Stan u Parizu - Gijom Muso

Strana 3 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:30 am

First topic message reminder :



U Parizu postoji atelje koji skriven leži u dnu ulice obrasle zelenilom.
Madlin ga je iznajmila da bi uživala u samoći. Usljed nesporazuma, ovoj se mladoj londonskoj policajki pridružuje Gaspar, pisac i mizantrop koji je doputovao iz Sjedinjenih Država da bi pisao u tišini. Ovo dvoje ljudi eksplozivne naravi prinuđeni su da zajedno provedu nekoliko dana.

Atelje je pripadao slavnom slikaru Šonu Lorencu i još uvijek odiše strašću prema bojama i svjetlosti. Loren je, skrhan poslije ubistva svog sina, umro godinu dana kasnije ostavivši iza sebe tri platna koja se sada vode kao nestala. Fascinirani njegovom genijalnošću i zaintrigirani njegovom tužnom sudbinom, Madlin i Gaspar odlučuju da udruže snage kako bi pronašli ta platna za koja se vjeruje da su posljednji i silni odsjaj Lorencovog genija.
Međutim, da bi pronikli u Lorencove tajne, moraće da se suoče sa sopstvenim demonima u jezivoj istrazi koja će uslijediti...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:53 am





2.

Gaspar je stigao ranije nego što je trebalo. Gran kafe, koji se nalazio pored tezge s ribom, bio je pomalo starinska lokalna pivnica, ali nudio je dobru atmosferu: zidovi obloženi drvetom, Baumanove stolice od krivog drveta, stočići, veliko ogledalo, pod koji podseća na šahovsku tablu. Sliku je upotpunjavao italijanski klematis, koji je davao mediteranski pečat viseći s plafona kao u baštenskoj kućici.
U pola jedan sala je bila skoro prazna, ali polako se punila. Gaspar zatraži sto za dvoje i, i dalje stojeći, na sto stavi telefon, koji je bio jedva stao u njegov džep, te okači sako o stolicu. Zatim se okrenu šanku, poruči čašu kensija i upita može li da telefonira. Konobar ga pogleda začuđeno, pa i sumnjičavo, i pokaza ka telefonu na stolu:
„Je l' pokvaren?“
Gaspar se i ne okrenu.
„Ne, već ne znam da ga koristim. Mogu li da se poslužim vašim?“
Konobar pristade i dade mu starinsku slušalicu. Gaspar stavi naočari da bi protumačio broj koji mu je Polin zapisala.
Imao je sreće: Dijana Rafael odgovori posle trećeg zvona i odmah se izvini za lošu vezu. Nije bila u Parizu, već u vozu za Marselj, gde je išla da se vidi sa pacijentom u Bolnici Sent Margerit. Gaspar se predstavi i objasni da zove po preporuci Polin Delatur. Dijana Rafael, koja je provodila mnogo vremena u Njujorku, reče da je videla Azil, jedno od njegovih najmračnijih dela, kritiku negativnog uticaja psihoanalize. Ovim tekstom Gaspar nije stekao mnogo prijatelja među psiholozima, ali Dijana mu nije zamerala i tvrdila je da se „mnogo smejala“.
Kako nije umeo da laže, Gaspar odmah baci karte na sto. Reče da iznajmljuje bivšu kuću Šona Lorenca i da pomaže jednoj prijateljici iz policije, koja je zapela da pronađe tri poslednje slike.
„Ako postoje, baš bih volela da ih vidim!“
„Polin mi je rekla da ste brinuli o Šonu poslednje godine njegovog života.“
„Mislite dve poslednje decenije! Bila sam mu prijateljica i psiholog više od dvadeset godina!“
„Mislio sam da je to dvoje nespojivo.“
„Ne volim norme. Pokušavala sam da mu pomognem kako znam i umem, ali mislim da postoji neko prokletstvo genijalnih ljudi.“
„Šta hoćete da kažete?“
„Stari princip stvaralačkog rušenja. Da bi stvorio delo kao što je njegovo, možda je bilo neminovno da Šon uništi i sebe i druge.“
Uprkos lošoj vezi, Gaspara je zaveo glas Dijane Rafael: melodičan, dubok i prijateljski topao.
„Polin kaže da je Lorenc bio izgubljen posle sinovljeve smrti…“
„To nije bila tajna“, prekide ga. „Šon je takoreći umro kad i Žilijen. Pošto više nije imao za šta da se veže, nije čak ni pokušavao da izgleda kao da je živ. A i fizički je bio uništen. Podvrgnut je dvema teškim operacijama u poslednjim mesecima života. Nekoliko puta su ga oživljavali. Ali trpeo je tu patnju kao kaznu.“
„Slikanje mu nije pomagalo?“
„I umetnost je nemoćna pred smrću deteta.“
Gaspar nakratko zatvori oči, proguta poslednji gutljaj belog vina i odmah zatim pokaza konobaru da mu donese još jedno.
„Ne izvrše samoubistvo svi roditelji koji izgube decu“, primetio je.
„U pravu ste“, priznade ona. „Svako reaguje na svoj način. Neću vam govoriti o Šonovom medicinskom dosijeu, ali kod njega je sve bilo preterano. Uvek je imao neku bipolarnu stranu ličnosti, koja je uticala na njegovo stvaralaštvo.“
„Bio je bipolaran?“
„Recimo da jeste. Kao i kod mnogih umetnika, njegove reakcije i raspoloženja bili su prenaglašeni. Dok je u periodu euforije ispoljavao određenu žeđ za životom, isto tako je znao da potone duboko kada bi bio deprimiran.“
Gaspar otkopča dugme na košulji. Zašto je tako luđački toplo usred decembra?
„Lorenc je bio zavisnik?“ Dijana se iznervira po prvi put: „Mnogo pitate, gospodine Kutanse.“
„Priznajem“, izvini se on.
Na drugoj strani linije čuo je najavu da će voz uskoro pristići na Stanicu Sen Šari.
„Sve što je Šon želeo jeste da otupi i zaboravi“, nastavi ona. „Bol je bila velika koliko i ljubav prema sinu, tako da nije želeo ni da se spase ni da se urazumi. Privremena rešenja bila su dobra: tablete za spavanje, anksiolitici i društvo. Ja sam mu ih prepisivala jer sam znala da će ih on ionako uzimati. Tako sam barem mogla da kontrolišem šta guta.“
Prijem je bivao sve lošiji. Gaspar se ipak usudi da postavi poslednje pitanje:
„Da li vi verujete u hipotezu o skrivenim slikama?“ Njen odgovor se, nažalost, izgubi u buci voza. Spusti slušalicu i ponovo isprazni čašu. Kada se okrenuo, spazio je Madlin kako ulazi u restoran.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:54 am




3.

„Jeste li možda za neki aperitiv?“ predloži konobar postavivši kraj njihovog stola veliku tablu sa dnevnim menijem.
Madlin naruči flašu kisele vode, a Gaspar treću čašu vina.
Zatim, uz osmeh, dramaturg joj primače telefon koji je zaboravila pri izlasku iz kuće.
„Hvala što ste mi ga doneli“, reče ona uzevši ga.
Gaspar pomisli da je to dobra prilika da se pomire:
„Izvinite zbog onog sinoć. Zaneo sam se.“
„U redu je, pustite to.“
„Nisam znao da pokušavate da zatrudnite.“
Madlin pocrvene kao rak.
„Otkud vam to?“
„To sam… to sam posle zaključio“, promrmlja shvativši da se nevešto izrazio. „Primili ste jutros SMS od klinike iz Madrida kao potvrdu da su primili rezultate vaše.
„Gledajte vi svoja posla, majku mu! Mislite da želim da pričam o tome sa vama za stolom?“
„Žao mi je, slučajno sam pročitao.“
„Slučajno!“, uzviknu ona.
Nisu više ni reč ni pogled razmenili dok im nisu doneli piće i dok šef nije došao da uzme porudžbinu. Madlin iskoristi priliku i izvadi reklamnu kutiju šibica, koju joj je dao Benedik.
„Šon Lorenc vam je bio redovni mušterija u lokalu, je li tako?“
„I više od mušterije, bio je prijatelj!“ odgovori vlasnik sa prizvukom ponosa.
Bio je to nizak i pričljiv čovek obrijane glave, u prevelikom odelu s belom kravatom na velike crne tufne. Zbog izražajne mimike lica podsećao je na Luja de Finesa.
„G. Lorenc je godinama dolazio da ruča kod nas, skoro svaki dan, tačno u podne.“
Odjednom se njegove sjajne oči smračiše.
„Mada, mnogo manje smo ga viđali posle smrti njegovog sina. Jedne večeri, posle posla, sreo sam ga mrtvog pijanog, ležao je na klupi. Odveo sam ga kući u Šerš midi. Baš mi ga je bilo žao.“
Pošto nije hteo da se zadržava na tom lošem sećanju, čovek coknu jezikom i brzo dodade:
„Poslednja dva-tri meseca njegovog života bilo mu je malo bolje. Više puta je svratio i u restoran i…“
„Mislite li da je bio opet počeo da slika?“ prekide ga Gaspar.
„Sigurno! Opet je ručavao kod nas žvrljajući po bloku za crtanje. To je bio siguran znak da nešto slika!“
„Znate li na čemu je radio?“
De Fines se osmehnu u znak odgovora.
„Pošto sam bio radoznao, uvek bih koristio priliku da bacim pogled preko njegovog ramena dok sam mu služio hranu. Crtao je lavirinte.“
„Lavirinte?“
„Da, kafkijanske lavirinte, bez ulaza i izlaza. Lavirinti sa beskonačnim granama, od kojih može da vam se zavrti u glavi.“
Madlin i Gaspar se sumnjičavo pogledaše, ali njihov sagovornik je čuvao još jednog keca u rukavu.
„Nekoliko dana pred smrt, G. Lorenc nam je dao fe-no-me-na-lan poklon: postavio je mozaik.“
„Ovde?“, začudi se Gaspar.
„Tako je“, potvrdi on ponosno, „u dnu druge sale. To je jedan od retkih mozaika Šona Lorenca, u svakom slučaju, najveći koji je stvorio. Ljubitelji umetnosti dolaze ovde na hodočašće da bi ga videli i slikali. Naročito Azijci.“
Vlasnik nije čekao da ga zamole, već ih odmah odvede u dno sale, gde je šarena freska prekrivala zid.
„G. Lorenc je hteo da ilustruje Ogromnog krokodila, priču Roalda Dala. To je bila omiljena priča njegovog sina. Tražio je da mu je čita svako veče pred spavanje. Baš lep omaž, zar ne?“
Tabla se sastojala od stotine malih sjajnih kvadratića, koji su pomalo podsećali na velike piksele video-igara iz osamdesetih godina. Začkiljivši, Madlin je prepoznala likove iz svog detinjstva: krokodila, majmuna, slona i zebru, kako se kreću kroz savanu.
Ovo delo je, kad uzmemo u obzir žanr, bilo predivno i duhovito, iako sporedno delo u opusu velikog autora. Madlin zatraži dozvolu da ga fotografiše, a zatim se vrati za svoj sto sa Gasparom.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:54 am





4.

„Izgleda da vam se mala Polin baš sviđa.“
Baš kao i juče, razmenili su informacije koje je svako sa svoje strane prikupio.
„Sa njom je lako izaći na kraj i ne voli da kontrira.“
„To kažete zbog mene?“
Gaspar okrenu glavu da bi izbegao njen pogled. „Hajde da razgovaramo o nečemu drugom, ako hoćete.“ Ona predloži podelu poslova:
„Po podne nameravam da ispitam Žana Mišela Fajola, Šonovog trgovca bojama. Za to vreme, volela bih da obiđete Penelopu Lorenc.“ Pomalo skeptičan povodom ovog predloga, Gaspar se počeša po bradi.
„Zašto bih tražio đavola? Upravo ste mi ispričali da vam je zalupila vrata pred nosom.“
„Vi ćete drugačije proći.“
„Zašto to mislite?“
„Prvo, zato što ste muško. A i pala mi je na pamet genijalna ideja.“
Zadovoljno se smešeći, objasni mu plan koji je smislila da bi se približili Šonovoj ženi.
U internet kafeu je napravila imejl-adresu na Gasparovo ime i poslala Penelopi zahtev da mu pozajmi – odnosno izda – sliku njenog muža pod nazivom Gola, koju je ona i dalje posedovala.
„Ništa mi nije jasno“, progunđa Gaspar. „Zašto bih hteo da iznajmim sliku? To nema smisla.“
Madlin odgurnu tanjir i raširi fotokopiju članka iz engleskog Dejli telegrafa, gde se najavljuje tridesetak izvođenja Hipokratove zakletve u Londonu narednog proleća, a to je komad koji je napisao… Gaspar Kutans.
„Iznajmljujete sliku kao deo scenografije za premijeru vašeg komada.“
„To je smešno!“
Madlin nesmetano nastavi:
„U mejlu sam predložila Penelopi dil od dvadeset hiljada evra. Benedik me je uveravao da joj novac treba i da, na kraju krajeva, želi da proda sve slike na aukciji. Ako dobije priliku da popularizuje Lorencova dela pre prodaje, možete biti sigurni da je neće propustiti.“
Gaspar se namršti sav ljut.
„Vi ste zloupotrebili moj identitet!“
„Opustite se, to je bilo s dobrom namerom.“
„Principi uvek važe samo za druge, jelda? Mrzim ljude kao što ste vi!“
„Ljude kao što sam ja? Šta vam to znači?“
„Jasno je šta hoću da kažem!“
„Samo je vama jasno!“
I dalje ljut, slegnu ramenima.
„U svakom slučaju, gospođa Lorenc neće poverovati u takve gluposti.“
„Grešite“, uzviknu pobedničkim tonom. „Zamislite, već mi je odgovorila i čeka vas za pola sata kod kuće, da prodiskutujete o tome.“
Gaspar otvori usta da prigovori, ali se zadovolji jednim rezigniranim uzdahom. Madlin iskoristi svoju prednost:
„Posle intervjua s Fajolom, imam sastanak sa starom prijateljicom, koja je na proputovanju i zastaje u Parizu. Kad se budete videli s Penelopom, nađimo se u Semaforu, da vidimo dokle smo stigli.“
„Šta sad je taj Semafor7“
„To je mali kafić na uglu Žakobove i Senske.“
Toliko je bilo toplo da je restoran otvorio velika stakla izloga. Pošto je Madlin želela da puši, seli su na terasu da popiju kafu. Madlin je zamišljena uvijala cigaretu u tišini, dok je Gaspar, izgubljen u mislima, pijuckao armanjak, kojim ga je častio vlasnik.
Iako se nisu usuđivali da to i kažu, moralo se priznati da su sada sačinjavali prilično neobičan par istražitelja.
Hipnotišuće Lorencovo delo ih je zarazilo. Uzelo ih je pod svoje. Sve što je izbliza ili izdaleka okruživalo slikara – osećaj za slikarstvo, mračne strane njegovog života – pridavalo je auru misterije i nudilo neko iracionalno obećanje da će, kad jednom izađu na videlo, Lorencove tajne postati i njihove tajne. Iako nisu to priznavali, Madlin i Gaspar su na neki čudan način bili uvereni da će ih te tajne dovesti do istine, jer, tražeći slike, oni su tražili i neku istinu o sebi.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:55 am





7


Oni koje uništava…

Umetnost je kao požar,


rađa se iz onog što uništava.


Žan Lik Godar

1.

Nekadašnja privatna palata, a sada stambena zgrada, u kojoj je živela Penelopa Lorenc, odlikovala se bezvremenom svedenom elegancijom, poput drugih lepih zgrada u tom istom kvartu oko Crkve Svetog Tome Akvinskog: jednostavna svetla fasada od obrađenog kamena, stepenice od uglačanog mermera, veoma visok plafon, parket sa šarom riblje kosti, koji krčka.
Enterijer je, međutim, bio sušta suprotnost asketskom izgledu zgrade. Bio je čak i oličenje razmetljivosti. Kao da se neki naslednik Filipa Starka pobrinuo za dekoraciju, držeću u ruci papir na kome je svaka stavka bila simbol lošeg ukusa. Tapacirana roze fotelja, prekrivena jastučićima od lažnog krzna, stajala je uz sto od pleksiglasa, ogroman barokni luster, svakakve ukrasne drangulije i neobične lampe.
Muškarac koji je otvorio vrata, gledajući sumnjičavo u Gaspara, predstavi se bezvoljno kao Filip Kareja. Gaspar se prisetio da ga je Polin pominjala kao prvog Penelopinog dečka. I dalje je, dakle, bila s njim. Investitor iz Nice bio je debeljuškast čovek, milion svetlosnih godina daleko od slike Penelopinog ljubavnika kakvu je Gaspar imao u glavi: tonzura, tanka bradica, podočnjaci, velika košulja raskopčana na grudima s prosedim dlakama i priveskom u obliku ajkulinog zuba, na zlatnom lancu. Bilo je teško shvatiti čime je mogao da zavede mladu ženu na vrhuncu lepote, kakva je ona tada bila. Možda je i on tada bio drugačiji? Možda je tada imao više draži. Ili možda, ako ne i sigurno, privlačnost između njih dvoje, kao i uvek, izmiče racionalnom objašnjenju.
Investitor ga je uveo u mali salon s pogledom na unutrašnje dvorište i vratio se razgledanju oglasa za nekretnine na svom zlatnom mekbuku. Gaspar je čekao desetak minuta pre nego što mu se pridružila domaćica. Kada je bivša manekenka ušla u prostoriju, bilo mu je teško da sakrije iznenađenje.
Penelopa Lorenc bila je neprepoznatljiva. Izobličena od plastičnih operacija, iskrivljena karikatura žene kakva je ranije bila. Njeno ukočeno lice, glatko kao od voska, izgledalo je kao da se topi. Deformisane usne podsećale su na balon koji samo što ne pukne. Od natečenih kapaka i jagodica, koje su stajale previsoko na obrazima, oči su joj izgledale manje. Podbulo lice odudaralo je od tela mršavog kao kostur, izuzimajući grudi, koje su štrcale kao helijumski baloni.
„Dobar dan, gospodine Kutanse, hvala vam što ste došli“, pozdravi ga ona zadihano, kroz nos, dok je sedala preko puta njega.
Pogled joj je bio kao u uplašene životinje jer je bila svesna svog izgleda i utiska koji ostavlja na druge.
Kako čovek dođe do te tačke? Kako da se objasni tolika promena? Gaspar se sećao fotografija top-modela iz vremena kada se pojavljivala na naslovnicama časopisa. Ohola, vitka, atletski građena, privlačna. Zašto je sebe kaznila tim preteranim liftingom i injekcijama botoksa? Kakav je to šarlatan od lekara uništio lepe crte njenog lica? Tražio je nešto u njoj, nekakav trag izgubljene lepote, i našao ga je u očima. Zato se usredsredio na te plavozelene dužice prošarane bronzom. Na varnicu koja je sigurno zapalila i Šonovo srce leta 1992. godine.
Gaspar je pozdravi, ali čim je zinuo, odustao je od plana koji je smislio s Madlin. Nije se tu ništa moglo uraditi. Nikad ne bi pristao na laž. Prvo iz moralnih razloga, ali naročito zbog toga što je znao da je loš glumac, nesposoban da žonglira lažima i istinom. Odlučio je da bude iskren.
„Biću iskren, gospodo Lorenc, ja sam ovde iz drugog razloga. Ja jesam Gaspar Kutans i jesam napisao komad koji će se igrati na proleće, ali taj ugovor o najmu vaše slike bio je samo deo strategije koju je moja koleginica smislila da bismo stupili u kontakt s vama.“
„Koja koleginica?“
„Ona koju ste jutros najurili.“
Atmosfera postade napeta. Gaspar oseti da će Penelopa pozvati Kareju u pomoć. Podiže ruku da bi je razuverio.
„Dajte mi samo tri minuta da vam objasnim situaciju. Ako posle odlučite da ne odgovorite na moja pitanja, otići ću bez pogovora, i nikad vas više neću uznemiravati.“
Kako se nije pomerala, on nastavi ohrabren:
„Tražimo tri slike koje je Šon Lorenc naslikao poslednjih nedelja pred smrt. To je…“
Penelopa ga prekinu:
„Šon godinama nije uzeo četkicu u ruke pred svoju smrt.“
„Mi ipak imamo razloga da verujemo da te slike postoje.“ Ona slegnu ramenima.
„Ako postoje, one su nastale posle našeg razvoda, što znači da ja nemam nikakvo pravo na njih. Šta me se to onda tiče?“
Shvativši da im ova kivna žena ništa neće dati, Gaspar je improvizovao:
„Zato što sam ovde da vam predložim dil.“
„Kakav dil?“
„Ako odgovorite na moja pitanja i tako pomognete da pronađemo slike, i vi ćete dobiti jednu.“
„Nosite se bre u pičku materinu! Ako mislite da me Šonove slike već nisu dovoljno uništile…“
Strah se pretvorio u ljutnju. Ustade sa sofe pa se uputi ka frižideru uglavljenom između knjiga u biblioteci kao mini-bar u hotelu. Dohvati dve flašice votke pa iskapi prvu direktno iz flaše. Gaspar pomisli na citat Bukovskog: Nađi ono što voliš i pusti da te ubije. Penelopin otrov zvao se Siva guska. Sipala je sadržaj druge flašice u kristalnu čašu, koju postavi na stočić od stakla i kovanog gvožđa, nadohvat ruke.
„Šon Lorenc ne bi postojao bez mene, znate? Ja sam pokrenula njegovu kreativnost i podstakla razvoj njegovog talenta. Pre mene, on je bio beznačajan crtač grafita iz Harlema, koji je dane provodio u džabalebarenju i duvanju. I više od deset godina, tokom svih onih godina kada nije uspevao da proda nijednu sliku, ja sam mu donosila kintu. Zahvaljujući mojoj lepoti, mojim reklamama, naslovnicama na časopisima, on je na kraju nekako postao poznat slikar.“
Slušajući njen monolog, Gaspar je mislio na propalu glumicu koju je igrala Glorija Svanson u Bulevaru sumraka. Isti stepen obožavanja žene kakva je nekad bila, i isto patetično pravdanje.
„Godinama sam mu bila inspiracija. / slaba talka. Tako je govorio jer je bio ubeđen da ne može da naslika ništa genijalno bez mog prisustva.“
„Nije grešio“, priznao je Gaspar. „Vaši portreti su predivni.“
„Mislite na 21 Penelopu, zar ne? Reći ću vam nešto: istina je da sam u početku bila polaskana tim slikama. Zatim su mi postale teret.“
„Zašto?“
„Zbog toga kako su me drugi gledali: kao izvor nesreće. Videla sam kako ljudi pilje u mene i činilo mi se kao da čujem njihove misli. Govorili su da sam lepa, ali ni izbliza tako fascinantna kao žena na slici. Znate li u čemu je tajna Šonovih slika, gospodine Kutanse?“
„Recite mi.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:55 am





2.

„Bilo je uzbudljivo raditi sa Šonom Lorencom jer je bio majstor za boju.“
Kada joj je Bernar Benedik govorio o Žanu Mišelu Fajolu, sam bog zna zašto je Madlin zamišljala starog sedog gospodina u sivom mantilu, koji je odavno trebalo da se penzioniše. U stvari, čovek koji ju je primio u radnji na Volterovom keju bio je crnac, a uz to i mnogo mlađi od nje, kao od brega odvaljen, sa dredovima i zlatnim prstenjem sa satanističkim simbolima na svakom prstu: zmija, pauk, meksička lobanja, jarčeva glava. Nosio je iznošene patike, uzan džins i prsluk preko majice pripijene uz telo. Dočekavši je srdačno i sa iskrenim zanimanjem, Fajol je posluži kafom i keksom koje je spustio na debeli pult od hrasta, prošaran mrljama boje. Oko njih zidovi od golog kamena, svodovi i plafon kao u srednjovekovnim zanatskim radnjama. Takav utisak su pojačavale police od lakiranog drveta, koje su se protezale od plafona do poda, okružene bočicama s bojama.
Fajol se, budući zainteresovan za temu, činio raspoloženim da odgovara na pitanja i ne znajući ni ko je ona.
„Viđam se sa mnogim umetnicima“, nastavi on. „Većinu čine egoisti i megalomani koji se smatraju Pikasovom i Baskijinom reinkarnacijom samo zato što su nešto nažvrljali, znaju vlasnike galerija željne da izlože njihova dela i imaju publiku koja će pozdraviti sve njihove bljuvotine.“
Izvadi jedan keks Petit ekolije iz limene kutije.
„I pored uspeha, Šon nije bio takav. Čak je bio skroman, i iako opsednut slikarstvom, to ga nije sprečavalo da se zanima za ljude.“
Zagrizao je keks i dugo ga je žvakao, kao da je želeo da se natenane priseti svih događaja iz prošlosti.
„Na primer, kad je saznao da se mučim kako bih platio starački dom za majku, napisao mi je ček i nikad mi nije tražio da mu vratim novac.“
„On je, dakle, više bio prijatelj nego stalna mušterija“, primeti Madlin.
Fajol je pogleda kao da je rekla da je Zemlja ravna ploča.
„Pravi umetnici nemaju prijatelje“, izjavi on. „Između ostalog, zbog toga su i postali umetnici. Pomagao sam Šonu koliko sam mogao, pokušavajući da mu nađem boje koje je tražio. Takođe sam mu činio i neke usluge. Naročito sam se bavio uramljivanjem njegovih slika. Bio je cepidlaka što se toga tiče: hteo je samo američke ramove od svetlog orahovog drveta, koje je veoma retko i ima ga samo u Iranu.“
„Zašto ste rekli da je majstor za boje?“
„Zato što je stvarno bio! I to od samog početka. Iako je mladost proveo šarajući ograde i vagone sprejovima, Šon je doživeo radikalnu promenu početkom dvehiljaditih. Želeo je da nauči i postao je stručnjak za boje. A naročito je bio purista. Bilo je ludo videti bivšeg crtača grafita kako odbija da koristi sintetičke boje!“
Madlin se usudi na jedno pitanje:
„U suštini, koja je razlika između sintetičkih i prirodnih boja?“ Rastafarijanac je ponovo popreko pogleda.
„Ista razlika kao i između jebanja i vođenja ljubavi, između MP3 zvuka i onog sa ploče, između kalifornijskog i burgundskog vina… You got it?'
„Hoćete reći da su prirodne boje autentičnije?“
„Daju veću dubinu i intenzitet, a pre svega, jedinstvene su jer imaju priču staru hiljadu godina.“
Fajol u jednom skoku usta sa stolice i uputi se u zadnji deo radnje.
„Te boje su među najređim i najskupljim na svetu“, reče uzbuđeno pokazujući na jednoj polici staklene flašice sa prahom u boji.
Minijaturne bočice različitih veličina i oblika predstavljale su impresivnu paletu boja, koje su išle od svetlih i pastelnih do tamnih.
Na prvi pogled, Madlin nije videla razliku između njih i drugih bočica naokolo, ali se uzdrža da ne pokaže zbunjenost. Žan Mišel Fajol dohvati jedan uzorak i mahnu njime pred njenim licem.
„Evo, na primer lapislazuli, takođe poznat pod imenom ultramarin: mistična boja koju su koristili fra Anđeliko, Leonardo da Vinči i Mikelanđelo. Dobijen je iz stene uvezene iz Avganistana i ova boja je bila toliko retka da je u renesansi bila skuplja od zlata.“
Madlin se sećala da je u romanu Devojka s bisernom mindusom pročitala da je Vermer ovom bojom naslikao devojčin turban na slavnoj slici.
Fajol vrati bočicu na mesto i odmah uze drugu boju: ljubičasti prah svetle boje.
„Purpur iz Tira, boja toga rimskih careva. Zamislite da je za samo jedan gram bila potrebna sluz deset hiljada školjki, i to vrste koja se naziva bodljikavi volak. Možete da zamislite taj pokolj…“
Ponesen svojom pričom, nastavio je:
„Ova indijskožuta dobija se destilacijom kravljeg urina, i to samo od krava koje su se hranile isključivo listom manga. Danas je njena proizvodnja, razume se, zabranjena.“
Rastafarijanac prebaci dredove preko ramena i prede na skerletni uzorak.
„Zmajeva krv, poznata još iz antike. Legenda kaže da je ta boja dobijena mešavinom zmajeve i dečje krvi posle neke herojske bitke u kojoj su oboje izgubili život.“
Fajol je bio nezasit. Kao posednut tim bojama, nastavio je predavanje svojoj novoj učenici:
„Ovo mi je možda omiljena boja!“ objavi on uzimajući novu bočicu s prahom u oker nijansi koja vuče na konjak. „Ona je, u svakom slučaju, najuzbudljivija.“
Madlin se nagnu da pročita etiketu:
„Mumija-braon?“

„Da, egipatska braon boja. Dobijala se mrvljenjem mumificiranih ostataka i skupljanjem smole koja ostaje na zavoju za uvijanje mumije. Bolje je ne razmišljati o silnim arheološkim nalazištima koja su upropašćena da bi se dobila ova prokleta boja! Uostalom…“
Madlin prekinu njegov zanos kako bi se vratili temi zbog koje je i došla:
„Poslednjih nekoliko puta kada ste videli Šona, koje tipove boja je tražio?“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:55 am





3.

„Svaki put kad vas Šon naslika, on vam ukrade nešto što vam posle nikad ne vrati“, reče Penelopa otpivši još jedan gutljaj votke.
Gaspar je, sedeći preko puta nje, i dalje bio sumnjičav.
„Otima vam lepotu da bi je stavio na platno“, insistirala je ona. „Sećate li se priče iz Slike Dorijana Greja7.“
„Portret koji je stario umesto njegovog vlasnika.“
„E, pa, sa Šonom je bilo obrnuto. Slike su mu ljudožderi. Hrane se životom i energijom modela. Ubija vas je da bi ona mogla da živi.“
Penelopa je sledećih nekoliko trenutaka razvijala tu ideju puna mržnje. Gaspar je više nije slušao. Mislio je na čuveni citat Serža Gensbura: „Ružnoća je u prednosti nad lepotom jer ne nestaje s vremenom.“ Opet isto pitanje: kakav niz događaja je ovu ženu mogao toliko da promeni? Madlin mu je rekla da je Šon upoznao Penelopu na Menhetnu 1992. godine, kada je imala samo osamnaest godina. Brzo je računao. Njegova sagovornica je sada imala četrdeset dve godine. Isto kao i on. U Šerš midiju bilo je malo Penelopinih fotografija, ali se on dobro sećao jedne od njih, koja je nastala po Žilijenovom rođenju. Penelopa mu je na njoj izgledala čarobno. Negativni efekti plastične hirurgije su, dakle, bili novijeg datuma.
„U roku od nekoliko godina, Šon je uvideo da njegov talenat više ne zavisi od moje malenkosti. Naravno da sam se uplašila da ću ga izgubiti. Moja sopstvena karijera je propadala. Da ne bih potonula, počela sam da pijem i da se drogiram više nego što je trebalo: marihuana, kokain, heroin, tablete… Htela sam da nateram Šona da obrati pažnju na mene. Deset puta me je vodio na odvikavanje. Treba da znate da je Šon imao jednu veliku manu. U stvari, slabost: bio je dobar tip.“
„Ne vidim zašto je to slabost.“
„Ma jeste, ali to je sasvim druga priča. Ukratko, nikad nije skupio hrabrost da me ostavi. Jer je mislio da mi je večiti dužnik. Šon je bio malo šašav. Ili je imao neku svoju logiku.“
Gasparov pogled pređe s Penelopinog lica na ožiljak u obliku zvezde na desnoj strani vrata. Zatim spazi da je imala još jedan, skoro simetričan, iza levog uha. I na kraju treći, na početku grudi. Odmah je shvatio: ti ožiljci nisu posledica operacija, već mučenja bodljikavom žicom, kojem je Penelopa bila izložena tokom otmice. Tada je shvatio šta se zapravo desilo. Penelopa je upala u začarani krug plastične hirurgije zbog sinovljeve smrti. Isprva je verovatno želela samo da sanira povrede od napada, a zatim nije umela da stane. Šon nije bio jedini koji se dobrovoljno izložio samomučenju. Njegova žena je takođe pošla za njim putem samouništenja. Htela je da pati zbog onog što je bio izvor njenog greha: lepote.
„Rođenje sina vas nije zbližilo?“
„To dete je bilo čudo. Simbol novog početka. Prvo sam verovala u to, ali bila je to samo iluzija.“
„Zašto?“
„Zato što za Šona nije postojalo ništa drugo. Ni slikarstvo, ni ja. Samo je Žilijen bio važan…“
Na pomen sina, Penelopa kao da je upala u neku hipnotičku letargiju. Gaspar pokuša da je zadrži:
„Ako mi dozvolite samo da vas pitam još ovo…“
„Idite.“
„Gospođo, samo još jedno…“
„Gubite se odavde!“, povika kao da se naglo probudila.
„Kada ste poslednji put razgovarali s mužem?“
Ona uzdahnu. Pogled joj se opet izgubi, ode u potragu za sećanjima.
„Poslednji put, to je bilo… na dan njegove smrti. Nekoliko minuta pre smrti. Šon je bio u Njujorku. Zvao me je iz telefonske govornice na Aper Ist Sajdu. Pričao je nešto nepovezano. Zbog vremenske razlike, probudio me je usred noći.“
„Zašto vas je zvao?“
„Više se ne sećam.“ Plakala je zgrčenog lica. Bio je uporan:
„Molim vas, potrudite se! Šta vam je rekao?“
„OSTAVITE ME!“
Vrisnuvši, opet je potonula u neko bunilo. Nepokretna, ležeći na beloj sofi, izgubila je vezu sa stvarnošću. Divljeg pogleda. Kao da je prestravljena.
Shvatajući situaciju, Gaspar se strašno postide. Šta mu je trebalo da muči ovu ženu pričom koja se njega ne tiče? Koji je smisao njegove potrage?
Ode u tišini.
U liftu, reče sebi da je Godar bio u pravu: „Umetnost je kao požar, rada se iz onog što uništava.“ Mračna priča o porodici Lorenc bila je puna leševa, duhova, zombija. Sudbina koje je upropastio, spalio i ugljenisao plamen strasti i umetnosti.
Umetnost je požar koji se rađa iz onih koje uništava.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:56 am




4.

Žan Mišel Fajol nije morao mnogo da kopa po sećanju.
„Posle dugog odsustva, Šon je počeo često da navraća u prodavnicu u poslednja dva meseca života. Pre malo više od godinu dana. U novembru i decembru 2015. godine. Bio je u potrazi.“
„Za čim je tragao?“ upita Madlin pomalo zbunjeno.
„Pa za bojama, naravno.“
„Dakle, po vašem mišljenju, on je opet počeo da slika?“ Fajol se nasmeja.
„Pa očigledno! I sve bih dao da znam šta je imao na umu.“
„Zašto?“
„Prvo, zato što je bio opsednut belom.“
„Belom bojom?“
Rastafarijanac potvrdi i započe pesničku tiradu:
„Da, boja prikaza i duhova. Boja prve svetlosti i otkrovenja. Čistote snega, nevinosti, čednosti. Boja koja predstavlja celinu jer je u isto vreme i simbol života i smrti.“
„Koju vrstu bele je tražio?“
„Pa, u početku je isprobavao razne opcije i zahtevi su mu bili oprečni: čas je bila mat, čas sjajna. Čas nežna, čas gruba. Čas kao kreda, pa onda sa metalik odsjajem. Nisam mogao da se snađem.“
„Je li bio naduvan ili trezven?“
Prodavač se namršti.
„Pre bih rekao da je bio uzbuđen. Kao da mu se desilo nešto neočekivano.“
Vratili su se do pulta. Kapi kiše dobovale su po staklu.
„Šon mi je sve vreme pričao o belim mineralnim pigmentima, ali oni imaju manu da izblede i postanu providni čim ih pomešamo s vezivom. Bilo mi je žao što nisam mogao da mu pomognem. Na kraju sam mu predložio da proba gofun širajuki.“
„Japansku belu?“ usudi se da pita.
„Da, bisernobela koja se dobija od ostriga. Šon je pokušao da radi s njom, ali se vratio posle nekog vremena i rekao da to nije ono što je tražio. I da tom bojom neće uspeti da predstavi ono što je imao na umu. Taj izraz me je iznenadio.“
„Zašto?“
„Umetnici kao Šon ne pokušavaju da predstave, već da stvore. Da se poslužim Sulažovim izrazom, oni slikaju, ne oslikavaju. Međutim, imao sam utisak da je Šon u glavi imao nešto konkretno, ali da to jednostavno nije postojalo u stvarnosti.“
„Nije vam rekao šta?“
Fajol se namršti umesto odgovora. Madlin nastavi da ga ispituje: „Jeste li na kraju uspeli da mu pronađete boju?“
„Naravno“, reče on iskezivši se od uva do uva: „napravio sam mu boju na bazi jednog neobičnog gipsa, kog ima samo na jednom mestu.“
„Gde to?“
Sav ponosan, Fajol poprimi neki zagonetan izraz lica. „Jeste li čuli za Vajt Sends?“
Madlin je razmišljala nekoliko sekundi dok joj ne prođe glavom jedna slika: bele svetlucave dine, kao od srebra, koje se prostiru unedogled. Jedan od najlepših nacionalnih parkova u Americi.
„Pustinja u Novom Meksiku?“
Rastafarijanac klimnu glavom.
„I to tamo gde je postavljena vojna baza u kojoj vojska testira oružje i tajne tehnologije. Na tom mestu se nalazi kamenolom sa veoma retkim gipsom. Prerađena ruda iz koje se dobija veoma otporna boju: neka vrste belosive sa roze odsjajem.“
„Ako se kamen nalazi u vojnoj bazi, kako ste mogli da mu pristupite?“
„To je moja mala tajna.“
„Imate li uzorak?“
Fajol se okrenu ka polici da bi dohvatio bočicu od duvanog stakla. Madlin je prvo pogledala u bočicu s uzbuđenjem, a potom se razočarala. Boja je ličila na kredu.
„Znači, za slikanje je potrebno pomešati ovo s uljem?“
„S uljem ili nekim drugim vezivom, da.“
Madlin, zbunjena, uze kacigu s pulta i zahvali Fajolu na pomoći.
Dok je rastafarijanac išao ka vratima, zastade kao da se nečega setio.
„Šon mi je takođe tražio da mu nađem fosforescentnu boju dobrog kvaliteta. To me je začudilo jer je to bilo nekako neozbiljno s njegove strane.“
„Staje to? Boja koja akumulira svetlost?“
„Da, da bi je zatim otpuštala u mraku. Nekada su industrijalci koristili radijum da bi je napravili, a nalazila se pre svega na kontrolnim tablama u avionu.“
„I eto zračenja!“
Fajol se složi.
„Kasnije su koristili cink-sulfid, ali nije bio efikasan, brzo se kvario.“
„A danas?“
„Danas se koriste kristali stroncijum-aluminata, oni nisu ni radioaktivni ni otrovni.“
„To je tražio Lorenc.“
„Da, ali Šon je odbio sve moje boje. Kako nisam shvatao šta želi, povezao sam ga s jednom švajcarskom kompanijom koja pravi svetleći premaz za profesionalne satove, kao što su oni za ronjenje. Ti momci su stvarno bili za saradnju, ali ne znam da li je Šon uspeo nešto da isposluje kod njih.“
Madlin zapisa za svaki slučaj ime švajcarske kompanije i opet zahvali bojaru.
Kada je izašla na Volterov kej, noć je skoro pala. Kiše nije više bilo, a gusti oblaci su se kao crn dim obrušavali na Senu i Luvr. Kao oblaci prašine koje su podigli besni konjanici.
Pošla je vespom ka Kraljevskom mostu da bi se na Sen Žermenu videla s drugaricom. Od grmljavine je poskočila. Na nebu ispresecanom munjama činilo joj se da vidi koščato lice Šona Lorenca. Izmučeno lice slično Isusovom, koje se stvaralo od bele svetlosti.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:56 am



Gaspar


Sen Žermen de Pre.
Nebo boje cinka. Zgrade kao da su osenčene olovkom. Mračne siluete platana. Utisak kao da hodam po praznom prostoru. Kao da će me napasti i progutati strujanje, zagađenje i nerazgovetna buka bulevara.
Slika Penelope Lorenc mi ne izbija iz glave. Upropašćena lepota, promukao glas, sećanje na izgubljenu svežinu podseća me na moje sopstveno propadanje, moj sopstveni umor, moj sopstveni pad.
Trebao bi mi čist vazduh, vedro nebo, vetar koji pročišćava dušu, sunce grčkog ostrva ili ledena lepota snežnih vrhova Montane. U nedostatku čistog planinskog vazduha, ulazim žurno u prvi bar na koji sam naleteo, kafić na uglu Sen Žermenove i Sen Perove.
To mesto se i dalje drži zastarelog imidža prestonice koja se sviđa strancima, ali koja već dugo više ne postoji: klupe obložene eko-kožom, neonske lampe, stolovi Formika, pepeljare Rikar, stari Kamekin džuboks Skopiton. Ispod krova od stakla, turisti i studenti, svi zbijeni, upravo završavaju sendvič sa šunkom u bagetu, ili pak topli sendvič. Guram se da prođem sve do šanka. Bez ikakvog pokušaja da se obuzdam, naručio sam dva koktela old fašoned, progutao ih u dva gutljaja pa odmah izašao.
Alkohol koji sam uneo za ručkom već me je omamio i znao sam da će viski produžiti taj osećaj. Hoću još. U sledećoj pivnici, koja je bila veoma elegantna, iskapio sam još dva viskija. Pa se vraćam na Sen Žermen.
Pada kiša. Oko mene sve postaje maglovito. Boje su iščezle iz pejzaža. Ostaju samo sivi oblici koji blede iza stakala naočara mokrih od kiše. Vučem se do Bonapartine ulice. Svaki korak mi je težak kao da sam slon iz cirkusa, primoran da drži ravnotežu dok hoda po zategnutom užetu. Neko je upravo pojačao zvuk u mojim ušima, pojačavajući tako i bolnu gradsku vrevu.
Srce mi brzo kuca, tresem se, piški mi se. Steže me u grudima. Posrćem, cvokoćem i gušim se. Kiša mi ulazi u grlo, otežava mi disanje. Svrbi me po grudima, pecka me po rukama, želim da iščupam sebi kožu. Ne pokušavam čak ni da razumem razlog svoje utučenosti. Mada znam koji bi psihički razlozi mogli biti. Znam da je moje telo skrovište za demone koji već dugo ne spavaju. Takođe znam da me želja za alkoholom obuzima divljačkom snagom, kakvu dugo nisam osetio.
U Opatijskoj ulici spazio sam restoran, dakle, još jedna potencijalna kafana za mene. Prednji deo je sav od keramike, s crvenim kariranim zavesicama. Pokisao kao miš, ulazim u kafanu sav posrćući. Više se nije moglo popiti piće, konobari su čistili salu i već postavljali stolove za večeru. Mokar do gole kože, pitam mogu li „popiti čašicu“, ali odmerivši me od glave do pete, odbijaju da me usluže. Vređam ih i mašem im novčanicama ispred nosa, kao da se novcem može sve kupiti. Oni pak dobro vide ko sam ja i izbacuju me.
Dok se pljusak pojačava, primećujem da sam došao do Firstenbergove ulice. Još jedan uobičajen kliše o Parizu. Maleni trg sa ogromnim pavlovnijama i svetiljkama sa pet sijalica.
Poznajem ovo mesto, naravno, ali nisam ovde kročio čitavu večnost. Pod uticajem alkohola, pejzaž se krivi, izvija se dok se moje telo naduvava i udvostručuje. Oštar zvuk probija mi uši. Hvatam se za glavu. Tišina. Zatim, odjednom, neki glas:
„Tata?“
Okrećem se.
Ko me zove?

„Plašim se, tata.“
Ne zovu mene. Ja govorim. Odjednom, imam šest godina. Sedeo sam na ovom trgu s ocem. Na ovom trgu smo „kao kod kuće“. Moj otac je obučen isto kao na fotografiji koju nikad ne vadim iz novčanika: pantalone od svetlog platna, bela košulja, pamučni radni sako i lakirane cipele. U džepu jakne imam autić Mažoret i hemijsku u četiri boje. Na leđima ranac Tans, s mojim imenom ručno ispisanim na plastificiranom kartončiću za ime i prezime.
U to vreme sam išao u predškolsko u Ulici Sen Benoe. Otac je dolazio da me pokupi iz škole svako drugo veče. Tada je bila sreda po podne. Izlazimo iz bioskopa u Kristininoj ulici, gde smo upravo gledali Kralja i pticu. Tužan sam, ali ne zbog filma. Ubrzo, ne uspevam da se uzdržim i počinjem da plačem. Moj otac vadi iz džepa platnenu maramicu, koju uvek nosi sa sobom. Briše mi oči, nos, uverava me da će sve biti u redu. Da će pronaći rešenje. On uvek drži obećanje, ali osećam nejasno da je ovog puta komplikovanije nego inače.
Pljusak me vraća u sadašnjost. Naočari su mi potpuno zamagljeni. Ne razlikujem više ništa i u ušima mi bubnji kao da će eksplodirati. Ne želim više da mislim na to. Zašto sam načinio grešku i došao ovde? Kako sam mogao da spustim odbrambeni zid? Nepromišljenost? Veliki umor? Nesvesna potreba za suočavanjem? Ali s kim?
Sa tobom, budalo!

„Plašim se, tata!“, ponavljam.
Ne boj se, stari moj. Nećemo nikad biti dugo razdvojeni, obećavam.

Ovoj zakletvi ni tada nisam mnogo verovao. I budućnost je pokazala da sam bio u pravu.
Sada plačem kao nekakva pokisla propalica. Lijem krokodilske suze kao kad sam bio dete.
Kolena mi klecaju. Hteo bih da sednem, ali nekadašnje klupe su sklonjene. Takvo je vreme došlo: ne toleriše se napad umora i ne nudi se sklonište za povređene. Sklapam oči kao da ih više neću otvoriti. Na trenutak pomišljam da ću se onesvestiti, ali ostajem na nogama, nepokretan, dok se sa mene cedi kiša. Gubim pojam o vremenu.
Koliko je vremena prošlo dok nisam opet otvorio oči? Pet minuta, deset, pola sata? Kada sam se osvestio, više nije padala kiša. Zaledio sam se. Brišem naočari i za trenutak mislim čak da je kriza prošla i da me je ova voda s neba pročistila. Skoro rešen da zaboravim ovu epizodu, nastavljam put, dolazim do Žakobove i nastavljam Senskom.
Ali najednom sam se ukočio. U izlogu galerije sa skulpturama video sam svoj odraz. Naglo me je zaustavio. Dokaz: ne mogu ovako i dalje da živim. Nije to da ne idem nikud. Već je jedino mesto na koje želim da odem „bilo gde van sveta“.
Odraz mi je grub i umoran. Nepodnošljivo mi je i da ga gledam. Osećam se poljuljano, obuzet željom da sve prestane. Odmah.
Stežem pesnice i pucam. Udarci padaju po staklu u luđačkom besu. Direkt, kroše, aperkat. Dajem sebi oduška. Prolaznici se uplašeni vraćaju natrag. Udarac pravo, kroše, aperkat. Staklo puca. Šake su mi krvave. Srce slabo, a telo u šoku. Udarao sam bez prestanka dok nisam izgubio ravnotežu. I srušio se na trotoar.
Dok se jedno lice, uokvireno plavim pramenovima, nije nadvilo nada mnom.
Madlin.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:56 am







8


Laž i istina

Umetnost je laž koja nam pomaže


da spoznamo istinu.


Pablo Pikaso

1.

„Dugujete mi objašnjenje!“
„Ništa ja vama ne dugujem!“
Noć je bila već pala. Madlin i Gaspar su ispred Bolnice Pompidu čekali taksi koji su pozvali. Dve mračne i uznemirene siluete isticale su se pred brodom u staklu usidrenim na Seni. Gaspar je bio namršten i iscrpljen. Jedna ruka u zavojima, druga u udlazi.
„Naglašavam da je samo zbog mene vlasnik radnje odustao od tužbe protiv vas!“ nastavi Madlin ogorčeno.
„Mislim da je više zbog basnoslovnog čeka koji sam mu napisao!“ usprotivi se on.
„Ali što ste, kog đavola, nasrnuli na izlog koji vam ništa nije skrivio?“ Gaspar se nije nasmejao na šalu.
Taksi, beli mercedes, uključi migavce i stade pred njih. Videvši da je jedan od putnika povređen, vozač izađe da im otvori vrata.
Kola krenuše duž Grenelovog keja i prođoše 15. arondisman Konventskom ulicom. Dok su stajali na semaforu, Gaspar se raspriča. Priljubljen uz staklo, podelio je s njom neobičnu ispovest:
„Rođen sam tri ulice odavde, znate li? U Porodilištu Svete Felicite 1974. godine.“
Madlin nije skrivala da je iznenađena:
„Stekla sam utisak da ste Amerikanac.“
„Majka mi je bila Amerikanka“, pojasni on dok je mercedes kretao. „Kad je diplomirala na Jejlu, našla je posao u Parizu, u velikoj njujorškoj advokatskoj kancelariji Kolman i Veksler, koja je tada otvorila filijalu i u Parizu.“
„A vaš otac?“
„Zvao se Žak Kutans, rodom je iz Kalvadosa. Došao je ovdegore u Pariz s diplomom iz građevinarstva, da radi kao šef gradilišta u firmi koja se bavila izvođenjem javnih radova.“
„Neobičan par…“
„To je eufemizam. Moji otac i majka nisu imali ama baš ničeg zajedničkog. Da budem iskren, teško mi je i da zamislim kako su mogli da me naprave. Mora da je mojoj majci bilo na neki način uzbudljivo da se druži s običnim čovekom iz naroda. Da skratim, njihova veza se i završila brzinom svetlosti: trajala je svega nekoliko dana leta 1973. godine.“
„Je li vas majka odgajila?“
„Od mog rođenja trudila se da udalji mog oca, išla je čak dotle da mu ponudi novac da me ne bi priznao, ali on nije podlegao toj manipulaciji. Kasnije je smišljala najrazličitije strategije i sve moguće laži da bi svela njegovo pravo na posetu na minimum. Tako sam imao pravo da ga vidim dva sata sedmično, subotom po podne.“
„Pa to je užasno.“
„Može se i tako reći. Srećom, stalno me je čuvala sjajna dadilja. Alžirka Džamila, koju je mnogo pogađala patnja mog oca.“
Taksi je naglo skrenuo da bi zaobišao dvoje turista na biciklu, očigledno izgubljenih u vremenu i prostoru, koji su se vozili posred kolovoza.
„Kako je mama bila retko kod kuće“, nastavi Gaspar, „Džamila je dopuštala mom ocu da me krišom presretne uveče posle škole i sredom po podne. Tad smo nas dvojica mogli da budemo sami. Išli smo da igramo fudbal u parku, da gledamo filmove u bioskopu. Čak me je i preslišavao lekcije u kafiću ili na klupi na Firstenbergovom trgu.“
„Ali kako to da vaša majka ništa nije znala?“
„Zato što su moj otac i Džamila bili veoma oprezni. Ja sam bio mali, ali sam uspeo da čuvam tajnu, sve do…“
Gasparov glas postade nesiguran. Kola usporiše i nastaviše sledeći instrukcije saobraćajca ispred Centralne policijske stanice u 15. arondismanu, gde su policijski automobili u dve kolone stajali uključenih motora i upaljenih svetala.
„Bilo je to prve nedelje posle mog šestog rođendana“, nastavi on. „Iako se tome uvek protivila, moja majka je naprasno promenila mišljenje i uslišila molbu koju sam izrazio tri nedelje ranije: da idem da vidim film Imperija uzvraća udarac u Gran reksu. Već sam ga gledao sa tatom! – maltene sam zavapio. Odmah sam se povratio, ali zlo je već bilo učinjeno. Za tri sekunde sam potpisao tatinu smrtnu presudu.“
„Kako to sad smrtnu presudu?“
„Mama je povela istragu i toliko maltretirala Džamilu da je ova morala da popusti. Saznavši istinu, tako se smrtno naljutila da je dadilju otpustila, a oca tužila sudu za kidnapovanje deteta. Sudija je nametnuo mom ocu zabranu prilaska, tako da nije smeo da ima nikakav kontakt sa mnom. Kako nije mogao da podnese tu nepravdu, samoinicijativno je krenuo kod sudije kući, da pokuša da joj objasni svoj slučaj.“
„Uf, jako loša ideja“, prošapta Madlin.
„Moj otac je pogrešio jer je verovao u pravdu. Gospoda sudija ga je naterala da skupo plati za to. Umesto da ga sasluša, obavestila je policiju, tvrdeći da je dobila pretnje i da se ne oseća bezbedno. Moj otac je uhapšen i zatvoren. Iste noći obesio se u ćeliji.“
Madlin ga pogleda zapanjena. Ne želeći da ga sažaljevaju, Gaspar namerno prekinu tišinu.
„Sakrili su to od mene, razume se. Saznao sam tek nekoliko godina kasnije. U to doba sam imao trinaest i bio sam u internatu u Bostonu. Od tog dana nisam progovorio ni reč s majkom.“
Bio je neobično smiren. Skoro da je osećao olakšanje što je podelio neke detalje iz života. Poveravanje strancu ima svojih prednosti: mnogo se slobodnije razgovara, bez barijera i predrasuda.
„Vi malopre zapravo niste hteli da razbijete izlog, zar ne?“
Uputio joj je slabašan osmeh.
„Ne, naravno, hteo sam da razbijem sebe.“
Dok su se približavali uglu Monparnaskog bulevara i Šerš midija, spazio je kako zmija na štapu obasjava noć plavozelenim svetlom. Zamoli taksistu da ga ostavi ispred apoteke, da bi kupio analgetike koje su mu prepisali u bolnici.
Madlin izađe s njim. Dok su čekali u redu, tražila je način da malo opusti atmosferu te na kraju reši da se našali:
„Baš loš trenutak da se povredite. Sad ne možete da kuvate.“
On je pogleda ne znajući šta da odgovori. Ona nastavi:
„A to je baš šteta, jer sam gladna kao vuk. Rado bih opet pojela neki vaš rižoto.“
„Ako želite, častiću vas večerom. Priznajem da vam bar toliko dugujem.“
„Može.“
„Gde želite da idemo?“
„A da se vratimo u Gran kafe?“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:57 am




2.

I opet su se neočekivano lepo proveli na večeri. Srećan što ih vidi, vlasnik im dopusti da izaberu sto – u dnu sale, preko puta mozaika Šona Lorenca.
Gasparu se vratila boja u lice. Prepričao joj je potresnu posetu Penelopi Lorenc i napad delirijuma koji ga je zadesio u povratku. Uz mnogo anegdota, Madlin detaljno prepriča uzbudljivu posetu Žanu Mišelu Fajolu, koji joj je dočarao Lorencovu opsesivnu potragu za bojama kako bi zadovoljio svoje vizije. Šon je hteo da naslika „nešto što ne postoji u stvarnosti“: ova priča ostavila je veliki utisak na nju. Probudila je njenu radoznalost. Šta je to slikar hteo da predstavi na poslednjim platnima? Nešto što je video? San? Proizvod mašte?
Luj de Fines ude u salu u stilu filma Veliki restoran:
„Specijalitet od golubljeg mesa“, najavi Septim spuštajući pred njih dva jela koja su se pušila.
Kako je Gaspar imao ruke u zavojima, Madlin sede pored njega da bi mu isekla meso. Dramaturg se nije bunio i njoj se svidelo što nije pokušavao da baš u svakoj situaciji glumi muškarca. Kao što se moglo i očekivati, proveli su dobar deo večere raspravljajući o Lorencovoj fresci. Madlin je na sto pored čaše vode postavila kutiju šibica ukrašenu Apolinerovim citatom, poslednjim Lorencovim zaveštanjem za Bernara Benedika. I poslednjom zagonetkom: „Krajnje je vreme da opet upalimo zvezde.“ Koju poruku je slikar hteo da uputi svom prijatelju? Da li se njeno značenje nalazilo u mozaiku? Želeli su u to da veruju, ali što su ga više gledali, to im je on sve manje govorio. Madlin je mislila da slika liči na neki prizor iz džungle Anrija Rusoa. Gaspar se, s druge strane, jasno sećao knjige Roalda Dala, koju je ilustrovao Kventin Blejk i koju mu je Džamila čitala kad je bio mali. I Madlin se dobro sećala Ogromnog krokodila. Prepuštajući se nostalgiji, naumili su da se prisete imena raznih likova. Žožo Nevaljalica, majmun, Debeli Pernati, ptica, i Dvosapi, nilski konj, odmah im padoše na pamet. „I slon…“
„… lako je: Truba“, reče Gaspar. „A zebra?“
„Ne sećam se više.“
„Da nije Zebar?“
„Ne, ne bih rekla. Ne sećam se više ni koju ulogu je imala u priči.“
Posle nekoliko minuta diskusije, Madlin uze mobilni da potraži na internetu tu zebru koje nisu mogli da se sete. Dok je kuckala, Gaspar naglo ustade i dobaci joj sigurnim glasom:
„Pustite to! Nema zebre u Ogromnom krokodilul“
Madlin ustade i sama, sva uzbuđena. U tom slučaju, zastoje Lorenc – koji je odlično poznavao priču jer ju je svako veče čitao sinu – naslikao zebru? Nisu baš mogli da kažu „eureka!“ ali bar su bili na nekom tragu. Pomeriše sto i dve stolice da bi bolje videli zebru.
To je ionako bila najlošije naslikana životinja na slici. Sisar je stajao kao ukopan, okrenut bočno, bez ikakve elegancije. Samo skup crno-belih kvadrata sa ivicama od dva centimetra. Gaspar je brojao kvadrate i premetao po glavi koji sve načini postoje da se sakrije poruka: Morzeova azbuka, muzičke note, kodirane tabele kakve koriste izviđači…
„Zaboravite na to“, dobaci mu Madlin, „nismo u Da Vinčijevom kodu.“
Nervoza je natera da izađe ispred i popuši cigaretu. On izađe za njom pod nadstrešnicu ispred ulaza u restoran. Kiša je opet počela. Još jača. Nemilosrdna. I vetar joj se sad pridružio.
Gaspar postavi ruku za zaštitu od kiše, kako bi Madlin mogla da zapali.
„Jeste li se lepo proveli s prijateljicom? Nadam se da niste morali da skratite druženje zbog mene.“
„Verujte mi, tek što smo se srele, a ja sam vas spazila kako se obrušavate pesnicama na onaj jadni izlog.“
Pomalo posramljen, Gaspar obori pogled.
„Trebalo je da provedete veče s njom.“
„Žil se samo nakratko zaustavila u Parizu. Žurila je na avion za Marakeš, ide kod dečka. Neki ljudi naprosto imaju sreće, zar ne?“
„Stvarno mi je žao.“ Nije ga krivila.
„Ne sekirajte se, videćemo se opet. Žil mi je najstarija i jedina prijateljica. Već dva puta mi je spasla život.“
Madlin zamišljenog pogleda povuče još jedan dim. Prvo je oklevala, pa je zatim konačno dodala:
„Poslednji put se to desilo pre osam meseci. Na neki način mi se desilo isto što i vama danas.“
Gaspar ju je gledao razrogačenih očiju, ali nije razumeo na šta je mislila.
„Bilo je to jedne subote ujutru“, nastavi ona. „Šetala sam se po tržnom centru u Londonu kada sam videla jednog malog nasmejanog dečaka. Andelčića, plavušana, slatkog da ga pojedeš, sa okruglim šarenim naočarima. Smejao mi se na neki poznat način. Imala sam utisak kao da ga poznajem, razumete?“
„Mhm.“
„Kada se bacio u zagrljaj svom ocu, shvatila sam zašto sam imala takav utisak. On je bio sin čoveka s kojim sam bila u vezi pre nekoliko godina. Koji me je napustio da bi se vratio ženi i napravio još jedno dete s njom.“
„Neka budala?“
„Ma ne, što je najgore, veoma dobar čovek. Bili smo u ozbiljnoj vezi od koje sam mnogo očekivala. Zove se Žonatan Lamprer. Možda ste već čuli za njega. Jedan od najpoznatijih francuskih kuvara.“
Gaspar promrmlja nešto nerazgovetno.
„Ne znam zašto me je ostavio. Ne znam šta nije u redu sa mnom. Šta je to što radim loše. Da skratim, tog jutra sam se potpuno pogubila i sve me je to dotuklo. Dok sam se vratila kući, stigla sam na samu ivicu provalije, ali umesto da polupam izlog, ja sam presekla vene u kupatilu. Vidite, u poređenju sa mnom, to vaše je smejurija!“
„I je li vas prijateljica pronašla?“
Potvrdila je uvlačeći poslednji dim.
„Trebalo je da se vidim s njom tog dana. Pošto nisam došla, niti sam se javljala na telefon, obuzelo ju je neko čudno predosećanje i resila je da dođe do mene. Da domar nije imao ključ, obesila bih kašiku. Stvarno je malo falilo da se to desi. Bila sam nedelju dana u bolnici, pa sam dva meseca boravila u jednoj od onih divnih ustanova, gde je trebalo da razbistrim glavu, naučim kako da nastavim život i odredim prioritete. Nastavak vam je poznat…“
Gaspar je hteo još nešto da pita, ali mu Madlin ne dade vremena: „Hajde, častite me desertom. Primetila sam da imaju baš lep tart s jabukama: ubija koliko je dobar, kako kažu ovde.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:57 am




3.

Gaspar se vrati u bučnu ali prijatnu atmosferu Gran kafea. Pre nego što uđe i ona, Madlin baci opušak i zgnječi ga štiklom. Telefon joj je zavibrirao u džepu jakne. Kako je već propustila nekoliko poziva u poslednjih nekoliko sati, baci pogled na ekran. Bio je to SMS iz španske klinike:

Dobro veče, Madlin,
Rezultati kontrole su savršeni! Sad treba da dođete u kliniku!
Čekamo vas
sutra u Madridu!
Sve najbolje,
Sofija

Sestra je u prilogu poslala skenirani recept za antibiotik i hormon koji će podstaći oslobađanje jajnih ćelija.
Madlin je trebalo nekoliko trenutaka da shvati šta se desilo.
Pridruži se Gasparu u restoranu i, posle malo oklevanja, podeli s njim novost.
„Drago mi je zbog vas.“
„Izvinićete me, ali moram da kupim avionske karte“, reče, izvadi kreditnu karticu i povezala se na sajt Er Fransa preko telefona. „Naravno.“
Gaspar se namršti protresavši desnu ruku. Bol se opet javio, a rane su ga bolele ko đavo. Uze analgetik iz džepa i proguta odjednom tri tablete. Ipak ga savest natera da proveri preporučenu dozu na kutiji.
„Pa šta je ovo sad?“, uzviknu odjednom sav uzbuđen.
Madlin podiže pogled s ekrana da pogleda šta je to zaintrigiralo Gaspara: dvodimenzionalni bar-kod na kutiji od lekova.
Sad je i ona shvatila:
„Zebra je QR kod!“
Izađe odmah iz pretraživača i uđe u prodavnicu s aplikacijama, da besplatno skine neku koja može da očita QR kodove.
„Šta je QR kod?“, upita Gaspar, kome je bilo strano sve u vezi s novom tehnologijom.
„Kao što možete i sami da pretpostavite, to je slika sastavljena od crno-belih kvadrata – kad je skeniramo, vodi do neke poruke, sajta ili geografskih koordinata.“
Gaspar odmahnu glavom. Znači, Lorenc je smislio da napravi QR kod u mozaiku i da ga integriše u sliku zebre. Nije bio glup.
„Znam da vi živite van dešavanja“, zadirkivala ga je Madlin, „ali to se danas često radi. Svuda ih nalazimo: na ambalaži, u muzejima, na kartama za prevoz…“
Kada je preuzimanje aplikacije završeno, ona je otvori i ustade da se približi slici. Skenirala je zebru kamerom s telefona. I odmah se na ekranu prikaza poruka:

We are all in the gutter, but some of us are looking at the stars.


„Svi smo mi u blatu života, samo što neki od nas gledaju u zvezde.“ Čuvena rečenica Oskara Vajlda malo ih je razočarala. Oboje su očekivali nešto lakše za tumačenje: GPS poziciju, neki snimak…
„Ne može se reći da smo napredovali“, progunda Gaspar.
Madlin je ćutala. Trebalo je staviti tu poruku u kontekst. Očigledno je upućena Bernaru Benediku, kao dodatak Apolinerovom citatu: „Krajnje je vreme da opet upalimo zvezde.“ Ono što je bilo zajedničko citatima bilo je i više nego jasno: pominjanje zvezda.
„Zvezda je najambivalentniji mogući simbol“, objašnjavao je Gaspar. „Nalazi se u većini religija i ezoteričnih verovanja. Može svašta da znači: kosmički red, nebesku svetlost, putokaz da se ne izgubimo…“
Madlin se složi. Da bi ispitala to do kraja, pozva Benedika. Iako je bilo kasno, galerista joj se javio već posle drugog zvona. Bez zadržavanja na njihovom otkriću, ona ga samo upita da li reč zvezda ima neko posebno značenje za Šona.
„Ne da ja znam, zašto? Jeste li nešto našli?“
„Da li je Lorenc ranije slikao zvezde?“
„Ne verujem. Bar ne poslednjih deset godina. Zvezda bi bila suviše očigledan simbol za njega.“
„Hvala vam.“
Brzo je spustila da joj ne bi postavljao pitanja. Uzbuđenje je splaslo. Nekoliko minuta bili su udubljeni u sopstvene misli, sve dok njen telefon nije zavibrirao na stolu. Opet Benedik. Nakon kratkog oklevanja, javila se i uključila spikerfon:
„Nešto mi je palo na pamet“, reče vlasnik galerije. „Možda je nebitno, ali Žilijen, Šonov sin, išao je u školu Zvezda na Monparnasu.“
Gaspar je brzo reagovao. Odmaknu se u stolici i dade joj znak rukama da prekine vezu. Kada je prekinula, ispričao joj je o dve fotografije u kući, na kojima se video Lorenc kako slika s decom, i podseti je šta mu je rekla Polin: i posle Žilijenove smrti, Šon je nastavio da vodi slikarsku radionicu u školi svog sina.
Madlin je i dalje držala telefon u ruci. Uključila je pretraživač. Pa Guglove mape. Škola Zvezda bila je privatna ustanova koja nudi obrazovanje s modernim pedagoškim pristupom, za decu stariju od dve i po godine. Alternativno obrazovanje – po uzoru na Montesorija i Frenea – kakvog je bilo sve više u Francuskoj 2016. godine.
Madlin je posmatrala mapu. Nije bilo daleko. Što je i logično: Lorencovi su školovali svog potomka u blizini doma.
„Idemo!“ povika dohvativši jaknu i spustivši tri novčanice na sto.
Pojurivši za njom, Gaspar je zamalo oborio Septima, koji im je upravo donosio tart s jabukama.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:57 am







9


Da se pobedi smrt

Umetnost mi deluje kao jedan od mogućih


načina da se pobedi smrt.


Hans Hartung

1.

Kiša je padala.
Uporan, jak i dosadan pljusak nije prestajao. S Gasparom za petama, Madlin je hodala kroz noć. Optimistično je verovala da su napokon na tragu nečemu. Škola Zvezda je stvarno bila na dva koraka. Izbili su iz Hajgensove ulice na bulevar, preko puta Monparnaskog groblja. Mesto je bilo skoro sasvim pusto, izuzev nekoliko beskućnika koji su sedeli ispod improvizovanih šatora. U skladu sa zahtevima Antiterorističkog programa Vižipirat, ispred školske ograde su bile postavljene parking-barijere, i to je bio jedini nivo zaštite. U ovu obrazovnu ustanovu ulazilo se kroz kapiju okruženu betonskim zidom, visokim skoro tri metra.
„Napravite mi lopovsku, Gaspare.“
„Kako? Više nemam ruke!“ žalio se pokazujući povrede.
„Onda se sagnite!“ zatraži mu ona.
Čučnuo je bez oklevanja.
S jednim stopalom na Gasparovoj butini, a drugim na njegovom ramenu, Madlin skoči brzo i graciozno, osloni se na zid rukama, podiže se, stade na zid i skoči na drugu stranu.
„Jeste li dobro?“
Nije odgovorila. Gaspar je zabrinut i nestrpljiv čekao dobrih pet minuta dok se kapija nije uz škripu otvorila. „Brzo, uđite“, prošapta ona. „Gde ste dosad, majku mu?“
„Prestanite da gunđate! Ni iznutra nije moguće otvoriti bez ključa. Treba da budete srećni što sam ga tako brzo našla.“
„Gde su ga sakrili?“
„U ormariću s prekidačima, u ostavi.“
Pokušao je da za sobom zaključa praveći što manje buke, ali činilo mu se da okretanje ključa u gvozdenoj bravi odjekuje u noćnoj tišini. Ceo školski posed utonuo je u mrak. Uprkos tami, moglo se razaznati popločano dvorište okruženo raznovrsnim zdanjima. Madlin upali lampu na mobilnom, dok joj je Gaspar i dalje išao za petama, te poče da razgleda zgrade. Originalnom jezgru – gde su sada, sudeći po tablama sa natpisima, bile kancelarije i kabinet za informatiku – pridodate su i druge učionice, sve po principu modularne gradnje. Polugotovi elementi montirani su i spojeni armaturom živih boja. Prešli su dvorište, prošavši i kantinu, pa se popeli spoljnim stepeništem do učionica na spratu.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:58 am




2.

Madlin se dobro osećala u akciji. Oprezna, brza, sposobna da u trenutku donese ispravnu odluku. Za deset godina, koliko je provela na terenu, stekla je reflekse koje je sad brzo povratila.
Na kraju neke vrste prolaza pod otvorenim nebom, PVC vrata blokirala su ulaz u učionice. Bez ikakvog oklevanja, ona savi ruku u teksas jaknu i zamahnu laktom da razbije najbliže staklo. Sigurno je postojao i neki jeftini alarm, ali je verovatno bio ugrađen u prizemne prostorije, gde su se nalazili računari i sve ostalo što bi eventualno moglo da zainteresuje provalnike.
Iznenađen i gotovo obuzet panikom, Gaspar poskoči i odmaknu se.
„Stvarno mislite da…“
„Začepite, Gaspare!“, tiho mu dobaci, provukavši ruku kroz razbijeno staklo da bi otvorila vrata.
Uperila je lampu ka prostoriji u koju su ušli. Iako se škola reklamirala kao moderna i napredna, bila je to klasična učionica trećeg ili četvrtog razreda, sa drvenim klupama, plasitificiranom kartom Francuske i posterima koji pričaju istoriju „naših predaka Gala“.
U dnu prostorije druga vrata su vodila u hodnik, iz koga se ulazilo u učionice za predškolsko, prvi i drugi razred. Poslednja učionica, najveća, bila je za decu iz vrtića. Tu je, najverovatnije, dolazio i mali Žilijen.
Snop lampe otera mrak, zaustavivši se na prekidaču. Zaboravivši na oprez, Madlin ga pritisnu da bi upalila svetio.
„Vi ste totalno nenormalni!“ povika zabrinuto Gaspar upavši u prostoriju.
Madlin mu prstom pokaza tri slike okačene o zid.
Na prvi pogled, bili su to sasvim obični dečji crteži: Čiča Gliše, dvorci nacrtani bez perspektive, disproporcionalni prinčevi i princeze kreću se po pozadini živih boja, koje kao da su se slivale niz crtež. Ali Madlin je odmah prepoznala ramove od orahovog drveta, koje joj je pomenuo Fajol.
Pogledaše se svesni da su pronašli ono što su tražili. Madlin odmah pomisli na pentimento, koji se mogu otkriti jedino infracrvenim zracima. Sećala se da je čitala kako je veliki broj Van Gogovih slika skrivao pod sobom ostatke boja drugih slika, koje je l’lamanski majstor ranije naslikao. S druge strane, Gaspar pomisli na Poreklo sveta, čuvenu Kurbeovu sliku, koja je decenijama bila zamaskirana drvenom tablom s nekim banalnim snežnim prizorom, i to samo da ne bi šokirala buržoaziju.
Pronađe skalpel u metalnoj fioci učiteljičinog stola. Dok mu je srce ubrzano kucalo, napravi rez na spoljnoj ivici slike, iza kojeg se nalazio plastični film debeo kao mušema. Neka vrsta zaštitnog platna za drugu sliku. Za pravu sliku.
Madlin učini isto, samo makazama.
Trebalo im je dobrih deset minuta da oslobode sakrivene slike. Kada su završili, odmakoše se i, sedeći jedno uz drugo na stolu klupe, posmatrali su rezultat svoje potrage.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:58 am






3.

Poslednje tri slike Šona Lorenca bile su veličanstvenije, fascinantnije i zagonetnije nego što su Madlin i Gaspar mogli i da sanjaju.
Uprkos žućkastom svetlu sijalice, činilo im se da emituju sopstvenu svetlost.
Prva slika predstavljala je crn lavirint na tamnosivoj podlozi. Podsećala je na Sulažove slike. Iako crna, slika kao da je bledela kako bi svetlost mogla da prodre. Kao uz pomoć neke misteriozne alhemije, crna površina reflektovala je bledu svetlost prostorije, dajući joj srebrnast odsjaj i upadljiv hipnotišući sjaj.
Na drugoj, crna je ustupila mesto mirnim tonovima: olovnobela sa sivo-roze odsjajem, koja je postajala sve jača i svetlija kako su se približavali slici. Igrom svetlosti nastajao je neki prolaz, tunel, bleštava staza kroz šumu belih senki.
Treća je bila najlepša, najčudesnija, najneobičnija. Takoreći golo platno, kao da je neka tečnost ili da pliva u živi. Zbunjujuća slika, mono-hromatski bela, podložna svakoj mogućoj interpretaciji. Gaspar je u njoj video odsjaj zimskog sunca na snegu koji se pružao unedogled. Pročišćena priroda, uvek ista, oslobođena kancerogenog uticaja ljudi, u kojoj nije bilo granice između neba i zemlje.
Madlin pomisli na veliku belu spiralu, bleštavilo od kog vam se vrti u glavi, koje vas ščepa, guta, prodire u tajne predele vašeg bića.
Nekoliko minuta se nisu pomerali, opčinjeni. Dva zeca pred farovima. Pokretna svetlost, koja je imala moć da hipnotiše, davala je utisak da će na kraju sve progutati.
Zavijanje policijske sirene dopre do njih s ulice i prekinu ih u transu.
Gaspar, uplašen, požuri da pritisne prekidač. Ukočio se i oprezno pogledao kroz prozor. Dole su policijska kola projurila i nestala za uglom Raspajevog bulevara.
„Lažna uzbuna“, reče on okrećući se ka Madlin.
Mlada žena se i dalje nije pomerala. Bila je okrenuta trećoj slici, koja je sada sijala u mraku. Sada su znali čemu je Lorenc namenio fosforescentne boje koje je pominjao Fajol. U mraku je slika dobijala sasvim novu dimenziju. Monohromatska bela slika bila je zapravo vrlo prefinjeno kaligrafsko delo. Stotine svetlećih slova probijale su se kroz mrak.
Madlin se približi slici. Kada se i Gaspar približio, shvatio je da su slova formirala poruku koja se ponavljala unedogled:

ŽILIJEN JE ŽIV ŽILIJEN JE ŽIV ŽILIJEN JE ŽIV ŽILIJEN JE ŽIV ŽILIJEN JE ŽIV ŽILIJEN JE ŽIV ŽILIJEN JE ŽIV…



ZOV SVETLOSTI

Četvrtak, 22. decembar





_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:59 am




10


Iza svetlosti

Crno nije boja


Žorž Klemanso

1.

Na putu sam. Biću tu za 10 minuta.
Dijana Rafael.

Madlin je videla SMS Lorencovog psihijatra stigavši do dva tornja na Bazilici Svete Klotilde. Bilo je pola devet ujutru. Vazduh je bio svežiji i suvlji nego juče. Lišena skutera, koji još nije pokupila iz Senske ulice, došla je brzim hodom iz Šerš midija. Koristan džoging da se razbudi organizam.
Zaspala je u 3, a probudila se u 6. Poslednji sati bili su veoma naporni. Prvo fizički, zato što je trebalo diskretno preneti slike od škole do kuće. Zatim intelektualno i emotivno. Postojalo je pitanje na koje trenutno nisu mogli ni da naslute moguć odgovor: zašto je, nekoliko dana pred smrt, Šon Lorenc bio uveren da mu je sin i dalje živ?
Spustivši ruke na kolena, Madlin povrati dah razmišljajući o Gasparu. Otkad su otkrili slikarevu poruku, napisanu svetlećim slovima, dramaturga nije držalo mesto. On koji nije znao ništa o internetu proveo je dobar deo noći krstareći po sajtovima velikih američkih medija. Otkrio je nešto zapanjujuće: nekoliko članaka objavljenih u danima nakon tragedije navodili su da telo malog Žilijena zapravo nije pronađeno u skladištu gde je Penelopa bila zarobljena.
Rekonstruišući ubilački pohod Beatris Munjos, istražitelji su zaključili da je Čileanka bacila detetov leš u zaliv Njutaun Krika, na jugu Kvinsa. Policajci su na obali pronašli plišanu igračku umrljanu krvlju, koja je pripadala detetu. Poslali su nekoliko ronilaca, ali tom mestu – jednom od najzagađenijih u Njujorku – bilo je teško pristupiti, a i na tom delu reke struja je bila prejaka da bi iko očekivao da pronađe tako maleno telo.
Uprkos tome, verzija koju je dala Penelopa Lorenc – koja je uvek tvrdila da joj je sin upucan pred očima – nikad nije dovedena u pitanje. A Madlin, objektivno, nije imala nikakvog razloga da ospori tu tvrdnju. Prema člancima koje je pročitala, sve je navodilo na zaključak da je Munjos sve izvela sasvim sama i bez saučesnika. Detetova smrt činila se izvesnom. Njegove krvi bilo je svuda: u kombiju koji je poslužio za otmicu, u skladištu u Kvinsu, na obalama Njutaun Krika.
Madlin odluči da sačeka psihijatra na zagrejanoj terasi kafića, koja je gledala na vrt bazilike. Zatražila je sastanak s Dijanom Rafael pre sat vremena, poslavši joj SMS-om nekoliko fotografija sa slikama Šona Lorenca. Smestila se kod jedne grejalice i naručila dupli espreso. Na ekranu telefona pojavi se mejl kojim joj je Er Frans tražio potvrdu za let za Madrid. Polazak u pola dvanaest s Aerodroma Šari de Gol i dolazak u špansku prestonicu dva sata kasnije. Završi sve formalnosti na internetu, proguta to malo kafe što su joj doneli i naruči još jednu, koju popi razmišljajući o njihovoj noćnoj ekspediciji.
Za razliku od Gaspara, nju nije najviše uznemirila poruka od svetlećih slova – za koju je mislila da je potpuno šašava – već… sve ostalo. Naročito taj duhovni put, koji je Šon Lorenc opisao ovim triptihom. Put koji je ona sama dobro poznavala jer ga je proživela nekoliko meseci ranije.
Kada je prerezala vene u kadi, Madlin je neko vreme lutala duhom pre nego što je izgubila svest. Polako je gubila krv omamljena vrućom parom. Potonula je u neki magloviti predeo. I bila je sigurna da je taj isti pad i Šon Lorenc želeo da predstavi svojim poslednjim slikama.
Najpre CRNO. Prekidač koji vas, pritisnut, razdvaja od sveta, prepuštajući vas nakratko patnji. Lavirint vaše sopstvene tuge. Tamnica u koju se vaš život pretvorio.
Zatim prolazak dugačkim mračnim tunelom, koji se završava izbijanjem na toplu, prijatnu svetlost, koja se širi. Taj divan osećaj plovidbe na sedefnoj svili. Prelaženje preko ničije zemlje od pamuka. Prepuštanje lahoru koji vas nosi kroz letnju noć praćenu hiljadama svetiljki koje sijaju kao biseri.
Madlin je, onda, imala taj uznemirujući osećaj odvajanja od tela, kao da je mogla da vidi bolničare koji se nadnose nad njom i pokušavaju da je ožive pre nego što je stave u kola hitne pomoći. I Žil je neko vreme bila s njima na putu do bolnice.
Zatim je opet ugledala svetlost. Bleštavi vrtlog ju je progutao i bacio u nezaustavljivu opalescentnu bujicu, gde su se vrtoglavom brzinom smenjivale slike njenog života, kao na filmu. Spazila je lik svog oca, sestre Sare, strica Endrua. Htela je da se zaustavi kako bi porazgovarala s njima, ali nije mogla da obuzda struju koja ju je nosila.
Topla, prijatna i nežna struja. Jača od svega. Neko blago šaputanje, koje je ličilo na poj anđela i koji bi vas lišilo svake želje da se vratite natrag.
Međutim, Madlin nije otišla do kraja tunela. A skoro da je napipala granicu. Onu koja vodi ka jednosmernoj ulici. Ali nešto ju je pozvalo. Intuicija joj je govorila da njena životna priča možda zaslužuje i neki drugačiji epilog.
Kada je otvorila oči, bila je u bolničkoj sobi. Intubirana, priključena na infuziju, u zavojima.
Madlin je dobro znala da u njenom iskustvu nema ničeg spektakularnog. Postoje desetine hiljada sličnih priča. Iskustva bliske smrti opisana su u popularnoj kulturi u ogromnom broju romana i filmova. Nju je, naravno, to putovanje promenilo. Ne baš toliko da veruje u život posle smrti, ali dovoljno da proživi punim plućima život pred sobom. Da se oslobodi svega nebitnog. Da životu da drugi smisao. I prema tome, da dobije dete.
Sećanje na iskustvo bliske smrti bilo je još tako dobro urezano u njeno pamćenje. Kao da ga je tek doživela. Nimalo nije izbledelo. Naprotiv, osećaji su se iskristalisali, slike postale jasnije. Lepota putovanja, neodoljiv zov svetlosti. I baš tu svetlost je Lorenc uspešno oslikao. U svim nijansama, u svom intenzitetu. Ta prokleta svetlost koja je, neobjašnjivo, sijala kao varljivo sunce nove ljubavi.
„Jeste li vi Madlin Grin?“
Pitanje prekinu njeno sanjarenje. Neka nasmejana žena stajala je kod grejalice na terasi. U četrdesetim godinama, bež kožna jakna i naočare za sunce u boji meda.
„Ja sam Dijana Rafael“, reče pružajući ruku.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu