Gijom Muso - Možda nebo zna

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Gijom Muso - Možda nebo zna

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 8:56 am



Najteže od svega nije pronaći ljubav, već sačuvati je...

Žilijet i Sem nije trebalo da se sretnu. A kamoli da se zaljube jedno u drugo.
Jedne zimske večeri u samom srcu Brodveja, lepa Francuskinja Žilijet susreće Sema, mladog pedijatra iz Njujorka. Plašeći se da će ga razočarati, ona mu prećutkuje da se bavi raznim neobičnim poslovima dok se zanosi snovima da će jednog dana postati slavna glumica. S druge strane, iz straha da će se vezati za nju, Sem se pretvara da je oženjen, iako je njegova žena nedavno umrla.
Uprkos obostranim lažima, oni će se zaljubiti i provesti strastven, nezaboravan vikend. Ipak, Žilijet mora da se vrati u Pariz, a Sem odlazi za njom na aerodrom, kako bi je sprečio da ode. U tom presudnom trenutku, kada je sudbina mogla da se promeni, on ne ume da pronađe prave reči da je zadrži pored sebe. Tek što je Žilijetin avion uzleteo, eksplozija odjeknu nebom. Sem je očajan, jer je još jednom ostao bez voljene žene. Ali on ne zna da njihova priča ni izbliza nije završena...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Možda nebo zna

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 8:56 am




1

Danas je prvi dan ostatka tvog života

Anonimni zapis, urezan na jednoj klupi u Central parku.


Januarsko je jutro u zalivu Njujorka, u času kada dan smenjuje noć...
Sasvim visoko na nebu, među oblacima koji klize ka severu, nadlećemo Elis Ajlend i Kip slobode. Hladno je. Čitav grad paralisan je snegom i mećavom.
Iznenada se pojavljuje ptica srebrnastog perja, probija se kroz oblake i munjevito se spušta ka liniji oblakodera. Ne obraća pažnju na snežne pahulje i prepušta se nekoj tajanstvenoj sili da je vodi i odvlači ka severu Menhetna. Neprekidno ispušta uzbuđene krike i začuđujućom brzinom nadleće Grinič Vilidž, Tajms skver i Aper Vest Sajd i završava let tako što sleće na kapiju jednog javnog parka.
Nalazimo se na kraju Morningsajd parka, sasvim blizu Univerziteta Kolumbija.
Za manje od jednog minuta, pali se svetlo na poslednjem spratu male zgrade u tom kvartu.
Mlada Francuskinja Žilijet Bomon za trenutak koristi svoje poslednje trenutke sna.
6.59:57
:58
:59
7.00:007
Kada odjeknu zvonjava, Žilijet mahinalno pruži ruku prema noćnom stočiću i obori radio-budilnik na pod, pa ovaj odmah prekide sa svojim strašnim plesom.
Izvuče se ispod jorgana, protrlja oči, jednom nogom stade na uglačani parket i napravi nekoliko koraka naslepo, a zatim zakorači na tepih koji je klizio po sveže podmazanoj površini poda. Sva smušena, brzo se pridiže i zgrabi naočari koje je mrzela da nosi, ali koje su joj bile neophodne zbog kratkovidosti, budući da uopšte nije podnosila kontaktna sočiva.
Neobična kolekcija malih jeftinih kineskih ogledala, poredanih na stepeništu koje je vodilo iz spavaće sobe u dnevni boravak, prikaza joj lik mlade žene od dvadeset osam godina, kose srednje dužine i vragolastog pogleda. Ona se prkosno naduri prema staklu, pa onda pokuša da malo dovede u red svoju frizuru, sređujući na brzinu zlatne pramenove kose koji su joj se nestašno kovrdžali na glavi. Majica sa dubokim izrezom i čipkaste kratke pantalone davale su joj seksi i buntovan izgled. Ipak, taj prijatan prizor nije dugo potrajao: Žilijet se umota u debelo ćebe sa škotskom šarom i pritisnu još mlaki termofor uz stomak. Grejanje nikada nije bilo svetla tačka ovog stana koji je već tri godine delila sa Kolin, svojom cimerkom.
'A za to još plaćamo 2.000 dolara kirije!' uzdahnu ona.
Tako umotana, siđe nogu pred nogu niz stepenice, zatim laganim pokretom kuka gurnu vrata kuhinje. Jedan punački prugasti mačak, koji ju je već nekoliko minuta vrebao, skoči joj na nadlakticu, onda na ramena, uz rizik da joj svojim kandžama izgrebe vrat.
„Stani, Žan Kamij!", povika ona i zgrabi mačka pa ga spusti na zemlju. Mačor zamjauka u znak nezadovoljstva, a onda ode i sklupča se u svojoj korpi.
Za to vreme Žilijet pristavi lonac sa vodom i okrenu dugme na radiju:
'…žestoka snežna nepogoda koja već 48 sati parališe Vašington i Filadelfiju nastavila je da se širi prema severoistoku zemlje i na putu je da potpuno zahvati Njujork i Boston.
Menhetn je jutros osvanuo pod debelim snežnim pokrivačem, koji parališe saobraćaj i pravi veliki zastoj u gradu. Vazdušni saobraćaj biće veoma otežan zbog vremenskih neprilika: svi letovi sa polaskom sa aerodroma JFK i La Gvardija otkazani su ili odloženi.
Uslovi na putevima su takođe vrlo teški i vlasti savetuju da se što je moguće više izbegava kretanje automobilima.
Metro bi trebalo da funkcionise normalno, ali će autobuski saobraćaj imati zaista velike smetnje. Železnička kompanija Amtrek najavljuje smanjenje saobraćaja, a prvi put u poslednjih sedam godina svoja vrata će zatvoriti gradski muzeji, kao i zoološki vrt i glavne znamenitosti u gradu.
Ova nepogoda, koja je nastala zbog sudara mase vlažnog vazduha iz Meksičkog zaliva i mase hladnog vazduha koja se spustila iz Kanade, u toku dana će se proširiti u pravcu Nove Engleske.
Preporučujemo vam da budete krajnje oprezni.
Vi ste na Menhetn 101,4 radiju.
'Menhetn 101,4. Ako nam poklonite deset minuta, poklonićemo vam čitav svet...'
Dok je slušala ove vesti, Žilijet zadrhta. Trebaće joj nešto da je brzo zagreje. Potraži u ormariću: nema instant kafe, nema čaja. Pomalo postiđena, pronađe u sudoperi kesicu sa čajem koju je prethodno veče upotrebila Kolin.
Još prilično pospana, stade pored ivice prozora i kroz staklo baci pogled na grad, prekriven belim pokrivačem.
Mlada Francuskinja bila je puna nostalgije, jer je znala da će krajem nedelje morati da napusti Menhetn.
Nije joj bilo lako da donese takvu odluku, ali morala je da se suoči sa onim što je bilo očigledno: koliko god da je Žilijet volela Njujork, Njujork nije voleo nju. Nijedna od njenih nada, nijedan od njenih snova, nikada se nije ostvario u ovom gradu.
Posle gimnazije, pohađala je kurs iz književnosti, zatim je sledio nastavak na Sorboni, a za sve to vreme igrala je u klubovima univerzitetskog pozorišta. Zatim je primljena na kurs glume, gde se pokazala kao jedna od najperspektivnijih studentkinja. Uporedo sa tim, povlačila se po kastinzima, snimila dva ili tri reklamna spota, pojavila se u nekoliko televizijskih filmova. Ali svi njeni napori ostali su uzaludni. Onda je s vremenom spustila svoje ambicije na najmanju moguću meru, prihvatajući poslove u supermarketima ili odborima, pozorišnim komadima prilikom prigodnih proslava, u predstavama sa Diznijevim junacima, prerušenu u medvedića Vinija Pua.
Izgledalo je da joj je horizont skučen, ali se ipak nije obeshrabrila. Uhvatila je bika za rogove i napravila veliki skok ka Sjedinjenim Državama. Sa snovima o Brodveju u glavi, puna nade, stigla je u Veliku jabuku sa statusom mlade devojke koja će studirati i raditi u inostranstvu. Ne kaže se uzalud da onaj ko je uspeo u Njujorku, može uspeti bilo gde!
Tokom prve godine posao vaspitačice u vrtiću ostavljao joj je dovoljno slobodnog vremena da poboljša svoj engleski, da radi na gubljenju akcenta i da posećuje kurseve dramske umetnosti. Ali nijedna od audicija koje je prošla nije joj omogućila ništa više od malih uloga u eksperimentalnim ili avangardnim komadima, koji su igrani u malim pozorištima, potkrovljima ili crkvenim salama.
Kasnije je, da bi zaradila za život, prihvatala sitne poslove: bila je kasirka u samoposluzi sa skraćenim radnim vremenom, spremačica u jednom odvratnom hotelu na Amsterdam aveniji, konobarica u jednom kafe-šopu...
Pre mesec dana donela je odluku da se vrati u Francusku.
Kolin je imala nameru da napusti stan da bi živela sa svojim dečkom, a Žilijet nije imala ni hrabrosti ni želje da traži novu cimerku. Bilo je vreme da prizna svoj neuspeh. Igrala je riskantnu igru i izgubila je. Dugo je verovala daje lukavija od drugih, spretno izlazeći na kraj sa zamkama i obavezama. Ali sada se osećala potpuno izgubljenom, bez orijentacije i sistema. Uostalom, sva ušteđevina bila je potrošena, a njena viza je već davno istekla, što ju je činilo strankinjom u neregularnoj situaciji.
Njen let za povratak u Pariz bio je predviđen kroz tri dana, ako meteorološki uslovi budu dozvoljavali.
'Hajde, mala moja. Prestani da jadikuješ nad svojom sudbinom!'
Ustade s naporom i uputi se prema kupatilu. Pusti da joj spadne ćebe, skide donje rublje i uskoči u tuš-kabinu.
„ Aaaaah!", kriknu kad oseti mlaz ledene vode na koži.
Kolin se prva okupala i nije ostala ni kap tople vode.
Nije baš simpa, pomisli Žilijet.
Kupanje hladnom vodom bilo je pravo mučenje, ali kako nije bila osvetoljubiva, odmah je pronašla opravdanje za svoju prijateljicu: Kolin je briljantno završila studije za advokata i danas je imala razgovor za posao sa jednom od najprestižnijih kancelarija u gradu.
Žilijet nije bila narcisoidna, ali je ovog jutra ostala malo duže ispred ogledala. Sve češće ju je proganjalo pitanje:
Jesam li još uvek mlada?
Upravo je napunila dvadeset osam godina. Naravno da je još uvek mlada, ali je morala da prizna da to nije više bilo isto kao kad je imala dvadeset godina.
Dok je sušila kosu, približi se ogledalu, zagleda se u svoje lice i primeti sićušne bore na uglovima oko očiju.
Posao komičarke, vrlo težak i za muškarce, bio je još teži za žene: kod njih se nije tolerisala nesavršenost, koja je kod nekog muškarca prolazila kao znak šarma i karaktera, što je bila nepravda koja ju je oduvek iritirala.
Isprsi se ispred ogledala. Grudi su joj još uvek bile lepe, ali možda ne tako uzdignute kao pre dve godine.
Ne, umišljaš.
Žilijet je oduvek odbijala da opterećuje svoje telo ukrasima: da stavlja kolagen zbog lepšeg osmeha, briše bore sa čela botoksom, da podiže jagodice, da pravi rupicu na obrazu ili da plaća nove grudi... Možda je bila i pomalo naivna, ali je volela da se prikazuje onakvom kakva je stvarno bila: prirodna, osećajna i maštovita.
Problem je bio u tome što je potpuno izgubila poverenje u sebe. S vremenom je morala da se odrekne svojih snova da će postati pozorišna glumica, i da će iskusiti istinsku ljubav. Pre tri godine je imala utisak da je sve još uvek moguće. Mogla je da postane Džulija Roberts ili Žilijet Binoš. Onda ju je svakodnevica malo-pomalo istrošila. Sav svoj novac odvajala je za troškove stanovanja. Već dugo nije kupila sebi haljinu i bila je primorana da se hrani polugotovim raviolima ili testima na vodi.
Nije postala ni Džulija Roberts ni Žilijet Binoš. Posluživala je kapučino u jednom kafiću za pet dolara na sat, pa kako to nije bilo dovoljno da plati stanarinu, bila je primorana da za vikend radi i drugi posao.
Nastavi da u mislima ispituje ogledalo:
Imam li još uvek moć da zavodim? Da izazivam želju?
'Svakako', pomisli ona, 'ali još koliko vremena?'
Gledajući se pravo u oči, uputi sebi upozorenje:
'Doći će dan, a to nije tako daleko, kad se više nijedan muškarac neće okrenuti za tobom...'
'U očekivanju toga, požuri da se obučeš, ako ne misliš da zakasniš.'
Navuče hulahopke i dva para čarapa. Zatim crne farmerke, prugastu košulju, pulover sa krupnim petljama i vuneni džemper.
Baci pogled na zidni sat i uzruja se videvši da je vreme prilično odmaklo. Bilo je bolje da požuri: njen gazda nije bio prijatan, pa iako joj je to bio poslednji dan na poslu, vremenske neprilike neće biti nikakvo opravdanje.
Siđe niz stepenice, dohvati kapu i šareni šal koji su bili obešeni na vešalici, zatim zalupi vrata za sobom, vodeći računa da ne 'giljotinira' svog mačka, neustrašivog Žan Kamija, koji je već promolio njušku, privučen debelim slojem snega koji je napadao u toku noći.
Čim je promolila nos napolje, Žilijet opkoli ledeni dah. Nikada nije videla da je Njujork tako miran.
Menhetn se u toku nekoliko sati pretvorio u džinovski skijaški teren. Sneg je ulicama metropole davao izgled fantomskog grada i saobraćaj činio vrlo opasnim. Po trotoarima i raskrsnicama formirali su se debeli smetovi snega. Na obično bučnim i zakrčenim ulicama sada se nalazilo samo nekoliko žutih taksija i retki prolaznici u skijaškim pantalonama.
Pošto je za trenutak osetila dah detinjstva, Žilijet podiže bradu i usnama zgrabi pahulju. Zamalo pade i raširi ruke da zadrži ravnotežu. Srećom, stanica metroa nije bila daleko. Bilo je dovoljno samo da bude oprezna i da se ne okliz...
Suviše kasno. U tren oka tresnu i nađe se nosa zabodenog u snežnu prašinu.
Dvoje studenata prošlo je pored nje a da joj nisu pomogli da se pridigne, zlobno se smejuljeći. Žilijet se oseti poniženom i iznenada je obuze želja da zaplače.
Dan je bez sumnje loše počeo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Možda nebo zna

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 8:57 am




2

'A mi smo još uvek potpuno vezani jedno za drugo.
Ona poluživa, a ja polumrtav.'

Viktor Igo


Na nekoliko kilometara odatle, malo više ka jugu, impozantna silueta jednog land rovera prelazila je preko pustog parkinga groblja Bruklin hil.
Plastificirana kartica u levom uglu vetrobrana otkrivala je identitet i zanimanje njegovog vozača:
Doktor Sem Galovaj
Bolnica Sent Metjuz
Njujork Siti

Automobil se parkirao pored ulaza. Čovek koji je izašao iz njega imao je tridesetak godina. Bio je čvrste građe, imao je na sebi zimski kaput i dobro skrojeno odelo, i odavao je utisak čvrstine i elegancije, ali je njegov neobičan pogled jedno oko mu je bilo plavo, a drugo zeleno odisao melanholijom.
Vreme je zaista bilo hladno i oštro. Sem Galovaj veza šal i dunu u ruke da ih zagreje. Napravi nekoliko koraka po snegu u pravcu ulazne kapije. U to vreme su rešetke groblja bile još zatvorene, ali je Sem prošle godine dao donaciju za groblje, kako bi pomogao oko održavanja grobova, što mu je dalo pravo da poseduje sopstveni ključ.
Već godinu dana dolazi ovde jednom nedeljno, uvek ujutro, pre nego što krene na posao u bolnicu. Bio je to ritual koji je postao kao neka vrsta droge.
Ovo je jedini način da još malo bude sa njom...
Sem otvori malu metalnu rampu, što je obično radio samo čuvar, i aktivira sistem osvetljenja, pa onda mahinalno krenu kroz drvored.
Bilo je to prostrano, brežuljkasto groblje koje je podsećalo na park. Leti su brojni šetači dolazili da iskoriste raznovrsnost njegovog drveća i senovitih drvoreda. Ali ovog jutra ni pevanje ptica, nijedan pokret, ništa nije narušavalo tišinu tog mesta, osim snega koji se gomilao u slojevima.
Pošto je prešao oko trista metara, Sem stiže ispred groba svoje žene.
Sneg je potpuno prekrio grobni kamen od ružičastog mermera. Sem rukavom kaputa očisti sneg sa gornjeg dela, na kojem se pojavi natpis:
Federika Galovaj (1974-2004)
Počivaj u miru Božjem

Zatim je tu crnobela fotografija žene od trideset godina, tamne kose, podignute u punđu, pogleda koji izbegava objektiv.
„Dobar dan", prozbori on tihim glasom, „prohladno jutro, zar ne?"
Iako je Federika mrtva već godinu dana, Sem nastavlja da razgovara sa njom kao da je živa.
Ipak, Sem Galovaj nije imao mnogo toga što bi ga činilo svecem. Nije verovao ni u Boga, ni u hipotetički zagrobni život. Istinu govoreći, Sem nije verovao u bogzna šta van medicine. Bio je odličan pedijatar, koji je po opštem mišljenju uživao velike simpatije među pacijentima. Uprkos svojim mladim godinama, objavio je brojne članke u medicinskim časopisima, i čim je završio specijalizaciju, već je počeo da dobija pozive od prestižnih ustanova. Sem je specijalizirao jednu oblast psihijatrije, koja polazi od principa da čak i osobe koje su doživele najgore tragedije mogu smoći snage da se povrate i da se ne prepuste neumitnosti nesreće. Jedan deo njegovog posla se, dakle, sastojao u tome da leči najteže psihičke traume koje su trpela deca: bolest, agresivnost, nasilje, prerana smrt nekog bližnjeg...
Ali koliko god da je bio jak kada je trebalo da pomogne svojim pacijentima da prevaziđu bolove i da pronađu smisao života, Sem, izgleda, nije bio u stanju da na sebi primeni savete koje je davao drugima. Zato što je bio slomljen zbog nestanka svoje žene pre godinu dana.
Njegova i Federikina priča bila je komplikovana. Poznavali su se još od pretpubertetskog doba i oboje su rasli u Bedford-Stajvesantu, ozloglašenoj četvrti Bruklina, poznatoj po prodavcima kokaina i rekordno visokoj stopi ubistava.
Federikini roditelji bili su poreklom iz Kolumbije i izbegli su sa ulica Medelina kada je ona imala šest godina, a nisu znali da su napustili jedan pakao da bi stigli u drugi. Nisu proveli ni godinu dana u Americi kada je njenog oca pogodio zalutali metak prilikom pucnjave između dva suparnička klana iz kvarta. Tako je Federika ostala sama sa majkom koja je malo-pomalo utonula u alkohol, bolest i drogu.
Pohađala je neku neuglednu školu, okruženu smećem i gomilom zarđalih olupina automobila. Vazduh je bio težak za udisanje, atmosfera naelektrisana, a dileri droge su vrebali na svakom ćošku ulice.
Kada je imala jedanaest godina, odevena kao dečak, i sama je preprodavala drogu u jednoj odvratnoj crack house na Aveniji Bušvik, zato što su živele u Bruklinu sredinom 80-ih godina i zato što je to bio jedini način da pribavi drogu koja je bila potrebna njenoj majci. Tako je ona, uostalom, naučila osnovno pravilo dila: nikada ne daj drogu pre nego što uzmeš dolare od kupca.
Na koledžu je srela dvojicu dečaka, malo mlađih od nje, koji su izgledali drugačije od ostalih: bili su to Sem Galovaj i Šejk Pauel. Uvek sa knjigom u ruci, Sem je bio najjači intelektualac u grupi, usamljeni dečak kog je podizala majka. On je takođe bio jedini 'belac' u školi, što mu je donosilo samo neprijatnosti na ovom većinski afroameričkom mestu.
Šejk je bio čudo prirode. Sa trinaest godina već je bio krupan i građen kao većina odraslih iz kvarta, ali je izgled lošeg dečaka prikrivao njegov pravi senzibilitet.
Sve troje su ujedinili snage da prežive u ludoj sredini koja ih je okruživala. Njihovo međusobno ispomaganje i prijateljstvo stvorilo je kod njih komplementarnost i pronalazili su ravnotežu jedni u drugima. Kolumbijka, belac i crnac: srce, inteligencija i snaga.
Kako su odrastali, nastavljali su da, koliko god je bilo moguće, budu daleko od vrtloga njihovog kvarta. Imali su dovoljno prilika da vide kakve štete nanose teške droge njihovoj okolini, tako da nisu nikada osetili želju da ih probaju.
Sem i Federika nikada nisu pomišljali da će jednog dana napustiti ovaj ljudski klozet. Tamo je život ljudi stalno visio o koncu. Svuda prisutni rizik življenja imao je za posledicu da se ne prave planovi na dugačak rok. Dakle, ni oni nisu imali stvarnu ambiciju, zato što je niko u njihovoj okolini nije imao.
Ipak, uprkos svim očekivanjima, sticajem povoljnih okolnosti, oboje su se izvukli odatle. Kad je postao lekar, Sem je povukao svoju drugaricu iz detinjstva za sobom i bilo je skoro sasvim prirodno da se oženi njome.
Teške i guste pahulje snega nastavljale su da padaju na groblje. Sem nije skidao pogled sa fotografije svoje žene. Na njoj je Federika skupila kosu u punđu. Imala je na sebi svoju neizbežnu kecelju, koju je stavljala svaki put kada se slikala. Taj snimak je napravio Sem. Bila je pomalo mutna. Normalno: Federika nikada nije volela da se fotografiše.
U bolnici niko nije znao Semovo društveno poreklo i on o tome nije nikada pričao. Čak i kada je živeo sa Federikom, retko se osvrtao na svet koji su napustili. Tačnije rečeno, komunikativnost nije bila baš jedan od najjačih talenata njegove žene. Da bi se zaštitila od sumorne strane svog detinjstva, vrlo rano je počela da se bavi slikarstvom i zahvaljujući njemu izgradila svet u kojem ništa nije moglo da je dotakne. Bio je to toliko debeo oklop da, dugo nakon što je napustila Bed-Staj, nikada nije stvarno spustila gard.
Sem se zarekao da će s vremenom uspeti da je 'izleči', kao što je izlečio mnoge svoje pacijente. Ali stvari se nisu odvijale tako. Nekoliko meseci pre smrti, Federika se sve više i češće sklanjala u svoj svet slikarstva i tišine.
Ona i Sem su se isto tako sve više udaljavali jedno od drugog.
Sve do te kobne večeri, kada je mladi lekar otvorio vrata svoje kuće i otkrio da je njegova žena odlučila da napusti život koji joj je postao nepodnošljiv.
Sem je naglo pao u stanje mrtvila. Nikada mu Federika nije poslala neki signal koji bi stvarno nagoveštavao mogućnost da ovako završi. Sećao se da je tih poslednjih dana čak izgledala mirnija.
Sada je shvatao da je to bilo samo zato što je već donela odluku i što se na određeni način prepustila tom fatalnom ishodu kao nekakvom načinu oslobođenja.
Sem je prolazio kroz sve stadijume: beznađe, stid, revolt... I sve do sada nije prošao nijedan dan a da nije sebi postavio pitanje:
'Šta sam morao da uradim, a nisam?'
Osećaj krivice ga je toliko razdirao da ga je to sprečavalo da prevaziđe svoj bol. Nije bilo govora da obnovi svoj život. Zadržao je burmu na svom prstu, radio sedamdeset sati nedeljno i često se događalo da provede po nekoliko noći neprekidno u bolnici.
U nekim trenucima mu se javljalo osećanje besa prema Federiki i u mislima joj je prebacivao što je otišla a da mu nije ostavila ništa za šta bi mogao da se uhvati: ni reći za zbogom, nikakvog objašnjenja. Nikada neće tačno saznati šta ju je navelo na taj lični i intimni čin. Ali bilo je kako je bilo. Postoje pitanja koja će zauvek ostati bez odgovora i to je trebalo tako prihvatiti.
Naravno, u dubini duše dobro je znao da se njegova žena nikada nije stvarno oporavila od svog detinjstva. U svojoj glavi je još uvek živela usred ubogog naselja Bed-Staja, okružena nasiljem, strahom i krekom.
Neke rane nisu ni povratne ni popravljive. On je to stvarno morao da prizna, iako svojim pacijentima svakodnevno tvrdi suprotno.
Jedno drvo u dnu groblja puče pod težinom snega.
Sem zapali cigaretu i kao svake nedelje ispriča ženi važne događaje od poslednjih dana.
Nakon nekog vremena prestade da govori. Zadovolji se time što je tu sa njom i prepusti se uspomenama koje ga preplaviše. Ledena hladnoća ga ošinu po licu. Dobro se osećao dok ga je zahvatao vihor pahulja koje su mu padale po kosi i dugačkoj bradi.
Bio je tu sa njom.
Ponekad, noću, nakon iscrpljujućih intervencija, kroz glavu mu se motalo neko čudno senzorsko zapažanje, blisko halucinaciji: činilo mu se da čuje Federikin glas i da ga ona krišom posmatra u sobi ili u hodniku bolnice. Pouzdano je znao da sve to nije stvarno, ali se tome prilagođavao kao da je pronašao način da još malo bude sa njom.
Kada hladnoća postade suviše žestoka, Sem odluči da napravi polukrug i da se vrati do svojih kola. Ali čim se zaputio prema kolima, izne nada se nečeg priseti i vrati se nazad.
„Znaš, već dugo se kanim da ti nešto kažem, Federika..."
Glas mu je delovao skrhano.
„Nešto što ti nisam nikada priznao... što nisam nikada nikome rekao..."
Zastade za trenutak, kao da nije bio siguran da želi da nastavi sa ovim priznanjem.
Treba li sve reći onoj ili onome koga voliš? On je mislio da ne treba.
Ipak nastavi:
„Nisam ti to nikada rekao, zato što... ako si stvarno tamo gore, bez sumnje sve to već znaš."
Nikada nije toliko osetio prisustvo svoje žene kao toga jutra.
Možda zbog ovog nestvarnog pejzaža, sve te beline koja ga je okruživala i koja mu je davala utisak da se i on sam nalazi nasred neba.
Onda je dugo govorio, bez prestanka, i najzad joj otkrio ono što ga je tištilo i bilo mu na srcu svih ovih godina.
Nije to bilo priznanje neke bračne prevare, nije to bio problem njihove veze, nije se odnosilo na priču o novcu. Bilo je to nešto drugo.
Nešto mnogo ozbiljnije.
Kada je završio, oseti da je potpuno ispražnjen i iscrpljen.
Pre nego se što se okrenu da krene, pronađe još toliko snage da promrmlja: „Jedino se nadam da me još uvek voliš..

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Možda nebo zna

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 8:57 am



3

Spasti nečiji život isto je kao zaljubiti se u nekoga: nema bolje droge.
Kasnije danima idemo ulicama i sve što vidimo je blistavo. Verujemo da smo postali besmrtni, kao da smo spasli sopstveni život!

Insert iz filma 'Nad otvorenim grobom' Martina Skorsezea


Bolnica Sent Mejtuz 17.15 h
Kao i svake večeri, Sem je obilazak svojih pacijenata završavao sa dve iste sobe. Čuvao je uvek to dvoje bolesnika za kraj, možda zato što ih je pratio već dugo i na neki način počeo da ih smatra sopstvenom porodicom a da nije morao da to stvarno prizna.
Lagano gurnu vrata sobe 403 odeljenja pedijatrijske onkologije.
„Dobro veče, Andžela."
„Dobro veče, doktore Galovaj."
Tinejdžerka od četrnaest godina, mršava i nekako prozračna, sedela je prekrštenih nogu na jedinom krevetu u prostoriji. Na kolenima joj je bio položen laptop sivkaste boje.
„Šta ima novo danas?"
Andžela mu ispriča o tom danu na ironičan način. Često u defanzivi, mrzela je svaki oblik sažaljenja i odbijala da se na njenu bolest tako gleda. Nije imala pravu porodicu. Prilikom rođenja je ostavljena u porodilištu malog grada u Nju Džerziju. Buntovno dete, asocijalno, tumarala je u potrazi za domom u hraniteljskim porodicama i Semu je bilo potrebno mnogo vremena da pridobije njeno poverenje. Kako je već nekoliko puta boravila u bolnici, podsticao ju je da decu mlađu od nje smiruje pre lečcnja ili neko operacije.
Kao i svaki put kad je vidi kako se smeje, on pomisli da je vrlo teško zamislili da kancerozne ćelije upravo u tom trenutku zahvataju njenu krv.
Mlada dovojka je patila od ozbiljnog oblika leukemije. Već je dva puta bila podvrgnuta pokušajima presađivanja, ali je svaki put organizam odbacio srž.
„Jesi li razmislila o onome što sam ti rekao?"
„U vezi sa novom intervencijom?'1
„Da."
Bolest je stigla do stadijuma da, ako se ne pokuša novo presađivanje, zahvati jetru i slezinu, i Andžela će umreti.
„Ne znam da li ću imati snage, doktore. Hoće li biti potrebno da se ponovo uradi nova hemioterapija?"
„Da, nažalost. Takođe će biti potrebno da budeš izolovana u sterilnoj sobi."
Neke Semove kolege smatrale su da on greši što se toliko time bavi i da je bez svake sumnje najbolje što može da učini to da pusti Andželu da mirno proživi svoje poslednje trenutke. Njen organizam je već toliko iscrpljen da je procenat uspešnosti nove intervencije najviše pet posto. Ali se Sem toliko vezao za nju da nije mogao da se pomiri sa tim daje izgubi.
'Čak i ako je preostala šansa jedan prema milion, ja ću pokušati', pomisli on.
„Još ću razmisliti o tome, doktore."
„Naravno. Ne žuri. Ti odlučuješ."
Trebalo je ići polako. Andžela je bila hrabra, ali ne i neranjiva.
Sem proveri njen dnevni medicinski karton i na njega stavi svoj potpis. Krenu da izađe iz sobe, kada se ona priseti: „Sačekajte, doktore."
„Da?"
Mlada devojka kliknu nešto na ekranu svog kompjutera i poveza se sa štampačem, koji izbaci jedan neobičan crtež. Da bi je što više udaljio od razmišljanja o bolesti, Sem ju je ohrabrivao da se bavi raznim umetničkim aktivnostima i već neko vreme su slikanje i crtanje pomagali Andželi da lakše podnese svoju tužnu svakodnevicu.
Ona pažljivo pogleda svoj rad i sva zadovoljna pruži ga Semu.
„Uzmite, to sam napravila za vas."
On uze list i pregleda ga sa iznenađenjem. Velike krive linije purpurno i oker boje, koje su se se prostirale po celoj površini lista, podsetile su ga na neke Federikine slike. Prema njegovom saznanju, bilo je to prvi put da Andžela nacrta nešto što nema neki simbol. Baš se spremao da je upita šta to predstavlja, ali se onda predomisli jer se setio da njegova žena nije volela da joj postavlja takva pitanja.
„Hvala, okačiću je u svojoj ordinaciji."
Savi crtež i stavi ga u džep košulje. Znao je da ona ne voli da joj se daju komplimenti i odustao od namere da to uradi.
„Lepo spavaj", reče kratko i uputi se ka izlazu.
„Crknuću, zar ne?"
On zastade na samom pragu vrata i okrenu se prema njoj. Andžela mu se opet obrati:
„Crknuću ako mi se ne uradi to jebeno presađivanje, zar ne?"
On se polako vrati do nje i sede na ivicu kreveta. Ona ga pogleda sa mešavinom drskosti i krhkosti, i on je dobro znao da se iza tog prkosa krije velika strepnja.
„Da, tačno je, postoji rizik da ćeš umreti", priznade on.
Onda pusti da prođe nekoliko sekundi, pa doda:
„Ali se to neće dogoditi."
Zatim:
„Obećavam ti."
Kafe 'Starbaks', Peta avenija 16.59 h
„Jedan veliki kapučino i mafin sa borovnicom, molim vas."
„Odmah."
Krenuvši da izvrši narudžbu svog gosta, Žilijet pogleda kroz prozor: sneg je već od sredine jutra prestao da pada, ali je grad još uvek bio blokiran zbog hladnoće i vetra.
„Izvolite."
„Hvala."
Baci pogled na zidni sat u kafiću: za nešto više od jednog minuta, završiće svoj posao.
„Jedan espreso makijato i flašu evijana."
„Odmah."
Poslednja mušterija, poslednji radni dan, a kroz dva dana bye-bye Njujork.
Posluži piće jednoj besprekorno sređenoj workinggirl, koja je potom otišla a da se nije ni zahvalila.
Žilijet je gledala na Njujorčanke sa radoznalošću i ljubomorom kada bi ih sretala u kafiću ili na ulici. Kako da se takmiči sa tim visokim i vitkim figurama, odevenim kao u modnim časopisima, koje su poznavale sva pravila i sve kodekse ponašanja?
'One su sve ono što ja nisam', pomisli ona, 'blistave, sportski građene, sigurne u sebe... One umeju da pričaju sa sigurnošću, da se ponašaju po meri, da vode igru...'
I što je naročito važno, bile su financialy secure, drugim rečima, imale su dobro zaposlenje i prihode koji idu uz to.
Ode do garderobe, ostavi svoju uniformu konobarice, zatim se vrati u veliku salu kafića, ipak pomalo razočarana što joj niko od zaposlenih nije poželeo good luck pre odlaska.
Mahnu rukom prema šanku, ali joj odgovoriše nezainteresovano. Uvek je imala taj osećaj da je neprimetna.
Poslednji put prođe kroz salu. Dok se spremala da izađe, neki glas sa stola pored ulaza obrati joj se na francuskom:
„Gospođice!"
Žilijet baci pogled prema prosedom čoveku, besprekorno sređene brade, koji je sedeo pored prozora. Iako je već bio stariji, sve u njegovoj pojavi delovalo je moćno. Njegova široka ramena i visok stas činili su nameštaj kafića skoro sićušnim. Mlada Francuskinja je poznavala tu mušteriju. Dolazio je s vremena na vreme, naročito vrlo kasno uveče. Nekoliko puta, kada je šef bio odsutan, Žilijet mu je dozvolila da uvede svog psa, dogu crne dlake, koja je imala neobično ime Kižo.
„Došao sam da se pozdravim sa vama, Žilijet. Koliko sam shvatio, uskoro se vraćate u Francusku.
„Kako vi to znate?"
„Čuo sam da se priča okolo", zadovolji se tim odgovorom.
Taj čovek je u isto vreme na nju delovao umirujuće i izazivao strah. Stvarno neobičan utisak.
„Bio sam slobodan da vam naručim topli sok od jabuke", reče on, pokazujući na šolju ispred nje.
Žilijet ostade zatečena, jer je izgledalo da je čovek dobro poznaje, mada ona nikada pre nije zaista popričala sa njim. Pred njim se osećala kao otvorena knjiga.
„Sedite za trenutak", predloži on.
Oklevala je, a onda se usudi da ukrsti pogled sa njim, međutim, u njegovim očima ne spazi nikakvo neprijateljstvo. Samo mešavinu duboke ljudskosti i velikog umora. Poput nekog jakog plamena, koji je teško mogla da protumači.
Ona konačno odluči da sedne preko puta njega i ispi gutljaj jabukovog soka.
Taj čovek je znao da se ispod vesele i dinamične pojave mlade Francuskinje krije krhka i neodlučna osoba. Nije želeo da prenagli sa njom. Ali nije imao mnogo vremena. Njen život bio je komplikovan. Zato pređe direktno na srž stvari: „Suprotno od onoga što vi mislite, vaš život ne predstavlja neuspeh..."
„Zašto mi to kažete?"
„Zato što vi to ponavljate sebi svako jutro ispred ogledala."
Vrlo iznenađena, Žilijet instinktivno uzmaknu.
„Kako vi znate da..."
Ali joj čovek ne dozvoli da nastavi.
„Ovaj grad je vrlo naporan", nastavi on.
„To je istina", potvrdi Žilijet. „Nema kutka nekog dvorišta koje se ne bavi komšijom. Ljudi satiru jedni druge, a ipak su tako sami."
„Tako je to", odgovori on, šireći ruke. „Svet je takav kakav je, a ne onakav kakav bismo mi želeli: svet gde se dobre stvari događaju dobrim ljudima..." Čovek zaćuta nekoliko sekundi, pa onda dodade: „Ali vi, Žilijet, vi ste nešto dobro. Jednoga dana sam video da ste čak uslužili mušteriju koja nije mogla da plati, a vrlo dobro ste znali da ćete vi platiti taj račun..."
„To nije bogzna šta", pobuni se Francuskinja, sležući ramenima.
„To nije bogzna šta, ali je u isto vreme mnogo. Ništa nikada nije ne bitno, ali često ne vodimo dovoljno računa o tome kakve će posledice imati naša dela."
„Zašlo mi sve to govorite?"
„Zato što treba da budete svesni toga pre nego što krenete."
„Pre nego šio se vratim u Francusku?"
„Vodite računa o sebi, Žilijet", reče on dok je ustajao, bez konkretnog odgovora na njeno pitanje.
„Sačekajte!" povika ona.
Nije znala zašto, ali je osećala da je sasvim neophodno da ga zadrži. Potrča za njim, ali je čovek već bio napustio kafić. Malo istopljenog snega nije bilo očišćeno ispred okvira vrata. Žilijet se okliznu po treći put u toku toga dana. Izgubi ravnotežu i zanese se unazad, i u zadnji čas zgrabi za nadlakticu nekog čoveka koji je sa poslužavnikom u ruci tražio mesto da sedne. Dok je padala, ona ga, nažalost, povuče za sobom i oboje se sručiše na pod, a vrući kapučino poprska im odeću.
'Eto, to sam prava ja! Večito nespretna devojka koja bi želela da poseduje ljupkost jedne Odri Hepbern, ali koja se uvek nađe sa nosem u jarku.'
Brzo se podiže, sva crvena od sramote, kurtoazno se izvini svojoj mušteriji, koji sav besan poče da preti da će potražiti pravdu i izlete napolje.
Napolju, na ulici, Menhetn je već povratio svoje uobičajeno ludilo. Grad je opet počeo da vrvi i da živi u stresu. Ispred samog kafića buka mašine za odnošenje snega mešala se sa hukom saobraćaja. Žilijet zgrabi svoje naočari, pogledom obuhvati aveniju koja je vodila na sever, a zatim ka downtown-u.
Ali Geret Gudrič je već bio nestao.
U istom trenutku Sem uđe u bolnički lift, kako bi se popeo na četvrti sprat i nađe se ispred vrata sobe broj 808.
„Dobro veče, Leonarde."
„Samo uđite, doktore."
Poslednja osoba koju je Sem došao da poseti to veče nije bio njegov pacijent u pravom smislu te reči. Leonard Makvin bio je jedan od najstarijih stanovnika Sent Mejtuza. Sem ga je upoznao prošlog leta, prilikom jednog noćnog dežurstva. Stari Makvin nije uspevao da zaspi i to je bila dobra prilika da na terasi na krovu bolnice popuši cigaretu. Razume se da je to bilo formalno zabranjeno. Utoliko više što je Makvin bolovao od kancera pluća u završnoj fazi. Kada ga je Sem sreo na krovu, bio je toliko pristojan da ne digne dreku na starog čoveka, već ga je prekorio kao da se radi o nekom neposlušnom dečkiću. Seo je tik pored njega i malo su proćaskali u svežini noći. Od tada je Sem redovno navraćao kod njega da vidi šta ima novo i njih dvojica su izgradili međusobno poštovanje.
„Dakle, kako se osećate danas?"
Makvin se blago pridignuo u krevetu i obratio mu se grubim tonom:
„Znate šta, doktore? Nikada nismo toliko živi kao kad smo na pragu smrti."
„Vi još uvek niste u tom stadijumu, Leonarde."
„Ne trudite se, doktore, vrlo dobro znam da se približavam kraju."
I kao da želi da dokaže pouzdanost svoje tvrdnje, poče da dugo kašlje, što potvrdi da se stanje njegovog zdravlja pogoršalo.
Sem mu je pomogao da se smesti na jednu pokretnu fotelju i gurnuo je sasvim do prozora.
Makvinov kašalj se smiri. Kao hipnotisan, posmatrao je grad koji se prostirao pod njegovim nogama. Bolnica se graničila sa Ist Riverom i odavde je moglo da se dobro vidi sedište Ujedinjenih nacija koje je bilo vrlo blizu i uzdizalo se vertikalno, sve u mermeru, staklu i čeliku.
„Onda, doktore, i dalje ste neženja?"
„I dalje sam udovac, Leonarde, to nije isto."
„Znate šta bi vam trebalo: jedna dobra partija sa nogama u vazduhu. Mislim da bi vas to učinilo manje ozbiljnim. Nije dobro kad čovek u vašim godinama dugo ne koristi svoju cevku, ako shvatate šta hoću da kažem..."
Sem nije mogao da se uzdrži od smeha:
„E pa stvarno, ne morate da mi nacrtate."
„Ozbiljno, doktore, vama je potrebno da imate nekog u svom životu."
Sem uzdahnu:
„Još je suviše rano. Uspomena na Federiku..."
Ali mu Makvin ne dozvoli da nastavi:
„Uz sve dužno poštovanje prema vama, doktore, zamarate me sa tom vašom Federikom. Ja sam se ženio tri puta i mogu vas uveriti da, ako ste već iskreno voleli jednom u životu, imate sve šanse da volite ponovo."
„Ne znam..."
Stari čovek pokaza na grad čija se vreva čula ispod prozora.
„Nemojte mi reći da među milion osoba na Menhetnu ne postoji neko koga biste mogli da volite isto kao vašu ženu."
„Mislim da to nije tako jednostavno, Leonarde."
„A ja mislim da vi sve komplikujete, doktore. Da imam vaše godine i vaše zdravlje, ne bih provodio večeri u razgovoru sa nekakvim starcem, kao što sam ja."
„Zbog toga ću vas napustiti, Leonarde."
„Pre nego što krenete, imam nešto za vas, doktore." Zavuče ruku u džep i pruži mu mali svežanj ključeva. „Ako vas srce povuče, pođite ovih dana do moje kuće. Moj podrum pliva u velikim količinama kvalitetnog vina, koje sam nepromišljeno čuvao za velike prilike umesto da ga popijem."
Napravi pauzu od nekoliko sekundi, a onda kao za sebe promrmlja:
„Ponekad smo stvarno glupi."
„Znate, ja nisam mnogo lud za..."
„Pazite, to nije bućkuriš", odgovori Makvin pomalo iznenađen. „Ja vam pričam o najboljim vrstama francuskih vina koja vrede čitavo bogatstvo. Mnogo boljim od svih tih iz Kalifornije ili Južne Amerike. Nazdravite u moje zdravlje, to će mi pričiniti zadovoljstvo. Obećajte mi da ćete to uraditi."
„Obećavam", odgovori Sem, smešeći se.
Makvin baci ključeve u vazduh i Sem ih uhvati u letu.
„Prijatno veče, Leonarde."
„Prijatno veče, doktore."
Dok je napuštao sobu, Sem pomisli na ono što mu je rekao Leonard: nikad se ne osećamo tako živi kao na pragu smrti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Možda nebo zna

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 8:58 am






4

Volimo da budemo ono što nismo!

Alber Koen


„Kolin, jesi li tu?"
Žilijet otvori vrata svog stana, pazeći da ne ispusti posude sa kineskom hranom i bocu vina, koje je upravo kupila od napojnica dobijenih u toku nedelje.
„Kolin? Ja sam. Jesi li se vratila?"
Krajem jutra cimerka ju je zvala u kafeteriju da joj kaže da je razgovor za posao dobro prošao i da je primljena. Dve devojke su se dogovorile da zajedno provedu devojačko veče i da proslave taj događaj.
„Jesi li tu?"
Umesto odgovora, začu samo mjaukanje Žana Kamija, koji istrča iz sobe i stade da se češe uz njene noge i da prede od zadovoljstva.
Žilijet odloži pakete na kuhinjski sto, uze mačka u naručje i uputi se u salon, jedinu prostoriju u stanu gde je grejanje ostalo uključeno.
Nasloni se na radijator, podešen ovom prilikom na maksimum, zatvori oči i ostade tako nekoliko trenutaka. Talas toplote prođe joj duž nogu i zahvati celo telo.
'Hm... Ovo bolje greje nego bilo koji muškarac!'
Zatvori oči i za trenutak poče da sanja da se nalazi u savršenom svetu: svetu u kojem će ostati dovoljno vode za jedno divno toplo kupanje kad izađe sa posla. Ali nije smela previše da zahteva.
Dok je otvarala oči, shvati da lampica na telefonskoj sekretarici trepće. Nevoljno se odvoji od radijatora da presluša poruke.
Imate jednu novu poruku:

'Zdravo, Žilijet, ja sam. Žao mi je što neću biti tu večeras. Nećeš nikada pogodili zašto. Džimi me pozvao da provedemo dva dana na Barbadosu! Shvataš: BAR-BA-DOS! Ako se ne vidimo, želim ti srećan povratak u Francusku.'

Žilijet oseti veliko razočaranje.
Eto, to je prijateljstvo na američki način: tri godine delite stan sa nekim i u trenutku pred rastanak, sve što vam ona ostavlja jesu dve rečenice na telefonskoj sekretarici!
Ali nije trebalo mnogo da tuguje. Naravno da je Kolin više volela da provede vikend sa svojim verenikom nego sa njom!
Žilijet poče da tumara po stanu, stalno razmišljajući koliko joj je žao, i poče da pregleda brojne fotografije koje su prikazivale najvažnije momente iz njihovog života.
Kad su prispele na Menhetn, obe su imale sasvim jasan cilj: Kolin je želela da postane advokat, a Žilijet da bude glumica. Period od tri godine posvetile su tom jedinom cilju: da uspeju. Rezultati: jedna od njih je upravo primljena na posao u jednoj od najprestižnijih advokatskih kancelarija u gradu, a druga konobariše u kafiću!
Kolin je svojom upornošću i radnom energijom postala član elitnog društva. Zarađivaće mnogo novca, oblačiće se kod DKNY i obrađivaće svoje predmete u otmenoj atmosferi udobne kancelarije neke staklene kule. Postaće ono što je oduvek želela da postane: Jedna od onih nedokučivih exeeutive women, koje svako jutro srećemo na Park aveniji.
Žilijet nije zavidela svojoj cimerki na uspehu, ali je kontrast između Kolininog uspeha i njenog neuspešnog života bio toliko očigledan da je od toga osećala mučninu u stomaku.
U šta će se pretvoriti njen život kad se vrati u Francusku? Čemu će služiti njena diploma klasične književnosti? A šta reći na to da će u prvo vreme čak biti prinuđena da se vrati da živi kod svojih roditelja! Takođe pomisli na Aureliju, svoju sestru koja je bila mlađa od nje, a ipak već imala sređen život. Bila je nastavnica i pratila je svog muža, žandarma koji je nedavno premešten u oblast Limoža. Aurelija i njen muž imali su strog stav prema Žilijetinom 'boemskom životu' i smatrali su je neodgovornom.
Mnogi njeni stari prijatelji uspeli su u Parizu. Većina je imala unosna zanimanja. Bili su to takozvani kreativni poslovi u kojima su se ostvarili: kao inženjeri, arhitekte, novinari, informatičari... Živeli su u braku, uzimali kredite za kuću i već imali po jedno ili dvoje dece, koja se igraju na zadnjem sedištu porodičnog reno megana.
Sama Žilijet nije imala ništa od svega toga: ni stalno zanimanje, ni ljubavnika, ni dete. Odlazak u Njujork da bi okušala sreću kao komičarka bio je ravan besmislu, znala je to. Cela njena okolina joj je uostalom stalno ponavljala: to nije razumno. I bilo je tačno da nije bilo pravo vreme za preuzimanje rizika. Bilo je to vreme velikih ograničenja, zasnovano na principu opreza i opsednutosti nultim rizikom. Društvo je propovedalo opreznost, planiranje penzije već od dvadeset pete godine, automatske radare, obavezna pravila, osudu pušača...
Ali Žilijet nije slušala nikoga. Verovala je u svoju srećnu zvezdu i uvek je govorila da će jednoga dana sve njih iznenaditi i da će svi biti manje zlobni kada na naslovnoj strani Pari mača ugledaju naslov: MLADA FRANCUSKINJA OSTVARUJE PRVU ULOGU U HOLIVUDU!
Nikada nije spustila gard i uvek se borila sopstvenim oružjem. Ali je možda bila previše fina, previše dobra devojka da bi uspela. Naravno, stvari bi išle lakše da je bila 'devojka sa pedigreom'. Ali njen otac se zvao Žerar Bomon i bio je optičar u Olne su Boi.
Na kraju krajeva, možda i nije posedovala nikakav talenat? Ali ako ona sama ne veruje u sebe, ko drugi hoće? Mnogi glumci i glumice su se mučili pre nego što su dostigli slavu: Tom Henks je godinama igrao u bednim pozorištima, Mišel Fajfer je bila kasirka u supermarketu, Paćinu je bio odbijen ulazak u 'Aktors studio', Šeron Stoun je vrlo kasno ostvarila svoju prvu veliku ulogu, a Bred Pit je prerušen u pile prodavao sendviče u jednom velikom supermarketu.
Žilijet se osećala živom jedino kad glumi i to je bilo ono najvažnije, iako je niko nije stvarno razumeo. Nije bilo mnogo bitno da li je to neki univerzitetski komad, da li su samo dva gledaoca u sali: ona je postojala samo kada je imala neku ulogu. Bila je ona prava tek kad je postajala neko drugi. Imala je osećaj da je ispunjava neka praznina: kao da joj stvarni život nije bio dovoljan. I svaki put kada bi to rekla sebi, Žilijet bi pomislila da možda ima nečeg patološkog u toj njenoj potrebi da pronađe alternativu stvarnosti.
Odbaci te svoje mračne misli i poče da pevuši reči iz Aznavurove posme: 'Već sam sebe video na vrhu plakata..! Tako pevušeći, upade u Kolininu sobu. Na stolici se nalazila brižljivo složena skupocena odeća, koju je njena cimerka kupila za razgovor za posao. Bila je to rizična investicija, ali će se uskoro isplatiti. Žilijet nije mogla da odoli iskušenju da je isproba. Ispalo je dobro što su Kolin i ona bile skoro iste građe.
Mlada devojka skide svoje farmerke i stari pulover, pa onda obuče sivi ralfloren kostim svoje prijateljice. Onda baci pogled u ogledalo:
'Nije loše!'
Zatim stavi elegantni crni okovratnik od kašmira, zimski kaput od vunenog tvida i obu par mokasina marke 'Feragamo'.
Sva zaneta, lagano se šminkala: malo pudera na lice, malo maškare, linija krejonom za oči.
„Onda, lepo moje ogledalo, reci mi ko je najlepši?"
Bila je začuđena svojom transformacijom. Ovako preobučena, potpuno je ličila na poslovnu ženu. Nesumnjivo da odeća ostavlja dobar utisak.
Sva u grču, pomisli na onaj film u kojem Dastin Hofman umesto svoje oblači žensku odeću i ostvaruje ulogu svog života.
Ohrabrena, dobaci ogledalu:
„Žilijet Bomon, drago mi je. Ja sam advokat."
Tako obučena siđe niz stepenice, pošto ju je Žan Kamij dugim mjaukanjem dozivao i tražio svoj obrok.
Sipala mu mu je u činiju sadržaj jedne od kutija sa kineskom hranom.
„Evo nešto ukusno: piletina sa pet začina i tajlandski pirinač."
Pomilova mačka po glavi i ovaj poče da prede od zadovoljstva, a ona mu dobaci:
„Žilijet Bomon, drago mi je. Ja sam advokat."
Iznenada odluči da ne provede veče u stanu sasvim sama kao neka babadevojka. A da počasti sebe nekom malom predstavom? Nekom muzičkom komedijom na Brodveju, na primer. Pozorišta na Tajm skveru su ponekad jedan sat pre početka predstave nudila neprodata sedišta po vrlo razumnim cenama. A pošto je bio sneg, mnogi su bez sumnje otkazali. Bio je to trenutaksad ili nikad da oproba svoju sreću, Zašto ne 'Fantom u Operi' ili 'Mačke?
Ponovo baci pogled na ogledalo u kupatilu i prvi put posle mnogo vremena pomisli da je lepa.
„Žao mi je Žan Kamij, ali Njujork me čeka!", uzviknu teatralno.
Ode do Kolinine sobe, zgrabi njen barberi šal i izađe u kristalno bistru noć, sasvim rešena da iskoristi svoje poslednje časove na Menhetnu...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Možda nebo zna

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 8:58 am



5

U Njujorku svi nešto traže. Muškarci traže žene, a žene traže muškarce. U Njujorku svi nešto traže.
I s vremena na vreme... neko nešto pronađe!

Donald Vestlejk


Sem se baš bio usredsredio na neki predmet kada ga Beki, glavna sestra, dodirnu po ramenu.
„Vaše radno vreme je isteklo još pre pola sata, doktore", reče ona i pokaza na tablu sa rasporedom radnog vremena.
„Samo da proverim još ovaj poslednji slučaj", reče Sem, kao da je moli za uslugu.
„Vama je potrebna lekarska nega", odgovori ona i uze mu predmet. Idite kući, doktore."
Sem je posluša i blago se nasmeši.
Dok ga je Beki gledala kako se udaljava, jedna stažistkinja joj dunu direktno u uvo:
„Što je ovaj sladak..."
„I ne pomišljaj, draga, nemaš nikakve šanse."
„Oženjen?"
„Još gore..."
Sem otvori vrata trpezarije, rezervisane za osoblje bolnice. Obesi svoju izgužvanu bluzu na vešalicu i složi je u dnu svoje metalne kasete. Popravi kravatu, navuče jaknu i teški kaput, ali ne baci pogled na svoj lik u ogledalu: već odavno ga je napustila želja za zavođenjem, iako nije sumnjao da je u očima mnogih žena bio vrlo zavodljiv.
On ulete u lift zajedno sa nekim bolničarem Azijcem, koji je kolica sa nosilima. Čaršav koji je potpuno prekrivao telo nije ostavljan nimalo sumnje o stanju bolesnika. Bolničar pokuša da se našali, ali mrki Semov pogled odvrati od toga.
U prizemlju se otvoriše vrata velikog bučnog hola, koji je izgledao kao zona ukrcavanja na aerodromu. Sem nije izdržao da ne baci pogled u čekaonicu za hitne slučajeve: bila je prilično ispunjena.
'Biće ovde još gore u narednim satima.'
U uglu prostorije jedan starac se zgrčio na svom sedištu. Ogrnut iznošenim nepromočivim mantilom, drhteći je gledao egzotične ribice koje su se neumorno vrtele po akvarijumu. Semov pogled se ukrsti sa pogledom jedne mlade žene. Bila je skroz omršavela i držala je kolena privučena do brade. Oči su joj bile crvene od droge ili od nesanice. Pored nje je bilo dete koje joj se obesilo o nogu i plakalo.
A da ja ipak ostanem na noćnom dežurstvu?
„To košta šest dolara, draga moja damo."
Žilijet plati vožnju vozaču taksija, Haićaninu, i doda malu napojnicu da mu se zahvali za konverzaciju na francuskom.
Yellow cab je ostavi na uglu Brodveja i Sedme avenije: na Tajm skveru, najbučnijem kraju Menhetna, bilo da je dan ili noć.
Žilijet je osećala da je ovo mesto privlači kao što magnet privlači komad gvozđa. Većina velikih gradskih sala bila je koncentrisana oko tog malog asfaltnog trougla okruženog neboderima.
Bilo da pada kiša, duva vetar ili pada sneg, na Tajm skveru je uvek bila vreva, sa svim onim džinovskim ekranima i elektronskim panoima koji su sijali u hiljadu svetala na fasadama visokih zgrada. Prizor je bio impresivan. Svuda pozorišta, bioskopi i restorani u koje su ulazile i iz kojih su izlazile gomile ljudi u grozničavoj žurbi.
Žilijet kupi jedan pretzel od uličnog prodavca i isproba ga, pazeći da kečap ne napravi mrlju na njenom lepom kaputu. Baci pogled na džinovski LCD ekran koji je najavljivao program predstava, zatim se uputi ka beloj mermernoj zgradi, ispred koje se svakog 31. decembra tiskala gomila da vidi kako pada famozna 'Velika jabuka', simbol Njujorka, čiji je pad najavljivao početak nove godine.
Mlada Francuskinja je želela da poslednji put uživa u toj opojnoj mešavini energije i glamura.
Koliko god je gunđala protiv Menhetna, ipak je na kraju krajeva obožavala ovaj grad. Bila je više gradski nego seoski miš, pa nije sanjala o selu, tišini ili ptičicama. Bio joj je potreban pokret, radnje otvorene dvadeset četiri sata, makar da zna da je to moguće.
Naravno, sve to je bilo preterano, kao neka vrsta džinovske noćne kutije usred Menhetna! Naravno, bilo je to neverovatno mesto sa svojim agresivnim reklamama, zaglušujućom muzikom i sa tim opojnim mirisom koji je izbijao sa svih strana.
Ali ona se ovde osećala živom. Sve je vrvelo od sveta i barem nije bila sama. Zaboga, bio je to Njujork, Brodvej, najduža ulica na svetu, kako su je najavljivali turistički vodiči, bila je to ulica koja je prolazila kroz čitav Menhetn i prostirala se sve do Bronksa...
Zavijanje sirene razbi noćnu hladnoću.
Automatska vrata bolnice Sent Metjuz bučno se zatvoriše iza Sema, baš u trenutku kada su ambulantna kola dojurila na parking. Prvo što je pomislio da uradi bilo je da ode i pruži pomoć bolničarima, ali zastade: doktorka Frimen, šef Urgentnog odeljenja upravo je odbila njegov predlog da dežura, pod izgovorom da nije dovoljno spavao prethodnih noći.
Tek sada je prvi put od jutros promolio nos napolje i bio je skoro zaboravio na nepogodu od prethodne noći. Skoro mu se zavrte u glavi od neverovatno niske temperature.
Pre nego što je potpuno napustio bolnički krug, ugleda medicinsko osoblje kako se naginje nad kolicima sa nosilima. Do njega su dopirali odlomci rečenica:
'Opekotine drugog stepena... tonus 8/5... puls na 65... Glazgov na 6... Zatim se glasovi utišaše i on stiže do svojih kola.
Držeći ruke na volanu, on pusti da motor radi nekoliko sekundi u mestu. Uvek mu je bilo potrebno neko vreme da isprazni glavu i da pokuša da zaboravi na svoje pacijente koje je sreo u toku dana. Ipak, najčešće nije uspevao u tome.
Ove večeri je bio posebno umoran. Pređe Prvu aveniju i nastavi da vozi ka severu. Doživeo je da bar jednom saobraćaj nije suviše gust. Okrenu dugme na radiju:
'... gradonačelnik Njujorka ocenjuje da će nepogoda koja je zahvatila grad koštati najmanje 10 miliona dolara, dok je grad već u deficitu od 14 miliona za raščišćavanje puteva ove sezone.
Za sada se dežurne službe na terenu i dalje susreću sa teškoćama i s mukom raščišćavaju glavne arterije, a putevi su još uvek vrlo klizavi, zbog čega vam preporučujemo maksimalnu opreznost...'
Žilijet se osećala kao sićušna kap vode koju odnosi neka luđački neobuzdana bujica, dok je lutala pri zaslepljujućoj svetlosti ogromnih svetlosnih natpisa. Sirene, ulični muzičari, gomila ljudi, brzi žuti taksiji koji promiču... Od svega toga joj se sada pomalo vrtelo u glavi. Kao hipnotisana, podiže pogled prema ekranima koji su visili po svim zidovima i zavrte joj se u glavi. Bilo ih je toliko da nije znala gde da gleda: kurs berze, video-klip, slike televizijskog žurnala, vremenska prognoza...
Dok su joj misli bile negde drugde, malo se zatetura i odluči da se popne na trotoar preko puta i da se malo primiri.
Automobili su dolazili sa svih strana, ali je izgledalo da ih ona ne primećuje...
Sem sada već stiže na Brodvej. Ubacio je CD sa starom džez muzikom i prepustio se dremežu uz saksofon usred sve te gomile zgrada u staklu. Prestade da zeva i pruži ruku prema kutiji sa cigaretama u džepu košulje. Bila je to ružna navika koju je zadržao još iz mladosti. U njegovo vreme najveći broj dečaka iz Bed-Staja počinjao je da puši već sa 7 ili 8 godina, a zatim su se okretali škodljivijim supstancama. Auto ispred njega je na vetrobranu imao istaknutu neku obojenu nalepnicu. Sem mahinalno napregnu oči da to protumači i pročita: If you can read this, you're too near[1]. Iz razmišljanja ga trgnu dugi zvuk sirene. Mahinalno opsova vozača kola koja su ga pretekla. Istovremeno mu se pogled ukrsti sa sloganom na jednom reklamnom plakatu za protivduvanski proizvod, koji je prekrivao fasadu jedne zgrade. Top-model pun svežine, u šortsu i bodiju, hvalio je vrline bavljenja sportom i ukazivao na štetnost cigareta, izjavljujući: Još ima vremena da promenite život!
„Reci to samoj sebi!", dobaci Sem glasno.
Uostalom, čemu sve to? Več je jednom menjao svoj život i to mu je bilo dovoljno. On prkosno izvuče cigaretu i uvuče dubok dim, na način kojim je hteo da kaže da ga je baš briga da li će umreti dobrog zdravlja i da se ne boji ni Boga ni smrti: u prvog nije verovao, a protiv druge nije mogao ništa.
Dok je vraćao upaljač u džep, oseti pod rukom crtež koji mu je Andžela malopre dala. On ga razvi i na poleđini lista otkri gomilu sitnih kabalističkih znakova koje pre nije primetio: bili su tu krugovi, trouglovi, zvezde koje se tajanstveno prepliću. Koji je bio smisao ovih čudnih znakova? Zanet mislima, Sem u poslednjem trenutku spazi mladu ženu koja je prelazila ulicu ispred njega.
'Blagi bože!' Bilo je kasno da zakoči. Naglo okrenu volan nadesno, pomoli se Bogu u kojeg nije verovao i povika iz sve snage:
„Pazite! "
„Pazite!"
Žilijet se potpuno ukoči. Auto je izbegnu u zadnji čas i mlada Francuskinja prvi put u svom životu oseti da se dah smrti širi oko nje.
Land rover nastavi svoj put, izbi na trotoar i zaustavi se uz škripu guma. Bilo je pravo čudo da nikog nije oborio.
„Luđaku jedan! Ubico!", dobaci Žilijet u pravcu neopreznog vozača, znajući vrlo dobro da i sama snosi deo odgovornosti za ono što se upravo dogodilo.
U dve sekunde njen srčani puls umalo da eksplodira.
I dalje je bila izgubljena u mislima. Kao i uvek. Ovaj grad nesumnjivo nije bio skrojen po njenim zamislima. Opasnost je vrebala svuda, na svakom uglu ulice...
„Sranje!" ote se Semu.
Ovaj put se stvarno uplašio. Život je baš mogao da ga žestoko uzdrma za te dve sekunde. Neprestano živimo na ivici ponora, on je to znao bolje od ikoga. Ništa ne menja stvari kao ono što uvek izaziva strah.
Odmah iskoči iz auta i zgrabi svoju medicinsku torbu, koju je uvek imao pri ruci na suvozačevom sedištu.
„Jeste li dobro? Nije vam ništa? Ja sam lekar, mogu da vas pregledam ili da vas odvezem u bolnicu."
„Dobro je, nije mi ništa", tvrdila je Žilijet.
On je uze za ruku da joj pomogne da ustane i ona sada prvi put podiže glavu prema njemu.
Sekundu ranije nije postojala, a onda je odjednom bila tu, ispred njega.
„Jeste li sigurni da je sve u redu?" ponovi on nespretno.
„It's ok"
„Hoćete li popiti čašicu da se povratite?"
„Ne, hvala", odbi Žilijet, „nije potrebno."
Sem nastavi da insistira:
„Molim vas da mi oprostite."
On pokaza na ogromnu fasadu hotela Meriot, čija se futuristička silueta uzdizala iznad zapadne strane Tajms skvera.
„Parkiraću kola na parkingu hotela. Dolazim za minut. Hoćete li me sačekati u holu?"
„U redu je."
On napravi nekoliko koraka da dođe do svog 4x4, ali se naglo okrenu i vrati nazad da se predstavi:
„Zovem se Sem Galovaj", reče on. „Ja sam lekar."
Ona ga pogleda i obuze je prijatan osećaj. Baš u trenutku kada je otvorila usta, znala je da će napraviti neku glupost, ali već je bilo suviše kasno: „Drago mi je, ja sam Žilijet Bomon, advokat."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Možda nebo zna

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 8:59 am




6

Bilo je to vreme treptaja oka i ona me pogleda a da me nije videla, i desi se slava i proleće i sunce i toplo more..!

Alber Koen


Uprkos hladnoći i vetru koji su još uvek šibali gradom, ispred hotela se tiskala gomila ljudi. Žilijet se zadržala u holu nekoliko minuta gledajući taksije i limuzine koji su dovozili gledaoce u smokinzima i večernjim haljinama. Onda Sem dođe liftom sa parkinga.
Sa svojih pedeset spratova od stakla i betona, Meriot je bio drugi hotel po veličini na Menhetnu. Žilijet, koja nije nikada prešla njegov prag, razrogači oči dok je ulazila u ogromni centralni atrijum koji se protezao u visinu skoro četrdeset spratova. Zbog intenzivne svetlosti kojom je zračio, bilo je moguće na trenutak zaboraviti da je zima u punom jeku. Žilijet je pratila Sema do lifta kojim su se odvezli do drugog sprata. Odatle su prešli ujedan od onih prozirnih liftova u obliku prostrane kapsule i izgledalo je kao da lete kroz zgradu. Sem pritisnu dugme 49. sprata i oni započeše vrtoglavo putovanje ka vrhu višespratnice.
Još uvek nisu prozborili ni reč...
Zašto sam pozvao ovu devojku?, pomisli on, osetivši se zatečen situacijom.
„Jeste li u Njujorku zbog posla?"
„Da", odgovori ona glasom za koji je želela da zvuči sigurno. „Zbog kongresa pravnika..."
Zaboga, zašto sam rekla da sam advokat. Zbog toga ću morati da nastavim da lažem.
„Ostajete li dugo na Menhetnu?"
„Vraćam se u Francusku sutra uveče."
Barem to nije laž.
U nivou tridesetog sprata ona se lagano nagnu prema staklenom zidu, pogleda naniže i obuze je vrtoglavica.
Opa... Nije baš trenutak da povraćam.
Lift se otvori ispred nekog predvorja, gde im jedna hostesa prihvati kapute i ponudi se da im pomogne da se smeste.
Panoramski bar pružao se dobrim delom poslednjeg sprata. Srećom, daleko od toga da je bio pun, pa su mogli da izaberu sto pored samog prozora, odakle se pružao neponovljiv pogled na Njujork.
Prostorija je bila okupana prigušenom svetlošću. Na jednoj omanjem podijumu, mlada žena za klavirom svirala je ljupke balade sa džez prizvukom u maniru Dajane Krol.
Žilijet pogleda vinsku kartu: ovde je sve, pa i najmanja sitnica, bilo preskupo. Sem se odluči za martini dry, a ona izabra koktel od votke, soka od borovnice i limete.
Atmosfera je bila mirna, ali ona nije mogla da se opusti, toliko je bila u grču. Iznenada shvati da se zgrada, po svoj prilici, neprimetno kreće! On primeti njenu uznemirenost.
„Bar se okreće", objasni on, smejući se.
„Kako to?"
„Postavljen je na platformu koja se okreće oko svoje ose."
„Vrlo impresivno", reče ona, uzvrativši mu osmeh.
Bilo je 19.03.
19.08 h
Žilijet pri svetlosti sveće primeti njegove umorne crte i oči različite boje, zeleno i plavo po shvatanjima crkve, bio bi to đavolji znak...
Nije važno, bio je stvarno lep. Gorgeous, kako bi rekli Amerikanci. Osim toga, naročito se isticao njegov zanosan i smirujući glas.
Ona duboko udahnu: srce joj je kucalo brže nego što je želela.
19.11 h
Ona: „Jeste li nekad bili u Francuskoj?"
On: „Ne. Znate, ja sam samo jedan lenji Amerikanac koji nije nikada napustio svoju zemlju, osim kada je trebalo da provede odmor na Havajima."
Ona: „Znate li da mi imamo tekuću vodu u skoro svim stanovima?"
On: „Šalite se? A struju?"
Ona: „To će uskoro..."
Svidelo mu se kod nje to odsustvo sofisticiranosti. Uprkos uniformi jedne workinggirl, bila je jednostavna i prirodna. Govorila je perfektno engleski, ali sa zanimljivim naglaskom. Kada se nasmeje, lice bi joj zablistalo. I svaki put kada je pogleda, osetio bi kao da ga trese struja.
19.15 h
Da li bi me pozvao na piće da sam mu rekla da sam konobarica?
19.20 h
On primeti da ona drhti u svom tankom puloveru. Onda ustade i ogrnu joj svoju jaknu preko ramena.
„Neka, biće u redu, ne brinite", reče ona forme radi.
Ali on je imao utisak da njeno lice govori upravo suprotno.
„Vratićete mi je uskoro", predloži mirno.
I mislim da ste neverovatno lepi.
19.22 h
Razgovor o muškarcima i ženama.
Ona: „U pravu ste, nije teško svideti se muškarcima. Dovoljno je da imate dugačke noge, čvrsto dupe, ravan stomak, vitak struk, seksi osmeh, oči košute i čvrste i bujne grudi..."
On se smeje.
19.25 h
Tišina.
Ona srknu gutljaj koktela.
On pogleda kroz prozor, nasluti vrevu i buku grada koji se nalazio pedeset spratova niže. Tako blizu, a tako daleko.
U trenutku kad je spustio pogled na njene izgrickane nokte, ona ili sakri tako što stegnu pesnicu. Uputi joj osmeh, zabavljao se.
Čak i kada nisu govorili, bilo je kao da vode dijalog bez reči.
19.26 h
Reci mu.
Reci mu istinu. Sada.
Reci mu da nisi advokat.
19.34 h
Ona: „Omiljeni film?"
On: „Kum. A vaš?"
Ona: „Žena iz komšiluka, Fransoe Trifoa."
On pokuša da ponovi ime režisera i to ispade nešto kao: 'Fvansoa Tvufo', što je jako zasmeja.
On: „ Nemojte da mi se rugate."
19.35 h
Ona: „Omiljeni pisac? Moj je Pol Oster."
On (nesiguran): „Pustite me da razmislim..."
19.40 h
On: „Omiljena slika?"
Ona: „Van Gogova Sijesta. Vaša?"
On joj umesto odgovora pruži Andželin crtež i objasni joj zašto se, da nije bilo tog malog parčeta papira, njih dvoje ne bi nikada sreli...
19.41 h
Ako me jedan ovako sjajan čovek želi, to je zato što i nisam toliko loša...
19.43 h
Ona: „Omiljeno jelo?"
On: „Dobar čizburger."
Ona (sležući ramenima): „Uff..."
On: „Šta vi smatrate da je bolje?"
Ona: „Brioš od puževa i guščje džigerice..."
19.45 h
Zašto susrećemo hiljade osoba, a zaljubljujemo se samo u jednu?
19.46 h
On: „Znam jedan restoran koji će vam se svideti: imaju odličan hamburger sa guščjom džigericom."
Ona: „Šalite se?"
On: „Ni najmanje, to je čak specijalitet kuće: pečeni hlepčić sa parmezanom, kotletima pečenim na žaru, guščjom džigericom i crnim tartufima, sve to posluženo sa vašim čuvenim frenchfries.
Ona: „Imajte milosti, prestanite, izazivate mi glad."
On: „Daću vam njihovu adresu."
Odvešću vas tamo.
19.51 h
Možda je dobra osoba, ali nije pravi trenutak...
19.52 h
On: „Omiljeno mesto u Njujorku?"
Ona: „Pijaca sa svežim povrćem na Junion skveru u jesen, kada je park prekriven raznobojnim lišćem. Vaše?"
On: „Ovde, večeras i sa vama, usred ove šume višespratnica koje blistaju u noći..."
Ona (oduševljena, ali ne i lakoverna): „Laskate mi..."
19.55 h
Ona: „Poslednji pacijent koji je na vas ostavio utisak?"
On: „Pre nekoliko nedelja, jedna stara Portugalka koja je doživela infarkt. Nije bila moj pacijent u pravom smislu reči, ali sam asistirao prilikom njene operacije. Moje kolege su izvršile angioplastiku da prošire zapušenu arteriju, ali joj je srce bilo slabo..."
On napravi pauzu, kao da ponovo direktno proživljava operaciju čiji je ishod bio neizvestan.
Ona: „Je li izdržala operaciju?"
On: „Ne, nismo mogli da je spasemo. Njen muž je ostao u bolnici satima bdeo čitave te burne noći. Bio je obuzet beskrajnom tugom. Čuo sam ga nekoliko puta kako mrmlja: 'Estou com saudades de tu.'
Ona: „To znači 'nedostaješ mi', zar ne?"
On: „Tako nekako. Kada sam pokušao da ga utešim, on mi je objasnio da se u njegovoj zemlji kaže saudade da se opiše tuga izazvana odsustvom onih koji su daleko i koji su nestali. Nemoguće je prevesti na druge jezike. To izražava nedefinisano stanje duše, večnu tugu koja razara sve oko sebe..."
Ona: „I šta se desilo sa njim?"
On: „Umro je svega nekoliko dana kasnije. Naravno, njegov organizam je bio istrošen, ali niko nije tačno znao od čega je umro."
On pusti da prođe nekoliko sekundi, pa onda dodade:
On: „Ali ja znam da se čovek može prepustiti smrti kada ga ovde ništa ne zadržava..."
20.01 h
On: „Poslednji proces koji ste dobili?"
Ona (nakon oklevanja): „Ne bi trebalo da gubimo vreme pričajući o poslu..."
20.02 h
Za trenutak prekidaju razgovor i slušaju lascivnu muzičku frazu pevačice, čiji se glas poigravao notama, čas živahan, čas hrapaviji. Njene pesme su govorile o ljubavi koja se rađa i njenim stazama posutim razočarenjem, tugom i bolom...
20.05 h
On je posmatra dok nesvesno vrti pramen kose oko prsta.
20.06 h
Ona: „Ponekad imam utisak da me ne slušate dovoljno pažljivo. Da li vas možda dekoncentriše dekolte konobarice?"
On (smešeći se): „Priređujete mi scenu, zar ne?"
Ona: „Ne umišljajte!"
Na to ona ustade da ode do toaleta.
Pošto je ostao sam, primeti da je potpuno smeten.
Idi odavde, Seme. Prekini pre nego što bude suviše kasno.
Ova žena je bila opasna. Bilo je neke varnice u njenom pogledu.
Pa ipak sa blagim i iskrenim izrazom na licu, za koje je počeo da se previše vezuje.
Jer još nije bio spreman. Naravno, za ovo kratko vreme se osetio ležernim, euforičnim, vrlo moćnim, srećnim. Ali bila je to iluzija koja je nestala isto tako brzo kao što je i došla.
Pogleda na sat i duboko uzdahnu. Da bi se smirio, stavi na sto paklo cigareta, ali ga to učini još nervoznijim. Zakon je sada zabranjivao pušenje u svim barovima i restoranima u gradu. 'Grad koji nikada ne spava' podlegao je diktaturi nultog rizika.
Onda pomisli na ono što mu je rekao Makvin. Zašto ne partija nogu u vazduhu? Da, jedno malo cmakanje da se stvari iskažu na bezobrazniji način. To nije bio nikakav zločin. Ali odbaci tu ideju iz glave: to što je osetio za ovu Žilijet nije bio samo izraz seksualne želje.
I tu je bio problem...
Žilijet zatvori za sobom vrata toaleta, sva u panici.
Šta se to događa sa mnom? Ipak se ne možeš zaljubiti u nekoga za četrdeset pet minuta!
Nije bio pravi trenutak: ona se prekosutra vraća u Francusku. Pored toga, nije bila dovoljno naivna da veruje u ono što se ovde zvalo love at first sight[2].
Suprotno od onoga što se često misli, Menhetn nije grad za romansu. Ljudi ne dolaze ovde da pronađu ljubav. Dolaze u Njujork zbog biznisa, da ostvare svoje profesionalne ili umetničke ambicije, ali retko da pronađu srodnu dušu.
Što se tiče emotivnog života, Žilijet je morala da prizna da ove protekle tri godine nisu za nju ostale nezaboravne po dobru. U početku se ipak trudila. Prihvatala je igru sastanaka, tzv. dates, ali se nikada nije osećala prijatno na tim susretima u američkom fazonu.
Ovde su se ljubavni sastanci obavljali preko PalmPilot-a i ličili su na razgovore za prijem na posao. Razgovor se uvek vrteo oko posla i novca. Sve je bilo suviše predvidivo, suviše kodifikovano. U ovom gradu, gde se četiri od pet brakova završe razvodom, prvi ljubavni sastanak počinje CV-jem i postavljanjem čuvenog pitanja: koliko zarađujete, a onda se nastavlja pričom koja se svodi na to da se vreme diskusije racionalno troši.
Mlada Francuskinja je vrlo brzo odustala od tih rituala, koji su joj više stvarali utisak da polaže neki veliki ispit nego da traži magiju ljubavi.
Ali ovaj put je bilo drugačije. Ovaj čovek, Sem Galovaj, nije bio kao drugi. Otkako su počeli da razgovaraju, osetila je kako se nešto jako raspalilo u njoj.
Ne, prestani da živiš u filmovima, mala moja, nemaš više šesnaest godina!
Žilijet se borila da ne izgubi kontrolu nad svojim emocijama. Pored toga, izrekla je tu veliku laž. A ako neka veza počinje sa lažima, ne može dobro da se završi. Zbog ovog čoveka će patiti, bila je sigurna u to. Možda je bolje da se ne vraća u salu...
Podiže glavu ka nebu i poče da proklinje sudbinu: baš u trenutku kad je odlučila da bude razumnija, eto kako jedan neočekivani susret može da poseje nemir u njenoj glavi.
„Ne treba mi muškarac u životu u ovom trenutku!", zaključi ona naglas, kao da hoće sebe da ubedi u to.
„Utoliko bolje za tebe, draga", odgovori joj glas neke žene iz susednog toaleta. „Tako će ostati jedan više za tvoje drugarice!"
Žilijet zažali što je otišla tako daleko i napusti toalet.
Sem je još uvek bio tu. Neka moćna i nevidljiva sila držala ga je vezanog za stolicu.
Onda poslednjim naporima pokuša da urazumi svoje emocije.
Ljubav na prvi pogled ne postoji, ili je to samo biološki fenomen.
Njegov mozak je registrovao informacije koje se odnose na Žilijet: način kako se smeje, oblik njenog lica, krivinu njenih leđa, način kako grize donju usnu... Pomalo u maniru kompjutera, on je te informacije pripisivao višku hormona i neurotransmitera u organizmu. To je sigurno razlog zbog čega se osećao tako euforično.
Vidiš, nije teško laskati da bi se ostvarila jedna obična kemijska reakcija. Zato sada ustani i kreni pre nego što se ona vrati.
Pazeći tla je niko ne vidi, Žilijet zatraži svoj kaput od jedne od hostesa i uputi se ka platformi za liftove. Donela je pravu odluku. Vrata lifta se otvoriše uz bučnu zvonjavu.
Oklevala je...
Izgleda da postoje ljudi koji umeju da prepoznaju pravi trenutak kada se sudbina poigrava sa njima.
Da li je to bio slučaj sa njom sada?
„Jeste li dobro?"
„Da, a vi?"
Upravo se vratila i sela preko puta njega.
On primeti da je uzela svoj kaput. Ona primeti da je on pokupio svoju jaknu.
On ispi svoj martini dry; ona otpi poslednji gutljaj svog koktela.
Poslednji put je uživala u svetlima grada, koja su blistala kao hiljade zvezda. Imala je utisak da se nalazi u jednoj od onih romantičnih komedija sa Meg Rajan, koje su se uglavnom završavale hepiendom. Znala je da to ipak neće potrajati.
Kada je primetio da se jedna pahulja zalepila za prozor, Sem stavi ruku na Žilijetinu nadlakticu.
„Imate li dečka?"
„Možda", reče ona, da ne popusti suviše lako. „A vi?"
„Ja nemam dečka."
„Vrlo dobro ste me razumeli šta hoću da kažem!"
Sem otvori usta da odgovori, ali munja mu prođe kroz glavu i iznenada se pojavi Federikino lice. Dok joj je kosa lepršala na vetru, hodala je kroz vodu na dugačkom šumskom šetalištu Ki Vesta. Bilo je to tokom jedne nedelje na odmoru, pre tri godine, u jednom od retkih kratkih perioda kada su zaista bili srećni.
Sem zatrepta nekoliko puta da otera tu sliku. Najzad pogleda Žilijet i prozbori:
„U stvari... u stvari, ja sam oženjen."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Možda nebo zna

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:00 am





7

Ljubav je kao groznica, koja nastaje i nestaje, protiv bilo čije volje.

Stendal


Dok su se spuštali liftom, nisu izmenili nijednu reč, nijedan pogled. Doživeli su trenutak čarolije, ali se to razbilo i sada je bilo vreme da čvrsto stanu na zemlju i ponovo se vrate u okruženje svojih malih života.
„Da vas otpratim?", predloži on, dok su izlazili na žestoku hladnoću avenije.
„Ne, hvala", reče ona ozbiljnim glasom.
„U kojem ste hotelu?"
„To se vas ne tiče."
„Možda bi trebalo da mi date broj vašeg telefona u slučaju da..."
„U slučaju da šta?", prekide ga ona, dok je stavljala pesnice na kukove.
„Ništa, u pravu ste."
On je pogleda sa žaljenjem. Para joj je izbijala iz usta i on pomisli kako je još lepša kada je besna.
Već je požalio zbog svoje laži. Ali bilo je to jedino oružje koje je pronašao da izbegne da dođe u opasnost i da ne bude nepošten prema njoj.
„Onda, zdravo!", reče mu ona i spremi se da mu okrene leđa. „Prenesite moje srdačne pozdrave vašoj ženi!"
„Sačekajte...", započe on, kako bi je zadržao.
„Ne insistirajte: ne ulazim u vezu sa oženjenim muškarcima."
„Razumem vrlo dobro."
„Ne razumete vi ništa. Vi ste... stvarno svi isti!"
„Nemate pravo da me osuđujete", branio se on. „Vi ne znate ništa o mom životu, ne poznajete me..."
„…i nemam želju da vas više upoznajem."
„Vrlo dobro. Ipak, hvala za ovaj trenutak."
„Hvala vama što me niste razbili", odgovori ona ironično. „Ali vam ipak preporučujem malo više opreza..."
I tres!
„Hvala na savetu."
„Ćao!"
„To je to."
Žilijet mu okrenu leđa i brzim korakom uputi se prema ulazu u najbližu stanicu metroa.
Nikada sa oženjenim čovekom: bilo je to pravilo koje nije trpelo nikakav izuzetak. Ona možda nije imala novca, dece, pravo zanimanje, momka u svom životu. Ali je držala do svojih vrednosti.
A to su bile vrednosti za koje se hvatala kad joj je loše išlo.
Ali Sem se bio predomislio. Potrča nekoliko metara za njom i zgrabi je za mišicu.
Kada se mlada žena okrenu, Sem ugleda blistave suze kako tiho teku niz njeno zaleđeno lice.
„Slušajte, bilo bi mi žao da se ovo veče završi tako loše. Mislim da ste stvarno... divni, i da vam pošteno kažem, nisam se sa nekim osećao tako dobro već čitavu večnost."
„Sigurna sam da će vaša žena biti oduševljena kad to sazna!"
Branila se, ali je u isto vreme bila dirnuta tonom iskrenosti koja se osećala u njegovom glasu.
„Nije dobro da se ovako rastanemo", zaključi Sem.
„Pustite me!", povika ona, dok je pokušavala da se istrgne.
Prolaznici su se okretali u njihovom pravcu i upućivali Semu optužujuće poglede. Jedan policajac u uniformi se približi, veoma odlučan da uvede red u tu diskusiju.
„U redu je, u redu je! Gledajte svoja posla!" povika Sem i okrenu se da pođe.
Čuvar parkinga mu je već pružao ključ automobila, koji je došao da preuzme. Policajac mu naredi da krene i oslobodi saobraćaj. Sem pogleda u pravcu mlade Francuskinje, koja se udaljavala avenijom.
„Žilijet!" povika on, ali se ona ne okrenu.
Nemoj je pustiti da ode! Pronađi nešto, kao u filmovima... Nešto što bi uradio Keri Grant da zadrži Grejs Keli? Nešto što bi učinio Džordž Kluni da zadrži Džuliju Roberts?
Nije znao ama baš ništa o tome.
Onda ostavi napojnicu od dvadeset dolara mladom čuvaru parkinga i napravi opasan manevar kako bi dospeo na ulicu u pravom smeru. Napravi mali cikcak zaokret i konačno sustiže Žilijet.
Spusti staklo na kolima i reče:
„Slušajte, jedina istina jeste ta da se nikada ne zna šta će se desiti sutra..
Izgledalo je da ga ona ne čuje, ali on ipak nastavi:
„Samo je ovo sada vredno. Ovde i sada."
Vetar i sneg odnesoše njegove reči.
Ona uspori i pogleda ga sa mešavinom radoznalosti, ustezanja i uvređenosti.
„I šta imate da mi predložite, ovde i sada?"
„Samo jedan dan i jednu noć. Uz poštovanje dva uslova: bez spominjanja moje žene i bilo kakve priče o njoj. Ona ovog vikenda nije na Menhetnu."
„Idite do đavola!"
Povređen tim njenim poslednjim rečima, nije hteo da nastavi da navaljuje i sav tužan krenu da se izgubi u noći.
Posmatrala ga je kako se udaljava i odjednom shvati da čak ne zna ni gde on stanuje.
Sem je bio sasvim utučen i osećao se jadno. Uprkos snegu koji je nastavio da pada, ostavi otvoreno staklo na kolima, bez previše nade da će mu vetar koji ga je šibao po licu pomoći da zaboravi Žilijet.
Čitavim putem do svog stana nije mislio ni na šta drugo, osim da vozi što opreznije, onako kako ga je ona savetovala...
Žilijet poče da žustro maše rukama kako bi zaustavila taksi na uglu 45. ulice i kafea Ali Star.
„Bolnica Sent Metjuz, molim vas", reče ona vozaču, dok se smeštala na pohabanom sedištu.
„Where is it?" upita vozač, mlad čovek, sa turbanom od kože bakarne boje.
„Vozite, ja ću vam pokazivati put!", naredi Žilijet koja nije dopuštala da je impresionira ova pridošlica, koja je poznavala grad isto toliko dobro kao neki turista koji je tek sinoć prispeo u grad.
Sem stiže u Grinič Vilidž i, za divno čudo, pronađe mesto za parkiranje na manje od sto metara od svog stana, u rezidencijalnoj četvrti sa niskim zgradama sa tamnim fasadama i kamenim stepeništima.
On je stanovao u lepoj dvospratnoj kući od opeke, tačno iza Vašington skvera, u popločanoj uličici čijim obodom su se pružale nekadašnje konjušnice, koje su sada pretvorene u atraktivne stanove koji su bili želja mnogih Njujorčana.
Taj stan diskretnog šarma pripadao je vlasniku jedne od prestižnih umetničkih galerija na Merser stritu. Sem je pre tri godine izlečio njegovog sina i taj čovek mu je u znak zahvalnosti iznajmio stan po razumnoj ceni. Sem je smatrao da je stan suviše luksuzan, ali ga je u to vreme prihvatio da bi Federika na spratu mogla da smesti svoj atelje.
Čim je otvorio vrata na hladnoj i sumornoj kući, ošinu ga munjevit blesak, a ozareno lice mlade Francuskinje za trenutak osvetli lavirint njegovih mračnih misli.
„Sačekajte me ovde, neću se dugo zadržati."
Taksi je dovezao Žilijet do glavnog ulaza u bolnicu.
Mlada žena se odlučnim korakom uputi ka automatskim vratima. Da li je zaista bila dobra glumica? Saznaće to vrlo brzo. Ako jeste, uspeće da iskopa adresu Sema Galovaja. Neko kao Meril Strip bi uspeo u tome u vreme svog najvećeg sjaja. Naravno, ona nije bila Meril Strip, ali je već bila pomalo zaljubljena i u tom slučaju bi to sigurno moglo biti od pomoći.
Žilijet proveri koliko je sati, duboko udahnu i kao bez daha upade u bolnicu.
Uputi se ka prijemnom odeljenju, podiže glavu, ispravi leđa i zabaci kosu unazad. Munjevito poprimi strog i otmen izgled. Jedan od onih koji se obično stiču samo rođenjem ili ako je neko stvarno dobra glumica.
„Htela bih da vidim Sema Galovaja, molim vas", zamoli ona tonom koji je bio u isto vreme uljudan i pomalo ohol.
Službenica na prijemu proveri na svom planu rada ono što je već znala:
„Žao mi je, gospođo, doktor Galovaj je napustio svoje odeljenje pre tri sata."
„To je baš nezgodno", odgovori Žilijet ljutitim glasom. „Imali smo zakazan sastanak ovde."
Žilijet izvuče svoj mobilni telefon i napravi se da ukucava neki broj.
„Njegov mobilni je zauzet ", objasni ona službenici, kao u poverenju.
Zatim poče da pretražuje po torbi i odatle izvuče svežanj papira (programa za predstave), kojima poče da maše u svim pravcima, kako se ne bi moglo dešifrovati šta na njima piše.
„Njegovi ugovori nikad neće biti potpisani na vreme", reče ona sva očajna, izigravajući paniku.
„Može li to da sačeka?"
„Ne, vrlo je hitno. Moram da ih dostavim sutra vrlo rano!"
„Je li to baš toliko važno?"
„Kad biste samo znali.
Službenica nabra obrve u znak interesovanja.
Tada Žilijet shvati da je skoro uspela. Još više joj se približi i reče poverljivim tonom:
„Dozvolite mi najpre da vam se predstavim: Žilijet Bomon, ja sam advokat..."
Sem je već upalio vatru u kaminu. Sneg je bio česta pojava u Njujorku, ali je oluja pojačavala osećaj hladnoće. Čim se stan zagrejao, lekar skide svoj kaput, jaknu i razbaruši kosu.
Salon je bio najprijatniji kutak u kući, delom zahvaljujući malom, sasvim okruglastom prozoru koji je gledao na ulicu. Raznobojni nameštaj odavao je prijatan utisak. U jednom uglu je stajao starinski električni gramofon, pored klavira iz tridesetih godina, pokupljenog u nekoj crkvi, naspram kojeg se šepurio otoman od pohabane kože. Nešto je ipak moglo da izazove čuđenje kod slučajnog posetioca: ramovi na zidovima bili su prazni. Sem je zaista iz njih izvukao Federikine slike i fotografije.
Ostale su samo obrađene ivice, koje su delovale nekako fantomski i tajanstveno. Sem je bio poredao stare ploče, kupljene povodom Grey Market-a: Bili Evans, Djuk Elington, Oskar Piterson... Žilijetin glas mu je još uvek odzvanjao u glavi i to ga navede da stavi nešto vrlo tiho: You Are So beautiful To Me, koju je pevao Džo Koker kad je započinjao karijeru.
Stavi ploču na električni gramofon i svom težinom se opusti na otomanu.
Zatvori oči, toliko iscrpljen od umora da je znao da neće moći da zaspi. Uostalom, u poslednje vreme je tako retko uspevao da zaspi da se čak više nije trudio da stavlja čaršav i oseća njegovu svežinu. Ispružio bi se po nekoliko sati na otomanu ili na nekom krevetu u bolnici u noćima dežurstva i tako ostajao u nekoj vrsti polusvesnog stanja do ranih jutarnjih časova, pre nego što će krenuti u novi dan, a nikada nije bio stvarno odmoran.
Praćeni muzikom, u svesti su mu lebdeli fragmenti doživljaja od prethodne večeri, ali ga je umor sprečavao da trezveno razmišlja. Da li je trebalo da bude srećan što je bio razuman ili da proklinje sebe što je sve upropastio? Dok je sebi postavljao to pitanje, pomisli na oca Hataveja, jednog atipičnog sveštenika koji je pratio njegovo detinjstvo i sprečio neke momke iz Bed-Staja, odakle je i sam bio, da pređu granicu delinkvencije. Pošto je dobro poznavao ljudsku prirodu, često je ponavljao da Čovek ne može da odoli iskušenju, pa ga zbog toga mora izbeći.
Glas Džoa Kokera iznenada postade nekako čudan, kao da je kuću upravo zahvatio mali potres. Sem otvori oči: cela prostorija je bila utonula u mrak.
Krenu da proveri razvodnu kutiju, a onda pomisli da je struja možda nestala u čitavom kraju. Pomeri zavese i pogleda kroz prozor. Menhetn je bio utonuo u mrak i jedina svetla bila su ona od farova automobila i beline snega koji je svetlucao u noći.
Sem upali nekoliko sveća i dodade jednu cepanicu u peć.
Odjednom kao da neka svetla traka pređe preko plafona. Sem se nagnu preko prozora. Sneg je još jače zasvetlucao: taksi je upravo nekoga dovezao na početak Vašington mjuza.
Bila je to neka žena.
Uputi se uličicom pomalo dezorijentisana, ostavljajući svakim svojim korakom diskretni trag u snegu, koji su pahulje vrlo brzo prekrivale.
Žilijet je drhtala od hladnoće i strepnje. Srce joj je tuklo kao nikada. Izgubljena u tami, imala je teškoće da se orijentiše među brojevima kuća. Onda pusti da je vodi intuicija. Na nekoliko metara od nje, lagano se otvoriše teška tamnoplava vrata. Sem krenu prema njoj.
Ona u njegovom pogledu pronađe onaj žarki plamen koji je već ranije primetila. Njegove oči različitih boja, plavo i zeleno, kao da su bile ukrašene zlatom koje je blistalo u noći poput smaragda.
Opijena čarolijom nepoznatog, ona se potpuno prepusti tom trenutku. Zato što je dobro znala da je tih nekoliko sekundi koje slede nešto najlepše u jednoj vezi, one koje se nikada ne zaboravljaju: onaj magični trenutak neposredno pre prvog poljupca.
Tu su najpre usne koje se jedva dodiruju i koje se traže. Zatim dva uzdaha koja se mešaju sa hladnoćom. Onda sledi jedan mazni poljubac koji zamalo prerasta u ujed. Poljubac kojim se dopire do onog najintimnijeg kod onog drugog.
Žilijetino telo se bez ikakvog uzdržavanja privija uz Semovo.
Ona odjednom oseća prema njemu nešto žestoko i destruktivno. Privlačnost, praćenu strašću i zebnjom. Jaku vatru, čudesni bol...
Sem je povlači unutra i zatvara vrata, ne prestajući da je ljubi. Skida sa nje kaput koji pada na pod.
Ona mu raskopčava košulju, a zatim je skida i baca na jednu od lampi na noćnom stočiću. Ruke joj pomalo drhte.
On joj skida bluzu. U svoj toj žurbi, jedno dugme puca i pada na pod.
Biće posla za Kolininog krojača.
Ona primećuje ožiljak u obliku zvezde, tik ispod njegovog ramena.
On je ljubi u vrat dok ona zabacuje glavu unazad.
Ona ga ujeda za usnu, a onda ga istim pokretom vrlo blago ljubi kao da hoće da mu zaceli ranu.
Onda podiže ruke, kako bi joj on skinuo pulover.
On joj otkopčava suknju, koja joj skliznu niz butine. Ona se privija uz njega.
Soba je još uvek okupana blagim polumrakom. Žilijet pored zida primećuje široki pisaći sto, prekriven gomilama knjiga. Sem ga za dve sekunde bez ikakve teatralnosti raščišćava i pušta da sve tresne na pod.
Ona seda na tako oslobođeno mesto. On joj skida mokasine, zatim i hulahopke.
Lagano šeta svojim kažiprstom duž njenih usana, a ona mu za to vreme otkopčava farmerke.
Obrazi joj sijaju kao da je neka nova krv prostrujala kroz celo njeno telo. Naginje se nad njim i miriše njegovu baršunastu kožu. Ima miris cimeta.
Ne skidajući pogled sa njegovog lica, uzima ga za ruke i prinosi ih svojim grudima. Njegove ruke, a zatim i jezik, kruže po njenim prsima, a zatim skliznu do njenog trbuha. On udiše miris njene kože, koja miriše na lavandu. Ona svojim pogledom upija njegov. On je obavija rukama. Ona ga svojim butinama obuhvata oko struka. On privlači njeno lice svojem, da je opet poljubi. Ona ga doživljava začuđujuće nežno, jer izgleda da se on pomalo pribojava da će joj svojim milovanjem polomiti kosti.
Za njega nikada nije bilo ovako. Sve vreme dok traje njihov stisak, njegova čula kao da su pojačana. Čuje kako joj srce lupa u grudima, i čuje jako brujanje njenog disanja. Oseća se izgubljeno, sav je van sebe, smeten, kao da je neki drugi čovek preuzeo kontrolu nad njegovim telom. On je u isto vreme neko ko nije bio nikada pre.
Onda ne postoji više ni on ni ona, ni pre ni posle, ni sever ni jug. Samo mešavina dvoje izgnanih na nepoznati kontinent.
Požar dvoje usamljenika, vezanih jedno za drugo. Na nekoj drugoj planeti, pod nekim drugim nebom, u maloj kući prekrivenoj snegom, tamo negde na Menhetnu.
Ispružen preko kreveta, Sem je položio glavu na Žilijetin stomak. Mlada žena prođe rukom kroz kosu svog ljubavnika. Osećala se dobro. Telo joj je izgledalo novo, kao obnovljeno.
Bili su pomalo stegnuti i teško su se odlučivali da govore. Ona ipak odluči da mu ukratko ispriča kako je pronašla svoj put, pritom mu ne spominjući svoju uzurpaciju identiteta. On joj odgovori da je srećan što je došla. Kada više nisu znali šta da kažu, poljupci zameniše reči i tako je bilo najbolje.
Ona je kasnije postala pomalo radoznala i zato stade da razgleda police biblioteke, pa primeti prazne okvire, ali pošto se obavezala, nije postavila nijedno pitanje u vezi sa njegovom ženom.
U dva sata ujutro, shvatiše da su gladni, ali u frižideru nije bilo ništa za jelo. Žilijet onda navuče kaput i prkoseći hladnoći ode do jedne male bakalnice, tik iza Vašington skvera, koja se nikada ne zatvara. Vrati se nekoliko minuta kasnije, noseći čitav asortiman bagels-a, cream cheese-a, sok od grejpfruta i pakovanje bombona.
Onda se ogrnu ćebetom i privi se uz njega.
Zabavljali su se kao deca, jeli maršmelou na dugačkim metalnim šipkama. Ona zatim otvori pakovanje voćnog soka, ispi gutljaj i nagnu se ka Semu da i njemu naspe sok u usta.
Sve se završi tako što su se uspavali jedno pored drugog, slušajući vetar koji je duvao napolju. Začu se u daljini, ali sasvim jasno, tako tipično brujanje sirena, što je ponekad ostavljalo utisak da žive u gradu koji je u opsadnom stanju.
Sem se naglo probudi u četiri sata ujutro. Struja je u međuvremenu bila došla i sa televizora, koji je u kuhinji ostao uključen, širile su se prigušene slike.
On ustade da ga ugasi. Mahinalno promeni nekoliko kanala i sve to na njega ostavi ružan utisak i podseti ga na to da se napolju nastavljao stvarni život, a svakodnevne aktuelnosti su nemilosrdno ispunjavale svoju kvotu straha, žrtava i ljudske ludosti.
Na Srednjem istoku je eksplodirao jedan autobus i tom prilikom je poginulo dvadesetak ljudi. U zatvoru u Južnoj Americi došlo je do strašnog požara. Bilans: sto trideset ugljenisanih tela, jer je uprava zaboravila da otključa neke ćelije.
Za to vreme je u Japanu jedan veliki modni kreator predstavio svoju novu kolekciju odeće za pse, a kao vrhunac svega ogrlicu za pudlice, optočenu dijamantima vrednim 45.000 dolara. Na naučnom kanalu, eminentni profesori su diskutovali o uzrocima klimatskog otopljenja, dok je za to vreme santa leda nastavljala da se topi. Ogromni ledeni blok veličine Nju Džerzija i dalje se odvajao od Antarktika.
Sem je bio hipnotisan i u isto vreme zgrožen zbog tih neobuzdanosti planete, i ostao je prilično dugo ispred televizora, zanet nekom vrstom sažaljenja nad ekranom koji posreduje u svemu tome.
Srećom, struja je ponovo nestala i to ga je trglo iz tog velikog nemira, pa se vrati da se ispruži pored anđela koji je spavao u susednoj sobi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Možda nebo zna

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:00 am




8

Vazduh se sastoji samo od zraka, toliko je posut anđelima

Agripa D'Obinje


Zavese od muslina koje uokviruju prozor ostavljaju dovoljno prostora da velika količina svetlosti prodre u prostoriju i ta činjenica ne ide naruku onima koji vole neko duže jutarnje lenčarenje.
Žilijet već nekoliko minuta oseća kako jedan sunčev zrak podmuklo pokušava da joj se podvuče pod kapke, isto kao što ribar traži način da nožem otvori ostrigu. Ona koliko-toliko uspeva da odoli tom neprijatelju, sve dok Den Artur, nesnosni voditelj Menhetna 101,4, ne poče da joj probija uši, zahvaljujući magiji talasa:
'Dobro došli na Menhetn 101,4.
Devet je sati, već je devet sati! Ima li još lenjivaca koji su još uvek u krevetu u ovo doba? Neću da verujem u to! Utoliko pre što je sunce ponovo zasijalo nad gradom. Danas na programu: sankanje, skijanje i grudvanje u Central parku...
Dobra vest: aerodromi su ponovo otvorili svoja vrata i svi letovi bi tokom vikenda mogli biti realizovani. Ipak, treba obratiti pažnju na poledicu i rušenje krovova pod teretom snega. Vlasti nam takođe signaliziraju da su dve osobe podlegle srčanoj krizi dok su lopatama oslobađale prilaze svojim kućama.
Dakle, oprez...
U međuvremenu, ostanite na talasima Menhetna 101,4, radija za ustajanje...'
Glas Dena Artura se potpuno izgubi. Sem dlanom ruke plasira jedan dobro dozirani udarac, koji je bio dovoljan da ućutka voditelja, kao i da potpuno smrska radio-budilnik.
Žilijet ustade u jednom skoku. Spavala je kao beba, ali je odjednom potpuno obuze jutarnji nemir. Sinoć se sve odvijalo brzo i sa puno strasti, ali ona veruje da jutros sigurno izgleda grozno, da joj se maškara verovatno razlila, da apsolutno mora da se što pre strmoglavi u kupatilo, umije i povrati malo svežine.
Šta bi bilo razumno da uradi posle jedne ovakve noći? Da pokupi svoje stvari, pozdravi se, zahvali i ode u svoj stan?
Međutim, Sem je privuče sebi i vrelim poljupcem na neki način odgovori na njeno pitanje.
Najpre ga vodi u mali kafić, prikriven iza vrata bez natpisa. Tu zgradu je skoro tajno držala neka Francuskinja, poreklom iz malog sela iz primorskih Alpa. Od kariranih stolnjaka iz Višija do starih kutija na policama, sve je bilo zamišljeno da oživi atmosferu starog seoskog kafića. Slika žute slame koja osvetljava zidove, stari reklamni natpisi i pod od terakote, sve to još više doprinosi da to mesto više liči na nečiju kuću nego na neki tradicionalni kafić.
Adresa je poznata samo nekolicini stalnih gostiju i oni ljubomorno čuvaju tajnu, kako se to mesto ne bi pretvorilo u leglo turista.
U tom deliću Francuske u srcu Amerike, Žilijet objašnjava Semu kako je divan ukus prave bele kafe i hleba sa džemom, dok se za to vreme sa nekog starog kasetofona u dnu prostorije čuju šlageri iz šezdesetih godina prošlog veka. U jednom trenutku lepi glas Fransoaz Hardi intonira jedan od njenih hitova. Žilijet pevuši refren zajedno sa Fransoaz. Sem, zaintrigiran, pita o čemu govori ta pesma. Žilijet mu prevodi nekoliko reči koje kažu:
... ti ličiš na sve one koji u sebi nose tugu, ali me tuga drugih ne interesuje, zato što njihove oči nisu plave kao tvoje...

Oni zatim malo šetaju krivudavim i mirnim uličicama Grinič Vilidža. Nebo sija metalnim sjajem i ceo grad je prekriven omotačem od škriputavog
i blistavog inja. Na Vašington skveru se šale sa studentima Njujorškog univerziteta, najvećeg u gradu, koji zauzima nekoliko blokova u kvartu.
Za trenutak sve teče dobro.
Grle se kao dvoje adolescenata, prsti im se prepliću i ljube se na svakom uglu ulice.
Jedanaest je sati. Neki sanduci sa novinama zbog snega još uvek prodaju stara izdanja od sinoć i to je nešto što Žilijet vidi da se prvi put dešava u Njujorku, gradu u kojem se vreme nikada ne zaustavlja.
Ali vreme se ovde neće zaustaviti još dugo.
Podne je. Skoknuše do Baldučija, italijanske bakalnice sa reputacijom u Vilidžu. Police i izlozi su prepuni zimskog povrća, morskih plodova i kulinarskih specijaliteta.
Unutrašnjost prostorije ispunjena je prijatnim mirisom kafe i kolača. Radnja je krcata kao što je to čest slučaj, ali izgleda da to čini deo njenog šarma.
Žilijet uzima stvar u svoje ruke i lagano obilazi odeljak po odeljak, kako bi na brzinu izabrala namirnice za piknik: hleb sa susamom, pastrami, čizkejk, palačinke, sirup od javora iz Vermonta... Zatim doručkuju na klupi u Central parku, ispred potpuno zaleđene barice sa patkama.
Ona posle deserta pljuvačkom ovlaži papirnu maramicu, naginje se ka Semu i briše mu kapljicu sirupa koja mu se razlila po usni.
Suvi i čisti hladni vazduh ispuni atmosferu. Vazduh treperi kao vatra, ali je nebo bez oblaka. Sem za trenutak nestade. Žilijet prekrsti nogu preko noge i trlja se rukama da bi se zagrejala.
„Da izbegnemo hipotermiju!", reče on kad se vratio sa velikom šoljom kafe, koju je kupio kod uličnog prodavca. Oboje sa po dve ruke obuhvataju šolju iz koje se puši. Lica im se skoro dodiruju. Žilijet spušta glavu, smešeći se. Nijedan muškarac je nije gledao tako netremice.
Ona mu kasnije prelazi preko ispucalih usana gelom za usne, zatim ga ljubi, pa mu onda ponovo maže usne, pa ga onda opet ljubi, ljubi, ljubi...
Dok prelaze jedan mostić, neka starija žena, po svoj prilici Romkinja, ljubazno ih moli da joj udele jedan dolar. Sem joj bez mnogo priče daje pet.
Žena im onda predlaže da se zavetuju jedno drugom pre nego što dođu na kraj mosta.
Jesu li u stanju da to urade?
Popodne je. On je snima malom kamerom koju uglavnom koristi da bi sačuvao zapise nekih medicinskih intervencija. Prati je kroz gradske ulice: Medison, Peta, Leksington... Ona igra, trči, smeje se, peva ispred kamere. Odaje utisak kao da ima sedamnaest godina. Oči su joj pune varnica iosmeh joj je šaljiv. Kroz Semov pogled, oseća se lepom i novom, drugačijom. A ipak je ona. Za trenutak zaboravlja na sve svoje strahove i strepnje. Sa čuđenjem konstatuje koliko je samopoštovanje krhko i strogo zavisi od pogleda voljenog bića. I koliko nekoliko čarobnih sati može prebrisati godine poniženja i skromnog života.
Sem je sa druge strane očaran Žilijetinom energijom i veselošću. Ona je obdarena za život. On ne. Sve što čini njegovu ličnu životnu priču utiče na njega da bude nepoverljiv prema trenucima sreće i da ih doživljava kao da su neprirodni. Oduvek je sebi postavljao uslov da bude sposoban da prihvati ono najgore i najteže i da se od toga brani svim snagama. Sreća nije bila nešto što je zapisano u njegovoj agendi. Nije je ni očekivao. U svakom slučaju, ne u ovom obliku.
A sreća je tako prolazna...
Sunce je već počelo da zalazi ispod Hadsona i nebo je dobijalo narandžastu i ružičastu boju.
Sada je već predvečerje i nalaze se u kupatilu u Semovom stanu. Zajedno su se opružili u kadi. Žilijet sa jednog od poredanih ormarića, pored vaze od plavog kobalta, dohvati flašicu sa parfimisanim uljem i pretvori kupatilo u fontanu senzualnosti. Vazduh se za nekoliko sekundi ispuni opojnom parom parfema od lavande.
On joj kaže da je ona njegovo proleće, njegov Božić. Ona njemu uzvraća vatrenim izjavama, recituje delove pesama, sve to na francuskom jeziku, kako je on ne bi razumeo, da se ne postidi i da se ne naruga njenoj naivnosti.
Ona se za trenutak uspava, ili se možda samo pravi. On za to vreme svojim dahom pokušava da to odgonetne.
Zamišlja je kako je ispunjena zebnjom, nestvarna, ljupka i plemenita...
Ona ponovo nakratko razmišlja o svojoj sestri, o žandarmu iz Limoža, o renou meganu. Ali joj sve to sada izgleda beznačajno, daleko, obično. Baš je briga za sve to, pošto je tu sa njim.
Nijedno od njih dvoje ne veruje u sudbinu. Veruju samo u slučajnost, koja je barem ovaj put učinila nešto dobro.
Čak dozvoljavaju sebi zadovoljstvo da primete kako je bilo potrebno da se desi nezgoda pa da se nađu jedno pored drugog, a da se pre toga nisu nikada sreli. Po sto puta ponovo preživljavaju scenu njihovog susreta. Sem joj objašnjava da obično nikada ne prolazi Tajm skverom kada se vraća kući. Žilijet priča da ni ona nije bila predvidela da izađe, da se sve dogodilo na brzinu u poslednjem trenutku, nekim čudnim spletom okolnosti.
Život je nesumnjivo dobro sazdan, misle oni i blagosiljaju igru slučaja. Jer, budimo realni, od čega može da zavisi tok događaja ako ne od slučaja? Samo to malo zrno peska u vrtlogu svakodnevice u stanju je da se poigrava sa našim životima. Na primer, ekserčić koji se zadesio na kolovozu. Vaš otac prelazi preko njega dok ide na železničku stanicu. Gubi vreme dok menja gumu i propušta voz. Stiže da uhvati sledeći, seda u kupe. 'Kontrola karata, dame i gospodo.' Začudo, zaboravio je da poništi svoju. Kontrolor je, srećom, raspoložen. Predlaže mu čak da pređe i da sedne u prvu klasu, gde je ostalo još slobodnih mesta. I tamo vaš otac susreće vašu majku. Razmena osmeha, razgovor, lepe i prave reči. Nakon devet meseci eto i vas. Sve što ćete proživeti u životu ne bi nikada postojalo da se jedan zarđali ekserčić od tri centimetra nije našao baš na onom mestu. Slučajno. Eto čemu mogu da zahvale naši slavni životi: jednom ekseru, loše zavrnutom šrafu, satu koji žuri, vozu koji kasni...
Dakle, ni Sem ni Žilijet ne veruju u sudbinu. Ipak, kroz nekoliko sati će jedno od njih dvoje pod dramatičnim okolnostima doći u situaciju da promeni mišljenje. Na kraju krajeva, možda ništa nije potpuno slučajno. Možda se neki događaji moraju desiti, pošto-poto.
Kao da su već zapisani u nekoj vrsti knjige sudbine.
Na neki način, kao munja koja je blesnula još u davna vremena i za koju se oduvek znalo gde i kada mora da udari...
Ali za sada je sve dobro. Trenutno je 22.30. Večeraju u restoranu, smeštenom na splavu privezanom za kej pored Hadsona. Pogled na Bruklinski most je impresivan.
Salom dunu promaja.
Njen osmeh kao da govori: 'Nisam ponela kaput, znam da mi sa tobom to nije potrebno.'
Po drugi put otkako traje njihova priča, on joj prebacuje svoju jaknu preko ramena.
U noći između subote i nedelje ne spavaju. Imaju toliko toga da kažu, da jedno drugom pruže toliko ljubavi. I sve to izgleda kao neko stalno lebdenje, unutrašnji tornado, bacanje u beskraj.
Osećaju potrebu da odjednom ispune mnoštvo želja, to je šok zaljubljenosti u kojem svako od njih donosi onom drugom baš ono što mu nedostaje. Ona u njemu oseća snagu i sigurnost koja joj je uvek nedostajala. On u njoj naslućuje slobodu i nežnost koju nikad dosad nije osećao.
Kapi znoja blistaju na njenom čelu. Kao i prethodne večeri, izlazi iz stana da se snabde namirnicama u maloj delikatesnoj radnji iza Vašington skvera. Hladnoća i noć ispraznili su kvart, i dok prelazi preko trga, sviđa joj se osećaj da barem za trenutak može da pomisli da ovaj grad pripada njoj.
Ona ovaj put donosi, sveće u boji i flašu izduženog i uskog oblika, u kojoj se nalazi ice wine: ledeno vino iz Ontarija. Žilijet izvlači flašu iz kartonske kese i prilazi Semu sa pragmatičnim osmehom: „U svakom slučaju, verujem da mi više ne možemo da propadnemo uz..."
On sipa bledožutu tečnost u veliku čašu iz koje oboje zajednički piju. On nikada nije pio nešto slično. Ona mu objašnjava da je ovo posebno vino proizvedeno na temperaturi od minus deset stepeni, od smrznutog grožđa koje se meša sve dok ne dospe u ovo stanje, dok kristali leda ostaju u presi za mešanje.
Nektar je sladak i zašećeren, ima aromu breskve i kajsije, koja njihovim poljupcima daje ukus meda.
Ispijaju jednu čašu, pa onda još jednu. Onda im se tela prepliću i noć postaje vrtoglava.
Kazaljke na satu se okreću i već je nedelja. Sunčeva svetlost ispunjava salon. Žilijet je navukla jednu od Semovih jednostavnih plavih košulja i nosi njegove pantalone. Šćućurena među jastucima otomana, prelistava neđeljni Njujork tajms koji sadrži više od 300 strana. Sem je pripremio crnu kafu i svira na klaviru. Ali dozvoljava sebi dosta pogrešnih nota: to je normalno, pošto ne prestaje da gleda u ženu na otomanu kao da je neko umetničko delo.
Kasnije u toku jutra prave krug pored Stanton plejsa, na samom početku šetališta pored Ist Rivera. Kao na plakatu za film Vudija Alena, sedaju na klupu u čijoj je pozadini most Kvinsboro, koji se izdiže i snažno nadvisuje Ruzvelt Ajlend. Pred naletom vetra i hukom talasa, utapaju se u toplini onog drugog. Žilijet zatvara oči, kao da želi da se što više prepusti sadašnjem trenutku.
Poneta talasom prolazne melanholije, shvata da je već na putu da stvori uspomene koje će dugo nositi u sebi. Zna da nikada neće zaboraviti ništa u vezi s njim, ni oblik njegovih ruku, ni miris njegove kože, ni snagu njegovog pogleda.
Takođe zna da joj ovi trenuci sreće ne pripadaju u potpunosti, pošto ona nije 'Žilijet Bomon, advokat'.
Ali zar je to važno, ona će zadržati slike ovih ukradenih trenutaka i predstaviće ih sebi u noćima samoće, kao neki stari film, koji se nikada ne prikazuje.
Jer ponekad je blesak od nekoliko sati sreće dovoljan da učini podnošljivim sva razočaranja i prljavštine sa kojima se u životu neprestano susrećemo.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Možda nebo zna

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:00 am



9

Ali život razdvaja one koji se vole...

Žak Prever


Nedelja, 16 h
Zašto sam prihvatila da on dođe?, pitala se Žilijet u taksiju koji ju je vozio na aerodrom. Otišla je od Sema krajem jutra da uzme prtljag i da se presvuče za put. Sem je predložio da dođe i da joj se pridruži ispred šaltera za čekiranje na aerodromu Džon Ficdžerald Kenedi. Morala je da sve odbije, jer se nije osećala dovoljno emocionalno jakom da sebi priredi srceparajuću scenu rastanka. Ali kako je bila zaljubljena, dakle slaba, pristala je.
Jako sunce obasjavalo je prozore taksija koji ju je dovezao do hola za polaske. Vozač joj pomognu da istovari dva teška kofera. Žilijet podiže glavu i ugleda ogroman natpis POLASCI, koji je nadvisivao taj deo aerodromske zgrade. Bog zna zašto, ona pomisli na ono što joj je rekao onaj čudni čovek kojeg je preksinoć srela u kafeteriji: 'Ništa nikada nije nebitno, ali ne možemo da uvek predvidimo posledice svojih dela. Trebalo bi da budete svesni toga pre vašeg polaska.' Te poslednje reči su naročito čudno zvučale: pre vašeg polaska.
Ona stavi kofere na kolica i prođe kroz automatska vrata.
U mislima požele da Sem nije došao.
Sem parkira automobil najednom od podzemnih parkinga i pređe preko dugačke pasarele koja je vodila na polazni terminal.
Nije trebalo da dolazi, znao je to. Da bi sebe ubedio u to, ukopčao je u svojoj glavi disk razuma. Naravno, upravo su doživeli dva dana proleća kao da su sami na svetu, bez orijentacije. Ali sve to je bila samo jedna opasna iluzija, znao je to. Trebalo je malo više vremena da se ljubav koja se rodila među njima postavi na čvrstu osnovu.
Istina je bila da je on bio potpuno destabilizovan, zatečen nečim čije postojanje nije mogao čak ni da pretpostavi. S jedne strane je još uvek lebdeo na svom oblaku, ali je sa druge osećao grižu savesti što je lagao u vezi sa Federikom. Ako bi sada Žilijet rekao istinu, za kakvu osobu bi ga ona smatrala? Za psihički poremećenog tipa, to je sigurno. Uostalom, zar on to nije zaista bio?
Prođe kroz hol i dođe do pulta informacija. Jednim pogledom pređe preko zone čekinga i hitro se uputi tamo.
U tom delu terminala je vladala živa aktivnost. Potraži Žilijet i nije mu dugo trebalo da je pronađe. Čekala je u redu da prijavi prtljag. On je za trenutak pogleda i ne javi joj se. Ovoga puta bila je u opuštenijoj odeći. Nosila je izlizane farmerke sa kaišem, šareni pulover, krznenu jaknu i dugački vuneni šal u raznim bojama. Preko ramena je nosila torbicu od svetle kože, a na nogama par konvers patika.
Više nije nimalo izgledala kao advokatica, već pre kao neka studentkinja boem iz sedamdesetih godina prošlog veka. Izgledala mu je mlađa, jednostavnija, lepša.
„Zdravo", reče on dok joj je prilazio praćen strogim pogledom jednog oca porodice, okruženog svojom dečurlijom.
„Zdravo", odgovori ona, lažno opuštenog izraza lica.
On joj stavi ruku na rame i stade da čeka pored nje. Već tako udaljeni, a još tako bliski, bili su oboje nekako stegnuti i nespretni, i skoro da se nisu usuđivali da se pogledaju ili da progovore. Bilo je dovoljno da budu odsutni nekoliko sati, pa da se njihova bliskost pretvori u ustručavanje.
Kada Žilijet dođe na red, Sem joj pomože da stavi kofere na pokretnu traku, a onda joj predloži da popiju kafu. Bila je nekako sva odsutna i pratila ga je kao neka mašina, kao da je već bila na drugoj strani Atlantika, tamo u Francuskoj.
Kafeterija je bila smeštena u dugačkoj prostoriji koja je gledala direktno na piste. Žilijet se smesti za jednim od stolova pored prozora, dok je Som otišao da naruči. Sebi je uzeo jedan caffe latte, a za nju caramel miurhitilo.
Stavi poslužavnik na sto, pa onda sede ispred nje. Dok su joj misli bile negde drugde, izbegavala je njegov pogled. On je pažljivije zagleda. Primeti na njenoj krznenoj jakni bedž koji je proklamovao I survived N Y, a zatim još jedan koji je savetovao: No war. Make love instead.
On skupi svu svoju hrabrost i razbi tišinu, pokušavajući da govori razumnim glasom:
„Mislim da smo se pomalo bez razmišljanja bacili jedno drugom u naručje..."
Ona se napravi da nije ništa čula i ispi gutljaj kafe dok je gledala kako avion sleće u daljini na jednu od makadamskih pista.
„Požurili smo... Nisam te stvarno poznavao, a ni ti mene. Mi dolazimo iz dva različita sveta, iz dve različite zemlje.
„Dobro, razumela sam poruku", prekide ga ona.
Jedan pramen kose pade joj na lice. On primače ruku da joj ga vrati iza uva, ali ga ona odgurnu.
On ponovo pokuša da bude ljubazan i reče joj:
„Ako ponovo dođeš u Njujork."
„Dakle to je to, ako ponovo dođem u Njujork, ako tvoja žena ne bude tu i ako ti budeš imao želju da zadaš neki udarac, biće simpa da se ponovo vidimo."
„To nije ono što sam hteo da kažem."
„Pusti sad to", odgovori ona i pokretom ruke mu dade znak da prestane sa pričom.
On nije odustajao:
„Mislio sam da su pravila jasna..."
„Ostavi me na miru sa tvojim pravilima!", povika ona na francuskom.
Zatim ustade tako naglo da se njena šoljica sa kafom zateturala i razbila se na podu. I tek u tom trenutku Sem shvati koliko ju je povredio.
Dok je mrmljala reči pune prekora, Žilijet pređe preko sale i napusti kafeteriju, pokušavajući da sačuva privid dostojanstva.
U razgovorima za susednim stolovima najčešće se pominjala reč French girl, kao da su hteli da kažu da očigledno samo jedna Francuskinja može tako da se ponaša...
Trčala je prema sali za ukrcavanje, držeći kartu u ruci i grizući usne kako ne bi zaplakala.
Žilijet je negde u dubini duše znala da je Sem donekle bio u pravu. Naravno da dve strastvene noći nisu dovoljne da se izgradi jedna veza. Naravno da magija ljubavi na prvi pogled nije morala da znači srodnost dva bića na duge staze. Pored toga, Sem je bio oženjen, živeo je na 6.000 kilometara od Pariza i povrh svega, a to je za nju bilo najvažnije, lagala ga je o svom pravom socijalnom statusu.
Trčala je oborene glave, izgubljena u svojim razmišljanjima i obuzeta svojom mukom. Iznenada shvati da je ostavila svoje naočari u koferu i da jedva uspeva da pročita šta je ispisano na panoima. Na prvom spratu pogreši pravac, vrati se, zatim nepažnjom stade na pokretne stepenice koje su išle u suprotnom smeru. Naravno, obori nekoliko putnika, što je izazvalo grdnje na njen račun i pretnje da će se obratiti policajcu.
Već je zaključila da je to najgori dan u njenom životu.
Ali još uvek nije ništa videla...
'Dame i gospodo, počećemo sa ukrcavanjem na let 714 za Pariz Sari de Gol na izlazu 18. Molimo vas da pripremite vaše karte za ukrcavanje, kao i vaše pasoše. Pozivamo najpre putnike čija su sedišta u sledećim redovima...'
Sva odsutna, požuri ka službi obezbeđenja aerodroma, skide cipele, oslobodi se kaiša, prođe kroz rendgen, mahinalno pokaza svoju kartu i ostale papire i uđe u avion.
Avion je bio skoro pun i unutra je već bilo nesnosno vruće. Žilijet se domogla svog sedišta. Obično je najviše volela da sedi pored prozora, ali je ovog puta imala sedište između jednog cmizdravog derišta i čoveka sa očiglednim preopterećenjem težine. Stisnuta između dvoje komšija, duboko uzdahnu kako bi smirila lupanje srca.
U tom trenutku je imala samo jednu želju: da izađe iz ovog aviona i da pronađe Sema. Ali je znala da to nije razumno. Bila je to samo strastvena kriza koja je bez sumnje označavala njen stvarni prelazak u svet odraslih.
Bilo ti je i vreme u dvadeset osmoj, devojko moja, pomisli ona i zavuče se u svoje sedište. Morala je da bude jaka. Prešla je doba kada se udara glavom u zid. Uostalom, zar nije odlučila da se sredi? Da donosi prave odluke, kao njena sestra...
Eto, odbaciće svoj ponos, vratiti se u Francusku i najzad početi razuman život. Morala je da prestane da misli da je gora od drugih. Od sada će raditi što i svi drugi: živeti umereno, ostati hladne glave, brojati svoje kalorije, piti kafu bez kofeina, jesti zdravu hranu i svaki dan raditi vežbe pola sata.
Nemoj da se ponašaš kao neka adolescentkinja, prekori sebe. Ne prepuštaj se nekome kome nije stalo do tebe. Taj tip te ne voli. On nije ništa uradio da te zadrži.
Naravno da se desio taj savršeni sklad koji je trajao dva dana, ali to je bila varka: mit o ljubavi na prvi pogled, koji tako dobro oslikavaju literatura i film.
Sva iscrpljena, jedva se uzdržala da ne zevne, dok joj je jedna suza tekla niz lice. Sinoć nije uopšte spavala, a vrlo malo i one prethodne noći. Celo telo ju je bolelo. Prvi put u životu rekla je sebi da je možda bolje da se drži podalje od ljubavi.
Dok su poslednji putnici zauzimali svoja mesta, Žilijet zakopča pojas na svom sedištu i sklopi oči.
Za nešto više od šest sati biće u Parizu.
Ili je ona barem tako mislila.
Skoro rasterećen tim raspletom, Sem izađe iz aerodromske zgrade u trenutku dok je sunce počinjalo da zalazi. Sada će vrlo brzo pasti noć. Sačeka trenutak, pa onda prođe kroz tri hodnika da bi stigao do parkinga gde je ostavio svoja kola. Bilo je to veče povratka sa vikenda i taksiji su odvozili putnike po njihovoj uobičajenoj satnici.
Sem zapali cigaretu svojim starim pohabanim upaljačem. Duboko udahnu, a zatim ispusti dim u noćnu hladnoću. Zašto je bio tako utučen? U svakom slučaju, ova priča nije mogla nigde da ga odvede. Nije bilo mesta za Žilijet u njegovom životu. Pored toga, postojala je i ta laž i teret prošlosti od koje se nije oporavio i o kojem Žilijet nije ništa znala. Ipak je morao da prizna da se već dva dana stvarno nešto pročistilo u njemu. Najzad je osetio da se oslobodio one prigušene teskobe koja se uselila u njega još od detinjstva.
I dok je žurio da najzad siđe sa trotoara i pređe preko ulice, neka tajanstvena sila prikova ga za mesto baš u trenutku kada mu jedan autobus u punoj brzini prođe ispred nosa.
Ne, nije smeo da ispusti ovu šansu. Ako Žilijet sada ode, on će zbog toga žaliti čitavog života. Odjednom je postao ubeđen da ona neće ući u avion i da će ga čekati nasred velikog terminala. Krenu nazad trčeći kao pomahnitao. Dugo je verovao da može biti iznad udaraca koje je trpeo, posledice strasti i bola zbog rastajanja, ali ništa od toga. Ljubav mu je zadavala strah u istoj meri koliko ju je želeo i kao nikada pre oseti glad za životom i želju da zaboravi sve svoje prošle strahove. Prvi put je poverovao da je to moguće zahvaljujući ženi koju do pre četrdeset osam sati nije poznavao: bila je to poslednja nada čoveka bez nade.
Trčeći, stiže u hol terminala: Žilijet nije bilo. On poče da je traži opet, pa opet. Ništa.
Priđe staklenom zidu koji gleda na piste i uoči avion na letu 714 kako stiže na kraj piste. Eto, bilo je suviše kasno. Imao je svoju šansu, ali je dozvolio da mu izmigolji. Možda je bilo dovoljno da kaže samo jednu reč. 'Ostani!' Ali je on nije izgovorio.
Avion se neko vreme zadrža, zatim uze zalet i odvoji se od zemlje.
Sem ostade dugo da gleda za njim.
Zatim ga izgubi iz vidokruga.
Stiže do grada udobno zaštićen u čauri svog automobila. Noć se nadnela nad gradom a da on to nije ni primetio. Nikada se nije tako osećao: da mu neko potpuno nedostaje kao neka droga. Parkira se u jednoj od poprečnih ulica na Šeridan skveru i krenu peške po hladnoći a da nije imao stvarnu nameru da se vraća kući. Sam i ranjiv, plašio se da se vrati i pronađe prazan stan u kojem su bili tako srećni, njihovo ostrvce sreće usred opšteg haosa.
Sve vreme dok je hodao, prisećao se njenog lica, njenog mirisa, načina na koji se smejala, i one iskre života koju je uvek nosila sa sobom. Onda, da bi odagnao sećanja koja su ga preplavljivala, uđe u prvi bar koji mu se nađe na putu.
Silk bar nije bio jedno od onih mirnih mesta gde se mogao igrali bekgemon ili šah, već pre moderan pab, skrajnut i domaćinski prijatan, gde se mogla čuti dobra muzika.
Sem teško prokrči sebi put do jednog dugačkog šanka, oko kojeg su visoke i lepe konobarice žonglirale sa flašama.
U dnu sale se veliki broj gostiju tiskao oko džinovskog ekrana na kojem je bio prenos neke fudbalske utakmice. Sezona je upravo nastavljena i navijači su započeli raspravu o šampionatu. Za njih je to bilo uobičajeno nedeljno veče.
Sem ih je gledao kao da ih ne vidi. Izgubljen u svojoj muci, naruči nešto oštro za piće, žaleći sve vreme što ne može da zapali cigaretu.
Odjednom neki drugi program prekide prenos fudbalske utakmice, a zatim nastade potpuna tišina sa ponekim povicima 'God! God!Damned!' koji su se pojačavali, pa onda prerasli u potmulu galamu.
Sem nije mogao sa šanka da vidi ekran oko kojeg se sada tiskala sve brojnija gomila ljudi. Oklevao je da ode da vidi koja je to strašna vest dovela ljude u ovo stanje. Istinu govoreći, njemu to nije bilo važno: zbog nevolje koja gaje snašla, čak bi ga i najava invazije vanzemaljaca na Zemlju ostavila mrtvim hladnim.
Uprkos svemu, zgrabi svoju čašu sa votkom i krenu preko sale.
Ono što je video na ekranu izazva odmah u njemu duboku zabrinutost. Morao je da odgurne nekoliko osoba kako bi se primakao ekranu. Bilo je apsolutno neophodno da se uveri!
'Samo da nije...'
Ali, nažalost, jeste bilo to...
Onda ostade skamenjen. Srce mu se zaledi od užasa, oseti kako mu se noge tresu i kroz celo telo mu prostruja ogromna jeza.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Možda nebo zna

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:01 am





10

Vetar duva gde mu se hoće...

Jevanđelja


Paviljonski kvart u Olne su Boi
Mari Bomon je navila svoj budilnik za pet sati izjutra. Avion njene kćeri Žilijet sleće u šest sati i trideset pet minuta na Roasi i nije htela da zakasni.
„Hoćeš li da idem sa tobom?" promumla njen muž sa drugog kraja kreveta, pokriven sa tri četvrtine pokrivača.
„Ne, odspavaj još malo", prošaputa Mari i stavi mu ruku na rame. Ona navuče kućnu haljinu, siđe niz stepenice i ode do kuhinje. Jedno kuče zalaja da proslavi njen dolazak.
„Ćuti, Žaspere", progunđa ona. „Još je rano."
Napolju je bila noć, hladna i neprijatna. Da bi se potpuno probudila, pripremi sebi šolju instant kafe, pa onda još jednu. Grickajući komadić hleba, razmišljala je da li da pusti vesti na radiju, ali odustade da ne bi pravila previše buke. Zatim poče poduže da zeva. Vrlo loše je spavala. U toku noći, nešto oko ponoći, probudila se i poskočila u snu, oblivena znojem kao posle košmara. Ali je najčudnije bilo to što nije bila u stanju da se tačno seti šta ju je probudilo. To je u svakom slučaju bilo dovoljno strašno, tako da nije uspela da zaspi cele noći i ostala joj je grudva strepnje u stomaku.
Brzo se istušira, toplo se obuče i po ko zna koji put proveri podatke koje joj je Žilijet javila:
Let 714
Polazak: JFK 17.00 h Terminal 3
Dolazak: CDG 06.35 h Terminal 2F
Pritisak ključem i kola se otvoriše. Aerodrom nije bio daleko i u ovo vreme saobraćaj ne bi trebalo da bude problem.
Biće u Roasiju za dvadeset minuta. Žasper potrča za kolima pedesetak metara, ali Mari odole iskušenju da ga povede sa sobom.
Tokom vožnje pomisli na Žilijet preplavljena emocijama. Mari je imala dve kćerke i volela ih je istim intenzitetom. Za svaku od njih bi dala i više od života. Ipak je morala da prizna da je osećala posebnu nežnost za Žilijet. Njena druga kćerka Aurelija tvrdoglavo je izabrala svoj put konformizma, sa karakterom 'pametnice', od čega joj se dizala kosa na glavi, isto toliko koliko je pričinjavala radost njenom mužu.
Žilijet i njen otac su se loše slagali. On nikada nije prihvatio to što je njegova starija kćerka upisala studije klasične književnosti, bez pravog rešenja kasnije. Takođe se žestoko suprotstavio toj ideji o pozorištu, a zatim njenom putu u Sjedinjene Države. Toliko je želeo da ona ima 'Čistu situaciju': na primer, kao inženjer ili pak računovodstveni stručnjak, kao kćerka njegovih komšija koja je upravo briljantno diplomirala.
Sama Mari je uvek branila svoju kćerku. Vrlo dobro je razumela da se Žilijetina težnja ne sastoji u tome da se 'udomi'. Jedno je bilo sigurno: Žilijet je imala karakter i bila je hrabra. Prilikom svojih izbora uvek je odbijala osrednjost i Mari joj se zbog toga divila, iako je bila duboko svesna da je njena kćerka krhka i pored tog privida odvažnosti. U nekoliko navrata je bila iznenađena prizvukom razočaranja u njenom glasu dok su razgovarale telefonom. Žilijet se nije nikada žalila, ali je Mari znala da joj sve te američke godine nisu uvek bile ružičaste. Da bi joj pomogla, često joj je slala pomalo novca, krijući od svoga muža. Ali ju je najviše žalostilo to što što njena kćerka još nije srela srodnu dušu, kako se govorilo u vreme njene mladosti. Uprkos svim tim člancima u novinama, gde se moglo čitati o samcima ili o procvatu samačkog života, uvek je postojala potreba da se neko voli. I pored toga što je ponekad tvrdila suprotno, njena kćerka nije bila izuzetak od pravila.
Mari i izađe na put koji je vodio na Terminal 2F. Zašto je još uvek osećala onu grudvu strepnje koja je sve više rasla u njenim grudima? Malo pojača grejanje, onda proveri digitalni sat na kontrolnoj tabli. Savršeno, stići će tačno na vreme, nadajući se da će to biti slučaj i sa avionom.
Sada je bila na jednom od puteva koji su vodili na parkinge aerodromske zgrade. Uprkos tome što je bilo rano jutro, na tom mestu je vladala neka neuobičajena aktivnost. Ona prođe pored kola TF1, pa onda još pored jednih Francuske televizije. Nešto dalje je jedan kamerman snimao planove terminala, dok je jedan radijski reporter intervjuisao članove letačkog osoblja. Mari zbog toga obuze loš predosećaj i ona odluči da učini ono što je nesvesno odbijala još otkako se probudila da uključi svoj radio.
'Evropa 1, dobar dan, sada je 6 sati i 30 minuta, evo najvažnijih vesti: strašna avionska katastrofa iznad Atlantika...'

Avion na letu 714 uzleteo je sa piste aerodroma Kenedi u 17 časova i 6 minuta po lokalnom vremenu, sa 152 putnika i 12 članova posade, na redovnom letu čija je destinacija Pariz.
Pilot Mišel Blanšar, sa osamnaest godina službe, bio je za komandama aviona. Blanšar je poznavao svoj posao. Nije bio jedan od onih junoša kojima je potrebno da nekoliko puta pokušavaju da pronađu pravi kurs i pravu visinu. Već je nebrojeno puta upravljao na ovoj liniji NjujorkPariz. Uvek bez problema. Voleo je da putnici budu u toku sa uslovima leta i najavljivao im je značajna mesta kada su ih nadletali.
Lista putnika je oslikavala društvo u minijaturi: bilo je tu poslovnih ljudi, porodičnih, mladih i manje mladih parova koji su sebi priuštili vikend zaljubljenih, penzionera... U razgovorima su se mešali francuski i engleski jezik.
Među putnicima se isticalo ime Karli Fjorentino, trideset osam godina, predstavnica za štampu jedne slavne rok grupe, koja sutra započinje evropsku turneju. Karli je imala lepu sjajnu kosu, koja joj je padala preko lica u tankim pramenovima, elegantan izgled i nosila je markirane naočare za sunce od kojih se retko odvajala. Ali Karli je imala paničan strah od aviona. Svašta je pokušavala da bi savlada svoju aerofobiju: sa pilulama, vežbama disanja... ali ništa nije pomoglo. Danas je eksperimentisala sa jednim drugim metodom: neposredno pre nego što je na pustila hotel, ispraznila je polovinu mini-bara i ušla u avion već dobro pripita. Računala je na to da će joj alkoholna isparenja pomoći da odagna svoje strepnje.
Avion stiže na kraj piste, zaustavi se, a zatim ubrza.
Mod Godar, sedamdeset godina, prodavačica u penziji, uhvati svog muža za ruku. Bio je to prvi put da par putuje u Pariz. Uzvratili su posetu njihovom unuku koji se oženio Amerikankom i bavio se uzgajanjem pataka i jagnjadi u dolini Hadson. U Modinom stomaku rastao je panični strah. Njen muž je pogleda i ona prisili sebe da mu se nasmeši kako se ne bi zabrinuo. On je poljubi u oči, pošto je naslutio njen strah. Mod onda reče da, ako mora da umre baš danas, barem će to biti u njegovom naručju i ta pomalo luckasta pomisao je razvedri.
Uzletanje je bilo savršeno. U trenutku kad se avion odvoji od tla, Antoan Ramber se iznenadi kad oseti lagano bockanje u donjem delu stomaka. Ovaj veliki reporter stalno je bio na putu po celom svetu i pratio sve poslednje velike sukobe: Kosovo, Cečenija, Avganistan, Irak... Već se nekoliko puta našao usred vatre i opasnosti, ali nikada nije osetio strah od smrti, tako da jedno malo putovanje na redovnoj avionskoj liniji nije moglo da ga impresionira. Ipak, od rođenja sina pre nekoliko meseci otkrio je kod sebe izvesnu ranjivost i morao je da prizna da više nije bio imun na strah. Čudno je, pomisli on, rođenje deteta čini nas u isto vreme i jačim i krhkijim. Nije mogao da pretpostavi koliko je bio u pravu.
Neposredno pošto je napustio zonu Njujorka, avion je preuzeo kontrolni centar u Bostonu. Kapetan je ukazao putnicima na narandžastu boju neba koje je plamtelo kao vatra u kaminu, pa su mogli da uživaju u prizoru.
Dok je pripremala obroke, Marina, jedna od stjuardesa, pomisli na svog verenika koji će doći daje sačeka na Orliju u šest sati ujutro. Žan Kristof je ponedeljkom najčešće sam pripremao sjajan doručak sa sokom od pomorandže, ananasa i kivija. Onda će voditi ljubav i spavaće do pod neva. Jedva je čekala da stigne, i poče da pevuši pesmu Svaki ponedeljak na suncu Kloda Fransoa.U 17 sati i 34 minuta, to jest pola sata nakon polaska, dok je avion leteo na visini od otprilike 30.000 stopa, kopilot prvi oseti neki neuobičajeni miris: opor i gorak dim upravo je zahvatio kokpit aviona...
Dva minula kasnije u pilotsku kabinu se uvuče mala količina dima. Sranje, pomisliše svi članovi posade.
Onda im se učini da je dim nestao isto tako brzo kako se pojavio i napetost splasnu.
„Postoji problem u sistemu klimatizacije", reče kapetan.
Blanšar onda mirnim glasom posla panpan poruku koja u aeronautičkom žargonu označava ozbiljnu, ali ne i bezizlaznu situaciju.
Karli potraži tablete u džepu svoje torbe. Bolela ju je glava od sveg onog alkohola, što je pojačavalo brujanje oko nje, pa joj je i najmanji šum bio sumnjiv. Da ne bi pravila scenu, trpela je žestoke grčeve u stomaku, a derište koje je sedelo pored nje poče da joj ide na živce svojim blaženim osmehom. Ona pažljivo proveri da li je signal fasten seat belts isključen, pa onda ustade da ode do toaleta pre nego što se tamo napravi red.
Četrnaestogodišnji Majk sa svojim ajpodom prikačenim za uši ustade da propusti ženu koja je sedela pored njega, koja je mogla imati najviše trideset pet godina i lice starice i iskoristi njeno odsustvo da baci pogled kroz prozorče. Obožavao je avione i svaki put kad je leteo imao je osećaj da gospodari svetom. Ah, kakva sreća! Čak se potajno nadao da će biti nekoliko turbulencija u toku puta. Pojača ton na svom muzičkom aparatu i uz repovanje Snup Dogi Doga sa nestrpljenjem poče da očekuje propadanje u vazdušnu rupu.
'Dame i gospodo, ovde vaš kapetan aviona Mišel Blanšar. Zbog tehničkog problema nastalog usled nedostatka gravitacije, primorani smo da sletimo u Bostonu, kako bi se izvršila provera. Molimo vas da zbog vaše udobnosti i bezbednosti podignete stočiće ispred vašeg sedišta, vežete vašepojaseve i ostanete u sedećem položaju sve do gašenja svetlosnog signala.'
Avion poče da gubi visinu i da se priprema za sletanje. Posle razgo vora sa aerodromskom službom, kapetan je dobio odobrenje da skrene avion na aerodrom Boston Logan. Nažalost, dim se u međuvremenu opet pojavio u pilotskoj kabini.
Članovi posade tada shvatiše da požar počinje da se širi iznad plafona...
U skladu s propisima, kvaMkovano osoblje je detaljno pregledalo avion pre leta. Avion je bio star manje od osam godina. Pretrpeo je drakonske kontrole i sve obavezne preglede koji obeležavaju život jednog aviona: provera A, koja se vrši u proseku na svakih trista sati leta, provera C posle četiri hiljade sati leta i najzad takozvani veliki pregled nakon dvadeset četiri hiljade sati leta, što je otprilike na svakih šest godina. Tom prilikom je avion ostao na zemlji šest nedelja. Mehaničari i inženjeri su ga potpuno razmontirali i pregledali.
Avion je bio vlasništvo velike zapadne kompanije, jedne od najsigurnijih na svetu, a ne čarter neke bezvezne kompanije.
Svi su obavili svoj posao savesno. Nije bilo nikakvog nemara i niko nije tražio da se ostvari bilo kakva ušteda u održavanju.
Ipak, bog zna zašto, pojavio se požar iznad plafona iza pilotske kabine. Integralno kolo za otkrivanje požara nije se aktiviralo iz nepoznatih razloga, tako da kad je posada postala svesna šta se događa, požar se već proširio i nije se mogao kontrolisati.
Karli zatvori vrata toaleta za sobom i postade svesna koliko je taj prostor skučen. I onda ima onih koji tvrde da su se ljubili tu unutra, pomisli ona, sanjiva. Baš bih volela da mi pokažu kako je to moguće... Dok je čekala, umila je lice svežom vodom. Odlučila je: nikada više neće ući u avion. Bilo je suviše grozno to što ne možeš ništa da preduzmeš u vezi sa svojom sudbinom. Ako treba, bila je čak spremna da menja zanimanje. Da, to je govorila svaki put.
Neko je na jednom od zidova toalet-kabine ostavio vrlo sitnim slovima ispisan natpis koji ju je zaintrigirao. Približi se da ga dešifruje i pročita: Men plan, God laughs[3].
Upravo je razmišljala o toj maksimi, kad odjednom signal return to seat poče da žmirka i podrhtava iznad njene glave.
U istom trenutku u predgrađu Kvinsa, Bilijeva majka stavi šolju supe na policu punu CD-a, koja je predstavljala noćni sto.
„Lepo se odmori, dragi moj."
Poljubi ga u čelo.
„Nisi previše razočaran što si propustio školsku ekskurziju u Francusku?"
Ušuškan u svom krevetu, sa kompresom oko glave, Bili glavom dade znak da nije.
Kad majka izađe iz sobe, dečak u jednom skoku ustade i prosu supu kroz prozor. Mrzeo je to. Lekar je jutros dolazio kući, ali ga je Bili dobro izblefirao, simulirajući jak grip.
Činio je to iz nužde. Prethodne noći je opet imao onaj užasni košmar, tako precizan i tako žestok, u kojem je video plamenove kako proždiru avion i sve te ljude koji vrište.
Mnogo je voleo da predviđa šta će se desiti drugima, ali se u jednom trenutku okanuo priče o svojim vizijama. Ionako mu niko nikada nije verovao.
Ugnezdi se ispod pokrivača i uključi prigušeni ekran televizora koji je sam sklepao od nekih elemenata konzole za igru. Fudbalska utakmica za trenutak privuče njegovu pažnju, ali je znao da to neće dugo potrajati.
Uprkos svemu, jako se molio Bogu da se prevario.
U 17 sati i 42 minuta kapetan Blanšar posla poziv za pomoć Mayday! Mayday! Maydayl kako bi najavio da je avion u ozbiljnoj i neizbežnoj opasnosti. On objavi svoju nameru da izvrši hitno sletanje u Boston.
U istom trenutku Brus Buker, star 25 godina, otvori oči u jednoj od soba hotela Voldorf Astorija, zevnu i zaključi da je zakasnio na avion. Bilo je tu previše alkohola, kokaina, da ne govorimo o dve kol-gerle, koje su napustile njegovu sobu pred zoru. Njegovo mesto za let 714 bilo je rezervisano pre nekoliko nedelja. Trebalo je da provede nekoliko dana u Parizu, a da se zatim nađe sa svojim prijateljima u jednom zimskom sportskom centru u Švajcarskoj.
Pa dobro, propustio sam ga, šta da se radi!
Pogleda se u ogledalu i pomisli kako je jadan. Trebalo je da najzad odraste, da promeni navike, vrednosti, sve. Ali nije imao hrabrosti za to. Ponekad mu se događalo da pomisli da će mu jednoga dana neki događaj dati snage da krene drugim putem. Da će se desiti nešto što će ga podstaći da postane bolja osoba. Ali uopšte nije imao predstavu kako bi to moglo da se dogodi.
Skide se i gunđajući ode pod tuš.
Kroz nekoliko minuta će uključiti televizor i njegov život će se promeniti.
Situacija u kokpitu se pogoršavala. Pilotima je zbog dima i toplote postalo vrlo teško da kontrolišu monitore za praćenje leta i, istinu govoreći, više se čak nije ni videlo šta se događa napolju.
U 17 sati i 37 minuta senka aviona je još uvek bila vidljiva na kontrolnim radarima.
Zatim nastupiše te strašne sekunde kada avion, ispunjen kricima, poče da se trese u svim pravcima. Maske sa kiseonikom ispadoše sa plafona i stjuardese počeše da objašnjavaju kako se naduvavaju pojasevi za spasavanje, iako su vrlo dobro znale da to neće biti ni od kakve pomoći. Ne bi bila istina kada bi se reklo da se sve dogodilo vrlo brzo i da niko stvarno nije shvatao šta se događa. Naprotiv, svi su videli kako plamenovi proždiru kabinu, i panika koja je zahvatila avion potrajala je dovoljno dugo da svako shvati kakav će biti krajnji ishod.
Prošlo je nekoliko minuta otkako je Majk promenio boju.
Eto, najzad se to ne događa samo drugima!, reče on sam sebi, sav užasnut.
Karli pomisli da je promašila svoj život, a zatim požali što nije češće uzvraćala posete svome ocu. Već godinu dana je odlagala posete, svaki put pronalazeći loše razloge.
Okrenu se ka svom najbližem saputniku i konstatova da će umreti pored jednog momka od četrnaest godina, kojeg do pre pola sata nije poznavala. Ona ipak pruži ruku Majku i on se plačući obesi o nju.
Mod se ugnezdi uz svoga muža i pomisli kako su lepo živeli, ali da bi se rado igrali produžetaka. Čovek se nesumnjivo brzo navikne na sreću. U mrežici ispred sedišta nalazila se brošura, koja je ukazivala na opasnost za putnike u avionu. Usred mnoštva statističkih podataka, naročito je bilo upečatljivo to da 6.000 aviona leti svakoga dana u svetu i da samo jedan od milion ima ozbiljan incident, što je avion činilo najsigurnijim prevoznim sredstvom. Sve je to bilo istina.
U 17 sati i 38 minuta jedan radio-amater slučajno uhvati poslednje roči kapetana Blanšara:
„Padamo! Padamo!"
Nekoliko sekundi kasnije avion definitivno nestade sa kontrolnih ekrana u trenutku kada stanovnici Čarli Krosa, gradića u Novoj Engleskoj, začuše neverovatno snažnu eksploziju.
Ratni novinar Antoan Ramber u svojim poslednjim trenucima pomisli na svog sina. On, koji je za sebe mislio da ni u kom slučaju ne može biti sentimentalan, pomisli na svoj prvi pravi poljubac u dvorištu francuske gimnazije u Milanu, pre dvadeset godina. Ona se zvala Klemans Laberž, imala je šesnaest godina i usne su joj bile meke. Sekundu pre nego što će avion udariti u okean, Antoan reče sam sebi da je Brasans konačno bio u pravu: 'Nikada u životu ne zaboravljamo prvu devojku koju smo držali u naručju...'
Sva grozničava i obuzeta drhtavicom, Mari Bomon ulete na aerodrom kao da ide na klanje. Zašto je odbila da joj muž pravi društvo? Sama neće moći da izdrži udarac, osećala je to. Za trenutak se prepusti da je obuzme neka luđačka nada. Šta ako je Žilijet krenula sledećim avionom...
Možda postoji neka šansa. Jedan prema deset hiljada? Sto hiljada? Milion? Ne, Mari je znala da to nije moguće: kćerka joj je telefonirala samo nekoliko sati pre polaska da joj potvrdi podatke o letu.
Ona se uputi prema zoni gde bi trebalo da se iskrcavaju putnici koji dolaze iz Njujorka. To mesto je već bilo puno kamera i policajaca. Ministar saobraćaja je već bio tu i saopštavao je novinarima da u vezi sa uzrocima nesreće nijedna mogućnost nije isključena.
Mari je u mislima prizivala Boga, sudbinu, slučajnost... Spasite je! Spasite je i ja ću učiniti sve što budete hteli. Sve!
Vratite mi moju kćerku! Moju malu kćerku! Ne umire se sa dvadeset osam godina! Ne danas! Ne ovako!
Sva obuzeta osećanjem krivice, već je žalila što ju je pustila da ode sama u tu ludu zemlju. Zašto je nije duže zadržala pored sebe? U svojoj kući.
Dva službenika Pariškog aerodroma primetiše njenu uzrujanost i uputiše se ka njoj. Ljubazno je odvedoše u kriznu prostoriju za prijem i pružanje psihološke podrške porodicama žrtava.
Doktorka Natali Delerm, šef lekarske ekipe Pariškog aerodroma već nekoliko sati preživljava jedan od najstrašnijih dana u svojoj karijeri. Već je primila desetine porodica, a to je bio samo početak. Medicinska ekipa kojom je rukovodila sastojala se od dva psihologa, tri psihijatra i pet bolničarki. Smešteni u jednom od salona terminala, zaklonjeni od prometa i buke, imali su misiju da obaveštavaju porodice i da preuzmu brigu da im pomognu u njihovoj patnji. Natali je stezala u ruci listu putnika koju su joj dostavili. Procedura je uvek imala isti ritual: najpre glas, iskidan, jako zabrinut: 'Da li je moj brat /moja sestra / moji roditelji/ moja deca/ /moja verenica/ moj dečko/ moj muž / moja žena / moja porodica / moji prijatelji /... bio na letu 714?'
Natali onda upita za ime, pa proveri na listi. Sve to je trajalo svega nekoliko sekundi, ali se onda nastavljalo grčevitim preklinjanjem. Kada Natali odgovori 'ne', to onda bude oslobođenje, zahvalnost nebu, najlepši dan u životu... Kada odgovori da, onda nastaje propast.
Bilo je vrlo teško predvideti reakcije. Neke osobe skrhane tugom nisu bile u stanju da izuste ni najmanju reč. Naprotiv, neki drugi bi se srušili u kricima patnje, koji su muklo odjekivali aerodromom.
Natali je znala da će je taj dan obeležiti zauvek. Ona je već bila deo medicinske ekipe mobilisane prilikom katastrofe u Šarm el Šeiku i nikada se nije od toga potpuno oporavila. Ali ni za šta na svetu ne bi želela da bude negde drugde. Pomagala je ljudima da savladaju bol, davala im podršku da podnesu prvi šok i tako tu tragediju činila podnošljivijom za one koji su je doživeli.
Kada Mari uđe u prostoriju, Natali se uputi ka njoj:
„Ja sam doktorka Delerm."
„Htela bih da se informišem o svojoj kćerki, Žilijet Bomon", prozbori Mari, „trebalo je da bude na ovom letu..."
Skoro da je uspela da povrati prividan mir, iako je tornado koji je tekao kroz njeno telo pretio da sve poruši.
Natali spusti pogled na listu, a onda neko vreme zastade.
Žilijet Bomon.Dobila je posebne naloge u vezi sa njenim slučajem. Čim je preuzela dužnost, tipovi iz obezbeđenja su zahtevali od nje da im hitno prijavi svaku osobu koja dođe da se raspituje u vezi sa tom putnicom.
„Eh... trenutak, gospođo", zamoli ona nespretno i odmah zažali.
Ali bilo je suviše kasno. Savladana emocijama, ubeđena u fatalan ishod, Mari poče tiho da plače.
Natali ode do dvojice policajaca u uniformi koji su stražarili i objasni im situaciju.
Mari odmah spazi kako na nju nasrću dve marinskoplave gromade i opkoljavaju je kao moćne zidine.
„Gospođa Bomon?"
Očiju punih suza, nije shvatala šta se događa i klimnu glavom.
„Pođite sa nama, molimo vas."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Možda nebo zna

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:01 am



11

U živih svih ima nadanja; i psu živom bolje je nego mrtvom lavu!

Knjiga propovednikova 9:4


Ponedeljak ujutro,
u komesarijatu 21. distrikta
„Možete je ispitati, gospodine, doveli smo je u salu."
„Dolazim", odgovori inspektor Frenk di Novi, ustajući.
Pre nego što će izaći iz kancelarije, za trenutak se zadrža ispred televizora. Uključen na kanalu sa vestima, aparat je prikazivao poslednje slike pada aviona.
'Odmah posle nesreće uspostavljena je zona bezbednosti', objašnjavao je komentator. 'Operacije pretraživanja će se nastaviti, ali je žestina stihije bila tolika da se isključuje mogućnost pronalaženja preživelih. Za sada je izvađeno samo tridesetak tela!'
Vojni brodovi kruže po zoni, a jedna eskadrila helikoptera nadleće okean. Di Novi se primače ekranu i razazna komade pilotske kabine, razasuti prtljag i pojaseve za spasavanje kako plutaju po površini.
'Službeno još uvek ne znamo da li se radi o nesreći ili o terorističkom aktu. Neki čovek se anonimnim pozivom javio Al Džaziri i u ime nepoznate grupe islamista potvrdio daje postavio bombu u avion na letu 714. Ali tu tvrdnju treba uzeti sa najvećom mogućom rezervom, i vlasti su, uostalom, priznale da ovaj poziv nije uopšte kredibilan.
S druge strane, policija Njujorka će uskoro ispitati jednu osumnjičenu osobu čiji identitet još uvek nije otkriven. Prema nekim izvorima, radi se o jednoj mladoj ženi koja je iznenada napustila avion samo nekoliko minuta pre poletanja...'
Frenk di Novi besno pritisnu dugme za zaustavljanje na daljinskom upravljaču. Njegove kolege na aerodromu verovatno još uvek baljezgaju sa novinarima! Kroz nekoliko sati će svi saznati da su razotkrili tu Francuskinju.
Sav besan upade u malu prostoriju pored sale za ispitivanje i okrenu dugme za aktiviranje špijun ogledala.
Slika mlade žene, koja sedi na tabureu, otprilike po sredini zida. Imala je lisice na rukama, bila je bleda, uplašenog pogleda, gledala je u prazno, ne shvatajući šta se događa. Di Novi je pažljivo osmotri, pa onda pogleda u svoje zabeleške. Zvala se Žilijet Bomon. Policajci sa JFK-a su je uhapsili prethodne noći, neposredno posle pada aviona.
U izveštaju su naveli da je tražila da napusti avion samo nekoliko minuta pre poletanja. Zaintrigirani njenim čudnim postupkom, carinski i imigracioni službenici su je onda podvrgli rutinskoj kontroli. Jedna obična provera propisana odlukom o bezbednosti, koja je postala stroža posle nekih atentata, pretvorila se u pravu istragu. Najpre, zato što Francuskinja nije bila raspoložena za saradnju. Izjavila je da je žurila da se pridruži svom prijatelju, pružila žestok otpor prilikom ispitivanja i dopustila sebi da ode toliko daleko da izgrdi snage reda. Takvo ponašanje, već neprijatno i od američkog građanina, bilo je potpuno nedopustivo ako dolazi od jedne Francuskinje.
Ali to nije bilo sve. Pažljiviji pregled njenog pasoša otkrio je da postoji falsifikat datuma njene vize, koji je gospođica izgrebala, pa onda ispravila. Skup svih tih elemenata bio je uveliko dovoljan da je odvedu u komesarijat, gde su je smestili u pritvor.
„Da joj skinem lisice, inspektore?", upita jedan agent u uniformi.
„Naprotiv", odgovori Di Novi, „okujte joj i noge."
„Vi stvarno mislite da..
„Da!"
Neposredno posle pada aviona, razmatrana je mogućnost zatvaranja metroa, mostova i tunela, sve iz straha od novih terorističkih napada.
Vlasti konačno nisu popustile pred panikom i toga jutra je izgledalo d.i više niko stvarno ne veruje u tu priču o atentatu.
Istini za volju, ni sam Di Novi nije u to verovao, ali nije voleo te podmukle Francuze i nije želeo da se liši zadovoljstva da održi malu lekciju toj mladoj ženi. Jer je iz iskustva znao da su ljudi u zatvoru bili u stanju da priznaju bilo šta ako su ispitivači spretni. A Frenk je umeo to da izvede. Posebno što je imao odrešene ruke, jer je poručnik Rodrigez, koji je upravljao 21. distriktom, uzeo nekoliko dana odmora zbog smrti svoje žene, koja je preminula posle duge bolesti.
On proguta dve tablete beta blokatora da smiri lupanje srca, pa onda uđe u salu za ispitivanje.
„Dobar dan, gospođice Bomon. Nadam se da ćemo se nas dvoje dobro razumeti..."
Policajac se naceri, crte mu se izobličiše, a njegovo lice preplavi usiljen osmeh.
Pritvor može da traje sedamdeset dva sata. To mu je ostavljalo mnogo vremena da se zabavlja. U roku od nekoliko sati potpuno će mu pasti šaka.
„Ponovićemo sve iz početka", reče on, pucketajući prstima. „Zašto ste napustili taj jebeni avion nekoliko minuta pre poletanja?"
Žilijet otvori usta, ali iz njih ne izađe nikakav glas. Jedva je primećivala policajca pred sobom koji joj ponavlja pitanje. Bila je u stanju šoka, kao hipnotisana jednom kratkom rečenicom koja joj je odzvanjala u grudima u ritmu otkucaja njenog srca: 'Ja sam živa',
ja sam živa,
ja sam živa...
Ali joj je jedan drugi glas dovikivao da nije moralo da bude tako...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Možda nebo zna

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:02 am





12

Između nas i neba postoji samo život, koji je najkrhkija stvar na svetu.

Paskal


Ponedeljak po podne,
severni deo Central Parka
Sem Galovaj je sitnim koracima prolazio šljunkovitom alejom koja je presecala park.
Toga jutra je prvi put od smrti svoje žene pozvao bolnicu da kaže da ne dolazi na posao. Kao i pre godinu dana ostao je kod kuće, skrhan tugom i osećajem krivice. Dve žene koje je voleo bile su mrtve, i to njegovom greškom. U njegovom mozgu je vrelo kao da se u njemu nalazi lava. Gomila uspomena i protivrečnih misli sudarala se u nekoj nepovezanoj stihiji. Njegov posao ga je svakodnevno dovodio u vezu sa smrću, ali je ovaj put bio potpuno dezorijentisan.
Sem navuče kapuljaču trenerke da se zaštiti od štipanja ledenog vetra. Pre jedan sat odlučio je da izađe i uzme malo vazduha, kako ne bi poludeo razmišljajući o muci koja ga je snašla. Naivno je zamislio da će mu trčanje možda pomoći.
Ali to nije išlo baš tako.
Napravi pauzu da povrati dah ispred terena za basket. Mesto je bilo delimično prekriveno injem i bilo je pusto. Hladnoća je očigledno obeshrabrila Džordanove sledbenike.
Sem gurnu rešetkasta vrata igrališta i spusti se na klupu. Odjednom oseti kako mu grčevi u mišićima razdiru butinu. Čim je seo, zagnjuri glavu među dlanove. Celo telo mu se ukoči od bola i umora. Od pre tri dana praktično nije spavao i u glavi mu se sve opasno okidalo. Kad oseti probadanje u grudima, shvati da dvadeset četiri sata nije ništa jeo i da mu stomak radi na prazno. Pokuša da povrati dah, ali mu se disanje blokira.
Gušim se!
Za trenutak mu se svest pomuti i on nejasno začu kako rešetkasta vrata škripe u daljini. Hladan vazduh mu je štipao pluća. Nagnu se na pred, kao da hoće da povrati svoje srce.
Trebalo je da nešto popije, i to brzo!
„Malo kafe?"
Sem podiže glavu: ispred njega je stajala jedna tamnokosa i atletski građena žena u farmerkama i kožnoj jakni. Njen bistar i odlučan pogled obasjavao je izduženo lice koje ne stari, sa krupnim očima boje badema, kao kod nekih modela na Modiljanijevim platnima.
Kako se dogodilo da mu je prišla a da on to nije ni primetio? I zašto mu nudi jednu od dve šolje iz 'Starbaksa' koje je nosila?
„To će mi dobro doći, hvala", reče on usred jake navale kašlja.
„Samo napred", insistirala je ona. „Kupila sam za dvoje."
Sem s naporom zgrabi šoljicu kafe koju mu je pružila ta milosrdna i zagonetna ruka. Napitak mu je prijao, smirio mu kašalj i malo ga zagrejao.
Ali dok se žena naginjala prema njemu, krajevi njene jakne se lagano otvoriše i Sem opazi da ima futrolu sa revolverom obešenu o rame.
Policajac!
Da, imao je instinkt da ih prepozna skoro iz prve ruke. Nije uzalud proveo detinjstvo na ulici. U njegovom starom kraju malo je bilo reći da ljudi baš i ne vole policajce. Njihove intervencije, ponekad nespretne, često su rezultirale junaštvima koja su donosila više nevolja nego spokojstva. I kad je promenio društveni milje, Sem je zadržao to nepoverenje i uvek se zaklinjao da će, ako jednoga dana bude imao ozbiljne probleme, policajci biti poslednji čiji će savet potražiti.
„Mogu li da sednem?" upita ona.
„Samo napred", odgovori on, gledajući je s nepoverenjem.
Ona zapazi kako je ustuknuo i shvati da je verovatno primetio revolver. To ju je podstaklo da se predstavi pre nego što je nameravala: „Zovem se Grejs Kostelo. Ja sam detektiv u 36. distriktu", reče ona i pokaza svoju značku.
Nekoliko sunčevih zraka obasjaše metalnu pločicu i četiri slova, NYPD[4] nekako tajanstveno zablistaše.
„Vi patrolirate u ovom sektoru?" upita on sa lažnom opuštenošću.
„U stvari, čekam nekoga."
Grejs pusti da protekne nekoliko sekundi, pa onda pojasni:
„Jednog čoveka."
„Žao mi je što sam popio njegovu kafu", izvini se on, mašući dopola ispijenom šoljicom.
„Mislim da mu neće biti potrebna."
Neka čudna iskra zasija u očima Grejs Kostelo. Sem u njima pročita nešto zabrinjavajuće, kao pretnju, što ga je podstaklo da ne ostaje dugo ovde. Ustade u jednom skoku:
„Pa dobro, doviđenja. Nadam se da vaš prijatelj neće mnogo kasniti..."
„On je u stvari već ovde, ali mi nije stvarno prijatelj."
Kasnije, nakon mnogo vremena, Sem je ponekad uživao pri pomisli da je sve moglo biti drugačije da se nije zadržao na toj klupi tog popodneva. Ali je u dubini duše dobro znao da bi se Grejs Kostelo bez sumnje pojavila negde drugde i da bi se sve ono što se kasnije dogodilo odvijalo na identičan način.
„Šta hoćete da kažete?"
„Vi ste taj koga sam došla da vidim, doktore."
Sem se namršti. Kako je znala da...
Umesto odgovora, Grejs pokaza na džep lekareve trenerke, diskretno ukrašen grbom bejzbol ekipe bolnice Sent Metjuz.
„Zovem se Sem Galovaj", izjavi on, ljut što je bio primoran da otkrije svoj identitet. „Ja sam pedijatar."
Umesto da odgovori nešto u stilu drago mi je što sam vas upoznala, Grejs Kostelo vrlo lagano prozbori:
„Izgledate vrlo zabrinuto, doktore Galovaj..."
„Umoran sam, to je sve. I sada stvarno moram da krenem."
Sem se udalji nekoliko koraka. Skoro da je stigao do rešetkastih vrata, kada ga još jedna nova Grejsina munja prikova za mesto: „Teško je izgubiti nekoga, zar ne?"
„Ne razumem", reče on dok se okretao prema njoj.
On je sada odmeri i istovremeno stade da se sve više zabrinjava. Grejs je ustala i ukopala se ispred njega sa smelošću i odlučnošću koje nisu bile u skladu sa njenom ženskom prirodom. Nebo je postalo ružičasto dok je sunce najavljivalo svoj zalazak ka Hadsonu.
„Slušajte, doktore, znam da prolazite kroz težak trenutak, ali nemam vremena da okolišam. Evo, da pređem na stvar: imam za vas dve vesti, jednu dobru i jednu loš..."
„Stvarno nisam raspoložen da se igram pogađanja", prekide je on suvo.
Ali Grejs nastavi:
„Dobra vest je da je vaša prijateljica živa."
Sav smeten, Sem protrlja oči.
„Koja prijateljica?"
„Žilijet nije bila u avionu", objasni Grejs. „Ona je živa."
„Vi pričate koješta!"
Umesto odgovora, Grejs izvuče iz džepa novinski članak koji joj Sem istrže iz ruku. Članak je imao čudan naslov:
MLADA FRANCUSKINJA U PRITVORU POSLE PADA AVIONA NA LETU 714

Neobjašnjivo, novine su nosile sutrašnji datum.
„Gde ste to pronašli?", upita lekar s nevericom.
Grejs ne odgovori i Sem pređe pogledom ostatak članka, dok ga je nepodnošljiva napetost sve više obuzimala.
„Ako je ovo neka šala…"zapreti on.
„To nije šala: Žilijet je živa!"
„Zašto onda te novine nose sutrašnji datum?"
Grejs uzdahnu. Ovaj tip joj baš neće olakšati posao.
„Smirite se, Galovaje."
Dok je kipteo od besa, Sem se naglo udalji. Ova žena ga je izbacila iz takta. Ona bulazni, to je sigurno. Ali bi ipak trebalo da bude načisto. Kad je kre nuo, ipak nije mogao da se odupre toj ludoj nadi koja poče da ga obuzima.
Šta ako taj članak govori istinu? I ako je Žilijet živa?
Kad je bio s druge strane ograde, još jednom se okrenu ka Grejs. Njen čudni pogled bio je obojen sažaljenjem i prkosom. Sem skoro protiv svoje volje začu sebe kako je pita: „A koja je loša vest?"

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Možda nebo zna

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:02 am




13

Sudbina vodi one koji na nju pristaju, a vuče one koji joj se protive

Seneka


Ponedeljak uvece,
u komesarijatu 21. distrikta
„Jeste li sigurni da je ona ovde?"
„Već sam vam objasnio, gospodine Galovaj: Žilijet Bomon je u pritvoru i za sada vam ne možemo dati druge informacije."
Sem nije mogao da veruje: Žilijet je živa! Možda u rukama policije, ali živa.
Bio je sav uzbuđen i teško ga je držalo mesto. Ponovo je insistirao kod žene policajca u uniformi, jedne Afroamerikanke, zelenih očiju i besprekorno upletene kose: „Može biti samo da je u pitanju veliki nesporazum: ja dobro poznajem gospođicu Bomon. Proveli smo vikend zajedno i garantujem vam da ona nema ništa sa tom avionskom nesrećom!"
Mlada policajka pokaza nestrpljenje:
„Dok čekamo da neko dođe da uzme vaš iskaz, zamolila bih vas da sednete i da se smirite."
Sem gunđajući izađe u hol. Bio je još uvek u sportskoj uniformi, jer je pohitao ovde ne gubeći vreme da se presvuče. Nije imao ni mobilni telefon, čak ni jedan jedini dolar u džepu. Ipak, morao je hitno da pozove advokata ako je mislio da izvuče Žilijet iz ove neprilike.
Obrati se ženi policajcu čija je prišivena značka na uniformi označavala da se odaziva na ljupko ime Kalista.
„Nasmejaćete se, ali ja sam zaboravio svoj novčanik."
„To je u stvari smešno."
„Možete li da mi pozajmite jedan dolar?"
„I šta još?"
„Treba mi da telefoniram."
Ona uzdahnu.
„Ako bih morala da dajem dolar svakom tipu koji prođe ovuda..
„Vratiću vam."
„Ne dosađujte."
Ona napravi srdit izraz i izvuče četiri novčića od po dvadeset pet centi i gurnu ih prema njemu. Pošto joj se zahvalio, Sem se vrati u hol da iskoristi jednu od javnih govornica.
Za razliku od velikog broja svojih sugrađana, on nije imao stalnog advokata. Prvo mu je palo na pamet da pozove jednu od pravnih savetnica bolnice, koja mu je bila simpatična. Pošto je saslušala njegov problem, preporuči mu jednog kolegu, sa kojim je kontaktirao na terenu. Advokat, bez sumnje privučen mogućim medijskim publicitetom koji će pratiti ovaj slučaj, prihvati da smesta dođe.
Sem sa olakšanjem prekide vezu.
Eto. Sve će se srediti. Policajci iz ovog grada možda ipak nisu bili mnogo zli i ubrzo će uvideti da Žilijet nema ništa sa padom aviona, iako posttraumatski stres posle jedanaestog septembra još uvek nije nestao.
On pokuša da na trenutak sedne, ali nije uspevao da ostane miran. Ono što ga je brinulo bila je Grejs Kostelo, ona žena policajac koju je sreo u Central parku, koja je imala sa njim čudan razgovor i svoju malu igru o dobroj i lošoj vesti. Dobra vest, kako mu je objasnila, bila je da je Žilijet živa. Ali kada ju je upitao koja je loša, odgovorila mu je na proročanski način: 'Loša je da joj preostaje još samo nekoliko dana života.' Ubeđen da ta žena bunca, Sem je otišao ne tražeći da sazna više o tome i zbog toga je sada gorko žalio.
Ne, to je bilo apsurdno, trebalo je da se raduje što je pronašao Žilijet. Dakle tako, ona nije krenula tim avionom. Kao što je naslućivao, ona se vratila da ga sačeka. Na trenutak sagleda veličinu tog gesta i to mu po vrati veru u život. Odluči da joj kaže istinu čim bude mogao. Priznaće da nije oženjen i ona mu možda neće mnogo zameriti zbog te glupe laži.
„Gospodine Galovaj, ja sam inspektor Di Novi."
Sem, koji je bio zanet svojim mislima, trgnu se i podignu glavu ka policajcu koji ga pozva da pođe sa njim u njegovu kancelariju. Di Novi je više izgledao kao narodni heroj nego kao običan policajac. Odelo mu je besprekorno stajalo, a na njegovoj crnoj polo-majici isticao se znak jednog velikog italijanskog modnog kreatora. Imao je sportski izgled, naglašen besprekorno uglađeni osmeh, bronzanu boju kože koja je ukazivala na njegov nedavni odmor na suncu i brojne UV seanse.
Sem već na prvi pogled oseti da je ovaj nepoverljiv prema njemu. Tek tako, bez jasnog razloga. Uprkos svemu što se priča, ljudi nisu toliko komplikovani i prvi utisak koji steknemo o nekome često je tačan.
„Gospodine Galovaj, slušam vas."
Sem u nekoliko reči ispriča kako je sreo Žilijet. Svečano se zakleo da se nisu razdvajali ni minut tokom poslednjih četrdeset osam sati. Di Novi spomenu sporni pasoš, ali Sem odgovori da to nije dovoljno da se Žilijet osumnjiči za terorizam.
„Ako sam vas dobro razumeo, gospođica Bomon je požurila da izađe iz aviona da bi vam se pridružila.
„Tako je. "
„Zato što je odlučila da ostane sa vama u Njujorku?"
„Pretpostavljam."
Policajac uzdahnu:
„Gospodine Galovaj, priznajem da ne shvatam baš dobro logiku vaše male igre sa gospođicom Bomon: volim te, ostavljam te, volim te, ostavljam te..."
Sem se obrecnu:
„To je često tako u životu! Daleko od toga da su odnosi između muškaraca i žena jednostavni, ali to vama očigledno nije jasno!"
Di Novi ne obrati pažnju na tu primedbu i nastavi ispitivanje:
„Jeste li vi pomogli gospođici Bomon da spakuje svoj prtljag?"
„Ne."
„Da li je ona prema vašem saznanju prenosila stvari ili pakete za račun nekog drugog?"
„Ne."
„Da li je na aerodromu ostavila svoj prtljag pod nadzorom?
„Mislim da nije."
„Uzima li drogu?"
„Ne!"
„Da, vi o tome ne znate ništa."
„Ja sam lekar, umem da prepoznam drogu."
Di Novi se sumnjičavo isceri. Sem pređe u kontranapad:
„Mi smo u Americi, ne stavljaju se ljudi u zatvor zato što se vole!"
„Ako dozvolite, mislim da je situacija malo složenija od toga."
„Pustite me barem da razgovaram sa njom.
„Ni govora. Bićete na vreme obavešteni o času kada se završava njen pritvor. Ali ako hoćete da čujete moje mišljenje, to neće biti odmah", dodade on sadistički.
Policajac pogleda u svoj notes, pa onda razmetljivo zadenu svoj mon blan: „Poslednje pitanje, gospodine Galovaj: kako ste saznali da gospođica Bomon nije stradala u avionskoj nesreći?"
Sem je za trenutak oklevao, ali mu je intuicija govorila da je bolje da ne spominje misteriozno uplitanje Grejs Kostelo. Umesto toga, on upozori policajca: „Pravite ozbiljnu grešku."
„Radim svoj posao."
„Savetujem vam da ne izvrdavate, inspektore. Žilijet je advokat, ona će umeti da se odbrani ako.
Di Novi se namršti.
„Ko je advokat?"
„Žilijet Bomon."
„To vam je ona rekla?"
„Da", potvrdi Sem, ne shvatajući da je načinio grešku.
Tada nešto zablista u Di Novijevom pogledu. On naglo ustade. Nesumnjivo da ova Francuskinja nije bila čista: falsifikat pasoša, buntovnica, uzurpacija identiteta...
„Blagi bože, hoćete li mi objasniti o čemu se radi?" povika Sem.
„Žilijet Bomon nije advokat", odgovori Di Novi, trijumfalnog izgleda. „Ona je konobarica u jednom kafiću.
Sav besan, Sem napravi stotinu koraka po holu Komesarijata. Upravo je razgovarao sa advokatom koji je pomagao Žilijeti. On mu je savetovao da se vrati kući: pritvor se može produžiti još dva dana i ničemu nije služilo da i on gubi vreme tu. Pre nego što posluša taj savet, Sem je hteo da proveri samo još nešto.
Pojavi se ispred Kalistine kancelarije.
„Može li jedno dobro delo za završetak radnog dana?"
Mlada crnkinja odmahnu glavom:
„Žao mi je, završila sam sa poslom za danas", odgovori ona i poče tla slaže svoje stvari.
„Slušajte, treba mi obaveštenje o jednom policajcu iz drugog Komesarijata. To je jedna žena: Grejs Kostelo, ona je detektiv u 36. distriktu."
„Ja vam u tome ne mogu pomoći."
„Vrlo je važno."
„Možda za vas, ali ne i za mene", reče ona, sležući ramenima.
„Molim vas, učinite mi samo još jednu uslugu!" zamoli Sem, pokušavajući da bude što je moguće više ubedljiv.
„Samo jedno pitanje: zašto se uvek obraćate meni kad ima i drugih kancelarija na ulazu u ovaj jebeni Komesarijat?"
„Možda zbog ovog", priznade lekar, pokazujući na malu fotografiju, okačenu na zidu iza mlade žene.
Na slici su bile dve male devojčice koje igraju školice na trotoaru Bedford avenije.
Kalista se namršti.
„I ja sam odrastao u tom kvartu", objasni Sem.
„Šalite se!"
„To je istina."
„To me mnogo iznenađuje."
„Zašto?"
„Možda zbog ovoga", reče ona pokazujući prstom najpre na svoje, a onda na lekarevo lice, da bi na taj način ukazala na belinu njegove kože, dok su svi u Bedfordu bili crnci.
„Osnovna škola 'Martin Luter King' i koledž 'Čarls Dru'", reče on, kako bi potvrdio verodostojnost svoje tvrdnje.
„Poznavanje imena škola ne dokazuje da ste bili njihov učenik", primeti ona, nepoverljiva.
Sem uzdahnu.
„Hoćete dokaz? Vrlo dobro."
On najpre otkopča patent na svojoj trenerci, onda skiđe pulovci i majicu.
„Doktore Galovaj, podsećam vas da se nalazimo u Komesarijatu", uzviknu Kalista, užasnuta tim iznenadnim striptizom. „Ne želim ne prijatnosti..."
Sem se golih grudi primače dovoljno blizu mlade žene da može da primeti malu plavičastu tetovažu sa rečima Do or die, urezanu ispod njegovog ramena. 'Učini nešto ili umri', deviza Bedforda, njegovog starog kraja.
Kalista pogleda Sema ne trepćući, zatim dohvati svoj telefon, ali već tada drugi policajac dođe da je zameni i poče da se smešta u kancelariji.
„Podsetite me na ime vašeg policajca."
„Grejs Kostelo."
„Sačekajte me ovde za trenutak", naredi mu ona.
Sem ju je gledao kako se udaljava i prelazi preko prostrane prostorije, u kojoj se užurbano kretalo administrativno osoblje. Kalista pronađe slobodnu kancelariju u hodniku na visokom prizemlju iznad sale. Mogao je da kroz zastakljena vrata uoči njene pokrete. Video je takođe da je obavila nekoliko telefonskih poziva, onda kako prima faks. Po tome kako se obazirala oko sebe, on nasluti da ono što je tražio od nje svakako ne spada u njenu nadležnost i da ona preuzima rizik zbog njega. Vide kako se nekoliko puta namršti u znak nerazumevanja i čuđenja.
Najzad dođe do njega sa listom papira u ruci.
„Da li se vi to zajebavate sa mnom?", upita ga ona nevoljno.
„Naravno da ne", branio se on. „Zašto to kažete?”
Ona mu pruži faks koji je upravo primila.
„Zato što je Grejs Kostelo mrtva već deset godina."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Možda nebo zna

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:02 am




14

Kada udaraju, udaraju na one koje voliš...

Dijalog iz filma Kum, Fransisa Forda Kopole


Sem izađe iz Komesarijata potresen i zbunjen.
Hladan spoljašnji vazduh mu je prijao. Pređe preko ulice hitrim korakom da se zagreje, sve vreme vrebajući neki slobodan taksi. Već je bila pala noć i pod nogama mu je škripao preostali sneg posut injem. Dok je prolazio ispod jedne ulične svetiljke, nije mogao da se uzdrži a da ne izvadi iz džepa faks koji mu je dala Kalista. Bio je to članak iz Njujork posta, star deset godina, i on ga još jednom pročita:
WOMAN POLICE OFFICER SHOT DEAD IN BROOKLIN
Grejs Kostelo, detektiv 36. distrikta, sinoć je pronađena mrtva za volanom svog automobila, pogođena metkom posred glave. Okolnosti ove smrti ostaju zasad nerazjašnjene, utoliko pre što izgleda da ona u trenutku zločina nije bila na dužnosti.
Grejs Kostelo je imala 38 godina i pripadala je Njujorškoj policiji već 15 godina. Počela je karijeru kao policajac u patroli, a onda je nastavila da napreduje. Proizvedena u detektiva sa 26 godina, ova žena sa terena dala je odlučujući doprinos u rešavanju nekoliko velikih kriminalističkih slučajeva.
Policajka ubijena u Bruklinu.
Diplomac Njujorškog univerziteta i FBI-jeve nacionalne akademije u Kvantiku, bila je majka jedne devojčice od 5 godina i predviđala joj se briljantna karijera u policiji, pošto je njena promocija u čin poručnika trebalo da stupi na snagu sledećeg meseca.
Članak je bio ilustrovan sa dve Grejsine fotografije: jedna je bila klasična fotografija u policijskoj uniformi prilikom njenog prijema u policiju, a druga više lična, gde je pozirala sa svojom kćerkom, koja je još bila beba, na obali okeana.
Fotografija je bila relativno dobra i Sem je mogao da konstatuje da je to zaista bila ista ona žena koju je sreo pre nekoliko sati u Central parku. Žena za koju se smatra da je mrtva već čitavu deceniju...
Najzad spazi jedan taksi koji je skretao na uglu ulice. Njegovo svetlo označavalo je da je bio slobodan. Sem krenu napred i pozva ga. Dok je taksista manevrisao da stane pored njega, jedna policijska kola ga zaobiđoše sa desne strane i zaustaviše se pored doktora. Prozorče na kolima se otvori i pojavi se policajac u patroli, namrgođenog izgleda, koji je imao pedesetak godina.
„Gospodin Galovaj?"
„Da?"
„Ako vam ne smeta, otišao bih u jednu malu šetnju sa vama."
„Pa dobro, u tom slučaju to mi prilično smeta: treba mi taksi, a ne policijska pratnja."
„Vidim da ću biti primoran da insistiram."
„Ja vidim da ću biti primoran da odbijem: danas sam se već nagledao uniformi i ne volim vaše manire."
„Nemojte da me primoravate da koristim neku drugu opciju."
„Koja je to?"
„Pa dobro, mogao bih da izađem iz kola i da vam razbijem njušku", zapreti mu policajac.
„Stvarno? Baš bih voleo da to vidim."
„Onda dobro, pokazaću vam."
Auto ubrza i pređe na trotoar, preseče put Semu koji nije imao kud. Policajac munjevito iskoči iz kola i krenu ka njemu. Bio je to plećat čovek, srednjeg stasa, sa nešto suvišnih kilograma, uprkos određenoj eleganciji.
„Ja sam policajac Mark Riteli", saopšti on i stavi ruku na službeni pištolj, smešten u futroli koju je nosio okačenu za kaiš.
On se zagleda u doktorove oči i ovaj u tom pogledu pročita besprekornu odlučnost, taj čovek je izgledao spreman na sve samo da Sem pođe sa njim.
„Mislim da bi bilo dobro da pročitate ono što je napisano na vašem automobilu", reče Sem i pokaza na tri slova PPP (pristojnost, profesionalizam, poštovanje ), što se smatralo devizom gradske policije.
„Dobro, poslednji put ću vas učtivo zamoliti", započe Riteli: „Zaista bih želeo da nas dvojica obavimo jedan mali razgovor."
Pošto je shvatio da stvarno nema izbora i da ne može da učini ništa drugo nego da preseče sukob sa ovim provokatorom, Sem upita pomirljivim tonom: „O čemu želite da razgovaramo?"
„O mojoj partnerki: Grejs Kostelo."
Sem uđe u auto i Riteli poče da vozi prema jugu.
„Vi ste lekar, zar ne?"
„Da, ja sam pedijatar, ali bih jako želeo da shvatim kakve veze ima sve to sa..."
Riteli podiže ruku da ga prekine:
„Kada sam se pre pola sata vraćao da pokupim svoje stvari posle dužnosti, jedan tip iz centrale mi je rekao da se neki policajac iz 21. distrikta raspituje o Grejs Kostelo..
„Ja sam to od njega tražio", potvrdi Sem.
„... i koji očigledno veruje da je ona još živa."
„Ona jeste još živa", potvrdi Sem.
„A na osnovu čega možete da to kažete?"
„Razgovarao sam sa njom danas po podne."
Riteli duboko uzdahnu. Sem primeti da policajčeve ruke počinju da drhte i da prstima steže volan da ne bi eksplodirao. Riteli otvori prozor, udahnu svež vazduh, onda poćuta nekoliko minuta, ništa ne reče i zadovolji se time da vozi i da uzgred povuče nekoliko dimova cigarete.
Čim se kola uputiše ka Bruklinskom mostu, Sem upita:
„Gde to idemo?"
„Da vam pokažem da fantomi ne postoje."
Stigoše u Bensonherst, poslednju pravu italijansku četvrt Njujorka još od kad se Little Italy pretvorila u turističku atrakciju. Policajac napravi nekoliko krugova oko niza kuća, ne uspevajući da parkira. Na pet ili šest metara duž trotoara neko je postavio preteći pano:
YOU TAKE MY SPACE I BREAK YOUR FACE[5]

Ali Riteli nije bio čovek koji se dao zaplašiti. Izađe iz kola, prezrivo udari nogom po plakatu i parkira na to mesto.
Onda odvuče Sema u mali kafe-restoran, gde je, izgleda, bio jedan od stalnih gostiju. Stara neonska reklama označavala je da je ova institucija otvorena pre četrdeset godina, što je bilo nešto izuzetno u gradu u neprekidnom pokretu, kao što je Njujork.
„Pođite sa mnom!", naredi on.
Sem ga je pratio do jedne male sale, gde su se širili primamljivi mirisi testa za hleb, maslinovog ulja i pogača. Na zidu su se isticale fotografije poznatih italo-američkih ličnosti: Sinatra, Pavaroti, De Niro, Travolta, Madona, Stalone...
Dva čoveka sedoše jedan naspram drugog na klupicama od grubog platna.
„Ćao, Marko", reče gazda i stavi ispred Ritelija već načetu flašu alkohola.
„Ćao, Karmine."
Riteli nasu u čašu koju ispi odjednom, što je za posledicu imalo skoro mehanički prestanak drhtanja ruku.
Pošto se privremeno smirio, on pozva Sema da mu tačno kaže šta zna o Grejs.
Sem mu ispriča čitavu priču, od svog susreta sa Žilijet do pojavljivanja Grejs u Central parku, kroz koji je prolazio nakon pada aviona na letu 714. Kada je Sem završio sa izlaganjem, Riteli se posluži još jednom čašom, pa onda protrlja oči, ne uspevajući da sa njih skine veo tuge koja ga nije napuštala.
„Slušajte, Galovaju, ja sam deset godina bio Grejsin partner. Skoro istovremeno smo ušli u kriminalistiku i radili smo na istim istragama. Ne samo što smo bili dobar tim, već smo bili i prijatelji, veliki prijatelji..
Dok je govorio, izvadi iz novčanika fotografiju i pruži je Semu. Lekar je pažljivo pogleda: na njoj se mogao videti policajac u društvu sa Grejs ispred nekog jezera i planinskog lanca. Bili su mladi i lepi. Grejs je blistala, a Riteli je bio vitak, nasmejan, pun vere u budućnost. Potpuno različit od ovog čoveka punog besa, kojeg je Sem sada gledao pred sobom.
„Ako mi dozvolite jedno pitanje..", započe Sem.
Riteli ga podstače da nastavi.
„Pošto ste radili sa Grejs, morali ste imati čin detektiva."
„Tačno, i ja sam kao i ona promovisan u čin poručnika."
„Kako to da ste onda deset godina kasnije običan policajac u patroli?"
Riteli izvuče kutiju cigareta iz džepa i zapali jednu. On nije bio jedan od onih koje ste smeli da upozorite na propis o zabranji pušenja.
„Od Grejsine smrti za mene više nije ništa isto kao pre."
„Imate problem sa alkoholom, zar ne?"
„Problem sa alkoholom?"
„Vi ste alkoholičar, Riteli?"
„Šta se to vas tiče?"
„Ja sam lekar, ne osuđujem vas, ali vi biste možda mogli da pomognete sami sebi."
Policajac odbaci taj predlog pokretom ruke.
„Anonimni alkoholičari i sve to tra-la-la! Ne, hvala, nije to za mene."
Hteo je da doda nešto, ali mu reči zapeše u grlu. Proguta pljuvačku pa nastavi:
„Grejs me je dobro poznavala, sa svim mojim manama i kvalitetima. Imala je sposobnost da izvuče ono najbolje iz mene."
On povuče dugačak dim iz cigarete, pa onda nastavi:
„Za nju je sve uvek bilo pozitivno, verovala je u sve te prevare...", reče on i napravi neodređen pokret.
„Kakve prevare?"
Ritelijev pogled se izgubi u daljini, iza prozora koji je gledao napolje.
On pojasni svoju misao:
„Verovala je u sreću, u budućnost, u dobru stranu stvari i ljudi... Imala je veru u humanost."
Pusti da prođe nekoliko sekundi, pa onda priznade:
„Ja nisam takav."
Ni ja, pomisli Sem.
„Bez nje mije sav taj posao postao pravi pakao. Ona više nije bila tu, da me ispuni, da me ukroti.
„I onda su vas degradirali?", upita Sem.
Riteli potvrdi klimanjem glave:
„Istina je da sam često ovih poslednjih godina prelazio žutu crtu."
„Ali kako objašnjavate moj susret sa Grejs ovog popodneva?"
Policajčeve ruke ponovo počeše da drhte.
„To nije bila ona, Galovaju" reče on, ispijajući još jednu čašu.
„Bila je to njena slika i prilika u svakom slučaju, izgledala je kao da nije nimalo ostarila. Kao da je u istim godinama kao na fotografiji u novinama."
„Ona je primila metak u glavu, Galovaju! Jebeni metak koji joj je razneo lobanju! Razumete li to?", povika on.
„Možda nije umrla", odvaži se da kaže Sem.
Riteli se ražesti:
„Kada je Grejs upucana, ja sam išao da identifikujem njeno telo u mrtvačnici! Video sam joj lice, plakao sam dok sam držao njeno telo u svom naručju! I slušajte me, to je stvarno bila ona."
Sem pogleda Ritelija u oči i shvati da ovaj ne laže.
Nekoliko minuta kasnije policajac ga doprati do kuće. Kad su stigli pred malu kuću u Grinič Vilidžu, izgledalo je kao da je Riteli povratio svoj mir.
„Prilično je otmen vaš kraj, doco."
„Duga je to priča", započe Sem.
Kako je bilo hladno, dva čoveka ostadoše u kolima i podeliše poslednju cigaretu u noćnoj tišini. Ledeni dah učini da zatrepere listovi ginkosa i grane glicinija. Prođe neko vreme a da nijedan od njih ne progovori ni reč. Sem je mislio na Žilijet koja je bila izolovana u nekoj ćeliji, Riteli je mislio na Grejs, jedinu ženu koju je ikada voleo, i on ponovo zažali što joj nije priznao za svoja osećanja prema njoj dok je još bila živa. Sem prvi razbi tišinu: „Ko je ubio Grejs? Znate li to?"
Policajac odmahnu glavom.
„Neprekidno sam istraživao više od jedne godine, lišavao se vikenda i odmora. Ali nikada nisam naišao na ozbiljan trag."
Na to zgazi svoj opušak i upali motor.
„Zdravo, Galovaju!"
„Zdravo, Riteli", uzvrati mu Sem i otvori vrata. „Razmislite o tome da dođete kod mene ako jednoga dana osetite želju da prestanete da pijete. Jedan prijatelj mi je rekao da 'ne postoje problemi, već samo rešenja'."
„Grejs je to isto govorila."
Policajac mu spontano pruži ruku, veoma iznenađen što je osetio da se između njega i ovog mladog doktora rađa neobična bliskost.
„Vi mora da ste neko čudo od lekara, zar ne?"
„Ponekad mi to kažu", priznade Sem dok je stezao pruženu ruku.
Čudno, Riteli je povratio malo živahnosti. Njegove oči su blistale kao dijamanti.
„Šta ćete uraditi?" zabrinu se Sem.
„Neko u ovom gradu se predstavlja kao Grejs Kostelo", konstatova Riteli. „Treba da saznam ko i zašto."
„Pazite na sebe."
„Vi takođe, doco, nikad se ne zna."
Sem izađe iz kola i Riteli se udalji u noći.
Lekara više nisu držale noge. Vrtelo mu se u glavi i osećao je mučninu u stomaku. Iscrpljen od nespavanja, gurnu vrata svoga stana sa čvrstom odlukom da se baci na krevet.
Dok su bili zaneti razgovorom, nijedan nije primetio da jedna senka, šćućurena na drugoj strani ulice, nije propustila ni delić njihovog razgovora.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso - Možda nebo zna

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu