Stan u Parizu - Gijom Muso

Strana 4 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:30 am

First topic message reminder :



U Parizu postoji atelje koji skriven leži u dnu ulice obrasle zelenilom.
Madlin ga je iznajmila da bi uživala u samoći. Usljed nesporazuma, ovoj se mladoj londonskoj policajki pridružuje Gaspar, pisac i mizantrop koji je doputovao iz Sjedinjenih Država da bi pisao u tišini. Ovo dvoje ljudi eksplozivne naravi prinuđeni su da zajedno provedu nekoliko dana.

Atelje je pripadao slavnom slikaru Šonu Lorencu i još uvijek odiše strašću prema bojama i svjetlosti. Loren je, skrhan poslije ubistva svog sina, umro godinu dana kasnije ostavivši iza sebe tri platna koja se sada vode kao nestala. Fascinirani njegovom genijalnošću i zaintrigirani njegovom tužnom sudbinom, Madlin i Gaspar odlučuju da udruže snage kako bi pronašli ta platna za koja se vjeruje da su posljednji i silni odsjaj Lorencovog genija.
Međutim, da bi pronikli u Lorencove tajne, moraće da se suoče sa sopstvenim demonima u jezivoj istrazi koja će uslijediti...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:59 am




2.

Ovog puta Kutans nije morao dugo da insistira da ga Penelopa primi. Pojavio se u Ulici Sen Gijoma, u cik zore, noseći veliku sliku pod miškom. Kada se najavio na interfonu, bivša Lorencova žena otvorila mu je i ne pitavši ga šta želi.
Gaspar izađe zadihan iz lifta. Filip Kareja nije bio tu u svojstvu komiteta za doček, sigurno još nije ustao. Vrata su bila otključana. Gaspar uđe u hodnik i spusti na parket zavijenu sliku u ramu od orahovog drveta.
Penelopa ga je čekala sedeći na sofi u salonu okupanom svetlošću hladnog jutra. Prirodna, plavičasta, mramorna svetlost imala je dvostruki efekat – da ostavi šljašteću dekoraciju salona u senci i da, s druge strane, tehnikom kjaroskuro istakne siluetu udovice Lorenc bolje nego što bi jako osvetljenje.
„Obećano, učinjeno!“, izjavi on smeštajući na sofu od zrnaste kože sliku i dalje prekrivenu platnom.
„Hoćete kafu?“ ponudi mu i pozva ga rukom da sedne na sofu.
U sivom ispranom džinsu i staroj majici marke Poavr blan, Penelopa kao da je i dalje bila zarobljena u devedesetim godinama. Na drugi pogled nije mu izgledala tako čudovišno ružna kao prvi put. Zategnuto lice nije joj delovalo toliko ukočeno kao prošli put. Napumpane usne nisu davale utisak kao da će pući svaki put kad progovori.
Čovek se na sve navikne, pomisli dok je uzimao bokal s kafom sa stočića.
„Dakle, pronašli ste ono što ste tražili“, konstatovala je pokazujući rukom ka slici.
Njen glas se, ipak, nije promenio: tup, beživotan, promukao kao da je progutala šmirglu.
„Pronašli smo slike i među njima je jedna koju morate da vidite.“ Ona uzdahnu.
„Da nije slučajno Žilijenov portret?“
„Ne baš.“
„Ne bih podnela da ga vidim.“
Gaspar ustade i, ne želeći da pravi cirkus, skinu omot da bi pokazao Penelopi poslednju sliku njenog bivšeg muža.
Postavljena blizu dva visoka prozora, slika se prikazala u punom sjaju. Gasparu se čak činilo kao da je prvi put vidi. Očaravajuća i opčinjavajuća svetlost izbijala je iz nje i plesala pred njom.
„Samo umetnici imaju tu privilegiju da nastave da žive kroz svoja dela“, konstatovala je Penelopa.
Gaspar je lagano navukao četiri zavese, kako bi prostorija zaronila u mrak.
„Šta to radite?“, zabrinu se ona.
Zatim spazi svetleća slova i njihovu misterioznu poruku:

ŽILIJEN JE ŽIV

„Dosta! Otvorite zavese!“ naredila je.
Obuzeo ju je strašan bes, od koga joj je lice pocrvenelo i iskrivilo se, ističući obrve koje su previsoko stajale, previše pravilan nos i pune obraze.
„Zašto je Šon bio ubeđen da je vaš sin živ?“ upita Gaspar nemilosrdno.
„Ne znam ja apsolutno ništa šta se njemu vrzmalo po glavi!“, povika Penelopa i skoči sa sofe, okrenuvši leda slici.
Trebalo joj je neko vreme da se smiri i ponovo je pogleda.
„Kada ste me juče ispitivali, pretvarala sam se da se ne sećam šta mi je Šon rekao kad mi je telefonirao iz Njujorka nekoliko minuta pre smrti.“
„Zašto?“
„Zato što nisam želela da ponavljam njegove reči, ali. „Da?“
„Baš to mi je i rekao: Naš sin je živ, Penelopa!“
„Kako ste reagovali na to?“
„Opsovala sam ga i spustila mu slušalicu. Dečja smrt nije šala!“
„Niste pokušali da saznate šta je.
„Ali šta da saznam? Videla sam kako mi je sin proboden. Videla sam kako ga je đavo lično masakrirao, je li vam bre jasno to? Videla sam ga! VIDELA sam ga! VIDELA SAM GA!“
I Gaspar pročita u njenom pogledu da govori istinu.
Penelopa zajeca, ali nije htela da pravi scenu. Brzo je progutala knedlu i potrudila se da nastavi:
„Nije bilo spasa našoj vezi. Stalno mi je prebacivao da sam ja kriva za Žilijenovu smrt.“
„Zato što ste lagali gde idete tog dana kad je otet?“
Potvrdila je.
„Da je policija započela potragu u tom delu grada, možda bi stigli na vreme da ga spasu. Bar je Šon tako mislio, i dugo sam nosila tu krivicu. Ali ako ćemo da utvrđujemo krivicu, zapravo su Šonovi postupci pravi uzrok tragedije.“
Gaspar je shvatio da se u njenoj glavi odigravala uvek ista scena u protekle dve godine.
„Da nije naveo Beatris da mu bude saučesnik u pljačkama, ona ne bi bila zadojena mržnjom!“
„On nije prihvatao odgovornost za to?“
„Ne! Zato što je tvrdio da je on sve to uradio zbog mene. Da bi skupio novac i došao kod mene u Pariz. Rekoh vam: nije bilo spasa našoj vezi jer je sve bila moja krivica.“
Sada je Gaspara obuzela neka čudna tuga. Ustade i oprosti se od Penelope.
„Odmah sam znala da ste pošteni, gospodine Kutanse.“
„Zašto to kažete?“
„Vi ništa ne krijete.“
Odlutavši malo od teme, Penelopa doda:
„U životu postoje dobri i loši momci. Linija razdvajanja je jasna. Vi ste dobar momak. Kao i Šon.“
Gaspar iskoristi ovaj trenutak prisnosti. Iako je već dohvatio kvaku, okrenuo se i vratio Penelopi.
„Znam da vam je užasno teško da govorite o tome, ali želeo bih da znam šta se stvarno desilo kada je Žilijen otet.“
Ona uzdahnu od umora.
„O tome su već napisane stotine novinskih članaka.“
„Znam, ali hteo bih da čujem iz vaših usta.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:00 am




3.

Kancelarija Dijane Rafael bila je velika, dvostrana soba, pravougaonog oblika, s izuzetnim pogledom na Pariz. S jedne strane Bazilika Svete Klotilde, s druge Crkva Svetog Sulpicija, kupola Panteona i brdo Monmartr.
„Ovde se osećam kao na osmatračnici gusarskog broda: pogled se pruža tako daleko da se može videti kako se približavaju nevreme, oluje ili cikloni. To može biti korisno za mene kao psihijatra.“
Doktorka se nasmeši na svoju metaforu, kao da ju je upravo izmislila. Kao i prilikom posete Fajolu, Madlin shvati da je zamišljala potpuno drugačiju osobu. Zamišljala je staru učiteljicu s naočarima i sedom punđom. A Dijana Rafael je u stvarnosti bila sitna žena đavolastog pogleda i kratke kose s uvijenim pramenovima. U mrkožutoj kožnoj jakni, uskom džinsu i urednim patikama marke Gazela, činilo se kao da i dalje sebe smatra studentkinjom koja živi boemskim životom.
Ostavila je kod vrata kofer s točkićima, zaštićen providnom folijom.
„Idete na odmor?“, upita Madlin.
„U Njujork“, odgovori doktorka. „Tamo provodim pola vremena.“
Pokaza na fotografije na zidu. Bile su snimljene iz vazduha i predstavljale su staklenu zgradu između šume i okeana.
„To je Lorencov dečji centar, dečja klinika koju sam osnovala uz Šonovu pomoć. Nalazi se u Larčmontu, na severu Njujorka, u Okrugu Vestčester.“
„Lorenc je direktno finansirao izgradnju?“
„Direktno i indirektno“, precizirala je. „Sredstva su, s jedne strane, došla od prodaje dve čuvene slike, koje sam ja budzašto kupila 1993. godine i potom preprodala kada je njegova popularnost počela vrtoglavo da raste. Šon je onda čuo za moj projekat i dao mi još tri slike, uz dozvolu da ih prodam na aukciji po želji. Bio je ponosan što će njegove slike poslužiti za ostvarenje tako konkretnog cilja: lečenje dece kojoj je to najpotrebnije.“
Madlin zabeleži tu informaciju u glavi dok se doktorka smeštala za sto. Dijana promeni temu:
„Dakle, pronašli ste tri poslednje Šonove slike. Čestitam vam na tome. I hvala na fotografijama. Izgledaju čarobno. Sama suština Lorencovog stvaralaštva!“ reče pozivajući Madlin da sedne preko puta nje na Vasilijevu stolicu.
Kancelarija je bila opremljena u bauhaus stilu: stolice od krivih metalnih cevi, kockaste fotelje i barselonske stolice, tapaciran kauč, stočić od laminata s hromiranim nosačima.
„Znate li šta te slike predstavljaju?“, upita Madlin smestivši se u fotelju.
„Šonove slike ne predstavljaju, one…“
„One stvaraju, znam, već sam upoznata s tim čuvenim sloganom. Ali šta znače?“
Doktorku je malo uvredila neposrednost kojom je Madlin postavljala pitanja, ali prihvati igru:
„Kroz svoje slike Šon je hteo da ispriča o IBS: o svoja dva iskustva bliske smrti.“
„Znači, vi ste znali za to?“
„Za slike nisam, ali ne mogu reći da sam začuđena. Šon mi je bio pacijent dvadeset godina! Kao što sam već objasnila G. Kutansu, Šon je 2015. doživeo dva infarkta u roku od nekoliko meseci. Oba puta je pao u komu pre nego što je uopšte mogao biti reanimiran. Drugi srčani udar bio je praćen i septičkim šokom…“
„Sepsom?“
„Da, veoma ozbiljnom bakterijskom infekcijom, zbog koje je zamalo umro. Bila je čak proglašena i klinička smrt, ali se on nekim čudom izvukao.“
„Je li posle ta dva srčana udara počeo da slika ono što je doživeo?“
„Mislim da jeste. To iskustvo ga je veoma dotaklo. Prelaz iz tame u svetio ostavio je veliki utisak na njega. Govorio je o tome kao o otkrovenju, preporodu. Otuda njegova želja da i slikama izrazi taj doživljaj.“
„Je li vas to iznenadilo?“
Ona slegnu ramenima.
„Radila sam petnaest godina u bolnici. Reanimirani pacijenti koji tvrde da su prošli tunelom sa svetlom na kraju – to je banalna priča, znate već. Međutim, IBS kao fenomen postoji još od antike.“
„Da li je Šon imao neke fizičke posledice od operacija?“
„Sigurno: problemi s pamćenjem, brzo se zamarao, teško je kontrolisao pokrete…“
Dijana se zaustavi usred rečenice. Videlo se iz njenog pogleda koliko je bila inteligentna i pronicljiva. „Niste mi baš sve rekli, zar ne?“
Madlin se ukipila čekajući da doktorka nastavi.
„Pošto ste toliko insistirali da se vidimo, mora da ste našli još nešto… Možda još neku sliku?“
Madlin izvadi telefon i pokaza Dijani fotografiju poslednje slike u mraku, sa svetlećim slovima koja su ispisivala poruku: ŽILIJEN JE ŽIV.
„To je, dakle, u pitanju…“
„Kao da niste iznenađeni.“
Dijana se nalaktila na sto, postavivši ruke u pozu za molitvu.
„Znate li zašto su dva putovanja na ivici smrti toliko potresla Šona? Prvo zato što je, na kraju tog čuvenog tunela iza koga se nalazi svetlost, video sve pokojne osobe koje su mu značile u životu: majku, drugove iz Harlema, koji su se tokom devedesetih ili predozirali ili stradali kao žrtve nasilja u okršajima između bandi. Video je čak i Beatris Munjos.“
„Klasika“, primeti Madlin. „Svi koji su doživeli IBS kažu da im je čitav život prošao pred očima i da su videli sve mrtve koji su im nešto značili u životu.“
„Reklo bi se da se razumete u tu tematiku.“
„Vratimo se Lorencu ako može. Ja vam nisam pacijent.“
Doktorka nije htela da navaljuje.
„Postoji neko koga Šon nije video u tunelu…“ kazala je.
Madlin je napokon shvatila i krv joj se sledila u žilama.
„Sina.“
Dijana klimnu glavom.
„Zapravo, sve je počelo od toga,. Šon je krenuo da razvija neku ludu teoriju prema kojoj je, pošto ga već nije tamo sreo, Žilijen još živ.“
„Vi u to ne verujete?“
„Ja verujem u racionalna objašnjenja, kao što su poremećaj vizuelnog korteksa usled smanjenog dotoka kiseonika u mozak, ili izmenjena svest pod uticajem lekova. U Šonovom slučaju sve je bilo jasno: zbog sepse su mu ubrizgali velike doze dopamina, supstance koja može izazvati halucinacije.“
„Niste pokušali da ga urazumite?“
Nemoćno odmahnu rukom.
„Najgluvlji je onaj koji ne želi da čuje. Šon je imao potrebu da veruje da mu je sin i dalje živ. Ne možete ništa protiv onog ko ne želi da vas čuje.“
„I kakav zaključak je on iz toga izveo?“
„Mislim da je hteo da opet otvori istragu o Žilijenovoj otmici, ali ga je smrt sprečila.“
„A vi mislite da nema nikakve šanse da je mali još živ?“
„Ne, Žilijen je, nažalost, mrtav. Penelopa mi nije mnogo draga, ali nema razloga da laže. Sve ostalo je, moram to da kažem, iako mi je bio prijatelj, buncanje jednog čoveka slomljenog od bola i nadrogiranog lekovima.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:00 am




4.

„Ukrcavanje za let AF-118 za Madrid upravo počinje, izlaz 14. Porodice s malom decom, kao i putnici sa brojevima između 20 i 34, imaju prednost.“


Madlin proveri broj sedišta na karti koju je upravo odštampala na terminalu Er Fransa. Božić je bio za dva dana. Bilo je velikih kašnjenja i Terminal E na Aerodromu Šari de Gol bio je krcat.
„Hvala što ste me ispratili, Gaspare. Znam da ne volite aerodrome…“
Ignorisao je zadirkivanje.
„Znači, tek tako odlazite?“
Gledala ga je ne razumevši šta je hteo da kaže.
„A šta drugo da uradim?“
„Smatrate da ste završili posao samo zato što ste pronašli slike?“
„Da.“
„A nastavak istrage?“
„Koje istrage?“
„O Žilijenovoj smrti!“ Ona odmahnu glavom.
„Nismo mi policija, Gaspare, ni vi ni ja. A istraga je odavno gotova.“ Pokušala je da uđe u zonu za ukrcavanje, ali on joj prepreci put. „Nemojte sa mnom da razgovarate kao s debilom.“
„Ma nemojte mi reći!“
„Nije još sve izašlo na videlo.“
„Na šta mislite?“
„Na samo jedan detalj“, reče ironičnim glasom. „Detetov leš nikada nije pronađen.“
„Pa to je normalno, potonulo je u Ist Riveru. Iskreno, da li zaista sumnjate u njegovu smrt?“
Pošto nije odgovarao, ona nastavi: „Mislite da vas je Penelopa Lorenc lagala?“
„Ne“, priznao je.
„U tom slučaju, prestanite da lupate glavu. Mali je mrtav već dve godine. To je tragedija, ali nas se ne tiče. Vratite se svojim pozorišnim komadima, to vam je preče.“
Ćuteći, otpratio ju je do sigurnosne kontrole. Madlin skinu kaiš i odloži ga u korpu, zajedno s jaknom i telefonom.
„Hajde, doviđenja, Gaspare. Imate kuću samo za sebe. Neću više biti tu da vas smaram. Moći ćete na miru da pišete!“
Pomislio je na grčki koncept kairosa – presudnog trenutka. I umeće da znamo da ga zgrabimo. Sposobnost da prepoznamo priliku koja može da nas pogura u jednom ili drugom smeru i da je ne propustimo. Kad god bi se u životu našao na nekoj važnoj prekretnici, nije umeo da se snađe. I, evo, čak i sad, Gaspar je tražio način da ubedi Madlin da ostane, ali je odustao. S kojim pravom? Šta bi uradili? Ona ima svoj život, plan do koga joj je stalo i za koji se bori. Zamerao je sebi što mu je uopšte palo na pamet da je od toga odgovara, tako da joj je poželeo sreću.
„Sve najbolje, Madlin. Hoćete li mi se javljati?“
„Kako, Gaspare, kad nemate telefon?“
Pomisli kako su ljudi vekovima komunicirali i bez telefona, ali se uzdrža od primedbe.
„Ostavite mi broj, ja ću zvati vas.“
Shvatio je duboko u sebi da joj nije bilo naročito stalo do toga, ali ipak mu dade broj, koji nažvrlja po gipsu, kao što rade deca.
Zatim je prošla kroz detektor metala, mahnula mu još jednom i otišla. Gledao je za njom. Bilo mu je čudno što se tako rastaju. Što su se složili da je sve gotovo i više se neće videti. Proveli su samo dva dana zajedno, ali mu je delovalo kao da se mnogo duže poznaju.
Kad ju je izgubio iz vidika, ostao je da stoji ukočen, kao izgubljen. Šta će sada da radi? Bila mu je primamljiva ideja da iskoristi ovaj boravak na aerodromu i ode da kupi kartu za Atinu na šalteru Er Fransa. Neko vreme je tako maštao kako beži iz tog pariškog pakla, iz civilizacije koju je prezirao i koja ni sama njega nije htela. Kad bi istog dana otišao, mogao bi već uveče da bude na svom dragom grčkom ostrvu. Usamljenički život daleko od svega bolnog: žena, muškaraca, tehnologije, zagađenja, osećanja, nade. Dugo je razmišljao, ali je na kraju odustao od ovog plana. Nešto ga je držalo u Parizu, iako nije znao šta.
Izađe s aerodroma pa stade u red za taksi. Čekao je manje nego što se plašio. Zatraži od vozača da ga odveze u 6. arondisman. Zatim začu sebe kako izgovara rečenicu koju nikad nije verovao da će izgovoriti:
„Možete li da me ostavite ispred neke Oranžove poslovnice? Moram da kupim mobilni telefon.“
Proveo je čitav put zadubljen u misli. Teška srca je premotavao u glavi priču koju mu je ispričala Penelopa Lorenc.
Priču prepunu leševa, suza i krvi.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:00 am






Penelopa


1.

„Žilijene, požuri, molim te.“
Menhetn. Aper Vest Sajd. 12. decembar 2014. Deset sati ujutru.
Zovem se Penelopa Kurkovski, udata Lorenc. Ako ste žena, sigurno ste me već primetili, pre nekoliko godina, na naslovnicama časopisa Vog, El, Harpers bazar. I mrzeli ste me. Zato što sam bila viša, vitkija, mlađa od vas. Zato što sam imala više stila, više novca i bolje sam izgledala. Ako ste muškarac, možda ste me sreli na ulici i okrenuli se za mnom. I ma koliko da ste obrazovani i ma koliko u teoriji tvrdite da poštujete žene, potajno ste, u dubini vašeg prljavog uma, pomislili nešto poput: „Uh, kakva je!“ i „Kako bih je sad!“
„Hajde, Žilijene!“
Taksi nas je ostavio na uglu ulica Zapadni Central park i Sedamdeset prve. Nema ni dvesta metara do hotela gde me čeka Filip, ali ova moja budala od deteta se ukipila.
Okrećem se. U svom mornarskom kaputiću zakopčanom do guše, seo je na stepenište od crvenog peščara, koje se proteže duž cele ulice. Njegov sanjalački pogled ispuni se oduševljenjem kad god otvori usta i vidi kako mu se dah kondenzuje od ledenog vazduha. Ima svoj budalasti osmeh na licu od koga mu se vide razmaknuti prednji zubići, a u rukama nosi starog plišanog psa, koji smrdi i samo što se ne raspadne.
„Dosta više!“
Vraćam se i vučem ga za ruku da bi ustao. Čim sam ga dotakla, počinje da plače. Uvek pravi iste scene i cmizdri. „Prestani!“
Ovo derište me izluđuje! Svako se njime oduševljava, a ne pomišlja kako je meni svaki dan s njim. Čas je spor i zamišljen, čas agresivan i cmizdrav. Sebičan je do bola. I nikad zadovoljan onim što radimo za njega.
Samo što mu nisam pripretila da ću mu uzeti psa, neki beli kombi uleće na trotoar i zaustavlja se ispred nas. Vozač iskače iz vozila i sve se odigrava tako brzo da nemam ni vremena ni načina da se oduprem. Neko se nadvija nada mnom, udara me bokserom u lice, pa u stomak, na kraju i u rebra, zatim me gura u gepek. Ostajem bez daha. Presavijena trpim takav bol da ne mogu ni da vrištim. Dižem glavu i na mene pada svom težinom moj sin, koga su ubacili u kombi za mnom. Zadnjim delom glave lomi mi nosnu kost. Krv šiklja i sliva mi se niz lice. Oči me peku i zatvaram kapke.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:01 am





2.

Kad sam se osvestila, sedim u polumraku, zarobljena u kavezu od zarđalih sipki. Pravi kavez za životinje, tesan, prljav, sav nikakav. Žilijen je naslonjen na mene. Suze mu teku niz lice prekriveno krvlju. Grlim ga i osećam da je ta krv moja. Grejem ga i uveravam da će sve biti dobro, da će tata doći da nas izbavi. Ljubim ga, ljubim ga, ljubim ga. Za trenutak se kajem što sam uvek bila kivna na njega. I osećam u dubini duše da je ono što nam se dešava možda posledica mojih grešaka.
Začkiljila sam kako bih bolje osmotrila tamu oko nas. Kroz slabašnu svetlost s reflektora koji su visili na metalnim nosačima nazirao se nekakav hangar gde su se čuvali elementi za zoološki vrt, cirkus ili zverinjak. Primećujem druge kaveze, mrežu u rolnama, stolice od kovanog gvozda poslagane jedna na drugu, veštačke stene, istrulele drvene palete, plastično žbunje.
„Mama, upiškio sam se“, plače Žilijen.
„Nije strašno, ljubavi.“
Kleknula sam kraj njega, na tvrd i hladan beton. Vazduh se osećao na vlagu, oštar i ustajao miris straha. Podižem plišanog psa koji se vuče po zemlji i koristim ga kao pozorišnu lutku.
„Gledaj kucu, hoće da ga poljubiš!“
Neko vreme sam se trudila da kroz igru oko njega formiram zaštitni mehur od ludila. Gledam na sat. Još nema ni pola dvanaest. Nismo se dugo vozili, znači nismo ni odmakli daleko od Menhetna. Možda smo u Nju Džerziju, Bronksu, Kvinsu… Sigurna sam da nas kidnaper nije slučajno odabrao. Morao je mnogo da rizikuje da bi nas napao usred grada. Baš nas je, znači, tražio. Želeo je nas Lorencovih da se dočepa. Ali zašto? Zbog otkupa?
Držim se za ovu teoriju zato što mi odgovara. Šon će dati bilo šta da nas izvadi odavde. Doduše, možda mene i ne, ali sina sigurno. Nebitna je tražena suma: on će je nabaviti. Šon je kao mašina za novac: nekoliko poteza četkicom po platnu i naići će na krdo ovaca spremnih da plate milione. Špekulanti, trgovci, multimilioneri, upravljači hedž fondovima, ruski oligarsi, novopečeni kineski bogataši: svi bi hteli da imaju po jednog Lorenca u kolekciji. Jednog Lorenca! Jednog Lorenca! Jedan Lorenc je skuplji od zlata. Vredi više nego hiljadu crta kokaina. Više od privatnog džeta ili vile na Bahamima.
„Kurvice!“
Vrisnula sam od iznenađenja, što je opet rasplakalo Žilijena. Neka žena se neprimetno približila kavezu.
Debela, pogrbljena, pomalo je hramala. Pretpostavljam da je prerano ostarila: duge, ravne i prosede kose, preterano krivog nosa, očiju koje plamte od besa. Zastrašujuće izborano lice bilo joj je prekriveno tetovažama: ševron, krst, trougao, krug, munja, kao što američki starosedeoci slikaju po licu.
„Ko… ste vi?“
„Začepi, kurvice! Ti nemaš pravo na reč!“
„Zašto ste ovo uradili?“
„ZAČEPI!“ razdra se uhvativši me za gušu.
Snažna kao bik, vuče me i udara mi glavom o gvozdene šipke. Sin vrišti. Nos mi opet krvari. Prihvatam bespogovorno udarce, ali shvatam da ni ona sama nije svesna sopstvene snage.
Napokon me pušta. Okrvavljenog lica, padam na zemlju. Kada mi se Žilijen bacio u zagrljaj, vidim kako Indijanka kopa po staroj zarđaloj kutiji za alat.
„Dolazi ovamo!“, viče.
Brišem krv koja mi pada u oči i pokazujem Žilijenu da se udalji u dno kaveza.
Ne treba joj se suprotstavljati.

Ona nastavlja da vadi obična i armiračka klešta, šmirglu, stege. „Drži ovo!“ viknu dodavši mi klešta.
Kako se nisam pomerala, ona se iznervira i izvadi iz korica oko struka nazubljeni lovački nož od trideset centimetara.
Grabi mi ruku i, naglim pokretom, kida kaiš na mom ručnom satu. Zatim mi maše njime pred nosom i namešta sekundaru.
„Slušaj me dobro, kurvice. Imaš tačno jedan minut da mi doneseš prst svog sina. Ako odbij eš, ući ću u kavez, zadaviću ga, a potom ću i tebe ubiti.“
Prestravljena sam. Moj mozak odbija da prihvati šta je upravo zatraženo od mene da uradim. „Nećete valjda da…“
„Uradi to!“, zaurla bacivši mi klešta u lice. Onesvestiću se.
„IMAŠ JOŠ ČETRDESET SEKUNDI! NE VERUJEŠ MI? DOBRO ME GLEDAJ!“
Ulazi u kavez i grabi Žilijena koji jeca od straha. Vodi ga napred držeći mu nazubljeni nož na grlu.
„DVADESET SEKUNDI!“
Prevrće mi se u stomaku.
Cvilim: „Ne mogu to da uradim.“
„SNAĐI SE!“
Shvatam da će ostvariti svoje pretnje i da nemam izbora.
Podižem klešta i polazim ka njoj i Žilijenu, koji počinje da vrišti.
„Mama, ne! Mama, ne! Nemoj! NEMOJ!“
Hodajući ka sinu s oružjem u rukama, shvatam dve konačnosti.
Pakao je ovde.
Pakao dugo traje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:01 am



3.

A pakao je gori i od najgore noćne more.
Pošto me je naterala da učinim nezamislivo, čudovište je odnelo mog sina. Da bi se suprotstavila mom luđačkom besu, Indijanka me je udarala sve dok me nije savladala. U stomak, vrat, grudi. Kada sam povratila svest, posadila me je na gvozdenu stolicu i obmotala mi oko grudi bodljikavu žicu, čvrsto je zategavši.
Nisam svesna koliko sati je prošlo. Načuljila sam uši, ali ne čujem više Žilijena. I samo disanje mi stvara bol.
Bodlje na žici probijaju mi kožu.
Onesvestila sam se, pa se probudila, izgubivši pojam o vremenu. Krv se sliva niz mene. Sedim u sopstvenim govnima, mokraći, suzama, znoju. „Gledaj, kurvice!“ Naglo se budim iz letargije.
Indijanka se pojavljuje obasjana svetlošću. Drži Žilijena jednom rukom. U drugoj drži lovački nož. Nemam vremena ni da vrisnem. Sečivo se diže, zasija u mraku pa se zabode u mog sina. Jednom, dvaput, deset puta. Krv šiklja. Jecam. Vrištim. Bodlje mi se zarivaju u meso, po čitavom telu. Gušim se. Davim se. Želim da umrem.
„KURVICE!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:01 am







11


Cursum perficio

Ja nije gospodar u sopstvenoj kući.


Sigmund Frojd

1.

Vrativši se u Šerš midi, Gaspar naiđe na Šona Lorenca.
Veliki slikarov portret – crno-bela fotografija koju je napravio Englez Džejn Baun – dominirao je salonom namećući mu mrtvu tišinu i istovremeno davao utisak da vas sve vreme posmatra.
Gaspar je prvo odlučio da ga ignoriše i pobeže u kuhinju da bi uključio električni bokal za kafu, koji je kupio kad je izašao iz prodavnice telefona. Da bi se pokrenuo, napravi sebi jednu kratku na italijanski način, koju je popio u jednom gutljaju, zatim još jednu produženu, za uživanje.
Držeći šoljicu u ruci, vratio se u salon i opet naleteo na slikara. Kad je prvi put video ovu sliku, činilo mu se kao da mu je Šon poručivao: Idi u pizdu materinu! Sada je osećao kao da mu Šon pronicljivim i inteligentnim pogledom šalje drugačiju poruku: Pomozi mi!
Nekoliko sekundi je odolevao dozivanju pre nego što je popustio:
„Kako da ti pomognem? Dobro znaš da ti je sin mrtav.“
Bio je svestan da je glupo razgovarati s fotografijom, ali mučila ga je potreba da se opravda. Kao i potreba da sabere svoje misli i donese neke zaključke.
„OK, nisu pronašli telo“, nastavi on, „ali to ne znači da je živ. Priznaj da tvoja priča o IBS ne pije vodu.“
Strogo lice ga je i dalje posmatralo u tišini. Gaspar je opet zamislio da mu odgovara: da je tvoj sin umro, misliš li da bi…
„Ja nemam sina“, usprotivio se.
Pomozi mi!

„Smaraš.“
Priseti se jedne rečenice iz razgovora između Lorenca i Žaka Šansela. Na kraju konferencije, novinar je upitao slikara o krajnjem cilju koji ima svaki umetnik. Da postanemo besmrtni, odgovorio je Šon bez oklevanja. Ono što bi kod drugih umetnika inače moglo da se shvati samo kao megalomanski ispad, kod Lorenca je dobilo potpuno drugi smisao kada je objasnio: „Ako ste besmrtni, možete mnogo duže da bdite nad ljudima koji su vam dragi.“
Od silnog posmatranja portreta i suočavanja s njim, Gasparu se zavrte u glavi i poče da mu se privida: slikarevo lice poprimi crte Gasparovog oca i ponovi molbu: Pomozi mi! Dramaturg trepnu kako bi se povratio. Prvo je video mutno, a onda sasvim jasno.
Oslobodivši se jarma obojice, vratio se u svoju jazbinu u prizemlju, gde se svukao, odmotao zavoje i ušao pod tuš. Retko kad se tuširao usred dana, ali uzbuđenje i neizvesnost koji su pratili događaje od prethodne noći lišili su ga sna. Ako ga je umor stigao pri povratku u kuću, hladna voda rasterala je osećaj iscrpljenosti. Dok je brisao udlagu, iznervirao ga je odraz u ogledalu, koji je tu i tamo bio prošaran crnim mrljama: predugačka brada, preduga kosa, previše dlaka, previše masti.
U fiokama u kupatilu pronađe staromodnu četku za brijanje i penu. Iako su mu ruke bile u zavojima, prvo je makazama podšišao bradu, a onda se obrijao i podšišao. Osećao se lakšim posle sređivanja. I više nije imao nikakvu želju da navuče opet svoju košulju kakvu nose drvoseče i somotske pantalone kao u šumara.
Samo u boksericama i majici, uđe u garderober koji se nalazio pored najveće spavaće sobe u kući. Kao Stiv Džobs i Mark Zakerberg, i Šon Lorenc je bio pristalica odeće za sve prilike. Tu je bilo desetak sakoa sa Zmaltovim potpisom, od crne do svetlosive, i belih košulja od puplina s engleskom kragnom i dugmićima od sedefa. Uprkos višku kilograma,
Gaspar je bio građen kao i slikar. Obukao je košulju i sako, i odmah se osećao prijatno, kao da je lakši nekoliko kilograma.
U fioci sa zamotanim kaiševima primetio je i nekoliko bočica s toaletnom vodom. Nekoliko Karonovih požutelih kutija s natpisom Pour un Homme, od kojih su neke i dalje bile u celofanu. Priseti se jedne anegdote koju mu je ispričala Polin želeći da mu dočara Lorencov opsesivni karakter. Taj parfem bio je prvi poklon koji je Penelopa dala svom budućem mužu na početku veze. Šon ga je uvek nosio, ali ubeđen da je toaletna voda s vremenom promenila formulu, tragao je po Ibeju samo za onima iz 1992. godine i kupovao svaku bočicu na koju bi naleteo.
Gaspar otvori jednu od njih i namirisa se. Parfem s mirisom lavande i vanile bio je veoma prijemčiv i elegantan, tako da mu se dopao. Čim je izašao iz garderobe, spazio je svoj lik u ogledalu i činilo mu se da vidi drugog čoveka. Puniju i stabilniju verziju samog Lorenca. Da bi upotpunio utisak, složio je naočari u fioku s parfemima. Spontano je pomislio na jedan od svojih omiljenih filmova – Vertigo – i na bezumnu potragu Skotijevu, koga je igrao Džejms Stjuart. Pokušava da transformiše svoju novu verenicu tako da liči na ženu koju je voleo i izgubio. Opasno je pokušavati da zauzmete mesto pokojnika, upozoravao nas je Hičkok kroz zaplet svog filma. Ali u tom trenutku, Gaspar nije za to mario. Poravnao je sako i, slegnuvši ramenima, izašao.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:02 am



2.

Gasparu je od prvog dana nešto bilo čudno: zašto je Bernar Benedik, Šonov naslednik i izvršitelj testamenta, izdavao kuću s toliko Šonovih ličnih stvari unutra? To pitanje mu se opet danas javilo kada je ušetao u Lorencovu i Penelopinu nekadašnju spavaću sobu. Ona je ostavljala ambivalentan utisak na njega. S jedne strane, osećala se prijatna porodična atmosfera bračnog para koji je tu obitavao, a s druge, bilo mu je neprijatno što se i protiv svoje volje našao u ulozi voajera. Gaspar je resio da se odupre grižoj savesti tako što će reći sebi da s dobrim razlogom zalazi u tuđu intimu. Izvršio je detaljan pretres cele sobe, otvorivši sve plakare i fioke, ispipavši sve zidove, čak i daske na parketu, iako prilično nevešto, zbog povređenih ruku. Imao je mršav ulov. Ispod radnog stola od palisandrovog drveta našao je, ipak, komodu s fiokama na točkićima, punu papira i koverti.
Pažljivo je pregledao sadržaj i naišao na članke sa sajtova mejnstrim novina, koji su, na ovaj ili onaj način, izveštavali o Žilijenovoj smrti. Isti oni članci iz Njujork tajmsa, Dejli njuza, Posta ili Vilidž vojsa koje je Gaspar već pročitao prethodnog dana na Madlininom računaru. Ničeg novog osim potvrde da se Lorenc pre smrti detaljno posvetio istrazi smrti svog sina. Više ga je u samoj komodi iznenadila pošta koju je Lorenc i dalje dobijao posle sinovljeve smrti. Uobičajeni računi za struju i telekomunikacione usluge, reklamne brošure, zatim pošta iz uprave za javni trezor, koja vas prati ad vitam aeternam…
Vrata pored roditeljskog apartmana vodila su u Žilijenovu sobu. Gaspar je na pragu malo oklevao pre nego što se upustio u ovaj mučan poduhvat.
Pomozi mi!

Pokušao je da ostavi po strani svoja osećanja i krenu napred. Ta lepa i svetla soba u obliku kvadrata nalazila se u prizemlju i odlikovala se obnovljenim parketom i nameštajem u pastelnim bojama. Bilo je tiho kao u crkvi, a sunčevi zraci su se probijali kroz prozore, obasjavajući dečji krevet prekriven bež pokrivačem, otkrivajući čestice prašine po lakiranoj površini vitrine, u kojoj su kao dragocenosti čuvane ilustrovane knjige i kolekcije malih automobila. Kao na slici Normana Rokvela.
Iako nije očekivao da nađe bilo šta vredno u ovoj sobi, Gaspar je proveo neko vreme stojeći, uspravno i bez pomeranja, kao na kakvom tajnom mestu za hodočasnike. Nije bilo ničeg morbidnog u njemu. Baš naprotiv, soba kao da je čekala da se mali vrati. Uskoro će se dečačić vratiti iz škole, otvoriti ormar da izvadi lego kocke, magični ekran za crtanje, figurice dinosaurusa… Premetao je ove slike po mislima sve dok na jastuku nije opazio plišanog psa umrljanog krvlju.
Gaspar se sledio. Je li to igračka koju je Žilijen vukao sa sobom kada je otet? Ako jeste, kako se ova igračka – koja je morala biti ključni dokaz u istrazi – našla ovde?
Uze životinju povređenim rukama. Pas je imao nasmejano i vedro lice, koje se loše slagalo sa suvim tragovima hemoglobina na njušci. Gaspar približi igračku svom licu i odjednom shvati da to nije bila krv već verovatno čokolada. Sada je uviđao svoju grešku: bila je to klasična prevara kojom su se roditelji služili da dobiju još jednu igračku besplatno. Na psećoj njušci nije bilo ni traga oštrom mirisu straha. Bilo je samo blagog i nežnog mirisa detinjstva i mora da ju je zato Lorenc sačuvao kao uspomenu: miris keksa koji se peče u rerni, spokojni prizori iz knjiga s pričama koje mu je čitao, stog pšenice, bodljikava ljuska kestena, lišće koje leti nošeno toplim vetrom. Slike koje su Gaspara učvrstile u sledećem uverenju: da se pred njim otvara put i da će on ići do kraja, kakve god da su posledice.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:02 am





3.

„Devet meseci zime, tri meseca pakla.“ Stara španska izreka bila je uglavnom netačna: trebalo je zapravo da samo deset dana godišnje pada kiša u Madridu. Nažalost, taj 22. decembar 2016. bio je jedan od njih, i sletevši u špansku prestonicu, Madlin shvati da je tu još hladnije nego u Parizu.
Posle napornog leta – pošto je njen avion, dok se spremao da poleti sa Šarla de Gola, izgubio red zbog bolesnog putnika koga su morali da iskrcaju – Madlin je sletela na aerodrom Madrid Barahas sa skoro dva sata kašnjenja, da bi odmah zatim prešla na sve krasote koje prate takav tip putovanja. Sve komplikacije koje su izluđivale Gaspara: krcat aerodrom, besni putnici, beskonačno čekanje, ponižavajuće osećanje kao da vas neko tretira kao stoku. Pošto je preživela gužvu u autobusu posle silaska iz aviona, krenula je nekom krntijom od taksija, koji je smrdeo na dim i znoj. U tom kršu, čiji su prozori bili zamagljeni od ustajalog vazduha, provela je skoro sat, trpeći istovremeno gužvu tipičnu za poslednju nedelju šopinga pred Božić i beskrajnu litaniju španskih pop hitova, koji su treštali s lokalne radio stanice. Top 50 hitova za žurke: Mecano, Los Elegantes, Alaskay Dinarama…
Kutans me je zarazio, požali se ona dok se približavala Fuenkaralskoj ulici, u samom srcu Čueke, uporištu madridske gej zajednice. Predosetila je opasnost. Ne treba se nikako prepustiti pesimističnoj viziji sveta. Ako počne da se pribojava života gledajući ga kroz Kutansovu prizmu, moći će samo da se rokne.
Natera se, dakle, da zauzme pozitivan stav. Vozač taksija bio je odvratan, ali mu je ipak ostavila bakšiš. U hotelu joj niko nije pomogao da prenese kofer, ali reče sebi da nije bilo ni potrebe. Soba, koja je bila rezervisana u pet do dvanaest, bila je zagušljiva i gledala je na neko gradilište i kran, koji su napušteni trunuli, ali ipak nije bila bez šarma. Uostalom, morače da odmara posle intervencije, tako da će moći natenane da potraži neku lepšu lokaciju.
Treba da se suoči. Da ne posustaje. Da zaboravi život u haosu koji je vodila do sada, da zaboravi na ludilo oko Šona Lorenca, tragediju njegovog sina, kao i to što je pobegla pre Kutansa. Treba da se posveti izgradnji budućnosti koju je izabrala.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:02 am




4.

Gaspar je u 16 h, stojeći u kuhinji, ručao sardinu iz konzerve sa hlebom. Obrok s nogu je zalio kiselom vodom s limunom.
Malo kasnije pustio je jednu od starih džez ploča iz Lorencove kolekcije, što mu je sada bila svakodnevna navika. Zatim je dovukao u salon komodu s fiokama u kojoj se nalazila slikareva pošta i prihvatio se odgonetanja te čudne arhive.
Sedeći tako u odelu na podu, radio je dobar sat pre nego što je naišao na jedan broj časopisa Arr in Amerika, koji je i dalje bio u omotu. Izdanje iz januara 2015. godine. Sudeći po posetnici prikačenoj za omot, glavni urednik ga je poslao Šonu uz poruku zahvalnosti i izjavu saučešća.
Unutra je desetak strana bilo posvećeno otvaranju izložbe Šon Lorenc, Život u slikama, koja je održana u Muzeju moderne umetnosti 3. decembra 2014. godine, nekoliko dana pre Žilijenove otmice. Listajući časopis, Gaspar je shvatio da je to više bio prijem za elitu nego proslava umetnosti. Zabava, čiji je sponzor bio jedan luksuzni brend, privukla je gomilu prestižnih zvanica. Na fotografijama u časopisu Gaspar je prepoznao Majkla Blumberga, bivšeg gradonačelnika, kao i Endrua Kuoma, guvernera Njujorka. Na drugim slikama bili su trgovci umetninama Čarls Sači i Lari Gagosijan. U haljini s dubokim dekolteom, Penelopa Lorenc, i dalje na vrhuncu lepote, živo je diskutovala sa Sarom Džesikom Parker i Džulijanom Šnabelom. Natpisi ispod slika pominjali su. i hrpu modela i drugih mladih poznatih ličnosti, za koje Gaspar nikad nije čuo.
Na fotografijama je Šon Lorenc izgledao odsutno i odavao utisak nelagodnosti. Gaspar je pretpostavljao da su mu smetali raskoš i pompa. Asketizam i čistota s njegovih poslednjih slika bili su sušta suprotnost toj vrsti prijema, gde se dolazilo samo da se bude viđen. Lice mu se grčilo od nemira, kao da je bio svestan da je vrhunac njegove karijere neminovno i najava njegovog pada. Kao da se iza Kapitola već nazirala senka Tarpejske stene. Kao da je Žilijenova smrt već bila zapisana u blagoj dekadentnosti te večeri.
Da budemo sasvim iskreni, Šon se ipak smejao na jednoj fotografiji. Slika s policajcem u uniformi Njujorške policije: tamnoplave boje sa osmougaonom kapom. U uokvirenom pasusu pisalo je da je policajac, neki Adrijano Sotomajor, bio Šonu Lorencu prijatelj iz detinjstva i da se nisu videli dvadeset dve godine. Gledajući pažljivo u fotografiju, Gaspar je prepoznao kočopernog Latinoamerikanca koji se prsio na Šonovim mladalačkim slikama u monografiji. Ustao je da bi proverio ovu informaciju u knjizi na polici. Nije bilo nikakve sumnje: Sotomajor je bio treći član Proizvođača vatrometa. On je potpisivao svoje crteže pseudonimom Noćna Smena. S godinama mu je lice postalo krupnije a nekadašnja arogancija ustupila mesto dobrodušnosti, no ipak su mu crte lica sačuvale oštrinu zbog koje podseća na Benisija del Tora.
Gaspar je pohranio ovu informaciju negde u dubini svoje memorije i zatvorio časopis. Kada je ustao da bi skuvao još jednu kafu, želja za alkoholom, koja ga je štedela više od dvadeset četiri sata, pogodi ga svom silinom. Iz iskustva je znao da treba brzo reagovati ako želi da obuzda svoje demone. Upravo to je i imao na umu kada je uzeo da prosipa u sudoperu tri flaše kvalitetnog vina i ostatak viskija. Na trenutke je oklevao, grčio se. Čelo mu se prvo orosilo znojem, a onda oseti kako se talas nemira povlači i shvatio je da je uspeo da ugasi požar pre nego što se proširio. Za nagradu uze jednu već zamotanu cigaretu iz bele paklice koju je Madlin zaboravila na radnom stolu. Zamenio je jedan otrov drugim, čuveni Sartrov „koeficijent otpora stvarima“, tako velik da su čoveku potrebne „godine strpljenja da bi došao do najbeznačajnijeg rezultata“. Nagrade su dobre kakve god da su.
S cigaretom u ustima, Gaspar je pustio stranu B na ploči – staru i retku stvar Džoa Munija – zatim opet uronu u posao, čitao članke na svom novom smartfonu, a onda se bacio na ostatak neotvorene pošte.
Pregledavši račune, zadržao se na listingu poziva. Iako je Lorenc retko telefonirao, ovaj dokument bio je bitno svedočanstvo o slikarevom rasporedu u poslednjim danima života. Bilo je l’rancuskih brojeva, kao i američkih. Gaspar postupi kao što bi i svako drugi, pozivao je hronološkim redom sve brojeve s liste. Dobio je prvo Odeljenje za kardiologiju Bolnice Biša, ordinaciju doktora Fitusija, kardiologa iz 7. arondismana, zatim apoteku u Raspajevom bulevaru. Među brojevima preko Atlantskog okeana jedan mu je naročito privukao pažnju, jer je Lorenc dva puta bezuspešno pokušavao da ga dobije. Nastavio je da pokušava i sledećeg dana i uspostavio vezu. Gaspar je dobio telefonsku sekretaricu nekog Klifa Istmana, koji je bezličnu poruku ostavio promuklim a veselim glasom strastvenog pušača ili alkoholičara (mada je najverovatnije konzumirao i viski i cigarete, pošto poroci uvek idu zajedno).
Za svaki slučaj zamolio ga je da ga pozove, a onda nastavio da analizira Šonovu arhivu, ispitujući knjige tako što ih je otvarao jednu po jednu, isecajući poneki članak ili sliku iz monografija, da bi ih zalepio u veliku svesku sa spiralom, koju je namenio pisanju pozorišnog komada. Između jedne divne Salgadove knjige i Špigelmanovog Mausa, pronađe neku staru mapu Njujorka i posluži se njome da bi bolje razumeo rastojanja i kretanja tako što je obeležavao krstićima različitih boja mesta istrage: mesto gde je Žilijen otet, gde su njega i njegovu majku držali zarobljene, most s koga ga je Beatris Munjos navodno gurnula u reku, metro stanicu gde se ubila…
Gaspar je toliko predano radio da nije ni primetio kako vreme prolazi. Kada je digao glavu, noć je već bila pala. Džo Muni je već odavno prestao da peva. Pogleda na sat i seti se da ima sastanak.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:03 am





12


Crna rupa

Slobodni smo samo kad smo sami.


Artur Šopenhauer

1.

Agencija koju je vodila Karen Liberman nalazila se u Nožarskoj ulici u 1. arondismanu, nedaleko od Gradske većnice i Pompiduovog centra.
Gaspar je ovde bio samo jednom, pre dvanaest godina, na početku saradnje s Karen. Otad je ona putovala umesto njega. I Gaspar je zažalio što joj nije to zatražio i ovog puta: put od Šerš midija bacio ga je u neprijateljsku i zlokobnu atmosferu pariškog sivila. Bio je napet, kao na nekoj neprijateljskoj teritoriji, a osećaj praznine mu je dodatno otežavao.
Mesto je bilo onakvo kako ga je zapamtio: pomalo oronuli ulaz – prekriven mnoštvom pločica s nazivima profesija – koji je vodio u bezlično dvorištance, gde se uzdizala još jedna zgrada, mnogo neuglednija od one koja se videla s ulice. U liftu je bilo tesno kao u mrtvačkom sanduku, a kretao se užasno sporo. Najgore je bilo to što je izgledalo kao da je na izdisaju. Iako je malo oklevao, Gaspar se ipak odluči da se pešaka popne na 6. sprat.
Stigao je sav zadihan do ulaza, pozvonio i čekao da mu otvore vrata pre nego što ude u kancelarije u potkrovlju. Bio je zadovoljan kad je video da su stolice – postavljene kao u čekaonici – prazne. Pošto je Karen sklopila ugovor s dvadesetak pisaca, dramaturga i scenarista, Gaspar se pribojavao da će sresti nekog svog navodnog kolegu i da će biti primoran da pet minuta ćaska iz pristojnosti. „Čoveku samoća pruža dvostruku korist: prvu, što je sam, i drugu, što nije s drugima.“ Šopenhauer je rekao nešto tog tipa, pomisli hodajući ka kancelariji Kareninog asistenta.
Bio je to mladić ubeđen da ima stila – hipsterska brada, naizgled buntovničke tetovaže, s frizurom koja je bila kratka sa strane, a duža na vrhu, u čaka cipelama i strukiranoj košulji od teksasa – iako je bio samo kopija momaka što su pokušavali da naprave Vilijamsburg i Krojcberg kraj kanala Sen Marten. Otežavajuća okolnost za tog tipa bila je što je buljio s nepoverenjem u Gaspara pre nego što ga je i pitao za ime. Vrhunac bezobrazluka, pošto je on sam donosio tri četvrtine profita agenciji!
,Ja sam onaj što ti donosi platu, kretenu!“, iznervira se on i uputi se ponosno ka vratima Karenine kancelarije, praćen zbunjenim pogledom asistenta.
„Gaspare?“ pozdravi ga agentkinja.
Čuvši galamu, obišla je oko stola da bi ga dočekala. Vretenastog tela, kratke plave kose, Karen Liberman bližila se četrdeset petom rođendanu na proleće, ali se oblačila isto još od gimnazije: teksas pantalone 501, bela košulja, džemper s V-kragnom i mokasinama u boji vina. Ona je bila Gasparov agent, ali i advokat, računovođa, asistent, predstavnik za štampu, fiskalni savetnik i agent za nekretnine. U zamenu za 20% njegovog prihoda, bila je posrednik između njega i spoljnog sveta. Štitonoša koji mu je omogućavao da živi kako mu se prohte i otera svakog u tri lepe. Što je on obilato koristio.
„Kako je moj divlji pisac?“
Naglo ju je prekinuo:
„Ja nisam tvoj pisac. Ti si moja zaposlena, a to nije isto.“
„Gaspar Kutans u svom sjaju!“, odgovori ona. „Prost, prgav, osetljiv…“
Pozvala ga je da sedne.
„Zar nemamo sastanak u restoranu?“
„Pre toga moraš da mi odštampaš neka bitna dokumenta“, objasnio je vadeći smartfon iz džepa. „Članke koje sam našao na internetu.“
„Prebaci ih Floranu, on…“
„Kažem ti da je važno! Hoću da ti to uradiš, a ne tvoj žigolo.“
„Kako hoćeš. Ah, da, zvao me je Bernar Benedik! Uverio me je da je sve sređeno što se tiče kuće. Devojka je navodno otišla. Moći ćeš da uživaš. Sam.“
On odmahnu glavom.
„Kao da to već nisam znao! U svakom slučaju, ne nameravam da ostanem.“
„Naravno, to bi bilo suviše jednostavno“, uzdahnu Karen. „Da te poslužim viskijem?“
„Ne, hvala. Odlučio sam da malo prikočim s alkoholom.“
Ona razrogači oči.
„Je li sve u redu, Gaspare?“
Objavio je bez okolišanja:
„Ove godine neću napisati komad.“
Skoro da je mogao da vidi kako kroz njenu glavu prolazi sijaset posledica koje će kao lavinu pokrenuti njegova odluka, otkazivanje ugovora, zakupljenih sala, putovanja… Međutim, njegovoj agentkinji bile su dovoljne samo dve sekunde da prisebnim glasom zapita:
„Stvarno? Zašto?“
Slegnuo je ramenima i odmahnuo glavom.
„Jedan Kutansov komad manje ili više, ne verujem da će to mnogo promeniti istoriju pozorišta…“
Pošto je Karen ćutala, on ode još dalje:
„Budimo iskreni, iscrpeo sam teme do kraja. Poslednjih godina se samo ponavljam, zar ne?“ Ovog puta je reagovala:
„Temu svet je ružan, ljudi su budale možda. Ali možeš da pokušaš da pišeš o nečemu drugom.“ Gaspar se namršti. „Ne vidim o čemu bih.“
Ustade da bi dohvatio cigaretu iz paklice koja je stajala na stolu i izađe na terasu da puši.
„Jesi li se zaljubio, je li to u pitanju?“ povika Karen idući za njim. „Ne. Šta to pričaš?“
„Plašila sam da će se to desiti jednog dana“, jadikovala je. On se branio:
„Samo zato što ne želim više da pišem, ti zaključuješ da sam se zaljubio? To je prilično iskrivljeno rezonovanje.“
„Kupio si mobilni telefon. Ti! Ne piješ više, obrijao si se, ne nosiš naočare, nosiš odela i mirišeš na lavandu! Da, stvarno mislim da si se zaljubio.“
Gaspar je, uvlačeći dim, izgledao odsutno. Gradska vreva širila se kroz blagu i vlažnu noć. Naslonjen o gelender, gledao je u Sen Žakovu kulu, usamljenu i nedovršenu, kako sija na par koraka od Sene.
„Zašto si me ostavila u ovoj rupi?“
„Kojoj rupi?“
„Ovoj u kojoj vegetiram već godinama.“ Sad ona zapali cigaretu.
„Čini mi se da si se sam zavukao u rupu, Gaspare. I tako si detaljno organizovao svoj život da se nikad iz nje ne izvučeš.“
„Znam, ali ipak smo prijatelji, ti…“
„Ti si dramski pisac, Gaspare, tvoji jedini prijatelji su likovi iz komada.“
On nastavi:
„Mogla si da pokušaš, da probaš nešto…“ Ona razmisli za trenutak pa reče:
„Želiš li da ti kažem istinu? Ostavila sam te u rupi jer si u njoj pisao najbolje komade. U usamljenosti, nezadovoljstvu, tuzi.“
„Ne vidim kakve to veze ima.“
„Baš naprotiv, ti uviđaš dobro kako je to povezano. I veruj kad ti kažem iz iskustva: sreću je lepo doživeti, ali od nje se ništa ne može stvoriti. Da li ti, na primer, poznaješ nekog srećnog umetnika?“
Sada je Karen u zanosu strastveno obrazlagala svoje stavove, naslonjena o prozorski okvir:
„Čim mi jedan od mojih pisaca kaže da je srećan, počinjem da brinem. Sećaš li se šta je sve vreme ponavljao Trifo: Umetnostje važnija od života! I dosad je bilo dobro, pošto nisi bogzna šta voleo u životu, Gaspare. Ne voliš ljude, ne voliš čovečanstvo, ne voliš decu, ti…“
Dok je dizao ruku da je zaustavi, telefon mu zazvoni. Pogleda u ekran: poziv iz Sjedinjenih Država.
„Možeš li da me izviniš na trenutak?“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:03 am




2.

Madrid. Sedamnaest časova, a skoro je mrak.
Pre nego što je napustila hotel, Madlin zatraži da joj pozajme kišobran, ali su je na recepciji učtivo odbili. Never mind. Izađe na kišu, odlučna da ignoriše loše vreme, kao što je ignorisala i sve drugo što je nervira. Ubrzo naiđe na apoteku i pokaza recept: antibiotici za zaštitu od infekcije tokom operacije i nova doza hormona za stimulaciju oslobađanja jajnih ćelija. Potpuno nova vrsta tretmana, kojim se razmak između injekcije hormona i punkcije l’olikula smanjuje za dvadeset četiri časa. Nije imala sreće: morala je da obiđe još tri apoteke da bi našla to što je tražila. U 18 sati pokušala je da malo glumi turistu i tumarala po Čueki i Malasanji. U teoriji, bila je to živopisna četvrt. Na kraju leta, Madlin je uživala lutajući po šarenim ulicama, radnjama polovne robe i kafićima u festivalskoj atmosferi. Danas je bilo drugačije. Poplavljeni Madrid kao da se bližio apokalipsi. Još od početka popodneva opasan spoj obilne kiše i jakog vetra tutnjao je po svim delovima grada, sejući haos, izazivajući poplave i zakrčenja u saobraćaju.
Pošto je bila gladna, naumila je da opet ode u mali restoran gde je ručala tokom svog prethodnog boravka, ali nije pronašla put. Nebo je bilo toliko nisko da je pretilo da se obruši na kupole s tamburima, koje dominiraju Kraljevskim gradom. U mraku i pod pljuskom sve ulice i avenije ličile su jedna na drugu, tako da se plan koji je napravila u hotelu srušio kao kula od karata. Ulice Ortaleska, Mehije Lekerike i Arhensole: imena i glasovi su se mešali, pogled joj se mutio. Završila je potpuno izgubljena u nekom oronulom restoranu. Tartar s oradom plivao je u majonezu, a tart s jabukama bio je tek polovično odmrznut.
Pre jake grmljavine, jedna moćna munja prošara nebo boje mastila, beležeći na trenutak svoj odraz kao negativ na staklu isprskanom kišom. Videvši tu sliku, neka iznenadna tuga pogodi Madlin. Njena usamljenost i bespomoćnost otkriše joj se u svoj svojoj nagosti. Pomislila je na Kutansa. Na njegovu energiju i humor, na njegov živahan intelekt. Taj mizantrop imao je dva lica kao bog Janus. Ne može se svrstati ni u jednu kategoriju ljudi, a opet je bio i drag i kontradiktoran. Iako zarobljenik svoje sopstvene mentalne sheme, on je zračio, uprkos pesimizmu, umirujućom snagom. U ovom trenutku dobro bi joj došla njegova energija, toplina, čak i malodušnost. Udvoje su bar mogli jedno drugom da kukaju o svojim mukama.
Madlin proguta svoj antibiotik s lošom kafom bez kofeina pa se vrati u hotel. Hormonska injekcija, vruća kupka, flašica riohe iz mini-bara, od koje joj se gotovo momentalno vratila glavobolja.
Nije bilo ni deset sati kada se sklupčala ušuškana između čaršava i pokrivača.
Sutra je bitan dan u njenom životu. Možda početak i jednog novog života. Kako bi se uspavala razmišljajući o nečemu pozitivnom, pokušala je da zamisli kako će izgledati dete koje je želela. Ali u njenoj glavi ne stvori se nikakva slika, kao da taj plan nije imao nikakvo uporište u realnosti, osuđen da ostane samo himera. Dok je pokušavala da odgurne tu plimu obeshrabrenja i utone u san, jedna jasna slika joj prođe kroz glavu. Lepo lice Žilijena Lorenca: vedre oči, prćast nos, plave lokne, neodoljiv dečački osmeh.
Napolju je potop i dalje trajao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:03 am



3.

Gaspar odmah prepoznade hrapavi glas s druge strane žice: Klif Istman, čovek koga je Šon zvao u tri navrata nekoliko dana pred smrt.
„Dobar dan, gospodine Istmane, mnogo vam hvala što ste mi se javili.“
Razmenivši nekoliko rečenica, Gaspar je saznao da je njegov sagovornik bivši bibliotekar, koji uživa u mirnim penzionerskim danima u Majamiju. Ali tri dana pred Božić našao se zarobljen u kući svoje snaje u državi Vašington.
„Osamdeset centimetara snega!“, vikao je. „Paralisan saobraćaj, blokirani putevi, čak je i vaj-faj slab! Rezultat: umirem od dosade!“
„Uzmite neku dobru knjigu“, pokušavao je da održi razgovor.
„Nemam ništa pri sebi a snaja mi čita samo budalaštine: sve neke gluposti, u pizdu materinu! Ali nisam dobro čuo ko ste vi. Neki tip iz penzionog fonda sa Ki Biskejna, je l' tako?“
„Ne baš“, odgovori dramaturg. „Poznajete li izvesnog Šona Lorenca?“
„Nikad čuo, ko je on?“
Starac je svaku rečenicu naglašavao coktanjem.
„Čuveni slikar. Pokušavao je da vas dobije pre skoro godinu dana.“
„Moguće, ali ne pamtim dobro u ovim godinama. šta je hteo od mene taj vaš Pikaso?“
„Baš to bih i voleo da znam.“ Opet je zacoktao. „Možda nije hteo mene.“
„Ne razumem.“
„Kad sam nasledio ovaj broj, mesecima sam dobijao pozive od ljudi koji su tražili prethodnog vlasnika.“
Gaspara podide jeza. Možda je bio na tragu nečemu. „Stvarno? Kako se zvao?“
Činilo mu se kao da zapravo čuje Istmana kako se češka po glavi s druge strane žice.
„Ne znam više, davno je bilo. Taj lik se zvao isto kao neki sportista, mislim.“
„Neki sportista – to je malo neodređeno.“
Starčeva memorija bila je tako krhka da je trebalo voditi računa da se ne polomi.
„Potrudite se, molim vas.“
„Na vrhu mi je jezika. Mislim da je bio atletičar. Da, skakač olimpijac.“
Gaspar je s mukom prizivao sećanja. Sport ga baš i nije zanimao. Poslednji put kad je na televiziji gledao olimpijske igre, još su na vlasti bili Miteran i Regan, Platini je izvodio slobodne udarce u Juventusu, a Frankie Goes to Hollywood dominirao je prvim mestom na listi Top 50. Ali ponudi nekoliko imena čisto da se ne obruka.
„Sergej Bupka, Tjeri Vinjeron…“
„Ne, ma nije bio skok s motkom. Već skok uvis.“
„Dik Fozberi?“
Starac se uživeo:
„Ne, ne, Latinos, Kubanac.“
Iznenada se setio.
„Havijer Sotomajor!“
„Jeste, to je taj: Sotomajor!“
Adrijano Sotomajor. Nekoliko dana pred smrt, kada je verovao da mu je sin i dalje živ, Šon je zatražio pomoć od starog prijatelja iz Proizvođača vatrometa, koji je u međuvremenu postao policajac.
Dakle, postojao je neko u Njujorku ko je mogao da mu pomogne. Neko ko je možda nastavio istragu o Žilijenovoj smrti. Ko je možda imao neke sveže informacije.
Dok je Gaspar i dalje bio na vezi, Karen Liberman ga je posmatrala kroz prozor svoje kancelarije. Kada je spazila čudnog plišanog psa koji je mu je virio iz džepa, shvatila je da Gaspar kakvog je ranije poznavala definitivno više ne postoji.



Petak, 23. decembar




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:04 am




13


Madrid

Đavo me sledi dan i noć jer se plaši da ostane sam.


Fransis Pikabija

1.

Madrid. Osam sati.
Madlin je probudio alarm na telefonu. S teškom mukom je ustala. Jebena noć. Samo još jedna u nizu. Nije mogla da sklopi oči do 5 ujutru, a onda kao da ju je neki talas potopio tako jako da joj je bilo užasno teško da izroni.
Razmakla je zavese i oseti olakšanje videvši da je oluja prošla. Izašla je na terasu da se nadiše svežeg vazduha. Nebo je i dalje bilo sivo, ali pod dnevnom svetlošću Čueka je povratila staru živopisnost. Protrlja oči i stavi ruku na usta dok je zevala. Dala bi bogatstvo za jedan dupli espreso, ali punkcija folikula zahteva prazan želudac. Pod tušem se dugo trljala antibakterijskim sapunom, trudeći se da misli na bilo šta drugo osim na anesteziju. Obukla se jednostavno – tamne čarape, široka košulja od teksasa, vunena tunika, lakirane čizme. Uputstva su bila jasna: bez parfema, šminke i mora se doći na vreme na kliniku.
Silazeći stepenicama u hol, stavila je slušalice i namestila odgovarajuću plej-listu. Šubertova Mađarska melodija, Mocartov Koncert za flautu i harfu, Betovenova Klavirska sonata br. 28. Smirujući, vedri tonovi, zahvaljujući kojima je lako i poletno koračala. Klinika se nalazila nedaleko od hotela, tako da je imala jasno obeležen put: doći do Trga Alonza Martineza, preći jedan kilometar Ulicom Fernanda el Santa, pa onda kroz baštice Kasteljane. Klinka za vantelesnu oplodnju – mala ali moderna zgrada, koju su štitili prozori od matiranog stakla – nalazila se u poprečnoj ulici.
Dok je bila na putu, Madlin je poslala SMS Luizi, da je obavesti da će uskoro stići. Mlada medicinska sestra pođe joj u susret. Srdačno se pozdraviše, razmeniše novosti i reči ohrabrenja. Luiza ju je prvo upoznala sa anestetičarem, pa s lekarom, koji joj je još jednom detaljno objasnio delikatnu proceduru ekstrakcije jajnih ćelija. Ona se obavlja uz pomoć dugačke igle, kojom se iz jajnika vade jajne ćelije.
„Ali to je potpuno bezbolno“, tvrdio je. „Bićete pod anestezijom sve vreme.“
Iako je nije do kraja razuverio, Madlin dopusti da je odvedu u sobu s krevetom na točkice, gde su i drugi pacijenti čekali na operaciju. Dok je sestra odlazila, Madlin stavi tašnu i telefon u mali sef. Zatim se svukla i obukla bolničku haljinu, kapu i čarape. Osetila se ranjivom tako naga ispod tunike od papira pa je postajala sve napetija.
Samo da već jednom završimo…

Napokon se vrata otvoriše, ali lice koje je videla nije pripadalo ni Luizi ni lekaru. Već đavolu od Gaspara Kutansa!
„Pa šta vi radite ovde? Kako ste uspeli da uđete?“ Odgovorio je na španskom:
„Porque tengo buena cara. Y he dicho que yo era su marido.“4
„Mislila sam da ne umete da lažete…“
„Mnogo sam toga naučio družeći se s vama.“
„Gubite se, smesta!“ reče ona sevši na krevet. „Ili ću vas ja izbaciti!“
„Smirite se. Ima nešto novo, i uskočio sam u prvi avion jutros samo da bih vam ispričao.“
„Šta?“
„Znate vi vrlo dobro.“
„Odjebite!“
Kao da nije ništa čuo, uzeo je stolicu, koja se nalazila pored nje, sklonio flašice vode sa platformskih kolica, da bi na njih spustio svoje stvari. „Sećate li se Stokhauzena?“, poče on.
„Ne. Sklonite se. Ne želim da razgovaram s vama. I pored toga, smrdite na lavandu. I šta ste uradili s naočarima?“
„Nebitno. Stokhauzen je navodno ime Šonovog američkog kardiologa. Pominje se u rokovniku koji vam je Benedik dao.“
Trebalo joj je nekoliko sekundi da se nadoveže na diskusiju.
„Lekar s kojim je Šon imao sastanak na dan smrti?“
„Tako je“, potvrdio je Gaspar. E pa, taj tip ne postoji. Odnosno, nema kardiologa u Njujorku koji se zove Stokhauzen.“
Da bi potkrepio svoje reči, izvadi iz tašne hrpu odštampanih papira s rezultatima pretrage po američkim žutim stranama.
„Proširio sam pretragu na celu državu: i opet ništa. A to i nema smisla: Lorenca je u Bolnici Biša lečio jedan od najboljih timova evropskih kardiologa. Zašto bi konsultovao nekog njujorškog lekara?“
„A vi, zašto ste vi čak dovde došli da me maltretirate?“
Podiže ruku da bi je umirio.
„Slušaj me, molim te, Madlin.“
„Sad smo na ti?“
„Pretresao sam kuću uzduž i popreko. U Šonovoj kancelariji našao sam desetak odštampanih članaka. Većina su bili isečci iz štampe i ticali se istrage o smrti njegovog sina, ali među člancima je bio i ovaj.“
Pružio joj je nekoliko papira spojenih spajalicom. Bio je to dosije koji je Njujork tajms posvetio čuvenim nerešenim slučajevima: smrt Natali Vud, petorka iz Central parka, slučaj Čandre Levi, zatim onaj o zatočenim devojkama iz Klivlanda, itd. Madlin se zaustavila na strani obeleženoj samolepljivom nalepnicom, da bi na njoj pronašla… svoju fotografiju. Protrljala je oči. Skoro da je zaboravila taj članak posvećen Alis Dikson. Klinka koju je pronašla u nezamislivim okolnostima tri godine nakon nestanka. Njena najteža istraga, najbolnija, koju je jedva sprovela do kraja, ali takođe i istraga s najzadovoljavajućim epilogom. Jedan od najsrećnijih trenutaka u njenom životu, koji se danas čini tako dalekim.
„Lorenc je imao ovaj članak kod sebe?“
„Kao što vidiš. Čak je i podvukao neke odlomke.“
Pročitala je u tišini podvučene delove rečenica:

[…] ne računajući na Madlin Grin, upornu policajku iz Kriminalističke policije u Mančesteru […] nikad ne otkriva šta zna […] čiji će se napori isplatiti […] mlada Engleskinja radi danas između Aper Ist Sajda i Harlema, u prostorijama Jedinice za nerešene slučajeve Njujorške policije u blizini Bolnice Maunt Sinaj.

Čudilo ju je što je Lorenc posedovao ovaj članak, ali vrati ga Gasparu bez ijedne reči. „I to je sve?“
„A šta ste očekivali?“
„Pa očigledno je: Lorenc nije bio u Njujorku da bi se video s lekarom. Bio je na Menhetnu da vidi tebe. TEBE!“ Ona se iznervira.
„Samo zato što je imao neki stari članak o meni? Mnogo skačete, Gaspare. Čujte, dosta je bilo, sad želim da se fokusiram na svoj privatni život.“
Ali Gaspar je bio uporan. Raširio je po stočiću mapu Menhetna, koju je obeležio prethodnog dana, te hemijskom nacrta krstić.
„Šon Lorenc je umro ovde, nasred ulice, na raskrsnici 103. i Medisonove.“
„Pa?“
„A gde je kancelarija u kojoj si ti tada radila?“ Pogleda u kartu ne odgovorivši.
„Ovde!“ pokaza on. „Blok dalje! To ne može biti slučajnost.“ Začkiljivši, udubila se u proučavanje mape, i dalje bez odgovora. Kutans baci poslednju kartu dok je bolničar ulazio u sobu. „Gospođice Grin?“
„Evo poslednjeg Šonovog računa za telefon“, kazao je Gaspar ne obraćajući pažnju na bolničara, mašući dvema stranicama. „Tu se nalazi listing Lorencovih poziva. Hoćeš da znaš koji je poslednji broj pozvao pre nego što je otišao iz Francuske?“
„Gospođice Grin, spremni smo“, insistirao je bolničar, podižući strane na krevetu s točkićima.
Madlin pristade, praveći se da ignoriše Gaspara.
„212-452-0660! Je li ti poznat taj broj, Madlin? Osvežiću ti pamćenje!“, vikao je dok je bolničar gurao krevet iz sobe. „To je broj Jedinice za nerešene slučajeve Njujorške policije! Gde si ti tada radila?“
Mlada žena više nije bila u sobi, ali Gaspar nastavi: „Bilo da želiš to da priznaš ili ne, sat pre svoje smrti, Šon je bio u Njujorku da ti otkrije nešto! Tebi! TEBI!“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:04 am




2.

Igla uđe u venu oslobađajući tečnost za anesteziju. Ležeći na operativnom stolu, nakratko joj se učini da ju je pogodio ledeni talas. Zatim se taj neprijatan osećaj rasprši. Kapci joj postaše teški: lekarov glas postade nerazgovetan. Duboko je udahnula i prepustila se. Pre nego što je potonula, učini joj se da vidi nekog muškarca. Ozbiljnog, izduženog lica, umornih očiju. Lice Šona Lorenca. Grozničavim pogledom kao da ju je preklinjao. „Pomozi mi!“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu