Devojka od papira - Gijom Muso

Strana 3 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Ići dole

Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:07 am

First topic message reminder :



Poput igre svetlosti, negde između stvarnosti i mašte...
Kada život zavisi samo od jedne knjige.

Pre samo nekoliko meseci, Tom Bojd je imao sve u životu: bio je slavni pisac bestselera, živeo u mondenskom kvartu Los Anđelesa i uživao u srećnoj vezi sa svetski poznatom pijanistkinjom. Međutim, nakon ružnog raskida, Tom se zatvorio u svoj svet. Zbog slomljenog srca, ponestalo mu je inspiracije, a društvo mu prave samo poroci.

Jedne večeri, sasvim neočekivano, na vrata će mu pokucati prelepa nepoznata žena. Ona tvrdi da je Bili, junakinja iz njegovih romana, koja je dospela u stvaran svet zbog štamparske greške u njegovoj poslednjoj knjizi. Iako njena priča deluje potpuno neverovatno, Tom polako počinje da veruje da je to prava Bili. Ona je lepa, ona je očajna, ona će umreti ako on prestane da piše! Tom mora da napiše novi roman da bi se Bili vratila u svet mašte, a ona će njemu pomoći da ponovo osvoji svoju izgubljenu ljubav. Šta još može da izgubi?
Tom i Bili će se zajedno otisnuti u napetu avanturu, gde se stvarnosti mašta prepliću u zavodljivoj i smrtonosnoj igri...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:33 am




HOTELSKI BUTIK

„Evo šta nam treba: hidratantni sapun od kozjeg mleka. Takođe i taj gel da vam uradim piling."
Bili je nastavljala s kupovinom i obasipala me preporukama i kozmetičkim savetima.
„Stvarno vam preporučujem kremu protiv bora. Ulazite u kritično doba za muškarce. Do sada vas je debljina vašeg epiderma štitila od vremena, ali je sada s tim gotovo: vaše bore počinju da bivaju sve dublje. I, molim vas, ne budite toliko naivni da verujete ženama koje tvrde da zbog toga delujete šarmantnije!"
Kako je već uzela zalet, nisam stigao ni da joj odgovorim. Bila je sama sebi dovoljna:
„Osim toga, imate kolutove ispod očiju. S tim vašim podbratkom i podočnjacima, reklo bi se da se vraćate sa žurke koja je trajala tri dana. Znate li da treba spavati barem tri sata noću da se olakša drenaža?"
„Stvarno se ne može reći da ste mi u poslednja dva dana ostavili vremena za to..."
„Ah, eto, i to je moja greška! I hop, evo ga i serum s kolagenom. Tuba preparata za samopotamnjivanje da se dobije lokalni ten. Da sam na vašem mestu, išla bih malo i u spa centar. Imaju haj-tek mašine za skidanje tih nesrećnih jastučića. Zar ne? Šta mislite o tome? Onda bi trebalo da uradite i manikir, imate nokte kočijaša."
„Znate li vi šta pričate, kakvi crni nokti?"
Iznenada, prilikom obilaska odeljenja, dok smo ulazili u zonu parfimerije, zamalo se sudarih s fotografijom Rafaela Barosa u prirodnoj veličini. Sa osmehom za reklamu paste za zube, golih grudi, širokih ramena, pogleda punog žara i brade u stilu Džejmsa Blanta, lepi Apolon bio je promoter slavne luksuzne firme, koja ga je izabrala da bude zaštitni znak novog parfema Neukrotivi.
Bili me pusti da se oporavim od šoka, a zatim pokuša da me ohrabri: „Sigurna sam da su retuširali fotografiju", pokuša ona da me uteši.
Ali ja nisam znao šta da radim s njenim milosrđem.
„Začepite, molim vas!"
Nije dozvoljavala da me savlada mrzovolja, pa me odvuče dalje i primora da učestvujem u lovu na blago.
„Pogledajte!" uzviknu ona zaustavivši se ispred jednog izloga. „Evo našeg ubojitog oružja, da vaša koža ponovo zablista: maska od avokada."
„Ne dolazi u obzir da se mažem tim sredstvom za pranje suđa!"
„Šta da radim kad imate tamnu boju!"
Čim sam počeo da se ljutim, ona ponovo dodade ulje na vatru:
„Što se tiče nege kose, priznajem da moram da odbacim gel, zato što je za kroćenje vaše čupave metle potrebno nešto jače! Možemo da kupimo šampon s keratinom, ali bih vam radije zakazala kod Đorđa, hotelskog frizera."
Sva poletna, pređe u odeljenje posvećeno muškarcima.
„Dobro, da pređemo na ozbiljnije stvari."
Poče natenane da kopa po policama, kao kad kuvar bira sastojke za spremanje nekog prefinjenog jela.
„Da vidimo, daćete mi da probamo ovo, ovo, i... hm... ovo."
Zgrabih u letu košulju boje fuksije, bledoljubičastu bluzu i satenske pantalone.
„Auh... jeste li sigurni da je ovo za muškarce?"
„Molim vas, nemojte ovde da mi upadate u krizu muškosti! Danas se pravi muškarci oblače prefinjeno. Na primer, ovakvu streč strukiranu košulju poklonila sam Džeku i..."
Ona zastade usred rečenice, pošto je malo kasno shvatila da je upravo napravila glupost.
I zaista, bacih joj odeću u lice i izađoh iz prodavnice bez ikakve rasprave. Stvarno, te žene... uzdahnuh i uputih se ka pokretnim vratima.
Stvarno, te žene... uzdahnu Milo.

S tamponom od vate u okrvavljenoj nozdrvi, hodao je zabačene glave vraćajući se iz ambulante, gde mu je hotelski lekar upravo pružio pomoć posle ponižavajućeg pada. Zbog Karol se izvrnuo u bazen s lekovitim blatom i tako završio svoj let ka Orion i Kasiopeji, a pritom je nagazio i na nečiju stražnjicu, a istovremeno, kao neki najgori šmokljan, prosuo svoj koktel u kokosovom orahu na grudi uvaženog gosta hotela.
U ovom trenutku ne mogu nikoga da promašim...
Kad je stigao na terasu trgovačkog centra, on udvostruči oprez: pod je bio klizav, a u prolazu mnogo ljudi.
Nije trenutak da ponovo padam na zemlju, pomisli on, kad neki čovek izlete kao raketa iz pokretnih vrata i sudari se s njim.
„Možete li da gledate gde idete", jeknu Milo dok je padao na tlo. „Milo!", povikah, pomažući mu da ustane.
„Tome!"
„Jesi li povređen?"
„Nije ništa ozbiljno, pričaću ti."
„Gde je Karol?"
„Ona sama sebi stvara nevolje."
„Da popijemo pivo i nešto pojedemo?"
„Tvoj sam čovek!"
Prozor na moru bio je hotelski restoran za opuštanje. Raspoređen na tri nivoa, nudio je u stilu bifea kulinarske specijalitete iz dvanaest različitih zemalja. Zidovi od opeke bili su ukrašeni slikama lokalnih umet nika: mrtva priroda i portreti u jarkim bojama podsećali su na platna Marije Iskijerdo i Rufina Tamaja. Gosti su mogli da biraju između kl i matizovane sale i stolova na otvorenom. Mi se sa uživanjem smestismo napolje i zauzesmo mesto s čarobnim pogledom na suncem okupani luizen i Kortesovo more.
Milo je bio govorljiv:
„Srećan sam što te vidim takvog, stari moj. Bolje ti je, zar ne? U svakom slučaju, izgledaš bolje nego poslednjih šest meseci. To je zbog one devojke, reci, a?"
„Istina je da me je ona izvukla iz rupe", priznadoh.
Cela grupa konobara vrzmala se oko stolova s poslužavnicima punim čaša kristal šampanjca, kalifornijskih rolnica s guščijom džigericom i hrskavih jastoga.
„Nisi morao da nestaneš glavom bez obzira", prekori me on i zgrabi dve čaše i tanjir s predjelom.
„Ipak me je taj skok spasao! Osim toga, mislio sam da ste hteli da me smestite u ludnicu!"
„To lečenje depresije bila je greška, priznajem", reče pomalo postiđeno. „Bio sam očajan jer nisam znao kako drugačije da ti pomognem, tako da sam se uspaničio i glupo naseo na slatkorečivost one Sofije Šnabel."
„Dobro, sve je to prošlost, okej?"
Kucnusmo se za našu budućnost, ali sam video da ga nešto muči: „Razuveri me", završi on pitanjem. „Ova žena... ti ne veruješ da je ona stvarno Bili, zar ne?"
„Ma koliko izgledalo neverovatno, bojim se da verujem."
„Ispada da zatvaranje u duševnu bolnicu i nije bila tako loša ideja", isceri se on i proguta jednog jastoga.
Htedoh da mu odgovorim da će od mene tek dobiti sve što je zaslužio, kad mi telefon zavibrira, a metalni zvuk upozori me da mi je stigla poruka.
Dobar dan, Tome!
Identitet pošiljaoca poruke me štrecnu. Nisam mogao, a da ne odgovorim.
Dobar dan, Aurora!
Šta radiš ovde?
Budi bez brige, nisam ovde zbog tebe!
Milo ustade, i veran svom stilu, bez stida poče da čita razmenu poruka s mojom bivšom.
Zbog čega si onda ovde?
Dao sam sebi nekoliko dana odmora, imao sam tešku godinu, valjda si svesna toga?
Nadam se da ne pokušavaš da me učiniš ljubomornom zbog plavuše koja je bila s tobom u robnoj kući.
„Kako je drska ta devojka, mislim stvarno!", prasnu Milo. „Odgovori joj da se tera u tri lepe!"
Ali pre nego što sam mogao bilo šta da uzvratim, ona mi posla novu raketu:
I reci tvom drugu da prestane da me vređa...
„Drolja!", zaurla Milo.
I da ne čita moje SMS-ove stojeći ti nad glavom.
Milo dožive tu poruku kao ponižavajući šamar i poče pažljivo da osmatra okolne stolove.
„Eno je dole!", reče pokazujući na sto pored bifea, u maloj niši otvorenoj ka moru.
Bacih pogled preko ograde: u baletankama i svilenom pareu, zagledana u svoj blekberi, doručkovala je s Rafaelom Barosom.
Da ne bih bio uvučen u njenu igru, isključih mobilni telefon i zamolili Mila da se smiri.
Njemu su bile potrebne dve čaše šampanjca da bi to postigao.
„Pa dobro, pošto ti je bolje, kako zamišljaš svoju budućnost?", zabrinu se on.
„Mislim da ću nastaviti da predajem", rekoh. „Ali ne u SAD, već negde drugde. Previše toga sam doživeo u Los Anđelesu."
„I gde misliš da odeš?"
„Možda u Francusku. Čuo sam za jednu međunarodnu gimnaziju na Azurnoj obali, koja je zainteresovana za moj profil. Okušaću sreću."
„Dakle, napuštaš nas...", konstatova on ozlojeđen.
„Treba da odrastemo, Milo."
,,A pisanje?"
,,S pisanjem je gotovo."
On otvori usta da se pobuni, ali pre nego što je prozborio reč, iza njega se sruči tornado protesta:
„Kako to gotovo je?! A šta je sa mnom?!", zaurla Bili.
Svi pogledaše ka nama s neodobravanjem.
S Milovim lakrdijama i besom koji je ispoljavala Bili, osetio sam da uopšte nismo za ovo mesto, stecište zvezda i milijardera. Naša sredina bila je neki šator na periferiji, da pečemo kobasice na ćumuru, pijemo pivo direktno iz flaše i namestimo improvizovane koševe za basket.
„Obećali ste da ćete mi pomoći!", prekori me Bili koja je još stajala pored našeg stola.
Milo se na to umeša kao neki drveni advokat: „Istina je, ako si obećao..."
„O, opet ti!", prekidoh ga i zapretih mu kažiprstom.
Zgrabih mladu ženu za mišicu i povukoh je u stranu.
„Treba da prestanemo da se lažemo", rekoh. „Ja NE MOGU više da pišem! Ja NEĆU više da pišem! Tako je kako je! Ne tražim od vas da to shvatite, jednostavno prihvatite."
„Ali ja hoću da se vratim kući!"
„Pa dobro, smatrajte da je od sada vaša kuća ovde. U ovoj kurvi od pravog života, koji vi, izgleda, toliko cenite."
„Ali ja hoću da vidim svoje prijatelje."
„Mislio sam da vi nemate prijatelja!", uzvratih ja.
„Pustite me da barem još jednom vidim Džeka!"
„Momka ovde možete da nađete na svakom koraku."
„Vi imate veliki problem s tim! Pa moja majka! Mogu li i majku da nađem na svakom koraku?"
„Slušajte, ja nisam odgovoran za ono što vam se događa."
„Možda, ali imamo ugovor!", reče ona i izvadi iz džepa komad izgužvane papirne servijete, koji je potvrđivao naš dogovor. „Vi imate mana na tone, ali sam verovala da ste barem čovek od reči!"
Još sam je držao za mišicu i primorah je da siđe sa mnom niz kamene stepenice, koje su vodile do bifea, pored bazena.
„Prestanite da pričate o ugovoru čiji deo ne možete da budete!" rekoh, pokazujući bradom na sto odakle su nas Aurora i njen kompanjon gledali i uživali u prizoru.
Nisam više imao želju da se zavaravam i da živim u iluzijama.
„Naš dogovor je bez važnosti! Aurora je sredila svoj život, vi mi je nikada nećete vratiti."
Ona me pogleda izazovno.
„Hoćete li da se kladimo?"
Raširih ruke u znak nerazumevanja.
„Ne brinite vi o tome."
Ona se lagano primače, stavi ruku na moj vrat, nežno me pomilova i spusti poljubac na moje usne. Njena usta behu sveža i sladunjava. Uzdrhtah od iznenađenja i neprimetno ustuknuh.
Onda osetih kako mi srce zaigra i probudi u meni već dugo ugašene osećaje. Iako je u početku izgledalo da mi je taj neočekivani poljubac silom izmamljen, više nisam imao nikakvu želju da ga prekinem.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:33 am




22. .Aurora



Oboje smo bili izgubljeni u šumi okrutnog vremena promena; izgubljeni u našoj samoći; (...) izgubljeni u toj našoj bezgraničnoj ljubavi (...); mistični bezbožnici, lišeni podzemnih grobnica i Boga.
VlKTORIJA OKAMPO, PREPISKA S PJEROM DRIJEOM LA ROŠELOM


BURBON STRIT BAR 2 H KASNIJE

Serija munja izbrazda nebo. Oluja zatutnja i žestoka kiša sruči se na hotel, prodrma palme, izazva podrhtavanje palasa i prošara površinu vode hiljadama komadića blata. Pre sat sam pronašao sklonište na pokrivenoj terasi vinskog bara u kući na plantaži u kolonijalnom stilu, koja je podsećala na stare nastambe u Nju Orleansu. Sa šoljicom kafe u ruci, posmatrao sam turiste koji su se vraćali u komfor apartmana pošto ih je jaka kiša rasterala.
Osećao sam potrebu da budem sam, kako bih povratio prisustvo duha. Bio sam besan na sebe. Besan što sam se uznemirio zbog Bilinog poljupca i što sam bio spreman na ponižavajuću simulaciju s jedinim ciljem da Auroru učinim ljubomornom. Nismo više imali petnaest godina i ti nestašluci nisu imali nikakvog smisla.
Izmasirah slepoočnice i okrenuh se svom poslu. Beznadežno sam gledao kako kursor žmirka u levom gornjem uglu ekrana s praznom stranicom. Uključio sam stari mak, koji mi je donela Karol s pomalo luckastom nadom da će ta mašina iz prošlosti pokrenuti moj stvaralački proces. Tačno je da sam na toj tastaturi iz vremena starog sjaja napisao stotine stranica, ali ni taj kompjuter nije čarobni štapić.
Bio sam nesposoban da se bar malo koncentrišem i nisam bio kadar da sastavim ni tri reči. U isto vreme kad sam izgubio poverenje u sebe, izgubio sam i nit priče.
Oluja je vazduh učinila teškim i jedva se disalo. Dok sam nepomično sedeo ispred ekrana kompjutera, osetih kako me hvata mučnina. Imao sam vrtoglavicu. Moj duh je bio negde drugde, zaokupljen drugim brigama, a započinjanje i najmanjeg poglavlja izgledalo mi je teže nego penjanje na Himalaje.
Ispih poslednji gutljaj kafe i ustadoh da naručim novu šoljicu. Unutrašnja prostorija imala je formu engleskog bara. Drvenarija, mozaici i kožna garnitura za sedenje davali su tom mestu udobnu i toplu atmosferu.
Priđoh šanku i primetih impresivnu kolekciju flaša, poredanih iza bara od mahagonija. Mesto je prosto podsticalo da se umesto kafe naruči viski ili konjak, da se pijucka uz dim havane, a sve to uz duboki hrapavi glas Dina Martina.
U samom uglu prostorije, neko je upravo seo za klavir i počeo da prebira po klavijaturi prve taktove As Time Goes By. Okrenuh se, očekujući da naletim na Sema lično, američkog pijanistu iz filma Kazablanka.
Aurora, obučena u dugački pulover od kašmira i u crnim helankama ukrašenim čipkastim motivima, sedela je na kožnom tabureu. Prekrstila je noge, tako da su izgledale još duže zahvaljujući tamnocrvenim salonkama. Ona podiže glavu prema meni, svirajući bez prekida. Nokti su joj bili lakirani u ljubičasto, a na levom kažiprstu nalazio se svetlucavi kamenčić. Prepoznah na njenom vratu krstić od crnog kamena koji je često nosila na koncertima.
Za razliku od mojih, njeni prsti su s mnogo lakoće leteli po klavijaturi. Neusiljeno pređe s Kazablanke na La Complainte de la Butte, a onda na improvizaciju My Funny Valentine.
Bar je bio skoro prazan, ali ju je nekoliko gostiju gledalo s oduševljenjem, opčinjeni njenim zračenjem: mešavina tajanstvenosti Marlen Ditrih, zavodljivosti Ane Netrebko i senzualnosti Melodi Gardo.
Što se mene tiče, nisam ni ozdravio ni izlečio zavisnost od te droge; bio sam ovisnik od te privlačnosti. Bilo je tako bolno što je ponovo vidim. Kada me je napustila, odnela je svu svetlost iz mog života: moje nade, sigurnost, veru u budućnost. Učinila mi je život praznim, oduzela mu smeh i boje. Naročito je ugasila moje srce i odnela svaku mogućnost da ponovo volim. Sada je moj unutrašnji život podsećao na sprženu zemlju, bez drveća i ptica, zauvek sleđenu januarskom hladnoćom. Nisam više imao ni apetita, ni drugih želja osim one da svakodnevnim uzimanjem medikamenata spržim neurone i tako se poštedim suočavanja sa suviše bolnim uspomenama.

Zaljubio sam se u Auroru kao da me je zahvatio fatalni i rušilački virus. Sreo sam je na aerodromu u Los Anđelesu, dok sam čekao u redu za ukrcavanje na let Junajted erlajnsa za Seul. Išao sam u Južnu Koreju na promociju knjiga, a ona da svira Prokofjeva. Zavoleo sam je od prvog trenutka, zauvek: taj melanholični osmeh, bistri pogled, poseban način na koji je terala kosu iza uva dok je okretala glavu kao usporena slika. Onda sam zavoleo i sve modulacije njenog glasa, njenu inteligenciju i humor, to prividno povlačenje u sebe. S vremenom sam zavoleo i sve njene skrivene mane, bol življenja, rane ispod čeličnog oklopa. Tokom nekoliko meseci upoznali smo neobuzdanu sreću koja nas je lansirala u stratosferu: bili su to trenuci kad sve lebdi, s previše kiseonika i stalnom vrtoglavicom.
Naravno da sam bio svestan da za to postoji cena koju treba platiti. Predavao sam književnost i znao sam za upozorenja autora kojima sam se divio: Stendal i njegova kristalna jasnoća; Tolstoj i njegova Ana Karenjina koja se baca pod voz nakon što je sve žrtvovala za ljubav; Arijana i Solal, dvoje ljubavnika iz Lepotice i vlastelina, koji završavaju neumitnim padom u drogu i eter u jezivoj samoći neke hotelske sobe. Ali strast je kao droga: kad se jednom spozna, njeno rušilačko dejstvo nikoga ne može da spreči da, pošto dospe u njene kandže, nastavi da se uništava.
S pogrešnim ubeđenjem da sam samo s njom ja pravi ja, završio sam tako što sam ubedio sebe da će naša ljubav večno trajati i da ćemo uspeti tamo gde su se drugi spotakli. Ali Aurora nije budila ono najbolje u meni. Izvlačila je iz mene karakterne crte koje mrzim i kojima sam se već dugo služio za prljavu borbu: izvesna posesivnost, očaranost lepotom, slabost da verujem da se iza anđeoskog lica neizbežno krije dobra duša i narcisoidni ponos što sam u vezi s tako sjajnom ženom, što je jasan znak da se razlikujem od drugih mužjaka svoje vrste.
Naravno, s obzirom na to koliko je bila poznata, umela je da uspostavi distancu i nastojala je da se ni u čemu ne prevari, ali slava retko čini dobro osobama koje pogleda i samo im pojačava narcisoidnu ranjivost, toliko da više nisu u stanju da je podnesu.
Bio sam svestan svega toga. Znao sam da se Aurora najviše od svega plašila da će njena lepota izbledeti i da će izgubiti svoj umetnički talenat: te dve čarobne moći koje joj je Bog dao i po kojima se razlikovala od ostalih ljudskih bića. Znao sam da njen smireni glas može postati sipljiv. Znao sam da se iza te svetačke smirenosti krije žena s manjkom poverenja u sebe, koja teško pronalazi unutrašnju ravnotežu i strahove leči hiperaktivnošću, obilazeći sve svetske prestonice, planirajući datume koncerata tri godine unapred i prekidajući kratke veze bez posledica. Do kraja sam verovao da ću ipak moći da budem njena tačka oslonca, a i da ona može to isto biti za mene. Zbog toga je trebalo da uspostavimo međusobno poverenje, ali je ona stekla naviku da spaja dvoličnost i ljubomoru kao sredstva zavođenja, što zaista nije pomagalo u uspostavljanju spokojne klime. Naša veza se završila jer se sva izokrenula. Mi smo bez sumnje mogli biti srećni na nekom pustom ostrvu, ali život nije pusto ostrvo. Njenim prijateljima, pariškim, njujorškim i berlinskim pseudointelektualcima nisu bili po ukusu moji popularni romani, dok su s moje strane, Milo i Karol nju smatrali snobom, oholom i sebičnom osobom.

Oluja se razbesnela i zasula prozore debelom zavesom kiše. U otmenoj i prefinjenoj atmosferi Burbon strit bara, Aurora završi poslednje akorde pesme A Case Of You, koju je upravo izvela baršunastim bluz glasom.
Dok je auditorijum aplaudirao, ona otpi gutljaj bordoa iz čaše na klaviru i klimnu glavom publici u znak zahvalnosti. Onda zatvori instrument, kako bi dala do znanja da je šou završen.
„Prilično uverljivo", rekoh prilazeći joj. „Nora Džouns morala bi da se zabrine ako rešiš da se ubaciš na njen teren."
Ona mi pruži čašu, s namerom da me izazove.
„Da vidimo da li si izgubio osećaj."
Priljubih usne tamo gde je ona malopre stavila svoje i gucnuh.
Pokušavala je da me uputi u tajne enologije, jedne od svojih strasti, ali je digla ruke od mene pre nego što sam usvojio i osnovna znanja.
„Hm... Šato Latur, berba 1982", rekoh bez ikakve nade da sam pogodio. Ona se jedva primetno nasmeši na moj nedostatak vere u sebe, a onda me ispravi:
„Šato Margo, 1990."
„Ja sam još uvek na koka-koli lajt: tu nema komplikacija s datumima." Ona se nasmeja kako se smejala i pre, onomad kada smo se voleli.
Napravi onaj pokret glavom, vrlo lagan, koji je bio tako uobičajen za nju kada je htela da se dopadne, i jedan pramen zlatne kose izvuče se ispod šnale koja joj je pridržavala kosu.
„Kako si?"
„Dobro", odgovori ona. „Reklo bi se da si ti, naprotiv, ostao zaglavljen u paleolitu", primeti ona aludirajući na moju bradu. „Pa, kako su ti usta? Jesu li mogli da te zašiju?"
Zbunjen, zatreptah očima.
„Šta da zašiju?"
„Parče usne koje ti je otkinula plavuša u restoranu. To ti je nova prijateljica?"
Spretno izbegoh odgovor i naručih za šankom isto što pije i gospođica. Ona je bila uporna:
„Ta devojka je lepa. Ne preterano elegantna, ali lepa. U svakom slučaju, to među vama ima izgleda da bude vulkansko..."
Uzvratih kontranapadom:
,,A ti se i sama lepo provodiš s tvojim sportistom? Možda nije baš najbistriji, ali ima pravu facu. U svakom slučaju, pristajete jedno drugom. I to je još velika ljubav, tako sam čitao u novinama."
„Zar ti sad čitaš tu vrstu novina? Napisali su toliko gluposti o nama da sam pomislila da te je to spaslo. A što se tiče velike ljubavi... Hajde, Tome, ti dobro znaš da ja u to nikada nisam verovala."
„Čak ni sa mnom?"
Ona otpi još jedan gutljaj vina, ustade s taburea i ode da se nalakti na prozor.
„Na stranu naša, moje veze nikada nisu imale čvrstinu. Bile su prijatne, ali sam uvek uspevala da se poštedim strasti."
Bila je to jedna od stvari koja nas je odvojila. Za mene je ljubav bila kao kiseonik: jedina stvar koja životu pruža malo sjaja, raskoši i snage. Za nju je ona, koliko god magična, na kraju bila samo iluzija i prevara.
Gledajući u prazno, ona pojasni svoje razmišljanje:
„Veze se grade i razgrađuju, takav je život. Jednog jutra, on se probudi na jednoj, a ona na drugoj strani, a da se nikad ne zna zašto. Ne mogu uvek da dam sve drugoj osobi s tim Damoklovim mačem nad glavom. Neću da gradim svoj život na osećanjima zato što se osećanja menjaju. Ona su krhka i nesigurna. Veruješ da su duboka, a ona se pokore nekoj suknji u prolazu ili laskavom osmehu. Bavim se muzikom zato što me muzika nikada neće napustiti. Volim knjige zato što će one uvek biti tu. I onda... ne poznajem nijedan par koji se voleo dok ih smrt ne rastavi."
„Zato što živiš u narcisoidnom svetu, među umetnicima i slavnim ljudima, gde se veze sklapaju i raskidaju brzinom svetlosti."
Zamišljena, lagano se uputi prema terasi i stavi čašu na ogradu.
„Mi nismo umeli da idemo dalje od početne ekstaze", analizirala je ona.
„Nismo umeli da istrajemo..."
„Ti nisi umela da istraješ", ispravih je uverljivo. „Ti snosiš odgovornost za neuspeh naše ljubavi."
Poslednja munja zapara nebo, a zatim se oluja udalji jednako brzo kao što je i došla.
„Ono što sam ja želeo", nastavih, „jeste da podelim život s tobom. U krajnjoj liniji, verujem da ta želja da se sve doživi udvoje, žudnja da se obogatimo onim što je kod partnera različito, nije ništa drugo do ljubav."
Sivilo poče da se raspršuje i komad plavog neba stiže da razbije oblake. „Ono što sam ja želeo", bio sam uporan, „jeste da nešto izgradim s tobom. Bio sam spreman da preuzmem tu obavezu, spreman da zajedno s tobom prođem kroz iskušenja života. To ne bi bilo lako, nikada nije ni bilo, ali je to ono što sam želeo: sadašnjost, sa svim njenim preprekama koje trasiraju naše postojanje."
Neko je u glavnoj prostoriji opet seo za klavir. Do nas dopreše note intimne i senzualne varijacije India Song.
Videh kako iz daljine dolazi Rafael Baros s daskom za surfovanje ispod miške. Da bih izbegao da mu budem predstavljen, uputih se ka drvenim stepenicama, ali me Aurora zadrža, zgrabivši me za zglob ruke.
„Ja sve to znam, Tome. Znam da nikada ništa nije izvesno, da ništa nije obećano..."
U njenom glasu osećalo se nešto dirljivo i krhko: glazura fatalne žene koja je upravo počela da se razbija.
„Da bi se zaslužila ljubav, znam da treba dati telo i dušu i preuzeti rizik da se sve izgubi... ali ja nisam bila spremna da to učinim, a nisam ni danas..."
Oslobodih se njenog stiska i siđoh niz nekoliko stepenika. Ona dodade iza mojih leđa:
„Molim te da mi oprostiš ako sam te navela da misliš suprotno."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:34 am







23. Samoća(e)



Samoća je poslednje dno ljudskog stanja.
Čovek je jedino biće koje oseća samoću i koje traži društvo.
OKTAVIO PAZ


REGION LA PAZ
RANO PO PODNE

S torbom na leđima, Karol je skakutala s kamena na kamen duž obale. Zaustavi se i baci pogled ka nebu. Pljusak je trajao manje od deset minuta, ali je i toliko bilo dovoljno da pokisne od glave do pete. S potpuno mokrom odećom i licem niz koje su se slivale kišne kapi, ona oseti kako joj se mlaka voda uvlači ispod džempera.
Kakva sam ja glupača! pomisli i prođe rukama kroz kosu. Setila se da ponese paketić prve pomoći i nešto da se čalabrcne, ali ne i peškir i odeću za presvlačenje.
Prijatno jesenje sunce pojavilo se umesto oblaka, ali nije bilo dovoljno da je osuši. Da ne bi osećala hladnoću, ona odluči da nastavi put, držeći se podnošljivog tempa hoda, opijena lepotom malih uvala i planina u pozadini, prekrivenih kaktusima. Na krivini strme staze, malo pre nego što će izaći na žal, neki čovek izlete iz grma ispred nje. Pokuša da ga zaobiđe tako što skrenu s puta, ali on joj stade na nogu. Ona ispusti krik, ali nije mogla da zaustavi spektakularan pad, koji je odvuče pravo u naručje tog nametljivca.
„Karol, to sam ja!", smiri je Milo dok ju je blago prihvatao u naručje. „Šta ti radiš ovde?", povika ona i odvoji se od njega. „Pratio si me? Ti si potpuno lud!"
„Odmah krupne reči..."
,,I prestani da me gledaš tim očima prženog oslića", povika ona i iznenada primeti da joj mokra odeća ocrtava obline.
„Imam peškir", ponudi on i zavuče ruku u torbu. ,,I suvu odeću."
Ona mu istrže torbu iz ruke i ode iza velikog bora da se presvuče.
,,I nemoj da koristiš situaciju i pariš oči, perverznjaku! Nisam ti ja jedna od onih tvojih kokošaka!"
„Teško mi je da te vidim iza tog tvog paravana", primeti on i uhvati u letu mokri džemper i šorts, kojih se ona upravo oslobodila.
„Zašto si me pratio?"
„Hteo sam da provedem malo vremena s tobom, a imam i da ti postavim jedno pitanje."
„Nadam se najgorem."
„Zašto si mi malopre rekla da ti je priča o Trilogiji o anđelima spasla život?"
Ona za trenutak zaćuta, a onda strogo odgovori:
„Možda ću ti objasniti jednoga dana, kad budeš manje blesav."
Čudno. Koliko ju je on poznavao, retko kad je bila tako zajedljiva. Ipak, pokuša da nastavi razgovor:
„Zašto mi nisi predložila da ti se pridružim u šetnji?"
„Htela sam da budem sama, Milo. Zar ti to nije doprlo do mozga?", upita ona i navuče izgužvani pulover.
„Ali ubiće nas samoća! Biti sam je nešto najgore što postoji!"
Karol izađe iz zaklona u muškoj odeći previše velikoj za nju.
„Ne, Milo, ono što je još gore od toga jeste kad neko mora da se nosi s tipovima tvog profila."
On prihvati udarac.
„Šta mi ti zapravo zameraš?"
„Pusti sad to, trebalo bi mi bar tri sata da sve nabrojim", reče ona i nastavi da se spušta prema plaži.
„Ne idi! Radoznao sam", priznade i krenu za njom.
„Imaš trideset šest godina, a ponašaš se kao da imaš osamnaest", započe ona. „Neodgovoran si, neotesan, samo dežurni razvratnik, a kuneš se samo u tri stvari..."
„Tri stvari?"
„Automobile, pivo i poljupce", pojasni ona.
„Je li to sve?"
„Ne: ja takođe mislim da ti nisi pouzdana osoba za bilo koju ženu", sasu mu ona u lice dok su pristizali na pesak.
„Pojasni mi to malo."
Ona izazovno stade ispred njega i pogleda ga u oči:
„Ti spadaš u one muškarce za jednokratnu upotrebu: u kauboje s kojima su žene spremne da okrenu krug kada su usamljene, i s kojima možda provedu noć, ali ih nikada ne zamišljaju kao oca svoje dece."
„Ne misle sve žene isto kao i ti!", branio se on.
„Da, Milo. Sve promućurne žene, koje imaju bar tri daske u glavi, misle baš kao ja. Koliko si nam svojih devojaka predstavio za sve ovo vreme?
Nijednu! Sreli smo ih na gomile, ali uvek isto: striptizete, polukurve ili jadne izgubljene devojke koje skupljaš po bednim barovima pred zoru, koristeći to što su pripite!"
,,A ti? Može li se znati kog si nam ti to dobrog momka dovela? A, ne, istina je: nikad te niko nije video s momkom! Zar to nije čudno, šećeru? Prešla tridesetu, a ne zna ni za jednu vezu!"
„Možda je najjednostavnije da ti pošaljem faks svaki put kad nekoga uvedem u svoj život."
„Priznaj! Više bi volela da vidiš sebe u ulozi supruge pisca, zar ne? Da te pominju na koricama. Čekaj da ti opišem: Tom Bojd živi u Bostonu, u Masačusetsu, sa ženom Karol, dvoje dece i labradorom. To je ono što ti očekuješ, zar ne?"
„Brini ti o svojim potomcima. Treba da prestaneš da nas zasmejavaš tom svojom nezrelošću."
,,A ti si lažljiva kao puš-ap brusthalter."
„Uvek metafore zasnovane na seksu: ti stvarno imaš problem s tim, mali." „Ti treba da se zabrineš za to!", odbrusi on. „Zašto nikada ne nosiš haljine ili suknje? Zašto nikada ne oblačiš kupaći kostim? Zašto skačeš kao oparena svaki put kada te neko dodirne po ruci? Da li više voliš žene ili je nešto drugo u pitanju?"
Pre nego što je Milo završio rečenicu, po licu ga ošinu majstorski šamar, iz sve snage. Imao je tačno toliko vremena da uhvati Karolinu šaku, da bi izbegao još jedan.
„Pusti me!"
„Ne pre nego što se smiriš!"
Otimala se kao đavo, svom snagom vukući ruku, sve dok svog protivnika nije izbacila iz ravnoteže. I ona tad pade leđima na pesak i u tom padu povuče Mila za sobom. On svom težinom zaleže na nju i taman htede da se odvoji kad oseti cev pištolja na slepoočnici.
„Odbij!", naredi ona i otkoči pištolj.
Uspela je da ga pronađe i izvuče iz torbe. Moglo je da joj se dogodi da zaboravi odeću za presvlačenje, ali oružje nikad.
„Vrlo dobro", reče Milo bezbojnim glasom.
Dezorijentisan, polako ustade i tužno pogleda svoju prijateljicu, koja se izmače i uhvati pištolj obema rukama. Ona zatim nestade, a on osta nekoliko minuta potpuno zbunjen, u laguni s belim peskom i tirkiznom vodom. Tog popodneva se senka blokova iz Makartur Parka pružila sve do kraja Meksika.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:34 am




24. La cucaracha



Ljubav je kao živa u ruci. Držiš li ruku otvorenu, ostaće ti na dlanu; stisneš li je u pesnicu, iskliznuće ti između prstiju.
DOROTI PARKER


RESTORAN MESEČEVA KĆI 9 H UVEČE

Luksuzni restoran bio je smešten uz strmu morsku obalu, istovremeno gledajući i na bazen i na Kortesovo more. Pejzaž je noću bio impresivan kao i usred dana, ali je dobijao neku posebnu dubinu, romantičnu i tajanstvenu crtu. Bakarni fenjeri visili su duž čokota vinove loze, a svetiljke u boji oko svakog stola stvarale su venac prigušene svetlosti.
U haljini ukrašenoj srebrnim šljokicama, Bili je išla ispred mene do službe za prijem gostiju. Domaćica restorana toplo nas dočeka i odvede do stola, gde je Milo čekao već nekoliko minuta. Očigledno pripit, nije bio u stanju da mi objasni zašto je Karol odsutna.
Aurora i Rafael Baros sedeli su nekoliko stolova dalje na sredini terase, kao u kutiji za nakit, i javno pokazivali svoju ljubav.
Večera je bila sumorna. Izgledalo je da je čak i Bili, obično dobro raspoložena, izgubila svoju živahnost. Vidno umorna, bila je bleda i iscrpena. Na početku večeri sam je pronašao u našoj sobi sklupčanu na krevetu, gde je spavala čitavo popodne. Putovanje ju je sasvim izmorilo. U svakom slučaju, morao sam da se žestoko borim da je izvučem ispod pokrivača.
„Šta se dogodilo s Karol?", upita ona Mila.
Oči mog prijatelja behu krvave, a glava samo što mu nije pala na sto. Dok je mrmljao neke polurazumljive reči i pokušavao da pruži objašnjenje, glas tenora razbi tišinu restorana.
La cucaracha, la cucaracha,
Ya nopuede caminar
Grupa marijača okupi se oko našeg stola da nam otpeva serenadu.
Orkestar je bio moćan: dve violine, dve trube, gitara, gitaron i vihuela.
Porque no tiene, porque le falta
Marijuana quefumar
Njihova nošnja delovala je smešno: crne pantalone s ukrasnim šavovima, kratke bluze sa srebrnim dugmadima, kravate vezane na isti način, kaiševi s pređicom sa ukrasom orla, nepromočive čizmice. Da ne zaboravimo sombrera sa širokim obodom, velikim kao leteći tanjir.
Pevač je nastavljao da jednoličnim i turobnim glasom bučno izražava pomalo usiljenu veselost, koja je više delovala kao olakšanje nego radost življenja.
„Ovo je kič, zar ne?"
„Vi se šalite", uzviknu Bili. „Oni su vrh!"
Pogledah je sumnjičavo. Očigledno da nismo imali istu definiciju vrha. „Gospodo, neka vam ovo posluži kao primer!", reče ona i okrenu se ka Milu i meni. „Evo vam najvernijeg izraza muževnosti."
Pevač se pogladi po brkovima i, pošto je shvatio da je pozitivno ocenjen, razveza novu numeru i to isprati odgovarajućim plesnim korakom.
Para bailar la bamba
Se necesita una poca de gracia
Una poca de gracia pa mi pa ti.
Arriba y arriba
Svirka se tako nastavi dobar deo večeri. Prelazeći od stola do stola, marijači ispucaše ceo repertoar narodnih pesama o ljubavi, hrabrosti, ženskoj lepoti i sušnim predelima.
Za mene je to bila demode i dosadna predstava, a za Bili oličenje ponosne duše jednog naroda.
Dok se predstava bližila kraju, u daljini se začu neko brujanje. Gosti restorana u isti mah okrenuše glavu ka moru. Na horizontu se pojavi svetla tačka. Drndanje je postajalo sve jače i jače i na nebu se ocrta silueta starog hidroaviona. Gvozdena ptica vrlo nisko nadlete restoran i ispusti cveće na terasu. Poče pravi pljusak ruža raznih boja, koje potpuno prekriše glatki pod restorana. Jak aplauz pozdravi ovu neočekivanu cvetnu kišu. Onda se hidroavion ponovo pojavi iznad naših glava i poče da izvodi vrtoglavu koreografiju. Fluorescentni dim iscrta na nebu neverovatno srce od dima, koje brzo razveja vetar. Onda se ponovo začu buka prisutnih kada se svetla pogasiše, a šef sale se uputi prema stolu za kojim su sedeli Aurora i Rafael Baros. Na srebrnom poslužavniku nosio je prsten s dijamantskim kamenom. Rafael onda kleknu i zaprosi Auroru, dok je iza njega stajao konobar sa šampanjcem zapetim kao puška, da smesta proslavi Aurorino da. Sve je bilo savršeno, naštimovano u mikrometar, opilo bi svakog, ali pod uslovom da bar malo voli srceparajuću romantiku i inscenirane predstave po savetu iz nekog romantičnog kataloga.
Ali zar to nije bilo baš ono što je Aurora najviše mrzela?
Bio sam suviše daleko da bih mogao da čujem njen odgovor, ali dovoljno blizu da ga s njenih usana pročitam.
,,Žao mi je...", promrmlja ona, a da nisam znao da li su te reči bile upućene njoj samoj, prisutnima ili Rafaelu Barosu.
Zašto momci malo ne razmisle pre nego što postave to pitanje?
Nastade vrlo mučna tišina, kao da je osoblju restorana bilo neprijatno zbog odbijenog poluboga, koji je sada bio samo jadan lik, koji kleči na kolenima, nepomičan kao kip od soli, sleđen od sramote i poraza. Prošao sam ispred njega i baš u tom trenutku osetio više sažaljenja nego što sam mogao da likujem.
On najzad ustade i krenu kroz salu sa osećajem povređenog dostojanstva, a onda me, kada sam to najmanje očekivao, pogodi direktom u Tajsonovom stilu.
,,I taj pokvarenjak krenu pravo prema vama i zadade vam udarac pravo u lice", ukratko rezimira dr Mortimer Filipson.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:35 am



HOTELSKA KLINIKA 45 MINUTA KASNIJE

„Otprilike tako", potvrdili dok mi je dezinfikovao ranu. „Imate sreće: ima mnogo krvi, ali vam nos nije slomljen."
„Dobro je."
„Lice vam je, naprotiv, oteklo kao da ste isprebijani. Jeste li se nedavno tukli?"
„Imao sam kavgu u nekom baru sa Isusom i njegovom bandom", odgovorih neodređeno.
„Imate i jedno polomljeno rebro, kao i nezgodno uganuće zgloba. On je gadno natekao. Staviću vam mast, ali ćete morati opet da dođete kod mene sutra ujutro, da vam stavim zavoj. Kako vam se to dogodilo?"
„Pao sam na krov automobila", odgovorih kao da je to najprirodnija stvar na svetu.
„Hm... vi živite vrlo opasno."
„Može se tako reći, od pre nekoliko dana."
Hotelski centar za lečenje nije bio obični mali dispanzer, već moderni kompleks sa haj-tek aparatima.
„Mi lečimo najveće zvezde na planeti", odgovori mi lekar, nakon što sam mu dao do znanja da sam primetio luksuz.
Mortimer Filipson bio je pred penzijom. Imao je visoku britansku figuru s veoma izražajnim zagasitim licem, isklesanim crtama i bistrim i nasmejanim očima. Imao je nešto od Pitera O'Tula, kao malo starija verzija Lorensa od Arabije.
On završi s masiranjem zgloba i zatraži od jedne bolničarke da mi donese štake.
„Savetujem vam da se nekoliko dana ne oslanjate na nogu", upozori me on i dade mi vizitkartu na kojoj je upisao termin kontrolnog pregleda za sutra.
Zahvalih mu za negu koju mi je pružio i pomoću štaka se s mukom odvukoh do svog apartmana.

Soba je bila okupana blagom svetlošću. U kaminu u središtu prostorije sijala je bistra svetlost i projektovala halo-efekat na zidove i plafon. Potražih Bili, ali nje nije bilo ni u dnevnoj sobi ni u kupatilu. Uši mi je parao zaglušujući refren pesme Nine Simon.
Povukoh zavese na prozorima ka terasi i spazih je, zatvorenih očiju, kako se kupa u džakuziju pod vedrim nebom. Ukrašena plavim mozaicima, kada je imala iskrivljen oblik. Kroz veliki kljun figure labuda, u nju se u kaskadama ulivao mlaz vode koja se presijavala u svim duginim bojama.
„Hoćete li da mi se pridružite?", izazvala me je ne otvarajući oči.
Priđoh kadi. Bila je oivičena s dvadesetak sveća koje su formirale plamenu branu. Površina vode bleštala je kao šampanjac i jasno su se isticali zlatni mehurići koji su se dizali na površinu već od ulaza u kadu.
Odložih štake, otkopčah dugmad na košulji i skidoh farmerke, pa onda skliznuh u vodu. Bila je vrela, na granici podnošljivog. Tridesetak prskalica raspoređenih po celom bazenu više je jako gnjavilo kožu nego što je masiralo, dok se iz četiri ugla sa zvučnika razlegala očaravajuća muzika. Bili otvori oči, pruži ruku i prstima dotače lepljivi zavoj kojim mi je Filipson tek pokrio nos. Osvetljeno odozdo, lice joj je bilo prozračno, a kosa odavala utisak kao da je pobelela.
„Ratniku je potreban odmor?", našali se ona dok mi je prilazila. Pokušah da se oduprem njenom naletu:
„Mislim da nema nikakve koristi od toga da ponovo igramo tu epizodu s ljubljenjem."
„Recite, ako smete, da vam se nije svidelo."
„O tome nema ni govora."
„Ipak je delovalo. Nekoliko sati kasnije, vaša draga Aurora bučno je raskinula veridbu."
„Možda, ali Aurora nije s nama u ovom džakuziju."
„Šta vi znate o tome?", upita ona i uvuče mi se u naručje. „Na terasi svake hotelske sobe postoji durbin i svako svakoga gleda iz prikrajka. Zar to niste primetili?"
Sada je njeno lice bilo na samo nekoliko centimetara od mojeg. Njene oči su imale boju lipe, pore na koži su se proširile pod dejstvom pare, a kapljice znoja blistale su joj na licu.
„Možda nas gleda baš sad", nastavi. „Nemojte mi reći da vas to pomalo ne uzbuđuje..."
Mrzeo sam tu igru. To je tako malo ličilo na mene. Pa ipak, ponesen sećanjem na naš prethodni poljubac, pustih da mi jedna ruka padne na njen bok, a druga na udubljenje njenog vrata.
Ona nežno prisloni usne na moje i moj jezik potraži njen. Ponovo se dogodi magija, ali potraja samo nekoliko sekundi, sve dok ne osetih neku jaku gorčinu u ustima, koja me natera da prekinem s ljubljenjem.
Osetio sam kiselkast, oštar i opor ukus i naglo uzmakoh. Bili je izgledala preneraženo. Tada videh njene potamnele usne i ljubičasti jezik. U očima joj se video žar, ali joj je koža postajala sve bleđa i bleđa. Drhtala je, škrgutala zubima i grizla se za usnu. Zabrinut, izađoh iz džakuzija, pomogoh joj da izađe i ogrnuh je peškirom. Osetih kako joj klecaju noge, izgledalo je kao da će se srušiti. Spopade je snažan napad kašlja i ona me odgurnu, kako bi mogla da se nagne napred i povrati. Zatim bolno izbaci neku gustu i lepljivu kašu, a onda se sruši na tlo.
Ali to što je povratila nije bila hrana.
Bila je to tinta.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:35 am




25. Opasnost da te izgubim



Kad ti je cev oružja u ustima, izgovaraš samo vokale.
REPLIKA IZ FILMA BORILAČKI KLUB ČAKA POLANIKA


HOTELSKA KLINIKA
1 H IZJUTRA
„Jeste li vi njen muž?" upita doktor Filipson, dok je zatvarao vrata sobe u kojoj je upravo zaspala Bili.
,,Oh... ne, ne može se baš tako reći", odgovorih.
„Mi smo njeni rođaci", reče Milo. „Mi smo joj jedina porodica."
„Hm... i često vam se dešava da se kupate zajedno s vašom rođakom?", reče lekar ironično gledajući u mene.
Pre sat i po, baš kad se spremao da ubaci lopticu u poslednju rupu, u žurbi je navukao belu bluzu na golf pantalone i dotrčao da pomogne Bili. Odmah je ozbiljno shvatio situaciju i svom snagom se bacio na nju da je povrati u život, hospitalizuje i pruži joj prvu pomoć.
Pitanje ostade bez odgovora pa krenusmo za njim u njegovu ordinaciju. Bila je to dugačka prostorija, koja je gledala na dobro osvetljenu i lepo pokošenu livadu, poput terena za golf, nasred koje je lepršala zastavica. Kad sam se približio prozoru, mogao sam jasno da uočim lopticu za golf na sedam-osam metara od rupe.
„Neću da vas lažem", započe on i zamoli nas da sednemo. „Ja uopšte ne znam od čega pati vaša prijateljica, ni šta je uzrok njene krize."
Skide bluzu, okači je o vešalicu i smesti se preko puta nas.
„Ima povišenu temperaturu, telo pokazuje nenormalnu ukočenost i povratila je sve što je imala u želucu. Pati od migrena, teško diše i ne može da stoji", zaključi on.
,,I onda?", dobacih, nestrpljiv da čujem dijagnozu.
Filipson otvori prvu fioku pisaćeg stola i izvuče cigaru u omotu. „Pokazuje očigledne znake anemije", pojasni on, „ali ono što me stvarno zabrinjava jeste ta crnkasta materija koju je povratila u velikoj količini."
„Podseća na tintu, zar ne?"
„Moguće..."
Zamišljen, izvuče kohibu iz aluminijumske folije, pomilova omot, kao da očekuje da će nešto iskrsnuti kad dodirne listove duvana.
„Tražio sam da se uradi analiza krvi, crne kaše i vlasi kose, koja je, prema vašim rečima, odjednom pobelela."
„To se događa, zar ne? Slušao sam priče da zbog emocionalnog šoka kosa može da posedi preko noći. To se dogodilo Mariji Antoaneti noć uoči pogubljenja."
„Gluposti!", odbrusi lekar. „Samo hemijska promena boje može da učini da kosa tako brzo izgubi pigment."
„Imate li odgovarajuća sredstva da izvršite taj tip ispitivanja?", zabrinu se Milo.
Lekar odseče krajeve havane.
„Kao što ste i sami mogli da konstatujete, naši aparati su poslednji krik tehnike. Pre pet godina, stariji sin šeika jedne naftne monarhije boravio je u našem hotelu. Mladić je imao nesreću dok je skijao navodi: žestoko se sudario s čamcem i pao u komu koja je trajala nekoliko dana. Njegov otac obećao je da će bolnici uplatiti masnu donaciju ako uspemo da ga izvučemo iz neprilike. Izvukao se bez posledica, više zahvaljujući sreći nego mom lečenju, ali šeik je održao reč, odakle potiče naš današnji radni komfor."
Kad Mortimer Filipson ustade da nas isprati, ja zamolih da provedem noć pored Bili.
„To je glupo", odlučno mi odgovori. „Mi imamo dežurnu bolničarku. Kao i dvojicu internista koji će raditi cele noći. Vaša rođaka je naš jedini pacijent. Nećemo je ostaviti ni sekundu bez nadzora."
„Insistiram, doktore."
Filipson sleže ramenima i vrati se u ordinaciju gunđajući:
„Ako vas zabavlja da spavate u uskoj fotelji i da krivite kičmu, slobodno, ali s tim vašim uganućem i polomljenim rebrom nemojte sutra ujutro da plačete što više ne možete ni da ustanete."
Milo me napusti ispred sobe u koju su smestili Bili. Osetio sam da je bio sav smeten:
„Brinem se za Karol. Ostavio sam joj na desetine poruka na telefonskoj sekretarici, ali ne odgovara. Moram da je pronađem."
„Dobro. Srećno, stari."
„Laku noć, Tome."
Gledao sam ga kako se udaljava hodnikom, ali se on nakon nekoliko metara zaustavi, okrenu i vrati.
„Znaš, hteo sam da ti kažem da... da mi je žao", priznade pogledavši me pravo u oči.
Oči su mu bile crvene i sjajne, lice upalo, ali odlučnog izraza.
„Sve sam usrao onim mojim hazarderskim finansijskim ulaganjima", nastavi on. „Mislio sam da sam pametniji od drugih. Izigrao sam tvoje poverenje i uništio sam te. Izvini..."
Ostade bez glasa. Zatrepta očima i jedna suza mu iznenada skliznu niz lice. Prvi put u životu videh ga kako plače i u taj mah se osetih razoružan i zbunjen.
„Sve je to previše glupo", dodade on dok je trljao oči. „Verovao sam da sam uspeo da ostvarim sve, ali sam se prevario: nije najteže dobiti sve što želiš, već to posle sačuvati."
„Milo, baš me briga za taj novac. On nije popunio nijednu prazninu, niti rešio bilo koji problem, znaš to dobro."
„Videćeš, izvući ćemo se, kao i uvek", obeća on, pokušavajući da povrati optimizam. „Naša srećna zvezda neće nas sada napustiti!"
Pre nego što je krenuo da traži Karol, bratski me potapša po ramenu i pokuša da me smiri:
„Izvući ću nas iz ovoga, kunem ti se. Možda će biti potrebno malo vremena za to, ali uspeću."

Lagano odškrinuh vrata i promolih glavu. Bilina soba utonula je u plavičasti polumrak. Tiho priđoh krevetu.
Spavala je nemirnim i grozničavim snom, pokrivena debelim čaršavom, tako da joj se samo lice videlo. Mlada, živahna i okretna, plavi tornado, osoba koja mi je od prvog trenutka zagorčavala život, ostarela je čitavih deset godina za svega nekoliko sati. Uzbuđen, stajao sam nepomično pored njenog kreveta i na kraju se odvažio da joj stavim ruku na čelo.
„Ti si smejurija od devojke, Bili Doneli", promrmljah naginjući se ka njoj. Ona poče da se batrga u krevetu, i ne otvarajući oči, promrmlja: „Očekivala sam da ćeš reći da sam smejurija od smaračice..."
„Takođe i smejurija od smaračice", rekoh da bih prikrio emocije. Pomilovah je po licu i poverih joj se:
„Izvukla si me iz crne rupe u koju sam upao. Zbog tebe sam korak po korak umakao od tuge koja me je razdirala. Tvojim smehom i prevrtljivošću pobedila si tišinu koja me je zazidala..."
Ona pokuša nešto da kaže, ali nije imala daha i zbog isprekidanog disanja morala je da odustane od toga.
„Neću te napustiti, Bili. Dajem ti reč", smirih je i uzeh za ruku.
Mortimer Filipson kresnu upaljačem i zapali kavanu, a onda sa štapom za golf u ruci izađe na ledinu i napravi nekoliko koraka po livadi. Loptica za golf bila je na nešto više od sedam metara od rupe na delu terena koji je bio sasvim blago nagnut. Mortimer povuče sladostrastan dim, a onda čučnu da bolje prouči ugao udarca. Bila je to teška rupa, ali on je u nju već ubacio stotine loptica s tog rastojanja. Uspravi se, zauze stav i poče da se koncentriše. Sreća je samo spoj volje i povoljnih okolnosti, tvrdio je Seneka. Mortimer izvede udarac kao da mu od toga život zavisi. Loptica se zavrte po travi. Izgledalo je kao da usporava na svom putu, a onda poče da zaokreće oko rupe i ubrzava, da bi je na kraju promašila.
Te večeri okolnosti nisu bile povoljne.

Milo vrtoglavom brzinom dojuri do trema i zatraži od čuvara parkinga svoj bugati, koji je garažirao u suterenu. Krenu ka La Pazu, tražeči pomoću GPS uređaja mesto gde se rastao s Karol.
Tog popodneva na plaži, postao je svestan živih rana svoje prijateljice. Rana za koje nije ni slutio da postoje.
Nesumnjivo, često ignorišemo muke baš onih koje najviše volimo, pomisli on tužno.
I on je bio povređen zbog portreta bez nijanse koji mu je predočila. Kao i drugi, i ona ga je uvek smatrala za neotesanog probisveta, malog gradskog seljačića, ženskaroša i prostaka. Ali morao je priznati da on nikada ništa nije učinio da je razuveri. Pošto je ta slika o njemu bila njegov zaštitni znak, prikrivala je senzibilitet koji nije umeo da izrazi. Da bi se izborio za Karolinu ljubav, morao je da bude spreman na sve, ali ona nije imala dovoljno poverenja u njega da bi mogao da joj otkrije svoju pravu ličnost.
Vozio je oko pola sata kroz noć koja beše dosta svetla. Senka brda ocrtavala se na bledoplavom nebu, bilo je to nešto što je odavno nestalo iz zagađenih gradova. Milo se uputi šumskom stazom, parkira automobil, onda zavuče ruku u torbu, izvuče ćebe i flašu vode i krenu šljunkovitim putićem, kako bi stigao do obale.
„Karol! Karol!", povika iz sve snage. Povici se izgubiše, odneseni mlakim i dosadnim povetarcem koji je duvao s mora donoseći neko turobno cviljenje.
Pronađe uvalu u kojoj su se po podne svađali. Tu je bilo tiho. Plav i pun mesec, zaljubljen u sebe, presijavao se na površini vode. Nikada Milo nije video toliko zvezda na nebu, ali ni traga ni glasa od Karol. Upali i baterijsku lampu i nastavi put, preskačući strme stene koje su se pružale duž obale. Oko sto metara dalje krenu uskom stazom koja se spuštaše do malog zatona.
„Karol!", ponovo uzviknu dok je izlazio na plažu.
Ovog puta mu se glas razleže. Zaton je bio zaklonjen od vetra granitnom liticom od čije su se bočne ivice talasi odbijali na plažu.
„Karol!"
Milo načulji sva čula i, koliko su ga noge služile, obiđe zaton sa svih strana. Priđe strmoj steni. Ona skoro celom visinom beše presečena dugačkom pukotinom koja se završavala prirodnom pećinom, udubljenom u kamenu.
Karol je bila tu, na pesku, zgrčenih leđa, savijenih nogu, u stanju potpune iznemoglosti. Pognula je glavu, cvokotala je i još držala pištolj u stisnutoj šaci.
Milo kleknu pored nje, obuzet tihom zebnjom koja ubrzo ustupi mesto istinskoj zabrinutosti za njeno zdravlje. Umota je u ćebe koje je imao u torbi, podiže je u naručje i odnese do kola.
„Oprosti mi za ono što sam ti rekla", promrmlja ona. „Nisam tako mislila."
„To je zaboravljeno", smiri je on. „Biće sve dobro."
Vetar postade hladniji i zaduva jače.
Karol stavi ruku na Milovu kosu i podiže pogled ka njemu, dok su joj oči bile pune suza.
„Nikada ti neću učiniti ništa nažao", obeća joj on šapatom na uvo. „Znam", umiri ga ona i obesi mu se o vrat.

Nemoj da se srušiš, Ana, ostani uspravna, ostani uspravna!
Nekoliko sati ranije, tog istog dana, u jednoj običnoj četvrti Los Andelesa, Ana Borovski žurila je sitnim koracima niz ulicu. Videvši je kako trči, zaštićena kapuljačom debelog flanelskog pulovera, mogli biste pomisliti da održava formu u redovnom jutarnjem džogingu.
Ali Ana nije džogirala. Obilazila je kontejnere.
Do pre samo godinu dana imala je bezbrižan život i nije oklevala da potroši više od 1.000 dolara prilikom samo jednog šopinga s drugaricama. Ali ekonomska kriza je sve izokrenula. Praktično za jedan dan, njena firma je drastično smanjila broj radnika i ukinula njeno radno mesto: šef administracije.
U narednih nekoliko meseci htela je da veruje da samo prolazi kroz loš period i nije se obeshrabrila. Spremna da prihvati bilo koje mesto koje odgovara njenom iskustvu, provodila je dane na internet sajtovima za zaposlenje, zatrpavajući razna preduzeća biografijama i motivacionim pismima, učestvovala je na forumima koji su raspravljali o traženju posla, čak je trošila novac za angažovanje konsultantskih agencija za napredovanje u službi. Ali avaj, svi ti pokušaji nisu joj ništa doneli. Za šest meseci nije uspela da se izbori ni za najmanji iole ozbiljniji razgovor za zaposlenje.
Da bi preživela, svakoga dana je provodila nekoliko sati pospremajući u domu penzionera u Montebelu, ali je za to uspevala da napabirči jedva dovoljno da plati tekuće mesečne dažbine.
Kad je stigla na Ulicu Parpl, Ana uspori korak. Još nije bilo ni 7 izjutra. Ulica je bila relativno mirna, ali je počela polako da oživljava. Sačeka da školski autobus napusti stajalište, pa onda zagnjuri glavu u kontejner. Kada joj je ova aktivnost postala navika, naučila je da ostavi po strani ponos i gordost. Na kraju krajeva, zaista nije imala izbora. Njen temperament bio je bliži cvrčku nego mravu, a i napravila je neke dugove koji su izgledali smešni u vreme kada je zarađivala 35.000 dolara godišnje, a sada su joj bili kao kamenje vezano za noge i pretili joj da je ostave bez krova nad glavom.
U prvo vreme zadovoljavala se da pretura po kontejnerima iza supermarketa kod svoje zgrade, i da sakuplja namirnice kojima je istekao rok upotrebe. Ali daleko od toga da je bila jedina koja je došla na tu ideju. Svako veče, sve brojnija populacija otpuštenih radnika, studenata i penzionera, koji su ostali bez sredstava za život, tiskala se oko metalnih kontejnera. Bilo ih je tako mnogo da je uprava supermarketa odlučila da namirnice prska dezinfekcionim sredstvom odvratnog mirisa, kako bi rasterali tu gungulu. Ana je onda pošla u istraživanje van svoje četvrti. U početku je to iskustvo doživljavala kao traumu, ali je, kao i svako ljudsko biće, nesumnjivo bila životinja koja se brzo navikne na svaku vrstu poniženja.
Prvi kontejner bio je ispunjen do samog vrha, tako da je našla dobar plen: kutija pilećih uštipaka, dopola načeta, šolja iz Starbaksa s popriličnim ostatkom crne kafe, pa još jedna s kapučinom. U drugom kontejneru pronađe aberkrombi košulju, doduše pocepanu, ali mogla se oprati i okrpiti, a u trećem jedan skoro nov roman u lepom kožnom povezu. Ona stavi svoje bedno blago u ranac i nastavi turneju.
Ana Borovski vratila se kući pola sata kasnije. Bio je to mali stan u novoj i uredno održavanoj zgradi, s nameštajem svedenim na ono što joj je bilo striktno potrebno. Opra ruke, a onda usu kafu i kapučino u jednu šolju i stavi je u mikrotalasnu pećnicu da se zgreje. Isto to uradi i sa uštipcima. Čekajući da doručak bude spreman, raširi dnevnu žetvu na kuhinjski sto. Pažnju joj posebno privukoše elegantne korice romana, urađene u gotskom stilu. Vinjeta u levom uglu ukazivala je na pisca:
Od autora „Društva anđela"
Tom Bojd? Čula je da devojke u kancelariji pričaju o njemu i da ga obožavaju, ali nikada nije čitala njegove knjige. Obrisa mrlju od milkšejka na koricama, sve vreme razmišljajući da će za tu knjigu izvući neki dolar, a onda se kradom poveza na komšiničin bežični internet. Nova knjiga koštala je s popustom 17 dolara. Ona otvori svoj nalog na Ibeju i okači ponudu: 14 dolara ako se odmah plati.
Onda opra košulju, ode da se istušira i očisti, pa poče polako da se oblači ispred ogledala.
Upravo je napunila trideset sedam godina. Dugo je izgledala mlada nego što je stvarno bila, a onda je odjednom ostarela, kao da je vampir isisao svu svežinu iz nje.
Otkako je izgubila posao bila je primorana da se kljuka bućkurišima i hranom sumnjive ispravnosti, pa je dobila desetak kilograma, koji su se odrazili na zadnjici i licu, zbog čega je počela da liči na velikog hrčka.
Pokuša da se nasmeši, ali bez uspeha.
Došla je do ivice i propast se mogla pročitati na njenom poružnelom licu. Požuri, zakasnićeš!
Navuče svetle farmerke, duksericu s kapuljačom i košarkaške patike. Dobro je, ne ideš u noćni klub. Teško ćeš se vratiti u vreme kad si imala trideset jednu i izbrišeš sva ta sranja od prvih znakova starosti!
Odmah se naljuti na sebe i svoj cinizam. Osećala se tako bespomoćno. Na koga da se osloni u najmračnijim trenucima? Nije imala nikoga da joj pomogne, nikoga da mu poveri svoju nevolju. Bez pravih prijatelja, bez muškarca u svom životu poslednji je bio daleka prošlost. Porodica? Od straha da će izgubiti obraz, nije pričala o svojim nedaćama ni ocu ni majci. A ne može se reći ni da su se oni pretrgli da je pitaju kako je. Bilo je dana kada je skoro zažalila što nije ostala u Detroitu, kao njena sestra koja je stanovala na pet minuta od roditelja. Lusi nikada nije imala nikakvih ambicija. Bila je udata za neku seljačinu, službenika u osiguranju, i rodila nepodnošljivo derište, ali barem nije morala da se svaki dan pita da li će imati šta da jede.
Čim bi otvorila vrata, Ana bi klonula. Kao i svi, uzimala je lekove protiv bolova u leđima i ibuprofen fleš protiv hronične migrene; gutala ih je kao bombone. Ali danas je osećala potrebu za nekim moćnim sredstvom za smirenje. Što je više nedelja prolazilo, sve više je bivala podložna krizi nesigurnosti i neprekidno živela u strahu. S tim utiskom, usađenim u njeno telo, uprkos svim naporima i dobroj volji, nije više bila u stanju da upravlja sobom. Ponekad bi joj se ta nesigurnost toliko popela na glavu da ju je obuzimao osećaj ludila, kao što je bio slučaj s onim starim finansijskim činovnikom, koji je pre devet meseci, na nekoliko ulica odatle, ubio celu svoju porodicu, njih petoro, a onda i sebe.
Ostavio je pismo za policiju u kojem objašnjava svoj čin očajnom ekonomskom situacijom. Posle nekoliko meseci bez posla, izgubio je i kompletnu štednju nakon kraha berze.
Nemoj da se srušiš, Ana, gore glavu, gore glavu!
Borila se da se povrati. Nije dozvoljavala sebi da padne. Da je spustila ruke, potonula bi, znala je to. Trebalo je da se svim snagama bori da zadrži stan. Ponekad je imala utisak da se svela na životinju koja živi u svojoj jazbini, ali je tu barem mogla da se istušira i spava na sigurnom.
Stavi slušalice ajpoda na uši, siđe niz stepenice i uđe u autobus, da se vrati u dom penzionera. Pospremala je tu tri sata i iskoristila pauzu za ručak da se posluži slobodnim internetom u sali za odmor.
Dobra vest. Knjiga koju je ponudila na prodaju našla je kupca po navedenoj ceni. Ana je radila do tri po podne, a onda svratila u poštu da pošalje knjigu naručiocu:
Boni del Amiko, Univerzitetsko naselje Berkli, Kalifornija.
Ona samo stavi roman u koverat, ne primetivši da je više od pola stranica prazno...

„Hej, momci, pomerite se malo!"
Opomena je radiom upućena svim vozačima flote od osam poluremorkera koji su prolazili kroz industrijsku zonu Bruklina. Kao i kod prevoza novca, vreme i način prenosa od skladišta u Nju Džerziju do preduzeća za reciklažu kod Koni Ajlanda bili su strogo propisani da bi se izbeglo rasipanje robe. Svaki kamion bio je natovaren s po trideset paleta i prevozio po trinaest hiljada knjiga upakovanih u kartonske kutije.
Bilo je oko 22 sata kada džinovski tovar prođe kroz vrata stanice za reciklažu na ogromnom terenu ograđenom žičanom ogradom, tako da je sve podsećalo na vojni logor.
Svaki kamion redom izbaci tovar na asfaltirani plato prostranog skladišta: tone knjiga još umotanih u celofan.
Celu operaciju nadgledali su sudski činovnik i predstavnik izdavačke kuće. Nije se svaki dan sto hiljada primeraka stavljalo u seckalicu zbog greške u štampi. Da bi sprečili bilo kakvu zloupotrebu, dva čoveka su brižljivo kontrolisala istovar. Prilikom svakog izručenja, sudski činovnik izvlačio je jednu knjigu iz kartona da bi konstatovao grešku u štampanju. Svaki primerak imao je isti propust: od petsto stranica, koliko je imao roman, samo je pola bilo odštampano. Priča se naglo prekidala na strani 266, i to rečenicom koja je i sama nedovršena...
Tri buldožera bila su spremna za balet oko brda knjiga, kao da se radi o običnim krhotinama koje treba samo gurnuti na pokretnu traku i velikom brzinom poslati ka razjapljenim čeljustima gvozdenih čudovišta. Industrijsko drobljenje moglo je da počne.
Dve seckalice halapljivo progutaše desetine hiljada knjiga. Mehanički proždrljivci ih iseckaše na froncle i sažvakaše. Svuda unaokolo, kroz prašinu od papira, razleteše se pocepane stranice.
Nakon obavljenog sitnjenja, mnoštvo načetih, očerupanih i iscepanih listova izađe iz utrobe čelične životinje, a onda je ta masa odlazila u presu, koja ju je sabijala i izbacivala u vidu velikih kockastih paketa, uvezanih unakrst gvozdenom žicom.
Onda sve te bale papira smestiše u skladište. Sutra će ih ponovo utovariti na druge kamione. Reciklirana papirna kaša kasnije će biti ponovo iskorišćena za novine, revije, papirne maramice i kartonske kutije.

Posao je bio završen za nekoliko sati.
Kad je sve lepo spakovano, odgovorni iz fabrike, predstavnik izdavača i sudski činovnik metodično sravniše brojeve iseckanih knjiga, koje su, svako za sebe, utvrđivali i beležili prilikom stavljanja na traku.
Ukupan broj iznosio je 99.999 primeraka...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:35 am





26. Devojka koja je odnekud došla



Oni koji padaju često povuku za sobom i one koji žele da im pomognu.
ŠTEFAN CVAJG


HOTELSKA KLINIKA 8 H UJUTRU

„Hej, nemoj da hrčeš kao kit umesto da bdiš nada mnom!"
Naglo otvorih oči. Ležao sam sklupčan na fotelji od hrastovog drveta iskrivljenih leđa i nagnječenog grudnog koša, a u nogama su me podilazili žmarci.
Bili je sedela u krevetu. Njeno bledo lice povratilo je nešto boje, ali joj je kosa još bila seda. U svakom slučaju, jeste povratila nešto živosti, što je bio prilično dobar znak.
„Kako se osećaš?"
„Prilično slomljeno", priznade ona i pokaza mi jezik, koji je ponovo bio crven. „Hoćeš li biti dobar da mi doneseš neko ogledalo?"
„Nisam siguran da je to dobra ideja."
Kako je insistirala, bio sam primoran da joj pružim zidno ogledalce, koje sam skinuo u kupatilu.
Ona se sa zebnjom ogleda, podiže kosu, razbaruši, raščupa, pažljivo se zagleda u korene, užasnuta kad primeti da se njena nestašna zlatna kosa za samo jednu noć pretvorila u frizuru neke bakice.
„Kako... kako je to moguće?", upita ona, brišući suzu koja joj je potekla niz lice.
Stavih joj ruku na rame. Nesposoban da joj dam bilo kakvo objašnjenje, tražio sam reči ohrabrenja. Tad se vrata otvoriše i uđe Milo s doktorom Filipsonom.
Nosio je torbicu ispod miške i izgledao zabrinut, pa nas kratko pozdravi i za trenutak se udubi u proučavanje pacijentkinjinih rezultata okačenih na tabli kreveta.
„Imamo rezultate većine vaših analiza, gospođice", objavi on nakon nekoliko trenutaka, upućujući nam pogled u kojem su se mešali uzbuđenje i zbunjenost.
On izvadi iz mantila nešto nalik belom flomasteru i stavi ispred sebe malu prozirnu tablu, koju je doneo sa sobom.
„Najpre", započe on, dok je sve vreme škrabao neke reči, „crna i kašasta supstanca, koju ste povratili, jeste uljana tinta. U njoj su pronađeni karakteristični tragovi pigmenata boja, polimera, aditiva i reagensa..."
Prekide usred rečenice i onda upita bez oklevanja:
„Jeste li to pokušavali da se otrujete, gospođice?"
„Apsolutno ne!", pobuni se Bili.
„Da budem iskren, pitam vas ovo zato što ne vidim kako neko može da povrati takvu materiju a da je nije prethodno uneo u organizam. To ne odgovara nijednoj poznatoj patologiji."
„Šta ste još pronašli", upitah koliko da nešto izjavim.
Mortimer Filipson svakom od nas pruži list papira ispunjen šiframa i terminima za koje sam čuo u Uvodu u anatomiju, ali čije mi pravo značenje nikad nije bilo jasno: NFS, joni, urea, kreatinin, glikemija, rezultat ispitivanja jetre, krvarenje...
„Kao što sam i mislio, rezultat analize krvi potvrdio je anemiju", objasni on, ispisujući novi čvor na stolu. ,,S procentom hemoglobina od 9 grama po decilitru, vi ste daleko ispod normale. To umnogome objašnjava vaše bledilo, jak zamor, glavobolje, lupanje srca i nesvestice."
,,A ta anemija, otkud ona?", upitah.
„Biće neophodno da se urade dodatne analize da bi se odredio uzrok", objasni Filipson, „ali trenutno to nije ono što me brine..."
Fiksirao sam pogledom rezultate analize krvi. Iako ništa o tome nisam znao, čak i ja sam primetio da je jedan broj nenormalan:
„Procenat glikemije je alarmantan, zar ne?"
„Da", priznade Mortimer, „0,1 grama po litru, to je oblik hipoglikemije koji je potpuno nepoznat."
„Kako to mislite nepoznat?", zabrinu se Bili.
„Hipoglikemija je stanje kada je procenat šećera u krvi suviše nizak", objasni ukratko lekar. „U slučaju kad mozak ne može da primi dovoljno glukoze, osećaju se vrtoglavice i zamor, ali vaš je procenat, gospođice, izvan norme..."
„Šta to treba da znači?"
„To znači da biste s ovim procentom morali da budete mrtvi, ili makar u dubokoj komi."
Milov i moj glas praktično se spojiše u jedan: „Sigurno je neka greška!"
Filipson odmahnu glavom:
„Ponovili smo analize tri puta. To je neshvatljivo, ali ni to nije najmisterioznije."
On opet otvori flomaster i usmeri ga na tačku u vazduhu:
„Noćas je mladi internista, čiji sam ja mentor na doktoratu, uradio spektrografiju. To je tehnika koja omogućuje da se identifikuju molekuli u srazmeri s njihovom masom i okarakteriše hemijska struk..."
„Dobro, pređite na stvar", prekidoh ga ja.
„Spektrografija je pokazala abnormalno prisustvo ugljenih hidrata. Da budem jasniji, gospođice, vi imate celulozu u krvi."
On napisa reč CELULOZA na prozirnoj tabli.
„Kao što vi nesumnjivo znate", nastavi on, „celuloza je glavni sastojak drvenastih biljaka. Pamuk i papir takođe je sadrže u značajnom obimu."
Nisam uopšte shvatao gde nas vodi. On pojasni svoju misao tako što nam postavi pitanje:
„Zamislite da ste progutali tampone od vate. Šta će se, po vašem mišljenju, dogoditi?"
„Bez sumnje, ništa bitno", potvrdi Milo. „Odemo u toalet i izbacimo ih..." „Apsolutno", saglasi se Filipson. „Čovek ne vari celulozu. To je ono što nas razlikuje od biljojeda kao što su krave ili koze."
„Ako sam dobro razumela", reče Bili, „ljudsko telo ne sadrži celulozu, dakle..."
„Dakle, vaš biološki sastav nije kao kod ljudskih bića. Kao da jedan deo vas postaje biljka...", završi lekar.
On pusti da tišina potraje, kao da je i sam sumnjao u zaključke laboratorijskih analiza.
Preostao je još poslednji list papira u njegovoj torbi: rezultat sede kose. „Kosa sadrži vrlo veliku koncentraciju natrijum-hidrosulfata, poznatijeg pod imenom..."
„Hidrogen", pogodih ja.
„U osnovi, prirodno je da ljudsko telo luči tu supstancu. Zbog toga u procesu starenja naša kosa postaje seda, jer se zaustavlja sinteza pigmenata koji joj daju boju. Ali to je normalno vrlo dug proces i ja nikada nisam video da kosa neke mlade osobe od dvadeset šest godina osedi za jednu noć", zaokruži izlaganje lekar.
„Je li to nepovratno?", upita Bili.
„Auh...", promrmlja Mortimer, „ponekad smo bili svedoci delimičnog povratka boje nakon lečenja nekih bolesti ili prilikom prekida agresivnih tretmana, ali... priznajem da su takvi slučajevi retki."
Zamišljen, pogleda Bili s neskrivenim sažaljenjem i priznade pred svima nama:
„Vaša patologija, gospođice, jasno prevazilazi kako moje, tako i kompetencije moje male klinike. Mi ćemo vas zadržati na posmatranju još danas, ali ne znam ni šta da vam savetujem, osim da se, što je pre moguće, vratite u svoju zemlju."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:36 am




SAT KASNIJE

Sve troje ostadosmo u sobi. Bili zaspa pošto je isplakala sve suze koje je imala. Zavaljen na stolici, Milo je u rukama držao poslužavnik i završavao obrok, koji Bili nije pojela, ne odvajajući pogled s table koju je lekar zaboravio.
Pigmenti boje Reagensi aditiva Anemija
Celuloza
Hidro gen Natrijum-hidrosulfat
„Možda sam na pravom putu", reče on i iznenada ustade.
Sad se on smesti ispred table, zgrabi flomaster i napisa zagradu, kao da želi da poveže prve dve linije.
„Ovu vrstu masne i lepljive tinte, koju je tvoja drugarica povratila, koriste mašine u roto-štampi. To znam jer sam se detaljno raspitao kako se štampaju tvoje knjige..."
,,I, šta onda?"
„Celuloza je prvi sastojak drveta, jesmo li saglasni? A drvo služi za proizvodnju..."
„Nameštaja?"
„Papira!", ispravi me on, kompletirajući beleške doktora Filipsona. „Što se tiče hidrogena i natrijum-hidrosulfata, to su dva hemijska proizvoda koji se koriste za beljenje..."
„Papira, zar ne?"
Umesto bilo kakvog odgovora, on okrenu prema meni prozirnu ploču:


„Najpre nisam hteo da verujem, Tome, u tu tvoju priču o junakinji romana koja je ispala iz knjige, ali sam primoran da prihvatim ono što je očigledno: tvoja drugarica je na putu da ponovo postane papirna ličnost."
Za trenutak mu pogled odluta u prazno, a onda završi svoje škrabanje:


„Svet mašte upravo ponovo stiče svoja prava", zaključi on.
Sada je već šetao po sobi i jasno gestikulirao. Nikada ga nisam video tako uzbuđenog.
„Polako!" smirivao sam ga. „Šta si hteo time da kažeš?"
„To je očigledno, Tome! Ako je Bili ličnost od papira, ona, sasvim jednostavno, ne može da postoji u realnom svetu!"
„Kao što riba ne može da preživi van vode..."
„To je to! Seti se filmova iz našeg detinjstva. Zašto se E. T. razboleo?" „Zato što nije mogao dugo da opstane udaljen od svoje planete."
„Zašto Mala Sirena ne može da boravi na zemlji? Zašto njen princ ne može da živi u vodi? Zato što je svaki organizam različit i ne odgovara mu svaka okolina."
Njegovo rezonovanje bilo je na pravom putu, s jednim izuzetkom.
„Bili je upravo provela tri dana sa mnom i mogu te uveriti da je puštala gasove i da joj stvarni život uopšte nije stran. Zašto je potonula tako iznenada?"
„Tačno je da to ostaje tajna", saglasi se on.
Milo je voleo logiku i racionalnost. Namršten, ponovo sede na stolicu, prekrsti noge i vrati se razmišljanju.
„Trebalo bi rezonovati počev od ulaznih vrata", promrmlja on, „od pukotine kroz koju je ličnost iz mašte mogla da se probije u našu stvarnost."
„Već sam ti nekoliko puta rekao: Bili je pala iz jednog retka usred nedovršene rečenice", objasnih, upotrebivši formulu koju je ona sama koristila prilikom našeg prvog susreta.
„Ah da, serija od sto hiljada knjiga, odštampana samo dopola! To su ta ulazna vrata. U vezi s tim, trebalo bi da se uverim da su dobro iseckane..."
Stade usred rečenice, otvorenih usta, i dohvati mobilni telefon. Videh ga kako prelistava desetine mejlova, a onda mi pokaza onaj koji je tražio.
,,U koliko je sati Bili imala prve znake slabosti?", upita on, ne skidajući pogled s ekrana.
„Rekao bih oko ponoći, kada sam se vratio u sobu."
„To je 2 ujutro po njujorškom vremenu, je li tako?"
„Da."
„Onda znam ko je uzrok njene krize", izjavi on i pruži mi ajfori. Na ekranu pročitah mejl koji je moj izdavač poslao Milu:

Od: robert.brown@doubleday.com

Tema: Potvrda uništenja neispravne zalihe Datum: 9. septembar 2010. 02.03
Za: milo.lombardo@gmail.com

Dragi gospodine,

Potvrđujem vam da je celokupna neispravna zaliha specijalnog izdanja drugog toma Trilogije o anđelima Toma Bojda uništena u šrederu. Broj uništenih knjiga: 99.999.
Operacija je izvršena danas, pod kontrolom sudskog činovnika, u trajanju od 20 do 2 h, u stanici za reciklažu Šepard u Bruklinu, Njujork. Srdačni pozdravi, R. Braun

„Jesi li video vreme kad je mejl poslat?"
„Da", prihvatih ja, „to savršeno odgovara vremenu kad joj je postalo loše."
„Bili je fizički povezana s neispravnim primercima", odsečno reče on.
,,I ubija je to što nestaju!"
Obojica smo bili uzbuđeni i užasnuti našim otkrićem. Naročito se osetismo bespomoćni u odnosu na situaciju koja nam je izmicala kontroli.
„Ako ništa ne učinimo, ona će umreti."
„Ali šta ćeš sad da uradiš?", upita me on. „Već su uništili celu zalihu!" „Ne, da je tako, ona bi već bila mrtva. Preostala je barem jedna knjiga koju nisu iseckali."
„Onaj primerak koji mi je izdavač poslao i koji sam ti dao!", uzviknu on. „Šta si uradio s njim?"
Morao sam da prekopam po sećanju. U mislima sam se vratio u ono famozno veče kad se Bili pojavila u mojoj kuhinji sva mokra, onda sutradan ujutro, malo pre nego što mi je pokazala tetovažu, a onda...
Bilo mi je teško da se usredsredim. U glavi su mi iskrsavale slike, a onda munjevito nestajale: a onda... a onda... onda smo se svađali i u trenutku besa sam bacio roman u kantu za smeće u kuhinji!
„Stvarno smo u govnima!", prosikta Milo kad sam mu objasnio gde se nalazi poslednja knjiga.
Protrljah oči. I ja sam bio u groznici. Moje uganuće, zbog kojeg su bolovi postali skoro nepodnošljivi, loše je stajalo; loša je bila i armija Meksikanaca koji su me prebili u baru pored motela; loš je bio i iznenadni i potresni poljubac koji mi je ukrala smešna devojka, koja mi uništava život...
Izmučen migrenom, zamišljao sam unutrašnjost svoje lobanje kao zemaljsku kuglu u kojoj ključa lava spremajući se za fuziju. Usred tog nepovezanog meteža, jedna očigledna stvar prođe mi kroz glavu.
„Treba da pozovemo moju kućnu pomoćnicu, da proverimo da li ipak nije bacala đubre", rekoh Milu.
On mi pruži telefon pa pozvah Terezu. Nažalost, stara žena obavesti me da je ispraznila kantu sa smećem pre dva dana.
Milo odmah shvati i namršti se. Gde li je roman sada? U centru za trijažu otpadaka? Čeka negde da bude spaljen ili recikliran? Možda ga je neko pokupio na ulici? Treba se baciti u potragu, ali to je traženje igle u plastu sena.
U svakom slučaju, jedno je bilo sigurno: morali smo da delamo brzo. Jer Bilin život zavisio je samo od te jedne knjige.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:37 am






27. Always On My Mind



Voleti nekoga, znači i radovati se njegovoj sreči.
FRANSOAZ SAGAN


Bili je još spavala. Milo je hteo da se vidi s Karol pa smo se dogovorili da se za dva sata nađemo u hotelskoj biblioteci, da obavimo neka istraživanja i utvrdimo plan akcije. Čim sam prošao kroz hol, naleteh na Auroru koja je izmirivala račun na recepciji.
Ovlaš raspletene kose, s naočarima za sunce kakve nose filmske zvezde, imala je na sebi kratku haljinu u boemskom retro stilu, kratku perfekto bluzu, čizmice s visokim petama i starinsku putnu torbu. Na većini žena sve to bi izgledalo kao preterivanje, ali na njoj je delovalo besprekorno.
„Odlaziš?"
„Imam koncert u Tokiju sutra uveče."
,,U Kjoi holu?" upitah, i sam se iznenadih što se sećam imena mesta gde je ona svirala kada sam je pratio na njenoj turneji po Japanu.
Pogled joj zablista:
„Sećaš li se onog starog plimuta jjuri koji si iznajmio? Namučili smo se da pronađemo salu i stigla sam tri minuta pre početka koncerta. Koliko sam trčala, tek sam nasred scene povratila dah!"
„Ipak si dobro svirala."
„A posle koncerta smo se cele noći vozili i išli da vidimo paklena grotla u Bepiju!"11 Zbog podsećanja na tu epizodu, oboje nas obuze nostalgija. Da, imali smo mi i trenutaka sreće i blaženstva, a oni nisu bili tako daleki...
Aurora razbi tu napola neprijatnu, a napola ljupku tišinu, izvinjavajući se zbog ponašanja Rafaela Barosa. Te noći me je pozvala da sazna šta ima novo, ali ja nisam bio u svojoj sobi. Dok se hotelski momak pobrinuo za njene kofere, ja joj ukratko ispričah šta se dogodilo s Bili. Ona me je sa zanimanjem slušala. Znao sam da je njena majka umrla s trideset devet godina od kasno otkrivenog kancera dojke. Od te iznenadne smrti postala je pomalo hipohondar, u svakom slučaju, vrlo je brižljivo vodila računa o svom zdravlju i zdravlju svojih bližnjih.
„To je, izgleda, zaista ozbiljno. Odvedi je što je brže moguće da je pogleda neki stručni lekar. Ako hoćeš, mogu da ti preporučim jednog."
„Koga?"
„Profesora Žana Batista Kluzoa, dijagnostičara bez premca. On je neka vrsta francuskog doktora Hausa. Šef je kardiologije u Parizu i najveći deo vremena posvećuje stvaranju novog veštačkog srca, ali ako odeš po mojoj preporuci, primiće te."
„Je li to neki tvoj stari ljubavnik?"
Ona podiže pogled ka nebu.
„To je jedan veliki ljubitelj muzike koji redovno dolazi na moje koncerte u Parizu. A kad ga sretneš, videćeš da nije Hju Tori! Ali je zato pravi genije."
Dok je govorila, aktivirala je blekberi i među kontaktima pronašla doktorov broj.
„Poslaću ti ga", reče ona i uđe u kola.
Hotelski portir zatvori njena vrata i ugledah kako se berlina udaljava ka masivnom portalu koji je obezbeđivao ulaz u kompleks. Međutim, posle pedesetak metara, taksi se zaustavi usred drvoreda i Aurora potrča prema meni da ukrade jedan brzi poljubac. Pre nego što je krenula nazad, izvadi iz džepa svoj MP3, namesti mi slušalice na uši i ode.
Osećao sam ukus njenog jezika na usnama, a u glavi mi je odjekivala muzika i reči pesme koju je programirala: bila je to najlepša Elvisova numera, koju sam joj ja otkrio kada smo bili dovoljno zaljubljeni da zajedno slušamo pesme:
Maybe I didn't treat you
Quite as good as I should have

Maybe I didn't love you
Quite as often as I could have
You were Always On My Mind
You were Always On My Mind

Možda nisam prema tebi
Bio dobar koliko je trebalo
Možda te nisam voleo
Tako često kako sam mogao
Uvek si mi bila u mislima
Uvek si mi bila u mislima.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:37 am





28. U iskušenju



Čitalac se može smatrati glavnim likom romana, podjednako kao i autor, jer bez njih se ništa ne događa.
ELZA TRIOLE


Kako hotel može da ima tako raskošnu biblioteku?
Očigledno, velikodušnost bogatog emira nije zakačila samo kliniku. Ono najneverovatnije bila je klasična i elitistička strana tog mesta: pre bi se moglo pomisliti da se nalazite u čitaonici nekog uglednog anglosaksonskog univerziteta, a ne u hotelskoj biblioteci u malom turističkom mestu. Na hiljade knjiga, elegantno povezanih, ukrašavalo je police okružene korintskim stubovima. Prizor tog enterijera, ispunjenog slikama, s teškim isklesanim vratima, mermernim bistama i rezbarijama u drvetu, vraćao vas je nekoliko vekova unazad, uz poneki ustupak modernom vremenu: bili su tu i poslednji modeli kompjutera, ubačeni u police ormara od orahovine.
Da sam mlađi, uživao bih da radim na takvom mestu. U mojoj kući nije bilo pisaćeg stola. Domaće zadatke radio sam zatvoren u toaletu, s daskom na kolenima umesto pisaćeg stola i sa slušalicama na glavi da prigušim krike komšija.
S okruglim naočarima, puloverom od mohera i škotskom suknjom, čak je i bibliotekarka odavala utisak da je teleportovana iz nekog drugog sveta. Čim sam joj predao spisak dela koja sam hteo da pogledam, ona mi priznade da sam njen prvi čitalac toga dana:
„Gosti hotela uglavnom su ovde na odmoru i više vole da budu na plaži nego da čitaju Georga Vilhelma Fridriha Hegela."
Jedva primetno se nasmeših prihvatajući gomilu knjiga, koje je zasladila šoljom tople čokolade s meksičkim začinima.
Da bih mogao da čitam na dnevnoj svetlosti, smestih se pored jednog od velikih prozora, kraj Koronelijevog globusa i, ne časeći ni časa, bacih se na posao.

Atmosfera je bila savršena za čitanje. Tišinu je narušavao samo zvuk koji se čuo prilikom okretanja stranica i tiho klizanje hemijske olovke po papiru. Na stolu ispred mene otvorio sam nekoliko naučnih radova koje sam dobro proanalizirao tokom studija, kao što su Šta je literatura? Žana Pola Sartra, Lector in fabula Umberta Eka i Volterov Filozofski rečnik. Za dva sata sam napravio desetak stranica beležaka. Bio sam u svom elementu: okružen knjigama, u svetu tišine i razmišljanja. Ponovo sam se osećao kao profesor književnosti.
„Vau! Kao da sam opet na faksu!", uzviknu Milo kad se iznenada pojavi u velelepnoj sali, u ambijentu koji mu je bio stran. On stavi torbu na čarlston fotelju i nasloni mi se na rame: „Onda, uspevaš li da pronađeš nešto?"
„Možda imam plan za akciju, pod uslovom da prihvatiš da mi pomogneš."
„Naravno da ću ti pomoći!"
„Onda treba da podelimo uloge", rekoh dok sam zatvarao penkalo. „Ti se vraćaš u Los Anđeles da pokušaš da pronađeš poslednji neispravni primerak. Znam da je to nemoguća misija, ali ako on bude uništen, Bili će umreti, to je izvesno."
,,A ti?"
„Ja ću je odvesti u Pariz kod lekara kog mi je preporučila Aurora, da barem pokušamo da zaustavimo bolest, ali osim toga..."
Prikupih svoje beleške, kako bih bio jasniji.
„Šta osim toga?"
„Moram da napišem treći tom romana, kako bih vratio Bili u svet mašte." Milo protrlja oči:
„Ne razumem baš dobro kako će je konkretno pisanje knjige odvesti u njen svet?"
Zgrabih svoj notes i u maniru doktora Filipsona pokušah da sumiram najvažnije tačke svojih zaključaka.
„Stvarni svet je onaj u kojem živimo ti, Karol i ja. To je stvarni život, teren na kojem možemo da delujemo i koji delimo s nama sličnima: ljudskim bićima."
„Ovo do sada mi je jasno."
„Nasuprot tome, imaginarni svet je svet mašte i snova. On odražava subjektivnost svakog čitaoca. To je ovo što se dešava Bili", objasnili i pospeših svoju tvrdnju s nekoliko kratkih beležaka:


„Nastavi", reče Milo.
„Kao što si i sam rekao, Bili je mogla da pređe preko granice dva sveta zbog industrijskog incidenta: štampanja sto hiljada neispravnih primeraka knjige. To je ono što si ti nazvao ulaznim vratima."


„Hm, hm", promrmlja on u znak odobravanja. „Dakle, mi se sada zajedno s Bili nalazimo u okruženju u kojem ona propada."
„I jedini način da je spasemo jeste da pronađemo neispravnu knjigu i tako sprečimo da ona umre u stvarnom životu...", ponovo živnu on.
,,I da je vratimo u svet mašte tako što ću napisati treći tom trilogije. To su ta izlazna vrata iz realnog sveta."


Milo s interesovanjem pogleda moju šemu, ali sam video da ga nešto tišti.
„Ti još ne kapiraš zašto bi pisanje trećeg toma moglo da joj omogući da se vrati, je li tako?"
„Ne, ne konkretno."
„Dobro. Ukapiraćeš. Po tebi, ko je stvorio imaginarni svet?" „To si ti! U stvari, hoću da kažem pisac."
„Da, ali ne samo pisac. Ja odrađujem samo pola posla."
,,A ko čini drugu polovinu?"
„Čitalac..."
On me odmeri pogledom, i dalje zbunjenog izraza lica.
„Gledaj šta je napisao Volter 1764. godine", rekoh i dadoh mu svoje beleške.
On se naže nad moje listove i pročita naglas:
„Najkorisnije su one knjige kod kojih čitalac čini njihovu drugu polovinu." Ustadoh sa stolice i uverljivo završih svoje izlaganje:
„Na kraju krajeva, šta je knjiga, Milo? Jednostavna slova, poredana određenim redom na papiru. Nije dovoljno staviti konačnu tačku na neku priču da bi ona zaživela. Ja u svojim fiokama imam nekoliko započetih neobjavljenih rukopisa, ali ih smatram mrtvim pričama jer niko nikada nije bacio pogled na njih. Knjiga dobija život tek čitanjem. Čitalac joj daje život, sastavljajući slike koje stvaraju imaginarni svet u kojem likovi žive."
Bibliotekarkina pomoćnica prekide naš razgovor donevši šolju vruće čokolade sa začinima i za Mila. Moj prijatelj srknu gutljaj, a onda primeti:
„Svaki put kad neka od tvojih knjiga dospe u knjižare i počne prodaja, ti mi uvek kažeš da ti ona više ne pripada..."
„Tačno! Od tog trena pripada samo čitaocu, koji ulazi u vezu s njom tako što prisvaja likove i oživljava ih u svojoj glavi. Čitalac često na svoj način interpretira određene delove, dajući im smisao koji nije isti kao onaj koji sam ja imao u glavi dok sam pisao, ali to je najveća draž igre!"
Milo me je pažljivo slušao i sve vreme švrljao po mom notesu:


Čvrsto sam verovao u tu teoriju. Uvek sam mislio da knjiga zaista postoji samo kroz njen odnos sa čitaocem. Kad sam bio u čitalačkom dobu, uvek sam pokušavao da se što je moguće više udubim u svet romana koji su mi se sviđali, predviđajući i smišljajući hiljade pretpostavki, pokušavajući uvek da budem za korak ispred pisca, čak i da u svojoj glavi produžim priču o likovima posle poslednje pročitane strane. Mašta čitaoca nadmašuje štampane reči i tekst i omogućuje priči da u potpunosti zaživi.
„Dakle, ako sam dobro razumeo, po tebi pisac i čitalac sarađuju u stvaranju imaginarnog sveta?"
„Nisam ja to rekao, Milo, već Umberto Eko! I Žan Pol Sartr!", uzvratih i pružih mu otvorenu knjigu u kojoj sam podvukao ovu rečenicu: Čitanje je džentlmenski sporazum autora i čitaoca; jedan drugom ukazuju poverenje i zavise jedan od drugog."
„Ali konkretno?"
„Konkretno, počeću da pišem svoj novi roman, ali tek kada ga dohvate prvi čitaoci, imaginarni svet će zaživeti, Bili će nestati iz realnog sveta i vratiće se svom životu u mašti."
„Onda nemamo ni sekundu za gubljenje", reče on i sede ispred ekrana svog kompjutera. „Moram po svaku cenu da pronađem poslednji neispravni primerak knjige, to je jedini način da održimo Bili u životu dovoljno dugo da ti ostane dovoljno vremena da napišeš novi roman."
Konektovao se na sajt Mehikano erlajnsa.
„Imaju let za Los Anđeles za dva sata. Ako sada krenem, biću predveče u Makartur Parku."
„Šta ćeš tamo?"
„Ako planiraš da povedeš Bili u Pariz, trebaće joj pasoš, i to brzo. Održao sam neka stara poznanstva koja nam mogu biti od koristi..."
,,A tvoja kola?"
On otvori tašnu i iz nje izvadi nekoliko svežnjeva novčanica, koje podeli na dva jednaka dela.
„Jedan gorila Jošide Micuka došao je jutros da ih uzme. Ovo je sve što sam mogao da dobijem, ali će nam pomoći da izdržimo nekoliko nedelja."
,,A posle toga smo ostali s praznim fiokama."
„Da, a kad se doda ono što dugujemo za porez, mogu da ti saopštim da smo zaduženi za narednih dvesta godina..."
„To je ono što si zaboravio da mi kažeš, zar ne?"
„Mislio sam da si i sam shvatio."
Pokušah da ublažim dramatičnost situacije.
„Treba da spasemo jedan život, to je nešto najplemenitije što postoji, zar ne?"
„Siguran sam da je tako", odgovori on. „Ali ta Bili, je li ona vredna svega toga?"
„Verujem da je ona jedna od nas", rekoh tražeći prave reči. „Mislim da bi ona mogla da pripada našoj porodici, porodici koju smo izabrali ti, Karol i ja.
Zato što znam da se, u krajnjoj liniji, ne razlikuje mnogo od nas: ispod njenog oklopa nalazi se osećajno i plemenito biće. Jedno veliko, čisto srce, koje je život već dosta namučio."
Još jednom se zagrlismo. Već je bio na vratima, kad se okrenu prema meni.
„Hoćeš li uspeti da napišeš taj novi roman? Mislio sam da više nisi u stanju da sastaviš ni tri reči."
Pogledah u nebo kroz prozor: veliki sivi oblaci behu zagušili horizont, pretvorivši krajolik u ruralne engleske predele.
„Imam li izbora?", upitah zatvarajući svoj notes.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:38 am




29. Kada smo zajedno



Noću mi je bilo hladno pa sam ustao i otišao da je pokrijem još jednim ćebetom.
ROMEN GARI


AERODROM ŠARL DE GOL
NEDELJA 12. SEPTEMBAR

Vozač taksija zgrabi Bilinu torbu i odlučno je strpa u gepek, zgnječivši pritom tašnu u kojoj je bio moj kompjuter. U unutrašnjosti hibridnog prijusa radio je bio odvrnut do daske, tako da sam morao tri puta da ponavljam destinaciju taksisti.
Kola napustiše terminal i brzo se nađosmo u saobraćajnoj gužvi, zagušeni na perifernom bulevaru.
„Dobro došla u Francusku", rekoh i bacih pogled na Bili. Ona slegnu ramenima.
„Nećeš uspeti da mi pokvariš zadovoljstvo što sam ovde. Bio mi je san da vidim Pariz!"
Posle nekoliko kilometara i više saobraćajnih čepova, kola prođoše Kapiju Majo, pa se uputismo ka Aveniji Velike armije i nastavismo do kružnog čvora na Šanzelizeu. Bili je kao dete blenula otvorenih usta, dok je redom otkrivala Trijumfalnu kapiju, Najlepšu aveniju na svetu, kao i ludnicu na Trgu Konkord.
Iako sam tu dolazio nekoliko puta s Aurorom, ne bi se moglo reći da dobro poznajem Pariz. Uvek u žurbi između dva koncerta i dva aviona, Aurora, u duši nomad, nikad se nije setila da odvoji malo vremena da mi pokaže rodni grad. Nijednom se nismo zadržali duže od dva-tri dana, koje smo najčešće provodili zatvoreni u lepom stanu u Kazovoj ulici, blizu Bazilike Svete Klotilde. Od prestonice sam, dakle, poznavao samo nekoliko ulica u 6. i 7. arondismanu i desetak restorana i modernih galerija, gde me je ona vodila.
Taksi pređe preko Sene i dođe na levu obalu, pa okrenu u nivou keja kod Orsea.
Kad sam spazio zvonik i obrise Crkve Sen Žermena de Prea, shvatio sam da nismo mnogo daleko od nameštenog stana koji sam iznajmio preko interneta još u Meksiku. Zaista, nakon nekoliko manevara, vozač nas ostavi u Firstenberškoj broj 5, ispred malog trga, oivičenog starim radnjicama, zasigurno jednim od najšarmantnijih koje sam u životu video.
U središnjem dvorištu nalazio se ulični kandelabar s pet kugli, okružen s četiri visoke paulovnije. Sunce se odbijalo o plavičaste krovove, prekrivene pločama od škriljca. Izgubljeno među uskim ulicama, daleko od vreve bulevara, mesto je bilo vanvremensko i romantično ostrvce, koje kao da je izašlo direktno s Peneovog crteža.

U trenutku kad pišem ove retke, prošlo je više od godine od toga jutra, ali sećanje na Bili kako izlazi iz kola, i njene oči pune divljenja, još je živo u mojoj glavi. U to vreme nisam znao da će nedelje, koje smo se spremali da provedemo zajedno, istovremeno biti i najbolnije i najlepše u mom životu.

INTERNAT ZA DEVOJKE
UNIVERZITETSKO NASELJE

BERKLI KALIFORNIJA

„Paket za tebe!", uzviknu Ju Čen, dok je ulazila u sobu koju je od upisa na univerzitet delila s Boni del Amiko.
Boni je sedela za radnim stolom i podiže glavu od kompjutera da zahvali svojoj cimerki, pa se ponovo udubi u partiju šaha.
Bila je adolescentkinja kratko podšišane tamne kose i otvorenog lica, koje je još čuvalo detinju prirodnost. Ali u njenom bistrom i ozbiljnom pogledu moglo se naslutiti da joj, uprkos mladalačkom dobu, život nije oduvek bio lak.
Zraci jesenjeg sunca probijali su se kroz prozor i osvetljavali zidove sobice, prekrivene čudnim plakatima, koji su odavali zanimanja ove dve adolescentkinje: bili su tu Robert Patinson, Kristen Stjuart, Albert Ajnštajn, Obama i dalaj-lama.
„Nećeš da ga otvoriš?", upita Kineskinja nakon nekoliko minuta. „Hm...", promrmlja Boni rasejano. „Pusti me samo da isprašim ovu mašinu."
Ona pokuša s jednim smelim manevrom, napredujući skakačem na d4, s nadom da će uzeti protivničkog pešaka.
„To je možda poklon od Timotija", nagađala je Ju Čen pregledajući paket. „Taj momak je lud za tobom."
„Hm...", ponovi Boni. „Baš me briga za Timotija."
Kompjuter oštro uzvrati damom.
„Dobro, otvaram ga!", odluči Azijka.
Ne čekajući drugaričin pristanak, pocepa koverat i ugleda veliku knjigu s kožnim koricama: Tom Bojd Trilogija o anđelima Tom 2.
„Ehej, to je roman koji si kupila preko interneta", reče ona s dozom razočaranja u glasu.
„Ahm, hm...", reče Boni.
Sada je morala da zaštiti skakača, ali bez povlačenja. Kliknu mišem da pomeri napred pešaka, ali ponesena elanom, pomeri pogrešnog.
Prekasno...
Na ekranu zatrepta ŠAH-MAT!!! Baš se mučila da pobedi prokletu staru krntiju!
Ovo baš nije obećavajuće pred šampionat, pomisli ona i napusti program. Sledeće nedelje treba da brani boje svoje škole na svetskom šampionatu za mlađe od osamnaest godina. Takmičenje će se održati u Rimu. To ju je u isti mah i uzbuđivalo i plašilo.
Pogleda na zidni sat u obliku sunca i požuri da složi svoje stvari. Zgrabi roman koji je upravo dobila i strpa ga u ranac. Kofer za put spakovaće kasnije.
„Addio, amica mia!", dobaci dok je izlazila iz sobe.
Preskakala je po tri stepenice odjednom kako bi stigla da uhvati prevoz na stanici, ali ju je sačekala velika gužva: lokalni metro, koji je povezivao Berkli sa San Franciskom, presecao je zaliv četrdeset metara ispod nivoa vode. U vagonu poče da čita prva tri poglavlja nove knjige i siđe na Embarkaderu da uhvati kablovski tramvaj na Kalifornijskoj ulici. Natrpan turistima, tramvaj prođe preko Nob Hila i stiže do Grejs katedrale. Napusti drveni vagon dva bloka dalje, kako bi stigla do odeljenja za onkologiju bolnice Lenoks, gde je dvaput nedeljno dobrovoljno radila kao član udruženja zaduženog da bolesnike zabavi raznim igrama i umetničkim aktivnostima.
Ona se s tim programom upoznala i srodila tokom dvogodišnje agonije svoje majke Malori, koja je umrla od kancera pre nekoliko godina. Boni je već bila na faksu, ali je imala samo šesnaest godina i bila je nedovoljno stara da legalno učestvuje u tome. Srećom, Eliot Kuper, načelnik bolnice, bio je prijatelj Gareta Gudriča, lekara koji je tokom poslednjih dana pratio njenu majku, pa je žmurio na jedno oko zbog njenog prisustva u bolnici.
„Dobar dan, gospodo Kaufman!", dobaci ona veselim glasom i upade u jednu soba na trećem spratu.
Samo Bonino pojavljivanje obasja lice Etele Kaufman. Sve do ovih poslednjih nedelja, stara žena je uvek odbijala da učestvuje u tim glupim aktivnostima gde se crta, slika ili igraju detinjaste društvene igre. Njoj je to izgledalo isto što i predstave s klovnovima i lutkama na koncu, koje je smatrala glupim i nazadnim. Želela je samo da je puste da umre na miru i to je bilo sve. Ali s Boni je bilo drugačije. Adolescentkinja je imala karakter osobe koja izvršava svoje obaveze, i mešavinu prostodušnosti i inteligencije, što gospođu Etel nije ostavilo ravnodušnom. Njih dve su se tokom proteklih nedelja zbližile, pa su im susreti dva puta nedeljno postali neophodni. Stekle su naviku da susret započnu s nekoliko minuta ćaskanja. Etel ispita Boni o njenim predavanjima na univerzitetu i predstojećem šahovskom turniru, a onda devojka izvuče iz ranca novu knjigu:
„Iznenađenje!", reče ona i pokaza lepu knjigu. Eteline oči bile su stare i umorne pa Boni poče da joj čita. Prethodnih nedelja su se obe oduševljavale zapletom Trilogije o anđelima.
„Nisam mogla da odolim, pa sam već pročitala prva poglavlja", priznade Boni. „Napraviću vam kratak rezime pre nego što nastavimo s čitanjem, slažete li se?"

ZRNO KAFE I LISTIĆ ČAJA
KAFIĆ U SANTA MONIKI 10 H UJUTRU

„Mislim da sam nešto pronašla!", uzviknu Karol.
Nagnuta nad svoj noutbuk, mlada policajka povezala se na bežični internet u kafeu.
Milo se primače ekranu sa šoljom kafe s mlekom i karamelom. Pomoću raznih reči koje je koristila za pretraživanje, Karol se najzad zaustavi na stranici Ibeja, gde se videla ponuda za prodaju jedinog primerka koji su tražili.
„Kakva stvarčica, ovo je ludilo!", povika on i prosu polovinu svog pića na košulju.
„Ti zaista misliš da je to ta knjiga?"
„Van svake sumnje", odsečno odgovori on pokazujući na fotografiju: „Posle uništavanja, ovaj kožni povez postoji samo u jednom primerku." „Nažalost, prodaja je već obavljena", razbesne se Karol. Knjiga je bila ponuđena na Ibeju pre nekoliko dana za smešnu sumu od četrnaest dolara i odmah je našla kupca.
„Ipak, možemo da pokušamo da stupimo u kontakt s prodavcem, da saznamo ime kupca."
Karol pređe s reči na delo i kliknu na vezu koja joj je omogućila da učini vidljivim profil člana: korisnik annaboro73, upisan pre šest meseci, pozitivne ocene. Karol posla elektronsku poštu u kojoj objasni da želi da stupi u kontakt sa osobom koja je kupila taj predmet. Onda sačekaše dobrih pet minuta, ne verujući mnogo da će im odgovor stići baš istog trenutka, sve dok Milo ne izgubi strpljenje, pa i on sa svoje strane sastavi još konkretniju poruku, obećavši nagradu od hiljadu dolara.
„Moram da se vratim na posao", reče Karol gledajući na sat.
„Gde ti je partner?"
„Bolestan je", odgovori ona i napusti kafić.
Milo odluči da je prati i smesti se pored nje u policijskom vozilu.
„Ti nemaš pravo da budeš ovde! Ja sam na dužnosti, a ovo su patrolna kola."
On se napravi da je nije čuo i nastavi razgovor.
„Šta je to, njen pseudonim?"
,,Annaboro73", odgovori Karol i upali motor.
„Dobro, Ana joj je ime, da li se slažemo?"
„To izgleda logično."
„Boro je prezime. Nije napisala Borou ili Barou, što je uobičajeno, već Boro, što asocira na neko nemačko prezime."
„Pre će biti poljsko, zar ne? Tipa Borovski."
„Da, to je to."
,,A broj? Misliš da odgovara godini njenog rođenja?"
„Pa šta bi drugo bio", odgovori Milo.
On se na svom telefonu već povezao na Bele strane, ali samo u Los Anđelesu je bilo više od desetak Ana Borovski.
„Dodaj mi radio", naredi Karol pošto savlada krivinu.
Milo otkači mikrofon. Nije mogao da odoli a da ne izvede malu improvizaciju:
„Halo, Zemljo, ovde kapetan Kirk sa međuzvezdanog broda Enterprajz, tražimo ovlašćenje da se spustimo u bazu."
Karol ga pogleda sa zaprepašćenjem.
„Dobro, šta sad, zar nije smešno?"
„Pobogu, Milo! Bilo bi smešno, ali da imaš osam godina..."
Ona ščepa radio i javi se vrlo autoritativno:
„Halo, centrala, ovde narednik Alvarez, broj značke 364B1213. Možete li da mi pronađete adresu izvesne Ane Borovski, znam jedino da je rođena 1973. godine?"
„Razumem, gospođo naredniče, smatrajte to već obavljenim."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:39 am




PARIZ
SEN ŽERMEN DE PRE

Naše dve nameštene sobe bile su na poslednjem spratu male bele zgrade koja je gledala na senoviti mali trg. Odmah smo se osetili kao kod kuće.
„Da malo procunjamo?", predloži Bili.
Pariški vazduh joj je, po svoj prilici, povratio zdravlje. Naravno, kosa joj je još uvek bila seda, a ten bled, ali je izgledalo je da je malo povratila formu.
„Upozoravam te da moram da napišem petsto stranica..."
„To je sitnica, šta je to?", našali se ona i priđe prozoru da izloži lice sunčevim zracima.
„Dobro, onda jedna brza šetnja. Taman da ti pokažem kvart."
Navukoh bluzu, a ona za to vreme stavi malo pudera na lice.
I krenusmo.
Kao dvoje turista, što smo i bili, najpre smo lutali uskim ulicama Sen Žermena i zastajali ispred svakog izloga knjižara ili starinarnice, proveravali menije kafića i zavirivali u sve antikvarnice sa starim knjigama, kojih je bilo prilično duž obale Sene.
Uprkos luksuznim buticima, koji su malo-pomalo smenjivali drevna kulturna mesta, duh kvarta sačuvao je staru magiju. U tom lavirintu uličica, vazduh je bio poseban i sve je odisalo ljubavlju prema knjigama, poeziji i slikarstvu. Sve ulice i sve zgrade kraj kojih smo prošli, svedočile su o bogatoj kulturnoj prošlosti. Volter je stvarao u Prokopu, Verlen je tu dolazio da popije pelinkovac, Delakroa je imao atelje u Firstenberškoj, Rasin je živeo u Viskontijevoj, Balzak je propao kad je tu otvorio štampariju, Oskar Vajld je umro u samoći i bedi u neuglednom hotelu u Ulici lepih umetnosti, Pikaso je naslikao Gerniku u Ulici velikih avgustinaca, Majls Dejvis je svirao u Sen Benoinoj, Džim Morison je stanovao odmah kraj Sene...
Da vam se zavrti u glavi.
Bili je blistala, trčeći tamo-amo na suncu, s turističkim vodičem u ruci, pazeći da joj ništa ne promakne.
U podne smo napravili pauzu na terasi kafića. Dok sam ispijao italijanski espreso, posmatrao sam je kako se, sva nasmejana, gosti belim sirom u medu i hlebom zatrpanim jagodama. Među nama se nešto promenilo. Naša uzajamna agresivnost je nestala i ustupila mesto prisnosti. Sada smo bili spojeni i potpuno svesni da su trenuci koje provedemo zajedno vredni, ali privremeni, i da nam je oboma u interesu da vodimo brigu jedno o drugom.
„Dobro, idemo sad da posetimo onu crkvu!", predloži ona i pokaza na zvonik Sen Žermena.
Dok sam vadio novčanik da izmirim račun, Bili je ispijala poslednji gutljaj tople čokolade i ustajala sa stolice. Kao neko dete koje hoće da pravi pakosti, požuri da pređe preko ulice van pešačkog prelaza, i to baš ispred kola iz suprotnog smera.
Tada se odjednom sruši nasred kolovoza.

SAN FRANCISKO
BOLNICA LENOKS

Sva besna, Boni je okretala stranice romana da se uveri da su zaista prazne.
„Bojim se da danas nećete moći da saznate kraj priče, gospodo Kaufman." Etel protrlja oči i pažljivije pogleda knjigu. Ona se naglo prekidala na strani 266 usred jedne nezavršene rečenice.
„To je sigurno greška u štampanju. Moraćeš da je odneseš u knjižaru." „Kupila sam je na internetu!"
„Onda si bacila pare."
Sva besna, Boni oseti kako joj crvenilo udara u obraze. Šteta! Knjiga je bila puna strasti, a ilustracije u akvarelu prelepi.
„Za sto", dobaci dežurni kuhinje i gurnu vrata sobe da posluži obrok na tacni.
Kao i svaki put kad je dolazila, Boni je imala pravo na obrok. Na meniju: supa od povrća, salata od briselskog kupusa i kuvani bakalar.
Boni stisnu zube i primora sebe da uzme nekoliko zalogaja. Zašto je ova riba vlažna kao da je još u vodi? Zašto je potaž od boranije tako tamnjikav? A hladni sos od luka neslan... bljak.
„Nije strašno, zar ne?", gospođa Kaufman pokuša da ublaži stvar. „Nešto između stvarno bljutavog i očigledno nečistog", izjavi Boni. Stara žena se jedva primetno nasmeši.
„Skupo bih platila jedan dobar sufle od čokolade. To mi je omiljen desert."
„Nisam ga nikada probala!", reče Boni i obliznu se. „Napisaću ti recept", predloži Etel. „Daj mi hemijsku i tu knjigu! Neka barem nečemu posluži."
Ona otvori roman i na prvoj praznoj stranici kaligrafski lepim rukopisom ispisa:
PARIZ
SEN ŽERMEN DE PRE

„Otvori oči!"
Bili ostade da leži nasred ulice.
Klio je zakočio u poslednjem trenutku. Saobraćaj u Bonapartinoj ulici se zaustavio i gomila sveta već se okupila oko mlade žene.
Ja sam se nagnuo nad njom i podigao joj noge da joj se krv vrati u mozak. Okrenuh joj glavu na stranu i otkopčah odeću, sledeći instrukcije koje mi je dao doktor Filipson. Bili najzad povrati svest i nešto boje. Njena slabost bila je i kratka i nagla. Iznenadna, kao i ona u Meksiku.
„Ne raduj se previše: još nisam mrtva", podrugnu se ona. Stegoh joj nadlanicu. Puls joj je još bio slab, teško je disala, a na čelu joj zablistaše graške znoja.
Imali smo zakazan sastanak kod profesora Kluzoa, lekara kog mi je preporučila Aurora. Svim srcem sam se nadao da će njegova stručnost biti na visini njegove reputacije.

Los ANĐELES

„Policija, otvarajte!"
Ana pogleda kroz špijunku i ugleda policajku koja je lupala na vrata.
„Znam da ste tu, gospođice Borovski!", povika Karol i pokaza policijsku značku.
Pomirena sa sudbinom, Ana okrenu rezu i baci zabrinut pogled na pridošlicu.
„Šta hoćete?"
„Samo da vam postavim nekoliko pitanja u vezi s knjigom koju ste prodali preko interneta."
„Nisam ukrala tu glupu knjigu!", branila se Ana. „Pronašla sam je u kontejneru, to je sve."
Karol pogleda u Mila koji preuze inicijativu.
„Samo želimo da nam date adresu osobe kojoj ste je prodali." „Mislim da je to bila neka studentkinja."
„Studentkinja?"
,,U svakom slučaju, stanuje u studentskom gradu u Berkliju."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:40 am







SAN FRANCISKO
BOLNICA LENOKS 16 H

Etel Kaufman nije nikako uspevala da zaspi. Otkako je Boni otišla posle ručka, okretala se i prevrtala u krevetu. Nešto tu nije bilo u redu. U svakom slučaju, nešto ju je tištalo, a to nije kancer koji joj je razjedao pluća...
Žuljala ju je ona knjiga. Bolje rečeno, ono što je napisala na praznim stranicama. Ona se pridiže na uzglavlje i zgrabi roman s noćnog stočića, otvori ga na strani gde je kaligrafskim rukopisom napisala recept deserta iz svog detinjstva. Otkud ta nostalgija? Zbog neminovne smrti koja se svakim danom sve više približava? Verovatno.
Nostalgija... Mrzela ju je. Život je tako brzo proticao da je odlučila da se nikada ne osvrće za sobom. Uvek je živela za sadašnjicu i pokušavala da se ne obazire na prošlost. Nije čuvala uspomene, nije slavila nijedan rođendan, selila se svake druge ili treće godine, tako da se nije vezivala ni za stvari ni za ljude. Za nju je to uvek bio uslov za preživljavanje.
Ipak, tog popodneva, prošlost joj je zakucala na vrata. Ona se s teškoćom pridiže i napravi nekoliko koraka do metalnog ormara u kojem su bile složene njene stvari. Izvuče mali kofer od tvrde kože, koji se zakopčavao patent-zatvaračem, a koji joj je donela Kaća, njena nećaka, prilikom poslednje posete. Bile su to stvari koje je Kaća pronašla kad je praznila kuću svojih roditelja, pre nego što je oglasila da je na prodaju.
Prva fotografija nosila je datum mart 1929. godine, nekoliko meseci nakon njenog rođenja. Na njoj je zaljubljeni par ponosno pozirao s troje dece. Etel je bila u majčinom naručju, dok su brat i sestra, blizanci četiri godine stariji od nje, stajali pored oca. Lepo odeveni, iskreni osmesi, osećaj zajedništva: sa slike je prosto odisala porodična ljubav i nežnost. Etel stavi fotografiju pored svog kreveta. Nije je pogledala već decenijama.
Sledeći je bio požuteli novinski članak s nekoliko fotografija iz četrdesetih godina prošlog veka: nacističke uniforme, bodljikava žica, nasilje... Novine vratiše Etel njenoj ličnoj priči. Imala je jedva deset godina kad je stigla u SAD zajedno s bratom. Napustili su Krakov baš kad su Nemci deo grada pretvorili u geto. Trebalo je da im se sestra pridruži kasnije, ali nije bila te sreće umrla je od tifusa u Plazovu, a roditelji nisu preživeli logor smrti u Belzecu.
Etel nastavi povratak u prošlost. Sledeća uspomena bila je crno-bela razglednica, na kojoj je predstavljena elegantna balerina kako igra na vrhovima prstiju. Bila je to ona, u Njujorku. Tu je provela ranu mladost, u porodici roditelja svoje majke, koji su umeli da prepoznaju i podrže njen dar za balet. Vrlo brzo se istakla i dobila angažman u Njujork Siti baletu, društvu koje je tek stvorio Džordž Balančin.
Krčko Oraščić, Labudovo jezero, Romeo i Julija... igrala je glavne uloge najpoznatijih baletskih komada. Onda je bila primorana da napusti ples s dvadeset osam godina, zbog loše zalečene frakture noge, zbog koje je celoga života šepala.
Zbog jednog osećaja podiđoše je žmarci. Iza razglednice pronađe program njujorške priredbe. Posle nezgode, postala je profesor u Školi američkog baleta i učestvovala u postavljanju nekoliko muzičkih komedija na Brodveju.
Jedna druga fotografija bila je još bolnija, čak i posle tolikih decenija. Bila je to fotografija nesrećnog ljubavnika. On je imao desetogodišnjeg sina, a ona se zaljubila u njega kad je imala trideset pet godina: bila je to priča puna strasti, koja ju je zbog nekoliko sati euforije koštala godina patnje i razočaranja.
A onda...
A onda, košmar...
Košmar počinje sa sledećom slikom, pomalo mutnom, koju je sama napravila u ogledalu. Njena fotografija s okruglim trbuhom.
Kada više nije očekivala, Etel je ostala trudna na pragu četrdesetih. Dar od Boga, koji je primila s beskrajnom zahvalnošću. Nikada nije bila srećnija nego u prvih šest meseci trudnoće. Naravno, imala je i mučnine, osećala je i zamor, ali bambino, koji se ritao u njenom trbuhu, potpuno ju je promenio.
Međutim, jedno jutro, tri meseca pre termina, izgubila je plodovu vodu bez ikakvog jasnog razloga. Odveli su je u bolnicu, gde su je podvrgli raznoraznim pregledima. Vrlo živo se sećala svega. Beba je još bila tu, u njenom trbuhu. Osećala je udarce nogu, čula je otkucaje srca. Onda joj je dežurni ginekolog rekao da je vodenjak pukao i da bez plodove vode beba neće preživeti. Utroba joj je suva pa treba hitno izazvati porođaj. Onda je nastala noć užasa. Kad je konačno rodila bebu, odmah je znala da neće preživeti. Posle nekoliko sati natezanja, nije donela život, već samo smrt.
Mogla je da ga vidi, da ga dodirne, zagrli. Bio je tako mali, ali i veoma lep. U trenutku porođaja još nije odlučila koje ime da mu da. Uvek ga je zvala bambino, moj bambino.
Bambino je živeo samo jedan minut, a onda mu je srce stalo. Etel nikada nije zaboravila tih šezdeset sekundi tokom kojih je bila majka. Nestvarnih šezdeset sekundi. Posle toga više nije živela. Samo se pretvarala. Sva njena svetlost, sva njena radost, vera, sve je bilo potrošeno u tih šezdeset sekundi. Svaki ostatak plamena, koji je tinjao u njoj, ugasio se u isto vreme kad i njen bambino.
Suze joj potekoše niz lice i padoše na mali debeli koverat od sedefastog papira. Ona ga drhtavim rukama otvori i izvadi iz njega pramen bambinove kose. Dugo je plakala, ali joj to skide teret koji je nosila svih ovih godina.
Sada se osećala vrlo umorno. Pre nego što je ponovo legla u krevet, dođe joj iznenadna inspiracija, pa na prazne stranice knjige zalepi fotografije, članak iz novina, poštansku kartu i pramen kose. Sadržaj najjačih trenutaka njenog života stao je na desetak strana.
Da je mogla ponovo da počne, da li bi nešto menjala u životu? Uhvati sebe kako joj se ta misao mota po glavi. To pitanje nije imalo nikakvog smisla. Život nije video-igra gde se može krenuti od početka. Vreme prolazi, a mi prolazimo s njim i najčešće radimo ono što možemo, a ne ono što bismo hteli. Ostatak čini sudbina, a sreća povremeno doda poneko zrnce soli. To je sve.
Ona stavi knjigu u veliki kartonski koverat i pozva dežurnu bolničarku da je zamoli da taj paket preda Boni del Amiko kad sledeći put dođe u bolnicu.

INTERNAT ZA DEVOJKE
UNIVERZITETSKO NASELJE BERKLI 19 H 30 MIN

„Nemoj da jedeš mnogo tiramisua u Rimu!", pakosno je posavetova Ju Čen. „Ima barem milijardu kalorija unutra, a ti si se malo udebljala u poslednje vreme, zar ne?"
„Ne brini ti za mene", uzvrati Boni dok je zakopčavala kofer. „Izgleda da to ne smeta dečacima, koliko sam mogla da primetim..."
Ona pogleda kroz prozor. Spustila se noć. U tami spazi žmirkanje svetala taksija koji je naručila.
„Odoh."
„Samo hrabro! Pokaži zube onim primitivcima tamo!", ohrabrivala ju je Kineskinja.
Boni siđe niz stepenice internata i dade prtljag taksisti, koji ga smesti u kola.
„Idete na aerodrom, gospođice?"
„Da, ali bih htela najpre u jednu kratku posetu bolnici Lenoks."
Tokom vožnje, Boni se zanela svojim mislima. Zašto je osetila potrebu da vidi gospođu Kaufman? Kad su se rastale u podne, videla je da je umorna i pomalo tužna. A posebno to što joj je stara dama rekla doviđenja na nekako svečan način i insistirala da se zagrle, a to zaista nije ličilo na nju.
Kao da se vide poslednji put...
Taksi se uključi u dvostruki red vozila.
„Ostaviću kod vas torbu, važi? Vraćam se za pet minuta." „Ne morate da žurite. Sačekaću vas na parkingu."

INTERNAT ZA DEVOJKE
UNIVERZITETSKO NASELJE BERKLI 19 H 30 MIN

„Policija, otvarajte!"
Ju Čen poskoči. Iskoristila je odsutnost svoje cimerke da sedne za njen kompjuter i pokuša da pročita njene mejlove. Za tih nekoliko sekundi uhvati je panika jer je pomislila da ju je otkrila kamera za nadzor sakrivena u sobi.
Ona navrat-nanos isključi monitor i ode da otvori vrata.
„Narednik Karol Alvarez", predstavi se Karol, koja je vrlo dobro znala da gradska policija nema nikakva ovlašćenja u univerzitetskom naselju.
„Hteli bismo da popričamo s Boni del Amiko", preduhitri je Milo. „Malo ste zakasnili", odgovori Ju Čen s olakšanjem. „Samo što je pošla na aerodrom. Ide na šahovski turnir u Rimu."
U Rimu! Koje sranje!
„Imate li broj njenog mobilnog telefona?", upita on i izvuče svoj mobilni.

PARKING BOLNICE LENOKS 19 H 34 MIN

Zvonjava Boninog mobilnog telefona na zadnjem sedištu taksija bila je prigušena u dubini njene torbe, krcate svim i svačim. Zvonjava je bila uporna, ali vozač ipak ništa nije čuo. Dok je čekao putnicu, odvrnuo je radio do daske, kako bi pratio meč između Metsa i Brejvsa. Boni uđe u zgradu, izađe iz lifta i tiho se uputi hodnikom.
„Vreme poseta je prošlo, gospođice!", zaustavi je bolničarka.
„Ja... htela sam samo da se pozdravim s gospođom Kaufman pre nego što krenem u inostranstvo."
„Hm... vi ste onda ona mala volonterka, je li tako?" Boni potvrdi klimanjem glave.
„Etel Kaufman je zaspala, ali je za vas ostavila koverat." Pomalo razočarana, Boni krenu za ženom u belom mantilu da uzme paket u kojem je bila knjiga.
Po povratku u taksi, na putu ka aerodromu, s čuđenjem otkri fotografije i beleške koje je dodala stara gospoda. Pod naletom emocija, nijednog trena nije ni pomislila da proveri telefon.

MEĐUNARODNI AERODROM SAN FRANCISKO
PISTA BROJ 3 LET 0966 21 H 27 MIN

Dobar dan dame i gospodo. Govori vam kapetan aviona. Imam zadovoljstvo da vam poželim dobrodošlicu u „boing 767" na letu za Rim. Predviđeno vreme trajanja leta danas je 13 sati i 55 minuta. Ukrcavanje je završeno. Ispred vašeg sedišta možete pronaći sigurnosno uputstvo s procedurom u slučaju nužde, pa vam preporučujemo da ga pažljivo pročitate. Osoblje aviona će vam sada demonstrirati...

MEĐUNARODNI AERODROM SAN FRANCISKO
SALA ZA POLASKE 21 H 28 MIN

„Let za Rim? Ah, žao mi je, upravo smo završili s ukrcavanjem", izjavi stjuardesa kad je proverila na ekranu.
„To nije istina!", razbesne se Karol. „Nikada se nećemo dočepati te vražje knjige! Pokušaj da pozoveš tu devojku!"
„Već sam joj ostavio dve poruke", reče Milo. „Mora da je stavila telefon na vibraciju."
„Pokušaj ponovo, molim te."

PISTA BROJ 3 LET 0966 21 H 29 MIN

Počinjemo poletanje. Molimo vas da vežete pojaseve, ispravite naslone sedišta i isključite mobilne telefone. Podsećamo vas da na ovom letu, između ostalog, nije dozvoljeno pušenje, pušenje u toaletu je strogo zabranjeno.
Boni zakopča pojas i zavuče ruku u torbu da izvuče slušalice, masku za spavanje i knjigu. Dok je isključivala telefon, primeti da trepće crvena lampica, koja ukazuje na propuštene pozive i SMS-ove. Pokuša da proveri, ali je prekorni pogled stjuardese odvrati od toga.

PARIZ
PONOĆ

Salon našeg malog stana bio je obasjan prigušenim svetlom koje se širilo iz desetak sveća. Bili je nakon mirne večeri zaspala na kauču. Ja sam sa zebnjom uključio kompjuter i obavio uobičajene pripreme za pisanje. Na ekranu se pojavi prokleta prazna strana, a s njom i mučnina, zebnja i panika, koje su, nažalost, za mene postale normalna pojava.
Možeš ti to!
Možeš ti to!
Ne.
Ustadoh sa stolice, odoh do kauča i uzeh Bili u naručje, da je odnesem do sobe. Nemirno je sanjala pa promrmlja nešto u smislu da je previše teška, ali mi se prepusti. Noć je bila sveža, a radijator u sobi odavao je samo slabu toplotu. Pronađoh u ormaru dodatni perjani pokrivač i ušuškah je kao malu devojčicu.
Baš sam se spremao da zatvorim vrata, kad začuh iza svojih leđa: „Hvala."
Navukao sam zavese da je zaklonim od ulične svetlosti i da budemo u mraku, kako bi lepše spavala.
„Hvala ti što se brineš o meni. Niko to nije radio pre tebe."
Niko to nije radio pre tebe. Ta rečenica mi je još odzvanjala u glavi dok sam sedao za radni sto. Gledao sam kako mi se na ekranu kursor ruga, trepćući.
Odakle potiče inspiracija? Bilo je to pitanje koje mi stalno postavljaju i čitaoci i novinari, a da budem iskren, nikada nisam bio sposoban da im odgovorim.
Pisanje podrazumeva asketski život: bilo mi je potrebno petnaest sati dnevno da namrčim četiri stranice. Nije tu bilo nikakve magije, nikakvog tajnog recepta: bilo je potrebno samo izdvojiti se od sveta, sesti za pisaći sto, staviti slušalice na uši, ja preferiram s klasičnu muziku ili džez, i obezbediti ozbiljnu zalihu kafe. Ponekad, u dobrim danima, kad bi mi se složile kockice i kad bi me obuzelo nadahnuće, napisao bih i čitavih desetak stranica.
U tim dobrim periodima uspevao sam da ubedim sebe da priče već postoje negde na nebu i da mi glas anđela diktira šta treba da napišem, ali su ti trenuci bili retki, tako da mi je namera da napišem pet stotina stranica za nekoliko nedelja izgledala jednostavno smešna.
Hvala što se brineš o meni.
Mučnina je nestala. Zebnja se pretvorila u tremu. Tremu glumca pred podizanje zavese.
Stavih ruke na tastaturu i prsti sami poleteše, skoro mimo moje volje. Prvi redovi pojaviše se kao magijom doneti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:40 am





POGLAVLJE 1

Koliko se sećam, u Bostonu nikada nismo doživeli tako hladnu zimu.
Grad je već mesec dana bio zavejan snegom i prekriven injem. U kafićima su se razgovori sve češće vrteli oko budućeg globalnog otopljenja, kojim su nam mediji već probijali uši.
„Šta kažeš! Sve su to prazna naklapanja!"
U svom malom stanu u Južnom Bostonu, Bili Doneli spavala je nemirnim snom. Do sada joj život nije bio nimalo blagonaklon. Nije ni slutila, ali ubrzo će se to promeniti.

To je to! Krenulo je!
Odmah shvatih da će me osećanja koja sam imao za Bili osloboditi mog prokletstva. Vraćajući me u stvarnost, uspela je da pronađe ključ za katanac kojim je bio zaključan moj duh. Prazna stranica više me nije plašila. Počeh da kucam i nisam stao cele noći.

RIM
AERODROM FJUMIČINO
SUTRADAN

Dame i gospodo, govori vam vaš kapetan. Upravo smo sleteli na aerodrom Fjumičino u Rimu, temperatura je 18 stepeni celzijusa. Molimo vas da nam oprostite zbog malog zakašnjenja. Ostanite na svojim sedištima dok se avion kreće po pisti i držite vezane pojaseve do potpunog prestanka rada motora. Vodite računa da prilikom otvaranja prtljažnika iznad vaših sedišta ne dođe do ispadanja prtljaga i proverite da nešto ne zaboravite. U ime cele posade Junajted erlajnsa, želimo vam prijatan dan i nadamo se da ćemo vas ponovo videti na našim linijama.
Boni del Amiko nikako nije uspevala da se prene iz dremeža. Tokom celog leta spavala je isprekidanim snom punim košmara, kojih nikako nije uspevala da se oslobodi.
Napusti avion sva mamurna i ne primeti da je u mreži svog sedišta zaboravila knjigu koju joj je ostavila Etel Kaufman.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Sub Jun 30, 2018 10:41 am






30. Lavirint života



Ništa nije tragičnije nego sresti osobu koja je ostala bez daha, izgubljena u lavirintu života.
MARTIN LUTER KING


PONEDELJAK, 13. SEPTEMBAR
15. PARIŠKI ARONDISMAN 9 H UJUTRU

Siđosmo na stanici Balar, terminalu metroa na liniji 8. Na početku pariške jeseni, temperatura je bila blaga, a u vazduhu se osećao dah povratka u školu.
Evropska bolnica Marija Kiri bila je ogromna zgrada na obali Sene, na ivici Parka Andrea Sitroena. Prednja fasada, sva u staklu, natkriljivala je ugao ulice i nudila efekat ogledala u kojem se umnožavalo okolno drveće.
Prema onome što sam mogao da pročitam u brošuri, ona je okupljala službe starih bolnica prestonice i predstavljala jednu od najmodernijih u Evropi, naročito zbog kardiovaskularnog odeljenja, u kojem je radio i profesor Kluzo.
Pošto smo tri puta pogrešili ulaz i izgubili se u meandrima velikog popločanog središnjeg dvorišta, neki službenik nam pokaza put do lifta, koji nas odveze do pretposlednjeg sprata.
Uprkos dogovorenom sastanku, bili smo primorani da čekamo lekara skoro ceo sat. Po rečima njegove sekretarice Korin, profesor Kluzo, koji stanuje u zgradi gde su se nalazili njegovi bolesnici, vratio se ovog jutra čak iz Njujorka, gde dva puta mesečno drži predavanja u prestižnoj Medicinskoj školi na Harvardu.
Strpljivo smo čekali pod Korininim nadzorom u divnoj ordinaciji s nameštajem u divnoj harmoniji drveta i metala. Odatle se pružao vrhunski pogled na Senu i krovove Pariza. Kad se stane pored staklenog zida, mogli su se uočiti brodići kako lenjo klize po reci, most Mirabo i kopija Kipa slobode na kraju Ostrva labudova.
Čovek, koji naglo uđe u prostoriju, više je ličio na inspektora Kolomba nego na eminentnog profesora medicine. Imao je gustu kosu, tamno i loše obrijano lice i izgužvani kišni mantil prebačen preko ramena kao ogrtač. Ispod zelenkastog pulovera nosio je kariranu košulju, koja je padala preko neuglednih pantalona od rebrastog somota na tufne. Da mi je taj tip preprečio put na ulici, verovatno bih dobio želju da ga zveknem. Teško je poverovati da on, pored službe u bolnici, rukovodi timom lekara i inženjera koji već petnaest godina rade na stvaranju autonomnog veštačkog srca.
On promrmlja neki nejasan izraz u znak izvinjenja za zakašnjenje, obesi kabanicu pored žućkaste bluze i, očigledno zbog dejstva razlike u vremenskim zonama, sruči se u fotelju.
Negde sam pročitao da naš mozak prilikom prvog susreta s novim licem u deliću sekunde donosi odluku o tome da lije ta osoba pouzdana. To je toliko brz proces da naše razumske sposobnosti jednostavno nemaju vremena da utiču na taj prvi instinktivni utisak.
A toga jutra, uprkos njegovom nemarnom izgledu, profesor Kluzo ostavio je utisak osobe od poverenja.
Ni Bili nije dozvolila da je poremeti njegovo ponašanje i detaljno mu opisa svoje simptome: gubitak svesti, veliki zamor, bledilo, zadihanost pri najmanjem naporu, mučnine, groznicu, gubitak težine i pečenje u stomaku.
Dok ju je slušao i skoro nečujno neprekidno mrmljao hm, hm, pružih mu medicinski dosije s analizama Mortimera Filipsona. On stavi naočare s dvostrukim staklima, kakve su se mogle videti sedamdesetih godina prošlog veka, i prelete pogledom preko dokumenata, sumnjičavo se kezeći, ali žar u njegovom pogledu, koji se probijao kroz okrugla stakla naočara, odavao je bistrinu i živu inteligenciju.
„Moramo ponovo da uradimo preglede", reče on odlučno i autoritativno baci kartonsku fasciklu u korpu za đubre. „Te analize urađene u dispanzeru egzotičnog hotela i priča o devojci od papira, tinti i celulozi... ništa od toga ne stoji na čvrstim nogama."
„ A šta je onda s mojim nesvesticama?", iznervira se Bili. „A moja kos..." On je grubo prekide:
„Po mom skromnom mišljenju, vaše učestale nesvestice povezane su s naglim smanjenjem dotoka krvi u mozak. Dakle, one neizostavno imaju poreklo u srčanoj ili vaskularnoj anomaliji. I imate mnogo sreče jer je upravo to moja specijalnost, a ovo je najbolje evropsko odeljenje za takve poremećaje."
On nažvrlja na receptu spisak pregleda koje treba izvršiti u toku dana i predloži da se ponovo vidimo uveče.

RIM
AERODROM FJUMIČINO

Boing 767, koji je doleteo iz San Franciska, stajao je parkiran na svom portalu. Putnici su se iskrcali pre više od pola sata i služba održavanja bacila se na čišćenje unutrašnjosti aviona.
Majk Portoj, pilot na toj liniji, stavi tačku na izveštaj o letu i zatvori laptop.
Na vrh mi je glave ovo večito piskaranje! pomisli on zevajući.
Nekako je sklepao izveštaj, ali ga je let od petnaest sati potpuno iscrpeo.
Baci pogled na ekran telefona. Žena mu je ostavila nežnu i brižnu poruku. Pošto nije imao snage da je zove, posla joj jednu od copy/paste poruka koje je držao u rezervi. Danas je bolje da uradi tako nego da čavrlja sa svojom dušicom. Ove večeri bi trebalo da se sretne s Frančeskom. Svaki put kada je dolazio u Rim, pripremao se da okuša sreću kod lepe stjuardese koja je radila u birou za izgubljene stvari. Sa svojih dvadeset godina, sveža, seksi, zanosnih oblina, Frančeska ga je prosto izluđivala. Do sada je uvek odbijala njegovo udvaranje, ali večeras će se to promeniti, osećao je to.
Majk izađe iz svoje pilotske kabine. Popravi frizuru i zakopča dugmad na sakou.
Nikada ne potcenjuj ugled uniforme.
Ali pre nego što je napustio avion, trebalo je da pronađe nešto kao izgovor da priđe mladoj Italijanki. On ugleda ekipu za čišćenje, koja je brzo i efikasno završavala posao. Na prvim kolicima, među novinama i iskorišćenim papirnim maramicama, zapazi lepu knjigu u povezu od naborane tamnoplave kože. Priđe, uze knjigu u ruku, pogleda korice ukrašene zvezdama, ime autora i naslov ispisan pozlaćenim slovima:
Tom Bojd Trilogija o anđelima Tom 2.
Nikad čuo, ali ovo će poslužiti. Evo mog mamca!
„Ne možete da odnesete tu knjigu, gospodine."
On se okrenu, uhvaćen na delu. Ko se usudio da tako s njim razgovara? Bila je to jedna od spremačica. Jedna crnka, prilično lepa. Bedž na njenom vratu obaveštavao je da joj je prezime Kaela, a marama koja joj je pridržavala kosu imala je na sebi naslikanu belu zvezdu na plavoj osnovi, kao somalijska zastava.
On je prezrivo odmeri od glave do pete:
„Ja sam zadužen za to!", reče on odlučno i pokaza na knjigu. „Upravo ja moram da odem u biro za nađene stvari."
„Ja sam obavezna da o tome obavestim svog šefa, gospodine." „Obaveštavajte i Boga Oca ako vam to pričinjava zadovoljstvo", naruga se on sležući ramenima.
Uze knjigu u ruke i napusti avion.
Večeras će Frančeska spavati u njegovom krevetu!

ULICA MARIJA DE BERNARDIJA

U taksiju, koji ju je vozio u njen hotel, Boni se konačno seti da uključi mobilni telefon. Vrveo je od poruka! Najpre je njen otac pucao od brige, zatim luckasti tekst od Ju Čen, koja je tvrdila da ju je tražila policija i naročito mnogo poziva nekog Mila, koji je izražavao želju da od nje otkupi roman Toma Bojda koji j e ona nabavila putem interneta.
Kakva ludnica!
Obuze je loš predosećaj, zavuče ruku u torbu i primeti da knjiga više nije tu.
Zaboravila sam je u avionu!
Taksi je već skretao na auto-put kad Boni ispusti krik: „Stanite, molim vas! Možete li da napravite polukružno?"

EVROPSKA BOLNICA MARIJA KIRI
OBALA SENE, PARIZ

„Opustite se, gospođice. Pregled je potpuno bezbolan."
Bili je ležala, golih grudi, okrenuta na levu stranu. Kardiolog joj na desnu stranu grudi zalepi tri elektrode, a onda joj namaza dojke velikom količinom gela.
„Uradićemo vam ehografiju srca, da ispitamo i lokalizujemo eventualno prisustvo tumora."
On onda pređe s reči na delo i poče da pomera sondu od Bilinih bedara do grudne kosti, svaki put praveći po nekoliko snimaka. Jasno sam razaznao na ekranu otkucaje srca koje kao da se skupilo od straha. Takođe sam video zabrinuti izgled lekara, čije se lice sve više kamenilo kako je pregled odmicao.
„Je li ozbiljno?", nisam mogao da se uzdržim a da ne pitam.
„Profesor Kluzo će prokomentarisati sve rezultate", odgovori mi on pomalo hladno.
Ali onda samoinicijativno dodade:
„Verujem da ćemo elektrokardiografiju kompletirati sa IRM-om."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Devojka od papira - Gijom Muso

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu