Stan u Parizu - Gijom Muso

Strana 5 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:30 am

First topic message reminder :



U Parizu postoji atelje koji skriven leži u dnu ulice obrasle zelenilom.
Madlin ga je iznajmila da bi uživala u samoći. Usljed nesporazuma, ovoj se mladoj londonskoj policajki pridružuje Gaspar, pisac i mizantrop koji je doputovao iz Sjedinjenih Država da bi pisao u tišini. Ovo dvoje ljudi eksplozivne naravi prinuđeni su da zajedno provedu nekoliko dana.

Atelje je pripadao slavnom slikaru Šonu Lorencu i još uvijek odiše strašću prema bojama i svjetlosti. Loren je, skrhan poslije ubistva svog sina, umro godinu dana kasnije ostavivši iza sebe tri platna koja se sada vode kao nestala. Fascinirani njegovom genijalnošću i zaintrigirani njegovom tužnom sudbinom, Madlin i Gaspar odlučuju da udruže snage kako bi pronašli ta platna za koja se vjeruje da su posljednji i silni odsjaj Lorencovog genija.
Međutim, da bi pronikli u Lorencove tajne, moraće da se suoče sa sopstvenim demonima u jezivoj istrazi koja će uslijediti...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:04 am





3.

Jedanaest sati. Bar koji služi tapas tek se otvorio. Gaspar sede za šank, stavi tašnu na stolicu pored sebe i naruči kapučino. Prvi zadatak: uzeti dve tablete prontalgina da bi umirio bol koji mu razdire prste i šake. Drugi zadatak: poslati SMS i pitati Madlin da mu se pridruži kad bude gotova.
„Izvolite vašu kafu, gospodine.“
„Hvala.“
Gazda nije bio bezazleni tip, pravigrubijan obrijane glave i guste brade. Pivski stomak mu se isticao pod šarenom majicom s reprodukcijom postera za film Veži me!, stari Almodovarov film sa Antoniom Banderasom i Viktorijom Abril. Stvarno upečatljiva pojava.
„Možete li, molim vas, da mi pomognete?“
„Kako vam mogu pomoći?“, upita grubijan.
Iako mu je bilo pomalo neprijatno, Gaspar izvadi telefon i objasni da se ne razume dobro u moderne tehnologije.
„Otkad sam došao u Španiju, ne mogu više da se povezem na internet.“
Grubijan se počeša po dlakama na grudima pod majicom i odgovori nešto što je sadržavalo reči „ugovor, provajder, pretplata, mobilni podaci u romingu“.
Gaspar klimnu glavom, ne razumevši ništa, ali grubijan je bio fin. Uvideo je da je ovaj u problemu pa se ponudio da sam poveže njegov aparat na bežični internet u lokalu. Gaspar mu s olakšanjem pruži mobilni i dobi ga nazad za tridesetak sekundi.
Onda raširi po šanku dokumente pa iznova pročita sve beleške koje je napravio tokom jutarnjeg leta. Prema uokvirenom pasusu iz časopisa Art in Amerika, Adrijano Sotomajor bio je raspoređen u 25. policijsku stanicu, na severu Harlema. Gaspar potraži njegov broj na Guglu. Baci pogled na sat: 5 h ujutru u Njujorku. Malo je rano da bi ga zvao. S druge strane, policija radi dvadeset četiri sata dnevno. Odlučio je da rizikuje, tako da je prvo izdržao standardno bla-bla-truć, kao i na svim drugim centralama, a onda dobio operaterku koja je pokušala da ga otkači, rekavši mu da zove tokom radnog vremena. Gaspar je bio toliko uporan da ga je na kraju prebacila nekom.
„Hteo bih da znam da li poručnik Sotomajor radi tu i dalje“, reče svom sagovorniku.
Opet su ga odbili, ali ovog puta tonom svojstvenim učitelju koji grdi dete:
„Tu vrstu ličnih informacija ne dajemo telefonom.“
Gaspar izmisli neku priču, da živi u Evropi, došao je na samo nekoliko dana u Njujork i hoće da zna da li može da svrati da pozdravi poručnika Sotomajora, koga zna iz škole i…
„Ovo je policijska stanica, gospodine, a ne odbor za maturu bivših učenika Bredlijeve škole.“
„Jasno mi je, ali…“
Gaspar opsova shvativši da su mu spustili slušalicu, ali odmah je ponovo pozvao. Ista centrala. Isti operater, ista rasprava kako bi ga prosledili nekom nadređenom. Ovog puta, iako ga lik nije uvredio, Gaspar nije uspeo ni da nastavi. Kako je ostavio ime i adresu, zapretili su mu da će ga tužiti ako nastavi da monopolizuje liniju, a zatim, umornim glasom, da bi ga se oslobodio, dežuran lik mu na kraju odvrati da poručnik Sotomajor zapravo radi u 25. stanici i da će te sedmice biti na poslu.
Gaspar je spustio s osmehom na licu. Da bi proslavio tu malu pobedu, naruči još jedan kapučino.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:04 am




4.

Kada je Madlin otvorila oči, već je prošlo pola sata. Ona je, međutim, imala utisak da je spavala čitavu večnost. „Gotovo je“, kazao je neki glas.
Polako je dolazila sebi. Oko nje su boje postojale jasnije, oblici su dobijali oštrinu, lica više nisu bila toliko mutna. „Sve je u redu“, uveri je Luiza.
Lekar je već otišao, ali je na dobroćudnom licu sestre igrao osmeh. „Uspeli smo da izdvojimo skoro osamnaest jajnih ćelija“, izjavila je brišući joj čelo.
„I šta sad?“, upita Madlin pokušavajući da se uspravi. „Samo ležite“, naredi joj Luiza.
Uz pomoć kolege gurala je krevet kako bi iz operacione sale odveli pacijentkinju u sobu za odmor.
„Znate šta sledi: razvrstaćemo jajne ćelije i oploditi najzrelije. I za tri dana ćemo vam prebaciti dva najbolja zametka. U međuvremenu, vi ćete danas strpljivo ležati kod nas do podneva.“
„I onda?“
„Sve do transfera, morate odmarati u hotelu, uz neku dobru knjigu ili poslednju sezonu Igreprestola. Ali ne dirajte kesice čipsa iz mini-bara, jesmo li se razumele?“
„Šta to znači?“
„Bićete malo oprezniji s hranom: bez soli, nikako masno. Ukratko, zaboravite na sve grickalice. Ali naročito morate da se od-ma-ra-te!“
Madlin je uzdahnula kao neki tinejdžer. Luiza je odvede do sobe gde je ova malopre ostavila svoje stvari.
„Mnogo me boli“, žalila se pokazujući na stomak.
Luiza se namršti iz saosećanja.
„Znam, lutko, normalno je to, ali uskoro će tramadol početi da deluje.“
„Mogu li da se obučem?“
„Naravno. Sećate li se šifre za sef?“
Sestra joj donese odeću, tašnu i telefon, koje je spustila na stolicu pored kreveta. Dok je Madlin skidala kapu i košulju, Luiza je opet podseti da se odmara.
„Uskoro ću vam doneti užinu, a u međuvremenu, spavajte!“ Kada se mlada Špankinja vratila pola sata kasnije, noseći u rukama hranu na poslužavniku, pacijentkinje više nije bilo.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:05 am






5.

„Vi, Gaspare, nikad ne prestajete! Vi ste kao Duraselov zec: udarate kao ludi po bubnju, a ne shvatate da drugima uništavate život!“
Madlin je upravo stigla sva bleda u tapas-bar u Ajalinoj.
„Kako je prošla vaša operacija?“ pokuša da je odobrovolji Gaspar vrativši se vrlo oprezno na persiranje.
„A kako da prođe! Došli ste čak u Madrid da mi se mešate u privatan život, da me progonite, da me…“
Bila je tek na početku oštre tirade, koju je došla da mu izdeklamuje, kada oseti da joj se čelo orosilo i da joj noge klecaju. Morala je da pojede nešto ili će se onesvestiti.
Nije imala čak ni snage da se popne na jednu od stolica za šankom. Naručila je čaj i otišla da se zavali u fotelju kraj prozora prema ulici, u dnu bara.
Gaspar joj se pridruži noseći pladanj od lakiranog drveta. Meze na španski način: španska tortilja, marinirani oktopod, šunka pata negra, kroketi, lignje, inćuni u sirćetu…
„Ne izgledate baš najbolje, ako smem da kažem. Pojedite nešto.“
„Ne treba mi vaša hrana!“
Prihvati njeno odbijanje i sede preko puta.
„U svakom slučaju, drago mi je što vidim da ste se predomislili u vezi s Lorencom.“
„Nisam se ja predomislila!“ odgovorila je oštro. „Ništa mi novo niste rekli!“
„Da li se vi to šalite?“
Odgovorila je na svaki od njegovih argumenata.
„Lorenc je istraživao o meni – pa šta? Sigurno je želeo da mu pomognem da nađe sina – pa šta? Možda je i došao sve do Njujorka da me vidi – pa šta?“
„Pa šta!?“, ponovi Gaspar zapanjen.
„Hoću reći: šta to u suštini menja? Lorenc je bio bolestan, slomljen od tuge, fiksao se dopaminom. Bio je spreman da se naloži na bilo šta i zanosio se nekom potpuno neosnovanom pričom o iskustvu bliske smrti. Pa to znate i sami, Gaspare!“
„Ne, prestanite s tim! Dosta mi je više da Lorenca smatraju nečim što nije bio. On nije bio narkoman, niti fanatik, već inteligentan čovek koji je voleo svog sina i koji…“
Pogleda ga oholo.
„Jadnice, zar ne vidite da sebe projektujete u Lorenca? Oblačite se kao on, mirišete kao on, govorite kao on.“
„Niko me nikad dosad nije nazvao jadnikom.“
„Za sve postoji prvi put. U svakom slučaju, bar priznajte da vas je obuzelo njegovo ludilo.“
Kutans poreče:
„Samo hoću da nastavim istragu i nađem njegovog sina.“ Madlin mu se unese u lice:
„Ali sin mu je MRTAV, dođavola! Ubijen je pred majčinim očima! Penelopa vam se zaklela!“
„Da“, priznade on. „Ispričala mi je svoju istinu.“
„Svoju istinu, pravu istinu, istina je istina, u čemu je razlika?“
On opet otvori tašnu da iz nje izvadi svesku, beleške i svoju arhivu.
„U svom aprilskom izdanju 2015. godine, Vanitiferje objavio prilično detaljan članak o istrazi Žilijenove otmice.“
Pružio je l’otokopiju članka: on se bavio sličnostima između otmice Šonovog sina i sina Čarlsa Lindberga iz 1934. godine.
„Dosta mi je vašeg pres-klipinga, Gaspare!“
„Hm, ali ako se malo potrudite da pročitate članak, videćete da je na kraju novinarka nabrojala predmete koje su istražitelji našli u jazbini gde se skrivala Beatris Munjos.“
Madlin nevoljno baci pogled na podvučeni odlomak: kutija za alat, dva noža za lov, izolir-traka, bodljikava žica, glava s lutke marke Harcel […].
„Pa šta vas brine? Detetova igračka?“
„Upravo to, to nije bila Žilijenova igračka. Penelopa mi je pominjala jedino plišanog psa sličnog ovom.“
Kao u nekom mađioničarskom triku, izvadio je iz tašne igračku s ožiljkom od čokolade.
„Možda je dete imalo dve igračke kod sebe.“
„Roditelji uglavnom ne dozvoljavaju deci da nose dve igračke u šetnju.“
„Možda, ali šta to menja?“
„Istraživao sam“, reče izvukavši iz dokumentacije isečak iz kataloga za igračke, koji je odštampao u boji.
„Za nekog ko dosad nije znao ništa o internetu, može se reći da ste mnogo napredovali…“
„Igračke marke Harcel imaju nešto posebno: neke od veoma su krupne i podsećaju na pravu decu.“
Madlin je razgledala slike iz kataloga i pomisli kako su ludo izgledale: gumene lutke su se naročito isticale veličinom i preciznim crtama lica. Nisu imale nikakve veze s plastičnim lutkama iz njenog detinjstva.
„Zašto ste mi pokazali ovo? Kakva je ovog puta vaša luda teorija?“
„Beatris Munjos nije izbola Žilijena. Već običnu lutku u dečakovoj odeći.“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:05 am




6.

Madlin ga zapanjeno pogleda. „Vi buncate, Gaspare!“ Miran i siguran u sebe, Gaspar obrazloži:
„Munjosova nikad nije ni nameravala da ubije Žilijena. Ona je želela da muči bračni par Lorencovih. Njena mržnja izneverene žene bila je upućena ka Šonu i Penelopi, ne ka nevinom detetu. Ona je unakazila Penelopu da bi je kaznila za grešnu lepotu. Otela je Žilijena da bi mučila Šona, odsekla mu je prst da bi Penelopu pogodila pravo u srce, ali potpuno sam siguran da ga nije ubila.“
„Dakle, po vašem mišljenju, ona se zadovoljila tom predstavom: da izbode lutku pred majčinim očima?“
„Da, njeno oružje zapravo je bilo psihičko mučenje.“
„To je apsurdno. Penelopa je sigurno mogla da razlikuje sopstvenog sina od lutke.“
„Ne nužno. Setite se kakvo je nasilje pretrpela. Nekoliko brutalno zadatih udaraca. Unakaženo lice, slomljena rebra, slomljen nos, grudi osakaćene bodljikavom žicom… Krv i suze u očima. Kako posle toga možete biti prisebni? Koliko jasno možete videti ako ste satima bili vezani dok vam metalni šiljci prodiru kroz kožu? Koliko dobro možete da rasuđujete dok sedite u sopstvenoj mokraći i govnima, a pritom krvarite? I još gore od svega, kad su vas pre toga primorali da odsečete prst sopstvenom detetu?“
Madlin prihvati ovaj prigovor čisto forme radi.
„Hajde da pretpostavimo, makar na deset sekundi, da Penelopa nije bila pri sebi i da je možda projektovala svoje najveće strahove i tako poverovala u tu jezivu predstavu. Zašto dete nije više bilo u Čileankinom skrovištu kada je policija izvršila upad? I još bitnije, zašto su našli lutku umrljanu detetovom krvlju na obali Njutaun Krika?“
„Što se krvi tiče, to je prosto. Podsećam vas da su mu odsekli prst. Što se ostalog tiče…“
Gaspar se vrati na članak koji je pominjao policijske izveštaje.
„Ako poverujemo u ovo što piše, jedna kamera za nadzor ušla je u trag Munjosovoj u 15 h i 26 min na stanici Harlem – 125. ulica, malo pre nego što se bacila na šine dok je voz dolazio. Od 12 h i 30 min – kada je Penelopa poslednji put videla sina – do 15 h i 26 min, Munjosova je mogla da uradi šta god želi s detetom. Možda da ga zatvori negde, poveri nekome… To je ono što moramo da otkrijemo.“
Madlin je u tišini posmatrala Kutansa. Bila je iscrpljena od njegovih ekstravagantnih teorija. Protrljala je kapke i viljuškom dohvatila kroket sa šunkom.
Gaspar nije dozvoljavao da se obeshrabre, tako da je nastavio svoju argumentaciju:
„Niste vi jedini policajac s kojim je Lorenc hteo da se sretne. Malo pre smrti se povezao sa starim prijateljem Adrijanom Sotomajorom.“
Gaspar je okretao strane po svesci dok nije došao do fotografije Latinoamerikanca u policijskoj uniformi, koju je isekao iz časopisa American art i zalepio pored fotografije iz mladosti ovog trećeg člana Proizvođača vatrometa.
Madlin mu se, već iznervirana, naruga:
„A šta mislite? Da se tako vodi policijska istraga? Tako što se mirno listaju novine, seckaju članci i lepe po sveskama? Pa takve sveske imaju devojčice u šestom razredu!“
Gaspar nije ni pomišljao da se uvredi, već je spremno dočekao ovu opasku:
„Nisam policajac, to je tačno, i očigledno je da ne umem da vodim istragu. Zato i želim da mi vi pomognete.“
„Ali sve što ste mi rekli je nerealno!“
„Ne, Madlin, to nije tačno, i vi to znate. Prestanite da budete tako malodušni. Lorenc je možda bio preplavljen bolom, ali nije bio lud. Ako je već odlučio da dođe u Njujork da vas vidi, to je zato što je imao neki novi trag, u svakom slučaju, nešto konkretno.“
Tišina. Pa uzdah.
„Što sam vas srela, Gaspare? Zašto ste čak dovde došli da me maltretirate? Nije ni vreme, ni mesto za to, majku mu…“
„Pođite sa mnom u Njujork. Tamo se nalaze odgovori! Zamolimo Sotomajora za pomoć i nastavimo istragu na licu mesta. Želim da znam šta je Šon Lorenc otkrio. Želim da znam zašto je hteo da razgovara s vama.“
Eskivirala je:
„Idite sami, ja vam ne trebam.“
„Pre dva minuta ste drugačije govorili! Vi ste prekaljeni policajac, poznajete grad, sigurno i dalje imate kontakte u Njujorškoj policiji i FBI-ju?“
Popivši gutljaj čaja, Madlin je primetila da i dalje na zglobu nosi plastičnu narukvicu koje kače pacijentima. Otkinu je i mahnu njome pred Gasparovim očima, pokušavajući da ga urazumi.
„Gaspare, vidite i sami da mi je život krenuo u drugom pravcu. Upravo dolazim s jedne intervencije, uskoro ću imati još jednu, planiram da zasnujem porodicu…“
Dramaturg stavi telefon na sto. Ne ekranu je mejl od Karen Liberman potvrđivao rezervaciju leta kompanijom Iberija za dve osobe istog dana. Polazak iz Madrida u 12 h i 45 min, dolazak na aerodrom Dž. F. K. u 15 h i 15 min.
„Ako krenemo odmah, možemo da ga uhvatimo. Vratićete se pre 26. decembra, taman na vreme za svoju drugu intervenciju.“
Madlin odmahnu glavom. Gaspar je bio uporan:
„Ništa vas ne sprečava da krenete sa mnom. Imate dva dana da ubijete ovde. Niko ne operiše za Božić, čak ni u Madridu.“
„Moram da odmaram.“
„O, majku mu, samo na sebe mislite!“
To je bila kap koja je prelila čašu. Madlin mu baci pladanj u lice. Gaspar je imao tek toliko vremena da se udalji kako ga ne bi pogodio, tako da se hrana prosu po keramičkim pločicama iza njega.
„Za vas je sve igra!“ pukla je. „Uzbuđuje vas istraga! Unosi radost u vaš dosadan život, mislite da ste neki junak iz filma! Ja sam se deset godina bavila time! Čak mi se život samo na to i sveo! I reći ću vam sledeće: to su vrata koja vode pravo u provaliju! U svakoj istrazi ostavljate deo svog zdravlja, životne radosti, bezbrižnosti. Do trena kada više nemate ništa. Razumete li? Ništa! Budite se jednog jutra, a od vas je ostala samo ljuštura. Ja sam već prošla kroz to. I ne želim nazad.“
Gaspar ju je pustio da završi pa pokupio svoje stvari.
„U redu, razumem vašu poziciju. Neću vam više dosađivati.“
Grubijanje izašao iz svoje pećine gunđajući. Gaspar mu dade dve novčanice da ga umiri. Onda se uputi ka vratima. Madlin ga je posmatrala. Znala je da treba sačekati još samo deset sekundi i njenim mukama doći će kraj. Međutim, ipak povika:
„Ali zašto to radite, majku mu? Vi, koga je baš briga za sve, koji ne volite ljude, ne volite život, zašto vam je, KOJI KURAC, stalo do te priče?“
Kutans se vrati i stavi fotografiju na sto. Slika Žilijena na toboganu, fotografisana jednog zimskog jutra na Trgu Strane misije. Bilo je to samo jedno dete, zavijeno u šal, sanjalačkog pogleda, očiju koje su zračile, s osmehom na usnama. Lepo kao sunce, slobodno kao vetar.
Madlin nije želela da se zadržava na fotografiji.
„Želite da mi na lukav način nabijete krivicu.“
Jedna suza joj se, ipak, spusti niz lice. Nedostatak sna, iscrpljenost, osećaj da je na ivici živaca.
Gaspar je polako uze za ruku. Istovremeno ju je i ubeđivao i preklinjao:
„Znam šta mislite. Znam da ste sigurni u Žilijenovu smrt, ali samo mi pomozite da i ja budem siguran. Tražim vam samo da se dva dana posvetite istrazi. Ni sekund više. I kunem vam se da ćete se vratiti u Madrid na vreme za drugu intervenciju.“
Madlin protrlja lice i pogleda kroz prozor. Opet se naoblačilo i kiša krenula da pada. Opet je tuga sve prekrila: nebo, njeno srce, glavu. Duboko u sebi nije imala nikakvu želju da ostane sama za Badnje veče i fucking Christmas, kada su ljudi morali biti veseli, zaljubljeni i u krugu porodice. Kutans je bar nudio priliku da se doživi nešto istovremeno bolno i isceljujuće.
„Ići ću s vama u Njujork, Gaspare“, popustila je na kraju, „ali kakav god da je ishod, posle ta dva dana, ne želim više NIKAD da vas vidim u životu.“
„Obećavam da nećete“, odgovori on, a osmeh mu je zatitrao na usnama.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:06 am



14


Nueva York

Izlazim iz taksija i to je verovatno jedini grad


lepši uživo nego na razglednicama.


Miloš Forman

1.

Gaspar je ponovo mogao da diše.
Okovan polarnom hladnoćom, Njujork je svetlucao pod svetlim nebom. Pariška učmalost i madridsko sivilo sada su bili daleko. Čim je taksi prešao most Trajboro – ogromnu čeličnu konstrukciju koja povezuje Kvins, Bronks i Menhetn – Gaspar je osetio da je na poznatom terenu. Njemu, koji je voleo šumu i planine i bio zakleti neprijatelj velikih gradova, ovde je ipak bilo prijatno. Gradska džungla, šuma nebodera, kanjoni od stakla i čelika: ove glupave metafore su ipak imale istine u sebi. Njujork je bio ekosistem. Ovde je bilo brda, jezera, livada, stotine hiljada drveća. Za one koji su hteli da vide, bilo je i beloglavih orlova, sivih sokolova, snežnih gusaka i jelena. Vrhova, čopora, prostranstava, košnica i rakuna. Ovde su reke ledile zimi, a u jesen je lišće čas bilo obasjano, čas je gorelo pod svetlošću. Ovde se sticao utisak da, iako smo pod okriljem civilizacije, divljina nije tako daleko od nas. Njujork…
Gasparovo zadovoljstvo odudaralo je od neraspoloženja koje je osećala Madlin. Spavala je nemirno i sve vreme osećala bol tokom leta, i otkako su stigli, odgovarala je Gasparu samo nejasnim onomatopejama. Bez prestanka se pitala, zgrčenog lica, stisnutih usana i pogleda koji se gubio u daljini, kako je mogla da dopusti da je nagovori na ovo putovanje.
Zahvaljujući magiji koju je pravila vremenska razlika, još nije bilo ni pola pet po podne. Taksi je sišao s petlje na autoputu Trga Trajboro pa skrenuo za Leksington. Nakon što su se spustili petsto metara niz ulicu, stigoše pred Policijsku stanicu Istočnog Harlema, koja je ličila na neki mali bunker od prljave žute cigle, izgrađen u 119. ulici, pored nadzemnog metroa i otvorenog parkinga. Kako su Gaspar i Madlin stigli direktno s aerodroma, jedva izađoše iz žutog taksija natovareni torbama.
Enterijer 25. stanice odgovarao je eksterijeru: bezličan, jeziv i deprimirajući. Nedostatak prozora pojačavao je otužan izgled zgrade. Posle svog čuvenog telefonskog poziva prethodnog dana, Gaspar se pripremio na najgore: možda je trebalo izdržati dugo čekanje u redu i ići od šaltera do šalter pre nego što dobije priliku da popriča s Adrijanom Sotomajorom. Međutim, pošto je ostalo samo dva dana do Božića, mesto je bilo pusto, kao da je hladnoća koja je pogodila grad obeshrabrila i same kriminalce. Policajka u uniformi dočekivao je posetioce za stolom od crnog metala. Kao jedna prava gromada od sala utegnutog u uniformu, nadzornica je imala telo puža golaća, malene ruke i glavu kao žaba: ogromno trouglasto lice, disproporcionalno velike usne, rošavu kožu. Možda su je postavili na to mesto da plaši decu i da ih odvraća od lošeg puta.
Gaspar preuze kormilo:
„Dobar dan, želeli bismo da razgovaramo s poručnikom Sotomajorom.“
Vodozemka im laganim pokretom dodade formular i, grakćući, objasni da joj trebaju njihove isprave.
Madlin je dobro poznavala policijske stanice. Nije više htela da gubi vreme tako da je odgurnula Gaspara i uzela stvari u svoje ruke.
„Ja sam kapetan Grin“, izjavi dajući svoj pasoš. „Radila sam u Jedinici za nerešene slučajeve Njujorške policije u 103. ulici. Došla sam samo u posetu jednom kolegi. Nema razloga za toliku papirologiju!“
Nadzornica ju je neko vreme posmatrala bez reči. Još nije ništa rekla, tako da je odavala utisak kao da diše kroz meku, vlažnu i lelujavu kožu.
„Samo trenutak“, piskavim glasom reče dok je uzimala slušalicu.
Glavom im pokaza ka redu drvenih klupa kod ulaznih vrata. Madlin i Gaspar sedoše, ali je cela prostorija smrdela na sredstvo za dezinfekciju, iako su bili nasred promaje. Madlin, očajna, potraži spas sklonivši se do automata za piće. Poželela je da naruči kafu, ali se setila da na aerodromu nije razmenila evre za dolare.
Sranje!

Besna i već na ivici živaca, skupila je šaku u pesnicu, i taman htede da udari automat kada je Gaspar naglo zaustavi. „Vi ste poludeli! Urazumite se ili…“
„Dobar dan, kako mogu da vam pomognem?“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:06 am




2.

Okrenuše se ka glasu. Pod prigušenim svetlom policijske stanice ukazalo se privlačno lice sa zift-crnom punđom mlade policajke latinoameričkog porekla. Svojom mladošću, finim crtama lica, diskretno našminkanog, i prijatnim osmehom bila je otelotvorenje elegancije i savršena antiteza narednika. Kao da je trebalo da se savršenstvo jednih plati ružnoćom drugih, kako bi se opravdao neki nepravedan poredak stvari.
Madlin se predstavi i ponovi Gasparovu rečenicu:
„Dobar dan, želeli bismo da porazgovaramo s poručnikom Sotomajorom“, izjavila je.
Policajka klimnu glavom:
„To sam ja: Lusija Sotomajor.“
Gaspar nabra obrve. Iza njegovog zapanjenog pogleda kao da je razumela u čemu je nesporazum.
„Aha! Vi sigurno mislite na Adrijana?“
„Tako je.“
„Imamo isto prezime. Nije prvi put da nastane zabuna. Čak i dok je radio ovde, ljudi su mislili da mi je stariji brat ili rođak.“
Madlin uperi besan pogled u Gaspara: Niste bili sposobni čak ni to da proverite! On bespomoćno raširi ruke. On je, naravno, tokom telefonskog razgovora govorio na engleskom, koristeći neutralnu formu u muškom rodu, tako da niko nije reagovao.
„Gde sada radi Adrijano?“, nadoveza se brzo da bi ispravio grešku.
Policajka se prekrsti.
„Nigde, nažalost. On je mrtav.“
Ponovo razmeniše poglede. Uzdah. Neverica. Razočaranje. „A kada je umro?“
„Pre manje od dve godine. Sećam se jer je to bilo baš na Dan zaljubljenih.“
Lusija pogleda na sat i ubaci dve kovanice od po četvrt dolara da bi naručila čaj.
„Mogu li da vas poslužim nečim?“
Mlada policajka se ponašala onako kako je i izgledala: elegantno i ljubazno. Madlin uze kafu.
„Adrijanova smrt bila je veliki šok“, nastavi ona pružajući papirnu čašu bivšoj koleginici. „Ovde su ga svi voleli. Imao je vrlo inspirativan životni put, koji ovde svi vole da ističu.“
„Šta to znači?“ upita Gaspar.
Hladila je čaj duvajući.
„Recimo da je sve dobio sopstvenom zaslugom. U detinjstvu je Adrijano prošao kroz nekoliko hraniteljskih porodica. Čak je neko vreme flertovao i s delinkvencijom, pre nego što se doveo u red i zaposlio u policiji.“
„Je li umro na dužnosti?“, upita Madlin.
„Ne baš. Izboli su ga odmah pored kuće, dok je pokušavao da razdvoji dvojicu mladića koji su se tukli ispred podruma pića.“
„Gde je živeo?“
Rukom je pokazala u pravcu vrata. „Nedaleko odavde, u Ulici borovnica.“
„Je li njegov ubica uhapšen?“
„Ne, i to je razbesnelo sve u stanici. Ubija nas saznanje da je ubica koji je prerezao grlo policajcu i dalje na slobodi.“
„A jesu li ga bar identifikovali?“
„Ne, bar koliko ja znam! Ta tragedija je stvarno ostavila traga. I to naročito u ovom našem kvartu! I Braton je lično zbog toga besneo. Takvo nasilje se ne očekuje u ovom delu Harlema, koji danas važi za veoma bezbedan.“
Lusija popi čaj kao da je čašica votke.
„Moram da se vratim na posao. Žao mi je što sam morala da vam prenesem tako tužnu vest.“
Bacila je čašu u korpu pre nego što je dodala:
„Nisam vas čak ni pitala zašto ste želeli da vidite Adrijana.“
„U vezi s jednom starom istragom“, odgovori Madlin. „Je li vam poznata otmica i smrt sina slikara Šona Lorenca?“
„Čula sam za to, ali to nije potpadalo pod naš sektor, bar mislim.“
Gaspar je nastavio:
„Adrijano Sotomajor bio je Lorencov prijatelj. Nikad vam nije o tome pričao?“
„Ne, ali mi nismo ni radili u istom timu, nismo se dobro znali.“
Lusija se okrenu ka Madlin pa dodade:
„A u otmicama dece, kao što znate, glavnu reč vodi FBI.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:07 am





3.

Od hladnoće i ledenog vetra trnule su ruke i noge, grčilo se lice, pekao je svaki otkriveni centimetar kože. Na trotoaru preko puta policijske stanice, Madlin zakopča rajsferšlus na jakni koju je kupila u poslednjem trenutku na madridskom aerodromu. Ruke su joj bile namazane kremom, usne balzamom, a šal je dvostruko obavila oko vrata. Bila je toliko ljuta da ga je odmah napala bez upozorenja:
„Vi ste pravi nesposobnjaković, Gaspare!“
S rukama u džepovima, Gaspar uzdahnu:
„A vi ste, kao i uvek, baš prijatni!“
Navukla je kapuljaču uokvirenu krznom.
„Prešli smo šest hiljada kilometara – a zbog čega!“
Pokušao je da porekne očigledno:
„Ma ne, nije baš tako.“
„Onda nismo gledali isti film!“
Izrazio je jednu hipotezu:
„A šta ako je Sotomajor ubijen pošto se previše zanimao za Žilijenovu otmicu?“
Ona ga zapanjeno pogleda.
„To je apsurdno. Znate šta, odoh ja u hotel.“
„Već?“
„Umarate me“, uzdahnula je. „Dosta mi je više vaših kretenskih teorija! Idem da legnem, dajte mi trideset dolara!“
Izašla je na kolovoz da bi pokušala da uhvati taksi. Gaspar otvori novčanik i izvadi dve novčanice, ali je i dalje navaljivao:
„Ne želite ni da pokušate da učinite nešto?“
„Ne vidim šta bih mogla.“
„Ma dajte! Mora da ste sačuvali neke kontakte.“
Pogleda ga očima iz kojih je kuljala mešavina besa i ekstremnog umora.
„Već sam vam objasnila, Gaspare: vodila sam istrage u Engleskoj. U Njujorku nisam imala nikakvu konkretnu ulogu na terenu. Bila sam kancelarijski moljac.“
Cvokotala je od hladnoće. Cela se tresla, cupkala je s noge na nogu da bi se ugrejala. Hladnoća, koja je Gasparu davala energiju, nju je ubijala.
Neki ford eskejp oštrih linija naglo zakoči ispred njih. Madlin pobeže u taksi i ne pogledavši svog pratioca, već brzo dade taksisti adresu hotela. Prekrstila je ruke i presavila se, ali već posle nekoliko trenutaka poče da viče na vozača, nekog Indijca koji je baš naumio da vozi spuštenih prozora, uprkos hladnoći. Sik se nije dao, već se pet minuta svađao pre nego što je popustio i zatvorio prozore. Madlin je sklopila oči. Bila je na ivici snage, iscrpljena, skršena. A naročito ju je mučio bol u stomaku. Neka nadutost, grčevi, mučnina i, bez obzira na hladnoću, nekontrolisani napadi vrućine.
Kada je opet otvorila oči, taksi je jurio po Vestsajdskom auto-putu, velikoj aveniji uz reku Hadson, koja se pruža sve do Menhetna. Zavuče ruku u džep jakne da izvadi mobilni. U imeniku je dugo tražila broj koji dugo nije okretala.
Dok je radila u Njujorku, Dominik Vu bio joj je kontakt u FBI-ju. Lik je bio zadužen da posreduje između jedinice u Njujorškoj policiji gde je radila Madlin i Federalnog biroa. Još preciznije, bio je to Gospodin Ne, koji je odbijao sve njene zahteve. Uglavnom zbog restrikcije u budžetu, ali i da ne bi osporili rad Biroa.
Tip nije bio neprijatan. Nedodirljivi Dominik Vu bio je nesumnjivo karijerista, ali ponekad je umeo da donese neočekivane odluke. Vodio je neobičan privatan život: nakon što je dobio dvoje dece s pravnicom iz Gradske skupštine, priznao je da je homoseksualac. Poslednji put kad ga je Madlin srela, bio je u vezi sa novinarom koji ureduje kulturnu rubriku u Vilidž vojsu.
„Dobar dan, Dominiče, ovde Madlin Grin.“
„Zdravo, Madlin! Kakvo iznenađenje! Vratila si se u rodnu zemlju?“
„Samo nakratko. A ti?“
„Ja sam na odmoru, ali provodim praznike u Njujorku s ćerkama.“
Protrljala je kapke. Svaka reč joj je probijala mozak.
„Znaš me, Dominiče, nikad mi nije išlo izmotavanje i…“
Čula ga je kako se smeje s druge strane žice.
„Da, da, pusti formalnosti. Šta mogu da učinim za tebe?“
„Volela bih da mi učiniš jednu uslugu.“
Čutao je oprezno, pa reče:
„Rekao sam ti da nisam na poslu.“
Ona, ipak, nastavi:
„Možeš li da mi iskopaš nešto o okolnostima ubistva jednog policajca u 25. stanici. Adrijano Sotomajor? Ubijen je ispred kuće, u Harlemu, pre manje od dve godine.“
„Šta tačno tražiš?“
„Sve što možeš da nađeš.“
Vu se uozbilji.
„Ti beše više ne radiš kod nas, Madlin…“
„Ne tražim poverljive informacije.“
„Ako se budem raspitivao, ostaće tragovi i…“ Počeo je da joj ide na živce. „Šališ se? Zar si tolika kukavica?“
„Danas, s svim informatičkim dostignućima, možemo…“
„OK, nema veze, samo naruči sebi za Božić par muda. Sada bi trebalo da su na rasprodaji u Blumingdejlsu.“
Naglo je spustila slušalicu i ponovo postala bezvoljna. Deset minuta kasnije stigla je u hotel, zgradu od braon cigle tipičnog izgleda za Trajbeku. Gaspar je išao tako daleko da je rezervisao smeštaj u hotelu Bridž klub, u kome je Lorenc proveo poslednje dane života. Na recepciji joj rekoše da je hotel pun, ali da su ipak dve sobe rezervisane na ime Kutans: dvostrano orijentisan apartman i sobica na poslednjem spratu. Prisvojila je apartman bez oklevanja, izvadila pasoš i popunila formular za tri minuta.
Čim je ušla, ne pogledavši uopšte kroz prozor, navukla je sve zavese, okačila Do not disturb na vrata, i popila koktel od bromazepama, antibiotika i paracetamola.
Savijajući se od bolova, Madlin ugasi lampu i leže. Što se tiče odspavanih sati, protekle noći bile su katastrofalne. Došla je do tačke u kojoj od izmučenog i iscrpljenog tela više nije bila u stanju ni da razmišlja. Ne može da misli, da razmišlja, da isprati ni najmanju ideju.
Njeno telo imalo je poslednju reč.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:07 am






15


Povratak u Ulicu borovnica

Drugi će imati moje mane,


ali niko neće imati moje kvalitete.


Pablo Pikaso

1.

Gaspar je oživeo.
Kao biljka koju su zalili posle više dana pauze.
Puis Menhetna, njegov tempo, oštra i suva zima, metalnoplava boja neba, zimsko sunce koje je bacalo poslednje zrake. Sve je u njemu budilo pozitivno raspoloženje. Nije prvi put primećivao koliko mu je psiha osetljiva na okruženje. Naročito je klima uticala na njega, tako što ga je menjala i podizala mu raspoloženje u nekim prilikama. Dok bi u drugim, od kiše, vlažnosti i isparenja, to isto raspoloženje potpuno potonulo. A toplotni talas bi ga nokautirao. Te česte promene su mu otežavale život, ali s vremenom je naučio da živi s usponima i padovima. Danas je bio savršen dan. Jedan od onih dana koji vrede duplo, ili čak triput više. Trebalo je da ga iskoristi da bi ostvario neki napredak u istrazi.
Snalazio se zahvaljujući staroj mapi koju je pronašao u Lorencovoj biblioteci. Skrenuo je desno na Medisonovu, da bi zaobišao veliku zelenu površinu - Park Markusa Garvija – i onda izašao na Lenoksovu aveniju, koja se, u ovom delu Harlema, zvala Avenija Malkolma X. Na jednom uglu kupio je hot-dog i kafu, koji su se prodavali iz kombija, pa nastavio put ka severu.
Ulica borovnica, gde je Adrijano Sotomajor ubijen, bila je zapravo uličica oivičena kućama od crvene cigle i drvećem kestena, stisnuta između 131. i 132. ulice. Mesto je pomalo podsećalo na stari Jug, s visokim stepeništem, gelenderima i drvenim verandama živih boja.
Gaspar je deset minuta lutao pustom ulicom, pitajući se kako da pronađe nekadašnju policajčevu kuću. Gledao je prezimena po poštanskim sandučićima – Faradej, Tompkins, Langloa, Fabijanski, Mur… – ali nije došao ni do kakvog zaključka.
„Pazi, Teo!“
„Dobro, tata!“
Gaspar se okrenu ka grupici koja mu se približavala trotoarom preko puta. Kao u Kaprinom filmu, otac i sin vukli su veliku novogodišnju jelku. Iza njih je hodala pomalo oholo lepa meleskinja, sa starijom crnkinjom u providnoj kabanici, kožnim čizmama do butina u boji sleza i šubari.
„Dobar dan!“ pozdravi ih prelazeći ulicu. „Tražim nekadašnju kuću g. Sotomajora. Je li vam poznat?“
Otac je bio ljubazan i predusretljiv, raspoložen da mu pomogne, ali činilo se da tu ne živi dugo. Okrenu se ženi, koja bi trebalo da mu je supruga.
,Je li ti poznat neki Sotomajor, dušo?“
Meleskinja začkilji kao da je prizivala daleka sećanja.
„Mislim da je to tamo“, reče pokazujući kućicu s kosim krovom.
Upitala je ženu pored sebe:
„Tetka Anđela?“
Afroamerikanka pogleda sumnjičavo u Gaspara. „A zašto bih odgovorila ovom beku?“ Meleskinja je nežno uhvati za ramena.
„Daj, tetka Anđela, kad ćeš prestati da se praviš opasnija nego što jesi?“
„OK, OK“, predade se ona poravnavši prevelike naočari za sunce. „Broj 12, porodica Langloa.“
„Langloa? To je l’rancusko prezime“, konstatovao je Gaspar.
Pošto je ušla u formu, tetka Anđela više nije škrtarila s objašnjenjima:
„Posle smrti tog policajca, koji je stvarno bio dobar momak, takvih nema mnogo, da ti ja kažem, njegova rođaka Izabela nasledila je kuću. Udata je za Andrea Langloa, inženjera iz Pariza koji radi u Čelsiju, u Guglovoj zgradi. Prilično fin za Francuza: više puta mi je potkresao ogradu, a ponekad, kada kuva, ume da mi donese nešto, recimo parče zečetine sa senfom.“
Gaspar zahvali porodici i vrati se pedesetak metara pa pozvoni tamo gde su mu pokazali. Malo kameno stepenište, vrata ukrašena ogromnim vencem od borovih grana i zelenike.
Žena koja je otvorila – Latinoamerikanka guste kose i plamtećeg pogleda – nosila je kariranu kecelju i držala u rukama dete. Kao što bi Eva Mendes izgledala u Očajnim domaćicama.
„Dobar dan, gospođo, izvinite što vas uznemiravam. Tražim nekadašnju kuću Adrijana Sotomajora. Rekli su mi da je ova.“
„Može biti“, odgovorila je s mrvom nepoverenja. „Šta želite?“
Kutansova metoda bila je: iskriviti istinu, flertovati s lažima, ali nikad im se do kraja ne prepustiti.
„Ja sam Gaspar Kutans. Upravo pišem biografiju o slikaru Šonu Lorencu. Vi ga sigurno ne poznajete, ali…“
„Ja da ne poznajem Šona?“ prekide ga vlasnica. „Da samo znate koliko puta je pokušao da me uhvati za dupe!“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:07 am





2.

Eva Mendes se zapravo zvala Izabela Rodriges. Srdačna žena je vrlo brzo pozvala Gaspara da uđe da se ugreje u kuhinji. Čak je navaljivala i da ga posluži čašicom likera od jaja bez alkohola. Isti onaj u kojem je troje dece uživalo za vreme kasne užine.
„Adrijano mi je bio brat od ujaka“, objasnila je donoseći iz dnevne sobe stari album sa slikama u platnenim koricama.
Okretala je stranice dok su se redale fotografije iz detinjstva i ispričala detaljno svoje porodično stablo:
„Moja majka, Marisela, bila je sestra Ernesta Sotomajora, Adrijanovog oca. Proveli smo čitavo detinjstvo u Tibertonu, to je selu u Masačusetsu, blizu Glostera.“
Na fotografijama je Gaspar primetio pejzaže koji su podsećali na neke delove Bretanje: pustare, mala luka, obični čamci koji su se smenjivali sa ribarskim brodićima i onima za krstarenje, sojenicama gde su živeli ribari i splavovima od drvenih dasaka.
„Adrijano je bio dobar momak“, objašnjavala je njegova sestra. „Prava elita, iako se ne može reći da ga je život mazio.“
Pokazala je i druge stare fotografije Gasparu. Prizori iz detinjstva: brat i sestra kako se krevelje, prskaju se vodom oko bazena na naduvavanje, ljuljaju se jedno pored drugog na gvozdenoj ljuljašci, prave lampu od bundeve. Ali Izabela je ubrzo rasterala iluziju koju je ta idilična slika davala.
„Bez obzira na prividnu radost koja zrači s fotografija, Adrijano nije imao normalno detinjstvo. Njegov otac, moj ujak Ernesto, bio je nasilan i impulsivan čovek, koji je znao da iskaljuje bes na ženi i sinu. Da se drugačije izrazim, Ernesto je delio teške batine, i to često.“
Izabelin glas puče. Da bi oterala ružne uspomene, pogleda svoju decu pogledom punim ljubavi. Sedeći za stolom, dvojica dečaka su se kikotala sa slušalicama na ušima, pogleda prikovanog za tablet. Najmlađi je pak bio udubljen u veliku slagalicu: Male dvorske dame, najpoznatija Velaskezova slika.
Gaspar je potajno razmišljao o svom ocu. Tako finom, pažljivom, nežnom. Kako neki ljudi uništavaju bića koja su donela na svet? Kako ih neki druge vole toliko da bi i život dali za njih?
Ostavi ovo pitanje bez odgovora i priseti se šta mu je policajka iz 25. stanice rekla pre pola sata.
„Rekli su mi da je Adrijano bio dodeljen hraniteljskoj porodici…“
„Da, zahvaljujući našoj učiteljici, gospođici Boninsenji. Ona je prijavila Ernestovo nasilje okružnoj socijalnoj službi.“
„Adrijanova majka je to dopustila?“
„Ujna Bjanka? Ona je otišla od kuće nekoliko godina pre toga.“
„Koliko je godina imao vaš brat kad je došao u Njujork?“
„U osmoj godini je došao, mislim. Seljakali su ga između dve-tri porodice u početku, pa se na kraju skrasio ovde, u Harlemu, kod gospodina i gospođe Vblis, predivne hraniteljske porodice, koja ga je gledala kao rođenog sina.“
Zatvorila je album pa je, zamišljena, dodala:
„S vremenom su Adrijano i njegov otac ipak uspeli da se pomire…“
„Stvarno?“
„Pred kraj života ujak Ernesto je oboleo od raka grla. Sin ga je primio i lečio kod sebe što je duže mogao. To je ta velikodušnost koja je krasila mog brata.“
Gaspar povede diskusiju ka temi koja ga je zanimala: „A gde je tu Šon Lorenc?“


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:08 am




3.

Izabeline oči zasjaše.
„Šona sam upoznala u osamnaestoj godini! Čim sam postala punoletna, dolazila sam u Njujork da tu provedem leto. Nekad bih boravila kod drugarice, ali najčešće sam bila kod Volisovih.“
Pustila je da je obuzmu sećanja na dobra stara vremena.
„Šon je živeo gore, u naselju Polo graunds tauers“, prisećala se, „ali on i Adrijano su stalno visili zajedno, uprkos razlici od četiri godine. Ja sam ih verno pratila, u želji da im se pridružim. Šon je bio pomalo zaljubljen u mene i to mi nije smetalo. Može se čak reći da smo imali i neku vrstu veze na daljinu.“
Uze gutljaj likera i sačeka neko vreme dok joj se sećanja nisu iskristalisala:
„Bilo je to drugo vreme. Drugačiji Njujork. I slobodniji i opasniji. Tih godina ljudi su se stvarno plašili. Nasilja je bilo svuda, a krek se uvukao u sve pore.“
Odjednom je shvatila da su deca blizu pa je snizila ton: „Glupirali smo se, naravno: mnogo smo duvali, obijali automobile, žvrljali po zidovima. Ali smo takođe išli i u muzeje! Sećam se kako nas je Šon odvlačio u Muzej moderne umetnosti kad god je bila nova izložba. On me je upoznao s Matisom, Polokom, Sezanom, Tuluz-Lotrekom, Kiferom… Već ga je bilo uhvatilo neko ludilo pa je crtao i slikao sve vreme i po čemu god je mogao.“
Izabela je zaćutala pa, ne mogavši da odoli, reče:
„Pokazaću vam nešto“, kazala je tajanstvenim tonom.
Nestade na trenutak pa se vrati s velikom fasciklom i spusti je na stočić. Pažljivo je otvorivši, izvadi iz nje crtež urađen ugljenom na kartonskoj ambalaži za kukuruzne pahuljice. Njen portret s potpisom Šon, 1988. Stilizovano lice mlade žene: nemiran pogled, divlja kosa, gola ramena. Gaspar pomisli na Pikasove crteže Fransoaz Žilo. Podjednako talentovani i genijalni. U samo nekoliko poteza, Šon je uspeo sve da uhvati: vatrenu mladost, Izabelinu gracioznost, ali i neku ozbiljnost, koja je najavljivala ženu kakva će tek postati.
„Čuvam je kao oči u glavi“, reče u poverenju, vraćajući crtež u kartonski omotač. „Naravno, kada je pre dve godina održana retrospektiva Šonovih radova u Muzeju moderne umetnosti, to mi je sve izgledalo ludo i vratilo mnoga sećanja…“
Gaspar je baš i želeo da pokrenu tu temu:
„Jeste li upoznali Beatris Munjos?“
Preko Izabelinog lice pređe neka senka i ono se smrači. Odgovorila je birajući reči:
„Da, upoznala sam je. Uprkos svemu što je uradila, Beatris nije bila… loša osoba. Bar nije bila onda dok smo se družile. Kao i Adrijano i mnogi drugi mladi izkvarta, Beatris je bila žrtva. Život ju je slomio. Bila je tužna i izmučena osoba, s niskim samopouzdanjem.“
Izabela se i dalje služila umetničkim metaforama:
„Često se kaže da slika postoji samo u očima posmatrača. Slično je bilo i s Beatris. Ona bi živnula tek kad bi je Šon pogledao. Lako je danas to reći, ali s ove distance, žalim što joj nisam pomogla kad je izašla iz zatvora. Možda bi to sprečilo zločin za koji se kasnije proglasila krivom. Naravno, možda nisam to ovako otvoreno rekla pred Šonom, ali…“
Gaspar nije verovao ušima.
„Videli ste Šona posle smrti njegovog sina?“
Izabeline reči odjeknule su kao bomba:
„Pozvonio mi je na vratima prošlog decembra. Pre tačno godinu dana. Sećam se datuma jer sam posle čula da je sutra umro.“
„U kakvom stanju je bio?“, upita Kutans. Izabela uzdahnu.
„Ovog puta, mogu vam reći, više nije želeo da me hvata za dupe.“
„Šonu se lice izdužilo i propalo, prekriveno bradom, a kosa mu je bila masna. Mogli smo mu lako dati i deset godina više. Nisam s njim razgovarala bar dvadeset godina, ali videla sam neke fotografije na internetu. To više nije bio taj čovek. Oči su mu naročito bile jezive. Kao da nije spavao deset dana ili da se upravo nafiksao heroinom.“
Gaspar i Izabela prešli su na verandu osvetljenu trima fenjerima. Par minuta pre toga, Izabela je iskopala neku staru paklicu cigareta, koju je štekala u kuhinji iza bakarne šerpe i emajlirane cediljke. Izašla je na polarnu hladnoću da zapali cigaretu, nadajući se da će možda pramenovi dima ublažiti sećanja tako da manje bole.
„Naravno da nije zbog droge bio takav, već zbog tuge. Najveća moguća tuga. Koja vas izjeda i ubija kao da su vam dušu iščupali.“
Energično uvuče dim.
„Kada sam videla Šona, renoviranje još nije počelo. Andre, moj muž, i ja tek što smo nasledili kuću i resili da iskoristimo poslednje vikende u godini da je ispraznimo.“
„Bili ste jedini Adrijanov naslednik?“
Izabela potvrdi glavom.
„Roditelji su mu bili preminuli, a nije imao ni brata ni sestru. Ali pošto je proces nasledivanja potrajao, u kući su još bile njegove stvari kad smo je preuzeli. I baš su one i zanimale Šona.“
Gaspar je osetio kako ga obuzima uzbuđenje. Bio je siguran da je došao do krucijalne tačke u istrazi.
„Šon se nije zamarao dugim diskusijama, samo mi je pokazao fotografije malog Žilijena i objasnio da ne veruje u zvaničnu tezu da mu je sin mrtav.“
„Je li vam rekao zašto?“
„Samo je izjavio da je Adrijano nastavio istragu, ali tajno.“ Noć je odjednom pala. U nekim baštama svetlele su novogodišnje sijalice na jelkama, žbunju i ogradama. „Šta je tačno Šon tražio kod vas u kući?“
„Hteo je da pogleda Adrijanove stvari. Da vidi da li je možda pre smrti ostavio neki trag.“
„Jeste li mu poverovali?“
Odgovori mu glasom obojenim tugom:
„Pa ne baš. Rekoh vam: izgledalo je kao da halucinira, da je lud, da bunca ili ne zna šta govori. Da budem do kraja iskrena, čak me je bilo malo i strah.“
„Pa ipak ste ga pustili u kuću“, pretpostavio je.
„Da, ali sve vreme dok je preturao po kući, ja sam s decom šetala po Ist River plazi5. Moj suprug ga je držao ovde na oku.“
„Znate li da li je Šon nešto našao?“
Razočarano se osmehnula.
„U svakom slučaju, napravio je jebeni haos u kući! Otvorio je sve fioke, ormare, sve je ispreturao. Kako mi je Andre ispričao, otišao je tvrdeći da je našao to što je tražio.“
Gaspar je osetio kako mu raste temperatura.
„I šta je to bilo?“
„Dokumenti, bar mislim.“
„Kakvi dokumenti?“
„Zaista nemam pojma. Andre je pominjao neku fasciklu, koju je Šon strpao u svoju kožnu tašnu.“ Bio je uporan:
„Ne znate šta je bilo u njoj?“
„Ne, i baš me briga. Šta god da uradimo, nećemo oživeti mrtve, zar ne?“ Gaspar je izbegao ovo pitanje da bi postavio svoje: „Jeste li sačuvali bratovljeve stvari?“ Izabela odmahnu glavom.
„Sve smo odavno bacili. Iskreno, osim automobila i lepog američkog frižidera, Adrijano nije bog zna šta drugo posedovao.“
Gaspar je razočarano shvatio da se previše zaneo i da ništa novo neće saznati u Sotomajorovoj kuhinji.
„Možete li da pitate muža umesto mene da li se seća još nečega?“
Stežući jaknu oko sebe, Izabela klimnu glavom. Gaspar zapisa svoj broj telefona na paklici.
„Mnogo je važno“, reče naglasivši svaki slog.
„A što bismo se sad time bavili? Mali je stvarno mrtav, zar ne?“
„Sans doute“, odgovorio je na francuskom i zahvalio joj na pomoći.
Izabela je gledala kako se taj čudni posetilac udaljava gaseći pikavac u saksiji od pečene gline. Rekao je sans doute. Izabela je dobro znala francuski i nikad nije razumela logiku koja se krije iza ovog izraza. Svaki put kad bi ga čula, pitala se zašto sans doute znači verovatno, a ne bez ikakve sumnje.
Moraće da pita muža.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:08 am







Penelopa


„Posle Pikasa, postoji još samo Bog.“
Često sam se rugala ovoj rečenici Dore Mar, ali danas sam uvidela svu tragičnost ovih reči koje je izrekla muza španskog genija. Jer i ja to osećam u dubini duše. Posle Šona Lorenca, postoji još samo Bog. A kako ja ne verujem u Boga, posle Šona Lorenca nema više ničega.
Trudeći se da pobegnem od tvoje utvare, skoro da sam zaboravila kako su na mene delovale tvoje slike, Šone. Ali otkako mi je onaj Gaspar Kutans pokazao tvoju poslednju sliku, ona me progoni. Da li je smrt stvarno takva? Bela, blaga, smirujuća, svetla? Da li se na toj teritoriji, gde strah više ne postoji, i ti danas nalaziš, Šone? Da li je naš sin s tobom?
Od juče mi se to vrti po glavi.
Noćas sam dobro spavala jer sam osećala olakšanje što sam donela odluku. Celo prepodne sam provela nasmejana, dok sam ušivala haljinu na cvetiće. Onu koju sam nosila prvi put kad si me video u Njujorku, tog 3. juna 1992. godine. I znaš šta? I dalje ostavlja isti efekat na ljude! Našla sam i svoju staru kožnu jaknu, ali ne i martinke koje sam tada nosila. Zamenila sam ih čizmicama od glatke kože, koje su ti se mnogo sviđale, i izašla na ulicu. Otišla sam do Montrejske stanice, pa sam dugo hodala, lagano odevena, u kratkom, uprkos decembarskoj hladnoći.
Iza Ulice Adolfa Saksa naišla sam na zatvorenu stanicu koju je nekada koristila linija Mali krug. Ništa se nije promenilo od dana kad si me doveo na mali ponoćni piknik.
Obrasla grmljem, zgrada propada. Vrata i prozori su zatvoreni, ali sećam se da se moglo doći do perona stepeništem od tehničke sobe.
Silazim na peron s lampom na telefonu. Prvo sam promašila smer pa se vraćam i nailazim na tunel koji vodi u staro skladište.
Nećeš mi verovati: stari vagon je još tu. Javni gradski prevoz čuva pravo bogatstvo u zgradi koja se raspada, koje vredi nekoliko miliona evra a da to niko ne zna!
Ni rđa ni prašina nisu obrisale tvoje vatrene boje. Moja slika i dalje plamti na grubom prljavom limu vagona. Moja pobednička mladost jača je od vremena i od tame. Moja divlja kosa, koja miluje telo kao iz bajke i uvija se oko nogu dvadesetogodišnjakinje, grudi, stomaka. Tu sliku želim da ponesem sa sobom.
Ulazim u vagon. Sve je prljavo, crno, prekriveno gustim slojem prašine, ali ne plašim se. Sedam na jedno od sedišta i otvaram tašnu. Predivnu belo-plavu Bulgarijevu tašnu od pletene kože, koju si mi poklonio na proleće pre nego što se Žilijen rodio. Unutra nalazim napunjen matiren 73. Poklon od oca: pištolj koji se nekad koristio u žandarmeriji. Da mogu uvek da se odbranim. Ali danas ću se braniti tako što ću se ubiti.
Cev u usta.
Nedostaješ mi, Šone.
Kad bi znao kakvo olakšanje osećam što ću ti se pridružiti. Tebi i našem malom dečaku.
U ovom trenutku, pre nego što pritisnem okidač, pitam se samo zašto sam ovoliko čekala s tim.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:08 am





VILINSKI KRALJ

Subota, 24. decembar





16


Američka noć

Ima nečega u njujorškom vazduhu


zbog čega ne vredi spavati.


Simon de Bovoar

1.

Četiri je sata ujutro, a Madlin se odlično osećala.
Imala je više od deset vezanih sati okrepljujućeg sna: jakog, dubokog, prečišćenog od svih košmara i utvara. Bol u stomaku nije prestao, ali se smanjio. Bio je čak podnošljiv. Madlin je ustala, povukla zavese da bi videla Griničku ulicu, već punu ljudi, zatim i, u daljini između dve zgrade, sumorni i ledeni Hadson.
Bacila je pogled na mobilni: tri propuštena poziva od Bernara Benedika. Šta sad hoće galerista? U svakom slučaju, moraće da sačeka, sada je bila gladna.
Navukla je l’armerke, majicu, duks s kapuljačom i jaknu. Izlazeći iz sobe pronašla je na odmorištu stepenica zatvorenu kovertu. Otvorila ju je u liftu: Kutans se pomučio da joj na tri strane sastavi rukom pisani izveštaj o poseti Izabeli, sestri Adrijana Sotomajora. Takođe joj je zatražio da ga što pre pozove kako bi ugovorili mesto sastanka. Sasvim odlučna da ništa ne učini pre nego što doručkuje, odložila je čitanje za kasnije i savila listove da bi ih stavila u džep.
Hotel je bio polubudan. Ovog jutra 24. decembra, putnici koji su samo presedali u Njujorku već su polazili. Dvojica mladih nosača na recepciji bili su zaokupljeni unošenjem kofera u više vozila, neka na polasku ka aerodromu, duga ka skijaškim centrima na Apalačima.
Madlin je napustila lobi da bi sišla u salon u prizemlju, gde je pucketala vatra u kaminu. Osvetljen zracima svetlosti, salon Bridž kluba ličio je na neki stari britanski klub: Česterfildova kanabeta i tapacirane fotelje, biblioteka od mahagonija, afričke maske, preparirane glave divljih životinja. Sela je u gloub-stolicu: loptastu fotelju, čije su konture u stilu šezdesetih bile u potpunom kontrastu sa ostatkom dekoracije. Neka vrsta belboja u beloj livreji pojavio se iznenada iza velike božične jelke, koja se uzdizala na sredini prostorije. Madlin je bacila pogled na meni i poručila crni čaj i rikotu od kozjeg mleka, s krostinima. Prošlo je deset sati pre podne u Parizu i Madridu. Uprkos plamenu koji je pucketao u ložištu kamina na jedva jedan metar od nje, bilo joj je hladno. Dohvatila je karirano ćebe od prirodne vune i ogrnula se njime kao šalom.
Baba koja se greje kraj vatre, eto šta sam postala, pomislila je uzdahnuvši. Dakle, nije osećala više nikakav entuzijazam ili inspiraciju. Setila se članka iz Njujork tajms magazina, koji joj je pokazao Kutans u Madridu. Kuda se izgubila ta žena puna volje, hrabri borac, koja se nije štedela i nikada ništa nije propuštala? U mislima je ponovo videla fotografiju koja je ilustrovala članak: oštre i jasne crte lica, oprezan pogled. Ta Madlin je isparila.
Pomislila je na svoje najistaknutije istrage, na taj ludi osećaj, osećaj opijenosti koji vas obuzme kada spasete nečiji život. Taj kratak osećaj euforije koji bi vas uhvatio, makar i nakratko, da ste se iskupili za sve ljudske slabosti. Ništa jače nikada nije osetila. Ponovo je pomislila na malu Alis Dikson, koju je pronašla živu posle višegodišnje istrage, a koju je otad izgubila iz vida. Pre nje bilo je i drugo dete, Metju Pirs, koga je iščupala iz kandži jednog predatora. Takođe izgubljen iz vida. Čak i kada bi se istrage završile dobro, euforija bi ubrzo ustupila mesto razočaranju. Naglo shvatanje da ta deca, iako su joj dugovala život, nisu bila njena. Pad zbog kog bi se ubrzo javila potreba za novom istragom. Nova injekcija adrenalina kao antidepresiva. Zmija koja sebi neprestano grize rep.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:09 am



2.

Belboj se ponovo pojavio s doručkom na poslužavniku, koji je postavio na niski sto pred Madlin. Pojela je hleb s namazom i čaj pod praznim pogledom pretkolumbovske statue, koja se izdizala na polici preko puta nje. Replika fetiša Slomljeno uvo…
Madlin još nije mogla da poveruje šta joj je Kutans ispričao. Ili pak nije htela da prihvati ono na šta je ta priča ukazivala. Činjenice se nisu mogle opovrći: ubeđen da je njegov sin i dalje živ, Šon Lorenc naišao je na članak koji mu je ukazao na neke njene predašnje istrage. Tada je bio ubeđen da Madlin nekako može da mu pomogne. Bezuspešno je telefonirao Odeljenju za nerešene slučajeve, a zatim je iskoristio poslednje putovanje u Njujork da je vidi glavom i bradom. Tamo je imao iznenadni srčani udar i srušio se nasred 130. ulice. Bilo je to nekoliko koraka od njene kancelarije.
Madlin o tome nije ništa znala. Ima od tada godinu dana i u to vreme Madlin više nije radila u policiji. Štaviše, nije se nalazila ni u Njujorku. Simptomi njene depresije počeli su sredinom jeseni. Krajem novembra je dala otkaz i vratila se u Englesku. Zašto vraćati film. Čak i da je mogla da se vidi s Lorencom, to ništa ne bi nužno promenilo. Isto kao i danas, ne bi poverovala ni u jednu od njegovih tvrdnji. Isto kao danas, ne bi mogla ništa da mu pomogne. Nije bila odgovorna za tu istragu i nije bilo načina da se njome bavi.
Pojevši rikotu, prinela je ruku stomaku. Sranje. Bolje ponovo počeo. Stomak joj je bio nadut kao da se upravo ugojila pet kilograma za dva minuta. Diskretno je otpustila jednu rupicu na kaišu i dohvatila iz jakne tabletu paracetamola.
Misli su joj se vratile Gasparu. Iako je pred njim drugačije govorila, Kutans ju je zadivio. Nije se nimalo slagala s njegovim zaključcima, ali morala je da mu prizna izvesnu dozu upornosti i pravu inteligenciju. Iako tvrdoglav, s malo sredstava, potezao je prava pitanja i nalazio začetke tragova koja su očito promakli iskusnijim istražiteljima.
Izvadila je iz džepa proučen i iscrpan izveštaj koji joj je napisao. Tri lista ispunjena obostrano školskom urednošću i lepim, skoro ženskim rukopisom – zaobljenim s velikim i vrlo vidljivim kukicama – koji je teško mogao biti doveden u vezu s piščevom ličnošću.
Pri prvom čitanju Madlin se pitala koju bi važnost trebalo pripisati tvrdnji da je Šon napustio Izabelinu kuću s dokumentima koja pripadaju Sotomajoru. Zar ih u tom slučaju ne bi pronašli blizu Lorencovog tela ili u njegovoj hotelskoj sobi. Nakon kratkog razmišljanja, pozvala je Bernara Benedika.
Vlasniku galerije nije trebalo mnogo da se javi. Bio je i ljut.
„Gospođice Grin! Nemate prava na reč!“
„O čemu govorite?“
„Znate vi vrlo dobro: o trećoj slici! Onoj koju ste sačuvali za sebe! Dobro ste me prešli…“
„Ne razumem ništa, prekinula ga je. Tražila sam od Gospodina Kutansa da vam donese sve tri slike.“
„Isporučio mi je samo dve!“
Uzdahnula je. Kutans nije ni pomislio da je o tome obavesti!
„Videću s njim šta se desilo“, obećala je. „U međuvremenu, razjasnite mi nešto. Rekli ste mi da ste nakon Lorencove smrti pokupili njegove stvari u hotelu?“
„Tačno, stvari i rokovnik.“
„U Bridž klubu, Trajbeki?“
„Da, čak sam insistirao da lično odem da pretresem njegovu sobu.“
„Da se ne sećate broja?“
„Šalite se? Prošlo je godinu dana!“
Nešto drugo joj je palo na pamet.
„Dok su bolničari pokušavali da reanimiraju Lorenca u 130. ulici, znate li da li su pronašli neke lične stvari kod njega?“ Benedik je potvrdio: „Nije imao ništa osim novčanika.“
„Niste čuli ništa o nekom rancu ili kožnoj torbi?“ Usledila je duga tišina.
„Šon je imao poštarsku torbu, koju je stalno vukao sa sobom, to je istina. U pitanju je stari Berlutijev model, koji mu je poklonila žena. Ne znam šta se s njom desilo. Otkud to pitanje? Nastavljate sa istragom? Je li to zbog članka u Parizjenu?“
„Kog članka?“
„Videćete i sami. U međuvremenu, zahtevam da mi vratite poslednji deo triptiha!“
„Rekla bih da niste u poziciji da išta zahtevate“, iznervirala se Madlin i spustila mu slušalicu.
Protrljala je oči ne bi li se povratila. Ako je priča koju je Izabela ispričala Kutansu tačna, prošlo je manje od dvadeset i četiri časa od trenutka kada je Šon pokupio dokumenta kod Sotomajora i njegove smrti. Ali to je bilo dovoljno da slikar uspe da ih nekome preda. Ili je jednostavno sakrio svoju torbu. Takav sled događaja odgovarao je prilično onome kako je zamišljala poslednje Lorencove dane: posvećenog, uznemirenog i paranoičnog bića. Gde li je mogao da je sakrije? Više nije bilo mesta u Njujorku gde bi Šon boravio; više nije imao rođaka; više nije bilo prijatelja; ni kuće. Preostajalo je jedno rešenje. Najjednostavnije: Šonje sakrio dokumente u hotelskoj sobi.
Pokušaj nešto ovog trena.

Madlin je ustala i uputila se ka lobiju. Iza velelepnog drvenog pulta stajala je Lorin Ašford – kako je pisalo na bedžu – mlada, izuzetno visoka i vrlo lepa žena, koja je izgledala kao da u sebi otelotvoruje standard i renome Bridž kluba.
„Dobar dan.“
„Dobar dan, gospođica Grin iz sobe 31“, predstavila se Madlin. „Šta mogu da učinim za vas?“
Lorinin ton bio je učtiv, ali ne srdačan. Nosila je iznenađujuće lepu tamnoplavu haljinu, koja bi pre mogla da zauzme mesto na pisti Nedelje mode nego u lobiju hotela. Madlin je pomislila na kostim kraljice noći u jednom izvođenju Čarobne frule koju je gledala u Kovent gardenu.
„Pre godinu dana, u nedelju 19. decembra, slikar Šon Lorenc preminuo je u vašem hotelu.
„Vrlo moguće“, rekla je ne udostojivši se ni da podigne glavu sa svog monitora.
„Želela bih da znam u kojoj je sobi boravio.“
„Gospođo, nisam u poziciji da dajem takve vrste informacija.“
Lorin je naglašavala svaki slog. Njena frizura izbliza je delovala izuzetno sofisticirano, sastavljena od venaca pletenica pričvršćenih ukosnicama i šnalama ukrašenim cirkonima.
„Razumem“, prihvatila je Madlin.
U stvari, nije razumela baš ništa. Osetila je čak kako je obuzima nagon da uhvati tu kraljicu noći za kosu i razbije joj glavu o monitor.
Povukla se i izašla na trotoar da popuši cigaretu. Dok je nosač otvarao velika dvokrilna vrata naglo je osetila hladnoću. To je cena koja mora da se plati, pomislila je tražeći upaljač po džepovima. U polarnoj noći osetila je vibraciju telefona: dve zvonjave za dva SMS-a koja su stigla jedan za drugim.
Prva poruka bila je od Luize, bolničarke iz španske klinike za oplodnju, koja ju je obaveštavala da je svih šesnaest jajnih ćelija koje su joj izolovali iskoristive. Kaže da je biolog s klinike predložio da se polovina oplodi spermom nepoznatog davaoca, a da se drugi deo zamrzne.
Madlin je dala svoj pristanak i iskoristila priliku da pomene bolove koji su je mučili. Sestra je odgovorila kao iz topa:
Možda je infekcija ili hiperstimulacija. Dođite smesta na pregled u kliniku.

Ne mogu, napisala je Madlin, nisam više u Madridu.
Gde ste? – pitala je Luiza.
Madlin nije želela da odgovori. Drugi SMS nudio je dobru vest. Bio je od Dominika Vua.
Zdravo, Madlin. Ako si blizu, svrati da se vidimo oko 8 u Hobokenskom parku.

Smesta je iskoristila priliku: Zdravo, Dominiče. Već si budan?
Na putu sam ka teretani, odgovorio je agent FBI.
Madlin je pogledala ka nebu. Pročitala je negde da je od pet sati ujutro potrošnja električne energije velika delimično zbog teretana u koje ljudi sve ranije idu.
Imaš li vesti za mene?

Ne preko telefona, Madlin.

Shvativši da neće dobiti ništa više, završila je s dopisivanjem: OK, vidimo se kasnije.
S cigaretom između usana, shvatila je da je izgubila upaljač. Upravo kada je pošla da pogleda oko sebe, dug plamen pojavio joj se pred očima, probijajući nakratko ledenu hladnoću ranog jutra.
„Pronašao sam ga u salonu. Ispustili ste ga u svojoj fotelji“, rekao je mladi nosač, približavajući plamen njenom licu.
Madlin je zapalila cigaretu i zahvalila mu se klimnuvši glavom.
Mladić nije imao ni dvadeset godina. Već ga je ranije primetila: bistrog pogleda, nemirne kose, zavodljivog i buntovnog osmeha, kojim mora da je izluđivao devojke.
„Inače, Šon Lorenc je bio u sobi 41“, rekao je vraćajući joj zipovac.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:10 am





3.

Madlin je prvo pomislila da je pogrešno čula i pitala ga da ponovi.
„Slikar je odseo u apartmanu 41“, izjavio je nosač. „U sobi na uglu, baš poput one koju vi zauzimate, ali samo na spratu niže.“
„A kako ti to znaš?“
„Samo sam načuo. Juče uveče na recepciji je gospodin Kutans postavio isto pitanje Lorin kao i vi, i da znate da mu je odmah odgovorila.“
Madlin nije mogla da veruje: Kutans je uspeo da izvuče informaciju od one arogantne devojke s recepcije! Jebem ti život! Zamišljala je scenu: u Zmaltovom sakou, tugaljivim pogledom i mirisom na lavandu, Kutans mora da je na patetičan način šarmirao devojčurka. Bio je nešto između dobrodušnog sredovečnog zavodnika i smešnog starca. I uspelo mu je.
„Da li ju je još nešto pitao?“
„Pokušao je da ode u sobu, ali na to Lorin nije pristala.“ Madlin nije mogla da se odupre osećaju grešnog zadovoljstva: Kutansova moć zavođenja nije bila bezgranična. „Kako se zovete?“
„Kajl“, odgovorio je nosač. „Koliko dugo radite ovde?“
„Već godinu i po dana, ali samo vikendom i tokom raspusta.“
„Studirate?“
„Da, na Njujorškom univerzitetu.“
Dečko je imao pronicljive tamnozelene oči i vatreni osmeh, više đavolast nego anđeoski.
„Prošlog leta polovina četvrtog sprata bila je poplavljena“, nadovezao se kao da je Madlin postavila pitanje. „Bilo je dosta vode, zaista.“
Uprkos mladalačkom izgledu, Kajl je u njoj izazivao nelagodnost. Pronicljivost, koja je sijala u njegovim maslinastim očima, poprimala je oblik pretnje.
„Zatim je crkla klima“, nastavio je. „Odvodna cev se zapušila. Trebalo je popraviti plafone više soba, među kojima i br. 41.“
„Zašto mi to govoriš?“
„Radovi su trajali tri nedelje. Na sreću: bio sam tu kada su zidari pronašli nešto u jednom od razbucanih plafona. Kožnu tašnu. Uzeo sam da je odnesem na recepciju.“
„Ali si je zadržao za sebe“, pretpostavila je Madlin. „Da.“
Ne treba gubiti nit priče. Drugi deo samo što nije počeo. Sada je iza mladićevog nevinog zavođenja nazirala nešto drugo: proračunost, izopačenost, nešto ledeno.
„Bila je to vrlo lepa torba, premda je bila potpuno umrljana bojama. To je ono što ljudi danas žele, jeste li primetili? Niko više ne voli novo. Kao da je prošlost budućnost.“
Pustio je da njegove reči lebde.
„Dobio sam za nju devetsto dolara na Ibeju. Torba je odmah otišla. Znao sam kome pripada jer je ime vlasnika bilo izvezeno s unutrašnje strane, kao da ju je dobio na poklon.“
„Jesi li otvorio torbu?“
„Već sam bio čuo za Šona Lorenca, ali da budem iskren, nisam poznavao njegove slike. Otišao sam onda da vidim neke od njegovih dela u Vitniju i bio vrlo iznenađen. One uznemiruju jer.
„Ne moraš da mi izrecituješ ono što si pročitao na Vikipediji“, prekinula ga je. „Dovoljno će biti da mi kažeš šta si našao u torbi.“
Ako se i jeste uvredio, nije to pokazao. Odgovorio je prividno nevinim glasom:
„Čudne neke stvari. Toliko zaprepašćujuće da sam znao da će se neko jednom za to zanimati. Juče mi je sinulo, kada sam čuo gospodina Kutansa, i vratio sam se kući da to pokupim.“
Poput šanera ili prodavca satova na crno, otvorio je postavljenu Barborovu jaknu i pokazao plasticifiranu kartonsku fasciklu.
„Daj mi to, Kajle. Na istrazi sam sa Kutansom. On i ja radimo zajedno.“
„Da, meni je svejedno. To je, dakle, hiljadu dolara. Tu sam sumu mislio da mu tražim.“
„Ja sam policajac“, rekla je.
Trebalo je malo više truda da impresionira Kajla.
„I moj otac je takode policajac.“
Oklevala je na sekundu. Jedna od opcija bila je da ga ščepa za vrat i uzme fasciklu na silu. Fizički se osećala spremnom za tako nešto, ali nešto u Kajlu joj je ulivalo strah. Neke osobe imaju đavola u sebi, imala je običaj da kaže njena baka. Ako je to istina, Kajl je bio jedan od tih i sve što bi pokušala protiv njega izašlo bi na njenu štetu.
„Nemam hiljadu dolara kod sebe.“
„Bankomat se nalazi na svega trideset metara“, i pokaza sa osmehom na svetla Dvejna Rida6 s druge strane ulice.
Pikavcem je upalila drugu cigaretu i priznala poraz. Taj dečko nije bio običan mladić. Bio je to instrument zla.
„Okej, sačekaj me.“
Prešla je Griničku ulicu i hodala sve do bankomata na ulazu u dragstor. Našavši se ispred aparata, pitala se da li će joj kreditna kartica dopustiti da podigne toliko gotovine. Srećom, kada je ukucala pin-kod, novčanice od pedeset dolara izašle su bez problema. Vratila se ispred hotela govoreći sebi da je sve to bilo ipak prelako. Nije verovala u poklone koji padaju sa neba. Prelazila je ulicu kada je telefon zavibrirao. Benedik. SMS je sadržao samo link ka članku Parizjena. Na ajfonu se pojavio uvodni deo članka a da na link nije ni kliknula:

Tragična smrt Penelope Kurkovski, poznate manekenke iz devedesetih godina i muze slikara Šona Lorenca

Sranje…

Dok se po njenoj glavi kolale informacije, Kajl je pritiskao. „Imate li novac?“
Dečko je završio smenu i seo na svoj bicikl bez kočnica. Uzeo je novčanice i ugurao ih u džep pre nego što joj je predao kartonsku fasciklu. Uz nekoliko zamaha pedalama, nestao je u noći.
Madlin je za trenutak pomislila da ju je nasamario i da je nasela kao prava naivčina.
Ali nije bilo tako. Otvorila ja fasciklu i počela da čita njen sadržaj pod svetlošću uličnih lampi.
I tako se upoznala s Vilinskim Kraljem.



_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:10 am





17


Vilinski Kralj

Hvata me, oče, zlo mi je, zlo!


Otac se zgrozi kad začu to.


Johan Volfgang Gete

1.

Smeštena u fotelji u salonu Bridž kluba, Madlin je mogla da čuje svoj puis kako udara u vratnoj veni.
Rasuti po niskom stočiću, pred njom se nalaze papiri posmrtnog dosijea, koje je proučavala čitav sat. Užasna arhiva, koju je nesumnjivo napisao Adrijano Sotomajor, koju čine desetine novinskih članaka – neki direktno iscepani iz novina, neki skinuti s interneta – zapisi sa saslušanja, izveštaji s autopsije, fotokopije odlomaka iz dela o serijskim ubicama.
Sva dokumenta bila su u vezi sa serijom otmica i ubistava dece, koja su se desila između početka 2012. i leta 2014. godine u državama Njujork, Konektikat i Masačusets. Četiri ubistva, užasna koliko i neobična, povezana zbunjujućim načinom na koji su se odigrala.
Serija je počela u februaru 2012, s malim Mejsonom Melvilom, dvogodišnjakom otetim u gradskom parku u Šeltonu u Okrugu Ferfild. Njegovo telo nađeno je l2 nedelja kasnije, blizu ribnjaka u Voterberiju, takođe grad u Konektikatu.
U novembru 2012. godine, Kejleb Kofin, četiri godine, nestao je dok se igrao u bašti paviljona svojih roditelja u Voltamu u Masačusetsu. Njegov leš pronašli su planinari tri meseca kasnije, u močvarama Belih planina.
Otmica iz jula 2013. godine zapalila je svet: Tomas Šturm kidnapovan je usred noći na Long Ajlandu u kući svoga oca Matijasa Šturma, nemačkog arhitekte oženjenog poznatom voditeljkom sa ZDF-a. Slučaj je dobio veliku medijsku pažnju u Nemačkoj. U jednom trenutku je i otac bio osumnjičen, jer je par bio u procesu razvoda, koji je bio vrlo napet. Nemački tabloidi su se okomili – s Bildom na čelu – i uništili Šturma otkrivajući gnusne činjenice iz njegovog privatnog života. Arhitekta je čak nakratko boravio u zatvoru, ali s početka jeseni Tomasovo telo identifikovano je blizu jezera Seneka u državi Njujork. Špigel je tim povodom prvi upotrebio naziv Erlkonig – Vilinski kralj, kao referenca na Geteovu poemu.
Ista priča ponovila se i u martu 2014. kada je mladi Danijel Rasel bio otet u parku u Čikopiju, opet u Masačusetsu, u trenutku nepažnje njegove dadilje. Njegov leš bio je nađen nekoliko nedelja kasnije, ovog puta u slanim močvarama Old Sejbruka, mestu na obali mora u Konektikatu.
I onda… više ništa. Počevši od leta 2014, Vilinski Kralj nestaje s radara.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66552
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 5 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu