Stan u Parizu - Gijom Muso

Strana 1 od 7 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:30 am



U Parizu postoji atelje koji skriven leži u dnu ulice obrasle zelenilom.
Madlin ga je iznajmila da bi uživala u samoći. Usljed nesporazuma, ovoj se mladoj londonskoj policajki pridružuje Gaspar, pisac i mizantrop koji je doputovao iz Sjedinjenih Država da bi pisao u tišini. Ovo dvoje ljudi eksplozivne naravi prinuđeni su da zajedno provedu nekoliko dana.

Atelje je pripadao slavnom slikaru Šonu Lorencu i još uvijek odiše strašću prema bojama i svjetlosti. Loren je, skrhan poslije ubistva svog sina, umro godinu dana kasnije ostavivši iza sebe tri platna koja se sada vode kao nestala. Fascinirani njegovom genijalnošću i zaintrigirani njegovom tužnom sudbinom, Madlin i Gaspar odlučuju da udruže snage kako bi pronašli ta platna za koja se vjeruje da su posljednji i silni odsjaj Lorencovog genija.
Međutim, da bi pronikli u Lorencove tajne, moraće da se suoče sa sopstvenim demonima u jezivoj istrazi koja će uslijediti...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:31 am


Posvećeno Ingrid I Natanu



Usred zime najzad sam otkrio da


u sebi nosim nepobedivo leto


Alber Kami



Dečak



London, jedne subote oko podneva

Ti još to ne znaš, ali za nepuna tri minuta suočićeš se s jednom od najtežih nesreća u tvom životu. Nesrećom kakvu nisi očekivala, ali koja će te opeci kao užareno gvožđe po nežnoj koži.
Sada još šetaš, vesela, po tržnom centru koji liči na antički atrijum. Posle deset kišnih dana, nebo je ponovo poprimilo lepu tamnoplavu boju. Sunčevi zraci, od kojih svetluca stakleni krov tržnog centra, izazivaju u tebi dobro raspoloženje. Da bi proslavila početak proleća, čak si se častila onom crvenom haljinicom na bele tufne, koja te je mamila već petnaest dana. Opuštena si, gotovo radosna. Dan izgleda obećavajuće: prvo ručak sa Žil, tvojom najboljom prijateljicom, manikir udvoje, sigurno i izložba u Čelsiju, onda večeras na koncert Pi Džej Harvi u Brikstonu.
Tiho ploviš mirnim tokovima života.
Dok ga, odjednom, ne spaziš.
Plavokosog dečačića u teksas pantalonama na tregere i plavom đubretarcu. Ima možda dve godine, ili malo više od dve. Krupnih, nasmejanih očiju, koje sijaju iza šarenih naočara. Finih crta lica, koje se pomaljaju iz okruglog detinjeg lica uokvirenog kratkim sjajnim kovrdžama, kao stog sena pod letnjim suncem. Već neko vreme ga posmatraš, iz daljine, ali što se više približavaš, sve te više fascinira njegovo lice. Netaknut i osunčan predeo, koji nesreća i strah još nisu stigli da pogode. Na tom malom lepom dečjem licu ti vidiš samo lepezu mogućnosti. Radost življenja, iskonsku sreću.
Sada i on tebe gleda. Lice mu je ozareno iskrenim osmehom, punim razumevanja. S ponosom ti pokazuje mali metalni avion među njegovim bucmastim prstima, kojim kruži nad glavom.
„Vrmmm…“
Dok mu uzvraćaš osmeh, neko čudno osećanje počinje da te obuzima. Spor otrov neodgonetnutog osećanja ispunjava celo tvoje biće nepoznatom tugom.

Dete je raširilo ruke i stalo da juri oko kamene fontane, koja je izbacivala spirale od vode pod kupolom tržnog centra. Na trenutak pomisliš da trči ka tebi i da će ti skočiti u ruke, ali… „Tata, tata! Jesi video, letim kao avion!“
Podižeš pogled i tvoje oči se sreću s očima muškarca koji hvata dete u letu. Hladno sečivo se zariva i tvoje srce staje.
Tog muškarca poznaješ. Pre pet godina bili ste u vezi više od godinu dana. Zbog njega si zamenila Pariz za Menhetn i promenila posao. Šest meseci ste se čak trudili da zatrudnite, bezuspešno. Zatim se taj čovek vratio bivšoj ženi, s kojom je već imao jedno dete. Uradila si sve što si mogla da ga zadržiš, ali to nije bilo dovoljno. S bolom si proživela taj period i, iako si mislila da si uspela da okreneš novu stranicu, danas ga srećeš, i to ti slama srce.
Sada bolje razumeš svoj nemir. Kažeš sebi da je to dete moglo biti vaše. Da je to dete moralo biti vaše.
Muškarac te je odmah prepoznao i ne izbegava tvoj pogled. Po žalosnom izrazu lica pretpostavljaš da je iznenađen koliko i ti, da mu je neprijatno i da je zaista posramljen. Misliš da će ti se obratiti, ali, kao jelen okružen lovcima, reaguje zaštitnički prema svom potomstvu i žurno okreće leda.
„Hajde, dođi, Žozefe, idemo.“
Dok se otac i sin udaljuju, ne veruješ svojim ušima. Žozef je jedno od imena koja ste zajedno razmatrali za buduće dete. Oči ti plamte. Osećaš se opljačkanom. Neki težak umor obrušio se na tebe i prikovao te za mesto na nekoliko minuta, ostavivši te zapanjenom, skamenjenom, s knedlom u grlu.
* * *

S mnogo napora, dolaziš do izlaza iz tržnog centra. U ušima ti zvoni, pokreti su ti mehanički, udovi su ti teški kao kamen. U Parku Sent Džejmsa uspevaš da podigneš ruku da bi pozvala taksi, ali treses se tokom čitave vožnje, boreći se s mislima koje te napadaju, pitajući se šta se dešava.
Zaključavši vrata u stanu, žuriš da napuniš kadu. U sobi ne pališ svetio. I dalje obučena, bacaš se na krevet. Nepomična. Glavom ti prolaze slike deteta s avionom i, uskoro, sav taj očaj koji si osetila pred bivšim ljubavnikom pretvara se u strašan osećaj praznine. Praznine koja te steže u grudima. Plačeš, naravno, ali kažeš sebi da su suze katarzične i da će kriza proći sama od sebe. Ali bol se produbljuje, raste i potapa te kao cunami koji te nosi i ruši sve brane, oslobađajući godine nezadovoljstva, gorčine, razočaranosti. Oživljavajući rane za koje si mislila da su zacelile.
Ubrzo, panika kao hladna zmija gmiže po telu. Ustaješ u jednom skoku. Srce počinje da ti divlja. Već si doživela identičnu epizodu pre nekoliko godina i stvari se nisu dobro završile. Ali ova ti je misao uzalud prošla kroz glavu, ti ne uspevaš da zaustaviš točak sudbine. Obuzeta nekontrolisanim drhtanjem, teturaš se do kupatila.
Kutije s lekovima. Bočice s tabletama. Ležeš u kadu – koja počinje da preliva – iako si se svukla samo do pola. Voda je pretopla ili prehladna, više ne znaš ni sama i nije te briga. Osećaš stegu na grudima. U stomaku ambis. Pred tvojim očima mračan horizont, zauvek ispunjen tugom.
Ti sama nisi bila svesna da si došla do te tačke. Proteklih godina bila si pomalo izgubljena, to je tačno, i već neko vreme znaš da je život krhak. Ali nisi očekivala da ćeš danas izgubiti tlo pod nogama i pasti tako brzo. Naročito nisi bila svesna te prljave bujice koja teče u tebi. To crnilo, taj otrov, ta beda. Taj osećaj stalne usamljenosti, koji se naglo probudio i sada te prestravljuje.

Bočice plutaju po površini kao usidreni čamci. Otvaraš ih i gutaš pune šake kapsula. Ali to nije dovoljno. Moraš da izvedeš stvari do kraja. Onda vadiš žilet iz brijača koji stoji na ivici kade i prelaziš njime po podlakticama.
Uvek si se žestoko borila, ali danas shvataš da više nisi sposobna jer te tvoj neprijatelj ne ispušta iz ruku i poznaje te bolje nego ti. Kako približavaš oštricu venama, pomišljaš ironično na precenjenu radost koju si osetila jutros pri pogledu na sunce kroz prozor.
Zatim, tu je još i taj neobično miran trenutak u kojem shvataš da je kocka bačena i da je tvoj put bez povratka već počeo. Kao hipnotisana posmatraš kako krv, rastvarajući se u vodi, pravi neobično lepe arabeske. Dok osećaš da odlaziš, kažeš sebi da će barem bol prestati, a to nema cenu.
I dok te đavo nosi kroz svoja sumporna isparenja, slika dečaka ti ponovo prolazi kroz glavu. Vidiš ga na plaži, uz more. Na nekom mestu koje bi moglo biti Grčka ili jug Italije. Sasvim si mu blizu. Tako blizu da možeš osetiti miris peska, žita, umirujući kao vetrić što pirka u letnjim večerima.
Kada podigne glavu ka tebi, opet s nežnošću posmatraš njegovo lepo lice, prćast nos i razmak među prednjim zubima, koji mu da je neodoljiv osmeh. Evo ga, širi ruke i počinje da trči oko tebe.
„Mama, vidi, letim kao avion!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:31 am











USRED ZIME

Utorak, 20. decembar






1


Pariski sindrom

Paris is always a good idea.1

Odri Hepbern

1.

Aerodrom Šari de Gol, Dolasci.
Na neki način, definicija pakla na zemlji.
Na pasoškoj kontroli stotine putnika skupljalo se u jednu kolonu, koja se protezala krivudavo kao gojazna boa. Gaspar Kutans podiže glavu u pravcu kabina od pleksiglasa, poredanih dvadeset metara ispred njega. Iza reda šaltera, samo dva nesrećna policajca kontrolisala su nadolazeću plimu putnika. Gaspar uzdahnu od očajanja. Svaki put kad bi kročio na ovaj aerodrom, pitao bi se kako su javni funkcioneri mogli da ne znaju kakve razorne posledice može da ima ovako mrsko ogledalo francuske države.
Proguta pljuvačku. Da stvar bude još gora, ljudi su umirali od vrućine. Vazduh je bio vlažan, težak, zasićen užasnim smradom znoja. Gaspar zauze mesto između adolescenta s izgledom motoriste i grupe Azijaca. Tenzija je bila opipljiva: usled vremenske razlike posle leta koji je trajao od deset do petnaest sati, putnici sa licima zombija ljutito su konstatovali da njihovim mukama nije došao kraj.
One su počele odmah posle sletanja. Let iz Sijetla jeste bio tačan – avion se spustio nešto pre 9 ujutru – ali trebalo je čekati više od dvadeset minuta da se postavi avio-most, kako bi mogli da napuste letelicu. Usledilo je beskrajno hodanje kroz zapuštene hodnike.
Užasavajuća igra bez granica – da se protumače komplikovani saobraćajni znakovi, da se ne slomi vrat u pokvarenom liftu, da te neko ne smrvi u krcatom šatl-autobusu, da bi vas na kraju ugurali kao životinje u ovu jezivu salu. Dobro došli u Francusku!
S torbom na ramenu, Gaspar se obilno znojio. Činilo mu se da je već tri kilometra prešao otkako je izašao iz aviona. Slomljen, zapita se šta je kog đavola radio tu. Zašto je svake godine sebe kažnjavao mesecom zatočeništva u Parizu samo da bi napisao novi pozorišni komad?
Nervozno se nasmeja. Odgovor je bio jednostavan i zvučao je kao neki reklamni slogan: tehnika pisanja u neprijateljskom okruženju. Svake godine, u isto vreme, Karen, njegov agent, iznajmljivala mu je kuću ili stan u kojem je mogao raditi u miru. Gaspar je toliko mrzeo Pariz – naročito u vreme Božića – da mu nije teško palo da se zatvori u četiri zida i ostane tako dan i noć.
Rezultat: delo se samo od sebe pisalo, ili skoro da jeste. U svakom slučaju, krajem januara komad bi bio gotovo završen.
Kolona se skraćivala zabrinjavajuće sporo. Čekanje je postalo teško kao junački podvig. Hiperaktivna deca trčala su između graničnika vičući, dvoje staraca u paru držalo se jedno za drugo da se ne bi srušili, neka beba ispovraćala je sadržaj flašice po grudima svoje majke.
Nek idu u tri lepe božični praznici… – požali se Gaspar duboko udahnuvši ustajali vazduh. Primetivši nezadovoljstvo na licima svojih sapatnika, seti se članka o pariškom sindromu, koji je pročitao u časopisu. Svake godine više desetina japanskih i kineskih turista bilo je hospitalizovano i često vraćano u otadžbinu zbog teških psihičkih tegoba, koje bi ih pogodile prilikom prve posete prestonici. Tek što bi stigli u Francusku, počinjali bi da osećaju čudne simptome – delirijum, depresiju, halucinacije, paranoju. Posle nekog vremena, psihijatri su napokon pronašli objašnjenje: neprijatnost koju su turisti osećali bila je posledica nesklada između njihove uzvišene predstave o Gradu svetlosti i onoga što je on zaista. Mislili su da će otkriti čudesan svet Amelije Pulen, koji se veliča u filmovima i reklamama, a otkrivali bi umesto njega jedan grub i neprijateljski nastrojen grad. Pariz iz njihovih fantazija – s romantičnim kafićima, bukinistima na obalama Sene, bregom Monmartr i kvartom Sen Žermen de Pre – srušio bi se pred realnošću: prljavština, džeparoši, nebezbednost, sveprisutna zagađenost, ružnoća velikih gradskih naselja, zapušten gradski prevoz.
Kako bi zaokupio misli nečim drugim, Gaspar izvadi iz džepa nekoliko presavijenih listova. Opis i fotografije zlatnog kaveza, koji mu je agent iznajmio u 6. arondismanu. Nekadašnji atelje slikara Šona Lorenca. Fotografije su bile veoma privlačne i pružale utisak otvorenog, svetlog i umirujućeg prostora, savršenog za književni maraton koji ga je čekao. Obično ne bi verovao fotografijama, ali Karen je bila na licu mesta i pobrinula se da mu se svidi. I više od toga, dodala je misteriozno.
U svakom slučaju, jedva čeka da ga vidi.
Čekao je još dobrih petnaest minuta dok se jedan od dvojice policajaca na pasoškoj kontroli nije smilovao da pogleda i njegov pasoš. Ljubazan kao i svi šalterski službenici, lik mu ne uputi ni dobar dan ni hvala niti je uzvratio prijatno dok mu je vraćao dokumenta.
Nova zagonetka na saobraćajnom znaku. Gaspar ode u pogrešnom smeru pa se vrati. Pokretne stepenice. Niz automatskih vrata, koja se uvek otvaraju sa zakašnjenjem. Požuri da prođe pored pokretne trake za prtljag. Hvala bogu, nije bio toliko nesmotren da prijavi prtljag.
Sada nije bio predaleko od izlaza iz pakla, pomuči se da izađe iz nesvakidašnje gužve koja je blokirala zonu za dolaske, progura se kroz gomilu, udarivši u par koji se ljubio, preskočivši putnike koji su spavali na zemlji. Kružna vrata iznad kojih je bio znak Izlaz – Taksi označavala su kraj njegovih muka. Evo, još nekoliko metara i oslobodiće se ovog košmara. Uzeće taksi, staviće slušalice i mentalno se udaljiti slušajući klavir Breda Meldaua i bas Larija Grenadira. Zatim, istog popodneva, počeće da piše i…
Njegov entuzijazam je splasnuo pod kišom. Udarala je po asfaltu. Nebo crno kao ugalj. Tuga i uznemirenost u vazduhu. Nema taksija na vidiku. Umesto njih, vozila policije i dezorijentisani putnici.
„Šta se dešava?“, upita radnika zaduženog za prtljag, koji je mirno pušio kod samostojeće pepeljare.
„Niste u toku? Štrajk je, gospodine.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:31 am




2.

U isto vreme, na Severnoj železničkoj stanici, Madlin Grin silazila je sa Eurostara u 9:47, s polaskom iz Londona. Prvi koraci po francuskom tlu bili su nesigurni, nije mogla da se snađe. Noge su joj bile teške, kolena joj klecala. Umoru su se pridružili i vrtoglavica, naleti mučnine i želudačna kiselina, koja joj je nagrizala jednjak. Iako ju je lekar upozoravao na nuspojave, nije očekivala da će provesti Božić u tako lošoj formi.
Kofer koji je vukla za sobom bio je težak kao tuč. Od glasnog iritantnog zvuka točkica po betonu pucala joj je glava i tako se samo pogoršavala migrena koja ju je mučila otkako se probudila.
Madlin se naglo zaustavi da zakopča do grla rajsferšlus na kožnoj jakni postavljenoj ovčijim krznom. Iako se znojila, drhtala je od jeze. Teško dišući, pomislila je na tren da će se onesvestiti, ali povrati snagu kako je došla do kraja perona, kao da je uzbuđenje koje je vladalo na stanici dopiralo i do nje i vraćalo je u život.
Severna stanica je uvek oduševljavala Madlin, uprkos nezavidnoj reputaciji. Tu gde su drugi videli nered i strah, ona je videla sirovu energiju koja se prenosila na sve ljude. Umesto na kakvo siromašno predgrađe, pre je podsećala na košnicu koja nikad ne spava. Hiljade života, sudbina koje se sreću pletući džinovsku paukovu mrežu. Silovita bujica vas nosi, talas koji treba da znamo da ukrotimo da se ne bismo udavili.
Železnička stanica joj je naročito izgledala kao pozorišna scena s mnogo glumaca: turisti, stanovnici bogatog predgrađa, poslovni ljudi, stanovnici siromašnog predgrađa, policajci koji patroliraju, ulični prodavci, dileri, konobari iz obližnjih kafića i prodavci iz prodavnica… Posmatrajući taj svet u malom pod okriljem staklenog krova, Madlin pomisli na jednu od staklenih kugli koje joj je baba donosila pri svakom povratku s putovanja. Ogromna kugla koja vri od aktivnosti i zvukova, bez plastičnih pahuljica, koja puca pod svojom težinom.
Izađe ispred, gde ju je dočekao pljusak. Što se vremenskih prilika tiče, bile su još lošije nego u Londonu: jaka kiša, prljavo nebo, vlažnost vazduha i sparina. Baš kako ju je upozorio Takumi, više desetina taksija blokiralo je ulaz u stanicu. Ni autobusi ni automobili nisu mogli da prime putnike, ostavljajući ih na cedilu. Ispred televizijskih kamera atmosfera se zagrevala: štrajkači i putnici su iznova igrali istu scenu, koju su novine i televizijske stanice obožavale.
Madlin požuri da zaobiđe tu grupu. Kako se nisam setila da ponesem kišobran? – proklinjala je sebe dok je hodala u smeru Bulevara Mađente. Kako je bila skroz blizu ivice trotoara, jedan auto je isprska prošavši kroz baru. Mokra i besna, pođe Ulicom Sen Vensana de Pola do ulaza u crkvu. Tu ju je, došavši na vreme, za volanom popreko parkiranog kombija čekao Takumi. Njegov šareni kombi bio je ukrašen veselim natpisom koji je pružao kontrast okolnom sivilu: „Čudesna bašta – Cvećara – Delambrova ulica br. 3a - 75014 Pariz.“ Spazivši ga, Madlin mu mahnu pa brzo uđe u vozilo.
„Hello, Madlin, dobro došla u Pariz!“ pozdravi je cvećar dajući joj peškir.
„Zdravo, matori, drago mi je što te vidim!“
Obrisa kosu pažljivo posmatrajući mladog Azijca. Takumi je imao kratku kosu, sako od rebrastog somota i svilenu maramu. Flanelski karo kačket pokrivao mu je okruglu glavu, a zbog malih klempavih ušiju ličio je na mišića. Imao je posred lica retke brkove, kakvi su više priličili nekom pubertetliji nego Tomasu Magnumu. Nije uopšte ostario otkako mu je po odlasku iz Pariza ostavila lepu cvećaru, gde ga je nekoliko godina ranije primila da radi.
„Divno je što si došao po mene, hvala“, reče Madlin vezujući pojas.
„Nema na čemu, namučila bi se danas u prevozu.“
Mladi cvećar dade gas i uputi se ka Abevilskoj ulici.
„Kao što vidiš, ništa se u ovoj zemlji nije promenilo otkad si otišla“, reče on pokazujući ka grupi demonstranata. „Svakog dana postaje sve gore…“
Brisači na starom renou jedva su brisali mlazeve kiše koji su se razlivali po vetrobranu.
Uprkos novom napadu mučnine, Madlin se potrudi da održi razgovor:
„Pa, kako živiš? Nisi na odmoru za Božić?“
„Neću na odmor do kraja sledeće sedmice. Idem s Maržolen kod njenih za Božić. Njeni roditelji imaju destileriju u Kalvadosu.“
„Ako i dalje onako loše podnosiš alkohol, biće veselo!“
Cvećarevo lice se zacrvene. I dalje je osetljiv, dobri stari Takumi, nasmeja se Madlin gledajući kroz prozor pejzaž koji se natapao kišom. Kombi stiže u Osmanov bulevar i nastavi još petsto metara pa skrenu u Tronšeovu. Uprkos pljusku, uprkos odrazu loše društvene klime, Madlin je bila srećna što je tu.
Sviđao joj se život na Menhetnu, ali nije mogla da oseti energiju koju su joj prijateljice toliko hvalile. Zapravo, Njujork ju je iscrpljivao. Pariz će joj uvek biti omiljeni grad jer je tu dolazila da leći rane. Živela je u njemu četiri godine. Nisu joj to baš bile najlepše godine u životu, ali bile su najvažnije: godine snage, oporavka, preporoda.
Do 2009. godine radila je u Engleskoj, u Odeljenju kriminalističke policije u Mančesteru. Tu je vodila jednu užasnu istragu – afera Alis Dikson2 – koja ju je slomila i naterala da napusti policiju. Sve je izgubila zbog tog neuspeha: posao, poštovanje kolega, samopouzdanje. U Parizu je preuzela jednu malu cvećaru i izgradila novi život na Monparnasu, daleko od istraga ubistva i nestanaka dece. Taj miran život naprasno je prekinut kada ju je jedan susret odveo u neočekivanom pravcu i pružio joj priliku da nastavi istragu koja joj je uništila život. Najzad je afera Alis Dikson uspešno okončana u Njujorku. Uspeh joj je omogućio ulazak u WITSEC – Program zaštite svedoka u SAD. Ostavila je cvećaru Takumiju i odletela za Njujork. Godinu dana kasnije NYPD – Njujorška policija – ponudila joj je posao konsultanta u Odeljenju za nerešene slučajeve. Madlin je imala zadatak da baci novo svetio na stare i nerešene slučajeve. Ta vrsta posla, koja bi bila uzbudljiva u seriji ili krimiću Harlana Kobena, u stvarnosti se pokazao kao krajnje dosadan kancelarijski posao. Za četiri godine Madlin nije nijednom izašla na teren. Nije uspela ponovo da otvori čak ni jednu jedinu istragu. Služba za koju je radila nije imala sredstava i stalno je udarala u zid birokratije koja bi posramila i francusku administraciju. Svaki zahtev za analizu DNK podrazumevao je popunjavanje hrpe formulara, a svaka dozvola za ispitivanje starih svedoka ili za pristup veštačenjima bio je praćen nenormalnom papirologijom i završavao se, u većini slučajeva, odbijanjem od strane Federalnog istražnog biroa, koji je uvek imao zadnju reč u najzanimljivijim istražnim postupcima.
Bez žaljenja je napustila taj posao da bi se vratila da živi u Engleskoj. Čak je i zamerala sebi što joj je toliko vremena trebalo. Jer otkad se Žonatan Lamprer – čovek kojeg je volela i sa kojim je otišla na Menhetn – vratio svojoj ženi, više je zaista ništa nije zadržavalo u Sjedinjenim Državama.
„Maržolen i ja očekujemo bebu na proleće“, cvećar je odjednom priznao.
Madlin se prenu iz misli usled tog priznanja. „Ja sam… veoma srećna zbog tebe“, izgovorila je trudeći se da zvuči radosno.
Ali njen odgovor je zazvučao neiskreno. Toliko neiskreno da je Takumi prešao na drugu temu:
„Još mi nisi rekla šta te dovodi u Pariz, Madlin.“
„Svašta nešto“, odgovorila je oprezno.
„Ako želiš da provedeš Badnje veče s nama, slobodno dođi.“
„Hvala na pozivu, ali radije ne bih. Nemoj da se ljutiš, ali stvarno želim da budem sama.“
„Kako god želiš.“
Ponovo tišina. Neprijatna. Madlin ne nastavi razgovor. Priljubljena uz prozor, pokušavala je da se priseti svega i da svako mesto veže za poneku uspomenu na pariški život. Madlenin trg podseti je na izložbu posvećenu Difiju u jednoj galeriji; Kraljevska ulica podsećala ju je na bistro koji je služio ragu od teletine da se padne u nesvest; Most Aleksandra III i dalje ju je asocirao na saobraćajnu nesreću koju je doživela jednog kišnog dana na motoru…
„Imaš li poslovnih planova?“, bio je uporan Takumi.
„Naravno“, šlaga ona.
„A jesi li se videla skoro sa Žonatanom?“
Gledaj svoja posla!

„Dobro, jesi li završio ispitivanje? Podsećam te da sam ja policajac.“
„Pa, koliko ja znam, ti nisi više policajac…“
Ona uzdahnu. Mladi smotanko poče stvarno da joj ide na živce.
„Okej, biću iskrena“, reče; „hoću da prestaneš da me ispituješ. To što si mi bio šegrt i što sam ti prodala svoju radnju, ne daje ti za pravo da me ispituješ o mom životu!“
Dok je kombi prelazio šetalište kod Palate invalida, Takumi pogleda Madlin krajičkom oka. Ostala je ista onakva kakvu je poznavao, neposredna, sa velikom kožnom jaknom, plavim pramenovima i pomalo old school frizurom, s kosom podšišanom ispod ušiju.
I dalje ljuta, Madlin spusti prozor i zapali cigaretu.
„Pa stvarno, nije valjda da i dalje pušiš?“, pridikovao je cvećar. „Nije ti to pametno.“
„Umukni!“, odgovori ona, otpuhnuvši dim u njegovom pravcu da bi ga provocirala.
„Ne! Ne u mom autu! Ne želim da bazdi na duvan!“
Madlin iskoristi trenutak kada se kombi zaustavio na semaforu, pa dohvati kofer i otvori vrata automobila.
„Hej… Madlin, pa šta to radiš?“
„Nisam više klinka da mi ljudi dele lekcije o moralu, koje ne vrede ni pišljiva boba. Odavde ću peške.“
„Ne, čekaj…“
Ona zalupi vrata i krenu krupnim koracima, sama, trotoarom u Grenelovoj ulici.
Kiša je i dalje lila kao iz kabla.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:32 am




3.

„Štrajk?“ povika Gaspar. „Kakav štrajk?“
Pomiren sa sudbinom, radnik slegnu ramenima i odmahnu rukom. „Pa, kao i obično, znate već…“
Da bi se zaštitio od pljuska, pokri glavu rukama. Naravno da se nije setio da uzme kišobran. „Dakle, nema taksija?“
„Ni za lek. Možete da probate vozom, ali ide tek svaki treći.“ Što nisam mrtav… „A autobusi?“
„E, to ne znam“, namršti se radnik uvlačeći poslednji dim cigarete.
Gaspar se besan vrati na terminal. U Releovoj prodavnici prelista najnoviji Le Parizjen. Naslov je bio veoma rečit: „Velika blokada.“ Vozači taksija, radnici železnice, javnog gradskog prevoza, kontrolori leta, stjuardi, putari, lučki radnici, poštari, đubretari – svi su se složili i zapretili vladi da će blokirati zemlju ako ne povuče kontroverzan predlog zakona. Članak je naveo da se mogu očekivati i drugi štrajkovi i da je usled blokade rafinerija nekoliko dana moguća i nestašica goriva. Da sve bude još gore, ne samo da je početkom meseca bila žrtva povećanog zagađenja, nego je sada Sena doživela i najveći porast nivoa vode u istoriji. Cela okolina Pariza bila je nedavno poplavljena, što je samo još više otežavalo saobraćaj.
Gaspar protrlja oči. Uvek ista pesma svaki put kad kročim u ovu zemlju… Noćnoj mori nije bilo kraja, ali malo-pomalo, umor je savladao ljutnju.
Šta da radi? Da je imao mobilni, pozvao bi Karen da nađe rešenje. Ali Gaspar nikad nije želeo da ima mobilni telefon. Kao što nije imao ni kompjuter, tablet, imejl-adresu, pa ni internet.
Pomalo naivno, dade se u potragu za telefonskom govornicom po terminalu, ali izgledalo je kao da su sve nestale.
Autobus mu je bio poslednja nada. Izašao je i uzalud tražio nekog vozača da se raspita, potrošio dobrih petnaest minuta da protumači suptilne razlike u linijama autobuskih linija sa aerodroma i očajan ispratio dva krcata autobusa, u koje više ni igla nije mogla da stane.
Posle još pola sata čekanja, dok se pljusak pojačavao, napokon je uspeo da uđe u jedan. Nije bilo mesta za sedenje – mada nije ni mogao očekivati da će ga biti – ali je barem uhvatio pravu liniju do Železničke stanice Monparnas.
Stisnuti kao sardine, mokri od kiše, putnici su stoički prihvatili da iskape čašu žuči do dna. Stežući torbu uz sebe, Gaspar pomisli na definiciju čoveka Dostojevskog: „biće koje se na sve navikava“. Da ga izgaze, izguraju, da se znoji među strancima u zagušljivoj kutiji, da s njima deli metalnu šipku punu mikroba…
Opet pade u iskušenje da odustane i ode iz Francuske, ali uteši se mišlju da će ova golgota trajati samo mesec dana. Kad bi uspeo da završi rukopis na vreme, za manje od mesec i po dana otići će da isprati zimu i dočeka proleće u Grčkoj, gde je imao čamac usidren na ostrvu Sifnos. Zatim će uslediti šest meseci plovidbe po Kikladima, život u skladu s prirodom, koja pršti od senzacija i boja: zaslepljujuća bela boja sunca po okrečenim kućama, kobalt plava boja neba, tirkizne dubine Egejskog mora. U Grčkoj se Gaspar sjedinjavao s pejzažem, biljkama i mirisima u panteističkoj fuziji. Nakon što bi se opio morskim vazduhom, prepuštao bi se toploti, šetao se pored zidova od suvog kamena, uživao u mirisu majčine dušice, žalfije, maslinovog ulja i oktopoda na žaru. Sreća bi potrajala do polovine juna. Kada turisti počnu da opsedaju ostrvo, bežao bi u Ameriku, u svoju vikendicu u Montani.
Tu se drukčije živelo: povratak u još nepripitomljenu i neukroćenu prirodu. Dani su mu se svodili na pecanje pastrmke, besciljna lutanja po brezovim šumama, oko jezera, duž reka i potoka. Samotan život, ali ispunjen aktivnostima, daleko od kancerogenog grada i njegovih malokrvnih stanovnika.
Autobus se vukao po A-3 metar po metar. Kroz zamagljena stakla Gaspar bi ponegde spazio deliće tabli postavljenih u naseljima severoistočnog predgrađa: Olne su Boa, Dransi, Livri Gargan, Bobinji, Bondi…
Osećao je potrebu da se stopi s prirodom kako bi se pročistio, oprao od bolesne civilizacije. Jer odavno je već Gaspar Kutans u ratu s nemirnim i haotičnim svetom, koji ga je uništavao. Svet koji je pucao na sve strane i koji više nije razumeo. Kao dobrom starom mizantropu, bili su mu bliskiji medvedi, ptice grabljivice i zmije nego takozvana ljudska braća. I bio je ponosan što se separatisao od sveta koji je mrzeo. Ponosan što je uspevao da većinu vremena preživi van društva i njegovih pravila. Tako da već dvadeset pet godina nije upalio televizor, nije skoro ništa znao o internetu i vozio je stari dodž s kraja sedamdesetih godina.
Njegov usamljenički život zasnivao se na odlučnom, ali ne i radikalnom asketizmu. Dozvoljavao je sebi poneki prekršaj kada bi se pružila prilika. Dešavalo mu se da napusti planine ili skrovište u Grčkoj, sedne u avion i ode na koncert Kita Džareta u Žuan le Penu, na retrospektivu Brojgelovih dela u Roterdamu ili izvedbu Toske u Veronskoj areni. Takođe, tu je bio i čuveni mesec književnosti u Parizu. Nakon što bi godinu dana puštao da pozorišni komad sazri u njegovoj glavi, zatvarao se u kancelariju na šesnaest sati dnevno. Iako bi svaki put mislio da mu fale ideje, inspiracija i želja, neki misteriozni proces započinjao je svoj život. Reči, situacije, dijalozi, replike izbijali bi iz njegovog pera i sačinjavali koherentnu celinu u suvom tekstu bez patosa.
Njegovi komadi prevedeni su na skoro dvadeset jezika i igrali su se u ćelom svetu. Samo prošle godine bilo je petnaestak postavki širom Evrope i Sjedinjenih Država. Jedan od poslednjih komada – Grad duhova, prvi put je igran u legendarnom berlinskom teatru Šaubine i nominovan za nagradu Toni. Njegove priče su se naročito dopadale štampi za intelektualnu elitu, koja je precenjivala njegov rad i preterivala s analizama.
Gaspar nikada nije prisustvovao izvođenjima svojih dela niti je davao intervjue. Na početku se Karen brinula zbog odluke da se ne pojavljuje u medijima, ali znala je kako da iskoristi njegovu povučenost da stvori „misteriju zvanu Gaspar Kutans“. Kasnije, što se manje trudio, to ga je štampa sve više obasipala pohvalama. Poredili su ga sa Kunderom, Pinterom, Šopenhauerom, Kjerkegorom. Gasparu nisu laskali ovi komplimenti, utoliko više što je oduvek mislio da je njegov uspeh plod nesporazuma.
Posle Banjolea, autobus se odvuče na periferni bulevar pa kroz Bersi stiže do Železničke stanice Lion. Tu autobus zastade i ostade čitavu večnost da bi iskrcao polovinu putnika, pa se uputi na zapad.
Svi Gasparovi komadi odigravali su se u istoj atmosferi apsurda i tragike života, samoće svojstvenoj ljudskoj sudbini. Oni su širili Gasparovu viziju mržnje prema ludilu epohe, lišeni svake iluzije, optimizma, lepih osećanja i hepienda. Ali bez obzira na očajanje i okrutnost kojim su odisali, bili su smešni. Dobro, nisu bili smešni kao Pouic-Pouic, Kavez za luđake ili Au theatre ce soir, ali odlikovali su se energijom i dinamikom. Kako bi Karen rekla, gledaocima su davali utisak da mogu biti slobodni, a kritičarima da su inteligentni. Možda se tako moglo objasniti oduševljenje publike i sve većeg broja glumaca koji su se borili za priliku da na sceni govore njegove mračne tekstove.
Upravo su prešli Senu. Na Aragoovom bulevaru otužna i jeftina božična dekoracija podsetila je Gaspara na to koliko mrzi ovaj period godine i u šta se ovaj praznik pretvorio: u komercijalizovanu opštenarodnu feštu od koje mu se povraćalo. Zatim se autobus zaustavi na Danfer-Rošroovom trgu, odmah ispred ulaza u katakombe. Oko skulpture Belforskog lava mala grupa demonstranata mahala je zastavama s obeležjima Opšte konfederacije zaposlenih, Sindikata radnika i Unije sindikata prosvetnih radnika. Vozač spusti staklo da bi popričao s policajcem koji je regulisao saobraćaj. Načuljivši uši, Gaspar je saznao da će Menska avenija biti blokirana, kao i svi prilazi Monparnaskoj kuli.
Vrata autobusa se otvoriše uz škripanje.
„Poslednja stanica, izađite svi!“, reče šofer veselo, iako je putnike prepuštao tužnoj sudbini.
Napolju se oluja pojačavala.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:32 am



4.

Usled štrajka i blokade centara za upravljanje komunalnim otpadom, Pariz je bio zatrpan smećem. Hrpe đubreta gomilale su se ispred restorana, ulaza zgrada i izloga prodavnica. Besni i rastrzani između gađenja i ljutnje, neki turisti su pravili ironične selfije pored kontejnera zatrpanih smećem.
Pod kišom koja je lila, Madlin se vraćala Grenelovom ulicom, vukući kofer koji joj je postajao kilogram teži na svakih sto metara. Junačkog srca, odlučila je da ne poklekne. Kako bi se ohrabrila, razrađivala je u glavi plan za sledeće dane. Šetnje po ostrvu Sen Luj, mjuzikl u Šatleu, predstava u Pozorištu Edvarda VII, izložba Eržeovih radova u Velikoj palati, Mančester na moru u bioskopu i rezervacije za jednu osobu u nekoliko malih restorana… Bilo joj je stalo da se dobro provede na ovom putovanju. Došla je da se odmori i opet pronađe sebe. Pridavala je baš takvu magičnu moć ovom gradu.
Nastavi put trudeći se da ne misli na medicinsku intervenciju kojoj će se podvrgnuti za neki dan. Tek što je prešla Burgundsku ulicu, kiša naglo prestade. Kada je ušla u ulicu Šerš midi, pojavi se čak i stidljiv zrak sunca i nasmeši joj se. Poče da po smartfonu traži imejl koji je dobila sa sajta za iznajmljivanje smeštaja.
Stan u Parizu: pre mesec dana je unela ovaj upit u pretraživač kako bi pronašla smeštaj. Posle pola sata pretrage i kliktanja, naišla je na sajt agencije za nekretnine, koja se specijalizovala za iznajmljivanje neobičnih kuća i stanova. Kuća je umnogome prevazilazila njen budžet, ali tako joj je zapala za oko da posle nje više nije ni razmatrala druge mogućnosti za stanovanje. Bojeći se da joj ne ode pred nosom, Madlin je odmah izvadila kreditnu karticu da plati rezervaciju.
U potvrdi rezervacije stajala je i tačna adresa i niz kodova da bi mogla u nju da uđe. Prema naznakama, zdanje se nalazilo u Pasažu Žane Ebitern, slepoj ulici preprečenoj gvozdenom kapijom baš preko puta restorana Kod Dimonea. Madlin prepozna velika vrata po ispucaloj boji i, pogleda zalepljenog za ekran, otkuca četvorocifrenu šifru da ih otključa.
Čim je zaključala za sobom, Madlin se nađe u vanvremenskom skrovištu. Najpre joj pažnju privuče cveće – orlovi nokti, bambus, jasmin posađen u okruglim gredicama, magnolije – i žbunovi – meksička narandža, japanska andromeda, leptirov žbun – koji su od tog mesta pravili rustično skrovište miljama udaljeno od grubosti grada. Zatim, hodajući popločanim stazama, otkrila je četiri kućice jednu kraj druge. Jednospratne kuće okružene povrtnjacima, čije su fasade prekrivali bršljan i hristov venac.
Poslednja kuća u slepoj ulici bila je njena. Potpuno drugačija od ostalih. Spolja gledano, bila je to jedna kocka od armiranog betona, koja se ističe crveno-crnim ciglama poredanih kao na šahovskoj tabli. Madlin otkuca novi kod da bi otvorila velika vrata, sva od čelika, iznad kojih je stajao elegantno ugraviran natpis: Cursum perficio.3
Čim ude u hodnik, nešto se desi: neka vrsta opčinjenosti slična ljubavi na prvi pogled. Oduševljenje je pogodi pravo u srce. Kako to da se osećala kao kod kuće? Otkud taj neobjašnjivi osećaj harmonije? Iz prirodne svetlosti, koja je imala oker žuti odsjaj? Iz kontrasta s haosom koji je vladao napolju?
Madlin je uvek obraćala pažnju na enterijer. Dugo je to čak bio i deo njenog posla: da natera prostor da progovori. Ali ona je najčešće imala posla s mestima zločina…
Ostavi kofer u uglu i detaljno pregleda sve sobe. Cursum perficio bila je atelje iz dvadesetih godina XX veka, a potpuno renovirana, prostirala se na tri nivoa oko unutrašnjeg dvorišta prekrivenog zelenilom.
U prizemlju se kuhinja nastavljala u trpezariju i veliku minimalistički nameštenu dnevnu sobu. Stepenice od sirovog drveta silazile su u zatvoreni vrt podeljen na dve prostorije, koje su gledale na fontanu okruženu puzavicama. A prvi sprat bio je podeljen na ogroman atelje, sobu i kupatilo.
Madlin osta opčinjena nekoliko minuta u ateljeu, oduševljena visokim drvenim prozorima, višim od četiri metra, koji su gledali na nebo i vrhove krošnji. U opisu agencije za nekretnine pročitala je da je kuća nekada pripadala slikaru Šonu Lorencu. Zapravo, atelje je izgledao baš onako kako ga je on ostavio, sa sve tragovima boje na podu, štafelajima i drvenim okvirima svih veličina, belim platnima složenim u ormarima. I svuda je bilo kantica s bojama, četkica, debljih i tanjih, boja u spreju.
Teško joj je bilo da ode iz ateljea. To mešanje u slikarev intimni život bilo je u isto vreme i uzbudljivo i uznemirujuće. Vrativši se u dnevnu sobu, otvori staklena vrata terase. Tu je omamiše opojni mirisi cveća iz dvorišta i nasmejana posmatraše dva crvendaća kako obleću oko hranilice na zidu. To je više ličilo na selo nego na Pariz! Evo šta će raditi: okupaće se pa će uzeti čaj i neku dobru knjigu i sešće na terasu!
Kuća joj je vratila osmeh na lice. Bila je u pravu što je sledila instinkt i došla ovamo. Pariz je stvarno grad u kome je sve moguće.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:33 am





5.

Gaspar je, proklinjući kišu, skakutao s jednog na drugi trotoar, sa jaknom razapetom iznad glave i torbom koja mu se usecala u rame. Ne primetivši stanicu metroa u Danferovoj, odjuri sve do stanice u Edgara Kinea. Ušavši u Delambrovu, našao se na poznatom terenu. Pre dve godine Karen mu je iznajmila veliki stan na uglu Delambrovog trga. Dobro se sećao ulice: mala škola, hotel Lenoks, Čudesna bašta sa izlogom u cveću, kao i restorani gde je ponekad obedovao: Le Sushi Gozen i Le Bistrot du Dome.
Kiša je napokon prestala kad je došao do Monparnaskog bulevara. Gaspar iskoristi prestanak kiše da obuče sako i obriše naočari. Neka gruba i nerazumljiva vika dopirala je s ulice. Petarde, sirene, zviždaljke, neprijateljski slogani upućeni vladi. Ulica je bila puna demonstranata. Dugačka povorka uputila se ka Renskoj. Gaspar je poznao fluorescentno žute i crvene prsluke Opšte konfederacije zaposlenih, okupljenih oko reklamnog balona na naduvavanje i zvučnika koji je raspaljivao duh užurbane mase dok je špartala pariškim ulicama.
Dramaturg utonu u more zastava i transparenata kako bi se dokopao Raspajevog bulevara. Osećajući olakšanje što je umakao gužvi, povrati dah naslonjen na uličnu svetiljku. Sav znojav, izvadi iz džepa cedulju koju mu je poslala Karen i ponovo pročita adresu kuće i uputstvo kako da do nje dođe. Nastavi put dok je trotoar počinjao da svetluca od stidljivih zraka sunca.
Izlog vinoteke na uglu Šerš midija popravi mu raspoloženje. Crveno i crno. Uverio se da je prodavnica prazna pre nego što je ušao. Znajući tačno šta želi, kratko je porazgovarao s prodavcem i izađe deset minuta kasnije noseći kesu punu kvalitetnih vina: Ževre-Šamberten, Šambol-Mizinji, Sent-Estef, Margo, Sen-Žilijen…
Alkohol…
Susrevši svoj odraz u izlogu, pomisli na strašnu uvodnu scenu iz filma Napuštajući Las Vegas, kada se lik kog igra Nikolas Kejdž zaustavlja u podrumu pića i puni kolica brdom flaša. Pauza, početak samoubilačkog pohoda ka paklu.
Svakako da Gaspar još nije došao dotle, mada je alkohol činio sastavni deo njegove svakodnevice. Iako je većinu vremena pio sam, dešavalo mu se da se pošteno urolja u kafanama na Kolambija Folsu, Vajtfišu i Sifnosu. Žestoko opijanje sa grubijanima, koje nije bilo briga za Brojgela, Šopen-hauera, Milana Kunderu ili Harolda Pintera.
Tako je najlakše uspevao da zakrpi rupe i učini svoj život manje tragičnim. Kao saučesnik u kradi nekoliko trenutaka razbibrige od života. Koliko prijatelj toliko i neprijatelj, alkohol je bio štit koji je osećanja držao na odstojanju, oklop koji ga je štitio od nemira, najbolja pilula za spavanje. Priseti se Hemingvejeve rečenice: „Inteligentan čovek ponekad je prisiljen da se nalije kako bi mogao provoditi vreme sa svojim prijateljima.“ Eto, tako. Alkohol, u osnovi, nije rešavao nijedan problem, ali je uz njega lakše podnosio sveprisutno mediokritetstvo, koje je, po njegovom mišljenju, najgora zaraza čovečanstva.
Gaspar je razmišljao trezveno, znao je da postoji mogućnost da alkohol odnese prevagu. Imao je čak i jasnu ideju kako se to može desiti: došao bi jednom dan kada bi mu se život učinio toliko nepodnošljivim da više ne bi mogao da se sa njim suoči trezan. Prođe mu kroz glavu slika njegovog leša kako propada kroz ambis alkoholizma. Pokuša da se otrese te neprijatne pomisli i shvati da je došao do velikih vrata obojenih pruskoplavom bojom.
Uzevši kesu s vinom pod jednu ruku, Gaspar otkuca četvorocifrenu šifru koja je štitila ulaz u Pasaž Žane Ebitern. Čim uđe u malu šlepu ulicu, oseti kako se oslobađa pritiska. Dugo je s nevericom posmatrao zelenilo i seoski izgled pasaža zasađenog drvećem, koji kao da je pripadao nekoj drugoj epohi. Ovde je izgledalo kao da vreme teče sporije nego drugde, kao da se nalazio u drugoj vremenskoj zoni. Dve pitome mačke ležale su na suncu. Ptice su cvrkutale na granama trešnje. Činilo se da je spoljašnji haos daleko i teško je bilo poverovati da je bio na samo nekoliko stotina metara od strašne Monparnaske kule.
Gaspar pređe nekoliko koraka po neravnom pločniku. Pomalo zavučene, skoro sakrivene pod žbunjem, mogle su se naslutiti kućice od mlinskog kamena sa omalterisanim zidovima. Iza zarđalih kapija, po oker žutim fasadama raširili su se bršljan i divlja loza. Konačno se na kraju puta uzdizalo veoma odvažno zdanje pravilnog geometrijskog oblika. Paralelopiped od armiranog betona, opasan prozorima u boji opala, duž fasade od crvene i crne cigle raspoređene kao po šahovskoj tabli. Iznad vrata bio je ugraviran natpis: Cursum perficio, ime poslednje kuće Merlin Monro. Elektronska brava zahtevala je još jednu šifru. Gaspar je sledio Karenina uputstva i čelična vrata se otvoriše uz klik.
Radoznao da ispita unutrašnjost, Gaspar prođe kroz hodnik pravo do dnevnog boravka. Nije bilo kao na fotografijama. Bilo je još bolje. Kuća je bila veoma vesto organizovana oko pravougaonog unutrašnjeg dvorišta ukrašenog terasom u obliku slova L.
„Jebem ti sve…“, iscedi kroz zube, oduševljen elegancijom tog mesta. Raspršila se sva tenzija koja se gomilala u njemu poslednjih sati. Tu je on bio u drugoj dimenziji, na mestu gde se osećao opušteno, kao kod kuće. Funkcionalan prostor je istovremeno i prijatan i prefinjen. Pokušao je na trenutak da analizira poreklo tog osećanja, ali jezik takve arhitekture i harmonije bio mu je nepoznat.
Obično nije obraćao pažnju na enterijer. Jeste na pejzaže: na odraz snežnih planina na površini jezera, na plavičastu belinu lednika, na izbezumljujuću širinu borove šume. Nije verovao u prazne priče o feng šuju i uticaju rasporeda nameštaja na kruženje energije u prostoriji. Ali morao je da prizna da, ako to što ovde oseća nisu pozitivne vibracije, bar je siguran da će mu ovde biti dobro i da će raditi sa zadovoljstvom.
Otvorio je staklena vrata, izašao na terasu i naslonio se na ogradu, uživajući u ptičjem cvrkutu i seoskoj atmosferi koja ga je razgaljivala. Bilo je vetra, ali je vreme bilo lepo i sunce mu je obasjavalo lice. Prvi put posle mnogo vremena, Gaspar se nasmeši. U čast svog dolaska, otvoriće bocu ževrešambertena i nasuti čašu vina, koju će mirno pijuckati…
Neki zvuk ga prenu iz uživanja. Bilo je nekog u kući. Možda spremačica ili domar. Vrati se unutra da proveri.
Tu je spazio ženu koja je stajala ispred njega. Skroz naga, ne računajući peškir koji je prekrivao deo od grudi do butina.
„Ko ste vi? I šta radite u mojoj kući?“, upitao je.
Gledala ga je ljutito.
„Baš sam ja to htela vas da pitam!“ odgovorila je.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:33 am






2


Teorija 21 grama

Ono što nas delom privlači kod umetnika jeste


njihova različitost, odbacivanje konformizma,


pokazivanje srednjeg prsta društvu.


Džesi Kelerman

1.

„Da budem iskren, nisam siguran da razumem šta mi prebacujete, gospođice Grin.“
Guste sede kose i kočopernog držanja, Bernar Benedik je izgledao kao da čuva stražu ispred velikog jednobojnog platna u dnu galerije u Ulici Fobur Sent Onorea. Kao da je nedavno smršao, sav je plivao u košulji s ruskom kragnom i tapaciranoj svetlozelenoj jakni. Velike naočari Korbizje su mu potpuno prekrile gornji deo lica, ali su mu isticale okrugle oči i radoznao i blistav pogled.
„U oglasu na sajtu stajale su pogrešne informacije“, ponovi Madlin povisivši glas. „Nigde se nije pominjao drugi podstanar.“
Vlasnik galerije klimnu glavom.
„Kuća Šona Lorenca i nije u ponudi za više od jednog podstanara“, reče s uverenjem.
„Pogledajte onda i sami“, odvrati Madlin očajničkim glasom, pruživši mu dve odštampane strane: njen ugovor o zakupu, i drugi, identičan, koji joj je dao taj Gaspar Kutans, kog je zatekla kad je izašla iz kade pre sat vremena.
Galerista uze papire i pređe preko njih začuđenim pogledom, kao da mu ništa nije bilo jasno.
„Izgleda da je neka greška“, priznade konačno sklopivši naočari. „Sigurno je u pitanju softverski bag, ali da budem iskren, ne razumem se ja mnogo u to. To je Nađa, jedna od devojaka na praksi, postavila oglas na sajt. Mogu da pokušam da je dobijem, ali otišla je jutros u Čikago na odmor i…“
„Već sam poslala mejl preko sajta, to neće resiti moj problem“, prekinu ga Madlin. „Čovek koji je trenutno u kući došao je iz Sjedinjenih Država i nema nameru da ode.“
Vlasniku galerije se lice smrknu.
„Nije trebalo da dam u najam tu kuću! Lorenc je i iz groba nastavio da mi truje život!“ progunđa on ljut na sebe. Nervozno je uzdahnuo.
„Znate šta?“, reče odsečno. „Refundiraću vam sve.“
„Neću novac. Hoću ono što smo se dogovorili: da živim u kući – sama.“
Madlin je ovu reč naglasila postoje njome zavladalo neko iracionalno uverenje da joj je suđeno da živi u toj kući.
„U tom slučaju, refundiraću g. Kutansu. Hoćete li da ga pozovem?“
„Nećete mi verovati, ali on nema telefon.“
„Pa dobro, prenesite mu vi moj predlog.“
„Provela sam s njim samo pet minuta. Nije mu prijatno.“
„Ni vama nije prijatno“, odvrati Benedik dajući joj posetnicu. „Zovite me kad budete popričali s njim. Ako obiđete galeriju, ja bih taman imao vremena da mu sastavim poruku izvinjenja i predložim refundaciju.“
Madlin stavi četvorougaono parče papira u džep farmerki i okrenu se ne zahvalivši sagovorniku, sumnjajući da će porukom išta postići kod tog Kutansa, koji je očigledno agresivni grubijan tvrdoglav kao mazga.
Bilo je vreme ručka. Kako nije bilo gužve, Madlin iskoristi priliku da baci pogled na slike. Galerija se specijalizovala za urbanu modernu umetnost. U prvoj sali bila su izložena samo velika platna, sva naslovljena Bez naslova. Jednobojne površine s ujednačenim hladnim bojama, isečene skalpelom i prikucane zarđalim ekserima. Druga prostorija je nasuprot prvoj prštala od živih i energičnih boja. Izložena dela bila su istaknuta između grafita i azijske kaligrafije. Madlin ih je posmatrala pažljivo, ali bez ikakve emocije.
Prema ovakvim slikama uvek je bila ravnodušna. Istinu govoreći, nikad nije marila za savremenu umetnost. Kao i svi drugi, čitala je članke i gledala reportaže o uspesima slavnih umetnika – dijamantska lobanja Dejmijena Hersta i njegove životinje preparirane u formaldehidu, jastozi Džefa Kunsa, koji su izazvali polemiku u Versajskom dvorcu, Benksijeve provokativne egzibicije, božična jelka u obliku seks-igračke Pola Makartnija, koja je uništena na Vandomskom trgu – ali taj svet joj je još izgledao daleko. Iako skeptična, ipak je ušla u poslednju salu, gde su bila predstavljena raznovrsna dela. „Stvarno ništa posebno“, oceni ona zaustavljajući se i protiv svoje volje pred nizom šarenih falusoidnih skulptura na naduvavanje, zatim pred likovima iz manga stripova u porno-verziji, izvajanih od poliesterske smole. U produžetku izložbe bila su dva skeleta zamrznuta u nekoj ekstremnoj pozi iz Kamasutre, monumentalne skulpture od lego kockica i statue himera od belog mermera, sa bistom Kejt Mos nasađenom na lavlje telo. Malo dalje, u dnu prostorije, izložena je bila kolekcija oružja – puške, muskete, arkebuze – napravljenog od reciklažnog materijala: konzerve za sardine, istrošene sijalice, kuhinjski pribor od starog gvozda ili drveta, sve to vezano žicom, elektroizolacionom trakom ili vunicom.
„Da li vam se dopada?“
Madlin se trgnu i okrenu se. Nije čula Bernara Benedika kad se približio, pošto je ipak bila zadubljena u izložena dela.
„Ne razumem se uopšte, ali koliko vidim, nije to za mene.“
„A šta jeste za vas?“ upita vlasnik šaljivim tonom, pruživši joj kovertu koju je gurnula u džep farmerki.
„Matis, Brankuši, Nikola de Stal, Đakometi…“
„Rado ću se složiti s vama da ovo ovde nije isti nivo umetnosti“, osmehnu se pokazujući skup šarenih polnih organa u erekciji. „Možda ćete se smejati, ali ovo se trenutno najbolje prodaje.“
Madlin sumnjičavo napući usne.
„Imate li ovde i Šona Lorenca?“
Benedikovo lice, do tada nasmejano, najednom se zgrči.
„Nažalost, ne. Lorenc je bio umetnik koji je malo slikao. Njegova dela gotovo i da ne možete naći, a vrede čitavo bogatstvo.“
„Kada je tačno umro?“
„Pre godinu dana. Tek što je napunio četrdeset devet godina.“
„Mlad je umro.“ Benedik se složi:
„Šon je uvek bio slabog zdravlja. Dugo je patio od srčanih smetnji i nekoliko puta mu je bio rađen bajpas.“
„Vi ste imali ekskluzivni ugovor s njim?“ Čovek se tužno namršti:
„Bio sam mu prvi galerista, ali pre svega sam mu bio prijatelj, iako smo se često svađali.“
„Na šta liče Lorencove slike?“
„Ni na šta poznato!“ uzviknu on. „Takav je Lorenc!“
„I šta još?“, bila je uporna Madlin.
Benedik se uživeo u razgovor:
„Šon se kao slikar nigde nije mogao svrstati. Nije pripadao nijednoj školi niti je bio zarobljenik ijedne struje mišljenja. Ako tražite analogiju s filmom, recimo da ga možemo uporediti sa Stenlijem Rubrikom: umetnikom sposobnim da stvori remek-dela u različitim žanrovima.“
Madlin klimnu glavom. Morala je da pode, da okonča tu priču s neželjenim podstanarom. Ali nešto ju je zadržavalo na tom mestu; doživela je susret sa slikarevom kućom kao da je srela njega samog, i sada je želela da sazna više o njemu.
„Da li vama danas pripada Lorencov atelje?“
„Recimo da želim da ga sačuvam od Lorencovih poverilaca. Ja sam mu naslednik i izvršitelj testamenta.“
„Od poverilaca? Pa rekli ste da su Lorencova dela bila veoma skupa.“
„Tako je, ali mu je i razvod bio papreno skupo. Nekoliko godina pre toga je potpuno prestao da slika.“
„Zašto?“
„Zbog bolesti i ličnih problema.“
„Kojih problema?“
Benedik se iznervira:
„Vi ko da ste iz policije!“
„Da, da znate da jesam“, nasmeši se Madlin.
„Molim?“, upita začuđeno.
„Radila sam u policiji nekoliko godina“, objasni mlada žena. „U Odeljenju kriminalističke policije u Mančesteru, pa u Njujorku.“
„Šta ste istraživali?“ Slegla je ramenima. „Ubistva, otmice…“
Benedik je začkiljio kao da mu je nešto palo na pamet. Pogleda na sat pa pokaza, kroz staklo, italijanski restoran preko puta ulice, čiji su crni izlog i zlatne zavese podsečali na jedra piratskog broda.
„Da li volite saltimboku?“ upita on. „Imam važan sastanak za sat vremena, ali ako želite da saznate više o Šonu, častiću vas brzim ručkom.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:34 am





2.

Od blagog povetarca treperile su i povijale se grane na staroj lipi zasađenoj nasred unutrašnjeg dvorišta. Sedeći na stolu terase, Gaspar Kutans otpi gutljaj vina. Ževre-šamberten bio je savršenog ukusa: i pitak i snažan, i bogat i nežan, s aromom crne višnje i ribizle.
Međutim, uživanje u degustaciji kvarila je neizvesnost zbog najma kuće. Dođavola, razbesne se on, nema šanse da se odselim zbog ove devojke! Želeo je da ovde napiše komad. To više nije ni pitanje principa, već nužde. Kad mu se već desilo da se po prvi put zaljubi na prvi pogled, nije hteo da se preda dok god je imao prava na to. Ali ova Madlin Grin izgledala je opasno. Insistirala je da mu pozajmi telefon da pozove agenta. Iako nije bila direktno odgovorna za nelagodnu situaciju, Karen se sva pogubila od izvinjavanja i pozvala ga deset minuta kasnije da mu kaže da mu je rezervisala apartman u Bristolu dok se stvari ne razreše. Ali Gaspar je odsečno odbio i dao ultimatum: ili ta kuća ili ništa drugo. Karen mora da pronađe rešenje, inače može da se oprosti od njihove saradnje. Obično bi od takvih pretnji Karen postajala ratoborna. Ali ovog puta to nije bilo dovoljno.
Novi gutljaj burgunca. Poj ptica. Prijatan vazduh. Zimsko sunce koje greje srce. Bilo je nešto toliko komično u toj situaciji da je Gaspar prosto morao da se nasmeje. Muškarac i žena koji su, zbog informatičke greške, morali da iznajme istu kuću za Božić. To je ličilo na početak nekog pozorišnog komada. Ne na inteligentne i satirične komade kakve je on pisao, već na nešto veselije. Na neki od Barijeovih i Gredijevih komada iz šezdesetih i sedamdesetih godina, koje je njegov otac voleo i koji su proslavili pozorišta Antoan i Buf Parizjen. Njegov otac…
To nije moglo da ga zaobiđe. Svaki put kad bi Gaspar došao u Pariz, sećanja na detinjstvo, plamen za koji je mislio da se ugasio, ponovo bi oživeo. Da se ne bi opekao, Gaspar otera tu sliku iz glave dok nije postala previše bolna. S vremenom je naučio da je bolje takva sećanja držati na odstojanju. Bilo je to pitanje opstanka.
Dolio je sebi vina i, sa čašom u ruci, ude sa terase u salon. Najpre mu pažnju privuče muzička kolekcija: stotine diskova džeza, pažljivo poredanih i razvrstanih u kategorije po polici od hrastovine. Uključi ploču Pola Bleja, za koga nikad ranije nije čuo i na trenutak pusti da ga ponese kristalno čist zvuk klavira dok je posmatrao slike na zidu.
Nije bilo ni crteža ni slika, samo crnobelih porodičnih fotografija. Muškarac, žena, dečak. Muškarac je bio Šon Lorenc. Gaspar ga je prepoznao jer se sećao njegovog portreta koji je slikao engleski fotograf Džejn Baun, iz čitulje koja je izašla u novinama Le Mond prošlog decembra. Original fotografije u velikom formatu nalazio se ispred njega: visok, impozantnog držanja, mršavog izduženog lica, tajanstvenog pogleda, koji se čas činio uznemirenim, čas odlučnim. Lorencova žena nalazila se na samo dve slike. Zauzimala je poze slične Stefani Simor ili Kristi Terlington na naslovnicama modnih časopisa pre dvadeset pet godina. Lepotica iz devedesetih godina: vitka, senzualna, privlačna. Mršava, ali ne preterano. Prekrasna, ali ne i nedostupna. Ipak, najbrojnije l’otografije prikazivale su Lorenca sa sinom. Ovaj slikar je možda bio strog čovek, ali kada je bio s detetom – plavušanom predivnog lica i blistavog pogleda – izraz mu se menjao, kao da je detetova životna radost uticala na oca. Poslednje l’otografije te porodične izložbe, dve grupe prilično veselih slika, prikazivale su Lorenca dok slika sa decom starom pet-šest godina, među kojom je bio i njegov sin, u nekoj vrsti škole ili na kursu slikarstva namenjenom najmlađima.
U biblioteci, usred edicije Plejade i retkih izdanja Jasena i Asulina, Gaspar uze monografiju posvećenu Lorencovom delu. Skoro petsto stranica u luksuznom izdanju, koje je sigurno imalo više od tri kilograma. Gaspar stavi čašu na stočić i sede na kauč da bi prelistao knjigu. Morao je da prizna da nije poznavao Lorencov rad. U slikarstvu su mu više po ukusu bili flamanska škola i holandsko zlatno doba: Van Ajk, Boš, Rubens, Vermer, Rembrant… Prelistao je predgovor koji je potpisao neki Bernar Benedik i koji je obećavao duboku analizu Lorencovog dela i pristup neobjavljenoj arhivi. Na samom početku Gasparu se svide Benedikov slobodan i direktan ton, kojim je navodio osnovne činjenice iz Lorencove biografije.
Šon Lorenc je rođen u Njujorku sredinom šezdesetih godina. Bio je sin guvernante Elene Lorenc, i nekog lekara iz Aper Vest Sajda, koji ga nikada nije priznao. Kao sin jedinac, budući slikar proveo je detinjstvo i adolescenciju sa majkom u naselju Polo graunds tauers na severu Harlema, namenjenom nižoj klasi. Iako je jedva spajala kraj s krajem, dala je sve od sebe da pošalje sina u privatnu protestantsku obrazovnu ustanovu. Ali mladi Šon je ispao nedostojan te žrtve: nakon što je nekoliko puta bio izbačen iz škole, malo-pomalo skliznuo je u delinkvenciju. I baš negde pri kraju adolescencije, između dve sitne pljačke, počeo je da slika, to jest da šara zidove i metro stanice na Menhetnu grafitima, u okviru jedne grupe umetnika koja se zvala Proizvođači vatrometa.
Gaspar pogleda fotografije iz tog doba objavljene u knjizi. Na njima se mogao videti Šon negde između dvadesete i dvadeset pete godine – mladalačkog izgleda, ali već namučenog izraza lica – kako nosi preveliki crni kaput, majicu umrljanu bojama, reperski kačket i iznošeni par starki. Naoružan sprejovima bio je, na većini fotografija, u društvu dvoje saučesnika: vitkog Latinoamerikanca skladnih crta lica i krupne, pomalo muškobanjaste devojke, koja je svuda imala frizuru kao Indijanac. Čuveni Proizvođači vatrometa, koji su u izrazu besa prekrivali grafitima vagone, ograde i ispucale zidove. Pomalo mutne fotografije, loše granulacije, snimljene u skladištima, pustim predelima i hodnicima podzemne železnice. Fotografije koje su oživljavale divlji, prljavi, nasilni i uzbudljivi Njujork, koji je Gaspar upoznao dok je studirao.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:34 am





3.

„Osamdesete godine bile su zlatno doba grafita u Njujorku“, objasnio je Benedik motajući špagete oko viljuške. „Da bi ovladali gradom, klinci poput Šona su bacali boju na sve živo: na gvozdene zastore na prodavnicama, poštanske sandučiće, kontejnere za smeće i, naravno, na vagone metroa.“
Sedeći preko puta galeriste, Madlin ga je pažljivo slušala, jedući polako salatu od hobotnice.
Kad je spustio pribor na sto, Benedik izvadi iz džepa veliki smartfon i potraži po aplikaciji za fotografije album posvećen Šonu Lorencu.
„Pogledajte ovo“, reče pružajući telefon Madlin.
Mlada žena prelazila je prstom po ekranu ajfona i listala numerisane slike iz datog perioda.
„Šta znači Lorz 74?“ upita ona pokazujući polukružni natpis na više fotografija.
„To je Šonov pseudonim. Često crtači grafita spajaju ime i broj ulice.“
„Ko su drugo dvoje pored Lorenca?“
„Mladi ljudi iz njegovog kvarta sa kojima se tada družio. Njihova grupa zvala se Proizvođači vatrometa. Latino klinac je potpisivao grafite pseudonimom Noćna Smena, ali on je ubrzo nestao s radara. Devojka koja liči na buldoga, e, to je nešto sasvim drugo: veoma talentovana umetnica poznata kao Bubamara. Jedna od retkih žena u svetu grafita.“
Madlin nastavi da gleda stotine fotografija koje je Benedik čuvao. Njujork iz osamdesetih i devedesetih godina nije mnogo ličio na onaj koji je ona poznavala. Mogla se iz njih naslutiti surova džungla, kvartovi pod kontrolom bandi, životi uništeni od kreka. Nasuprot ovoj bedi, žive boje grafita bile su kao vatrometi. Većina Lorencovih slika sastojala se od velikih šarenih slova, okruglih kao helijumski baloni, koja su se preklapala u pravoj vajldstajl tradiciji. Madlin pomisli na gradske zidine Mančestera, u kojem je odrasla. Taj lavirint od alfabeta, haotično preplitanje strelica i uzvičnika, budio je u njoj oprečna osećanja. Bez obzira na to što joj se nije svideo anarhičan i transgresivan pristup, morala je da prizna da su te otrežnjujuće freske mogle da se izbore barem protiv tuge i sivila betonske džungle.
„Znači“, nastavi galerista, „na samom početku devedesetih, Šon Lorenc je bio sitni prestupnik koji se družio sa svojom bandom i povremeno voleo da se truje heroinom. Bio je takođe i prilično talentovan i vest crtač grafita, koji je stvorio zanimljive grafite…“
„…ali ništa više od toga“, pogodi Madlin.
„Osim što će se sve to promeniti na leto 1992.“
„Šta se tada desilo?“
„Tog leta Šon Lorenc na stanici Grand central sreće mladu osamnaestogodišnju Francuskinju i zaljubljuje se na prvi pogled. Ona se zove Penelopa Kurkovski. Majka joj je sa Korzike, a otac Poljak. Radi u Njujorku kao bebisiterka i obilazi kastinge jer želi da postane manekenka.“
Galerista napravi pauzu taman da sipa čašu kisele vode.
„Da bi privukao Penelopinu pažnju, Šon će početi da slika po čitavom njujorškom voznom parku. Za dva meseca stvorio je neverovatan broj grafita posvećen svojoj voljenoj.“
Uzeo je opet telefon da bi potražio i druge slike dok joj je objašnjavao:
„Lorenc nije prvi crtač grafita koji je izjavio ljubav kroz svoje slike – Kornbred i Džonvan su to uradili mnogo pre njega – ali je jedini koji je to uradio na takav način.“
Našavši šta je tražio, spustio je ajfon na sto i približio ga Madlin.
Mlada žena se nadvi nad ekranom. Ostala je zabezeknuta onim što je videla. Slike su bile oda ženskoj lepoti, čulnosti i senzualnosti. Ako su prvi grafiti bili smerni, takoreći romantični, sledeći su bili mnogo slobodniji. Penelopa je bila žena s oblinama, s više lica, istovremeno eterična i neuhvatljiva kao voda, i protezala se sa vagona na vagon. Ukrašeno lišćem, ružama i ljiljanom, lice joj je bilo uokvireno divljom kosom koja je lepršala i talasala se dok su se pramenovi preklapali i stvarali koliko elegantne toliko i jezive arabeske.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:35 am




4.

Otvorene knjige u krilu, Gaspar Kutans nije mogao da skrene pogled sa fotografija vagona koje je Šon Lorenc oslikao u julu i avgustu 1992. Slike su bile prosto fascinantne. Nikad nije video ništa slično. Ili ipak jeste: podsećale su ga na Pikasovu Ženu cvet, kao i na postere Alfonsa Muhe, ali u nekoj avangardno pornografskoj verziji. Ko je bila ta devojka čije telo sija kao da je prekriveno zlatnim cvetovima? Lorencova supruga, naravno, tako kaže legenda. Ona Penelopa, koju je već primetio na crno-belim porodičnim portretima. Dvolična žena, čas srdačna, čas otrovna. Dugonogo biće s kožom belom kao sneg i kosom boje rđe.
Gaspar oduševljeno okrenu sledeće stranice monografije, da bi pronašao i druge slike s tom uznemirujućom erotičnošću. Na nekima od njih Penelopina kosa ličila je na desetine zmija koje gmižu po ramenima, uvijaju se oko grudi, ližući joj bedra, milujući joj intimne delove. Njeno lice, psihodeličnog izraza ili natopljeno zlatnom kišom, grčilo se od zadovoljstva. Telo joj se udvajalo, krivilo, okretalo, gorelo…

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:35 am






5.

„Ovakvim podvigom Lorenc je prekršio sva pravila“, objasni Benedik. „Oslobađa se krutih normi i prelazi u sasvim novu dimenziju i tako sledi stope slikara kakvi su bili Klimt i Modiljani.“
Madlin je, oduševljena, opet pregledala slike šarenih vagona.
„Sva ova dela su danas izgubljena?“
Galerista se nasmeši istovremeno veselo i pomireno.
„Da, ona su živela samo to jedno leto. Nepostojanost je u samoj srži moderne umetnosti. I upravo ona joj i daje lepotu.“
„Ko je sve ovo fotografisao?“
„Čuvena Bubamara. Ona je bila zadužena za čuvanje podataka o Proizvođačima vatrometa.“
„Za Lorenca je sigurno bilo opasno da se upusti u takav poduhvat, zar ne?“
Benedik se složi:
„Početkom devedesetih u Njujorku je počelo doba nulte tolerancije. Snage reda su se u pravnom smislu veoma dobro naoružale, a MTA – preduzeće za javni transport države Njujork – pokrenulo je hajku na crtače grafita. Sudovi su izricali stroge kazne. Ali baš tim rizikovanjem je i pokazivao veličinu svoje ljubav prema Penelopi.“
„A kako je uspevao da ga ne uhvate?“
„Šon je bio snalažljiv. Pričao mi je da je imao uniforme, pomoću kojih je uspevao da se infiltrira u brigadu za nadzor metroa i tako dobije pristup garažama u kojima su vozovi bili parkirani.“
Madlin i dalje nije podizala pogled sa ekrana na smartfonu. Mislila je na tu ženu Penelopu. Šta li je ona osećala posmatrajući sebe kao blistavu i slobodnu ženu koja je preplavljivala Menhetn? Da li je bila polaskana, posramljena, uvređena?
„Je li Šon uspeo u svojim namerama?“, upita ona.
„Hoćete da znate da li je odveo Penelopu u krevet?“
„Ne bih to tako formulisala, ali… da.“
Benedik je, mahnuvši rukom, poručio dve kafe pre nego što je objasnio:
„Na početku je Penelopa ignorisala Šona, ali nije lako dugo ignorisati nekog ko vas toliko idealizuje. Ubrzo je pala na njegov šarm. Ludo su se voleli tog leta. Zatim se u oktobru Penelopa vratila u Francusku.“
„Dakle, bila je to letnja avantura?“
Galerista klimnu glavom.
„Nemojte se zavaravati. Šonu se ta devojka uvukla pod kožu. Do te mere da se u decembru iste godine pridružio Penelopi u Parizu i zajedno su se uselili u mali dvosobni stan Ulici mučenika. Tu je Šon nastavio da slika, ali ne više po vagonima metroa već po zidovima i ogradama metro stanica Staljingrad i Sena – Sen Deni.
Madlin opet baci pogled na slike iz tog doba. Bile su i dalje upadljivih i eksplozivnih boja. Zračile su energijom poput južnoameričkih murala.
„Baš tada, 1993. godine, prvi put sam sreo Šona“, poveri se Benedik zamišljeno. „Slikao je u malom ateljeu udruženja Klinika za efemeru.“
„Klinika za efemeru?“

„Osnovano je u nelegalno prisvojenoj staroj Bretonoovoj bolnici u 18. arondismanu. Početkom devedesetih tu je radilo mnogo umetnika, slikara i vajara, ali i rok grupa i muzičara.“
Njegovo lice se odjednom razvedri na sećanje na taj period.
„Ja nisam umetnik niti imam neki specijalan talenat, ali imam njuh. Umem da namirišem ljude. A kada sam sreo Šona, na prvi pogled se videlo da vredi stoput više od svih ostalih crtača grafita. Predložio sam mu da izloži radove u mojoj galeriji. I rekao sam mu ono što je neko trebalo da mu kaže mnogo pre toga.“
„Šta to?“
„Posavetovao sam ga da se ostavi grafita i boje u spreju i da počne da slika uljem na platnu. Rekao sam mu da se razume u oblike, boje, kompoziciju, pokret. Da je u sebi nosio snagu da nastavi stopama Poloka i Kuninga.“
Prisećajući se svog bivšeg štićenika, Gasparu zadrhta glas i oči mu se ovlažiše. Madlin pomisli na drugaricu koja je godinama nakon raskida plačnim glasom govorila o dečku koji ju je hladno otkačio.
Proguta svoj skraćeni espreso u jednom gutljaju pre nego što upita:
„Šonu se odmah dopalo u Francuskoj?“
„Šon je bio poseban. Bio je usamljenik, različit od ostalih crtača grafita. Mrzeo je hip-hop kulturu, mnogo je čitao i slušao je samo džez i modernu, repetitivnu muziku. Njujork mu je, naravno, nedostajao, ali bio je veoma zaljubljen u Penelopu. Iako im je veza uvek bila burna, stalno mu je bila inspiracija. Između 1993. i 2010. uradio je dvadeset jedan portret svoje žene. Ova serija slika predstavlja remek-delo Šona Lorenca. 21 Penelopa ostaće jedna od najveličanstvenijih izjava ljubavi ženi u istoriji umetnosti.
„Zašto 21?“, upita Madlin.
„Zbog teorije o 21 gramu, navodnoj težini duše, znate…“
„Da li je Lorenc odmah doživeo uspeh?“
„Ma ne! Deset godina nije prodao ni jednu jedinu sliku! Međutim, slikao je od jutra do mraka i često mu se dešavalo da baci sva dela jer nije bio njima zadovoljan. Moj posao je bio da upoznam kolekcionare sa Šonovom umetnošću i da im je objasnim. Na početku je bilo teško jer njegov rad nije ličio ni na šta dosad viđeno. Trebala mi je čitava decenija da bih uspeo, ali moja tvrdoglavost se isplatila. Početkom dvehiljaditih, na svakoj Šonovoj izložbi sva platna bi bila prodata još na samom otvaranju. A 2007. godine…“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:36 am




6.

Godine 2007. Alfabet grad, slika Šona Lorenca iz 1998. godine, procenjena je na 25.000 evra na aukciji koju je organizovao Artkurijal. Upravo ova prodaja u Francuskoj obeležava vrhunac popularnosti ulične umetnosti, koja tad postaje i institucionalno priznata. Šon Lorenc je preko noći postao zvezda aukcijske prodaje. Njegove šarene slike, tipične za devedesete godine, prodaju se kao lude i ruše sve rekorde.
Ali s umetničkog gledišta, slikar je već prešao na nešto drugo. Adrenalin i žurba, koji su pratili slikanje grafita, ustupili su mesto mnogo promišljenijim slikama, koje su stvarane mesecima, pa i godinama, jer je umetnik bio sve zahtevniji. Kad nije bio zadovoljan slikom, Lorenc bi je smesta spalio. Između 1999. i 2013. naslikaće tako više od dve hiljade slika i skoro sve će ih uništiti. Samo je četrdesetak slika umaklo njegovom strogom sudu. Među njima Sep1em1er, monumentalna slika o tragediji Svetskog trgovinskog centra, koju je za više od 7 miliona dolara kupio kolekcionar da bi je donirao njujorškom Muzeju 11. septembra.
Gaspar podiže pogled s teksta i stade listati strane kako bi pronašao reprodukcije slika iz tog perioda. Lorenc je imao smisla za inovativnost. Simboli i slova sa grafita su nestali i sada su se njegove slike sastojale od blokova u boji, jednobojnih polja istaknutog reljefa, nanesenih špahtlom ili nožićem za slikanje, u večitoj oscilaciji između apstraktnog i konkretnog. Paleta možda više nije imala tako žive tonove – sada je više bilo pastelnih i jesenjih boja: peska, oker-žute, kestena, puderastoroze – ali je bila i suptilnija. Slike iz tog perioda su osvojile Gaspara. U bojama minerala i bisera, podsećale su ga na stene, zemlju, pesak, staklo, mrlje od krvi po pokrovu.
Lorencove slike su delovale živo. Doživljavale su se fizički, mogle su da vas oduvaju, da vas nateraju da ih doživite lično, da vas obore s nogu, hipnotišu i izazovu oprečna osećanja: nostalgiju, radost, smirenje, bes.
Poslednje slike iz monografije bile su potpuno jednobojne i datirale su iz 2010. godine. Sada je materija bila glavna. Gusti slojevi i igre svetlosti po reljefu. Ali i dalje su to bila raskošna dela.
Zatvorivši knjigu, Gaspar se zapita kako je mogao tako dugo da ne zna za takvog umetnika.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:36 am





7.

„Kakav je bio Lorencov odnos prema novcu?“, upita Madlin. Benedik umoči kocku šećera u katu.
„Šon je smatrao da je novac pokazatelj slobode“, reče on uživajući u zalogaju. „Penelopa je bila drugačija: njoj nikad nije bilo dosta. Krajem dvehiljaditih, na vrhuncu Šonove popularnosti, spletkama je uspela da ga ubedi da preda neke slike Fabijanu Zakarijanu, njujorškom galeristi.
Zatim ga je savetovala da proda dvadesetak novih dela na aukciji, a ne preko moje galerije. To je Šonu donelo milione, ali je uništilo naš odnos.“
„Kako to da neka slika iznebuha vredi nekoliko miliona dolara?“, upita Madlin.
Benedik uzdahnu.
„To je dobro pitanje, ali je teško na njega odgovoriti, jer tržište umetničkih dela ne podleže racionalnom sudu. Cena nekog dela dobij a se kao proizvod kompleksne strategije koju formiraju razni činioci: umetnici i vlasnici galerija, naravno, ali i kolekcionari, kritičari, kustosi…“
„Pretpostavljam da vas je Šonova izdaja jako pogodila.“ Vlasnike galerije se namršti, ali pokuša da zvuči pomirljivo: „Takav je život. Umetnici su kao deca: često su nezahvalni.“ Zaćuta na nekoliko trenutaka pre nego što je pojasnio: „Posedovati umetničku galeriju znači plivati s ajkulama, znate. Naročito kad niste rođeni sa srebrnom kašikom u ustima, kao što ja nisam bio.“
„A ipak ste ostali u kontaktu?“
„Naravno. Šon i ja smo bili stari znanci. Dvadeset godina smo se svađali i mirili. Nikad nismo prestali da razgovaramo, ni posle epizode sa Zakarijanom, ni posle tragedije koja ga je pogodila.“
„Koje tragedije?“
Benedik glasno uzdahnu.
„Šon i Penelopa su oduvek želeli da imaju dete, ali su se mnogo namučili oko toga. Deset godina je redala pobačaj za pobačajem. Mislim da su čak na kraju i odustali, kad se odjednom čudo desilo u oktobru 2011. Penelopa je donela na svet malog Žilijena. I tada su počele nevolje.“
„Kakve nevolje?“
„Šon je po rođenju deteta bio najsrečniji čovek na svetu. Stalno je ponavljao da je uz sina postao bogatiji. Da je, zahvaljujući Žilijenu, dobio novi pogled na svet. da je ponovo otkrio zaboravljene vrednosti i uživanje u malim stvarima. Dakle, shvatate poentu: proseravanje svojstveno muškarcima koji su pod stare dane postali očevi.“
Madlin je ćutala. Benedik nastavi:
„Problem je bio u tome što je imao stvaralačku blokadu. Tvrdio je da su njegovi izvori inspiracije presušili i da je umoran od licemerja umetničkog sveta. Tri godine se samo starao o sinu. Možete li to da zamislite? Šon Lorenc hrani dete flašicom, gura kolica i zabavlja decu u obdaništu. Njegov umetnički rad sveo se na jurcanje po Parizu sa malim Žilijenom. Pravio je tad samo mozaičke grafite jer je to zabavljalo Žilijena! Sve je to bilo besmisleno!“
„Ako više nije imao inspiracije…“ usprotivi se Madlin.
„Inspiracija! To je budalaština!“ iznervira se on. „Dođavola, pa videli ste fotografije njegovih radova. Šon je bio genije. A geniju ne treba inspiracija da bi radio. Jedan Šon Lorenc ne prestaje tek tako da slika. Prosto nema prava na to!“
„Ja ipak verujem da ima pravo“, primeti Madlin.
Benedik joj uputi namršteni pogled, ali ona nastavi:
„Dakle, Lorenc više nije uzeo u ruke četkicu do kraja života?“
Bernar Benedik klimnu glavom i skinu velike naočari da bi protrljao oči. Ubrzano je disao kao da se upravo peške popeo četiri sprata.
„Pre dve godine, u decembru 2014, Žilijen je umro pod tragičnim okolnostima. Od tog trenutka Šon ne samo da više nije radio, već je i bukvalno potonuo.“
„Tragične okolnosti?“
Galerista skrenu pogled na nekoliko sekundi, tražeći spoljašnju svetlost pre nego što se zamislio.
„Šon je uvek bio mešavina snage i slabosti“, precizirao je ne odgovorivši na pitanje. „Sa Žilijenovom smrću stigli su ga stari demoni: droga, alkohol, tablete. Pomagao sam mu kako sam znao, ali mislim da on nije imao nikakvu želju da se spase.“
„A Penelopa?“
„Veza im je već dugo bila u krizi. Iskoristila je ovu dramu da zatraži razvod i brzo nastavila svoj život. A ono što je Šon potom uradio svakako nije moglo da sredi njihov odnos.“
Galerista napravi pauzu kao da je pomalo na silu hteo da održi neizvesnost. Madlin se odjednom učini da želi da manipuliše njome, ali radoznalost je bila jača.
„I, šta je Lorenc uradio?“
„U februaru 2015. uspeo sam napokon da sprovedeni jedan projekat na kome sam dugo radio: prestižnu izložbu o Šonovoj zbirci radova 21 Penelopa. Prvi put su svi portreti bili izloženi na istom mestu. Čuveni kolekcionari su nam pozajmili svoja platna. To je bio događaj bez premca..
Ali uoči otvaranja izložbe, Šon je tokom noći upao u galeriju i bakljom zapalio sve slike.“
Benedikovo lice se zgrčilo kao da je opet proživljavao tu istu scenu.
„Zašto je to uradio?“
„Zbog nekakve katarze, pretpostavljam. Iz želje da simbolično ubije Penelopu jer ju je optuživao za Žilijenovu smrt. Ali kakvi god da su bili razlozi, ni ja mu nikad neću oprostiti taj čin. Šon nije imao pravo da uništi ta platna. Najpre, zato što su pripadala svetskoj slikarskoj baštini. A zatim, i zato što me je tim gestom finansijski uništio, a moju galeriju doveo do ivice propasti. Već dve godine mi za vrat diše više osiguravajućih kompanija. Pokrenuta je i krivična istraga. Pokušao sam da zaštitim svoj ugled, ali u umetničkom miljeu svi znaju istinu i moja reputacija jepretrpela…“
„Nisam baš razumela“, prekinu ga Madlin. „Ko je bio vlasnik zbirke 21 Penelopa?“
„Srećom, najveći deo pripadao je Šonu, Penelopi i meni. Ali tri platna bila su u vlasništvu velikih kolekcionara, jednog Rusa, Kineza i Amerikanca. Da bi ih odvratio od tužbe, Šon im je obećao nova dela: izuzetna dela, tvrdio je. Osim što, naravno, nikad nisu završena.“
„Verovatno zato što više nije slikao.“
„Da, ja sam ih otpisao takođe, tim pre što mislim da Šon poslednjih meseci njegovog života nije ni fizički bio u stanju da slika.“ Pogled mu se zamagli.
„Poslednja godina bila je pravo mučenje za njega. Imao je dve operacije na otvorenom srcu, koje su ga zamalo ubile. Ali razgovarao sam s njim telefonom uoči smrti. Otišao je na nekoliko dana u Njujork na pregled kod kardiologa. Tad mi je saopštio da je počeo ponovo da slika i da je već završio te tri slike, kao i da se nalaze u Parizu i da ću ih uskoro videti.“
„Možda vam nije rekao istinu.“
„Šon Lorenc imao je sve moguće mane, ali nije bio lažov. Po njegovoj smrti, svuda sam tražio ta platna. U svaki ćošak sam zavirio, na tavan, u podrum. Ali nije bilo ni traga od tih slika.“
„Rekli ste mi da ste izvršitelj testamenta i naslednik.“
„To je tačno, ali njegovo nasledstvo je ostalo vrlo neznatno nakon što ga je Penelopa očerupala. Osim kuće u Šerš midiju, koju znate, a koja je, uzgred, pod hipotekom, više mu ništa nije ostalo.“
„Da li vam je nešto zaveštao?“ Benedik prasnu u smeh.
„Kad vas baš zanima“, reče on vadeči mali predmet iz džepa. Bila je to reklamna kutija šibica. Pružio ju je Madlin. „Gran kafe, šta je to?“
„Pivnica na Monparnasu, Šon je tamo često svraćao.“ Madlin okrenu kutiju i pronađe natpis ispisan hemijskom. Čuveni Apolinerov citat: „Krajnje je vreme da opet upalimo zvezde.“
„To je neosporno Šonov rukopis“, uveravao ju je galerista. „I ne znate na šta je aludirao?“
„Nemam pojma. Mislio sam da se radi o nekoj poruci, ali uzalud sam razmišljao, nisam ništa zaključio.“
„I ova kutija je baš vama bila namenjena?“
„To je, u svakom slučaju, jedino što je ostavio u kućnom sefu.“
Ostavivši dve novčanice na stolu, Bernar Benedik ustade, obuče sako i zaveza maramu.
Madlin je i dalje sedela. I dalje je u tišini posmatrala kutiju sa šibicama, kao da mora da svari priču koju joj je galerista upravo ispričao. Posle kratkog razmišljanja, diže se i upita:
„Zašto ste mi uopšte ispričali sve ovo?“
Benedik zakopča sako i odgovori:
„Da biste mi pomogli da pronađem izgubljene slike, razume se.“
„Ali zašto ja?“
„Vi ste policajac, zar ne? A i rekao sam vam: uvek verujem svom instinktu. Neki osećaj mi govori da ste vi – ako ta platna postoje, a siguran sam da postoje – najsposobniji da ih nađete.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:37 am





3


Lepota vezivanja

Kad biste to mogli da iskažete rečima,


Ne bi bilo potrebno da ga naslikate.


Edvard Hoper

1.

Izlazeći sa kružnog toka, Madlin ubrza i zaboravi da uključi migavac na raskrsnici Lonšanske aleje.
Posle ručka sa vlasnikom galerije, iznajmila je skuter na Aveniji Frenklina Ruzvelta. Ne dolazi u obzir da gubi popodne u svađi oko Lorencovog ateljea sa onim nabusitim Amerikancem. Tako se parkirala blizu Jelisejskih polja pa obišla tezge Božičnog vašara. Nije se šetala duže od petnaest minuta, a već je bila deprimirana zbog drvenih kućica poredanih duž, navodno, Najlepše avenije na svetu. Tezge s pomfritom, preprodava džidžabidža Made in China, grozni mirisi kobasica i čurosa – sve je više ličilo na seoski vašar nego na snežni Božić iz priča koje je slušala u detinjstvu.
Razočarana, krenula je nazad, prvo u smeru robne kuće BHV, zatim je prošla kroz lukove i park na Vogeskom trgu. Ali ni tu, kao ni na Jelisejskim poljima, ne nađe ono što je tražila: zrnce magije, nagoveštaj čarolije, malo božičnog duha iz starih pesama, koje Englezi zovu božičnim himnama. Po prvi put se nije dobro osećala u Parizu. Nije bila u svom elementu.
Uze vespu i, napuštajući grupe turista s njihovom zamornom galamom i štapovima za selfi, koji su u svakom trenutku pretili da vam iskopaju oči, ode u neodređenom pravcu. Po glavi su joj se i dalje motale Lorencove boje i arabeske. Tada shvati da je jedino želela da nastavi putovanje kroz slikarev život. Da se prepusti senkama koje je pravila svetlost, da se izgubi u paleti boja, da je njihov sjaj opčini. Ali Bernar Benedik ju je upozorio: „Postoji samo jedno mesto u Parizu gde možete da vidite sliku Šona Lorenca.“ Odlučna u tome da isproba svoju sreću, Madlin pođe ka Bulonjskoj šumi.
Kako joj mesto nije bilo poznato, parkirala je dvotočkaš čim je dobila priliku, blizu kapije Botaničke bašte, i nastavila peške Avenijom Mahatme Gandija. Sunce je konačno objavilo pobedu nad lošim vremenom. Bilo je lepo vreme. Zlatna prašina letela je tu i tamo kroz vlažan vazduh. Oko parka nije bilo ni traga sindikalcima i besnim demonstrantima. Kolica, dadilje, dečja galama i prodavci pečenog kestenja stvarali su veselu atmosferu.
Odjednom se među golim granama drveća pojavi ogroman brod sav od stakla. Obavljena kristalnim jedrima, zgrada Vitonove fondacije uzdizala se ka tamnoplavom nebu. Ljudi su, prepušteni mašti, u tom zdanju videli ogromnu kristalnu školjku, ledeni breg koji slobodno pluta ili haj-tek jahtu na kojoj se vijori sedefasta zastava.
Madlin kupi kartu i uđe u zgradu. Hol je bio prostran, svetao i prozračan, gledao je na zelenilo. Odmah se opustila u ovoj ogromnoj staklenoj čauri i šetala nekoliko minuta po atrijumu, oduševljena harmonijom krivih oblika, eteričnom gracioznošću zgrade. Neobične, pokretne i neuhvatljive senke, koje su pravile ploče sa staklenog krova i koje su se odbijale od zemlje, oživljavale su je ubrizgavajući joj mekoću i toplinu.
Ona se pope stepenicama i prođe kroz opalescentan lavirint okupan prirodnom svetlošću, koji je vodio u desetak galerija. Tu su se mešale slike s privremene izložbe i stalna postavka. Na prva dva nivoa mogli su se diviti remek-delima iz Ščukinove kolekcije: fenomenalne slike Sezana, Matisa, Gogena… koje je ovaj ruski kolekcionar, prkoseći tadašnjim kritičarima, hrabro skupljao više od dvadeset godina.
Ispresecan čeličnim gredama i daskama od ariša, poslednji sprat nastavljao se u dve terase, koje pružaju izuzetan pogled na Defans, Bulonjsku šumu i Ajfelovu kulu. Tu su bile izložene dve Lorencove slike, u sali koja je čuvala takođe i Đakometijevu bronzanu skulpturu, tri apstraktne slike Gerharda Rihtera i dva jednobojna platna Elsvorta Kelija.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66499
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 7 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu