Gijom Muso-U jednom trenu

Strana 3 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:31 am

First topic message reminder :



Liza i Artur mogu da se vide samo jednom godišnje.
On čitav život provodi tražeći je...
... a ona svoj čekajući ga.

Liza sanja o tome da postane glumica. Kako bi platila studije glume, radi kao konobarica u jednom baru na Menhetnu. Jedne večeri tu upoznaje Artura Kostela, mladog lekara, i njen život menja se iz korena.

Artur će učiniti sve da osvoji Lizu. U gradu punom neočekivanih prepreka, na sve načine pokušaće da dođe do nje. Ali Artur nije običan muškarac – on Lizi otkriva istinu koja ga sprečava da gradi budućnost sa njom: neverovatnu a stvarniju od života.

U Njujorku kakav još niste upoznali, Artur i Liza moraće da ujedine svoje snage kako bi pobegli iz zamke najstrašnijeg od svih neprijatelja: vremena.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:03 am




10.

Kuc, kuc, kuc!
Poskočih od iznenađenja. Prvi zraci sunca padali su mi na lice. Zatim ugledah Elizabet Ejms kako kucka na staklo automobilskog prozora.
Sav sluđen, pogledah na sat.
Dovraga! Šest sati i pedeset pet minuta.
Otvorih joj vrata.
- Šta vas je navelo da ipak dođete?
- Pa lova, šta bi drugo? - odgovori ona dok sam pokretao vozilo. - I još nešto, da znate, plaćanje je unapred.
Gurnuh ruku u unutrašnji džep i dadoh joj koverat, prekorevajući pritom sebe što to činim.
- Žao mi je, ali sada nemamo vremena za probu - rekoh, istovremeno paleći rotaciono svetlo na krovu i sirenu.
- Pa, za takvog improvizatora kao vi to i nije neki problem. Da, a da li ste poneli naše kostime?
- Stavio sam sve te stvari pozadi. Dodajte mi lekarsku bluzu i stetoskop.
Ubrzah vožnju bez obzira na džombast put, nadajući se da se na sedmom spratu bolnice Blekvel sve odvija po planu. Ako se Salivan drži plana, biće valjda u stanju da odglumi infarkt. Zamišljao sam jutarnju bolničarku koja počinje da obilazi pacijente po sobama i zatiče dedu kako se iskolačenih očiju drži za levu stranu grudi i pravi se da trpi neviđene bolove. Kao da sam video Salivana kako se, nekoliko minuta pre toga, osmehuje i sipa sebi vodu na lice da bi izgledalo kao da se preznojava, a zatim radi nekoliko desetina zgibova, da se dovoljno zadiše i podigne telesnu temperaturu. Ako je još onako pribran kao juče, to će biti sasvim izvodljivo. Ako vidi da mu je loše, bolničar če svakako pozvati bolnička ambulantna kola.
- Evo stiže hitna pomoć! - povikah glasno i na parkingu pustih sirenu da zavija.
Parkirao sam kola pred samim ulazom, prešavši točkovima na trotoar. Zatim zajedno sa svojom „asistentkinjom” utrčah u hol.
- Hitna pomoć za pacijenta sa sedmog sprata! - razvikah se i potrčah ka liftovima.
Jedan lift upravo se spuštao. Uletesmo u njega i Elizabet pritisnu dugme. Dok je lift kretao naviše, proverih pribor - lekarska torba, defibrilator, kardiološka oprema - zatim duboko udahnuh da rasteram tremu i učinim atmosferu prijatnijom.
- Ta bluzica za osoblje hitne pomoći baš vam lepo stoji.
Na to, umesto odgovora, dobih samo podignut srednji prst. Vrata se otvoriše i ugledasmo dug hodnik.
- Dole, u dnu hodnika.
Kada uletesmo u sobu 712, ugledah Salivana opruženog po postelji i bolničarku kraj njegovog uzglavlja. Lice mu je bilo bledo i izmučeno, a desnom rukom pritiskao je grudi.
- Mi ćemo se njime pozabaviti - rekoh bolničarki i stavih torbu i opremu na pokretni sto.
- Ali... ko ste vi? - promuca ona.
- Doktorka Hejz, doktor Adison.
Počeh da pregledam „bolesnika”: brzo preslušah disanje, izmerih mu puls i pritisak, i stavih mu elektrode za EKG. Elizabet se zagleda u ekran i reče prilično ubedljivo:
- Zar ne vidite da je to infarkt? Prenećemo ga u Urgentni centar Maunt Sinaj.
Strpasmo Salivana na nosila. Dok smo hodali hodnikom, stavih mu na lice masku s kiseonikom. Bolničarka uđe s nama u lift, što dade Elizabet priliku da nastavi da igra svoju ulogu vičući:
- Doktore Adison, stavite mu kanilu i dajte mu infuziju aspirina.
Vrata se otvoriše i mi u četvrtoj brzini pojurismo ka ambulantnim kolima. Najteže je prošlo.
Strpah Salivana pozadi. Videh kako se ceri ispod maske. Čak je podigao palac uvis i kao da sam ga čuo da kaže: „Dobro izvedeno, dečko!” Osmeh mi se razli po licu, okrenuh se i...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:03 am





11.

Bez ikakvog upozorenja, po glavi dobih udarac pendrekom bolničkog čuvara, koji mi preseče dah. Drugi udarac, pravo u grudi, baci me na zemlju.
Dok sam ležao u blatu na tlu, slika ambulantnih kola naglo mi zaigra pred očima. Nalepnica Opšte bolnice Masačusets svakako je privukla pažnju čuvara koji me je napao. Čuh glas Dvoličnog, onog bolničara sa opečenim licem, kako mi viče iza leđa.
- Pazi, Greg, nije sam!
Dok je ovaj žurio da stane ispred ambulantnih kola i zaustavi ih, ona naglo krenuše sa uključenom sirenom. Njih dvojica pokušaše da potrče za kolima i trčali su pedesetak metara, ali nisu imali šanse pored snažnog motora V8.
Zato se okrenuše i pođoše natrag, a ja shvatih da će na meni iskaliti sav svoj bes.
- Uh, ti, čim sam te video, znao sam da tu nešto smrdi! -razvika se Dvolični i raspali me nogom u rebra.
- Smiri se, strpaćemo ga u izolaciju dok ne dođu panduri.
Smaknuše mi lekarsku bluzu i dohvatiše me za košulju, pa me odvukoše u bolnicu. Ponovo sam bio u liftu, ali u njihovoj pratnji, i vozili smo se u suteren. Na ulazu u hodnik ugledah natpis „Izolacija” i zatim me njih dvojica ubaciše u malecku tapaciranu sobu.
Vrata se zalupiše i ostadoh sam, zatvoren u tom sarkofagu, pokušavajući da se oduprem klaustrofobiji.
A šta sada?
Tešilo me je to što sam znao da je Salivan konačno slobodan. Imao sam razloga da se dičim. Moj plan bio je sproveden - sve što sam naumio uspešno sam izveo.
Pa, skoro sve.
Oko četvrt sata kasnije načuh odlomke nekog razgovora i glasove koji su mi se bližili. Zatim čuh snažni glas čuvara:
- Tu je unutra, poručniče.
- U redu, Greg, ja ću ga izvesti.
Dok su oni otvarali vrata, težak i slatkast miris pomorandžinog cveta proširi se po sobici i ja se uzbudih. Istovremeno me glava naglo zabole, tako da pomislih da će mi pući lobanja. Ostadoh bez vazduha, osetih da me peku oči i usledi ono već poznato osećanje da mi tlo nestaje pod nogama, te se odjednom survah nekud u prazninu.
Škripa otvaranja vrata stiže mi do ušiju, ali zapravo više nisam bio tu.
Začuh samo zgranuti uzvik Dvoličnog:
- Sranje, pa kuda je taj dripac mogao da nestane?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:08 am






1994.
Elizabet

Ljubav je avantura bez karte i kompasa,
te samo oprez pomaže.

Romen Gari

0.

Daleki žamor glasova, koji dopire s radija ili televizije. Lepljiva zavesa pred očima. Teški, potmuli šumovi. Neprijatan osećaj, ali već vrlo poznat: slepljeni očni kapci, koji kao da su zaliveni kilogramima olova. Teškoće s disanjem. Strašan umor, blizak nesvestici.
Otvaram oči. Ležim na nekom drvenom podu. Oseća se miris voska za parkete. Toplo je kao da je neko ostavio radijatore odvrnute na maksimum u toku više časova. Uspravljam se pokušavajući da shvatim gde sam. Zglobovi mi krckaju i imam utisak da mi se sve kosti lome. Trljam oči i osvrćem se unaokolo.
Ja sam... u nekom stanu u kome vlada polutama. Unaokolo je nered koji podseća na atelje nekog umetnika. Tu su štafelaji, neka apstraktna platna, tube i posude s bojama vuku se po podu, a na stolu se nalazi ostatak pice, zajedno s kartonskim omotom.
1.

Na polici vidim radio-budilnik koji pokazuje da je tri sata ujutro. Prilazim prozorima koji se protežu duž celog jednog zida. Gledam odozgo - stan je svakako na trećem ili četvrtom spratu. Ulica je lepo osvetljena. Arhitektura ukazuje na to da sam u nekom boljem kvartu - zgrade od crvene cigle imaju čelične okvire prozora i ukrašene arkade. Žmirkam i vidim neke umetničke radnje i ateljee koji gledaju na ulicu. Na jednom uglu vidim veliku tablu na kojoj piše: Ulica Merser 18. Ja sam, dakle, u Sohou.
U ateljeu je uključen televizor: daje se neka emisija na CNN-u, zapravo, neprekidni niz vesti. Uzimam daljinski upravljač koji stoji pored kanabeta. Pošto sam se uverio da u prostoriji nema nikoga, pojačavam ton i na ekranu vidim crvenu traku s natpisom Najvažnije vesti. Vidim i Nelsona Mandelu, koji je upravo izabran za predsednika Južnoafričke Republike, kako drži govor masi svojih pristalica u Pretoriji:

Došlo je vreme da vidamo naše rane. Došao je trenutak da premostimo jaz koji nas razdvaja. Bliži se vreme obnove i izgradnje.

U dnu ekrana jasno vidim današnji datum: 10. maj 1994. godine. Moje poslednje sećanje je iz septembra 1993. godine - preskočio sam, dakle, osam meseci.
Pošto sam isključio televizor, načuljio sam uši i začuo nekakav zvuk, pa se nervozno osvrnuh unaokolo. Začuh neki šum i njegov odjek, koji mi zazvučaše kao da negde u stanu teče voda. Uđoh u mračan hodnik koji je vodio do kupatila. Na vratima je bila pločica u raznim bojama, koja je ukazivala na namenu prostorije: Kupatilo. Gurnuh vrata, udoh i u kupatilu zatekoh...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:09 am





2.

... pravi užas.
Toplo svetlo treperilo je u prostoriji. Naime, bilo je upaljeno dvadesetak sveća, lepo raspoređenih po celom kupatilu. Na crno-belim pločicama videli su se tragovi tamne krvi koji su vodili do kade u retro stilu, postavljene na bakarne nožice u obliku orlovih kandži.
Priđoh kadi drhtavim hodom. Videh u njoj telo neke mlade žene uronjeno u ružičastu vodu. Nepomična je, oči su joj sklopljene, a glava oslonjena na ivicu kade: oba ručna zgloba su joj presečena. Voda joj dopire skoro do nozdrva, duga kosa prekriva joj lice i samo što se nije udavila.
O, dovraga!
Prikupivši svu snagu, povukoh devojku, nastojeći da je izvadim iz vode. Spustih je na pod i obrisah prvim peškirom.
Zatim stavih prste na njenu vratnu arteriju, pokušavajući da utvrdim da li se oseća puls: osetih vrlo slabe otkucaje, koji su ukazivali na znatan gubitak krvi.
Smiri se, Arture!
Srce mi je uznemireno tuklo u grudima. Jedno srce za dva tela. Klečeći kraj nje, pokušah da ustanovim devojčino stanje svesti na osnovu onoga što sam naučio u hitnoj pomoći. Pričao sam joj nešto, ali nije bilo razgovetnog odgovora. Reagovala je na bol, mada tek na jači nadražaj, ali nikako nije otvarala oči. Glazgov test: 8 od 9, što je ukazivalo na prilično izmenjeno stanje svesti. Razmisli malo!
Osvrnuh se unaokolo. Na podu je bila boca džim bima, a i druga, od burbona four rouzis. Kod kante za otpatke videh dve plastične bočice od lekova. Pokušah da otvorim oči dovoljno da mogu pročitati šta piše na etiketama: Lunesta (hipnotički somnifer) i Lorazepam (benzodijazepinski anksiolitik).
Majku mu...
Bočice su bile prazne, što je značilo da je devojka popila sve tablete. Nije davala nikakve znake svesti. U toj količini, u kombinaciji s burbonom, ovakve doze narkotika mogle bi biti fatalne.
Podigoh joj ruke uvis, da joj stimulišem krvotok. Disala je veoma sporo, pritisak joj je bio nizak, zenice raširene, a udovi cijanotični.
Trebalo mi je nekoliko sekundi da postavim dijagnozu. Hemoragija, somniferi, anksiolitici, alkohol: razoran koktel koji ju je doveo u kritično stanje. Bila je na ivici srčanog zastoja i potpunog prekida disanja.
Podigoh se i oteturah u salon da pronađem telefon. Okrenuh 911, da bih pozvao hitnu pomoć. U kuhinjskom plakaru nađoh dve čiste krpe, a u garderobi neke dve zgodne ešarpe, i njima napravih komprese za njene zglobove.
Umotavši devojci obe ruke, prvi put sam joj jasno sagledao lice.
To je bila Elizabet Ejms.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:09 am




3.

Bolničari su se uzmuvali oko Lize, sledeći klasičnu proceduru za slučajeve pokušaja samoubistva: stavili su joj po jednu kanilu za intravenske injekcije na pregib oba lakta, intubirali je da joj olakšaju disanje, pregledali je stetoskopom, uradili EKG i dali joj injekcije flumazenila.
Mogao sam da predvidim svaki njihov potez i odluku. Goreo sam od želje da im pomognem, ali nisam imao nikakvog prava da to uradim, a uostalom, i oni su znali svoj posao isto tako dobro kao i ja. U spavaćoj sobi pronašao sam neku domaću haljinu, papuče i torbicu od veštačke kože sa dokumentima, ključem od stana, dve novčanice od po 20 dolara i platnom karticom. Uzeo sam ključ i novac, a ostalo sam ubacio u torbu jednog bolničara, da bi kasnije u bolnici mogli da je identifikuju.
- Treba odmah da krenemo! - povika jedan bolničar. -Krvarenje je veoma ozbiljno.
Stavili su Lizu na nosila. Ja sam sišao s njima do ulice.
- Kuda je nosite?
- U bolnicu Belvju - odgovori mi jedan bolničar, zatvarajući vrata vozila.
Zajedno s jednom susetkom, starijom damom koja je, čuvši buku, izašla u hodnik, posmatrao sam kako ambulantna kola odlaze.
- Čiji je ovo stan? - upitah je, mada sam već slutio odgovor.
- Pa, bio ga je iznajmio neki slikar, Dejvid Foks, ali je on pre nekoliko dana umro odpredoziranja. Ova mala jadnica...
Preturajući po džepovima, pronađoh poslednju mentol cigaretu i karton s natpisom I LOVE NY.
- Poznajete li dobro Lizu? - upitah paleći cigaretu.
- Pa, često smo se sretale. Bila je skoro stalno kod tog tipa. Ona je tako ljupka, uvek je bila vrlo ljubazna... Ako mene pitate, taj tip ne zaslužuje da neko umre zbog njega.
Stara dama se udalji, mrmljajući kao za sebe:
- Sirotica, strašno je to kada neko u tim godinama želi da umre!
Zaustavih prvi taksi koji je prolazio ulicom. Dok sam ulazio, pogledah staru gospođu koja je pritezala svoju domaću haljinu mrmljajući:
- Ja bih dala sve na svetu za još koju godinu...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:10 am





4.

5.00


Čim sam otvorio vrata Lizinog stana, mačak Remington srdačno me je dočekao. Kada sam ušao u hodnik, počeo je da se češe o moju nogu i da očajnički mjauče.
- O, pa kako si mi ti? - upitah, češkajući ga pritom po glavi. U kuhinjskom plakaru pronađoh kesicu keksića za mačke.
Sipah ih u neku poveću činiju i nasuh mu sveže vode u drugu. Veoma mi se pila kafa, ali je kutija za kafu bila prazna, a jedinom mleku u frižideru bio je istekao rok.
Na pultu su stajale razne stare novine. Bili su to primerci lista Ju-Es-Ej tudej od prethodnih nekoliko dana. Imao sam i prečeg posla, ali sam ipak bio veoma radoznao. Poslednje sedmice bile su ubitačne: 5. aprila ubio se Kurt Kobejn; 1. maja Ajrton Sena imao je smrtonosni udes. Na baru sam ugledao primerak Njujorkera sa crnobelom fotografijom Nirvane i upitnim naslovom:

SAMOUBISTVO: ZBOG ČEGA SE LJUDI UBIJAJU?


Ostavih časopis i pođoh u potragu za onim zbog čega sam i došao ovamo - za odgovorom na pitanje gde je sada Salivan.
Pretražio sam dve prostorije, pokušavajući da pronađem neki trag. Šta li se desilo u toku prethodnih osam meseci pošto je Elizabet uspela da odvede mog dedu? Gde ga je uopšte odvela? Da li su ostali u vezi? U to sam nekako sumnjao. Salivan nije imao novac niti sopstveni smeštaj, kao ni ma kakva lična dokumenta, a koliko sam znao, nije imao ni prijatelje kojima bi se mogao obratiti. Zaista, bila je sasvim realna mogućnost da su ga vratili u Blekvel. Možda je u međuvremenu i umro. Odagnah tu pomisao i uhvatih se za poslednju sliku koju sam sačuvao o njemu: čovek koji je delovao oronulo, ali je imao dovoljno duha da razradi plan bekstva i ponovo stekne slobodu.
Motao sam se po celom stanu, ali nisam našao nikakav trag koji bi mi ukazivao na dedu. Već sam hteo da krenem, kada mi se Remington uplete u noge i povede me ka spavaćoj sobi njegove gazdarice. Pokušavajući da ga izbegnem, zapeh za tepih i opružih se celom dužinom po parketu.
Kakav napasnik...
Da bih se pridigao, oslonih se na komodu i u tom času je opazih: kameja je visila na srebrnom lancu koji je bio zakačen za postolje starinske kancelarijske lampe na izvlačenje. Taj nakit nije bio tu prilikom mog poslednjeg boravka. Uzeh medaljon u ruku i oduševljeno se zagledah u fini lik ljupke devojke izrezbaren u profilu na plavičastom agatu. Okrenuh naličje priveska i ugledah ugraviran natpis:




Srce mi naglo poskoči: Konor i Ivon bila su imena mojih pradede i prabake. Kako je Elizabet dobila taj nakit? Odgovor se sam nametnuo:
Salivan joj ga je dao.
Sav uzbuđen, počeh da otvaram fioke, ormane i plakare. Znao sam tačno šta tražim: Elizabetinu torbu. U onom ateljeu pronašao sam samo njenu malu večernju torbicu. Nigde nije bilo traga velikoj torbi kakvu današnje žene obično nose i u njoj vuku pola stvari iz stana. Uskoro pronađoh tu veliku Lizinu torbu od grube kože i u njoj pudrijeru, pribor za šminku, naočari, pakovanje žvakaće gume, hemijsku olovku, tablete aspirina, rokovnik i... telefonski imenik.
Preleteh ga pogledom, dok mi je srce tuklo kao ludo. Nisam ništa našao pod K, ali sam potom pogledao i slovo S i pronašao ime Salivan ispisano lepim rukopisom, kao i telefonski broj s pozivnim brojem 212, što je ukazivalo na Njujork.
Uzeh olovku pa prepisah broj na ruku, a zatim pođoh u kuhinju i okrenuh ga na zidnom fiksnom telefonu. Zvonilo je više puta, ali se niko nije javio, pa sam mogao samo da ostavim poruku na sekretarici.
Dovraga!
U noćnoj tišini buljio sam u zelenkasti brojčanik mikrotalasne rerne, na kome je pisalo: 5.34.
Iznenadna zvonjava telefona natera me da poskočim.
- Halo? - rekoh čim sam dohvatio slušalicu.
- Ove sekretarice baš su praktične, automatski se javiš na poziv.
- Boga mu, jeste li to vi, Salivane?
- Zar si se već vratio, mališa? Pa to je zaista dobra vest! Nisam te očekivao pre leta.
- A gde ste vi, zaboga?
- Pa kod svoje kuće, gde bi ti hteo da budem?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:10 am



5.

Taksi me je ostavio ispred zgrade na adresi koju mi je deda izdiktirao: to je bila mala popločana ulica iza Vašington skvera. Na pločici na ulazu u ulicu pisalo je: Makdugalov prolaz, i tu su se nekada nalazile štale za konje koje su pripadale buržoaskim zgradama raspoređenim oko parka.
Upravo je svitalo. Laka izmaglica lebdela je iznad trotoara: pramenje magle motalo se oko podnožja starih uličnih fenjera. Gurnuo sam kapiju i ušao u malu dvospratnu zgradu sa žutocrvenkastom fasadom. Pokucao sam na vrata lepim zvekirom od ukrasnog mesinga u obliku lava koji reži.
- Zdravo, mali - dočeka me Salivan proturivši glavu kroz vrata. Kada je širom otvorio vrata, počeh da ga zagledam od glave do pete. Njegov izgled se spektakularno promenio. Videlo se da je u međuvremenu radio na njemu. Kosa mu je bila začešljana na stranu, malo duža i lepo oblikovana. Brada mu je bila skraćena i fino fazonirana. Mada je bilo rano jutro, na sebi je imao pulover s rol-kragnom i elegantni sako od velura. Bio sam zapanjen: letargični starac iz bolnice Blekvel ustupio je mesto pravom seoskom džentlmenu, koji je delovao desetak godina mlađe od svog stvarnog životnog doba.
- Imaš krvi svuda po sebi - zabrinu se on.
- Ne sekirajte se, nije moja.
- Brzo uđi! Smrznuće nam se dupe napolju.
Ja sam malo oklevao, ali me on povede u prijatan i zagrejan salon koji je ličio na neki engleski pab, s parketom boje meda, česterfild kanabetom i bilijarskim stolom.
U dnu te sobe ugledah ogromno ogledalo okačeno iznad bara od mahagonija, na kome su bile poređane čaše od debelog kristala i niz boca viskija raznih vrsta. Preko celog jednog zida pružala se biblioteka puna knjiga u kožnim povezima, a tu je bio i bife sa intarzijama od slonovače na kome je stajao starinski gramofon sa džez pločama na 33 obrtaja. Video sam imena nekih muzičara koje sam i ja voleo: Telonijus Monk, Džon Koltrejn, Majls Dejvis, Frenk Morgan...
- Priđi kaminu - pozva me Salivan, trljajući šake ispred vatre koja je živo pucketala. - Kada si se danas osvestio?
- U tri sata ujutro.
- I gde si tada bio?
- U jednom studiju u Sohou.
U nekoliko reči ispričah mu kako je Liza pokušala da se ubije i kako sam sve uradio da je spasem. Činilo se da ga je ta priča veoma potresla. U toku nekoliko sekundi lice mu se smračilo, a zatim je pokušao da se malo smiri, vadeći paklicu laki strajka - ista ona marka koju je Frenk celog veka pušio, što je svakako doprinelo njegovoj prevremenoj smrti. Ponudi mi cigaretu, pa i sam pripali jednu.
- Ubeđen sam da će se ona nekako izvući - potvrdi mi on i zavali se u klupsku kožnu fotelju. - Želiš li možda da se istuširaš?
- Čekajte, Salivane, a gde smo mi sada?
- Pa kod mene, već sam ti to kazao.
- Ne mogu da poverujem. Ne znam ni kako ste mogli da kupite ili iznajmite ovakav stan: kada sam vas izvukao iz bolnice kao dugogodišnjeg psihijatrijskog pacijenta, niste imali novac ni račun u banci, niti ma kakva dokumenta kod sebe...
- A eto, ipak smo sada kod mene - odgovori on s malicioznim sjajem u očima. - Ovaj stan kupio sam 1954. godine. To je bila moja garsonjera, moje tajno skrovište. Mesto gde sam se nekada povlačio posle posla da malo slušam muziku, popijem koju čašicu i odmorim se...
- I da dovodite ljubavnice za koje žena nije znala - dovrših umesto njega.
Kroz duvanski dim, zapazih njegov osmeh.
- Da, slažem se da je bilo i toga. Ukratko, da bi ovo mesto i dalje bilo tajno, razradio sam složen sistem koriščenja tuđih imena i dugoročnog finansiranja. Novac je bio moj, ali se moj tadašnji ortak, Rej Makmilan, vodio kao vlasnik.
- I on vam je sve to vratio posle uspelog bekstva iz bolnice.
- Vidim da brzo shvataš, dečko.
Sada mi je sve bilo malo jasnije. Kada je Salivan pedesetih godina proglašen mrtvim, započela je ostavinska rasprava oko njegovog nasleđa, ali ovaj njujorški stan nije bio obuhvaćen njom, jer niko nije ni znao za njega - provukao se kroz iglene uši.
- I od čega se sada, zapravo, izdržavate?
Kao da je predvideo moje pitanje, on ustade iz fotelje i poput mađioničara pomeri jedan panel, pa se pred našim očima ukaza starinski sef. On okrenu ručicu i otvori ga, te ugledah tri zlatne poluge srednje veličine koje su bacale iskre na sve strane.
- Od svih saveta koje ti mogu dati, ovaj je možda najdragoceniji: mali moj, ma šta da se dešava, sačuvaj neku rezervu za crne dane. Tako ćeš se odbraniti od udaraca sudbine koji nikada u životu ne izostaju.
Zurio sam netremice u tri zlatne šipke. Na kraju ga upitah:
- A odakle je to zlato?
Oči mu ponovo zasijaše.
- Početkom pedesetih godina jedan od važnih klijenata me je, zbog fiskalnih razloga, plaćao polugama koje je nasledio od majke. Tako sam stekao četiri poluge koje sam smestio u ovaj sef. Jednu sam prodao prošle godine. Neverovatno je koliko je današnji život skup, zar ne?
Nisam se ni potrudio da mu odgovorim na to.
- Znači, ovde ste živeli proteklih osam meseci.
- Tako je.
- I kako ste provodili dane?
On ugasi pikavac u pepeljari od duvanog stakla.
- Pa, čekajući tebe, dečko.
- Kako to: čekajući mene?
On me je posmatrao ne trepćući i na kraju ozbiljno reče:
- Znam da se stalno pitaš šta ti se događa. Znam i da si vrlo uplašen. Dakle, imam jednu vest za tebe: istina je da je sve to gore nego što možeš da zamisliš.
Odvratih pogled.
- A kakva je, zapravo, ta istina?
- To je složena priča koju je teško prihvatiti. Ja ću ti je, naravno, ispričati, ali prvo se istuširaj i presvuci u čistu odeću.
- A gde ću je naći?
- Gore, na spratu. Tu su dve sobe. Prva je moja, a drugu smatraj svojom. Tu ćeš, u jednom plakaru, naći sve što ti treba. Pošto nisam bio siguran koji broj nosiš, sve sam kupio u dve veličine.
Zapažajući moje sve veće čuđenje, on zadovoljno dodade:
- Pa, kažem ti ja, dečko, da te čekam već mesecima.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:13 am





6.

Tuširanje mi je veoma prijalo. Nisam se oprao već tri dana. Ili je bolje da kažem već tri godine. Nisam više znao kako da odredim vreme. Pokušavajući da shvatim neshvatljivo, moj mozak se ispraznio i nisam više bio sposoban za logično razmišljanje.
Pola sata kasnije, kada sam sišao u kuhinju da se pridružim dedi, bio sam sveže obrijan i na sebi sam imao polo košulju i jaknu od tvida, a i širio sam oko sebe prijatan miris Salivanove kolonjske vode s primesom lavande i limuna.
- Baš si prava koketa - zadirkivao me je Salivan, sipajući mi šolju kafe koja se pušila.
Takođe mi je napravio palačinke sa sirupom od javora i nasuo mi je sok od pomorandže. I pored stresa, glad me je veoma mučila i osećao sam se kao da nisam ništa jeo nedelju dana. Bacio sam se na palačinke i smazao ih u nekoliko zalogaja.
- Poznata mi je ta vučja glad koja se oseća prilikom svakog buđenja, ali ipak jedi sporije, jer će te boleti stomak - reče mi deda kao da imam šest godina.
Poput buntovnog adolescenta, sručih u grlo šolju kafe u dva gutljaja. Pošto sam se delimično zasitio, zatražih od Salivana da mi sve objasni.
On nakrivi glavu, nagnu se ka meni i duboko uzdahnu.
- Da bi uopšte shvatio šta ti se događa, treba da se vratimo tridesetak godina unazad, u 1954. godinu. U to vreme sve mi je nekako išlo od ruke. Oglasna agencija koju sam osnovao šest godina ranije radila je punom parom. Bili smo u modi i dolazili su nam klijenti sa svih strana zemlje. Imao sam trideset dve godine. Radio sam po šesnaest sati dnevno i naizgled sam imao sve ono što jedan čovek može da poželi: privrženu ženu, dete, lepu kuću, nekoliko automobila... Imao sam, zapravo, sve osim onog najbitnijeg. Istina je da sam se prilično dosađivao u životu. Nisam imao s kim da podelim svoje uspehe. Nisam imao srodnu dušu, saučesnika, partnera...
Pomalo nervozno ustade sa stolice i pođe prema masivnom štednjaku da sebi naspe šolju kafe.
- Te godine imao sam neke loše periode - priznade, oslanjajući se na ivicu rerne. - Shvatio sam da sam nešto propustio u životu: nisam blagovremeno razumeo koliko je važno imati decu sa ženom koju zaista volim. Bivao sam sve usamljeniji i koristio sam svaku moguću priliku da bežim od kuće. U toku radne sedmice ovo utočište bilo mi je vrlo zgodno mesto za bekstvo, a vikende sam provodio pokušavajući da sredim staru zgradu Svetionika 24 vetra, koju sam kupio za bagatelu neposredno pre toga.
Potegnu dobar gutljaj kafe, pa nastavi ozbiljnim tonom:
- Moj život potpuno se promenio u noći 18. septembra 1954. godine. Bilo je skoro deset uveče. Celog dana uređivao sam svetionik. Bio sam umoran i rešen da rano legnem. Napolju je vetar jako duvao. Kao i u drugim prilikama kada je besnelo nevreme, telefonske linije bile su u prekidu. Tako sam, s bocom piva u ruci, slušao radio-prenos nekakve utakmice kada ga prekinuše najnovijim vestima i saopštiše da je došlo do velike železničke nesreće u Njujorku. Bio sam pojačao radio na maksimum, pa svakako zbog toga nisam čuo zvuke iz podruma. Odjednom sam, mada sam bio siguran da sam sasvim sam u kući, ugledao kako se u salonu pojavljuje neki okrvavljen čovek, koji se zateturao i srušio na pod.
Čim sam čuo za železničku nesreću, povezao sam događaje.
- A taj čovek bio je Horovic, prvi vlasnik svetionika, zar ne?
Pogledao me je i u njegovim očima videh mešavinu čuđenja i odobravanja.
- Mudar si ti. U pravu si, to je bio Horovic. Video sam ga na mnogim slikama iz arhive materijala koji mi je dostavio advokat njegove žene. Bio je, doduše, nešto stariji, ali sam ga odmah prepoznao. Nagnuo sam se nad njega. Jadnik je imao više teških povreda: rane po stomaku i grudima... baš kao da je bio na bojnom polju. Obojici je bilo jasno da će ubrzo umreti. Ščepao me je i šapnuo mi na uho: „Ona vrata dole. Ne otvarajte nikako ta vrata.”
Salivan se sa ozbiljnim izrazom na licu vrati i sede preko puta mene za sto od hrastovine.
- Potpuno šokiran, neko vreme samo sam klečao pored njega, čak i kada sam shvatio da je izdahnuo. Bio sam prosto paralisan i nesposoban da povežem ma šta od tih događaja. Kako je telefonska linija bila u prekidu, najrazumnije mi je izgledalo da se kolima odvezem do trajekta, odem u komesarijat u Barnstablu i sve im ispričam, ali...
- Ali to niste učinili.
- Nisam, jer se tu nešto nikako nije uklapalo. Postojao je samo jedan način da se uđe u svetionik i u kuću: kroz ulazna vrata. A ja sam ih lično dva puta zaključao početkom večeri i ključ je i dalje bio u vratima. Svi prozori bili su zatvoreni. Odakle se onda stvorio Horovic? Da bih to saznao, pratio sam trag krvi do podruma. Hemoglobinska staza dovela me je do čuvenih metalnih vrata. Te večeri nisam učinio ništa više, jer sam bio rešio da ne tražim đavola. Zadovoljio sam se time da očistim sve tragove krvi.
Prekinuh ga.
- A zašto niste otišli pandurima?
- Pa, to je razumljivo: zato što sam ih dobro poznavao. Znao sam ja tadašnje pandure. Scenario bi bio sledeći: optužili bi me za ubistvo Horovica.
- Ali ne mora da znači. Svakako bi se povela istraga.
- Ma kakva istraga? Ceo taj slučaj ličio je na Tajnu žute sobe: leš u zaključanoj kući. A da i ne pominjem da sam tada već imao sudski dosije: nedavnu optužbu zbog izbegavanja poreza, a i jednu raniju osudu zbog tuče u baru, iz vremena kada sam imao osamnaest godina.
- Pa šta ste uradili?
On napravi pauzu i opet krenu zglobovima prstiju.
- Horovic je zvanično bio već godinama mrtav. Sačekao sam da se oluja smiri, pa sam ga sahranio u jednom uglu vrta našeg imanja.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:13 am




7.

Bio sam veoma potresen. Napeto Salivanovo lice pokazivalo je da u mislima ponovo preživljava sve to.
- Time sam se bavio celog narednog prepodneva. Zatim sam se vratio u svetionik. Bilo mi je neophodno da razumem šta se desilo. Sišao sam u podrum, u kome je bilo vlažno i neobično toplo, jer je jutro bilo hladno a vazduh veoma suv. Otvorio sam ona metalna vrata i osmotrio podrumsku prostoriju. Ulazio sam u nju desetak puta do tada. Koristio sam je kao spremište, ostavljao u nju alat i razmišljao o tome da je pretvorim u vinski podrum. Načinio sam nekoliko koraka i ušao. Bilo je vrelo, baš kao u loncu koji vri. Hteo sam da izađem napolje, kada je jaka vazdušna struja zalupila vrata iza mene. Ostatak znaš: težina u nogama, otežano disanje, osećaj pada u prazninu bez kraja...
Salivan napravi pauzu i iznervirano uzdahnu.
- Probudio sam se na krovu neke kuće u Mitpaking distriktu, pored rezervoara za vodu. Nisam znao šta kog vraga radim u Njujorku. Padao je sneg i bilo je strahovito hladno. Mišići su mi bili napeti i sav sam se tresao od napora, baš kao da sam upravo istrčao maraton. Sišao sam na ulicu požarnim stepenicama i sklonio se u neki bar. Iza šanka je bio crnobeli televizor i čuo sam vesti dana: bio je decembar 1955. i pričalo se o aferi Roze Parks.
- Znači, preskočili ste više od jedne godine... On klimnu glavom.
- Kao i ti, bio sam zgranut i dezorijentisan. Celog dana lutao sam po Menhetnu i pokušavao da shvatim šta mi se to desilo. Otišao sam čak i na urgentnu psihijatriju da se uverim da nisam poludeo. No dvadeset četiri sata kasnije opet sam „ispario”. Kada sam se osvestio, bio sam na zadnjem sedištu nekog taksija, a putnica kraj mene glasno je vrištala. Držala je novine i video sam datum: oktobar 1956. godine.
Tada mu postavih pitanje koje mi je prosto pržilo usne:
- I koliko dugo je sve to trajalo?
On me pogleda u oči.
- To je trajalo dobre dvadeset četiri godine, dečko moj.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:14 am





8.

Salivan ustade i poče da šeta gore-dole.
- Želiš li da znaš istinu? Pa evo je: kada si prošao kroz ta vrata, upao si neku vrstu paklenog lavirinta. Proživećeš dvadeset četiri godine svoga života u samo dvadeset četiri dana.
Pustio me je da pokušam da u tišini svarim tu informaciju. Nisam bio siguran da sam dobro razumeo njegovo objašnjenje.
- Želite li da mi kažete da ću ubuduće živeti samo po jedan dan godišnje?
- Shvatio si. To će trajati ukupno 24 godine.
Nisam mogao da savladam osećanja koja su se uzburkala u meni. Dvadeset četiri godine...
- Da li se to vama desilo?
- Da, baš mi se to desilo, dečko. To su bile godine od 1955. do 1979. Proveo sam skoro četvrtinu veka u nečemu što sam nazvao „putovanjima”: to je to prokletstvo svetionika i to se sada i tebi događa. Putovaćeš sve do 2015. godine.
- Ali to je nemoguće...
Deda duboko uzdahnu i ostade ćuteći još ceo jedan minut. Sunce je bilo već dosta visoko i njegov odsjaj video se na drvenoj oblozi kuhinjskih zidova. Salivan mahinalno pruži ruku i ugasi svetlo.
- S godinama sam sve bolje shvatao kako funkcioniše mehanika svetionika. Najvažnije je sledeće: dokle god ima nekoga u tom lavirintu, podrumska prostorija nije opasna za druge. Nemoj me pitati zbog čega je tako, jer to ne znam, ali dok je Horovic bio u toj vremenskoj spirali, ja sam mirno ulazio u tu prostoriju i izlazio iz nje bez ikakvog rizika.
- I u toku dvadeset četiri godine vaših putovanja...
- ... svetionik je verovatno bio neaktivan, a i sada je, otkako si ti uskočio u začarani krug.
Salivan izvuče cigaretu iz paklice, lupnu vrhom o sto da rastrese duvan i tužno dodade:
- Jedina prednost tog „sistema” jeste što ne može zarobiti više od jedne osobe odjednom...
Deda zatim kresnu svoj benzinski upaljač i plavičasti plamen blesnu ispred njegovih očiju i dodirnu vrh cigarete.
- U toku svih tih putovanja činio sam sve što sam mogao da zaštitim moju porodicu od te klopke. Prilikom četvrtog povratka pozvao sam sina Frenka i sreo se s njim na aerodromu Kenedi. Možda ti je to i ispričao: zahtevao sam od njega da što pre zazida vrata u podrumu.
Klimnuo sam glavom bez reči. Onda sam upitao:
- A šta je bilo zatim?
Salivan je očekivao to pitanje i po njegovom žalosnom izrazu lica shvatio sam da nimalo ne želi da mi odgovori na njega. Ustade sa stolice i otvori poluzastakljena vrata prema sunčanoj terasici sa cvećem.
Stajao je tu neko vreme, usred ljutića i geranijuma.
- Salivane, šta se dešava posle tog dvadeset četvrtog putovanja?
On ugasi pikavac u saksiji sa cvećem.
- Biće prilike da popričamo i o tome. Trenutno mislim da treba da se raspitaš za Lizu.
Nisam dalje navaljivao. Možda nisam ni želeo da čujem njegov odgovor...
- Hoćete li i vi poći sa mnom? Ona je u bolnici Belvju.
- Neću odmah, ali ću ti se pridružiti kasnije.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:14 am




9.

Izađoh iz kuće i zalupih vrata za sobom. Ako je Liza prenesena u bolnicu Belvju, kao što mi je kazao onaj bolničar, mogu lako otići pešice do tamo. Pošao sam Petom avenijom do Flat ajrona i zatim se zaputio prema Ist Riveru. Posle manje od pola sata hoda ugledao sam monumentalnu fasadu najstarije bolnice u gradu.
Posete su bile dozvoljene tek od jedanaest sati, ali sam ja, s obzirom na to da sam radio u hitnoj pomoći, znao kako da izbegnem bolničko obezbeđenje. Pretvarao sam se da sam Elizabetin brat i rekao da sam upravo stigao avionom iz Bostona i da ludim od brige. Povedoše me na sprat bez mnogo priče. Promuvao sam se po hodnicima da pronađem internistu koji ju je primio. Predstavih se kao kolega iz druge bolnice. U razgovoru otkrismo da smo istih godina i da smo obojica bili na stažu u bolnici Nort-vestern memorijal u Čikagu. On me lično odvede u Elizabetinu sobu, oprezno se izražavajući o njenom stanju.
- Čim je primljena, počeli smo intenzivni tretman. Najzad, znaš i sam kako to ide: flumazenil za brzo čišćenje od benzodijazepina, ali alkohol i veliki gubitak krvi komplikuju situaciju i otežavaju vraćanje svesti. Pazićemo na nju još tridesetak sati u intenzivnoj nezi. Dođi do mene ako imaš neka pitanja.
Zahvalih mu i otvorih vrata njene sobe.
Prostorija se kupala u blagom svetlu. Lizino lice virilo je iz vodenozelenog čaršava. Bilo je bledo i modro, donekle prekriveno slojem gaze. Usne su joj bile ljubičaste, a slepljeni pramenovi kose delimično su ih zaklanjali.
Po profesionalnoj navici priđoh i proverih igle koje su joj bile u rukama, pogledah položaj elektroda i monitor koji je pokazivao rad srca, a zatim pogledah i istoriju bolesti na kartonu u dnu kreveta.
Zatim dohvatih stolicu i sedoh kraj nje.
U toj bolničkoj sobi sam, začudo, bio kao kod kuće: pomalo bolničar koji pazi na bolesnicu, a pomalo i njen anđeo čuvar.
Soba je delovala poput neke prijatne čaure - zaštitne kapsule - u kojoj sam mogao da se odmorim i priberem.
Bio sam iznuren, blizu fizičkog i psihičkog sloma. Svakako sam bio veoma uplašen i zbunjen događajima koji su me prevazilazili i protiv kojih nisam mogao da se borim. Ono što mi je Salivan ispričao bila je priča bez glave i repa, ali to je bilo jedino objašnjenje za sve što mi se dešava. Opisao je sve ono što sam preživeo. Objašnjenja nisu imala mnogo smisla, ali nisam imao drugih. Mada mi je mozak nalagao da ne verujem u sve to, intuicija mi je govorila da je to istina.
Bavio sam se studiranjem jedne prirodne nauke i sve odluke donosio sam krajnje racionalno. Nikada nisam verovao u boga i kao kugu sam izbegavao sve ezoterične i pseudospiritualne krugove. A evo me sada gde sam, i to protiv svoje volje, zarobljenik nekakvog prokletstva, glavni junak nemogućih i fantastičnih događaja kakve sam samo gledao u serijama kao Doktor Hu, Priče iz kripte, Kripšou i sličnim.
Dan mi je proleteo u jednom dahu, u ritmu poseta lekara, plesa bolničarki i sestara, ravnomernog zujanja holtera i aparata za veštačko disanje.
Uveče sam Lizi napisao pismo na papiru s bolničkim zaglavljem. Upravo sam ga pakovao u koverat kada jedno poznato lice upade u sobu.
- Salivane, stigli ste na vreme!
On ne obrati pažnju na moje reči, već se raspita za Lizino stanje, i najzad reče tužnim glasom:
- Došao sam da se pozdravim s tobom.
Odmahnuh glavom u neverici.
- Dakle, samo ću tek tako nestati, tu ispred vas?
On klimnu glavom.
- Sećam se svega što sam ja tada osećao - priznade mi glasom punim neke tužne nostalgije. - Onog pulsiranja, mirisa pomorandžinog cveta, mučnine koja ti steže srce svakog puta kada odlaziš...
- A kada ćemo se videti? - pokušah da upitam, skrivajući strah.
- Ne znam. Otprilike za godinu dana, u proseku. To može biti i za osam meseci ili za petnaest. To mi je bilo najmučnije: nemogućnost da ugovorim ma kakav sastanak.
- Pa, pretpostavljam da ste probali da ovladate vremenom misleći intenzivno na neki datum ili na neku osobu...
- E to se obično tako opisuje u naučnofantastičnim romanima, ali u životu nije tako, nažalost. Da li si zapisao moj broj telefona?
Pokazah mu ruku sa zapisanim brojem.
- Zapamti ga napamet, to je najsigurnije. Kada se vratiš, pozovi me čim budeš mogao.
Zatim izvuče svoju paklicu cigareta iz džepa i ja se razbesneh.
- Zaboga, pa ovde se ne sme pušiti! Šta mislite gde ste? Zar mislite da je ovo 1954. godina?
On zbunjeno zadenu cigaretu za uvo i upita:
- A kako si me uopšte pronašao?
Izvukoh iz džepa jakne onu plavkastu kameju na srebrnom lancu koju sam našao u Lizinom stanu. Salivan se osmehnu.
- To je nakit koji je moj otac dao mojoj majci kada me je rodila. Pronašao sam ga u mojoj garsonjeri i dao ga maloj.
- Vaši roditelji su se zaista voleli, zar ne?
- Da, bili su te sreće - odgovori mi on.
Pošto nisam hteo da insistiram na toj temi, vratih se na priču o medaljonu i upitah ga:
- A šta znači taj natpis: „Seti se da imamo dva života”?
- To je stara kineska poslovica: svi imamo dva života, a drugi počinje kada shvatimo da je život samo jedan.
Ja klimnuh glavom.
- Napisao sam pismo Lizi - rekoh i dadoh mu koverat. -Možete li joj ga predati?
- Računaj na mene - reče on i načini nekoliko koraka ka prozoru. - A šta si joj napisao?
Dok sam otvarao usta da odgovorim, osetih laki drhtaj i počeše da mi trnu prsti. Pustih kameju iz ruke. Zatim telo poče da mi se razlaže.
Dok mi se vid mutio, ugledah Salivana kako cepa pismo koje sam mu upravo bio uručio.
- Šta to radite? Bitango stara...
Pokušah da ustanem iz stolice i da ga sprečim u tome, ali čim sam to učinio, osetih da mi noge klecaju i kao da tonu u živi pesak.
- Do iduće godine - reče Salivan i prinese ustima cigaretu zadenutu za uvo.
Prava električna oluja zahvati mi mozak, a zatim se začu onaj zvuk usisavanja i osetih da mi pucaju bubne opne. Potom nestadoh.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:15 am





1995.
Granata umesto srca

... mislio sam onda da nasilno nije vreme koje prolazi,
već brisanje osećanja. Kao da nikada nisu ni postojala.

Lorens Tardije

0.

Čuo sam kratko i napadno zavijanje sirena.
Zatim začuh i neki čudan zvuk - kao kotrljanje i listanje gume koje se izduvava. Čuo sam i zveketanje gvožđurije. Bila je to buka železnice.
Ležao sam na tvrdom tlu, ali sam osećao da ono treperi. Telo mi je bilo malaksalo i opušteno, a osećao sam i nekakvo duvanje, kao iz ventilatora. Zubi su mi cvokotali. Lice mi je bilo zažareno od groznice, a slepoočnice oblivene znojem. Umirao sam od žeđi, a utroba mi je gorela.
Kao što mi se i ranije dešavalo, oči su mi bile suve, a kapci slepljeni. Bilo mi je vrlo teško da ih razdvojim - kao da su bili premazani mešavinom peska i lepka. Mutilo mi se pred očima. Prvo sam ugledao neku gvozdenu šipku postavljenu od poda do plafona. Ščepao sam je i pokušao da uspravim izmoždeno telo.
Malo-pomalo vid mi se izoštrio. Video sam sedišta, grafite i klizna vrata.
Bio sam u njujorškom metrou.
1.

- Otkud ti ovde, daso?
Vagon je bio prazan, osim jednog beskućnika zavaljenog na sedištu i tri mala dripca: crnog, belog i latino tipa koji su nešto cugali iz papirnih kesa. Izgledali su kao žive karikature: zatureni kačketi, bandane, zubi s pozlatom, duksevi s kapuljačama, kilogrami ogrlica oko vrata, majice u stilu Tupaka, sve u svemu, geto imidž neke reperske grupe.
- Reci, taj tvoj sat svakako dosta vredi!
Skočiše na mene u roku od dve sekunde. Držao sam se i dalje za onu šipku. Bio sam sav naježen, potiljak mi je brideo i želeo sam da se što pre nađem u krevetu ispod tri pokrivača i sa grogom pri ruci.
- Daj ovamo jaknu i novčanik!
Latino klinac bio je najbrži da me napadne: nagli šamar zateče me nespremnog i dovede me u ponižavajuću situaciju.
Mada uopšte nisam bio u formi, nisam želeo ni da se tek tako prepustim, pa podigoh ruku da uzvratim šamar. No nisam bio dovoljno brz. Osetih jak udarac pesnicom u stomak, a zatim mi udarac kolenom oduze dah i baci me na pod. Potom dobih i novi udarac u vrat. Nisam bio u stanju da se uspravim, te pretrpeh niz udaraca nogom, uvreda i psovki. Osetih i nekakvo sečivo na vratu. Sa suzama besa u očima gledao sam kako mi otimaju novčanik, novac, dedin sat i jaknu.
To je sve trajalo manje od dva minuta. Čim voz uđe u stanicu, tri dripca izleteše iz vagona i ostaviše me samoga s klošarom, kojeg se nije ticala moja sudbina.
Ležao sam na podu, dahtao kao pas i pokušavao da razbistrim misli. Arkada mi je krvarila, gornja usna se nadula, a kapci su me boleli.
Ovo svakako nije bilo moje najlepše buđenje...
Propustio sam jednu stanicu pre nego što sam smogao snage da sednem na sedište. Podigoh pogled da vidim natpis. Bio sam na „plavoj liniji”, odnosno na liniji A njujorškog metroa koja je povezivala Kvins i severni deo Menhetna. Oni mali pljačkaši sišli su na uglu Sto dvadeset pete ulice, a sada smo već prošli i Sto šesnaestu. Čim se vrata vagona otvoriše, odvukoh se na peron stanice Katidral parkvej. Platforma je bila skoro pusta. Prođoh kroz izlaznu rampu i popeh se uz stepenice, pa se nađoh u Sto desetoj ulici. Bio sam samo nekoliko blokova udaljen od stana Elizabet Ejms. Previše upadljivo da bi bilo slučajno.
Bilo je hladno i još je bila noć. Na trotoaru je jedan prodavac novina punio automat novinama. Upitah ga koliko je sati i saznadoh da je šest sati ujutro - pa onda pogledah datum na novinama. Bio je 5. novembar 1995. godine. Na naslovnoj strani novina kočoperio se veliki naslov:

JICAK RABIN UBIJEN U TEL AVIVU

ZA VREME MIROVNE MANIFESTACIJE.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:15 am





Preleteh brzo pogledom preko tog teksta. Pripadnik ekstremne desnice, nezadovoljan Sporazumom iz Osla, ispalio je dva fatalna metka u izraelskog premijera. Rabin je odmah prebačen u bolnicu, ali je izdahnuo posle nekoliko sati. Ton članka nije bio nimalo optimističan u pogledu budućnosti mirovnog procesa. Bilo je predobro da bi dugo potrajalo...
2.

Pošto sam proverio ime na poštanskom sandučetu, zazvonio sam na Lizinim vratima.
Mlada žena otvori mi vrata sva blistava i izmenjena. Ostavio sam je u komi, polumrtvu u bolničkom krevetu. Zatekao sam je razdraganu, svežu i vedru. U ruci je držala četkicu za zube, a imala je na sebi neku domaću košulju i bokserice koje su ostavljale otkrivene njene lepe noge.
- Baš se radujem što te vidim! - pozdravi me ona kao da smo stari drugari.
U stanu je mirisalo na dobru kafu.
- Uh, pa ti si gadno izubijan! - povika ona čim opazi moje modro lice.
- Napali su me i dobro izmlatili u metrou. Tri tipa gadno su me sredila.
- Uh, zaboga! Dođi ovamo da ti to dezinfikujem.
Pođoh za njom u kupatilo, dok mi je čelo i dalje krvarilo. Dok je ona izigravala bolničarku, ja sam udisao njen miris i divio se bezbrojnim plavim nijansama njene kose i pokretima malih grudi koje su ritmično poskakivale ispod košulje.
- Salivan mi je rekao da si otišao u Ruandu s Lekarima bez granica. Strašno je to što se tamo događa.
Oborih pogled, ali ne rekoh ništa, bar dok ne budem uspeo da saznam nešto više o svemu tome.
- A kada si se vratio?
- Pa, zapravo, noćas.
- Baš se radujem što si došao - reče ona, bacajući vatu u kantu. - Želim da ti zahvalim što si me spasao, a i za ono tvoje lepo pismo.
Nisam mogao da sakrijem čuđenje.
- Zar ti je Salivan dao moje pismo?
- Da, naravno - odgovori ona podižući pogled svetlih očiju ka meni. - Ono mi je mnogo značilo, i često ga čitam.
Imala je malo paste za zube u uglu usana. U jednoj sekundi, uza sve to treperenje svetla i blistanje njenog lica, zamislih kako spuštam usne na njene.
- Čuj - reče Liza žureći u sobu da se obuče - danas imam nemoguć dan: imam časove na Džulijardu, zatim fotografisanje za kasting kod Kalvina Klajna, ali možemo da se vidimo uveče, ako ti to odgovara?
- Da... naravno.
Ostavila je vrata otvorena. Kroz igru svetla i senke u ogledalima ugledah njenu gracioznu obnaženu siluetu. Gospođica Ejms očito nije bila stidljiva i to njeno smelo ponašanje izazva u meni čudnu rekciju: kao da sam bio ljubomoran na samoga sebe.
- Znaš li šta bih volela za večeru? Pačje grudi u medu! -obliznu se ona žureći u hodnik s torbom u ruci i vunenom beretkom na glavi.
- Pa, ovaj...
- Mnogo bih volela da mi ti to spremiš! - dobaci mi, vezujući šal. - Dakle, vidimo se ovde oko osam sati?
- Dobro.
- Ostavljam duplikat ključa ispod brisača. Budi zlatan pa nahrani mačku i zalupi vrata kad pođeš.
- Dobro... hoću.
- U redu, do večeras! - povika ona i dobaci mi poljubac na odlasku.
Zatim nestade na stepeništu.
Naravno, to je bila samo stilska figura.
Ja ostadoh sam u stanu, pomalo ošamućen i zbunjen tim srdačnim prijemom i smenjivanjem dveju suprotnih situacija u kojima sam se našao. U roku od nekoliko minuta, posle hladnog i brutalnog nasilja u metrou, doživeo sam topao prijem kod ove nepredvidive devojke.
Kao da sam bio kod kuće, otvorih plakar da nađem keksiće za mačku.
- Tvoja gazdarica je prava atomska bomba, znaš li, Remingtone? Ima li ona sada nekog momka?
On mi odgovori mjaukanjem koje nisam mogao da dešifrujem.
Napravih sebi kafu, uključih radio i počeh da se motam po kući. Kad sam ušao u Lizinu sobu, pronašao sam ono pismo koje sam joj napisao prošlog puta. Bilo je zakačeno na tablu od plute, pocepano na četiri dela i zalepljeno lepljivom trakom.

Bolnica Belvju
10. maj 1994. godine

Znam da se ne poznajemo dobro, ali su nam se putevi već dva puta ukrstili.
U prvoj prilici sasula si mi u lice neko biljno pivo i izvređala me. Posle nekoliko sati hrabro si mi pomogla da otmemo mog dedu. Mada si tvrdila da to činiš samo zbog novca, više volim da verujem da si to učinila zato što si bila ganuta.
Naš drugi susret odigrao se prošle noći. Tada mi nisi prosula čašu u lice. Bio je to užasan prizor kada sam te našao sa presečenim venama i stomakom punim lekova kako krvariš u kadi.
Ne očekuj da ću ti se izvinjavati zbog toga što sam ti omeo planove, mada mislim da si sigurno mnogo prepatila kad si poželela da učiniš takvo nešto.
Neću ti držati lekcije. Znam da svi imamo neku vrstu bombe u grudima. Neki je nikada ne aktiviraju, a drugi se upuste u rizik i izazovu potrese koji mogu da im unište život.
U bolnici sam posmatrao kako se svaki pacijent bori za život i opire se bolesti koja ga izjeda. Ljudi se obično hvataju za život i dali bi sve da požive neki dan duže. Svako ima neke razloge zbog kojih želi da poživi još malo, svako odredi sebi neki cilj: da vidi rođenje unuka, da još jednom doživi proleće i cvetanje trešanja, da se u poslednjem času pomiri s nekim dragim koga je povredio. Ponekad ljudima to uspe. No mnogo češće to se ne desi i ljudi ne dočekaju to za čim žude.
Znam da ljubav može biti smrtonosna. Znam da su osećanja ponekad ubitačna. No previše cenim život da bih odobrio to što neko želi sve da okonča zato što trenutno ne vidi svetlo na horizontu.
Brini o sebi, Lizo,
Uhvati se ukoštac sa životom.
Reci sebi da se kolo sreće okreće.
Artur

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:15 am






3.

Bilo je oko jedanaest sati pre podne kada sam stigao pred Salivanova vrata. Kod Lize sam se dugo zadržao. Istuširao sam se, prikupio snagu, smazao pola paketa kornflejksa i pretražio njen plakar sa odećom da nađem zamenu za ukradenu jaknu. Jedina odeća približno moje veličine koju sam našao bio je nekakav ružičasti štepovani kaput, u kome sam delovao totalno blesavo: ličio sam na čoveka s Mišlenove reklame koji je pao u bure malina - crvene boje. Pošto nisam imao ni dolara u džepu, švercovao sam se linijom 1 njujorškog metroa. Činilo mi se da vožnja traje beskrajno dugo, ali sam na kraju stigao u Morningsajd Hajts do ugla Ulice Kristofer i Šeridan skvera.
- Otvaraj, Salivane! - razvikao sam se, udarajući zvekirom po lavljoj glavi.
No nije bilo nikakvog odgovora, osim što se susetka pojavila na prozoru.
- Zar morate toliko da urlate?
- Izvinite, gospođo. Tražim dedu. Zar nije kod kuće?
- Čula sam da je izašao pre jedan sat. Često ujutro ide u park.
Zahvalih joj i pođoh na Vašington skver. Vrteo sam se neko vreme oko mermernog slavoluka i fontane, obišao sam sve klupe, ali nigde nisam video Salivana.
Najzad sam ga pronašao u zadnjem delu parka, u delu sa gustim žbunjem i igračima šaha. Imao je na sebi debeo kaput od prevrnute kože i kačket od tvida, a sedeo je za kamenim stolom, igrajući brzopoteznu partiju šaha u pet dolara s nekim azijskim studentom.
- Pusti me da dovršim partiju, dečko - dobaci mi on, ne podigavši pogled do mog lica.
Besno priđoh tabli, jednim pokretom bacih je na zemlju i isprevrtah sve figure. Student iskoristi priliku i dohvati dve novčanice koje su stajale na stolu pa mudro pobeže.
- Eto, izgubih zbog tebe pet dolara - uzdahnu deda i najzad me pogleda.
- Pa, zabole me za to - rekoh i sedoh naspram njega. Lak osmeh razli mu se po licu.
- Nije ti loš taj kaput... Lepo ti stoji ružičasto.
Tog puta mu, svečanim pokretom, pokazah srednji prst.
- I ja se radujem što te vidim - odgovori Salivan i počeša se po bradi.
Pokušah da se smirim.
- Probudio sam se u pet sati u metrou, gde su me napali, izmlatili, ukrali mi sva dokumenta, moj sat i...
- Misliš, moj sat - preseče me on.
- Želite li udarac pesnicom u nos?
- Pa, zar čovek ne sme ni da se našali...
Mahnu rukom da pozove jednog uličnog prodavca s kolicima i naruči nam dve kafe.
- E, to ti je sastavni deo putovanja - objasni mi dodajući mi šoljicu. - Mesto na kome se probudiš uvek predstavlja iznenađenje, bilo ono dobro ili loše. Jednog jutra to je u metrou, a drugoga u krevetu Džejn Rasel.
- Džejn Rasel? Pa ona sada mora imati najmanje osamdeset godina...
- Siguran sam da je i sada lepa.
Tužno slegnuh ramenima.
- Pa, o tome ćemo drugom prilikom, ako nemate ništa protiv. Trenutno želim neke odgovore.
- A kako glasi tvoje pitanje?
- Imam ih više. Prvo je ovo: šta ste radili za vreme te dvadeset četiri godine putovanja? Šta ste radili od 1954. do 1978. godine?


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:15 am




4.

Salivan huknu u ruke da ih zagreje i namršti se.
- Kada smo ono nas dvojica poslednji put razgovarali, dokle sam stigao s pričom?
- Do 1956. godine. Rekli ste da ste se odjednom zatekli u taksiju pored neke žene.
On pognu glavu, pretraži unutrašnji džep kaputa i izvuče novčanik, pa izvadi neku požutelu i izlizanu fotografiju.
- Ta žena zvala se Sara Stjuart. Imala je dvadeset šest godina. Bila je nedavno završila studije medicine i radila je kao epidemiolog u njujorškom ogranku Svetske zdravstvene organizacije.
Pokaza mi fotografiju mlade žene u beloj bluzi koja je pozirala u nekakvoj laboratoriji. Imala je blistavo lice, lep oštar nos i sjajan pogled, delimično zaklonjen pramenom kose u stilu Veronike Lejk: imala je šarma, lepo držanje i delovala je kao priznati stručnjak.
Deda dohvati cigaretu koju je držao za uvom i pripali je svojim zipo upaljačem.
- Sudbina je surova, zar ne? - požali se on. - Najzad me je dovela do srodne duše, ali sam bio u situaciji da ne mogu da je volim.
- Pa šta ste uradili?
- Ipak smo se voleli.
Izbaci kolut dima koji je nekoliko trenutaka lebdeo u hladnom vazduhu pre nego što se raspao.
- I pored svih prepreka, voleli smo se više od dvadeset godina. Godine 1965. dobili smo i dete, malu Anu.
Kao da je anđeo preleteo preko malog trga. Salivan je sjajnih očiju zurio preko mog ramena u decu koja su jurcala oko tobogana. Pošto je i dalje ćutao, ja ga upitah:
- Kako se može biti u vezi s nekom osobom koju viđate samo jedan dan godišnje?
- Pa, ne tvrdim da nam je bilo lako, naprotiv, bilo je pakleno teško i vrlo bolno: za mene, za nju, za našu ćerku. Bilo je strašno, a istovremeno i čarobno. Sara je bila ta koju sam čekao i tražio još otkako sam dospeo u godine za ljubav.
U čudu se počešah po glavi.
- A ona? Kako je mogla da prihvati takvu situaciju?
- Pa, može se reći da je Sara bila borben tip. Pripadala je grupi od dvadesetak lekarki koje su šezdesetih godina osnovale organizaciju Vejv kolektiv i radile nedozvoljene abortuse po celoj zemlji. Divio sam im se. Bilo je to drugo doba: mnoge ranjive žene smatrale su da će im neželjena trudnoća uništiti život.
Ponovo povuče dobar dim i zagleda se u decu iza mojih leđa. Zatim mi, očiju punih nostalgije, poveri:
- Te dvadeset četiri godine prošle su kao treptaj oka. Četvrt veka svedeno na nekoliko dana - najintenzivnijih u mom životu. Bio sam srećan. Čak i ako mi je bilo teško što sam znao da se nećemo viđati češće od jednog dana godišnje, Sara i Ana činile su me življim nego bilo šta drugo u životu.
- A zašto uvek pričate o njima u prošlom vremenu?
Videh kako mu se crte lica opustiše. Nadvladan osećanjima, on reče prigušenim glasom:
- Zato što su obe mrtve.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu