Stan u Parizu - Gijom Muso

Strana 7 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7

Ići dole

Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 9:30 am

First topic message reminder :



U Parizu postoji atelje koji skriven leži u dnu ulice obrasle zelenilom.
Madlin ga je iznajmila da bi uživala u samoći. Usljed nesporazuma, ovoj se mladoj londonskoj policajki pridružuje Gaspar, pisac i mizantrop koji je doputovao iz Sjedinjenih Država da bi pisao u tišini. Ovo dvoje ljudi eksplozivne naravi prinuđeni su da zajedno provedu nekoliko dana.

Atelje je pripadao slavnom slikaru Šonu Lorencu i još uvijek odiše strašću prema bojama i svjetlosti. Loren je, skrhan poslije ubistva svog sina, umro godinu dana kasnije ostavivši iza sebe tri platna koja se sada vode kao nestala. Fascinirani njegovom genijalnošću i zaintrigirani njegovom tužnom sudbinom, Madlin i Gaspar odlučuju da udruže snage kako bi pronašli ta platna za koja se vjeruje da su posljednji i silni odsjaj Lorencovog genija.
Međutim, da bi pronikli u Lorencove tajne, moraće da se suoče sa sopstvenim demonima u jezivoj istrazi koja će uslijediti...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:23 am





3.

Madlin je plakala.
Dečak ju je posmatrao.
Toliko je plakala da i pored brisača skoro ništa nije videla na putu. Deset minuta nakon što je ostavila Gaspara, auto joj se, usred krivine, nađe nasuprot autu koji je išao u suprotnom smeru. Farovi su blesnuli kao da je neko uperio projektor nekoliko centimetara od njenog lica. Ona okrenu volan iz sve snage, i ču besan i očajnički zvuk sirene. Retrovizori se sudariše, i njen auto skliznu s puta i ostade nepomičan, na samoj ivici jarka.
U pičku materinu.

Drugi auto pobeže glavom bez obzira i nestade u noći. Iz sve snage, Madlin udari pesnicom u volan i ponovo se rasplaka. Stomak ju je ponovo boleo. Provela je dan ignorišući bol, ali on se sada pojačavao. Tresla se. S rukama na stomaku, ostala je sklupčana na sedištu nekoliko minuta, očajna, obavijena tamom.
Dečak sa slike ju je i dalje posmatrao.
Sada je i ona njega posmatrala. To je slika Adrijana Sotomajora, koju je Gaspar našao u kući. Sa proslave njegovog petog rođendana, malo pre nego što ga je majka napustila. Letnje veče. Iza svećica na torti, dečak se osmehuje objektivu. Nosi žuti prsluk, prugasti šorts i lagane sandale.
Madlin obrisa suze rukavom i upali svetio.
Ta fotografija joj nije davala mira. Bilo je teško posmatrati je i znati da je monstrum već bio tu, kao klica zla, u mozgu i telu tog malenog dečaka. Znala je za teoriju pojedinih psihologa, prema kojoj je sve već određeno do treće godine. Ta teorija bi je uvek razbesnela.
A šta ako je istinita? Možda je sve već bilo tu, u pogledu, i mogućnosti i ograničenja. Ona odagna tu pomisao. Ne možemo nositi u sebi đavola već sa pet godina. Htela je da uđe u trag monstrumu, ali on je već dugo mrtav pa više nije bilo nikoga koga je mogla da lovi. Ostala je samo dečja prikaza.
Dete. Dečak. Kao sin Žonatana Lamprera, koji se igrao avionom tržnom centru. Kao dečak kakvog je želela da nosi u stomaku. Kao Žilijen Lorenc. Dete.
Madlin uzdahnu. Nekada davno pratila je predavanja i čitala knjige da bi naučila da uđe u glavu ubici. Iako je bilo mnogo izmišljotina i bla-bla-truć u svemu tome, policajci su žudeli da uđu u um kriminalaca. Ali prodreti u um petogodišnjeg deteta…
Pogleda prikovanog za fotografiju, ona pokuša da ga dozove u svojoj glavi.
Zoveš se Adrijano Sotomajor.

Imaš pet godina i… ne znam šta je u tvojoj glavi. Iako je obično to moj posao da zamislim. Ne znam šta osećaš u trenutku dok duvaš svećice na torti. Ne znam šta osećaš u svakodnevnom životu. Ne znam kakav smisao daješ svemu tome. Ne znam kako izdržavaš. Ne znam koje su tvoje nade. Ne znam o čemu razmišljaš uveče pred spavanje. Ne znam šta si radio ovog popodneva.

Ne znam ni šta je u glavi tvog oca. Ne znam njegovu priču. Ne znam zašto je počeo da te zlostavlja. Ne znam kako ste došli dotle: otac, sin, seanse kažnjavanja u potpalublju nekog broda. Udarci kaišem, opekotine od cigareta, glava u klozetskoj šolji.

Ne znam da li muči nekog drugog mučeći tebe? Sebe možda? Svog oca? Bankara koji odbija da umanji visinu njegovog dugovanja? Društvo? Ženu? Ne znam zbog čega ga je đavo zaposeo, kao što će kasnije zaposesti i tebe.

Madlin približi fotografiju licu.
Dečak ju je posmatrao.
Oči u oči.
Nemoguće je biti čudovište s pet-šest godina, ali moguće je sve izgubiti. Poverenje, samopouzdanje, snove.
„Gde ideš, mali Adrijano?“, šaputala je. „Gde odlaziš kada ti pogled zaluta? Gde ideš kada ti se pogled izgubi u daljini?“
Gde je to dalje?

Suze su joj ponovo tekle. Osećala je da joj je istina nadohvat ruke. Ali je izmicala. Istina je ponekad bila stvar trenutka, posebno kad ste daleko dogurali u istrazi. Stvar inspiracije. Tišina koja prethodi otkrivanju.
Od samog početka odbijala je da poveruje da se ova priča može okončati novim tumačenjem prošlosti. Zato nije ništa specijalno ni očekivala. Neće se neki mesečev zrak spustiti na kontrolnu tablu i dati joj odgovor. Adrijano neće oživeti i šapnuti joj tajnu.
Ali ostaje pitanje koje joj je Gaspar postavio: Šta još možemo da uradimo? To je glavno pitanje svake istrage, a ona nije želela da liši odgovora to đubre od čoveka Gaspara Kutansa.
Upali auto, dade migavac i okrenu se polukružno bez upadanja u jarak. Umesto da ide ka Njujorku, krenu nazad u Tiberton. Još nije završila s Gasparom Kutansom.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:23 am




4.

S Velikim Semom, koji ga je zagrlio, Gaspar pređe pristanište i dođe do restorana Stari ribar.
Tamo je morao da istrpi ismevanja gostiju, ali pijanice nisu bile zle. Kada su se dobro ismejali, bili su radi i piće da mu plate. Gaspar najpre pomisli da odbije, kako bi ostao trezan, ali onda je spustio gard. Zašto da sada bude čist, kada je istraga završena?
Lagano je ispio prvu čašu viskija, zatim je došao na njega red da plati turu. Posle još dve čaše na eks, on spusti na šank dve novčanice od pedeset dolara i zatraži da mu ostave flašu.
Zovem se Gaspar Kutans i ja sam alkoholičar.

Alkohol je već delovao. I Gaspar se osećao bolje. To je bio najbolji trenutak: posle dve-tri čaše, kada više niste uzdržani, rasterećeni ste od ružnoće sveta, ali niste još sasvim pijani. Uostalom, u takvom stanju je napisao svoje najbolje komade. Kada su mu misli bile skoro jasne. Ipak, u jednom trenutku, društvo pijanaca poče da mu smeta. Previše galame, previše mačizma, homofobije, previše gluposti izrečenih u minutu. Osim toga, uvek je više voleo da se natreska sam. Bio je to intiman i dramatičan čin: kao kada se uradite heroinom. Gaspar dohvati flašu viskija i nađe utočište u susednoj prostoriji. Bila je to pomalo ogavna pušionica, sa zidovima presvučenim crvenim somotom i harpunom, nepristojnih gravura i crno-belih fotografija ribara koji poziraju s najboljim ulovom ispred svojih čamaca. Sve ovo zajedno odavalo je čudnu atmosferu: Starac i more u Tuluz-Lotrekovoj verziji.
Gaspar sede za sto i spusti stvari na stolicu ispred sebe. Sipa sebi četvrtu čašu i poče da lista debelu svesku u koju je beležio sve u vezi s istragom. Ova priča bila je hronika njegovog neuspeha. Možda je nosio njegovu jaknu i parfem, ali on nije Šon Lorenc. Nije bio na visini zadatka da bi preuzeo baklju. Madlin je bila u pravu: ne može se biti rekreativni istražitelj. Iz mnogo razloga, bio je ubeđen da će uspeti da nađe i spase Žilijena. Jer spasti to dete značilo bi spasti sebe samog. Okomio se na ovu istragu jer ju je video kao pogodno sredstvo da dobrim delom nadoknadi ono što je propustio u životu. Ali ne mogu se za nekoliko dana iskupiti greške načinjene tokom celog života.
Uze gutljaj i zatvori oči. Slika Žilijena koji vene u nekom podrumu ureza mu se u mozak. Da li postoji makar i sićušna šansa da je dečak i dalje živ? Više uopšte nije mogao da zna. Uostalom, čak i kada bi ga nekim čudom pronašli živog, u kom stanju bi dečak bio posle dve godine zatočeništva? I kakva bi bila njegova budućnost? Njegov otac umro je pokušavajući da ga spase, njegova majka ispalila je metak sebi u glavu u jednom napuštenom vagonu. Moglo je biti i boljih ishoda od ovih…
Dok je okretao stranice sveske, Gaspar se zaustavi na jednoj od fotografija Proizvođača vatrometa iz monografije koju je napisao Benedik. To je bila njegova najdraža slika. Prvo, zato što je oslikavala autentičnost jedne epohe: surov andergraund Njujork s kraja osamdesetih. Drugo, zato što je to bila jedina slika na kojoj troje razbojnika izgledaju gotovo srećno. Imali su dvadeset i kusur godina, i zajedno su se po poslednji put narugali u lice objektivu pre nego što su im se putevi razišli. Beatris Munjos, poznata pod pseudonimom Bubamara, koja je sa svojih sto dvadeset kilograma i ramenima ko kod dizača tegova bila onemogućena da poleti. Na slici je skrivala facu ispod vojne kape i smešila se momku koji se nalazio s njene desne strane: Lorzu 74, koji još nije postao genijalni Šon Lorenc. Onaj koji će slikati platna za kojima će ljudi ludeti. Da li je već mogao da nasluti kakva ga sudbina čeka? Definitivno ne. Na slici je mislio samo o zezanju sa svojim ortakom, koji se pretvarao da prska boju: Noćna Smena alias Adrijano Sotomajor.
Gaspar pažljivije pogleda Adrijana. Uzevši u obzir sve što je sada znao, on razmisli o svom prvobitnom zaključku. Tri dana ranije, prvi put kada je video ovu sliku, mislio je da se Latinoamerikanac kočopernog držanja samo pravio važan, pozirajući u svojoj raskopčanoj košulji, ali ono što mu je tada izgledalo kao arogancija u stvari je bila samo nezainteresovanost. Isti zalutali pogled koji je imao još od detinjstva.
Gaspar se zadrža na licu budućeg Vilinskog Kralja. Nije uspeo da nade Adrijanov rosebud. Ključ koji otvara sva vrata. Taj majušni detalj u biografiji koji objašnjava sve paradokse jednog života, pokazuje šta smo zaista, za čim jurimo, od čega bežimo u životu. Na trenutak je imao osećaj da je dokaz bio tu, pred njegovim očima, ali on nije bio u stanju da ga vidi. Zagolica ga sećanje iz tinejdžerskih dana, čitanje Ukradenog pisma Edgara Alana Poa i njegova glavna poruka: najbolji način da sakriješ nešto jeste da ga ostaviš na videlu.
Potpuno nesvestan onog što radi, mahinalno izvadi hemijsku i poče da beleži, kao što kao sto je imao običaj da radi dok piše komade. Pročita to što je naškrabao: dva-tri datuma, imena Proizvođača vatrometa, njihove pseudonime. Onda ispravi jednu od grešaka: možda zbog toga što je bio pod utiskom mornarske dekoracije u prostoriji, napisao je Noćna Sena umesto Noćna Smena.
Onda zatvori svesku, iskapi viski i uze svoje stvari. Teške glave se dovuče do kase. Bilo je manje ljudi i malo manje buke. Pitao je gazdu gde može da nade sobu da prenoči. Ovaj mu predloži da pozove nekoliko mesta da bi proverio. Gaspar klimnu u znak zahvalnosti. Veliki Sem se, sedeći skoro presavijen na stolici za šankom, zakači za njega kao pijavica.
„Častiš li me jednim pićem, momčino?“
Gaspar mu sipa viski.
Iako nije nastavio da pije, oseti da je viski počeo da deluje. U glavi je počelo da mu bruji. Osećao je da je vrlo blizu nečega, ali da mu to izmiče. „Jeste li poznavali porodicu Sotomajor?“
„Naravno“, odgovori pijanica, „svi ih ovde poznaju. Trebalo je da vidiš kapetanovu ženu. Kako se ono beše zvala?“
„Bjanka?“
„Da, jeste, neviđena lepotica. Kako bih je dobro…“
„Jesu li Ernesta zvali Kapetan?“ prekinu ga Gaspar. „Da.“
„Zašto?“
„Pa kako zašto, budalo, pa zato što je bio kapetan, majku mu! Bio je jedan od retkih koji je imao dozvolu da lovi u velikim dubinama.“
„Na čemu je lovio? Na ribarskom brodu?“
„Pa naravno, sigurno nije na škuni.“
„Kako mu se zvao brod?“
„Ne znam više. Davno beše. Plaćaš još jednu turu?“ Jednim pokretom, uprkos povređenim rukama, Gaspar uhvati pijanicu za gušu i unese mu se u lice.
„Kako se zvao Sotomajorov brod?“ povikao je.
Veliki Sem ustuknu.
„Smiri se, čoveče! Kakav je to način!“
Pijanac onda uze flašu i sljušti je u nekoliko gutljaja. Pošto se malo povratio, obrisa bezuba usta i ustade sa stolice.
„Kreni za mnom.“
Poveo je Gaspara kroz pušionicu i ubrzo dođe do slike na zidu, na kojoj Ernesto Sotomajor pozira sa svojom posadom iza crvene tune teške više od sto kilograma. Slika je bila crno-bela. Bila je iz sredine osamdesetih, ali dobre rezolucije. Gaspar pride slici. Iza ribolovaca se video veliki brod. Začkiljio je da pročita ime broda. Zvao se Noćna smena.
Gaspar poče da se trese. Oseti kako mu se oči magle pod udarom emocija.
„Šta se dogodilo s brodom kada je Sotomajor otišao u penziju? Da li je i dalje u luci?“
„Šališ se, druže! Znaš li ti koliko košta mesto u luci?“
„Gde je onda brod?“
„Kao i većina tibertonskih brodova, verovatno su ga odšlepali do Groblja.“
„Groblje? Kakvo sad groblje?“
„Pa Groblje za brodove na Staten Ajlandu.“
„U Njujorku?“
„Da, druže.“
Gaspar je već nestao. Dohvati torbu, izađe iz paba, i dođe do luke. Ledeni vazduh mu je prijao, kao da je mogao da ga ekspresno brzo otrezni. Taman kada je uzeo telefon, primetio je u mraku dva fara koja su svetlela pravo u njega.
Bila je to Madlin.



Nedelja, 25. decembar

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:23 am








22


Noćna smena

I bi veče i bi jutro, dan prvi.


Postanje 1:5

1.

Srebrne pahuljice lebdele su u vazduhu kao oblak insekata metalik boje.
U sedam ujutru Gaspar i Madlin stigli su na Brodsko groblje na Staten Ajlandu. Vozili su cele noći i bili na ivici snage. Kako bi ostali budni, Madlin je palila cigaretu za cigaretom, a Gaspar je iskapio termos kafe. Sneg ih je iznenadio pred kraj puta, prekrivši tlo slojem od nekoliko centimetara, koji je dodatno usporio njihovo kretanje. Tako su, prkoseći oluji, došli do ulaza u Groblje za brodove.
Prostor je bio oivičen bodljikavom žicom i plakatima koji upozoravaju na opasnost pri neovlašćenom ulasku, ali groblje je bilo preveliko da bi zaista sprečili ulazak onima koji poželeli da uđu.
Jedino što bi zaista moglo da ih odvrati od ulaska bio je zastrašujući smrad koji se širio regijom. To je prvo što osetite: mučan miris trule ribe i raspadnutih algi. Od smrada koji je zagađivao vazduh okrenuo bi vam se želudac i dobili biste vrtoglavicu. Tek kada biste uspeli da prevaziđete prvobitno gađenje, postali biste svesni panorame i njene neobične paradoksalne lepote.
Nebo s olovnim oblacima pružalo je pogled na apokaliptični prizor. Divlja ničija zemlja, jalova, napadnuta hiljadama olupina. Olupine koje su trulile u blatu, raspadnuti brodovi, splavovi decenijama nasukani u blatu, napušteni teretnjaci, jedrilice čiji su jarboli zveckali, čak i olupina parobroda izvađenog iz Misisipija.
Horizont je bio prazan. Nije bilo ni žive duše, ni zvuka, osim krikova galebova koji su obletali nad zarđalim olupinama. Bilo je teško poverovati da se nalaze na samo nekoliko milja od Menhetna.
Već skoro sat Gaspar i Madlin su očajnički tragali za brodom Noćna smena, ali bio je to težak zadatak na groblju te veličine. Pahulje su sve jače padale te nisu mogli da razlikuju brodove čije su se konture sablasno gubile između neba i zemlje.
Da stvar bude još gora, nije celo groblje bilo prohodno za automobile. Nije bilo jasno definisanih staza ni asfaltiranog ili obeleženog prilaza. Zavisno od mesta, vozilo se nasumično kretalo neravnim putem pa stazama koje su vodile u ćorsokake, te je bolje bilo ići pešice, da se ne bi zaglibili.
Baš kada su pretražili jedan od prolaza i prešli peščanu pustaru, gde je bila zaglibljena vojna prikolica, jedan detalj privukao je Madlininu pažnju. Stabla srednje visine bukvalno su izranjala iz vode. Desetak grmova bilo je zasađeno s obe strane peskovite staze. Previše pravilan raspored da bi bio prirodan. Ko bi došao ovde da sadi biljke i zašto? Madlin je nogom slomila jednu grančicu. Gaspar je uze da je prouči.
„Izgleda kao da drvo krvari“, reče on pokazujući crveni biljni sok koji je tekao iz drveta.
„Jebem ti sunce“, ote se Madlin. „Ovo drveće…“
„Šta s njim?“
„To su jove!“
Drvo koje plače krv. Drvo vaskrsenja posle zimske pustoši. Drvo života posle smrti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:23 am




2.

Prateći niz jova, prešli su stotinak metara po lošem putu od dasaka, sve dok nisu primetili visoku senku broda koji mirno leži u vodi, vezan za improvizovani ponton.
Noćna smena bio je ribarski brod s pramcem dužim od dvadeset metara. Nepokretna masa gvozda, prekrivena rđom, muljem i algama.
Bez imalo oklevanja, Madlin uz pomoć daske dođe do ograde i skoči na brod. Boreći se s vetrom, provukla se ispod vešala, preskočila čekrk i došla do staze za ulaz. Gaspar je išao za njom. Sneg je počeo da se ledi i pretvarao tlo u klizalište. Ponton je prekrivala brojna užad, kablovi, pokidani konopci, probušene gume.
Klizavo stepenište vodilo je do kormilarnice. Mesto je počelo da prokišnjava, pod je bio pun rupa, zidovi su zaudarali na vlagu. Prekrivena lepljivom prljavštinom, kontrolna tabla bila je uništena: točak, radari, radio i drugi navigacioni uređaji bili su svi nestali. Okačen na zidu, pored pokvarenog aparata za gašenje požara, Madlin ugleda poluistruleli plastificiran dokument, plan broda s merama bezbednosti u slučaju požara.
Napustili su kormilarnicu i krenuli mostom koji je vodio do dela za posadu, gde je većina ograde bila srušena. Najpre je bio tu uzan hodnik sa starom peći i zamrzivačem, zatim dve oronule kabine, koje su bile pretvorene u radionice. U jednom uglu džakovi cementa, pijuk, ašov i drugi alat, koji je stajao ispod cerade od PVC-a. Na jednom starom ležaju, među komadićima stakla i uginulim pacovima, bilo je na desetine praznih kartona koji su trulili u lokvi vode. Madlin pokida jednu etiketu s ambalaže i pokaza je Gasparu: Lyoq>Foods, firma koja se bavi prodajom hrane za skladištenje…
Nikada nisu bili tako blizu istini kao sada.
Pomoću mape su sišli u deo gde su se ranije verovatno držale mašine, a koja je danas bila carstvo pacova i korozije. Po njihovom dolasku, bube pobegoše iza cevovoda koji se nalazio na podu. U uglu prostorije nalazila su se metalna zarđala vrata. Zatvorena. Madlin reče Kutansu da osvetli dok je ona pokušavala da ih otvori. Metalni pajser ništa nije pomagalo.
Vratili su se na most i, gledajući u mapu, tražili drugi ulaz u potpalublje. Bezuspešno. Ako je ranije i bilo nekog prilaza, sada je bio zatvoren. Odbijajući da odustanu, proverili su sva dostupna mesta. Vetar je l’ijukao pa su morali da viču kako bi čuli jedno drugo. Teturali su se pod oštrim udarima vetra. Pokušavali su da nekako očiste sneg stopalima, želeli su da im pokreti budu brži, ali zaleđeni mišići nisu ih slušali. Nekoliko trenutaka kasnije, prestali su sa pričom i komunicirali su pokretima.
Sa svake strane vijka primetili su po dva dugačka zastora od neprovidnog stakla. Dva kratka pojasa od cigle prekrivala su tlo. Gaspar odmah pomisli da je tu skriven prozor s rešetkama, koji bi omogućio prirodnoj svetlosti da dođe do podruma. Madlin ugleda dve fiksirane rešetke. Rešetke za ventilaciju.
Otrčala je do kabine za posadu i vratila se s pajserom u rukama. Najpre je mislila da će lako razbiti staklo, ali ono je bilo neverovatno jako. Uložila je svu snagu i udarila nekoliko puta. Trebalo joj je dobrih petnaest minuta da probije staklo, zatim dovrši posao polugom, da razbije čitavo staklo. Sneg se odmah skotrlja unutra.
Otkačivši jednu od neonki koje je nosila oko struka, spusti je u rupu koju je otvorila. Tri metra ponora bila su ispod poda.
„U prolazu se nalazi uže za penjanje. Idem da ga potražim!“, viknu ona napravivši polukrug.
Gaspar je ostao sam ispred ponora. Lud, unezveren, halucinirao je.
Od užasnih mirisa ribe, izmeta i urina, prenuo se iz svog ludila. Neko je bio otet i ostavljen ovde, to je sigurno. Bio je siguran da je čuo neki glas pomešan s bukom koju je stvarao vetar. Glas koji ga je dozivao. Nije imao strpljenja da čeka da se Madlin vrati. On skinu jaknu i skoči u potpalublje.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:24 am





3.

Skotrljao se dole pun prašine. Dok je ustajao, od užasnog smrada mu se prevrnuo želudac. Taj specifičan miris je dobro znao: bio je to miris smrti.
Un uze lampu i poče da korača u tami. „Ima li koga?“
Jedini odgovor dala je mećava od koje se brod ljuljao.
Svi svetlarnici i mali brodski prozori bili su zamandaljeni. Iako je svaki udah ovog zagađenog vazduha bio mučenje, ipak je ovaj donji deo broda bio manje zahvaćen vlagom nego ostatak olupine. Vazduh je bio malo suvlji, i što je Gaspar više zalazio u tamu, to je tonuo u veću tišinu. Oluja se odjednom činila tako dalekom, kao da se nalazio u paralelnom univerzumu.
Kako su se Gasparove oči privikavale na tamu, tako je primetio da se, u stvari, ne nalazi u potpalublju, već u nekoj vrsti radne prostorije, gde su ribari razvrstavali i čistili ribu.
Prošao je pored pokretne trake, velike čelične posude za ribe, ručnog pribora, provodnika za kablove. A iza gomile rešetki pronašao je ono što je znao da je neizbežno otkako je osetio miris smrti: leš Bjanke Sotomajor. Telo starice nalazilo se na podu, sklupčano u jednoj od mnogobrojnih betonskih pregrada. Gaspar približi lampu lešu. Bjankini ostaci više nisu ličili ni na šta. Koža joj je bila naduvena, prekrivena plikovima i žuta poput sundera, upravo se bila raspadala. Nokti su joj se odvojili od prstiju, a telo, delom požutelo, delom crno, prikazivalo je jedan od poslednjih stadijuma užasa. Gaspar se trudio da se ne sruši pred ovim nepodnošljivim prizorom. Ako je, uprkos hladnoći, miris tela koje je trulilo bio tako jak, onda je to značilo da Bjanka nije bila mrtva veoma dugo. Nije bio lekar, ali mogao je da se opkladi da je mrtva oko tri nedelje. U svakom slučaju, nesumnjivo manje od mesec dana.
Gaspar je zašao u mračan hodnik, dozvolivši da ga obavije tama. Sada su strah i hladnoća prelazili njegovim telom. Posmatrao je, vrebao, napet, sav prepušten trenutku. Bio je spreman na sve. Ovo je bio trenutak koji je čekao dvadeset godina. Razrešenje nečega sto je počelo mnogo pre nego što je čuo za Šona Lorenca. Ishod borbe između tame i svetla, koji su uvek postojali u njemu.
Ovi poslednji dani bili su tako neočekivano puni iznenađenja. Kada je stigao u Pariz pre pet dana, nijednog trenutka nije pretpostavljao da će, umesto da piše pozorišni komad, glumiti speleologa svog života, da bi se izborio s demonima i otkrio da i dalje ima karakterne crte za koje je mislio da su zauvek nestale.
Kanalisao je sve što mu je ostalo od snage, pameti i ubeđenja. Više puta umalo je klonuo, ali i dalje je stajao uspravno. Možda ne zadugo, ali barem je stigao dotle. Do ivice ponora. Do samog čudovišta. Spreman za konačno suočavanje, jer čudovišta nikad ne umiru zaista.
„Ima li koga?“
Koračao je i dalje po mraku. Neonka je očigledno bila u kvaru, jer gotovo da uopšte više nije osvetljavala. Odjednom, visinska razlika dođe do izražaja i prolaz se suzi. Više nije video skoro ništa. Više je nagađao nego što je mogao da razlikuje stvari, dva dušeka, gomilu ćebadi. Bilo je tu još kartona, kao i sanduka prekrivenih paukovom mrežom.
Onda je došao trenutak kada nije mogao da nastavi dalje. Došao je do zida i do gomile cevi.
U tom trenutku je i lampa prestala da radi. Gaspar učini nekoliko koraka unazad i onda se zaustavi. Nasumično, on se uputi ka zvuku koji je dopirao iz jedne velike cevi za evakuaciju. Sklupčao se, misleći da je možda mnogo krupan da bi stao u cev, ali ipak je uspeo da uđe.
Poče da puzi u tami. Otkako je skočio u potpalublje, znao je da se nazad ne vraća bez njega. Znao je da se njegov život dešava upravo ovde. Da bi došao dovde, fokusirao je svoj život na Žilijena Lorenca. Pakt koji se podrazumeva. Luda opklada iskusnog pokeraša, koji za poslednju partiju odlučuje da stavi sve žetone na sto i igra na sve ili ništa. Opklada da postoji svetlost koja pobeđuje tamu.
Gaspar se kretao u mraku, stomaka priljubljenog uz pod. Osećao je veliki pritisak na grudima, zujalo mu je u ušima. Imao je utisak da lagano napušta brod. Više nije čuo pucketanje broda sa svih strana. Više nije osećao miris benzina, farbe ili vlažnog drveta. Sada je jedino mrkli mrak bio oko njega, crn kao ugalj. U vazduhu se osećao samo miris spaljene zemlje. A na traju tunela žar koji bi ponekad zasijao kada se prođe kroz pepeo.
U tom trenutku ga je ugledao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:24 am



4.

Kutans je trčao po snegu.
Osećao je ledeni vazduh u plućima i očima. Zbog udara vetra, pahuljice su mu išle pravo u lice. Kako je nosio samo košulju, ledio se od hladnoće, ali sada je bio imun na bol.
Umotao je Žilijena u svoju jaknu i držao ga čvrsto uz sebe.
Madlin je otišla prva, da bi upalila auto.
Ogromni sivi galebovi obletali su nad njihovim glavama. S kljunovima lešinara, ispuštali su zastrašujuće krike. Kutans je trčao.
Spuštene glave, priljubljene uz bledo detetovo lice, pokušao je da mu da sve što je imao. Toplotu, dah, život. U njegovim postupcima nije bilo improvizacije. Znao je šta treba učiniti. Znao je da se neće okliznuti na zaleđeno tlo doka. Znao je da mu dečak neće umreti na rukama. Pregledao ga je izlazeći iz potpalublja. Žilijen je bio u šoku, nije bio u stanju da otvori oči pošto je toliko vremena proveo u tami, ali Bjanka se sigurno brinula o njemu, do poslednjeg trenutka, tako da nije bio ni blizu smrti.
„Biće sve u redu, Žilijene“, hrabrio ga je.
Zatvorenih očiju, dečak je drhtao i cvokotao zubima. Slobodnom rukom Gaspar dohvati plišanu igračku koja je mu virila iz džepa na jakni i stavi je u detetovo naručje.
„Biće u redu, druže. Vidi, doneo sam ti tvog drugara. On će te zagrejati.“
Kutans je trčao. Ranjene ruke su ponovo počele da mu krvare. Bol je bio tako jak da više nije mogao da ih pomera. Ali ipak ih je pomerao. I dalje je trčao.
Gume su škripale u snegu. Kroz snežnu oluju prepoznao je da se Madlinin auto približava. Došao je do doka kada mu je Žilijen nešto šapnuo. Mislio je da nije dobro čuo i zamolio ga da ponovi
„Jesi li to ti, tata?“, upitalo je dete.
Kutans je shvatio zašto ga to pita: dezorijentisanost, odeća, Lorencov parfem koji se još osećao na jakni i košulji, plišana igračka.
Nagnu se ka detetu i taman htede da razreši nesporazum, ali umesto toga čuo je sebe kako odgovara:
„Da, to sam ja.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:25 am




5.

Sa četiri pogonska točka, auto se bez teškoća kretao kroz sneg. Komfor u tom zatvorenom prostoru umanjivao je spoljnu hladnoću. Grejanje je radilo, motor je podrhtavao, radio je bio uključen, tiho se čula lokalna stanica, koja je na svakih petnaest minuta davala precizne informacije o stanju na putevima.
Gaspar i Madlin nisu progovorili ni reči već pola sata, otkako su napustili Brodsko groblje. Gaspar je još držao Žilijena, koji je, izgleda, zaspao u Gasparovim rukama. Sklupčan u očevoj jakni, dečak je izgledao kao mali plavi anđelak. Sa četiri prsta na levoj ruci uhvatio se za Gasparovu ruku i nije je više puštao.
Zažarenih očiju, Madlin je unela u GPS adresu Bolnice Belvju na Menhetnu. Nalazili su se na Putu 95, kod Sikokusa u Nju Džerziju. Tog neradnog dana nije bilo mnogo vozila na putevima, iako su vremenski uslovi dosta komplikovali saobraćaj.
Na sto metara od ulaza u Linkolnov tunel, kretanje je bilo dodatno usporeno, a zatim je bilo suženo na samo jednu traku. Na levoj traci vozila su milila, branik uz branik, zatim su potpuno stala.
Šta sada?

Gaspar se setio Hemingvejeve rečenice: „Na najvažnijim raskrsnicama našeg života nema znakova.“ Tog božičnog jutra Gasparu se pak činilo da jedan svetionik, savršeno jasan, poigrava pred njegovim očima. Ponovo je pomislio na kairos: odlučujući momenat, trenutak kada je trebalo reagovati kako ne bismo ispustili priliku. Upravo takav trenutak, s kakvim nije znao da se nosi u životu. Bilo je smešno: poslednjih dvadeset godina proveo je pišući dijaloge, ali nikada nije znao da komunicira. Svestan da je bilo pitanje sad ili nikad, on reče Madlin:
„Imamo još narednih sto metara da izaberemo budućnost, posle toga, biće prekasno.“
Madlin ugasi radio i upitno ga pogleda. Gaspar nastavi:
„Ako skreneš desno prema Menhetnu, pišeš redove prve priče. Ako nastaviš ka severu, onda započinješ jednu drugu.“
Kako nije razumela šta želi da kaže, upitala ga je:
„Šta se dešava u prvoj priči?“
Ovoga puta Gaspar je pronašao reči. Prva priča govorila je o životnom putu tri osobe različitih sudbina: pisac pijanac, suicidna policajka, dečak koji je ostao siroče.
U prvoj priči, pisac i policajka kreću Linkolnovim tunelom da bi odveli dečaka na urgentno odeljenje Bolnice Belvi. Blagosloveni hleb za novinarčiće, voajere, zlobnike. Intimna drama jedne porodice bila bi izložena na javnom trgu i analizirana. Od te priče napravili bi članke za društvene mreže i grozne emisije u nastavcima za informativne programe.
U prvoj priči, dramaturg se na kraju vraća na planinu da bi se zatvorio još više u sebe. Nastavlja da pije, da prezire čovečanstvo, da ne podnosi gotovo ništa na ovom svetu. Svako jutro je teže od prethodnog. Zatim, on pije sve više, nadajući se da će tako brže stići do kraja igre.
Policajka se možda vraća u Madrid u kliniku za oplodnju. Ili možda ne. Istina, ona želi da postane majka, ali i da ima nekoga u tom novom životu, nekog ko će joj biti podrška. Zato što zna da je slaba. Zato što se rve s tim nespokojem koji nosi u sebi još od puberteta. Naravno, ima perioda kada uspeva da zamaskira stvarnost, da ubedi druge da poveruju – čak i da ona sama poveruje – kako je ona jedna mlada optimistična žena, duhovita, uravnotežena, a u stvari, njen um je u haosu, konfuziji, od groznice i mirisa krvi.
Što se malog tiče, to je velika nepoznanica. Ovo siroče ludog slikara i kraljice svih ekscesa, dve godine je odgajala majka serijskog ubice, u potpalublju broda. Kakav je njegov život? Mogli bi se kladiti da je obeležen šetanjem između sirotišta i hraniteljskih porodica. Obeležen posetama psihijatru. Lažno sažaljenje, preterana radoznalost, etiketa žrtve koja mu je prilepljena. Drhtavi pogled koji samo želi da pobegne, da uroni u tamna sećanja iz potpalublja jednog broda.
Odjednom, druga traka se oslobodi. Policajac u žutom prsluku dao je znak da se krene napred i saobraćaj se odblokirao.
Madlin nije bila u stanju da izgovori ni reči, posmatrala je Gaspara, izgubljenog pogleda, pokušavajući da protumači njegove reči. Automobili iza njih trubili su kao na koncertu, pa Madlin krenu napred ka Linkolnovom tunelu. Kutans je gledao kako se giljotina spušta. Pedeset metara, trideset metara, deset metara. Igrao je na poslednju kartu. Sada je bio red na Madlin.
Madlin prođe kroz rampu koja je vodila ka Menhetnu. Ako je i postojala druga priča, morala je biti previše luda, previše rizična, a ne nešto što se može organizovati na brzinu.
Eto, gotovo je, pomisli on.
„A druga priča?“, upita ipak Madlin.
„Druga priča“, odgovori Gaspar, „to je porodična priča.“
Ovoga puta razumela je njegov pogled: Siguran sam da niko ne bi mogao bolje od nas da zaštiti ovo dete.
Zatim Madlin trepnu, protrlja kapke rukavom, i udahnu duboko. Onda naglo okrenu volan da bi promenila traku. U poslednjem času auto pređe preko nekoliko belih linija, oborivši plastične barijere koje su se nalazile između traka.
Ostavljajući Menhetn iza sebe, Madlin je uspela da se izvuče iz gužve i ubrza kako bi nastavila put ka severu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:25 am




6.

Tako je, Žilijene, počela druga priča.
Priča o našoj porodici.



Pet godina kasnije…






Evo istine, Žilijene.
Eto tvoje priče. Eto naše priče.
Priče koju sam napisao u svojoj staroj svesci sa spiralom.

Tog jutra te nismo ostavili na urgentnom odeljenju Bolnice Belvi. Nastavili smo vožnju ka severu, do Dečjeg centra u Larčmontu, medicinskog centra za decu koji je Dijana Rafael osnovala zahvaljujući prodaji Lorencovih slika.
U toj bolnici ostao si mesec dana. Malo-pomalo, povratili su ti se snaga i vid. To što si doživeo ostalo je veoma zamagljeno u tvojoj glavi. Nisi imao svest o vremenu, niti bilo kakva sećanja iz svog prethodnog života ili otmice. I nastavio si da me zoveš tata.
Iskoristili smo taj period kako bismo se organizovali. Tvoja majka se pozabavila administracijom. Pošto je radila za federalni program za zaštitu svedoka, znala je kome da se obrati da bismo dobili falsifikovanu krštenicu koju smo želeli. Na taj način si postao Žilijen Kutans, rođen 12. oktobra 2011, u Parizu, a roditelji su ti gospodin Gaspar Kutans i gospođa Madlin Grin.

Pre nego što smo napustili Sjedinjene Države, ona i ja smo se vratili na Noćnu smenu s balonima benzina i zapalili olupinu broda. Zatim smo se sve troje nastanili u Grčkoj, na ostrvu Sifnos, gde sam već imao svoju jahtu. Tvoje detinjstvo bilo je obasjano kikladskim suncem i uljuljkano srebrnim talasima i šuštanjem šipražja.
Da bih ti pomogao da zaboraviš tamu, nisam znao ništa bolje od živog plavetnila neba, hladovine maslina, svežine caciki salate, mirisa tamjana i jasmina.
Podižem glavu sa svoje sveske i posmatram te dok hodaš po plaži pred našom kućom. Očigledno je moje rešenje bilo efikasno jer si lep kao Apolon i zdrav kao dren, iako se i dalje plašiš mraka.
„Mama, pogledaj, letim kao avion!“
Širiš ruke i počinješ da trčiš oko svoje majke koja ti se široko osmehuje.

Pet godina je prošlo od tog decembarskog jutra 2016. godine. Pet srećnih godina. Za Madlin, za mene, za tebe, to je početak jednog novog života. Pravi preporod. Ti si u naše živote vratio ono što je davno bilo nestalo: ležernost, nadu, poverenje, smisao. Kao sto ćeš otkriti kada budeš imao dovoljno godina da pročitaš ove redove, ni tvoja majka ni ja nismo uvek bili ovako smireni roditelji kakvim nas ti sada poznaješ.
No naš zajednički život naučio me je nečemu. Rađanje deteta ublažava svu tamu kroz koju si morao da prođeš u životu. Apsurdnost sveta, njegovu ružnoću, bezgraničnu glupost više od polovine čovečanstva i kukavičluk svih onih koji love u grupi. Kada imaš dete, odjednom sve postane jasno. Sve tvoje greške, lutanja, svi gresi okajani su jednostavnom svetlošću koja obitava u njegovom pogledu.

Ne prođe ni dan da ne pomislim na to famozno decembarsko jutro. Prvi put kada sam te držao u rukama. Tog jutra, u Njujorku, oluja je bila prejaka, hladnoća mi je ledila telo, lude ptice letele su nad našim glavama i drvo je krvarilo u snegu. Tog jutra sam možda ja tebe oslobodio, ali ti si mene spasao.

Sifnos,

Kikladi

12. oktobra 2021. godine




_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:25 am




Dvadeset druga Penelopa





Vanredna prodaja kapitalnog dela Šona Lorenca u Njujorku


9. OKTOBAR 2019, AFP
Njujorška aukcijska kuća Kristi večeras će u Rokfeler plazi staviti na prodaju kapitalno delo američkog slikara Šona Lorenca, preminulog 2015. godine. Nazvano, 22. Penelopa je zapravo stari vagon Pariškog metroa, potpuno prekriven senzualnom slikom koja predstavlja Penelopu Kurkovski, slikarevu suprugu i muzu. Nastalo 1992. godine, po dolasku njujorškog slikara u Francusku, delo je naslikano potpuno ilegalno i otkriveno je tek skoro, prilikom tragične smrti gospođe Kurkovski, koja je izabrala da okonča svoj život u ovom vagonu decembra 2016. godine.
Usledila je dugotrajna i teška pravna bitka između Pariškog javnog prevoza i Bernara Benedika, izvršitelja testamenta i jedinog naslednika Šona Lorenca, da bi se odlučilo kome pripada ovo umetničko delo. Tek nedavno su obe strane postigle dogovor kojim se odobrava današnja prodaja.
Ne bi nikoga začudilo ako ovo delo postavi novi rekord, tvrdi predstavnik aukcijske kuće. Još za života, Lorencova popularnost bila je izuzetna, ali još je više porasla s njegovom smrću. G. Benedik, sa svoje strane, ističe posebnu vrednost ovog dosad neizloženog, dela: 21 slika Penelope Kurkovski uništena je u požaru 2015. godine. Ovaj vagon je, koliko znam, jedino preostalo slikovno svedočanstvo o nesvakidašnjoj vezi Lorenca i njegove bivše supruge.
Odbacujući kritike koje ovo delo vezuju za jezive okolnosti u kojima je ono pronađeno, galerista smatra da time umanjujemo njegovu važnost: ovo delo predstavlja suštinu ljubavi i lepote, kaže, pre nego što je zaključio, pomalo filozofski: kako bismo pobegli od surovosti epohe kojom vladaju tehnologija, glupost i ekonomska racionalnost, da li nam ikakvo drugo oružje i preostaje, osim umetnosti, lepote i ljubavi?


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:25 am

Izvori


Istina o izmišljenom

Ne tražite Šona Lorenca u muzejima i galerijama savremene umetnosti, on je spoj više slikara čije radove veoma cenim i koji, srećom, nisu doživeli ovako tragične sudbine.
Takođe, nema svrhe ni da idete na Volterov kej i tražite prodavnicu Žana Mišela Fajola, na njegov lik su me delom inspirisali članci o firmi Kremer pigmente, koju je osnovao Georg Kremer, kao i članci iz elektronskih medija koji govore o kolekciji boja koju poseduje Štrausov centar za konzervaciju i tehničke studije na Kembridžu, a za koju kažu da joj nema ravne u svetu.
Na kraju, neki od vas su možda primetili da se ovde nakratko pojavljuju likovi ili pominju mesta iz mojih prethodnih knjiga. Nadam se da ste se na ove aluzije nasmešili. One su, u svakom slučaju, dragi čitaoci, znak zahvalnosti za vašu neprekidnu vernost.


Fusnote


[←1] Pariz je uvek dobra ideja. (Prim, prev.)
[←2] Vid. Zov anđela.
[←3] Lat. Put završavam.
[←4] Zato što sam simpatičan. I rekao sam im da sam vaš muž.
[←5] Veliki tržni centar u Harlemu.
[←6] Lanac dragstora koji su uglavnom otvoreni 24 sata dnevno.
[←7] Bundespolizei - nemačka federalna policija.
[←8] Nem. Erlkonig na fr. je Roi des aulnes - kralj jova. (Prim, prev.)
[←9] Muzička tema iz filma Vonga Karvaja Raspoloženi za ljubav. (Prim, prev.)
[←10] Engl. Na prodaju. Molimo vas da pozovete Agenciju za nekretnine Harbor Saut.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Stan u Parizu - Gijom Muso

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 7 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu