Gijom Muso-U jednom trenu

Strana 2 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:31 am

First topic message reminder :



Liza i Artur mogu da se vide samo jednom godišnje.
On čitav život provodi tražeći je...
... a ona svoj čekajući ga.

Liza sanja o tome da postane glumica. Kako bi platila studije glume, radi kao konobarica u jednom baru na Menhetnu. Jedne večeri tu upoznaje Artura Kostela, mladog lekara, i njen život menja se iz korena.

Artur će učiniti sve da osvoji Lizu. U gradu punom neočekivanih prepreka, na sve načine pokušaće da dođe do nje. Ali Artur nije običan muškarac – on Lizi otkriva istinu koja ga sprečava da gradi budućnost sa njom: neverovatnu a stvarniju od života.

U Njujorku kakav još niste upoznali, Artur i Liza moraće da ujedine svoje snage kako bi pobegli iz zamke najstrašnijeg od svih neprijatelja: vremena.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:57 am




4.

Mada bez naročitog oduševljenja, okrenuo sam broj moga oca Frenka Kostela. Bojao sam se njegove reakcije, ali sam znao i da može brzo da me izvuče iz nezgodne situacije u kojoj sam se našao. Pozvao sam Polinu, njegovu odanu sekretaricu, koja mu je u nekom periodu bila i ljubavnica. Začudila se kad je čula moj glas i kazala mi da je Frenk na raspustu sa suprugom i da je otišao na jezero Komo u Italiji.
- Ma šta to pričate, Polin? Otac nikada ne ide na odmor, a naročito ne u mesto udaljeno šest hiljada kilometara.
- Pa, eto, sve se menja - odgovori ona zlovoljno.
- Slušajte, nemam sad vremena da vam sve objašnjavam, ali je neophodno da odmah govorim sa Frenkom.
Ona uzdahnu, reče mi da sačekam, i uskoro začuh očev promukli glas:
- Dovraga, zar si to zbilja ti, Arture?
- Zdravo, tata.
- Pa zašto već godinu dana nemamo vesti od tebe? Zar je mastilo toliko skupo?
U tri reči oslikah mu moju nezavidnu situaciju.
- Ali gde si, zaboga, bio sve to vreme?
Čuo sam kako se guši od besa na drugom kraju linije. Glas mu je zvučao šuplje, kao da mi se obraćao iz groba.
- Zamisli, nemam pojma! Poslednje čega se sećam jeste onaj dan kada si mi dao da potpišem papire o nasleđivanju svetionika.
- Kad već govorimo o svetioniku, video sam da si razbio zid od cigala! Zar ti nisam zabranio da to radiš?
Taj odgovor me je razbesneo.
- Čuj, ne foliraj, samo si to i čekao! Čak si mi i alat nabavio...
Nije me demantovao. Iza prigodnog besa koji je smatrao da treba da ispolji, osećao sam da gori od radoznalosti. Nastavak razgovora je to potvrdio.
- Dakle... i šta si to pronašao iza onih vrata?
- Sobicu punu sranja - rekoh izbegavajući direktan odgovor.
- Ama šta si tamo našao? - ponovo me upita pretećim tonom.
- Ako želiš to da saznaš, pošalji mi advokata da me izvuče iz ovog zatvora.
Začuo sam dug kašalj, a zatim mi je obećao da će to učiniti.
- Pozvaću odmah Džefrija. Izvući će te odatle.
- Hvala ti. I, tata, da li si siguran da si mi rekao sve o tom svetioniku?
- Naravno da jesam! Zašto bih ti nešto skrivao? Ali verovatno bi bilo bolje da sam ćutao, jer me očigledno nisi poslušao.
Nisam hteo da se zadovoljim tim odgovorom.
- Mislim, pre svega, na ono što si mi rekao o dedi.
- Šta pričaš? Sve sam ti rekao. Kunem se decom.
Spopade me nervozan smeh. Proveo je vek kunući se majci da je ne vara, a obično se zaklinjao u život svoje dece...
- Frenk, reci mi istinu, dovraga!
Čuo sam ga kako s druge strane kašlje kao da će mu pući pluća. Odjednom sam shvatio. S obzirom na to kako ga je Polin lako našla, shvatio sam da uopšte nije bio u Italiji, već u nekoj bolnici gde se bori protiv raka koji se vratio, a pritom je vodio računa da se to ne sazna, nadajući se da će se opet izvući.
- Pa, dobro - pristade on na kraju. - Postoji nešto što ti nisam kazao, a što možda treba da znaš.
Očekivao sam da čujem svašta... a možda i ništa.
- Tvoj deda nije mrtav.
Toliko sam se zgranuo da sam pomislio da mi se ruga.
- Nažalost, nije mrtav.
- Zašto nažalost? Začuo sam dubok uzdah.
- Salivan je u Njujorku. Nalazi se u jednoj psihijatrijskoj bolnici na Ruzvelt Ajlandu.
Dok sam pokušavao da svarim taj podatak, neko me lupnu po ramenu: bila je to ona latino pandurka koja je htela da mi objasni da ipak ne mogu da razgovaram u beskraj. Zamolih je, mahanjem ruke, za još jedan minut.
- A od kada znaš da je deda živ?
- Znam to već trinaest godina.
- Trinaest godina!
Ponovo začuh tužan uzdah.
- Jedne večeri 1979. godine pozvao me je telefonom dežurni lekar s Menhetna koji se bavio slučajevima pacijenata bez doma i prebivališta. Rekao je da su Salivana našli kako luta po Centralnoj stanici. Bio je agresivan, sasvim dezorijentisan i nije znao ni gde je, a ni koja je godina.
- I ti, njegov sin, dao si da ga zatvore?
- Pa, nemoj misliti da mi je bilo lako! - razljuti se Frenk. -Nestao je dvadeset četiri godine pre toga. Bio je bolestan, nasilan, van kontrole... Pričao je koještarije! Krivio je sebe za smrt neke žene... Nisam ja to sam odlučio. Bilo je tu više psihijatrijskih stručnjaka i svi su se saglasili u dijagnozi: manija gonjenja, psihoza, senilna demencija...
- Ali kako si mogao toliko dugo da čuvaš tu tajnu? Pa imao sam valjda prava da to znam! Lišio si me mog dede. Mogao sam da ga obilazim, mogao sam da...
- Gluposti! Ne bi ti se dopalo to u šta se pretvorio. A i čemu bi ti služile posete povrću? Osim da te rastuže!
Nisam hteo da prihvatim takvo razmišljanje.
- I ko je još to znao? Mama? Moja sestra? Moj brat?
- Samo tvoja majka. Ma šta ti misliš? Sve sam učinio da se to ne sazna. Želeo sam da zaštitim porodicu, naše preduzeće...
- Da, hteo si da spaseš spoljašnji utisak, kao i uvek. To ti je uvek bilo najvažnije, zar ne?
- Baš si naporan, Arture!
Hteo sam da mu odgovorim, ali je već bio spustio slušalicu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:57 am




5.

Sutradan, 5.00


- Znaš šta kažu, momče: nikada ti se ne pruža druga šansa da ostaviš dobar utisak.
Dok smo čekali po sudskim hodnicima, Džefri Veksler pomagao mi je da popravim čvor na kravati; njegova asistentkinja držala je u ruci torbicu za šminku i pokušavala da kamuflira moje podočnjake i bedan izgled tečnim puderom i da me nekako malo dotera. Imali smo samo nekoliko minuta da razradimo strategiju koje ćemo se držati pred sudijom, ali Džefri se držao filozofije moga oca da je izgled važniji od onoga što je u dosijeu.
- To nije pravo, ali tako ti je to - nastavi stari advokat. - Ako uspeš da daš prave odgovore i ostaviš dobar utisak, ostatak možeš mirno prepustiti meni.
Poznavao sam ga od detinjstva i, mada nisam znao zbog čega, veoma sam ga voleo. Moram reći da se, kao čovek od zakona, odlično snalazio. Doneo mi je odelo, novčanik, kreditne kartice i sva dokumenta - ličnu kartu, vozačku dozvolu i pasoš - da bi pred sudom potvrdio moj identitet. Ne znam kako, ali postigao je da se moj slučaj rešava prvi.
To prvo saslušanje trajalo je manje od deset minuta. Držeći se ugodne rutine, jedva probuđeni sudija nabrojao je sve tačke optužnice, a zatim dao reč optužbi i odbrani. Džefri je onda održao svoj govor. Ubedljivo je koristio dvosmislene silogizme i pokazao da je sve to jedan nesrećni nesporazum i tražio da me oslobode optužbe. Tužilac je, bez mnogo uvijanja, prihvatio da odustane od tužbe za egzibicionizam, ali ni posle žestokog preganjanja sa Džefrijem nije hteo da odustane od tužbe za napad na predstavnika zakona. Džefri je rekao da se ja izjašnjavam kao nevin. Zatražena je kaucija od dvadeset hiljada dolara, koja je zatim smanjena na pet hiljada dolara. Sudija je zatim rekao da ću dobiti poziv za suđenje i podigao čekić.
Naredni slučaj!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:58 am




6.

Čim se saslušanje završilo, shvatio sam da je Džefri dobio zadatak da me odvede u Boston. Navaljivao je da se svakako vratim s njim, a ja sam hteo da zadržim svoju slobodu kretanja.
- Frenk neće biti nimalo zadovoljan - progunđao je.
- Pa, ako neko može da izađe na kraj s njim, to si svakako ti, zar ne?
Kapitulirao je, i čak mi je dao četiri novčanice od po 50 dolara koje mi je brzo gurnuo u džep. Najzad slobodan!
Izašao sam iz suda i pešice prešao nekoliko blokova. Bilo je oko deset sati pre podne, ali je još bilo prilično sveže. Žamor velikog grada zvučao mi je umirujuće. Nisam oka sklopio u toku prethodne noći, ali sam osećao da sam se oslobodio tereta i da se polako vraćam u fizičku formu. Bolje sam artikulisao kretnje, bolje sam disao, a i ona strašna glavobolja je nestala. Samo me je stomak mučio i uporno je krčao. Zaustavio sam se u baru Dankin donats i uzeo veliku šolju kafe i jednu perecu pre nego što sam nastavio da hodam: cilj mi je bio Park avenija br. 5, Medison. Poslednji put bio sam u Njujorku na momačkoj večeri jednog mog drugara doktora, ali smo posle toga svi otišli u Atlantik Siti. Sećam se da smo kod Herca iznajmili auto kojim smo se odvezli do hotela Mariot Markiz, čuvenog po svom okretnom baru, koji se stalno vrteo praveći pun krug, tako da se mogao sagledati ceo Menhetn.
Kada sam stigao na Tajms skver, spopala me je ista ona zebnja koju bih uvek osetio na tom mestu. Noću su neonske kaskade kamuflirale upadljive znake propadanja, a usred dana nije bilo moguće zaobići taj neprijatni utisak: unaokolo su se nizali opskurni pip-šou lokali i porno-bioskopi, a na sve strane mogli su se videti klošari, narkosi s licima zombija i premorene prostitutke. Nekoliko turista motalo se po radnjama s kojekakvim suvenirima. Neki bezubi tip prosio je držeći karton s natpisom HIVpozitivan, koji mu je visio na konopcu oko vrata. Dvorište čuda na Raskrsnici sveta (Tajms skver često zovu i Raskrsnica sveta).
Prešao sam Brodvej i ušao u podzemni prolaz koji je vodio do hotelskog predvorja. Lako sam pronašao štand agencije koja je iznajmljivala automobile. Službenik je pogledao u kompjuter i utvrdio da su moji podaci još tu. Da ne bih gubio vreme, uzeo sam prvo raspoloživo vozilo koje su mi ponudili: jednu mazdu navaho pravougaonih linija i sa dvoja vrata. Kada je trebalo platiti, sa olakšanjem sam ustanovio da moja kreditna kartica još važi. Seo sam za volan i odvezao se s Menhetna Ruzveltovim bulevarom, usmerivši se ka zapadu.
Da bih povratio pamćenje, bilo je važno da se setim događaja koji je izazvao traumu. To je sve počelo u podrumu Svetionika 24 vetra.
Dok sam vozio ka Kejp Kodu, što je trajalo oko četiri sata, prelazio sam s jedne radiostanice na drugu da bih popunio prazninu od preko godinu dana. Ocenjivao sam popularnost Bila Klintona, o kome godinu dana ranije nisam znao ništa; pojavila se i neka nova alternativna grupa Nirvana, i zvuk njihovih gitara odjekivao je preko radio-talasa. Čuo sam da su tog proleća bile velike demonstracije u Los Anđelesu zbog toga što su oslobođena četiri policajca koja su prebila Rodnija Kinga. Jedan spiker najavio je pesmu Živim za sebe i shvatio sam da je Fredi Merkjuri sa desnice prešao na levicu. Na jednom programu posvećenom filmu čuo sam rasprave o meni nepoznatim filmskim ostvarenjima: Niske strasti, Posvećenost, Moj privatni Ajdaho...


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:58 am





7.

Bilo je više od dva sata po podne kada sam skrenuo na pošljunčani put koji je vodio prema Svetioniku 24 vetra. Nepromenjena i očaravajuća silueta svetionika uzdizala se među stenjem, izlažući svoje drvene strane blistavom suncu. Kada sam izašao iz kola, prineo sam ruku licu da se zaštitim od oblaka prašine koju je uzvitlao vetar duvajući preko hridi.
Trkom sam se popeo uz kamene stepenice koje su vodile do kuće. Vrata kuće bila su zaključana, ali sam ih otvorio jakim udarcem ramenom.
Za proteklih trinaest meseci ovde se ništa nije promenilo. Zatekao sam isti rustični nameštaj i iste izbledele ukrase. U sudoperi u kuhinji još su stajali moka lonac i šolja iz koje sam pio pre više od godinu dana. U kaminu je bilo pepela - očito ga niko nije čistio u međuvremenu.
Otvorio sam vrata hodnika koji je spajao kućicu sa svetionikom. Na kraju hodnika otvorio sam vratanca koja su vodila u podrum i pretrčao sve stepenike do dole.
Pritisnuo sam prekidač. Pravougaona prostorija bila je ista onakva kakvu sam je ostavio godinu dana ranije. Samo što je, ovoga puta, ona vlažna vrelina nestala i vazduh je bio svež. Pored buradi i drvenih sanduka video sam i moj alat: budak, bušilicu i polugu, skroz prekrivene paučinom.
Iza zidića od cigle bila su vrata od kovanog gvožđa. Zaboravio sam da zatvorim vratanca na dnu stepenica. Vazdušna struja ljuljala je vrata koja su škripala na zarđalim šarkama. Prišao sam bez straha, nadajući se da će me sve to podsetiti na prošle događaje i da ću sve sagledati jasnije. Treba da shvatim šta se desilo. Pokušao sam da ponovim sve svoje ranije pokrete, a rukom sam obrisao prašinu koja je prekrivala latinski natpis koji kao da mi se rugao:

Postquam viginti quattuor venti flaverint, nihiljam erit.

Postajalo je sve hladnije. Mesto na kome sam se nalazio nije bilo prijatno, ali nisam dozvolio da to utiče na moju odluku. Drhteći od hladnoće, ušao sam u malu prostoriju nalik na zatvor. Ovoga puta nisam imao baterijsku lampu. Prostorija je bila potpuno utonula u tamu. Duboko sam udahnuo da se ohrabrim i pružio ruku da zatvorim vrata. Dok sam pružao ruku ka kvaci, nagli nalet hladnog vetra zalupi mi vrata ispred nosa. Poskočio sam i ukočio se u mestu, a onda sam neko vreme nepomično stajao, očekujući suočavanje s tajanstvenim neprijateljem.
No... ništa se nije desilo. Nije bilo grčeva, ni cvokotanja zubima, niti bubnjanja u ušima.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:59 am



8.

Otišao sam iz svetionika donekle umiren, ali i delimično frustriran, imajući utisak da sam ipak nešto propustio.
Bili su mi neophodni odgovori, ali se činilo da treba da ih potražim negde drugde. Možda u ordinaciji nekog psihijatra ili na konsultacijama kod neurologa.
Seo sam za volan SUV-a i zaputio se u moj stan u Bostonu. Vožnja trajektom od sat i po činila mi se beskrajno duga. Za volanom sam skoro zadremao. Premor je delovao na mene, vrtelo mi se u glavi i jedva sam držao oči otvorene. Osećao sam se vrlo prljavo i bio sam iznuren. Bilo mi je potrebno da se istuširam i da odspavam, da nadoknadim nedostatak sna. Stomak mi se grčio i zavijao od gladi.
Parkirao sam na prvom slobodnom mestu ispred zgrade na Nort Endu, u kojoj sam stanovao. U kakvom li je stanju moj stan? Šta li je u mom odsustvu bilo s mojom mačkom?
Usput sam se zaustavio u prodavnici hrane Kod Džoa i snabdeo se osnovnom hranom: testo, pesto sos, jogurt; sredstvo za pranje posuđa, hrana za mačku... Izašao sam iz radnje sa dve velike papirne kese u rukama. Krenuo sam pešice stepenicama pored kojih su rasle glicinije, od Avenije Hanover prema mojoj zgradi, koja se nalazila na vrhu stepenica, noseći dve papirne kese u rukama. Ušao sam u mali lift u kome se osećao miris pomorandžinog cveta i ispružio ruku da pritisnem dugme za poslednji sprat.
Tada sam slučajno pogledao na brojčanik sata, misleći na ono što mi je otac kazao. Bilo je 17 sati. U isto ovo doba juče došao sam svesti u Katedrali Svetog Patrika.
Pre dvadeset četiri sata...
Broj 24 čudno mi je odjekivao u glavi. Prvo Svetionik 24 vetra... a zatim i Salivanov nestanak koji je trajao 24 godine.
Ta koincidencija delovala mi je čudno, ali nisam imao vremena da dobro promislim o tome. Osetih kako mi trnu vrhovi prstiju, a mučnina podiže želudac. Zadrhtah celim telom. Ono se ukruti i shvatih da sam izgubio kontrolu nad njim. Kao da sam bio uključen u struju i da mi hiljadu volti potresa mozak.
Ispustih kese s namirnicama.
A zatim, kao da me nalet vihora istrže iz sadašnjeg vremena.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:59 am






1993.
Salivan

Znajte da lako mogu poverovati u sve to,
baš zato što je potpuno neverovatno.

Oskar Vajld

0.

Nekakav vreli pljusak sruči se na mene.
Bio je tako snažan da sam osećao kao da mi se ekseri zabadaju u lobanju. Vazduh je bio zasićen pravom ekvatorskom vrelinom koja je vitlala oko mene i pekla mi očne kapke. Nos mi je bio zapušen, gušio sam se. Pokušah da se uspravim, ali sam bio kao hipnotisan. Noge su mi se tresle i osećao sam da ću se uskoro srušiti. Odjednom mi grozan krik zapara uši.
Otvorih oči i poskočih. Bio sam u... nekakvoj tuš-kabini pod jakim mlazom vruće vode.
1.

Pored mene je stajala gola mlada žena prekrivena sapunom i šamponom i urlala iz sveg glasa. Lice joj je bilo izobličeno od zaprepašćenja i straha. Spustih joj ruku na rame da je umirim, ali pre nego što sam stigao da joj ma šta kažem, ona me raspali pesnicom posred nosa. Zateturah se i prineh ruke licu da se odbranim. Dok sam pokušavao da povratim dah, stiže me drugi udarac posred grudi i ja se sručih u ugao kabine. Pokušah da se uhvatim za zavese oko tuša, ali skliznuh po pločicama i udarih glavom u lavabo.
Prestravljena mlada žena zgrabi peškir, omota se njime i izlete iz kabine.
Ležeći na mokrom podu kabine, nejasno sam je čuo kako uzbunjuje susede. Reči su mi zvučale nerazgovetno i nejasno, ali sam ipak čuo „silovatelj”... „u mom kupatilu”... „pozvati policiju”...
Još sav presamićen, zaglušen i nesposoban da se pokrenem, pokušavao sam da obrišem vodu iz očiju. Nos mi je krvario i bio sam bez daha, kao da sam upravo istrčao maraton.
Mozak mi naredi da se uspravim i krenem, ali me udovi nisu slušali. Znao sam da sam u velikoj opasnosti. Naučio sam tu lekciju u Katedrali Svetog Patrika. Morao sam da, po svaku cenu, nekako izbegnem zatvor. Zato prikupih svu snagu i s naporom se uspravih, pogledah po sobi i priđoh prozorskom oknu. Otvorih prozor koji je gledao na uličicu između zgrada. Pognuh glavu i ugledah veliku pravolinijsku aveniju sa četiri saobraćajne trake, koja se spuštala nizbrdo.
Žute siluete taksija isticale su se na pozadini tamnih cigala zgrada, a na krovovima sam video rezervoare za vodu: nije bilo nikakve sumnje, opet sam se zatekao u Njujorku.
Gde sam?
I, naravno... u kome se vremenu nalazim?
Pošto sam čuo kako se glasovi bliže vratima stana, zajahao sam prozorsku dasku i potegao uvis metalne požarne stepenice. Nekako sam se spustio do ulice i nasumično krenuo jednom ulicom onoliko brzo koliko su mi ukočeni mišići dozvoljavali. Zagledao sam se u plave table s belim slovima i shvatio da sam na raskršću Avenije Amsterdam i Sto devete ulice. Dakle, bio sam na severozapadu Menhetna, u studentskom kvartu Morningsajd Hajts. Začuo sam policijsku sirenu koja se bližila. U panici naglo skrenuh levo da bih se sklonio sa avenije i uđoh u jednu uličicu oivičenu zelenilom.
Zavukoh se između dve zgrade i pokušah da malo povratim snagu. Obrisah krv s lica rukavom košulje. Odelo mi je bilo skroz mokro. Bio sam u istom onom odelu koje mi je doneo Džefri Veksler. Mahinalno sam pogledao na ruku i video da je dedin sat, elegantni tank, još tu i da pokazuje da je prošlo devet sati ujutro.
Ali koji je danas dan?
Pokušah da se saberem. Upamtio sam samo da sam bio u liftu kojim sam krenuo u moj stan, da sam ispustio kese sa hranom i dobio nalet nesvestice i grčeva, isti kao i u prvom slučaju, onda u podrumu svetionika...
Pretrnuh. Vazduh je bio topao, nebo plavo, a sunce je već prijatno grejalo. No ja sam se, i pored svega toga, tresao i cvokotao.
Treba mi druga odeća.
Podigoh pogled: između prozora su bili razapeti konopci s rubljem koje se sušilo. Svakako da to nije bila odeća mojih snova, ali nisam mogao da biram. Popeh se na kontejner za đubre i nekako se uspentrah uz donji deo fasade da bih dohvatio nešto od odeće s konopca. Zgrabih ono što je bilo pri ruci: platnene pantalone, prugastu majicu s natpisom Jenki i nekakvu jaknicu od džinsa. Ništa od toga nije bilo baš moj broj - pantalone su mi padale na cipele, a jakna je bila preuska - ali sam bar imao suvu odeću. Pokupih novac iz mog džepa i bacih mokro odelo u kontejner.
Izašao sam na aveniju i umešao se u gomilu. Opet sam osećao vrtoglavicu, a stomak mi se grčio i glava me je bolela. Ako želim da budem sposoban da mislim, treba nešto da pojedem. Videh zgodan restorančić na drugoj strani ulice i ubacih dve četvrtine dolara u automat za novine. Pogledah datum na vrhu naslovne strane, sav u strahu od onoga što ću otkriti.
Bio je utorak, 14. septembar 1993. godine...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:59 am




2.

- Izvolite vaša jaja, tost i kafu, gospodine.
Servirka je stavila tanjir sa hranom i šolju s kafom na sto od veštačkog kamena i osmehnula mi se pre nego što se vratila za šank. Gutajući doručak, s velikom pažnjom preleteo sam pogledom preko glavnih naslova u Njujork tajmsu:

JICAK RABIN I JASER ARAFAT POTPISUJU MIROVNI SPORAZUM.

PREDSEDNIK KLINTON POZDRAVLJA „ODLUČNOG KOLEGU".


Uz članak su bile i fotografije, veoma začuđujuće i neočekivane: stojeći ispred Bele kuće, predsednik Bil Klinton je, sa osmehom na licu i raširenih ruku, pozdravljao izraelskog premijera, a s njegove leve strane stajao je lider PLO-a.
Taj simbolični gest i izjave učesnika ukazivali su na nadu u skori mir između zaraćenih naroda. Da li je to bilo stvarno, ili sam ja negde u četvrtoj dimenziji?
Razmotrih svoju situaciju. Od mojih poslednjih sećanja delilo me je četrnaest meseci. Opet je došlo do naglog i neobjašnjivog skoka kroz vreme.
Za ime sveta, šta mi se to dešava?
Osetih da mi se ruke tresu. Bio sam uplašen. Bio sam, zapravo, prestravljen, baš kao neko dete kome su rekli da se ispod njegovog kreveta krije čudovište. Znao sam da mi se dešava nešto ozbiljno i da je moj život skrenuo iz svog uobičajenog toka.
Duboko sam disao da se smirim - to sam ponekad savetovao i pacijentima. Ne smem da klonem, moram da se suočim s tim. No kome da se obratim? Od koga mogu zatražiti pomoć?
Odgovor mi se sam nametnuo: svakako ne mogu da se obratim ocu koji me je stalno lagao. No jedan drugi lik pomoli se na mom horizontu: jedini živi čovek kome se, izgleda, desilo isto što i meni - moj deda, Salivan Kostelo.
Servirka je obilazila sve stolove dopunjavajući šolje s kafom. Iskoristio sam njen prolazak da joj zatražim plan grada i obećao sam joj dobru napojnicu.
Posrkah nekoliko gutljaja tople kafe, prisećajući se onoga što mi je otac rekao. Tvoj deda nije mrtav. Salivan je u Njujorku. Smešten je u psihijatrijsku ustanovu na Ruzvelt Ajlandu.
Kada mi je servirka donela kartu, uočio sam na njoj tanku liniju kopna usred Ist Rivera: Ruzvelt Ajland, ostrvo sasvim nelogično uglavljeno između Menhetna i Kvinsa. Dugo je tri kilometra, a široko oko dvesta metara, i nikada ranije nisam kročio na njega. Sećam se da sam negde pročitao da na ostrvu postoji stara bolnica za psihijatrijske slučajeve, ali sam mislio da je odavno zatvorena. Ali možda i nije tako. Naime, kada sam radio kao internista, čuo sam da na ostrvu sada postoje tri bolnice i da je jedina psihijatrijska klinika, nazvana bolnica Blekvel, u žalosnom stanju; svi su je, zbog njenog petougaonog oblika, zvali „Pentagon”. Svakako je Salivan bio tu smešten.
Mogućnost da upoznam dedu postala mi je ne samo cilj već me je malo i ohrabrila. Treba odmah da odem tamo. Međutim, da li će me pustiti da uđem? Mislim da hoće, ako mogu dokažem da sam mu rod i direktan potomak.
Odjednom sav pretrnuh.
A gde mi je novčanik?
Kada sam naglo ispraznio džepove svog mokrog odela, pokupio sam iz njih novac, ali nisam uzeo novčanik sa dokumentima.
Sav u panici, platih obrok i potrčah nazad u uličicu. Kontejner nije bio ispražnjen. Nađoh kesu sa svojim odelom i detaljno pretražih džepove pantalona.
Nije ga bilo...
Dovraga!
Ako je u ovom mom potpuno iracionalnom životnom toku bilo neke logike, novčanik bi svakako trebalo da bude u odelu. Nisam mislio da su mi ga ukrali: lopov bi uzeo i sav novac koji se nalazio u džepovima.
Znači, izgubio sam ga...
Načinih nekoliko koraka prema Aveniji Amsterdam. Mozak mi je grozničavo radio.
Svakako sam ga izgubio u onom kupatilu.
Noge me same ponese prema ulazu u zgradu iz koje sam pre jedan sat panično pobegao. Mesto je bilo tiho, skoro napušteno. Nije bilo nikakvog traga policije niti ma kakve uzbune. Vrteo sam se ukrug oko zgrade, rešen da okušam sreću. Požarne stepenice bile su podignute, ali sam ih ipak dohvatio, popevši se na neki zidić. Uspentrao sam se do poznatog prozora na trećem spratu. Staklo je bilo počišćeno i umesto razbijenog okna zalepljen je komad debelog kartona. Lako sam ga uklonio i podigao prozor, pa sam ušao.
Nije se ništa čulo. Nije bilo odbora za doček. Devojka je nečim na brzinu očistila mrlje od krvi i sakupila otpatke. Šunjao sam se unaokolo na vrhovima prstiju. Na prvi pogled, nigde nije bilo ni traga od mog novčanika. Veoma zabrinut, najzad sam čučnuo i pogledao pod jednu klimavu komodicu, a zatim i ispod police od belog drveta na kojoj su bili poredani lekovi, kozmetika, fen i razni toaletni pribor.
Tu, u prašini, najzad ugledah svoj novčanik od presovane kože, koji mi je svakako ispao kada sam jutros skliznuo pod lavabo.
Pružih ruku i dohvatih ga, proverih moja dokumenta i ispustih prvi uzdah olakšanja posle dužeg vremena. Znao sam da bi bilo mudro da što brže odmaglim odatle, ali mi je ta mala pobeda ulila samopouzdanje, a u kući je vladala potpuna tišina, pa sam izašao iz kupatila i krenuo kroz stan.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:00 am





3.

Stan je bio prazan.
Bio je to mali i prilično neuredan stan, ali lepo uređen. Na šanku u maleckoj kuhinji stajala je kutija žitarica i jogurt, koje stanarka, verovatno u žurbi pri polasku, nije stigla da vrati na mesto.
Gricnuo sam nekoliko suvih žitaričnih pahuljica, a zatim sam vratio kutiju u frižider. Nešto me je zadržavalo na tom mestu: želeo sam da shvatim zašto sam se osvestio baš tu.
Odšunjah se u salon. Tu su stajale dve uske police s knjigama. Uz plejer su stajale desetine VHS traka: epizode serija Sajnfeld i Tvin Piks, kao i autorski filmovi: Pariz, Teksas Vima Vendersa, Seks, laži i video-trake Stivena Soderberga, Opasne ulice Martina Skorsezea, Izuzetan dan Etorea Skole, Lift za gubilište Luja Mala i serija filmova Meril Strip: Sofijin izbor, Žena francuskog poručnika, Moja Afrika...
Na zidu sam opazio reprodukcije radova čuvenih slikara -Endija Vorhola, Kita Heringa i Žan Mišela Baskijata.
Na niskom stočiću stajala je paklica mentol cigareta i ploča s natpisom I LOVE NY. Seo sam na kanabe koje je pritom malo zaškripalo i pripalio jednu cigaretu. Kad sam izduvao prvi oblačić dima, pomislio sam na mladu ženu koja je jutros urlala pod tušem. Strah koji sam na njoj opazio nije ostavljao mesta sumnji: prestravila se jer se iznenadila. Uostalom, nismo se poznavali. Svakako sam se samo pojavio pred njom, poput nekakvog ošamućenog Doktora Hua.
Mjaukanje me je nateralo da se osvrnem. Tigrasta mačka riđe dlake sa okruglim očima upravo je skočila na rukohvat kanabeta. Uspeo sam da žmirkajući pročitam ime na njenoj pločici oko vrata: „Remington”.
- Hej, zdravo!
Kada sam pokušao da je pomazim, mačka skoči i nestade isto tako brzo kao što se i pojavila.
Podigoh se da pogledam i poslednju preostalu prostoriju u stanu. Na podu je bio parket od grubo obrađenog drveta, a u sobi se nalazio vrlo raznorodan nameštaj: bio je tu stari krevet sa okvirom od kovanog gvožđa, moderni, lakirani crni pisaći sto i lep kristalni luster iz nekog prošlog veka. Na komodici kraj kreveta stajao je časopis Plejbil s kritikama i ilustracijama iz najnovijih muzičkih komedija (maska i ruža Fantoma iz opere, mačje oči iz mjuzikla Mačke, red plesača iz Korus lajna...), a i nekoliko ukoričenih romana (Molitva za Ovena, Voljeni, Rafael, poslednji dani).
Na zidu su bile zalepljene razne fotografije moje neznanke - neke snimljene u večernjim haljinama, a neke u donjem rublju. Kada je pozirala za crnobele fotografije, imala je neobične frizure: razdeljak na sredini, stepenastu punđu, konjski rep, četvrtasto ošišanu kovrdžavu frizuru i vazdušaste lokne rasute po obnaženim ramenima. Devojka svakako nije bila profesionalna manekenka, ali je očigledno napravila album koji je mogla da pokazuje po agencijama.
Iznad radnog stola stajao je, prikačen na zid, raspored časova u školi Džulijard, čuvenoj pozorišnoj akademiji. Pored toga bilo je ispisano ime: Elizabet Ejms. Devojka je imala dvadeset godina i bila je na prvoj godini studija na dramskom odseku.
Otvorio sam i fioke komode, pa sam bez ustručavanja pretresao sve što sam dohvatio: pakete ljubavnih pisama upućenih nekom Dejvidu, polaroidske snimke potpuno gole Elizabet - izazovne poze koje su možda prvo bile namenjene tom Dejvidu, ali je ona, na kraju, ipak rešila da ih ne pošalje; zatim je tu bio i nekakav raspored radnih dana u baru Frentik na Ist Sajdu. Na jednoj zidnoj tabli od plute našao sam zakačene razne račune i bankarske izvode koji su ukazivali na minuse na računu i neplaćenu stanarinu.
Ostao sam u toj sobi nekoliko minuta zureći u fotografije na zidu. Zapazio sam jednu koja je bila priličan kliše: Elizabet sedi u Central parku, zavaljena na naslon klupe, snimljena nekog snežnog dana. Ima na glavi vunenu beretku, preveliki kaput i čizme od prevrnute kože. Ta fotografija bila je najmanje seksi, ali je bila i jedina na kojoj se osmehivala.
Kada sam krenuo napolje, uzeo sam tu fotografiju i ubacio je u džep.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:00 am



4.

Dva sata kasnije.


- Ostaviću vas nasamo s njim - reče mi bolničar. - A priori nema vidnog razloga da se ponaša agresivno, ali, pošto ste lekar, znate i sami da s takvim pacijentima nema pravila...
Nalazio sam se na sedmom spratu bolnice Blekvel, čuvenog „Pentagona”, ispred vrata sobe u kojoj je boravio moj deda. Kada sam izašao iz stana Elizabet Ejms, uzeo sam taksi do ugla Druge avenije i Šezdesete ulice. Odatle sam se vozio metroom, pa zatim žičarom preko Ist Rivera, sve do Tramvaj plaze u centru Ruzvelt Ajlanda. Zatim sam pešice došao do zgrade „Pentagona”, na južnom kraju ostrva. Bolnica je imala lošu reputaciju. Izgrađena je sredinom XIX veka za bolesnike obolele od variole, koje su građani Njujorka želeli da stave u karantin. Zatim je pretvorena u azil i na nju su se sručile sve tipične nevolje ovakvih institucija: bilo je previše pacijenata, bolesnici su loše tretirani, psihijatrijski tretmani često su bili na ivici zakona. Šezdesetih godina dosta se pisalo o toj bolnici: otkrivene su razne nezakonitosti, a jedan deo osoblja bio je podvrgnut istragama i sudilo im se. U međuvremenu se situacija malo popravila, ali bolnica nikako nije mogla da se otrese loše reputacije. Kada sam počeo da studiram medicinu, skoro svake godine najavljivali su da će je zatvoriti, ali je trebalo imati u vidu sledeće: „Pentagon” je i dalje nekako opstajao, a ja sam se sada nadao da ću u njemu naći rešenje svog problema.
- Moram da vas upozorim - reče bolničar. - Dugme za hitne pozive iz sobe ne radi.
Bilo mi je teško da ga pogledam u lice. Baš kao i jedan lik iz stripa, nazvan Dvolični, i on je imao jednu polovinu lica unakaženu opekotinom.
- Dakle, ako dođe do makar i najmanjeg problema, slobodno vičite na sav glas - nastavi on. - Nije sigurno da će vas neko čuti, ali to je najbolji način da se ti starci prepadnu i smire.
- Pripazite malo, govorite o mome dedi!
- Pa, ako čovek više ne sme ni da se našali... - promumla on, sležući ramenima.
Dvolični otvori vrata sobe, pusti me da uđem i pažljivo ih zaključa za mnom. Bila je to mala prostorija, prava spartanska ćelija s krevetom gvozdenog okvira, plastičnom stolicom i stolom pričvršćenim za pod. Na dušeku je ležao neki čovek razdrljenih grudi i naslonjen na jastuk. Bio je to tajanstveni stranac sa srebrnkastom bradom i proređenom sedom kosom koja mu je padala na ramena. Pogled mu je bio staklast i nepomičan, i činilo se da se nalazi negde drugde, zanesen u sanjarenje i nepomičan poput statue. Neka vrsta drogiranog Gandalfa.
- Zdravo, Salivane - rekoh prilazeći mu pomalo zbunjeno. -Zovem se Artur Kostelo. Nismo se sreli, ali ja sam sin vašeg sina Frenka. Vi ste moj deda.
Pa, nije ni tako loše, za početak...
Salivan je ostao da leži kao okamenjen i činilo se da uopšte ne zapaža moje prisustvo.
- Ja, sve donedavno, nisam znao za vas - objasnih mu, sedajući pored kreveta. - Nisam znao ni da ste živi, niti da ste smešteni ovde. Da sam znao, svakako bih došao i ranije.
U sebi sam, na osnovu informacija koje sam dobio od oca, sračunavao njegove godine. Ako se nisam prevario, deda je imao sedamdeset godina. No i pored očitih znakova proticanja vremena i brade koja mu je prekrivala deo lica, mogao sam da uočim njegove pravilne crte, visoko čelo, skladan ali izrazit nos i isturenu odlučnu bradu. Prisetih se, bez muke, nekih njegovih fotografija od pre trideset godina: odlučni direktor preduzeća u odelima skrojenim po meri, sa ukrasnom dugmadi na manžetnama i fedora šeširima na glavi. Setio sam se i jedne njegove posebne fotografije: deda sedi sa cigarom u zubima, i nogama na radnom stolu u svojoj kancelariji u Aveniji Medison. Drugo doba i sasvim drugi čovek... Približih stolicu krevetu i pokušah da uhvatim njegov pogled.
- Danas sam došao ovamo da zatražim vašu pomoć. Nije ni trepnuo.
- Nasledio sam vaš Svetionik 24 vetra i...
Pustio sam da ta rečenica ostane nedovršena, nadajući se reakciji koja nije usledila.
Uzdahnuo sam. Izgleda da sam pogrešio što sam došao ovamo. Mi smo jedan drugome bili potpuno strani. A Salivan je očigledno bio utonuo u potpuno ćutanje i ništa nije navodilo na pomisao da bi i poželeo da izađe odatle.
Ustao sam, prišao prozoru i zagledao se u oblake slične gomilicama vate, posmatrajući ih kako plove prema Astoriji. Bez obzira na godišnje doba, sve je ovde delovalo ledeno. Čuo sam šum vode u radijatoru, ali on nije odavao nikakvu toplotu.
Vratio sam i i seo, rešen da pokušam još jednom.
- Frenk mi je ispričao da ste, četiri godine posle nestanka, došli u vezu s njim i da ste mu zatražili da zazida metalna vrata u podrumu svetionika.
Starac je i dalje nepomično ležao ruku skrštenih na stomaku, ukočen i hladan poput nadgrobnog spomenika, ja nastavih priču.
- Sišao sam u taj podrum. Razbio sam zidić od cigle i...
Mačjom brzinom, Salivan odjednom ispruži ruku i zgrabi me za vrat.
Bio sam uhvaćen na prepad. Potpuno sam zanemario opreznost, imajući u vidu njegovu letargiju, i sada mi je njegova čelična šaka stezala grlo. Nisam mogao da dišem, pa sam samo uplašeno zurio u njega. Podsećanje na ona vrata delovalo je na njega poput elektrošoka i oči su mu odjednom zasijale nekim strašnim metalnim sjajem.
- Zašto si to učinio, mali magarče? - huknuo mi je u uvo. Pokušao sam da se oslobodim stiska, ali on me nije puštao.
Odakle mu samo tolika snaga? Osećao sam kako njegovi prsti tonu u moj vrat i stežu mi dušnik. Pa taj krelac će, na kraju, još i da me udavi!
- Otvorio si metalna vrata? Ušao si u prostoriju?
Klimnuo sam glavom. Moj odgovor bacio ga je u vidljivo očajanje. Odjednom me je pustio, pa sam počeo glasno da kašljem.
- Vi ste skroz ćaknuti! - povikao sam i ustao sa stolice.
- Možda i jesam - priznade on - ali ti si se, dečko moj, uvalio u potpuno sranje.
Nastalo je poduže ćutanje. Više od minuta samo smo se gledali, baš kao dva ukrasna psetanceta od porcelana. Salivan se odjednom preobrazio. Bio je ozbiljan i usredsređen, i činilo mi se da se prenuo iz svog košmara. Kao putnik koji se vratio s putovanja punog peripetija. Pogled mu je bio živahan i pronicljiv, i odmerio me je od glave do pete.
- Šta reče, kako se ono zoveš?
- Artur. Artur Salivan Kostelo.
Kada je čuo moje drugo ime, slab osmeh ozari mu lice i na njemu se javiše dve bore.
- A što si zdipio moj sat, Arture Salivane Kostelo? - upita pokazujući tank na mojoj ruci.
- Želite li da vam ga vratim?
Potapša me rukom po ramenu.
- Ne želim, drugar. Veruj mi, biće ti potreban više nego meni.
Ustade krčkajući zglobovima, kao da mu je bilo pomalo neudobno u sopstvenom telu.
- Dakle, otvorio si ona vrata od podruma i sada se pitaš šta ti se dešava...
- Pa da, imam mnogo pitanja za vas. Trebalo bi da...
Podiže brzo ruku da me prekine.
- Koja je ovo sada godina?
- Rugate li mi se?
- Da, šalim se. Znam da je danas 14. septembar 1993. godine.
Video sam da se malo zamislio pre nego što mi je postavio sledeće pitanje:
- A šta ono, beše, radiš u životu, dečko?
- Lekar sam, a zašto pitate?
- Onako, nema posebnog razloga. Radiš li u bolnici?
Dok sam razmišljao šta da kažem, njegov mozak je veoma grozničavo radio, a oči su mu sijale na način koji ne mogu da opišem.
- Imaš li, možda, kod sebe koju cigaretu?
- Čini mi se da ovde ne sme da se puši - rekoh, pokazujući na detektor dima.
- Zar još nisi shvatio? U ovoj buvari ništa ne funkcioniše.
Uzdahnuh, pretražih džepove i izvukoh paklicu mentol cigareta koje sam našao kod Elizabet Ejms.
- Uh, kakvo je ovo sranje? Ličim li ti ja na neku curicu? Zar nemaš laki strajk?
Ne čekajući na moj odgovor, on tiho opsova, ali na kraju ipak pripali cigaretu i povuče dobar dim.
- A kada si, zapravo, otvorio ta vrata? - upita me uozbiljivši se odjednom.
- U junu 1991. godine.
- Dakle, ovo ti je tek drugo putovanje... A kada si se poslednji put probudio?
- Jutros u devet sati. A šta vam, zapravo, znači taj izraz putovanje?
- Dobičeš odgovore na sva svoja pitanja, mali. No treba nešto da mi učiniš, jednu uslugu.
- Kakvu uslugu?
- Pomozi mi da zbrišem iz ove pacovske rupe. I to danas.
Odmahnuh glavom.
- Šalite se? Pa to nikako nije moguće, a nije ni poželjno, Salivane - rekoh ubedljivim tonom lekara kakvim sam se nekada obraćao pacijentima. - U vašem stanju to bi bilo vrlo nerazumno i...
On se podrugljivo nasmeja i uperi kažiprstom u moje grudi:
- Ali ti to nećeš učiniti zbog mene, mališa. To ćeš uraditi zbog sebe. Slušaj me pažljivo, imamo vrlo malo vremena.
Zatim se nagnu ka meni i prošaputa mi na uvo niz neobičnih uputstava. Svaki put kada bih otvorio usta da nešto kažem, ućutkao bi me naglo podižući glas. Čim je završio, iznenada se oglasi alarm protiv dima.
Posle nekoliko sekundi Dvolični se stvori u sobi.
Ugledavši paklicu cigareta i opušak, naglo se razbesne.
- E pa, gospodine, dosta je bilo. Molim vas da odmah odete!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:00 am




5.

Vratih se na Menhetn žičarom.
Mozak mi je ključao, a ideje su mi se sudarale po glavi. Bio sam zatečen brzinom razvoja događaja. Salivan je imao razrađen plan, ali nisam verovao da sam u stanju da mu zaista pomognem u bekstvu. Sigurno to nisam mogao da izvedem sasvim sam. Pokušah da podignem nešto novca sa bankomata, ali mi je ovog puta kartica bila odbijena. Verovatno zato što je nisam koristio već dve godine. Prebrojao sam svoja skromna sredstva. Imao sam oko sedamdeset pet dolara. Dovoljno za kartu do Bostona, ali nedovoljno za ma šta drugo. Pogledao sam na sat: jutro je bilo pri kraju.
Hitrim korakom utrčah na stanicu Pen i uzeh kartu za Boston u jednom pravcu. Pogledah na tablu s redom vožnje i videh da naredni voz polazi u 13.03. Požurih na peron i uskočih u vagon.
U toku vožnje premetao sam po mislima neka bitna pitanja. Prvo je bilo: kako zaustaviti to prokletstvo koje me je snašlo i vratiti se ranijem životu? Na um mi je padalo jedno jedino rešenje: Salivan. No u tom slučaju postavljalo se i drugo ozbiljno pitanje koje je mučilo moju savest: kako pomoći psihijatrijskom bolesniku da pobegne iz bolnice? Osobi o čijem zdravstvenom stanju nisam imao mnogo pojma. Nekome ko je pokazao da ume da bude nasilan. Nekontrolisanoj osobi koja je u stanju da napada nedužne ljude, a možda i učini nešto gore?
Odgovor je glasio: to nikako ne treba činiti.
Treće pitanje bilo je: imam li ja izbora?
I tu je odgovor bio sasvim jasan...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:01 am





6.

Stanica Boston saut 16.40


Kada sam stigao na stanicu, pravo iz voza potrčao sam prema bankarskoj četvrti. Imao sam malo vremena, jer su sve banke radile samo do pet sati po podne.
Moja banka nalazila se u prizemlju jedne poslovne zgrade pored Fanej hola. Na ulazu naleteh na staklena ulazna vrata koja je neki portir upravo zatvarao. Lupnuh tri puta po staklu; on se okrenu i pogleda me ljutito. Prstom lupnuh po brojčaniku sata i pokazah mu da je 16.59. On odlučno odmahnu bradom i posprdno mi pokaza na zidni sat na kome je bilo 17.01.
Uzdahnuh i ljutito raspalih pesnicom po vratima. Izazvan mojim postupkom, portir je svakako premišljao o tome da li da reaguje ili ne, ali je opreznost nadvladala, pa odluči da pozove nekog odgovornijeg. Uskoro se preda mnom stvori Peter Lenge, bankar koji se već godinama bavio računima moje porodice. On mi lično otvori vrata.
- Arture, veoma dugo se nismo videli!
- Bio sam na putu po Evropi - slagah. - Znam da je prilično kasno, ali mi je neophodna vaša pomoć.
- Uđite, molim vas.
Na brzinu mu zahvalih, ali nisam gajio nikakve iluzije: bio je tako predusretljiv samo zbog toga što je godinama bio očev bankar. Pođoh za Lengeom u njegovu kancelariju, objasnih da mi je kreditna kartica nevažeća i upitah ga za moje finansijsko stanje. On uključi kompjuter da pogleda poslednje transakcije. U toku poslednje dve godine moga „odsustva” finansijske transakcije su se nastavljale. I to, nažalost, samo u smislu skidanja novca s računa. Moja stanarina, osiguranje i rate studentskog kredita odbijane su s metronomskom preciznošću. Pošto je bolnica prestala da uplaćuje moju malu platu, u banci su odbijali sve te sume od malog nasleđa koje mi je majka ostavila, te je do sada na mom računu ostalo samo oko devet hiljada dolara.
- Želeo bih da podignem celu tu sumu.
- Pa, to se može učiniti - odgovori Lenge uz malu grimasu - ali treba da dođete sutra, a i da na računu ostavite bar hiljadu dolara.
Navaljivao sam i pokušao da mu objasnim da večeras moram da otputujem iz Bostona, a da mi je taj novac, koji mi je majka ostavila, neophodan. Nisam očekivao da ću ga dirnuti, ali me je ipak saslušao i pokušao da mi izađe u susret. Posle pola sata izašao sam sa osam hiljada dolara gotovine u džepu. Kada smo se rastajali, taj tip mi čak „izrazi saučešće”, kao da mi je majka tek nedavno preminula.
Načinih tužno lice i zatim odoh, ne postavljajući više nikakva pitanja, te uskočih u prvi taksi koji se kretao ka južnom Dorčesteru.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:01 am




7.

U Opštoj bolnici Masačusetsa stažisti na urgentnoj medicini tri puta mesečno imaju specifičnu radnu obavezu: idu ambulantnim kolima u najgore delove grada i nude besplatnu medicinsku pomoć njihovim stanovnicima. Teorijski, to je dobra zamisao. U praksi se to često pretvara u pravi košmar. U toku nekoliko meseci takve prakse saznao sam da je naše vozilo najčešće bilo meta napada lokalnih dilerskih bandi koje su smatrale da im kvarimo posao. To je dostiglo takve razmere da smo doživeli obijanja, napade, pljačke, prebijanja, sve dok vozači ambulantnih kola nisu zatražili od sindikata da ih oslobodi ovakvih obaveza. Ali opštinske vlasti insistirale su da se ta praksa nastavi, pa su od tada u tim pohodima učestvovali samo dobrovoljci. U nekoliko takvih prilika lično sam vozio ambulantna kola, po koja sam odlazio u periferne delove grada i uzimao ih iz nekakvih garaža koje su više ličile na šupe.
To je sve bilo prilično skoro, mada mi se sada činilo da se dešavalo vrlo davno, ali sam se prisetio Ficpatrikovog auto-servisa, jednog od najvećih u gradu, koji se specijalizovao za popravke pogrebnih kola, školskih autobusa i vozila prve pomoći.
U tom servisu osećao se vrlo jak miris goriva i gume. Čim sam se pojavio na ulazu, jedan beli bul-terijer agresivno se zaleteo na mene lajući na sav glas.
Oduvek sam se plašio pasa. Od ovog sam se prosto prestravio i on je to osećao. Međutim, trudio sam se da ga ignorišem i pošao sam prema dežurnom mehaničaru.
- Zdravo, Deni.
- Zdravo, mali, baš lepo što si naišao! Ne boj se moje Zorije, to je vrlo zgodna curica, da znaš!
Brdo sala, visoko metar i devedeset centimetara, odeveno u nekakvu lovačku košulju i ulepljen radnički kombinezon, krenu ka meni. Deni Ficpatrik delovao je još opasnije od keruše. Iza leđa su ga svi zvali Džaba Hat, ali se niko nije odvažio da mu to kaže u lice.
- Konrad me šalje po ambulantna kola za večeras - ispalih ja kao da smo se sinoć rastali.
- Ma šta to pričaš? Pa nisam dobio nikakav zahtev.
- Konrad će ti poslati faks - spremno odgovorih. - Znaš kako je, odluče takvo nešto u poslednjem trenutku. Večeras treba ići u Matapan i Roksberi. Možda će biti potrebno prevesti jednog ili dva pacijenta, no svakako nam treba neki manji auto. Imaš li neka laka bolnička kola?
- Pa, imam jedan ford E - pokaza on neodređeno bradom - ali...
Zaputih se prema malom kombiju pretvorenom u kola hitne pomoći.
- E pa ovaj je baš dobar. Ne brini za faks. Potpiši ga umesto mene kada ti bude stigao. To si već radio.
No tada se Deni namesti tako da mi je preprečio ulazak u vozilo.
- Samo malo, momče. Vrlo bih se začudio da dobijem ma kakav faks od Konrada.
- O, a zbog čega?
- Pa zato što on već šest meseci ne radi u bolnici.
Ja se uprepodobih i krenuh na sve ili ništa.
- Čuj, Deni, zar misliš da mi je drago što su mi uvalili ovu turu? Već dve godine nisam imao nikakve veze s tim. Kažem ti da ćeš dobiti faks iz bolnice. A šta misliš da bih mogao da radim sa ambulantnim kolima? Nisu baš zgodna za odlazak u provod, zar ne? godine nisamimao nikakve veze s tim. Kažem ti da ćeš dobiti faks iz bolnice. A šta misliš da bih mogao da Deni Ficpatrik počeša se po glavi. Trebalo je, dakle, da mu naglasim poentu i ne ostavim mu previše vremena za razmišljanje. Morao sam da mu obećam bilo šta. Jedna vest iz novina odjednom mi dade ideju:
- U subotu Red soksi igraju protiv Jenkija, dođi da gledaš utakmicu kod mene. Znam da ti se sviđa naša Veronika. Biće tu i njene drugarice Olivija i Patriša, znaš, ona mala riđokosa sa hirurgije. Te devojke nisu nimalo odbojne, naročito kada malo popiju, shvataš šta mislim, zar ne?
U mislima sam se izvinjavao Veroniki, ali sam se tešio da to ne činim iz zabave već radi ostvarenja jednog dobrog cilja...
- Dobro, važi za subotu - reče Deni dajući mi ključeve. -Gde sada stanuješ?
Posle pet minuta izvezao sam ambulantna kola iz garaže sa osmehom na usnama.
Prošao sam kroz Dorčester i nameravao da izađem na put za Njujork. Taj kvart bio je ogroman i pun crvenkastih kućica, industrijskih pogona i ograda ispisanih grafitima. To je bio Boston koji sam voleo: vrelo je kao u loncu - bilo je tu ograđenih terena za košarku i malih radnji u vrlo originalnom okruženju.
Stao sam na semaforu, uključio radio i pronašao neku stanicu s pesmom koja mi nije bila poznata, ali sam počeo da zviždućem refren. Malo-pomalo, moj plan se ostvarivao, mada je ostalo još dosta toga da se uradi. Na semaforu je i dalje bilo crveno svetlo, a s radija se čula neka nova pesma. Nestrpljivo sam se osvrtao unaokolo. S leve strane opazio sam veliki pano koji je bio sav išaran. Tri velika slova Z prekrivala su putokaz prema groblju Forest Hils kao da je neko želeo da ga prikrije. Znao sam to groblje: na njemu mi je bila sahranjena majka, a i moja baka po ocu.
Kada se upalilo zeleno svetlo, sedeo sam i dalje nepomično, ne osvrćući se na automobilske sirene vozila iza mene. Primite moje saučešće. Odjednom me naglo saznanje pogodi poput groma: naš bankar nije mi izjavio saučešće povodom davne smrti moje majke.
On je mislio na smrt moga oca.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:02 am





8.

Groblje se prostiralo na preko sto hektara i više je ličilo na neki engleski park. Pošto sam ostavio auto na parkingu, krenuo sam stazom preko brežuljkastog terena, između mermernih česmica i kapela sa gracioznim i vazdušastim statuama.
Nisam ni kročio ovde od dana majčine sahrane - jednog kišnog letnjeg dana 1984. godine - a groblje se od tada dosta promenilo. Međutim, kada sam prešao jedan brežuljak, ugledah jezerce sa stenovitim masivom u pozadini, koji je celom predelu davalo izgled nekog gotskog pejzaža.
Nastavio sam da hodam stazom oivičenom drvećem, s kamenim zidovima sa obe strane. Sunce se spuštalo ka zapadu i bacalo je prijatno svetlo. U bujnom zelenilu zapazio sam i nekoliko posetilaca koji su očigledno malo produžili svoju posetu groblju uživajući u lepom vremenu, a povetarac je lako njihao grančice žbunja i cveće u lejama.
Hodao sam pošljunčanom stazom u senci stogodišnjih stabala, koja je vodila između grobnica i grobova. I ja sam uživao u tom prijatnom danu sve dok ne ugledah nadgrobni spomenik na očevom grobu.

Frenk Kostelo
2. januar 1942.
6.septembar 1993.
Bio sam kao ti,
Bićeš kao ja.

Otac mi je, dakle, preminuo prošle nedelje. To znači da je nedavno sahranjen, verovatno tek pre tri-četiri dana.
Ražalostih se. Ne, nisam žalio njega, već sam tugovao za svim onim trenucima koje nismo delili. Pokušavao sam da se setim bar jedne lepe uspomene vezane za oca, ali mi ništa nije padalo na um, što me je dodatno rastužilo. Sve do samog kraja nadao sam se nekom znaku njegove ljubavi. Video sam ga onakvog kakav je bio one subote ujutro kada je došao kod mene i nastojao da me šarmira: obećao mi je pecanje orade i zanimljivo popodne koje bi otac i sin mogli ugodno da provedu zajedno... A sve je to smislio samo da bi me uvukao u zamku i odvukao do svetionika - uhvatio me je na sentimentalnost. A ja sam bio dovoljno blesav da nasednem na to.
Poslednji put razgovarali smo pre godinu dana, i to telefonom. Njegove poslednje reči upućene meni bile su: „Baš si naporan, Arture!”
Baš si naporan, Arture!
Kratak rezime našeg odnosa.
Obrisah suzu sa obraza i nisam mogao da se ne upitam hoću li jednog dana i sam imati dete. S obzirom na moju nemoguću situaciju, to nije bilo mnogo verovatno, ali sam pokušavao da zamislim sebe kako s detetom igram bejzbol ili idem po njega u školu. Nisam mogao ni u mislima da stvorim jasnu sliku takvog prizora. Nikakvo čudo: glava mi je bila puna crnih misli. A i činjenica je da sada svakako nisam bio u stanju da nekome pružim baš mnogo ljubavi.
Priđoh kamenoj ploči, smešeći se i protiv volje epitafu na njoj.
Ne, Frenk, nadam se da nikako neću biti kao ti. Gledaj u kakvo si me sranje uvalio...
Činilo mi se da u hučanju vetra čujem njegov smeh i prigušen glas. „Pa, rekao sam ti, Arture, da ne treba nikome verovati, pa ni sopstvenom ocu...”
Najgore je bilo to što je bio u pravu. Taj dripac me je upozorio, ali sam mislio da sam lukaviji od njega i otvorio sam ona prokleta vrata! Bio sam toliko besan da sam počeo glasno da govorim sam sa sobom:
- Uvek sam se snalazio bez tebe, Frenk! I sada ću se nekako snaći sam.
Raširio sam ruke, okrenuo licem prema suncu i u znak izazova uputio ocu poslednje reči:
- Vidiš, ja sam živ, a ti si mrtav. Sada više ne možeš da mi naškodiš.
No, kao i uvek, on je imao poslednju reč: „Da li si siguran u to, Arture?”

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:02 am



9.

23.58


Bila je već skoro ponoć kada sam stigao u Njujork. Zaustavio sam se usput da bih uzeo neku odeću odgovarajuće veličine u prodavnici Gap u Ulici Bojlston: pantalone od debelog platna, belu košulju i platnenu jaknu. To nije bila koketerija: trebalo je da izgledam pristojno da bih uspeo u ostvarenju svog plana.
Parkirao sam bolnička kola u jednoj uličici u Ist Vilidžu, negde između Druge avenije i Treće ulice, a zatim sam otišao do Trga Sent Marks.
U večernje doba ovo nije bilo baš najmirnije mesto na Menhetnu. U vazduhu se osećalo nekakvo naelektrisanje. Po trotoarima su se vukli otpaci, kuće su delovale oronulo, u mnoge od njih upadali su skvoteri i oštećivali ih. Na stepenicama od smeđeg kamena ležale su opružene ljudske prilike, nepomične i sklopljenih očiju.
Ispod drveća koje je oivičavalo ulice bilo je dosta upotrebljenih špriceva i prezervativa. Opsceni grafiti mogli su se videti na svim ulazima u diskoteke i u ateljee za tetovažu. Naravno, svuda je bilo droge: dileri su lutali po kraju nudeći krek, heroin i pilule. Bilo je tu i raznovrsne „faune”: matori pankeri, japiji, narkosi s jednom nogom u grobu - a svi su dolazili ovamo da trguju narkoticima pre nego što bi se vratili kući ili otišli u provod u neki obližnji klub. U Njujorku je na ovakvim mestima zaista bilo sve moguće.
Naročito ono najgore.

00.16


Na uglu Trga Sent Marks i Avenije A zastao sam ispred kluba Frentik, nadajući se da ću u njemu zateći Elizabet Ejms.
Unutra je vladala zagušljiva vrućina, a mesto je bilo krcato gostima. Nekakav duo gitara masakrirao je jednu poznatu melodiju Vana Morisona. Alkohol je tekao potocima. Igrači na podijumu sudarali su se ramenima. Znojave kose mešale su se i preplitale. No prava predstava bila je za šankom. Mikrošortsevi od džinsa, duboki dekoltei, stetson šeširi: kelnerice su dopunjavale taj utisak, žonglirajući flašama i češući se usput o mušterije, da bi ih navele da naruče još nešto. Povremeno bi se pele i na šank i zauzimale smele poze, koje nisu ostavljale mesta sumnji: za rad u ovom baru obim grudi bio je mnogo bitniji od znanja pripremanja koktela margarita ili daikirija.
Laktovima sam nekako prokrčio pristup šanku i naručio džek danijels od jedne pozamašne devojke, vrata tetoviranog u raznim bojama sve do samog početka dojki. Bila je najstarija i najdeblja među konobaricama. Imala je okruglu punđu navrh glave, što me je podsetilo na Tuluz Lotrekovu sliku: La Guli stiže u Mulen ruž.
- Dobro veče, da li je Elizabet došla večeras?
- Ona je na drugom kraju bara, dušo. No ti mi deluješ suviše fino da bi imao šanse kod Lize...
- Hvala na savetu.
Zažmirio sam i ugledao onu koju sam tražio.
- Lizo!
Mahnuo sam joj rukom kao da smo stari prijatelji. Bio sam prilično siguran da me neće prepoznati. Bar sam se nadao da neće. Naš tajanstveni jutrošnji susret potrajao je samo nekoliko sekundi. Elizabet me je jutros naglo tresnula pesnicom i ja sam odmah prineo ruke licu da se zaštitim.
Mlada žena namršti se i priđe. Možda me se ipak seća... Prilično zabrinut, nagnuh se ka njoj.
- Dobro veče, vi studirate na Džulijardu, zar ne?
Činilo se da ju je to pominjanje njene škole smirilo. Odjednom više nije bila kelnerica u sumnjivom baru, angažovana zbog izazovnih oblina, već studentkinja prestižne škole dramskih umetnosti.
- Znamo li se?
Odmahnuh glavom i uputih joj svoj najlepši osmeh.
- Ne, ali mi je neko savetovao da vas potražim.
- Ko to, da nije Dejvid?
Setih se da je to ime mladića kome je slala ona ljubavna pisma. Posle kratkog oklevanja odlučih da zagrizem i potvrdim.
- Da. Dejvid je rekao da ste sjajna glumica. A to je baš dobro, jer imam ulogu za vas.
Ona slegnu ramenima.
- Stanite, ne zanima me vaš predlog...
Videh da se bori s radoznalošću i nepoverenjem. Svakako je to već čula mnogo puta...
- Sačekajte, ne šalim se!
- Večeras ima mnogo gostiju, moram da radim.
Nisam je puštao da ode.
- Ali zaista imam ulogu za vas.
Ona podiže oči ka nebu.
- A kakvu to ulogu?
- Vrlo posebnu - napomenuh joj.
- Manite tu priču, ne snimam porniće - uzdahnu ona.
- Niste pogodili! Ova uloga igra se u kompletnoj odeći. To je uloga bolničarke.
- Bolničarke koja se kreše s pacijentima?
Muzika je bila vrlo glasna. Trebalo je vikati iz sveg glasa da bismo se čuli.
- Ne, nije ništa slično!
- Onda je to možda bolničarka koja se kreše s doktorom?
- Ma nije, nema nikakvog kresanja. Na časnu reč, baš ste opsednuti!
- Ama, vi ste opsednuti!
- Zar ja?
- Mislim vi, muškarci!
Pognuh glavu i potrudih se da delujem tužno i smerno. Ona se i protiv volje osmehnu.
- Žao mi je, imala sam grozan dan. Neki ludak upao mi je u stan dok sam se tuširala... Idite vi i lepo se zabavite - napomenu ona potom.
Pokušah da je zadržim, ali se u tren oka našla s druge strane šanka; gosti su je dozivali i naručivali piće, pa je odnela novu turu tekile nekim budžama iz Vol strita koji su došli da se uroljaju na Ist Sajdu.
La Guli mi priđe i upita me želim li još jedan viski.
- Kazala sam ti ja, momče. Liza nije cura za tebe.
- Pa, nisam ni hteo da je muvam.
- To kaži nekom drugom, mali! Lizu svi muvaju.
Izvukoh cigaretu, a ona mi je pripali šibicom.
- Hvala. Ko je taj Dejvid? Njen dečko?
- Da, on je slikar.
Načini pokret koji je izražavao sumnju i odvratnost i dodade:
- Zapravo, ako se to što radi zove slikanje... No mogu sigurno reći da je ona luda za njim. A taj dripac uglavnom je lud za heroinom...
Odmah se setih onih minusa na računima iz banke.
- A ona mu daje novac za to, zar ne?
- Kako ti to znaš?
Izbegoh odgovor na to pitanje povlačeći novi dim. Zatim priđoh baru, pokušavajući da ponovo privučem Lizinu pažnju, ali je gužva oko šanka bila sve veća.
La Guli je otišla da sipa piće drugim gostima. No pre toga dade mi jedan dobar savet:
- Ona ovde radi još jedan sat. Ako želiš da je vidiš posle toga, idi u Damato.
- Damato?
- To je obližnja picerija koja radi cele noći, na uglu Desete ulice i Ulice Stajvesant.
- Sigurni ste da će doći tamo?
Ona odmahnu rukom da me potera.
- Samo idi tamo, kad ti kažem.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:02 am






01.36


Svet se potpuno promenio od 1931. godine, samo su naše pice ostale iste.
Iznad kase je stajao reklamni poster picerije Damato na kome se isticala starost i autentičnost lokala, koji je spadao u poslednje preostale picerije u tom kraju s pravom peći na drva.
Bio je to mali lokal sa starinski uređenim i pomalo pohabanim enterijerom - crveno-beli karirani stolnjaci, drvene stolice nalik na one u tratorijama, lampe sa ispucalim abažurima - ali je atmosfera bila prijatna. Miris paradajza i bosiljka izazivao je apetit čim biste prekoračili prag. Prošao je već ceo sat kako sam smazao vrlo lepu krckavu picu, koju sam zalio s nekoliko čaša valpoličele. Pošto je prostorija bila vrlo mala, gazdarica je podsticala goste da krenu odatle čim završe jelo, pa sam naručio i bocu piva. Gazdarica mi je upravo donosila pivo kad je Liza ušla u restoran. Očigledno je ovde bila stalna gošća. Pozdravila je gazdaricu i dvojicu momaka koji su pravili pice, obraćajući im se po imenu.
- A šta vi radite ovde? - upita čim me je opazila. - Zar me pratite?
- Pa, ako dozvolite, vi pratite mene, jer sam ja ovde već ceo sat - pokušah da se našalim i stvorim pravu atmosferu.
- Mislite da ste vrlo lukavi, zar ne? - reče ona, sedajući preko puta mene.
Promenila je odeću i sada je na sebi imala hulahopke ispod šortsa od teksas platna i malu jaknu od prevrnute kože ukrašenu brojnim broševima s mrtvačkim glavama i ukrštenim kostima. Na rukama je imala bele čipkane rukavice bez prstiju, a na zglavcima višestruke narukvice od kaučuka; oko vrata je vezala nekakve brojanice, a uši su joj krasile minđuše u obliku raspeća. Bila je nalik na ljupki klon Madone iz vremena kada joj je stilistkinja bila Maripol.
Naručila je biljno pivo od šafranovog korena i komadiće pica-hleba, posute začinskim travama. Prepustio sam joj inicijativu da započne razgovor.
- Ne znam čak ni kako se zovete.
- Artur Kostelo. Ja sam lekar u urgentnom centru u Bostonu.
- A ta priča o nekakvoj ulozi bila je samo štos, zar ne?
- Naprotiv, to sam sasvim ozbiljno mislio, ali morate mi odmah odgovoriti.
- Da li je reč o filmu ili o pozorištu?
- O pozorištu. No ova predstava davaće se samo jednom.
- A ko ju je napisao?
- Zapravo, niko određen. Treba da improvizujete i da se prilagodite situaciji.
- Vi se to zezate sa mnom?
- Pa, verujem da ste u toj vašoj školi učili i da improvizujete?
Ona pognu glavu.
- A ja, opet, volim lepe tekstove, dobro napisane dijaloge, autorove reči... Kada glumac improvizuje, to često uopšte ne uspe.
- Ponekad je i tako, ali nije uvek. Neke od najlepših filmskih scena nastale su kao improvizacije: monolog Roberta de Nira pred ogledalom u Taksisti, potresna scena sa sladoledom u filmu Krejmer protiv Krejmera. Znate ono, kada Dastin Hofman kaže sinu: „Bili, ako prineseš tu kašičicu sa sladoledom ustima...”
- „... imaćeš veoma velikih problema.” Znam taj film napamet. Ta scena svakako nije improvizovana.
Završila je rečenicu i zagledala se u mene, a intenzitet tog pogleda nije me ostavio ravnodušnim.
- Ja sam siguran da jeste - rekoh najzad.
- Pa dobro - slegnu ona ramenima. - A u kom bi se pozorištu to igralo?
- U pozorištu života. „Ceo svet je pozorište, a...”
- „... svi muškarci i žene su glumci.” Pa i ja sam se malo preslišala pre nego što sam došla ovamo. No nemojte više vrdati: kakav je vaš plan?
- U pravu ste, treba da budem iskren. Zapravo, pokušavam da izvučem dedu iz psihijatrijske bolnice.
Ona podiže pogled ka nebu, ali ne pokuša da me prekine.
- Ako vas zanima plan, on je sledeći: sutra ujutro u sedam sati ući ćete sa mnom u bolnicu Blekvel u odeći bolničarke. Moj deda odglumiće srčani napad. Stavićemo ga na nosila i ubaciti u kola hitne pomoći što brže možemo. Vratićete se kući već za pola sata. Dobićete novac i više nećete čuti za mene.
Ona poćuta nekoliko sekundi, gucnu malo biljnog piva i zatim prasnu u smeh.
- Vi svakako konzumirate neke čudne materije.
Ozbiljno je pogledah.
- Vrlo sam ozbiljan i potpuno trezan.
Ona prestade da se smeje. Plava kosa padala joj je na lice, pa je zabaci unazad i pričvrsti nekom tamnom trakom.
- A postoji li zaista taj vaš deda?
Klimnuh glavom.
- Zove se Salivan Kostelo.
- Zbog čega organizujete to bekstvo?
- Iz jedinog pravog razloga.
- Mislite, on, zapravo, nije lud - pogodi ona.
- Sve ste shvatili.
- A zašto ste odabrali baš mene? Ne poznajemo se. Zar ne možete zamoliti neku vašu prijateljicu?
- Treba mi prava glumica. A i nemam baš neke bliske prijateljice. Svakako ne takve.
- Mislite, takve koje možete da pozovete u tri sata ujutro i tražite da vam pomognu da se otarasite leša?
Ovog puta ja se osmehnuh.
- Žao mi je, ali ne ide mi se u zatvor - reče ona grickajući komadić pica-hleba.
Pružih joj koverat sa osam hiljada dolara.
- Ovo je sve što imam - rekoh joj, svesno izbacujući poslednji adut.
Ona otvori koverat i pogleda debeo svežanj novčanica od po pedeset dolara. Oči joj zasijaše, ali ne od pohlepe. Znao sam da joj je to delovalo kao doza kiseonika: mogla bi da plati zaostalu stanarinu i da reguliše svoj račun u banci. Ne bi morala redovno da robija po barovima kao Frentik niti da izigrava go-go devojku kojekakvim polupijanim dripcima. Mogla bi više vremena da posveti čitanju drama Sema Šeparda i romana Džona Irvinga, opružena na svom kanabetu s Remingtonom kraj nogu i šoljom erl grej čaja nadohvat ruke.
Dugo je oklevala i gledala me sjajnim umornim očima, pitajući se ko sam ja zapravo i pokušavajući da pogodi da se iza svega toga ne krije neka zamka. Imala je dvadeset godina i bila je pomalo razmetljiva, pomalo sujetna, a i pomalo izgubljena. Načas mi se u glavi stvori slika nešto starije Elizabet, sigurnije u sebe i meni bliskije, ali izmučene nekim drugim problemima. Zatim se ta vizija rasplinu i nestade.
- Sve je to previše rizično - promrsi ona i gurnu koverat natrag ka meni.
- Pa, ne tražim vam da obijete banku.
- Ipak je to rizično, kažem vam.
- Nije rizičnije od života s narkomanom.
Moj odgovor bio je nagao, brutalan, neprikladan. Elizabet me prostreli pogledom.
- A ko ste vi da sudite ljudima?
- Samo kažem da nije baš najmudrije da plaćate drogu tom vašem momku.
- Vi to ne razumete. Potrebna mu je da bi slikao. On...
- To je dobar izgovor. Ja sam lekar i mogu vam reći da najbolje što može da se desi vašem umetniku jeste da se predozira. Zaista, zašto ste se vezali za njega?
- Zato što ga volim - odgovori ona s najvećim mogućim prezirom koji je mogla da pokaže.
Bila je na ivici suza. Brada joj zadrhta od besa koji nije mogla da zadrži.
- A tebe neka vrag nosi, seronjo! - viknu ona odjednom i prosu mi ostatak svog biljnog piva u lice.
Zatim ustade, prevrnu pritom stolicu i izađe iz restorana. Pa, ne može se uvek uspeti.

02.21


Kada sam nešto kasnije pronašao svoje vozilo, oba spoljašnja retrovizora bila su razbijena. Neki narkos pokušao je da obije auto da bi došao do lekova, ali nije bio dovoljno pri sebi da bi u tome uspeo, jer je auto očigledno odoleo napadu. U besu je rešio da se iskali na retrovizorima. Uobičajeno u tom kvartu...
Seo sam za volan mog „bolida” i napustio taj kvart, krenuvši iz Ist Vilidža ka Gramersiju, Mari Hilu i Midtaunu. Da bi se kolima stiglo na Ruzvelt Ajland, trebalo je napraviti dug zaokret preko Kvinsa, okrenuti se i izaći na put koji vodi ka Mostu Ruzvelt Ajland, jer je to jedini most za automobile kojim se stiže na ostrvo. Stigao sam do mosta oko tri sata ujutro.
Prešao sam preko njega i parkirao blizu bolnice, na jednom otvorenom parkingu na ivici ostrva. Na radiju su puštali neke stare džez melodije. Spustio sam prozor. Uljuljkan tužnim zvucima saksofona Stena Geca, pripalio sam cigaretu i zagledao se u siluete oblakodera s druge strane rukavca. I to je bio Menhetn, ali je sve bilo različito. Vibracije, žamor, svetla velegrada bili su na nekoliko desetina metara od mene, ali su delovali vrlo daleko.
Tako daleko, a tako blizu...
U tom pogledu na grad video sam odjek onoga što mi se dešavalo: bio sam istovremeno u svom životu i van njega. Bio sam svestan sebe, ali i izvan sebe.
Bacih pikavac na asfalt, oslonih se glavom na naslon i sklopih oči, ugrabivši nekoliko trenutaka nemirnog sna.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu