Stan u Parizu - Gijom Muso

Strana 2 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:30 am

First topic message reminder :



U Parizu postoji atelje koji skriven leži u dnu ulice obrasle zelenilom.
Madlin ga je iznajmila da bi uživala u samoći. Usljed nesporazuma, ovoj se mladoj londonskoj policajki pridružuje Gaspar, pisac i mizantrop koji je doputovao iz Sjedinjenih Država da bi pisao u tišini. Ovo dvoje ljudi eksplozivne naravi prinuđeni su da zajedno provedu nekoliko dana.

Atelje je pripadao slavnom slikaru Šonu Lorencu i još uvijek odiše strašću prema bojama i svjetlosti. Loren je, skrhan poslije ubistva svog sina, umro godinu dana kasnije ostavivši iza sebe tri platna koja se sada vode kao nestala. Fascinirani njegovom genijalnošću i zaintrigirani njegovom tužnom sudbinom, Madlin i Gaspar odlučuju da udruže snage kako bi pronašli ta platna za koja se vjeruje da su posljednji i silni odsjaj Lorencovog genija.
Međutim, da bi pronikli u Lorencove tajne, moraće da se suoče sa sopstvenim demonima u jezivoj istrazi koja će uslijediti...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:38 am



2.

Ispružen na dugačkoj fotelji od ispucale kože, sklopljenih očiju, Gaspar je slušao konferenciju Šona Lorenca, snimljenu na staroj kaseti, koju je pronašao među pločama u biblioteci.
Taj dugačak intervju, koji je vodio Žak Šansel, bio je snimljen pre sedam godina, tokom retrospektive Lorencovog dela u Magovoj fondaciji iz Sen Pol de Vansa. Razgovor je bio veoma živ i neobičan, tim pre što je Lorenc, tajanstven i ćutljiv umetnik, prihvatio da komentariše svoja dela. Odbacivši sve interpretacije koje su pratile evoluciju njegovog slikarstva, Lorenc je objasnio sledeće: „Moje slikarstvo je neposredno, ne nosi nikakvu poruku. Ono samo želi da uhvati nešto što je istovremeno i promenjivo i stalno.“ Kroz stotine njegovih odgovora mogli su se naslutiti umor, sumnje, utisak da je, kako je otvoreno priznavao, „možda došao do kraja stvaralačkog ciklusa“.
Gaspar je gutao njegove reči. Iako nije hteo da oda tajne svojih slika, Lorenc je bar imao vrlinu iskrenosti. Njegov glas, čas zavodljiv i opčinjavajući, čas zabrinut, podsećao je na dualitet i ambivalentnost njegove umetnosti.
Odjednom, neka snažna i agresivna buka prekinu to popodnevno spokojstvo. Gaspar se trže, naglo ustade pa izađe na terasu. Ta „muzika“, koja je očigledno dolazila iz jedne od susednih kuća, treštala je kroz celu ulicu. Zvuk je bio grub, prljav, zasićen, praćen jakim dernjanjem umesto pevanja. Kako neko može da uživa u slušanju ove komercijale? – gunđao je osećajući kako ga stiže veliki umor. Ne može da ima ni trenutak mira. To je bila unapred izgubljena bitka. Svet je pun kretena, morona svake vrste, budala na sve strane. Vladaju dosadnjakovići, smarači i gnjavatori. Previše ih je, prebrzo se razmnožavaju. Njihova pobeda je sigurna i konačna.
Obuzet ljutnjom, Gaspar istrča iz kuće i, kročivši na pločnik, brzo uđe u trag nametljivcu. Galama je dolazila iz najbliže kuće: seoske kuće koja se davila u divljoj lozi. Da bi se najavio, Gaspar povuče zarđalo zvono okačeno o stub od izglačanog kamena. Kako se niko nije pojavljivao, uđe u dvorište, pređe preko bašte, pope se stepenicama do kuće i zakuca na vrata.
Kada se otvoriše, Gaspar se iznenadio. Očekivao je da se pojavi bubuljičavi tinejdžer sa džointom u ustima i u majici s natpisom Ajron mejden na leđima. Umesto njega, video je mladu ženu nežnih crta lica, u košulji s kragnom u stilu Petra Pana, šortsom od tvida i kožnim rišeljeovskim cipelama u burgundsko crvenoj nijansi.
„Jeste li vi normalni?“, povika on udarivši kažiprstom po slepoočnici.
Ona se, iznenađena, povuče korak unazad i pogleda ga začuđeno.
„Vaša muzika!“, prodra se. „Mislite li da ste sami na planeti Zemlji?“
„Pa zar nisam?“
Kada je Gaspar shvatio da mu se ruga, ona pritisnu dugme na malom daljinskom upravljaču koji je držala u ruci. Napokon bi tišina.
„Napravila sam pauzu od rada na svojoj tezi. Pošto sam mislila da su svi otišli na odmor, malo sam više pojačala“, priznade ona u znak izvinjenja.
„Odmarate mozak slušajući hard rok?“
„Tehnički gledano, to nije hard rok“, usprotivi se ona, „već blek metal.“
„U čemu je razlika?“
„Pa, prosto je to…“
„Znate šta? Briga me!“, prekide je Gaspar odlazeći. „Sebi možete da probijete uši kad god vam se ćefne, ali kupite slušalice i ne mučite druge.“
Mlada žena prasnu u smeh.
„Toliko ste nepristojni da je to prosto smešno!“
Gaspar se okrenu. Na trenutak je bio zapanjen tom izjavom. Odmeri devojku od glave do pete: pravilna punđa, odeća koja priliči studentkinji iz visokog društva, ali s pirsingom u nosu i diskretnom tetovažom iza uva, koja je nestajala ispod košulje.
Nije ništa pogrešila…

„U redu“, priznade on, „možda sam malo preterao, ali iskreno, ta muzika…“
Ona se opet nasmeši i pruži mu ruku. „Polin Delatur“, predstavi se. „Gaspar Kutans.“
„Vi živite u kući Šona Lorenca?“
„Iznajmio sam je na mesec dana.“
Vetar je udarao po roletnama. Polin je, budući golih nogu, cupkala od hladnoće.
„Dragi komšija, počinje da mi biva hladno, ali biće mi drago da vas ponudim kafom“, predloži ona protrljavši nadlaktice od hladnoće. Gaspar prihvati klimnuvši glavom, i pode za mladom ženom u kuću.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:38 am




3.

Madlin je ukočeno gledala u dve slike kao opčinjena. Prva, Grad u plamenu iz 1997, bila je tipična za Lorencov period ulične umetnosti: ogroman plamen, slika koja je proždirala platno, eksplozija boja koje su išle od žute do grimizne. Materinstvo, druga slika, bila je novija. Intimna i ogoljena, predstavljala je bledoplavu površinu, skoro belu, preko koje je išla kriva linija kao simbol okruglog trudničkog stomaka. Najčistija predstava materinstva. Ploča na zidu objašnjava je da je reč o poslednjem poznatom Lorencovom delu, nastalom malo pre rođenja njegovog sina. Nasuprot prethodnoj slici, emocija nije izbijala iz boje, već iz svetlosti.
Kao privučena nekim glasom koji je samo ona čula, Madlin se približi. Svetlost ju je prizivala. Materijal, tekstura, gustina, hiljadu nijansi slike – sve ju je to hipnotisalo. Slika je bila živa. Za nekoliko sekundi se ista površina menjala od bele do plave, pa sve do roze. Emocija je bila prisutna, ali neuhvatljiva. Lorencova slika je i smirivala i uznemiravala.
To kolebanje između dva osećanja fasciniralo je Madlin. Kako jedno platno može da ostvari takav efekat? Pokušala je da se udalji, ali noge joj nisu slušale mozak. Kao dobrovoljni zatočenik, nije htela da se udalji od svetlosti koja ju je obasjavala. Želela je da i dalje drhti u tom smirujućem vrtlogu. Da ostane i dalje u tom amniotskom i regresivnom prostoru, koji vas pogađa i otkriva o vama ono što niste ni slutili da postoji.
Nešto od toga je bilo lepo. Ponešto baš i nije.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:38 am




4.

U kuću Polin Delatur ulazilo se kroz kuhinju. Na prvi pogled, enterijer je bio topao, uređen kao neko seosko domaćinstvo: radni sto od masivnog drveta, keramičke pločice, zavese od amrelčine. Na polici emajlirane pločice, pokvareni mlin za kafu, velike keramičke činije i stari bakarni lonci.
„Baš je lepo kod vas, ali malo sam zbunjen. Ovo je po stilu bliže muzici Žana Fere nego vašem blek metalu“, zadirkivao ju je.
Smešeći se, Polin uze bokal s kafom sa šporeta i sipa dve šoljice.
„Da budem iskrena, ovo nije moja kuća. Pripada, kao porodično nasledstvo, jednom italijanskom biznismenu, kolekcionaru umetničkih slika, koji me je upoznao sa Šonom Lorencom. Nikad ne dolazi ovamo. Pošto ne želi da je proda, potrebno mu je da je neko obilazi i održava. To neće doveka trajati, ali u međuvremenu, bilo bi glupo ne iskoristiti priliku.“
Gaspar uze šolju od devojke.
„Ako sam dobro shvatio, vi ovde živite zahvaljujući Šonu Lorencu.“ Prislonjena leđima uza zid, mlada žena polako prinese šolju ustima i omirisa kafu.
„Da, on je ubedio tog Italijana da mi poveri kuću.“
„Kako ste ga upoznali?“
„Šona? Upoznala sam ga tri-četiri godine pre smrti. Tokom prvih godina na faksu pozirala sam kao model studentima lepih umetnosti, tako sam se izdržavala. Jednog dana je Šon održao predavanje. Tu smo se upoznali i sprijateljili.“
Gaspar je radoznalo posmatrao flaše vina poredane u ormariću za vino od kovanog gvožđa.
„Nemojte ovo piti!“, upozorio ju je namrštivši se. „Sledeći put ću vam doneti flašu pravog vina.“
„Sa zadovoljstvom ću ga probati. Treba mi gorivo da bih završila tezu“, nasmeši se pokazujući laptop u srebrnoj boji, na radnom stolu okruženog hrpom knjiga.
„Koja vam je tema?“
„Upotreba kinbakua u Japanu tokom Eda: korištenje u vojne i erotske svrhe“, izrecitovala je. „Kinbaku? Šta je to?“
Polin spusti šoljicu na sudoperu, a zatim uputi misteriozan pogled novom komšiji.
„Dođite, pokazaću vam.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:39 am






5.

Kroz krov od stakla crveni kesten poprimao je oblik plamena; javor je bleštao; borovi kao da su tušem iscrtavali siluete i pretvarali ih u senke iz kineskog pozorišta.
Zamišljena Madlin nije primetila da sunce zalazi za koncertnim podijumom na travnjaku Botaničke bašte. Bilo je skoro 17 h. Posle posete muzeju, sela je u Frank, restoran Fondacije iza šupljikavog atrijumskog zastora. Polako je ispijala crni čaj. Već nekoliko minuta imala je samo jednu misao u glavi. Samo jedno pitanje: a šta ako je ono što joj je rekao Bernar Benedik tačno? Ako su poslednje tri slike Šona Lorenca stvarno nestale? Sasvim nove slike, koje niko nikad nije video. Podiđe je jeza. Nije htela da dopusti da galerista manipuliše njome, ali ako te slike postoje, ona bi bila presrećna da ih pronađe.
Oseti kako joj adrenalin struji venama. Znak da je počeo lov. Dobro poznat osećaj, u kojem je opet uživala. Bez sumnje, bio je sličan žurbi koja je pritiskala Šona Lorenca dok je slikao grafite po metrou početkom devedesetih. Osećaj opasnosti, opijenost strahom, želja da se po svaku cenu tome vrati.
Uključila je pretraživač na svom smartfonu. Vikipedijin članak o Lorencu počinjao je kao i svaki drugi:

Šon Pol Lorenc, takođe poznat na početku karijere kao Lorz 74, bio je crtač stripova i likovni umetnik, rođen u Njujorku 8. novembra 1966 i umro u istom gradu 23. decembra 2015. Živeo je i radio u Parizu tokom poslednjih dvadeset godina svog života. […]

Nastavi da čita još desetak redova. Zanimljiva i sažeta biografija, ali nije joj rekla ništa više od onog što je već čula od Benedika. Tek je u poslednjim redovima Madlin pronašla ono što je tražila:


Afera Žilijen Lorenc



Zločin

Dvanaestog decembra 2014. godine, dok se Šon Lorenc nalazio u Njujorku, gde je prisustvovao retrospektivi svog dela u Muzeju moderne umetnosti, njegova supruga Penelopa i sin Žilijen kidnapovani su u ulici na Aper Vest Sajdu. Nekoliko sati kasnije slikaru je stigao zahtev za otkup od nekoliko miliona dolara, zajedno sa odsečenim prstom deteta. Uprkos tome što je uplatio traženu sumu, samo je Penelopa oslobođena, dok je dečak ubijen na majčine oči.

Krivac

Istragom se vrlo brzo utvrdio identitet otmičara pošto […]

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:40 am



6.

Dnevni boravak Polin Delatur, koji je na plafonu imao ćelom dužinom postavljenu gredu od maslinovog drveta, nije više ni po čemu ličio na porodičnu kuću, več na moderan stan bez previše dekoracije. Zidovi prostrane sobe bili su prekriveni fotografijama nagih žena vezanih u ekstremnim pozama. Sputana stegnuta tela okačena da vise u vazduhu. Vezana čvrsto utegnutim pojasevima, zarobljena pod sofisticiranim čvorovima. Zgrčenih lica, a nije se znalo da li od zadovoljstva ili bola.
„U suštini, kinbaku je stara japanska borilačka veština“, objasni znalačkim tonom Polin. „Vrlo razređena veština vezivanja visokorangiranih ratnih zarobljenika. S vremenom je počeo da se primenjuje i kao profinjena erotska veština.“
Gaspar je posmatrao fotografije, isprva s ustezanjem. Uvek bi s nelagodnošću razmišljao o potčinjavanju i dominaciji.
„Znate li šta je rekao čuveni fotograf Araki?“, upita mlada žena. „Konopac mora da miluje žensko telo.“
Gasparov strah se malo pomalo rasprši. I protiv svoje volje nalazio je da fotografije poseduju zapanjujuću lepotu. Teško je objasniti, ali slike nisu imale ništa vulgarno ili nasilno.
„Kinbaku je veoma zahtevna veština“, dodade Polin. „Izvedba nema nikakve veze sa BDSM-om. Držim kurs o tome u 20. arondismanu. Morate da dođete jednom. Demonstriraću vam. Ako želite da naučite nešto o sebi, efikasnije je čak i od psihoanalize.“
„Da li se Šon Lorenc ložio na ovo?“ Polin se tužno nasmeja.
„Šon je živeo u njujorškoj džungli tokom osamdesetih i devedesetih godina, tako da ga ovakve igrice nisu plašile.“
„Jeste li bili bliski?“
„Bili smo prijatelji, rekla sam vam. Govorio je da ima poverenja u mene. U svakom slučaju, dovoljno poverenja da mi veoma često poverava sina na čuvanje.“
Polin je sedela na prečagama drvenih merdevina postavljenih uza zid.
„Nisam neki ljubitelj dece“, priznade ona. „Ali maleni Žilijen, on je bio nešto drugo: superdečak. Umiljat, živahan, inteligentan.“
Gaspar primeti da je njeno lice, ionako bledo kao mleko, još više prebledelo.
„Govorite o tome u prošlom vremenu?“
„Žilijen je ubijen. Niste znali?“
Sad je bio njegov red da prebledi. Privuče stoličicu od sirovog drveta i sede, nagnut ka Polin.
„Dete… dete koje se nalazi svuda na fotografijama u kući… mrtvo?“
Ne skidajući pogled s njega, Polin se borila protiv iskušenja da ne gricka nokte lakirane u tamnocrveno.
„To je strašna priča. Žilijen je otet u Njujorku i izboden na majčine oči.“
„Ali… ko je to uradio?“ Polin uzdahnu.
„Šonova drugarica iz mladosti, bila je u zatvoru. Slikarka čileanskog porekla, poznatija kao Bubamara. Htela je da mu se osveti.“
„Zbog čega?“
„Iskreno, ne znam ništa o tome“, reče ona ustajući. „Motivi su joj bili nejasni.“
Polin se vrati u kuhinju praćena Gasparom.
„Kad bih rekla da Šon nije više bio onaj isti čovek posle sinovljeve smrti, to bi zvučalo kao eufemizam“, reče u poverenju. „Ne samo da više nije slikao već je prosto uvenuo od tuge. Pomagala sam mu koliko sam mogla: išla u nabavku, naručivala hranu, zvala sam Dijanu Rafael kada su mu trebali lekovi.“
„Ko je ona? Lekar?“
„Psihijatar koji ga je dugo lečio.“
„A njegova žena?“
Polin ponovo uzdahnu.
„Penelopa je zbrisala čim je dobila priliku, ali to je sasvim druga priča.“
Gaspar se ujede za jezik da bi prestao da zapitkuje. Pretpostavljao je da Penelopina priča ima dosta nerazjašnjenih delova, ali je previše mrzeo ljubopitljive ljude da bi sada postao jedan od njih. Ipak, dozvoli sebi jedno ne baš lično pitanje:
„Lorenc, dakle, do smrti više nije naslikao ni jednu jedinu sliku?“
„Ne da ja znam. Najpre, imao je ozbiljnih zdravstvenih problema. A i davao je utisak da ga više slikarstvo ne zanima. Da ga, zapravo, više ništa ne zanima. Čak i tokom radionice koju je jednom-dvaput vodio u Žilijenovoj školi nije uzimao četkicu u ruku.“
Sačekala je nekoliko sekundi pa je dodala, kao da se upravo nečeg prisetila:
„Međutim, uoči smrti, dogodilo se nešto čudno.“
Pokaza glavom ka slikarevoj kući kroz prozor.
„Nekoliko noći zaredom, Šon bi puštao muziku do sitnih sati.“
„Što je to bilo čudno?“
„Pa zato što je Šon slušao muziku samo dok slika. Međutim, nije me iznenadilo to što je opet počeo da slika, već što je to radio noću. Šon je bio zaluđenik za svetlost. Uvek je slikao isključivo danju.“
„Staje slušao od muzike?“
Polin se nasmeja.
„Nešto što bi vam se svidelo, pretpostavljam. U svakom slučaju, nije slušao blek metal: Betovenovu Petu simfoniju i još ponešto što i ne znam šta je, ali vrteo je to sve vreme.“
Izvadi telefon iz džepa i zamaha njime pred Gasparom.
„Pošto sam radoznala, uspela sam da pronađem zahvaljujući Šazamu.“
Nije imao pojma šta je to, ali se pravio da razume.
Polin pronađe naslove koje je tražila:
„Katalogptica Olivijea Mesijana i Simfoniju br.2 Gustava Malera.“
„Kako ste znali da stvarno slika? Možda je samo slušao muziku.“
„Upravo sam se i ja to zapitala. Izašla sam usred noći, prošla alejom, zaobišla kuću i popela se požarnim stepenicama do prozora u ateljeu. Znam da to zvuči kao da sam voajer, ali ja preuzimam odgovornost za svoju radoznalost: ako je Šon slikao novu sliku, htela sam prva da je vidim.“
Gasparovo lice se ozari nekim zagonetnim osmehom dok je zamišljao Polin u akrobatskim aktivnostima. Lorencovo slikarstvo je zaista imalo neprikosnovenu moć da zaludi ljude.
„Popevši se do vrha, priljubila sam se uz staklo. Iako su sva svetla bila pogašena, Šon je stajao pred platnom.“
„Slikao je u mraku?“
„Znam da ovo nema smisla, ali činilo mi se da je samo platno bilo izvor svetlosti. Žive, prodorne, takve da je njegovo lice svetlelo.“
„Šta je to bilo?“
„Samo sam nakratko bacila pogled. Stepenice su zaškripale i Šon se okrenuo. Uplašila sam se i sjurila se dole. Vratila sam se kući pomalo postiđena.“
Gaspar je gledao tu neobičnu devojku, koja je i provokativna, i načitana, i inteligentna, i tako avangardna. Sigurno bi se svidela većini muškaraca. Kao i Lorencu. Odjednom mu pade na pamet jedno pitanje:
„Šon Lorenc vas nikad nije uposlio kao modela?“
Polinine oči zasijaše kada je odgovorila:
„Uradio je nešto bolje od toga.“
Tada otkopča košulju i pojavi se tetovaža, ne u celosti, ali u ćelom svom sjaju. Koža mlade žene pretvorila se u ljudsko platno eksplozivnih boja: niz šarenih i cvetnih arabeski, koji se pružao od vrha vrata do butine.
„Često se kaže da su Lorencove slike žive, ali to je pogrešna reč. Ja sam, zapravo, jedino živo umetničko delo Šona Lorenca.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:41 am








4


Dva stranca u kući

Ja sam veoma optimističan ni zbog čega.


Fransis Bejkon

1.

Noć je već bila pala kada je Madlin ušla u kuću. Izbegavala je da se suoči sa Gasparom Kutansom koliko god je mogla, iako je znala da je neizbežno. Čak se potajno nadala da se dramaturg odrekao prava na atelje, ali dok je kačila kožnu jaknu na čiviluk, primetila je zdepastu siluetu u kuhinji.
Koračajući salonom, kako bi mu se pridružila u kuhinji, zaustavi se pred desetak fotografija uramljenih u američkom stilu, u ramovima od svetlog drveta. Pošto je znala da je mali Žilijen mrtav, fotografije, koje su je raznežile pri dolasku u kuću, sad su joj delovale sumorne i zloslutne. Pod utiskom halo-efekta, kuća je te večeri izgledala hladnija, zlokobnija, sva obavijena velom tuge. Shvativši da je čarolija prestala, Madlin donese radikalnu odluku.
Kad je ušla u kuhinju, Kutans promrmlja nešto u znak pozdrava. U svom izbledelom džinsu, kariranoj košulji, s bradom starom desetak dana i iznošenim cipelama marke Timberland, izgledao je pre kao neki drvoseča, a ne čuveni pozorišni pisac. Stojeći za radnim stolom,koncentrisan na posao, seckao je luk sigurnim i veštim potezima, uz kamernu muziku sa malog prenosnog radija. Pred njim su, oko papirne kese, bile poredane namirnice, koje je sigurno kupio tog popodneva: maslinovo ulje, jakovljeve kapice, kocke za kokošju supu, mali tartufi… „Šta spremate?“
„Kritaraki s tartufima. To je sitna grčka testenina, kuva se kao rižoto. Hoćete li da večerate sa mnom?“
„Ne, hvala.“
„Kladim se da ste vegan. Vi volite kinou, alge, proklijalo seme i sve…“
„Nipošto!“, prekide ga ona odsečno. „Što se kuće tiče, htela sam da vas obavestim da vam je prepuštam. Ići ću negde drugde. Vlasnik mi je predložio odštetu i prihvatiću ponudu.“
On je iznenađeno pogleda.
„Mudra odluka.“
„Ali molim vas da mi date dva dana da se organizujem. U međuvremenu, spavaću na spratu. Delićemo samo kuhinju, a vi koristite ostatak kuće.“
„Odgovara mi“, složi se Gaspar. Sipao je nožem očišćeni luk u tiganj. „Šta vas je nateralo da promenite mišljenje?“ Na trenutak je oklevala, a onda odluči da mu kaže istinu: „Nemam hrabrosti da provedem četiri nedelje na mestu gde se još oseća duh mrtvog deteta.“
„Govorite o malom Žilijenu?“
Madlin klimnu glavom. U sledećih petnaest minuta, u živoj diskusiji, podelili su sve što su saznali o fascinantnom životu Šona Lorenca, kao i o poslednjim, nestalim slikama.
Odbivši čašu vina, Madlin otvori frižider i izvadi plastični neseser, koji je pre nekoliko sati ostavila. Ode u sobu tvrdeći da je umorna.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:45 am





2.

Drveno stepenište do Lorencovog skrovišta direktno je izlazilo na atelje sa staklenim zidom. Najlepša prostorija u kući nastavljala se na spavaću sobu skromne veličine, ali udobnu i s kupatilom. Madlin malo pospremi, pronađe čistu posteljinu u ormaru i namesti krevet. Zatim opra ruke i sede na stočić od izbeljenog drveta, okrenuvši leđa prozoru. Prvo je skinula džemper i košulju. Zatim je iz nesesera izvadila ampulu i špric. Namestila je iglu, skinula poklopac, kucnula prstom po špricu, da bi se mehurići vazduha podigli na vrh pre nego što ih istisne. Već se navikla na tu proceduru. Vatom, koju je prethodno natopila alkoholom, protrlja mesto na stomaku koje je predvidela za ubod. Iako je grejanje radilo, celo joj je telo drhtalo. Bolele su je kosti, bila se sva naježila. Duboko udahnu, zatim uhvati nabor kože između palca i kažiprsta i zabode iglu u meso, ni suviše blizu mišića, ni suviše blizu rebara. Pokušala je mirne ruke da ubrizga tečnost. Peklo je kao đavo. U pičku materinu! Dok je bila policajac, često se nalazila u veoma opasnim situacijama: jednom prilikom su joj prislonili pištolj na čelo, drugi put metak joj je okrznuo vrat, zatim se susrela licem u lice sa najvećim ološem u Mančesteru. Iako je svaki put uspevala da nadvlada strah, sad se tresla zbog jedne igle!
Madlin zatvori oči. Ponovo je disala. Uzela je komadić gaze. Izvadila iglu. Stavila gazu da zaustavi krvarenje.
Ispruži se na krevet drhteći. Kao i jutros na stanici, činilo joj se da će umreti. Bilo joj je muka, osećala je grčeve u stomaku, teško je disala i od migrene joj je pucala glava. Navukla je pokrivač cvokoćući. Zatvorivši oči, opet je videla slike malog Žilijena, boju krvi, grad u plamenu. Zatim, dok su se slike smenjivale, i veselu sliku majčinstva. I malo-pomalo, bi joj bolje. Telo joj je splaslo. Kako joj san nikako nije dolazio na oči, diže se i umi hladnom vodom. Bila je i gladna. Opojni miris rižota s tartufima peo se čak do ateljea.
Progutavši ponos, sišla je kod Gaspara u salon.
„Nego, da li vaš poziv na večeru i dalje važi? Da vidimo da li ličim na nekog ko jede kinou…“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:46 am



3.

Nasuprot svim očekivanjima, večera je protekla u veseloj i prijatnoj atmosferi. Pre dve godine Madlin je prisustvovala izvođenju predstave Grad duhova, Gasparovog komada, koji se dva meseca igrao u Pozorištu Barimor sa Džefom Danijelsom i Rejčel Vajs u glavnim ulogama. Seća se da je imala podeljeno mišljenje o komadu: bilo je sjajnih dijaloga, ali cinična vizija sveta ipak je u njoj izazivala neprijatnost.
Srećom, Kutans nije bio podsmešljiva i sarkastična ličnost kakva se naslućivala iz njegovih dela. Zapravo, on je bio prilično čudan: mizantrop i pesimista iz visokih krugova, iza kojeg se i tokom samo jedne večere može otkriti sasvim prijatna osoba. Spontano, njihov razgovor se potpuno okrenuo Šonu Lorencu. Oboje su bili oduševljeni slikama i dugo su razmenjivali informacije i anegdote koje su pokupili tokom popodneva. S apetitom su slistili rižoto i popili flašu senžilijena.
Posle obroka se razgovor nastavi u salonu. Gaspar je među pločama našao stari singl Oskara Pitersona, potpalio kamin i izvadio viski Papi van Vinkl star dvadeset godina. Madlin je skinula čizme, ispružila noge na kauču, prebacila ćebence preko ramena i izvadila iz džepa ručno uvijenu cigaru. Mešavina duvana i viskija opusti i njih i atmosferu. Sve dok nisu prešli na lične teme.
„Imate li dece, Gaspare?“
Odgovor je bio odsečan:
„Ne, hvala bogu! I nikada ih neću imati.“
„Zašto?“
„Odbijam da nekog osudim na ovaj haos u kojem moramo da živimo.“
Madlin povuče dim. „Da ne preterujete malo?“
„Mislim da ne.“
„Ima loših stvari, priznajem, ali…“
„Ima loših stvari? Otvorite oči, majku mu! Planeta propada i dolazi grozna budućnost: još nasilnija, još teža, još strahovitija. Stvarno treba biti egoista i nametnuti to nekome.“
Madlin je pokušavala da mu odgovori, ali Gaspar se nije dao zaustaviti. Sledećih petnaest minuta, užarenog pogleda i daha koji je vonjao na alkohol, izlagao je argumente u prilog duboko pesimističnoj viziji čovečanstva, opisujući apokaliptično društvo potčinjeno tehnologiji, preteranoj potrošnji, mediokritetskom razmišljanju. Predatorsko društvo koje je, osuđeno na metodično izumiranje, kupilo kartu za propast u jednom pravcu.
Kada je bila sigurna da je završio svoju govoranciju, izjavila je:
„Zapravo, vi ne mrzite samo budale, već celu ljudsku vrstu.“ Gaspar nije pokušavao da porekne:
„Znate za Šekspirov citat: Ne postoji zver u tol'koj meri svirepa da za milost ne zna. Ali čovek ne zna za milost. Čovek je najgori predator. Čovek je štetočina koja, pod maskom civilizacije, uživa jedino u dominaciji i ponižavanju. Megalomanska i suicidna vrsta, koja mrzi svoje bližnje jer mrzi samu sebe.“
„A vi, Gaspare, vi ste, naravno, drugačiji?“
„Ne, naprotiv. Pridružujem se gomili“, dodade uz poslednji gutljaj viskija.
Madlin ugasi cigaretu u činijici koja je služila kao pepeljara.
„Mora da ste mnogo nesrećni kad tako razmišljate.“
Gaspar je odbacio tu misao dok je ona išla do frižidera po vodu.
„Ja sam samo realan. Mnogobrojne naučne studije su još pesimističnije od mene. Zemaljski ekosistemi neminovno nestaju. Već smo došli do tačke bez povratka…“
Ona ga isprovocira:
„Zašto se onda lepo odmah ne upucate?“
„Nije u tome stvar“, branio se on. „Pitali ste me zašto ne želim da imam decu. Odgovorio sam vam: zato što ne želim da rastu u haosu i ludilu.“
Uperio je optuživački prstom koji je drhtao i od alkohola i od ljutnje.
„Nikad neću detetu nametnuti ovaj okrutan svet. Ako vi imate drugačije namere, to je vaš problem, ali nemojte tražiti da vas ja podržim u tome.“
„Baš me briga za vašu podršku“, reče ona sedajući na kauč, „ali ipak se pitam zašto se onda ne borite da promenite to. Da branite ono za šta se zalažete. Učlanite se u neko udruženje, borite se u…“
Prezrivo napući usne.
„Kolektivna borba? Nije to za mene. Ja prezirem političke partije, sindikate, interesne grupe. Ja se slažem sa Brasansom, koji kaže da čim nas ima više od četvoro, postajemo grupa kretena. A bitka je ionako već izgubljena, samo su ljudi prevelike kukavice da bi to priznali.“
„Znate šta vama treba? Jedna prava bitka. Dete vas obavezuje da se borite. Za budućnost. Za ono što je postojalo i postojaće i dalje.“
Gledao ju je sa čuđenjem.
„A vi, Madlin, nemate decu?“
„Možda ću imati jednog dana.“
„Samo radi sebičnog zadovoljstva, je l' tako?“, nasmeja se sarkastično. „Da biste se osećali ispunjenom, ostvarenom, kao kompletna osoba7 Da biste bili kao vaše drugarice? Da vas ne bi optuživali mamica i tatica?“
Madlin pobesne, usta i prosu mu čašu ledene vode u lice da bi ga ućutala. Zatim je malo oklevala pa mu konačno baci u lice i plastičnu flašicu.
„Stvarno ste kretenčina!“, povika ona došavši do stepenica.
Pođe stepenicama, preskačući ih po dve, pa uđe u sobu zalupivši vrata.
Ostavši sam, Gaspar duboko izdahnu. Nije mu prvi put da zbog alkohola malo pretera s rečima, ali mu jeste prvi put da se tako brzo pokajao zbog izgovorenog.
Dureći se kao neko dete, sipao je čašu viskija i ugasio svetla pre nego što se ispružio na dugačkom divanu, ispustivši groktaj od iscrpljenosti.
Premotavao je l’ilm u glavi zamućenoj od alkohola. Smenjivali su se njegovi i njeni argumenti u svađi. Možda se malo nevešto izrazio na kraju, ali bio je iskren. Žalio je zbog brutalnog tona svojih reči, ali ne i zbog njihovog sadržaja. Pošto je opet o tome razmišljao, shvatio je da postoji nešto što nije pomenuo: ljudi koji žele decu osećaju se sposobnim da ih zaštite.
Međutim, on, Gaspar, nikad se neće osećati sposobnim za to.
I to ga je plašilo.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:46 am





LUDI SLIKAR

Sreda, 21. decembar





5


Uhvatiti sudbinu za gušu

Život ništa ne poklanja.


Žak Brel

1.

Zuji mu u glavi. Srce mu igra. Naglo se budi iz ionako lakog sna.
Gaspar se trgnuo kada su se vrata zatvorila uz tresak. Trebalo mu je nekoliko sekundi da dođe sebi. Prvo nije znao gde se nalazi, ali se odmah zatim vratio tužnoj realnosti: zaspao je sklupčan na staroj Imsovoj fotelji Šona Lorenca. Natopljena znojem, majica mu je bila prilepljena za kožnu fotelju, a lice za naslon za ruke. Teško ustade, trljajući kapke, masirajući vrat i slabine. Mamurluk u svom najgorem obliku: glavobolja, ukus cementa u ustima, mučnina, promukao glas. Već se po navici zakleo da više neće ni liznuti alkohol. Ali znao je da ta odluka nje mnogo čvrsta i da će već u podne poželeti piće.
Baci pogled na sat: osam ujutru; zatim pogleda kroz stakleni zid: oblačno nebo, ali bez kiše. Pretpostavio je da je Madlin upravo otišla i malo ga je bilo stid što ga je videla takvog. Odvuče se do kupatila, gde je za petnaestak minuta pod tušem popio sigurno pola litra mlake vode. Onda dohvati peškir, obmota ga oko struka pa izađe iz tuš-kabine masirajući slepoočnice.
Migrena mu se pogoršavala, glava mu je pucala bez prekida. Hitno su mu bile potrebne dve tablete ibuprofena. Pretraži torbu, ali ne nađe ništa što bi poslužilo kao lek. Malo je oklevao pa se popeo na sprat, Madlininu teritoriju, spazio neseser i dokopao se napokon onog što je tražio. Dobro je što su neki ljudi organizovani i za one koji to nisu.
Dva advila kasnije, bio je u svojoj sobi, gde je navukao jučerašnju odeću pa ode u kuhinju u potrazi za kafom. Iako je našao bokal, u kuhinji nije bilo ni mrvice kafe. Uzalud je otvorio svaki viseći element, nije bilo nijedne kesice za njega, pa je na kraju, nemajući kud, skuvao pileću supu, koju je pojeo na terasi. Iako mu je u početku prijao svež vazduh, ubrzo je morao da uđe u sobu. Tu je razgledao ploče, tražeći one koje je Polin pominjala sinoć, one koje je Šon Lorenc non-stop vrteo u danima pred smrt.
Prva ploča je bila mast-hev za svakog ljubitelja klasične muzike: Betovenova Peta pod dirigentskom palicom Karlosa Klajbera. Na zadnjoj strani omota pročitao je kako je, sudeći po rečima nekog muzikologa, ovaj kompozitor celog života želeo „da uhvati sudbinu za gušu“. Zapravo, cela Peta simfonija bavi se borbom između čoveka i sudbine. „Tako sudbina kuca na vrata“, bilo je Betovenovo objašnjenje za četiri note na početku simfonije.
Druga ploča vraćala je u osamdesete godine: bile su to zapravo dve ploče Simfonije br. 2 Gustava Malera, pod dirigentskom palicom Leonarda Bernstajna, u izdanju Dojč gramofona. Uz gostovanje Barbare Hendriks i Kriste Ludvig. Za tu simfoniju austrijskog kompozitora, poznatu još i pod nazivom Vaskrsenje, Gaspar nikad ranije nije čuo. Pročitao je na omotu da je tema religiozna, budući da se Maler malo pre toga preobratio u hrišćanstvo. Veličala je večni život i vaskrsenje tela. Opis se završavao rečima Leonarda Bernstajna: „Malerova muzika otvoreno govori o tome koliko smo nesigurni povodom života i smrti. To je surovo iskrena muzika, koja govori o temama koje nam nije prijatno da čujemo.“
Koje nam nije prijatno da čujemo…
Gaspar se počeša po glavi. Otkud Lorencu, velikom ljubitelju džeza i minimalističke muzike, pred kraj života tako živo interesovanje za dve monumentalne simfonije?
Prosu u sudoperu ostatak mlake supe i sede za sto sa sveskom i olovkom, da bi porazmislio o delu koje će pisati. Bilo mu je teško da se usredsredi. Imao je čudnu noć, kao da je bio u nekom transu, u snovima je plovio kroz psihodelične pejzaže tetovirane po vezanom telu njegove lepe komšinice. Uznemirujući prizor, iako nije bilo nikakvog nasilja u njemu.
Dobrih dvadesetak minuta proveo je u uverenju da će moći da radi, ali to je bila samo iluzija. I dalje mu se činilo da ga veliki Lorencov portret gleda, zove, procenjuje.
Ne mogavši više da izdrži, Gaspar ustade i stade ispred zida s fotografijama. Tada je shvatio da ga nije uznemiravala slikareva fotografija. Već detetova.
Deteta koje je mrtvo… a tako puno radosti i života na fotografijama, na papiru od srebrno-bromida.
Dođavola! To ga je Madlin Grin zarazila pričom o ukletoj kući!
Sručio se na kauč uz uzdah. Sa flaše na stočiću ispred njega mamio ga je tamni odsjaj viskija, ali odoleo je iskušenju. Gledao je netremice nekoliko minuta u sliku malog Žilijena, kako pobedničkog držanja sedi na starom drvenom konjiću, držeći se za šipku ringišpila. Naspram ringišpila videla se silueta Šona Lorenca, kako budno motri na svog potomka. Gaspar zavuče ruku u džep i izvadi novčanik. U jednoj od pregrada nađe staru i izbledelu fotografiju, koju nije pogledao već nekoliko godina: on kao trogodišnjak, sa ocem, na ringišpilu s konjićima, Garnije u Luksemburškom parku. Slika je datirala iz 1977. godine. Skoro četrdeset godina delilo je dve fotografije. Nije bila ista epoha, ali je to bio isti ringišpil, i oči dvojice dečaka sijale su istom svetlošću, a pogledi dvojice očeva plamteli su istim ponosom.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:46 am




2.

Madlin je parkirala skuter na uglu Monparnaskog bulevara i Sevranske ulice. Još nije bilo devet sati, a vazduh je već bio zasićen nekom lepljivom vlagom. Osećala je da se znoji pa je skinula rukavice i ešarpu.
A kad samo pomislim da smo usred zime…

Ali tog jutra ju je nešto zabrinjavalo više od globalnog zagrevanja: kvart je bio neprepoznatljiv. Jučerašnji protest je sve razrušio i uništio: autobuska stajališta, izloge, saobraćajne znakove. Po trotoaru i kolovozu bilo je srče, kamenica, razvaljenih delova asfalta. Ratni nadrealistički prizor, kakav ne bi nikad očekivala da vidi u Parizu. I svuda su bili nažvrljani protestni grafiti: Svi mrze policiju / Mislim dakle lomim / U pepelu je sve moguće / Nek crkne kapital / Pobeda haosom / Seremo vam se na zakone.
Stav prolaznika ju je iznenadio. Neki su, kao i ona, bili zapanjeni, drugi pak ravnodušni, a treći su se čak smejali i rugali, zaustavljali se da naprave selfi. Čak je i zid kod ulaza u Nacionalni institut za šlepu i slabovidu decu bio oštećen i isprljan natpisima mržnje. Ovaj prizor uništenja zamalo joj natera suze na oči. U ovoj zemlji dešavalo se nešto što nije mogla da razume.
Stigavši pred kliniku u kojoj je imala zakazan pregled, Madlin vide da su i tu stakla popucala. Neki radnik je upravo sklanjao drvenu paletu kojom je staklo razbijeno. Pošto se zaustavila, ne znajući da li sme da nastavi dalje, čovek je razumeo njenu dilemu pa joj je pokazao rukom ispisanu tablu, koja je obaveštavala pacijente da će klinika raditi uprkos incidentima.
Ušla je u hol i prijavila se na recepciji. Poranila je da bi izvadila krv, pa prođe pored čekaonice i sve bi gotovo za tri minuta: igla, pa epruveta koja se polako boji u crveno, a onda vata na mestu uboda. Zatim je zamoliše da se popne liftom do drugog sprata, gde se nalazi odeljenje za radiologiju i magnetnu rezonancu.
Dok je bila na ultrazvuku, priseti se žive diskusije koju je imala sa Kutansom prošle večeri. Iako je ispravno rezonovao, grešio je što je toliko pomireni nihilista. Jer uvek će biti ljudi koji će odolevati, boriti se protiv nasilja i neće se unapred potčiniti najavljenim katastrofama. I njeno dete će biti takvo.
Dobro, malo se izletela, pošto još nije ni trudna.
Ali pre četiri meseca, dok je bila na odmoru u Španiji, prelomila je i uputila se na kliniku za vantelesnu oplodnju u Madridu. Imala je blizu četrdeset godina i bez ijedne ozbiljne veze na vidiku. Iako još nije bilo kasno, nije mogla da porekne da joj je telo starilo. A ni njeno srce više nije bilo sposobno za ljubav.
Ako je želela da dobije dete jednog dana, imala je samo jedan način da to i ostvari. Tako je ispunila formular, otišla lekaru i uradila analize da bi mogla da se upusti u proces vantelesne oplodnje in vitro. To je konkretno značilo da će izvaditi njene jajne ćelije i oploditi ih spermom anonimnog davaoca. To nije bilo baš ono o čemu je sanjala, ali uložila je u ovaj projekat sav entuzijazam i snagu koju je imala. Da bi dobila dete, podvrgavala se svakodnevnom maltretiranju. Najpre obaveznom hormonskom tretmanu: svako veće ubrizgavala je u stomak folikulostimulišući hormon. Zatim je, svaki drugi dan, vadila krv i radila ultrazvuk, da bi pratila broj i veličinu jajnih ćelija. Potom je medicinskom osoblju španske klinike morala telefonom da saopštava rezultate.
Ovaj tretman ju je iscrpljivao. Stomak bi joj se naduo, grude otekle, noge bi joj bile teške kao tuč, a migrena i nervoza nisu joj davale mira.
Bilo je mračno u prostoriji. Dok joj je lekar prelazio sondom po donjem delu stomaka, Madlin sklopi oči. Uveravala je sebe da je donela pravu odluku. Dobiće dete i skrasiće se. Predugo je u okviru posla vodila istrage o mrtvima, a mrtvi znaju da uvuku u tamu. Zatim je sve dala za ljubav jednog muškarca. Ali takva ljubav je nestalna, krhka i hirovita. Da bi se ohrabrila, priseti se reči koje joj je pri rastanku uputio neko ko joj je mnogo značio: Deni Doji, njena prva srednjoškolska ljubav, koji je, postavši jedan od glavešina Mančesterske mafije, pošao potpuno suprotnim putem. Deni Doji, koji joj je postao neprijatelj onog trenutka kada je postala policajac, ali koji nikada nije prestao da, bar izdaleka, motri na nju.
Znam da si obuzeta strahom. Znam da su ti noći nemirne, ispunjene duhovima, leševima i demonima. Znam da si odlučna, ali i da u sebi nosiš nešto mračno i autodestruktivno. Bila si takva i kad smo se sreli u gimnaziji, a događaji koji su se odigrali samo su to produbili. Život prolazi pored tebe, Madi. Treba da izađeš iz tog začaranog kruga pre nego što padneš u provaliju iz koje nema izlaza. Ne želim da vodiš takav život. Ne želim da pođešputem na kojem sam se ja izgubio: koji vodi u tamu, nasilje, bol i smrt…

Život se ne ponavlja. Izgubljene prilike su zauvek izgubljene. Život ništa ne poklanja. Život je kao valjak, despot čija vojska pod strahovladom drži kraljevstvo u šaci: to je Vreme. A Vreme uvek pobeđuje na kraju. Vreme je najveći istrebljivač ljudi u istoriji. Njega nikad nijedan policajac neće strpati iza rešetaka.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:47 am






3.

Gaspar ustade sa kauča. Mobilni telefon – koji je Madlin zaboravila – počeo je da vibrira na radnom stolu u kuhinji. Pošto se uvek klonio takvih uređaja, gledao ga je s nepoverenjem, ali na kraju ipak odluči da se javi. Bila je to Madlin. Započeo je rečenicu, ali slučajno prekinu razgovor dotaknuvši ekran na pogrešnom mestu. Opsovao je i stavio telefon u džep.
Uzdahnuo je. Migrena se smanjila, ali je i dalje bio ošamućen. Neće više odugovlačiti: trebala mu je kafa! I to ne samo jedna šolja.
Dohvati flašu vina koju je kupio prethodnog dana, izađe iz kuće pa ode do omiljene komšinice.
Ovog puta je Polin Delatur odgovorila već na prvo zvono. Bila je opet lagano obučena, kao da je proleće: uzan šorts od teksasa i otkopčana vojnička kaki košulja sa sportskom majicom ispod.
„Pino noar za dupli espreso“, predloži on mašući flašom.
Ona se nasmeši i pokaza mu rukom da uđe.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:47 am





4.

Posle pregleda Madlin potraži sklonište u Ulici Fobur Sent Onorea, u mirnom i udobnom prostoru Karavele, italijanskog restorana koji joj je pokazao Bernar Benedik. Pošto nije smela ništa da jede pre vađenja krvi i nije ništa pojela od prethodne večeri, počela je da je hvata vrtoglavica. Poručila je kafu sa mlekom i biskote, i taman je nameravala da pozove kliniku, shvatila je da je zaboravila telefon u Šerš midiju.
Još mi je samo to trebalo! – potuži se lupnuvši dlanom o sto.
„Nešto nije u redu?“, upita konobar služeći joj doručak. Prepoznala je Gregorija, mladog vlasnika restorana s kojim ju je prethodnog dana upoznao galerista.
„Zaboravila sam mobilni, a moram da obavim jedan važan telefonski razgovor.“
„Da vam pozajmim svoj?“, predloži on vadeći iz džepa futrolu u bojama FK Milan.
„Hvala, baš ste ljubazni!“
Pozvala je Madrid i tražila da razgovara s Luizom. Saosećala je s glavnom medicinskom sestrom, čiji je brat bio policajac. Uvek je znala njene smene i, kad je bilo potrebno, zvala bi je direktno na mobilni, da ne bi pola Kastilje saznalo za veličinu njenih jajnika. Luiza zabeleži rezultate, koje će kasnije preneti lekaru, da ih on analizira i, ukoliko je neophodno, promeni dozu hormona u injekcijama. Nije to bilo više ono doba kada je svako imao svog porodičnog lekara. Bila je to medicina u verziji 2.0, produkt globalizacije, uberizacije u loukost fazonu, a sve prilično osrednjeg kvaliteta. Ali ako je morala da prođe kroz sve to da bi dobila dete, bila je spremna.
Madlin je iskoristila Gregorijev telefon da okrene svoj. Srećom, Kutans se javio:
„Gaspare, gde ste? Možete li da mi donesete telefon?“
Dramaturg promrmlja nešto nejasno, zatim se linija prekinu. Znajući da ne vredi da zove opet, Madlin otkuca SMS: Možete li mi doneti telefon? Ako vam odgovara, možemo se naći u podne u Gran kafeu u Delambrovoj. Hvala vam. Madi.
Pošto joj se kafa ohladila, naručila je drugu i popi je u jednom gutljaju. Mnogo je loše spavala. Lorencove opčinjavajuće slike progonile su je u snu. Cele noći je putovala po horizontima jarkih boja, senzualnim šumama sa živim lijanama, vrtoglavim liticama, gradovima kroz koje je šibao plameni vetar. Probudivši se, bilo joj je teško da kaže da li je to buncanje bilo san ili košmar. Bilo joj je jasno da je upravo ambivalentnost bila srž Lorencovog dela.
Spazila je Bernara Benedika kako, s druge strane trotoara, navlači gvozdene zastore. Pokuca po staklu da bi mu se javila i, baš kao što je i očekivala, on ubrzo dođe da joj se pridruži.
„Znao sam da ću vas opet videti!“ pobedonosno uzviknu smestivši se preko puta nje. „Ne može se odoleti slikama Šona Lorenca, zar ne?“
Madlin mu odgovori primedbom:
„Niste mi rekli da je Lorencov sin ubijen.“
„Istina“, priznade on ganuto, „ali to je zato što mrzim da o tome pričam. Žilijen mi je bio kumče. Ta tragedija nas je sve pogodila.“
„Šta se tačno desilo?“
„O svemu je pisalo u novinama“, prošapta on. „Zato vas i pitam. Novine retko kad navode istinu.“ Benedik se složi klimnuvši glavom.
„Da biste dobro razumeli situaciju“, šaputao je, „moramo da se vratimo mnogo unazad. Mnogo, čak…“
Podiže ruku da naruči kafu, i iskoristi tu kratku pauzu da prikupi hrabrost da nastavi:
„Već sam vam objasnio: kad sam sreo Šona, iskoristio sam sve svoje veze da bih upoznao ljude s njegovim radom i popularizovao ga. Šon je bio ambiciozan i željan kontakata. Upoznao sam ga s raznim ljudima iz Londona, Berlina, Hong Konga… Ali postojalo je mesto na koje nikad više nije hteo da kroči: Njujork.“
„Ne razumem.“
„Svaki put kad bih mu predložio da se sastane s kolekcionarima na Menhetnu, on bi vrdao“, objasni Benedik. „Koliko god neverovatno zvučalo, od 1992. do te nesrećne 2014, Šon Lorenc se nijednom nije vratio u svoj rodni grad.“
„Je li mu porodica tad još bila živa?“
„Majka jeste. Doveo ju je u Pariz krajem devedesetih. Bila je već tada jako bolesna i ubrzo je umrla.“ Benedik umoči krostini u kafu.
„Posle dosta vremena, i navaljivanja, Šon je morao da mi ispriča bar delić istine.“
„Je li to imalo veze s okolnostima pod kojima je morao da ode?“, upita Madlin.
Galerista potvrdi glavom.
„Ujesen 1992. godine, posle svoje letnje ljubavi s Penelopom, Šonje ostao sam u Njujorku. Bio je potišten i jedino je želeo da se pridruži devojci u Parizu. Ali nije imao ni prebijene pare. Da bi priuštio avionsku kartu, počeo je da ide u sitne krađe, a u tome mu je pomagala Bubamara.“
„Ženski član Proizvođača vatrometa“, priseti se Madlin.
„Čije je pravo ime Beatris Munjos. Ćerka čileanskih imigranata, koji su radili u fabrikama severnog Bronksa. Neobična žena, povučena, divlja, skoro autistična, zarobljena u telu rvača. Bilo je jasno da je zaljubljena u Šona i da bi skočila kroz prozor za njega kad bi joj to tražio.“
„Mislite li da je on to zloupotrebljavao?“
„Iskreno, ne znam. Šon je bio genije, dakle, sigurno je bio i smarač, težak čovek, ali nikako nije bio đubre. Bio je impulsivan, kolerik, mono-manijak, ali ga nikad nisam video da je bio grub prema slabijima. Mislim da je s godinama, kako je ne bi povredio, zapravo prihvatao Beatrisino nabacivanje.“
„Ali Penelopa je sve poremetila.“
„To sigurno. Beatris je sigurno bila očajna kad je čula da namerava da ode u Francusku, ali ipak mu je pomogla da dođe do novca kroz sitne krađe po prodavnicama.“
U Madlin se probudi policajac.
„Vi to zovete sitnim krađama? Za mene su to oružane pljačke.“
„Prestanite! Jedino oružje koje su imali bili su pištolji na vodu i gumene maske Super Marija i Luiđija.“ Madlin je ostajala pri svome:
„Lažno oružje ili pravo, krađa je krađa, i znam iz iskustva da to retko kad ima dobar ishod.“
„Kad bih rekao da to zaista nije imalo dobar ishod, to bi bio žešći eufemizam“, priznade Benedik. „Jedne večeri u Kineskom gradu neki piljar se pobunio kada su mu pripretili. Izvadio je pravi pištolj ispod pulta i počeo da puca. Iako je Šon uspeo da pobegne s novcem, Beatris je pogođena i ostala je da leži na podu.“
Madlin se zavali dublje u stolici. Benedik nastavi smirenim glasom:
„Kada ju je policija uhapsila, već su imali protiv nje ogroman dosije.“
„Video-snimci s kamera za nadzor iz prethodnih pljački“, pogodi bivša istražiteljka.
„Da, to je bila četvrta radnja koju su opljačkali tog meseca. Njihove maske s likom brkatih vodoinstalatera bile su prisutne na svim snimcima. Umesto da im zaštite identitet, one su im došle glave. Na njenu nesreću, ona je već bila hapšena nekoliko puta i zbog grafita. Imala je i kriminalni dosije. Bila je kao glavna premija za policiju i javno tužilaštvo, i oni su se drage volje upustili u proces. Takav je američki pravni sistem: grub prema slabima, a slab prema grubima.“
„Nije ocinkarila Šona tokom ispitivanja?“
„Nikada. Mučenica je dobila osam godina zatvora iodslužila i dodatnih četiri zbog pokušaja bekstva i nekoliko tuča sa ostalim zatvorenicama.“
„Šon se nikada nije predao?“ Benedik se nervozno nasmeja.
„Sutradan po Beatrisom hapšenju bio je već u avionu za Pariz, gde ga je čekala Penelopa. Šon je to ovako video: nije ništa dugovao Beatris jer joj nikad nije ništa ni tražio. Pokrivala ga je zato što je sama tak« izabrala.“
„Dakle, srušio je sve mostove za sobom?“
„Sve.“
„I mislite da zato nije hteo da se vraća u Njujork?“
„Tako izgleda, zar ne? Predosećao je da ga u tom gradu čeka neka opasnost. I bio je u pravu. Kada je izašla iz ćorke 2004. godine, Beatris Munjos više nije ličila na sebe. Ni fizički ni psihički. Izmenjala je nekoliko poslova, radila je sve i svašta, pokušavala je opet da počne da slika, ali nije imala kontakte, ni svog galeristu, ni popularnost. Neću da krijem od vas da sam, ne rekavši Šonu, kupio nekoliko njenih slika preko Centra za socijalni rad u Harlemu. Ako želite, pokazaću vam ih. Njeno slikarstvo posle zatvora je jezivo, beživotno, zastrašujuće.“
„Je li znala šta se desilo Šonu?“
Benedik slegnu ramenima.
„Kako ne bi znala? Danas je dovoljno otkucati ime u pretraživač i eto vam ceo nečiji život. Beatris je videla samo Lorencovu ulepšanu verziju: u njoj je on bio slikar čije slike vrede milione, suprug top-modela i otac predivnog dečaka. I to ju je izluđivalo.“
„Šta se tačno desilo?“
„Njujorški Muzej moderne umetnosti je 2013. godine stupio u kontakt sa Šonom. Hteli su da naredne godine organizuju prvu veliku američku retrospektivu njegovog rada. Iako Šon nije hteo da se vrati u Njujork, niko ne odbija Muzej moderne umetnosti. Tako je u decembru 2014. odleteo u Njujork sa ženom i sinom, da otvori izložbu i da nekoliko intervjua. Nije planirao da ostane više od nedelju dana, ali tada se dogodila tragedija.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:47 am






5.

Polin Delatur bila je spektakl sama po sebi, toliko se trudila da svaki svoj pokret ispuni senzualnošću kada pramen, koji joj je ispao iz punđe, stavi iza uha, prekrsti noge, pokupi jezikom kapljicu kafe koja joj se zadržala na usnama. Ali zaista nije izgledalo kao da time želi da provocira ili zavede. Naoružana dobrim ukusom, znala je da nekom vedrinom probudi želju, kao u slavu života i mladosti. Gaspar je s lakoćom odgovarao na njeno brbljanje, ali posle dve šoljice kafe, preokrenuo je razgovor na ono što ga je stvarno zanimalo: Šon Lorenc. I bilo mu je jako teško da obuzda radoznalost pošto mu je Polin priznala da je bila bebisiterka kod Lorencovih tokom njihovog boravka u Njujorku u zimu 2014. godine.
„Iz prve ruke sam doživela celu tu dramu i dve godine kasnije i dalje od toga imam noćne more. U to vreme sam se po ceo dan brinula o Žilijenu. Šon je bio od jutra do mraka zauzet na izložbi u muzeju. Penelopa je samo kulirala: šoping, manikir, sauna…“
„Gde su odseli?“
„U apartmanu jednog veoma elegantnog hotela – Bridž klub u Traj-beki.“
Polin otvori kuhinjski prozor i sede na ivicu pa zapali cigaretu.
„Tog dana kad se sve to izdešavalo, Penelopa je planirala da ide kupovinu kod Dina i Deluke, pa da ruča u restoranu ABC kičen blizu Junion skvera. Trebalo je da povede i sina u šoping, da mu kupi odeću, ali me je u poslednjem trenutku pitala da ga pričuvam.“
Polin povuče dim. Na nekoliko trenutaka je nervoza prekrila životnu radost kojom je dotad zračila i ona to nije pokušavala da sakrije.
„Bio mi je slobodan dan. Kako sam već imala planove, odbila sam njen predlog. Rekla je da nema veze i da će izaći sa Žilijenom. A zapravo, ona nije ni nameravala da ide do Grinič Vilidža i Junion skvera. Išla je da se vidi s ljubavnikom na drugom kraju grada, na severu Aper Vest Sajda, u hotelu na Amsterdamskoj aveniji.“
„Ko je bio taj ljubavnik?“
„Filip Kareja, investitor iz Nice koji je poslovao između Ažurne obale i Majamija. Pomalo neotesan tip, inače, prvi Penelopin dečko u srednjoj školi.“
„Staje radio u Njujorku?“
„Penelopa ga je ubedila da pođe za njom. U to vreme joj Šon nije poklanjao mnogo pažnje.“
„Je li Lorenc znao da ga žena vara?“ Polin uzdahnu.
„Iskreno, nemam pojma. Vidite, njihova ljubav podsećala je na Šansonu o starim ljubavnicima. Od onih veza kojima su potrebni konflikti i rane da bi uspele. Stvarno nikad nisam razumela šta ih je vezivalo. Ko je nosio suknju, ko je bio glavni, ko je čiji zarobljenik…“
„Nisu se smirili kad su dobili dete?“
Ona slegnu ramenima.
„Dete retko koji par dovede u red.“
„A da li je i Šon varao nju?“
„Ne znam.“
Gaspar pojasni pitanje:
„Da li je Gaspar varao ženu s vama?“
Polin mu je spustila:
„Tip koji spava s bebisiterkom – to je više scenario lošeg pornića, zar ne?“
Tišina. Zatim, protivno svakom očekivanju, Polin odluči da zaigra na kartu iskrenosti:
„Iskreno, nije da nije pokušavao, ali ne.“
Gaspar ustade i dosu sebi kafu pošto mu je domaćica dozvolila.
„Dakle, šta se desilo u Njujorku tog čuvenog dana?“
„Na početku večeri, videvši da se Penelopa nije vratila niti javila, Šon je počeo da brine, ali nije odmah obavestio policiju. Nije mogao da dobije ženu iz prostog razloga što je ona zaboravila telefon u hotelu. Sati su prolazili i on je sve više brinuo. Uli uveče resio je da pozove hotelsko obezbedenje, koje je onda pozvalo policiju. Oni su to ozbiljno shvatili, zato što je bio u pitanju nestanak deteta, a i zbog Šonove reputacije. Cele noći su javljali raznim patrolama i počeli su da pregledaju snimke kamera za nadzor oko mesta na kojima je Penelopa rekla da će navodno biti. Naravno, ništa nisu našli.“
Polin ugasi cigaretu u tacni od kafe. Lice joj je bilo bledo kao krpa.
„U 7 ujutru je brzom poštom isporučena kartonska kutija u kojoj je bio dečji prst i zahtev za otkup umrljan krvlju. To je bilo stravično. Tad se uključio i FBI. Proširili su obim istrage, dali uzbunu zbog kidnapovanja, digli na noge sve istražitelje… Na kraju, našli su kameru u Amsterdamskoj aveniji, koja je uhvatila otmicu Penelope i njenog sina.“
Polin uz uzdah protrlja oči.
„U to vreme su mi se stalno javljale slike. Više to nije bio porno, već horor film. Videlo se neko čudovište, jako kao bik, kako gura Penelopu i Žilijena u prtljažnik krša do kombija.“
„Kakvo čudovište?“
„Grbavi Indijanac širokih ramena i jakih ruku.“ Gaspar zamišljeno napući usne. Polin nastavi:
„Otisci ostavljeni na kutiji bili su identifikovani. Pripadali su Beatris Munjos, bivšoj prestupnici poznatoj kao Bubamara, koja se u mladosti družila sa Šonom.“
Pri pomenu imena Bubamara, Gaspar se priseti slika koje je prethodnog dana video u monografiji: slike na kojima su bili mladi Proizvođači vatrometa kako šaraju grafitima vagone metroa početkom devedesetih: Šon u prevelikoj jakni, Noćna Smena, arogantni Latinoamerikanac s klempavim ušima, i Bubamara, Indijanka u kojoj nije bilo ničeg eteričnog, kao što joj je ime sugerisalo, a koja je na zift-crnoj kosi nosila povez kao indijanski poglavica.
„Čim se FBI dočepao istrage, stvari su se ubrzale. Pre nego što je prošlo i podne, otkrili su skrovište gde je Beatris Munjos odvela žrtve. Bio je to hangar u bivšem industrijskom naselju u Kvinsu. Ali kad su izvršili upad, bilo je kasno: Žilijen je već bio mrtav.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:48 am



6.

„Šta je značio taj otkup?“, upita Madlin.
Bernar Benedik začkilji. „Pitate za sumu od 4.290.000 dolara?“
„Da.“
„To je cena patnje: broj dana koji je Beatris Munjos provela u zatvoru, pomnožen sa hiljadu. Jedanaest godina i devet meseci u paklu: 4.290 dana. Kada se tako predstavi, tražena suma je takoreći smešna.“
„Lorenc je, pretpostavljam, pokušao da skupi novac.“
„Naravno, ali Munjos uopšte nije želela novac.“
„Pa šta je htela? Osvetu?“
„Da, tu divlju pravdu o kojoj govori Fransis Bejkon. Želela je da uništi Šonov život, da mu nanese istu užasnu patnju kakvu je i ona sama doživela.“
„Ali ipak je poštedela život Lorencovoj ženi?“
„Za dlaku. FBI je pronašao Penelopu vezanu bodljikavom žicom za stolicu. I dalje ima ožiljke. Ali najgore je što je Beatris ubila Žilijena na majčine oči.“
Madlin se sledi. Setila se Denijevog izraza: put tame, patnje i smrti. Gde god išla, šta god radila, uvek je nailazila na neku povorku leševa.
„Je li Beatris Munjos u zatvoru?“
„Ne, uspela je da pobegne iz skrovišta pre upada. Bacila se pod voz na stanici Harlem – 125. ulica, gde su Šon i ona nekada iscrtavali grafite po vagonima.“
Benediku se, iako se pomirio sa sudbinom, ote uzdah očajanja.
Madlin potraži lek protiv želudačne kiseline u džepu jakne.
„Od juče me muči jedno pitanje“, nastavi ona progutavši tabletu. „Šon je bio u Njujorku kad je umro, je li tako?“
„Jeste, umro je od srčanog udara nasred ulice.“
„A što je uopšte otišao tamo? Zašto se vratio u grad za koji ga vežu tako mračne uspomene?“
„Pa, išao je na pregled kod kardiologa. Tako mi je bar objasnio u telefonskom razgovoru i imam razloga da verujem da je to bila istina.“
„Kojih razloga?“
Benedik otvori kožnu tašnu Venecija, koju je stavio na susednu stolicu.
„Pošto sam znao da ćete opet doći, poneo sam ovo“, reče, izvadi svesku sa svetlobraon koricama i dade je Madlin.
Ona ju je razgledala sa svih strana. To je zapravo bio mali rokovnik marke Smitson, od kože sa paternom.
„Bio sam u Parizu kada sam čuo za Šonovu smrt. Uskočio sam u avion za Njujork da bih organizovao prevoz tela. Takođe sam u hotelu skupio i sve njegove stvari. Bio je tu samo mali kofer s odećom i ovim rokovnikom.“
Madlin ga prelista. Jedno je bilo sigurno: raspored Šona Lorenca u godini pred smrt svodio se na lekarske preglede. Na dan smrti, 23. decembra 2015. godine, napisao je: Pregl. dr Stokhauzen u 10.
„Od čega je tačno bolovao?“
„Imao je nekoliko infarkta. U poslednjoj godini života, Šon se podvrgavao angioplastici i aortokoronarnim bajpasima. Sećate se Fereove pesme: Kada srce više ne kuca, uzalud se pomoć traži…“
„Mogu li da zadržim rokovnik?“
Benedik je oklevao, ali odobri klimnuvši glavom.
„Mislite da stvarno postoje ta tri poslednja platna koja je naslikao?“
„Siguran sam u to“, odgovori vlasnik galerije, ne spuštajući pogled s nje. „Baš kao što sam siguran i da ćete ih vi pronaći.“
Madlin je bila obazriva.
„Onda morate da mi kažete po čemu da kopam. S kim sve da razgovaram.“
„Skoknite do Dijane Rafael. Ona je vrlo dobar psihijatar, a i ljubazna je. Jedna od retkih osoba koje je Šon poštovao. Sreli su se nekoliko meseci posle njegovog dolaska u Francusku, kada je radio u Klinici za efemeru. U to vreme je Dijana vodila grupu za pomoć narkomanima. Zanimala se za nove umetničke forme i među prvima je kupila dve slike. Šonu je bila kao anđeo čuvar.“
Madlin je pamtila ove informacije, setivši se da je ovo ime već čula od Gaspara prethodne večeri.
„Ko još?“
„Možda i Žan Mišel Fajol, prodavač boja. Drži prodavnicu koja gleda na kej. Šon je često tamo išao po boje.“
„Penelopa Lorenc i dalje živi u Parizu?“ Benedik klimnu glavom umesto odgovora. „Možete li mi dati njenu adresu?“
Galerista izvadi hemijsku iz džepa i iscepa stranicu iz rokovnika.
„Napisaću vam adresu, ali iz nje nećete ništa izvući. Susret s Penelopom je za Šona bila i velika sreća i velika nesreća. Varnica koja je pokrenula njegovu genijalnost, ali je kasnije započela požar koji mu je uništio život.“
Pružio joj je savijeno parče papira i zamišljeno se naglas zapitao:
„Šta ima gore od toga da vidiš kako ti se srodna duša pretvara u smrtnog neprijatelja?“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:53 am





6


Zbir destrukcija

Slika je bila zbir dodatih delova. Kod


mene, slika je zbir destrukcija.


Pablo Pikaso

1.

Bulevar Sen Žermena se protezao pod bledom svetlošću. Goli platani, zgrade od obrađenog kamena, kafići nakićeni kao muzeji, butici koji odišu luksuzom.
Madlin je pretekla mali električni auto, upalila migavac i skrenula u Ulicu Sen Gijoma. Posle dvadesetak metara parkirala je skuter poprečno između ulubljenog smarta i drečavog terenca. Adresa koju joj je dao Bernar Benedik vodila je do jedne od lepših zgrada u ulici s velikim fasadnim ornamentima, nedavno renoviranim. Pozvoni na interfonu pokraj velikih ulaznih vrata od lakiranog drveta.
„Da?“, prošaputa neki glas.
„Gospođo Lorenc?“
Nema odgovora. Madlin odluči da se poigra:
„Dobar dan, gospođo, ja sam iz policije. Istražujem nestanak poslednjih slika koje je vaš bivši muž naslikao. Možete li da mi posvetite nekoliko minuta da…“
„Jebi se, govno od novinara!“
Madlin poskoči iznenađena žestinom uvrede. Ne vredi insistirati. Ako je gospođa Lorenc u takvom raspoloženju, neće ništa postići.
Pope se na vespu s drugom idejom u glavi. Prošla je Univerzitetskom, Brodskom, Raspajevim bulevarom pa sve do Monparnasa. Tek je u Odeskoj ulici Madlin pronašla internet kafe, zbijen između palačinkarnice i seks-šopa. Ušavši, zaklela se da neće otići odatle dok ne ostvari ono šta je naumila.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu