Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Strana 5 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Ići dole

Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:04 am

First topic message reminder :



Devojka iz Bruklina je novi roman Gijoma Musoa kojim je opet očarao ceo svet.
Dobro prepoznatljiv način pisanja, dobar zaplet, napetost koja ne jenjava tokom celog romana.
Ana ljubavi svog života predočava tajnu koju je krila. Na tabletu mu je pokazala sliku i rekla da je ona to učinila. Pitala se da li on može da je voli i posle tog saznanja. Međutim, odmah je nestala i on je i dalje traži....

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:49 am





3.

Sunce je počelo da zalazi za plantažama Srednjeg zapada. Njegova zlatna svetlost kupala je klipove kukuruza, provlačila se kroz zasade soje, bacajući i s prednje i sa zadnje strane ambara i mlečnih farmi ogromne senke.
Za volanom iznajmljenog minivena, Mark Karadek je i dalje šibao ka zapadu.
Mnogi su smatrali prizore iz Ohaja očajavajuće monotonim. On se, naprotiv, s nekom vrstom zadovoljstva provlačio kroz te vatrene boje, uživajući u mnoštvu svetlosnih prelamanja i bezbrojnim detaljima koji su se nadovezivali duž puta: nadrealne pojave zarđalih kombajna, stado krava koje smireno šetka, niz vetrenjača koje se okreću pod nebom boje šafrana.
Table s nazivima mesta iz kaubojskih filmova se nižu: Vapakoneta, Rokford, Hantington, Koldvoter... Mesto koje je on tražio nalazi se malo pre Fort Vejna, na granici Ohaja i Indijane. Još nekoliko kilometara i znaće da li je imao genijalnu intuiciju ih je samo izgubio vreme.
Jedna prodavnica lanca Dženeral stour ukazala se na horizontu. Mark baci pogled na merač goriva. Još uvek nije presušio, ali je odlučio da se za sada otarasi te obaveze.
Uključio je migavce. Usporio. Oblak prašine. Parkirao se pored jedine pumpe, nedaleko od starog kamioneta, poput onog iz romana Džima Harisona.
„Do kraja, gospodine?“
Neki klinja stvori se iza njega. Odeven u preveliko radno odelo i noseći na glavi kačet Sinsinati Redsa, klinac je imao nasmejanu njušku. Jedva trinaest godina, ali ovde očigledno nije bio preveliki problem ako klinci rade.
„Yes, please“, odgovori Mark, pružajući mu ključeve iznajmljenog automobila.
Mark odškrinu vrata restorančića priljubljenog uz market i zakorači na propali parket prekriven strugotinom. Prašina je plesala pod zracima sunca i razbežala se pri njegovom prolasku. Pajkan je prešao prostoriju pogledom. Predveče, montažni restoran tonuo je u polusan. Za šankom nekoliko uobičajenih gostiju cedi krigle piva i direktno u vene ubrizgava holesterol u formi hamburgera sa slaninom, BBQ ribs13 i fish and chips,14 koji su plivale u sopstvenoj masnoći. U jednom uglu, s plafona je visio umorni televizor, koji je uživo prenosio republikansku konvenciju, ali je zvuk bio isključen i niko nije obraćao pažnju na to. S radio-prijemnika postavljenog na polici čula se stara melodija Vana Morisona.
Mark sede za šank i poruči bad, koji je pijuckao čitajući iznova svoje beleške. Na papiru, pretpostavka kojoj je dao prednost nije vredela ni prebijene pare, ali se on za nju zakačio iz sve snage. Ukoliko se dobro sećao časova latinskog, koncept intuicije počivao je na jednom izrazu koji znači „slika kao odraz ogledala“.
Slika. Slike. Upravo je njima posvetio pažnju: film koji mu se odvijao pred očima, pošto je sebe pokušao da zamisli u Florensinoj koži. Tu tehniku naučio je na početku karijere od jednog starog policajca iz OSR-a, poklonika joge, sofrologije i hipnoze. Treba se doslovno poistovetiti sa žrtvom. Intuitivno se staviti u njenu poziciju, osetiti istu stvar, u jednom trenutku postati žrtva.
Mark je bio nepoverljiv prema sposobnosti da se uspostavi izvesna mentalna povezanost sa žrtvom, ali je bio ubeđen da dedukcija i racionalnost ostvaruju potpunu primenu samo ukoliko uključuju i psihološke parametre. Iz ove perspektive, razgovor koji je vodio s Alanom Bridžizom pravo prezime Kovalkovski bio je izuzetno prosvedjujući. Taj razgovor omogućio mu je da prodre u Florensinu glavu.
Rafael je bio u pravu. Florens je stvarno poslala Alanu mejl sa zvučnim zapisom: razgovor Džojs Karlajl i njenog ubice, koji je snimila svojim telefonom. To je učinila nakon prijave napada na Klerinu majku. To je učinila u naletu emocija, u stanju potpunog stresa. I to je svakako učinila s kompjutera koji joj nije pripadao, jer joj je Alanova žena slomila kompjuter i sav materijal prethodnog dana. S kompjutera na koji nije bila naviknuta i s elektronske adrese koja nije sadržala njene kontakte.
Sklapajući oči, Mark skoro da je mogao da posmatra Florens: žurba, strah, znojenje, prsti koji trče tastaturom dok unosi Alanovu adresu.
Između dve stranice svoje beležnice, Mark je pronašao vizitkartu koju mu je glavni urednik časopisa #VinterSan dao i na čijoj poleđini je upisao ličnu adresu: alan.kowalkowski@att.net.
Samo što Florens u žurbi nije unela tačnu adresu. To je bila Markova pretpostavka: Florens je verovatno ukucala alan.kowalkowsky@att.net.
Ukucala je y umesto i. Kowalkovsky umesto Kowalkowski. Zašto? Nesumnjivo joj je na pamet pala prva verzija prezimena. Prvo, zato što je ovakva greška vrlo česta kod ove vrste prezimena. Zatim, ona je dugo živela u Njujorku i Amerikanci su imali sklonost da unose slovo y u nekim prezimenima ruskog porekla. Amerikanci su pisali Tchaikovsky, Dostoyevsky, Stanislavsky na mestima gde su frankofoni govornici pisali izvorno Tchaikovski, Dosto'ievski i Stanislavski. Samo što je prezime Kovalkovski poljskog porekla. Ne ruskog.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:50 am




4.

„Vi znate ko je ubio Džojs?“
Perlmanova kniš pekara bila je uronjena u vlagu, tišinu i miris luka, naneivlašca.
„Ne“, odgovori mi policajac hladnokrvno.
Preformulisao sam pitanje:
„Detektive Barezi, niste ni čekali da vas zamolim da opet proverite uzorak, zar ne?“
Uzdahnu.
„Zbog toga sam i zakasnio“, reče. „Mej mi je ispričala vašu priču i moram priznati da me je potresla.“
On obori pogled i pustismo tišinu da nas nadvlada. Nisam više mogao da sedim na stolici mirno. Najzad ću saznati.
„Sav posao završen je pre deset godina u laboratoriji“, objasni mi, mlatarajući mi pred očima papirom koji sadrži genetski profil. „Samo je trebalo da se povežem na server CODIS-a i da unesem podatke.“
„I ovoga puta se sve poklopilo!“ pogodih.
Alan mi je poslao novi SMS, ali ga nisam ni pročitao. Barezi izvadi iz džepa košulje presavijeni papir.
„Evo našeg osumnjičenog.“


Otvorio sam papir i video fotografiju čoveka koji je imao veliku četvrtastu glavu. Na glavi poput buldogove imao je frizuru koja podseća na izvrnutu četku. Podsećao me je na Ernesta Borgnajna u Dvanaest žigosanih.
„Zove se Blant Libovic“, reče Barezi. „Rođen je 13. aprila 1964. godine u Astoriji u Kvinsu. Uključuje se u kopnenu vojsku 1986. i tu ostaje do 2002, ali nikada nije napredovao više od čina poručnika. Učestvuje u prvom ratu u Iraku i u američkim operacijama u Somaliji.“
„A nakon odlaska iz vojske?“
„Nisam dublje zalazio, ali kada je pre četiri godine izašao iz vojske, rekao je da je bio na čelu jedne firme za privatno obezbeđenje.“
„Njegovo ime se nikada nije pojavilo u istrazi o Džojs Karlajl.“
„Ne, nikako.“
„Zašto je ubeležen u bazu genetskih profila?“
„Zbog sitnice. Saobraćajna policija uhapsila gaje 2012. u Los Anđelesu zbog vožnje u pijanom stanju. Ton razgovora postao je neprijatan i Libovic je pripretio policajcu koji ga je kontrolisao. Proveo je noć na trežnjenju, a onda je ujutru pušten iz policijske stanice.“
„Nije bilo drugih tužbi?“
„Ne da ja znam.“
Barezi spusti novčanicu na sto, obrisa usta pre nego što je ustao i upozori me:
„Slušajte me pažljivo. Nesumnjivo je da imate razloga da iz naftalina izvlačite taj slučaj, ali ja ne želim da ih znam. Prosledio sam vam neke informacije jer sam dugovao uslugu Mej. Taj slučaj me se više ne tiče. Snalazite se kako znate i umete i nemojte više pokušavati da kontaktirate sa mnom, je li jasno?“
I ne sačekavši moj odgovor, okrenuo se i izašao iz prostorije. Ja sam mu se obratio:
„Dakle, istina vas ne zanima?“
Odgovorio mi je ne okrenuvši se:
„Ja istinu već znam. A da niste slepi, shvatili biste da vam je pred očima!“
Dok je prolazio kroz vrata, za trenutak pomislih na njegove reči. Šta je to tačno podrazumevalo „pred očima vam je“?
Pognuo sam glavu i pažljivo čitao iznova sve informacije koje mi je dao o Blantu Libovicu. Bio sam besan jer se jedan samoljubiv i neprijatan tip odnosio prema meni kao prema imbecilu.
Ipak, iznenada mi se pogled zaustavi na presavijenim novinama na stolu. I tad shvatih.
Kao i svi ostali časopisi, Njujork tajms je naslovnicu posvetio republikanskoj konvenciji. Na fotografiji, koja je zauzimala veći deo naslovne strane, bio je Ted Kopland, kandidat partije, koji se probija kroz masu, u pratnji supruge. U drugom planu na fotografiji, sa slušalicom u uhu, video se Koplandov telohranitelj.
Bio je to Blant Libovic.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:50 am





19
Biopic15


VIKIPEDIJA
[odlomak]


TED KOPLAND
Za istoimene članke pogledati Kopland (homonimi).
Tadijas Dejvid Ted Kopland, rođen 20. marta 1960. u Lankasteru, Pensilvanija, američki je političar, član Republikanske partije. Od 2000. do 2004. bio je gradonačelnik Filadelfije i guverner Pensilvanije od januara 2005.


Studije i profesionalna karijera
Poreklom iz skromne porodice (otac auto-mehaničar, a majka socijalni radnik), Ted Kopland diplomirao je pravo u Školi Templ Lou u Filadelfiji 1985.
Nakon završenih studija počinje da radi za čuvenu advokatsku kancelariju Vajzi Ajvori. Upravo tu je i upoznao svoju suprugu, Karolin Ajvori, ćerku Danijela Ajvorija, jednog od osnivača kancelarije. Nakon venčanja 1988, Ted Kopland napušta kabinet svog tasta i postaje profesor ustavnog prava, prvo u Školi Kornel Lou u Itaki, a potom u Filadelfiji, na čuvenom Pensilvanijskom univerzitetu.
Pored profesorske karijere, istovremeno osniva TBY (Take back your), neprofitnu organizaciju koja podržava manjinsko stanovništvo severoistočnog kvarta Filadelfije.
Kopland sprovodi zapažene promene u oblasti obrazovanja, smeštaja i borbe protiv narkomanije. Ubeđuje opštinske vlasti da pokrenu obiman program informisanja za borbu protiv neželjene trudnoće maloletnika i podstiče mlade da se upišu u izborne spiskove.


Gradonačelnik Filadelfije
Izabran je od gradskog veća Filadelfije 1995. za predstavnika severoistočnog kvarta, postavši na taj način jedan od retkih republikanaca u okviru strukture koje je bila uglavnom demokratske orijentacije.
Omiljen u pojedinim kvartovima, uspeva da napravi određene saveze, koje mu, na sveopšte iznenađenje, omogućuju izbor za gradonačelnika Filadelfije 2000.
Njegov prvi mandat bio je zapažen po uravnoteženju finansija, smanjenju opštinskih taksi i modernizaciji funkcionisanja obrazovnih institucija grada.
Kopland povezuje državni i privatni sektor da bi pokrenuo veliki projekat rekonstrukcije centra grada. Po uzoru na oprobani njujorški model“nulte tolerancije“, izvršio je reformu gradske policije, da bi na nesvakidašnji način smanjio stopu kriminaliteta.
Bio je i jedan od začetnika projekta Rejl park, uređenog ekološkog šetališta dužine pet kilometara, koje je smešteno na ostacima stare železničke stanice.


Atentat
Dok je bio u kampanji za ponovni mandat 2003, Kopland je bio žrtva atentata kada je izlazio iz generalštaba. Neuravnoteženi pedesettrogodišnjak Hamid Kumar ispalio je nekoliko hitaca u njega. Dva metka pogodila su gradonačelnika. Jedan mu je probušio plućno krilo, a drugi abdomen. Pošto je odveden u bolnicu u teškom stanju, Koplandu je bilo potrebno nekoliko meseci da se oporavi od povreda, koje su ga sprečile da zatraži novi mandat za funkciju gradonačelnika, ali su mu donele ogromnu podršku javnosti. Pošto je bio poznat kao zagovornik kontrole vatrenog oružja, Kopland osnažuje svoja uverenja ovim nemilim događajem.


Guverner Pensilvanije
Na krilima popularnosti, novembra 2004. pobeđuje demokratskog guvernera i postaje guverner Pensilvanije. Stupa na funkciju u januaru 2005. i opredeljuje se za program fiskalne stabilnosti. Neki troškovi su smanjeni, da bi bili preusmereni u fondove za obrazovanje i fondove staračkih domova, a pogotovo u korist sprovođenja reforme zdravstvenog osiguranja, koje je omogućilo stanovnicima Pensilvanije da uživaju u jednom od retkih i najuspelijih vidova opšteg zdravstvenog osiguranja u čitavim Sjedinjenim Američkim Državama.
S lakoćom je opet pobedio u novembru 2008. i 2012.
Njegovi naredni mandati samo su produbili i izgradili sliku Koplanda kao reformatora i pragmatičnog političara. Kopland se postavio i kao čuvar životne sredine, objavljujući niz tekstova u kojima posebnu pažnju poklanja zaštiti kulturnog blaga SAD.
Decembra 2014 rangiranje kao šesti najomiljeniji guverner, s procentom podrške koji u državi prelazi 65%.


Predsedničke ambicije
Uprkos popularnosti na lokalnom nivou, Kopland se nikada nije nametao kao kandidat Republikanske partije za predsedničke izbore.
Pošto je pristalica abortusa, homoseksualnih brakova i strože kontrole vatrenog oružja, politička orijentacija koju zastupa ocenjena je kao isuviše umerena da bi mogla dobiti podršku većinskog dela njegove stranke.
Neki politički analitičari ipak procenjuju da bi ga njegova popularnost u krugovima koji po tradiciji nisu naklonjeni republikancima Latinoamerikanci, žene i mladi učinila dobrim kandidatom u potencijalnom drugom krugu narednih predsedničkih izbora.
Od 2014. do 2015, prema svim istraživanjima koja se tiču mogućih predsedničkih kandidata na stranačkim izborima njegove partije, Kopland nikada nije ubirao više od 3% glasova.
Ovi rezultati nisu obeshrabrili njegove ambicije, jer se 1. septembra 2015. zvanično uključio u predsedničku trku za izbore 2016.
[...]


Privatni život
Njegova supruga Karolin Ajvori pripada staroj demokratski orijentisanoj porodici iz Pensilvanije. Posle advokatske karijere postala je prvi pomoćnik federalnog tužioca Zapadnog distrikta Pensilvanije.
U braku, u koji su stupili 3. maja 1988, imaju sina Pitera, studenta medicine na Univerzitetu Džons-Hopkins, i ćerku Natašu, studentkinju Kraljevskog umetničkog koledža u Londonu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:51 am




20
Alan i kopači po mulju


Svaki čovek ima tri života. Jedan javni, jedan privatni i jedan tajni.
Gabrijel Garsija Markes


1.
SREDNJI ZAPAD

Pre nego što je izašao iz restorana i nastavio put, Mark Karadek je platio točenje goriva i poručio još jedno pivo. Na radiju je Van Morison ustupio mesto Bobu Dilanu, koji je pevao Saru, jednu od njegovih omiljenih pesama. Priseča se kako je kupio ploču: sredinom sedamdesetih, album Desire, pre nego što se pevač razveo od žene, čuvene Sare iz pesme. Ovom pesmom je Dilan sabrao svoja sećanja, ovekovečujući setne trenutke poetskim tekstovima: peščana dina, nebo, razigrana deca na plaži, voljena žena koju poredi s blistavim draguljem. Kraj pesme je najmračniji: pokušaj pomirenja je neuspeo. Na opusteloj plaži ostaje tek brodić koji je nagrizla rđa.
Priča njegovog života.
Priča svačijeg života.
„Zar ne želite da probate specijalitet dana?“, upita ga konobarica spuštajući ispred Marka flašicu piva koju je poručio.
Bila je to „mlada žena“, čak veoma mlada, koju su stalni gosti zvali Džindžer. Imala je kratku crvenu kosu i istetovirane ruke, kao bajkerka.
„Šta nudite?“, upita je iz poštovanja.
„Začinjene pileće grudi i krompir-pire s belim lukom.“
„Hvala, preskočiću.“
„Vaš naglasak je vrlo seksi, odakle ste?“, bila je radoznala.
„Iz Pariza.“
„Moja drugarica je bila u Parizu na medenom mesecu kada su bili teroristički napadi. Preplašili...“
Karadek se nije upuštao u razgovor. Svaki put kada bi neko pokrenuo tu temu pred njim, imao je želju da citira Hemingveja: „Pariz je uvek vredeo truda i uvek dobijete zauzvrat nešto od onoga što mu pružite.“
„Šta vas dovodi u Fort Vejn u Indijani?“, nastavi Džindžer, pošto je shvatila da ne želi da priča na tu temu.
„Jedna stara istraga. Ja sam policajac.“
„Šta istražujete?“
„Tražim jednog čoveka. Zove se Alan Kovalkovski. Mislim da možda živi u blizini.“
Džindžer obori pogled.
„Da, poznajem nesrećnog Alana. Išli smo zajedno u školu. Zašto vam on treba?“
„Samo da mu postavim par pitanja.“
„To će teško ići.“
„Zašto?“
„Zato što je mrtav već deset godina“, dobaci ona ravnodušno.
Mark nije sakrio svoju zbunjenost. Želeo je da nastavi da ispituje Džindžer, da bi još nešto saznao, ali je konobarica bila okupirana drugim gostima.
Sranje!
Vest o smrti Alana Kovalkovskog usložnjavala je njegovu teoriju, ali je nije obarala. Mark je od početka bio ubeđen da je mejl pristigao na postojeću elektronsku adresu. Iako nije bio dovoljno potkovan znanjem iz informatike, razmišljao je zdravorazumski. U Ojster baru palo mu je na pamet da pregleda telefonski imenik i nešto ga je začudilo. Osim korisnika fiksne telefonije koji su odbili da im broj telefona bude dostupan u javnom telefonskom imeniku, postojalo je stotine ljudi koji su nosili prezime Kowalkowski, a samo četiri Kowalkowsky. Jedan od njih se zvao Alan i živeo je ovde, na granici Ohaja i Indijane!
Od kada je to saznao, jedna uporna ideja mu se nastanila u glavi: a šta ako je taj čovek primio Florensinu poruku? Jedna slična neprijatnost i njemu se dogodila pre dve godine. Jednog jutra, u elektronskoj pošti primio je golišave fotografije, praćene perverznim tekstom neke devojke Mari, upućene čoveku koji se zove isto kao i on, samo Karadec umesto Caradec, živi u Tuluzi i koristi isti domen adrese kao i on.
Srknu malo hladnog piva da razbistri misli. Postavio je sebi novo pitanje: a ako je taj Alan Kovalkovski preminuo, kako to da je njegov telefonski broj i dalje u imeniku?
Mark pozva Džindžer rukom, ali je ona odabrala da čavrlja s nekim mladićem koji je zurio u njene grudi. Mark uzdahnu i izvadi novčanicu od dvadeset dolara, kojom je mahnuo u njenom pravcu.
„Ti misliš da možeš da me kupiš“, dobaci Džindžer dok je užurbano koračala da se dočepa novca.
Karadeka spopade vrtoglavica. Žmirnuo je i udahnuo duboko. Odjednom je sve počelo da mu se gadi na tom mestu: miris prženja, prostota koja ga je okruživala, osrednjost učaurenih i ograničenih ljudi koji su sedeli za šankom, koji je, izgleda, i njihov najdalji životni domet.
„Reci mi nešto o Alanu?“, upita je. „Je li bio farmer?“
„Jeste, imao je malu njivu koju je obrađivao sa ženom, Helen.“
„Znaš li od čega je umro?“
„Ubio se. Nešto strašno se dogodilo. Nemam želju da o tome govorim.“
Mark se upinjao da pročita istetoviranu rečenicu pri dnu konobaričinog vrata: We live with the scars we choose.16 To nije u potpunosti pogrešno, ali nije ni tako jednostavno. Zatim izvadi još jednu novčanicu, koju je Džindžer odmah ugurala u džep farmerki.
„Alan je u životu voleo samo jednu stvar: lov na jelene, koji je upražnjavao svaki put kada bi mu se za to ukazala prilika. Najčešće bi vodio sina sa sobom, iako on to nije mnogo voleo. Njegov sin zvao se Tim. Bio je sjajan klinac. Dete za primer, zbog kojeg vam bude žao što nemate dece.“
Pogled joj je odlutao nekoliko trenutaka pre nego što se vratila na svoju priču.
„Jednog jutra, pre deset godina, Tim je odbijao da ide s ocem, ali je Alan opet uporno zahtevao. Govorio je da će zahvaljujući lovu njegov sin postati pravi čovek. Znate te gluposti...“
Mark je potvrđivao klimanjem glavom.
„Njihova svađa nastavila se u šumi, do trena kada nije bilo povratka. Ovoga puta Tim se usprotivio ocu i sasuo mu istinu u lice. Dok se sin vraćao ka porodičnoj farmi, Alan je nastavio da uhodi životinju koju je pratio već nekoliko sati. U jednom trenu pomislio je da je začuo jelena u obližnjem žbunu i pucao naslepo. Nastavak priče možete da pretpostavite.“
Ophrvan užasnom slikom, Mark je promrmljao:
„Ranio je... svog sina?“
„Da. Strela iz samostrela zarila se njegovom sinu pravo u srce. Tim je umro na mestu. Imao je četrnaest godina. Alan to nije mogao da podnese. Ubio se dan nakon sinovljeve sahrane, pucnjem iz puške.“
Mark bučno uzdahnu.
„Jebem ti takav život! A njegova žena?“
„Helen? Ona još živi na farmi. Pre tragedije je već važila za čudnu, usamljenu i obrazovanu ženu. Od tada je potpuno poludela. Zapustila je useve, živi u brlogu, pijana je od jutra do mraka...“
„Kako zarađuje za život?“
Džindžer ispljunu žvaku u kantu.
„Hoćete li da čujete istinu?“
„Naravno...“
„Već nekoliko godina se jebe za pare. Za momke iz kraja, koji žele na brzaka da se isprazne, kafića kod udovice Kovalkovski je uvek praktično rešenje.“
Mark pogleda ka vratima. Bilo mu je previše. Zeleo je da napusti ovo mesto.
„Ako mene pitate“, nastavi Džindžer „mislim da joj posao ne ide dobro. Čak i momci koje je uhvatila nejebica imaju neke kriterijume.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:51 am





2.
NJUJORK

Alan Bridžiz bio je ljut.
„Gde se vi smucate, Rafaele? Čekam vas više od sat vremena!“
„Žao mi je. Objasniću vam.“
Na poslednjem spratu Fletajrona, Alanova kancelarija pretvorila se u sedište kriznog štaba: nekoliko fotografija prikačeno je na tablu od plute, datumi pribeleženi na beloj tabli, kartonske kutije pune knjiga raspakovane. Na zidu, tri pokretna ekrana bila su povezana bežičnom mrežom s kompjuterima dvoje mladih novinara časopisa #VinterSan. Alan me je zvanično predstavio svojim pomoćnicima, koje sam još jutros sreo:
„Kristofer Haris i Erika Kros. Svi ih zovemo Kris i Kros.“
Kros je lepa crvenokosa, čije se loknice talasaju na ramenima, a Kris oniži ćutolog androginog izgleda i neuhvatljivog pogleda. Iza staklenog zida, ekipa kopača po mulju se rasturila, veći deo ekipe je već otišao u Medison skver garden, da isprati završetak republikanske konvencije.
Alan je nastavio strogim glasom:
„Bio sam nepoverljiv prema ovome što ste mi ispričali, ali sam pogrešio.“
Pokazao mi je na kutije razbacane po podu.
„Poslušali smo vaš savet: otišli smo da istražimo skladište nameštaja Džojs Karlajl i nešto veoma čudno je privuklo našu pažnju.“
Uzeo je knjigu sa stola i pružio mi je. U pitanju je bila biografija Teda Koplanda, s naslovom Neobični kandidat.
„Pojavila se krajem 1999, tokom prve izborne kampanje za gradonačelnika Filadelfije“, pojasni. „Knjiga je samoizdata, sa skromnim tiražem od svega petsto primeraka. To je vrsta političkog žitija koje nije mnogo zanimljivo i prodaje se uglavnom pod kontrolom kandidata ili tokom njihovih sastanaka.“
Pročitao sam ime autora:
„Pepe Lombardi?“
„Stari novinar i fotograf Filadelfija investigejtora, jednog lokalnog nebitnog časopisa. Taj lik pratio je Koplanda od njegovih političkih početaka, dok je bio tek običan opštinski savetnik.“
Listao sam knjigu, zatim sam okrenuo stranicu sveske koja je bila obeležena lepljivim papirićem za poruke.
„Da li je prepoznajete?“
Dve fotografije uslikane su krajem osamdesetih (decembar 1988. i mart 1989, ako se može verovati potpisu slike) Na slici su bili Džojs i Ted u kancelarijama Take Back Your Philadelphia, organizacije koju je osnovao Kopland pre nego što se pojavio na političkoj sceni. Tada je Klerina majka bila zanosna, mlada i puna života. Bila je vitka, imala je lepe i pravilne crte lica, bele zube, krupne bademaste oči. Sličnost s Kler bila je neporeciva.
Dve fotografije ukazivale su na očiglednu bliskost, ali ja nisam bio poverljiv prema fotografijama.
„Sproveli smo našu malu istragu“, nastavi Alan. „Džojs je radila za TBY skoro godinu dana, prvo kao volonter, a onda i kao stalni zaposleni.“
„Šta pokušavate da kažete?“
„Jesi li ti ćorav? Ili se jebao s njom ili je planirao da je jebe“, dobaci mi Kros nimalo ženstvenim tonom. „Podsećaju me na Klintona i Moniku Luinski. Njihovo pozdravljanje je izdaleka zračilo seksualnim nabojem.“
„To su tek slike“, odgovorih mu. „Možemo svašta da izvučemo iz konteksta, to znate i sami.“
„Sačekajte nastavak“, preuze reč crvena. „Pronašli smo Pepea Lombardija u jednom staračkom domu u Mejnu. Ima devedeset šest godina, ali još uvek je bistar. Zvala sam ga pre sat vremena. Ispričao mi je da je 1999, deset dana nakon što je knjiga izašla iz štampe, Zora Zorkin, direktorka Koplandove kampanje, otkupila njegove preostale primerke, kao i negative svih fotografija.“
„Pod kojim izgovorom?“
Alan nastavi:
„Zvanično, kandidatu se knjiga toliko dopala da je želeo da priredi novo izdanje s predgovorom koji želi sam da sastavi.“
„Ali drugo izdanje knjige nikada se nije pojavilo“, pokušao sam da pogodim nastavak priče.
„O, ali jeste, jeste! Knjiga je nekoliko puta reizdata, ali su iz novih izdanja nestale obe Džojsine fotografije.“
Bio sam drveni advokat Koplandu:
„To može da se objasni na više načina. I sami ste rekli: ukoliko su slike bile sumnjive, nije neobično da neki političar zatraži da se uklone iz biografije. Pogotovo ako je oženjen.1'
„Samo što se on nije tu zaustavio“, ubeđujućim tonom nastavi Alan, okrenuvši se ka Krisu i Krosovoj.
Vatrena crvenokosa pojasni:
„Malo smo pročačkali skrovita mesta interneta, kao što su sajtovi za prodaju polovnih knjiga. Svaki put kada bi se neki primerak originalnog izdanja opet pojavio, na primer na Amazonu ili Ibeju, odmah bi bio prodat za veliku sumu novca.“
„Kome?“
Ona slegnu ramenima.
„Teško je to sa sigurnošću utvrditi, ali nije teško pretpostaviti.“
Prvi put je androgini stidljivko Kris zatražio reč:
„Ima još nešto. Tada su i neke opštinske medijateke i biblioteke iz Pensilvanije zatražile biografiju. Uspeo sam da kontaktiram neke. Knjiga je i dalje vidljiva u elektronskim katalozima, ali nikada nije na policama. Ili je izgubljena, ili je iznajmljena i nikada vraćena.“
Alan zatraži od pomoćnika da nas ostave nasamo. Sačekao je da ostanemo sami da bi otvoreno razgovarao sa mnom:
„Dobro, Rafaele, nećemo da okolišamo. Ukoliko se Kopland tako svojski potrudio da te fotografije nestanu, to nije zbog ljubavne avanture s Džojs, već zato što je Klerin otac. Sve se slaže: datumi pretpostavljene veze s Džojs, činjenica da je devojčica meleskinja...“
„I ja mislim da je to jedna mogućnost.“
„Iznenađuje me vaše tvrđenje da se Florens bavila Džojsinim i Koplandovim slučajem malo pre smrti.“
„Zašto?“
„Florens i ja razmišljamo na isti način o životima političara: oni nas ne zanimaju. Smatramo da je današnje novinarstvo na ivici smrti zbog tog licemernog voajerizma. Boli me uvo da li je budući američki predsednik imao vanbračne afere pre dvadeset godina. To ga u mojim očima ne diskvalifikuje iz trke za vođu države.“
„Čekajte, Alane, ne razumem vas: mislim da je upravo Džojs htela da otkrije da je Kopland, budući guverner Pensilvanije, otac njenog deteta.“
„Ako je htela medijsku pažnju, zašto je toliko dugo čekala?“
„Zato što joj je ćerka bila oteta i istraga se nije pomerala s mrtve tačke. U svakom slučaju, to bih i ja uradio da sam se našao na njenom mestu: do krajnjih granica medijski ispratiti slučaj, dok mi ne pronađu dete.“ Nastupio je tajac.
„Rafaele, šta pokušavate da mi kažete?“
„Da ju je Ted Kopland nesumnjivo ubio ili naručio ubistvo svoje bivše ljubavnice.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:52 am





21
Vreme patnje


I večeras moja haljina odiše tim miomirisima... Udahni sa mene miris uspomena.
Marselin Debord-Valmor


1.
SREDNJI ZAPAD

Sunce je isijavalo poslednje zrake kada je Karadek stigao kod udovice Kovalkovski.
Centralna građevina na farmi bila je ogromna kuća koja se prostirala na dva sprata. Tipična srednjozapadna farma, poput stotine farmi koje je video na putu od Kolambusa do Fort Vejna. Ono što Mark nije video na drugim mestima i po čemu je ova farma bila jedinstvena, bio je ambar. Hangar za skladištenje pšenice sa zagasito crvenom fasadom i belim lučnim krovom, čija se nametljiva pojava izdvajala na zapaljenom nebu.
Mark se približio kući, očiju prikovanih za trem oguljene boje, koji se prostirao duž čitave fasade. Prešao je četiri stepenika na ulazu. Vrata su zasigurno bila otvorena zbog vrućine, a zaštitna mreža od komaraca klatila se na mlakom vetru, koji je pirkao. Mark razgrnu zastor od gaze i prijavi svoje prisustvo:
„Gospođo Kovalkovski!“
Zakucao je na staklo i, nakon što je pričekao jedan minut, odlučio je da uđe u kuću.
Sa ulaznih vrata stupalo se pravo u dnevni boravak, u sobu koja je odisala odsustvom: zidovi nisu odoleli vremenu, tapete su se odlepile, tepih je bio izlizan, nameštaj nemarno okrpljen.
Sklupčana na kauču presvučenom platnom bademaste boje, spavala je žena. Pokraj stopala joj je bila iskapljena flašica jeftinog džina.
Mark je uzdahnuo i približio se Helen Kovalkovski. Iz položaja u kom je stajao, nije uspevao da joj vidi lice. Ta žena je bila kao on. Ženska verzija njega: biće koje je patnja samlela i koje nije uspevalo da se izvuče iz najdublje noćne tmine.
„Gospođo Kovalkovski“, prošapta dodirujući joj lagano rame.
Bilo je potrebno nekoliko minuta da se vlasnica kuće razbudi. Budila se lenjivo, bez skoka ili čuđenja. U mislima je bila na drugom mestu. Ne mestu do kog niko nije mogao da dopre.
„Izvinite što vam dosađujem, gospođo.“
„Ko ste vi?“, upita ga ona pokušavajući da ustane. „Da vas odmah obavestim da ovde nema šta da se otuđi, pa čak ni moj život.“
„Ja sam antipod lopova. Ja sam policajac.“
„Jeste li došli da me uhapsite?“
„Ne, gospođo. Zašto bih vas hapsio?“
Helen Kovalkovski se zatetura i obruši se na kauč. Reći da ona ne izgleda baš najbolje bio bi eufemizam. Očigledno je pijana. Možda čak i malo urađena. Uprkos trenutnom stanju sama kost i koža, lice usahlo i prekriveno sivkastim flekicama vidi se lepa devojka kakva je nekada bila: visoka i vitkog stasa, pepeljaste kose i svetlih očiju.
„Da vam spremim čaj, biće vam bolje?“, predloži Karadek.
Nije bilo odgovora. Pajkan je bio zbunjen našavši se lice u lice s ovom utvarom. Pošto se plašio buđenja duhova prošlosti i nije želeo da ga iznenade, proverio je da li u prostoriji ima oružja nadohvat ruke pre nego što je prešao u kuhinju.
Bila je to prostorija isflekanih prozora, s pogledom na livadu koju je opustošio korov. Posuđe se nagomilalo u sudoperi. Frižider je bio skoro prazan, osim kutije s jajima i ledare, koja je bila puna flašica džina. Na stolu, kutije lekova: valijum, lekovi za spavanje i ostala prateća oprema. Mark uzdahnu. Bio je na poznatom terenu. Već dugo se i on sam kretao tom ničijom zemljom pravi pakao na zemlji kojom su prolazili svi koji nisu podnosili život, a koji iz različitih razloga nisu bih spremni da ga u potpunosti napuste.
Sipao je vodu u lonče i pripremio napitak s onim što je imao na raspolaganju: limun, med i cimet.
Kada se Mark vratio u dnevni boravak, Helen je i dalje sedela na kauču. Mark joj pruži šoljicu toplog napitka od limuna. Zausti, ali se istog trena predomisli. Kako da objasni toj ženi zašto je došao kod nje, za trenutak mu se učini kao nepremostiva prepreka. Helen nakvasi usne napitkom, koji je pila kap po kap. Praznog pogleda, iskrivljene kičme, negde na granici skrhanosti i premora, ličila je na svoju kuću: uvela, skamenjena, usahla. Mark pomisli na izmučene modele slikara Egona Šilea, na njegove bolešljive likove, na njihovu žućkastu boju kože, koja je odavala utisak da su više mrtvi nego živi.
Pošto se osećao loše u zamračenom prostoru, Mark razgrnu zastore s prozora i provetri prostoriju. Zatim baci oko na biblioteku: primetio je knjige koje je i lično voleo i koje nije očekivao da zatekne ovde, na zabačenoj farmi u Ohaju: Pet Konroj, Džejms Li Berk, Džon Irving, Idit Vorton, Luiza Erdrik. Bio je tu čak i jedan primerak Kaligrama Gijoma Apolinera, objavljen u štampi Univerziteta Kalifornije.
„Moj omiljeni pesnik“, reče uzimajući knjigu.
Čuvši te reči, Helenino lice je oživelo. Na neveštom engleskom, Karadek je nastavio da joj uliva poverenje, govoreći joj o Apolineru, Luinim pesmama, Velikom ratu, dedi koji nije stradao u borbi već od španske groznice, a sve ovo je znao zahvaljujući svojoj ženi Eliz, stručnjaku za tu epohu književnosti, zatim joj je prepričao i njihov susret i način na koji ga je uvela u svet umetnosti.
Kada je završio, sunce je već zašlo, a prostorija je potonula u tamu. Dogodilo se čudo. Helen je zauzvrat s njim podelila neke delove svoje priče: priču o odličnoj učenici koja je neretko propuštala časove da bi pomagala roditeljima, priču o studentkinji koja obećava, ali koja se prerano udala za pogrešnu osobu, priču o mučnoj bračnoj svakodnevici koja se ozarila svetlošću tek rođenjem sina Tima, pored knjiga, jedine njene životne radosti. Zatim vrtlog koji je povlači na dno nakon Timove smrti i mračnih godina koje su usledile.
Pre nego što obema nogama ne kroče u grob, ljudi nisu mrtvi, pomisli Mark gledajući je. Tačno je da je uvek bilo lakše ispovedati se strancu, ali Helen je govorila kao da ni sa kim već godinama nije razgovarala. Potom je prostorijom zavladala tišina, a ona je nameštala kosu svojim dugim prstima, kao princeza, dan nakon pijanstva. Karadek iskoristi priliku i uze reč:
„Ovde sam zbog istrage.“
„A ja sam baš mislila da ste došli čak iz Pariza onako“, primeti zajedljivo.
„Priča je istovremeno i veoma jednostavna i veoma složena“, odgovori Karadek. „Ta priča je već godinama uništavala živote više ljudi, a vi možete možda neposredno da pomognete da je razrešimo.“
„Pojasnite mi“, zatraži.
Karadek započe poduhvat objašnjavanja svoje i Rafaelove istrage, od Klerinog nestanka. Helenin preobražaj bio je postepen, ali vidljiv. Oči su joj opet imale sjaj, a ramena se uspravila. Sve ovo neće potrajati, oboje su to znali. Već sutra će uroniti u reku džina i votke i izgubiti se u magnovenju lekova. Ali je večeras opet povratila bistrinu i bila spremna. U meri koja je bila dovoljna da bi saslušala čitavu priču o Devojci iz Bruklina i svarila sva točna račvanja te pripovesti. U meri koja je bila dovoljna da jedino pitanje koje je postavila Marku bude izrečeno s trunkom zlobe:
„Dakle, ako dobro razumem, prešli ste hiljadu kilometara od Njujorka zato što ste tražili poruku koja je greškom poslata na elektronsku poštu mog supruga pre jedanaest godina?“
„Tako je, 25. juna 2005, da budem precizan“, odgovori Karadek, „ali sam svestan da, govoreći vam sve ovo, to možda može zvučati apsurdno.“
Za trenutak mu se učini da je Helen Kovalkovski opet potonula u obamrlost pre nego što se sabrala i sredila svoje misli.
„Od kada smo se ovde doselili, godine 1990, imali smo telefonsku liniju na Alanovo ime. Sačuvala sam je i nakon njegove smrti, što objašnjava činjenicu da ste vi došli do mene zahvaljujući Belim stranama. Ista stvar je i s internetom: uzeli smo pretplatu na ime mog supruga, da bismo udovoljili našem sinu. Alan se nije razumeo u kompjutere. Tim je koristio i adresu i vezu.“
Marku se povratila nada. Istina je bila tu: u toj kući. On je to osećao, on je to znao.
„Kada bi Tim primio neki čudan mejl, da li bi vam o tome pričao?“
„Ne bi, zato što bi me to uzrujalo, a on je uvek pokušavao da me poštedi.“ „Da li bi o tome razgovarao sa svojim ocem?“
Mučna tišina.
„Tim je uglavnom izbegavao da razgovara s ocem.“
„Da li taj nalog još postoji?“
Helen odmahnu glavom.
„Internet nemam od smrti sina. Dakle, ta konekcija ne postoji već deset godina.“
Ovoga puta je Mark primio udarac ispod pojasa. Sumnja je nadvladala njegov duh.
Intuicija je izigrala njegovo poverenje. Pomislio je opet na etimologiju te reči: odraz u ogledalu. Fabula. Himera. Konstrukcija duha.
Za trenutak je osetio da se tetura pre nego što je povratio ravnotežu. „Helen, a da li ste sačuvali kompjuter vašeg sina?“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:53 am




2.
NJUJORK

Alan je razmišljao u tišini, nepronicljivog izraza lica.
„Direktno ili posredno, Ted Kopland je ubio Džojs“, ponovih.
„To je apsurdno“, dobaci mi glavni urednik. „Ne možemo iznositi takve nebuloze bez dokaza. To je neodgovorno! Kopland je možda republikanac, ali je najbolji predsednički kandidat još od Kenedija. Ne dolazi u obzir da svoje novine stavim u nezavidnu poziciju zbog neke neproverene priče.“
Kako je naš razgovor napredovao, sve sam više uočavao nejasno oduševljenje koje je Alan gajio prema tom političaru. Kopland i on bili su ista generacija, čovek s kojim je imao bliska ideološka razmišljanja. Prvi put je pred vratima vlasti stajao čovek koji je otvoreno kritikovao krajnje domete neoliberalizma, borio se za kontrolu naoružanja i bio sekularizovano nastrojen. Guverner Pensilvanije razorio je linije američkog političkog pejzaža. Jednim skoro magičnim spojem nespojivih elemenata, pobedio je sve populiste iz svog tabora.
Da bih bio potpuno iskren, moram da priznam da ni ja nisam bio neosetljiv prema retorici ovog kandidata. Dopadalo mi se kada je citirao Stajnbeka i Marka Tvena u govorima. U debatama tokom stranačkih izbora, naslađivao sam se kada bi Donalda Trampa vratio tamo gde mu je mesto i kada bi začepio usta Benu Karlsonu. Kopland je imao ambiciozan plan, iznosio je pametne ideje, na koje ni ja nisam bio neosetljiv: želja da se ustanove dugoročne političke odluke, namera da bude kandidat srednje klase, smatrao je nepodnošljivim i smrtonosnim da od američkog privrednog rasta koristi ima samo manjinska grupa prebogatih građana.
Kopland je možda bio dobar lik ili možda manje loš od drugih političara ali ja sam bio ubeđen da je umešan u Klerinu otmicu. Ipak, odabrao sam drugi način da Alana privolim da prihvati moje stanovište:
„Da li želite da nastavim?“, rekoh mu. „Upravo je Kopland ili neko iz njemu bliskog okruženja odgovoran i za smrt Florens Galo.“
„Dosta!“, pukao je.
Da bih ga ubedio, izvadio sam svoja dva keca iz rukava, jedan za drugim: lociranje poziva upućenog policiji, koji odgovara mestu stanovanja Florens Galo, kao i DNK Blanta Libovica, koji je pronađen na mestu zločina. Povezanost ta dva događaja zbunila je novinara. Čim bi se sećanje na Florens rasplamsalo, Alan bi se preobrazio. Crte lica postajale su mu grube, oči bi mu se zacaklile, bore bi se produbile.
„Poznajete li Libovica?“ upitah. „
„Naravno“, odgovori mi uzbuđeno. „Svi politički novinari koji stupaju u kontakt s Koplandom znaju ko je Blant Libovic: njegov lični telohranitelj. On se već dugo vrti u njegovom okruženju. To je ujak Zore Zorkin.“
Već drugi put sam čuo to ime. Zahvaljujući Alanu, doživeo sam prosvetljenje:
„Zora Zorkin je Koplandova senka, ona je njegov direktor kampanje i glavna savetnica. Prati ga na svim putovanjima. Radila je u njegovom kabinetu dok je bio guverner, a i pre toga, ona se svojski potrudila da ga odaberu za gradonačelnika Filadelfije. Ne bih da kažem da je Kopland marioneta, ali bi bez Zore Zorkin još uvek bio profesor prava na Penu.“
„Zašto nikako ne vidim ko je ona?“
„Zato što je neprimetna, a šira javnost ne poznaje sive eminencije, iako je to počelo da se menja: pre tri meseca Njujork tajms stavio ju je na naslovnu stranu s naslovom: Najseksepilniji mozak Amerike. Da budem iskren, mislim da nisu preterali.“
„Šta to ona poseduje vanserijski?“
Alan se namršti.
„Niko se dugo, zbog smešne fizičke spoljašnjosti, nije pribojavao nje. Ali to vreme je prošlo: svi sada znaju da je Zorkinova hladnokrvan i opasan igrač, koji je uvek nekoliko koraka ispred svojih protivnika. Tokom kampanje za stranačke izbore pokazala je neospornu efikasnost prilikom prikupljanja sredstava za kampanju, posebno od moćnika fejsbučke generacije, koja je mahom studirala s njom. Dok je još bio pri dnu lestvice u istraživanjima, Kopland je uspeo da se održi da ne potone upravo zahvaljujući tom novcu, koji mu je dao vremena da sačeka da se okolnosti preokrenu. Pored toga što je Zorkinova taktičar i strateg bez premca, ona je i stručnjak za niske udarce, razulareni pitbul koji, kada jednom zagrize, ne pušta.“
Slegnuo sam ramenima.
„Tako je svuda“, rekoh mu. „U poslu, u politici, u javnom životu. Svi ljudi na vlasti imaju ponekog ko umesto njih prlja ruke.“
Odobravao je klimanjem glavom moje reči, a zatim i pritisnuo dugme interfona i pozvao Krisa i Krosovu.
„Deco, dajte mi sve što ste našli o dnevnom rasporedu guvernera Koplanda za subotu 25. juna 2005.“
Bio sam sumnjičav prema tom načinu rada.
„Dan Džojsine smrti? Šta mislite da ćete otkriti posle deset godina?“
„Sve to me prevazilazi“, uzdahnu Alan, „ali videćete za šta su sve Kris i Kros sposobni. Oni koriste pametni algoritam koji pretražuje informacije munjevitom brzinom u štampi, na internet sajtovima, blogovima, društvenim mrežama. Kao i ja, znate da se s interneta ništa ne briše: čovek je stvorio čudovište koje više ne uspeva da kontroliše. To je ipak neka druga priča...“
Dok smo čavrljali, Alan je prebacio televizor na informativni kanal, koji je prenosio republikansku konvenciju.
U Medison skver gardenu, ispred deset hiljada osoba, smenjivali su se govornici koji su zajedno oslikavali pohvalni portret svog kandidata. Na nekoliko džinovskih ekrana, ličnosti iz sporta i javnog života aplaudirale su kličući i oduševljavajući se, što je meni sve bilo smešno. Preksinoć su odbornici stranke izglasali svog kandidata. A za manje od sat vremena Ted Kopland će održati svoj prigodni govor za ustoličenje. Zatim će, po tradiciji, pustiti balone i kišu trobojnih konfeta...
„Alane, šaljemo ti ono“, začu se glas Erike Kros preko interfona.
Dokumenti su počeli da se pojavljuju na ekranima sa zida. Kris je pojašnjavao:
„Od 2004. godine omogućen je slobodan pristup zvaničnom rasporedu dnevnih aktivnosti guvernera na sajtu države Pensilvanije. Samo je dovoljno da znate kako im se pristupa. Evo jutarnjeg rasporeda za 25. jun 2005:


10.30 Polufinalna runda razgovora sa sindikatima o uspostavljanju mera za poboljšanje ekfikasnosti javnog prevoza.
12.00 Susret sa učenicima škole Čester Hajts.“


„Evo svih fotografija iz novinskih članaka ili s blogova, koje sam uspela da prikupim sa ta dva događaja“, reče nam crvena.
Niz fotografija pojavio se na ekranima: Kopland je pozirao sa sindikalcima, zatim s profesorima i đacima.
„Zora i Blant nisu bili daleko od njega“, primeti Alan, pokazujući hemijskom na robusnog telohranitelja i gracioznu figuru ženice čije se godine ne daju pogoditi, često dehmično skrivena ili isečena na fotografijama.
„Zasad ništa neobično“, rekoh.
„Nastavak je interesantniji“, odgovori mi Kris. „Dva naredna sastanka u Koplandovoj agendi bila su predviđena za po podne:


12.30 14.00 Ručak i razgovor sa osobljem Staračkih domova „Grof Montgomeri“.
15.00 Otvaranje sportskog kompleksa Metropol u severoistočnom delu Filadelfije.“


„Međutim, Koplandu navodno nije bilo dobro“, dodade novinar. „Na ova dva mesta menjala ga je Anabel Šivo, njegova zamenica.“
„To nije logično“, dodaje Alan. „Severoistok je oduvekbio Koplandov omiljeni kraj i znam za Metropol: to je projekat ogromnih razmera, to nije tek montažna sportska sala. Da bi Kopland propustio jedan takav događaj, sigurno se dogodilo nešto važno i nepredviđeno.“
Sada je Alanovo uzbuđenje bilo vidno i opipljivo.
„Pretpostavljam da se Kopland nije pojavljivao u Filadelfiji čitavog dana.“
„Varate se“, uskliknu Kris i posla novu fotografiju. „U 18.00 istoga dana, prisustvovao je košarkaškoj utakmici Filadelfija 76 u Centru Vels Fargo, pred više od dvadeset hiljada ljudi.“
Približio sam se monitoru. Noseći na sebi navijački šal i kapu, Kopland nije izgledao kao neko ko je upravo usmrtio ženu, ali u tome nije bilo ničeg čudnog. Svi političari znaju da se pretvaraju.
„Imaš li druge fotografije s meča?“
Novi niz slika pojavio se na ekranima.
Ovoga puta ni na jednoj od njih nisu bili telohranitelj i direktorka kampanje.
„Erika, potraži mi još slika s utakmice“, zatraži Alan.
„To jest?“
„S utakmice odigrane u Vels Fargu malo pre ovog datuma.“
Prošlo je trideset sekundi pre nego što se glas devojke opet začuo:
„Iskopala sam, na primer, ovo: utakmica sa Seltikom, nedelja koja je prethodila tom vikendu, i protiv Orlanda krajem aprila.“
Tokom tih susreta, ista scena se ponavljala: Zora je sedela u redu iza guvernera. U krupnom planu video se i gorostasni Blant Libovic, kako stoji na tribinama.
„Pogledajte! Zorkinova je uvek na istom mestu, iza Koplanda. Osim čuvenog 25. juna. To nije slučajno, Alane!“
Glavni urednik sada se slagao sa mnom.
„Koliko vremena treba da se stigne iz Filadelfije do Njujorka kolima?“, upitah.
„Ako su gužve? Dobra dva sata.“
Povlačeći se u fotelju, sklopio sam oči i razmišljao tri minuta. Bio sam siguran da sam shvatio šta se dogodilo tog junskog dana 2005, samo je trebalo da odaberem dobre reči da bih Alana povukao sa sobom. Bila mi je neophodna njegova pomoć, zato što sam, po prvi put, imao rešenje da pronađem Kler i da mi se ona vrati živa i zdrava.
„Sve je jasno, Alane“, rekoh mu otvarajući oči, pre nego što sam mu predstavio svoj scenario. „Te subote, Zora i Blant su otišli iz Filadelfije autom početkom popodneva. Kopland je imao sastanaks Džojs. Razgovor se loše završio. Susret se pretvorio u svađu. Kopland se uznemirio i ubio je. Zatim je otkrio da ga je Florens snimala, a da on to nije znao. Vratio se u Filadelfiju sam, bez telohranitelja, da bi prisustvovao košarkaškoj utakmici i da bi zavarao trag. Za to vreme Blant i Zora ostaju u Njujorku i obavljaju prljave poslove: premeštaju Džojsin leš i šminkaju mesto zločina da bi izgledalo kao da se ona predozirala, a Florens sklanjaju da im ne bi naudila. Sve kockice su se sklopile, bože!“
Alan, potpuno slomljen, pokri lice šakama. Imao sam utisak da mogu da mu prodrem u misli. Haos je tutnjao i mešao se s bolom. Možda je mislio na srećne mesece provedene s Florens. Trenutak u kom je sve još bilo moguće: da ima decu s njom, da planira budućnost, da ima uzbudljiv utisak da sam upravlja svojim životom, a ne da u njemu tek učestvuje. Možda je razmišljao o užasnoj smrti koju je doživela jedina žena koju je voleo. Možda je razmišljao o vremenu koje je od tada proteklo. O prošlom vremenu tokom kog je otupeo od posla. Možda je pomislio da je Merlin Monro bila u pravu kada je rekla da je uspešna karijera čudo, ali da se pored karijere ne možemo ušuškati noću kada nam je hladno.
„Šta ćete uraditi?“, upita me, gledajući me kao da se upravo probudio iz čvrstog sna.
„Alane, da li ste spremni da mi pomognete?“
„Ne znam da li sam spreman, ali hoću, zbog uspomene na Florens.“
„Da li imate načina da stupite u kontakt sa Zorkinovom?“
„Da, imam broj mobilnog. Onaj koji sam koristio kada sam ugovarao intervju s Koplandom.“
Dok je on tražio broj u imeniku mobilnog telefona, ja sam iskucao SMS u kom sam samo napisao: Znam šta ste uradili Florens Galo, Džojs Karlajl i njenoj ćerki.
„Nisam siguran da je to dobra ideja, Rafaele. Lako će doći do vašeg telefona. Upecaće vas za manje od deset minuta.“
„Upravo to i hoću“, odgovorih mu. „Znam i ja da igram na kvarno.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:53 am





22
Zora


Hladnokrvne životinje su jedine otrovnice.
Artur Šopenhauer


1.
SEDAMNAEST GODINA RANIJE leto 1999.

Zovem se Ted Kopland. Imam trideset devet godina. Predajem ustavno pravo i političke nauke na Univerzitetu u Pensilvaniji. Ovog prolećnog subotnjeg jutra 1999. godine vraćam se s pecanja, ali kao i obično, to je tek izgovor da bih proveo nekoliko sati spokoja u prirodi.
Dok vezujem barku za drveni dok, koji se nadvija nad drhtavom jezerskom vodom, moj labrador Argos približava se i vrti oko mene lajući i mašući repom.
„Hajde, dođi, kuco!“
Prestiže me i jurca u pravcu velike kolibe savremene gradnje, skladnog spoja tisovine, kamena i stakla. Moje utočište svakog vikenda.
Kako sam stigao u kuću, pripremio sam kafu slušajući saksofonistu Lestera Janga na radiju. Potom sam seo na terasu od debala i uživao u cigareti, listajući novine i ispravljajući nekoliko primerka. Primio sam SMS od supruge Karolin, koja se zadržala u Filadelfiji, a treba da mi se pridruži oko podneva. Računam da ćeš mi pripremiti testeninu s pestom! Ljubim te! K.
Začuvši buku motora, podigao sam glavu. Vratio sam naočare za sunce i začkiljio očima. I izdaleka sam prepoznao sićušnu figuru, koja je živahno koračala: Zora Zorkin.
Kako bih mogao da je zaboravim? Ona je bila moj đak pre četiri-pet godina, i to ne bilo koji đak. Čak mogu da kažem da je nadaleko moj najbolji đak u čitavoj profesorskoj karijeri. Živ duh, nemilosrdna, natprosečnih sposobnosti za promišljanje na sve teme. Izvrsno poznavanje politike i istorijskih prilika Sjedinjenih Američkih Država. Pravi patriota, koji rame uz rame sa mnom brani stanovišta koja su nam bila zajednička, ali i ona druga, u kojima se nismo slagali. Blistavi um, ali ništa više od toga: nikad dobro raspoložena, bez saosećanja i, koliko znam, bez druga ih drugarice.
Sećam se da mi je uvek bilo lepo da s njom razgovaram, što nije bio slučaj s mojim kolegama. Mnogim predavačima nije bilo lako sa Zorom. Sve zbog njene hladne inteligencije, koja je ponekad bila zastrašujuća. Sve zbog njenog odsutnog pogleda, kada bi se izgubila u mislima i odjednom bi se prenula i zarila vam kao žalac neku brižno smišljenu opasku.
„Dobar dan, profesore Koplande.“
Stala je ispred mene, loše obučena, na njoj su visile iznošene farmerke i neugledan plišani džemper, s rancem o ramenu koji mora da je vukla još od srednje škole.
„Zdravo, Zoro. Čemu da zahvalim za ovu posetu?“
Razmenili smo nekoliko uobičajenih rečenica, a zatim mi je ona govorila o počecima svog profesionalnog života. Čuo sam za te njene početke. Znam da je poslednjih godina, nakon što je završila fakultet, svoje prve profesionalne korake načinila radeći na više lokalnih izbornih kampanja i ostvarila laskave rezultate s kandidatima koji ipak nisu posedovali neophodnu širinu, na taj način stvorivši sebi reputaciju političkog savetnika koga je bolje imati uz sebe nego protiv sebe.
„Mislim da vrediš više od toga“, rekoh, služećije šoljom kafe. „Ukoliko želiš da postigneš velike stvari, bolje da pronađeš kandidata koji može da ide u korak s tvojom mudrošću.“
„Tako je“, odgovori. „Verujem da sam pronašla takvog.“
Gledao sam je kako duva u kafu. Bleda mesečeva put obasjavala je njeno lice, čija je čitava lepota ostala skrivena ispod gustih loše ošišanih šiški, koje su joj upadale u oči.
„Zaista“, rekoh joj. „Poznaješ ga?“
„To ste vi, Tede.“
„Ne razumem.“
Odšnirala je ranac i iz njega izvadila predloge plakata, slogan, odštampane i ukoričene stranice strategije za izbornu kampanju. Dok je raspoređivala materijal po staroj dasci, koju sam koristio kao baštenski stočić, zaustavio sam je da ne ode predaleko:
„Čekaj, Zoro, znaš da nikada nisam hteo da se bavim politikom.“
„Ali već ste u politici: vaše udruženje, vaš mandat za opštinskog savetnika...“
„Hoću reći da nemam većih ambicija od toga.“
Ona me pogleda krupnim zmijskim očima.
„Mislim da imate.“
„Za koju poziciju si mislila da se kandidujem?“
„Za početak, za gradonačelnika Filadelfije. Zatim, za mesto guvernera Pensilvanije.“
Slegnuh ramenima.
„Koješta! Filadelfija nikada nije imala republikanca za gradonačelnika.“
„Jeste“, odgovori ona kao iz puške. „Bernarda Samjuela, 1941.“
„Da, ali to je bilo pre šezdeset godina. To danas više nije moguće.“
Smatrala je da moj argument nije dovoljno ubedljiv.
„Vi niste pravi republikanac, Tede, a vaša žena potiče iz prodemokratske i veoma ugledne porodice.“
„U svakom slučaju, Garland će opet biti izabran za fotelju.“
„Garland se neće ni kandidovati“, uveravala me je ona.
„Ma šta pričaš?“
„Znam da neće, to je sve. Nemojte me pitati zašto.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:54 am





2.

„Ako bih i prihvatio da se latim politike, zašto bih polagao nadu u tebe, Zoro?“
„Ne polažete vi nadu u mene, već ja u vas, Tede.“
Pričali smo već čitav sat. Na svoju štetu, upleo sam se u njenu mrežu. Dobro sam znao da stupam na opasan teren. Dobro sam znao da nije trebalo da se uplićem u pustolovinu za koju sam osećao da je bespovratna. Mada sam u tom periodu imao utisak da sam već zaokružio svoj životni put. To je bilo moje doba sumnje. Ni u šta više nisam bio siguran: ni u svoj brak, ni u profesorsko zvanje, ni na koji način sam želeo da osmislim dalji život. Ta devojka umela je da odabere reči. Ona je gledala u budućnost, ona je ispravno videla. Po njenim rečima, ništa nije nemoguće. Sutrašnjice su bile uzbudljive i veličanstvene. Zar nisam upravo to i očekivao: susret s jednom izuzetnom osobom, koja će mi promeniti život, koja će me izbaviti iz moje udobne svakodnevice, koja je postala suviše sputavajuća?
„Znaš da ne verujem u Boga. Američki glasači ne vole kandidate ateiste.“
„Niste obavezni da o tome trubite na sav glas.“
„Vec sam pušio travu.
„Kao i svi, Tede.“
»I dalje je pušim.“
„U tom slučaju prestanite odmah i, ukoliko vam postave to pitanje, pravite se da niste uvlačili dim.“
„Nemam nikakvih sredstava da finansiram kampanju.“
„Moj posao je da pronađem novac, a ne vaš.“
„Već nekoliko godina imam stalnu medicinsku terapiju.“
„Od čega bolujete?“
„Blagi bipolarni poremećaj.“
„Vinston Čerčil je bio bipolarac, i general Paton. Kao i Kalvin Kulidž, Abraham Linkoln, Teodor Ruzvelt, Ričard Nikson...“
Ona je iznosila argumente jedan za drugim. Sada više nisam želeo da ode. Želeo sam da nastavi s pričom i da zaliva seme nade koje je u meni posadila. Želeo sam da nastavi da mi govori da ću postati gradonačelnik petog po veličini grada u državi. Želeo sam i da se malo bolje pretvaram da joj verujem.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:54 am



3.

Kada me je skoro u potpunosti ubedila, Zora je iznenada promenila pesmu. To je trebalo odmah da naučim: niko nije mogao dugo da sakrije svoje tajne od Zore Zorkin.
„Kada ste najzad završili sa svojim lažnim izgovorima, mogli bismo da pređemo na prave probleme, zar ne?“
Pravio sam se da ne razumem:
„Šta želiš da kažeš?“
„Politika. Sigurno ste već pomišljah na bavljenje politikom, Tede. Dovoljno je da se prisustvuje bilo kom vašem času da bih u to bila sigurna. Vaša izlaganja su nas osvajala. Vaši pamfleti su gađah pravo u centar. Svi smo upijali vaše reči. Još se sećam vaše ozlojeđenosti zbog visokog broja siromašnih radnika ili Amerikanaca koji nemaju zdravstveno osiguranje. Još uvek mi je u sećanju vaš govor o nestanku američkog sna i o merama koje treba preduzeti da bi se on povratio. To vam je u krvi.“
Zaustio sam da joj se usprotivim, ali nisam imao reči.
„Priznajte, Tede, nešto vrlo konkretno nateralo vas je da odustanete od politike. Nešto što smatrate nepremostivim hendikepom.“
„Sad se baviš jeftinim psihološkim trikovima.“
„Čiji leš krijete u plakaru, profesore Koplande?“
Ćutao sam naslonjen na ogradu terase. Pogled mi se gubio u daljini, prema delu površine jezera koje je svetlucalo svetlima hiljadu varnica.
Zora je spakovala svoje stvari u ranac.
„Tede, imate minut“, nastavi bacivši pogled na sat. „Ni sekundu više. Ukoliko nemate poverenja u mene, bolje da odmah prekinemo.“
Uzela je cigaretu iz paklice koju sam ostavio na stolu i netremice me je posmatrala.
Prvi put sam osetio opasnost koju je zapravo predstavljala ova devojka. Nije mi se dopadao njen način ponašanja. Nije mi se dopalo to što sam se našao u bezizlaznoj situaciji. Tokom nekoliko trenutaka još sam imao slobodu da kažem ne. Najveću od svih sloboda. ali čemu služi sloboda ako vam ne omogućava da živite svoje snove?
„U redu“, rekoh, sedajući pokraj nje. „U pravu si: zaista postoji jedna epizoda u mom životu koja bi mogla da me liši političke karijere.“
„Slušam vas.“
„Ne očekuj neka senzacionalna otkrića. Ovo je rastužujuće prosto. Pre desetak godina, tokom nekoliko meseci, bio sam u vezi s jednom ženom.“
„S kim?“
„Zove se Džojs Karlajl. Bila je volonterka, a zatim i zaposlena u mojoj organizaciji Take Back Your -Philadelphia.“
„Da li vaša žena zna za to?“
„Kada bi Karolin za to znala, više ne bi bila moja žena.“
„Gde živi ta Džojs Karlajl sad?“
„U Njujorku. Ali to nije sve: ona ima ćerku, Kler, koja sada ima osam godina.“
„To je i vaša ćerka?“
„Vrlo verovatno da je tako.“
„Da li je Džojs pokušavala da vas ucenjuje?“
„Ne. Ona je fina žena. Slobodna i poštena. Majka joj je radila u gradskoj pravnoj službi.“
„Jeste li ostali u kontaktu?“
„Ne. Već godinama nisam čuo ništa o njoj, ali se nisam ni raspitivao.“ „A mala Kler, zna li ona da ste joj vi otac?“
„Nemam pojma.“
Zora uzdahnu i zauze taj smešni odsutni stav koji je uvek imala kada razmišlja. Ja sam čekao njenu presudu u tišini, kao školarac koji je umočio prste u teglu s marmeladom.
Tada je trebalo da odustanem, ali je Zora izgovorila reči koje sam upravo i želeo da čujem:
„Zeznuto je, ali i tačno. To može da iskoči bilo kada, ali je vredno rizika. Bitno je držati situaciju pod kontrolom. Znam da je ta epizoda vašeg života postojala i da potencijalno može da predstavlja problem. Možda se nikada ništa neće dogoditi, ali ukoliko se jednog dana nešto desi i ukoliko postane problem, rešićemo ga tada.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:54 am




4.

„Ukoliko postane problem, rešićemo ga tada.“
Ta rečenica bila je predskazanje i to sam znao.
Makar sam se toga pribojavao.
Ali sam morao da budem iskren. Čak i znajući kakva je tragedija iz toga proistekla, slagao bih kad bih rekao da se kajem zbog svog izbora. Išao bih i dalje: slagao bih kad bih se pretvarao da mi to jutro ne nedostaje. To jutro kada je sve otpočelo. Jutro kada je ta čudna devojka upala kod mene u neuglednim krpicama i sa istrošenim rancem. Jutro kada je rasula svoje stvari na staru dasku i kada mi je rekla: „Tede, da li ste spremni da napišete novo poglavlje političke istorije Sjedinjenih Američkih Država? Poglavlje u kom ćete vi biti glavni junak.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:54 am





23
Smoking gun


Zakon br.2: Ne poveravajte se prijateljima, koristite svoje neprijatelje[...]. Ukoliko ih nemate, pronađite način da ih stvorite.
Robert Grin


1.

„Gospodine, može li jedna partija u 20 dolara?“
Predlog je dao beskućnik guste brade, koji je nosio kutiju šaha pod miškom.
„Rado, ali drugi put. Danas imam sastanak.“, rekoh pružajući mu novčanicu.
Sedeći za kamenim stolom, čekao sam Zoru Zorkin u kutku Vašington skver parka predviđenog za šahiste.
Već je bilo kasno, ali je park još vrveo od ljudi. Živa i radosna uzavrelost subotnjih letnjih večeri, kada dan ne bi prestajao da igra, kad bi išao na produžetke, kada je vazduh povoljan za muziku, za lutanja, za smeh i jedan valcer.
Atmosfera nije bila u saglasju sa stanjem mog duha. Kler, nije mi dobro. Ova tri poslednja dana, da ne bih potpuno poludeo, uspeo sam da potisnem strah, ali pored svih ovih bezbrižnih ljudi, moj strah za tebe opet je isplivao na površinu.
Čim bih prestao da radim ih da razmišljam, pred očima su mi se smenjivale slike koje je zabeležila sigurnosna kamera. Kada te onaj žbir Anželi gura u gepek hromiranih mrtvačkih kola. Slika kada ti vrištiš moje ime: „Rafaele! Pomozi mi, Rafaele! Pomozi mi!“
U kakvom li si stanju nakon tri dana zatočeništva? Taj život koji u sebi nosiš. Da li ćemo još imati šansu da proslavimo rođenje našeg deteta?
Da li si makar živa? Sve do sada nisam ni sumnjao u to, ali je ovo više ličilo na veru nego na ubeđenje zasnovano na čvrstim dokazima. Tu veru nesumnjivo je imao čovek koji se pribojavao da, suočen s nekontrolisanom situacijom, neće biti dovoljno jak da prihvati stvarnost. Što najzad i nije daleko od osobine romanopisca. Besomučno sam ponavljao da ti ni ne bi mogla da nestaneš zauvek. Ni iz ovog sveta, ne iz mog života.
Ovih poslednjih nekoliko sati, kako bih odagnao strah, nisam savladavao bol. Ja, koji inače delam samo posredstvom junaka svojih romana, preobrazio sam se u pravog istražitelja. Otkrio sam tvoje repove iz prošlosti, išao njihovim tragovima, otvorio sva vrata.
„Ja sam to učinila. Da li me još vohš, Rafaele?“
Šta bih mogao da ti zamerim, Kler? To što si izvukla živu glavu? To što si pokušala da započneš novi život i da za sobom ostaviš sve užase koje si preživela? Ne, naravno! Naprotiv, bio sam očaran snagom tvog karaktera, tvojom upornošću i tvojom pameću.
„Da li me još uvek vohš, Rafaele?“
Stizao sam na kraj puta. Bio sam skoro siguran da sam pronašao nalogodavca tvoje otmice. Zora Zorkin, žena koja je nesumnjivo i ubica tvoje majke. Ali ne razumem kako su ti ljudi uspeli da te pronađu nakon svih ovih godina. Zašto sada? Kako tako brzo, nakon što si mi otkrila svoju tajnu? Uzalud sam razmatrao sve pretpostavke, nešto ključno mi je promicalo.
„Da li me još voliš, Rafaele?“
Kler, prestani da mi postavljaš to pitanje! Da, volim te, ali više ne znam koga volim. Da bi voleo nekoga, treba da ga poznaješ, a ja te više ne poznajem. Sada imam utisak da sam suočen s dve osobe. S jedne strane je Ana Beker, stažistkinja medicine u koju sam se zaljubio, srdačna, vesela, dobra duša pokraj koje sam proveo šest najradosnijih meseci života. Žena s kojom je trebalo da se venčam. S druge strane Kler Karlajl, nesalomiva, jedina preživela iz Kiferovog pakla, Devojka iz Bruklina, tajanstvenog porekla. Prema toj skoro nepoznatoj osobi osećam divljenje i oduševljenje.
Ali nisam uspevao da dam prednost nijednoj od vaše dve siluete? Ukoliko se sretnemo, ko ćeš biti? Uvek sam mislio da, ukoliko zajedno prebrode neki ključni problem, ljudi ostaju zauvek zajedno, a parovi čak i jače povezani. Prevazići bez raskida niz bolnih prepreka stvara čvrste veze, skoro neuništive. Iz ove perspektive, jedno je sigurno: pošto mi je tvoja prošlost poznata, pošto sam razotkrio sve one koji su te povredili, nikada više nećemo moći da budemo stranci.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:55 am




2.

Živahna i sićušna, Zora Zorkin se probijala kroz okupljenu masu na tribinama Medison skver gardena. Pomoću propusnice, ušla je iza bine i prešla nekoliko stotina metara kroz lavirint hodnika, sve do vrata za izlaz u slučaju požara, koji je vodio do 31. ulice i ispred kojih su stajala dva vojnika.
Blant je čekao. Na telefonu telohranitelj pokaza svojoj nećaki svetleću plavu tačku na programu za lociranje.
„Rafael Bartelemi nije mrdao već deset minuta.1'
„Gde je tačno?“
„Na severozapadnom uglu Vašington skvera, kod stolova za šah.“
Zora potvrdi glavom. Znak je jasan: izazivao ju je na domaćem terenu. Ona je uglavnom znala da gasi požare i volela je borbe, ali je imala pravilo da nikada ne potcenjuje protivnike.
Rekla je Blantu da je prati iz daljine i prešla ulicu kako bi stigla do 7. avenije. Čitav kvart bio je blokiran. Nepotrebno je bilo da se ide automobilom: neće ići brže, a rizikovala je i da je primete novinari. Zastala je tek na jedan minut, kako bi kupila flašicu vode od uličnog prodavca. Tada je priključila slušalice na telefon, da bi na radiju pratila Koplandov inauguracioni govor, od koga je uspela da čuje samo početak.
Govor je bio šlag na torti kojim se zaključuje trodnevna konferencija, koja se, zahvaljujući njoj, odvijala bez smetnji. Koplandova pobeda bila je i njena. To su znali svi politički analitičari, ali i ona sama: zahvaljujući njoj, pobedio je na stranačkim izborima, a već sutra, ona će ga dovesti i do Bele kuće.
Drugi kandidati unajmljivali su ekipe sastavljene od stotinu ljudi: savetnika za političku strategiju, istraživača, doktora za spinovanje, marketinške stručnjake. Kopland i ona radili su na stari način, u paru, kao stara zanatska radionica. Ona-se bavila strategijom, a on govorima i javnim nastupom. Takav pristup pokazao se pobedonosnim, jer su oboje znali da bez onog drugog ne mogu. Savetovala je Koplanda da se što kasnije prijavi za partijske izbore i da se pravi da tamo tek učestvuje. Guverner je pustio protivnike da se međusobno poubijaju u prvim debatama, vrebajući iz prikrajka i postepeno pokazujući svoje prave namere.
Bilo je to ludo vreme. Vreme kada je nedostajalo državnika. Vreme kada pametni govori i bistra razmišljanja nisu više imali svoje mesto. Vreme kada su samo pojednostavljeni i izveštačeni nastupi bili medijski propraćeni. Vreme kada istina više nije bila bitna, kada su jeftine emocije zamenile razum, kada su se jedino računale slike i komunikacija.
Iako je danas Kopland izgledao kao novi čovek, prvi meseci njegove kampanje za stranačke izbore bili su užasni. Ted je izgubio na prvim stranačkim sastancima iza zatvorenih vrata i povukao se tokom Superutorka. Zatim je usledio period blagostanja, kao da su se sve zvezde poklopile. Ono što su isprva zamerali Koplandu, pokazalo se kao njegova prednost, njegov govor je čula šira javnost, a republikanskom glasačkom telu bilo je dosta smešnih kandidata. Ovu igru domina Zora je strpljivo planirala i tokom nekoliko dana Kopland je prikupio i finansijska sredstva i glasove onih koji su se povukli.
Uprkos tom novom poletu, borba je ostala teška do kraja. Tokom prvih sati konvencije, ona se čak pribojavala niskih udaraca protivnika. Za trenutak je pomislila da će sto trideset superdelegata pokušati da izvedu nekakav puč u korist njihovog protivnika, ali mudrice nisu imale dovoljno hrabrosti da idu do kraja i mudro su se poredale iza njenog kandidata.
Iskreno, Ted je bio pametan, stabilan i ozbiljan političar. Vladao je ekonomskim i spoljnopolitičkim pitanjima. Bio je fotogeničan, duhovit i harizmatičan. Uprkos umerenim stavovima, javno mnjenje ga je doživljavalo kao čvrstog sagovornika, koji bi mogao da se usprotivi i Putinu i Si Đinpingu. Iznad svega, bio je optimističan govornik koji okuplja narod. Ako Kopland pobedi na predsedničkim izborima a ona je sada bila ubeđena da će se to dogoditi imenovaće je za generalnog sekretara Bele kuće. Najzanimljiviji posao na svetu. Osoba koja zapravo vodi zemlju dok se predsednik folira pred kamerama. Osoba koja se stara o svemu. Osoba koja stvara saveze u Kongresu, koja pregovara s lokalnim izvršiocima vlasti i federalnim agencijama. Osoba koja rešava većinu kriza.
Zora obično ništa nije prepuštala slučaju. Ipak, pre tri dana ju je iznenadilo ponovno pojavljivanje slučaja Karlajl. Mračni sati pohodili su je iz prošlosti i isplivah na površinu u najgorem mogućem trenutku kampanje, preteći da unište sve što je stvarala već petnaest godina.
Već godinama je predano izučavala sve moguće scenarije kako bi mogla da računa na sve opasnosti. Jedini koji nije zamislila, jer je toliko bio neverovatan, bio je upravo onaj koji se ostvario: dok su je već deset godina svi smatrali mrtvom, Kler Karlajl se ponovo rodila s novim identitetom.
To joj je javio Rišar Anželi. Kada je kontaktirao s njom prošle nedelje, skoro da je i zaboravila mladog policajca iz Bordoa, kog je lično ona unajmila pre jedanaest godina ranije, na zahtev guvernera, kako bi imala informacije iz prve ruke u vezi s otmicom njegove ćerke. Anželi je od tada napredovao. Samo bog zna kako, razarajuća vest pala je sa neba: Kler Karlajl je živa.
Bez oklevanja je odabrala da slučaj ne pominje kandidatu. To je bio njen posao: rešavanje problema kada se pojave, da ne bi stigli do guvernera. Ona je znala to da radi, ona je to volela. Bez Koplandovog znanja, odmrzla je fond i iz njega uzela veliku količinu novca koju je namenila Anželiju, čija pohlepa je bila bezgranična, i naredila mu da pronađe, otme i zatvori devojku.
Dugo je oklevala da mu kaže da je ubije i da se reši leša, što bi konačno rešilo problem. Jedna stvar ju je zadržavala: nepredvidiva Koplandova reakcija kada sazna za taj slučaj.
Odlučila je da ostavi nekoliko dana za razmišljanje, ali je sada pomislila da je predugo čekala i da je krajnje vreme da pređe na delo.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:55 am



3.

Uzalud sam vrebao izdaleka već nekoliko minuta, nisam mogao da prepoznam Zoru Zorkin sve dok mi se nije približila na svega nekoliko metara. Iako je bila starija, ličila je na ostale studentkinje Njujorškog univerziteta, koje su milele Vašington skverom: farmerke, majica, ranac, patike.
„Ja sam...“, zaustih pridižući se.
„Znam ko ste.“
Osetio sam ruku na ramenu. Okrenuo sam i video gorostasnog Blanta Libovica. Telohranitelj me je pretresao od glave do pete i oduzeo mi telefon, verovatno da ne bih snimio razgovor. Zatim se uputio ka klupi na deset metara od stola za šah.
Zora je sela naspram mene.
„Mislim da ste želeli da se vidimo, gospodine Bartelemi.“
Imala je jasan i skoro blag glas, nasuprot onome što sam zamišljao.
„Znam sve“, rekoh joj.
„Niko ne zna sve, a vi znate čak i manje nego ostali. Ne znate koji je glavni grad Bocvane. Ne znate ni koja je zvanična valuta Tadžikistana ili Kambodže. Ne znate ko je bio predsednik Sjedinjenih Američkih Država 1901, a ni ko je otkrio vakcinu protiv boginja.“
Počela je oštro.
„Hoćete li zaista da se igramo razmrdavanja vijuga?“
„Šta mislite da znate, gospodine Bartelemi?“
„Znam da negde u Francuskoj držite zatočenu moju partnerku Kler Karlajl, vanbračnu ćerku guvernera Koplanda. Znam da ste pre jedanaest godina, vi i vaš gorila, onaj tamo, ubili njenu majku Džojs Karlajl, bivšu guvernerovu ljubavnicu.“
Slušala me je pažljivo, ali je moja otkrića nisu uzrujala.
„Tokom predizborne kampanje primam stotine takvih anonimnih pisama svakog jutra: guverner je vanzemaljac, guverner je sajentolog, guverner je žena, guverner je vampir, guverner je zoofil. To je sudbina svih političara.“
„Samo što ja imam dokaze.“
„Veoma sam zainteresovana da čujem koje.“
Bacila je pogled na ekran telefona koji je spustila na sto. Telefon se zagrevao: uzbune sa svih strana i porukice koje su zvrckale bez prestanka. Glavom sam pokazao ka telohranitelju.
„DNK vašeg ujaka Blanta Libovica, pronađena je na mestu ubistva Džojs Karlajl.“
Sumnjičavo je napućila usta.
„Ako je to istina, mislim da bi ga policija tada ispitala.“
„Tada nisu imali ta saznanja. Sada je drugačije.“
Izvadio sam iz džepa iscepane stranice knjige koje je pronašao Alan.
„Ima i zajedničkih fotografija Džojs i senatora.“
Pogledala ih je ne pokazujući ni najmanji znak iznenađenja.
„Da, ove fotografije su poznate. Čak su veoma lepe, ali šta one dokazuju? Da su se Ted Kopland i ova mlada žena lepo slagali. Što je normalno, zar ne? Koliko ja znam, on ju je i zaposlio.“
„Ove fotografije ukazuju na vezu koja...“
Prekinula me je neartikulisanim pokretom.
„Ako je to stvarno sve što imate da mi ponudite, nećete pronaći nikoga ko Će vaše baljezgarije ni da sasluša, a kamoli da objavi.“
„Ja baš mislim suprotno, mislim da će novinari biti počastvovani da čuju da ste vi hladnokrvno ubili i njihovu koleginicu Florens Galo.“ Ona nastavi sa podsmehom:
„Ja sam zaista često imala želju da ubijem pojedine novinare kada bi u svojim tekstovima otvoreno pokazivah nelojalnost, nestručnost i intelektualnu oskudicu, ali sam se uvek uzdržavala da pređem na delo.“ Shvativši da nemam kud, promenio sam strategiju:
„Slušajte, Zoro, ja nisam pajkan, ja nisam sudija, ja sam samo čovek koji želi da pronađe voljenu ženu.“
„Zaista je dirljivo.“
„Kler Karlajl skrivala je svoj pravi identitet već deset godina. Mislim da čak i ne zna ko je njen biološki otac. Oslobodite je i nikada više nećete čuti za nas.“
Ona napravi podrugljiv izraz lica.
„Želite da se nagodimo, ali nemate ništa opipljivo da mi ponudite.“ Pošto sam bio očajan, nisam mogao a da ne priznam da je bila u pravu. Mark i ja vodili smo ozbiljnu istragu, koja nam je omogućila da složimo izuzetno složenu slagalicu, ali nijedan deo koji smo uspeh da prikupimo nije sam po sebi mogao da posluži kao zalog. Okrili smo istinu, ali nam je nedostajalo najhitnije: dokaz te istine.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 9:55 am





4.
SVETILIŠTE SEĆANJA

Mark Karadek i Helen Kovalkovski ušli su u Timovu sobu s poštovanjem s kojim se ulazi u svetilište.
Soba je odavala utisak kao da je klinac odsutan tek nekoliko sati, jer je u školi ili je otišao kod druga i svakog časa će se pojaviti i baciti torbu na krevet pre nego što uzme parče hleba s nutelom i čašu mleka.
Iluzija poput mača s dve oštrice: isprva teši, a potom i razara. Dok je parket krčkao pod njihovim nogama, Mark se približavao središnjem delu sobe, osvetljene, svetiljkom koja je pucketala.
Čudan miris mešavine bibera i nane lebdeo je u vazduhu. Kroz prozor, iako je pao mrak, video se preteći zabat krova ambara.
„Tim je trebalo da se upiše u filmsku školu“, objasni Helen pokazujući zidove oblepljene filmskim plakatima.
Mark obuhvati pogledom prostoriju. Sudeći po plakatima, imao je istančan ukus: Memento, Rekvijem za snove, Stari momak, Paklena pomorandža, Vrtoglavica...
Na policama serije stripova, figurice junaka iz stripova, gomile filmskih časopisa, diskovi s muzikom pevača ih grupa za koje Karadek nikada nije ni čuo: Eliot Smit, Arkadfajr, Vajt strajps, Sufjan Stivens...
Video-kamera bila je postavljena na zvučnik muzičkog stuba.
„Poklon njegove bake“, pojasni Helen. „Tim je sve slobodno vreme posvećivao svojoj strasti. Snimao je amaterske kratkometražne filmove.“
Na stolu su stajali telefonska slušalica u obliku Darta Vejdera, čaša za olovke, plastična kutija sa praznim DVD-jevima, šolja s likom Džesike Rabit i stari ajmak G3 u boji.
„Mogu li?“, upita Karadek pokazujući na računar.
Helen klimnu glavom u znak odobrenja.
„Ponekad bih ga uključila, da gledam filmove ili slike. Zavisi od dana, ali uglavnom mi pričinjava više zla nego dobra.“
Mark sede na metalnu stolicu koja se vrti. Pokrenuvši mehanizam na stolici, podesio je visinu i uključio kompjuter.
Mašina ispusti skoro neprimetan zvuk, koji se potom pojačavao. Zahtev za unošenje lozinke prikazao se na ekranu.
„Skoro godinu dana bilo mi je potrebno da je pogodim“, reče mi Helen pokušavajući da i sama sedne na ivicu kreveta. „MacGuffin. Ipak nije bilo teško za pogađanje: Tim je obožavao Hičkoka.“
Mark je uneo devet slova i stigao do pozadine i ikonica. Za pozadinu ekrana klinja je izabrao reprodukciju jednog od Dalijevih crteža: Sveti Đorđe ubija aždaju.
Nešto je iznenada puklo. Sijalica lustera ispustila je dušu uz eksploziju, zbog koje Mark i Helen poskočiše.
Od tada je u sobi vladala tama i jedino svetlo bio je ekran kompjutera. Mark je progutao knedlu. Nije se dobro osećao u toj tami. Vetar mu je prostrujao potiljkom. Pomislio je da neka senka ide na njega. Naglo se okrenuo kako bi video da li je pored njih još neko u prostoriji. Osim Helen, umorne utvare usahlog lica, nikoga drugog nije bilo u prostoriji.
Vratio je pogled na ekran i otvorio elektronsku poštu. Kako je Timova majka i rekla, nije bilo pristupa internetu i nalog na koji je bio povezan nije bio aktivan godinama, ali su već primljene poruke ostale zatočene u mašini. Mark je mišem premotavao poruke sve do sudbinskog dana, 25. juna 2005.
Osetio je peckanje u očima i dlake kako se kostreše na podlakticama. Mejl koji je tražio bio je tu, a pošiljalac je bila Florens Galo. Kako je kliknuo da ga otvori, ledeni talas prožeo mu je čitavo telo. Poruka nije sadržala nikakav tekst, samo audio-zapis pod nazivom carlyle.mp3.
S knedlom u grlu uključio je zvučnike i pustio snimak. Snimak je govorio za sebe. Džojsin glas bio je baš onakav kakvim ga je i zamišljao: ozbiljan, topao, ogrubeo zbog besa i tuge. Ni glas ubice nije mu bio nepoznat. Kada je Mark shvatio o kome je reč, opet je poslušao ne bi U bio siguran u ono što je čuo.
U neverici, i treći put je preslušao, misleći da ga znanje engleskog izdaje. Bio je nepomičan od straha nekoliko trenutaka, a zatim je podigao slušalicu u obliku Darta Vejdera i pozvao Rafaela. Govorna pošta.
„Rafe, pozovi me čim budeš mogao. Pronašao sam snimak Florens Galo. Poslušaj malo ovo...“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka iz Bruklina - Gijom Muso

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 5 od 6 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu