Devojka od papira - Gijom Muso

Strana 2 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:07 am

First topic message reminder :



Poput igre svetlosti, negde između stvarnosti i mašte...
Kada život zavisi samo od jedne knjige.

Pre samo nekoliko meseci, Tom Bojd je imao sve u životu: bio je slavni pisac bestselera, živeo u mondenskom kvartu Los Anđelesa i uživao u srećnoj vezi sa svetski poznatom pijanistkinjom. Međutim, nakon ružnog raskida, Tom se zatvorio u svoj svet. Zbog slomljenog srca, ponestalo mu je inspiracije, a društvo mu prave samo poroci.

Jedne večeri, sasvim neočekivano, na vrata će mu pokucati prelepa nepoznata žena. Ona tvrdi da je Bili, junakinja iz njegovih romana, koja je dospela u stvaran svet zbog štamparske greške u njegovoj poslednjoj knjizi. Iako njena priča deluje potpuno neverovatno, Tom polako počinje da veruje da je to prava Bili. Ona je lepa, ona je očajna, ona će umreti ako on prestane da piše! Tom mora da napiše novi roman da bi se Bili vratila u svet mašte, a ona će njemu pomoći da ponovo osvoji svoju izgubljenu ljubav. Šta još može da izgubi?
Tom i Bili će se zajedno otisnuti u napetu avanturu, gde se stvarnosti mašta prepliću u zavodljivoj i smrtonosnoj igri...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:27 am





14. Who's that girl?



Borba! Upali to svetlo koje se ugasilo.
DiLAN ToMAS


„A šta sada, gde idemo?", upitah, držeći se obema rukama za sigurnosni pojas.
Pošto smo skrenuli na Pikov bulevar, bugati se punom brzinom uputi ka auto-putu Pacifička obala.
Zavaljena u vozačevom sedištu, zamišljajući da je Ajrton Sena, Bili se odlučila za agresivnu vožnju: nagla kočenja, munjevita ubrzanja, nagli zaokreti pri punoj brzini.
„Ova kola su prava raketa!", zadovolji se ona da kaže umesto odgovora. Dok mi je glava bila priljubljena za naslon sedišta, imao sam utisak da sam u avionu u trenutku odvajanja od zemlje. Gledao sam je kako menja brzine s neuobičajenom spretnošću. Očigledno je silno uživala.
„Samo je malo je bučan, zar ne?"
„Bučan!!! Šališ se, je li? Muzika ovog motora je čist Mocart!"
Moja primedba nije ostavila nikakav efekat na Bili, pa ponovih, sav razdražen:
„Dobro, gde idemo?"
,,U Meksiko."
„Šta?"
„Pripremila sam vam putnu torbu i toaletni pribor."
„Ali to ne može tako! Ja nigde ne idem!"
Opirao sam se pravcu u koji je sve ovo krenulo, pa je zamolih da me odvede kod nekog lekara koji bi se pobrinuo za moj članak, ali ona nije obraćala pažnju na moju molbu.
„Parkirajte", naredih i zgrabih je za ruku.
„To me boli!"
„Smesta zaustavite ovu krntiju!"
Ona naglo zakoči, zakačivši ivicu trotoara. Bugati se lagano zanese, a onda se zaustavi u oblaku prašine.

„Kakva je to priča o Meksiku?"
Oboje smo izašli iz kola i počeli da se svađamo na travnatom uzvišenju na ivici puta.
„Vodim vas tamo gde vi nemate hrabrosti da idete!"
„Pa dobro, mogu li da znam na šta ciljate?"
Da bih nadjačao buku saobraćaja, bio sam primoran da vičem, što je bol između rebara učinilo još žešćim.
„Da pronađemo Auroru!", dreknu ona baš kada teretnjak prođe tik kraj bugatija uz zaglušujuću buku sirene.
Jaje pogledah potpuno zbunjen.
„Ja ne vidim kakve veze Aurora ima s ovom diskusijom."
Vazduh je bio nekako uljan i zagušljiv. Iza žičane ograde, u daljini su se nazirale piste i kontrolni toranj međunarodnog aerodroma u Los Anđelesu.
Bili otvori kovčeg i pruži mi primerak magazina Pipl Korice su obuhvatale nekoliko tema: na pomolu raskid Brandželine, šale Peti Doerti, fotografije s odmora u Meksiku šampiona Formule 1 Rafaela Barosa, s njegovom novom verenicom... Aurorom Valankur!
Pažljivo otvorih časopis na označenim stranama i otkrih glamurozne fotografije, napravljene na nekom rajskom mestu. Između strmih litica, belog peska i tirkiznoplave vode, Aurora je zračila lepotom i spokojstvom u zagrljaju svog novog hidalga.
Pogled mi se zamuti. Obuzeše me bolni grčevi, pokušah da pročitam članak, ali nisam uspeo. Već se i prve rečenice bolno utisnuše u moju svest.

Aurora: Naša priča počela je nedavno, ali ja znam da je Rafael čovek koga sam čekala.
Rafael: Naša sreća biće potpuna kada mi Aurora rodi dete.

S gađenjem bacih časopis, koji mi je zaličilo na običnu kuhinjsku krpu, a zatim, uprkos tome što mi je oduzeta dozvola, sedoh za volan, zatvorih vrata i napravih polukrug kako bih se vratio nazad u grad.
„Hej! Nemojte da me ostavite pored puta!", povika Bili, poče da maše rukama i stade ispred haube.
Pustih je da uđe u automobil i shvatih da nije raspoložena za gubljenje vremena.
„Razumem vaš bol...", započe ona.
„Nema potrebe za sažaljenjem, ništa vi ne razumete."
Vozio sam i pokušavao da sredim misli. Trebalo je da razmislim o svemu.
Trebalo je da razmislim o svemu što se od jutros dogodilo. Trebalo bi da ja…
,,I gde ste sad planirali da idete?"
„Kući."
„Pa vi više nemate kuću! Uostalom, ni ja više nemam kuću."
„Pronaći ću nekog advokata", promrmljah. „Pronaći ću način da povratim svoju kuću i sav novac koji je Milo izgubio."
„To neće ići", reče ona odlučno odmahujući glavom.
„Začepite! I gledajte svoja posla!"
„Ali ovo se i mene tiče! Podsećam vas da sam ovde zaglavila vašom greškom, zbog te proklete loše odštampane knjige!"
Dok je na semaforu bilo crveno svetlo, zavukoh ruku u džep i osetih olakšanje kad pronađoh tubu s lekovima za smirenje bolova. Jedno rebro mi je bilo polomljeno, članak mi je goreo, a srce mi se cepalo. Zato bez ikakve griže savesti stavih pod jezik tri tablete da se tope.
„Tako je svakako lakše...", dobaci mi Bili prekornim glasom koji je odisao razočaranjem.
Upravo tad osetih želju da joj izvadim utrobu, ali samo duboko uzdahnuh, kako bih sačuvao smirenost.
„Preostalo je samo da skrstite ruke i da se nakljukate lekovima koje je ostavila vaša drugarica da ih samo lepo pokupite!"
„Vi ne znate ništa o mojoj vezi s Aurorom. I za vašu informaciju, znajte da sam već sve pokušao da je ponovo osvojim."
„Možda ste bili nespretni ili nije bio dobar trenutak. Možda ste mislili da poznajete žene, ali prema onome kako se sve dogodilo, pre će biti da ste žešća neznalica. Mislim da bih mogla da vam pomognem..."
„Ako stvarno želite da mi pomognete, dopustite mi bar minut tišine. Samo jedan!"
„Vi hoćete da me se otarasite? Pa dobro, počnite ponovo da radite. Što brže završite novi roman, brže ću se vratiti u svet mašte!"
Zadovoljna ovim duhovitim odgovorom, prekrsti ruke, čekajući moju reakciju, koja izostade.
„Slušajte", nastavi ona živahno, „predlažem vam da se dogovorimo: otići ćemo u Meksiko, ja ću vam pomoći da opet osvojite Auroru, a vi ćete zauzvrat napisati treći tom trilogije jer je to jedini način da me pošaljete tamo odakle sam došla."
Protrljah slepoočnice, zatečen ovim zanimljivim predlogom.
„Ponela sam vaš laptop, u koferu je", pojasni ona, kao da je taj detalj mogao nešto da promeni u mojoj odluci.
„Ne ide to tako", objasnih. „Ne može se pisati roman po naređenju. To je alhemija. Pored toga, trebalo bi mi najmanje šest meseci žestokog rada da završim tu knjigu. To je silan posao za koji ja nemam ni snage ni želje."
Ona mi se naruga imitirajući me:
„Ne može se pisati po naređenju. To je alhemija..."
Ona pusti da prođe nekoliko sekundi, a zatim prasnu:
„Zaboga, kada ćete prestati da uživate u vašem bolu! Ako ne zadate sebi neki rok, završićete tako što ćete sami sebi odrati kožu. Lakše vam je da se uništite pekući se na tihoj vatri nego da smognete hrabrosti da priznate sopstvenu grešku, zar ne?"
Pogodak!
Ne odgovorih na njen argument. Bila je pomalo u pravu. Uostalom, malopre, kod doktorke, nešto se otkačilo u meni kada sam bacio statuu i razbio staklo: neki revolt, želja da ponovo uzmem svoj život u svoje ruke. Ali bio sam primoran da konstatujem da je ta trenutna želja nestala jednako brzo kao što je i došla.
Sada sam osetio da se Bili povratila, spremna da mi saspe u lice sve istine: „Ako ne budete vodili pravi rat sa sobom, znate li šta će se dogoditi?" „Ne, ali vidim da ćete mi i to reći."
„Uzimaćete sve više lekova, preći ćete na teške droge. Svaki put kad izgubite veru u sebe i postanete odvratni sebi, uhvatićete se za neki opojni oslonac. A kako više nemate ni prebijene pare, završićete na ulici, gde će vas jednog lepog jutra pronaći mrtvog, sa špricem još zabodenim u mišicu."
„Sjajno..."
„Morate takođe znati da, ako ne reagujete odmah, nikada više nećete skupiti dovoljno snage da napišete i najmanji redak."
Gledao sam put odsutnim pogledom, držeći obe ruke na volanu. Naravno da je bila u pravu, ali verovatno jeste bilo suviše kasno da reagujem. Bez sumnje sam se pomirio sa sudbinom da ću potonuti, dozvoljavajući da prevlada sve ono najdestruktivnije u meni.
Ona me ošinu pogledom:
,,A sve te lepe vrednosti koje propovedate u vašim knjigama: otpornost na nesreću, drugu šansu, snagu koju treba pokrenuti za oporavak od žestokog udarca, sve to je lakše napisati nego primeniti, zar ne?"
Sasvim neočekivano, njen glas se odjednom utiša, kao da ga je savladalo previše emocija, umora i straha.
,,A ja? Baš vas briga za mene! Ja sam u toj priči sve izgubila: nemam više porodicu, posao, krov nad glavom i nalazim se u stvarnosti gde jedina osoba koja bi mogla da mi pomogne više voli da sažaljeva samu sebe."
Iznenađen njenom nevoljom, okrenuh glavu i pogledah je, pomalo smeteno, a da nisam bio previše siguran šta da joj odgovorim. Njeno lice bilo je obasjano svetlošću, a u očima joj je goreo dijamantski prah.
Onda pogledah u retrovizor i ubacih u munjevitu brzinu, prestigoh dugačku kolonu vozila, napravih polukružno nasred auto-puta i krenuh na jug.
„Gde idemo?", upita ona, brišući neposlušnu suzu.
„U Meksiko", rekoh, „da povratim svoj život i promenim vaš."


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:27 am




15. Pakt



Nema čarobnog štapića, nema specijalnih efekata. Reči bačene na papir su ga stvorile i jedino će nas reči na papiru od njega osloboditi.
STIVEN KING


Zaustavismo se na benzinskoj stanici odmah posle Torans Biča. Ne znam da li je bugati stvarno imao raketni motor, ali je u svakom slučaju gutao gorivo kao raketa!

AUTO PUT PACIFIČKA OBALA SAUT BEJ, LA 2 H PO PODNE

Bilo je mnogo sveta ispred benzinske stanice. Da bih izbegao previše dugo čekanje, odlučih da napunim rezervoar na jednoj od pumpi za samoposluživanje. Izlazeći iz kola, ispustih krik: moj članak me je sve više boleo i počeo je da otiče. Ubacih kreditnu karticu, ukucah broj koji je odgovarao mojoj adresi stanovanja, zajedno s mojim...
VAŠA KARTICA NE OMOGUĆAVA ISPORUKU BENZINA
Poruka se prikaza digitalnim slovima na ekranu. Izvukoh platinastu karticu, protrljah je rukavom košulje i ponovih operaciju, ali opet bez uspeha.
Sranje...
Zavukoh ruku u novčanik, ali tu pronađoh samo novčanicu od 20 dolara.
Iznerviran, nagnuh se kroz prozor na suvozačevoj strani:
„Moja kartica ne funkcioniše!"
„Dobro, to je logično, zar ne? Nemate više ni prebijene pare. Ta kartica nije magična!"
„Da li vi slučajno imate malo novca?"
,,A gde bih ga to sakrila?", odgovori ona mirno. „Bila sam gola kao glista kada sam aterirala na vašu terasu!"
„Baš vam hvala za podršku!", bio sam ironičan, dok sam se šepajući vraćao do kase.
Unutrašnjost radnje vrvela je od sveta. U mračnom dnu čula se čuvena Girl from Ipanema u čarobnoj verziji Stena Geca i Žoaoa Žilberta. Remek-delo, nažalost oskrnavljeno, pošto se bez prestanka vrtelo već četrdeset godina u liftovima, supermarketima ili benzinskim pumpama.
„Lepa krntija!" zašišta neko u redu.
Nekoliko kupaca i zaposlenih radoznalo je gledalo bugati kroz prozore i vrlo brzo se oko mene okupi gomila ljudi. Objasnih svoj problem s kreditnom karticom tipu za kasom, koji me strpljivo sasluša. Treba reći da sam imao prefinjen izgled, a uzgred i automobil od dva miliona dolara, iako nisam imao čime da platim ni deset litara goriva.
Prisutni zatim počeše da postavljaju pitanja na koja nisam imao nikakav odgovor: Da li je zaista trebalo uplatiti 300.000 dolara avansa prilikom narudžbine? Da li zaista najpre treba da se okrene tajni ključ da bi se dostiglo 400 km/h. Da li zaista samo menjač košta 150.000 dolara?
Onda jedan od kupaca elegantni pedesetogodišnjak sede kose, u beloj košulji s kineskom kragnom, izmiri svoj račun i predloži mi šaljivim tonom da otkupi moj sat i plati rezervoar goriva. Predloži da ga plati 50 dolara. Zatim se ponude podigoše na ozbiljniji nivo: jedan radnik na pumpi ponudi mi 100 dolara, zatim 150, a poslovođa podiže ponudu na 200...
Sat je bio poklon od Mila i sviđao mi se zbog jednostavnosti: neupadljivo metalno kućište, belo-sivi brojčanik, kaiš-narukvica od kože crnog aligatora. Ja sam se u satove razumeo koliko i u krntije. Pokazivao je vreme i to je bilo sve što sam od njega očekivao.
Svi koji su stajali u redu prihvatiše igru i poslednja ponuda dođe do 350 dolara. Tad čovek s kineskom kragnom izvadi iz novčanika svežanj novčanica. Izbroja deset banknota od 100 dolara i stavi ih na pult:
„Hiljadu dolara za vas ako posao zaključimo odmah", dobaci mi on pomalo svečano.
Oklevao sam. Više sam buljio u taj sat za ta tri minuta nego u prethodne dve godine. Neizgovorljiva marka IWC Schajjhausen nije mi ništa značila i nisam imao nikakvu predstavu o toj materiji: iako sam mogao da recitujem cele stranice Doroti Parker, bilo mi je teško da nabrojim više od dve marke satova.
„Posao zaključen", rekoh konačno i skinuh sat.
Stavih u džep 1.000 dolara, od čega 200 dadoh pumpadžiji da unapred platim pun rezervoar benzina. Spremao sam se da krenem kada se predomislih i upitah ga da li možda ima zavoj za moj članak.
Prilično zadovoljan transakcijom, vratih se do bugatija i uvukoh u rezervoar pištolj za punjenje goriva. Videh izdaleka kako mi kupac sata daje jedva primetan znak rukom, a onda sede za volan Mercedesovog kupea i ode.
„Kako ste se snašli?", upita Bili spuštajući staklo prozora. ,,U svakom slučaju, ne zahvaljujući vama."
„Hajde, recite da barem nešto saznam."
„Plan B", odgovorih ponosno, dok sam sve vreme gledao kako brojke defiluju automatom.
Probudio sam dovoljno radoznalosti da me upita:
„Može li još neka informacija?"
„Prodao sam svoj sat."
„Vašeg portugalca?"
„Kakvog Portugalca?"
„Ma vaš sat. To je model koji se popularno zove portugalac, od IWC-a." „Srećan sam što sam to naučio."
„Koliko vam je platio?"
„Hiljadu dolara. To će nam biti dovoljno za gorivo do Meksika. A mogu vam ponuditi i da ručamo pre nego što nastavimo put."
Ona sleže ramenima:
„Hajde, recite mi istinu."
„Pa to je istina. Hiljadu dolara", ponovih i okačih pištolj za punjenje. Bili stavi glavu među dlanove:
„Ali on vredi najmanje 40.000!"
U trenutku pomislih da se šali satovi umeju da budu skupi, ali baš toliko.
Međutim, kad ugledah njeno izobličeno lice, bio sam i više nego primoran da priznam da su me žestoko nasamarili...

POLA SATA KASNIJE
FASTFUD PORED PUTA POSLE HANTINGTON BIČA

Obrisah lice vlažnom maramicom, obmotah zavojem članak, pa napustili toalet da bih se pridružio Bili za stolom.
Sedela je na tabureu i završavala obilnu porciju banana splita, koju je naručila posle dva čizburgera i velike porcije pomfrita. Kako je moguće sačuvati liniju uz toliko hrane?
„Mmm, što je ukusno, hoćete li da probate?", predloži ona punih ustiju. Odbih njenu ponudu i zadovoljih se time da maramicom obrišem šlag kojim je umazala vrh nosa.
Ona mi se nasmeši, a zatim raširi ispred sebe veliku putnu kartu, kako bi proučila detalje naše ekspedicije.
„Dobro, vrlo je jednostavno: prema ovom časopisu, Aurora i njen dečko su na odmoru do kraja nedelje u hotelu deluks kategorije u Kabo San Lukasu." Ona se naže nad kartu, uze marker i krstićem označi poziciju u Donjoj Južnoj Kaliforniji, na dnu Meksičkog poluostrva.
Već sam čuo za to mesto. Visoko se kotiralo kod surfera zahvaljujući vrlo moćnim talasima.
„Pa to baš i nije blizu!", konstatovah i naručih šoljicu kafe. „Zar ne biste više voleli da idemo avionom?" Ona me mrko pogleda:
„Da bismo išli avionom, potreban je novac, a vi ste u bescenje dali svoje jedino blago!"
„Mogli bismo da prodamo automobil?"
„Prestanite s glupostima i usredsredite se malo! Na kraju krajeva, vi vrlo dobro znate da ja nemam pasoš."
Prstom je sledila zamišljeni pravac puta na karti:
„Ovde smo otprilike na nešto više od dvesta kilometara od San Dijega.
Predlažem vam da izbegavamo auto-puteve na kojima se plaća putarina, kako ne bismo razbacivali suviše novca, a ako dozvolite da ja vozim, mogli bismo da budemo na meksičkoj granici za manje od četiri sata."
„Zašto bih morao da dam vama da vozite?"
„Pa dobro, nekako sam pogodnija, zar ne? Krntije očigledno nisu šolje iz kojih vi pijete čaj. Izgledate darovitiji za teretne kamione nego za automobile. Osim toga, s tim vašim člankom..."
„Hm..."
„Izgledate smoždeni. Vređa vas da vas vozi žena, bar malčice, a?
Prevazišli ste stadijum mačo-mena, nadam se!"
„Nemojte previše da se zanosite! Slažem se da vam prepustim volan do San Dijega, ali posle ćemo se menjati zato što je put dug."
Izgleda da se zadovoljila ovom podelom zadataka pa nastavi da izlaže svoj plan:
„Ako sve bude išlo kako treba, predveče ćemo preći granicu u Tihuani i moći ćemo da nastavimo jurnjavu dok ne pronađemo neki mali simpa motel u Meksiku."
Neki mali simpa motel... Kao da idemo na odmor!
,,A sutra rano ustajemo i udaramo na put u ranu zoru. Kabo San kukaš je udaljen 1.200 kilometara od Tihuane. Možemo ih preći tokom dana i uveče stići u hotel gde boravi vaša Dulsineja."
Izgledalo je lako reći tako nešto.
Mobilni zavibrira u mom džepu još sam mogao da primam pozive, iako nisam mogao da zovem. Bio je to Milov broj. Već čitav sat puštao mi je poruke na svakih deset minuta, ali nisam obraćao pažnju na njih, a nisam se potrudio ni da ih saslušam.
„Onda smo potpuno saglasni: ja vam pomažem da se povežete sa svojom dragom, a vi zauzvrat pišete budući treći tom!", zaključi ona.
„Na osnovu čega smatrate da još imam šanse kod Aurore? Ona je u velikoj ljubavi s vozačem Formule 1."
„To je moj posao. Vaš je da pišete. Ali nema šale, a? Poštovaćete uslove dogovora sa mnom."
„Dobro, evo još nečega: uslovi dogovora!"
Ona gricnu šešir, kao dete kad traži inspiraciju pre nego počne da piše domači zadatak.
„Prvo", započe ona, pišući jedno veliko 1) na papirnoj servijeti, „hoću da prestanete da me predstavljate kao babarogu u vašim knjižurinama! Zabavlja vas da kroz moj krevet provučete sve gubitnike na kugli zemaljskoj, a? Uzbuđuje vas da me spajate s oženjenim dvonošcima za koje je žena izgubila svaku draž i koji u meni vide samo mogućnost za jednovečernje uživanje, koliko đa zadovolje libido? Možda moja nesreća smiruje vaše čitateljke, ali mene iscrpljuje i nanosi mi bol."
Ova nagla opomena ostavi me bez glasa. Tačno je, nisam štedeo Bili u svojim pričama, ali to za mene nije bilo nešto što bi moglo da ima posledice: bila je to ličnost iz mašte, čista apstrakcija koja je živela samo u mojoj i mašti čitalaca. Heroina, čiji se književni život sastojao od samo nekoliko redaka odštampanih na papiru. A evo, u stvarnosti, to epizodno stvorenje počinje da se buni protiv svog tvorca!
„Zatim", nastavi Bili, dok je kaligrafski precizno ispisivala 2) na papirnom stolnjaku. „Već mi je dosta da vučem đavola za rep. Volim svoj posao, ali zaglibila sam na hematologiji i sita se nagledala kako ljudi pate i umiru svaki dan. Ja sam pravi sunđer: upijam svu nevolju pacijenata. Štaviše, zadužila sam se da platim studije! Ne znam da li znate kolika je plata bolničarke, ali valjda vam je jasno da nije bogatstvo!"
„Pa šta mogu da uradim da bi vam bilo prijatnije?"
„Hoću da dobijem premeštaj na pedijatriju: da češće gledam život nego smrt... Tražim to poslednje dve godine, ali ona guja Kornelija Skiner sistematski me voza, izgovarajući se svaki put da je broj ljudi u službi prepolovljen. A onda..."
„O, ima još?"
„Ima! Da bi se dodalo malo maslaca u spanać, mislim da bi bilo dobro da dobijem neko nasledstvo..."
„Dobro, videćemo!"
„Šta to vama znači? Vama je lako! Dovoljno je da napišete jedan red!
Jedna rečenica! Hoćete li ja da vam je sastavim? Evo: Bili je dobila 500.000 dolara od ujaka, čija je jedina naslednica. Tačka!"
„Da, prosto. Ako sam dobro razumeo, vi želite da vam ubijem ujaka!" „Ne! Ne mog pravog ujaka! Nekog daljeg dedu ujaka kojeg nikada nisam videla, na kraju krajeva, kao što se dešava u filmovima?"
Zadovoljna, naglasila je kraj rečenice.
„Dobro, je li to kraj vaše liste želja za Božić Batu? Možemo li da nastavimo put?"
„Još nešto", smiri me ona. „Ono najvažnije."
Ona upisa jedno 3) na dnu stolnjaka, a zatim je sledilo ime:

„Evo", objasni ona ozbiljno: „Želim da Džek definitivno napusti svoju ženu i da dođe da živi sa mnom."
Džek je bio njen ljubavnik. Oženjen čovek, zgodan, ali sebičan muškarac, otac dva mala dečaka, s kojim je već dve godine održavala razornu i strastvenu vezu. Bio je to narcisoidni, ljubomorni i posesivni pokvarenjak, koji ju je držao pod svojim uticajem, koji joj se čas lažno zaklinjao u veliku ljubav, a čas je izlagao poniženjima i spuštao na rang konkubine koju može da ljubi i odbacuje kako mu se prohte.
Ljutito odmahnuh glavom:
„Džek ima svrdlo umesto mozga!"
Nisam čak imao vremena da vidim kad je njena ruka krenula ka meni. U punom letu, zalepi mi majstorski šamar, koji me zamalo obori s taburea.
Svi gosti restorana okrenuše se ka našem stolu, očekujući moju reakciju. Kako ona ne može da se odbrani od tog pedera? upita besan glas u mojoj glavi.
Zato što je zaljubljena u njega, pobogu! odgovori glas razuma.
„Ne dozvoljavam vam da sudite o mom sentimentalnom životu, utoliko više što ja ne sudim o vašem", odgovori ona gledajući me prkosno. „Ja ću vam pomoći da povratite Auroru, a vi ćete pisati o mom životu u kojem svakog jutra mogu da se probudim pored Džeka. Jesmo li se dogovorili?"
Ona potpisa srećni ugovor koji je sastavila na salveti, a zatim brižljivo otcepa taj deo i pruži mi nalivpero.
„Posao zaključen", rekoh trljajući obraz.
I ja parafirah dokument i ostavih nekoliko dolara na stolu, pa onda napustismo fastfud restoran.
„Ovaj šamar ćete mi skupo platiti", obećah i prostrelih je pogledom. „To ćemo tek da vidimo", odgovori ona odvažno i sede za volan.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:28 am




16. Imitacija brzine



To je na pola sata odavde. Ja sam tamo za dva minuta.
REPLIKA IZ FILMA PETPARAČKE PRIČE KVENTINA TARANTINA


„Vozite previše brzo!"
Vozili smo se već tri sata.
Sto kilometara išli smo duž obale mora: Njuport Bič, Laguna Bič, San Klemente, ali je put pored obale bio toliko zakrčen da smo posle Oušnsajda prešli na Kaliforniju 78, da bismo presekli preko Eskondida.
„Vozite previše brzo!", ponovih ja, pošto nije reagovala na moju primedbu.
„Šalite se!", pobuni se Bili. „Jedva da idemo 120."
„Ograničenje je 90!"
„Pa šta? Ovom kamionu to ne smeta, zar ne?", reče ona, pokazujući na antiradar koji je Milo ugradio.
Otvorih usta da protestujem kad se upali crveni signal na ivici kontrolne table. Nešto zabrinjavajuće zazveketa u motoru, ubrzo usledi zastoj, koji prisili bolid da se zaustavi nekoliko metara dalje i pruži mi priliku da izlijem sav bes koji je ključao u meni:
„Zaista sam znao da ideja da pronađemo Auroru nije bila bogzna šta! Nikada nećemo stići u Meksiko: nemamo novca, nemamo strategiju, a sada više nemamo ni automobil!"
„U redu je, ne uzbuđujte se, možda ćemo uspeti da ga popravimo", reče ona otvarajući vrata.
„Da ga popravimo? Pa to je bugati, a ne bicikl!"
Bili se nije dala zbuniti, podiže haubu i poče da čačka po motoru. Ja sam je sledio, nastavljajući s prekorima:
„Te krntije zaštićene su elektronskim sistemima. Potrebno je dvanaest inženjera da dijagnostikuju najmanju havariju. Meni je svega dosta: idem da stopiram da se vratim u Malibu."
,,U svakom slučaju, ako ste hteli da me grdite zbog kvara, to je nepotrebno." Dobaci mi ona i zatvori haubu.
„Zašto to kažete?" „Zato što je sređeno." „Vi me zavitlavate?"
Ona okrenu ključ i motor zabruja, spreman da ponovo krene.
„Bilo je to trostruko ništa: jedan od hladnjaka u sistemu za hlađenje se otkačio, što je automatski prekinulo četvrti turbokompresor i upalilo sigurnosnu signalnu lampicu centralnog hidrauličnog sistema, zbog čega se vozilo automatski zaustavlja."
„Stvarno, trostruko ništa?", rekoh sav zabezeknut.
Čim smo nastavili put, ne izdržah a da je ne upitam:
„Gde ste to naučili?"
„Pa dobro, vi biste to morali da znate."
Bilo mi je potrebno nekoliko trenutaka razmišljanja da istražim pedigre mojih likova i pronađem odgovor:
„Vaša dva brata!"
„Pa da", odgovori ona nalegavši na papučicu za gas. „Vi ste od njih napravili mehaničare, a oni su mi preneli malo svoje strasti!"
„Vozite prebrzo!"
„Pobogu, nećete valjda opet da počnete sa tim!"

DVADESET MINUTA KASNIJE

„A migavac! Morate da date migavac pre nego što uletite na raskrsnicu kao furija!"
Nestašno se obliznula jezikom.
Upravo smo prošli Rančo Santa Fe i nameravali da dođemo do Nacionala 15. Vazduh je bio topao, a blaga svetlost s kraja popodneva obojila je oker bojom drveće i brežuljke. Meksička granica nije bila daleko.
„Tako je kako je", rekoh, pokazujući na auto-radio. „Zar nećete da ugasite to sranje od muzike, kojom mi već dva sata probijate uši?"
„Izražavate se vrlo otmeno. Oseća se čovek od pera u vama..." „Ozbiljno, zašto slušate sve te gluposti: remikse remiksa, debilne rep reči, klonirane RNB pevačice..."
„Milosti, imam utisak da slušam svog oca."
,,A ta budalaština, šta je to?"
Ona podiže pogled ka nebu:
„Blek ajed piz budalaština!"
„Dogodi li vam se nekad da slušate pravu muziku?"
„ A šta je za vas prava muzika?"
„Johan Sebastijan Bah, Rolingstonsi, Majls Dejvis, Bob Dilan..." „Napravićete od mene K7, tatice, slažete li se?", uzvrati ona i isključi radio.
U naredna tri minuta ne prozbori ni reč. Bio je to za nju podvig dostojan Ginisove knjige rekorda, a onda poče da se raspituje:
„Koliko vam je godina?"
„Trideset šest", rekoh brišući slepoočnice.
„Imate dve godine više nego ja", konstatova ona.
„Da, pa šta onda?"
„Ništa, ništa", reče ona i zazvižda.
„Ako planirate da mi servirate priču o jazu među generacijama, odmah vas prekidam, mala moja!"
„Samo me moj deda zove mala moja..."
Ponovo uključih radio i potražih neku stanicu s džez muzikom.
„Ipak je čudno što slušate samo muziku komponovanu pre vašeg rođenja, zar ne?"
„A vaš ljubavnik, onaj vaš Džek, podsetite me na njegove godine starosti?"
„Ima četrdeset dve godine", prihvati ona, „ali je on malo više u trendu nego vi."
„To ti kažeš! Svako jutro u kupatilu zamišlja da je Frenk Sinatra, pevušeći ispred ogledala My Way, s fenom u rukama umesto mikrofona."
Ona me pogleda raširenih očiju.
„Pa da", rekoh. „To je privilegija pisca: poznajem sve vaše tajne, do najsitnijih detalja. Šalu na stranu, šta to nalazite kod tog momka?"
Ona sleže ramenima:
„Ušao mi je pod kožu. To se ne može objasniti..."
„Hajde, potrudite se malo!"
Ona iskreno odgovori:
„Nešto se među nama dogodilo već na prvi pogled: to je očigledno neka vrsta divlje privlačnosti. Prepoznali smo se. Kao da smo oduvek bili zajedno."
Svašta... Niz banalnosti za koje sam, nažalost, lično odgovoran.
„Ali taj tip se ubacio kod vas: prilikom vašeg prvog susreta, on je dobrovoljno napustio svoj brak, ali je čekao šest meseci da bi vam priznao da je i dalje oženjen!"
Njeno lice preblede od podsećanja na tu ružnu uspomenu.
,,I onda, među nama rečeno, Džek nikada nije ni imao nameru da napusti svoju ženu..."
„Tačno! Računam na vas da to promenite."
„Zatim, priređuje vam poniženje za poniženjem, a vi ga, umesto da mu kažete da je govno, obožavate kao boga!"
Ona ne nađe za shodno da mi odgovori i usredsredi se na vožnju, što je za posledicu imalo novo povećanje brzine.
„Sećate li se prošle zime? Obećao vam je pod zakletvom da ćete tad konačno zajedno čekati Novu godinu. Znam da je za vas bilo važno da zajedno s njim započnete novu godinu. Bilo vam je stalo do te simbolike. Zbog toga ste se, da biste mu pričinili zadovoljstvo, pobrinuli za sve: rezervisali ste lep mali bungalov na Havajima i preuzeli na sebe sve troškove putovanja. A šta se dogodilo? Veče pred polazak, obavestio vas je da nije uspeo da se izvuče. Uvek isti izgovori: žena, deca... A vi, da li se sećate šta se posle dogodilo?"
Dok sam očekivao odgovor koji nije stigao, pogledah na brzinometar koji je pokazivao 170 km/h.
„Vi stvarno vozite prebrzo..."
Ona ostade s jednom rukom na volanu i u znak nezadovoljstva pruži mi srednji prst baš u trenutku kada je fleš radara vešto uhvatio svoj plen.
Ona pritisnu pedalu kočnice, ali već je bilo kasno.
Klasična sačekuša: kontrola na pustom drumu, 800 metara pre ulaska u neko malo naselje...
Zvuk sirene i rotaciona svetla. Sakriven u nekom šumarku, ford kraun lokalnog šerifa upravo je izleteo iz svog skloništa. Okrenuh se i kroz prozor ugledah plave i crvene svetlosne signale na kolima koja su jurila za nama.
„Ponovio sam vam najmanje DVA PUTA da vozite prebrzo!"
„Ako biste prestali da budete zajedljivi..."
„Najlakše je prenositi odgovornost za svoje greške na druge."
„Hoćete li da ga se otresem?"
„Prestanite s vašim besmislicama i lepo se zaustavite pored puta."
Bili dade migavac, učinila je to nekako nevoljno, dok sam ja nastavljao da joj dosađujem gunđanjem:
,,U crnim smo govnima: nemate dozvolu, vozite ukradeni auto i upravo ste počinili najveće prekoračenje brzine u istoriji okruga San Dijego!"
„Da, i šta onda! Sita sam vaših kurseva morala! Nije ni čudo što vas je vaša devojka napustila!"
Odmerih je izazovno:
„Pa... ne postoje reči kojima bih ja mogao vas da okvalifikujem! Vi ste...
deset biblijskih pošasti u jednom!"
Nisam čak ni saslušao njen odgovor, suviše okupiran razmišljanjem o posledicama ako budemo morali da se pojavimo pred sudom. Šerif će narediti isključenje bugatija iz saobraćaja, pozvaće pojačanje, odvešće nas u stanicu i obavestiti Mila da su pronašli njegova kola. Zatim postoji opasnost da se situacija zaoštri kada se ustanovi da Bili nema ni ličnu kartu ni vozačku dozvolu. Da ne govorimo o mom statusu poznate ličnosti na uslovnoj slobodi, što nam nimalo neće pomoći da razrešimo situaciju.
Patrolna kola parkiraše se nekoliko metara iza nas. Bili ugasi motor, vrpoljeći se na sedištu kao neko derište.
„Ne pravite se važni. Ostanite na svom sedištu i stavite ruke na volan." Onako, naivno, otkopča još jedno dugme na bluzi, kako bi više otkrila grudi, a to me izbaci iz takta:
„Mislite da će ga to smekšati! Niste ni svesni vaših postupaka! Upravo ste počinili fenomenalno prekoračenje brzine: 170 km/h u zoni ograničenja na 90. Ono što vas čeka jeste momentalno privođenje kod sudije za prekršaje i nekoliko nedelja zatvora!"
Ona vidno preblede i okrenu se da sa zebnjom sačeka nastavak postupka. Rotaciona svetla bila su i dalje upaljena. Uprkos dnevnoj svetlosti, policajac uperi moćni snop svetlosti ka nama.
„Koju igru ovaj igra?", upita ona zabrinuto.
„Skenira nas. Ušao je u bazu podataka, skenirao registraciju i čeka izveštaj."
„Nećemo skoro stići u Meksiko, zar ne?"
„Moglo bi se reći."
Pustih da protekne nekoliko sekundi, a onda joj zakucah ekser u srce:
,,A vi se nećete skoro sastati s vašim Džekom."
Nastade mrtva tišina, koja potraja dobar minut, a onda se žaca udostoji da izađe iz svoje berline.
Video sam u retrovizoru kako mirno ide prema nama kao neka grabljivica koja lovi plen za koji zna da nema kud, i osetih kako me zapljuskuje nekakav sumorni talas.
Eto, kraj avanture...
Osetih neprijatnost u stomaku. Bila je to iznenadna i pogubna praznina, kao da nešto nedostaje. Bilo je to normalno; posle svega, zar nisam proživeo najčudniji i najluđi dan u životu? Za manje od dvadeset četiri sata izgubio sam svu svoju sreću, a najveća napast od svih mojih junakinja ušetala se potpuno gola u moj dnevni boravak, prošao sam kroz staklo da bih izbegao zatvaranje u ludnicu, pao s drugog sprata na krov dodža, ponosan na sebe prodao za 1.000 dolara sat koji vredi 40.000 i potpisao smešni ugovor na salveti u restoranu, upravo pošto sam dobio šamarčinu koja mi je zamalo otkinula glavu.
Ali bilo mi je bolje. Ponovo sam se osetio živahno i raspoloženo. Pogledah Bili kao da smo se već rastali i kao da se nikada više nećemo videti. Kao da su se strasti stišale. I sada prvi put spazih žaljenje i strah u njenim očima.
„Žao mi je zbog šamara", izvini se ona. „Malo sam preterala."
„Hm..."
,,A što se tiče sata, istina je da niste mogli znati."
„Okej, izvinjenja prihvaćena."
,,A za Auroru, tačno je da nisam morala da kažem..."
„Dobro, u redu! Ne preterujte!"
Policajac lagano obiđe oko kola, kao da ih merka da ih kupi, zatim pažljivo proveri broj saobraćajne dozvole, očigledno srećan što to zadovoljstvo dugo traje.
„Ipak nismo sve to uradili uzalud", rekoh razmišljajući naglas.
Počeo sam da predosećam da likovi iz romana nisu predviđeni da žive stvaran život. Poznavao sam Bili, njene mane, strahove, bezazlenost i ranjivosti. U neku ruku sam se osetio odgovornim za ono što se dogodilo i nisam hteo da je zatvor još više uništi. Ona potraži moj pogled i videh da je povratila nadu. Ponovo smo bili u istom brodu. Opet smo bili zajedno.
Policajac zakuca na prozor i zatraži da spusti staklo.
Bili poslušno izvrši naređenje.
Policajac je bio skroz u kaubojskom stilu: muževni mladić a la Džef Bridžiz, lica preplanulog od sunca, naočare avijator, maljava prsa na kojima je visio teški zlatni lanac.
Zadovoljan i sav gord što je uhvatio mladu i lepu ženu u svoju mrežu, na mene nije obraćao pažnju:
„Gđ'ce."
„Gdine 'cajče."
„Znate li koliko ste vozili?"
„Uopšte nemam pojma: oko 170, zar ne?"
„Jeste li imali neki poseban razlog da vozite tom brzinom?" „Bila sam u velikoj žurbi."
„Lepa vam je ova zverka."
„Da, a ne kao ova vaša gomila govana", reče ona i pokaza na policijski automobil. „On beše jedva stiže do 120-130."
Žacino lice se zgrči i odmah shvati da je u njegovom interesu da doslovno sledi proceduru.
„Vozačku i saobraćajnu."
„Želim ti mnogo sreće...", započe ona mirno paleći motor. On pođe rukom ka opasaču:
„Smesta ugasite taj..."
„... jer s tom smrdljivom kantom nema šanse da nas stigneš."


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:28 am




17. Bili i Klajd



Ja sam jedan od te četvorice koji će pasti zajedno Baš me briga za mene, drhtim zbog Roni Nije važno ako mi skinu kožu Ja, Boni, drhtim zbog Klajda Baroua
SERŽ GINSBURG


„Morate da napustite kola!"
Bugati pojuri punom brzinom uzanim puteljkom oivičenim eukaliptusom. Na prvi pogled izgledalo je da šerif ne namerava da nas juri, ali mogli smo biti sigurni da će dići uzbunu.
Da nesreća bude veća, zbog marinaca smeštenih nekoliko kilometara odatle, mesto je bilo ultrazaštićena zona. Ukratko, bili smo zatvoreni sa svih strana.
Iznenada se s neba začu zaglušujuća buka i za stepen pojača naše brige. „Je li ovo zbog nas?", zabrinu se Bili.
Spustih staklo na prozoru, proturih glavu i primetih policijski helikopter koji se okretao iznad šumarka.
„Ovo me mnogo plaši."
Istorijsko prekoračenje brzine, vređanje snaga reda, krivično delo bekstva: ako je šerifova kancelarija odlučila da u igru uvede i helikoptere, onda smo ga otpevali.
Bili se uvuče na prvi šumski put i s jadnim bugatijem ode najdalje što je mogla, kako bi ga zakamuflirala.
„Granica je na samo četrdesetak kilometara odavde", rekoh. „Pokušaćemo da pronađemo neki drugi automobil u San Dijegu."
Ona otvori kofer, iz kog se rasu prtljag.
„To je vaše, stavila sam unutra nekoliko stvarčica!", reče ona i dobaci mi stari samsonajt, prokleto tvrd i težak kofer, koji me umalo baci na tlo.
Videh da okleva šta da izabere ispred brda torbi punih odeće i cipela, koje je suptilno izabrala u Aurorinom ormanu.
„Zaboga, nećemo svako veče ići na bal", rekoh da bih je požurio.
Ona zgrabi platnenu torbu sa srebrnim monogramom Bjuti kejsa. Krenuh da se udaljim, ali me zadrža, hvatajući me za ruku:
„Sačekajte, imam poklon za vas na zadnjem sedištu."
Podigoh obrvu, strahujući od neke nove podvale, ali ipak bacih kratak pogled i ispod peškira za plažu otkrih... Šagalovo platno!
„Učinilo mi se da vam je mnogo stalo do njega."
Pogledah Bili sa zahvalnošću. Zamalo i da je zagrlim.
Umotani na zadnjem sedištu auta, Ljubavnici u plavom odavali su utisak da se strasno grle, kao dvoje studenata prilikom prvog sastanka u tami bioskopa.
Pogled na sliku je, kao i uvek, imao blagotvorno dejstvo na mene, čineći me spokojnim, izazivajući uzdah u srcu. Ljubavnici su bili tu, večni, vezani jedno za drugo, a snaga njihove veze delovala je kao okrepljujući melem.
„Prvi put vas vidim da se smešite", primeti ona.
Uzeh sliku ispod ruke i kidnusmo kroz šumu.

Natovareni kao dve mazge, znojavi i zadihani a naročito ja spuštali smo se nogu pred nogu, s nadom da ćemo umaći helikopteru koji je i dalje nadletao. Očigledno nas nije otkrio, ali bismo u pravilnim intervalima čuli brujanje dok je proletao iznad nas kao stalna pretnja.
„Ne mogu više da izdržim", rekoh i isplazih jezik. „Šta ste stavili u ovu torbu? Imam utisak da nosim težak sef!"
„Niste ni sportski tip", konstatova ona.
„Možda sam se u poslednje vreme zapustio, ali da ste vi skočili s drugog sprata kao ja, bili biste manje pakosni."
Bosih nogu, s mokasinama u rukama, Bili se vesto provlačila između stabala drveća i kroz šikaru.
Siđosmo niz poslednji brežuljak koji nas odvede do asfaltiranog puta. Nije to bio glavni put, ali je ipak bio dovoljno širok za saobraćaj u dva smera.
,,U kom smeru, po vašem mišljenju?", upita ona.
Odložih torbu s olakšanjem i stavih obe ruke na kolena da povratim dah. „Ništa ne znam. Nisam prikačio mozak na Google.maps."
„Mogli bismo da pokušamo da stopiramo", predloži ona, ne obraćajući pažnju na moju primedbu.
„Ovako natovarene nas neće niko primiti."
„Niko neće primiti vas", ispravi me ona. „Ali mene..."
Ona čučnu i poče da pretura po svojoj torbi i odatle izvadi novu odeću.
Bez ustručavanja, raskopča farmerke, obuče beli mini-šorts, a umesto žaketa bledoplavu kratku balmen haljinu sa širokim i naglašenim naramenicama.
„Za manje od deset minuta bićemo u nekim kolima", reče samouvereno, dodade i naočare za sunce i poče da hoda njišući bokovima.
Ponovo sam bio zapanjen dvojnošću koju je nosila u sebi i koja je u tren oka nestašnu i bezazlenu devojku pretvarala u izazovnu i arogantnu sponzorušu.
„Mis kamp prikolica opljačkala je butike na Rodeo Drajvu", dobaci mi idući jednako iza mene.

Proteklo je nekoliko minuta. Dvadesetak kola je samo prošlo pored nas. Niko se nije zaustavio. Prošli smo pored prve table koja je najavljivala San Dijegito Park, zatim drugi na raskrsnici za ulazak na Nacional 5. Bili smo na dobrom putu, osim ako nismo išli u pogrešnom smeru.
„Treba da pređemo na drugu stranu i da stopiramo", reče ona.
„Neću da vas vređam, ali dosta mi je vašeg naređivanja!"
„Vaše dupe će za manje od deset minuta biti na kožnom sedištu auta, hoćete li da se kladimo?"
„Sve kako vi želite."
„Koliko vam je novca preostalo?"
„Malo više od 700 dolara."
„Pet minuta", ponovi ona. „Hoćete li da merite vreme? Ah, da, više nemate sat..."
,,A šta ćete vi meni dati ako dobijem?"
Ona spretno izbeže pitanje i odjednom ponovo postade ozbiljna i fatalistički raspoložena:
„Tome, moraćemo da prodamo sliku..."
„To ne dolazi u obzir!"
,,U tom slučaju, kako mislite da kupite automobil i platite troškove boravka u Meksiku?"
„Pa to ni u kom slučaju ne dolazi u obzir! Slika te vrednosti prodaje se samo na aukciji, a ne na prvoj benzinskoj stanici na koju naiđemo!"
Ona protrlja oči i razmisli minut, a onda predloži:
„Dobro, onda da je ne prodajemo, ali možemo da je založimo."
„Da je založimo? To je slika svetskog majstora, a ne prsten moje babe!" Ona sleže ramenima. Neki stari zarđali pikap, koji se jedva vukao, prođe kraj nas.
Ode dobrih desetak metara ispred nas, a onda krenu u rikverc.
„Lovu na sunce", zatraži ona smejući se.
Unutar starudije, dvojica Meksikanaca, po svemu sudeći vrtlara koji su preko dana radili u parku i svako veče se vraćali u Plajas de Rosarito, predložiše da nas odvezu u San Dijego. Stariji je bio muževan poput kakvog Benisija del Tora, koji je ušao u tridesetu godinu sa samo trideset kila, dok se mladi odazivao na ime Esteban i...
„Izgleda kao onaj seksi vrtlar iz Očajnih domaćica", kliknu Bili, kojoj se on očigledno svideo.
„Senora, ustedpuede usar el asiento, pero elsenor viajara en la cajuela."
„Šta je to rekao?", upitah predosećajući neku lošu vest.
„Rekao je da ja mogu da sednem napred, ali da biste vi morali da se zadovoljite prikolicom...", odgovori ona, oduševljena što može da mi se ruga zbog ovog preokreta lošeg po mene.
„Vi ste mi ipak obećali kožno sedište!", pobunih se, ali se ipak popeh pozadi i smestih medu alatke i vreće sa suvom travom.
I've Got a Black Magic Woman...
Zanosni i duboki ton gitare Karlosa Santane odjekivao je kroz otvoreni prozor pikapa. Bio je prava šklopocija: stari ševrolet iz 1950. godine, koji je verovatno prefarban desetak puta, s kilometražom koja je sigurno već obrnula pun krug na brojaču.
Dok sam sedeo na snopu slame, brisao sam prašinu koja se nakupila na slici i obratio se direktno Ljubavnicima u plavom.
„Slušajte, žao mi je, ali moramo se rastati."
Razmislio sam o onome što mije rekla Bili i upravo mi je sinula jedna ideja. Prošle godine je magazin Vašar taštine zatražio da napišem priču za njihov božićni broj. Zamisao je bila da se na savremen način predstavi neki književni klasik po jedan primer iz nekoliko klasičnih dela a ja sam izabrao da dam modernu verziju mog omiljenog Balzakovog romana. Tek, u glavnim crtama, priča prati životni put mlade naslednice, koja, pošto je spiskala sve što je imala, uzima pozajmicu tako što zalaže šagrensku kožu i vraća dug tako što usliši želje svom zajmodavcu. Mora se priznati da taj tekst nije bio jedan od boljih koje sam napisao, iako se čitaocima dopao, ali me je istraživački rad tad doveo u priliku da sretnem ličnost visokog ranga: bio je to Jošida Micuko, najuticajniji zalagaoničar u celoj Kaliforniji.
Slično kao i ordinacija Sofije Šnabel, mala Micukova radnja bila je jedna od prestižnih adresa koju su posećivali samo lepi ljudi losanđeleskog Zlatnog trougla. Ponekad je i u Holivudu, kao i na drugim mestima, potreba za gotovim novcem primoravala i najbogatije da se hitno reše neke od svojih ludorija, a od dvadesetak zalagaoničara na Beverli Hilsu, džet-set klijentela najviše je volela Jošidu Micuka. Zahvaljujući Vašaru taštine, bio sam u prilici da ga sretnem u njegovoj daščari blizu Rodeo Drajva. On je sam sebe s ponosom prozvao zalagaoničarem za potrebe zvezda i nije se nimalo ustručavao, čak mu je bila i čast, da na zidovima svoje kancelarije okači fotografije na kojima je u najprisnijim pozama sa slavnim zvezdama, koje su tako, htele ne htele, bile uhvaćene na delu.
Njegov magacin je, kao prava pravcata pećina Ali-babe, bio krcat raznoraznim dragocenostima. Setio sam se da sam tamo video klavir poznate džez pevačice, fetiš bejzbol palicu kapitena Dodžersa, dvolitarsku flašu dom perinjona, Magritovu sliku, rols-rojs koji je bio vlasništvo nekog repera, harli pevača sentimentalnih pesama, nekoliko sanduka vina sa znakom Šato Muton Rotšild 1945 i malu zlatnu statuu Oskara, vlasništvo legendarnog glumca, čije ime sam namerno prećutao, a koji ju je založio uprkos zabrani Akademije.
Uključih mobilni telefon. Nisam uspevao da dobijem signal, ali sam još imao pristup adresaru i lako pronađoh Micukov broj.
Nagnuh se napred i doviknuh Bili:
„Hoćete li biti tako ljubazni da od vašeg novog druga zatražite dozvolu da upotrebim njegov telefon?"
Ona je nakratko pregovarala s vrtlarem, a onda rekla:
„Esteban je saglasan, ali će te to koštati 50 dolara."
Bez volje da gubim vreme na cenkanje, pružih mu novčanicu u zamenu za staru nokiju iz 1990. godine. Pogledah mobilni s nostalgijom: ružan, težak, bezbojan, bez foto-aparata i Wfi konekcije, ali je barem funkcionisao.
Micuko se javi već posle prvog zvona.
„Tom Bojd na vezi."
„Šta mogu da uradim za tebe, prijatelju moj?"
Ne znam tačno zašto, ali on je prema meni gajio velike simpatije. U svom tekstu sam ga opisao na pomalo neprijatan način, ali ga nisam nimalo uvredio, pa mi se činilo da je on tom umetničkom prikazu dao posebnu auru i zahvalio mi se tako što mi je poslao prvo izdanje Hladnokrvnog ubistva, potpisano rukom Trumana Kapotea.
Detaljno se raspitah šta ima novo kod njega i on mi priznade da mu s recesijom i krahom berze posao cveta kao nikad: već je otvorio još jednu radnju u San Francisku, a planira da otvori i treću u Santa Barbari.
„Pojavljuju se lekari, stomatolozi i advokati koji mi donose leksuse, garniture štapova za golf i bunde od nerca zato što ne mogu da izmire svoje račune. Ali ti me sigurno zoveš iz nekog dobrog razloga. Hoćeš da mi nešto predložiš, zar ne?"
Ispričah mu za mog voljenog Šagala, ali mi on dade samo ono što mu ide na čistu korist:
„Tržište umetničkih dela još nije izašlo iz krize, dođi sutra do mene i videću šta mogu da uradim."
Objasnih mu da ne mogu da čekam do sutra, da sam u San Dijegu i da mi treba keš najkasnije za dva sata.
„Pretpostavljam da su ti upravo isekli telefon", nagađao je on. „Nisam prepoznao tvoj broj, Tome. A kako brojni zli jezici laprdaju po gradu, ovde se sve brzo sazna..."
„Pa šta se to priča?"
„Da si tropa i da više vremena provodiš u krkanju jagodica nego u pisanju svog novog romana."
Moje ćutanje govorilo je više od svih odgovora. Čuo sam na drugoj strani žice kako on za to vreme tipka po laptopu i shvatih da već proučava Šagalovu sliku i iznose koji je slika dostizala prilikom prodaja na poslednjim aukcijama.
„Mogu ti izvršiti telefonsku uplatu u narednih sat vremena", predloži mi on spontano. „Ti si kod TTA, zar ne? To će te koštati 2.000 dolara."
Čak i pre nego što sam odlučio, začuh zvuk prijema mejla koji je došao iz njegove kancelarije. Ako je Sofija primala ljude zbog njihovih lajni, Micuko ih je primao zbog novčanika.
„Što se tiče slike, predlažem ti za nju 30.000 dolara."
„Nadam se da se šališ. Ona vredi najmanje dvadeset puta više!"
„Ona će, po mom skromnom mišljenju, kroz dve-tri godine vredeti čak četrdeset puta više kod Sadebija u Njujorku, kada neki novi Rusi požele da sprže svoje crne kartice radi produhovljavanja. Ali ako hoćeš da već večeras vidiš boju novca i da podigneš astronomsku sumu koju ću morati da uplatim mom kolegi u San Dijegu, mogu da ti dam samo 28.000 dolara."
„Malopre si mi rekao 30.000!"
„Manje 2.000 za uspostavljanje telefonske uplate. I to pod uslovom da brižljivo slediš moja uputstva."
Da li sam stvarno imao izbora? Hrabrio sam se, govoreći sebi, da imam na raspolaganju četiri meseca da nadoknadim sumu, uvećanu za 5% kamate mesečno, i da tako ponovo dođem u posed svog dobra. Nisam bio siguran da ću u tome uspeti, ali to je bio rizik kojem se vredelo izložiti.
„Obezbediću ti da ti proradi telefon", završi Micuko. ,,Oh, uzgred, reci svom drugu Milu da mu je preostalo još samo nekoliko dana ako hoće nazad svoj saksofon."
Prekidoh vezu i vratih Estebanu njegov kolekcionarski primerak od telefona. Baš u tom trenutku uđosmo u grad. Sunce je počelo da se spušta ka horizontu. San Dijego je bio okupan ružičastom i narandžastom svetlošću koja je nagoveštavala blizinu Meksika. Bili iskoristi crveno svetlo na semaforu, ustade sa svog sedišta i dođe da mi se pridruži pozadi.
„Brrr, sva sam se ukočila!", reče ona trljajući noge.
„Stvarno, u ovom položaju..."
Ona poče da maše prema meni stranicom iscepanom iz blok-notesa: „Dali su mi adresu jednog njihovih prijatelja auto-mehaničara, koji će možda moći da nam pronađe neka kola. A vi, kako napredujete s tim?"
Pogledah u ekran mobilnog telefona. Kao magijom, opet sam mogao da prosleđujern pozive, a jedan SMS od Micuka omogućio mi je da koristim i foto-aparat na svom telefonu.
Onda, uz Bilinu pomoć, počeh da snimam sliku iz svih uglova, ne zaboravljajući da u krupnom planu napravim snimke potvrde o autentičnosti zalepljene na poleđini platna. Na kraju, pomoću aplikacije na telefonu, u roku od nekoliko sekundi, fotografije automatski dobiše datum, zaštitu i geografski položaj, a onda ih poslah na sigurnosni server. Ako je verovati Micuku, ovo markiranje je bilo validni dokaz na sudu u slučaju da neko ospori autentičnost slike u eventualnom procesu.
Operacija nam nije oduzela ni deset minuta, i dok nas je pikap dovezao do glavne železničke stanice, već smo dobili povratnu poruku zalagaoničara, kojom nam je dao adresu kolege kod koga ćemo deponovati sliku u zamenu za 28.000 dolara.
Pomogoh Bili da siđe na trotoar, zatim uzesmo naš prtljag, da bismo se na kraju zahvalili dvojici vrtlara za pomoć.
„Si vueives por aqui, me llamas, de acuerdo?"', reče Esteban, dok je nekako suviše prisno grlio mladu ženu.
„Si, si!", reče ona, prolazeći rukom kroz kosu, i dalje flertujući s njim. „Šta vam je to rekao?"
„Ništa! Samo nam je poželeo srećan put."
„Tako, samo se vi zafrkavajte sa mnom", rekoh, stajući u red da uđemo u neki taksi.
Ona mi uputi blažen osmeh, koji me podstače da joj obećam:
,,U svakom slučaju, ako sve bude u redu, večeras ćete večerati sa mnom kesadilje i čili s mesom!"
Samo pominjanje hrane bilo je dovoljno da je pokrene da melje, ali ono što me je pre nekoliko sati užasavalo, sada je u mojim ušima odzvanjalo kao vesela i prijateljska muzika:
,,A enčilade, znate li šta su enčilade!", razgalami se ona. „Ja ih obožavam, naročito kada je piletina dobro zapečena. Znate li da se mogu pripremati i sa svinjetinom ili s rakovima, a? S druge strane, načos, bljak, baš i ne volim. A eskamole? Niste ih nikada probali? Dobro, onda ćemo morati da ih pronađemo. Zamislite, to su larve mrava! To je supermegafino, do te mere da ih ponekad nazivaju kavijar od insekata. Čudno, Zar ne? Ja sam to jednom jela. Bilu je to prilikom putovanja s društvom u..."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:28 am





18. Motel Kuća sunca



Čitav pakao sadržan je u jednoj jedinoj reči: samoća.
VIKTOR IGO


„Očigledno da posle bugatija možemo da pronađemo samo neki rikikiki...", primeti Bili, s dozom razočaranja u glasu.

PREDGRAĐE NA JUGU SAN DIJEGA 19 SATI
U TROŠNOJ I MRAČNOJ UTROBI SKROMNE GARAŽE

Bili se smesti na prednje sedište automobila. Bio je to neki fijat 500 iz šezdesetih godina prošlog veka, bez felni na točkovima. Santos, auto-mehaničar kog su nam preporučili, ubeđivao nas je da je to porodični automobil.
„Naravno, nije baš najkomforniji, ali mi možete verovati na reč da je izdržljiv!"
„Kako bi bilo da ga ipak obojimo pa da izgleda kao ružičasta bombona!" „Bio je to auto moje kćerke", objasni mi Čikano.
„Jao!", odgovori Bili udarajući se po glavi. „Zar ne bi bilo bolje reći da je to auto Barbike vaše kćerke?"
Što se mene tiče, provukao sam glavu u unutrašnjost automobila: „Zadnje sedište je iščupano", konstatovah.
„Tako će vam ostati više mesta za prtljag!"
Pokušavajući da ostavim utisak da znam ponešto o automobilima, počeh da pregledam farove, migavce i u kakvom su stanju svetla.
„Jeste li sigurni da je sve po propisima?"
,,U svakom slučaju, ispunjava sve meksičke propise."
Pogledah koliko je sati na mom telefonu. Uzeli smo 28.000 dolara, kako je predviđeno, ali smo nakon deponovanja slike izgubili mnogo vremena tražeći ovu garažu. Automobil je bio dobar samo za otpad, ali pošto oboje nismo imali vozačku dozvolu, nismo mogli ni da iznajmimo ni da kupimo vozilo na legalnom auto-placu ili u auto-salonu. Osim toga, imao je pogodnost što je registrovan u Meksiku, a to bi moglo da nam olakša prelazak preko granice.
Santos konačno prihvati da nam ga ustupi za 1.200 dolara, ali smo više od četvrt sata morali da se borimo da ubacimo moj veliki kofer i gospođičine stvari u vrlo skučeni prostor.
„Zar ovaj automobil ne bismo mogli da nazovemo jogurt tetrapak", upitah, dok sam upinjao svu snagu ne bih li uspeo da zatvorim gepek.
„El bote deyogur?" prevede on, praveći se da ne razume vezu između mlečnih proizvoda i olupine koju nam je prodao, i kao da se oduševio zbog toga.
Ovog puta ja sedoh za volan i s blagom zebnjom izađosmo na put. Pala je noć. Nismo do sada bili u San Dijegu i nije mi bilo nimalo lako da se orijentišem usred šume parkinga i trgovačkih zona, ali nekako smo izbili na Put 805, koji vodi ka graničnom prelazu.
Gume su škripale, a unjkavo brujanje fijata bilo je jadno naspram žestokog zujanja bugatija.
„Prebacite već jednom u drugu", reče mi Bili.
„Obaveštavam vas da sam već u četvrtoj, a pete nema!"
Ona pogleda brzinometar, koji je pokazivao jedva 70 km/h.
„Vi ste baš temeljni", konstatova ona ljutito.
„Hvala bogu, sad sam barem siguran da nećete prekoračiti brzinu."
Bilo kako bilo, tek, naša starudija dovede nas do ogromne granične postaje, gde se prelazilo u Tihuanu. Kao što se često događalo, mesto je bilo zakrčeno i vrlo živo.
Uđoh u red ispod table Samo za Meksiko i ukratko ponovih poslednja uputstva saputnici:
„Obično je mali rizik da će nas kontrolisati pri izlasku, ali ako se to dogodi, biće to zatvor, kako za vas, tako i za mene, a ovog puta nećemo moći da bežimo u ovome! Dakle, da pokušamo da izbegnemo gluposti, važi?"
„Sva sam se pretvorila u uvo", reče ona, trepćući očima u stilu Beti Bup. „Vrlo je jednostavno: ne otvarajte usta i ne pomerajte se ni za pedalj. Mi smo dvoje čestitih meksičkih radnika koji se vraćaju kući. Razumete?"
„ Vale, sehor!"
„ A ako biste mogli da prestanete da me gnjavite s tom vašom pričom, to bi za mene bio pravi odmor."
,,Muy bien, sehor!"
Prvi put nam se sreća nasmešila: za manje od pet minuta bili smo na drugoj strani, bez kontrole i bez frke.
Kao što smo i do sada činili, nastavismo duž obale. Srećom, auto-mehaničar je ostavio neki stari auto-radio s kasetofonom. Nažalost, jedina kaseta u kolima bila je album Enrikea Iglesijasa, koji je, izgleda, oduševio Bili, pa mi je probijao uši sve do Ensenade.
Tamo nas iznenada zahvati oluja i na nas se sruči provala oblaka. Vetrobran je bio sićušan, a brisači stakla toliko kratki da nisu mogli ništa protiv debele kišne zavese, do te mere da sam često nagonski rukom prelazio preko stakla da ga obrišem.
,,A da stanemo čim budemo mogli?"
„Baš sam to hteo da predložim!"
Pojavi se prvi motel na našem putu, ali promašismo skretanje. Nije se ništa videlo na tri metra. Bio sam prinuđen da vozim 20 km/h, što je izazivalo prekore vozača iza mene, koji su mi tokom dobrih četvrt sata, koliko su me pratili, nestrpljivo i besno trubili.
Konačno nađosmo sklonište u San Telmu, u vrlo loše označenom motelu Kuća sunca, čija je svetleća reklama žmirkala i najavljivala vrlo nekomforni Vaeaney. Sudeći po stanju vozila na parkingu, naslućivao sam da to mesto nema šarm i udobnost standardnog polupansiona, ali, na kraju krajeva, nismo na medenom mesecu.
„Uzimamo samo jednu sobu, zar ne?", pecnu me ona gurnuvši vrata recepcije.
„Ali dvokrevetnu!"
„Ako mislite da ću se baciti na vas..."
„Ne brinite, ne plašim vas se, niti sam baštovan, niti sam po vašem ukusu."
Recepcioner nas pozdravi gunđanjem. Bili zatraži da pogleda sobu, ali ja zgrabih ključ i platih unapred.
,,U svakom slučaju, nemamo gde drugde: lije kao iz kabla, a ja sam mrtav umoran."
Jednospratna zgrada bila je sagrađena u obliku slova U, okružena dvorištem sa osušenim drvećem, čije su se izgladnele siluete povijale pod udarima vetra.
Kao što se moglo očekivati, soba je bila skučena, slabo osvetljena i odisala sumnjivim mirisima, a nameštaj je verovatno bio u modi u vreme Ajzenhauera. Imala je ogromni televizor, koji je stajao na četiri točkića i bio opremljen zvučnikom ispod ekrana. Bio je to jedan od onih modela za ljubitelje antikviteta.
„Zamislite, na ovakvom ekranu ljudi su gledali prve korake čoveka na Mesecu i saznali za ubistvo Kenedija!", našali se Bili.
Bio sam radoznao pa pokušah da uključim aparat. Začuh neko nejasno krčanje, ali nisam mogao da uhvatim nikakvu sliku.
,,U svakom slučaju, na ovom ekranu neće gledati sledeće finale Superbola..."
Tuš-kabina u kupatilu bila je prostrana, ali na slavini behu tragovi rđe. „Vi znate za onu izreku", reče mi Bili smešeći se. „Treba najpre pogledati iza uzglavlja kreveta, da se vidi ima li prašine!"
Dok je govorila, pomeri ormarić i ispusti krik:
„Fuj!" reče ona bacajući cipelu na bubašvabu.
Zatim se okrenu prema meni, tražeći u mojim očima malo podrške:
„Da obavimo našu malu meksičku večeru?"
Ali moj entuzijazam beše splasnuo:
„Slušajte, ovde nema restorana, lije kao iz kabla, ja sam umoran i nije baš prijatno da ponovo ulazimo u kola po ovoj kiši."
„Oho, vi ste kao i svi drugi: vrlo jaki na obećanjima..."
„Slažem se! I idem da spavam!"
„Čekajte! Da ipak popijemo po čašicu. Dok smo dolazili ovde, prošli smo neki mali bar, na manje od petsto metara..."
Skidoh cipele i legoh na krevet.
„Idite bez mene. Več je kasno, a sutra moramo da pređemo dug put.
Osim toga, ne volim barove. U svakom slučaju, nikako barove pored puta."
„Vrlo dobro, ići ću bez vas."
Ona ode u kupatilo s nekoliko stvarčica i koji trenutak kasnije ugledah je kako izlazi u farmerkama i strukiranoj kožnoj jakni. Upravo se spremala da krene, kad osetih da joj se nešto vrzma po glavi.
„Malopre, kada ste rekli da niste po mom ukusu...", započe ona.
„Da?"
„Koji tip muškarca je, po vašem mišljenju, po mom ukusu?"
„Pa onaj kreten od Džeka, na primer. Ili još bolje, Esteban, koji nije prestajao da vas gleda ispod oka sve vreme, ohrabren vašim koketnim pogledima i izazovnim držanjem."
„Da li me zaista tako vidite ili samo želite da me povredite?"
„Iskreno rečeno, to je tako, jer ste takvi kakvi ste i ja to najbolje znam jer sam vas ja stvorio."
Njeno lice se ukoči. Uhvati se za kvaku a da ništa ne dodade. „Sačekajte", rekoh i stigoh je na pragu. „Ponesite i nešto novca."
Ona me izazovno pogleda:
„Da me stvarno poznajete, znali biste da ja nikada u životu nisam platila ni jedno jedino piće u baru..."
Pošto sam ostao sam, prepustih se mlakom tušu, previh zavoj oko članka, pa onda otvorih kofer da pronađem nešto za noć. Unutra me je, baš kako je rekla Bili, čekao laptop, koji mi je izgledao nekako zlokobno. Bazao sam po sobi nekoliko minuta, zatim otvorih orman da ostavim odeću i potražih jastuk, ali bez uspeha. U fioci noćnog stočića, pored jeftinog primerka Novog zaveta, pronađoh još dve knjige, koje su sigurno zaboravili raniji gosti. Prva je bila bestseler Senka vetra Karlosa Ruisa Safona, kojeg sam se sećao zato što sam jedan primerak poklonio Karoli. Druga je nosila naslov La Compagnia de los Angelos i bilo mi je potrebno nekoliko trenutaka da shvatim da se radi o španskom prevodu mog prvog romana. Prelistah je radoznalo. Osoba koja ju je čitala potrudila se da podvuče neke rečenice i savije uglove nekih stranica. Ne bih znao da kažem da li je ovaj čitalac voleo ili mrzeo moje delo, ali ga priča u svakom slučaju nije ostavila ravnodušnim, a to piscu najviše i znači.
Razdragan zbog tog neočekivanog otkrića, sedoh za omanji pisaći stočić i uključih kompjuter.
A šta ako se želja za pisanjem ponovo javila? I ponovo mogu da pišem? Program za kucanje zatraži lozinku. Osećao sam kako me postepeno hvata mučnina, ali pokušavao sam da se ubedim da je to od uzbuđenja.
Kada se rajski pejzaž pojavi u dnu ekrana, uključih program za obradu teksta i pojavi se strana za kucanje. Pokretni trepćući pokazivač u vrhu ekrana kao da je samo čekao da ga pustim u pokret tipkanjem po tastaturi. Onda mi se puls ubrza, kao da su mi kleštima stegli srčani mišić. Poče da me hvata vrtoglavica, a mučnina i gađenje bili su tako žestoki da... bio sam primoran da ugasim kompjuter.
Eto sranja!
Blokada pisca, sindrom prazne stranice...
Nikada nisam pomislio da bi to moglo jednog dana i mene da zadesi. Za mene je zastoj inspiracije bio rezervisan samo za štrebere, koji su pozirali praveći se da pišu, a ne za zavisnike od mašte, kakav sam bio, koji izmišljaju priče još od desete godine i ne mogu ništa protiv toga.
Da bi stvarali, neki umetnici moraju da isprovociraju beznađe kada ga nemaju dovoljno u sebi. Drugima kao podsticaj služi tuga ili njihovi porivi. Frenk Sinatra je komponovao Vm a Fool To Want You nakon raskida sa Avom Gardner. Apoliner je napisao Most Mirabo posle razlaza s Mari Loransen. I Stiven King je često pričao da je napisao Isijavanje pod dejstvom alkohola i droge. Ja na mom niskom nivou nikada nisam osećao potrebu za uzbuđenjima da bih pisao. Godinama sam radio svaki dan, uključujući Božić i Dan zahvalnosti, kako bih kanalisao maštu. Kada sam imao inspiraciju, ništa više nije bilo važno: živeo sam u transu, u stanju produžene hipnoze. Za vreme tih blagoslovenih perioda pisanje je za mene bilo kao droga, euforičnije stanje od čistog kokainskog tripa, prijatnije od najvećih ludosti u pijanstvu.
A sada je sve to bilo daleko. Vrlo daleko. Osećao sam odbojnost prema pisanju, a ni pisanje više nije htelo mene.

Tableta za smirenje. Nemoj da se smatraš jačim nego što jesi. Prihvati svoju zavisnost pokorno.
Legoh, isključih svetlo, okrenuh se, pa se ponovo okrenuh u krevetu. Nisam nikako uspevao da zaspim. Osećao sam se tako nemoćnim. Zašto više nisam bio sposoban da pišem? Zašto sam postao ravnodušan prema stvaranju? Stari radio-budilnik pokazivao je skoro 23 sata. Počeo sam ozbiljno da se brinem za Bili, koja se još nije vratila. Zašto sam joj se obraćao tako strogo? Pomalo zato što sam bio začuđen njenom pojavom i što nisam mogao da kontrolišem njeno uvlačenje u moj život, a naročito zato što sam osećao da nisam u stanju da u sebi pronađem snagu da je vratim u njen imaginarni svet.
Ustadoh iz kreveta, obukoh se na brzinu i izađoh na kišu. Hodao sam dobrih deset minuta, a onda primetih natpis obavijen zelenkastim svetlom, koji je izdaleka ukazivao na Linterna verde.
Bio je to običan bar gde su skoro svi gosti bili muškarci. Mesto je bilo krcato, a atmosfera praznična. Tekila je tekla u potocima, a okolo se širio otrcani zvuk rok satire. Konobarica je išla od stola do stola s poslužavnikom punim flaša i služila goste alkoholom. Iza šanka je jedan kržljavi papagaj zabavljao gledaoce, dok je druga konobarica, koju su stalni gosti zvali Paloma, igrala la bambu i primala porudžbine. Zatražili joj pivo i ona me posluži koronom s kriškom limuna u flaši. Predoh u luku pogledom preko sale, koja je bila ukrašena paravanima od obojenog drveta, što je pomalo podsećalo na majansku umetnost. Na zidu su bile okačene stare fotografije iz vesterna i nekoliko zastavica lokalnog fudbalskog tima.
Bili je sedela za stolom u dnu prostorije, s dva veseljaka koji su valjali viceve i glasno se smejali. S pivom u ruci približih se društvu. Ona me primeti, ali joj je očigledno bilo draže da me ignoriše. Videvši njene raširene zenice, naslutio sam da je već popila nekoliko čaša. Poznavao sam njene mane i znao sam da ne podnosi alkohol. Takođe sam poznavao i tip tih muškaraca i njihovu jadnu taktiku: ti momci nisu izmislili mašinu za savijanje banana, ali su imali pravi osećaj da otkriju ranjive žene, dovoljno očajne da im se podaju.
„Hajde, vodim vas u hotel."
„Pustite me na miru! Vi mi niste ni otac ni muž. Predložila sam vam da dođete sa mnom, a vi ste mi pljunuli u lice!"
Onda slegnu ramenima i umoči tortilju u posudu sa sosom od avokada. „Hajde, ne budite dete. Vi ne podnosite alkohol, znate to."
„Ja vrlo dobro podnosim alkohol", izazva me ona i ščepa flašu meskala, koja se šepurila na sredini stola. Nije imala potrebu za čašom. Zatim prosledi flašu dvojici svojih ortaka, koji takođe otpiše direktno iz flaše. Mišićaviji od te dvojice, obučen u pulover sa Isusovim imenom, pruži mi flašu kao gest dobre volje.
Sumnjičavo se zagledah u malog škorpiona koji je plivao u dnu flaše: verovatno je bio tu jer ta životinja daje moć i muškost.
„Ne treba mi to", rekoh.
„Ako nećeš da piješ, onda nas pusti na miru, prijatelju! Vidiš valjda da se gospođica lepo provodi s nama."
Umesto da se vratim nazad, približih se korak i unesoh se u lice Isusu. Ma koliko da sam voleo Džejn Ostin i Doroti Parker, odrastao u gradu, i to u najgorem mogućem getu: zadavao sam udarce i primao ih, računajući tu i tipove naoružane noževima i pištoljima, mnogo bolje građene nego ovaj selja koji misli da može da me zastraši.
„Ti začepi gubicu!"
Zatim se opet okrenuh ka Bili.
„Kada ste se poslednji put napili u Bostonu, to se nije dobro završilo, sećate li se?"
Ona me odmeri prezrivo.
„Uvek iste reči koje povređuju, uvek reči koje ranjavaju! Vi ste zaista vrlo jaki na tom planu."
Baš kad je Džek u poslednjem trenutku otkazao odmor na Havajima, ona je svratila u Red pijano, bar blizu Old stejt hausa. Bila je veoma potresena, skoro na kraju snaga. Da bi savladala bol, prihvatila je da je votkom časti neki Pol Voker, poslovođa lokalnih robnih kuća poznate trgovačke firme. Predložio joj je da je otprati do kuće. Ona nije rekla ne, što je on shvatio kao da. Kasnije, u taksiju, počeo je da je spopada. Tu ga je odbila, ali možda ne dovoljno odlučno, nije bila sigurna, pa je tip procenio da ipak ima pravo na kompenzaciju za piće koje joj je te večeri plaćao. Njoj se sve vrtelo u glavi, toliko da ni ona sama više nije znala šta želi. Kad su stigli ispred njenog stana, prijatelj Pol uvukao se u hodnik i pozvao se na još jedno piće. Sita opiranja i u strahu da ne probudi komšije, dozvolila mu je da se liftom popne zajedno s njom. Zatim... više se ničega nije sećala. Probudila se sutradan ujutro na svom kauču i primetila da joj je suknja podignuta iznad pojasa. U naredna tri meseca radila je testove za sidu i trudnoću i bila utučena do smrti, ali nije smogla hrabrosti da ga prijavi zato što je procenila da je, u krajnjoj liniji, delimično i sama odgovorna za ono što se dogodilo.
Oživeh joj tu gadnu uspomenu, a ona me odmeri suznim očima: „Zašto... zašto mi priređujete takve svinjarije u romanima?"
Pitanje me ubode do dna srca. Odgovor sam ipak dao iskren:
„Bez sumnje zato što vi u sebi nosite neke od mojih demona: moju tamnu stranu, onu najodvratniju. Onu koja u meni izaziva gađenje i nerazumevanje. Onu zbog koje ponekad potpuno izgubim samopoštovanje."
Bila je zabezeknuta, ali nije izgledalo da će mi se pridružiti.
„Odvešću vas u hotel", insistirao sam pružajući ruku.
„Como chingas!", zašišta Isus kroz zube.
Ne odgovorih na provokaciju, istovremeno ispuštajući Bili iz vida. „Možemo da izađemo samo zajedno. Ne idemo nigde jedno bez drugoga."
Ona htede da mi odgovori kada mi se Isus obrati sa joto8 izrazom koji mi je bio poznat, jer je bio omiljena psovka Tereze Rodrigez, poreklom iz Hondurasa, koju sam zaposlio kao spremačicu i koja je bila komšinica moje majke u Makartur Parku.
Začu se udarac pesnicom. Bila je to prava, neodbranjiva desnica, kao u dobra stara vremena moje prve mladosti, kojom me Isus posla na susedni sto, što izazva poigravanje krigli piva i takosa. Bio je to lep udarac, direktno u nos, nažalost, ne i jedini.
Za manje od sekunde cela sala okupi se oko mene i začuh povike oduševljenja što se najzad nešto dešava; tako započe opšti metež. Dva tipa priđoše otpozadi i podigoše me s poda, dok treći lupež učini da zažalim što sam uopšte kročio nogom u taj bar. Lice, jetra, stomak: udarci su pljuštali po meni zadivljujućom i zbunjujućom brzinom, pa mi je to prebijanje u neku ruku i dobro došlo. Ne zato što sam mazohista, već sam to stradanje doživeo kao prvu etapu na putu iskupljenja. Glava mi klonu i osetih metalni ukus krvi koja mi je tekla iz usta. Pred očima počeše u pravilnim intervalima da iskrsavaju stroboskopske slike, sećanja pomešana sa scenama u baru: Aurorin zaljubljeni pogled na fotografijama časopisa, namenjen nekom drugom tipu, a ne meni; Milova izdaja; Karolin izgubljeni pogled; tetovaža na donjem delu Palominih leđa; la bomba latina koja je upravo pojačala muziku i koju sam video kako se trese u ritmu pljuska batina koji me je zasipao. Što se tiče Bili, ugledah njenu siluetu kako se približava sa škorpion-flašom u ruci, i kako je razbija o glavu jednog od mojih napadača.
Atmosfera se odjednom umiri. Shvatih, s olakšanjem, da je fešta završena. Osetih da me neko među svetinom podiže i hvata ispod miške, a zatim kako izlećem napolje, na kišu, i završavam s nosom u prljavoj bari.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:29 am





19. Road Movie



Sreća je mehur sapunice, koji menja boju kao duga i koji se raspukne kad ga dotaknete.
BALZAK


„Milo, otvori mi!"
Utegnuta u svoju uniformu, Karol je lupala na vrata snagom autoriteta koju joj je dao zakon.

PACIFIČKE PALISADE
KUĆICA NA DVA SPRATA, OBAVIJENA JUTARNJOM MAGLOM

„Upozoravam te, obraćam ti se kao policajac, a ne prijateljica. U ime zakona Kalifornije, zahtevam da me pustiš da uđem."
„Pišam se u usta zakonu Kalifornije", progunđa Milo odškrinuvši vrata. „Vrlo konstruktivno, zaista!", prekori ga ona ulazeći u kuću. Bio je u gaćama i samo sa starim džemperom Space Invaders na sebi. Bio je bled, s podočnjacima, s kosom kao da se češljao štapinom dinamita. Bio je tetoviran na svakom delu mišica, a tajanstveni znaci Mare salvatruče kao da su goreli opasnim plamenom.
„Upozoravam te da još nema ni 7 sati ujutro, da sam spavao i da nisam sam."
Na staklenom stolu u dnevnom boravku Karol spazi ostatak potpuno ispijene flaše votke, kao i skoro praznu kesicu trave.
„Mislila sam da si prestao s ovim", reče ona tužno.
„Pa nisam, eto vidiš: moj život je opet skrenuo s puta, uništio sam svog najboljeg prijatelja i ne umem da mu pomognem sada kada je u nevolji. Dakle, da, opio sam se, popušio tri-četiri džointa i..."
,,I imaš društvo."
„Oho, a to je moja stvar, jasno?"
„Ko je to? Sabrina? Viki?"
„Ne, dve kurve za po 50 dolara, koje sam pokupio na Krik aveniji. Je li ti to dovoljno objašnjenje?"
Zatečena, ona se zbunjeno naceri, a da nije bila u stanju da odredi da li govori istinu, ili je samo provocira.
Milo uključi aparat za kafu i ubaci kapsulu.
„Dobro, Karol, mora da si imala dobar razlog da me probudiš u cik zore." Mlada policajka za trenutak oseti nelagodnost, a onda nastavi:
„Sinoć sam ostavila opis bugatija u komesarijatu, sa zahtevom da me obaveste ako nešto čuju. I pogodi šta? Upravo su pronašli tvoj automobil u nekom šumarku blizu San Dijega."
Milovo lice konačno dobi neki sjaj.
„A Tom?"
„Nema nikakvih vesti o njemu. Bugati je zaustavljen zbog prekoračenja brzine, ali je navedeno da je vozač, koji je odbio da se zaustavi, u stvari žena."
„Žena vozač?"
„Prema izjavi lokalne policije, za volanom nije bio Tom, već neka devojka. Izveštaj ipak beleži i prisustvo muškog saputnika."
Ona načulji uši ka kupatilu. Osim vode iz tuša, čulo se i zujanje fena za kosu: zaista su bile dve osobe u prostoriji...
„Blizu San Dijega, kažeš?"
Karol pogleda izveštaj.
„Da, u nekoj divljini oko Rančo Santa Fea."
Milo se počeša po glavi i poseja još više peruti iz nakostrešene kose. „Mislim da ću otići tamo iznajmljenim kolima. Malo ću pročačkati i možda pronaći nešto što će me uputiti na Tomovu stazu."
„Idem i ja s tobom!" odluči ona.
„Nema potrebe."
„Ne pitam te za mišljenje. Ići ću tamo hteo ti to ili ne."
„A tvoj posao?"
„Nisam išla na raspust ili odsustvo od svoje pete godine! Osim toga, neće biti naodmet ako dvoje vode istragu."
„Mnogo se plašim da ne napravi neku glupost", priznade Milo gledajući u prazno.
„A ti, zar već ne praviš gluposti?" upita ga ona strogo.
Vrata kupatila se otvoriše, pojaviše se dve Južnoamerikanke i izađoše iz prostorije čavrljajući. Jedna od njih bila je polugola, s peškirom obavijenim oko glave, a druga u penjoaru.
Kad ih spazi, Karol spopade muka: te dve devojke bile su na njenoj teritoriji! Uz to, još su i prostakuše, štaviše, izlizane od upotrebe; jedna od njih imala je bistar pogled, dok je druga bila visoka i izborana. One su predstavljale ono što bi postala da nije uspela da se iščupa iz Makartur Parka.
On pokuša da prikrije koliko mu je neprijatno, ali je Karol sve bilo jasno.
„Vraćam se u komesarijat da ih obavestim da ću biti odsutna", reče ona najzad, kako bi razbila tišinu koja je postala preteška. „Ti se istuširaj, razvedi svoje drugarice i dođi kod mene za jedan sat, može?"

POLUOSTRVO DONJA KALIFORNIJA, MEKSIKO 8 H UJUTRO

Oprezno otvorih jedno oko. S raskvašenog puta odbijalo se zaslepljujuće sunce koje je širilo jutarnje zrake po vetrobranu posutom kapljicama kiše.
Umotan u plišano ćebe, ukočenih mišića i crvenog nosa, izronih iz sna, zgrčen na suvozačevom sedištu fijata 500.
„Onda, jesmo li lepo spavali?", upita me Bili.
Uspravih se uz grimasu, poluparalizovan i ukočenog vrata.
„Gde smo?"
„Na pustom drumu, između nigde i negde."
„Vozili ste celu noć?"
Ona potvrdi, dobro raspoložena, a ja u retrovizoru osmotrih svoje prljavo lice, nagrđeno udarcima koje sam dobio prethodno veče.
„Lepo vam stoji", reče ona ozbiljno. „Uopšte mi se nije dopadala vaša bebeća faca."
„Vi baš imate istinski dar da udelite kompliment."
Pogledah kroz prozor automobila: pejzaž je postao nekako divalj, nepristupačan. Put je bio uzan, pun rupa i presecao brdovite pustinjske predele iz kojih su izranjale raštrkane suvonjave biljke: kaktusi, agave sa sočnim listovima, bodljikavo žbunje. Saobraćaj se odvijao lagano, ali odsustvo pravog kolovoza činilo je svako mimoilaženje s autobusom ili kamionom opasnim.
„Zameniću vas da malo odspavate."
„Staćemo na sledećoj benzinskoj pumpi."
Ali benzinske pumpe bile su retke i nisu sve radile. Pre nego što smo pronašli jednu otvorenu, prošli smo kroz nekoliko usamljenih zaseoka i ruševina utvarnih sela. Na jednoj od krivina naiđosmo na narandžastu korvetu pored puta, sa upaljenim trepćućim svetlima. Naslonjen na haubu, mladi stoper, koji bi po svom izgledu mogao biti neki slavni model u reklami za dezodorans, držao je u rukama mali natpis: Out of gas9
„Da mu pomognemo?", predloži Bili.
„Ne, smrdi na klasičnu podvalu tipa koji simulira kvar da bi pokrao turiste."
„Po vama se podrazumeva da su Meksikanci lopovi?"
„Ne, po meni se podrazumeva da ćemo s tom vašom manijom da se zbližavate sa svakim lepim momkom u zemlji opet upasti u govna."
„Vi ste bili veoma zadovoljni što su nas primili kad smo mi stopirali!" „Slušajte, jasno je kao dan: taj tip hoće da ukrade naš novac i kola! Ako je to ono što želite, stanite, ali ne tražite moj blagoslov!"
Ona, srećom, ne preuze taj rizik pa nastavismo put.
Pošto smo se snabdeli gorivom, zastali smo da se odmorimo ispred jedne porodične prodavnice mešovite robe. Iza dugačke i starinske vitrine nalazio se oskudan izbor svežeg voća, mlečnih proizvoda i poslastica. Kupili smo nešto za okrepljenje, a onda improvizovali piknik nekoliko kilometara dalje, ispod Džošuinog drveta.
Dok sam srkao kafu koja se pušila, posmatrao sam Bili sa izvesnim divljenjem. Sedela je na ćebetu i halapljivo proždirala kanelske polvorone i čuros prekriven smrznutim šećerom.
„Što je ovo dobro! Vi ništa ne jedete?"
„Postoji nešto što se ne slaže", odgovorili pospano. „Vi u mojim romanima imate ptičji apetit, dok sve ovo vreme otkako smo se sreli gutate sve što vam dođe pod ruku..."
Ona se za trenutak zamisli, kao da je i sama tek sad to primetila, a onda se sve završi izjavom:
„To je zbog stvarnog života."
„Stvarnog života?"
,,Ja sam lik iz romana, Tome. Pripadam svetu mašte i u stvarnom životu nisam kod kuće."
„Kakve to ima veze s vašim proždrljivim apetitom?"
,,U stvarnom životu je sve ukusnije i ima više mesa. I ne ograničava se sve na hrani. Vazduh ima više kiseonika, pejzaži obiluju bojama koje rađaju želju za divljenjem u svakom trenutku. Život mašte je tako bezbojan..."
„Svet mašte je bezbojan? Ali to je potpuno suprotno od onoga što ja očekujem! Većina ljudi čita romane da bi pobegla od stvarnosti."
Ona mi odgovori najozbiljnijim tonom na svetu:
„Vi ste možda vrlo jaki kada treba da ispričate neku priču, da opišete emocije, bol, ushićenje srca, ali ne umete da opišete osnove pravog života: recimo ukuse."
„To baš i nije pohvalno", rekoh, shvatajući da mi ukazuje na lomove koje doživljavam kao pisac. „O kojim ukusima, zapravo, govorite?"
Ona potraži primere oko sebe:
„Ukus ovog voća, na primer", reče ona i iseče parče manga koji smo upravo kupili.
„Ima li još?"
Ona podiže glavu i zatvori oči, kao da svoje lepuškasto lice nudi jutarnjem povetarcu.
„Pa dobro, ono što osetimo kada nam vetar ćarlija po licu..."
„Hm, da..."
Malo sam popustio, ali sam i dalje bio sumnjičav, mada sam znao da je donekle u pravu: nisam bio sposoban da uhvatim lepotu trenutka. Ona mi je bila neshvatljiva. Nisam umeo da je uberem, da u njoj uživam, pa nisam mogao ni da je podelim sa svojim čitaocima.
„Ili pak prizor koji priređuje ovaj ružičasti oblak koji se spušta iza brda", nastavi ona otvorivši oči i pokazavši prstom u daljinu.
Zatim ustade i produži sa zanosom:
,,U vašim romanima ćete napisati: Bili je pojela mango za desert. Ali nikada nećete potanko opisati ukus tog manga."
Nežno mi stavi u usta komad sočnog voća.
,,I, kakav je?"
Pogođen u živac, pristadoh na tu igru i pokušah da opišem voće s najvećom mogućom preciznošću:
„Dobro je sazreo, svež je baš kako treba."
„Možete vi to i bolje."
„Pulpa je slatka, topi se u ustima, ukusan je i ima vrlo prijatan miris..." Primetih kako se smeje. Nastavih:
„Ima zlatnu boju, nakljukan je suncem."
„Ne morate preterivati. Zvučite kao trgovac voćem u reklami!"
„Vi nikada niste zadovoljni!"
„Razumeli ste princip", dobaci mi ona. „Dakle, nastojte da se toga setite kad budete pisali sledeću knjigu. Učinite da živim u svetu gde meso ima boju, gde voće ima ukus voća, a ne ukus kartona!"

AUTO-PUT SAN DIJEGO

„Zaboga, zar nećeš da zatvoriš tvoj prozor?"
Karol i Milo vozili su se već ceo sat. Upališe radio i nađoše neku stanicu s vestima, praveći se da pažljivo slušaju lokalnu političku debatu kako bi izbegli da razgovaraju o nečemu zbog čega bi se posvađali.
„Kada me nešto zamoliš na tako suptilan način, zadovoljstvo mi je da ti učinim uslugu", primeti ona podižući staklo.
„Šta, sad imaš problem i s mojim načinom izražavanja?"
„Da, imam problem s tvojom besplatnom neotesanošću."
„Žao mi je, ja nisam književnik. Ne pišem romane!"
Ona ga pogleda začuđeno:
„Čekaj, šta stvarno hoćeš time da kažeš?"
Milo se najpre namršti, a zatim pojača radio, kao da nema nameru da odgovori, a zatim se predomisli i upita:
„Da li se između tebe i Toma nešto dogodilo?"
„Šta?!"
„Stvarno, ti si uvek bila potajno zaljubljena u njega, zar ne?"
Karol je bila iznenađena:
„Ti to stvarno misliš?"
„Mislim da tokom svih ovih godina čekaš samo jedno: da te on najzad doživi kao ženu, a ne kao dežurnu prijateljicu."
„Stvarno bi trebalo da prestaneš s pušenjem hašiša i alkoholom, Milo. Kad pričaš takve besmislice, dobijem želju da..."
„Da šta?"
Ona odmahnu glavom:
„Ne znam, da... da ti rasporim stomak, pečem na tihoj vatri, a onda da te kloniram u dve hiljade primeraka i sopstvenim rukama ubijem svakog od tih dve hiljade klonova, da u najvećim mukama..."
„U redu", prekide je on. „Razumem šta hoćeš da kažeš."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:29 am





MEKSIKO

Uprkos tome što su nam kola išla brzinom puža, kilometri su se ipak nizali. Već smo prošli San Ignasio i, kao da to nije ništa, naš jogurt tetrapak je stvarno dobro podnosio put.
Osećao sam se dobro, prvi put nakon mnogo vremena. Sviđao mi se taj pejzaž, miris makadama i opojni vonj slobode; dopadale su mi se i radnje bez istaknutih reklama i odbačene olupine kola, zbog kojih sam imao utisak da putujemo legendarnim Putem 66.
I odjednom, trešnja na šlagu torte: na jednoj od retkih benzinskih pumpi pronašao sam dve audio-kasete za 0,99 dolara. Na prvoj su bile klasične rokenrol numere, od Elvisa do Stounsa. Druga je bila piratski snimak tri Mocartova koncerta u izvedbi Marte Argerič. Dobar početak da se Bili uputi u čari prave muzike.
U rano popodne, dok smo vozili kroz prilično pusti predeo, naše napredovanje se ipak usporilo jer smo naišli na nepremostivu prepreku. Nakon dobrog obroka, ogromno stado ovaca nije moglo da pronađe nijedno bolje mesto nego da zalegne baš nasred puta i da tu opušteno bleji. U blizini je bilo nekoliko farmi i rančeva, ali je izgledalo da ama baš niko na svetu nema nameru da dođe i skloni životinje s kolovoza.
Ništa nije pomagalo: ni dugo sviranje, ni pokreti koje je Bili izvodila da preživare otera s njihovog protivpravno zauzetog položaja. Dok smo bili primorani da sve te nedaće strpljivo podnosimo, ona zapali cigaretu, a ja sam prebrojavao novac koji nam je preostao. Jedna Aurorina fotografija ispade iz mog novčanika i Bili je ščepa pre nego što sam se snašao.
„Dajte mi to!"
„Čekajte, pustite me da pogledam! Vi ste je od nje uzeli?"
Bila je to jednostavna crno-bela fotografija, koja je delovala nekako čedno.
Odevena u kratke pantalone i mušku košulju, Aurora mi se na plaži Malibu smešila sa žarom u očima, za koji sam verovao da je bio ljubav.
„Iskreno, šta vi vidite na toj vašoj pijanistkinji?"
„Šta vidim na njoj?"
„Dobro, slažem se, lepa je. To je u redu ako neko voli tip savršene žene s telom manekenke, obdarene neodoljivim šarmom. Ali, osim toga, šta to ona ima, a?"
„Stanite, molim vas: vi ste zaljubljeni u nekog prljavog glupana i nemate pravo da mi delite lekcije."
„Je li njena kulturna strana ono što vas oduševljava?"
„Da, Aurora je obrazovana. I utoliko gore ako vam to smeta. Ja sam odrastao u usranoj četvrti. Sve vreme se čula vika: krici, psovke, pretnje, pucnji. Nije postojala nijedna knjiga osim TV vodiča i ja tamo nikada nisam mogao da čujem ni Šopena ni Betovena. Dakle, da, sviđalo mi se da budem blizu Parižanke koja mi je radije pričala o Šopenhaueru i Mocartu nego o guzicama, drogi, tučama, tetoviranju i veštačkim noktima!"
Bili klimnu glavom.
„Lepa tirada, ali Aurora vam se sviđa i zato što je lepa. Nisam sigurna da bi vam s pedeset kila više bila jednako uzbudljiva, džaba bi joj bio i Mocart i Šopen..."
„Dobro, sad je dosta. Vozite!"
„Kako da krenem napred? Ako vi stvarno verujete da će naša krntija izdržati sudar s ovcom..."
Ona povuče dim danhila pa nastavi da me zadirkuje:
„Vaši mali razgovori o Šopenhaueru dolazili su pre ili posle poljupca?" Pogledah je zaprepašćeno.
„Da ja vama upućujem takve primedbe, već bih dobio šamar..." „Hajdete, to je bilo da se nasmejemo. Mnogo volim vaš zbunjeni izgled kada pocrvenite."
I neka mi onda neko kaže da sam ja stvorio ovu lujku...

MALIBU

Kao i svake nedelje, Tereza Rodrigez pojavi se u Tomovom stanu da sredi kuću. Pisac u poslednje vreme nije želeo da ga uznemiravaju i uvek bi joj zalepio na vrata poruku da je oslobađa obaveze da radi, ali nikada nije zaboravio da ostavi kovertu s kompletnim iznosom za njene usluge. Danas nije bilo ni reči na vratima
Utoliko bolje.
Stara žena nije volela da mu uzima pare a da ništa ne radi, i mnogo se brinula za pisca kog je poznavala još iz Makartur Parka, kada je bio dečak.
Nekada su tri Terezine sobe bile na istom spratu kao i stan Tomove majke i graničile se sa stanom Karol Alvarez. Kako je Tereza živela sama posle smrti svoga muža, mladi dečak i njegova drugarica stekli su naviku da dolaze kod nje da rade domaće zadatke. Može se reći da je tu atmosfera bila mirna u poređenju s njihovim domovima. S jedne strane lakomislena i nervozna majka, koja je nizala ljubavnike i razbijala kućni nameštaj, s druge očuh tiranin, koji je neprekidno vikao na ukućane.
Tereza otvori vrata, unese pribor za rad i skameni se pred užasnim neredom u kući. Zatim skupi hrabrost i poče sve to da dovodi u red. Pređe usisivačem i krpom za prašinu, uključi mašinu za pranje suđa, ispegla gomilu veša i počisti posledice cunamija koji je uništio terasu.
Napusti kuću tri sata kasnije, nakon što je prikupila otpatke i smestila kese za smeće u plastične kutije predviđene za tu namenu.
Bilo je nešto posle 17 sati kada služba za odnošenje smeća prođe da isprazni kontejnere ispred kuća u Malibu koloniji.
Prazneći jednu od najkabastijih posuda s otpacima, Džon Brejdi, jedan od radnika koji je to veće bio na dužnosti, uoči potpuno nov primerak drugog toma Trilogije o anđelima. Stavi ga sa strane i sačeka kraj smene da ga bolje osmotri.
Vau! Kakvo lepo izdanje! Velikog formata, s divnim gotskim koricama i lepim akvarelima.
Njegova žena pročitala je prvi tom i s nestrpljenjem je očekivala izlazak drugog u džepnom izdanju. Kad evo, baš će on biti taj koji će joj pričiniti to zadovoljstvo, i to luksuznim izdanjem s tvrdim koricama!
Kad se vratio kući, Dženet se bukvalno bacila na knjigu. Poče da je čita u kuhinji, grozničavo okrećući stranice, toliko se zanevši da je zaboravila da na vreme izvadi jelo iz rerne. Kasnije, u krevetu, nastavi da prelazi poglavlja s toliko žara da Džon shvati da će to biti veče bez maženja i da će spavati kao u hotelu, leđa uz leđa. On se prepusti polusnu u lošem raspoloženju, besan što je sam izazvao tu nevolju, donoseći pod sopstveni krov prokletu knjigu koja ga je koštala i večere i bračnih zadovoljstava. On se lagano uspava družeći se s Morfejom, koji ga uze u naručje i kao utehu mu pruži prijatan san u kojem su Dodžersi, ekipa za koju je strastveno navijao, osvojili prvenstvo u bejzbolu, ostvarivši veliku pobedu nad Jenkijima. Brejdi se, dakle, prepustio uživanju kada ga krik trže iz sna i probudi ga.
„Džone!"
On u panici otvori oči. Njegova žena ležala je pored njega i ispuštala glasne krike:
„Ti nemaš pravo ovo da mi radiš!"
„Šta da ti radim?"
„Knjiga se prekida na strani 266!", prekori ga ona. „Ostatak su samo prazne strane!"
„Ali ja nemam nikakve veze s tim!"
„Sigurna sam da mi ovo namerno radiš!"
„Ali nisam, zaboga! Zašto to kažeš?"
„Hoću da pročitam i ostatak!"
Brejdi stavi naočare i pogleda na budilnik:
„Ali, dušo, sada je dva ujutro! Gde da nađem nastavak?"
„Market 24 otvoren je cele noći... Molim te, Džone, idi da mi kupiš knjigu!
Drugi tom je još bolji od prvog!"
Džon Brejdi uzdahnu. Oženio se s Dženet pre trideset godina, da s njom živi u dobru i u zlu. Ove noći bilo je ovo potonje, ali on je to stoički prihvatio. Na kraju krajeva, ni on nije uvek bio lak za suživot.
Podiže stare kosti, još potpuno pospan, navuče farmerke i veliki pulover, pa onda siđe da uzme kola iz garaže. Kad je stigao u Market 24 u Ulici Parpl, baci nepotpuni primerak u kantu za smeće.
„Kakvo sranje od knjige!"

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:30 am





MEKSIKO

Bili smo skoro na cilju. Ako se moglo verovati tablama koje pokazuju udaljenost do naseljenih mesta, ostalo je manje od 160 km do Kabo San Lukasa, našeg odredišta.
„Ovo je poslednje dolivanje goriva", konstatova Bili, dok se parkirala ispred benzinske pumpe.
Nije još ni ugasila motor, kada se neki Pablo, ako je verovati kartici na bluzi, već baci na punjenje rezervoara i čišćenje vetrobrana.
Padala je noć. Bili napreže oči, pokušavajući da kroz staklo na drvenom panou u obliku kaktusa pročita natpise koji su preporučivali specijalitete u restoranu na uglu.
„Umirem od gladi. Da li bismo mogli nešto da pojedemo? Sigurna sam da tu unutra imaju super specijalitete i obilne porcije."
„Preješćete se koliko žderete."
„Nije to ništa ozbiljno, mene vi brinete! Sigurna sam da možete biti vrlo seksi u ulozi nekog ljubaznog doktora."
„Vi ste stvarno bolesni!"
„Čijom greškom, šta mislite? A sad ozbiljno, Tome, popustite ponekad dizgine. Budite manje brižni. Pustite da vam život čini dobro umesto da vas uvek plaši."
Hm... Evo je opet, zamišlja da je Paulo Koeljo...
Ona izađe iz kola i videh kako se penje drvenim stepenicama koje vode u restoran. U pripijenim farmerkama i strukiranoj kožnoj jakni, sa srebrnkastom bjuti kejs tašnom, imala je hod kaubojke koji se dobro slagao s dekorom. Platih Pablu gorivo i sustigoh je na stepeništu:
„Dajte mi ključeve da zaključam."
„Sve je u redu, Tome! Opustite se. Prestanite svuda oko sebe da vidite samo opasnosti. Ponudili ste mi tortilje i punjene paprike, onda pokušajte da mi ih što bolje opišete!"
Osećao sam da nemam snage da je odbijem, pa odlučih da je pratim u taj salun, gde bismo mogli, kako sam verovao, ugodno da provedemo koji trenutak. Ali na to bismo mogli da računamo samo ako bi sve prošlo bez nevolja, koje su se kao za inat obrušavale na nas od početka ovog neverovatnog putovanja.
„Ko... Kola...", započe Bili, dok smo se smeštali na terasi, da degustiramo palačinke od kukuruznog brašna.
„Molim?"
„Nisu više tamo", rastuži se ona, pokazujući mesto gde smo ih ostavili na parkingu.
Besno izađoh iz krčme, a da nisam progutao ni zalogaj:
„Prestanite svuda oko sebe da vidite samo opasnost, ha! Popustite dizgine, ha! Baš ste me dobro posavetovali? Bio sam siguran da ćemo ovako završiti! Još smo ih častili i punim rezervoarom!"
Ona me tužno pogleda, ali to potraja samo koju sekundu, a onda se vrati uobičajenom sarkazmu:
„Pa dobro, ako ste bili sigurni da će nam kola biti ukradena, zašto se niste vratili da ih zaključate? Na kraju krajeva, oboje smo krivi!"
Ponovo sam se jedva uzdržao da je ne zadavim. Ovog puta nismo više imali ni kola ni prtljag. Pala je noć i počelo je da biva hladno.

RANČO SANTA FE
ŠERIFOVA KANCELARIJA

„Narednica Alvarez... Je li ona s vama?"
„Šta želite da kažete?", upita Milo, pružajući policajcu vozačku dozvolu i polisu osiguranja za bugatija.
Pomoćnik šerifa oseti se nelagodno pa pojasni pitanje, pokazujući na Karolinu siluetu iza stakla, koja je popunjavala papire sa sekretaricom.
„Vaša drugarica, tamo, Karol, je li vam drugarica prijateljica ili samo drugarica?"
„Zašto, imate li nameru da je pozovete na večeru?"
„Tačno je da bih to mnogo voleo, naravno, ako je slobodna. Ona je neobično..."
Pažljivo je birao reči, da se ne izleti, ali odjednom postade svestan svoje nespretnosti i odluči da ne završi rečenicu.
„Preuzmite odgovornost, stari moj", posavetova ga Milo. „Okušajte sreću! Čekajte, bolje ćete proći ako ja prvo kažem nešto povoljno za vas."
Pomoćnik šerifa oseti se kao oparen, brzo proveri papire za vozilo i pruži Milu ključeve bugatija.
„Možete da ga preuzmete: sve je ispravno, ali od sada izbegavajte da pozajmljujete kola svakome."
„Nije to bio bilo ko: bio je to moj najbolji prijatelj."
„Pa dobro, možda biste morali bolje da birate prijatelje."
Milo htede da odgovori nešto neprijatno, ali im se Karol pridruži u kancelariji.
„Kada ste ih zaustavili, šerife, jeste li sigurni da je vozila žena?" „Verujte mi, narednice, umem da prepoznam ženu."
,,A muškarac na mestu suvozača, je li to bio on?", upita ona, mašući romanom na kojem je bila Tomova fotografija.
„Istinu govoreći, nisam obratio pažnju na vašeg prijatelja. Više sam se bavio plavušom o kojoj sam vam govorio. Inače, prava smaračica."
Milo oceni da gubi vreme i zatraži da preuzme svoje papire.
Šerif mu ih vrati i usudi se da postavi pitanje koje mu je gorelo na usnama.
„Tetovaže na vašoj mišici... Mara salvatruča, zar ne? Čitao sam o tome na internetu. Mislio sam da niko nikada ne može živ da izađe iz te bande."
„Ne treba verovati svemu na internetu", dade mu savet Milo izlazeći iz prostorije.
Na parkingu se posveti detaljnom pregledu bugatija. Vozilo je bilo u dobrom stanju. To što je u njemu bilo goriva, a prtljag ostao u gepeku, svedočilo je da su lopovi pobegli u žurbi. On otvori torbe i u njima pronađe žensku odeću i kozmetiku. U kaseti napipa auto-kartu i časopis.
„Onda?" upita Karol dok mu je prilazila. „Jesi li pronašao nešto?" „Možda..." odgovori on i pokaza joj pravac puta ucrtan na karti.
„Uzgred, je li te onaj jazavac pozvao na večeru?"
„Tražio mi je broj telefona i predložio da izađemo neko veče. Zašto ti to smeta?"
„Nimalo. Na kraju krajeva, nije izmislio rupe na siru, zar ne?"
Ona htede da mu odgovori da će to tek videti, kad...
„Hej, jesi li video ovo?", povika ona i pokaza mu fotografije Aurore i Rafaela Barosa na rajskoj plaži.
Milo pokaza na krstić, koji je markerom bio ucrtan na karti, i predloži svojoj prijateljici iz detinjstva:
„Šta kažeš na jedan mali vikend u lepom hotelu na Meksičkoj obali?"

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:30 am






MEKSIKO
BENZINSKA PUMPA EL ZAKATAL

Bili je milovala kratki svileni čipkasti kombinezon:
„Ako ovako nešto ponudiš svojoj prijateljici, ona će ti raditi ono što nikada nije. To su veštine za koje i ne znaš da postoje, toliko su pokvarene..."
Pablo razrogači oči. Bili je već deset minuta pokušavala da trampi sadržaj svoje bjuti kejs tašne za skuter mladog radnika na pumpi.
,,A ovo je nec plus ultra", izjavi ona, dok je iz torbe vadila flašicu s kristalnim poklopcem, čije su ivice blistale poput dijamanta.
Ona izvadi čep bočice i namesti zagonetni izraz na licu, kao mađioničar u napetom trenutku tačke.
„Udahni...", reče ona, prinoseći eliksir pod nos mladom čoveku. „Osećaš li taj sjajni i zavodljivi miris? Ta izazovna i zavodljiva isparenja? Prepusti se da te preplave eterična ulja ljubičice, mogranja, ružičastog bibera i jasmina..."
„Prestanite da davite tog dečaka!", zamolih je. „Navući ćete nam nevolje na vrat."
Ali Pablo kao da je tražio da bude hipnotisan i, na njegovo veliko zadovoljstvo, Bili nastavi svoju tiradu:
„Prepusti se zanosu ovih muzičkih nota, frezija i cveća ylang-ylang..." Priđoh skuteru, sav sumnjičav. Bio je to starinski bicikl s motorom, imitacija italijanske vespe, koju je verovatno neki lokalni proizvođač prodavao po Meksiku sedamdesetih godina prošlog veka. Prefarban je već nekoliko puta, a rani je bio dodatno prekriven mnoštvom nalepnica. Jedna od njih nosila je natpis: Svetsko prvenstvo u fudbalu, Meksiko 1986...
Bili je iza mojih leđa nastavljala svoj performans:
„Veruj mi, Pablito, kada neka žena stavi ovaj parfem, prodire u zavodnički vrt ispunjen senzualnim mirisima, koji je pretvaraju u divlju i neustrašivu tigricu žednu krvi..."
„Dobro, prestanite s tim cirkusom!", podviknuh. ,,U svakom slučaju, dvoje nikada neće moći da sedne na ovaj skuter."
„Hajde, hajde, pa nisam toliko teška", okrenu se ona, ostavljajući Pabla pred koncentrisanom ženskom magijom koju je širila Aurorina bjuti kejs.
„Osim toga, previše je opasno. Pada noć, putevi su loši, načičkani rupama i džombama..."
„Trato hecho?" , upita Pablo koji nam se pridruži.
Bili ga obradova:
„To je dobar dil. Veruj mi, tvoja devojka će te obožavati!", obeća mu ona i dočepa se njegovog malog svežnja ključeva.
Ja odmahnuh glavom:
„To je smešno! Ova spravica će nas izdati posle dvadeset kilometara.
Kaiš je verovatno istrošen i sad je kao kanap i..."
„Tome!"
„Šta?"
„Na ovakvim skuterima ne postoji kaiš, već se za prijenos koristi lanac.
Prestanite da izigravate muškarčinu kad ne znate ništa o mehanici."
„Možda ova spravica nije paljena poslednjih dvadeset godina", rekoh dok sam okretao ključ.
Motor se zakašlja dva-tri puta, a onda s naporom poče da bruji. Bili sede iza mene, stavi mi ruke oko struka i nasloni glavu na moje rame.
Skuter krenu, pucajući iz auspuha kao petarde za Novu godinu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:30 am




20. Grad andjela



Ne računaju se udarci koje zadajemo, već oni koje primamo i trpimo kako bismo išli napred.
RENDI PAUŠ


KABO SAN LUKAS
HOTEL KAPIJA RAJA APARTMAN BR. 12

Jutarnja svetlost probijala se kroz zavese. Bili otvori jedno oko, zevnu i lenjo se protegnu. Digitalni brojčanik budilnika pokazivao je da je prošlo devet sati. Ona se vrati na svoj dušek. Na nekoliko metara od nje, na odvojenom krevetu, Tom je ležao sklupčan, utonuo u dubok san. Umorni i iznemogli od puta, stigli su u toku noći do hotela. Pošto je stari Pablov skuter ispustio dušu na desetak kilometara od odredišta, morali su da svoje putešestvije završe peške, pogađajući imena ptica tokom dugog marša koji ih je delio od mesta odmora.
U kratkim pantalonama i majici na bretele, Bili skoči na parket i vučjim korakom uputi se ka kauču. Pored dva kvin sajz kreveta, apartman je imao i kamin na sredini sobe i prostrani salon, čiji je nameštaj bio mešavina tradicionalnog meksičkog stila i tehnoloških štosova: ravni ekrani, raznorazni gadžeti, bežični internet... Drhteći, Bili zgrabi Tomovu bluzu i obmota je oko sebe kao ogrtač, a onda izađe kroz francuski prozor.
Čim je kročila napolje, ostade bez daha. Sinoć, kada su legli, bili su na ivici nerava i previše iscrpeni da bi mogli da uživaju u prizoru. Ali jutros... Bili se uputi na terasu okupanu suncem. Gledano odavde, isticala se punta poluostrva Kalifornija de Baha, odnosno Donje Kalifornije, tog čarobnog mesta gde se Tihi okean spaja sa Kortesovim morem. Da li je ikada mogla i da zamisli neki tako zavodljiv pejzaž? Ne, ne koliko se sećala. S osmehom na usnama i žarom u očima, osloni se laktovima na ogradu. S planinama u pozadini, stotinak kućica bilo je skladno poredano duž plaže sitnog peska, koju je zapljuskivalo more boje safira. Naziv hotela La puerta del Paraiso obećavao je kapiju koja vodi u raj. Teško bi bilo reći da je to daleko od istine...
Ona primače oko teleskopu, koji se nalazio na tronožnom stativu, namenjen budućim astronomima, ali umesto da gleda nebo ili planine, usmeri durbin na hotelske bazene. Bili su ogromni, prelivali se u tri nivoa, spuštali do plaže i izgledalo je kao da se mešaju s morem.
U sredini svakog nalazilo se malo ekskluzivno ostrvce rezervisano za lepe ljude, koji du tu započinjali svoj dan hvatanjem bronzane boje pod palapama s krovovima od suvog lišća.
Bili je bila sva ushićena dok je netremice gledala kroz durbin:
Tip sa stetson šeširom, tamo, zaboga, reklo bi se da je to Bono! A krupna plavuša s decom jako liči na Klaudiju Šifer! A brineta razbijač, tetovirana od glave do pete, s punđom u obliku glavice kupusa, moj bože, pa to je...
Zabavljala se tako nekoliko minuta, sve dok je nalet svežeg vetra ne natera da se skupi na fotelji od trske. Dok je trljala leđa da se zagreje, napipa nešto u unutrašnjem džepu bluze. Bio je to Tomov novčanik. Neki stari model, vrlo debeo, ispucale kože i izlizanih i povijenih ivica. Radoznala, otvori ga bez previše skrupula. Bio je naduven od velikog broja novčanica koje je dobio za sliku. Ali nju nije zanimao novac. Pronađe Aurorinu fotografiju, zaključi daje stara, okrenu je i otkri ženski rukopis:
Ljubavi, ti si za mene nož koji ću zariti u sebe
O
Da, citat koji je pijanistkinja verovatno odnekud prepisala. Egoistična varka, vrlo mučna i vrlo bolna da bi predstavljala romantičnu gotsku igru.
Bili vrati fotografiju u novčanik i poče da pregleda ostatak sadržaja. Bio je oskudan: kreditne kartice, pasoš, dve tablete ibuprofena. I to je bilo sve. Pa odakle je onda poticala ta nadutost ako nije od novčanica? Ona pažljivije pretrese novčanik i otkri duplu postavu zašivenu debelim koncem.
Iznenađena, skide ukosnicu s kopčom, koja joj je pridržavala kosu, i malim brošem poče da rašiva. Onda protrese džepčić i neki blistavi metalni predmet pade na njen dlan.
Bila je to čaura metka. Srce joj se naglo ubrza. Pošto je shvatila da je upravo narušila jednu tajnu, požuri da čauru ponovo stavi u duplu postavu. Tad oseti da tu ima još nečega. Bio je to neki stari požuteli i pomalo mutan polaroid. Na fotografiji se video mladi par kako se grli ispred žičane ograde i stuba ukopanog u beton. Ona bez ikakve teškoće prepozna Toma i proceni da tada nije imao ni dvadeset godina. Devojka pored njega bila je još mlađa, nije mogla imati više od sedamnaest-osamnaest godina. Bila je lepa, južnoameričkog porekla, visoka i nežna, divnih bistrih očiju koje su prosto prodirale sa slike, uprkos lošem kvalitetu. Sudeći po njenoj pozi, moglo se naslutiti da je ona sama napravila snimak tako što je držala aparat jednom rukom.
„Hej, ne ustručavajte se!"
Bili se trže i ispusti fotografiju. Okrenu se i...

HOTEL KAPIJA RAJA APARTMAN BR. 24

„Hej, ne ustručavaj se!", povika neki glas.
Dok je Milo kroz teleskop detaljno proučavao fizičke kvalitete dve polugole vile koje su se sunčale na ivici bazena, Karol banu na terasu. On se trže i okrenu se ka svojoj prijateljici, koja ga je strogo odmerila:
„To je postavljeno da se posmatraju Kasiopeja i Orion, a ne da pariš oči!" „Možda se i one zovu Kasiopeja i Orion", primeti on, pokazujući bradom na dve zavodnice.
„Baš si duhovit..."
„Slušaj, Karol, nisi mi žena, a još manje majka! Pre svega, kako si ušla u moju sobu?"
„Ja sam žaca, stari moj! Ako misliš da obična hotelska vrata predstavljaju problem...", reče ona i baci platnenu torbu na jednu od trščanih stolica.
„Ja to zovem narušavanjem privatnosti!"
„Pa dobro, zovi policiju."
„Baš si duhovita!"
Zbunjen, sleže ramenima i promeni temu:
„Upravo sam proverio na recepciji. Tom je stigao u hotel sa svojom takozvanom prijateljicom."
„Znam, već sam sprovela istragu: apartman br. 12, dva odvojena kreveta."
,,I to te smiruje, ta dva odvojena kreveta?"
Ona uzdahnu:
„Kad se ti nečega dohvatiš, strašno si dosadan..."
„A Aurora? Jesi li i nju podvrgla istrazi?"
„Naravno!", reče i približi se teleskopu da ga usmeri ka obali.
Nekoliko sekundi pažljivo je osmatrala široko prostranstvo plaže sa sitnim peskom, do koga su povremeno dopirali prozirni talasi.
,,I ako su moja saznanja tačna, Aurora bi u ovom trenutku trebalo da se nalazi... baš ovde."
Ona namesti durbin u položaj koji je omogućavao Milu da baci pogled. Pored obale, odevena u seksi kupaći kombinezon, lepa Aurora vozila je vodeni skuter s Rafaelom Barosom.
„Nije loš ovaj tip, zar ne?", upita Karol, dok je zauzimala mesto za posmatranje.
„Dobar, a? Misliš, a?"
„Dobro, teško je zaključiti! Jesi li mu video četvrtasta ramena i atletski torzo? Momak ima facu glumca i pleća grčkog boga!"
„Dobro, hajde, u redu!", prekori je Milo i odgurnu je da ponovo preuzme kontrolu nad teleskopom. „Mislio sam da je to napravljeno za posmatranje Oriona i Kasiopeje..."
Njoj se ote osmeh dok je on tražio novu žrtvu za vrebanje.
„Brineta, potpuno preplanula, s veštačkim grudima, rokerskom frizurom, to je..."
„Da, to je ona!", prekide ga Karol. „Kada budeš završio s tom svojom zabavom, hoćeš li mi reći kako ćemo uopšte platiti hotelski račun?"
„Nemam ni najblažu predstavu", priznade Milo tužno.
On se odvoji od svoje igračke, podiže sportsku torbu sa stolice i sede naspram Karol.
„Ova stvarčica je teška čitavu tonu. Šta je unutra?"
„To je nešto što sam ponela Tomu."
On protrlja oči i zamoli je da mu objasni.
„Juče ujutro, pre nego što sam došla kod tebe, svratila sam do njegove kuće. Htela sam da se uvučem u kuću i vidim ima li nekih tragova. Popela sam se u njegovu sobu i zamisli: Šagalova slika je nestala!"
„Sranje..."
,,A jesi li znao da se iza slike nalazi čelični sef?"
„Ne."
Milu se za trenutak povrati nada. Možda je Tom imao skriveni štek koji bi im omogućio da nadoknade deo dugova.
„Bila sam zaintrigirana i nisam mogla da odolim a da ne pokušam neke kombinacije..."
,,I uspela si da otvoriš kasu", nagađao je on.
„Da, šifra 07071994."
„Kako si došla do toga?", naruga se on. „Božansko nadahnuće?" Ignorisala je njegov sarkazam.
„To je jednostavno datum njegovog dvadesetog rođendana: 7. jul 1994.
godina."
Pri ovom prisećanju, Milovo lice se smrknu i on poluglasno progunđa: ,,U to vreme nisam bio s vama, zar ne?"
„Ne... bio si u zatvoru."
Jedan anđeo prođe i ispuca nekoliko strelica tuge u Milovo srce. Fantomi i demoni još su bili tu, spremni da ponovo izađu na površinu čim spusti gard. U glavi počeše da mu se smenjuju kontrastne slike: ove iz luksuznog hotela i one odvratne, iz zatvora. Raj bogatih i pakao siromašnih...
Pre petnaest godina, proveo je devet meseci u muškom popravnom domu Čino. Bilo je to jedno dugo putovanje kroz tamu. Bolno pročišćenje koje je obeležilo kraj njegovih strašnih godina. Od tada, uprkos svim naporima koje je činio da postane novi čovek, život je za njega bio klizav i nestabilan teren, spreman da mu se izmakne pri svakom koraku, a njegova prošlost bomba sa izvađenim osiguračem, kadra da mu u svakom trenutku eksplodira u lice.
On zatrepta očima nekoliko puta, kako se ne bi prepustio uspomenama za koje je znao da su pogubne.
„Dobro, šta je bilo u tom sefu?", upita on bezbojnim glasom. „Moj poklon za njegov dvadeseti rođendan."
„Mogu li da ga vidim?"
Ona klimnu glavom.
Milo podiže torbu, stavi je na sto i otvori bravu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:30 am






APARTMAN BR. 12

„Zašto kopate po mojim stvarima?" povikah i istrgoh novčanik iz Bilinih ruku.
„Ne, nemojte da se uzbuđujete!"
Teško sam izronio iz polukomatoznog stanja. Usta su mi bila kao od kartona, osećao sam umor po celom telu, članak me je užasno boleo i imao sam neprijatan osećaj kao da sam noć proveo u mašini za pranje veša.
„Mrzim njuškala! Vi stvarno imate sve mane ovoga sveta!"
„Da, da, a čija je to greška?"
„Privatni život je važna stvar! Znam da nikada niste otvorili nijednu knjigu, ali kad to budete učinili, bacite pogled na Solženjicina. On je napisao nešto što je vrlo tačno: Naša sloboda počiva na tome što drugi ne poznaju naše živote."
„Pa dobro, tačno, htela sam da uspostavim ravnotežu", branila se ona. „Kakvu ravnotežu?"
„Vi znate sve o mom životu... Normalno je da sam pomalo radoznala da saznam više o vašem, zar ne?"
„Ne, to nije normalno! Uostalom, ništa nije normalno. Vi uopšte niste morali da napuštate vaš svet iz mašte, a ja ne bih morao da vas pratim na ovom putovanju."
„Vi ste jutros baš lepo raspoloženi!"
Da li ja to sanjam... Da li ona to upućuje prekore meni!
„Slušajte, možda imate veštinu da svaku situaciju preokrenete u vašu korist, ali to sa mnom ne ide."
„Ko je ova devojka?", upita pokazujući na polaroid.
„To je moja strina! Da li vam se sviđa odgovor?"
„Ne, to zaista ne može da prođe kao duhovit odgovor. Čak i u vašim knjigama ne biste se usudili na tako nešto."
Kakva drskost!
„To je Karol, prijateljica iz detinjstva."
,,A zašto tu fotografiju čuvate zašivenu u novčaniku kao relikviju?" Uputih joj mrk pogled pun prezira.
,,Oh, sranje", prasnu ona odlazeći s terase. „Uostalom, baš me briga za tu vašu Karol!"
Uzeh u ruku požutelu fotografiju u belom okviru i zagledah se u nju. Pre mnogo godina ušio sam je u postavu novčanika i nikad je više ni sam pogledao.
Uspomene počeše polako đa izbijaju na površinu. U glavi mi se uskomeša i vratih se šesnaest godina unazad. Karol mi je bila u naručju i molila me:
„Stani! Ne pomeraj se, Tome! Ptičica!"
Klik, bzzzzzzzzzz. Učini mi se kao da opet čujem ono karakteristično brujanje foto-aparata.
Htedoh da u letu zgrabim snimak, ali ona se pobuni:
„Hej! Pazi! Ne stavljaj prste na to, pusti neka se osuši!"
Ponovo je videh kako trčkara oko mene dok sam mahao polaroidom da ubrzam sušenje.
„Daj da vidim! Daj da vidim!"
Nastupiše tri pomalo magična minuta iščekivanja, a za to vreme se ona naslonila na moje rame i nestrpljivo vrebala pojavljivanje fotografije. Počela je da se smeje kao luda kad je videla konačan rezultat!
Bili stavi poslužavnik od doručka na sto od tikovine.
„Okej", prihvati ona, „ne bih smela da zabadam nos u vaše stvari.
Saglasna sam s tim vašim Solže-njišti-čovom: svako ima pravo na svoje tajne."
Ja sam se smirio, a ona se utišala. Nasu mi šoljicu kafe; ja njoj maslacem namazah krišku hleba.
„Šta se dogodilo tog dana?", upita ipak ona posle nekoliko trenutaka.
Ali u njenom glasu više nije bilo volje za ispitivanjem niti neprijatne radoznalosti. Možda je jednostavno osetila da, uprkos prividnom otporu, bez sumnje imam potrebu da joj poverim tu epizodu iz svog života.
„Bio je moj rođendan", započeh. „Dan kada sam napunio dvadeset godina..."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:31 am





Los ANĐELES
ČETVRT MAKARTUR PARK
7. JUL 1994.

Toga leta vrućina je bila nepodnošljiva. Sve je uništavala, a u gradu je kipelo kao u loncu. Sunce je deformisalo asfalt košarkaškog terena, ali to nije sprečilo desetak momaka, razgolićenih do pojasa, da izigravaju Medžik Džonsona i igraju basket.
„Hej, Mister Frik! Dođi da nam pokažeš šta znaš."
Uopšte ne reagujem. Uostalom, nisam ih ni čuo. Pustio sam do daske ton mog kasetofona. Udaranje ritmova i jaki basovi dovoljni su da nadjačaju njihove psovke. Idući duž žičane ograde, dođoh do početka parkinga, gde je jedno usamljeno drvo s nešto preostalog lišća pružalo malo hlada. Nije to bila neka klimatizovana biblioteka, ali barem sam mogao da čitam. Sedam na suvu travu i naslanjam leđa na stablo drveta.
Zaokupljen muzikom, potpuno sam u svojoj čauri. Gledam na sat: 13 sati. Imam još jedno pola sata do autobusa kojim idem na Venis Bič, gde prodajem sladoled na šetalištu. Trebalo bi da pročitam nekoliko strana sa spiska starih knjiga koje mi je preporučila gospođica Miler, mlada, briljantna i buntovna profesorka književnosti na faksu, koja me je prilično gotivila. U torbi su mi bili Šekspirov Kralj Lir, Kuga Albera Kamija, Ispod vulkana Malkoma Laurija i hiljadu osamsto strana PoverIjivo iz L. A. Džejmsa Elroja.
Na mom vokmenu setne reči s poslednjeg albuma REM. I mnogo repa. To su zlatne godine Zapadne obale: fluidni Dr Dre, Snup Dogi Dog s gangsta fankom i Tupakov gnev. U isto vreme i mrzim i volim ovu muziku. Tačno je da u većini slučajeva reči nisu bogzna šta: odbrana marihuane, vređanje policije, ogoljeni seks, pohvale zakonu o oružju i starim automobilima. Ali barem govore o našoj svakodnevici i svemu što nas okružuje: o ulici, getu, beznađu, ratu uličnih bandi, brutalnosti policije i devojkama koje ostaju trudne u petnaestoj godini i porađaju se po školskim klozetima. Droga je prisutna svuda, posebno u pesmama, kao i u gradu, i objašnjava sve: moć, lovu, nasilje i smrt. Osim toga, reperi stvaraju lažni utisak da žive kao i mi: da se okupljaju ispred zgrada, razmenjuju vatru s policajcima, završavaju u zatvoru ili bolnici, odakle nije nimalo jednostavno izaći na ulicu.
Izdaleka vidim Karol kako dolazi. Nosi haljinu od svetle tkanine, koja joj blago ističe figuru. Ipak, to baš i nije njen stil. Najveći deo vremena, kao i mnoge devojke iz kvarta, prikriva svoju ženstvenost širokom odećom, obično duksom s kapuljačom, džemperima XXL veličine ili košarkaškim šortsevima tri broja većim. Nosi veliku sportsku torbu, prolazi pored onih junačina na terenu, neosetljiva na njihova peckanja i neukusne primedbe, i pridružuje mi se na mom ostrvcu ubogog zelenila.
„Zdravo, Tome."
„Zdravo", rekoh i skidoh slušalice.
„Šta to slušaš?"
Poznajemo se već deset godina. Osim Mila, ona mi je jedina prijateljica.
Jedina osoba (izuzimajući gospođicu Miler) s kojom zaista razgovaram. Odnos koji nas povezuje je jedinstven. Jači je nego da mi je Karol sestra. Jači nego da je moja mala prijateljica. To je nešto drugo, čemu teško mogu da dam pravo ime.
Dugo se poznajemo, ali od pre četiri godine nešto se promenilo. Jednoga dana otkrio sam da u stanu koji se nalazi deset metara od moje sobe vlada pakao i užas. Da je devojka koju ujutro srećem na stepeništu već mrtva iznutra. Da nekih večeri, s obzirom na stanje stvari, strašno pati. Da joj neko isisava krv, život, sokove.
Nisam znao šta da radim i kako da joj pomognem. Bio sam usamljen. Imao sam tada šesnaest godina, bez novca, bez bande, bez oružja, bez mišićne mase. Samo mozak i volja, ali to nikad nije dovoljno za suprotstavljanje poniženju.
Dakle, učinio sam koliko sam mogao, poštujući ono što je ona od mene tražila. Nisam nikoga alarmirao i počeo sam za nju da izmišljam priču. Priču bez kraja, koja je pratila životni put Dilajle, adolescentkinje koja je ličila na nju, kao što dve kapi vode liče, i Rafaela, anđela čuvara koji bdi nad njom još od njenog detinjstva.
Tokom dve godine, viđao sam Karol skoro svakodnevno i svaki novi dan nestrpljivo je čekala da u mojoj priči doživi nešto novo. Govorila je da joj to služi kao oružje za suočavanje sa izazovima života. Da je moji likovi i njihove avanture uvode u imaginarni svet koji joj olakšava stvarnost.
Stalno okrivljujući sebe što ne mogu da pomognem Karol i na drugi način, provodio sam sve više i više vremena izmišljajući Dilajline avanture. Najveći deo svog slobodnog vremena posvetio sam stvaranju sveta u tehnici sinemaskopa, tajnovitog i romantičnog Los Anđelesa. Tražio sam dokumente, dela o mitologiji, proždirao stare knjige o magiji. U tome sam provodio noći i neprekidno oživljavao mnoge likove koji će se suprotstaviti snagama mraka i patnje.
Tokom nekoliko meseci, moja priča se toliko proširila da je s nadrealne priče prešla na uvod u istinsku sagu. Uneo sam u tu fikciju celo svoje srce, sve najbolje što sam imao u sebi, i ne sluteći pritom da će me ona kroz petnaest godina učiniti slavnim i da će je čitati milioni.
Eto zašto sada skoro da i ne dajem intervjue, eto zašto, koliko god je moguće, izbegavam novinare. Zato što je nastanak Trilogije o anđelima tajna koju sam delio sa još samo jednom osobom na svetu.
„Onda, šta slušaš?"
Karol je tada imala sedamnaest godina. Nasmešila se: bila je lepa, opet puna života, snage i planova. I znam da misli da je sve to zahvaljujući meni.
„Prinsovu pesmu u izvođenju Šinejd O'Konor, jesi li je čula?"
„Ti se šališ! Svi znaju Nothing compares 2 LP"
Stoji ispred mene. Njena dugačka silueta ističe se pod julskim nebom. „Hoćeš da idemo da gledamo Foresta Gampa u Sinerami? Pojavio se juče.
Izgleda da nije loš..."
„Pa...", rekoh bez entuzijazma.
„Možemo da iznajmimo Beskrajni dan u video-klubu ili da na VHSu gledamo Dosije X?"
„Ne mogu, Karol, radim po podne."
„Onda...", započe ona.
Sva tajanstvena, poče da pretura po sportskoj torbi i izvuče konzervu koka-kole i promućka je da postane penušava kao da je šampanjac.
„Treba da proslavimo tvoj rođendan odmah."
Pre nego što sam izgovorio ijednu reč u znak protesta, ona povuče jezičak i žestoko me poprska po grudima i licu.
„Prestani! Ti si luda! Šta ti je?"
„Nema veze, to je lajt kola, lako se pere, ha-ha!"
„To ti kažeš!"
Ja se brišem, praveći se da sam ljut. Pravo je zadovoljstvo videti je kako se smeje dobro raspoložena.
„Kako ne puniš svaki dan dvadeset godina, smatram da treba da ti poklonim nešto posebno", izjavi ona pomalo svečano.
Ponovo se naginje nad svoju torbu i pruža mi ogroman paket. Na prvi pogled vidim da je poklon brižljivo upakovan i da potiče iz prave radnje. Uzimam ga u ruke i konstatujem da je težak koliko i ona; pomalo sam zbunjen. Znam da ni Karol, kao i ja, nema ni prebijene pare. Radi neke sitne poslove, ali to malo sklanja u stranu i čuva za studije.
„Pa pobogu, otvori, idiote! Prestani da ga samo muljaš po rukama!"
U kartonskoj kutiji nalazi se vrlo neobična stvar. Neka vrsta svetog grala za škrabalo kao što sam ja. Nešto bolje nego nalivpero Carlsa Dikensa ili Hemingvejeva rojal pisaća mašina. Bio je to pauer buk 540c, sam vrh prenosnih računara. Već dva meseca, svaki put kada prođem pored izloga Kompjuterskog kluba, ne mogu da odolim moram da se zaustavim i da mu se divim. Znam napamet karakteristike: procesor fantastičnih 33 Mhz, hard-disk 500 Mo, LCD monitor u boji s aktivnom matricom, integrisani modem, baterije koje omogućuju tri i po sata rada, prva mašina s trakpadom10. Jedinstvena alatka za rad, teška samo malo više od tri kilograma, a cena samo... 5.000 dolara!
„Ti ne možeš ovo da mi pokloniš", rekoh.
„Verujem da mogu."
Uzbuđen sam; i ona takođe. Oči joj blistaju, a nema sumnje da je to slučaj i s mojima.
„To nije poklon, Tome, to je dužnost."
„Ne razumem..."
„Želim da jednog dana napišeš priču o Dilajli, recimo Društvo anđela.
Želim da ta priča učini dobro i drugima, a ne samo meni."
„Pa mogu da je napišem i na papiru, hemijskom olovkom!"
„Možda, ali kad primiš ovaj poklon, to je onda i obaveza koju preuzimaš.
Obaveza prema meni."
Ne znam šta da odgovorim.
„Gde si našla novac za ovo, Karol?"
„Ne tiče te se: snašla sam se."
Zatim nastupa nekoliko sekundi kada niko ništa ne govori. Imam želju da je stegnem u naručje, možda čak i da je zagrlim, možda da joj kažem da je volim. Ali ni ona ni ja nismo spremni za to. Onda joj jednostavno obećavam da ću jednog dana napisati tu priču za nju.
Da bi odagnala naše emocije, iskopava poslednji predmet iz svoje velike torbe: stari Polaroidov foto-aparat koji pripada Crnoj Mami. Hvata me za struk, podiže aparat vrhovima prstiju, zauzima pozu i moli me:
„Stani! Ne mrdaj više, Tome! Ptičica!"

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:31 am




HOTEL KAPIJA RAJA APARTMAN BR. 12

„Vau... ta Karol... baš neobična devojka...", promrmlja Bili kad sam dovršio pripovedanje.
Imala je u pogledu mnogo nežnosti i ljudskosti, pomalo je izgledalo kao da me prvi put vidi.
„Šta ona sada radi?"
„Sada je policajac", rekoh i srknuh gutljaj kafe koja se ohladila.
,,A taj kompjuter?"
„Još ga čuvam, u kućnom sefu. Na njemu sam napisao prve skice Trilogije o anđelima. Vidite: održao sam obećanje." Ona odbi da me podrži u tom zadovoljstvu:
„Vi ćete ga održati tek kada napišete treći tom. Neke stvari je lako započeti, ali dobijaju pravi smisao tek kada se završe."
Dok sam hvatao zalet da je zamolim da konačno prestane s tim frazama, neko zalupa na vrata.
Otvorih vrata, ne pazeći, uveren da ću ugledati nekog hotelskog momka ili spremačicu, ali, umesto toga...
Svi smo doživeli tu vrstu iskustva: trenutke koji izgledaju kao da ih je udesio nebeski arhitekta, sposoban da isprede nevidljive niti između bića i stvari i da nam donese baš ono što nam je potrebno u pravom trenutku:
„Dobar dan", reče mi Karol.
„Zdravo, stari moj", dobaci mi Milo. „Lepo je videti te ponovo."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:32 am





21. Amor, tekila i marijači



Bila je lepa kao tuđa žena.
POL MORAN


HOTELSKI BUTIK

„Dosta! Prestanite da se ponašate kao dete!", naredi Bili i povuče me za rukav.
„Zašto želite da me uvedete unutra?"
„Zato što vam je potrebna nova odeća!"
Pošto sam uporno odbijao da uđem, ona me gurnu s leđa i nađoh se u kružnim vratima kroz koja prođoh u luksuzni hol hotelske robne kuće.
„Vi ste bolesni!", povikah dolazeći sebi. „Vodite računa o mom zglobu! Ponekad bi se reklo da vam je mozak najobičnija kaša!" Ona prekrsti ruke u maniru stroge nastavnice:
„Slušajte, obučeni ste kao strašilo, koža vam nije videla sunce već šest meseci, a na osnovu dužine vaše kose moglo bi se pretpostaviti da vam je frizer umro još prošle godine."
„Pa šta?"
„Pa treba da promenite stil ako hoćete da se svidite nekoj ženi! Hajde, sledite me!"
Nevoljno sam išao za njom, ne baš raspoložen da se izložim šoping seansi. Ogromna sala, kojom je dominirala staklena kupola, u sebi nije imala ničega meksičkog, već je više podsećala na art nuvo dekoraciju otmenih butika u Londonu, Njujorku i Parizu. Na plafonu su visili kristalni lusteri, a na zidu su bile okačene džinovske fotografije, koje su pomalo podsećale na umetničke, a na kojima su bili Bred Pit, Robi Vilijams i Kristijano Ronaldo. Mesto je odisalo narcisoidnošću i uobraženošću.
„Dobro, da počnemo s kozmetikom za negu lica", odluči Bili.
Kozmetika za negu lica... Uzdahnuh odmahujući glavom.
Uredno obučene, prodavačice s kozmetičkog odeljenja odavale su utisak da su klonirane. Staviše nam se na raspolaganje, ali Bili, koja se odlično snalazila među parfemima, pomadama i losionima, odbi njihovu uslugu.
„Zapuštena brada i izgled kromanjonca vam uopšte ne stoje", reče ona odlučno.
Odrekoh se svakog komentara. Tačno je da sam se poslednjih meseci potpuno zapustio.
Ona zgrabi korpu i u nju baci tri tube koje je izabrala.
„Ispiranje, piling, čišćenje", nabroja ona.
Onda promeni odeljenje i nastavi s primedbama:
„Mnogo mi se sviđaju vaši prijatelji. Vaš drug je neki smešan tip, zar ne?
Bio je toliko uzbuđen što vas ponovo vidi... Bilo je dirljivo."
Upravo smo proveli poslednja dva sata s Karol i Milom. Zbog tog našeg ponovnog susreta, osetio sam toplinu oko srca i činilo mi se da mi se malo podigao moral.
„Mislite li da su poverovali u našu priču?"
„Ne znam", priznade ona. „Teško je poverovati u neverovatno, zar ne?"

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:32 am





HOTELSKI BAZEN
DŽIMIJEV BAR

Ispod krova od suvog lišća, bar je dominirao nad bazenom, nudio spektakularan pogled na more i neverovatan teren za golf s osamnaest rupa, koji se protezao duž okeana.
„Onda, šta misliš o toj Bili?", upita Karol.
„Ima noge kojima može da otkopča dugmad na šlicu", potvrdi Milo dok je na slamčicu ispijao gutljaj koktela serviranog u kokosovom orahu.
Ona ga pogleda preneraženo.
„Trebalo bi da mi jednoga dana objasniš zašto sve svodiš na..."
On sleže ramenima, kao dete koje su upravo izgrdili. Ispred njih je barmen žustro mućkao posudu za mešanje pića i u zanosu pripremao perfekt after ejt, koji je naručila Karol.
Milo pokuša da nastavi razgovor:
„Dobro, a ti, kakvo je tvoje mišljenje? Nemoj mi reći da si progutala tu priču o liku iz romana, koji je ispao iz knjige?"
„Znam da to može izgledati luckasto, ali mi se mnogo sviđa ta ideja", odgovori ona zamišljena.
„Prihvatam da je fizička sličnost zapanjujuća, ali ne verujem ni u bajke o vilama ni u magiju."
Karol se pokretom glave zahvali konobaru koji je spustio njenu čašu na podmetač. Potom napustiše šank i spustiše se ka bazenima da nađu slobodne ležaljke.
Puna elana, saopšti Milu svoje duboko uverenje:
„Ta knjiga razlikuje se od drugih. Ona pokreće svest čitalaca, ukazujući im na pogrešne poteze, ali isto tako i na potencijale, čije postojanje čak nisu ni naslućivali. Ta priča mi je jednom spasla život i zauvek promenila putanju naših života tako što nam je omogućila da sve troje napustimo grad."
„Karol?"
„Molim?"
„Ta devojka, koja se izdaje za Bili, obična je spletkašica, to je sve. Cura koja koristi Tomovu slabost i pokušava da ga očerupa."
„Kako misliš da ga očerupa?", povika ona. „Tvojom greškom nije mu ostalo ni prebijene pare!"
„Prestani da budeš zla! Zar veruješ da je meni lako da živim s tom odgovornošću? Nikada neću moći sebi da oprostim što sam napravio to sranje. Na to mislim i danju i noću. Već nedeljama tražim način da se iskupim."
Ona ustade s ležaljke i dugo zadrža pogled na njemu.
„Mislim da si vrlo smiren za momka koga muči griža savesti, s obzirom na to da lepezom hladiš prste na stopalima, sa sve tim tvojim slamnatim šeširom i koktelom u kokosovom orahu." Ona mu okrenu leđa i udalji se ka plaži. „Nisi fer!"
On skoči s ležaljke i potrča za njom u pokušaju da je zadrži. „Sačekaj me!"
Dok je trčao, okliznu se i pade licem u mulj. Sranje...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu