Devojka od papira - Gijom Muso

First topic message reminder :



Poput igre svetlosti, negde između stvarnosti i mašte...
Kada život zavisi samo od jedne knjige.

Pre samo nekoliko meseci, Tom Bojd je imao sve u životu: bio je slavni pisac bestselera, živeo u mondenskom kvartu Los Anđelesa i uživao u srećnoj vezi sa svetski poznatom pijanistkinjom. Međutim, nakon ružnog raskida, Tom se zatvorio u svoj svet. Zbog slomljenog srca, ponestalo mu je inspiracije, a društvo mu prave samo poroci.

Jedne večeri, sasvim neočekivano, na vrata će mu pokucati prelepa nepoznata žena. Ona tvrdi da je Bili, junakinja iz njegovih romana, koja je dospela u stvaran svet zbog štamparske greške u njegovoj poslednjoj knjizi. Iako njena priča deluje potpuno neverovatno, Tom polako počinje da veruje da je to prava Bili. Ona je lepa, ona je očajna, ona će umreti ako on prestane da piše! Tom mora da napiše novi roman da bi se Bili vratila u svet mašte, a ona će njemu pomoći da ponovo osvoji svoju izgubljenu ljubav. Šta još može da izgubi?
Tom i Bili će se zajedno otisnuti u napetu avanturu, gde se stvarnosti mašta prepliću u zavodljivoj i smrtonosnoj igri...

RIM

AERODROM FJUMIČINO

„Je li Frančeska tu?", upita Majk Portoj i gurnu vrata biroa za nađene stvari. Pilotu je bilo teško da sakrije razočaranje.
Zamenica iza šaltera promoli nos iza novina i pruži mu nekakvu nadu: „Na pauzi je u Da Vinčiju."
Majk se udalji a da ne reče ni hvala, niti se potrudi da ostavi knjigu koju je pokupio u avionu.
U jednom kutku Terminala 1, Da Vinči je bila mala oaza u srcu aerodroma. U dekoru stubova od crvenog mermera, prostorija je imala formu netipičnu za kafiće, sa stubovima i lukovima prekrivenim bršljanom.
Putnici su se gurali duž ogromnog šanka u obliku slova U, da ispiju jaki espreso i da se naslade poslasticama kuće.
„Hej! Frančeska!" dobaci pilot kad ju je primetio. Svaki put mu je bila sve lepša. Upravo je čavrljala s jednim mladim zaposlenim: bio je to neki klovn s keceljom, plaćen da s pompom priprema kafu, počev od nepečenog zrna do serviranja u šolji.
Majk priđe, stavi knjigu na šank, pokuša da se uključi u razgovor i nametne svoj američki jezik i sebe kao predmet razgovora. Ali lepa Italijanka smejala se u društvu svog mladog prijatelja, upijala svaku njegovu reč i treptala očima. On je imao laskavi osmeh, nasmejane oči i tamne kovrdže. Nabijen testosteronom, Majk izazovno pogleda rimskog anđela i pozva Frančesku da večera s njim. Poznavao je jednu malu tratoriju blizu Trga cveća, gde pripremaju ukusna predjela i...
„Večeras izlazim s Đanlukom", odgovori ona odmahujući glavom. „Auh... onda možda sutra? Ostajem dva dana u Rimu."
„Zahvaljujem se, ali... ne!", odbi ona i nastavi luđački da se smeje sa svojim prijateljem.
Majk preblede. Nešto mu se tu nije uklapalo. Kako je ta mala prostakuša mogla da preferira tog jadnika? On je osam godina studirao da usavrši vrhunsku profesiju od ugleda, koja fascinira ljude. Ovaj drugi je imao neko sranje od posla i promenljivo radno vreme. On je osvajao nebo, a ovaj je za svoj posao bio plaćen sedamsto devedeset evra neto.
Da ne bi potpuno izgubio glavu, Majk natera sebe da nešto naruči. Dvoje golupčića uveliko nastaviše razgovor na italijanskom. Osvoji ga očaravajući miris kafe. Popi svoj lungo u jednom dahu, iako je opekao jezik.
Tim gore, moraću da platim neku kurvu pored San Lorenca, pomisli on ljutito, jer je savršeno znao da to ne može da zameni Frančeskin smeh.
Ustade sa svog taburea i napusti kafić podvijenog repa, a pritom zaboravi na šanku knjigu u kožnom povezu, s gotskim ilustracijama...

AERODROM FJUMIČINO BIRO ZA NAĐENE STVARI. PET MINUTA KASNIJE.

„Žao mi je, gospođice, niko nije doneo vaš roman", saopšti Frančeska Boni.
„Jeste li sigurni?", upita mlada devojka. „To mi je veoma važna knjiga. U njoj su i fotografije i..."
„Slušajte, ispunite ovaj formular i najpreciznije moguće opišite izgubljeni predmet, navedite takođe broj vašeg leta, pa ako nam je neko donese, odmah ćemo vam telefonirati."
,,U redu", odgovori tužno Boni.
Baci se na popunjavanje formulara, ali joj je neki glas u dubini duše govorio da više nikad neće videti tu čudnu nezavršenu knjigu Toma Bojda i da nikada neće probati sufle od čokolade po receptu gospođe Kaufman...

EVROPSKA BOLNICA MARIJA KIRI
OBALA SENE, PARIZ 19 H 15 MIN

„Korin, rezultate Bili Doneli!", dreknu umesto pozdrava Žan Batist Kluzo uletevši u ordinaciju.
Iznenadi se zbog mog začuđenog pogleda. Stajao sam pored interfona u njegovoj ordinaciji.
„Nikada nisam razumeo kako funkcioniše ova mašina: mnogo je tu dirki!", promrmlja on češkajući se po glavi.
Po svoj prilici je mislio na svoj blekberi, poslednji model, koji je treptao i vibrirao svaka dva minuta, ali on tome nije pridavao nikakvu važnost.
Celog dana je imao operacije i izgledao još umorniji nego jutros.
Noć je pala na Pariz pa je prostorija utonula u polumrak. Ali Kluzo se nije potrudio da uključi svetlo. Zadovoljio se time da se osloni na centralno dugme daljinskog upravljača, kojim se na zidu aktivirao ogroman ravan ekran, a na njemu su počeli da se redaju rezultati Bilinih pregleda.
Lekar se primače osvetljenom panou da prokomentariše prvi dokument: „Analiza krvi potvrdila je smanjenje procenta krvnih zrnaca, a posledica toga je vaše anemično stanje", objasni on, gledajući mladu ženu kroz prizmu neobičnih naočara.
Onda pritisnu dirku kako bi prešao na sledeću sliku:
„Što se tiče elektrokardiografije, ona je jasno ukazala na prisustvo nekoliko srčanih miksoma."
„Miksoma?", zabrinu se Bili.
„To su tumori u srcu", naglo precizira Kluzo.
On se još više primače ekranu i usmeri daljinski upravljač na detalj medicinske slike, koji je predstavljao tamnu masu u obliku male lopte.
„Vaš prvi tumor je u desnoj srčanoj pretkomori. On ima klasičnu formu, s jednim tankim vlaknom želatinastog sastava. On mi na prvi pogled izgleda relativno benigno..."
Pusti da prođe nekoliko sekundi pa onda pređe na drugu sliku:
„Drugi tumor me mnogo više zabrinjava", priznade on. „Ima neuobičajenu veličinu, oko deset centimetara, i vlaknastu, čvrstu i žiličastu formu. Uglavio se u nivo kapaste dijafragme i njegov položaj ometa dotok krvi bogate kiseonikom u levu stranu srca. Time se objašnjava vaša zadihanost, bledilo i nesvestice, pošto se organizam ne napaja dovoljno krvlju."
Približih se da pobliže pogledam sliku. Tumor je imao oblik grozda i bio je vlaknima okačen o srčanu komoru. Nisam mogao a da ne pomislim na korenje i žilice drveta kroz koje teče sok izgledalo je kao da neko drvo raste u Bilinom srcu.
„Ja... ja ću umreti, zar ne?", upita ona drhtavim glasom.
,,S obzirom na veličinu miksoma, ako se on odmah ne otkloni, zaista postoji veliki rizik od arterijske embolije i iznenadne smrti", potvrdi Kluzo.
On isključi ekran, upali svetla i opet se dohvati fotelje.
„To je hirurški zahvat na otvorenom srcu. Naravno, svi takvi zahvati su visokorizični, ali kako stvari sada stoje, najveća opasnost je da se ništa ne čini."
„Kad možete da me operišete?", upita ona.
Doktor gromkim glasom pozva svoju sekretaricu Korin da mu donese raspored. On je već bio dobrano ispunjen zakazanim operacijama i intervencijama mesecima unapred. Plašio sam se da će nas uputiti na nekog od svojih kolega, ali u ime prijateljstva s Aurorom, našao je slobodan termin za petnaest dana.
Taj tip mi se definitivno mnogo sviđao.

Od: bonnie.delamico@berkeley
Tema: Trilogija o anđelima — Tom 2
Datum: 13. septembar 2009. 22:57 h
Za: milolombardo@gmail.com

Dragi gospodine,

Pronašla sam nekoliko poruka koje ste ostavili na mom telefonu, kojima ste me obavestili da želite da otkupite moj primerak knjige Toma Bojda, za kog tvrdite da ste mu agent i prijatelj.
Osim što knjiga nije na prodaju, obaveštavam vas da sam je, nažalost, izgubila na letu između San Franciska i Rima i ona u ovom trenutku još nije pronađena. Ostavila sam upit u birou za nađene stvari na aerodromu Fjumičino.
Nadam se da ćete dobiti ovu moju poruku i šaljem vam iskrene pozdrave. Boni del Amiko.

RIM
AERODROM FJUMIČINO
KAFE DA VINČI

Prvi putnici iz Berlina, s leta Flaj Italije, počeli su da se iskrcavaju. Među njima i slavni slikar i dizajner Luka Bartoleti, koji se vraćao s kraćeg puta u nemačku prestonicu. Proveo je tri dana u intervjuima povodom retrospektivne izložbe njegovih radova, koju je organizovala Hamburška železnička stanica, inače gradski muzej savremene umetnosti. Njegova platna našla su se kraj dela Endija Vorhola i Ričarda Longa, što je bilo veliko javno priznanje za životno delo.
Luka nije gubio vreme u čekanju kofera ispred pokretne trake s prtljagom. Mrzeo ja da se pretrpava i uvek je putovao bez prtljaga. U avionu je jedva dotakao poslužen obrok, koji se sastojao od gumene salate, omleta na samrti i gipsane torte od krušaka.
Pre nego što je krenuo do svojih kola, svratio je da nešto pojede u Da Vinčiju. Kafić se upravo zatvarao, ali gazda prihvati da primi poslednju porudžbinu. Luka izabra kapučino i topli sendvič s mocarelom, paradajzom i italijanskom šunkom. Sede za šank da završi s čitanjem zanimljivog članka u Republici, koji je započeo u avionu. Kada za trenutak odloži novine da bi srknuo gutljaj kafe, spazi knjigu u plavoj koži, koju je malopre zaboravio pilot.
Luka je bio veliki pristalica buk-krosinga.12 Kupovao je knjige u enormnim količinama i nijednu nije zadržavao, već ih je ostavljao na javnim mestima kako bi ih još neko pročitao. Dakle, najpre pomisli da je roman ostavljen dobrovoljno, ali na njemu nije bila zalepljena nikakva etiketa, što bi potkrepilo tu njegovu pomisao.
Dok je halapljivo jeo sendvič, Luka poče da prelistava roman.
Budući da ga nije mnogo interesovala beletristika, pisac Tom Bojd mu nije bio poznat, ali ga zbuni to što je otkrio da je roman nepotpun i što su prazne strane nekom poslužile kao foto-album. Završi obrok i napusti kafić sa svojim otkrićem ispod miške. Na parkingu u suterenu pronađe stari bordo DS kabriolet, koji je nedavno kupio na licitaciji. Stavi knjigu na suvozačevo sedište i uputi se ka jugozapadnom delu grada.
Luka je stanovao iza Trga Santa Marije na poslednjem spratu oker zgrade u živopisnoj i lepoj četvrti Trastevere. Potkrovlje je bilo pretvoreno u veliki stan, gde je napravio i atelje. Čim upade u svoju jazbinu, prostoriju obasja jaka svetlost, koja mu je bilo neophodna za stvaranje slika. Luka pritisnu prekidač da je malo ublaži. Prostor nije odavao utisak da neko u njemu stanuje, toliko je bio ogoljen. Sve se vrtelo oko ogromnog centralnog kamina s okruglim staklima. Svud okolo bili su stalci za slikanje, četkice svih boja, tone slikarskog platna, daščica obloženih kožom, šiljatih noževa i desetine posuda za slikanje. Ali nigde ni kreveta, ni polica, ni kauča, ni televizora.
Luka proveri poslednja platna. Sva su bila jednobojna: varijacije bele boje sa žlebovima, brazdama, reljefima i bojama nabacanim četkicom, što je na svetlu delovalo originalno. Bila su to vrlo cenjena dela, koja su dostizala vrlo visoku cenu. Ali Luka nije bio budala. Znao je da uspesi i priznanja kritike ne odražavaju nužno i talenat. Živimo u vremenu koje je toliko zasićeno potrošnjom, zagađeno bukom, brzinom i stvarima, da ljudi imaju utisak da doživljavaju neku vrstu pročišćenja kada kupuju njegove slike.
Slikar skide jaknu i s uzbuđenjem poče da prelistava strane ukrašene fotografijama života Etel Kaufman.
Već dugo je sva fantazija nestala iz njegovog života. Ipak je te večeri osetio žarku želju da proba sufle od čokolade...

31. Ulice Rima



Bićeš voljen onoga dana kad budeš mogao da pokažeš svoje slabosti a da ih neko drugi ne iskoristi da uveća svoju snagu.
ČEZARE PAVEZE


PARIZ
14-24. SEPTEMBAR

Uprkos tome što je Bilina bolest stalno pretila, dve nedelje pre operacije bile su jedan od najharmoničnijih perioda našeg boravka u Parizu.
Moj roman je dobro napredovao. Uhvatila me je glad za pisanjem pa su moje radne noći bile ispunjene poletom i kreativnošću. Obavezao sam se da za Bili postavim mirnu i srećnu osnovu za življenje. Na mom kompjuteru sam joj, stranu po stranu, stvarao sliku života o kojem je oduvek sanjala: spokojan život, oslobođen demona, razočaranja i pukotina.
Uglavnom sam radio do zore, a zatim izlazio u rano jutro, u vreme kad su cisterne prskale vodom trotoare Sen Žermena. Pio sam prvu jutarnju kafu za šankom bistroa u Ulici Bisi, a onda prelazio u pekaru u Dofenovom pasažu, gde su pravili pite savijače s pečenim jabukama i fondanom. Vraćao sam se u naše gnezdo na Firstenberškom trgu i pripremao dve bele kafe slušajući radio. Bili bi mi se zevajući pridruživala pa bismo doručkovali naslonjeni na bar američke kuhinje koja je gledala na mali trg. Ona je pevušila, pokušavajući da razume francuske reči. A ja sam kupio mrvice od lisnatog testa, koje su se zadržale po uglovima njenih usana i gledao je u oči dok je čkiljila na suncu koje joj je tuklo u lice.
Dok sam ja nastavljao s radom, Bili je provodila jutro u čitanju. Pronašla je neku englesku knjižaru blizu Notr Dama i zamolila me da joj sastavim spisak romana koje treba neizostavno pročitati. Od Štajnbeka, preko Dikensa, do Selindžera, u toku tih petnaest dana progutala je nekoliko romana koji su obeležili moju ranu mladost, notirala ih, ispitivala me o autorima i zapisivala u notes rečenice koje su je impresionirale.
U popodnevnim časovima, pošto bismo odspavali nekoliko sati, često sam je pratio u mali bioskop u Kristininu ulicu, gde su se prikazivala stara remek-dela za koja nikada nije čula, a koja je otkrivala s divljenjem: Nebo može da čeka, Sedam godina vernosti, Prodavniea iz ugla... Posle predstave bismo uz bečku čokoladu prepričavali film i svaki put kad bih izneo neki podatak koji joj je bio nepoznat, zaustavljala se da to zabeleži u notes. Ja sam bio Henri Higins, a ona Eliza Dulitl!13 Bili smo srećni.
Uveče bismo se bacali na pripremu jela po receptima iz nekog starog kuvara, koji smo pronašli u maloj biblioteci našeg stana. S više ili manje uspeha, pokušavali smo da pripremimo jela kao što su: teletina u belom vinu, patka s nadevom od krušaka, kačamak s limunom ili naš najveći uspeh pečeni jagnjeći but s medom i majčinom dušicom.
U toku te dve nedelje otkrio sam drugo lice njene ličnosti: bila je inteligentna i suptilna mlada žena, odlučna da se obrazuje. Otkako smo odložili oružje, bio sam posebno uzdrman novim osećanjima koja sam razvijao prema njoj.
Posle obroka sam joj čitao strane koje sam napisao u toku dana i to nam je služilo kao osnova za duge razgovore. U bifeu malog salona pronašli smo i stavili šapu na načetu flašu viljamovke. Proizvođačka etiketa bila je dopola pocepana, ali nas je umirivalo što je rakija destilisana uz poštovanje starinskih tradicija i što ju je proizveo neki mali proizvođač severno od Ardeša. Prvo veče nam je ta ljuta rakija opekla ždrelo, što nas ipak nije odvratilo da i sutradan nastavimo s punim čašama. Treće veče smo je ocenili: na kraju krajeva, i nije tako loša; a četvrto veče bila je zaista odlična. Sada je već ta vatrena voda činila sastavni deo našeg ceremonijala i pod dejstvom razbijača kočnica zvanog alkohol, među nama se razvijalo još više poverenja. Bili mi je tako pričala o svom detinjstvu, o sumornoj prvoj mladosti, o strahu u koji je zapadala zbog osećaja samoće, koji ju je uvek usmeravao ka nesigurnim ljubavnim pričama. Pričala mi je da pati zato što nikada nije srela čoveka koji je voli i poštuje, o svojim nadama i porodici o kojoj je sanjala.
Uglavnom se završavalo tako što bi se uspavala na kauču, slušajući staru ploču na 33 obrtaja, koju je vlasnik stana zaboravio, pokušavajući da prevede reči pevača sa omota, sede kose, s cigaretom u ustima, koji tvrdi da kako vreme ide, sve odlazi, da zaboravljamo strasti i zaboravljamo sasvim tihe glasove koje izgovaraju skromni ljudi: ne vraćaj se mnogo kasno, i pazi da se ne prehladiš.
Pošto bih je odneo u sobu, ponovo sam silazio u salon i sedao ispred ekrana. Za mene je onda počinjala noć rada u samoći, ponekad zanosna, ali često bolna, jer sam znao da će Bili godine sreće, koje sam za nju pripremao, provesti daleko od mene, u svetu čiji sam tvorac, ali u kojem nisam čak ni postojao, i to pored čoveka koji je bio moj najljući neprijatelj.
Pre nego što je Bili prodrla u moj život, ja sam zaista stvorio lik Džeka kao svoju suprotnost. On je otelovljavao sve ono što sam mrzeo i što mi je smetalo kod muškog roda. Džek je bio moj alter ego, tip čoveka kakvog sam najviše mrzeo, kakav nisam želeo da postanem.
U ranim četrdesetim, lepa njuška, otac dvoje dece, radi kao zamenik direktora velike kompanije za osiguranje u Bostonu. Oženio se vrlo mlad, sa zadovoljstvom je varao ženu koja se na to odavno navikla. Siguran u sebe, slatkorečiv, poznavao je žensku psihologiju i zahvaljujući tom talentu uspevao da već prilikom prvog susreta stekne poverenje sagovornice. Rado je prihvatao njene predloge i ponašanje s određenom dozom mačizma, koji ga je činio jakim i muževnim. Prema ženi kojoj je želeo da se udvara najčešće je bio blag i nežan, pa su se zaljubljivale u njega s neodoljivim utiskom da su jedinstvene i osećajem da je takvo njegovo ponašanje rezervisano samo za njih.
U stvari, čim bi postigao cilj, Džekov egocentrični karakter izbijao bi na videlo. Kao pravi manipulator, uspevao je uvek da odigra ulogu žrtve i preokrene situaciju u svoju korist. Svaki put kad bi posumnjao u svoju ljubavnicu, omalovažavao ju je vrlo grubim rečima jer je imao sposobnost da pogodi slabosti svojih naložnica i da ih potčini svojoj moći.
Taj perverzni i narcisoidni zavodnik osvajao je i uvlačio svoje kandže u neizlečivo povređene žene, a ja sam imao nesreću da mu pošaljem moju Bili. Ona se zaljubila baš u njega i zahtevala da pored njega gradi svoj život.
Otad sam se uhvatio u sopstvenu zamku jer se ne može u potpunosti menjati karakter nekog lika iz romana. Uzalud, iako sam bio autor knjige, nisam bio njen bog. Mašta ima sopstvena pravila pa se taj obični pokvarenjak ne može pretvoriti u idealnog zeta u narednom tomu knjige.
Dakle, svake noći sam se bacao na posao, pažljivo se vraćao unazad, postepeno pratio Džekov razvoj i posvećivao mu sve veći broj stranica.
Uprkos tom pomalo veštačkom preobražaju, Džek je za mene ostajao Džek: tip kog sam mrzeo najviše na svetu, a kojem sam sticajem čudnih okolnosti bio primoran da ustupim ženu u koju sam zaljubljen.

PACIFIČKE PALISADE, KALIFORNIJA
15. SEPTEMBAR
9 H 01 MIN

„Policija! Otvorite, gospodine Lombardo!"
Milo se s teškoćom probudi. Protrlja oči i posrćući ustade iz kreveta.
Ostao je budan do kasno zajedno s Karol, a dobar deo noći proveli su ispred kompjutera, pretražujući, nažalost bez uspeha, razne forume i sajtove za internet prodaju, a sve to u potrazi za izgubljenim primerkom knjige. Svaki put kad je to bilo moguće, ostavljali su poruke i sastavljali uzbunjujuće mejlove. Bio je to naporan rad, koji su proširili na sve italijanske sajtove, koji su manje-više imali veze s prodajom knjiga ili literaturom.
„Policija! Otvorite, ili ćemo..."
Milo odškrinu vrata. Pojavi se jedna pomoćnica šerifa. Mala crnka :
zelenih očiju i irsko-američkog šarma, poput Tereze Lisbon.
„Dobar dan, gospodine. Karen Kalen, iz Serifske kancelarije Kalifornije. Imamo nalog da izvršimo vaše iseljenje."
Milo izađe na verandu upravo kad se kamion za selidbe parkirao ispred kuće.
„Kakvo je ovo sranje?"
„Ne komplikujte nam posao, molim vas!", zapreti policajka odmah.
„Ovih poslednjih nedelja primili ste od vaše banke nekoliko upozorenja za hitno namirivanje obaveza."
Dva radnika za iseljenje već su se smestila ispred ulaza i samo su čekali odobrenje da počnu s pražnjenjem stana.
„Uostalom", nastavi policajka i pruži mu koverat, „evo sudskog naloga za vaše iseljenje i zaplenu dobara."
„Mislite na..."
„Na bugatija, koji ste založili, da."
Pomoćnica šerifa glavom dade znak dvojici izbacivača, koji za manje od pola sata iznesoše sav nameštaj iz kuće.
,,I znajte da ovo nije bogzna šta u odnosu na ono čemu će vas podvrgnuti poreska administracija!", sadistički mu dobaci Karen i zalupi vrata vozila.
Milo ostade sam na ulici, s koferom u ruci. Odjednom postade svestan da nema gde da prenoći. Kao grogi bokser, napravi nekoliko koraka desno, pa levo, a da nije bio potpuno siguran gde da ide. Pre tri meseca otpustio je dve osobe koje su radile za njega i prodao poslovne prostorije u centru. Eto. Nije više imao ni posao, ni krov nad glavom, ni automobil, ništa. Već je suviše dugo odbijao da se suoči sa stvarnošću, misleći da će se na kraju sve srediti, ali ga je ovog puta sve ružno sustiglo.
Zraci jutarnjeg sunca zablistaše na tetovažama koje su ukrašavale gornji deo njegovih mišica. Bili su to belezi prošlosti, koji su ga odveli na ulicu, u gužvu, nasilje i bedu, a za koje je mislio da im je u međuvremenu izmakao.
Iz misli ga trže zavijanje policijske sirene. Okrenu se sa željom da pobegne, ali shvatio je da ovog puta neće biti maliciozni.
Bila je to Karol.
Ona je odmah shvatila šta se dešava i nije htela da dozvoli da nevolja uzme maha. Odlučna, dohvati Milov kofer i baci ga na zadnje sedište patrolnih kola.
„Imam jedan vrlo udoban kauč, skoro kao krevet, ali nemoj da misliš da ćeš kod mene samo da se izležavaš. U dnevnom boravku odavno želim da promenim tapete, a treba okrečiti i kuhinju i popraviti ventile na tušu. Takođe, u kupatilu imam slavinu koja curi i tragove vlage koje treba ukloniti. U stvari, vidiš da mi je ovaj tvoj peh dar s neba..."
Milo joj se zahvali diskretnim pokretom glave.
Nije više imao posao, ni kuću, ni kola.
Ali mu je preostala Karol.
Sve je izgubio.
Izuzev onog najbitnijeg.

RIM
ČETVRT TRASTEVERE 23. SEPTEMBAR

Slikar Luka Bartoleti uđe u mali porodični restoran u zabačenoj uličici.
U dekoru starog nameštaja, mesto je bez pompe preporučivalo rimsku kuhinju. Ovde se jelo za stolovima s kariranim stolnjacima i pilo vino iz boce.
„Đovani!", pozva on.
Sala je bila prazna. Bilo je tek 10 izjutra, ali se u vazduhu već osećao divan miris hleba. Restoran je pripadao njegovim roditeljima više od četrdeset godina, a sad je njime rukovodio njegov brat.
„Đovani!"
Jedna silueta pojavi se u okviru vrata. Ali to nije bio njegov brat. „Zašto vičeš toliko?"
„Dobar dan, mama."
„Dobar dan."
Bez poljupca. Bez zagrljaja. Bez topline.
„Tražim Đovanija."
„Tvoj brat nije ovde. Otišao je kod Marčela da kupi pišalandree.14" „Dobro, sačekaću ga."
Kao i svaki put kad bi se susreli nasamo, između njih se ispreči teška tišina, puna prekora i gorčine. Retko su se viđali, malo su pričali. Luka je dugo živeo u Njujorku, zatim se posle razvoda vratio u Italiju i najpre nastanio u Milanu, a onda kupio stan u Rimu.
Da bi razbio neprijatnu tišinu, prođe iza bara i pripremi sebi espreso. Luka nije bio baš domaći. Njegov posao mu je često služio kao izgovor da ne prisustvuje krštenjima, venčanjima, prvim pričestima i nedeljnim ručkovima koji su se otezali unedogled. Ipak je na neki svoj način voleo porodicu i patio zbog toga što nije znao kako da uspostavi komunikaciju s njom. Majka nikada nije razumela njegovo slikarstvo, a još manje njegove uspehe. Ona nije umela da objasni zašto ljudi kupuju jednobojne slike za desetine hiljada evra. Luka je mislio da ga ona smatra za neku vrstu varalice: prevaranta koji je uspevao da sebi obezbedi udoban život bez pravog rada. To nerazumevanje je još više podrivalo njihov odnos.
„Imaš li vesti od svoje kćerke?", upita ona.
„Sandra se upravo vratila u gimnaziju u Njujorku."
„Ne viđaš je uopšte?"
„Ne viđam je često", potvrdi on. „Podsećam te da njena majka vodi brigu o njoj."
,,A kada se vidite, to nije baš sjajno, zar ne?"
„Molim te, nisam došao da slušam te besmislice!", uzviknu Luka i ustade da krene.
„Sačekaj!", naredi ona.
On se zaustavi na samom pragu.
„Izgledaš zabrinuto."
„To je moja stvar."
„Šta si hteo da pitaš svog brata?"
„Da li je sačuvao neke fotografije."
„Fotografije? Ti nikad ne uzimaš fotografije! Uvek ponavljaš da ne voliš da se opterećuješ uspomenama."
„Hvala ti za pomoć, mama."
„Koje fotografije tražiš?"
Luka poče da vrda:
„Vratiću se kasnije, kad Đovani bude tu", reče i otvori vrata.
Stara žena ga sustiže i povuče za rukav.
„Tvoj život postao je kao i tvoje slike, Luka! Jednobojan, suvoparan i prazan."
„To je tvoje mišljenje."
„Ti vrlo dobro znaš da je to istina", reče ona tužno.
„Doviđenja, mama", reče on i zatvori vrata za sobom.
Stara žena slegnu ramenima i vrati se u kuhinju. Na četvrtastom komadu drveta, koji im je služio kao tabla za plan rada, nalazio se pohvalni članak iz Republike, o Lukinom delu. Ona ga pročita, iseče i složi u veliku fasciklu, gde je već godinama čuvala sve što je ikada napisano o njenom sinu.

Luka se vrati u stan. Iskoristio je četkice umesto daščica da njima podloži centralni kamin oko kojeg je organizovao svoj atelje. Dok se vatra raspaljivala, sakupi sve svoje slike, poslednje nedovršene kompozicije i radove u toku, temeljno ih poprska vajt špiritom pa ih baci u vatru.
Tvoj život postao je kao i tvoje slike, Luka! jednobojan, suvoparan i prazan. Hipnotisan plamenom svog slikarskog dela, umetnik je s olakšanjem gledao kako njegov rad nestaje u dimu.
Neko zazvoni. Luka se naže nad prozor i spazi pognutu siluetu svoje majke. Siđe da popriča s njom, ali ona je u međuvremenu nestala i zadovoljila se time da ostavi jedan veliki koverat u poštansko sanduče.
On protrlja oči i bez oklevanja ga otvori. U njemu su bile baš fotografije i dokumenti koje je hteo da zatraži od brata!
Kako li je samo pogodila?
Pope se u svoj atelje i raširi na radnom stolu uspomene iz jednog dalekog vremena.
Leto 1980 godina kada je imao osamnaest i sreo Stelu, svoju prvu ljubav, kćerku ribara iz Porto Venerea. Njihova šetnja duž luke, pa onda zagrljaj ispred uskih raznobojnih kućica stisnutih uz more; popodneva provedena u kupanju u maloj uvali.
Božić iste godine Stela i on se šetaju ulicama Rima. Flert na raspustu kojem ne može da se odoli.
Proleće 1981 račun hotela iz Sijene, prva noć kada su vodili ljubav.
1982. - sva pisma koja su napisana te godine. Obećanja, planovi, vihor života.
1983. - rođendanski poklon od Stele: kompas koji je kupila na Sardiniji, s ugraviranim natpisom Neka te život uvek vodi ka meni.
1984. - prvo putovanje u SAD. Stela na biciklu na Golden gejtu. Magla na feribotu za Alkatraz. Hamburgeri i milkšejkovi iz Lorinog dajnera.
1985. - smeh, ispružene ruke... par zaštićen dijamantskim štitom...
1986. - godina kada je prodao svoju prvu sliku...
1987. - da se pravi dete ili da se još čeka? Prve sumnje...
1988. - kompas više ne pokazuje sever...
Jedna prigušena suza poteče niz Lukino lice.
Kurvo, jednog dana ćeš zažaliti!
Napustio je Stelu kad je imao dvadeset osam godina. Nastupio je ružan period kada se sve u njemu uzburkalo. Nije više znao koji smisao da da svom slikarstvu, a njihova veza pretrpela je posledice umetničke krize. Jedno jutro je ustao i zapalio svoja platna, kao što je uradio i maločas. Zatim je jednostavno otišao. Nije ništa objašnjavao, preduzeo je energične korake i mislio samo na sebe i svoje slikarstvo. Našao je utočište na Menhetnu, gde je promenio stil tako što je ostavio po strani slikovitost, kojom je do krajnjih granica oplemenjivao rane radove, i počeo da slika samo jednobojne beličaste kompozicije. Tu se oženio jednom sposobnom galeristkinjom, koja je znala kako da promoviše njegov rad i da mu otvori put ka uspehu. Dobili su kćerku i razveli se nekoliko godina kasnije, ali su nastavili poslovnu saradnju.
Nikada više nije video Stelu. Saznao je od svog brata da se vratila u Porto Venere. On ju je izbrisao iz života. Jednostavno ju je precrtao.
Zašto se baš danas u mislima opet vratio na tu staru priču? Možda zato što ona još nije završena.

RIM
BEBINGTONSKA ČAJDŽINICA
DVA SATA KASNIJE

Poslastičarnica-čajdžinica nalazila se na Španskom trgu, tačno u podnožju stepenica Crkve Svete Trojice.
Luka je sedeo za malim stolom u dnu sale, za istim onim gde je po navici sedeo kada je tu dolazio sa Stelom. Radnja je u svojoj branši bila najstarija u Rimu. Osnovala su je dvojica Engleza pre sto dvadeset godina, u vreme kada se čaj prodavao samo u apotekama.
Dekoracija nije mnogo menjana u odnosu na XIX vek, a oko lokala formirala se engleska enklava u samom srcu Rima, što je stvaralo kontrast između mediteranskog izgleda tog dela grada i šarma britanskog paba. Zidovi su bili prekriveni panelima i zastrti policama od tamnog drveta, na kojima su se nalazile na desetine knjiga i kolekcija starih čajnika.
Luka je otvorio knjigu Toma Bojda na praznoj strani, baš iza one na kojoj je gospoda Kaufman završila kratki album svoje životne priče. Dirnulo ga je postavljanje tih uspomena po delovima života koji su sledili jedan za drugim. Kako je ta magična knjiga bila u stanju da ispuni želje i oživi prošlost, Luka zalepi i svoje fotografije, crteže i snimke. Na poslednjem snimku su bili on i Stela na skuteru. Beše to rimski raspust 1981. godine. Imao je tada devetnaest godina. Napisao je i ovih nekoliko reči: Nemoj nikada prestati da me voliš...
Zagledao se nekoliko trenutaka u fotografiju. Uskoro će imati pedeset godina i može se reći da je imao relativno ispunjen život, koji mu je doneo dosta zadovoljstava: putovao je, živeo od svoje umetnosti, spoznao uspeh. Ali kad se bolje razmisli, on nikada nije upoznao ništa intenzivnije od magije novih početaka, kada je život još pun obećanja i spokoja.
Luka zatvori knjigu i na korici zalepi crvenu etiketu na kojoj napisa nekoliko reči. Preko telefona se poveza s veb-sajtom za buk-krosing i ostavi kratku poruku. Zatim iskoristi trenutak kada ga niko ne gleda i ćušnu knjigu na jednu od polica između Kitsove poezije i romana Meri Seli.
Luka izađe na trg da uzme motor koji je parkirao blizu taksi stanice. Kanapom veza putnu torbu na prostor za prtljag iza sedišta i zajaha dukati. Onda odmače duž parka Vile Borgeze, zaobiđe Narodni trg, pređe preko Tibra i uz reku stiže do Trasteverea. Ne gaseći motor, zaustavi se ispred porodičnog restorana i podiže vizir kacige. Budući da ga je očekivala, njegova majka izašla je na trotoar. Pogleda svoga sina s nadom da bar ponekad mogu jedno drugom iskazati ljubav samo očima.
Luka zatim ubrza i krenu ka putu kojim se izlazi iz grada, u Porto Venere, govoreći sebi da možda još nije kasno...

Los ANĐELES
PETAK, 24. SEPTEMBAR 7 H UJUTRO

Milo je sedeo na vrhu merdevina, samo u potkošulji i radnom kombinezonu. S valjkom u rukama, vesto je krečio zidove kuhinje.
Karol otvori vrata svoje sobe i pridruži mu se.
„Već si se bacio na posao?", upita ona zevajući.
„Da, nisam mogao da spavam."
Ona pregleda kako je urađeno krečenje.
„Ne radiš površno, a?"
„Ti se šališ! Već tri dana radim kao crnac!"
„Dobro, tačno je da ne izlaziš loše na kraj s tim", prihvati ona. „Pripremi mi jedan kapučino, molim te?"
Milo pristade, a Karol se za to vreme smesti za mali okrugli sto u dnevnom boravku. Posluži se žitaricama iz posude, a zatim otvori kompjuter da pregleda mejlove.
Njeno sanduče bilo je puno. Milo joj je poslao kompletan listing bratstva Tomovih čitalaca, koji već tri godine šalju poruke Bojdu na vebsajtu. Zahvaljujući skupljenim mejlovima, poslatim na sve četiri strane sveta, mogla je da alarmira hiljade čitalaca. Igrala je otvorenih karata, obaveštavala ih o potrazi za nezavršenim primerkom drugog toma Trilogije o anđelima. Otad je svako jutro pronalazila brojne poruke s rečima ohrabrenja i podrške. Ali taj mejl, koji joj se upravo pojavio pred očima, bio je najinteresantniji:
„Dođi da vidiš!", dobaci mu ona.
Milo joj pruži vrelu šoljicu kapučina i pogleda preko ramena. Jedan član je tvrdio da je uočio famozni primerak na sajtu bookerossing.com. Karol kliknu na označenu adresu i nađe se na veb-stranici nekog italijanskog udruženja, koje je s ciljem promovisanja buk-krosing čitanja ohrabrivalo članove da knjige ostavljaju na javnim mestima, kako bi mogle da kruže. Pravila knjige putnika bila su jednostavna: ko želi da neka knjiga krene na večni put, mogao je da je registruje na sajtu i dobije kod pre nego što je pusti ma slobodu.
Karol ukuca Tom Bojd u prozorčetu za pretragu i dobi listu knjiga svog prijatelja, koje se mogu naći slobodne u prirodi.
„To je ta!" uzviknu Milo i pokaza na jednu od fotografija. On zalepi nos za ekran, ali ga Karol odgurnu:
„Pusti me da vidim!"
Nije bilo nikakve sumnje: delo je imalo tamnoplave kožne korice, s pozlaćenim zvezdicama i naslovom romana ispisanim goticom.
Novim klikom Karol sazna da je knjiga prethodne večeri ostavljena u Bebingtonskoj čajdžinici, na Španskom trgu broj 23 u Rimu. Ona otvori još jednu stranicu i uđe u listing informacija koje je želeo da da luca66, pseudonim čoveka koji je roman pustio na slobodu. Navedeno je tačno mesto gde je delo ostavljeno: polica u dnu kafea, kao i čas oslobađanja: 13.56 po lokalnom vremenu.
„Moramo u Rim!", odluči ona.
„Ne prenagljuj!", smirivao ju je Milo.
„Nego kako!", pobuni se ona. „Tom računa na nas. Sinoć si razgovarao telefonom s njim. Opet je počeo da piše, ali Bili još strepi za život." Milo se naceri:
„Bojim se da ćemo stići prekasno. Već je prošlo nekoliko sati otkako je knjiga ostavljena."
„Da, ali to nije isto kao da ju je taj tip ostavio na nekoj stolici ili klupi! On ju je sakrio na polici s drugim knjigama. Mogu proći i nedelje pre nego što je neko primeti!"
Ona pogleda Mila i shvati da je ovaj, pošto je doživljavao razočaranje za razočaranjem, na kraju izgubio poverenje u sebe.
„Radi kako hoćeš, ali ja idem tamo."
Ona se nakači na sajt avio-kompanije. Bio je jedan let za Rim u 11.40. Dok su ispunjavali formulare, naiđoše na upit o broju karata.
„Dve", reče Milo i spusti glavu.

RIM
ŠPANSKI TRG
SUTRADAN

U središtu trga, pored monumentalne fontane Barkača, grupa korejskih turista upijala je svaku reč turističkog vodiča:
Tokom dugog perioda, Španski trg smatran je delom španske teritorije. Ovde se takođe nalazi međunarodno sedište Malteškog reda, koji se zasniva na statutu bla, bla, bla, bla, bla...
Pogleda prikovanog za dno fontane, sedamnaestogodišnja Iseul Park bila je opčinjena izuzetno bistrom tirkiznoplavom vodom, na čijem dnu su se videli novčići koje su tu bacali turisti. Iseul nije volela da bude deo klišea azijskih turista u grupi, koji su često bili predmet podsmeha. Nije se osećala ugodno u tom krdu, toj prevaziđenoj formuli putovanja koja se sastojala od dnevne posete nekoj evropskoj prestonici i čekanja satima da svako napravi isti snimak na istom mestu.
Osećala je zujanje u ušima, sva smetena, drhtala je. Naročito ju je gušio boravak u gužvi. Krhka kao grančica, išunja se iz grupe i skloni se u prvi lokal koji joj se nađe na putu. Bila je to Bebingtonska čajdžinica, Španski trg broj 23...

RIM
AERODROM FJUMIČINO

„Dobro, hoće li konačno da otvore ovo sranje od vrata?", povika Milo. Dok je stajao na sredini aviona, cupkao je od nestrpljenja.
Putovanje je bilo naporno. Nakon polaska iz Los Anđelesa, najpre su se zadržali u San Francisku, zatim u Frankfurtu i najzad se spustili na italijansko tlo. Proveri svoj sat: bilo je pola jedan.
„Siguran sam da nećemo nikada pronaći tu knjigu!", progunđa on. „Napravili smo sav ovaj put nizašta, a i guši me u grlu. Videla si šta su nam poslužili za jelo. Za ovu cenu karte to je uvreda, mrvica, tek toliko da se nešto ubaci u kljun..."
„Prestani s tim tvojim jadikovkama!", zamoli ga Karol. „Ne mogu više da slušam tvoju kuknjavu za svaku sitnicu! Na kraju krajeva, ti si ipak pravi smarač!"
Žagor odobravanja začu se u redu.
Vrata se najzad otvoriše i putnici počeše da se iskrcavaju. Milo krenu svojim putem, dok Karol siđe pokretnim stepenicama i požuri da što pre stigne do taksi stanice. Nažalost, red je bio ogroman, a kola su kružila beskrajno sporo.
„Baš onako kako sam ti i rekao."
Ona ga čak i ne udostoji odgovora. Na licu mesta izvadi policijsku legitimaciju, razgrnu red i autoritativno pokaza svoj sezam službeniku zaduženom za red prilikom ukrcavanja putnika u taksi vozila.
„American police! We need a car, right now. It's a matter of life or death!", povika ona u stilu Prljavog Harija.
Ovo je smešno. To nikada neće proći, pomisli Milo i odmahnu glavom.
Ali nije bio u pravu. Tip sleže ramenima, ne postavi nijedno od trideset šest hiljada pitanja koja je Milo očekivao i za manje od deset sekundi nađoše se u taksiju.
„Španski trg", reče Karol vozaču. „Bebingtonska čajdžinica." ,,I požurite", dodade Milo.

RIM
BEBINGTONSKA ČAJDŽINICA

Iseul Park sede za jedan mali sto u dnu čajnog salona. Mala Korejka pila je veliku šolju čaja i grickala pecivo s umućenim kremom. Grad joj se svideo, ali bi joj se još više svideo da je mogla slobodno da švrlja ulicama, da se iz prve ruke upozna s drugom kulturom, da priča s ljudima, da sedne na terasu nekog kafea obasjanu suncem, da ne mora svaki čas gleda na sat i da nema obavezu da svakih deset sekundi pravi snimak pod pritiskom grupe.
Dok je čekala, pogled joj nije bio prikovan za sat, već za ekran mobilnog telefona. Još nije bilo nikakve poruke od Džimba. Ako je u Italiji bilo jedan po podne, u Njujorku je moralo biti 7 izjutra. Možda se još nije probudio.
Da, ali već pet dana kako su se rastali, a on nijednom nije zvao, niti odgovorio na desetine njenih mejlova i SMS poruka. Kako je to moguće? Ipak su u Njujorku proživeli mesec dana kao u snu. Džimbo je studirao glumu, a Iseul je provela kraj leta na studijskom gostovanju na slavnom njujorškom univerzitetu. Bio je to divan period u kojem je otkrila ljubav u naručju svog američkog prijatelja. On ju je prošlog utorka ispratio na aerodrom, gde se pridružila svojoj grupi, i obećali su jedno drugom da će se čuti svakoga dana, da će nastaviti da razvijaju svoju ljubav uprkos udaljenosti i da će se ponovo videti za Božić. Međutim, otkako je izrekao to lepo obećanje, Džimbo nije davao nikakve znake života, a u njoj se nešto pokidalo.
Ona stavi deset evra na sto da izmiri svoj račun. To mesto je stvarno bilo puno šarma, sa svom tom drvenarijom i redovima polica s knjigama. Zamalo pa da poverujete da se nalazite u nekoj biblioteci. Ona ustade. Nije mogla da odoli želji da zaviri među police. Na faksu je proučavala englesku književnost, a neki od autora koje je obožavala bili su tu: Džejn Ostin, Seli, Džon Kits i...
Ona protrlja oči kad otkri knjigu koja je bila pravi uljez. Tom Bojd? Nikako mu nije mesto u XIX veku! Izvuče knjigu s police i otkri crvenu etiketu zalepljenu na korice. Gonjena radoznalošću, diskretno se vrati za svoj sto kako bi mogla što pažljivije da prouči knjigu. Samolepljiva nalepnica nosila je neobičan natpis:
Dobar dan! Ja nisam izgubljena! Besplatna sam! Nisam kao druge knjige. Namenjena sam da putujem i obilazim svet. Ponesite me, pročitajte i onda me ostavite na nekom javnom mestu.
Hm... Iseul je bila pomalo sumnjičava. Ona odlepi etiketu, prelista roman i otkri njegov čudni sadržaj i prazne stranice, koje su neke druge osobe prisvojile da ispričaju svoje priče. Nešto je dirnu. Ova knjiga joj je izgledala kao da ima nekakvu magnetsku moć. Etiketa je tvrdila da je besplatna, ali je ona i dalje oklevala da je stavi u torbu...

RIM
BEBINGTONSKA ČAJDŽINICA
PET MINUTA KASNIJE

„To je tamo!", viknu Milo i pokaza prstom na police u dnu čajnog salona. Gosti i osoblje trgoše se kad spaziše slona zalutalog u staklarsku radnju.
On se uputi ka policama tako žustro da se jedan stogodišnji čajnik zaljulja i zaplesa u vazduhu, ali ga Karol uhvati in extremis.
„Između Kitsa i Meri Seli", naglasi joj on.
To je to, stigli su do cilja. Džejn Ostin, Kits, Šelijeva, ali... ali nema Tomove knjige.
„Gnjavator, aha!", uzviknu on i grubo udari pesnicom po drvenom panelu.
Dok je Karol tražila roman na drugoj polici, zaposleni u kafeu zapreti da će pozvati policiju. Milo smanji ton i izvini se. Dok je govorio, spazi jedan prazan sto na kojem je u tanjiru bio ostatak peciva, zajedno s posudom sa šantiji kremom. Obuze ga predosećanje, pa priđe stolu i otkri crvenkastu cedulju zalepljenu na lakirano drvo. Pređe pogledom preko teksta i ispusti dugačak uzdah:
„Pre oko pet minuta...", dobaci on Karoli, mašući u njenom pravcu malom crvenom nalepnicom.

32. Zlom na zlo



Hteo sam da shvatiš šta je istinska hrabrost, umesto što zamišljaš da je to čovek koji drži pušku u ruci. Istinska hrabrost je kada znaš kada treba da počneš da se boriš, i da to radiš bez prestanka.
HARPER LI


BRETANJA JUŽNI FINISTER
SUBOTA, 25. SEPTEMBAR

Osunčana terasa restorana bila je nadneta nad zalivom Odjern. Obala Bretanje je bila lepa kao i meksička, čak i kada je bilo hladno vreme.
„Brrr, ledi se kamen!", uzdrhta Bili dok je zakopčavala rajsferšlus svoje kupe-vent jakne.
Budući da je njena operacija bila predviđena za sledeći ponedeljak, odlučili smo da malo skrenemo misli i častimo se odmorom za vikend daleko od Pariza. Što se tiče važnijih događaja, potrošio sam jedan deo našeg novca za iznajmljivanje kola i male kuće blizu Plogofa, naspram ostrva na Seni.
Konobar pompezno stavi nasred stola posudu s morskim plodovima koje smo naručili.
„Ti ne jedeš ništa?", iznenadi se ona.
Sumnjičavo sam pogledao tu kombinaciju ostriga, morskih ježeva, škampa i palurda, a sve vreme sanjao hamburger sa šunkom. Uprkos svemu, pokušah da se izborim s jednim škampom.
„Dobar dečko", našali se ona.
Pruži mi jednu ostrigu, na koju je upravo iscedila krišku limuna. „Probaj, nema ništa bolje na svetu."
Osmotrih sluzavi prizor s nepoverenjem.
„Pomisli na mango kada smo bili u Meksiku!", bila je uporna.
Treba upoznati ukuse stvarnog sveta...
Progutah čvrsto meso mekušca zatvorenih očiju. U ustima mi se zadrža miris alge i lešnika.
Bili mi dobaci pogled, smejući se. Vetar joj razbaruši sedu kosu.
Iza nas se primećivalo njihanje mreža i malih raznobojnih brodića, koji su bili usidreni i spremni da sa svojim vlasnicima krenu u lov na školjke i rakove.
Nemoj da misliš na sutra, ni na trenutak kada ona više neće biti tu. Živi ovaj trenutak.
Šetnja krivudavim ulicama luke, a onda duga šetnja duž plaže Treskadek. Šetnja kolima kroz zaliv Trepase do punte Raz, uz Bilino uporno insistiranje da vozi. Luđački smeh kad smo se setili epizode sa šerifom koji nas je zaustavio zbog prekoračenje brzine u Kaliforniji. Postadoh svestan da već delimo mnogo sećanja. Javi mi se spontana želja da pričamo o budućnosti, ali je odmah potisnuh.
I na kraju, naravno, kiša, koja nas iznenadi usred šetnje po stenama. „Ovde, kao i u Škotskoj, kiša čini sastavni deo pejzaža", dobaci mi ona dok sam ja dahtao. „Možeš li da zamisliš posetu Hajlandu i Loh Lomondu po sunčanom vremenu?"

RIM
TRG NAVONA 19 H

„Probaj ovo, to je prste da poližeš!", reče Karol i pruži Milu kašičicu svog deserta: tartuf sa šantiji kremom.
Milo je pakosno pogleda i proba ledeni krem s čokoladom. Ovaj je imao vrlo zgusnut sastav, s ukusom bliskim tartufima, koji se divno slagao sa srcem od marele.
Sedeli su za stolom na terasi nekog restorana na Trgu Navona, mestu gde obavezno mora da prođe svako ko nogom kroči u Večni grad. Po celom slavnom trgu bile su raspoređene terase i hladnjaci sa sladoledom, idealno mesto za ulične portretiste, zabavljače i prodavce.
Kad je noć počela da pada, konobarica dođe da upali sveću na njihovom stolu. Osećala se prijatnost u vazduhu. Milo je nežno gledao svoju prijateljicu. Uprkos razočaranju što su izgubili trag Tomovoj knjizi, oboje su proveli popodne puno bliskosti u otkrivanju grada. U nekoliko navrata propustio je da joj prizna ljubav koju već dugo oseća prema njoj. Ali strah da će izgubiti njeno prijateljstvo blokirao je sve njegove želje. Osećao se ranjivim i plašio se da će mu srce prepući. Toliko bi želeo da ga ona doživljava u drugačijem svetlu. Tako bi voleo da joj pruži drugačiju sliku o sebi. Da joj pokaže da bi jednoga dana mogao da postane čovek koji će osećati da je voljen.
Pored njih je jedan par Australijanaca večerao sa svojom petogodišnjom kćerkicom, koja je u jednom trenutku počela da razmenjuje poglede i da se glasno smeje zajedno sa Karol.
„Ovo devojče je stvarno neodoljivo, šta misliš?"
„Da, sjajna je."
,,I dobro vaspitana!"
,,A ti, želiš li decu?", upita on pomalo iznenada.
Ona odjednom pređe u defanzivu:
„Zašto me to pitaš?"
„Auh... zato što bi ti bila odlična majka."
„Šta ti znaš o tome?", reče ona agresivno.
„Osećam to."
„Prestani da pričaš besmislice!"
On odjednom postade potišten i iznenađen žestinom njenog brzog odgovora.
„Zašto tako reaguješ?"
„Poznajem te i sigurna sam da je to deo tvojih marifetluka koje pričaš curama da ih smotaš. Zato što misliš da je to baš ono što one žele da čuju."
„Nipošto! Nepravedna si prema meni! Šta sam ti učinio da budeš tako gruba prema meni?", iznervira se Milo i obori čašu.
„Ti me ne poznaješ, Milo! Ne znaš ništa o mom intimnom životu."
,,Pa dobro, ispričaj mi onda, zaboga! Šta je to, kakva je to tajna koja te nagriza?"
Ona ga zamišljeno odmeri i požele da poveruje u njegovu iskrenost. Možda je ipak prenaglila.
Milo podiže čašu i salvetom obrisa stolnjak. Bilo mu je žao što je vikao, ali više nije mogao da podnese njene iznenadne promene ponašanja.
„Zašto si postala tako gruba i osorna kada sam dotakao tu temu?", upita on najtišim glasom.
„Zato što sam već bila trudna", priznade ona i okrenu glavu od njega. Istina je izašla sama po sebi. Kao kad pčela izleti iz nekog bokala, gde je bila zarobljena godinama.
Milo se prenerazi i ostade sleđen na svojoj stolici. Video je samo Karoline oči, koje su sijale u noći kao zvezde tužnog srca. Mlada žena izvadi avionsku kartu i stavi je na sto.
„Baš hoćeš da znaš? Vrlo dobro. Odlučila sam da ti se poverim. Da ti poverim svoju tajnu, ali hoću da posle toga ne dodaš nijednu reč i da ne daješ nikakav komentar. Ispričaću ti ono što niko ne zna, a kada završim, ustaću i uzeću taksi da me odveze na aerodrom. Ima jedan poslednji polazak u 21.30 za London, a odande let u 6 ujutro za Los Anđeles."
„Ti si sigurna da..."
„Sigurna. Da ti ispričam i polazim. A zatim ćeš sačekati barem nedeIju dana pre nego što me pozoveš ili se vratiš da spavaš kod mene. Može samo tako ili nikako."
„Slažem se", potvrdi on. „Učinićemo kako ti želiš."
Karol pogleda oko sebe. U središtu trga, okačene za obelisk, ogromne statue fontane Četiri reke posmatrale su je strogo i preteći.
„Prvi put je to uradio ono veče kada mi je bio rođendan. Tada sam punila jedanaest godina", započe ona.

BRETANJA
PLOGOF PUNTA RAZ

„Nećeš me valjda ubeđivati da umeš da potpališ vatru?", našali se Bili. „Naravno da umem!", odgovorih zbunjeno.
„Vrlo dobro. Hajde, muškarčino, gledam te zadivljenim očima pokorne žene."
„Ako misliš da ćeš me tako naterati..."
Na veliku Bilinu sreću, nevreme se stušti na Finister, zatrese prozorske kapke i donese provalu oblaka na prozore naše kuće u kojoj je vladala polarna hladnoća. Očigledno, rustični šarm, pojam koji je korišćen u oglasu, na francuskom mora da je bio sinonim za bez radijatora i loša izolacija.
Kresnuh šibicu i pokušah da potpalim gomilu suvog lišća koje sam stavio ispod cepanica. Hrpa se vrlo brzo upali... i jednako brzo ugasi.
„Nešto ti ne ide", oceni Bili i pokuša da prikrije osmeh.
Toplo odevena u bademantil, s peškirom kao turbanom na glavi, odskakuta do peći.
„Nađi mi novinskog papira, molim te."
Zavukoh ruku u fioku neke vitrine i izvukoh stari broj L'Eqidpe, s datumom 13. jul 1998. godine, broj nakon pobede reprezentacije Francuske na Svetskom šampionatu u fudbalu. Novine su nosile upečatljiv naslov ZA VEČNOST i prikazivale snimak Zinedina Zidana kako se baca u zagrljaj Juriju Đorkaefu.
Bili raširi listove jedan po jedan i zgužva ih u rastresitu lopticu:
„Treba pustiti da papir diše", objasni ona. „To me je otac naučio."
Onda, ne štedeći na količini, izabra sitna drva, i to samo ona najsuvlja, i stavi ih na hrpu zgužvanog papira. Zatim rasporedi i krupnije cepanice i to tako što napravi neku vrstu kupe.
„Sad možeš da upališ", reče ona ponosno.
Stvarno, dva minuta kasnije, lep plamen rasplamsao se u kaminu.
Začu se hučanje vetra, koji zatrese prozore tako snažno da pomislih da će pući. Onda jedan prozorski kapak zaškripa, a u isto vreme nestade struja i prostorija utonu u polumrak.
Počeh da preturam po strujomeru s nadom da će struja ponovo doći zahvaljujući mom trudu.
„Nije to ništa", rekoh i napravih umirujuću facu. „Bez sumnje preklopnik ili neki osigurač..."
„Možda", odgovori ona rugajući mi se, „ali to po čemu sad čeprkaš je vodomer. Osigurači su kod ulaza..."
Kao vešt igrač, primih ovu primedbu sa osmehom. Dok sam prelazio preko sobe, ona me zgrabi za ruku i...
„Čekaj!"
Ona odveza peškir s kose i kaiš bademantila, koji pade na pod. Zatim je uzeh u zagrljaj, a naše iskrivljene senke se prepleše na zidu.

RIM
TRG NAVONA
19 H 20 MIN

Karol drhtavim glasom iznese Milu golgotu svog uništenog detinjstva.
Ispriča mu o godinama košmara kada joj je očuh dolazio u krevet. Bile su to godine u kojima je izgubila sve: osmeh, snove, nevinost i radost življenja. Pričala mu je o noćima kada joj je ta nezasita zver, kada bi se najzad smirila, prilikom odlaska iz uvek ponavljala: Nećeš da kažeš mami, nemoj da kažeš mami. Kao da mama nije bila u toku!
Pričala je o osećaju krivice, zakonu ćutanja i želji da se baci pod autobus svaki put kad se vraćala iz škole. Onda i taj abortus, kome je bila tajno podvrgnuta s četrnaest godina, kada su je ostavili rasporenu, skoro mrtvu, sa šupljinom u trbuhu i neizlečivom patnjom.
Ispriča mu o Tomu koji joj je pomogao da se vrati u život, danima izmišljajući za nju magični svet Trilogije o anđelima.
Ona najzad pokuša da mu objasni svoje nepoverenje prema muškarcima, o veri u život, koju je izgubila i nikad je više nije ponovo pronašla, o gađenju koje je i danas iznenada obuzme, iako se oseća bolje. Karol prestade da priča i ostade na svojoj stolici. Milo je održao reč i nije otvarao usta. Ipak, jedno pitanje nametalo se samo po sebi.
„Pa kada se sve to završilo?"
Karol je oklevala s odgovorom. Okrenu glavu da proveri je li mala Australijanka otišla zajedno s roditeljima. Ispi gutljaj vode i navuče pulover koji je držala na ramenima.
„To je već drugi deo istine, Milo, a nisam sigurna da pripada meni." „A... a kome onda pripada?"
„Tomu.

BRETANJA
PLOGOF - PUNTA RAZ

Vatra poče da biva sve slabija i da širi po prostoriji drhtavu svetlost.
Pripijeni jedno uz drugo, umotani u isto ćebe, ljubili smo se tako strasno kao u doba prvih ljubavi.
Jedan sat kasnije ustadoh da podstaknem vatru i ubacim cepanicu u ognjište.
Umirali smo od gladi, ali su kredenac i frižider bili prazni. U vitrini sam uspeo da napipam flašu jabukovog vina s čudnim natpisom made in Quebec. Radilo se o ledenom napitku, vinu proizvedenom od jabuka ubranih na drvetu usred zime, kad je plod i sam smrznut. Otvorih bocu i pogledah kroz prozor: nevreme je davalo sebi oduška i nije se video ni prst pred okom.
Umotana u krevetski pokrivač, Bili mi se pridruži pored prozora s dve šolje.
„Želela bih da mi nešto ispričaš", poče ona i poljubi me u vrat. Zgrabi moju bluzu, stavljenu preko naslona stolice, i izvadi moj novčanik. „Mogu li?"
Dadoh joj znak glavom da može. Ona otvori napola rasparanu postavu iza pregrade za kartice, izvrnu je i iz nje ispade metalna čaura.
„Koga si to ubio?", upita ona i pokaza mi mali metak.

Los ANĐELES
ČETVRT MAKARTUR PARK
29. APRIL 1992.

Imam sedamnaest godina. Nalazim se u školskoj biblioteci, pripremam ispite, kad jedna učenica ulazi vičući:
„Oslobođeni su!" Svi u sali shvataju da ona misli na presudu u aferi s Rodnijem Kingom.
Pre godinu dana, mladi crnac pozvan je na sud po prijavi policije Los Anđelesa zbog prekoračenja brzine. U pijanom stanju, odbio je da sarađuje s policajcima, koji su onda pokušali da ga savladaju električnim pendrekom.
Pošto im je pružio otpor, žestoko su ga premlatili, ne znajući da će tu scenu s balkona snimiti zaljubljenik u kamere i već sutradan poslati kasetu Kanalu 5. Slike su vrlo brzo objavljene i putem televizijske mreže obišle ceo svet. I izazvale bes manjina, opšti stid i negodovanje javnosti.
„Oslobođeni su!"
Odjednom se prekida svaki razgovor i počinju da pljušte psovke sa svih strana. Osećam kako u meni počinju da rastu gnev i odvratnost. Crnci su većina u četvrti. Odmah shvatam da stvari kreću na loše i da bi bilo najbolje đa se vratim kući. Na ulici se vest o presudi širi kao virus. Vazduh je nabijen elektricitetom i ogorčenjem. Naravno, to nije prva policijska mrlja ni prvi sudski fijasko, ali ovog puta postoji snimak, a to sve menja. Cela planeta je videla kako se četiri pobesnela policajca bacaju na tog jadnika: više od pedeset udaraca pendrekom i desetak udaraca nogom sručilo se na čoveka vezanog lisicama. Nerazumljivo oslobađanje predstavlja kap koja će preliti čašu. Godine vladavine Regana i Buša nanele su strašnu štetu najsiromašnijima. Ljudima ih je preko glave. Dosta je nezaposlenosti i bede. Dosta s haranjem droge i obrazovnim sistemom koji stvara nejednakosti.
Kad sam se vratio kući, uključujem televizor i uzimam posudu sa žitaricama. Pobuna je eskalirala na raznim mestima i ja već vidim šta će nastati u naredna tri dana: pljačke, požari, neredi, sukobi s policijom. Blokovi koji se ukrštaju s Firencom i Normandijom gore u ognju i krvi. Razni tipovi beže s kutijama punim namirnica, koje su pokrali po radnjama. Drugi vuku kolica ili palete na točkovima, na kojima prevoze nameštaj, krevete ili aparate za domaćinstvo. Vlast uporno poziva na mir, a ja znam da od toga nema ništa. I zaista se događa sve što sam predvideo...
Skupljam svu ušteđevinu, koju sam sakrio u radio-aparatu, uzimam skejtbord i jurim kod Markusa Blinka.
Markus je mala protuva iz kraja, dobrica koji ne pripada nijednoj bandi i zadovoljava se preprodajom ukradenih sitnica, dilovanjem trave i švercom oružja. Išli smo zajedno u osnovnu školu i prilično me gotivio zato što sam u dva-tri navrata pomogao njegovoj majci da popuni papire za socijalnu pomoć. U kraju je ključalo. Svi su već naslućivali da će bande izazvati haos i da će iskoristiti nerede da namire račune s drugim bandama i policijom. Markus mi je za dvesta dolara prodao glok 22, kakvih je bilo na desetine u svakom gradu u to gadno vreme, kada su mnogi korumpirani policajci preprodavali službeno oružje, a onda izjavljivali da su ga izgubili. Markus mi za još dvadeset dolara takođe daje i šaržer s petnaest metaka. Tako naoružan, vraćam se kući, osećajući hladni i teški metal u džepu.

Te noći ne spavam mnogo. Mislim na Karol. Sada imam samo jednu brigu: da to zlostavljanje konačno prestane. Mašta može mnogo, ali ne može sve. Priče koje joj pričam omogućuju joj bekstvo u imaginarni svet, gde na nekoliko sati zaboravi fizičku i mentalnu torturu kojoj ju je podvrgavao njen mučitelj. Ali to više nije dovoljno. Živeti u mašti nije rešenje na duge staze, ne više nego kad neko uzima drogu ili se opija da zaboravi na svoju bedu.
Tu se ništa ne može: kad-tad, uvek se sve završava tako što stvarni život prevlada nad imaginarnim.

Sutradan se nasilje potpuno nekontrolisano razbuktava. Helikopteri stalno nadleću grad, a televizijski kanali daju direktan prenos iz grada u opsadnom stanju. Los Anđeles: pljačke, batinjanja, kuće u plamenu, razmena vatre između snaga reda i pobunjenika. Toliko reportaža koje otvoreno prikazuju dezorganizaciju i nesposobnost policije, nemoćne da spreči pljačke.
Pod pritiskom situacije, zbog sve većeg broja mrtvih, gradonačelnik preko medija daje izjavu kojom najavljuje vanredno stanje i da će pozvati Nacionalnu gardu da uspostavi prekid vatre od sumraka do zore. Loša ideja: u gradovima kažu da ljudi najviše polude baš kad se fešta bliži kraju.
U našem kraju je bilo dosta radnji koje su držali Azijci, a koji su ceo život uložili u njih. U to vreme je napetost između Crnaca i Korejaca bila na vrhuncu i drugog dana pobune većina malih trgovina, samoposluga i prodavnica alkohola u vlasništvu Korejaca biva uništeno, a policija ne interveniše.
Skoro je podne. Već čitav sat držim ravnotežu na mom skejtu ispred bakalnice Karolinog očuha. Uprkos rizicima, on je ipak otvorio radnju, bez sumnje se nadajući da će ga pljačka zaobići jer je domaći. Ali ubrzo shvata da je vrag odneo šalu i ja vidim da se sprema da spusti gvozdenu zavesu na izlog.
To je trenutak koji sam izabrao za izlazak na bojište.
„Treba li vam pomoć, gospodine Alvareze?"
On nije nepoverljiv prema meni. Dobro me poznaje, a ja imam facu koja uliva poverenje.
„Ehej, Tome! Može, pomozi mi da unesem ove drvene ploče."
Uzimam po jednu pod svaku mišku, pratim ga i ulazim u radnju.
To je pomalo jadna bakalnica, kakvih ima na desetine u kraju. Tip prodavnice koja nudi samo najneophodnije proizvode i sudbina joj je da preko noći nestane čim se u blizini pojavi neki Volmart.
Kruz Alvarez je Latinoamerikanac srednje građe, dosta zdepast, širokog i četvrtastog lica. Ima izgled glumca koji igra trećerazredne uloge u filmovima o prostituciji, a može proći i kao gazda noćnog kluba.
„Uvek sam im govorio da će jednog dana ove kurve od...", započe on pa ućuta kad spazi glok 22 uperen u njega.
Bakalnica je bila prazna, tad nije bilo bezbednosnih kamera. Trebalo je samo da pritisnem okidač. Neću ništa da mu kažem, čak ni crkni, prljavi pokvarenjače. Nisam tu da uspostavljam pravdu i ispravljam previde zakona. Ne želim da slušam ni njegova objašnjenja. U mom gestu nema ničega slavnog, nikakvog junaštva, nikakve hrabrosti. Samo hoću da patnja kojoj je Karol izložena prestane, a ovo je jedini način koji sam pronašao. Pre nekoliko meseci, a da joj to nisam rekao, anonimno sam prijavio slučaj Centru za socijalno planiranje porodice, koji se nije ni oglasio. Zatim sam policiji poslao pismo, na koje niko nije obratio pažnju. Ne znam više gde je dobro, a gde zlo. Ne verujem u Boga, a ne verujem ni u sudbinu. Verujem samo da mi je mesto ovde, s tim oružjem i da moram povući obarač.
„Tome! Šta ti to namera..."
Približavam se da pucam u metu koja mi je sasvim blizu. Ne želim da ga promašim i hoću da iskoristim samo jedan metak.
Otvaram vatru.
Glava mu eksplodira, a kapi krvi padaju na moju odeću.
Sam sam u radnji. Sam na svetu. Ne mogu više da stojim na nogama.
Drhte mi ruke i celo telo.
Odlazi!
Dižem čauru i stavljam je u džep, kao i glok. Zatim se, trčeći, vraćam kući.
Tuširam se, spaljujem odeću, a pošto sam ga detaljno obrisao, oslobađam se pištolja bacivši ga u kontejner. U magnovenju, odlučio sam da sačuvam čauru, da se prijavim u slučaju da neko nedužan bude optužen umesto mene. Da li bih zaista imao hrabrosti da to i uradim?
To nikada neću saznati.

Bretanja
Plogof - punta Raz

„Nikome nisam ispričao šta sam učinio, do sada. Živeo sam s tim, to je sve."
„Šta se posle dogodilo?", upita Bili.
Ponovo legosmo na kauč. Sklupčana iza mene, prelazila je rukom preko mojih grudi, dok sam je ja držao za bokove, kao prikačen za neki splav.
Izrekavši sve to, spao mi je teret sa srca. Osećao sam da me ona razume i da me ne osuđuje, a to je sve što sam očekivao.
„To veče je Buš Stariji održao govor preko televizije i rekao da anarhiju više neće tolerisati. Sutradan je četiri hiljade vojnika Nacionalne garde okupiralo grad, a uskoro im se pridružilo i nekoliko kontingenata marinaca. Četvrtog dana počeo je da se vraća mir i gradonačelnik je proglasio prekid vatre."
,,A istraga?"
„U pobuni je smrtno stradalo pedesetak ljudi i bilo je nekoliko hiljada ranjenih. U narednim nedeljama je u gradu izvršeno na hiljade hapšenja, manje-više opravdanim, delom i samovoljnih, ali niko nikada nije bio optužen za ubistvo Kruza Alvareza."
Bili pređe rukom preko mojih trepavica i poljubi me u vrat: „Da spavamo sada."

Rim
Trg Navona

„Doviđenja, Milo, hvala što si me saslušao bez prekida", reče Karol, ustajući.
Još u šoku, on ustade za njom i zadrža je blagim pokretom ruke. „Čekaj... Kako si sigurna da je to učinio Tom kad ti on nikad nije pričao o tome?"
„Ja sam policajac, Milo. Pre dve godine dobila sam ovlašćenje da proverim neke arhive LAPD i zatražila pristup dosijeu o ubistvu moga očuha. Nije bilo bogzna čega u njemu: dve-tri izjave komšija, nekoliko fotografija s mesta zločina i kratak, potpuno površan izveštaj o uzimanju otisaka. Nikoga nije bilo briga da sazna ko je ubio sitnog trgovca iz Makartur Parka. Ipak, na jednom od snimaka se veoma jasno vidi skejtbord, oslonjen uspravno uza zid, s naslikanim meteorima na dasci."
„A taj skejtbord..."
„Ja sam ga poklonila Tomu", reče ona, okrenu se i ode.

33. Osloni se na mene



Možemo da činimo dobre stvari za onog koga volimo. Rečima, spokojstvom, zadovoljstvom. Ti si mi dala ono najdragocenije od svega: osećaj da mi nedostaješ. Ne mogu da živim bez tebe, čak i dok te gledam, ti mi nedostaješ.
KRISTIJAN BOBEN


Ponedeljak, 27. septembar
Pariz
Evropska bolnica MARIJA KIRI

Brojna hirurška ekipa okruživala je profesora Žana Batista Kluzoa. Ovaj testericom otvori Bilin grudni koš, odozdo naviše, sve do brade. Onda priđe srčanoj maramici, da proveri koronarne arterije i sredi vantelesnu cirkulaciju ubacivanjem jakog rastvora s kalijumom, koji veštački izazva srčani zastoj. Kao zamena srca radila je pumpa, a umesto pluća respirator.
Svaki put kad bi vršio operaciju na otvorenom srcu, Žan Batist Kluzo osećao je isto divljenje pred tim skoro magičnim organom koji nas povezuje sa životom: 100.000 otkucaja dnevno, 36.000.000 godišnje, više od 3.000.000.000 u toku života. A sve to iz jedne zakrvljene pumpe koja izgleda tako krhko...
Najpre otvori desnu srčanu pretkomoru, zatim levu i pristupi odstranjivanju dva tumora, čisteći za svakim tkivo kako bi sprečio pojavu recidiva. Vlaknasti tumor zaista je imao neuobičajenu veličinu.
Prava sreća da je otkriven na vreme!
Za svaki slučaj, on pretraži srčane komore i šupljine, u potrazi za još nekim miksomom, ali ne uoči više nijedan.
Kada je završio s intervencijom, poveza srce s aortom, provetri pluća, stavi drenove da izvuče krv i zaši grudni koš čeličnom iglom.
Brzo urađeno je dobro urađeno! pomisli on i skide rukavice, pa izađe iz operacione sale.

JUŽNA KOREJA
ŽENSKI UNIVERZITET IVA

Sunce je zalazilo nad Seulom. Kao i svako veče u vreme špica, ulice korejske prestonice bile su zakrčene saobraćajem.
Iseul Park izađe iz stanice metroa, krenu trotoarom, prođe kroz popločani prolaz i dođe do univerzitetskog naselja. Uvučen u srce studentske četvrti, Univerzitet Iva brojao je više od dvadeset hiljada studenata i bio je jedan od najboljih i najprestižnijih u zemlji.
Iseul siđe niz ogromne blago nagnute stepenice i izađe na ono što su svi zvali rupa: prostor sav u staklu, sastavljen od dve zgrade, jedne naspram druge, s betonskim međuprostorom za šetnju. Ona se uputi ka glavnom ulazu tog prozirnog zdanja u obliku parobroda, čije je prizemlje sa svim tim buticima i bifeima ličilo na ultramoderni trgovački centar. Uđe u lift, krenu na gornje spratove, na kojima su bile učionice, pozorište, bioskop, sportska sala, a njoj je posebno interesantna bila velika biblioteka, otvorena dvadeset četiri sata dnevno. Ona zastade kod automata da kupi zeleni čaj, pa onda pronađe mesto u dnu prostorije. Ovde se čovek stvarno osećao kao da je u XXI veku: svaki sto imao je formu radnog mesta, s kompjuterom i trenutnim pristupom svim knjigama iz biblioteke koje su numerisane.
Iseul protrlja oči. Jedva se držala na nogama. Prethodno veče vratila se sa svog studijskog putovanja i već je imala posla preko glave. Dobar deo večeri provede u zapisivanju i čitanju predavanja, istovremeno neprekidno bacajući pogled na ekran telefona kad god zavibrira da najavi dolazak mejla ili SMS-a. Nažalost, nijedan nije bio onaj kojem se nadala.
Drhtala je, bilo joj je hladno, počinjala je da ludi. Zašto joj Džimbo ne daje nikakav znak života? Da li se prevarila u njemu, a obično je vrlo nepoverljiva i oprezna s ljudima?
Bilo je oko ponoći. Biblioteka se malo-pomalo praznila, ali je izvestan broj studenata ostajao tu do tri-četiri ujutro. Tako je bilo i sada...
Iseul izvadi iz torbe knjigu Toma Bojda, koju je pronašla u čajnom salonu u Italiji. Poče da okreće stranice, sve dok ne naiđe na fotografiju Luke Bartoletija i njegove prijateljice Stele, na skuteru na rimskim ulicama, kad su imali dvadesetak godina.
Nemoj nikada prestati da me voliš, napisala je mlada Italijanka. Bilo je to upravo ono što je ona želela da kaže Džimbu...
Izvadi makaze i tubu lepka iz svog školskog pribora i iskoristi prazne strane da na njima zalepi najlepše fotografije napravljene tokom četiri nedelje sreće koje je proživela s njim.
Zapljusnu je talas sećanja kad naiđe na karte za predstave i izložbe koje su posećivali: Retrospektiva Tima Bartona u MoMa, muzička komedija Čikago u Ambasador teatru, kao i svi filmovi koje su otkrili u Njujorškoj kinoteci: Doni Darko, Rekvijem za san, Brazil...
Radila je cele noći, unoseći u to celo svoje biće i srce. U ranu zoru, crvenih očiju i s pometnjom u glavi, zaustavi se kod pošte u upravnoj zgradi da kupi koverat s pečatnim voskom, stavi unutra knjigu s tamnoplavim koricama i posla je u SAD.

PARIZ
EVROPSKA BOLNICA MARIJA KIRI
SALA ZA SRČANU REANIMACIJU

Bili se postepeno budila. Još s respiratorom, nije mogla da govori zbog intubacione sonde u dušniku.
„Skinućemo vam to za nekoliko sati", smirivao ju je Kluzo.
On proveri male elektrode na njenim grudima, koje će stimulisali srce u slučaju da zastane.
„Zasad nema nikakvog problema", reče on.
Nasmeših se Bili, a ona mi odgovori treptanjem. Sve je išlo dobro.

SREDA, 29. SEPTEMBAR
NJUJORK
GRINIČ VILIDŽ

„U frci sam!", žalila se devojka dok se oblačila. „Rekao si mi da si navio budilnik!"
Ona navuče suknju, obu mokasine i zakopča bluzu.
Mladić je ležao u krevetu i posmatrao je blaženim osmehom.
„Ako hoćeš da me nazoveš, imaš moj broj...", reče ona dok je otvarala vrata.
„Okej, Kristi."
„Moje ime je Keri, stoko!"
Džejms Limbo zvani Džimbo iskezi se od uva do uva. Ustade i proteže se, ne potrudi se da se izvini, niti da zadrži jednokratnu prijateljicu. Izađe iz sobe i ode da pripremi nešto za doručak.
Sranje, nema više kafe! opsova on kad otvori kuhinjski ormar.
Pogleda kroz prozor stana u zgradi od smeđeg kamena i spazi Keri Mejčin Čouz kako prelazi ulicu, odlazeći ka Hjustonovoj ulici.
Dobro parče. Sve u svemu, osrednje... šest od deset, oceni on ravnodušno. U svakom slučaju, nedovoljno da bismo ponovili.
Vrata stana se otvoriše i Džonatan, njegov cimer, uđe s dve šolje kafe koje je kupio u kafedžinici na uglu ulice.
„Sreo sam dostavljača iz UPS-a dole na ulazu u zgradu", reče on i bradom pokaza na paket koji je nosio ispod miške.
„Hvala", reče Džimbo i zgrabi koverat i duplu late kafu s karamelom. „Duguješ mi 3,75 dolara", opomenu ga Džonatan. „Plus 650 za stanarinu, koje sam ti pozajmio pre dve nedelje."
„O, dobro bre!", promumla Džimbo gledajući adresu na koverti.
„To je od Iseul Park, zar ne?"
,,U šta li sam se upetljao?" upita Džimbo poluglasno, otvarajući koverat u kojem nađe knjigu Toma Bojda.
Čudna stvar, pomisli dok je listao roman i gledao zalepljene fotografije raznih vlasnika.
„Dobro znam da te baš briga za moje mišljenje, ali dopusti mi da ti nešto kažem: nisi se lepo poneo prema Iseul."
„Stvarno me baš briga za tvoje mišljenje", potvrdi Džimbo i ispi gutljaj kafe.
„Ima i dosta njenih poruka na kompu. Čak brine da ti se nešto desilo. Budi bar toliko uviđavan da je obavestiš na čemu je s tobom. Zašto si takav kreten s devojkama? U čemu je tvoj problem?"
„Moj problem je u tome što je život kratak i što ćemo svi da pocrkamo jednoga dana. Je li ti to dovoljno objašnjenje?"
„Ne, ne vidim kakve to veze ima."
„Ja hoću da postanem režiser, Džonatane. Moj život su filmovi i ništa drugo. Znaš li šta je rekao Trifo? Film je važniji od života! Pa dobro, za mene je to isto. Ne želim da se vežem, neću dete, neću brak. Svako može biti muž ili otac, ništa lakše, ali samo je jedan Kventin Tarantino ili Martin Skorseze."
„Hm... tebi nisu sve koze na broju, stari moj..."
„Ako ne razumeš, utoliko gore po tebe. Pusti sad to!", odgovori Džimbo iz kupatila.
Istušira se i obuče na brzinu.
„Dobro, žurim", dobaci on i zgrabi torbu. „Imam predavanje u podne." ,,I to je to! I ne zaboravi stanar..."
Prekasno, već je zalupio vrata.
Džimbo je bio gladan. Kod Mamuna kupi falafele na kartonu i proždra ih halapljivo na putu ka Filmskom fakultetu. Kako je imao još vremena, zaustavi se u kafiću koji se graničio sa školskom zgradom da popije koka-kolu.
Za šankom ponovo pregleda knjigu s gotskim koricama, koju mu je poslala Iseul. Mlada i lepa Korejka bila je vrlo seksi i inteligentna. Oboje su se lepo zabavljali, ali sada je postala dosadna s tim sladunjavim fotografijama.
Knjiga ga ipak zaintrigira. Trilogija o anđelima? To mu je nešto govorilo... Razmisli i seti se da je u Varajetiju pročitao da je Holivud otkupio prava na roman i da se sprema snimanje filma za koji se najavljuje da će biti apsolutni svetski hit. Ali zašto je ovaj primerak romana u ovakvom stanju? On ustade s taburea i sede ispred jednog od kompjutera koji su bili na raspolaganju gostima. Otkuca Tom Bojd i ime romana i naiđe na hiljade podataka, ali ograniči potragu na poslednjih sedam dana i otkri da je neko preplavio forume s nadom da će pronaći neobični primerak knjige s praznim listovima od 266. strane.
A taj primerak je bio upravo ovaj koji je on imao u svojoj torbi!
Izađe na trotoar, ne prestajući da razmišlja o onome što je upravo pročitao. Onda mu se u glavi rodi jedna ideja.

GRINIČ VILIDŽ
ISTOGA DANA KASNO PO PODNE

Keruak i komp. bila je mala knjižara na Grin stritu, specijalizovana za kupovinu i prodaju polovnih i antikvarnih knjiga.
U tesno skrojenom odelu i s tamnom kravatom, Kenet Endruz dodade u izlog knjigu koju je tek nabavio prilikom burnog ostavinskog postupka između naslednika jedne stare kolekcionarke: bio je to primerak knjige Siđi, Mojsije, s potpisom Vilijama Foknera. Knjiga se našla između originalnog izdanja Skota Ficdžeralda, skupocenog originalnog rukopisa ser Artura Konana Dojla, plakata za neku izložbu koji je potpisao Endi Vorhol i koncepta pesme Boba Dilana, koji je on napisao na računu iz restorana.
Kenet Endruz bavio se tim poslom već skoro pedeset godina. Doživeo je slavna vremena boemske književnosti kada je u pedesetim godinama XX veka Vilidž bio omiljeni kraj bitnika, pesnika i kantri pevača. Ali s poskupljenjem zakupnina, avangardni umetnici su se već odavno preselili u druge četvrti, pa su sada stanovnici Griniča bili srećni ljudi, koji su njegove relikvije kupovali po izuzetno visokim cenama i tako pomalo oživljavali dah prošlih vremena koja nikad nisu spoznali.
Zvono na vratima radnje zazvecka.
„Dobar dan", reče Džimbo dok je prilazio.
Već je nekoliko puta dolazio u ovu radnju i smatrao je da je živopisna.
Prigušeno svetlo, ustajali miris i stare slike u bakrorezu stvarali su utisak da se nalazite u dekoru nekog starog filma ili u paralelnom svetu, izolovanom od gradske vreve.
„Dobar dan", odgovori Endruz. „Šta mogu da učinim za vas?"
Džimbo stavi knjigu Toma Bojda na pult, kako bi je pokazao knjižaru. „Da li vas zanima ovo?"
Stari čovek stavi naočare i detaljno pregleda roman, praveći prezrive grimase: veštačka imitacija kože, popularna beletristika, greška u izradi, da ne govorimo o svim tim fotografijama koje su tu smandrljane zajedno. Po njemu, knjiga je bila dobra samo za kontejner.
Baš se spremio da to i kaže svom sagovorniku, kad se iznenada priseti kratkog članka koji je pročitao u reviji Američko knjižarstvo, u vezi sa specijalnim izdanjem bestselera koje je u potpunosti uništeno zbog greške u štampanju. Moglo bi biti da to...
„Nudim vam devedeset dolara", predloži on sledeći intuiciju.
„Šalite se", ljutnu se Džimbo. „To je poseban primerak. Mogu da dobijem deset puta više na internetu."
„Pa dobro, onda, hajde. Mogu da ti ponudim sto pedeset dolara. To je moja poslednja ponuda: uzmi ili ostavi."
„Posao zaključen", odluči Džimbo nakon kraćeg razmišljanja.
Kenet Endruz sačeka da mladić napusti radnju, pa pronađe članak iz revije koji je govorio o knjizi.

Loš posao za Dabldej! Kompletni tiraž 100.000 primeraka specijalnog izdanja drugog toma Trilogije o anđelima, uspešnog autora Toma Bojda, morao je biti uništen.

„Hm, zanimljivo", proceni stari knjižar. Uz malo sreće, možda je došao do jedinstvenog primerka...

RIM
ČETVRT PRATI 30. SEPTEMBAR

S belom keceljom na sebi, Milo je služio arančini, pitone i pice u sicilijanskom restoranu u Scipionovoj ulici. Posle Karolinog odlaska, odlučio je da ostane nekoliko dana u Rimu, pa mu je ovaj posao omogućavao da plati omanju hotelsku sobu i da se besplatno hrani. Svakoga dana razmenjivao je elektronsku poštu s Tomom i bio oduševljen što je ovaj opet počeo da piše. Obnovio je kontakt sa Dabldejom i raznim drugim izdavačima, kako bi im saopštio da su prerano otpisali njegovog prijatelja i da će uskoro u knjižarama imati novi roman Toma Bojda.
„Večeras slavim rođendan", reče mu jedna stalna gošća, lepa crnka koja je radila u deluks prodavnici cipela u Vija Kondoti.
„Drago mi je što sam to saznao."
Ona zagrize arančini, a nekoliko mrvica ostade joj na nakarminisanim usnama.
„Organizujem proslavu s prijateljima u mom stanu. Ako vam odgovara da navratite..."
„Ljubazno od vas, ali ne mogu."
Pre samo nedelju dana ne bi morala da ga moli, ali otkad mu se Karol poverila, više ništa nije bilo isto. Bio je potresen pričom svoje prijateljice, koja mu je otkrila skrivenu stranu dvoje ljudi koje je voleo najviše na svetu. Obuzela su ga kontradiktorna osećanja: beskrajno saosećanje s Karol, za koju je osetio još jaču ljubav, ponos i poštovanje prema Tomovom činu, ali i uvređenost što je tako dugo bio isključen iz tog kruga poverenja a naročito mu je bilo žao što se on sam nije setio da odradi taj prljavi posao.
„Mislim da ću onda ostati da probam i kasato", reče mesnata Italijanka i pokaza na kolač prekriven prezrelim voćem.
Milo se spremao da joj iseče parče kad mu telefon zavibrira u džepu. „Izvinite me."
Bio ie to mejl od Karol, koji se sastojao od dve reči:
Pogledaj ovo!
U prilogu je bio prateći tekst.
Nekako kliknu tačskrin lepljivim rukama i zadrža se na sajtu koji mu je omogućio da pregleda spisak profesionalnih knjižara, specijalizovanih za retke knjige.
Ako su informacije bile tačne, knjižara iz Grinič Vilidža upravo je ponudila na prodaju knjigu koju su tražili!
Skoro istovremeno dobi SMS od Karol:
Sastanak na Menhetnu?
I on odgovori kratko:
Stižem
Skide kecelju, ostavi je na šank i kidnu iz restorana. „Šta bi s mojim desertom?", pobuni se gošća.

34. The Book of life



Vreme za čitanje uvek je ukradeno vreme. To je bez sumnje razlog zbog kojeg se metro smatra najvećom bibliotekom na svetu.
FRANSOAZ SAGAN


PARIZ
EVROPSKA BOLNICA MARIJA KIRI

Bili se oporavljala začuđujućom brzinom. Izvučen joj je veštački respirator, drenovi i razne elektrode, pa su je onda prebacili u odeljenje bolnice predviđeno za oporavak.
Kluzo je svaki dan dolazio i proveravao da li je došlo do eventualnih infektivnih komplikacija ili tragova izliva tečnosti u srčanu maramicu, ali je prema njegovom mišljenju sve bilo pod kontrolom.
Što se mene tiče, od bolnice sam napravio ispostavu kancelarije. Od 7 i 30 do 19, sa slušalicama na ušima kako me ne bi uznemiravao spoljašnji svet, radio sam na laptopu u bifeu u prizemlju. U podne sam dobijao obrok za zaposlene, a tu pogodnost lično mi je obezbedio Kluzo.
Kad li je ovaj tip spavao? Da li je jeo? To je tajna... I tako sam, kao pratilac, dobio krevet u Bilinoj sobi pa smo noći provodili zajedno. Nikada nisam bio tako zaljubljen. Nikada nisam pisao s takvom lakoćom.

GRINIČ VILIDŽ 1. OKTOBAR
KRAJ POPODNEVA

Karol stiže prva ispred male knjižare u Grin stritu.
Knjižara Keruak i komp.
Ona pogleda kroz izlog i nije mogla da veruje svojim očima.
Knjiga je bila tu!
Ukrašena etiketom jedinstveni primerak, stajala je na polici pored zbirke pesama Emili Dikinson i plakata za film Neprilagođeni, s posvetom Merilin Monro.
Ona oseti Milovo prisustvo iza leđa.
„Sve čestitke za istrajnost", reče on prilazeći joj. „Ovaj put sam stvarno mislio da je više nikada nećemo pronaći."
„Jesi li siguran da je to ta knjiga?"
„Odmah ćemo proveriti", reče on i uđe u radnju.
Kenet Endruz samo što nije zatvorio radnju. Stajao je ispred polica i vraćao na mesto knjige s kojih je upravo obrisao prašinu. Prekide slaganje i dočeka nove mušterije.
„Gospodine, gospodo, šta mogu da učinim za vas?"
„Želimo da pogledamo jednu od vaših knjiga", zamoli Karol i pokaza prstom na Tomov roman.
„Ah! Izuzetno delo!", uzviknu knjižar i uze knjigu iz izloga, rukujući njome sa istom opreznošću kao da u ruci ima prvi odštampani primerak.
Milo pregleda roman sa svim njegovim dodacima, iznenađen načinom na koji su ga razni čitaoci prisvojili.
„Onda?", upita Karol zabrinuto.
„To je taj."
„Kupujemo ga!" reče ona puna entuzijazma.
Bila je uzbuđena i ponosna. Zahvaljujući njoj, Bili je sada van opasnosti! „Odličan izbor, gospođo. Spakovaću vam knjigu. Kako želite da izmirite račun?"
,,Oh... A koliko košta?"
Iskusan i lukav, Kenet Endruz umeo je da nanjuši oduševljenje mušterije i nije nimalo oklevao da razreže nerazumnu cenu.
„Šest hiljada dolara, gospođo."
„Šta! Vi se šalite?", zagrcnu se Milo.
„To je jedinstven primerak, jedan jedini!", nije se dao knjižar.
„To je pljačka!"
Stari čovek im pokaza vrata:
„Ja vas, naravno, ne primoravam ni na šta."
„Tako znači! Nosite se u...", razljuti se Milo.
„Idem tamo iz ovih stopa, dragi gospodine, i želim vam prijatno veče", uzvrati Endruz i ponovo stavi roman na policu.
„Sačekajte!", zamoli Karol pokušavajući da smiri loptu. „Platiću traženu sumu."
Izvadi novčanik i pruži knjižaru kreditnu karticu.
„To je vrlo ljubazno, gospođo", reče on uzimajući mali plastični pravougaonik.

PARIZ
EVROPSKA BOLNICA MARIJA KIRI
ISTOG DANA

„Dobro, mogu li da se vratim kući? Dosta mi je ovog produžavanja!", požali se Bili.
Profesor Kluzo joj uputi strog pogled.
„Boli li vas kad pritisnem ovde?", upita je on pipkajući je po grudnom košu.
„Malo."
Lekar je bio zabrinut. Bili je imala temperaturu. Ožiljak joj je pocrveneo i zagnojio se, a šav se blago rastavio. Možda je to bila samo površinska infekcija, ali on ipak naredi da se urade nekoliko pregleda i analiza.

NJUJORK

„Kako to odbijena?", zagrme Milo.
,,I ja sam zbunjen", izvini se Kenet Endruz, „ali izgleda da postoji mali problem s kreditnom karticom vaše žene."
„Ja nisam njegova žena", ispravi ga Karol.
Ona se okrenu Milu.
„Možda nema dovoljno na računu. Moram da pozovem banku da izvrši prenos novca s drugog računa, ali danas je petak, a za to verovatno treba vremena", objasni ona knjižaru.
„Nema nikakvih problema. Dođite ponovo kad budete mogli." „Ovaj roman nam je veoma važan", napomenula je ona. „Čuvaću ga do ponedeljka uveče", obeća Endruz.
„Mogu li vam verovati?"
„Imate moju reč, gospođo."

PARIZ
EVROPSKA BOLNICA MARIJA KIRI
PONEDELJAK, 4. OKTOBAR

„Jao!", jauknu Bili kad joj bolničarka stavi toplu kompresu na grudni koš. Ovoga puta bol je bio žešći. Tokom vikenda je imala temperaturu i profesor Kluzo premestio ju je iz odeljenja za oporavak na kardiologiju.
Pregledao joj je ožiljak od rane. Bio je potpuno upaljen, a iz rane je neprekidno curila neka tečnost. Kluzo se plašio zapaljenja kostiju i koštane srži medijastaze, retke ali opasne komplikacije koju uzrokuju stafilokoke.
Naredio je razne preglede, ali nijedan mu nije bio od velike pomoći. Rendgenski snimak grudnog koša pokazao je pucanje dva čvrsta šava, ali je bilo teško objasniti razlog blagih hematoma nastalih još tokom operacije.
Možda se brinuo bez razloga...
Oklevao je, a zatim odlučio da radije sam izvrši poslednji pregled. Zari tanku iglu u šupljinu između dva plućna krila, da bi punktirao malo medijastinalne tečnosti. Već golim okom je bilo uočljivo da je nalaz neophodan.
Prepisa intravenoznu terapiju antibioticima i hitno posla laboratoriji da uradi nalaz.

GRINIČ VILIDŽ
PONEDELJAK, 4. OKTOBAR 9 H 30 MIN

Kao što je radio svako jutro kad je bio u Njujorku, milijarder Oleg Mordorov zastade ispred malog kafića u Brumovoj ulici da naruči kapučino. Izađe na trotoar s plastičnom čašom u ruci i uputi se ka Grin stritu.
Jesenje sunce je blagom svetlošću obasjavalo zgrade na Menhetnu. Oleg je voleo da luta ulicama. To za njega nije bilo izgubljeno vreme. Naprotiv, bili su to trenuci razmišljanja u toku kojih je često donosio najznačajnije odluke u životu. Imao je zakazan sastanak u 1 1 sati, da konačno ugovori važan posao u vezi svojih nepokretnosti. Kompanija kojom je upravljao spremala se da otkupi kuće i skladišta u Vilijamsburgu, Grinpointu i na Koni Ajlandu i da na tom prostoru sagradi luksuzne kuće. Bio je to projekat za koji nije imao neophodni pristanak stanovnika te četvrti, ali to nije ni bio problem.
Oleg je imao četrdeset četiri godine, ali mu je njegovo pomalo okruglo lice davalo mlađi izgled. U farmerkama, jakni od somota i dukserici s kapuljačom, izgledom nije odavao koje u stvari: jedan od najbogatijih Rusa. Nije pokazivao spoljne znake bogatstva, nije se vozio luksuznom limuzinom, a telohranitelj, koji ga je ipak čuvao, umeo je da se neupadljivo drži na distanci. S dvadeset šest godina predavao je filozofiju u Avačinskom zalivu, gde su mu predložili da bude član opštinskog veća Petropavlovsk Kamčatski, lučkog grada na krajnjem istoku Rusije. Intenzivno je učestvovao u lokalnom životu, onda podržao perestrojku i Jeljcinove reforme, a posle se bacio na biznis, udruživši se s poslovnim, ali ne baš čestitim ljudima, koji su umeli da izvuku korist od privatizacije javnih preduzeća na legalan ali nimalo legitiman način. On u osnovi nije imao profil špekulanta pa su njegovi protivnici sebi uvek dozvoljavali da pogrešno protumače spoljnu pojavu bezopasnog zanesenjaka, kojom je, u stvari, prikrivao hladnu i nesalomivu volju. Danas je hodao svojim nezavisnim putem, otarasivši se u međuvremenu neugodnih prijateljstava. Posedovao je imovinu u Londonu, Njujorku i Dubaiju, jahtu, privatni avion, profesionalnu košarkašku ekipu i tim u Formuli 1.
Oleg se zaustavi ispred izloga male knjižare Keruak i komp. Pogled mu privuče plakat za film Neprilagođeni, s potpisom Merilin Monro.
Poklon za Marike? Zašto da ne...
Izlazio je s Marike van Eden, dvadesetčetvorogodišnjim holandskim top-modelom, koja je već dve godine bila na naslovnim stranama svih modnih časopisa.
„Dobar dan", dobaci on ulazeći u radnju.
„Mogu li vam pomoći?", dočeka ga Kenet Endruz.
„Ovaj potpis Merilin Monro? Je li pravi?"
„Razume se, gospodine, imam i potvrdu o verodostojnosti. To je dobar primerak..."
„Koji košta?"
„Tri hiljade i petsto dolara, gospodine."
,,U redu", prihvati Oleg i ne pokušavajući da se cenjka. „To je za poklon.
Možete li lepo da ga upakujete?"
„Odmah."
Dok je knjižar oprezno savijao plakat, Oleg izvadi platinastu kreditnu karticu i stavi je na pult, baš pored knjige s plavim kožnim koricama.
Tom Bojd Trilogija o anđelima.
To je Marikin omiljeni pisac...
On uze sebi slobodu da otvori i prelista roman.
„Koliko za ovu knjigu?"
„Ah, žao mi je, ona nije za prodaju."
Oleg se nasmeši. Oduvek se u poslovima zanimao pretežno za one stvari koje tobože nisu za prodaju.
„Koliko?", ponovi on.
Njegovo okruglasto lice izgubi dobroćudni izgled. Sada su mu oči sijale neprijatnim plamenom.
„Već je prodata, gospodine", objasni mirno Endruz. „Ako je već prodata, šta će ovde?"
„Mušterija će danas doći da je preuzme."
„Dakle, još nije platila."
„Nije, ali smo se dogovorili i ja sam dao reč."
„Dobro, koliko košta vaša reč?"
„Moja reč nije na prodaju", odgovori odlučno knjižar.
Endruz odjednom oseti nelagodu. Tip je u sebi imao nešto preteće i nasilno. Brzo provuče kreditnu karticu i pruži Rusu paket i priznanicu, osećajući olakšanje što je stavio tačku na ovu razmenu.
Ali Oleg nikad nije odustajao. Umesto da ode, smesti se u fotelju od braon kože, naspram šanka.
„Sve je na prodaju, zar ne?"
„Ne verujem, gospodine."
„Šta je ono rekao vaš Šekspir?", upita Oleg, dok je pokušavao da se seti navoda. „Novac ružno čini lepim, staro mladim, nepravedno pravednim, bestidno plemenitim..."
„To je pogled jednog vrlo ciničnog čoveka, slažete se, zar ne?"
„Šta se to ne može kupiti?", provocirao ga je Oleg.
„Vi to vrlo dobro znate: prijateljstvo, ljubav, dostojanstvo, čast..."
Oleg odlučno odbaci taj argument:
„Ljudsko biće je slabo i vrlo potkupljivo."
„Složićete se sa mnom da postoje moralne i duhovne vrednosti koje su van logike interesa."
„Svaki čovek ima cenu." Endruz mu ovog puta pokaza vrata: „Želim vam prijatan dan." Ali Oleg se ne pomeri ni pedalj: „Svaki čovek ima cenu", ponovi on. „Koja je vaša?"

GRINIČ VILIDŽ
DVA SATA KASNIJE

„Kakva je ovo svinjarija?", iznervira se Milo stigavši pred radnju.
Karol nije mogla da veruje svojim očima. Ne samo da je gvozdena zavesa bila navučena na izlog, već je na jednom kartonu navrat-nanos bilo napisano obaveštenje eventualnim mušterijama:
ZATVORENO
ZBOG PROMENE VLASNIKA
Ona oseti kako joj potekoše suze. Obeshrabrena, sede na ivicu trotoara i zari glavu među šake. Upravo je podigla šest hiljada dolara. Pre samo četvrt sata je javila Tomu dobru vest, a evo, knjiga joj je opet izmakla ispred nosa.
Milo besno prodrma zavesu, ali Karol ustade i pokuša da ga urazumi.
„Možeš da polomiš šta god hoćeš, ali to neće ništa promeniti." Ona izvadi šest hiljada dolara u gotovini i dade mu veći deo tog novca. „Slušaj, meni već ističe odsustvo, ali ti moraš da odeš u Pariz i pružiš podršku Tomu. To je najbolje što možemo da učinimo u ovom trenutku."
Tako i bi. Još utučeni, odvezoše se taksijem do aerodroma JFK, a onda svako krenu na svoju stranu: Karol u Los Anđeles, a Milo za Pariz.

NJUARK
KASNO PO PODNE

Nekoliko desetina kilometara odatle, s jednog drugog njujorškog aerodroma, privatni avion milijardera Olega Mordorova polete prema Evropi. Biće to jedna ekspresna poseta Parizu, da priredi iznenađenje svojoj Marike. Te prve nedelje u oktobru, mlada manekenka nastupala je u francuskoj prestonici na Fešn viku. Sve modne kuće otimale su se o nju kad je trebalo da predstave najnoviju kolekciju. Žena klasične lepote, u isto vreme i sofisticirana, mlada Flolandanka blistala je sjajem koji je bio svojst ven samo njoj. Kao da su bogovi s Olimpa pustili da jedna iskra njihove večnosti sklizne na Zemlju.
Udobno zavaljen u svoje gnezdo, Oleg je rasejano prelistavao knjigu Toma Bojda, a onda je uvuče u plastični koverat ukrašen vrpcom. Originalan poklon, pomisli. Nadam se da će joj se svideti. Ostatak puta provede u sređivanju nekih poslova i odspava dva sata.

PARIZ,
BOLNICA MARIJA KIRI 5. OKTOBAR 5 H 30 MIN

„Podmukla bolnička infekcija!", izvali grubo Kluzo uletevši u sobu. Zahvaćena groznicom i umorom, Bili nije mogla da sastavi malo duži period sna.
„Loše vesti?", naslućivala je ona.
„Vrlo loše: pregled tečnosti pokazao je prisustvo klica. Razvija se medijastinitis: ozbiljna infekcija koja zahteva hitnu i radikalnu intervenciju."
„Ponovo ćete me operisati?" „Da, odmah se penjemo u blok."

Privatni avion Olega Mordorova spusti se na aerodrom Orli-jug u 6 ujutro. Jedna neupadljiva kola čekala su ga na aerodromu, da ga odvezu na ostrvo Sen Luj u samom srcu Pariza.
Kola se zaustaviše na Burbonskom keju, ispred lepog neobičnog hotela iz XVII veka. S putnom torbom u ruci i kovertom pod miškom, Oleg se liftom pope do petog sprata. Dupleks je obuhvatao dva poslednja sprata i nudio lep pogled na Senu i most Mari: bila je to ludorija koju je poklonio Marike na početku veze.
Oleg je imao svoj komplet ključeva. Uđe u stan. Svuda je vladala tišina, sve je bilo utonulo u bledu svetlost ranoga jutra. Prepozna Marikin bisernosivi strukirani mantil na kauču, ali pored njega se nalazila i muška kožna jakna, koja nije bila njegova...
On odmah shvati i ne nađe za shodno da se penje do sobe. Kad siđe na ulicu, pokuša da sakrije svoju sramotu od vozača. Obuzet besom, svom snagom hitnu poklone u reku.

BOLNICA MARIJA KIRI 7 H 30 MIN

U Kluzoovom prisustvu, internista namesti defibrilatore. Bili beše utonula u dubok san pod anestezijom. Hirurg zatim stupi na scenu i brižljivo izvuče sve konce koji su još stezali njen grudni koš, a onda potpuno oslobodi ivice grudne kosti, da podstakne obamrla i inficirana tkiva.
Iz rane je curila gnojna tečnost. Kluzo se odluči za operaciju zatvorenog grudnog koša. Da bi upio vodnjikavu tečnost iz rane, namesti šest malih drenova povezanih s bočicama pod jakim pritiskom. Zatim završi intervenciju tako što učvrsti grudni koš novim čeličnim koncem, da zarastanje ne bi bilo ometeno pokretima disanja. Konačno, operacija je prilično dobro p...
„Gospodine, krvari!" povika internista.

Zaštićen plastičnom kovertom, roman s kožnim koricama tamnoplave boje plutao je po Seni, ali onda voda poče da se probija unutra.
Poslednjih nedelja, knjiga je mnogo putovala, od Malibua i San Franciska, zatim preko Atlantika do Rima, pa do Azije, da bi se vratila na Menhetn, a onda još jednom prešla okean do Francuske.
Na neki svoj način, promenila je život svih koji su je imali u rukama.
Taj roman nije bio kao drugi. Priča se rodila u glavi jednog adolescenta, povređenog dramom koju je doživljavala njegova prijateljica iz detinjstva.
Mnogo godina kasnije , kada je autor i sam bio okružen demonima, knjiga je propustila u realni svet jednog od likova da mu pritekne u pomoć.
Ali kad je tog jutra voda reke počela da natapa stranice knjige, stvarnost je očigledno odlučila da ponovo uzme sva prava u svoje ruke, vrlo odlučna da otera Bili s lica zemlje.

35. Iskušenje srca



Kad nešto tražiš, a to ne nađeš, događa se da nadeš ono što ne tražiš.
DŽEROM K. DŽEROM


BOLNICA MARIJA KIRI 8 H 10 MIN

„Ponovo je otvorite", naredi Kluzo.
Dešavalo se ono čega se najviše plašio: desna komora je prsla i to je izazvalo snažan mlaz krvi. Krv je curila na sve strane i preplavila deo tela na kojem su radili. Internista i bolničarka nisu uspevali da usisaju svu krv pa je Kluzo morao rukama da pritisne srce i tako zaustavi krvarenje. Ovog puta je Bilin život visio o koncu.

KEJ SEN BERNARA 8 H 45 MIN

„Ej, momci, vreme je za posao, a ne za doručak!", podviknu kapetan Karina Anjeli ulazeći u salu za odmor glavnog sedišta Rečne brigade.
S kroasanom u jednoj ruci i šoljom čaja u drugoj, poručnici Dijaz i Kapela prelazili su pogledom naslove Parižanina i slušali jutarnju hroniku na radiju.
S kratkom neposlušnom kosom i šarmantnim crvenim pegama, Karina je bila i ženstvena i autoritativna. Pomalo ljuta zbog oklevanja da se krene na posao, ugasi radio i potera ljude.
„Malopre je zvala Uprava! Hitno! Neki pripiti tip je skočio s mosta Mari. Dakle, sklanjajte prste sa..."
„Stižemo, šefice!", prekide je Dijaz. „Nemojte tako grubo."
Za nekoliko sekundi, sve troje zauzeše mesta na Kormoranu, patrolnom čamcu koji su koristili za nadgledanje pariške reke. Plovilo je seklo talase duž Keja Anrija IV i prošlo ispod mosta Sili.
„Neko stvarno treba da bude blesav pa da poželi da se baci u vodu po ovoj hladnoći", primeti Dijaz.
,,U svakom slučaju, ni vaše face nisu baš najsvežije", oceni Karina. „Najmlađi dežurni celu noć nije prestajao da me budi", pravdao se Kapela.
,,A vi, Dijaze?"
„Kod mene je to zbog majke."
„Vaše majke?"
„Komplikovano je", reče on neodređenim tonom.
Nije imala želju da sazna. Čamac nastavi trasom duž Ulice Žorža Pompidua, sve dok...
„Vidim ga!", povika Kapela iza svojih kolega.
Čamac uspori i prođe ispod mosta Mari. Napola udavljen, sputanih pokreta zbog kišnog mantila na sebi, tip se s teškom mukom koprcao u vodi i pokušavao da se dočepa ivice.
„Ovaj će se stvarno udaviti", konstatova Karina. „Idemo li?"
„Red je na tebe, Dijaze!", tvrdio je Kapela.
„Šališ se? Ja sam sinoć..."
„Okej, razumela sam", prekide ga mlada oficirka. „Na kraju krajeva, ja sam ovde jedina koja ima nešto u pantalonama!"
Ona zakopča kombinezon za plivanje i baci se u vodu pred zabezeknutim pogledima svoja dva pomoćnika.
Zapliva do čoveka, umiri ga i povuče ka Kormoranu, gde ga Dijaz prihvati i ogrnu ćebetom, a onda pristupi pružanju prve pomoći.
Još dok je bila u vodi, Karin spazi kako neki predmet pluta na površini reke. Ona ga zgrabi. Bio je to veliki plastični koverat, a u takve se ne stavlja biorazgradivi nusproizvod. Kako je i borba protiv ekološkog zagađenja takođe bila u nadležnosti Rečne brigade, ona pokupi paket i dodade ga Kapeli da ga stavi u čamac.

BOLNICA MARIJA KIRI

Hirurška ekipa radila je celo jutro i pokušavala da spase Bili.
U pokušaju da popravi stanje nastalo pucanjem srčane komore, Kluzo iskoristi parče kože s abdomena da zatvori rez. Bila je to poslednja šansa. Ali prognoza je bila sumorna.

KEJ SEN BERNARA 9 H 15 MIN

Po povratku u upravnu zgradu Rečne brigade, poručnik Kapela postara se da isprazni čamac pa onda pristupi čišćenju šmrkom pod visokim pritiskom.
Pokupi plastični koverat koji je bio natopljen vodom kao sunđer. U njemu je bila vrlo prljava knjiga na engleskom. Taman se spremao da je baci u korpu za smeće, kada se predomisli i ostavi je na keju.

A ONDA, PROTIČU DANI...

Milo mi se pridružio u Parizu i pomogao mi da preguram teške trenutke. Lebdeći između života i smrti, Bili ostade više od jedne nedelje na reanimaciji, pod budnim nadzorom profesora Kluzoa, koji je svaka tri sata proveravao stanje pacijentkinje.
Pun razumevanja, dozvolio mi je stalni pristup odeljenju. Tako sam dobar deo dana provodio sedeći na stolici kod nje u sobi, s laptopom na kolenima, grozničavo kucajući na tastaturi u ritmu brujanja aparata za monitoring i respiratora za veštačko disanje.
Uspavana sredstvima za ublažavanje bola, Bili je bila opasana cevčicama, zatrpana elektrodama, grudnim drenovima i infuzijama koje su polazile od njenih ruku i grudi. Retko je otvarala oči, a kada bi to učinila, u njenom pogledu bila je samo patnja i strah. Želeo sam da joj olakšam i otrem suze, ali sve što sam mogao da učinim bilo je da nastavim da pišem.

Sredinom oktobra, dok je sedeo za stolom na terasi jednog kafića, Milo je završavao dugačko pismo za Karol. Uvuče listove papira u koverat, plati svoju perije kiselu vodu s mentom i pređe preko ulice da stigne do obale Sene kod Malakeovog keja. Uputi se ka Francuskom institutu, gde nađe poštansko sanduče i stavi u njega pismo. Za trenutak se promuva ispred polica s antikvitetima. Kvalitetne stare knjige bile su poredane pored razglednica Robera Doanoa, vintidž plakata Crne mačke, ploča iz šezdesetih godina prošlog veka i užasnog priveska za ključeve u obliku Ajfelove kule. Milo zastade ispred knjižare specijalizovane za stripove. Njegovi dečački snovi bili su ispunjeni tim izmišljenim likovima, počev od Hulka do Spajdermena iz Marvelovih stripova, a tog popodneva sa zanimanjem otkri nekoliko albuma Asteriksa i Taličnog Toma.
Na poslednjoj polici bila su poredana izdanja sve za 1 evro. Milo poče radoznalo da pretura po njima: bila su tu stara požutela džepna izdanja, poderani časopisi, a u tom vašaru nađe i roman s veoma oštećenim tamnoplavim kožnim koricama.
Ovo je neverovatno!
On pregleda knjigu: povez je bio sav ispran, stranice slepljene i suve kao da su od kamena.
,,Where... where did you get this book?"15 upita on prodavca, nesposoban da izgovori bilo šta na francuskom.
Knjižar koji je natucao nekoliko engleskih reči, objasni mu da ju je pokupio na keju, ali Milo nije uspeo da sazna kojim se čudom knjiga, kojoj je izgubio svaki trag u Njujorku, deset dana kasnije našla u Parizu.
I dalje zbunjen, okretao ju je i prevrtao po rukama.
Roman je bio tu, ali u takvom stanju...
Antikvar shvati odakle potiče njegova zbunjenost.
„Ako želite da je obnovite, mogu vam preporučiti nekoga", predloži i pruži mu vizitkartu.

POMOĆNA ZGRADA SAMOSTANA SEN BENOE
NEGDE U PARIZU

U prostoriji u kojoj se nalazila samostanska zanatska knjigovežnica, sestra Mari Klod pregleda knjigu koja joj je bila poverena. Telo knjige bilo je uništeno i spljošteno, a korice od imitacije kože veoma oštećene. Restauracija, koja je od nje zatražena, izgledala joj je nemoguća, ali monahinja svejedno odlučno prionu na posao.
Ona najpre krajnje savesno skinu povez knjige. Zatim pomoću ovlaživača, koji je bio jedva nešto veći od nalivpera, poprska roman blagom parom, prateći temperaturu na digitalnom ekranu. Oblak vlage nakvasi papir i odvoji slepljene strane. Kako behu mokri, listovi su bili slabašni i delimično isprani. Sestra Mari Klod između svake strane zavuče upijače i s beskrajnim strpljenjem uze da fenom za kosu knjigu povrati u život.
Nekoliko sati kasnije, stranice su mogle da se okreću, ali su i dalje bile mekane. Sveštenica ih pedantno proveri jednu po jednu i svaki put se uveri da je posao dobro urađen. Odlepi fotografije, koje se lako odvojiše, kao i male pramenove kose koji su bili tako tanki da su joj ličili na kosu anđela. Najzad, da bi knjizi vratila originalnu formu, stavi je u presu da tako ostane tokom noći.
Sutradan, sestra Mari Klod pristupi izradi nove kože. U srcu radionice, okružena tišinom i mirom, radila je ceo dan s hirurškom preciznošću, kako bi napravila povez od obojene teleće kože. Ukrasi ga etiketom od jagnjeće kože, na kojoj ugravira naslov pozlaćenim slovima.
U 19 sati, mladi Amerikanac čudnog imena zakuca na vrata samostanskog sestrinstva. Sestra Mari Klod predade Milu knjigu, a ovaj je obasu s toliko komplimenata za njen rad da nije mogla a da ne pocrveni...

„Probudi se!" podviknu mi Milo i prodrma me.
Za ime boga!
Opet sam zaspao ispred ekrana u Bilinoj bolničkoj sobi, gde su je smestili pre nego što će je ponovo operisati. Tu sam provodio noći uz prećutnu saglasnost osoblja.
Zavese su bile spuštene, a prostorija osvetljena slabašnom svetlošću noćne lampe.
„Koliko je sati?", upitah, trljajući oči.
„Jedanaest uveče."
„Koji je dan?"
„Sreda."
Nije mogao a da ne doda podrugljivo:
„Pre nego što mi postaviš sledeće pitanje, da ti kažem da je uveliko 2010.
godina i da je Obama i dalje predsednik."
„Hm..."
Kad god bih se uneo u neku svoju priču, potpuno sam gubio predstavu o vremenu.
„Koliko si napisao stranica?", upita on, pokušavajući da pročita preko mojih leđa.
„Dvesta pedeset", rekoh i okrenuh se prema ekranu. „Na sredini sam." „Kako je Bili?"
„Pod stalnim nadzorom, na reanimaciji."
Nekako svečano izvuče iz torbe luksuzno uvezanu knjigu.
„Imam poklon za tebe", reče on zagonetno.
Bio mi je potreban koji trenutak da shvatim da se radi o mojoj knjizi koju sam zajedno s Karol jurio na sve četiri strane sveta.
Knjiga je bila temeljno obnovljena, a korice od kože tople i glatke na dodir.
„Bili više ne mora da strahuje", umiri me Milo. „Sada je samo preostalo da završiš svoju priču i da je pošalješ u njen svet."

PROLAZE NEDELJE, MESECI OKTOBAR, NOVEMBAR, DECEMBAR...

Vetar je raznosio žuto lišće koje je padalo po trotoarima, a blagu toplinu jesenjeg sunca zamenila je zimska hladnoća.
Kafići povukoše stolice s terasa i upališe grejalice. Prodavci kestenja pojaviše se na ulazima u metro, prolaznici kao po komandi počeše da navlače kape i stavljaju šalove.
Ponet elanom, pisao sam sve brže i brže, kucajući skoro kao bez daha po tastaturi kompjutera, opsednut pričom u kojoj sam sada više bio igračka nego stvaralac, hipnotisan brojevima strana koje su prolazile po tekstu koji sam napisao: 350, 400, 450...
Bili je izdržala šok i uspešno prošla test srca. Najpre su joj skinuli cevčicu, koja joj je zaprečavala grkljan, i zamenili je maskom s kiseonikom. Kluzo onda postepeno smanji doze lekova za smirenje bolova, izvuče joj drenove i infuzije i s olakšanjem utvrdi da bakteriološki nalazi ne pokazuju nove tragove infekcije.
Zatim je oslobodiše zavoja i prekriše joj ušivene rane providnom trakom. Tokom svih tih nedelja, njen ožiljak postajao je neprimetan.
Bili ponovo poče da pije i jede samostalno. Gledao sam kako pravi prve korake, pa kako se penje uz stepenice uz pomoć fizioterapeuta.
Koren njene kose povratio je originalnu boju, a ona osmeh i vitalnost. Sedamnaestog decembra Pariz se probudio pod prvim pahuljama snega koji je celo jutro padao.
A 23. decembra, konačno sam stavio tačku na svoj roman.

36. Moje poslednje vidjenje s Bili



Najstrasniju ljubav čine dva sna koji se susreću i na kraju kao saučesnici beže u stvarnost.
ROMEN GARI


PARIZ
23. DECEMBAR 20 H

U predvečerje Božića, groznica praznične kupovine bila je u punom jeku.
Bili me je držala podruku i prepustila da je vodim između belih kućica od Trga Konkorda i kružnog toka Jelisejskih polja. Veliki točak, rasveta, skulpture od leda, isparenja toplog vina i medenjaka unosili su čar magije i čarolije u tu aveniju.
„Odlučio si da mi pokloniš par cipela?", oglasi se ona dok smo prolazili ispred luksuznih radnji na Montenjovoj aveniji.
„Ne, vodim te u pozorište."
„Da gledamo neku predstavu?"
„Ne, nego da večeramo!"
Kad smo stigli ispred fasade od belog mermera pozorišta na Jelisejskim poljima, uđosmo u lift da se popnemo do restorana na vrhu.
U oplemenjenom dekoru, kombinaciji drveta, stakla i granita, salom su dominirali pastelni tonovi i ukrasni stubovi boje šljive.
„Želite li da nešto popijete?", upita šef sale, nakon što nas je smestio ujedan od malih separea sa svilenim zavesama, kao stvoren za prisnost.
Naručih dve čaše šampanjca i izvadih iz džepa sićušnu posrebrenu kutiju.
„Obećanje održano", rekoh i pružih joj predmet.
„Je li to neki nakit?"
„Ne, ne zanosi se..."
„Ah, pa da, to je USB fleš!" otkri ona kad skide poklopac s malog stika.
„Završio si svoj roman!"
Potvrdih klimanjem glave, Donesoše nam aperitiv.
,,I ja imam nešto za tebe!", reče ona zagonetnim tonom, dok je vadila telefon iz torbe. „Pre nego što nazdravimo, htela bih da ti ovo vratim."
„Pa to je moje!"
„Da, jutros sam ti ga ukrala", priznade ona bez kompleksa. „Znaš da mnogo volim da čeprkam..."
Uzeh moj mobilni, gunđajući, a ona se zadovoljno osmehnu. „Dozvolila sam sebi, između ostalog, da pročitam nekoliko tvojih SMS poruka. Vidim da se ono sa Aurorom sređuje!"
Iako se može reći da je pomalo i bila u pravu, odmahnuh glavom u znak poricanja. Poslednjih nedelja Aurorine poruke bile su brojnije i nežnije. Pisala je da joj nedostajem, izvinjavala se za neke od svojih grešaka i između redova prizivala drugu šansu, na koju je naš par možda imao pravo.
„Ona je ponovo zaljubljena! Lepo sam ti rekla da sam i ja ispunila svoj deo ugovora!", potvrdi ona i izvuče iz džepa zgužvani komad papirnog stolnjaka s benzinske stanice.
„Bila su to lepa vremena", rekoh i s nostalgijom se prisetih dana kad smo potpisali taj dogovor.
„Da, opalila sam ti lep šamar, ako se sećaš!"
„Dakle, večeras je kraj avanture?"
Ona me pogleda, sa željom da izgleda ležerno.
„Pa da! Misija je završena za oboje: ti si završio knjigu, a ja sam ti vratila ženu koju voliš."
„Ti si žena koju volim."
„Nemoj sad da komplikuješ, molim te", zamoli ona, dok je šef sale prilazio da primi narudžbinu.
Okrenuh glavu da prikrijem tugu i pogled mi skliznu kroz prozor, odakle se s vrtoglave visine, na kojoj se nalazio restoran, pružao predivan pogled na krovove Pariza. Pustih konobara da ode, pa je upitah:
„Šta će se sada dogoditi?"
„O tome smo već nekoliko puta razgovarali, Tome. Ti ćeš poslati rukopis svom izdavaču, a čim pročitaju tekst, u njihovoj svesti će se formirati imaginarni svet koji opisuješ. A moje mesto je u tom imaginarnom svetu."
„Tvoje mesto je ovde, sa mnom!"
„Ne, to je nemoguće! Ne mogu da budem u isto vreme i u stvarnosti i u mašti. Ne mogu da živim ovde! Bila sam blizu smrti i pravo je čudo što sam još živa."
„Ali sada ti je bolje."
„Ja sam u izgnanstvu i ti to vrlo dobro znaš. Ako ostanem, opet ću se razboleti, ali se neću izvući."
Bio sam izvan sebe zbog njenog mirenja sa sudbinom.
„Ali skoro se može reći da... da ti pričinjava zadovoljstvo što me napuštaš!"
„Ne, nije mi zadovoljstvo, ali smo još od početka znali da naša priča može biti samo prolazna. Znali smo da nemamo budućnosti i da nećemo moći ništa da gradimo zajedno."
„Ali među nama se nešto dogodilo!"
„Naravno: ovih poslednjih nedelja doživeli smo neku vrstu divne privremene veze, ali su naše dve stvarnosti nepomirljive. Ti živiš u stvarnom svetu, a ja sam samo imaginarno stvorenje."
„Vrlo dobro", rekoh i ustadoh od stola, „ali bi mogla da pokažeš barem malo žaljenja."
Bacih ubrus na stolicu i ono malo novca što mi je ostalo na sto, pa napustih restoran.

Žestoka hladnoća okovala je grad i ledila mi kosti. Podigoh okovratnik kaputa i pređoh aveniju do Plaze, gde su trojica taksista čekala mušterije.
Bili mi pritrča s leđa i snažno me zgrabi za mišicu:
„Ti nemaš prava da me tako ostaviš! Nemaš pravo da upropastiš sve ono što smo proživeli!"
Tresla se od jeze koja ju je podilazila. Suze su joj tekle niz obraze, para izlazila iz usta.
„Šta ti misliš?" povika ona. „Da se ne osećam poraženom što ću te uskoro izgubiti? Ali, jadni stari moj, ti i ne znaš do koje mere te volim!"
Besna zbog mojih prekora, nastavi:
„Ti hoćeš da ti kažem da se nikada nisam tako dobro osećala s nekim čovekom u čitavom životu. Nisam čak ni znala da se može doživeti ta vrsta osećanja prema nekome! Nisam znala da strast može da ide zajedno s divljenjem, humorom i nežnošću! Ti si jedini koji si mi čitao knjige. Jedini koji me stvarno sluša kada pričam i u čijim očima se ne osećam previše blesavom. Jedini koji ceni moje duhovne vrednosti koliko i moje seksi noge. Jedini koji u meni vidi i druge stvari, a ne samo devojku koju treba prevariti... Ali si suviše glup da to shvatiš."
Uzeh je u naručje. I ja sam bio besan na svoj egoizam i tu nepremostivu prepreku koja nas odvajanjem stvarnosti od mašte sprečava da doživimo ljubavnu priču koju zaslužujemo.

Poslednji put se vratismo kući, u naš mali stan na Firstenberškom trgu, skrovište u kojem smo započeli našu ljubav.
Poslednji put zapalih vatru u kaminu, da joj pokažem da sam naučio: najpre zgužvani papir, zatim sitna drva i na kraju cepanice raspoređene u obliku kupe, odnosno vigvama.
Poslednji put popismo po gutljaj jake rakije, ovoga puta kruškovače. Poslednji put nam Leo Fere otpeva da Kako vreme teče, sve odlazi.

Vatra poče da plamti i da ostavlja blistave odsjaje po zidovima. Legli smo na kauč. Bili je stavila glavu na moj stomak, a ja sam joj milovao kosu.
„Moraš nešto da mi obećaš", započe ona i okrenu se ka meni.
„Sve što budeš želela."
„Obećaj mi da nećeš ponovo pasti u crnu rupu u koju si nedavno skliznuo, i da se nikada više nećeš ubijati lekovima."
Bio sam dirnut njenim silnim preklinjanjem, ali ne i previše siguran da ću biti u stanju da to obećanje i održim kad ponovo budem sam.
„Nastavio si da koračaš kroz život, Tome. Ponovo si počeo da pišeš i da voliš. Imaš prijatelje. Budi srećan sa Aurorom, pravi decu. Ne daj se..."
„Baš me briga za Auroru!", prekidoh je.
Ona se uspravi i nastavi.
„Kad bih mogla da živim deset života, to ne bi bilo dovoljno da ti zahvalim za sve ono što si učinio za mene. Stvarno ne znam šta će biti sa mnom i gde ću završiti, ali budi siguran da ću, gde god da budem, nastaviti da te volim."
Ona ode do pisaćeg stola i izvadi iz fioke obnovljenu knjigu koju mi je doneo Milo.
„Šta to radiš?"
Čim pokušah da ustanem i dodem do nje, obuze me vrtoglavica, koliko nagla, toliko i snažna. Glava mi postade teška i zahvati me neodoljiva pospanost.
Šta mi se ovo događa?
Napravih nekoliko nesigurnih koraka. Bili je otvorila roman i pomislih da ponovo čita famoznu stranu 266 koja se naglo prekida sa: kriknu ona, padajući...
Oči su mi se same zatvarale, snaga me izdavala i iznenada shvatih: Rakija! Bili je samo liznula usnama, dok sam ja...
„Ti... nešto si stavila u flašu?"
Ona i ne pokuša da negira i izvadi iz džepa bočicu s narkoticima, koju je verovatno ukrala u bolnici.
„Ali zašto?"
„Da bi me pustio da odem."
Vratni mišići su mi bili paralizovani i osetio sam strašnu želju da povraćam. Borio sam se protiv obamrlosti i pokušavao da se održim da ne padnem, ali sve oko mene poče nekako da se razdvaja.
Moja poslednja jasna slika bila je kako Bili žaračem razgrće žar i baca roman u vatru. Pomoću te knjige je došla, pomoću nje će i otići.
Nisam bio u stanju da je sprečim; padoh na kolena i vid mi se još više zamuti. Bili je otvorila moj kompjuter i više sam naslućivao nego što sam video da se sprema da u njega ubaci posrebreni USB...
Onda se sve zaljulja oko mene i začuh prepoznatljivi zvuk mejla, poslatog s mog kompjutera. Dok sam gubio svest i rušio se na parket, neki slabašan glasić prošapta mi jedno jedva čujno volim te, koje se istopi u limbu sna u koji sam tonuo.

MENHETN
MEDISONOVA AVENIJA

U trenutku kad je u Njujorku prošlo 16 sati, Rebeka Tajler, direktorka Dabldejevog književnog sektora podiže slušalicu da odgovori na poziv svoje pomoćnice.
„Upravo smo primili rukopis poslednjeg Toma Bojda", izvesti je Dženis. „Nije baš poranio", oglasi se Rebeka. „Već mesecima ga čekamo."
„Da vam ga odštampam?"
„Da, što je brže moguće."
Rebeka takođe zatraži da se otkažu dva naredna sastanka. Treći tom Trilogije o anđelima bio je prioritet izdavačke kuće i žurila je da proceni kakav je tekst.
Poče da čita malo pre 17 sati i produži s čitanjem do kasne večeri. Ne rekavši ni reč svojoj šefici, Dženis odštampa verziju romana i za sebe. Napusti kancelariju u 18 sati i metroom se vrati u mali stan u Vilijamsburgu, govoreći sebi da je potpuno luda što preuzima toliki rizik. Ta vrsta profesionalne greške mogla je da je košta otpuštanja s posla. Ali toliko je želela da pročita kraj trilogije da nije mogla da odoli.
Tako je, dakle, u glavama ove dve prve čitateljke počela da se formira slika imaginarnog sveta koji je Tom opisao. Sveta u kojem će Bili od sada živeti.

PARIZ 24. DECEMBAR 9H

Kada sam sutradan ujutro otvorio oči, osećao sam mučninu i ukus zemlje u ustima. Stan je bio prazan i hladan. U kaminu je ostao samo sivi pepeo. Napolju je nebo bilo tmurno, a kiša je dobovala po prozorima. Bili je otišla iz mog života naglo, kao što je u njega i ušla, kao metak koji mi je probio srce, i ostavila me opet samog i jadnog.

37. Venčanje mojih najboljih prijatelja



Jedini prijatelji dostojni pažnje su oni koji mogu da vas pozovu u četiri sata ujutro.
MARLEN DITRIH


OSAM MESECI KASNIJE
PRVA NEDELJA SEPTEMBRA
MALIBU, KALIFORNIJA

Posed je predstavljao repliku francuskog dvorca, koju je šezdesetih godina prošlog veka sagradio ekscentrični milijarder na uzvišenju Zuma Biča. Šest hektara zelenila, vrtova i vinograda stvarali su utisak da se usred nekog sela u Burgundiji, a ne na obali Tihog okeana, u gradu surfera i plaža s belim peskom.
Takvo zaštićeno okruženje izabrali su Milo i Karol da u njemu proslave stupanje u brak. Od kraja naše avanture, moji prijatelji počeli su da neguju nežnu ljubav, a ja sam bio prvi koji se pridružio njihovoj sreći, koja je, po mom mišljenju, predugo odlagana.
Život je nastavio svojim tokom. Vratio sam dugove i sredio poteškoće sa sudom. Treći tom trilogije, koji je objavljen pre šest meseci, našao je put do srca čitalaca. Što se tiče prvog filma, adaptiranog prema mojim romanima, bio je na čelu letnje prodaje karata.
Kolo sreće se u Holivudu brzo okreće: od odbačenog luzera, opet sam postao pisac uspeha, kojem sve polazi za rukom.
Sic transitgloria mundi.
Milo je ponovo otvorio naše kancelarije, ali je sada vodio poslove s opreznošću poglavice Sijuksa. Povratio je svog bugatija, ali s obzirom na to da mu je buduća žena bila trudna, trampio ga je za Volvoov karavan!
Ukratko, Milo više nije bio onaj Milo...
Iako mi se život naoko ponovo smešio, bio sam u žalosti zbog Bilinog nestanka. Otišla je i ostavila mi u dubini srca rezervu neiscrpne ljubavi, s kojom nisam znao šta da radim. Da bih ostao veran svom obećanju, više nisam uplovljavao u kandže antidepresiva, anksiolitika i kristal meta, i koliko je moguće, pokušavao sam da ostanem čist. Da ne bih bio neaktivan, naširoko sam preduzimao promotivne turneje i tako za nekoliko meseci obišao sve četiri strane sveta. Sama činjenica da ponovo vidim svet imala je na mene terapeutsko dejstvo, ali čim bih se našao sam, bolna uspomena na Bili izbijala je na površinu i surovo me podsećala na magiju našeg susreta, varnice naših verbalnih duela, začetak naših rituala i toplinu naše prisnosti.
Sada sam podvukao crtu na svoj ljubavni život i prekinuo svaki kontakt sa Aurorom. Naša priča nije bila od onih koje zaslužuju drugu šansu. Izgubio sam sve planove za budućnost i zadovoljavao se da živim dan za danom, s onim što mi život pruža.
Ali nisam smeo sebi da dozvolim novi put ka paklu. Ako bih se drugi put srušio, ne bih mogao više da se podignem i nisam imao prava da razočaram Karol i Mila, koji su se neprestano zauzimali da mi ponovo udahnu želju za životom. Da ne bih remetio njihovu ljubav, prikrivao sam svoju tugu i rane i pretvarao se da mi pričinjava zadovoljstvo što me pozivaju na kasting večeri, koje su organizovali petkom uveče, da bih i ja sreo srodnu dušu. Zakleli su se da će uspeti da otkriju retki biser i s tim ciljem mobilisali sve svoje veze. Za nekoliko meseci, zahvaljujući njihovim naporima, sreo sam poveći broj odabranih kalifornijskih slavnih ličnosti profesorke fakulteta, scenaristkinje, nastavnice, psihologe... ali ta igra me nije mnogo zanimala i naši razgovori nisu nikada išli dalje od obroka.

„Kumov govor!" zatraži neko od zvanica.
Bili smo ispod velikog belog šatora, dovoljno prostranog da pod svoje okrilje prihvati sve goste. Među njima je bio veliki broj policajaca, vatrogasaca i ambulantnih bolničara, s kojima je Karol sarađivala na poslu, i familije. Milova majka i ja bili smo praktično jedini s njegove strane. Atmosfera je bila opuštena i neformalna. Vetar je duvao, drmao zavese od platna i nanosio mirise sveže trave i morskog vazduha.
„Da čujemo kumov govor!", ponoviše gosti uglas.
Svi počeše da zveckaju noževima po čašama, tražeči da ustanem i održim zdravicu, koju bih najradije preskočio, jer osečanja koja nosim u srcu za svoje prijatelje nisu od onih koja se iznose pred četrdeset osoba.
Ipak primorah sebe da odigram i tu igru. Ustadoh i nasta tišina.

Dobar dan svima,
Čast mije što sam izabran za svedoka ovog venčanja dvoje mojih najboljih prijatelja i, da budem iskren, moja dva jedina prava prijatelja.
Najpre se okrenuh prema Karol. Ona je sva blistala u haljini protkanoj sitnim kristalima.
Karol, poznajemo se još od detinjstva, bolje rečeno, oduvek. Tvoja i moja priča neumitno su povezane i nikada ne bih mogao da budem srećan kad bih znao da ti nisi.
Uputih joj osmeh i ona mi uzvrati treptanjem očima. Zatim se obratih Milu.
Milo, brate moj, zajedno smo upoznali sve i delili sve: od naše teške mladosti do vrtoglavog uspona, ponovo do dna života. Zajedno smo pravili greške i zajedno ih ispravljali. Zajedno smo sve izgubili i sve ponovo dobili. I nadam se da ćemo zajedno nastaviti naš put.
Milo mi dade jedva primetan znak glavom. Video sam da mu oči blistaju i da je uzbuđen.
Normalno, reči su moj zanat, ali su reči nemoćne da izraze moju sreću da vas danas vidim sjedinjene.
Nešto pre više od godinu dana, oboje ste mi dokazali do koje mere mogu da računam na vas u najdramatičnijim okolnostima. Pokazali ste mi da stara poslovica „prijateljstvo udvostručuje radost i prepolovljava muke" nije samo puki izraz.
Zahvaljujem vam iz dubine duše i obećavam da ću uvek biti tu kada vam budem potreban, da vam pomognem u očuvanju vaše sreće tokom čitavog vašeg života.
Onda podigoh čašu, a zvanice su me pratile:
Želim vam prijatan dan i pozivam vas da nazdravite mladencima.

„Za mladence!" povikaše gosti uglas.
Primetih kako Karol briše suzu, a Milo krenu ka meni da me zagrli. „Moramo da razgovaramo", šapnu mi na uvo.

Sklonismo se na jedno mirno mesto na imanju. Bilo je to spremište za čamce, sagrađeno na obali jezera na kojem je plivalo jato labudova. Nadneta iznad pontona, mala zgrada sadržala je vanvremensku kolekciju čamaca od lakiranog drveta, najcenjeniju u Novoj Engleskoj.
„O čemu si hteo da razgovaramo, Milo?"
Moj prijatelj popusti kravatu. Ulagao je napor da izgleda spokojno, ali su crte njegovog lica izražavale da ga nešto muči i da je zabrinut.
„Ne mogu više da živim u laži, Tome. Znam da sam morao da ti to kažem ranije, ali..."
Prekide da protrlja oči.
„Šta se događa?", upitah ga zaintrigiran. „Nemoj mi reći da si opet izgubio novac na berzi?"
„Ne, radi se o Bili..." „Šta, Bili?"
„Ona... ona postoji. U svakom slučaju, ne stvarno, ne kao Bili, ali..." Nisam ništa razumeo od onoga što je pokušavao da mi kaže.
„Časna reč, reklo bi se da si popio!"
On duboko uzdahnu da povrati mir i sede na stolarsku klupu.
„Treba postaviti stvari u kontekst. Seti se u kakvom si stanju bio pre godinu dana. Potpuno si obrao bostan. Pravio si gluposti jednu za drugom: prekoračenja brzine, droga, problemi sa zakonom. Nisi više pisao, zapao si u samoubilačku depresiju, izgledalo je da odatle ništa ne može da te izvuče, ni terapija, ni lekovi, ni naša podrška."
Sedoh pored njega i odjednom se zabrinuh.
„Jedno jutro", nastavi on, „dobio sam poziv od našeg izdavača, koji nas je obavestio o grešci u štampanju novog tiraža drugog toma trilogije. Poslao mi je poštom primerak i ja sam otkrio da se knjiga prekida baš na sredini, rečima: kriknu ona, padajući... Tokom čitavog dana ta rečenica nastavila je da mi se vrzma po glavi i na to sam mislio prilikom mog popodnevnog sastanka u studiju Kolumbije. Producenti su završavali kasting za adaptaciju tvog romana i toga dana je ekipa filma obavljala testove za sporedne uloge. Na trenutak sam se popeo na scenu gde je bila audicija za Bili. Tu sam sreo tu devojku..."
„Koju devojku?"
„Zove se Lili. Mlada, pomalo udarena, znaš taj tip što se vucara od kastinga do kastinga. Bila je bleda, s očima s teškom maškarom; podsećala je na neku junakinju iz Kasavetesovih filmova. Kad je završila kasting, ja sam smatrao da je dobra, ali joj pomoćnik režisera nije ostavio mnogo nade. Taj momak je stvarno govno jer je bilo očigledno da je ta devojka pljunuta Bili. Onda sam je pozvao da popijemo piće i ona mi je ispričala svoju životnu priču."
Milo napravi nepodnošljivu pauzu da sačeka moju reakciju. Iako je svaku reč izgovarao oprezno, bilo mije dovoljno da shvatim da okoliša.
„Nastavi, zaboga!"
„Igrala je razne manje uloge, služavke, statistkinje i tako to, i potajno, ali bezuspešno, želela karijeru manekenke, ali je sve vreme pokušavala da postane komičarka. Napravila je nekoliko fotografija za časopise i publikacije niskog profila i pojavljivala se u kratkometražnim filmovima, ali nije bila Kejt Mos. Iako je još bila mlada, već je odavala utisak da je na kraju karijere. Osetio sam da je ranjiva i pomalo izgubljena na tom nemilosrdnom terenu mode, gde devojke proganjaju jedna drugu i gde one koje su tek prešle dvadesetu nemaju više nikakvu budućnost..."
Ledena jeza prođe mi niz kičmu i pope se do potiljka. Osetio sam kako mi krv udara u slepoočnice. Nisam želeo tu istinu koju se spremao da mi otkrije.
„Šta pokušavaš da mi kažeš, Milo? Šta si predložio toj devojci?" „Ponudio sam joj 15.000 dolara", završi on priznanjem. „Petnaest hiljada dolara da odigra ulogu Bili, ali ne u filmu, već u tvom životu."

38. Lili



Sudbina deli karte, ali mi ih igramo.
RENDI PAUŠ


„Ponudio sam joj 15.000 dolara da odigra ulogu Bili, ali ne u filmu, već u tvom životu."
Milovo otkriće delovalo je na mene kao aperkat. Bio sam grogi, kao uspavani bokser koji se srušio nasred ringa. On iskoristi moju zbunjenost da se opravda:
„Znam da to izgleda besmisleno, ali morao sam nešto da preduzmem, Tome! Nisam mogao da sedim skrštenih ruku. Bilo je potrebno da primiš elektrošok, dovoljno snažan da te natera da živneš. Bila je to poslednja karta koju sam mogao da odigram da te izvučem iz rupe."
Izbačen iz koloseka, slušao sam ga a da ga nisam razumeo.
Bili, obična glumica? Sva ta avantura obična manipulacija? Nisam smeo da dopustim da budem tako nasamaren...
„Ne, ne verujem ti", rekoh. „To ne može biti. Na stranu fizička sličnost, ali ima previše dokaza koji potvrđuju Bilino postojanje."
„Kojih?"
„Tetovaža, na primer."
„Bila je lažna. Samo privremeni natpis koji je napravio šminker u studiju."
„Ali znala je sve o Bilinom životu."
„Pročitao sam s Lili sve tvoje romane i ona ih je dobro proanalizirala.
Nisam joj dao šifru za ulazak u program tvog kompjutera, ali pokazao sam joj biografske podatke tvojih likova."
,,A odakle tebi pristup?"
„Platio sam jednom hakeru da provali u tvoju mašinu."
„Ti si pravo kopile!"
On je sve lepo argumentovao, ali ja nisam dopuštao da me uveri.
„Ali ti si me sam vodio kod psihijatra da me smesti u duševnu bolnicu!" „Zato što sam znao da će moj plan delovati, da ćeš reagovati odbijanjem i pokušati da pobegneš."
Slike svega što sam doživeo s Bili jasno prođoše kroz moju glavu. Sortirao sam ih s nadom da ću ukazati Milu na kontradiktornosti.
„Čekaj! Ona je umela da popravi bugati kada se pokvario! Gde je naučila mehaniku ako joj braća nisu auto-mehaničari?"
On odgovori kao iz topa.
„Običan kabl koji sam lično olabavio. Bio je to manevar koji sam smislio zajedno s njom, da dodatno odagnamo tvoje sumnje. Ne trudi se: postojao je samo jedan detalj koji je mogao da je oda, ali, srećom, nisi obratio pažnju na to."
„Koji?"
„Bili je levoruka, a Lili je dešnjakinja. Glupo, zar ne?"
U tom trenutku mi ponesta sećanja. Bilo je nemoguće da se setim da li govori istinu.
„Tvoja objašnjenja su lepa, ali ti prelaziš preko onog najvažnijeg: Biline bolesti."
„Tačno je da su se stvari iskomplikovale kada ste stigli u Meksiko", priznade Milo. „Iako još nisi bio sposoban da ponovo počneš da pišeš, bilo je očigledno da ti je bolje, a naročito da se između tebe i te devojke nešto događa. Hteli to da priznate ili ne, počeli ste da se zaljubljujete. U tom trenutku sam pomislio da ti otkrijem čitavu priču, ali je Lili htela da nastavi. Ona je i predložila da izrežiramo te bolesti."
Osećao sam se kao guska u magli.
„A s kojim ciljem?"
„Zato što te je volela, idiote jedan! Zato što ti je želela sreću: da ponovo počneš da pišeš i ponovo osvojiš Auroru. To je i uspela!"
„Onda je seda kosa bila..."
„... farba."
„Tinta u ustima?"
„Sadržaj običnog punjenja za nalivpero, nasut ispod jezika."
„A rezultat analiza u Meksiku? Celuloza pronađena u njenom telu?" „Sve to nas je zabavljalo, Tome. Doktor Filipson je tri meseca pre toga otišao u penziju. Rekao sam mu da si ti moj prijatelj i da želim da te nasamarim. On se dosađivao kao pacov u svom dispanzeru i ta šala ga je veoma zabavljala. Ali, kao i u svakom planu, postojalo je zrnce peska koje je sve poremetilo kada ti je Aurora predložila da odvedeš Bili kod profesora Kluzoa..."
„Kluzo nikada ne bi pristao na šalu! Kada smo bili u Parizu, Bilini simptomi nisu bili simulirani. Ona je zamalo umrla, u to sam siguran."
„U pravu si, ali tu se dogodilo nešto neobično, Tome! Bili je stvarno bila bolesna a da to nije ni znala, a to je otkriveno zahvaljujući dr Kluzou, koji je dijagnostikovao njene srčane miksome. Tako sam vas, na neki način, spasao oboje."
,,A ta knjiga koju si nedeljama tražio po celom svetu?"
„Tu su me događaji pretekli", priznade on. „Karol ništa nije znala i čvrsto je verovala u tu priču. Ona je preuzela inicijativu. Ja sam se zadovoljio da nastavam da igram..."
Milo nije imao vremena da završi rečenicu jer ga je moj žestok udarac pesnicom poslao na pod.
„Nisi imao pravo to da radiš!"
„Da te spasavam?", upita on listajući. „Ne, to nije pravo, to je obaveza!" „Ne po svaku cenu!"
„Pa nije baš po svaku cenu."
On obrisa kap krvi koja je potekla iz njegovih usta, a onda odsečno izgovori:
„Ti bi učinio isto što i ja. Nisi oklevao da ubiješ da bi zaštitio Karol, onda nemoj da mi držiš lekcije! To je priča našeg života, Tome! Čim jedno od nas upadne u problem, drugo dvoje mu pruža pomoć svim sredstvima. Zbog toga smo uvek na nogama. Ti si me izvukao s ulice. Bez tebe bih još bio u zatvoru i ne bih se ženio ženom koju volim. Bez tebe bi se Karol možda obesila o neku gredu umesto što se sad sprema da donese na svet novi život. A ti? Gde bi bio danas da smo te ostavili da se uništiš. Zatočen na nekoj klinici? Možda mrtav?"
Bela svetlost curila je kroz matirana stakla prozora. Ostavio sam da njegovo pitanje visi u vazduhu. Za trenutak sam bio zaokupljen nečim drugim.
„Šta se sada dešava s tom devojkom?"
„Sa Lili? Ne znam ništa o njoj. Dao sam joj njenu lovu i ona je nestala bez traga. Mislim da je napustila Los Andeles. Jedno vreme je vikendom radila u nekom kabareu na Sansetu. Svraćao sam tamo, ali su mi rekli da je otišla i da je nisu više ponovo videli."
„Kako se preziva?"
„Ne znam! Nisam čak siguran ni da joj je Lili pravo ime."
„Imaš li neki trag?"
„Slušaj, razumem da želiš da je pronađeš, ali žena koju ti tražiš je drugorazredna glumica, konobarica u nekom striptiz klubu, a ne Bili koju si voleo."
„Zadrži svoje briljantne misli za sebe. Dakle, nemaš nikakvu informaciju?"
„Ne, žao mi je, ali znaj: kad bi bilo potrebno da se sve ponovi, uradio bih to deset puta."
Izađoh iz spremišta pod utiskom Milovog priznanja i napravih nekoliko koraka na drvenom pontonu koji se pružao nad jezerom. Beli labudovi plivali su između divljih irisa, potpuno ravnodušni na ljudske nevolje.

Pokupih automobil na parkingu i uputih se duž obale do Santa Monike, a onda uđoh u grad. U mojoj glavi vladao je haos i imao sam utisak da vozim bez cilja. Prođoh kroz Inglvud i nastavih ka Van Nesu i Vermontskoj aveniji, pa onda shvatih da me neka nevidljiva sila dovela u kraj mog detinjstva.
Parkirah kabriolet pored žardinijera za cveće, koje su još u moje vreme sadržale samo opuške cigareta i jalovu zemlju.
U podnožju kula se sve promenilo i ništa se nije promenilo. Još uvek isti onaj tip momaka koji šutiraju na koš na asfaltnom terenu, dok drugi stoje naslonjeni na zidove i čekaju da se nešto desi. Za trenutak zaista pomislih da mi se jedan od njih obraća rečima.
„Hej, Mister Frik!"
Ali postao sam stranac i niko me nije zadirkivao. Pređoh preko ograđenog terena za košarku do parkinga. Moje drvo još je bilo tu. Još iskrivljenije, s još manje lišća, ali još živo. Kao i pre, sedoh na suvu travu i naslonih se leđima na stablo.
U tom trenutku jedan mini kuper naglo prođe s jedne na drugu stranu terena i zaustavi se. Karol izađe iz kola, još u venčanici. Videh je kako ide prema meni, s velikom sportskom torbom u desnoj ruci, dok je levom pridržavala dugačke bele skute i trudila se da se ne isprljaju.
„Neee! Biće venčanje na parkingu!", povika jedan od delija sa sportskog terena.
Njegovi pajtosi priđoše da osmotre scenu, ali se brzo okrenuše svojim brigama.
Karol mi se pridruži ispod drveta.
„Zdravo, Tome."
„Zdravo, ali mislim da si pogrešila datum: nije mi rođendan."
Ona se jedva primetno nasmeši, a onda joj jedna suza diskretno poteče niz obraz.
„Milo mi je sve otkrio pre nedelju dana. Kunem ti se da pre toga nisam ništa znala", objasni mi ona i sede na zidić parkinga. „Žao mi je što sam ti pokvario venčanje."
„Nije to ništa ozbiljno. Kako se osećaš?"
„Kao neko ko je otkrio da je žrtva manipulacije."
Ona izvuče kutiju cigareta, ali je ja pokretom ruke zaustavih:
„Jesi li poludela! Podsećam te da si trudna."
„Onda prestani da pričaš gluposti! Ne moraš sve da prihvataš na taj način."
„Kako hoćeš da ih drugačije prihvatam? Prevaren sam, to je sve, i to me prevario najbolji prijatelj!"
„Slušaj, videla sam kako se ta devojka ponašala prema tebi, Tome. Videla sam kako te je gledala i sigurna sam da njena osećanja nisu bila lažna."
„Ne, bila su tačno procenjena. Petnaest hiljada dolara, toliko beše?
„Oh, nemoj sad i ti da preteruješ! Milo nikada nije od nje tražio da spava s tobom!"
„U svakom slučaju je požurila da nestane čim je ugovor izvršen!"
„Stavi se na njeno mesto. Misliš li da joj je bilo lako da usvoji tu konfuziju s identitetom? Ona je shvatila da si se ti zaljubio u lik iz romana, u nekoga ko nije stvarno ona."
Mora da je bilo istine u ovome što je govorila Karol. U koga sam se ja stvarno zaljubio? U lik koji sam stvorio i kojim je Milo manipulisao kao nekom marionetom? U promašenu glumicu koja je tu pronašla ulogu svog života? U stvari, u nijednu od njih dve. Zaljubio sam se u devojku zbog koje mi je u srcu meksičke pustinje doprlo do svesti da u njenom društvu imam više volje za životom, da sve ima više ukusa i da odiše lepšim bojama.
„Moraš da je pronađeš, Tome, a ako to ne uradiš, žalićeš do kraja života." Odmahnuh glavom.
„To je nemoguće: izgubio joj se svaki trag, čak ne znamo ni kako se zove."
„Biće potrebno da pronađeš neko bolje opravdanje."
„Šta hoćeš da kažeš?"
„Vidiš, ni ja nikada neću biti srećna kad znam da ti nisi."
Po intenzitetu njenog glasa, osetio sam koliko je to iskreno rekla. „Dakle, donela sam ti ovo."
Ona se nagnu nad svoju torbu i pruži mi košulju umazanu krvlju.
„To je simpa poklon, ali više bih voleo kompjuter", rekoh da razbijem napetost.
Nije mogla da se uzdrži a da se ne osmehne, pa mi objasni:
„Sećaš li se jutra kada sam se zajedno s Milom pojavila kod tebe i kada si nam prvi put ispričao za Bili? Stan ti je bio u neredu, a terasa isprevrtana. Bilo je krvi na staklu i tvojoj odeći..."
„Da, bio je to dan kada je Bili posekla dlan."
,,U tom trenutku me je to što sam videla krv mnogo zabrinulo. Zamislila sam sve i svašta: da si možda ubio ili ranio nekoga. Onda sam se sutradan vratila kod tebe i oprala mrlje od krvi. U kupatilu sam pronašla ovu okrvavljenu košulju i ponela je da je sklonim, za slučaj eventualne istrage. Nisam se od nje nikada odvajala, a kada mi je Milo priznao istinu, odnela sam je u laboratoriju da ispitaju DNK. Uporedila sam rezultate s bazom podataka i..."
Ona pripremi svoj efekat iznenađenja i izvuče fasciklu iz torbe.
„... i obaveštavam te da je tvoja drugarica jedan plemeniti delinkvent." Otvorih fasciklu i naiđoh na fotokopiju FBI dosijea, koji mi Karol prokomentarisa.
„Ona se zove Lili Ostin, rođena 1984. godine u Ouklandu. Bila je uhapšena u dva navrata u poslednjih pet godina. Ništa opasno: 2006. godine zbog opiranja agentu prilikom protesta protiv abortusa, a drugi put 2009. godine zbog pušenja nekog sranja u parku."
„To je dovoljno da bude registrovana?"
„Ti ne gledaš TV, zar ne? Kalifornijska policija sistematski prikuplja DNK uzorke uhapšenih ili osumnjičenih osoba kada počine prekršaje. Ako to može da te smiri, i ti si deo tog kluba."
„Znaš li njenu novu adresu?"
„Ne, ali sam uporedila njeno ime u našoj bazi podataka i pronašla ovo." Pruži mi list papira. Bila je to upisnica na Univerzitet Braun za tekuću školsku godinu.
„Lili je nastavila studije književnosti i dramaturgije", objasni Karol. „Kako je ona mogla biti primljena na Braun? To je jedan od najboljih univerziteta u zemlji..."
„Zvala sam univerzitet: ona je uključena u paralelni program studija. Pretpostavljam da je poslednje mesece provela u učenju jer je ostvarila odličan rezultat na prijemnim ispitima."
Pogledah dva dokumenta, opsednut tom nepoznatom Lili Ostin, čije se postojanje malo-pomalo materijalizovalo pred mojim očima.
„Mislim da ću se sad vratiti svojim gostima", reče ona i pogleda na sat.
,,A ti bi morao da ideš i pronađeš nekog."

Sledećeg ponedeljka sedoh na prvi avion za Boston. Stigoh u 16 sati u prestonicu Masačusetsa, iznajmih automobil na aerodromu i krenuh ka Providensu.
Studentsko naselje Univerziteta Braun sastojalo se od impozantnih zgrada od crvene opeke, okruženih zelenkastim livadama. Za mnoge studente tad je bio kraj radnog dana. Pre nego što sam krenuo, tražio sam na internetu satnicu nastave koju je pohađala Lili i srce mi je lupalo u grudima dok sam čekao ispred vrata amfiteatra, gde se završavao čas.
Bio sam dovoljno povučen i prikriven da me ne primeti, pa je ugledah kako izlazi iz sale zajedno s ostalim studentima. Stvarno mi je bio potreban koji trenutak da je prepoznam. Skratila je kosu, koja je bila još tamnija. Nosila je kačket od tvida i tamni komplet kratka siva suknja iznad crnih hulahopki, strukirani džemper s okruglim okovratnikom, što joj je davalo izgled Londonke. Čvrsto sam odlučio da joj priđem, ali sam čekao da ostane sama. Pratio sam grupu dva tipa i još jedna devojka do kafića u blizini faksa. Dok je pila čaj, Lili se upustila u zanimljivu diskusiju s jednim od studenata. Bio je to dosta sofisticiran tip domorodačke lepote. Što sam je duže gledao, sve više mi je izgledala vedra i spokojna. Nastavljajući studije daleko od Los Anđelesa, izgledalo je da je pronašla ravnotežu.
Neke osobe mogu tako da učine i ponovo počnu svoj život. Ja nisam znao kako da nastavim svoj.
Pazeći da me ne vidi, izadoh iz kafića i sedoh u kola. Taj upad u studentski svet me je deprimirao. Naravno, bio sam zadovoljan što znam da se ona oseća dobro u svojoj koži, ali devojka koju sam danas video nije moja Bili. Očigledno je okrenula stranu, a kad sam je video da razgovara s tim dvadesetogodišnjim tipom, osetio sam se starim. Na kraju krajeva, deset godina razlike među nama možda nije predstavljalo zanemarljivu prepreku.
Dok sam vozio ka aerodromu, govorio sam sebi da sam uzalud putovao. Još gore: kao fotograf koji ne uspeva da napravi snimak nečega što nestaje i neće se više nikada pojaviti, tako sam i ja propustio odlučujući trenutak, koji je mogao da preokrene moj život ka svetlosti...

U avionu za Los Anđeles uključih laptop.
Možda sam bio na polovini svoga života, ali sam već znao da nikada više neću sresti devojku kao što je Bili, koja je u intervalu od nekoliko nedelja učinila da verujem u neverovatno i omogućila mi da napustim opasni teren gde reke izviru u bedi i završavaju tako što se survaju u ponor patnje.
Moja avantura s Bili bila je završena, ali nisam želeo da zaboravim ni najmanju epizodu. Trebalo je da ispričam našu priču. Priču za one koji su bar jednom u životu imali priliku da upoznaju ljubav, koji su je doživljavaju sada i nadaju se da će je sresti i sutra.
Dakle, otvorih praznu stranu i odmah napisah naslov mog sledećeg romana:
Devojka od papira.
U toku tih pet sati koliko je trajao let, u jednom dahu završih prvo poglavlje.

POGLAVLJE 1 Kuća na okeanu
„Tome, otvori mi!"
Uzvik se izgubi u naletu vetra i ostade bez odgovora.
„Tome! To sam ja, Milo. Znam da si tu. Izađi iz tog tvog brloga, pobogu!"

MALIBU
Los ANĐELES, KALIFORNIJA
KUĆA NA PLAŽI

Milo Lombardo već je pet minuta bez prestanka lupao po drvenim roletnama na prozorima koji gledaju na terasu kuće njegovog najboljeg prijatelja.
„Tome! Otvori ili provaljujem vrata! Znaš da sam u stanju da to uradim!"

39. Devet meseci kasnije



Romanopisac ruši kuću od cigle u pravom životu, da bi sagradio drugu: kuću u svom romanu.
MILAN KUNDERA


Prolećni vazduh duvao je nad starim Bostonom.
Lili Ostin prolazila je uskim strmim ulicama Bikon Hila. Drveće u cvatu, plinske lampe i kuće od opeke s teškim drvenim vratima, davale su toj četvrti očaravajući šarm.
Ona se zaustavi ispred izloga antikvarnice na raskrsnici Rivera i Bajronove, pa uđe unutra. Prostor je bio skučen, a romani poredani pored eseja. Pažnju joj privuče gomila knjiga: Tom je napisao novi roman...
Već godinu i po je svesno izbegavala sve što je vezano za fikciju da ne bi naletela na njega. Jer svaki put kada bi ga slučajno srela, u metrou, autobusu, na nekom oglasnom plakatu ili terasi kafića, rastužila bi se i zaplakala. Kada bi njene drugarice s fakulteta pričale o njemu (to jest o njegovim knjigama), želela je da im kaže: Vozila sam se „bugatijem" s njim, prešla meksičku pustinju s njim, živela u Parizu s njim, vodila sam ljubav s njim... Ponekad, kad bi videla čitaoce udubljene u treći tom Trilogije o anđelima, osetila bi ponos i poželela bi da im vikne: Zahvaljujući meni možete da čitate tu knjigu! Napisao ju je za mene!
Ona pročita naslov nove knjige:
Devojka od papira.
Zaintrigirana, prelista prvih nekoliko stranica. Bila je to priča o njoj! Bila je to njihova priča! Srce poče snažno da joj lupa. Pohita na kasu, plati primerak i nastavi da čita na klupi u Narodnom vrtu, velikom gradskom parku.

Lili je grozničavo okretala stranice priče čiji kraj joj je bio poznat. Ponovo je proživljavala avanturu kroz Tomovu prizmu i s radoznalošću otkrivala razvoj njihovih osećanja. Priča iznenada prestade na 36. poglavlju i ona sa zebnjom poče da čita dve poslednje glave.
Ovim romanom Tom je priznao da mu je ona spasla život, ali posebno je naglasio da joj je oprostio njenu podvalu i da njegova ljubav nije otišla zajedno s njom.
Bila je na ivici suza kada je saznala da je dolazio na Braun prethodne jeseni, da ju je našao, ali da nije hteo da pričao s njom. Ona je doživela isto razočaranje godinu dana ranije! Jednog jutra, nije više bitno kojeg, sela je u avion za Los Anđeles s čvrstom namerom da mu otkrije istinu i s potajnom nadom da njihova ljubav nije završena.
Stigla je u Malibu predveče, ali je kuća na plaži bila prazna. Onda je uzela taksi da oproba sreću u Milovoj vili na Pacifičkim palisadama.
Kako je u kući gorelo svetlo, ona priđe i kroz prozor primeti kako dva para upravo večeraju. Milo i Karol, koji su izgledali veoma zaljubljeni, a Tom i neka nepoznata devojka. U trenutku se strašno rastužila i bila skoro postiđena jer je mogla da pomisli da Tom nije našao zamenu za nju. Sada je shvatila da se radi o jednom od onih kastinga petkom, koje mu je organizovalo dvoje prijatelja s ciljem da sretne srodnu dušu!
Kada je zatvorila knjigu, imala je osećaj da će joj srce iskočiti iz grudi. Ovaj put se nije radilo samo o nadi. Bilo je očigledno: ta ljubavna priča bila je daleko od kraja. Oni su možda doživeli samo prvo poglavlje tako da je imala čvrstu nameru da drugo napiše zajedno s njim!
Noć je pala na Bikon Hil. Prelazeći ulicu da stigne na stanicu metroa, Bili naiđe na otmenu staru Bostonku, koja je prelazila popločani prolaz i držala svog jorkširskog terijera ispod miške.
Lili je bila toliko srećna da nije mogla da se uzdrži a da joj ne dovikne koliko je srećna.
„Devojka od papira, to sam ja!", povika ona i pokaza joj korice knjige.

KNJIŽARA „FANTOMI I ANĐELI"
IMA ZADOVOLJSTVO
DA VAS POZOVE NA SUSRET S PISCEM TOMOM BOJDOM
U UTORAK 12. JUNA, OD 15 DO 18 SATI NA PROMOCIJU NJEGOVOG NOVOG ROMANA:
DEVOJKA OD PAPIRA

Los ANĐELES

Bilo je skoro 19 sati. Red mojih čitalaca smanjio se i promocija se bližila kraju.
Milo je ostao sa mnom čitavo popodne. Raspravljao se s mušterijama i dodavao soli na njihove upadice i šale. Zbog njegovog smisla za lako uspostavljanje komunikacije i zdravog humora, ljudima je čekanje bilo manje naporno.
„Jaooo, koliko je sati!", uzviknu on gledajući na sat. „Dobro, pustiću te da završiš sve sam, stari moj. Treba da organizujem jednu bočicu s mlekom!"
Njegova kćerka rodila se pre tri meseca i, kako se moglo i predvideti, potpuno je podetinjio.
„Ima već više od sat kako ti govorim da kreneš", primetih. On navuče sako, pozdravi osoblje knjižare i požuri da se pridruži svojoj porodici.
„Ah, naručio sam ti taksi", obavesti me dok je prelazio preko praga. „Čekaće na raskrsnici s druge strane ulice."
,,U redu. Poljubi Karol!"
Ostadoh još deset minuta da završim s potpisivanjem i razmenim koju reč sa šeficom knjižare.
U knjižari Fantomi i anđeli svetlo je bilo toplo i prigušeno, drveni pod je škripao, police su bile uske, a knjižara nije bila mnogo upadljiva. Nešto između Male radnje na uglu i Čering Kros rouda 84. Mnogo pre nego što je štampa raširila glas o meni, knjižara je zdušno podržala moj prvi roman, verovatno zbog svog naziva. Od tada sam veran tom mestu i svaku svoju promotivnu turneju počinjem odatle.
„Možete izaći na zadnji izlaz", reče mi ona.
Počela je da spušta gvozdenu zavesu kad neko zalupa na prozor. Neka zakasnela čitateljka mahala je primerkom knjige i sklapala ruke moleći je da je puste da uđe.
Pošto me upita pogledom, knjižarka prihvati da joj otvori. Odvrnuh kapicu nalivpera i ponovo sedoh za sto.
„Zovem se Sara!", reče devojka i pruži svoju knjigu.
Dok sam joj pisao posvetu na praznoj strani, još jedna mušterija iskoristi otvorena vrata i upade u knjižaru.
Vratih Sari njen primerak i, ne dižući pogled, uzeh sledeću knjigu.
„Za koga je?" upitah.
„Za Lili", odgovori mi ona mirnim i ozbiljnim glasom.
Potpuno odsutan, spremih se da ispišem njeno ime, kad ona dodade: „Ali ako tako više voliš, može i Bili..."
Podigoh glavu i onda shvatih da mi je život upravo pružio drugu šansu.

Četvrt sata kasnije, oboje smo bili na trotoaru. Ovoga puta sam čvrsto odlučio da je ne pustim da ode.
„Hoćeš li da te otpratim?", predložih. „Čeka me taksi."
„Ne, moj auto je tu sasvim blizu", reče ona i pokaza na kola parkirana iza mene.
Okrenuh se i ne poverovah svojim očima. Bio je to onaj isti stari fijat 500, ružičasti slatkiš koji nas je prevezao preko meksičke pustinje!
„Možeš da zamisliš koliko sam se samo vezala za taj automobil", opravda se ona.
„Kako si ga pronašla?"
„Kad bi samo znao! To je priča za roman..."
„Dobro, pa pričaj!"
„To je duga priča."
„Imam sve vreme ovog sveta."
„Onda bismo možda mogli da odemo negde na večeru."
„Vrlo rado!"
„Ali ja vodim", reče ona i smesti se za volan svog bolida.
Isplatih vozača taksija i otpustih ga, pa se smestih na sedište pored Lili. „Gde idemo?", upita ona i dade kontakt.
„Gde god hoćeš."
Ona pritisnu gas i pokrenu krntiju, koja je i dalje bila nikakva i neudobna.
Ja sam ipak bio u oblacima i imao opojni utisak da je nikada nisam ni napuštao.
„Vodim te da jedemo jastoga i morske plodove!", predloži ona. „Znam jedan divan restoran na Aveniji Melrouz. U stvari, pozovi ti mene, zato što se ne može reći da u ovom trenutku ležim na parama. I nemoj opet da izigravaš curicu: te ne jedem ovo, te ne jedem ono, te ostrige su mi lepljive... Ti, naravno, voliš jastoga? Ja ga obožavam, naročito pečenog i prženog na konjaku. Prava poslastica! A krabe? Pre nekoliko godina, kada sam bila konobarica u jednom restoranu na Long Biču, služila sam leteću krabu... Može da bude teška i do 15 kila, razumeš! U stanju je da se penje po drveću i otrese kokosove orahe, a kada padnu na zemlju, kleštima ih oljušti i pojede mesnato jezgro! To je ludo, zar ne? Ima ili na Maldivima i Sejšelima. Znaš li gde su Sejšelska ostrva? Maštam da odem tamo. Lagune, tirkizna voda, plaže s belim peskom... Takođe i džinovske kornjače na ostrvu Silueta. Fasciniraju me te džinovske kornjače. Znaš ]i da mogu da dostignu i do 200 kilograma i da žive više od 190 godina? To je ludo. Šta kažeš? A Indija? Jesi li već išao tamo? Jedna od mojih drugarica pričala mi je o divnom prenoćištu u Pondišeriju, koje..."
KRAJ

1) Strastveni poklonici ↵
2) Np. chicano ili xicano, skr. od Mexicano - naziv za žitelje SAD meksičkog porekla. (Prim. lekt) ↵
3) Orig. Rock Boltom Remainders, rok grupa sastavljena od poznatih pisaca: Stiven King, Skot Tjurou, Met Grejning, Mič Albom... koja na koncertima prikuplja sredstva za finansiranje obrazovnih projekata. ↵
4) Malibu, gde se planina spaja s morem. ↵
5) Engl. stalkers - psihološki nestabilne osobe koje uznemiravaju i progone slavne ličnosti, a ponekad ih i napadaju. ↵
6) Lat. fraza: vojnička ruka, odnosno vojna sila. (Prim. lekt.) ↵
7) Huver je bio direktor FBI od 1924. do 1972. godine. Bio je osumnjičen da je ucenjivao političare i javne ličnosti i da je u te svrhe skupljao dokaze o njihovim vanbračnim vezama i seksualnim sklonostima. ↵
Pederu ↵
9) Bez goriva ↵
10) Isto što i tačpad. (Prim. lekt.) ↵
11) Na vulkanskom ostrvu Kjušu, Bepu je poznat po hiljadu izvora tople vode i kao geometrijski najpravilniji grad na svetu. ↵
12) Orig. bookcrossing, pokret ljubitelja knjiga da se pročitana knjiga ostavi na javnom mestu, da bi je neko drugi pronašao i pročitao, pa daje onda i on ostavi daje pronađe sledeći. ↵
13) Dve glavne ličnosti iz Pigmaliona Džordža Bernarda Šoa. ↵
14) Ital. piscicdandrea, italijanska varijanta pisaladjere (fr. pissaladiere) - vrste pice. ↵
15) Gde... Gde ste nabavili ovu knjigu? ↵