag.“
„Zašto?“
Nešto mi je promicalo. Mej Su Jun je okolišala i nije mi sve govorila.
„Da biste to mogli da shvatite, treba lično da pročitate kompletan izveštaj o istrazi.“
„Kako da dođem do njega?“
„Ne možete. U svakom slučaju, deset godina posle toga, svi sudski pečati su uništeni.“
„Pečati možda, ali sam siguran da izveštaj postoji negde u arhivi Njujorške policije, zar ne?“
Potvrdno klimnu glavom.
„Pomozite mi da dođem do njega. Čitao sam članke o Transparentnosti. Znam da čak i unutar policije, uključujući i najstrože čuvane delove, imate anonimne uzbunjivače, koji vas izveštavaju o pojedinim skretanjima s pravog toka istrage.“
Ona obori pogled.
„Ne znate o čemu govorite.“
Malo sam blefirao:
„Pajkani vam pomažu zato što ih je sramota da budu deo institucije u koju narod više nema poverenja. Okrutna institucija koja je nemilosrdna prema slabima. Institucija koja, da bi ispunila kvotu, uvek ganja iste zajednice. Institucija s krvavim rukama, koja uživa u skoro potpunoj nekažnjivosti. Institucija koja...“
Prekinula je moju anaforu:
„U redu! Prekinite! Pokušaću da stupim u kontakt s nekim ko će vam pronaći kompletan dosije.“
„Hvala.“
„Nemojte da mi zahvaljujete i pogotovo nemojte unapred da se radujete. Kada budete mogli da razumete zašto sam tada bila nemoćna da išta uradim, shvatićete da ste izgubili vreme i osećaćete samo gorčinu.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:47 am





17
Florens Galo


A ti, srce moje, zašto tučeš? Poput melankoličnog stražara Nadgledam noć i smrt.
Gijom Apoliner


1.
SUBOTA 25.JUN 2005.

Zovem se Florens Galo.
Imam dvadeset devet godina i novinarka sam.
Za osam sati ću umreti, ali to još uvek ne znam.
Zasad sedim na šolji i pokušavam da piškim na test za utvrđivanje trudnoće. Toliko sam prestravljena da mi je potrebna čitava večnost da iscedim iz sebe koju kapljicu.
Kada napokon završim, spustim štapić na ivicu lavaboa, svoju muku pretvaram u strpljenje i uzimam flašu vode iz frižidera. Šetkam se po malom dnevnom boravku, dišem duboko da bih se umirila. Sedam na ivicu prozora i okrećem lice ka suncu. Kako je lep ovaj subotnji početak leta. Natkriljen bistrim plavetnilom neba i osvežen blagim povetarcem, grad isijava pozitivnu energiju. Gledam užurbane Njujorčane koji mile po pločnicima. Posebno osluškujem graju dece s ulice, koja se igraju, i to me raduje kao da slušam Mocarta.
Želim tu trudnoću. Želim da imam dete, iako ne znam kako bi Alan reagovao. Jedan deo mene je lud od radosti. Zaljubljena sam. Konačno! Srela sam čoveka kog sam čekala. Svim svojim bićem uživam u našim zajedničkim trenucima i spremna sam da učinim sve da bi se naša priča nastavila. Ali tu euforiju stalno vreba krivica koja mi reže krila. Mrzim ovo što jesam: njegova ljubavnica. Žena koja se svesno vrti oko tuđeg čoveka. Nikada ne bih ni pomislila da ću igrati ulogu koja me bolno vraća na moju životnu priču. Imala sam šest godina kada je moj otac napustio kuću da bi otpočeo novi život s jednom od svojih koleginica. Bila je mlađa, svežija od moje majke. Mrzela sam tu ženu kao što danas mrzim osećaj da kradem tuđu sreću.
Zvono telefona rasteralo je ova sećanja. Vesela melodija koju nisam odmah prepoznala. Nepotrebno je objašnjavati zašto: melodiju sam dodelila Džojsinom novom pripejd broju i nisam očekivala da će pozvati ovako rano.
Javljam se, ali nemam vremena ni reči da izustim.
„Florens? Džojs je. On je promenio ugovoreno vreme sastanka.“
„Kako to? Ali...“
„Stiže! Moram da prekinem!“
Pošto sam osetila da je preplašena, pokušavam da je umirim:
„Džojs, pridržavajte se plana koji smo zajedno smislile. Pričvrstite uređaj lepljivom trakom ispod stola u kuhinji, važi?“
„Pro... probaću.“
„Ne, Džojs, nemojte da probate, učinite to!“
Nastupa panika. Ni ja nisam ništa spremila. Zatvaram prozor da ne bih slušala graju na ulici, uključujem zvučnik telefona. Sedam za šank kuhinjice i otvaram laptop koji mi je pozajmio brat. Edgar je u Njujorku već tri nedelje. Nakon tri godine studija u Ferandiju, zaposlio se u Kafeu Bulad i nagajbio mi se dok mu ne legne prva plata.
Moji pokreti su nespretni: nikada nisam podnosila kompjutere, ali mi je Kari, Alanova žena, juče slomila makbuk, tresnuvši ga o zid moje kancelarije. Pokrećem program i priključujem mikrofon kompjutera da bih snimila razgovor.
Tokom jednog minuta ništa se ne događa. Čak sam i pomislila da se veza prekinula pre nego što sam začula uznemireni odvažni muški glas. Minuti koji su usledili bih su vrlo intenzivni. Skamenila sam se pred onim što sam čula. Zatim se razgovor pogoršao. Argumenti su ustupili mesto pretnjama, povicima, suzama. I iznenada shvatam da je ono što se dešava nepopravljivo. Život iskače sa šina, a smrt mrvi sve pred sobom. Čuje se Džojsin razarajući krik. Džojs poziva u pomoć. Džojs me zove u pomoć.
Dlanovi su mi znojavi. Knedla mi je u grlu.
Za trenutak sam ostala prestravljena, noge kao da ne osećam. Zatim sam iskočila iz stana. Strčala sam niz stepenice. Pločnici. Gužva. Krv mi pulsira u žilama. Telefonska kabina preko puta Starbaksa. Pešački prelaz. Guranje. Ruke mi drhte dok pozivam 911, a zatim u jednom dahu izbacujem: „Zovem vas da prijavim nasilje na adresi Ulica borovnica broj 6. Dolazite! Ubiše je!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:47 am





2.

Više ne kontrolišem srce. Lupa kao da će iskočiti iz grudi.
Lift je u kvaru. Idem stepenicama. Penjem se u stan, uzimam pripejd telefon, ali s druge strane nema nikoga. Pokušavam da pozovem Džojs, ali njen telefon zvoni uprazno.
Sranje! Šta li se dogodilo?
Tresem se. Ne znam šta da radim. Da li da odem tamo? Ne, ne još. Iznenada shvatam da se ne bojim samo za Džojs, već i za sebe. Imam utisak da je opasnost svuda. Vrlo dobro znam taj osećaj. Intuicija ili šesto čulo koje u ovom zanimanju odnosi prevagu nad ostalima. Grabim kompjuter i silazim na Baueri. Ne smem da budem sama. Koristim gužvu da bih se zaštitila.
Ulazim u Starbaks i poručujem kafu. Nalazim slobodno mesto u lokalu i otvaram kompjuter. Imam slušalice ajpoda na ušima i iznova preslušavam snimak. Užas. Izbezumljenost. U nekoliko poteza smanjujem veličinu audio-zapisa i pretvaram ga u mp3.
Jedan gutljaj makijata. Na računu za kafu pronalazim šifru za pristup bežičnom internetu dostupnom u lokalu. Povezujem se na internet. Otvaram program za elektronsku poštu. Sranje! Razume se, u ovom programu otvara se nalog mog brata i mojih kontakata nema. Snimak stavljam kao prilog u imejl i na brzinu ukucavam Alanovu adresu: alan. kowalkowsky@att.net.
Evo ga, mejl je poslat. Mogu da odahnem, zatim pozivam Alana na mobilni. Zvoni tri puta. Javi se, molim te! Govorna pošta. Ostavljam mu poruku: „Upravo sam ti poslala mejl, Alane. Kopiraj umetnuti dokument. Nećeš verovati svojim ušima. Pozovi me. Volim te.“
Ne mogu da ostanem ovde. Uzeću svoj auto, parkiran u prolazu iza starog kluba CGCB i otići ću do Harlema da bih lično proverila šta se dogodilo. Vraćam se u stan da bih uzela ključeve. U hodniku, izdaleka, primećujem jednu tinejdžerku pred vratima svog stana. Niskog rasta, na sebi ima ravne pantalone od tamnog teksasa, karirana viši košulja, roze starke, platneni ranac i upasana levis jakna, poput one koju sam nosila u srednjoj školi. Glatko lice, čija se lepota skriva ispod braon šiški, i vejferer naočari za vid.
Ja tu ženu poznajem i divim joj se. Zove se Zora Zorkin. Pročitala sam sve njene knjige, slušala njena predavanja, dva puta sam pokušala da je intervjuišem, ali je uvek odbijala moj poziv. Znam o čemu je došla da danas priča sa mnom.
Da, ili makar mislim da znam. Ali se varam. Zorkinova nije došla da razgovara sa mnom. Lagano mi se približava, potom me hipnotiše svojim zmijskim očima, za koje ne uspevam da odredim da li su zelene ili braon. Sada je već na manje od dva metra ispred mene i sve što uspevam da joj promrmljam jeste:
„Brzo ste stigli.“
Uvlači ruku u džep jakne, vadi pištolj s elektrošokovima koji je uperila u mene pre nego što mi je rekla:
„Zaista ste vrlo lepi.“
Ta scena je toliko nadrealna da sam preneražena. Moj mozak ne prihvata da je sve ovo stvarno. Ipak, Zora Zorkin pritiska okidač svog oružja i dve žaoke omamljivača zarivaju mi se u vrat, oslobađajući strujni talas koji me obara na zemlju i posle kog mi se svest pomračuje.


3.

Dok mi se svest vraća, a misli lutaju u izmaglici, oko mene je obmotano platno hipnotičnog dezena. Groznica me lomi, muka mi je i drhtim. Usta su mi lepljiva, a jezik mi je natečen. Pomeram se. Kičma mi puca kao da je bila smrvljena.
Ruke su mi vezane iza leđa, lisice oko zglobova, stopala su mi utegnuta plastičnim lisicama. Nekoliko krugova izuzetno otporne lepljive trake pričvršćuje krpu kojom su mi začepljena usta.
Pokušavam da gutam pljuvačku uprkos toj krpetini. Panika me potpuno obuzima.
Nalazim se na zadnjem sedištu prave grdosije kadilak eskalejd sa zatamnjenim staklima koji zbog visine od dva metra dominira putem, odajući utisak da lebdi iznad asfalta. Seđište je odvojeno od vozačevog i suvozačevog pregradom od pleksiglasa. Iz još uvek nepoznatog razloga, obučena sam u skakačku opremu. Sve je tu: moja kaciga, kompletna oprema koja mi se privija uz butine i ramena, ranac sa složenim padobranom.
Kroz prozorsku pregradu uočavam vozača krupne građe: široka vojnička pleća, obrijani potiljak, seda kosa, podšišana tako da podseća na izvrnutu četku. Pored njega, Zora Zorkin, očiju uprtih u ekran telefona. Iz sve snage udaram glavom zaštićenom kacigom u pregradu od pleksiglasa. Zorkinova baci pogled, gledajući kroz mene, a onda opet zaroni nos u svoj mobilni. Upinjala sam se da vidim satić na kontrolnoj tabli. Prošlo je deset sati uveče.
Situacija mi izmiče. Šta je smisao svega? Kako su se stvari mogle razviti u ovom pravcu?
Vučem se kao gmizavac da bih videla prizor koji se krije iza zadnjih stakala. Noć je. Zabačeni drum. Jele pod udarcima vetra umaču vrhove u nebesko mastilo i nižu se unedogled.
Nakon nekoliko kilometara shvatam gde se nalazimo. Ukoliko se vozimo od šest ili sedam, mora da smo prešli Pensilvaniju, Meriland i Zapadnu Virdžiniju. U Apalačima smo, blizu Silver River bridža.
Nakratko mi se vraća nada kada shvatam da je iza nas auto. Lupam u staklo kako bih privukla pažnju vozača, ali ubrzo, gledajući pažljivije, prepoznajem svoj mali metalik crveni leksus i shvatam da nas taj auto prati.
Odjednom shvatam njihov plan i počinjem da plačem.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:48 am




4.

Bila sam u pravu: već dvadeset minuta, u pratnji mog automobila, ogromni kadilak penje se vrletnim stazama Silver River parka. Dva vozila ubrzo se parkiraju jedno pored drugog na napuštenom grebenu, koji nadvišava dolinu i spušta se ka pristupnoj rampi mosta.
Nakon što se vozilo zaustavilo, sve se brzo odvija: vojnik kog je Zora oslovila s Blant otvara bočna vrata vozila, hvata me za struk, izvlači iz auta nadljudskom snagom, prebacuje preko ramena i vodi na most. Za petama nam je Zora Zorkin. Pokušavam da vičem, ali čim otvorim usta, izolir-traka mi seče ivice usana. U svakom slučaju to neće poslužiti ničemu. U svemiru niko ne može da vas čuje dok urlate. U ovo doba noći isti slučaj je i u Silver River parku.
Sve do poslednjeg trenutka odbijam da poverujem u neizbežno. Možda su samo hteli da me zastraše. Mada, ne prevaljuje se šeststo kilometara samo da bismo nekoga uplašili.
Kako im je to palo na pamet? Kako su mogli da znaju? Za ovo mesto, za ovaj sport? Lako. Samo su pretražili moj stan, pronašh opremu, fotografije i obeležene mape.
Čim je stigao na sredinu čelične konstrukcije, Blant me je bacio na pod. Pridižem se i pokušavam da pobegnem, ali vezana sam i istog trena padam.
Opet ustajem. Čujem huk Srebrne reke trista metara niže. Noć je očaravajuća, veoma vedra. Nema ni oblačka, zima reže, mesec skoro pun, težak, ogroman.
Suočavam se sa Zorom Zorkin na mostu. Zavukla je ruke u barbor jaknu od brušenog pamuka, a na glavi ima navijački bejzbol kačet NYU, univerzitet na kom je završila studije.
U njenim očima vidim nepokolebljivu rešenost. U ovom trenutku za nju više nisam živo biće. Samo problem koji treba rešiti u što kraćem roku.
Gušim se, znojim se, piškim u gaće. Zastrašujući prizor slama mi duh. Moja krv se ledi. Ono što proživljavam ne može se ni zamisliti, nadmašuje paniku. Telo mi se koči, skoro da sam paralizovana. Kako izolir-traka popušta, koristim poslednje atome snage ne bih li se dovukla ispred nje. Urlam. Padam na kolena, preklinjem, molim.
Njena neosetljivost je obeshrabrujuća.
„Hajdemo“, kaže Blant presecajući konopac koji služi za povlačenje padobrana.
Ne mogu ništa da uradim. On je kao od brda odvaljen. Džin kome se žuri da s ovim završi.
I to se nezamislivo odvija. Pre nego što dželat izvrši svoju zapovest, jedna iskrica zaigra u Zorinim očima.
„Ne znam da li ste obavešteni“, kaže mi. „Ukoliko niste, mislim da biste voleli da znate.“
Nisam shvatila na šta je mislila dok mi nije ilustrovala vadeći nešto iz džepa. Moj test za utvrđivanje trudnoće.
„Pozitivan je. Trudni ste, Florens, čestitam!“
Nekoliko trenutaka stojim nepomična, zapanjena. Više ne pripadam ovom svetu. Već sam tamo gore.
Zatim, skoro jednim potezom, Blant reže kanape kojima sam vezana, hvata me za noge, podiže me i prebacuje preko ograde.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:48 am





5.

Padam.
I ne pomišljam da urlam.
Isprva, strah mi ne dopušta da mislim.
Potom, razvlači se nekoliko sekundi, koliko pad traje.
I, malo-pomalo, osećam kako sam lakša.
Strah postaje nostalgija. Ne odvija mi se čitav život pred očima. Samo sam opet pomislila na sve ono što sam volela: nebesku svetlost, utešnu svetlost, snagu vetra.
Najviše razmišljam o svom detetu.
Detetu koje nosim u utrobi i koje će umreti sa mnom.
Da se ne bih rasplakala, pomislim da mu moram smisliti ime. Površina zemlje se približava, činim jedno biće s nebom, planinama, jelama. Nikada nisam verovala u Boga, ali ipak, u ovom trenutku, imam utisak da je Bog svuda. Ili će pre biti da je sva priroda Bog.
Milisekunde pre udarca, doživljavam otkrovenje.
Moja beba je devojčica.
Zvaće se Rebeka.
Ne znam kuda idem, ali tamo idem s njom.
I to me teši.


Treći dan, po podne
Zmajevi u noći

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:48 am






18
Zapadni put


Uvek volimo samo prikazu.
Pol Valeri


1.

SUNCE. PRAŠINA. ASFALT.
Vrelina poznog leta. Džon Koltrejn na radiju.
Mark Karadek ganja drum, neuredne kose i ruke izbačene kroz prozor.
Pejzaži se smenjuju pred tamnim staklima njegovih naočara. Farme za uzgoj, pašnjaci, traktori i silosi pšenice. Prizori ruralne Amerike, zaustavljeni u vremenu. Nepregledna polja. Monotoni predeli u bojama pšenice, kukuruza, soje, duvana.
To je bio prvi put da je Mark kročio na Srednji zapad. Odmah je pomislio na lekcije iz geografije, koje je obnavljao s ćerkom dok je bila u osnovnoj školi. Bojicama obojene karte, na kojima su bile izdvojene velike američke poljoprivredne površine: pojas kukuruza, pojas voća, pojas pšenice, mlečni pojas... Ti zamorni domaći zadaci, koji su potpuno apstraktni kada imamo četrnaest godina i kada ne putujemo mnogo, za njega su danas postali opipljiva stvarnost.
Karadek je sklonio ruku da ga ne bi uhvatio grč i pogledao na sat. Prošlo je 17.00. Prošla su četiri sata otkako je ostavio Rafaela u Ojster baru. Vođen intuicijom, odjurio je ka Aerodromu Kenedi i kupio avionsku kartu za Ohajo. Za manje od dva sata leta sleteo je u Kolambus. Na aerodromu je iznajmio dodž. Dok je prelazio prve kilometre, pokušavao je da podesi navigaciju, a potom je odustao. Uputio se ka severozapadu, zadovoljivši se praćenjem znakova pored puta, u pravcu Fort Vejna.
Sinoć nije ni spavao, a dve prethodne noći veoma malo. Zbog vremenske razlike i anksiolitika, svako bi se srušio kao klada, ali njemu se dešavalo suprotno: vrcao je od energije. Adrenalin je trčao kroz njegov organizam i održavao ga u stanju egzaltacije, u kom su mu sva čula bila izoštrena. I za najbolje i za najgore.
Najbolje u tom slučaju bila je oštroumnost. Misli su mu navirale, jurile, ubrzavale se, sudarale se u glavi u plodnom haosu, koji ga je sve do sada navodio da donosi ispravne odluke. Na njegovom natmurenom licu očitavao se jedan vid preosetljivosti. Sećanja su ga vrebala iz zasede: Eliz, ćerkica, svirepa nepovratnost nekih događaja.
Ponekad bi ga jedna mlaka suza iznenadila i skliznula mu niz obraz. Duhovi su lutali i samo su ih lekovi držali na distanci. Pomislio je na jednu Aragonovu misao: „Biti čovek znači biti sposoban da večno padaš.“ On je već dvanaest godina padao. U ovih nekoliko prethodnih dana, bol se probudio. Bol će ga na kraju pobediti, znao je. Doći će dan kada će bol odvezati svoja pseta i ona će sve proždrati. Taj čas se bližio, ali ne danas.
Mark je duboko udahnuo. U ovom trenu, na ovom usamljenom drumu, osećao je da je obdaren vidovitošću. Čak je imao utisak da hoda po vodi. Od kada je ucmekao onog pajkana, onog zvekana Stefana Lakosta, bio je nošen nečim što ga nadvladava. Kada ga je metak okrznuo, njegov strah odjednom se razvejao. Prisetio se scene do detalja, a slike su se smenjivale kao na usporenom snimku. Latio se svog oružja, pridigao se i zapucao. Oduzeo je nekome život s lakoćom i otmenošću. Kao da nije ni pucao.
Očiglednost mu je parala oči.
Pronaći će Kler, jer je to njegova dužnost.
Pronaći će Kler, jer je to prirodan poredak stvari.
U policijskoj istrazi prirodan red stvari je poseban trenutak kada istražitelj više ne traži istinu, već ona traži njega.
Od kada se pojavio, pre više od deset godina, slučaj Karlajl otkrivao je svoja račvanja i neočekivane ishode. Ogromni niz domina, koji opkoračuje i obale Atlantika. Mark je u svojim mislima čuo buku pravougaonih delića koji se obrušavaju jedan za drugim: Klotilda Blondel, Frenk Mizelije, Maksim Boaso, Hajnc Kifer, Džojs Karlajl, Florens Galo, Alan Bridžiz...
Nestanak ili smrt deteta ne pogađa nikada samo jednu porodicu. Nestanak ili smrt deteta obuhvata sve u prolazu, izjeda sve, slama ljude, meša odgovornosti, ukazujući svakom na njegove lične slabosti i košmare.
Mark stiže do jednog račvanja, ali nije ni prikočio. Skrenuo je desno, a da nije ni pogledao kartu ili saobraćajni znak. Nije bio siguran da zna kuda ga vodi, ali je bio siguran u jedno: kocka je bačena. U rasporedu planeta istina je silovito isplivavala na površinu. Ona je izranjala, ona je šikljala poput gejzira, zasenjivala je sve prisile koje su drugi nametali kako bi je sakrili. Proces je bio neizbežan i uništiteljski.
A on, Mark Karadek, bio je tek oruđe istine.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:49 am





2.

Nakon sastanka sa Mej Su Jun svratio sam opet u hotel da bih video sina. Bez uzmicanja sam se borio s njim, ne bih li ga naterao da malo odspava. I izgubio sam. Kao i obično, bitka se završavala pred ekranom kompjutera i gledanjem starog Luja de Fina. U 15.00 se najzad uspavao gledajući Veliki restoran, a ja sam, preko svoje volje, dopustio da me Morfej savlada zajedno s njim.
Probudio me je blagi zvuk SMS poruke. Sav oznojen, otvorih oči. Teo je čavrljao na drugom kraju kreveta, dok je ležao na leđima, stopalima je mlatarao u vazduhu, igrao se Fifijem, svojim plišanim psom. Pogledao sam na ručni sat: prošlo je 18.00.
„Koje sranje!“, povikao sam skočivši iz kreveta.
„Koe slane“, ponovi Teo za mnom, smejuljeći se.
Duboko sam udahnuo da ne bih prasnuo u smeh.
„Ne, Teo! To je jedna veoma ružna reč, to ne smeš da govoriš!“
Dok se moj razdragani sin očigledno trudio da ponovi svoje otkriće, pogledao sam u telefon. Upravo sam primio poruku od Mej Su Jun: Imate sastanak za 20 minuta. Perlmanova kniš pekara.
Bez posredovanja recepcije, pozvao sam Mariku s fiksnog telefona u sobi. Mlada dadilja bila je s drugaricama na piću u Kafeu Rauls u Sohou. I pored toga što sam joj poručio taksi, morao sam da se ubeđujem s njom da prihvati da pričuva Tea ostatak večeri. Mogla je da dođe za petnaestak minuta, ali budući pravi kapitalista, iskoristila je svoju poziciju da bi mi nametnula nerazumnu cenu, koju sam ja bio prinuđen da prihvatim.
Stigao sam na sastanak s pola sata zakašnjenja. Perlmanova kniš pekara bila je montažni lokal u Esekskoj ulici, na dva koraka od 7. policijske stanice, u nadležnosti Louer Ist Sajda.
Lokal je bio prazan, izuzev japanskog para koji se zabavljao pokušavajući da se fotografiše za šankom. Za staklenim pultom neki starac je prodavao specijalitete jevrejske kuhinje. U dnu pekarice bilo je postavljeno nekoliko stolova od iverice, koji su bili okruženi stolicama presvučenim crvenim skajem.
Začuđen Mejinim odsustvom, seo sam za sto najbliži ulazu i poručio flašu vode. Za stolom je prethodni gost ostavio današnji Njujork tajms. Bio sam napet i besan, jer sam se uspavao. Mehanički sam preturao stranice dnevnog lista, držeći ulaz u restoran pod budnim okom. Bilo je teško vreme. Stari ventilator rezao je mlaki vazduh zasićen mirisima belog luka, peršuna i prženog crnog luka. Moj telefon je zavibrirao. Ovoga puta bio je to Alanov SMS:


Odmah dođite kod mene, AB.
Šta se događa? upitah ga odmah.
Imam novosti o Džojs Karlajl.
Recite mi, Alane.
Ne mogu preko telefona.
Stižem, čim budem mogao obećah mu.


Dok su mi prsti mileli po ekranu, čovek otvori vrata pekare. Mojih godina, krupan, crna kosa, brada od tri dana. Izgledao je iznureno, imao razvezanu kravatu i podvrnute rukave. Čim me je primetio, sigurnim korakom prošao je kroz lokal i seo naspram mene.
„Detektiv Barezi“, predstavi se. „Ja sam bivši saradnik inspektorke Mej. Upravo sam ja s njom istraživao smrt Džojs Karlajl.“
„Rafael Bartelemi.“
Pajkan obrisa čelo papirnom salvetom.
„Mej me je pitala da se sastanem s vama. Upozoravam vas da nemam mnogo vremena. Radimo kao mazge već tri dana zbog republikanske konvencije.“
Barezi je ovde bio redovni gost pa mu vlasnik odmah donese nešto da se okrepi.
„Ignacio, kniš smo upravo izvadili iz pećnice“, ubedi ga gazda, donoseći mu poslužavnik na kome su bili uštipci od krompira, kupus-salata i kiseli krastavčići.
Ispalio sam pitanje kao metak:
„Jeste li pronašli kompletan izveštaj istrage?“
Barezi uze čašu vode, pognuvši glavu.
„Taj slučaj star je deset godina. Ukoliko je još čitav, nalazi se u arhivi 52. policijskog okruga. To konkretno znači da je u skladištu u Bruklinu ili u Kvinsu. Ne znam šta vam je Mej obećala, ali ne možemo da vam stvorimo stari dosije kao dlanom o dlan. Za to su potrebna ovlašćenja. Komplikovano je i, uzgred, to traje nedeljama.“
Sakrio sam svoje razočaranje.
„Rekla mi je da je na mestu zločina bio prisutan genetski materijal.“
Barezi se namršti.
„Prebrzo je sve radila. Mesto zločina zaista je bilo potpuno clean. Jedina stvar koja je pronađena bio je komarac.“
„Komarac?“
Pomislio sam da aludira na neki izraz iz policijskog žargona, ali je stvarno mislio na insekta.
„Da... Zgnječeni komarac nasred pločica u kupatilu, pun krvi. Kao i uvek, Mej se pravila pametna. Pomislila je da je komarac možda ujeo ubicu i da je u tom slučaju njegov DNK uzorak u telu komarca. Od tada je sebi uvrtela u glavu ideju da mora odneti komarca na analizu.“
„Vi ste bili protiv?“
Barezi je progutao jednu od loptica krompira.
„Razume se da sam bio protiv, jer čak i uz mnogo sreće, da li bi to moglo da dokaže zločin? Ne, naravno. Kao dokaz, tužilaštvo to ne bi ni uzelo u razmatranje. Dakle, nije služilo ničemu. Tada je Mej bila samoživa: neodmereno i bolesno ambiciozna. Mislila je da se nje tiče sve što nikada nije isprobano u Njujorku.“
Barezi napravi pauzu i, pre nego što je nastavio, proždra nekoliko veknica kniša:
„Tehničari su se njime ipak pozabavili, uprkos svemu. Uspeli su da izdvoje mali uzorak krvi, koji je poslat u laboratoriju. Momci su uspeli da izvuku DNK i da ustanove genetski profil.“
„I onda?“
Pajkan slegnu ramenima.
„I onda je usledila stnadardna procedura. Ona koju gledate u televizijskim serijama: laborant unosi novi genetski profil u bazu podataka i poredi ga s već postojećim.“
„Kakvi su bili rezultati?“
„Ništa. Nada', ubedi me Barezi dajući mi nekakav papir. „Pronašao sam na serveru njihov mejl. Kao što možete videti: ne postoji podudarnost s već zabeleženim profilima.“
Grickajući krastavčić, nastavi punih usta:
„U svakom slučaju, laboratorija je toliko dugo analizirala uzorak, i kada je konačno došla do rezultata, mi smo u međuvremenu već zaključili slučaj.“
Posmatrao sam izveštaj. Genetski profil bio je prikazan u obliku neke vrste bar-koda ili histograma koji nudi kompletan prikaz trinaest segmenata DNK, trinaest tačaka neophodnih da bi se sa sigurnošću mogla iđentifikovati osoba. To je bilo užasavajuće: ubica je bez sumnje bio tu, pred mojim očima, ali nisam imao načina da utvrdim njegov identitet.
„Koliko je osoba bilo zavedeno u tu bazu podataka?“
Barezi slegnu ramenima u neznanju.
„U CODIS-u? Sredinom dvehiljaditih? Ne znam tačno. Možda dva miliona.“
„Koliko ih je danas?“
„Više od deset miliona. Ali vidim na šta ciljate: nema ni govora od ponovnog pretraživanja baze podataka.“
„Zašto?“
Vidno iznerviran, policajac optuživački uperi prstom ka meni:
„Vaš slučaj je potpuno usran, OK? Dakle, odjebi! Zar nemaš ništa drugo da radiš osim da cmizdriš za jednom običnom pajdomankom?“
Umalo da se sada ja iznerviram, ali shvatio sam: pajkan nije stvarno mislio ništa od onog što mi je rekao. Pokušao je da me odvrati od dalje istrage jer je znao pravi identitet ubice.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu