Devojka od papira - Gijom Muso

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:07 am



Poput igre svetlosti, negde između stvarnosti i mašte...
Kada život zavisi samo od jedne knjige.

Pre samo nekoliko meseci, Tom Bojd je imao sve u životu: bio je slavni pisac bestselera, živeo u mondenskom kvartu Los Anđelesa i uživao u srećnoj vezi sa svetski poznatom pijanistkinjom. Međutim, nakon ružnog raskida, Tom se zatvorio u svoj svet. Zbog slomljenog srca, ponestalo mu je inspiracije, a društvo mu prave samo poroci.

Jedne večeri, sasvim neočekivano, na vrata će mu pokucati prelepa nepoznata žena. Ona tvrdi da je Bili, junakinja iz njegovih romana, koja je dospela u stvaran svet zbog štamparske greške u njegovoj poslednjoj knjizi. Iako njena priča deluje potpuno neverovatno, Tom polako počinje da veruje da je to prava Bili. Ona je lepa, ona je očajna, ona će umreti ako on prestane da piše! Tom mora da napiše novi roman da bi se Bili vratila u svet mašte, a ona će njemu pomoći da ponovo osvoji svoju izgubljenu ljubav. Šta još može da izgubi?
Tom i Bili će se zajedno otisnuti u napetu avanturu, gde se stvarnosti mašta prepliću u zavodljivoj i smrtonosnoj igri...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:08 am

Mojoj majci




Čemu služe knjige ako ne oživljavaju život, ako ne dopiru do nas da ih upijamo s požudom?
HENRI MILER



Prolog



To što se zanimamo za život pisca zato što volimo njegove knjige isto je kao da se zanimamo za život divlje patke zato što volimo da jedemo pačju džigericu. MARGARET ATVUD

(USA tudej 6. februar 2008)
„TRILOGIJA O ANĐELIMA" OČARAVA AMERIKU

Priča o nemogućoj ljubavi žene i njenog anđela čuvara predstavlja književni uspeh godine. Rešenje jednog fenomena.
U izdavačkoj kući Dabldej niko nije verovao u njega. Prvi roman nepoznatog pisca Toma Bojda, starog tek 31 godinu, štampan je u samo 10.000 primeraka, ali za samo nekoliko meseci postao je jedan od najvećih bestselera godine.
Društvo anđela, prvi deo trilogije, ostao je 28 nedelja na vrhu liste najprodavanijih knjiga. Pošto je s lakoćom prodat u više od tri miliona primeraka u SAD, preveden je i u više od četrdeset zemalja.
Radnja romana smeštena je u ponekad romantičnom i maštovitom Los Anđelesu, i govori o nemogućoj ljubavi između Dilajle, mlade studentkinje medicine, i Rafaela, anđela čuvara koji bdi nad njom još od detinjstva. Međutim, ova nadrealna priča zalazi i u društveno osetljive teme, kao što su incest, nasilje, donacija organa i ludilo.
Po ugledu na Harija Potera i Sumrak, roman Društvo anđela brzo je udružio publiku oko jedne vrlo bogate mitologije. Najstrastveniji čitaoci sačinjavaju istinsku zajednicu s posebnim moralnim kodeksom i ideologijom. Na stotine stranica na internetu već su posvećene likovima koje je stvorio Tom Bojd. Autor je vrlo neupadljivi mladi profesor iz Makartur Parka u Los Anđelesu. Pre nego što je upoznao uspeh, Bojd je predavao književnost adolescentima s teškoćama u razvoju, u gimnaziji u kojoj je i sam bio učenik petnaest godina ranije.
Nakon uspeha svog prvog romana, napustio je posao nastavnika jer je potpisao ugovor s Dabldejom za još dve knjige... i to za dva miliona dolara.

(Gramofon 1. jun 2008)
FRANCUSKA PIJANISTKINJA AURORA VALANKUR DOBITNICA PRESTIŽNE NAGRADE „EJVERI FIŠER"

Slavna tridesetjednogodišnja pijanistkinja Aurora Valankur u subotu je osvojila prestižnu nagradu Ejveri Fišer. Ova vrlo cenjena nagrada, potkrepljena sa 75.000 dolara, svake godine dodeljuje se jednom muzičaru za izuzetan doprinos klasičnoj muzici. Rođena je 7. jula 1977. godine u Parizu i smatra se jednim od najtalentovanijih muzičara svoje generacije.
Superstar klavirskih dirki
Obrazovala se na Institutu Kertis u Filadelfiji. Još 1997. godine otkrio ju je šef orkestra Andre Greven i pozvao na turneju. Bilo je to priznanje koje joj je otvorilo vrata međunarodne karijere. Ona potom redovno nastupa s najvećim orkestrima, ali razočarana elitizmom klasičnog muzičkog sistema, u januaru 2003. godine naglo se povlači s klavirske scene. Na motociklu kreće na put oko sveta, koji će trajati dve godine i završiće se na jezerima i stenovitim obalama nacionalnog Parka Savaj Madhopur u Indiji, gde provodi nekoliko meseci.
Godine 2005. nastanjuje se na Menhetnu i ponovo pronalazi put ka sceni i muzičkim studijima, a istovremeno se aktivno angažuje u zaštiti životne sredine. To angažovanje donosi joj veliku medijsku pažnju i tako postaje poznata i van krugova poznavalaca klasične muzike.
Koristeći svoje fizičke prednosti, pozira za nekoliko modnih magazina (glamurozni snimci za Veniti fer, zatim obnaženi snimci za Sports ilustrejtid..) i postaje zaštitni znak jedne vodeće marke donjeg veša. Reklamni ugovori učiniće je najplaćenijim muzičarem na planeti.
Atipična i kontroverzna muzičarka
Uprkos mladosti, Valankur je čist primer klavirske virtuoznosti, ali joj se često zamera izvesna hladnoća, naročito u interpretaciji romantičnog repertoara.
Uzdigla je svoju slobodu i nezavisnost do neslućenih razmera i postala košmar za organizatore koncerata, jer se više ne zna ni broj otkazima u poslednjem trenutku i hirovima karakterističnim za holivudsku divu.
Takav karakter manifestuje i u privatnom životu. Ova večita udavača objavljuje da ne očekuje ništa od ljubavnih veza, ističe načelo carpe diem i samo reda kratkotrajna osvajanja. Njene burne veze sa slavnim osobama iz šou-biznisa učinile su je jedinim klasičnim muzičarem stalno prisutnim u žutoj štampi, koja se nikada pre nije interesovala za čistunice za klavirom...

(Los Anđeles tajms 26. jun. 2008)
AUTOR „TRILOGIJE O ANĐELIMA" DAJE DONACIJU OD 500.000 DOLARA ŠKOLI U LOS ANĐELESU

Dok njegov drugi roman Sećanje na anđela već zaposeda prvo mesto na rang-listama, pisac Tom Bojd dao je donaciju od pola miliona dolara za gimnaziju Harvest iz Los Anđelesa, što je potvrdio i direktor te ustanove. Škola se nalazi u siromašnom kvartu Makartur Park, a Bojd ju je pohađao kao adolescent. Kad je postao profesor, tu je predavao književnost, sve dok se nije povukao nakon uspeha prve knjige.
Naše novine kontaktirale su s piscem, ali on nije želeo da komentariše ovu informaciju. Zagonetni romanopisac nije bio raspoložen za intervju jer već uveliko piše treći tom svoje sage.

(Stars njuz 24. avgust 2008)
LEPA AURORA PONOVO SAMA!

Nesreća jednih sreća je drugih. S tridesetjednom godinom, pijanistkinja i top-model upravo je raskinula s poslednjim mladim pratiocem, španskim teniserom Havijerom Santosom, s kojim je proteklih nekoliko meseci imala romansu.
Zbog toga je sportista sa svojim prijateljima iz Barselone otišao na Ibicu, da tamo provede nekoliko dana vrlo zasluženog odmora posle uspeha na Rolan Garosu i Vimbldonu.
Što se tiče bivše dame njegovog srca, ne verujemo da će dugo ostati sama...

(Varajeti 4. septembar 2008)
„TRILOGIJA O ANĐELIMA" USKORO NA FILMU

Kompanija Kolumbija pikčers otkupila je prava za filmsku adaptaciju Trilogije o anđelima, fantastične romantične sage Toma Bojda.
Društvo anđela i Sećanje na anđela predstavljaju dva naslova veoma dobro poznata milionima čitalaca, koje su ove dve knjige već držale u neizvesnosti od prve do poslednje strane.
Vrlo brzo trebalo bi da počne adaptacija scenarija i snimanje prvog toma.


Od: patricija.moore@speedacces.com
Tema: Ozdravljenje

Datum: 12. septembar 2008.
Za: thomas.bojd@gmail.com
Dobar dan, gospodine Bojde. Već dugo želim da vam pišem. Zovem se Patricija, imam 31 godinu i sama podižem dvoje dece. Živela sam s čovekom kog sam volela do njegovog poslednjeg daha i s kojim sam zasnovala porodicu. On je patio od neurološke bolesti koja mu je malo-pomalo oduzela svu snagu. Iz te faze moga života izašla sam toliko izgubljena da ni dan-danas u to ne mogu da poverujem. Naša priča trajala je tako kratko. . . Upravo u vreme naše drame otkrila sam vaše knjige.
Bežala sam u vaše priče i tu pronašla harmoniju sa samom sobom. Likovi iz vaših romana često imaju tu sreću da mogu da izmene svoju sudbinu i prošlost i da isprave svoje greške. I ja sama se nadam da ću imati priliku da ponovo volim i da opet budem voljena.
Hvala što ste mi pomogli da se povratim i pomirim sa životom.


(Pariško jutro 12. oktobar 2008)

AURORA VALANKUR: PRAVI TALENAT ILI MEDIJSKA PREVARA?

Gomila posetilaca sinoć se gurala da uđe na izuzetnu predstavu u pozorištu Šanzelize.
Mlada i briljantna muzičarka nastavlja da privlači medijsku pažnju, u skladu s njenim imidžom.
Na programu je bio Betovenov Imperator, dok su u drugom delu sledile Šubertove Improvizacije. Međutim, privlačan program nije opravdao očekivanja.
Uprkos besprekornoj tehnici koju je demonstrirala, koncert je protekao kao bez duše i bez ikakve topline. Ne ustručavamo se da kažemo: Aurora Valankur je samo marketinški proizvod koji se u televizijskim emisijama predstavlja kao nadarena i genijalna pijanistkinja. Bez plastike i lica anđela, bila bi samo prosečna muzičarka, jer fenomen Valankur ne počiva ni na čemu drugom do na dobro podmazanoj marketinškoj mašineriji koja je osrednju interpretatorku vešto pretvorila u megazvezdu.
Šta je najtužnije u svemu tome? To što ta njena muzička nezrelost nije sprečila publiku, koju je unapred osvojila likom, da joj sve vreme aplaudira.


Od: myral4.washington@hotmail.com
Tema: O knjigama koje nisu kao druge...
Datum: 22. oktobar 2008.
Za: thomas.bojd@gmail.com
Dobar dan, gospodine Bojde. Zovem se Mira i imam 14 godina. Ja sam jedna od onih mladih iz predgrađa, kako nas zovu u novinama. Idem u školu u Makartur Parku i prisustvovala sam vašoj konferenciji kada ste dolazili u našu školu. Nikada niSam mogla da zamislim da ću se jednoga dana zainteresovati za romane. Pa ipak, vaši su me očarali. Štedela sam od džeparca da kupim vašu drugu knjigu, ali nikako nisam uspela da skupim dovoljno novca. Zato sam satima ostajala u biblioteci Barns i Nobls i pročitala je nekoliko puta... Jedno skromno hvala.



(TMZ.com 13. decembar 2008)
ZALJUBLJENI AURORA I TOM NA KONCERTU GRUPE „KINGS OF LEON"?

Kings of Leon su u subotu imali moćan nastup u Forumu u Los Anđelesu. Među masom obožavatelja rok grupe iz Nešvila bili su i pijanistkinja Aurora Valankur i pisac Tom Bojd, koji su izgledali veoma bliski. Zaljubljeni pogledi, nežne reČi koje su razmenjivali na uvce, ruke oko struka. Ukratko, njih dvoje su mnogo više od prijatelja. Uostalom, sledeće fotografije govore sve. Uverite se...

(TMZ.com 3. januar 2009)
AURORA VALANKUR I TOM BOJD: DŽOGING ZALJUBLJENIH

Želja za održavanjem linije ili beg zaljubljenih? Aurora Valankur i Tom Bojd su u svakom slučaju juče dopustili sebi dugu seansu džoginga kroz drvorede Central Parka i još su pobeleli od snega...
(TMZ.com 18. mart 2009)
AURORA VALANKUR I TOM BOJD TRAŽE STAN NA MENHETNU


(USA tudej-W. april 2009)
NOVA KNJIGA TOMA BOJDA IZLAZI PRE KRAJA GODINE
Izdavačka kuća Dabldej juče je objavila vest: finalno poglavlje sage Toma Bojda izaći će naredne jeseni. Piščeve fanove očekuju sati i sati čitanja.
Poslednji tom Trilogije o anđelima trebalo bi da bude jedan od najvećih uspeha godine.

(Entertejnment tudej 6. maj 2009)
TOM TRAŽI SAVRŠEN PRSTEN ZA AURORU
Pisac je proveo tri sata kod Tifanija u Njujorku u potrazi za savršenim prstenom za ženu s kojom se viđa već nekoliko meseci.
Jedna prodavačica je izjavila: „Izgledao je vrlo zaljubljeno i bilo mu je izuzetno stalo da izabere nakit koji će njegovu prijateljicu ispuniti zadovoljstvom."



Od: svetlana.sharapova@hotmail.com
Tema: Uspomena na jednu ljubav

Datum: 9. maj 2009.
Za: tomas.boyd@gmail.com
Dragi gospodine Bojde,
Najpre vas unapred molim da mi oprostite ako bude nekih pravopisnih grešaka.
Ja sam Ruskinja i loše govorim engleski. Vašu knjigu mi je poklonio čovek koga sam volela i koga sam srela u Parizu. Kad mi je dao vašu knjigu, jednostavno je rekao: „Čitaj i shvatićeš." Taj čovek (zvao se Martin) i ja danas više nismo zajedno, ali me vaša priča podseća na vezu koja nas je spojila i koja me učinila tako živom. Dok vas čitam, ne trepćem. Kažem vam hvala, ako pročitate ovu poruku i želim vam mnogo uspeha u vašem privatnom životu. Svetlana



(Online 30. maj 2009)
AURORA VALANKUR I TOM BOJD SVAĐAJU SE U RESTORANU

(Online 16. jun 2009)
AURORA VALANKUR NEVERNA TOMU BOJDU?

(TMZ.com 2. jul 2009)
AURORA VALANKUR I TOM BOJD: KRAJ JEDNE PRIČE

Slavna pijanistkinja, koja je nekoliko meseci proživljavala lepu ljubavnu priču s piscem Tomom Bojdom, primećena je prošle nedelje u društvu Džejmsa Buljarija, bubnjara rok grupe Sfinks.
Sigurno ste već videli ovaj snimak... Neverovatno je popularan na Jutjubu i Dejlimoušnu i izazvao je mnoštvo komentara, od kojih su neki, i to oni najbrojniji, bili podrugljivi, a ostatak sažaljivi.
Mesto događaja? Sala Rojal Albert hola u Londonu. Događaj? Proms, jedan od najslavnijih festivala klasične muzike na svetu, koji uvek direktno prenosi BBC.
Na početku snimka Aurora Valankur ulazi na scenu, prati je aplauz hiljada obožavalaca, koji zbijeni stoje ispod raskošne viktorijanske kupole. Odevena u uzanu crnu haljinu, ukrašenu diskretnom bisernom ogrlicom, pozdravlja orkestar, seda za klavir i po dirkama sigurno prevlači prve akorde Šumanovog Koncerta.
Auditorijum je tokom prvih pet minuta bio usredsređen, ponesen muzikom. U početku snažna, Aurorina muzička fraza postajala je sve slobodnija, blaga kao neki san, sve dok...
... pošto je izigrao službu obezbeđenja, neki čovek uspeva da se popne na scenu i kreće prema solistkinji.
„Aurora!"
Mlada žena skači i ispušta kratak krik.
Tad orkestar jednoglasno prestaje da svira, smesta se pojavljuju dva telohranitelja, skaču na nepozvanog i bacaju ga na pod.
„Aurora!", ponovi on.
Pošto se povratila od šoka, pijanistkinja ustaje i pokretom ruke moli telohranitelje da oslobode čoveka koji je prekinuo koncert. Na trenutak svi ostaju začuđeni, a sala utonu u neobičnu tišinu.
Čovek se pridiže, namešta košulju u pantalone i makar prividno vraća prisustvo duha. Zenice mu sijaju, crvene od alkohola i nedostatka sna.
Nije bio ni terorista ni pripadnik neke sekte.
Samo zaljubljeni čovek.
Samo jedan nesrećan čovek.
Tom prilazi Aurori i nešto joj nespretno saopštava, s pomalo luckastom nadom da će to biti dovoljno da ponovo probudi plamen u pogledu one koju još voli.
Ali mlada žena ga prekida jer nije u stanju da sakrije neprijatnost ili da duže podnesi njegov pogled:
„Gotovo je, Tome!"
Ojađen, on širi ruke u znak nerazumevanja.
„Gotovo je", ponavlja ona šapatom, ne podižući pogled.

(Los Anđeles dejli njuz 10. septembar 2009)
TVORAC „TRILOGIJE O ANĐELIMA" UHAPŠEN U PIJANOM STANJU

U petak uveče uhapšen je autor bestselera jer je vozio u pijanom stanju. Vozio je 150 km na sat na putu gde je ograničenje 70.
Umesto da ništa ne govori, bio je drzak prema policajcima, preteći da će im uništiti karijere. Stavili su mu lisice na ruke i smestili ga u ćeliju za trežnjenje. Prema službenom izveštaju, imao je više od 1,6 promila alkohola u krvi, a u Kaliforniji je dozvoljeno 0,8. Pošto je nekoliko sati kasnije pušten, poslao je izvinjenje putem javnog saopštenja, koje je preneo njegov agent Milo Lombardo: „Poneo sam se kao poslednji imbecil, potpuno neodgovorno, a na taj način mogao sam dovesti u životnu opasnost i sebe i druge."

(Pablišers vikli 20. oktobar 2009)
IZLAZAK POSLEDNJEG TOMA „TRILOGIJE O ANĐELIMA" KASNI

Izdavačka kuća Dabldej upravo je objavila da će izlazak romana Toma Bojda biti odložen za naredno leto. Čitaoci će, dakle, morati da se strpe još osam meseci kako bi saznali rasplet ove uspešne sage.
Do ovog zakašnjenja došlo je zbog nedavnih neugodnosti koje je autor imao nakon raskida s Aurorom Valankur, koji mu je teško pao te je, izgleda, zapao u stanje duboke depresije.
Verzija kojom je to opovrgao njegov agent Milo Lombardo glasi: „Tom ni u kom slučaju ne pati ni od kakvog sindroma nedostatka inspiracije! On svakodnevno radi, kako bi svojim čitaocima poklonio najbolji mogući roman. To svako može da razume."
Međutim, ne može da spreči negodovanje fanova, koji neće ni da čuju za bilo kakva opravdanja. Prostorije izdavača su tokom čitave sedmice preplavljene izrazima protesta. Preko interneta je čak nagoveštena peticija kojom će se zahtevati od Toma Bojda da poštuje svoje obaveze!



Od: yunjinbuy@yahoo.com
Tema: Poruka iz Južne Koreje

Datum: 21. decembar 2009.
Za: thomas.boyd@gmail.com
Dragi gospodine Bojde. Ja Vam neću pričati o svom životu. Hoću da vam jednostavno priznam da sam nedavno boravio u psihijatrijskoj klinici zbog duboke depresije. Čak sam u nekoliko navrata pokušavao da okončam svoj život. Za vreme tog boravka, jedna bolničarka ubedila me je da otvorim jednu od vaših knjiga. Već sam znao za vas: teško je ne primetiti korice vaših romana u metrou, autobusu ili na terasama kafića. Mislio sam da vaše priče nisu po mojem ukusu. Prevario sam se. Naravno, život nije kao u knjizi, ali sam ja u vašim avanturama i vašim likovima pronašao tu malu iskru bez koje me više ne bi bilo.
Primite izraze moje velike zahvalnosti.
Junđin Buim


(Online 23. decembar 2009)
PISAC TOM BOJD UHAPŠEN U PARIZU
Autor bestselera uhapšen je prošlog ponedeljka u Parizu na Aerodromu Šarl de Gol, pošto se u jednom kafeu potukao s konobarom koji je odbio da ga posluži zbog toga što se već nalazio u poodmaklom pijanstvu. Bojd je pritvoren. Javni tužilac mu je posle ispitivanja zakazao suđenje pred prekršajnim sudom u Bobinjiju krajem januara. Bojdu će tada biti suđeno za nasilje s predumišljajem, vređanje i nanošenje lakših telesnih povreda.



Od: mirka.bregovic@gmail.com
Tema: Vaša najvernija čitateljka iz Srbije

Datum: 25. decembar 2 009.
Za: thomas.boyd@gmail.com
Dragi gospodine Bojde. Prvi put se obraćam nekome koga poznajem samo kroz njegova dela!
Ja sam profesorka književnosti u jednom malom mestu na jugu Srbije, gde ne postoji ni biblioteka ni knjižara. Dozvolite mi da vam ovog 25. decembra poželim srećan Božić. Noć pada na moje selo zabelelo od snega. Nadam se da ćete jednoga dana doći i posetiti našu zemlju, a zašto ne i moje selo Rikanovicu!
Hvala za sve snove.
Prijateljski pozdrav,
Mirka
P.S. Ne mogu da se uzdržim da vam ne kažem da ne verujem ni u jednu jedinu reč od onoga što se priča po novinama i internetu u vezi s vašim privatnim životom.


(Njujork post 2. mart 2010)
TOM BOJD U PONORU?

Pre dva dana, u 23 sata, iz još nepoznatih razloga, uspešni autor napao gosta u otmenom baru Friza na Beverli Hilsu. Njihova prepirka prerasla je u tuču. Policija je brzo stigla na lice mesta i uhapsila mladog pisca, a zatim je kod njega pronašla 10 grama kristal meta.
Optužen je za posedovanje droge i određena mu je mera uslovne slobode, ali će uskoro morati da se pojavi pred Višim sudom u Los Anđelesu.
Kladimo se da će mu ovog puta biti potreban dobar advokat da bi izbegao zatvor...



Od: eddy93@free.fr
Tema: Nešto dobro

Datum: 3. mart 2 010.
Za: thomas.boyd@gmail.com
Da se predstavim: zovem se Edi, imam 19 godina i završio sam CAP (kurs) za poslastičare u Stenu, pariškom predgrađu. Izgubio sam godine na koledžu i u gimnaziji zbog moje izrazite sklonosti ka druženju s hašišem.
Ali ima već godinu dana kako je jedna super devojka ušla u moj život i odlučio sam da prestanem da se glupiram. Vratio sam se učenju, a s njom ne samo da učim već i razumem to što učim.
Od knjiga koje mi daje da čitam, vaše su mi omiljene: one pomažu da iz mene izađe sve ono najbolje što imam u sebi.
Sada s nestrpljenjem očekujem vašu sledeću priču. Ali ne sviđa mi se ono što mediji pričaju o vama. Moji omiljeni likovi u vašim romanima upravo su oni koji umeju da ostanu verni svojim vrednostima. Dakle, ako postoji i delić istine u svemu tome, pazite na sebe, gospodine Bojde. Nemojte da se izgubite u alkoholu ili u nekim govnima kao što je droga.
I nemojte da postanete neki nepristojni glupan...
S velikim poštovanjem, Edi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:09 am






1. Kuća na okeanu



Dešava se da žena sretne neku bitangu i odluči da od nje napravi pravog čoveka. One u tome ponekad uspeju. Dešava se da žena sretne pravog čoveka i odluči da od njega napravi bitangu. One u tome uvek uspeju.
ČEZARE PAVEZE.


„Tome, otvori mi!"
Uzvik se izgubi u naletu vetra i ostade bez odgovora.
„Tome! To sam ja, Milo. Znam da si tu. Izađi iz tog tvog brloga, pobogu!"

MALIBU
Los ANĐELES, KALIFORNIJA

KUĆA NA PLAŽI

Milo Lombardo već je pet minuta bez prestanka lupao po drvenim roletnama na prozorima koji gledaju na terasu kuće njegovog najboljeg prijatelja.
„Tome! Otvori ili provaljujem vrata! Znaš da sam u stanju da to uradim!" Na sebi je imao strukiranu košulju, dobro skrojeno odelo i naočari za sunce, a po licu mu se videlo da mu to nije jedan od boljih dana.
U početku je verovao da će vreme zalečiti Tomove rane, ali bilo je daleko od toga jer se kriza samo pogoršavala. Poslednjih šest meseci pisac uopšte nije izlazio iz kuće, više je voleo da se zabarikadira u zlatnom zatvoru, ne odgovarajući ni na zvonjavu mobilnog telefona ni na interfon.
„Još jednom te molim, Tome, pusti me da uđem!"
Milo je svako veče dolazio i lupao na vrata luksuznog doma, ali je u odgovor dobijao samo grdnje komšija i neizbežnu intervenciju patrole koja je bdela nad sigurnošću i mirom bogatih stanovnika enklave Malibu kolonija.
Ovoga puta više nije bilo vremena za odlaganje: trebalo je delovati pre nego što bude prekasno.
,,E pa dobro, sam si to hteo!", zapreti on, pa onda skide kaput i dočepa se velike štangle koju mu je pribavila Karol, njihova prijateljica iz detinjstva, koja je radila u LAPD-u (Los Angeles Police Department).
Milo se osvrnu. Plaža od sitnog peska sanjarila je na zlatnom suncu rane jeseni. Luksuzne vile bile su stisnute kao sardine i pružale se duž obale mora, spojene željom da nepozvanima zabrane pristup obali. Mnogi poslovni ljudi, medijske ličnosti i zvezde iz industrije zabavne izabrali su to mesto za svoje prebivalište. Da pomenemo samo filmske zvezde: Tom Henks, Šon Pen, Dikaprio, Dženifer Aniston svi su oni imali kuću u ovom kutku.
Milo protrlja oči jer ga zaslepi svetlost. Pedesetak metara dalje, ispred kolibice pobijene na stubove, s durbinom na očima i u kupaćem kostimu, stajao je Adonis, koji je imao zadatak da nadgleda plivače i izgledao kao hipnotisan siluetom surfera koji su krotili moćne pacifičke talase.
Pošto je ocenio da je vazduh čist, Milo se dade na posao.
Zavuče savijeni kraj štangle u pukotinu okvira i gurnu je svom snagom;
komadići drvenih roletni poleteše na sve strane.
Stvarno, da li imamo pravo da svoje prijatelje štitimo od njih samih? zapita se dok je upadao u kuću.
Ali ovaj ubod griže savesti nije trajao ni sekundu: Milo je, osim Karol, imao samo još tog jednog prijatelja na svetu i odlučio je da pokuša da učini sve da ovaj zaboravi na tugu i povrati volju za životom.

„Tome?"
Utonulo u polusenku, prizemlje se kupalo u sumnjivom mrtvilu, gde su se preplitali smrad i ustajali vazduh. Sudopera u kuhinji bila je zakrčena tonama posuđa, a salon opustošen kao posle provale: izvrnut nameštaj, odeća razbacana po podu, polomljeni tanjiri i čaše. Milo preskoči preko kartonskih kutija od pice, ambalaže od kineske hrane i praznih pivskih flaša i otvori prozore kako bi pustio svetlost i provetrio sobe.
Kuća je bila sagrađena u obliku slova L, na dva nivoa, s podzemnim bazenom. Uprkos neredu, odavala je mirnu atmosferu zahvaljujući nameštaju od javorovog drveta, žutom Parketu i obilju prirodne svetlosti. U isto vreme starinski stil i savremeni dizajn, mešavina modernog i tradicionalnog nameštaja, tipičnog za vreme kad je Malibu bio samo plaža za surfere, daleko od svake pomisli da će postati zlatno skrovište za milijardere.
Tom je ležao na otomanu, sklupčan u položaju fetusa, i prosto ga je bilo jezivo i pogledati: čupav, bled, lice mu se ne vidi od brade, kao Robinson Kruso. Uopšte nije ličio na one intelektualne fotografije koje su ilustrovale pozadinu korica njegovih romana.
„Ustaj, čoveče'.", zagrme Milo.
Približi se sofi. Niski sto bio je zakrčen izgužvanim i savijenim lekarskim receptima. Bili su to recepti koje mu je prepisala doktorka Sofija Šnabel, psihijatar za zvezde, čiji je kabinet na Beverli Hilsu manje-više legalno pružao usluge psihoterapije dobrom delu lokalnog džet-seta.
„Tome, probudi se!", povika Milo, prilazeći uzglavlju svog prijatelja.
On oprezno pregleda etikete lekova razasutih po podu i stolu: vikodin, valijum, zanaks, zoloft, stilnoks. Đavolska mešavina analgetika, anksiolitika, antidepresiva i sredstava za uspavljivanje. Fatalni koktel XX veka.
„Za boga miloga!"
Obuze ga panika, uplaši se da se Tom otrovao lekovima pa ga zgrabi za ramena kako bi ga izvukao iz veštačkog sna.
Dok ga je prijatelj tresao kao šljivu, pisac najzad otvori oči: „Šta ti radiš ovde?", prošaputa on.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:09 am





2.Dva prijatelja


Izgovarao sam beskrajne litanije koje ponavljamo kada pokušavamo da pomognemo nekom slomljenom srcu, ali tu reci ne mogu ništa da učine. (...) Ništa od onoga što možemo da kažemo nikada neče učiniti srečnim tipa koji se oseča kao u crnim govnima, zato što je izgubio onu koju voli.
RIČARD BROTIGAN


„Šta ti radiš u mojoj kući?" prošaputah.
„Pa brinem se, Tome! Već mesecima si ovde zatvoren i zaglupljuješ se gutanjem sredstava za smirenje."
„To je moj problem!", odbrusih dok sam se pridizao.
„Ne, Tome, tvoji problemi su i moji. Mislio sam da je to prijateljstvo, zar ne?"
Sedoh na otoman, s glavom među rukama, slegoh ramenima, napola postiđen, napola očajan.
,,U svakom slučaju", nastavi Milo, „ne računaj na mene da ću pustiti da te jedna žena dovede u to stanje!"
„Ti mi nisi otac!", odgovorih s mukom ustavši. Obuzet vrtoglavicom, teško sam se održavao na nogama i morao sam da se oslonim uz naslon otomana.
„To je istina, ali ako Karol i ja nismo tu da ti pomognemo, ko će?" Okrenuh mu leđa i ne potrudih se da mu odgovorim. Bio sam još u gaćama; pređoh preko sobe i odoh do kuhinje da popijem čašu vode. Milo pođe za mnom, povuče veliku kantu za smeće, otvori zamrzivač i poče da prebira po njemu.
„Savetovao bih ti da se oslobodiš ovih mlečnih proizvoda ako nemaš nameru da se ubiješ jogurtom kojem je istekao rok", reče on dok je njušio posudu u kojoj se nalazio beli sir sumnjivog mirisa.
„Niko te ne tera da ga jedeš."
,,A ovo grožđe, jesi li siguran da je Obama bio predsednik kada si ga kupio?"
On zatim poče da dovodi u red dnevni boravak, skupljajući najkrupnije otpatke, ambalažu i prazne flaše.
„Zašto čuvaš sve ovo?", upita prekornim tonom, pokazujući na kutiju s dijapozitivima Aurorinih fotografija.
„Zato što sam U SVOJO] KUĆI i zato što U SVOJOJ KUĆI ne moram da ti podnosim račune."
„Možda, ali ta devojka te je razbila na hiljade komada. Zar ne misliš da je vreme da je skineš s pijedestala?"
„Slušaj, Milo, ti nikada nisi voleo Auroru..."
„To je tačno, ne cenim je baš. I ako hoćeš da ti kažem sve, oduvek sam znao da će se završiti tako što će te ostaviti."
„Pa dobro. A mogu li da znam zašto?"
Reči koje su mu već dugo bile na srcu počeše žestoko da izlaze na usta: „Zato što Aurora nije kao mi! Zato što nas prezire! Zato što je rođena sa srebrnom kašikom u ustima. Zato što je za nju život uvek bio samo igra, dok je za nas uvek bio borba..."
„Kao da je to tako jednostavno... Ti je nisi ni poznavao!"
„Prestani da je dižeš u nebesa! Pogledaj šta ti je uradila!"
„Ono što je sigurno jeste da se to tebi nikad neće dogoditi! Na stranu tvoje bimbo devojke, ljubav nikada nije našla mesto u tvom životu!"
Ton je počeo da se diže, a da to obojica nismo želeli; sada bi svaki nastavak mogao da odjekne kao šamar.
„Ali to što ti osećaš nema nikakve veze s ljubavlju!", planu Milo. „To je nešto drugo: skraćeno izdanje patnje i rušilačke strasti."
„Ja barem preuzimam rizike. Dok ti..."
„Zar ja ne preuzimam rizike? Skočio sam padobranom s vrha Empajer stejt bildinga. Sve je to snimljeno na videu..."
„I šta ti je to donelo osim ogromne kazne?"
Milo nastavi da nabraja, kao da me nije čuo:
„Spustio sam se skijama niz Kordiljere u Peruu. Vinuo sam se paraglajderom s vrha Everesta, bio sam deo grupe od nekoliko osoba na svetu koja se popela na K2..."
„Istina je da si za izigravanje kamikaze vrlo jak, ali ja govorim o riziku da voliš. A taj rizik ti nikada nisi preuzeo, čak ni sa..."
„PRESTANI!", raspali on žestoko i zgrabi me za okovratnik potkošulje kako bi me sprečio da nastavim rečenicu.
Ostade tako nekoliko sekundi, stisnutih ruku i mrkog pogleda, sve dok ne postade svestan situacije: došao je da mi pomogne, a zamalo da me udari pesnicom...
„Izvinjavam se", reče on i popusti stisak.
Slegoh ramenima i izađoh na prostranu terasu koja se otvara ka okeanu.
Zaštićena od pogleda, kuća je raspolagala direktnim prilazom na plažu privatnim stepenicama, duž kojih su se nalazile dekorativne vaze od terakote, s biljkama na izdisaju jer ih nisam zalivao već mesecima.
Navukoh stare rej-ban vejferer naočare, zaboravljene na stolu od javanske tikovine, da se zaštitim od svetlosti, a zatim se spustih u stolicu za ljuljanje.
Posle obilaska kuhinje, Milo mi se pridruži s dve šoljice kafe i pruži mi jednu.
„Dobro, prestanimo s detinjarijama i razgovarajmo ozbiljno", predloži on, smestivši stražnjicu na sto.
Pogled mi se zamaglio i nisam pružao nikakav otpor. U tom trenutku sam imao samo jednu želju: da mi najbrže moguće ispriča šta je imao da mi kaže, i da ode, kako bih ja mogao da izbljujem tugu s glavom u umivaoniku, pre nego što ponovo uzmem šaku pilula koje će me katapultirati daleko od stvarnosti.
„Koliko dugo se poznajemo, Tome? Dvadeset pet godina?"
„Skoro", rekoh i srknuh gutljaj kafe.
„Ti si još od naše mladosti uvek bio glas razuma", započe Milo.
„Sprečavao si me da pravim gluposti. Bez tebe bih već odavno bio u zatvoru ili možda čak i mrtav. Bez tebe Karol nikada ne bi postala žaca. Bez tebe ne bih mogao da kupim kuću svojoj majci. Ukratko, znam da ti dugujem sve."
Zbunjen, odbacih ove argumente nadlanicom ruke:
„Ako si došao da me tom vrstom laskanja izvučeš..."
„To nije laskanje! Oduprli smo se svemu, Tome, i drogi, i bandama, i odvratnom detinjstvu..."
Ovaj put argument je pogodio cilj i uspeo da u meni izazove drhtavicu. Uprkos uspehu i društvenom usponu, jedan deo mene uvek je imao petnaest godina i nikada nije napustio Makartur Park ni tamošnje dilere, marginalce i stepeništa s kojih dopiru krici. Ni sveprisutni strah.
Okrenuh glavu i moj se pogled izgubi u okeanu. Voda je bila bistra i presijavala se u hiljadu nijansi, od tirkizne do ultramarin plave. Samo nekoliko skladnih i pravilno poredanih talasa potresalo je Pacifik. To spokojstvo bilo je u suprotnosti s lomovima naše prve mladosti.
„Čisti smo", nastavi Milo. „Na pošten način smo zaradili našu lovu. Ne nosimo noževe ispod jakne. Nema ni kapljice krvi na našim košuljama, nema ni traga od kokaina u našim novčanicama..."
„Ne vidim baš dobro kakve to veze ima sa..."
„Imamo sve što je potrebno da budemo srećni, Tome! Zdravlje, mladost, posao koji nas oduševljava. Ne možeš sve da baciš u blato zbog jedne žene. To je previše glupo. Ona to ne zaslužuje. Čuvaj svoju muku za dane kada prava nesreća zakuca na vrata."
„Aurora je žena mog života! Zar ne možeš to da razumeš? Zar ne možeš da ispoštuješ moj bol?"
Milo uzdahnu:
„Ti baš hoćeš da ti otvoreno kažem: ako je to zaista bila žena tvog života, onda bi trebalo da bude ovde, sada, s tobom, da te spreči da toneš u taj rušilački delirijum."
On odjednom ispi svoj espreso, a zatim konstatova:
„Ti si učinio sve da je vratiš. Preklinjao si je, pokušavao da je napraviš ljubomornom, a onda si se ponižavao pred celom zemaljskom kuglom. Gotovo je: ona se neće vratiti. Okrenula je novi list i bilo bi dobro da i ti učiniš isto."
„Ne ide mi", priznadoh.
Izgledalo je da se za trenutak zamislio i na licu mu se ocrta izraz zabrinutosti i tajnovitosti u isto vreme.
„U stvari, verujem da ti jednostavno više nemaš izbora." „Kako to?"
„Istuširaj se i obuci."
„Gde idemo?"
„Da jedemo kotlet u Špagu."
„Nisam gladan."
„Ne vodim te tamo zbog jela."
„Zbog čega, onda?"
„Da potkrepim sve što sam ti rekao, ako je to baš neophodno."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:10 am




3. Uništeni čovek



Ne, Žefe, ti nisi sasvim sam
I prestani da plačeš

Tako pred celim svetom
Zato što te je jedna sredovečna žena
Zato što te je jedna lažna plavuša
Pustila da padneš (...)
Ja znam da imaš veliko srce
Ali ga treba podići, Žefe
ŽAK BREL


„Zašto je tenk Parkiran ispred moje kuće?", upitah, pokazujući na impozantni sportski automobil čiji su čudovišni točkovi ostavili trag na putu Koloni.
„To nije tenk", odgovori Milo uvređeno, „to je bugati vejron, verzija san noar, jedan od najmoćnijih automobila na svetu."

MALIBU
SUNČANO RANO POPODNE, VETAR ŠUŠTI PO KROŠNJAMA

„Opet si kupio nova kola! Ti praviš kolekciju automobila ili šta?"
„Ovo nije automobil, stari moj, već umetničko delo!"
„Ja to zovem zamkom za lake ženske. Zar stvarno postoje devojke kod kojih prolazi taj pristup sa starom krntijom?"
„Ti misliš da je meni to potrebno za udvaranje!"
Jedva primetno napravih sumnjičavu grimasu. Nikada nisam razumeo taj muški zanos kupeima, roudsterima i drugim automobilima s otvorenim krovom...
„Hajde, dođi da pogledaš zverku!", predloži Milo blistavih očiju.
Da ne bih razočarao svog prijatelja, prisilih se da zajedno s vlasnikom napravim jedan krug. Nekako sam po sebi sklupčan, ovalnih i elipsastih linija, bugati je ličio na čauru s nekoliko izbočina koje su se presijavale na suncu i presecale bleskom karoseriju crnu kao noć: hromirana rešetka hladnjaka, metalni retrovizori, blistave felne iz kojih je izbijao plavičasti dim disk-kočnica.
„Hoćeš li da baciš pogled na motor?"
„Svakako", uzdahnuh.
„Znaš li da je proizvedeno samo petnaest ovakvih?"
„Ne, ali sam oduševljen što sam to sada saznao."
,,S ovim se dostiže 100 km/h za malo više od dve sekunde. A maksimalna brzina mu je oko 400 km/h."
„Baš korisno u ovo vreme skupog goriva, radara na svakih sto metara i sve te ekologije!"
„Ti si jedno obično džangrizalo, Tome, potpuno nesposobno da ceni ugodnosti i zadovoljstva života."
„Zato je potrebno da jedan od nas dvojice uravnotežava naš duet", prihvatih. „Kako si ti već izabrao svoju ulogu, ja sam uzeo ono što je preostalo."
„Hajde, uskači."
„Mogu li da vozim?"
„Ne."
„Zašto?"
„Zato što vrlo dobro znaš da ti je oduzeta vozačka dozvola..."

Bolid napusti senovite drvorede Malibu kolonije i uputi se ka auto-putu Pacifička obala, koji je pratio okean. Automobil se dobro slagao s putem. Kabina, obložena zelenkastom kožom narandžastog odsjaja, odisala je toplinom. Osetio sam se zaštićenim u toj mekanoj kutiji i zatvorih oči, uspavan starom soul pesmom Otisa Redinga, koju su pustili na radiju.
Bilo mi je vrlo dobro poznato da ovaj prividni i krhki mir dugujem samo dozi sredstava za umirenje, koju sam posle tuširanja stavio da se topi ispod jezika, ali i takvi trenuci spokojstva bili su retki, tako da sam naučio da ih cenim.
Otkad me je Aurora napustila, u srce mi se trajno uvukla neka vrsta kancera, kao kad se pacov uvuče u špajz, i nagrizala me. Tuga me je razdirala kao neki ljudožder, sve dok me nije lišila svih emocija i volje. Strah od depresije držao me je prvih nekoliko nedelja budnim i primoravao da se postepeno borim protiv malodušnosti i čemera. Zatim me je i strah napustio, a s njim i dostojanstvo, čak i volja da to prikrivam. Ta unutrašnja rak-rana neprestano me je izjedala, razblaživala boje života, sisala sve sokove iz mene i gasila svaku iskru u mom srcu. Kad sam ostao bez imalo volje da ponovo uspostavim kontrolu nad svojim životom, kancer se pretvorio u zmiju, koja mi pri svakom ujedu ubrizgava novu dozu otrova, a ovaj se pogubno uvlači u mozak u vidu bolnih sećanja: belasanje Aurorine kože, njen miris de roš, treptanje njenih očiju, pozlaćene školjke koje blistaju u njenom pogledu...
A onda i uspomene počeše da postaju blede. Pomoću lekova sam otupeo i sve mi je postalo mutno. Dopustio sam da se udaljim od svega, provodeći dane ispružen na otomanu, obavijen crnilom, zazidan u hemijski oklop, dotučen teškim zanaks snom, koji se u najgorim danima završavao košmarima, prepunim ugriza šiljatih njuški i naboranih repova iz kojih sam izranjao plivajući, ukočen i cvokotav, obuzet samo jednom željom: da ponovo pobegnem od stvarnosti uz pomoć antidepresiva, još tuplji nego prethodni put.
Dani i meseci proticali su mi u toj komatoznoj magli a da toga nisam ni bio svestan, čula su mi otupela i nisam osećao svoje telo. A stvarnost je bila tu: moja muka je bila uvek ista i ja već godinu dana nisam napisao ni redak. I mozak mi se sledio. Reči su mi izmicale, želja napustila, mašta presahla.

U nivou plaže Santa Monika, Milo uđe na Interstejt 10 u pravcu Sakramenta.
„Jesi li video rezultate bejzbola?", upita on veselim tonom, pružajući mi svoj ajfon povezan sa sportskim kanalom. „Anđeli su tukli Jenkije!"
Bacih rasejan pogled na ekran.
„Milo?"
„Da?"
„Treba da gledaš put, a ne u mene."
Znao sam da moje muke zbunjuju mog prijatelja i da ne razume tu moju mentalnu falinku, neuravnoteženi deo koji svi mi nosimo u sebi. Bez razloga je verovao da sam zaštićen od toga.
Skrenusmo desno kako bismo se vratili ka Vestvudu. Uđosmo u Zlatni trougao Los Anđelesa. Moglo se primetiti da u toj četvrti nije bilo ni bolnice ni groblja. Samo čiste ulice s buticima s astronomskim cenama, gde je trebalo zakazivati sastanak kao kod lekara. S demografskog stanovišta, na Beverli Hilsu se niko nikada nije ni rađao ni umirao...
„Nadam se da si gladan", reče Milo i naglo izlete na Kanon Drajv.
Uz veoma samouvereno kočenje, zaustavi bugati ispred otmenog restorana.
Pošto je dobacio ključeve čuvaru parkinga, Milo krenu ispred mene sigurnim korakom i zaputi se prema ustanovi u kojoj je praktikovao svoje navike.
Mogućnost da može da ode i ruča u Špagu bez rezervacije, kad god mu se ćefne, dok većina smrtnika mora da rezerviše sto tri nedelje unapred, stari zločesti dečak iz Makartur Parka doživljavao je kao rukavicu u lice društvu.
Šef sale nas odvede do prefinjenog popločanog dvorišta, gde su najbolji stolovi čekali svetske poslovne veličine ili slavne ličnosti iz šou-biznisa. Dok smo sedali za sto, Milo mi dade diskretan znak: na nekoliko metara od nas Džek Nikolson i Majki Daglas završavali su aperitive, dok je za drugim stolom jedna glumica iz sitkoma, koja je pothranjivala naše adolescentske fantazije, žvakala list salate.
Sedoh u prestižno okruženje potpuno ravnodušan. Ima već dve godine kako mi je pristup holivudskom snu omogućio da se približim nekim idolima iz detinjstva. Obilazeći privatne proslave po klubovima i vilama nalik palatama, imao sam priliku da razgovaram s glumcima, pevačima i piscima o kojima sam maštao dok sam bio mlađi. Ali ti su se susreti razbijali o zid razočaranja i završavali gubitkom iluzija. Bilo bi bolje da nikad nisam zavirio iza kulisa fabrike snova. U stvarnom životu, heroji moje rane mladosti često su bili samo pokvarenjaci koji su se bacali u smišljeni lov na devojke grabljivice, da ih najpre konzumiraju, a pošto se zasite, da ih odbace, pa da se onda bace na novo, svežije meso.
Bilo je takođe tužno što su se neke glumice, koje su na ekranu plenile šarmom i duhom, u stvarnom životu kretale na tankim linijama koke, anoreksije, botoksa i liposukcije.
Ali s kojim pravom sam ja mogao da sudim o njima? Zar nisam i ja postao jedan od tih tipova koje sam prezirao. Žrtva iste izolacije, iste zavisnosti od medoksa i iste prevrtljive egocentričnosti, koja je u trenucima lucidnosti vodila u osećaj odvratnost prema sebi.
„Posluži se!", oduševi se Milo, pokazujući na hleb pečen na maslacu, koji su nam upravo doneli zajedno s aperitivima.
Krajem usana zagrizoh parče hleba prekriveno tankom kriškom išaranog i mekanog mesa.
„To je govedina iz Kobea", objasni on. „Znaš li da je u Japanu trljaju sakeom, kako bi masnoća prodrla u mišiće?"
Ja se namrštih. On nastavi:
„Da bi im bilo prijatnije, dodaju im u hranu pivo, a da bi se opustila, puštaju im klasičnu muziku. Ako je zaista tako, onda je odrezak u tvom tanjiru slušao Aurorine koncerte. Možda se i on čak zaljubio. Vidiš, imate dosta toga zajedničkog!"
Znao sam da on čini sve što može da me nasmeje, ali mene je čak i osećaj za humor napustio.
„Milo, počinje da me zamara ovo ovde. Hoćeš li da mi objasniš šta si imao važno da mi kažeš?"
On proguta poslednju krišku hleba, ne dozvolivši mesu ni da mu po-miluje nepca, a zatim izvadi iz torbe laptop i otvori ga na stolu.
„Dobro, smatraj da od sada s tobom ne razgovara tvoj prijatelj, već agent."
Bila je to ritualna formula za otvaranje svakog sastanka na kojem smo, navodno, govorili o poslu.
Milo je bio radni stožer našeg malog preduzeća. S mobilnim telefonom priljubljenim za uvo, živeo je sto na sat, u neprekidnoj vezi sa izdavačima, stranim agentima i novinarima, uvek vrebajući neku zgodnu priliku da promoviše knjige svog jedinog klijenta. Nisam nikad saznao kako je ubedio Dabldej da objavi moj prvi roman. U surovom svetu izdavaštva, izučavao je svoj zanat na licu mesta, bez prethodnog iskustva i obrazovanja, da bi iznenada postao jedan od najboljih, i to samo zato što je bespogovorno verovao u mene, više nego što sam ja ikada verovao u sebe.
Oduvek je mislio da mi duguje sve, ali ja sam vrlo dobro znao daje on taj koji je mene pretvorio u zvezdu i omogućio mi da već od prve knjige uđem u začarani krug bestselera. Posle tog prvog uspeha, dobio sam biografije i preporuke najrenomiranijih literarnih agenata, ali sve sam ih odbio.
Osim što mi je bio prijatelj, Milo je imao i redak kvalitet koji sam stavljao iznad svih ostalih: odanost.
Na to sam pomislio pre nego što sam bio spreman da saslušam šta je imao da mi otkrije tog dana.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:11 am





4. Unutrašnji svet



Ako je spoljni svet bez nade, onda mi je unutrašnji dvostruko dragoceniji.
EMILI BRONTE


„Da počnemo s dobrim vestima: prodaja prva dva toma još ide odlično." Milo okrenu ekran kompjutera ka meni: crvene i zelene krivulje uzdizale su se postojano ka vrhu grafikona.
„Internacional je preuzeo američko tržište i Trilogija o anđelima postaje pravi planetarni fenomen. Za samo šest meseci, dobio si više od pedeset hiljada pisama čitalaca. Jesi li svestan toga?"
Okrenuh glavu i podigoh pogled. Ništa nisam shvatao. Oblaci zasićeni parom bledeli su u zagađenom vazduhu Los Anđelesa. Nedostajala mi je Aurora. Šta mi vrede svi ti uspesi ako nemam s kim da ih podelim?
„Druga dobra vest: snimanje filma počinje sledećeg meseca. Kira Najtli i Adrijen Brodi dali su svoj pristanak i velike zverke iz Kolumbije su oduševljene. Upravo su angažovali umetničkog direktora Harija Potera i planiraju za sledeći jul pojavljivanje u tri hiljade bioskopa. Išao sam da prisustvujem na nekoliko kastinga: bilo je divno. Trebalo je da dođeš..."
Dok je konobarica donosila obroke koje smo naručili taljatele od krabe za njega i omlet s pečurkama za mene Milov telefon poče da vibrira na stolu. On baci pogled na broj koji se pojavio na ekranu i namršti se. Na trenutak je oklevao da preuzme poziv, a zatim ustade od stola da bi se osamio ispod malog staklenika koji je celom dužinom povezivao popločano dvorište s ostatkom restorana.
Razgovor nije dugo trajao. Do mene je dopirao u odlomcima, ali nejasan zbog buke iz sale. Učinilo mi se da je žustar, protkan nemim prekorima i ukazivanjem na probleme koji su mi bili nepoznati.
„Bio je to Dabldej", objasni mi Milo vrativši se za sto. „Nazvali su u vezi s nečim o čemu sam hteo da pričam s tobom. Ništa naročito: samo problem sa štampanjem tvog poslednjeg romana u deluks izdanju."
Bilo mi je stalo do tog izdanja i želeo sam da bude brižljivo urađeno: korice od veštačke kože u gotskom stilu, glavni likovi urađeni u akvarelu, bez predgovora i pogovora.
„O kakvom je problemu reč?"
„Da bi udovoljili zahtevima čitalaca, prenaglili su s objavljivanjem tiraža.
Izvršili su pritisak na štampara da to bude što brže, a on je nešto zasrao. Rezultat: imaju oko sto hiljada neispravnih primeraka. Nameravaju da ih unište, ali je nezgodno to što su neki primerci već isporučeni knjižarama i sada moraju ih obaveste da ih povlače."
On izvuče jedan primerak iz torbice i pruži mi ga. Nisam morao dugo da listam, greška je bila očigledna: od pet stotina stranica, koliko ih ima roman, bila je odštampana samo polovina. Priča se naglo prekidala nasred 266. strane, na rečenici koja je i sama bila nedovršena:

Bili obrisa oči i crnilo od maškare.
„Molim te, Džek, nemoj da odeš tek tako."
Ali on već beše obukao mantil. Otvori vrata a da i ne pogleda svoju ljubavnicu. „Preklinjem te!", kriknu ona, padajući

I to je bilo sve. Nije bilo čak ni tačke. Knjiga se prekidala na padajući, a onda je sledilo više od dvesta praznih stranica.
Pošto sam svoje romane znao napamet kao pesmice, nisam imao nikakvih poteškoća da se prisetim cele rečenice:

„Preklinjem te", kriknu ona, padajući na kolena.

„Dobro, ne mari za to", preseče Milo uzevši viljušku. „Greška je njihova pa neka se sami izvuku iz tog sranja. Tome, najvažnije je da..."
Znao sam šta će reći čak i pre nego što je završio rečenicu:
„Ono što je najvažnije, Tome, to je... tvoj sledeći roman."
Moj sledeći roman...
On proguta veliki komad testa, a zatim ponovo poče da tipka po tastaturi laptopa.
„Očekivanja su ogromna. Pogledaj samo ovo!"
Pokazao mi je kanal za prodaju na Amazon.com. Samo na osnovu pretplata i rezervacija, moj sledeći roman već je bio na prvoj poziciji, ispred četvrte epizode Milenijuma.
„Šta misliš o ovome?"
Ja pređoh u napad:
„Mislio sam da je Stig Lašon mrtav i da četvrti tom nikada neće biti objavljen.
„Govorim ti o tvom romanu, Tome!"
Ponovo pogledah u ekran, shvativši tek tad da je stavljeno u prodaju nešto što još nije ni postojalo i što, verovatno, nikada neće ni postojati. Izlazak moje knjige najavljen je za 10. decembar, za nešto više od tri meseca. Prodavali su knjigu od koje još nisam napisao ni slovce i za koju sam u glavi imao samo nejasnu zamisao.
„Slušaj, Milo..."
Ali moj prijatelj je odlučio da mi ne dopusti da govorim:
„Ja ti ovaj put obećavam lansiranje dostojno Dena Brauna: stvarno će biti potrebno da se živi na nekoj drugoj planeti, a ne na zemlji, pa da neko ne čuje da je tvoj novi roman izašao."
Milo je bio toliko ponesen svojim oduševljenjem da ga je bilo teško zaustaviti:
„Stavio sam sve na Jutjub, Fejsbuk, Tviter i društvene forume, gde se tvoji afficionados1 svađaju s onima koji te ogovaraju."
„Milo..."
„Samo u SAD i u Engleskoj, Dabldej se već obavezao da prvi tiraž ide minimalno u četiri miliona primeraka. Veliki natpisi predviđaju fantastičnu nedelju. Knjižare će se otvarati u ponoć kao za Harija Potera!"
„Milo..."
„A što se tebe tiče, biće potrebno da uvek budeš korak ispred: mogu da ti ugovorim ekskluzivni intervju na NBC-u..."
„Milo!"
,,U toku je velika panika, Tome! Nijedan drugi pisac ne želi da mu knjiga izađe iste nedelje kad i tvoja, uključujući i Stivena Kinga, koji je svoje novo džepno izdanje odložio za januar, da mu ne bi oteo čitaoce!"
Da bih ga naterao da zaćuti, tresnuh pesnicom o sto.
„PRESTANI S TIM BUNCANJEM!"
Čaše na stolu zaigraše i gosti restorana poskočiše, bacajući ka nama prekorne poglede.
„Neće biti moje sledeće knjige, Milo. U svakom slučaju, ne pre naredne godine. Ja to više ne mogu da postignem i ti to vrlo dobro znaš. Ispražnjen sam, nesposoban da bilo šta napišem, a što je najvažnije, nemam više želje za tim."
„Ali barem pokušaj! Rad je najbolji od svih lekova! Osim toga, pisanje je tvoj život. To je za tebe jedini izlaz iz ovog mrtvila!"
„Nemoj da misliš da nisam pokušao. Dvadeset puta sam sedao pred monitor, ali me užasava i sam pogled na njega."
„Možda bi mogao da kupiš drugi kompjuter ili da pišeš rukom na školskim sveskama, kao što si nekada radio."
„Mogu da pokušam i na pergamentu ili na ploči od voska, ali to ne bi bogzna šta promenilo."
Izgledalo je da je i Milo izgubio strpljenje.
„Ranije si mogao da radiš bilo gde! Viđao sam te kako pišeš na terasi Starbaksa, na neudobnim sedištima aviona, dok sediš uz žičanu ogradu terena za košarku, okružen tipovima koji urlaju. Čak sam te video kako kucaš čitava poglavlja na tvom mobilnom telefonu dok na kiši čekaš autobus."
„Pa dobro, bilo pa prošlo."
„Milioni ljudi čekaju nastavak tvoje priče. To je nešto što duguješ svojim čitaocima!"
„To je samo knjiga, Milo, nije lek za sidu!"
On otvori usta da ne ostane dužan, ali mu se lice sledi, kao da je naglo postao svestan da ne postoji način da me odvrati od moje odluke.
Tada je odlučio da mi prizna istinu.
„Tome, postoji i jedan stvarni problem", započe on.
„Na šta misliš?"
„Na ugovore."
„Koje ugovore?"
„One koje smo potpisali s Dabldejom i stranim izdavačima. Uplatili su nam velike avanse pod uslovom da se obavežeš rokovima."
„Ja se nisam obavezao ni na šta."
„Ja sam se obavezao i za tebe, i za mene, i za te ugovore, koje sigurno nisi ni pročitao, a potpisao si ih..."
Poslužih se čašom vode. Nije mi se svideo tok kojim je krenuo ovaj razgovor. Još pre mnogo godina podelili smo uloge: ja sam njemu prepustio da vodi poslovni deo, a ja sam kormilario bunilom svoje mašte. Taj dil mi je do sada uvek odgovarao.
„Već smo nekoliko puta pomerali datum objavljivanja. Ako ne završiš knjigu do decembra, snosićemo značajne finansijske penale."
„Na tebi je samo da im vratiš avanse." „To nije tako jednostavno."
„Zašto?"
„Zato što smo ih već potrošili, Tome." „Kako to?"
On razdražljivo odmahnu glavom:
„Treba li da te podsećam koliko je koštala tvoja kuća? Ili dijamantski prsten koji si poklonio Aurori i koji ti čak nije ni vratila?"
Kakva smelost!
„Čekaj, šta ti to pričaš? Vrlo dobro znam šta sam zaradio i šta mogu sebi da priuštim!"
Milo spusti glavu. Na čelu mu zablistaše graške znoja. Usne mu se naboraše, a njegovo lice, koje je do pre nekoliko minuta zračilo entuzijazmom, posta mračno i izobličeno.
„Ja sam... ja sam sve izgubio, Tome."
„Šta si izgubio?"
,,I tvoj i moj novac."
„Šta to pričaš?"
„Skoro sve sam uložio u jedan fond koji se posle našao u aferi s Mejdofom."
„Nadam se da se šališ."
Ali nije se šalio.
„Svi su se uhvatili u tu zamku", reče on sav ožalošćen. „Velike banke, advokati, političari, glumci, Spilberg, Malkovič, pa čak i Eli Vizel!"
,,I koliko nam je tačno ostalo, ako izuzmemo kuću?"
„Tvoja kuća je već tri meseca pod hipotekom, Tome. I da budem iskren, nemaš više dovoljno čak ni za zemljišnu taksu."
„Ali... tvoja kola? Ona sigurno koštaju oko milion dolara..."
„Malo više od dva. Ali od prošlog meseca ih parkiram kod komšije u garaži, da mi ih ne zaplene sudski izvršitelji!"
Ostadoh bez reči, zabezeknut, trenutak se rastegao, neprijatan, a onda mi sinu:
„Ne verujem ti! Upravo izmišljaš čitavu tu priču kako bi me naterao da se vratim poslu! To je to, zar ne?"
„Nažalost, nije."
Sad ja uzeh mobilni, kako bih pozvao kabinet finansijskog savetnika kojem sam prepustio sve uplate mojih finansijskih obaveza, tako da je imao pristup raznim mojim računima. Sagovornik mi je potvrdio da nemam sredstava na računima, o čemu me je neprekidno već nedeljama obaveštavao raznim preporučenim poštanskim pošiljkama i SMS porukama, koje su sve ostajale bez odgovora.
Uf, kada li sam prestao da podižem poštu i odgovaram na poruke?
Povrativši prisustvo duha, nisam bio paničan, čak me nije obuzela ni že-lja da se bacim na Mila i razbijem mu lice. Samo sam osetio veliko gađenje.
„Slušaj, Tome, već smo se vadili i iz mnogo gorih situacija", usudi se on da mi dobaci.
„Shvataš li ti šta si uradio?"
„Ali ti možeš sve da popraviš", ubeđivao me je on. „Ako uspeš da završiš roman na vreme, brzo ćemo se uspeti uz strminu."
„Kako si to zamislio da za manje od tri meseca napišem pet stotina strana?"
„Ti već imaš nekoliko poglavlja ispod miške, znam ja to."
Stavih glavu među ruke. On zaista uopšte nije razumeo moj osećaj nemoći.
„Upravo sam proveo sat vremena objašnjavajući ti da sam ispražnjen, da je moj duh zaključan, da je suv kao kamenčić u pustinji. Problemi s novcem tu ništa ne menja. Gotovo je!"
On nastavi da insistira:
„Ti si mi uvek govorio da ti je pisanje neophodno da uspostaviš uravnoteženost i mentalno zdravlje."
„Dobro, vidiš da sam se prevario: ludim me nije učinilo to što sam prestao da pišem, već ljubav."
„Zar ne shvataš da se uništavaš zbog nečega što ne postoji?"
„Zar ljubav ne postoji?"
„Ljubav sigurno postoji. Ali ti si se zalepio za tu blesavu teoriju srodnih duša. Kao da postoji neka vrsta savršenog spoja između dve individue, predodređene da se sretnu..."
„Pa dobro, zar je blesavo verovanje da možda postoji neko sposoban da nas učini srećnim, neko s kim bismo poželeli da ostarimo?"
„Naravno da nije, ali ti veruješ u nešto drugo: u tu ideju da na zemlji postoji samo jedna osoba stvorena za nas. Kao neka vrsta originalnog dela koji nam nedostaje i koji je potreban našem telu i duši."
„Upozoravam te da je to upravo ono što kaže Aristofan u Platonovoj Gozbil"
„Možda, ali taj tvoj Aristo-obožavatelj i njegov Plankton nisu nigde napisali da je baš Aurora tvoj deo koji nedostaje. Veruj mi: okani se te iluzije. Mitologija je možda verodostojna u tvojim romanima, ali to ne prolazi u stvarnosti."
„Ne, u stvarnosti se moj najbolji prijatelj zaista ne zadovoljava time što me je upropastio. Štaviše, on čak sebi dozvoljava da mi deli lekcije!", povikah ustavši od stola.
Milo takođe ustade, očajan. U tom trenutku osetio sam da je spreman da učini bilo šta kako bi mi ubrizgao dozu kreativnosti u vene.
„Dakle, uopšte nemaš nameru da ponovo počneš da pišeš?"
„Ne. I ti ne možeš ništa protiv toga. Napisati knjigu nije isto što i proizvesti automobil ili veš-mašinu", povikah s vrata.
Kad sam izašao iz restorana, čuvar parkinga pruži mi ključeve bugatija. Sedoh za volan bolida, upalih motor i ubacih u prvu. Kožna sedišta mirisala su na koru mandarina, a konzola od lakiranog drveta bila je ukrašena dugmadima od čistog aluminijuma, tako da mi je izgledalo da se nalazim u nekom prostranom brodu.
Naglo ubrzanje prikova me za sedište. Dok su točkovi ostavljali tragove guma na asfaltu, primetih u retrovizoru Mila kako trči za mnom i upućuje mi salve psovki.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:11 am





5. Krhotine raja



Pakao postoji i sada znam da njegov užas počiva na krhotinama raja.
ALEK KOVEN


„Vraćam ti tvoju alatku, možeš da je vratiš vlasniku", oglasi se Milo, pružajući Karol čeličnu štanglu koju mu je bila pozajmila.
„Njen vlasnik je Savezna Država Kalifornija", odgovori mlada policajka, stavljajući je u gepek svojih kola.

SANTA MONIKA 7H UVEČE

„Hvala što si došla da me potražiš."
„Gde su se denula tvoja kola?"
„Tom ih je pozajmio."
„Tom više nema dozvolu!"
„Recimo da se okrenuo protiv mene", priznade Milo oborene glave. „Priznao si mu istinu?", upita ga ona zabrinuto.
„Da, ali ga to nije podstaklo da ponovo počne da radi."
„Lepo sam ti rekla da će tako biti."
Ona zatvori kola, a onda se, idući jedno pored drugog, spustiše do visećeg mosta koji je vodio na plažu.
„Ali zar ne misliš da je besmisleno da čovek dopusti da ga uništi jedna obična ljubavna priča?", iznervira se Milo.
Ona ga tužno pogleda:
„To je možda besmisleno, ali se svakodnevno događa. Ja mislim da je to dirljivo i strahovito ljudski."
On sleže ramenima i dopusti joj da preuzme inicijativu.
Visokog rasta, tamne kože, s kosom boje gavranovih krila i očiju bistrih kao voda, Karol Alvarez podsećala je na majansku princezu.
Poreklom iz El Salvadora, stigla je u SAD s devet godina. Milo i Tom su je poznavali još od detinjstva. Njihove porodice ili ono što je od njih ostalo stanovale su u istoj oronuloj kući u Makartur Parku, losanđeleskog španskog Harlema, omiljenog stecišta narkomana i mesta za raščišćavanje računa automatskim oružjem.
Sve troje delili su istu bedu, isti dekor neuglednih zgrada, trotoara posutih lišćem i otpacima i radnji s gvozdenim zavesama.
„Da sednemo za trenutak?", predloži ona i raširi maramu.
Milo joj se pridruži na belom pesku. Mali talasi dopirali su do obale i izbacivali srebrnastu penu koja je zapljuskivala bose noge šetača.
Plaža bi leti bila krcata, ali i veoma mirna na jesen. Nezamenljivi čuveni drveni gat Santa Monike već je više od jednog veka dočekivao stanovnike Los Anđelesa, koji su posle radnog dana dolazili ovde da pronađu lek za stres i gradska uzbuđenja.
Karol zasuče rukave bluze, izu cipele, zatvori oči i izloži lice vetru i suncu indijanskog leta. Milo je pogleda tužno i s mnogo nežnosti.
Ni nju, kao i njega, život nije štedeo. Imala je jedva petnaest godina kada joj je očuh ubijen. Dobio je metak u glavu prilikom provale u njegovu prodavnicu mešovite robe, za vreme kobnih pobuna koje su se razbuktale u siromašnim četvrtima 1992. godine. Posle ove tragedije, igrala je žmurke sa socijalnim službama, kako bi izbegla da je smeste u neku hraniteljsku porodicu. Više je volela da se skrasi kod Crne Mame, jedne stare prostitutke, dvojnice Tine Tarner, koja je oduzela nevinost polovini dečaka iz Makartur Parka.
Manje-više je uspešno nastavila studije, radeći usput svašta: kao konobarica u Pica hatu, prodavačica bižuterije, hostesa za doček gostiju na kojekakvim drugorazrednim kongresima. Poseban uspeh bio je kada je na svoj dvadeset drugi rođendan iz prvog pokušaja prošla na konkursu za ulazak u policijsku školu u sastavu LAPD-a, i začuđujućom brzinom se uspela se do prvih redova: počevši od pozornika, stigla je do detektiva, a već nekoliko dana nosila je čin policijskog narednika.
„Jesi li se skoro čula s Tomom?"
„Šaljem mu dve poruke dnevno", odgovori Karol otvarajući oči, „ali u najboljem slučaju dobijam samo lakonske odgovore."
Ona čvrsto pogleda Mila:
„Šta sada možemo da učinimo za njega?"
„Najpre da ga sprečimo da guta ovo", odgovori on i izvadi iz džepova bočice sa sredstvima za uspavljivanje i lekovima za smirenje, koje mu je krišom uzeo.
„Jesi li svestan da je sve što se događa delom i tvoja greška?"
„Je li moja greška što ga je Aurora napustila?", branio se on.
„Ti vrlo dobro znaš na šta mislim."
„Je li moja greška što je došlo do svetske ekonomske krize? Jesam li ja kriv što je Mejdof maznuo pedeset milijardi dolara? Odgovori mi iskreno! Kakvo je bilo tvoje mišljenje o toj devojci?"
Karol sleže ramenima u znak nemoći.
„Ne znam ništa o tome, ali ono u šta sam bila sigurna jeste da ona nije za njega."
U daljini, na gatu, vašar je bio na vrhuncu. Dečja graja mešala se s mirisima šećerne vune i kandiranih jabuka. Sa sve velikim točkom i rolerkosterima, zabavni park bio je sagrađen iznad vode, naspram malog ostrva Santa Katalina, koje se naziralo kroz izmaglicu.
Milo uzdahnu:
„Bojim se da niko nikada neće upoznati kraj Trilogije o anđelima."
„Ja ga znam", odgovori mirno Karol.
„Ti znaš kraj priče?"
„Tom mi ga je ispričao."
„Stvarno? Kada?"
Njen pogled se zamuti.
„Davno", odgovori ona neodređeno.
Milo se namršti. Iznenađenje se pomeša s dozom razočaranja. Mislio je da zna sve o Karolinom životu: viđali su se skoro svakog dana, bila mu je najbolja prijateljica, jedina prava porodica i, iako je odbijao to da prizna, jedina žena prema kojoj je nešto osećao.
Dok su mu misli lutale negde, Milo baci pogled na plažu. Kao u televizijskim serijama, neke hrabre duše na surferskim daskama uhvatile su se u koštac s talasima, dok su instruktorke plivanja, s telima iz snova, nadgledale more iz drvenih osmatračnica. Međutim, Milo ih je gledao, a nije ih video, jer je imao oči samo za Karol.
Između njih je postojala vrlo jaka veza, ukorenjena u detinjstvu i učvršćena osećajem stidljivosti i poštovanja. Iako se nikada nije usudio da izrazi svoja osećanja, bilo mu je stalo do Karol kao do zenice oka svoga, i stalno je strepeo zbog rizika njenog posla. Ona je to ignorisala, ali se nekih večeri događalo da Milo sedne u kola i celu noć provede na parkingu ispred njene zgrade, jer se pored nje osećao sigurno. Istina je da se on više od ičega na svetu plašio da će je izgubiti, iako ni sam nije znao na osnovu čega je sebi uvrteo u glavu da će ona završiti ispod nekog voza, ili da će je pogoditi zalutali metak dok zaustavlja nekog džankija. Ili da će morati da se pomiri sa sudbinom da je vidi razdraganu u naručju nekog drugog čoveka.
Karol stavi naočari za sunce i otkopča dugme na bluzi. Uprkos vrućini, Milo odole želji da zavrne rukave košulje. Na gornjem delu nadlaktice bio je tetoviran tajanstvenim znacima, neizbrisivim svedocima njegove davnašnje pripadnosti čuvenoj MS-13, ekstremno nasilničkoj bandi, takođe poznatoj i kao Mara salvatruča. Ona je vladala blokovima Makartur Parka, a on joj se kao besposličar priključio s dvanaest godina. Pošto mu je majka Irkinja, a otac Meksikanac, članovi klana, koji su stvorili mladi imigranti rođeni u San Salvadoru, smatrali su ga Čikanom2 i podvrgli ga prijemnom ispitu zvanom corton: bila je to brucoška podvala koja se svodila na kolektivno silovanje devojke, ili propisno mlaćenje momka barem trinaest minuta. Bio je to apsurdan čin, koji je smatran ispitom hrabrosti, čvrstine i odanosti, ali koji se ponekad završavao tragično.
Uprkos svojim godinama, Milo je uspeo da preživi ispit i za nešto više od dve godine već je krao kola, dilovao krek, reketirao preprodavce i preprodavao vatreno oružje za račun Mare. S petnaest godina postao je svirepa zver, čiji se život sastojao samo od nasilja i straha. Namamljen u taj vrtlog, koji mu je u budućnosti najavljivao jedino smrt ili zatvor, dugovao je spas samo Tomovoj inteligenciji i Karolinoj naklonosti. Njih dvoje uspeli su da ga izvuku iz tog pakla, demantujući tvrdnju da se iz Mare može izaći samo mrtav.
Sunce na zalasku bacalo je poslednje zrake. Milo zatrepta očima nekoliko puta, koliko da se zaštiti od bleska, toliko i da odagna uspomene i bol iz prošlosti.
„Hajdemo na plodove mora", predloži on ustajući u jednom skoku.
,,S obzirom na to koliko ti je ostalo na računu u banci, mislim da ja treba tebe da pozovem", primeti Karol.
„Dobro, ionako je red da častiš za unapređenje", reče on i pruži joj ruku da joj pomogne da ustane.
Napustiše plažu bez poleta i pređoše nekoliko metara duž biciklističke staze, koja je povezivala Venis Bič sa Santa Monikom.
Zatim se uputiše na Promenadu 3. ulice, široko kaldrmisano šetalište, oivičeno palmama koje su zaklanjale nekoliko čuvenih umetničkih galerija i restorana.
Smestiše se na terasu pivnice Anisovac, čiji je meni, napisan isključivo na francuskom, sadržao jela egzotičnih naziva kao: Nemac u odresku slanine, goveđa pržolica u luku ili delfinovane jabuke.
Milo je insistirao da za aperitiv proba anisovac, koji mu je serviran na kalifornijski način, u velikoj čaši ispunjenoj komadićima leda.
Uprkos žonglerima, muzičarima i vatrometu, koji su zabavljali ljude na ulici, večera je protekla u sumornom raspoloženju. Karol je bila tužna, Milo izmučen i opterećen osećajem krivice. Razgovor se vrteo oko Toma i Aurore.
„Da li ti znaš zašto on piše?" upita iznenada Milo usred obroka, shvatajući da ne poznaje onu najvažniju psihološku crtu svoga prijatelja.
„Kako to misliš?"
„Znam da je Tom oduvek voleo da čita, ali da piše, to je već druga stvar. I u ranoj mladosti si ga poznavala bolje nego ja. Šta ga je nateralo da napiše prvu priču?"
„Otkud znam", požuri Karol da odgovori.
Ali slagala je.

MALIBU 8 H UVEČE

Posle lutanja po gradu, uprkos opasnosti da ga zaplene, parkirao sam bugatija ispred kuće za koju sam upravo saznao da mi više ne pripada. Pre nekoliko sati bio sam na dnu rupe, ali na pragu sreće od deset miliona dolara. Sada sam bio samo na dnu rupe...
Skrhan, zadihan iako nisam trčao, skljokah se na kauč. Pogled mi se gubio u ukrštenim gredama koje su podupirale blagu kosinu plafona.
Bolela me je glava, leđa su mi bila ukočena, ruke mlitave, a stomak zgrčen. Zbog drhtanja nisam mogao da dišem, a grudi su mi se napinjale; bio sam ispražnjen iznutra, uništen opekotinama na koži.
Godinama sam noći provodio u pisanju, unoseći u to sve svoje emocije i energiju. Zatim sam na sve četiri strane sveta sazivao dobrotvorne konferencije i sastanke. Stvorio sam dobrotvornu organizaciju kako bih deci iz mog starog kraja omogućio da studiraju umetnost. Tokom nekih koncerata sam se čak malo i takmičio sa svojim idolima: Rok botom rimajndersima3
Ali danas sam izgubio volju za sve: za ljude, knjige, muziku, pa čak i za zrake sunca koje zalazi nad okeanom.
Prisilih sebe da ustanem, izađem i da se na nekoliko trenutaka naslonim na ogradu terase. Niže na plaži, stari žuti krajsler s poliranom drvenarijom ostatak iz vremena Bič bojsa ponosno je isticao na svom zadnjem staklu devizu grada: Malibu, vvhere the mountain meets the sea.4 Do zaslepljenosti sam fiksirao plamenu traku koja je doticala liniju horizonta i osvetljavala nebo, pre nego što je odnesu talasi. Taj prizor, koji me je nekada toliko očaravao, u meni više nije izazivao nikakvu emociju. Nisam više ništa osećao, kao da je moja zaliha emotivnosti bila do kraja iscrpena.
Samo jedna stvar mogla je da me spase: da ponovo pronađem Auroru, njeno vitko telo, mramornu kožu, srebrnkaste oči i miris peska. Ali znao sam da se to neće dogoditi. Znao sam da sam izgubio bitku i da mi posle nje ne preostaje ništa drugo do želja da spalim neurone kristal metom ili bilo kojom drugom svinjarijom do koje mogu da dođem.
Trebalo je da spavam. Od povratka u dnevnu sobu nervozno sam tražio lekove, ali sam ubrzo zaključio da se Milo potrudio da nestanu. Otrčah u kuhinju da kopam po kesama za smeće. Ništa. Obuzet panikom, pohitah na sprat, otvorih sve plakare i na kraju zavukoh ruku u putnu torbu. Pronađoh u jednom malom džepu načetu kutiju lekova za spavanje i nekoliko kesica praška za smirenje, koje su tu ostale još od mog poslednjeg promotivnog putovanja u Dubai, na dobrotvorni skup u velikoj knjižari Tržnog centra Emirata.
Skoro protiv svoje volje, pustih da mi u ruku sklizne sve što se tu našlo i za trenutak zastadoh, zagledan u desetak belih i plavih tableta, koje kao da su mi se rugale:
Uzmi nas ako smeš!
Nikada nisam bio bliže ponoru. U glavi su mi se motale stravične slike: moje telo na kraju nekog užeta, crevo s gasom u ustima, cev revolvera prislonjena na slepoočnicu. Pre ili kasnije, moj život će bez sumnje baš tako završiti. Zar to u dubini duše nisam oduvek znao?
Uzmi nas ako smeš!
Kao izgovor, progutah šaku pilula. Teško sam gutao, ali mi je malo mineralne vode pomoglo da cela količina prođe.
Onda se odvukoh do sobe i sruših na krevet.
Taj prostor bio je prazan i hladan, oivičen ogromnim zidnim panoom od luminescentnog stakla tirkizne boje, dovoljno providnim da propusti dnevnu svetlost.
Sklupčah se na madracu, ophrvan morbidnim mislima.
Okačeni o beli zid, ljubavnici Marka Šagala posmatrali su me sa sažaljenjem, kao da je i njima bilo žao što ne mogu da mi ublaže patnju. Pre kupovine kuće (koja više nije bila moja kuća) i prstena za Auroru (koja više nije bila moja Aurora), moja prva ludost bila je kupovina platna poznatog ruskog slikara. Šagalova slika, jednostavno nazvana Ljubavnici u plavom, datirala je iz 1914. godine. Bio sam kao gromom pogođen ovom slikom koja je predstavljala zagrljeni par, sjedinjen tajnom, iskrenom i smirenom ljubavlju. Ona je za mene bila simbol ozdravljenja dva izmučena bića, priljubljena jedno uz drugo, koje je mogla da razdvoji samo rupa na zidu.
Dok sam lagano tonuo u stanje dubokog dremeža, imao sam utisak da me postepeno rastržu svi bolovi ovog sveta. Telo mi je nestajalo, svest se gubila, život me je napuštao...


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:19 am




6. Kada sam te sreo



Čovek još u sebi mora imati haosa da bi porodio treperavu zvezdu.
FRIDRIH NIČE


POŽAR
KRIK ŽENE
POZIV U POMOĆ!

Buka zbog razbijene čaše povuče me iz košmara. Naglo otvorih oči. Soba je utonula u tamu, a kiša dobovala po prozorima.
S mukom se uspravih; grlo mi je bilo suvo. Sav sam bio u groznici i obliven znojem. Teško sam disao, ali još sam bio živ. Bacih pogled na radio-budilnik:
03: 16
U prizemlju se nešto dešavalo, jasno sam čuo udaranje roletni o zid. Pokušah da uključim lampu pored uzglavlja, ali kao što se često dešavalo, zbog nevremena je u Malibu koloniji nestala struja.
Ustadoh s teškom mukom. Osećao sam mučninu i glava mi je bila teška. Srce u grudima lupalo mi je kao da sam upravo istrčao maraton.
Obuze me vrtoglavica te morah da se oslonim o zid da ne bih pao. Sredstva za uspavljivanje me možda nisu ubila, ali su me poslala u nekakvo neodređeno stanje iz kojeg nisam uspevao da se iščupam. Naročito su me brinule moje oči: osećao sam kao da me grebu i da gore, toliko da sam jedva uspevao da ih držim otvorene.
Izmučen migrenom, primorao sam se da siđem niz nekoliko stepenika držeći se za ogradu stepenica. Pri svakom koraku imao sam utisak da mi se stomak okreće i da ću povratiti nasred stepenica.
Napolju je besnelo nevreme. Pod svetlošću munja, kuća je podsećala na svetionik usred oluje.
Kada sam stigao na dno stepeništa, konstatovao sam da je nastala pustoš: pošto je prozor ostao širom otvoren, vetar je slobodno divljao kroz njega i oborio kristalnu vazu koja se razbila o pod, a pljusak je napravio i potop u dnevnoj sobi.
Sranje!
Požurih da zatvorim prozor i odvukoh se do kuhinje da pronađem kutiju sa šibicama. Kada sam se vratio u dnevni boravak, iznenada osetih nečije prisustvo, i disanje.
Napravih nagli okret i...

Neka ženska silueta, vitka i krhka, sumnjičavo se izdvoji iz senke plavičaste noćne svetlosti koja je dopirala spolja.
Poskočih, a zatim razrogačih oči: koliko sam mogao da vidim, devojka je bila gola, s jednom rukom na donjem delu trbuha, a drugom preko grudi.
Samo mi je još ovo falilo!
„Ko ste vi?", upitah, približavajući se i ispitujući je od glave do pete. „Hej, ne ustručavajte se!", povika ona i zgrabi vuneno škotsko ćebe s kauča, kako bi se ogrnula oko struka.
„Kako to mislite ne ustručavajte se?" Svet se izokrenuo! „Upozoravam vas da ste vi u mojoj kući!"
„Možda, ali to nije razlog da..."
„Ko ste vi?", upitah ponovo.
„Mislila sam da me prepoznajete."
Loše sam je raspoznavao u senkama, a glas mi nije govorio ništa; nisam imao nikakvu želju da se igram zagonetki. Kresnuh šibicu i upalih fitilj stare šarene lampe, koju sam kupio na buvljaku u Pasadeni.
Bleda svetlost obasja sobu i otkri pojavu mog nezvanog gosta. Bila je to mlada žena, otprilike dvadeset pet godina, bistrog pogleda, napola preplašenog, napola buntovničkog, i kose boje meda, mokre od kiše.
„Ne vidim kako bih mogao da vas prepoznam kad se nikada nismo sreli." Ote joj se podrugljiv osmeh, ali ja odbih da prihvatim njenu igru. „Dobro, sad je dosta, gospođice! Šta radite ovde?"
„To sam ja, Bili", reče ona kao da je to očigledno, podižući ćebe na ramena.
Primetih da se trese i da joj usta drhte. Ništa čudno: bila je sva mokra od nevremena, a u prostoriji ledeno.
„Ne poznajem ja nikakvu Bili", odgovorih i uputih se ka velikom plakaru od orahovine, koji mi ie služio za sve i svašta. Povukoh klizna vrata, pretražih sportsku torbu koja se tu nalazila i uzeh peškir za plažu s havajskim motivima.
„Držite!", povikah i dobacih joj peškir na drugi kraj dnevnog boravka. Ona ga uhvati u letu, obrisa kosu i lice i prezrivo me pogleda.
„Bili Doneli", pojasni ona, vrebajući moju reakciju.
Ostadoh nepomičan nekoliko sekundi, stvarno ne shvatajući smisao njenih reči. Bili Doneli bila je sporedni lik u mojim romanima. Prilično privlačna, ali pomalo izgubljena devojka, koja je radila kao bolničarka u jednoj bostonskoj državnoj bolnici. Znao sam da bi se mnoge čitateljke prepoznale u njenom karakteru večite devojke iz susedstva, koju prate tužne ljubavne priče.
Bio sam zbunjen pa napravih nekoliko koraka prema njoj približivši lampu. Kao i Bili, imala je vitak stas, dinamičan i senzualan, i bistro, pomalo četvrtasto lice, išarano neupadljivim crvenkastim pegama.
I ko je sad ova devojka? Neki dosadni fan? Čitateljka koja se poistovetila s mojom heroinom? Nepoznata ljubiteljka?
„Vi mi ne verujete, je li?", upita ona i smesti se na tabure iza bara u kuhinji, zgrabi jabuku iz korpe za voće i zagrize je.
Stavih lampu na drveni sto. Uprkos jakom bolu, koji mi je probadao mozak, čvrsto sam odlučio da sačuvam mir. Impulsivno ponašanje u blizini slavnih zvezda bilo je svakodnevica u Los Anđelesu: znao sam da je Stiven King jedno jutro u svom kupatilu pronašao čoveka naoružanog nožem; da se jedan scenarista početnik uvukao kod Spilberga samo da bi mu pročitao scenario, i da je neuravnoteženi Madonin fan zapretio da će joj prerezati grlo ako se ne uda za njega...
Dugo sam bio pošteđen tog fenomena.
Izbegavao sam televizijske ekrane, odbijao većinu poziva za intervjue i, uprkos Milovom insistiranju, nisam se mnogo pojavljivao u javnosti ni tokom promocija knjiga. Ponosio sam se činjenicom što su moji čitaoci više cenili moje priče nego moju ličnost, ali veza s Aurororn me je i protiv moje volje uvukla na velika vrata u medije, i iz kategorije pisaca transformisala u javnu ličnost.
„Hej! Alo! Ima li koga na vezi?", obrati mi se Bili mašući rukama. „Reklo bi se da ste strašno napeti, s tim vašim očima kao lastavičja jaja!"
Isti slikoviti rečnik...
„Dobro, sada je dosta, navući ćete nešto na sebe i mudro otići svojoj kući." „Mislim da će biti teško da se vratim kući..."
„Zašto?"
„Jer je moja kuća u vašim knjigama. Mislim da ste previše isključivi za književnog genija."
Uzdahnuh, a ogorčenje me nije napuštalo. Pokušah da je urazumim: „Gospođice, Bili Doneli je izmišljena ličnost..."
„Do sada, slažem se."
Da li to uvek ovako ide?
„Zlato, ove noći, u ovoj kući, mi smo u stvarnosti."
„To mi je sasvim jasno."
Dobro, hajdemo dalje.
„Dakle, ako ste vi ličnost iz romana, to znači da ne možete biti ovde." „Da!"
Ovo je bilo isuvise lako.
„Objasnite mi onda kako, ali brzo, jer sam stvarno pospan."
„Zato što sam pala."
„Pala odakle?"
„Pala iz knjige. Pala iz vaše priče! Pa otkud ja znam!"
Pogledah je s nevericom, ne razumevši ni reč njenog bulažnjenja.
„Pala sam iz jednog retka, usred jedne nedovršene rečenice", dodade ona i, da bi me uverila, pokaza na sto gde je bila knjiga koju mi je Milo dao za vreme ručka.
Ona ustade, prinese je i otvori na strani 266. Po drugi put u toku dana, naiđoh na pasus gde se priča naglo prekida:

Bili obrisa oči i crnilo od maškare.
„Molim te, Džek, nemoj da odeš tek tako."
Ali on već beše obukao mantil. Otvori vrata a da i ne pogleda svoju ljubavnicu. „Preklinjem te!", kriknu ona, padajući

„Vidite, tu piše: kriknu ona, padajući. To sam ja pala kod vas."
Bio sam sve zbunjeniji. Zašto ovakve stvari uvek padaju (slučajno se baš tako kaže) na mene? Šta sam uradio da to zaslužim? Bio sam bez sumnje pomalo stondiran, ali ne dovoljno da ovoliko odlepim. Zaboga, uzeo sam šaku tableta za spavanje, a ne LSD! Bilo kako bilo, ova devojka je možda postojala samo u mojoj glavi. Verovatno je bila samo neprijatna manifestacija preterane doze medikamenata koja me je dovela do delirijuma.
Pokušao sam da se zakačim za ovu ideju i ubedim sebe da je ona samo halucinacija, tvorevina moga uma, ali ipak nisam mogao da se uzdržim a da ne primetim:
„Vi ste potpuno luckasti, a to je eufemizam. Sigurno vam je to neko već rekao, zar ne?"
,,A vama bi bilo bolje da odete na spavanje zato što vam je glava u dupetu. I to je eufemizam, zar ne?"
„Da, ići ću da spavam, zato što nemam vremena za gubljenje s devojkom koja lupeta gluposti!"
„Dosta mi je vaših uvreda!"
„A meni je dosta da me muči jedna obična maloumnica pala s neba pravo u moju kuću, u tri sata ujutru, ma šta mi napriča!"
Obrisah graške znoja sa čela. Ponovo sam teško disao. Osetih kako mi grčevi nespokojstva zahvataju vratne mišiće.
Mobilni telefon ostao mi je u džepu. Izvadih ga da pozovem obezbedenje zaduženo da bdi nad kućom.
„Tako znači, izbacujete me napolje!", povika ona. „To je svakako jednostavnije nego da mi pomognete!"
Nije trebalo da ulazim u njenu igru. Naravno, nešto kod nje me je dirnulo: njuška kao iz manga stripa, podrugljiva svežina, malo lice nezrelog dečaka, koje je naglašavalo oči duboke kao jezero, i savršene noge. Ali njene reči bile su suviše bizarne da bih mogao da učinim nešto za nju.
Ukucah broj i stadoh da čekam.
Prvo zvonjenje.
Lice mi je gorelo, a glava bila sve teža i teža. Onda mi se vid toliko zamutio da sam počeo da vidim duplo.
Drugo zvonjenje.
Trebalo je da se malo umijem, trebalo je da...
Dekor oko mene postade nestvaran i sve mi se zavrte. Začuh i treće zvonjenje iz mobilnog telefona, ali nekako vrlo daleko, zatim izgubih svest i sruših se na pod.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:19 am





7. Bili na svetlosti meseca



Muze su kao utvare i događa se da na scenu stupe nepozvane.
STIVEN KING


Kiša je i dalje padala bez prestanka, ostavljajući krupne tragove na pro-zorima koji su se tresli pod naletima vetra. Struja je došla, a lampe su isprekidano žmirkale.

Malibu kolonija 4 h izjutra

Tom je čvrsto spavao na otomanu, umotan u ćebe.
Bili je upalila radijatore i navukla kućnu haljinu, koja joj je bila prevelika.
S peškirom vezanim oko glave i šoljom čaja u ruci, šetala je po kući, otvarala plakare i fioke, pedantno vršeći inspekciji svega, od sadržaja ormara do frižidera.
Uprkos neredu koji je vladao u salonu i kuhinji, dopali su joj se boemski duh i rokenrol dekoracije: drvena lakirana daska za surfovanje obešena o plafon, koralna lampa, durbin od niklovanog mesinga, starinski džuboks...
Provela je pola sata kopajući po policama s knjigama, udovoljavajući tu i tamo svojoj želji za nadahnućem. Na pisaćem stolu nalazio se Tomov laptop. Ona ga uključi bez imalo ustezanja, ali nije mogla da mu pristupi bez lozinke. Pokušala je s nekim maštovitim šiframa iz autorovog sveta, ali nijedna nije urodila plodom.
Zavuče ruku u fioke i naiđe na desetine pisama čitalaca sa svih strana sveta. Na nekim kovertama bili su crteži, na drugima fotografije, u nekima suvo cveće, amajlije, medaljoni koji donose sreću... Za nešto više od sata, pažljivo je pročitala svu tu poštu, da bi sa iznenađenjem konstatovala da dobar deo pisama govori o njoj.
Što se tiče radnog dela, bila je tu gomila dokumenata za koje Tom nije čak našao za shodno ni da ih otvori: računi, bankarski izveštaji, pozivi na premijere, kopije novinskih članaka koje mu je poslala Dabldejeva služba za odnose s javnošću. Bez imalo ustezanja otpečati većinu koverata, pročešlja listu piščevih troškova, udubi se u čitanje novinskih naslova o njegovom raskidu s Aurorom.
Dok je sve to čitala, često je bacala pogled ka kauču, da bi se uverila da Tom i dalje spava. U nekoliko navrata napuštala je pretragu da ga ušuška i pokrije, kao da bdi nad bolesnim detetom.
Takođe poče detaljno da razgleda dijapozitive s Aurorinim fotografijama, na kojima je ona predstavljena u brojnim diskretnim kadrovima. Pijanistkinja je odavala vanserijsku ležernost i ljupkost. U isto vreme odisala je i snagom i nevinošću.
Dok je gledala te snimke, Bili nije mogla da se uzdrži a da se naivno ne zapita zašto su neke žene samim rođenjem dobile lepotu, obrazovanje, bogatstvo i talente, a druge tako malo.
Zatim se nasloni na okvir prozora i zagleda u kišu koja je dobovala po prozorskim staklima. Ugleda svoj lik u staklu, ali nije joj se svidela prikazana slika. Oduvek je bila podeljena što se tiče svog izgleda: smatrala je da joj je lice četvrtasto, a čelo preširoko. Njeno telo, koje se pomalo klimatalo, činilo ju je sličnom skakavcu. Ne, nije smatrala da je mnogo lepa, ne s tim neupadljivim grudima, uzanim bokovima, nezgrapnim hodom velikih nogu i crvenim pegama na licu, koje je posebno mrzela. Sledile su, naravno, noge, beskrajno dugačke... Bilo je to njeno fatalno oružje u igri udvaranja, što je bio izraz korišćen u Tomovim romanima. Te noge zaluđivale su mnoge muškarce, ali skoro nikad džentlmene. Ona otera te misli iz glave i, da bi pobegla od neprijatelja u ogledalu, okrenu se od prozora, s namerom da poseti sprat.
U piščevom garderoberu otkri besprekorno složenu žensku odeću na vešalicama. Bila je to, bez sumnje, Aurorina odeća, koju je zaboravila, a koja je svedočila o tome da je raskid s Tomom bio iznenadan. Pažljivo pregleda tu Ali-babinu pećinu, dok su joj oči sijale sjajem kao u male devojčice. U njoj su se nalazile neke stvari nezaobilazne u aktuelnoj modi: balmen haljina, bež berberi kaput, berkin torba i, gle, zaista! notifaj džins...
U kliznoj fioci za cipele pronašla je pravi sveti gral: par lakih cipela s oznakom Kristijana Lubutena. Čudno, bile su upravo njen broj. Nije mogla da se suzdrži a da ih ne proba pred ogledalom, izigravajući jedno četvrt sata Pepeljugu u svetlim farmerkama i satenskoj majici.
Završivši posetu spratu, uđe u Tomovu sobu. Iznenadi se kad vide da je prostorija okupana plavičastom svetlošću, iako nijedna lampa nije bila uključena. Priđe slici na platnu, koja je bila obešena na zidu, i zagleda se u nju, očarana nežnim zagrljajem ljubavnika.
Dok je razbijala polumrak, Šagalova slika imala je nešto nestvarno u sebi i izgledalo je kao da svetluca u noći.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:20 am




8. Kradljivica života



Svet ti neće ništa pokloniti, veruj mi. Ako želiš da imaš život, ukradi ga.
Lu ANDREAS-SALOME


Talas topline obuze mi telo i udari mi u lice. Osećao sam se dobro, u toplom, zaštićen. Za trenutak sam odoleo želji da otvorim oči i nastavio taj amniomski dremež u vatiranoj čauri. Zatim mi se učini da čujem neku pesmu u daljini: bio je to refren rege šlagera, čije su se note mešale s mirisom koji je dolazio iz detinjstva: bio je to miris palačinki od banane i kandiranih jabuka.
Nestašno sunce izlivalo je svetlost po čitavoj sobi. Moja migrena nestade. Dok sam držao ruku ispred očiju, da me sunce ne bi zaslepilo, okrenuh glavu prema terasi. Muzika je poticala iz mog malog radioaparata, koji je stajao na stočiću od polirane tikovine.
Oko stola je sve bilo u pokretu: zamagljene ivice neke haljine s prorezom do kuka lebdele su u senkama. Pridigoh se da sednem uz uzglavlje kauča. Poznavao sam tu ružičastu haljinu s tankim bretelama! Poznavao sam to telo, čija igra mi je omogućila da lako pogodim o kome se radi.
„Aurora...", promucah.
Ali se prozračna i zamagljena silueta primače toliko da zakloni sunce i... Ne, to nije bila Aurora, već ludača koja se sinoć predstavila kao osoba iz romana!
U jednom skoku izađoh iz svog ušuškanog legla, da bih se odmah hitro vratio nazad, shvativši da sam go kao od majke rođen.
Ova lujka me je skinula!
Očima potražih odeću ili barem samo gaće, ali mi ništa nije bilo nadohvat ruke.
Ovo neće tek tako proći!
Zgrabih s kreveta pokrivač, opasah se oko struka i ustremih ka terasi. Vetar beše oterao oblake. Nebo se raščistilo i blistalo neodoljivom plavom bojom. Klon Bili kretao se oko stola u letnjoj haljini, kao neka pčela koja leprša oko cveta.
„Što se vi još muvate ovde?", zagrmeh.
„To je baš neobičan način da mi zahvalite što sam vam pripremila doručak!"
Pored malih palačinki stavila je dve čaše soka od grejpfruta i pripremila kafu.
,,I onda, s kojim pravom ste mi skinuli odeću?"
„Dobro, svakom po zasluzi! Sinoć se niste ustručavali da me detaljno proučite od glave do pete..."
„Pa vi ste U MOJOJ KUĆI!"
„Samo napred! Nećete valjda da dižete toliku dreku samo zato što sam ga videla!"
„Šta ste videli?"
„Pa, vašeg malog Isusa, malog tupavka..."
Mog malog Isusa! Mog malog tupavka, pomislih, stežući ćebe oko struka. „Dobro zapamtite nežnu stranu prideva mali, jer ste u tom pogledu prilično dobri..."
„Dobro, dosta sa šalama!", prekinuh je. „Osim toga, ako mislite da ćete me pridobiti laskanjem..."
Ona mi pruži šoljicu kafe:
„Da li vam se nekad dešava da govorite bez urlanja?"
,,I s kojim pravom ste obukli tu haljinu?"
„Zar ne mislite da mi dobro stoji? Ona je pripadala vašoj maloj prijateljici, zar ne? Inače ne mogu da vas zamislim da ste od onih što vole da se..."
Skljokah se na stolicu i protrljah oči da povratim prisustvo duha. Sinoć sam se naivno ponadao da je ova devojka samo halucinacija, ali to, nažalost, nije slučaj: bila je to devojka, prava, a pritom i gnjavatorka prve klase.
„Popijte kafu pre nego što se ohladi."
„Neću, hvala."
„Izgledate kao mrtvac, a nećete kafu?"
„Ja neću vašu kafu, u tome je razlika."
„Zašto?"
„Zato što ne znam šta ste mi tutnuli u šolju."
„Zar vi stvarno verujete da pokušavam da vas otrujem?"
„Poznajem ja otkačene kao što ste vi..."
„Otkačene kao ja!"
„Da! Nimfomanke koje se zanose i žive u ubeđenju da ih voli glumac ili pisac koga one obožavaju."
„Ja nimfomanka! U tom slučaju, stari moj, vi zaista vaše želje doživljavate kao stvarnost. I ako mislite da vas ja obožavam, tu se grdno varate!"
Protrljah slepoočnice, gledajući kako se sunce izdiže iza linije horizonta. Osećao sam bolove u vratnim pršljenovima, a i bol u glavi odjednom se povrati, s tim što mi ovog puta zahvati potiljak.
„Dobro, da prestanemo s ovom šalom. Vi ćete se vratiti vašoj kući i na taj način me nećete primorati da pozovem policiju, slažete li se?"
„Slušajte, ja razumem da vi odbijate da prihvatite istinu, ali..."
„Ali?"
„Ja sam stvarno Bili Doneli. Ja sam zaista lik iz romana i budite uvereni da me ovo užasava isto toliko kao i vas."
Poražen, završih tako što slučajno srknuh gutljaj kafe, a onda, nakon dužeg oklevanja, ispih šoljicu do kraja. Napitak je možda otrovan, ali otrov očigledno nije imao trenutno dejstvo.
Ipak nisam spuštao gard. Sećam se da sam kao dete gledao emisiju na televiziji u kojoj je ubica Džona Lenona pravdao svoj čin željom da se domogne delića slave svoje žrtve. Ja sigurno nisam Bitls, a ova žena je svakako ljupkija od Marka Dejvida Čapmana, ali sam znao da su mnogi stokeri5 psihotični i da bi prelazak na sam čin mogao biti iznenadan i nasilan.
Zato ponovo pokušah da je razuverim najsmirenijim mogućim glasom: „Slušajte, ja mislim da ste vi pomalo... uzrujani. To se događa. Svi prolazimo kroz loše faze, iz dana u dan. Možda ste nedavno izgubili posao ili pak nekog bliskog? Ili vas je možda napustio vaš prijatelj? Možda ste se onda osetili odbačenom i željnom osvete? Ako je takav slučaj, poznajem jednu ženu psihologa koja bi mogla da vas..."
Ona prekide moju govoranciju, mašući mi ispred očiju receptima koje mi je prepisala doktorka Sofija Šnabel:
„Prema onome što sam i sama mogla da shvatim, vi ste taj kome je potrebna pomoć psihijatra, zar ne?"
„Preturali ste po mojim stvarima!"
„Potvrdno", odgovori ona, pridržavajući mi kafu.
Njeno ponašanje me je zbunjivalo. Šta sam mogao da učinim u takvoj situaciji? Da zovem policiju ili lekara? Kad smo već kod toga, bio sam spreman da se opkladim da je ona u prošlosti već imala posla i sa sudskim organima i sa psihijatrima. Biće da je najjednostavnije da pređemo na manu militari6, ali da sam je takao, ludača bi verovatno izjavila da sam pokušao da je silujem, a tom riziku nisam hteo da se izlažem.
„Vi niste proveli noć kod kuće", konstatovao sam u poslednjem pokušaju. „To je, bez sumnje, zabrinulo vašu porodicu ili prijatelje. Ako želite nekoga da obavestite, možete se poslužiti mojim telefonom."
„Ne verujem! Kao prvo, niko se ne brine za mene, što je vrlo tužno, priznajem. Što se tiče vašeg telefona, upravo su vam ga isključili", odgovori ona kao iz topa vraćajući se u salon.
Ugledah kako se uputila prema velikom radnom stolu, koji mi je služio kao pisaći. Sva nasmejana, izdaleka mi pokaza svežanj računa.
„Ništa iznenađujuće", primeti ona, „Niste platili pretplatu već dva meseca!"
To prevrši svaku meru. Impulsivno krenuh ka njoj i povukoh je kako bi mi pala u naručje. Pa neka i budem optužen za agresivnost. Više sam voleo to nego da je više slušam. Držao sam je čvrsto, jednu ruku savio sam joj ispod njenih kolena, drugu na dno leđa. Ona se otimala svom snagom, ali ja nisam popuštao; tako je dovukoh na terasu, gde sam je grubo istovario najdalje što sam mogao, a onda se hitro vratih u dnevni boravak i zatvorih zastakljenu nišu za sobom.
I eto!
Dobre stare metode, samo one i vrede.
Zašto sam sebi uopšte dozvolio da toliko dugo budem u tom neželjenom društvu? Uopšte nije bilo mnogo komplikovano da ga se konačno otarasim! U mojim romanima nisam baš to opisivao, ali ponekad nije bilo loše da snaga trijumfuje nad rečima...
Zadovoljnim osmehom pogledah devojku zatvorenu napolju. Ona mom dobrom raspoloženju odgovori srednjim prstom.
Najzad sam!
Bio mi je potreban mir. U nedostatku sredstava za smirenje, zgrabih ajpod i, s manirom druida koji pravi čarobni napitak, pripremih magičnu plej-listu sa izvedbama Majlsa Dejvisa, Džona Koltrejna i Filipa Glasa. Okrenuh klizni zupčanik i prostorija se ispuni prvim notama numere Kind of Blue, najlepšom džez temom na svetu, pločom koju su cenili čak i oni koji nisu voleli džez.
U kuhinji pripremih još jednu kafu, a onda se vratih u dnevnu sobu uveren da je moja neobična gošća odavno nestala s terase.
Ali ništa od toga.
Vidno lošeg raspoloženja još jedan eufemizam upravo je razbijala servis na kojem je poslužila doručak. Džezva za kafu, tanjiri, šolje, stakleni poslužavnik sve što je moglo da se razbije bilo je bačeno na popločani pod. Zatim poče besno da udara po pokretnim panoima, a onda svom snagom katapultira jednu baštensku stolicu, koja se samo odbi o sigurnosno staklo.
„JA SAM BILI!", povika u nekoliko navrata, ali trostruko staklo upijalo je njene reči i više sam nagađao nego što sam čuo šta viče. Neće proći dugo a ta galama uzbuniće komšije, a oni će zvati obezbeđenje Malibu kolonije, koje će me definitivno osloboditi nasrtljivice.
Ona se beše skljokala duž okvira prozora. S glavom među dlanovima izgledala je utučeno i klonulo. Dirnut njenom nevoljom, uporno sam je gledao, u potpunosti shvatajući da je sve ono što je rekla o meni bilo ili posledica neke čudne opčinjenosti ili posvećenog istraživanja.
Ona podiže glavu i među pramenovima zlatne kose primetih pogled koji je za tih nekoliko trenutaka od nežnog poprimio najhaotičniji izraz.
Polako se približih i sedoh uz zastakljenu pregradu, a moje oči se usadiše u njene u potrazi za istinom, za barem nekim objašnjenjem. To potraja sve dok ne primetih da njeni očni kapci podrhtavaju kao da je nešto boli. Ustuknuh, videvši da je haljina boje kože sva poprskana krvlju! Zatim primetih oštricu noža za hleb u njenim rukama i shvatih da je sama sebe povredila. Podigoh se da bih joj pružio pomoć, ali je ovog puta ona blokirala vrata tako što je stolom zaglavila spoljnu kvaku.
Zašto? upitah je pogledom.
Naslutih crtu izazova u njenim očima i ona umesto odgovora nekoliko puta udari po staklu dlanom leve ruke iz koje je curila krv. Najzad smiri svoju raskrvavljenu ruku i ja vrlo jasno pročitah tri broja urezana na koži:



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:20 am





9. Tetovaža na ledjima



Urezani krvlju, brojevi su igrali pred mojim očima:

U normalnim okolnostima, moj prvi refleks bio bi da okrenem hitnu službu i zatražim pomoć, ali me je nešto zadržalo da to odmah učinim. Rana je obilno krvarila, ali nije delovala fatalno. Šta je moglo da bude razlog za ovakav potez? Zašto je ova žena nanela sebi povredu?
Zato što je luda...
Pa neka bude i to, ali šta još?
Zato što joj nisam poverovao.
Kakve je veze broj 144 imao s onim što mi je ispričala?
Ona opet žestoko udari dlanom po staklu i spazih daje uperila prstom na knjigu koja se nalazila na stolu.
Moj roman, priča, likovi, fikcija...
Nametnu mi se očigledna ideja:
Strana 144.
Zgrabih knjigu i žurno je prelistah sve dok nisam stigao do famozne stranice. Bilo je to poglavlje koje je počinjalo ovako:

Sutradan nakon što je prvi put vodila ljubav s Džekom, Bili je otišla u salon za tetovažu u Bostonu.
Igla se kretala po njenim leđima i ubrizgavala joj boju ispod kože, i kratkim ubodima urezivala natpis nalik na ara- besku. Bio je to znak koji je koristilo staro indijansko pleme da izrazi suštinu ljubavnog osećanja: mali deo tebe zauvek je ušao u mene i zarazio me kao otrov. Bio je to natpis na telu koji je ona nameravala da od sada nosi kao svetu pričest, kako bi se suočila s bolovima koje donosi život.

Podigoh pogled prema mojoj gošći. Bila se potpuno zgrčila. Sada me je fiksirala zgaslim pogledom, dok joj je brada počivala na savijenim nogama. Jesam li izabrao pogrešan put? Da li je zaista bilo nečega razumljivog u čitavoj ovoj predstavi? Nesigurnim korakom približih se zastakljenoj niši. Njen pogled iznenada se zažari iza prozora. Prođe rukom po vratu kako bi pustila da joj bretele haljine kliznu duž leđa.
Primetih u visini plećke plemenski motiv koji sam dobro poznavao. Bio je to indijanski znak koji su koristili Janomami da bi opisali suštinu ljubavnog osećanja: mali deo tebe zauvek je ušao u mene i zarazio me kao otrov...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:21 am






10. Devojka od papira



Duh romanopisca živi u likovima njegovih romana i doista je obuzet njima, kao što je duh neke seljanke u potpunosti obuzet Isusom Marijom Josifom, ili pak duh luđaka đavolom.
NENSI HJUSTON


Nakon oluje, u kući se sve smiri. Pošto je prihvatila da se vrati u dnevni boravak, ode u kupatilo, dok sam ja za to vreme pripremio čaj i vršio popis mog apotekarskog ormara.

MALIBU KOLONIJA 9 H UJUTRO

Ona mi se pridruži za stolom u kuhinji. Istuširala se, navukla moj bademantil i zaustavila krvarenje tako što je na ranice pritisla peškir.
„Imam neki komplet prve pomoći", rekoh, „ali on nije nešto naročito snabdeven."
Ona ipak pronađe u jednom džepčiću dezinfekciono sredstvo i brižljivo očisti ranu.
„Zašto ste to učinili?"
„Zato što niste hteli da me slušate, zaboga!"
Gledao sam je kako širi ivice posekotina da bi proverila dubinu. „Odvešću vas u bolnicu. Potrebno je da vam stave šavove na nekoliko mesta."
„Sama ću to učiniti, zaboravljate da sam bolničarka. Potreban mi je hirurški konac i sterilna igla."
„Dođavola! Zaboravio sam da ih stavim na spisak kada sam poslednji put išao u nabavku."
„Nemate ni samolepljivih zavoja?"
„Slušajte, ovo je kuća na plaži, a ne poliklinika."
„Imate li možda svileni konac ili konjsku dlaku? To bi moglo da završi posao. Ne, vi imate nešto bolje! Sigurna sam da sam videla čudotvorni proizvod, tamo, u..."
Ona usred rečenice ustade s taburea i, kao da je u svojoj kući, ode da pretrese fioke mog pisaćeg stola.
„Evo ga!", dobaci ona dok se trijumfalno vraćala da sedne, noseći u zdravoj ruci tubu superlepka.
Ona odvrnu čep male tube na kojoj je pisalo: specijalno za keramiku i porcelan i nanese malo lepka na ranu.
„Sačekajte, jeste li sigurni u to što radite? Nismo u filmu!"
„Ne, ali ja sam junakinja romana", odgovori ona zajedljivo. „Ništa ne brinite, to je moj izum."
Ona primače ivice rane i zadrža ih zatvorene nekoliko sekundi, da bi lepak učinio svoje.
„Eto, to je to!", uzviknu ponosno, pokazujući stručno zakrpljenu ruku. Halapljivo zagrize krišku hleba koju sam joj namazao maslacem, a zatim ispi gutljaj čaja. Ugledah kako krupnim očima, sakrivenim iza šolje, pokušava da pronikne u moje misli.
„Postali ste mnogo ljubazniji, ali mi još ne verujete, zar ne?", nagađala je dok je brisala usta rukavom.
,,]edna tetovaža nije stvarni dokaz", primetih oprezno. „Samopovređivanje je jedan od njih, zar ne?"
„Dokaz da ste nasilni i impulsivni, to da!"
„Onda mi postavljajte pitanja!"
Spretno izbegoh odgovor, odmahujući glavom:
„Ja sam pisac, a ne žaca ili novinar."
„Sad je malo lakša, zar ne?"
Rugala mi se jer sam prosuo sadržinu šolje u sudoperu. Zašto bih sebe prisiljavao da pijem čaj koji toliko mrzim?
„Slušajte, predlažem vam jednu pogodbu..."
Zastadoh usred rečenice, razmišljajući na koji način bih mogao da predstavim stvari.
„Da?"
„Jako mi je stalo da vas stavim na probu tako što bih vam postavio niz pitanja o Bilinom životu, ali ako ne odgovorite makar na jedno, otići ćete bez pogovora."
„Obećavam."
„Onda smo potpuno saglasni: pri prvom netačnom odgovoru, izaći ćete iz ove kuće, a ako ne bude tako, zovem žace odmah. U tom slučaju možete da se iseckate i mesarskim nožem, deo po deo, a ja ću vas ostaviti da iskrvarite na terasi!"
„Jeste li uvek tako šarmantni ili se sad baš trudite?" „Jesmo li se razumeli?"
„Okej, postavite pitanja."
„Ime, datum i mesto rođenja?"
„Bili Doneli, rođena 11. avgusta 1984. godine u Milvokiju, pored jezera Mičigen."
„Ime vaše majke?"
„Valerija Stenvik."
„Zanimanje vašeg oca?"
„Radnik u Mileru, drugom po veličini proizvođača piva u zemlji." Odgovarala je kao iz topa, bez ikakvog oklevanja.
„Vaša najbolja prijateljica?"
„Na moju veliku žalost, nemam pravu prijateljicu. Samo drugarice." „Prvi seksualni odnos?"
Ona zastade da za trenutak razmisli i uputi mi mračan pogled kojim je želela da me uveri da njena pakost potiče samo iz prirode mog pitanja.
„Sa šesnaest godina, u Francuskoj, za vreme edukativnog putovanja na Azurnu obalu. Zvao se Teo."
Kako su tekli odgovori, sve više me je obuzimao nemir, a kad sam video njen zadovoljni osmeh, shvatio sam da je bila svesna da poentira bez greške. U svakom slučaju, jedno je bilo sigurno: zna moje romane napamet.
„Vaše omiljeno piće?"
„Koka-kola. Preciznije: ni lajt ni ziro."
„Najdraži film?"
„Večni sjaj besprekornog uma. To je potresan film o bolnoj ljubavi. Tako poetičan i tužan. Jeste li ga gledali?"
Ona pokrenu vitko telo i pođe da sedne na kauč. Ponovo sam bio frapiran njenom sličnošću s Bili: sjajna plava kosa, prirodna neusiljena lepota, podrugljiva intonacija, boja glasa, koji sam, koliko se sećam, u knjigama opisao kao: izazovan i podrugljiv, povremeno čvrst i mladalački.
„Kvalitet koji priželjkujete kod muškaraca?"
„To je Prustova zbirka pitanja, vaša smicalica?"
„Podseća tu i tamo."
„Istina, volim da muškarac bude muškarac. Ne cenim toliko tipove koji po svaku cenu žele da se istaknu pred ženskim rodom. Razumete li to?"
Odmahnuh sumnjičavo glavom. Bio sam spreman da nastavim kad ona uze reč:
,,A vi, koji kvalitet najviše volite kod žena?"
„Maštu, mislim. Humor, on je osnova inteligencije, zar ne?"
Ona pokaza na foto-album s nizom Aurorinih fotografija.
„Vaša pijanistkinja mi ne izgleda veselo."
„Da se mi vratimo na našu temu", predložih i pridružih joj se na kauču. „Uzbuđuje vas da postavljate pitanja, zar ne? Uživate u vašoj maloj moći!", zabavljala se ona.
Ali ja nisam dozvolio da me zbuni i nastavih ispitivanje:
„Da li biste nešto menjali u vašem fizičkom izgledu?"
„Volela bih da imam više oblina i mesa."
Bio sam šokiran. Sve je bilo tačno. Bilo da je ova žena luda i da se fantastičnom mimikrijom identifikovala s Bili, bilo da je stvarno Bili, ja sam definitivno ispadao lud.
„Dakle?", naruga mi se ona.
„Vaši odgovori samo dokazuju da ste dobro proučili moje romane", rekoh, pokušavajući s polovičnim uspehom da prikrijem iznenađenje.
,,U tom slučaju, postavite mi još pitanja."
Bilo je to upravo ono što sam i planirao da uradim. Da bih je isprovocirao, zavitlah knjigu u hromiranu kantu za smeće u kuhinji, zatim otvorih laptop, lagan kao vazduh, i ukucah šifru za pristup mom sajtu.
Istini za volju, uvek sam spremao mnogo više podataka o likovima nego što ih posle unesem u romane. Da bih bio u potpunoj empatiji s junacima, uveo sam običaj da za svakog od njih napišem detaljnu biografiju od dvadesetak stranica. Osmišljavao bih mnoštvo podataka o njima, počev od datuma rođenja do omiljene pesme, usput i ime vaspitačice u obdaništu. Tri četvrtine ovih suvih podataka ne uđu u konačnu verziju knjige, ali je sve to činilo deo nevidljivog rada iz kojeg je proizilazila tajna alhemija napisanog dela. S vremenom, kako sam sticao iskustvo, završio sam s ubeđenjem da je taj stil likovima davao određeni kredibilitet ili barem delić čovečnosti, što je možda objašnjavalo zašto su se čitaoci često prepoznavali u njima.
„Stvarno vam je stalo da nastavite?", upitah i otvorih folder posvećen Bili. Mlada žena izvuče iz jedne od fioka niskog stola mali upaljač od srebra i staru načetu kutiju danhila, na koju sam i ja zaboravio, a koje je verovatno ostavila devojka s kojom sam izlazio pre Aurore. Zapali cigaretu s određenim stilom:
„Jedva čekam."
Bacih pogled na ekran i nasumice postavih pitanje:
„Omiljena rok grupa?"
„Hm... Nirvana", započe ona, a onda se predomisli: „Ne, Red hot!"
„Sve to nije baš originalno."
„Ali je odgovor dobar, zar ne?"
Bilo je tako. Bez sumnje, imala je sreće. Danas svi vole Red hot čili pepers. „Omiljeno jelo?"
„Da mi je to pitanje postavila neka bucmasta drugarica, odgovorila bih cezar salata, da ne bih ispala proždrljivica, ali je za mene pravi obrok jedna veoma obilna porcija pržene ribe s pomfritom!"
Ovog puta to nije moglo biti slučajno. Osetih kako mi graške znoja blistaju na čelu. Niko, pa čak ni Milo, nikada nije čitao tajne biografije mojih likova. One su se nalazile jedino u mom kompjuteru, a pristup je bio veoma dobro zaštićen. Odbijajući da priznam očigledno, pređoh na drugo pitanje:
„Vaš omiljeni položaj u seksu?"
„Nosite se!"
Ona ustade sa sofe, ugasi cigaretu i baci je pod slavinu. Pošto mi nije dala odgovor na ovo pitanje, povratilo mi se samopouzdanje.
„Broj partnera u vašem životu? Ali ovog puta odgovorite! Niste imali pravo na džokera, a ipak ste iskoristili jednog."
Ona mi uputi pogled koji je bio sve osim blagonaklonog. „Znači, vi ste kao i ostali, je li? Samo vas to zanima..."
„Nikada nisam pretendovao da budem poseban. Dakle, koliko?" „Vi to već znate, u svakom slučaju: desetak..."
„Koliko tačno?"
„Neću valjda da ih nabrajam pred vama!"
„To bi vam oduzelo previše vremena?"
„Šta pod tim podrazumevate? Da sam ja neka drolja?"
„Nikada to nisam rekao."
„Ne, ali ste sigurno to pomislili."
Bio sam neosetljiv na njeno ustezanje i istrajan u tome da je prisilim da odgovori na pitanja koja su za nju sve više i više ličila na mučenje.
„Dobro, koliko?"
„Šesnaest, mislim."
,,A među tih šesnaest, mislim, koliko ste ih voleli?" Ona uzdahnu: „Dvojicu. Prvog i poslednjeg: Tea i Džeka."
„Jednog nevinog i jednog iskusnog ljubavnika. Išli ste u ekstreme."
Ona me prezrivo pogleda:
„Vau, bravo! Vi ste stvarno džentlmen!"
Morao sam stvarno da priznam da je na moje provokativno ponašanje svaki put imala pravi odgovor.


Neko je upravo zvonio na vratima, ali ja nisam imao ni najmanju nameru da mu otvorim.
„Jeste li završili s vašim kul pitanjima?", upita ona izazovnim tonom. Pokušah s trik-pitanjem:
„Vaša omiljena knjiga?" Zbunjena, sleže ramenima:
„Ne znam. Ne čitam mnogo, nemam previše vremena."
„Dobar izgovor!"
„Ako me smatrate suviše blesavom, možete da se ljutite samo na sebe.
Podsećam vas da sam izašla pravo iz vaše mašte. Vi ste me ovakvu stvorili!"


Neželjeni posetilac iživljavao se na zvonu, nestrpljiv da se pojavi preda mnom.
Zatečen situacijom i zbunjen svim dobrim odgovorima, postao sam svestan da se moje ispitivanje okrenulo na zadirkivanje:
„Za čim najviše žalite?"
„Za tim što više nisam dete."
„U kojem trenutku vašeg života ste bili najsrećniji?"
„Kada sam se poslednji put probudila u Džekovom naručju."
„Kada ste poslednji put plakali?
„Zaboravila sam."
„Insistiram."
„Ne znam, plačem zbog svake sitnice."
,,A zbog nečega važnog?
„Pre šest meseci, kada sam morala da dozvolim da ga uspavaju injekcijom. Zvao se Argos. Zar to nije zabeleženo na toj vašoj ceduljici?"


Morao sam da se zadovoljim tim odgovorima. Imao sam i više dokaza nego što mi je trebalo, ali me je sve to veoma zbunilo. Ta mala igra gurnula me je u neku drugu dimenziju, u neku drugu stvarnost, koju je moj duh odbijao da prizna. U toj pomućenosti okrenuh svoj bes na Bili:
„Vaš najveći strah?"
„Od budućnosti."
„Sećate li se najgoreg dana u životu?" „Nemojte to da me pitate, molim vas." „To je moje poslednje pitanje."
„Molim vas..."
Čvrsto je stegoh za nadlakticu:
„Odgovorite!"
„PUSTITE ME, to me boli!", zaurla ona, otimajući se.
TOME!
povika glas iza vrata.
Bili se oslobodi mog stiska. Lice joj je prebledelo, a iz pogleda joj je izbijala bolna vatra.
TOME, OTVORI MI, ZABOGA! NE PRIMORAVAJ ME DA TI DOĐEM U POSETU BULDOŽEROM!
Milo, naravno...
Bili se skloni na terasu. Imao sam jaku želju da odem i utešim je zbog zla koje sam joj upravo naneo, jer sam bar shvatio da bes i tugu nije simulirala. Bio sam izbačen iz koloseka, jer sam doživeo da vidim kako izgleda perspektiva kad nemate s kim da je podelite.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:22 am




11. Devojčica iz Makartur Parka



Prijatelji su anđeli koji nas pridižu kada naša krila više ne mogu da se sete kako se leti.
NEPOZNATI AUTOR


„Zamalo si izbegao buldožer!" potvrdi Milo kad upade u salon. „Opa! Nikakvog poboljšanja kod tebe. Izgledaš kao da si se upravo posuo krečnjakom."
„Šta sad hoćeš?"
„Došao sam da pokupim svoja kola ako nemaš ništa protiv! Da napravim poslednji krug pre nego što ih ostavim sudskim izvršiteljima..."

MALIBU KOLONIJA 10 H UJUTRO

„Dobro jutro, Tome", reče Karol ulazeći u dnevni boravak.
Nosila je službenu uniformu. Bacih pogled na ulicu i spazih policijsko vozilo parkirano ispred moje kuće.
„Dolaziš da me uhapsiš?" našalih se dok sam je stezao u zagrljaj.
„Pa ti krvariš!", povika ona.
Protrljah oči, a onda primetih krvave mrlje razmazane po mojoj košulji: bila je to uspomena koja je ostala od Biline isečene ruke.
„Ne boj se, to nije moja krv."
„Varaš se ako misliš da si me smirio! Štaviše, još je sveža", primeti ona sumnjičavim glasom.
„Stanite. Nikada ne biste pogodili šta mi se događa! Sinoć..."
„Čija je ovo haljina?", prekide me Milo, podižući svilenu tuniku, umrljanu hemoglobinom.
„Aurorina, ali..."
„Aurorina? Nemoj mi reći da si..."
„Ne, nije je ona nosila. Bila je to druga žena."
„Ah, viđaš se s nekom drugom!", uzviknu on. „To je dobar znak!
Poznajem li je?"
,,U nekom smislu, da."
Karol i Milo izmenjaše začuđene poglede, a onda upitaše uglas: „Ko je to?"
„Bacite pogled na terasu. Bićete iznenađeni."
Istim hitrim korakom prođoše kroz salon i radoznalo promoliše glavu iza vrata-prozora. Zatim nastade desetak sekundi tišine, a sve se završi Milovom konstatacijom:
„Napolju nema nikoga, stari moj."
Iznenađen, pridružih mu se na terasi, gde je duvao svež povetarac.
Sto i stolice bili su izvrnuti, pločice posute stotinama komadića stakla.
Pod je bio umazan kafom, kompotom od banane i sirupom od javora.
Ali ni traga od Bili.
„Jesu li ovde kod tebe vršene nuklearne probe?", raspitivala se Karol. „Istina, ovde je gore nego u Kabulu", dobaci Milo.
Da bih izbegao sunčevu svetlost koja me je zaslepljivala, stavih ruku ispod čela i zagledah se u horizont. Sinoćna oluja napravila je od plaže divlju obalu. Pored gomila kamenja izbačenih na pesak, bilo je tu i nekoliko trupaca, tamnih algi, stara daska za surfovanje, pa čak i bicikl. Međutim, morao sam da prihvatim ono što je bilo očigledno: Bili je nestala.
Vođena profesionalnim refleksom, Karol čučnu pored stakla i poče brižljivo da proučava tragove krvi koja je počela da se suši na staklu.
„Šta se to ovde dogodilo, Tome? Jesi li se tukao s nekim?"
„Ne! To je samo..."
„Aha, ja stvarno mislim da nam duguješ objašnjenje!"
„Baš si pravi đavo! Već bi imala objašnjenja da si mi dozvolila da završim rečenicu!"
„Pa dobro, onda je završi! Ko je napravio ovaj haos na terasi? I čija je ovo krv na haljini? Papina? Mahatme Gandija? Merilin Monro?"
„Bili Doneli."
„Bili Doneli? Pa to je jedan od likova iz tvojih romana!"
„Eto, tu smo."
„Zabavlja te da se zezaš sa mnom?", prasnu Milo. „Dao bih krv za tebe.
Da je bilo potrebno, pomogao bih ti da zakopaš neki leš usred noći, a ti me posle svega smatraš za jednog..."
Karol se pridigla i postavila između njih, s tonom majke koja grdi svoju decu, imitirajući pokrete sudije u bokserskom ringu.
„Times up, momci! Dobro, da prestanemo s brbljanjem, spustimo gard, da sednemo za sto i da se natenane i u miru razjasnimo, važi?"
Tako smo i učinili.
U narednih četvrt sata, ne propuštajući nijedan detalj, ispričao sam im svoju neverovatnu priču, od prvog neobičnog susreta s Bili u gluvo doba noći do mog jutrošnjeg ispitivanja, koje se završilo s potvrdom njenog identiteta.
„Dakle, ako ja dobro razumem", zaključi Milo, „jedna od junakinja tvog romana je zbog loše odštampane rečenice pala direktno u tvoju kuću. Kako je bila gola, navukla je haljinu tvoje bivše devojke, zatim ti je napravila palačinke s bananama za doručak. U znak zahvalnosti, ti si je zatvorio na terasu, a dok si uživao slušajući Majlsa Dejvisa, ona je sekla vene i krvarila svuda unaokolo, a zatim rane zalepila superlepkom, specijalno za keramiku i porcelan. Onda ste popušili lulu mira, igrajući igru istine, gde je ona zaključila da si ti opsednut seksom, a ti da je ona drolja, i na kraju je izgovorila čarobnu formulu i nestala baš kad smo mi pozvonili na vrata. Je li tako bilo?"
„Pusti sad to", rekoh. „Bio sam siguran da ćeš sve okrenuti protiv mene." „Samo još jedno pitanje: s kakvim ste to duvanom napunili lulu mira?" „Ne dolivaj ulje na vatru", zamoli ga Karol.
Milo me odmeri zabrinuto:
„Trebalo bi da posetiš tvoju psihićku."
„To ne dolazi u obzir, osećam se vrlo dobro."
„Slušaj, znam da sam odgovoran za naš finansijski debakl. Znam da nije trebalo da vršim pritisak na tebe da napišeš sledeću knjigu u roku, ali zbog ovog sad me plašiš, Tome. Na putu si da izgubiš razum."
„Ti si bez sumnje malo sagoreo", pokuša da ublaži stvar Karol. „To je uobičajena kriza profesionalnog zamora. Nisi imao predaha tri godine. Pisanje po čitavu noć, susreti s čitaocima, konferencije, putovanja zbog prezentacija i promocija. Niko to ne bi mogao da izdrži, Tome. Tvoj rastanak s Aurorom bio je samo kap koja je prelila čašu. Tebi je potreban dobar odmor i to je sve."
„Prestanite da pričate sa mnom kao s nekim detetom."
„Trebalo bi da posetiš tvoju psihićku", ponovi Milo. „Ona nam je pričala o lečenju depresije koja..."
„Kako to ona nam je pričala? Pozvali ste doktorku Šnabel a da me niste obavestili?"
„Mi smo s tobom, Tome, a ne protiv tebe", reče Milo da bi me smirio. „Pa zar ne možeš da popustiš uzde ni tri minuta? Zar ne možeš ponekad da se baviš svojim životom, a ne uvek mojim?"
Dirnut ovim prigovorom, Milo odmahnu glavom, otvori usta, pomisli da nešto doda, ali mu se lice ukoči i on odustade. Uze cigaretu iz kutije danhila, koja je ostala otvorena, a zatim izađe na plažu da je nasamo popuši.

Ostadoh nasamo s Karol. I ona zapali cigaretu, povuče dim, a onda je prosledi meni, kao kad smo imali deset godina i krili se da pušimo iza ogolelih palmi Makartur Parka.
Pošto nije bila na dužnosti, rasplete punđu i pusti da joj crna kosa padne na morskoplavu uniformu. Bistri pogled probijao se kroz kao ugljen crne pramenove kose, njeno žensko lice, koje je uvek zračilo sigurnošću, podsećalo je na vreme kad je bila adolescentkinja. Veza koja nas je spajala bila je daleko od simpatije ili nežnosti. To takođe nije bilo obično prijateljstvo. Bila je to jedna od onih trajnih nepomutivih veza zasnovanih na privrženosti, kakve se mogu iskovati samo za vreme detinjstva i koje vas obavezuju za ceo život, češće u težim nego u lakšim situacijama.
Kao i svaki put kada bismo nas dvoje ostali nasamo, sećanje na našu haotičnu prvu mladost stezalo me u grlu snagom bumeranga: ta ničija zemlja, koja je bila naš jedini horizont, gušenje u smrdljivoj kaljuzi, čiji smo bili zarobljenici, bolna uspomena na razgovore posle škole na terenu za basket, ograđenom rešetkama...
Ovoga puta sam opet imao vrlo snažan utisak da još imamo dvanaest godina. Da su milioni knjiga koje sam prodao i kriminalci koje je ona uhapsila samo deo uloge koju smo oboje igrali, ali da u suštini nikada nismo stvarno otišli odande.
Posle svega, nije bilo slučajno što oboje nismo imali dece. Bili smo suviše zauzeti borbom sa sopstvenim neurozama da bismo imali poleta da prenosimo život dalje. O sadašnjoj Karol znao sam malo toga. U poslednje vreme smo se manje viđali, a kada bi se to dogodilo, brižljivo smo izbegavali da pričamo o bitnim temama. Možda zato što smo se naivno nadali da će prošlost nestati ako se ne podsećamo na nju. Ali ništa nije tako jednostavno. Da bi zaboravio na detinjstvo, Milo je izigravao klovna dvadeset četiri sata dnevno. Ja sam škrabao na stotine strana, uzimao koktele lekova i udisao kristal met.
„Ne volim krupne izjave, Tome...", započe ona nervozno stiskajući neku kašičicu u ruci.
Pošto Milo nije bio u sobi, njeno lice je postalo tužno i zabrinuto, oslobođeno obaveze da se pretvara.
„Između tebe i mene, to je doživotno", nastavi ona. „Za tebe bih dala jedan bubreg, pa i oba ako treba."
„Ne tražim ti baš toliko."
„Koliko mogu da se setim, ti si uvek bio taj koji je nalazio rešenja. Danas je na mene red, a ja nisam u stanju da ti pomognem."
„Nemoj da brineš zbog toga. Meni je dobro."
„Ne, tebi nije dobro. Samo bih htela da znaš jedno: zahvaljujući tebi, Milo i ja stigli smo dovde."
Slegoh ramenima. Nisam čak ni bio siguran da smo zaista prešli neki put. Istina je da stanujemo u prijatnijim kućama i da nas ne muči strah u stomaku kao nekada, ali Makartur Park je na samo nekoliko kilometara vazdušnom linijom od mesta gde sada živimo.
,,U svakom slučaju, svakog jutra kad se probudim, moja prva misao uvek si ti, Tome. I ako tebi ide, ide i onima koji su s tobom. Ako ti odustaneš, mislim da moj život više neće imati nikakvog smisla."
Zaustih da joj kažem da ne priča gluposti, ali mi izleteše neke druge reči: „Jesi li srećna, Karol?"
Ona me pogleda kao da sam izgovorio nešto nepristojno. Za nju je bilo toliko iznenađujuće što je razgovor o preživljavanju tako naglo smenilo pitanje o sreći.
„Ova priča o liku iz romana ne stoji na čvrstim nogama, slažeš li se", nastavi ona.
„To se pojavilo tako iznebuha", prihvatih ja.
„Slušaj, ja ne znam šta mogu konkretno da uradim da te podržim, osim da jačam svoje prijateljstvo i naklonost prema tebi. Onda, ova ideja da odeš da lečiš depresiju možda je nešto što vredi pokušati, zar ne?"
Posmatrao sam je s blagošću, na momente dirnut njenom pažnjom, ali odlučan da izbegnem svaki medicinski tretman.
,,U svakom slučaju, ja čak nemam od čega ni da joj platim!"
Ona odbaci taj argument:
„Sećaš li se dana kada si dobio prvi honorar za autorska prava? Suma je bila ogromna, a ti si smatrao da treba da je podeliš sa mnom. Ja sam, naravno, odbila, ali si ti ipak saznao broj mog računa i preneo ček na moje ime. Sećaš li se kakav mi je bio izraz lica kada sam dobila izveštaj iz banke da je stanje na mom računu uvećano za 300.000 dolara?"
Prilikom prisećanja na tu epizodu, Karol malo živnu i nekoliko zvezda zablista u njenim suznim očima.
I ja se nasmeših prisećajući se tog srećnog perioda kada sam bezazleno verovao da će novac rešiti sve naše probleme. Za nekoliko sekundi, stvarnost se učini laganijom, ali to ne potraja dugo. U njenom pogledu ostadoše samo suze očaja kada me zamoli:
„Prihvati, molim te. To lečenje ću ti ja platiti."
Njeno lice ponovo postade lice one zbunjene devojčice koju sam poznavao u detinjstvu. Da bih je smirio, obećah da ću se podvrgnuti tretmanu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:26 am




12. Rehab



Smrt će doći i imaće tvoje oči...
IZ PESME PRONAĐENE NA STOLU PORED UZGLAVLJA ČEZAREA PAVEZEA POSLE SAMOUBISTVA



Sedeći za volanom bugatija, Milo je vozio polako, što uopšte nije ličilo na njega. U kolima je vladala tišina nabijena nervozom.
„Dobro je, ne pravi takav izraz. Ne vodim te na kliniku Beti Ford!" „Hm..."
Za sat vremena, koliko smo proveli kod mene, ponovo smo se sukobili, bezuspešno tražeći ključeve automobila. Prvi put u životu smo se zamalo potukli. Konačno, pošto smo naizmenično sasuli u lice neke probrane istine, pozvali smo servis-potrčka da pokupi i donese rezervni komplet koji je Milo držao u radnom stolu.
On uključi radio da opusti atmosferu, ali pesma Ejmi Vajnhaus nije uspela da smanji napetost:
They tried to make me go to Rehab
I said NO, NO, NO

Fatalist, kakav sam bio, spustih staklo i počeh da gledam kako duž obale mora promiču palme. Možda je Milo bio u pravu.
Možda sam skliznuo u ludilo i postao žrtva halucinacija. Bio sam veoma svestan toga: dok sam pisao, često sam hodao po tankoj žici. Pisanje me je dovodilo u neko čudno stanje: stvarnost je malo-pomalo ustupala mesto fikciji i moji junaci ponekad su postajali tako stvarni da su me svuda pratili. Njihove patnje, sumnje i sreća postajale su moje i nastavljale da me opsedaju i posle završetka romana. Moji likovi pratili su me i u snovima i ja sam ih ujutru pronalazio za stolom tokom doručka. Išli su sa mnom kada bih krenuo u nabavku, kada bih večerao u restoranu, kada bih išao da piškim, pa čak i kad bih vodio ljubav. Ponekad je bilo opijajuće, ponekad patetično, i zavodljivo i odbojno, ali do sada sam to blago bunilo uspevao da sačuvam u granicama razuma. Sve u svemu, ako me je dosad često dovodilo u opasnost da odlutam u mislima, nije me još nikada izvelo na granicu ludila. Zašto sam u to stanje dospeo sada, iako mesecima nisam napisao ni redak?
„Ah! Poneo sam ti ovo", reče mi Milo i dobaci mi plastičnu kutijicu narandžaste boje.
Uhvatih je u letu.
Lekovi za smirenje...
Odvrnuh poklopac i primetih bele štapiće koji kao da su mi se rugali s dna bočice.
Zašto mi ih je dao posle svih napora da me odvikne od njih?
„Grubo odvikavanje nije bilo dobra ideja", objasni on kako bi opravdao svoj gest.
Srce mi se steže, a nelagodnost dopre do mozga. Osećao sam se usamljenim i bolelo me je po celom telu, kao narkomana kome nedostaje droga. Kako je bilo moguće da neko toliko pati bez fizičkih rana?
U glavi su mi odzvanjali akordi stare pesme Lua Rida: I'm waiting for my man. Čekam svog čoveka, dilera. Ipak je čudno da je moj diler moj najbolji prijatelj.
„Ovo lečenje depresije će te potpuno obnoviti", uteši me on. „Deset dana ćeš spavati kao beba!"
Trudio se iz petnih žila da mu glas zvuči veselije, ali sam dobro video da ni on u to ne veruje.
Stegoh bočicu u ruci, i to tako jako da je izgledalo da će se plastika rasprsnuti. Sećam se da sam jednom uzeo celu tableticu, samo jednu, ispod jezika da se otopi, i momentalno se osetio bolje. Sa tri-četiri mogao sam i da se ubijem. U mom slučaju, prošlo je dobro. Vi imate sreće, uveravala me je doktorka Šnabel, neke osobe pate od vrlo teških sekundarnih efekata.
Za inat stavih bočicu u džep a da nisam uzeo lek.
„Ako ovo lečenje depresije ne bude išlo kako treba, pokušaćemo nešto drugo", uveravao me je Milo. „Pričali su mi za jednog tipa u Njujorku: Konor Makoj. Izgleda da on čini čuda s hipnozom."
Hipnoza, lažna depresija, bočice s lekovima... Počinjalo je da me umara to bežanje od stvarnosti. Nisam želeo to blaženstvo od deset dana pod neurolepticima. Nisam želeo neodgovornost koju je ono imalo za posledicu. Ponavljam, imao sam želju da se suočim sa stvarnošću licem u lice, pa makar u tom slučaju ostao i bez kože.
Već dugo sam bio fasciniran vezama koje su postojale između stvaranja i mentalne bolesti. Kamila Klodel, Mopasan, Nerval, Arto, svi oni su malo-pomalo tonuli u ludilo. Virdžinija Vulf utopila se u reci; Čezare Paveze ubio se barbituratima; Nikola de Stil bacio se kroz prozor; Džon Kenedi Tul povezao je izduvni lonac s kabinom automobila... Da ne govorimo o Hemingveju, koji je dramatično razneo lice hicem iz karabina. Isto je bilo i s Kurtom Kobejnom: metak u glavu u rano jutro Sijetla, a umesto zbogom, rečenica nažvrljana za njegovog imaginarnog prijatelja iz detinjstva: Bolje je hrabro izgoreti nego ugasiti se na tihoj vatri.
Rešenje kao i svako drugo, na kraju krajeva...
Svaki od ovih stvaralaca izabrao je svoj način, ali je rezultat isti: kapitulacija. Ako umetnost postoji zato što stvarnost nije dovoljna, može naići i trenutak kada ni umetnost nije dovoljna, pa se pravi još jedan korak, ka ludilu ili smrti. Iako nisam imao talenat nijednog od ovih umetnika, ipak sam, nažalost, delio s njima neuroze.

Milo zaustavi kola na parkingu sa zasađenim drvećem ispred jedne moderne zgrade u ružičastom i zelenom mermeru: bila je to klinika dr Sofije Šnabel.
„Mi smo tvoji saveznici, a ne tvoji neprijatelji", još jednom mi potvrdi Karol, koja nam se pridružila na stepeništu trema.
Sve troje uđosmo zajedno u zgradu. Na prijemnom odeljenju sam sa iznenađenjem konstatovao da je sastanak bio zakazan na moje ime i da su moju hospitalizaciju planirali još od prethodne večeri.
Pomiren sa sudbinom i ne postavljajući pitanja, sledio sam prijatelje do lifta. Prozirna kapsula odnela nas je do poslednjeg sprata, gde nas jedna sekretarica uvede u ogromnu prostoriju i obavesti da će doktorka brzo doći.
Soba je bila svetla i prostrana, s velikim radnim stolom i ugaonom garniturom od bele kože.
„Lepa fotelja!", zašišta Milo i sede na fotelju u obliku dlana.
Prostor su ukrašavali budistički kipovi, stvarajući vedru atmosferu, koja je bez sumnje bila takva da su se priče pacijenata mogle negirati Sidartinom bistom u bronzi, točkom zakona u gipsu, parom gazela i mermernom fontanom...
Pogledah Mila, koji se trudio da pronađe neku zanimljivu priču ili šalu, čemu je bio vičan. Bilo je tu materijala za desetine njegovih aluzija, od kipova do dekora u ordinaciji, ali on ne reče ništa i na osnovu toga shvatih da nešto ozbiljno krije od mene.
Potražih podršku od Karol, ali ona izbeže moj pogled, pretvarajući se da se interesuje za univerzitetske diplome koje je Sofija Šnabel okačila po zidovima.
Još od ubistva Itana Vitakera, doktorka Šnabel je postala nezaobilazni psihić za zvezde. Primala je na savetovanje neka od najvećih imena Holivuda: glumce, pevače, producente, medijske zvezde, političare, sinove i sinove sinova.
Takođe je vodila i televizijsku emisiju, gde su ljudi iz čitavog sveta mogli da otkriju deo svoje intime i da nekoliko minuta imaju konsultacije sa zvezdama (to je bio i naslov emisije), pričajući u programu uživo o svom nesrećnom detinjstvu, zavisnostima, preljubama, seks-snimcima o seksualnim fantazijama o trojci.
Jedan deo te industrije zabave laskao je Sofiji Šnabel. Drugi deo se plašio. Šuškalo se da je ona za dvadeset godina prakse formirala arhivu dostojnu Edgara Huvera7: u njoj je pohranjeno na hiljade sati psihoanalize i prikazane najskrivenije tajne i najosetljivija priznanja celog Holivuda. To su poverljivi dokumenti, normalno, zaštićeni medicinskom tajnom, koji bi, kad bi bili objavljeni, mogli da dignu u vazduh establišment zabave i da se u politici i sudstvu zakotrljaju glave.
Jedna nedavna afera još više je učvrstila Sofijinu moć. Nekoliko meseci ranije, jedna od njenih pacijentkinja, Stefani Harison udovica milijardera Ričarda Harisona, osnivača lanca supermarketa Grin kros preminula je u trideset drugoj godini života od preterane doze lekova. Autopsijom su u njenom organizmu pronađeni tragovi antidepresiva, sedativa i pilula za mršavljenje. Sve same banalnosti, osim što su doze bile astronomske. Brat pokojnice je na televiziji optužio Šnabelovu da je doprinela smrti njegove sestre. Angažovao je čitav bataljon advokata i privatnih detektiva koji su pretražili Sofijin stan i došli do više od pedeset recepata. Bili su to medicinski uputi adresirani na pet različitih pseudonima, svi potpisani imenom Sofije Šnabel. Doktorki je afera teško pala. Još pod utiskom smrti Majkla Džeksona, javno mnjenje je upoznato s postojanjem široke mreže lekara spremnih da svoje najsrećnije pacijente snabdevaju uslužnim receptima. Zabrinuta zbog ove prakse, država Kalifornija podnela je protiv doktorke tužbu zbog lažnih recepata, a zatim je iznenada povukla. Takvo ponašanje nije bilo lako objasniti, pošto je državni tužilac imao na raspolaganju sve elemente da je optuži. Ovaj preokret, koji se umnogome pripisuje nedostatku političke hrabrosti sudstva, izdigao je Sofiju Šnabel u rang nedodirljive. Da bi se ušlo u privilegovani krug doktorkinih pacijenata, bila je potrebna preporuka nekog od starih pacijenata. Ona je uvek imala najnovija korisna obaveštenja, koja su pripadnici elite usmenim putem širili međusobno, kao što su: Gde se nabavlja najbolja koka? Koji mešetar odaje informacije o najisplativijim berzanskim plasmanima? Kako dobiti mesta u loži za utakmice Lejkersa? Koji broj nazvati za izlazak s kol-gerlom koja ne liči na kol-gerlu? (Naravno, samo za muškarce). Ili pak: Koji estetski kirurg može da ugradi nove grudi a da niko ne posumnja da su ugrađene? (Naravno, samo za žene).
Poznanstvo s doktorkom Šnabel dugovao sam uspešnoj kanadskoj glumici kojoj je Milo bezuspešno pokušavao da se udvara i koju je doktorka Šnabel izlečila od nekog ozbiljnog oblika agorafobije. Bila je to devojka za koju sam mislio da je površna, ali se pokazala prefinjenom i obrazovanom, i podsećala me na šarmantne filmove Džona Kasavetisa i slike Roberta Rimana.
Između Sofije Šnabel i mene nikada nije prostrujao pravi fluid. Ubrzo su se naši sastanci sveli na jednostavnu isporuku lekova, što nas je na kraju krajeva oboje zadovoljavalo: nju jer se nikad nisam zadržavao duže od pet minuta, a plaćao sam punu cenu za sat, a mene zato što se nikada nije ni namrgodila kad je trebalo da mi prepiše sve one gluposti koje sam gutao.

„Gospođice, gospodo."
Doktorka Šnabel uđe u ordinaciju i pozdravi nas. Ponosno je pokazivala isti obavezni osmeh, a nosila je, što je često činila, haljinu od sjajne kože, suviše pripijenu uz telo, kao i bluzu s dubokim dekolteom. Neki su to nazivali začetkom novog stila... Kao i uvek, bilo mi je potrebno nekoliko trenutaka da se naviknem na njenu impresivnu količinu guste kose, koju je ona smatrala sređenom, a odavala je utisak kao da je na glavu nakalemila šešir od kovrdžave dlake još neohlađenog leša.
Način na koji im se obratila potvrdio je moj osećaj da se već srela s Milom i Karol. Bio sam isključen iz razgovora, kao da su mi oni roditelji i kao da su već doneli odluku na koju nisam mogao da stavim nikakvu primedbu.
Još više me je brinulo što sam video da je i Karol hladna i daleka, iako smo pre samo jedan sat izmenjali emocije. Delovala je zbunjeno i neodlučno, očigledno prisiljena da se priključi operaciji koju nije odobravala. Po Milovom izgledu, reklo bi se da je on odlučniji, ali osećao sam da je njegova sigurnost samo fasada. Slušajući dvosmislen razgovor koji su vodili sa Sofijom Šnabel, shvatio sam da se očigledno odnosi na mene: nikada nisu otvoreno pomenuli lečenje depresije. Koliko sam čuo, iza niza pregleda, kojima je nameravala da me podvrgne, krilo se zatočeništvo! Milo je pokušavao da me stavi pod nadzor i tako izbegne finansijsku odgovornost! Dovoljno sam poznavao zakon da bih znao da lekar u Kaliforniji može službeno da zahteva zadržavanje od sedamdeset dva sata, ako proceni da je pacijent dovoljno nestabilan i da predstavlja opasnost za društvo. Naslućivao sam da joj ne bi bilo mnogo teško da me svrsta u tu kategoriju.
Već godinu dana sam i često imao posla sa snagama reda i daleko od toga da su moje nevolje sa zakonom bile završene. Bio sam na uslovnoj slobodi, pod krivičnom istragom zbog posedovanja opojnih sredstava. Ali susret s Bili, o čemu je Milo upravo do detalja pričao doktorki, završiće se tako što će me, po potrebi, bez pardona proglasiti psihotičnim luđakom koji pati od halucinacija.
Mislio sam da je došao kraj iznenađenjima kad začuh kako Karol spominje krvave mrlje na mojoj košulji i staklu na terasi.
„Je li to bila vaša krv, gospodine Bojde?", upita me doktorka.
Nisam odgovorio jer mi ionako ne bi poverovala. U svakom slučaju, njeno mišljenje je već bilo formirano i učinilo mi se da sekretarici diktira stručni izveštaj:
Subjekat se samopovredio i pokušao da nanese ozbiljne telesne povrede drugom licu. Njegova moć rasuđivanja, koja je očigledno oslabljena, čini ga nesposobnim da shvati potrebu za tretmanom, što opravdava meru nadzora...
„Ako baš želite, sprovešćemo neke preglede."
Ne, nisam želeo preglede, nisam hteo izmišljenu depresiju, nisam više želeo lekove! Ustadoh sa stolice kako bih izbegao ovaj razgovor.
Napravih nekoliko koraka duž pregradnog zida od hrapavog stakla, gde je bila izložena skulptura koja je predstavljala točak zakona, ukrašena sitnim draguljima i cvetnim motivima. Visok skoro metar, budistički amblem širio je osam zraka koji označavaju put za oslobađanje od patnje. Tako se okretao darmin točak: slediti put ka onom što mora biti, istražiti stazu dok se ne pronađe pravo delo.
Svestan onoga što je bilo očigledno, podigoh skulpturu i svom snagom je hitnuh ka zastakljenom zidu, koji se rasprsnu u mnoštvo staklenih komadića.

Sećam se krika koji je Karol ispustila.
Sećam se satenskih zavesa koje su zalepršale na vetru.
Sećam se one razjapljene rupe kroz koju je zaduvao vetar, razbacao papire na sve strane i prevrnuo vazu.
Sećam se prizivanja boga.
Sećam se kako sam bezvoljno klonuo u prazninu. Sećam se svog tela koje me napušta.
Sećam se tuge devojčice iz Makartur Parka.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:26 am





13. Begunci



Mnogi ljudi me pitaju kada ću najzad napraviti film sa stvarnim likovima. Ali šta je to stvarnost?
TIM BARTON


„Lepo ste se smestili ovde!" začu se neki glas.
Ali to nije bio glas anđela, a još manje glas Svetog Petra. Bio je to glas Bili Doneli!

PARKING KLINIKE PODNE

Posle pada s drugog sprata, obavijen zavesom, našao sam se na krovu nekog starog razdrndanog dodža, parkiranog tačno pod prozorom ordinacije Sofije Šnabel.
Slomio sam jedno rebro, bolelo me je koleno, vratni pršljenovi i članak, ali nisam bio mrtav!
„Ne bih htela da vas požurujem", nastavi Bili, „ali ako se brzo ne mrdnemo odavde, bojim se da vas neće zaobići luđačka košulja."
Opet se poslužila Aurorinim ormarom i uzela belu majicu, izbledele farmerke i strukirani blejzer ukrašen srebrnastom čipkom.
„Pa dobro, bar nemojte provesti Božić na tom krovu!", insistirala je ona, mašući kompletom ključeva na privesku sa znakom bugatija.
„Dakle, vi ste ukrali Milove ključeve!", konstatovao sam, silazeći s dodža. „Ko to kaže hvala?"
Bilo je naprosto neverovatno da sam pretrpeo samo nekoliko lakših povreda, ali kada sam stao jednom nogom na zemlju, nisam mogao a da ne ispustim bolan krik. Uganuo sam članak i nisam uspevao da zakoračim.

„ON JE OVDE!", povika Milo kad se pojavio na parkingu, vodeći za sobom tri bolničarke sa stasom ragbista.

Bili se smesti za volan bugatija, a ja uleteh za njom na suvozačevo sedište. Ona dade gas i krenusmo ka izlazu s parkinga baš kad se automatska vrata zatvoriše. Vrlo sigurna u sebe, ona napravi uvežbani zaokret na šljunkovitom tlu.
„Pobeći ćemo na stražnji izlaz."
„VRATI SE, TOME!", preklinjala me je Karol dok smo vrtoglavom brzinom prolazili pored nje.
Tri kolosa od bolničarki pokušaše da nam prepreče put, ali Bili s očiglednim zadovoljstvom ubaci u višu brzinu i naglo ubrza.
„Priznajte da ste ipak srećni što me ponovo vidite!", dobaci mi ona trijumfalno, dok je automobil probijao prepreku i nosio nas ka slobodi.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu