Gijom Muso-U jednom trenu

Strana 1 od 7 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:31 am



Liza i Artur mogu da se vide samo jednom godišnje.
On čitav život provodi tražeći je...
... a ona svoj čekajući ga.

Liza sanja o tome da postane glumica. Kako bi platila studije glume, radi kao konobarica u jednom baru na Menhetnu. Jedne večeri tu upoznaje Artura Kostela, mladog lekara, i njen život menja se iz korena.

Artur će učiniti sve da osvoji Lizu. U gradu punom neočekivanih prepreka, na sve načine pokušaće da dođe do nje. Ali Artur nije običan muškarac – on Lizi otkriva istinu koja ga sprečava da gradi budućnost sa njom: neverovatnu a stvarniju od života.

U Njujorku kakav još niste upoznali, Artur i Liza moraće da ujedine svoje snage kako bi pobegli iz zamke najstrašnijeg od svih neprijatelja: vremena.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:32 am


Mome sinu. Mome ocu.


Ljubav ima oštre zube i
ljubavne rane nikada ne zarastu.

Stiven King



Istorija naših strahova

Naša životna istorija jeste
istorija naših strahova.

Pablo de Santis


1971.


- Ne boj se, Arture. Samo skoči! Uhvatiću te!
- Da li si... da li si siguran u to, tata?
Imam pet godina. Klatim nogama po vazduhu, a sedim na vrhu gomile dušeka na krevetu koji delim sa bratom. Otac me blagonaklono gleda, stojeći ispod mene raširenih ruku.
- Hajde, veliki dečko!
- Ali plašim se...
- Uhvatiću te! Valjda veruješ ocu, matorko?
- Pa, da...
- Onda lepo skoči, šampiončiću!
Još nekoliko sekundi nepoverljivo klimam glavom. Zatim se, sa osmehom, bacam u naručje čoveka koga volim najviše na svetu.
No u poslednjem času moj otac, Frenk Kostelo, povlači se unatrag i ja se neočekivano opružim celom dužinom po podu. Osećam bol u glavi i vilici, jer sam gadno tresnuo o parket. Sav sam ošamućen i treba mi malo vremena da se priberem i ustanem. Vrti mi se u glavi, a imam i masnicu na jagodici.
- U životu ne smeš verovati nikome živom, shvataš li, Arture?
Zurim u njega sav užasnut.
- Nikome živom! - ponavlja on, a u glasu mu se oseća mešavina tuge i gneva na sebe samog. - Čak ni sopstvenom ocu! - ponovo mi napominje.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:33 am





PRVI DEO

Svetionik 24 vetra




Svetionik

Pitam se šta još prošlost čuva za nas.

Fransoaz Sagan

1.

Boston. Proleće 1991.


Prve junske subote te godine otac je upao kod mene u deset sati ujutro. Doneo mi je đenovski hleb i kanolije s limunom koje je njegova žena napravila za mene.
- Znaš šta, Arture? Mogli bismo provesti ovaj dan zajedno - predlaže on paleći šibicu i sipajući vodu u moj aparat za espreso kao da je kod svoje kuće.
Nisam ga video još od Božića. Nalakćen na kuhinjski sto, posmatram svoj odraz u hromiranoj površini tostera. Zarastao sam u bradu i sav sam raščupan, s velikim podočnjacima zbog nedovoljno sna i sinoćnog preterivanja s martinijima od jabuke.
Na sebi imam staru plavu majicu s natpisom Blu ojster kalt, koja potiče iz gimnazijskih dana. Sinoć sam, posle četrdeset osam sati dežurstva, popio nekoliko pića više u baru Zanzibar u društvu Veronike Jelenski, najprijatnije i najprivlačnije bolničarke u Opštoj bolnici Masačusetsa.
Lepa Poljakinja provela je sa mnom deo prošle noći, ali je posle došla na pohvalnu misao da ipak ode kući dva sata ranije, odnevši pritom torbicu s travom i cigaret-papir za zavijanje džointa, što je značilo da sam uspešno izbegao roditeljsku ljutnju i prepirku sa ocem, jednim od šefova na odeljenju za hirurgiju u bolnici u kojoj, inače, radimo i nas dvoje.
- Dupli espreso najbolji je stimulans za uspešan početak dana - kaže Frenk Kostelo i stavlja šoljicu jake kafe pred mene.
Zatim otvara prozore da se soba provetri jer se u njoj oseća zadah kanalizacije, ali otac se uzdržava od ma kakvog komentara. Ja grickam pecivo i motrim ispod oka na njega. Pre dva meseca proslavio je pedeseti rođendan, ali s obzirom na bore i potpuno sedu kosu, moglo bi mu se dati pet do deset godina više. No svakako je sačuvao lep stas, pravilne crte i taj plavi sjaj u očima koji podseća na Pola Njumana. Ovoga jutra ne nosi nijedno od svojih firmiranih odela ni cipele pravljene po meri, već na sebi ima stare pantalone kaki boje, istegnut kamiondžijski džemper i grube duboke cipele od čvrste kože, kakve nose građevinski radnici.
- Štapovi i udice su u kamionetu - kaže on, srčući kafu. -Ako odmah krenemo, stići ćemo do svetionika malo pre podneva. Ješćemo tamo, a zatim celo popodne možemo posvetiti ribolovu i možda upecati koju oradu. Ako nešto upecamo, svratićemo u povratku mojoj kući. Spremićemo ribu u papijoti s paradajzom, belim lukom i maslinovim uljem.
Govori mi sve to kao da smo se sinoć rastali. Zvuči pomalo izveštačeno, ali nije mi neprijatno. Dok lagano srčem kafu, pitam se šta li je podstaklo tu njegovu neočekivanu želju da provede neko vreme sa mnom.
Poslednjih godina naši odnosi bili su takoreći nepostojeći. Ja, naime, uskoro punim 25 godina.
Imam i brata i sestru. Uz očevu saglasnost, njih dvoje preuzeli su porodično preduzeće koje je osnovao moj deda - skromnu agenciju za oglašavanje smeštenu na Menhetnu - i prilično su je uspešno vodili, te se upravo sada nadaju da će je, u toku narednih nekoliko sedmica, prodati jednoj većoj grupaciji za komunikacije.
Uvek sam se držao što dalje od njihovih poslova. Bio sam član porodice na daljinu, pomalo sličan nekakvom ujaku boemu koji živi u inostranstvu i koga viđate samo na Dan zahvalnosti, što nije uvek neprijatno. Istinu govoreći, čim mi se ukazala prilika, otišao sam na studije što dalje od Bostona: osnovne pripreme za medicinu završio sam na Djuku u Severnoj Karolini, zatim sam četiri godine studirao na Berkliju i godinu dana proveo u internatu u Čikagu. U Boston sam se vratio tek pre nekoliko meseci, da bih završio drugu godinu specijalizacije urgentne medicine. Imao sam dosta dežurstava od po četrdeset osam časova, ali mi se dopadao taj posao, a i sve one adrenalinske reakcije koje je podsticao.
Dopadali su mi se i ljudi s kojima sam radio - voleo sam svoj posao i svu tu brutalnu stvarnost koju je on donosio. Slobodno vreme provodio sam po barovima na Nort Endu, pušio sam travu i kresao nimalo sentimentalne devojke poput Veronike Jelenski.
Otac već odavno nije odobravao moj način života, ali mu nisam davao prilike da me napadne: sam sam finansirao svoje studije i nisam mu nikada tražio ni pare. Sa osamnaest godina, odmah posle majčine smrti, prikupio sam snagu da odem od kuće i da nikada ništa ne zatražim od njega. Činilo se da mu to nije teško palo. Ubrzo se oženio jednom od svojih ljubavnica - šarmantnom i pametnom ženom koja je zaslužila njegovu podršku. Posećivao sam ih dva do tri puta godišnje i izgledalo mi je da ta situacija svima odgovara.
Zato sam jutros bio više nego začuđen kada sam spazio oca na vratima. Kao čupoglavac iz kutije, otac se sada naglo ponovo pojavio u mom životu i vukao me je za rukav ka putu pomirenja, što svakako nisam očekivao od njega.
- Dakle, reci mi, Arture, da li ti se ta priča o ribolovu dopada, ili objasni koji ti je vrag - navaljivao je Frenk Kostelo, nesposoban da i dalje prikriva nervozu zbog mog ćutanja.
- Važi, tata. Samo mi daj malo vremena da se istuširam i presvučem.
Zadovoljno je izvukao iz džepa paklicu cigareta i pripalio jednu od njih starim srebrnim upaljačem koji mi je bio dobro poznat. Morao sam, ipak, da pokažem da sam zapanjen.
- Mislio sam da si, posle remisije raka grla, konačno prestao...
Presekao me je ledenim pogledom.
- Čekaću te u kombiju - odgovori on, ustajući sa stolice i izbacujući uvis veliki oblak plavičastog dima.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:33 am



2.

Vožnja od Bostona ka istoku, do Kejp Koda, trajala je manje od sat i po. Bio je lep dan poznog proleća. Nebo je bilo vedro i blistavo, a sunce je osvetljavalo vetrobransko staklo i činilo da komandna tabla izgleda prepuna zlatnih čestica. Otac je ostao veran svojoj navici da se u vožnji ne upušta u razgovor, ali tišina u kolima nije mi bila neprijatna. Voleo je da vikendima vozi svoj ševrolet kombi i sluša uvek iste kasete na radiju u kolima: Frenka Sinatru i koncert Dina Martina s nekog bednog albuma koji su snimili Everli braders na kraju svoje karijere. Na zadnjem automobilskom staklu kočoperila se nalepnica s promotivnim tekstom za kandidaturu Teda Kenedija za senatora iz 1970. godine. Otac je povremeno voleo da izigrava nekakvog robusnog seljaka, mada je bio jedan od najčuvenijih hirurga u Bostonu i imao akcije u firmi koja je vredela više desetina miliona dolara. U poslovima je često koristio taj svoj poluseljački imidž, naravno, na štetu svih onih koji bi na to naseli.
Prešli smo preko Sagamorskog mosta i prevalili još četrdesetak kilometara pre nego što smo stali u Semovom restoranu morske hrane i kupili rolnice od jastoga, pržene krompiriće i pakovanje limenki svetlog piva.
Bilo je tek prošlo podne kada je naš kombi skrenuo na pošljunčani put za Vinčester Bej.
Tu je vladala prilična divljina - s jedne strane bio je okean, a s druge stenje, i vetar je skoro uvek besomučno duvao. Tu, na tom izolovanom zemljištu oivičenom grebenima, uzdizao se Svetionik 24 vetra.
Stari svetionik bio je osmougaona građevina od drveta, visoka možda dvanaestak metara. Stajao je pored bele drvene kuće sa šiljatim krovom. Po sunčanom vremenu bilo je to lepo mesto za izlete, ali kada bi se naoblačilo ili kada bi pao mrak, ceo taj predeo postajao je nalik na oniričke slike Alberta Pinkama Rajdera. Te zgrade bile su vlasništvo naše porodice već tri generacije. Moj deda Salivan Kostelo kupio je svetionik i kuću 1954. godine od udovice jednog aeronautičkog inženjera, koji ih je i sam kupio 1947, po povoljnoj ceni, na licitaciji američke vlade.
Naime, pošto te godine država nije imala dovoljno sredstava u fondovima, odredila je za prodaju nekoliko desetina sličnih nekretnina koje više nisu imale strateški značaj. Tako je Svetionik 24 vetra, koji je postao izlišan kada je izgrađen novi moderni svetionik na brdu Langford oko 15 kilometara južnije, takođe dospeo na listu za prodaju.
Moj deda veoma se ponosio ovom kupovinom i obnovio je svetionik i kuću, pretvorivši ih u zgodnu vikendicu. U toku renoviranja tajanstveno je nestao početkom jeseni 1954. godine.
Njegov ševrolet kupe pronađen je parkiran ispred kuće, s ključevima u bravi. Salivan je u vreme podnevnog odmora obično sedeo sam na stenama i jeo užinu na svežem vazduhu. Zaključili su, i to veoma brzo, da se moj deda svakako slučajno udavio. Mada more nikada nije izbacilo njegovo telo, dedu su proglasili mrtvim - udavio se uz obalu države Mejn.
Pošto ga nisam lično upoznao, oslanjao sam se na reči onih koji su ga poznavali i opisivali kao originalnu i živopisnu osobu. Dobio sam njegovo ime kao drugo krsno ime, a pošto moj stariji brat nije hteo da ga uzme, dobio sam i njegov sat, lep tank luj kartje s početka pedesetih godina, sa četvrtastim brojčanikom i plavičastim čeličnim kazaljkama.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:33 am






3.

- Uzmi tu papirnu kesu i pivo, pa ćemo jesti napolju - rekao je otac.
Zalupio je vratima kombija. Video sam da pod pazuhom nosi torbu za spise od presovane kože koju mu je majka poklonila za neku godišnjicu braka, još kada sam ja bio dete.
Stavio sam mali ručni frižider na drveni sto kraj roštilja od cigle, dvanaestak metara od ulaza u kuću. Tu su stajale i dve adirondak baštenske stolice, koje su već dve decenije, ko zna kako, odolevale svim vremenskim nepogodama. Sunce je još bilo visoko, ali je vazduh bio prilično svež. Povukao sam rajsferšlus na dukserici pre nego što sam razmotao rolnice od jastoga. Otac je iz džepa izvadio švajcarski perorez, otvorio nam dva badvajzera i seo na jednu od dve stolice od crvene kedrovine.
- U tvoje zdravlje - reče on i pruži mi bocu.
Uzeo sam je i seo kraj njega. Kada sam povukao prvi gutljaj, opazio sam neki brižan sjaj u njegovim očima. I dalje je vladala tišina. Pojeo je nekoliko zalogaja sendviča i zapalio novu cigaretu. Napetost se mogla opipati i ja sam shvatio da me nije doveo ovamo da bismo proveli mirno popodne kao otac i sin, i da neće biti ni pecanja, ni lupanja po ramenu, ni orade u masnoj hartiji na italijanski način.
- Imam nešto važno da ti kažem - započe on otvarajući torbu za spise i vadeći nekoliko fascikli s dokumentima.
Na svakoj fascikli prepoznao sam pečat Advokatske kancelarije Veksler i Delamiko koja nas je zastupala već decenijama. Povukao je dobar dim pre nego što je nastavio.
- Želim da sredim sve svoje poslove pre nego što odem.
- A kuda ideš?
Gornja usna mu se na brzinu zgrčila, pa sam pokušao da ga izazovem:
- Misliš, pre nego što umreš?
- Pa, da. No ne raduj se prebrzo, to neće biti sutra, mada se čini da se taj dan opasno bliži.
Zažmirio je i pokušao da uhvati moj pogled pre nego što je mirno kazao:
- Žao mi je, Arture, no ti nećeš dobiti ni dolara od prodaje našeg preduzeća. Nećeš dobiti pare ni od mog životnog osiguranja, niti od nekretnina.
Nije mi bilo lako da prikrijem zaprepašćenje, ali sam osetio da ga nadjačava bes.
- Ako si me pozvao ovamo da mi to kažeš, mogao si da uštediš trud. Zabole me za tvoj novac, trebalo bi da to već znaš...
On mi pokretom glave pokaza papire na stolu, praveći se kao da nisam ništa kazao.
- Preduzeo sam sve prave mere da tvoj brat i tvoja sestra dobiju celo nasleđe...
Stisnuo sam pesnice. Čemu li je vodila ta nastrana igra? Ako moj otac želi da me liši nasleđa, zašto li je organizovao celu tu predstavu da bi mi to saopštio?
Opet je povukao dim.
- Tvoje jedino nasleđe...
Ugasio je pikavac petom i nekoliko sekundi ta rečenica lebdela je u vazduhu, kao da je hteo da stvori neku nezdravu napetost.
- Tvoje jedino nasleđe biće Svetionik 24 vetra - reče on, pokazujući mi dve zgrade. - Taj plac, svetionik, kuća...
Vetar je naglo podigao veliki oblak prašine. Bio sam potpuno zgranut i trebalo mi je nekoliko sekundi da reagujem.
- A šta bi hteo da uradim s tim kršem?
Kada je otvorio usta da mi odgovori, spopao ga je napad neprijatnog kašlja. Gledao sam ga kako se guši i žalio što sam uopšte došao ovamo.
- To ti je uzmi ili ostavi, Arture - odgovorio mi je kada je najzad povratio dah. - Ako prihvatiš, treba da ispuniš dva uslova. O tome nećemo pregovarati.
Načinio sam pokret da ustanem, kada on mirno nastavi:
- Prvo, treba da se postaraš da ga ne prodaš. Čuješ li me? Nikada. Svetionik mora ostati u našoj porodici. Zauvek.
Ja se na to uzvrteh:
- A šta je drugi uslov?
Dugo je trljao očne kapke, a zatim je duboko uzdahnuo.
- Pođi za mnom - reče mi ustajući.
Pošao sam za njim veoma nerado. Odvukao me je u nekadašnje sobe čuvara svetionika. To je, zapravo, bila mala zgrada koja je dugo stajala zatvorena, pa je u njoj bilo vrlo zagušljivo. Zidovi su bili ukrašeni ribarskim mrežama, lakiranom drvenom brodskom krmom i nekakvim lokalnim pejzažima koje su izradili ovdašnji umetnici. Na okviru kamina stajali su petrolejka i mali brod u boci.
Otac otvori vrata hodnika - desetak metara dugog koridora s prelakiranim drvenim zidovima koji je povezivao svetionik i kuću - ali umesto da krene stepenicama koje su vodile ka vrhu svetionika, pode naniže u podrum.
- Dođi ovamo! - naredi mi otac i izvuče baterijsku lampu iz jakne.
Silazio sam, sav povijen, zavojitim stepenicama koje su škripale i stigli smo u jednu podzemnu prostoriju.
Dok je on tražio prekidač da upali svetlo, ja sam se osvrtao po pravougaonoj prostoriji s niskom tavanicom i zidovima od crvenkaste cigle. U njoj su bila neka burad i sanduci prekriveni paučinom, koji su tu stajali još od Metuzalemovih vremena. Na plafonu se videla čitava mreža cevi. Mada nam je to bilo strogo zabranjeno, jednom smo, kao deca, brat i ja došli ovamo da istražujemo. Otac nas je tada tako kaznio da nam više nije palo na um da dolazimo u podrum.
- Tata, kakva je ovo igra?
Umesto odgovora izvukao je veliku belu kredu iz džepa i nacrtao na zidu poveliki krst. Zatim mi ga je pokazao prstom.
- Otprilike na ovoj visini, iza tog zida nalaze se metalna vrata.
- Vrata?
- To je prolaz koji sam zazidao pre trideset godina.
Namrštih se.
- Prolaz do čega?
Otac izbegnu odgovor, jer ga je spopao novi napad kašlja.
- To je moj drugi uslov, Arture - reče kada je došao do daha. - Ne smeš nikada pokušati da otvoriš ta vrata.
Za trenutak sam pomislio da je sasvim posenilio. Imao sam želju da ga još nešto upitam, ali on požuri da ugasi svetlo, pa brzo izađosmo napolje.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:38 am




Nasleđe

Prošlost je nepredvidiva.

Žan Grožan

1.

Morski vazduh sa okeana delovao je okrepljujuće, iako je bio i pomalo neprijatan.
Opet smo sedeli u bašti, jedan preko puta drugoga, za istim drvenim stolom. Otac mi dade nekakvo starinsko nalivpero od čelika.
- Sada znaš dva glavna uslova, Arture. Sve to piše u ovom dokumentu. Na tebi je da prihvatiš ili da odbiješ. Dajem ti pet minuta da odlučiš.
Otvorio je drugo pivo i opet mi je delovao narogušeno.
Dugo sam ga posmatrao. Nisam nikada uspeo da ga dobro proučim, da ga shvatim i doznam šta zaista misli o meni. Godinama sam pokušavao i da ga volim, uprkos svemu i svima.
Frenk Kostelo nije bio moj biološki otac. Nismo o tome nikada razgovarali, ali smo to obojica znali. On je to svakako znao još od mog rođenja; ja sam saznao tek kao adolescent. Dan posle mog četrnaestog rođendana majka mi je priznala da je u toku zime 1965. Godine imala višemesečnu vezu s našim porodičnim lekarom. Taj čovek, izvesni Adrijan Langloa, otputovao je u Kvebek uskoro posle mog rođenja. Ja sam stoički primio tu vest. Kao i mnoge druge porodične tajne, i ta je bila dugo čuvana. To otkriće donelo mi je čak i neko olakšanje: time je bar bilo razjašnjeno povremeno čudno ponašanje mog oca prema meni.
Možda to neobično zvuči, ali nikada nisam ni pokušao da pronađem svog biološkog oca. Potisnuo sam taj podatak u neki ugao svesti i tamo ga ostavio sve dok nisam skoro zaboravio na sve to. Ne čine jednu porodicu samo krvne veze, a ja sam u srcu bio Kostelo, a ne Langloa.
- Pa dobro, Arture, šta si odlučio? - povika odjednom otac. - Želiš li tu kućicu ili ne?
Pognuo sam glavu. Zapravo sam samo želeo da se cela ta maskarada završi i da se vratim u Boston. Skinuo sam poklopac s nalivpera, ali sam, pre nego što sam potpisao dokument, još jednom pokušao da nastavim razgovor.
- Tata, zaista mislim da bi trebalo da mi kažeš nešto više.
- Rekao sam ti sve što treba da znaš! - poče on da se nervira.
No ja sam terao svoje.
- Ne, nisi! Ako nisi sasvim izgubio razum, i sam znaš da sve to uopšte ne štima!
- Pokušavam da te zaštitim!
Te reči me štrecnuše. Bile su neočekivane, intrigantne i imale su prizvuk iskrenosti.
Dok sam začuđeno zurio u njega, zapazio sam da mu ruke drhte.
- Od čega da me zaštitiš?
Pripalio je još jednu cigaretu da bi se malo smirio i činilo se da se pokolebao.
- Pa dobro... nešto ću ti priznati - započe on poverljivim tonom. - Reći ću ti nešto što još nikome nisam kazao.
Nastade tišina, koja je potrajala oko jednog minuta. I ja sam uzeo jednu cigaretu iz njegove kutije, ostavljajući mu vremena da pretraži svoje uspomene.
- U decembru 1958. godine, četiri i po godine posle nestanka, moj otac mi je telefonirao.
- Šališ se, zar ne?
Povukao je dobar dim i nervoznim pokretom bacio pikavac na šljunak.
- Kazao mi je da je u Njujorku i da želi da se vidimo što pre. Zamolio me je da ne govorim nikome živom o tome i zakazao mi sastanak za sledeći dan na aerodromu Kenedi.
Grozničavo je ukrštao svoje čvornovate prste. Dok je pričao, zabadao je nokte u meso.
- Uhvatio sam prvi voz i došao na aerodrom. Nikada neću zaboraviti taj naš susret. Bila je subota uveče, poslednje veče pre Božića. Padao je sneg. Mnogi letovi su kasnili ili su bili otkazani. Otac je sedeo za jednim stolom u aerodromskom kafeu i pijuckao martini. Izgledao je iznureno i oronulo. Zagrlili smo se, i tada sam ga prvi put u životu video da plače.
- I šta je potom bilo?
- Kazao mi je da žuri na avion i da ima malo vremena. Zatim mi je kazao da nas je napustio jer je bio prisiljen na to. Rekao je da je u velikoj nevolji, ali mi nije objasnio kakvoj. Ja sam ga pitao kako mogu da mu pomognem, ali je kazao da se sam uvalio u nevolju, pa će se sam nekako i izvući iz nje.
Bio sam zaprepašćen.
- I šta je bilo zatim?
- Zatražio je da mu se zakunem da ću uraditi nešto za njega. Kao prvo, da nikome ne kažem da je on još živ, da nikada ne prodam Svetionik 24 vetra, da nikada ne otvaram metalna vrata u podrumu i da ih što pre zazidam. Naravno, izbegao je da mi odgovori na ma koje pitanje. Pitao sam ga kada ćemo se ponovo videti. Stavio mi je ruku na rame i rekao: „Možda sutra, a možda nikada.” Zabranio mi je da plačem, rekao je da sam sada ja glava porodice i da treba tako da se ponašam u njegovom odsustvu. U toku sledećih pet minuta ispio je martini i rekao mi da krenem kući i poslušam njegove savete. „To je pitanje života i smrti, Frenk”, bile su njegove poslednje reči.
Potpuno zgranut ovim zakasnelim priznanjem, upitao sam ga:
- I šta si ti tada uradio?
- Pa, sledio sam njegova uputstva, i to doslovno. Vratio sam se u Boston te iste večeri, otišao u svetionik i zazidao vrata u podrumu.
- I nisi nikada otvorio ta vrata?
- Nikada.
Malo sam poćutao.
- Ne mogu da verujem da nikada nisi pokušao da saznaš nešto više.
On nemoćno raširi ruke.
- Ali obećao sam mu, Arture... a ako baš hoćeš da znaš, mislim da se iza tih vrata mogu naći samo nevolje.
- Na šta, zapravo, misliš?
- Dao bih ne znam šta da to saznam, ali ću se do smrti držati onoga što sam mu obećao.
Ja sam malo razmislio o svemu, pa sam mu zatim rekao:
- Čekaj, nešto mi tu nije jasno. Kada je Salivan nestao u jesen 1954. godine, svetionik je bio detaljno pretražen, zar ne?
- Da. Od vrha do dna, i to detaljno. Prvo ga je pretražila tvoja baka, zatim ja, a na kraju i lokalni šerif i njegov pomoćnik.
- To znači da ste tada otvarali i ona vrata?
- Jesmo. Dobro se sećam da je prostorija bila prazna, imala je možda desetak kvadratnih metara i pod od naboja.
- Nije, dakle, bilo nikakvih zamki niti skrivenih prolaza?
- Ne, nije. To bih svakako primetio.
Počešah se po glavi. Sve to nije imalo nikakvog smisla.
- Pa, budimo realni - rekoh. - Šta može biti tamo, mislim, u najgorem slučaju? Jedan ili više leševa?
- Naravno, to je i meni palo na um...
- U svakom slučaju, ti si 1958. godine zazidao ta vrata, i čak i ako je reč o ubistvu, ono je odavno zastarelo.
Frenk je ćutao nekoliko trenutaka, pa onda reče nekim čudnim glasom:
- Mislim da se iza tih vrata nalazi nešto mnogo gore od ma kakvog leša.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:38 am



2.

Nebo se zacrnelo. Začuo se udar groma. Nekoliko kapi kiše pade na dokumenta na stolu. Uzeh nalivpero i potpisah se na obema poslednjim stranama.
- Čini mi se da nije vreme za ribolov - ispali moj otac, pokušavajući da se zaštiti od kiše. - Želiš li da te vratim kući?
- Ali ja sam već kod kuće - rekoh vraćajući mu potpisani primerak ugovora.
On se nervozno nasmeja i stavi papir u svoju aktovku. Ispratio sam ga ćuteći do kombija. Seo je za volan i stavio ključ u kontakt-bravu, a pre nego što je krenuo, kucnuh mu po staklu.
- A zašto si uopšte sve ovo tražio od mene? Ja nisam tvoje najstarije dete. Nisam ni sin s kojim se najbolje slažeš. Dakle, zašto baš ja?
On slegnu ramenima ne nalazeći pravi odgovor.
- Ti, zapravo, želiš da zaštitiš njih, zar ne? Tvoju pravu decu?
- Uh, ne budali! - iznervira se on. Zatim bučno uzdahnu.
- U početku sam mrzeo tvoju majku zato što me je prevarila - priznade najzad. - Mrzeo sam i tebe, jer si me svakodnevno podsećao na njenu prevaru. No s godinama sam shvatio da, zapravo, mrzim samog sebe...
Mahnuo je glavom prema silueti svetionika koja se ocrtavala na kiši i povikao glasno da bi nadjačao oluju.
- Istina je da me ta tajna opseda već trideset godina. Mislim da si samo ti u stanju da to razjasniš.
- A kako misliš da to izvedem ako ne otvorim ta vrata?
- E, to je sada tvoj problem! - izjavi on i upali motor. Ubacio je u brzinu i naglo krenuo, te je u toku od nekoliko sekundi nestao u oluji.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:39 am





3.

Potrčao sam prema kući da se sklonim s kiše.
U salonu i kuhinji uzalud sam tražio viski ili votku, ali u prokletom svetioniku nije bilo ni kapi nikakvog alkohola. U jednom plakaru pronašao sam nekakav stari moka lonac i ostatak mlevene kafe. Sipao sam vodu i pustio je da provri, ubacio kafu u filter i pripremio veliku šolju kafe, nadajući se da će me okrepiti. U roku od nekoliko minuta prostoriju je ispunio prijatan miris. Kafa je bila gorka i bez pene, ali mi je obodrila duh. Ostao sam da sedim za pultom od trešnjevog drveta u kuhinji i srkutao sam kafu. U toku narednog sata, dok je napolju i dalje pljuštalo, pažljivo sam proučio dokumenta koja mi je otac ostavio. Tu su bile foto-kopije raznih dokumenata iz ranijih transakcija, na osnovu kojih sam upoznao istorijat svetionika.
Bio je izgrađen 1852. godine. U početku je to bila kamena kućica s kulom u kojoj se nalazila svetiljka načinjena od dvanaestak jakih petrolejki, koju je zatim zamenio Frenelov far. Krajem XIX veka zgradica je nastradala u nevremenu i požaru. Sadašnje zdanje - drvena kula i kuća pored nje - izgrađeno je 1899, a deset godina kasnije svetionik je snabdeven modernom kerozinskom svetiljkom. Struja je uvedena 1925. godine. Američka vlada je 1947. zaključila da taj svetionik više nema strateški značaj, pa je iznesen na javnu prodaju sa još nekoliko sličnih građevina.
Prema dokumentima koja sam držao u ruci, prvi vlasnik svetionika bio je izvesni Marko Horovic, rođen 1906. u Bruklinu, koji je umro 1949. godine. Njegova udovica Marta, rođena 1920, prodala je svetionik i kuću mom dedi Salivanu Kostelu 1954. godine.
Počeo sam da računam u glavi: ta Marta sada bi imala 71 godinu. Vrlo je verovatno da je još živa. Uzeo sam nalivpero i podvukao njenu adresu iz dokumenta: Talahasi, Preston drajv 26, Florida. Dohvatio sam telefon sa zida i od centrale zatražio da mi nađe broj Marte Horovic u Talahasiju, ali mi je operaterka pronašla samo neku Abigejl Horovic u tom istom gradu. Ipak sam zamolio operaterku da me poveže s tim brojem.
Abigejl se odmah javila. Predstavio sam se i objasnio joj zašto zovem. Ona mi reče da je ćerka Marka i Marte Horovic i da se njena majka dva puta ponovo udavala od 1954. godine. Nosila je prezime sadašnjeg muža i živela je u Kaliforniji. Upitao sam Abigejl da li se seća Svetionika 24 vetra i spremno mi je odgovorila:
- Naravno. Imala sam dvanaest godina kada mi je otac nestao!
Nestao... namrštio sam se zureći u dokumente pred sobom.
- Prema ugovoru o kupoprodaji koji upravo gledam, vaš otac preminuo je 1949. godine, zar ne?
- Moj otac je tada proglašen mrtvim, ali je, zapravo, nestao dve godine pre toga.
- Kako to mislite: nestao?
- Pa, to je bilo krajem 1947. godine, tri meseca pošto je kupio taj svetionik i kućicu. Tata i mama obožavali su taj kraj i želeli su da srede kuću tako da je možemo koristiti kao vikendicu. Tada smo živeli u Olbaniju. Jedne subote ujutro ocu se javio šerif Okruga Barnstabl i rekao mu da je neko drvo, srušeno u oluji prethodne noći, palo na električni vod u blizini naše kuće. Kazao mu je i da je krov naše kućice oštećen. Otac je seo u auto i otišao u Svetionik 24 vetra da vidi kolika je šteta. Više se nikada nije pojavio.
- Šta to znači?
- Pa, dva dana kasnije pronađen je njegov oldsmobil ispred svetionika, ali ocu nigde nije bilo ni traga. Policajci su pretražili svetionik i okolinu, i to vrlo detaljno, ali nisu našli nikakav trag niti indiciju koja bi objasnila očev nestanak. Moja majka se i dalje nadala i čekala. Prolazili su dani, sedmice i godine... tek početkom 1949. godine sudija je proglasio oca mrtvim, da bismo konačno održali ostavinsku raspravu.
Sve jedno iznenađenje za drugim. A ja do sada nisam znao ništa o toj priči.
- Vaša mama je, dakle, čekala pet godina pre nego što je prodala svetionik?
- Pa, majka, zapravo, nije htela ni da čuje za tu kuću. No bio joj je potreban novac. Stoga je angažovala neku agenciju za nekretnine iz Njujorka i zamolila ih da nikako ne pričaju potencijalnim kupcima o očevom nestanku, jer se plašila da će se to mesto smatrati baksuznim...
- I od tada niste više ništa saznali o ocu?
- Ne, nismo - potvrdi ona. No odmah zatim dodade:
- Osim u jednoj prilici.
Ćutao sam, čekajući da ona nastavi da priča.
- U septembru 1954. godine u Njujorku je došlo do velike železničke nesreće između stanica Ričmond Hil i Jamajka. Bila je to prava klanica: u doba najgušćeg saobraćaja jedan voz se punom brzinom zaleteo u drugi. Bilo je preko 90 poginulih i skoro 400 povređenih. Bila je to jedna od najgorih železničkih nesreća svih vremena...
- Za nesreću sam čuo, no kakve to ima veze s vašim ocem?
- U jednom od vagona bio je i neki očev kolega. Bio je ranjen, ali je preživeo. Posle te drame došao je k mojoj majci, i navraćao je još nekoliko puta tvrdeći da je bio u istom vagonu s mojim ocem kada se ta nesreća desila.
Dok je ona pričala, ja sam brzo hvatao beleške. Sličnost sa onim što se desilo mome dedi bila je zapanjujuća.
- Naravno, očevo telo nije pronađeno, ali ja sam tada bila adolescentkinja i ta priča veoma me je potresla. Čovek je bio sasvim siguran u to što je tvrdio.
Kada je Abigejl završila priču, srdačno sam joj zahvalio za informacije.
Kad sam spustio slušalicu, pomislio sam na njenog oca i na mog dedu: njih dvojica bili su uvučeni u misteriju svetionika u razmaku od nekoliko godina - stiglo ih je neko prokletstvo koje je lebdelo nad ovim mestom.
A ja sam sada bio jedini vlasnik ove uklete građevine.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:48 am





Dvadeset četiri vetra

Sunce je bilo tamo, umirući u ambisu.

Viktor Igo

1.

Osetih da mi se krv ledi u venama.
Obrisah izmaglicu s prozora rukavom pulovera. Nije još bilo ni četiri sata po podne, a već se skoro sasvim smrklo. Iz natuštenog neba i dalje je pljuštalo i krupne kapi dobovale su po oknima. Vetar je zavijao. Sve se treslo na vetru: vrhovi drveća su se povijali, električni kablovi njihali, a prozorski okviri zveketali. Metalna konstrukcija ljuljaške glasno je škripala, i u tom tužnom zvuku kao da sam čuo dečji plač.
Bilo mi je potrebno da se zagrejem. Pored kamina je bilo malo drva. Pripalio sam vatru i pripremio sebi još jednu kafu. Sve ovo što sam otkrio veoma me je zbunjivalo. Moj deda se, dakle, nije udavio kraj obale Mejna. Nije ni napustio ženu i sina da bi otišao u neke avanture. Ali zbog čega je nestao? Niko nije imun na nalete ludila niti na iznenadno zaljubljivanje, no to mi nije nimalo ličilo na ono što sam znao o Salivanu Kostelu.
Bio je sin irskog doseljenika i veoma vredan radnik, koji je naporno rintao da zaradi svoj deo američkog sna. Zašto bi, jednog jesenjeg dana, prosto nestao i napustio sve ono što je do tada činilo njegov život? Kakve su se to strašne i neizrecive tajne krile u njegovoj duši? Šta je radio između jeseni 1954. i kraja 1958. godine? Takođe, zapitao sam se postoji li ma kakva šansa da je deda još živ.
Odjednom sam pomislio da sva ta pitanja ne mogu nikako ostati bez odgovora.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:48 am



2.

Hrabro sam istrčao na kišu i otišao u šupu pored kuće. Među zarđalim alatkama ugledao sam potpuno nov malj s natpisom robne kuće Houm depo. To je bio veliki malj sa drvenom drškom i metalnim delom od bakra i berilijuma - sjajna alatka nemačke proizvodnje. Svakako ga je otac nedavno kupio. Vrlo skoro... svakako, s namerom da ga ostavi meni u nasleđe. Osetio sam da se klopka zatvara.
Bez razmišljanja sam zgrabio malj, a i neku staru burgiju i polugu koje su se vukle u ostavi. Izašao sam napolje, vratio se u kućicu i ušao u hodnik koji je vodio do svetionika. Vrata za podrum ostala su otvorena. Sišao sam u podrum sa alatom u ruci i uzvrteo se da nađem prekidač za svetlo.
Tada sam još mogao da se okrenem i lepo vratim natrag. Mogao sam da pozovem taksi da me odveze do stanice, pa da se vozom vratim u Boston. Mogao sam da nađem nekog agenta za nekretnine i poverim mu da mi nađe zakupca za svetionik. Leti su takve kuće u Novoj Engleskoj bile vrlo tražene i mogao sam dobiti zakupninu od nekoliko hiljada dolara mesečno. Imao bih lep redovan prihod i mogao bih mirno da nastavim svoj život. Ali kakav bi mi pa to bio život?
Osim posla, u njemu je postojala samo praznina. Bez posebnih ličnih veza. Bez ikoga do koga bi mi bilo stalo.
Zatreptao sam. Pred očima mi se stvorila jedna slika. Imao sam pet godina i moja plava glavica bila je okrenuta prema ocu koji me je pustio da tresnem na parket u sobi. Bio sam prosto skamenjen.
- Ne smeš nikome verovati u životu, Arture, shvataš li? Nikome! Čak ni sopstvenom ocu!
Ovo nasleđe bilo je zatrovani poklon meni od Frenka. Moj otac nije imao hrabrosti da sam otvori ta vrata. Nije smeo da prekrši jedno davno dato obećanje. No ipak je želeo da, pre njegove smrti, neko to učini umesto njega.
A taj neko bio sam ja.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:48 am




3.

Obrisao sam kapi znoja sa čela. U tom delu kuće vladala je čudna vrućina. Vazduh je bio zagušljiv kao u mašinskom odeljenju nekog broda.
Zavrnuo sam rukave i podigao malj obema rukama, pa sam zamahnuo njime iznad glave, da dobijem najbolji zamah, i raspalio po sredini nacrtanog krsta.
Žmirkao sam da se zaštitim od komadića cigle i prašine, a zatim sam udario po drugi i treći put.
Pri četvrtom udarcu zamahnuo sam malo snažnije i zakačio dve cevi na tavanici - baš pravi maler. Na mene se sručiše mlazevi hladne vode pre nego što sam stigao da zavrnem ventil vodomera i sprečim poplavu. Uh, sranje!
Bio sam mokar od glave do pete. Voda je bila ledena, žućkasta i osećao se miris buđi. Skinuo sam košulju i pantalone. Zdrav razum govorio mi je da se vratim gore i da se presvučem, ali su me toplota u prostoriji i želja da saznam šta je iza tajanstvenih vrata naterale da se vratim na posao.
Go do pojasa i samo u gaćama s ružičastim tufnama, nastavio sam da lupam iz sve snage, besno lomeći cigle. Reči moga oca odzvanjale su mi u ušima: Mislim da se iza tih vrata nalazi nešto mnogo gore od ma kakvog leša.
Posle desetak udaraca osetio sam metalnu površinu ispod cigle. Posle petnaestak minuta oslobodio sam vrata: bila su niska i uska, a gvožđe je bilo prilično izjedeno rđom. Brisao sam znoj nadlanicom i, dok mi je lio po prsima, približio sam se vratima. Na sredini bakarne ploče zapazio sam urezanu ružu vetrova.
Taj dijagram već sam negde video: potpuno isti crtež bio je urezan na zidiću koji je opasivao svetionik. To je bio potpuni spisak svih vetrova poznatih u antičko doba.

 


Ispod ruže vetrova bilo je ispisano upozorenje na latinskom:

Postquam viginti quattuor venti flaverint, nihiljam erit1

Svakako je svetionik po njima i dobio ime - mada zaista nisam imao pojma zbog čega. Onako uzbuđen, navalio sam na kvaku u želji da silom otvorim vrata, ali je brava bila sasvim slepljena rđom. Cimao sam je jako, ali se kvaka odlomila i ostala mi je u ruci. Tada sam se setio poluge, pa sam je uglavio u spoj vrata i dovratka i zapeo svom snagom. Brava je najzad popustila.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:55 am







4.

Upalio sam baterijsku lampu. Dok mi je srce glasno lupalo, gurnuo sam metalnu ploču, koja oštro zaškripa po podu. Uvukao sam ruku s lampom u prostoriju. Snop svetla osvetlio je sobicu koju mi je otac opisao: desetak kvadratnih metara sa zidovima od tesanog kamena. Krv mi je tutnjala u ušima. Oprezno sam ušao i osvetlio svaki ugao. Prostorija je, na prvi pogled, bila sasvim prazna. Pod je bio od naboja, ali prilično mekan. Imao sam osećaj kao da gazim po blatu. Pažljivo sam pogledao zidove, ali nije bilo nikakvih natpisa.
Zar je sve ovo bilo ni zbog čega?
Frenk mi je, dakle, napričao kojekakve pričice? Da li se zaista sreo sa ocem na aerodromu, ili je sve to sanjao? Zašto je oko svetionika ispleo mit koji je postojao samo u njegovom košmaru?
Sve mi se to motalo po glavi kada sam iznenada osetio nekakvu snažnu hladnu vazdušnu struju. Od iznenađenja sam ispustio baterijsku lampu. Dok sam se saginjao da je podignem, vrata su se zalupila za mnom.
U potpunoj tami, ispružio sam ruku da otvorim vrata, ali mi se telo ukočilo poput ledene statue. Krv mi je dobovala u ušima.
Zaurlao sam iz sveg glasa. Nekakav zvuk usisavanja zatreštao mi je u ušima i tlo mi je nestalo ispod nogu.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:55 am




DRUGI DEO

Na nepoznatim mestima




1992.
Gradska svetla

Put ka paklu je tako dobro popločan
da ga ne treba održavati.

Rut Rendel

0.

Osećao sam mirisni dah mirte i lakiranog drveta. Zatim sam osetio miris tamjana i topljenog voska. U glavi mi je udarao čekić.
Pokušao sam da otvorim oči, ali su mi kapci bili zalepljeni. Ležao sam na nekom tvrdom i hladnom podu. Pod obrazom sam osetio kamen. Osećao sam groznicu i drhtao sam. U grudima me je bolelo i teško sam disao. Grlo mi je bilo suvo, a osećao sam i ukus cementa. Ležao sam tako još nekoliko sekundi, nesposoban da se pomerim.
1.

Malo-pomalo tišina oko mene pretvorila se u žamor velike mase ljudi. Zvučali su ljutito. No zbog čega?
Nadljudskim naprezanjem uspeo sam da se uspravim i otvorim oči. Mutilo mi se pred očima, pa mi je bilo teško da razaznam okolinu.
Video sam zasenjeno svetlo, raspeće, svećnjake sa svećama, bronzani baldahin i mermerni oltar. Načinio sam nekoliko nesigurnih koraka. Koliko sam mogao da vidim, bio sam usred neke crkve. To je, zapravo, bila katedrala: crkvena lađa zapremala je nekoliko stotina kvadratnih metara, a video sam i dva reda rezbarenih drvenih klupa. Podigoh glavu: nekoliko desetina raznobojnih vitraža stvaralo je šareno svetlo unutar crkve. Od gotskih stubova, visokih preko 30 metara, spopade me vrtoglavica.
Na suprotnoj strani lađe ugledah ogromne orgulje, smeštene ispod kiklopskog oka rozete od vitraža koja se prelivala u plavim bojama.
- Zovite policiju!
Taj povik dospeo je iz gomile. Desetine pari očiju zurile su u mene: turisti, vernici na kolenima u jeku molitve, sveštenici koji su izronili iz ispovedaonica. Odjednom, na svoj užas, shvatih da se ono gunđanje odnosilo na mene, jer sam bio skoro go, odnosno, bio sam samo u gaćama s ružičastim tufnama i patikama sten smit.
Šta ja radim na ovom mestu, dovraga?
Na ruci mi je bio dedin sat. Brzo pogledah - 17.12 - a onda se sve zavrte oko mene. Setih se razgovora sa ocem, istraživanja po svetioniku, razvaljivanja vrata na ulazu u podrumsku prostoriju u kojoj je bilo nesnosno toplo i naglog zatvaranja metalnih vrata za mnom.
Ali šta se potom dogodilo?
Noge me nisu držale. Da ne bih pao na pod, pridržah se za predikaonicu na kojoj je stajala teška Biblija s reljefnim koricama. Obrisah s vrata kapi hladnog znoja koje su mi se slivale niz kičmu. Treba da se kupim odavde. Što brže to bolje.
Prekasno!
- Policija! Ne mrdaj! Ruke uvis!
Dva uniformisana policajca ušla su u crkvu i potrčala prema lađi.
Nisam hteo da me uhapse pre nego što shvatim šta se događa. Sakupio sam svu snagu i pojurio ka mermernim stepenicama. No ti prvi koraci bili su vrlo bolni. Činilo mi se da su mi kosti od kristala i da će mi se noge polomiti pri ma kom sledećem koraku. Trčao sam stisnutih zuba kraj bočnih kapelica, gurajući ljude i prevrnuvši pritom jedan cvetni aranžman, svećnjak i nekoliko redova molitvenika s neke police.
- Hej ti! Stani!
Trčao sam i dalje po klizavom podu, ne okrećući se. Imao sam samo još desetak metara do vrata, a zatim sam ih gurnuo i našao se napolju.
Strčao sam niz mermerne stepenice, zaneo se na trotoaru i...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:56 am




2.

... pravi koncert automobilskih sirena razneo mi je bubne opne. Stubovi belog dima dizali su se sa asfalta prema natuštenom nebu na kome je zujao helikopter. Vazduh je bio vlažan, naelektrisan i vruć kao u peći.
Potpuno dezorijentisan, mučio sam se da održim ravnotežu. Pokušavao sam da pobegnem, ali se jedan od policajaca bacio na mene i zgrabio me za vrat. To mi je izmamilo glasan krik. Bez obzira na stisak, nekako sam se okrenuo i šutnuo napadača posred lica.
Čim me je pustio, nastavio sam da trčim, ali je za mnom sada trčala policajčeva partnerka - sitna obla ženica - za koju sam smatrao da je lako mogu prestići. No precenio sam svoju snagu. Noge su mi i dalje klecale i jedva sam dolazio do daha. Pokušao sam da pretrčim ulicu ne osvrćući se na saobraćaj, kad me devojka saplete i baci se na mene svom težinom, obarajući me na pločnik. Pre nego što sam uspeo da se izmigoljim, osetih da mi stavlja lisice i vezuje mi ruke iza leđa, guleći mi kožu na zglobovima.
Pred očima mi se zavrte kaleidoskop svakakvih prizora: žuti taksiji vozili su slalom kroz betonske kanjone, a pruge i zvezde pritom su se njihale na vetru; video sam siluetu neke stare crkve stisnute usred šume oblakodera, a zatim sam ugledao i bronzanu statuu Atlanta koji pridržava vazdušastu kuglu...
Glave pritisnute na pločnik, ležao sam sasvim oduzet od straha. Osećao sam vatru u telu i kiselinu u jednjaku. Odvukli su me po asfaltu onako skoro golog, dok sam se pitao kako sam se uopšte našao na Petoj aveniji u Njujorku i u Katedrali Svetog Patrika.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:56 am




3.

20.00 U zatvoru.


Lica uronjenog u šake masirao sam slepoočnice i maštao o tri tablete aspirina i nekom napitku protiv gripa.
Policija me je posle hapšenja odvela u 17. policijsku stanicu, pravu tvrđavu od tamnih cigala na uglu Avenije Leksington i Pedeset druge ulice. Čim smo stigli u komesarijat, zatvorili su me u zajedničku ćeliju s pravom faunom narkomana, dilera i skitnica.
Ćelija se nalazila u podrumskom delu zgrade i bila je prava rupa. Nije bilo nikakve klimatizacije, niti daška vazduha. Zimi je tu svakako bilo ledeno; leti se ćelija pretvarala u pravu saunu. Seo sam na klupu pričvršćenu za zid i čekao dobra tri sata da se neko seti i donese mi ma kakvu odeću. Onako go do pasa i samo u gaćama, morao sam da otrpim sva moguća zafrkavanja ćelijskih drugova.
Kada li će se ovaj košmar završiti?
- Izgleda da te uzbuđuje da lutaš tako polugo, je li, curice?
Već ceo sat neki klošar koji je sedeo kraj mene zamajavao me je takvim primedbama. Bio je mršav kao ulični pas, a crvenkasto lice bilo mu je prekriveno korom prljavštine. Pošto mu je bilo dosadno, zabavljao se dajući mi opscene predloge i češući do krvi svoju gustu žućkastu bradu. U Bostonu su nam u urgentni centar u kome sam radio svake nedelje dovodili ponekog sličnog nesrećnika: stvorenja koja je život na ulici slomio, potpuno odvojena od stvarnosti, koja smo obično izvlačili iz alkoholne kome i spašavali od hipotermije ili lečili na psihijatriji.
- Ta odeća ti je baš praktična za posao, zar ne, faćkalice?
Bilo mi ga je žao, ali mi je i ulivao strah. Okrenuo sam glavu od njega, trudeći se da ne obraćam pažnju; no on odmah ustade i zgrabi me za ruku.
- A hoćeš li možda malo maženja ispod tih bokserica? Malo igre sakrivanja kobasice?
Lagano ga odgurnuh. I pored velike vrućine bio je umotan u debeo štofani kaput, sav štrokav. No kada se sručio natrag na klupu, odjednom ugledah neke novine u njegovom džepu.
Pijanac se opruži po klupi i okrenu prema zidu. Dok je nastavljao da lupeta koješta, polako izvukoh one novine iz njegovog džepa i grozničavo ih rastvorih. To je bio Njujork tajms s velikim naslovom na prvoj strani:

DEMOKRATE SU U PREDSEDNIČKOJ TRCI KANDIDOVALE BILA KLINTONA.

NOVI GLAS ZA NOVU AMERIKU.


Pod tim naslovom kočoperila se velika fotografija kandidata, njegove žene Hilari, ćerke Čelsi i mase glasača. Na novinama je bio i datum: 16. jul 1992. godine.
Ponovo uronih glavu u šake.
Ali to je nemoguće...
Ma koliko da sam lupao glavu, nije mi ništa vredelo: moje poslednje sećanje bilo je vezano za početak juna 1991. godine. Bio sam izbezumljen. Posle jednog minuta neki prozor u meni se otvori i srce mi zaigra. Da bih se smirio, nastojao sam da dišem duboko i da se urazumim. Kako objasniti taj prekid u sećanju? Cerebralna povreda? Trauma? Uzimanje droge?
Bio sam lekar. Mada mi neurologija nije bila struka, dovoljno sam stažirao po raznim bolnicama da bih znao da su slučajevi amnezije često prave zagonetke.
Po svemu sudeći, patio sam od retrogradne amnezije: nisam se sećao ničega što je usledilo posle mog ulaska u onu zabranjenu sobu u svetioniku. Počev od tog dana nešto je izazvalo blokadu u mom mozgu. Nestao sam iz sopstvenog života na godinu dana.
Zbog čega?
Razmišljao sam. Video sam već pacijente koji nisu mogli da se sete događaja koji su usledili posle velikog traumatskog šoka: to je bila odbrambena reakcija organizma protiv ludila. No obično bi se ta sećanja vratila u roku od nekoliko dana, a u mom slučaju prošlo je više od godinu dana.
Uh, sranje...
- Artur Kostelo?
Jedan uniformisani policajac izvikivao je moje ime ispred ćelije.
- To sam ja - rekoh ustajući.
On otvori rešetku i zgrabi me za mišicu, pa me izvede napolje. Prošli smo kroz pravi lavirint hodnika i stigli do sobe za ispitivanje: dvadesetak kvadratnih metara, veliko ogledalo, metalni sto fiksiran za pod i tri različite stolice.
Prepoznah odmah onog prvog policajca koga sam šutnuo. Imao je zavoj preko arkade i pogledao me je popreko pogledom koji je govorio: „Bitango jedna.” Ja mu namignuh, što je trebalo da znači: „Nema ljutnje, drugar!” Uz njega je bila i jedna latino cura sa crnom kosom prikupljenom u punđu. Ona mi, s podrugljivim izrazom lica, pruži neke pantalone od izbledelog džinsa i sivu pamučnu majicu. Dok sam ih navlačio, ona se predstavi kao nadležna službenica za prijem i reče da je zadužena za moj slučaj i da ne treba da se glupiram s njom.
Pošto mi je zatražila podatke, kazah kako se zovem i navedoh svoju adresu i zanimanje. Navela mi je sve ono za šta sam bio optužen - egzibicionizam na svetom mestu, nereagovanje na policijsku komandu, šutiranje i povreda predstavnika zakona - a zatim me je upitala da li priznajem. Pošto sam na sve to ćutao, upitala me je da li imam zdravstveni karton na psihijatriji. Pozvali se na svoje zakonsko pravo da ne odgovaram bez prisustva advokata.
- Možete li da platite advokata, ili želite da vam ga sud dodeli?
- Želim da me brani Džefri Veksler iz Bostona.
Pandurka nije dalje navaljivala: dala mi je da potpišem izjavu i kazala mi da ću sutra pre podne biti izveden pred sudiju, a zatim je pozvala jednog službenika da me odvede u sobu za identifikaciju, gde su mi uzeli otiske prstiju i fotografisali me. Pre nego što je naredila da me vrate u ćeliju, dozvolila mi je da obavim jedan telefonski poziv.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 7 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu