Gijom Muso-U jednom trenu

Strana 4 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:31 am

First topic message reminder :



Liza i Artur mogu da se vide samo jednom godišnje.
On čitav život provodi tražeći je...
... a ona svoj čekajući ga.

Liza sanja o tome da postane glumica. Kako bi platila studije glume, radi kao konobarica u jednom baru na Menhetnu. Jedne večeri tu upoznaje Artura Kostela, mladog lekara, i njen život menja se iz korena.

Artur će učiniti sve da osvoji Lizu. U gradu punom neočekivanih prepreka, na sve načine pokušaće da dođe do nje. Ali Artur nije običan muškarac – on Lizi otkriva istinu koja ga sprečava da gradi budućnost sa njom: neverovatnu a stvarniju od života.

U Njujorku kakav još niste upoznali, Artur i Liza moraće da ujedine svoje snage kako bi pobegli iz zamke najstrašnijeg od svih neprijatelja: vremena.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:16 am



5.

Vetar se naglo podigao, čisteći mali trg, dižući prave oblake prašine i vitlajući suvo lišće koje su neki savesni čistači pokušavali da prikupe.
Salivan ustade od betonskog stola. Dok sam sakupljao šahovske figure po stazi i ređao ih na tablu, videh kako se nekuda odlučno zaputio.
- Hej, pa sačekajte me, zaboga!
Reših da ga pratim na rastojanju.
Mislio sam da je krenuo kući, ali on pođe Makdugalovom ulicom, pređe Američku aveniju i uđe u Ulicu Kornelija - usku uličicu tipičnu za Grinič Vilidž i oivičenu drvećem bez lišća - koja je vodila prema obližnjim zgradama od cigle i malim restoranima.
Kada smo došli do raskrsnice sa Ulicom Bliker, Salivan uđe u Kornelija ojster bar, mali lokal u kome su se jele školjke i koji je ličio na desetine sličnih u Novoj Engleskoj, ali kakvi se inače retko nalaze na Menhetnu.
Pođoh za njim do restorančića. Ušavši u salu, zatekoh ga kako sedi na jednom tabureu. On me opazi i mahnu mi rukom da sednem kraj njega.
- Žao mi je - rekoh.
On samo slegnu ramenima.
- Nisi ti kriv, dečko. Nažalost, sada si i ti upao u taj cirkus.
Zatim se zadubi u jelovnik i odlučno naruči za obojicu po jednu veliku porciju ostriga i bocu vina.
Kelner koji je bio za šankom stručno nam nasu po čašu belog vina. Salivan popi svoju čašu u jednom gutljaju i zatraži da mu naspe ponovo. Sačekah da srkne još jedan gutljaj, pa ga upitah:
- A šta se događa posle dvadeset četvrtog putovanja?
On me rezignirano pogleda.
- Najbolje i najgore od svega.
Doneše nam tanjire pune otvorenih mesnatih ostriga. Salivan iscedi pola limuna na svoje, proguta jednu školjku, pa nastavi priču:
- Najbolje je to što se na kraju vreme vraća u normalu. Ne skačeš više od godine do godine. Vraćaš se u svoj svet i sve je isto kao i pre. To je dobra vest - reče on i dohvati drugu ostrigu.
Pripade mi muka.
- A šta je ta loša vest? - navalih ja.
- Sećaš li se one bakarne ploče u podrumu svetionika?
- Mislite na onu s latinskim natpisom? On klimnu glavom.
- Postquam viginti quattuor venti flaverint, nihil jam erit -izrecitova mi on. Pošto prohuje 24 vetra, ništa neće ostati.
- Da, i šta je s tim?
- Pa, to je, zapravo, pravo prokletstvo svetionika: sve se nastavlja kao da te protekle godine nisu nikada ni postojale. Niko od onih koje si u međuvremenu upoznao neće te se setiti. Sve što si u međuvremenu radio nestaće, biće poništeno.
Salivan uvide da ja ne razumem njegovo objašnjenje, pa poče precizno da mi tumači:
- Dakle, posle dvadeset četvrtog putovanja probudio sam se u 1978. godini. Geografski gledano, vratio sam se na polaznu tačku: bio sam u istoj onoj maloj prostoriji u podrumu svetionika.
- Samo što su vrata bila zazidana - prekinuh ga ja. On potvrdi.
- Bilo mi je potrebno malo vremena da shvatim gde sam, a onda sam pomislio kako ću tu i ostati. No, srećom, tlo je bilo meko i vlažno. Imao sam i alat pri ruci. Dohvatio sam nekakvu motiku i počeo sam da kopam. Ne znam koliko je to trajalo, možda desetak sati, ali sam na kraju uspeo da se izvučem iz svetionika. Oprao sam se na bunaru i otišao na stanicu u Bornu, gde sam uhvatio prvi voz za Njujork.
On spusti viljušku i opet napravi malu pauzu. Bilo mu je očito vrlo teško i bolno da oživljava sve te uspomene.
- U to vreme uredi SZO-a nalazili su se u kvartu Tartl Bej, blizu Palate Ujedinjenih nacija. Bilo je sedam sati uveče. Čekao sam da Sara izađe iz zgrade, ali, umesto da mi se baci u naručje, što je obično činila uvek kada bismo se ponovo našli, prošla je pored mene kao da me ne poznaje.
Pogled mu se zamrači. Glas mu dobi drugačiji prizvuk.
- Započeh razgovor, ali Sara nastavi svojim putem, ozbiljnog lica i ponašajući se kao da me ne poznaje. To je bilo vrlo zabrinjavajuće, jer sam shvatio da se ne pretvara. Navaljivao sam, pričao joj o našoj Ani i o svemu što smo doživeli tokom godina. Mislim da me je u tom času veoma žalila, jer je zastala na trotoaru i saslušala me. No nije me slušala kao ljubavnika već kao neuravnoteženog bolesnika...
Stisnuo je pesnicu koja je ležala na stolu.
- Pokazala mi je neke fotografije iz novčanika. To su bile slike njenog muža - afroameričkog doktora, i njene dece - ljupkih meleza i desetogodišnjih blizanaca. Bio sam zapanjen, ali i više besan nego očajan.
Dograbio me je za rame i prodrmao.
- Nisam to nikako mogao da prihvatim, razumeš li? Pokušavao sam da objasnim Sari da je sve to obmana. Pokušala je da pobegne, ali sam je stigao. Čvrsto sam je držao rukom nastojeći da je nateram da me sasluša. Rekao sam da je volim i da želim da nađem Anu. Ona je vikala i otimala se. Potrčala je preko ulice da bi pobegla od mene... Iz suprotnog smera dolazio je auto koji je vozio punom brzinom. I Sara je... umrla na licu mesta od udarca tog automobila. Mojom krivicom...
Salivan je sada plakao. Krupne suzne slivale su mu se niz obraze pravo na školjke. Dok se tresao od tuge, promrsio je:
- Ne sećam se šta se potom događalo. Nesnosan šok i pomisao da sam ubio onu koju sam toliko voleo gurnuli su me u pravo ludilo. Kada sam se osvestio, bio sam u bolnici Blekvel, u ludačkoj košulji i drogiran lekovima.
Dodadoh dedi čašu hladne vode koju su nam doneli čim smo ušli, ali je on i ne pogleda, već popi još malo vina. Kada je iskapio čašu, opet me zgrabi za ruku.
- Sve što uradiš u narednih dvadeset godina biće samo zamak na pesku koji će talasi odmah uništiti.
- Zbog toga ste iscepali ono moje pismo Lizi? On potvrdi.
- Pa, imao sam dobre razloge za to. No na kraju sam joj ga ipak dao, jer je bila toliko demoralisana da sam pomislio da će joj to dobro činiti. To je bila slabost kakvu više neću ispoljiti.
Ruke su mu drhtale. Pogledao me je pravo u oči.
- No, na nesreću, ta paklena spirala sada je usisala tebe. Ne ponavljaj moje greške, dečko! Nemoj povući druge sa sobom!
- Pa, možda se istorija neće ponoviti - pokušah da ubedim sebe više nego njega.
Salivan ustade, natuče kačket na glavu i reče mi hladnim tonom:
- Možeš mi verovati da će biti slično. Boriš se protiv sudbine. To je neravnopravna borba koju si već unapred izgubio.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:17 am





6.

19.00


Na Njujork se sručio pravi potop.
Zaputio sam se Avenijom Amsterdam, s papirnim kesama punim namirnica u rukama i kaputom prebačenim preko glave da bih se bar malo zaštitio od kiše. Na uglu Sto devete ulice uleteh u hol Lizine zgrade. Popeh se na poslednji sprat, potražih ključ ispod otirača i uđoh kao u svoju kuću.
- Zdravo, Remingtone!
Upalih lampu u predsoblju i pođoh u kuhinju. Liza će doći tek za jedan sat. Imao sam vremena da joj spremim obećanu večeru.
Posle Salivanove ispovesti otpratio sam ga do kuće. Presvukao sam se, uzeo nešto novca i, po dedinom savetu, proveo jedan sat kod Stena Kopirača, poznatog falsifikatom iz Alfabet Sitija, kome sam dao fotografiju da bi mi izradio lažni pasoš umesto onog koji su mi ukrali.
Zatim sam, sav pokunjen, malo lutao po Menhetnu. Osećao sam se vrlo usamljeno. Ako je tačno to što mi je Salivan ispričao, za mene nije bilo nikakve nade ni budućnosti. Nije bilo ničega na horizontu. Bio sam igračka u rukama pakosnog lutkara koji će mi, u roku od samo tri sedmice, oteti najlepše časove života.
Da ne bih pao u očajanje, odlučio sam da se pozabavim običnim stvarima. Nabavio sam knjigu recepata u nekoj knjižari u Sohou i otišao do radnje s namirnicama Din i De Luka da nabavim sve što treba za Lizin frižider.
- Imam jedno iznenađenje za tebe, maco! - izjavio sam i izvukao limenku iz torbe.
Sipao sam tri kašike hrane mačku u neku posudu za ribu i poređao ono što sam kupio po stolu: dva ananasa viktorija, štapić vanile, štapić cimeta, dva zelena limuna, nekoliko zvezdica anisa, pačje grudi, krompir, teglicu meda, crveni luk, beli luk i vezicu peršuna.
Pažljivo sam posmatrao sve te sastojke. Bio sam dete ere mikrotalasnih pećnica i pakovanih salata. Kad bolje razmislim, mislim da nikada ranije nisam ništa kuvao. Otvorio sam knjigu recepata i našao „pačje grudi sa začinjenim krompirom”, a zatim i recept za „karpačo od ananasa”. U toku narednog sata dao sam sve od sebe. Uključio sam radio i žudno slušao obaveštenja o stvarnosti koja mi je izmicala (atentat u Oklahoma Sitiju, neočekivano oslobađanje O. Dž. Simpsona, neuspeh Bila Klintona u reformi zdravstva...).
Prelazeći s jedne stanice na drugu, otkrio sam i neke meni nepoznate grupe (Oejzis koji pevaju Whatever), kao i neke nove kompozicije mojih omiljenih umetnika (Streets of Philadelphia Brusa Springstina, High Hopes Pink Flojda...).
- Ovde nešto lepo miriše! - povika Liza s vrata.
Počešala je Remingtona po glavi i došla u kuhinju da mi se pridruži.
Sa osmehom na usnama i blistavim čarobnim očima, pričala mi je veselim tonom šta je sve radila u toku dana dok sam ja spremao patku u medu.
Kao da smo oduvek živeli zajedno.
Nisam znao šta joj je Salivan tačno ispričao o meni, ali sam tu očito zaradio neke poene. Njena ležernost, mladost i bezbrižnost olakšavale su nam komunikaciju. Posle nekoliko minuta provedenih s njom potisnuo sam sve svoje brige i prepustio se trenutku.
Sva blistava i razigrana, Liza se zaputi u kupatilo, a zatim se vrati u salon s peškirom oko glave.
- Uzela sam jednu kasetu u video-klubu - reče vadeći neku VHS kasetu iz torbe: Četiri venčanja i sahrana. - Možemo je pogledati posle večere. Izgleda da je zabavna.
Dok je brisala kosu, video sam da me fiksira pogledom: dva sjajna plava draga kamena sijala su u tami sobe. Zatim mi je prišla i brzim i neočekivanim pokretom spustila ruku na moj obraz. Uklonio sam joj nekoliko mokrih pramenova kose s lica. Moje usne spustiše se na njene. Ona mi raskopča opasač, a ja otkopčah dugmad na njenoj košulji. Koža joj je bila sveža, a grudi su joj treperile.
- Dođi...
Pošto je naš zagrljaj ubrzo postao nešto strasniji, sručili smo se na kanabe i nastavili da se mazimo, dok je moja patka u medu gorela u rerni.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:17 am





7.

Već tri četvrti sata prevrtao sam se po krevetu i bezuspešno pokušavao da uskladim disanje s Lizinim; ona je mirno spavala kraj mene.
Još sam bio tu.
Moj digitalni časovnik pokazivao je 6.32. A ipak sam još bio tu!
Juče sam se osvestio u metrou u 5.45. Dakle, prešao sam granicu od dvadeset četiri časa.
Ustadoh u tami, navukoh pantalone, povukoh pokrivač preko Lizinog ramena i išunjah se iz sobe.
Remington me je čekao pred vratima.
U kuhinji je bilo neprijatno hladno. Proverih vreme na brojčaniku mikrotalasne pećnice i zagrejah sebi šolju kafe. Napolju je besnela oluja, a gusta kišna zavesa tresla je prozorska okna.
Otvorih prozor i nalaktih se na dasku, pa počeh da posmatram dan koji se rađao. Pljuštalo je, nebo je bilo mutno, a horizont olovne boje.
Kiša mi je lila pravo u lice. Na uglu Sto desete ulice i Avenije Amsterdam ugledah uličnog prodavca viršli kako vuče kolica po pljusku. Odjednom sve zatreperi i zamagli mi se pred očima. Neke neprijatne mušice ispuniše mi vidno polje: tamne mrlje lebdele su mi pred očima.
Srce mi poskoči kada sam prepoznao onaj slatkasti miris pomorandžinog cveta - podsetio me je na kolačiće s pomorandžom koje mi je majka spremala kad sam bio dete.
Električni udar me potrese.
Ispustih šoljicu kafe koja se razbi pri padu.
Remington besno mjauknu.
Telo mi se ukoči, a zatim kao da se rasplinu.
Sasvim se rastočih.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:17 am






TREĆI DEO

Čovek koji nestaje




1996.
Šekspir u parku

Iskustvo nije ono što se čoveku dešava,
već ono što čovek učini s tim što mu se dešava.

Oldos Haksli

0.

Neprijatna zagušljiva atmosfera.
Čujem zvuke kuhinje, osećam miris prženja i čujem zvuke pranja posuđa.
Ležim na vlažnom podu, go do pojasa, u nekoj prostoriji koja se kupa u svetlu. Osećam kako mi znoj curi niz vrat i leđa. Oči mi suze od svetla kao da neko ljušti luk na nekoliko centimetara od njih.
Rukom teram mušice koje mi lete oko lica. Počinjem da prepoznajem simptome: naduvene očne kapke, ukočeno i iskrivljeno telo, migrenu koja mi rastura glavu, brujanje, osećaj da nemam noge...
Otvaram oči i vidim da ležim na nekim masnim pločicama. Kad se uspravim, zapahne me miris kuvanog kupusa, od kojeg mi pripadne muka. Sam sam, a nalazim se u nekoj velikoj prostoriji obasjanoj olovnim sunčevim svetlom.
1.

Nadlakticama brišem znoj koji mi curi niz lice. Oko mene je pribor za kuvanje, ogroman slivnik sa šest sudopera, šank, džinovska tava i lonci od sto litara, roštilj, traka za dostavu hrane. Uza zidove su ormani od nerđajućeg čelika, na plafonu vidim velike aspiratore.
Čini se da sam u nekoj vrsti centralne kuhinje. To je nekakva zajednička kuhinja - od onih kakve su se mogle videti po kantinama, fabrikama i menzama u preduzećima.
O, dovraga, šta ja radim tu?
Na polici vidim starinski bakelitski sat koji pokazuje jedan sat po podne.
Odvlačim se nekako do najbližeg prozora da udahnem malo vazduha i osmotrim okolinu. Jedno mi je jasno: ovoga puta nisam na Menhetnu. Svuda vidim samo skladišta i magacine, kao i fabričke dimnjake. Nalazim se u nekoj industrijskoj zoni okruženoj auto-putem i nekim vodenim tokom. Otvaram prozor na suprotnom zidu. Kroz njega vidim siluete oblakodera na Menhetnu. Žmirkam i prepoznajem Empajer stejt bilding, Krajslerov oblakoder i metalnu strukturu Mosta Kvinsboro.
Malo zastajem da razmislim. Mislim da znam gde sam: negde na jugu Bronksa. Verovatno sam na poluostrvu Hants point, gde su nekada bile najveće njujorške tržnice voća, povrća i mesa.
Okrećem se i idem do jedinih vrata u prostoriji: to su pocinkovana čelična vrata koja su... zaključana.
- Hej! Ima li koga? Niko mi ne odgovara.
Tražim nešto čime bih zazvonio umesto zvona, ali ne nalazim ništa prikladno.
„povuci samo u slučaju požara!”
Ugledam taj natpis na protivpožarnom alarmu i nešto mi padne na um. Spuštam ručku, ali ništa se ne dešava: nema ni zvuka ni svetlosnog alarma.
Očajan, vraćam se do prozora. Vidim da do tla ima oko dvadeset metara. Ne mogu nikako izaći tuda, a da pritom ne slomim vrat.
I pored vazdušne struje, u prostoriji je vrelo kao u peći, a osećam i neprijatne mirise hemikalija. Na istok se, pored reke Bronks, kilometrima pružaju kejovi za istovar robe. Nekoliko teretnjaka i hladnjača vrte se po saobraćajnoj petlji, ali u celoj zoni nema mnogo aktivnosti.
Unaokolo vidim samo prazne parkinge i prozore očigledno praznih zgrada. Mogu da se kladim da je sada vikend.
Kakav sam ja baksuz...
- Hej! Oj! Halo! - derem se iz sveg glasa.
No to je uzaludan trud. Postepeno shvatam gde se nalazim, kao i da niko ne može da me čuje ni vidi.
Lutam po prostoriji, pokušavajući da nešto smislim. Na zidu je okačen kalendar s pinap devojkama. Mis avgusta 1996. odevena u mali monokini, lepa smeđokosa cura sa šiljatim grudima, smeška mi se s njega. Nalakćena na bar na nekoj plaži, pijucka koktel ukrašen kriškom ananasa.
Ne treba mi mnogo vremena da sračunam - ako je sada sredina leta, moja pauza trajala je više od devet meseci.
Brzo pogledom inventarišem nameštaj u prostoriji: pločaste police, kolica za transport, veliki orman od nerđajućeg čelika - nalik na sef - s nekakvom bravom sa šifrom na vratima.
U toku narednog sata pokušavam da smislim kako da izađem iz ovog zatvora. Skidam ploče s tavanice, ispitujem izlaze za slučaj opasnosti, proučavam cevi uređaja za bacanje đubreta, pokušavam da obijem metalna vrata velikom posudom za prženje i hvataljkom za špagete.
Bez uspeha.
Iznuren sam i grlo mi je suvo. U jednom frižideru pronalazim neki odvratan sok sa ukusom žvakaće gume i jedan sumnjiv komad čizkejka. Oprezno ga njuškam, ali sam toliko gladan da ne pravim pitanje.
U uglu je nekakav stari televizor zakačen na zid. Pronalazim daljinski upravljač i uključujem ga. Na ekranu se smenjuju vesti o sportskim događajima: atletika, plivanje i tenis. Prepoznajem Karla Luisa, Majkla Džonsona i Andrea Agasija. Rasejano gledam vesti i jedem kolač, a zatim se na ekranu pojavljuje komentator s mikrofonom u ruci.

Ovo je bila retrospektiva događaja sa Dvadeset šestih olimpijskih igara koje su održane u Atlanti od 19. jula do 4. avgusta. Igre će se okončati završnom ceremonijom koju ćemo večeras gledati na NBC-ju u direktnom prenosu sa stadiona...

Datum me natera da poskočim. Dakle, danas je 4. avgust 1996. godine.
To je moj rođendan.
Danas punim trideset godina.
Prošlo je već pet godina od onog kobnog jutra 1991. Od jutra kada je moj otac došao i poveo me na izlet da mi uruči moje otrovno nasleđe nazvano Svetionik 24 vetra.
Pet godina proteklo mi je u pet dana.
Gledam svoj odraz u ogledalu iznad jednog lavaboa.
To je bio prvi put da sam se pogledao u ogledalu otkako je ovaj moj košmar započeo. Malo sam ostario: lice mi izgleda umorno, a ten mi je usahnuo. Zenice su mi proširene i imam kese ispod očiju kao da sam bančio cele noći. Zasad nemam bore i faca mi je još prilično zgodna, ali su mi crte nekako tvrđe i grublje. Oči su mi potamnele, a kosa mi je izgubila one zlataste prelive. Svaki trag adolescencije nestao je s mog lica i to me najviše zapanji. Nema više one zaobljenosti, svežine, živahnosti...
Sretan rođendan, Arture...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:18 am




2.

15.00, 16.00, I7.00... ponoć, 1.00, 2.00, 3.00, 4.00...
Očajan i premoren, vrteo sam se ukrug poput lava u kavezu. Sve sam živo pokušao da bih se izvukao iz ovog zatvora. Pošto sam shvatio da ne mogu da otvorim vrata, okomio sam se na metalni orman koji sam oborio na pod. Vrteo sam stotine kombinacija na brojčaniku, ali bilo ih je stotine hiljada i bila je vrlo mala verovatnoća da ću ga otvoriti - vrata su i dalje bila zaključana.
U očajanju sam probao i da obijem bravu koristeći alatke koje sam imao pri ruci: velike kutlače, tiganje, čelične rešetke.
- O, dovraga!
Zaurlao sam i u besu bacio kutlaču na drugi kraj prostorije, pa sam raspalio pesnicama po metalnoj površini.
To je bio pravi košmar u košmaru! Kako da se pomirim s tim da jedina dvadeset četiri sata koja imam u ovoj godini treba da provedem zarobljen u ovoj prokletoj rupi?
Glasno sam zajecao. Briznuo sam u neočekivani plač koji nisam mogao da zadržim i koji je značio da ne mogu više trpeti ovu patnju. Strah me je gušio. Prokletstvo svetionika bilo je na putu da me dokrajči. Poslednjih pet dana - ili pet godina - proživeo sam kao pod vodom, pasivno, nesposoban da shvatim i da delam, i nisam našao ni najmanji nagoveštaj mogućnosti da se izvučem iz ovog haosa.
Ponovo sam prišao prozoru. Zurio sam u dvadesetak metara praznine koji su me odvajali od tla. Ako skočim, sve će biti završeno. Neće više biti ni straha koji mi steže želudac, niti prokletstva.
No neće biti ni ma čega drugog...
Bog zna zašto sam se setio onoga što mi je Frenk kazao kada smo se rastali one subote: Ta misterija opseda me već trideset godina. Mislim da si ti jedini koji može da je razjasni.
Obrisah suze. Bilo je jadno da tražim utehu u rečima osobe koja me je oduvek lagala, ali sam se ipak držao njegovih reči. Nisam imao ništa drugo.
Okrenuh se prema metalnom ormanu. Ponovo dohvatih prvu alatku koju ugledah - nekakav strugač za daske - pa navalih na orman, nastojeći da pretočim bes u pozitivnu energiju. Posle pola sata prva šarka popusti. Ugurah u međuprostor metalnu šipku za oštrenje noževa. Potežući više puta, razvalih i preostale dve šarke.
Najzad!
Počeh da proučavam sadržaj ormana, ali mu se ne obradovali: tu su bile velike baterijske lampe, kecelje, odeća za kuvare, majice. Nađoh neku polo košulju pa je obukoh, a navukoh i kuvarsku uniformu i stari par dubokih cipela koje su mi skoro sasvim odgovarale.
Zatim počeh da upredam nekakav čudan konopac od sve odeće koju sam našao. Kada sam ocenio da je dovoljno dug i čvrst, zakačih ga za okvir prozora i, ne gledajući dole, počeh da klizim niza zid. Drhtao sam kao prut. Nisam gledao u tlo i naslanjao sam se nogama na zid, upirući stopalima o fasadu. Polako se spustih pet, deset, petnaest metara.
Nešto krenu...
Moj konopac, koji je delovao vrlo čvrsto, počeo je da se cepa. Pošto je najzad pukao, padoh s visine od nekoliko metara i otkotrljah se po pločniku. Više sam se prepao, nego što sam bio povređen. Pridigoh se i pođoh prema mestu za utovar kamiona. Izađoh na auto-put i pokušah da stopiram. Najzad mi neko stade: bio je to kamion sa dva brata crnca koji su vozili voće i povrće u Španski Harlem. Bili su simpatični. Slušali su rege na radiju i zadovoljno vukli dimove neke nedefinisane materije. Ja odbih ponuđeni dim, ali rado prihvatih bocu vode i nekoliko nektarina. Kada smo stigli u severni deo Menhetna, oni skrenuše u Morningsajd Hajts da me ostave ispred zgrade u Aveniji Amsterdam 109.
Bilo je sedam sati ujutro.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:18 am




3.

- Kako se usuđuješ da se pojaviš ovde, gade? Nosi se! Ne želim više da te vidim! - razvika se Liza i zalupi mi vrata ispred nosa. Naš susret potrajao je manje od deset sekundi.
Dojurio sam do nje sa srcem koje je glasno tuklo, bio sam na ivici nesvesti, ali ona nije htela da me vidi. Načuljio sam uho i jasno čuo neki muški glas iz njenog stana, što me je gadno štrecnulo.
A šta si, zapravo, očekivao, mali moj Arture?
Kada se konačno smilovala da mi otvori vrata, laknulo mi je čim ugledah da Liza sva sija. Na sebi je imala svetloplavi svileni kombinezon, a promenila je i frizuru i nosila je lepo podrezane šiške. Duga kosa bila joj je upletena u pletenice koje su podsećale na bagete. Njene tirkizne oči sijale su u tamnim tonovima, pune prezira ali i života. Pokušah da kažem kako se radujem što je vidim, a ona me napade kao najveću bitangu.
Ne odustajući, opet pritisnuh zvonce iz sve snage.
- Hoćeš li da se smiriš, momče!
Jedan ogroman tip, go do pasa, pojavi se na vratima.
- Možda ti slabo shvataš, ali Liza ti je rekla da se gubiš - reče s podrugljivim osmehom, koji se svakako odnosio na moju kuvarsku uniformu.
Bio je zgodan, baš kao oni tipovi iz modnih časopisa, a i bio je i bar dve glave viši od mene. Imao je na sebi samo tesne gaćice koje su isticale njegove muške atribute, a pločice na stomaku podsećale su na table čokolade.
- Ti se ne mešaj! - odvratih, ne pokazujući da je ostavio naročit utisak na mene.
Htedoh na silu da se uguram, ali me on zgrabi za vrat i baci me na stepenice, pa onda zalupi vrata za sobom.
Ovo mi nije trebalo, rastužih se sedajući na stepenice.
U padu sam povredio ruku. Masirao sam zglob, stojeći naslonjen na ogradu, i tada opazih Remingtona koji mi uskoči u naručje.
- Zdravo, stari druže!
Dok je mačak pružao glavu da ga pomazim, nešto mi pade na um.
- Elizabet, držim tvog mačora kao taoca! - razvikah se dovoljno glasno da me čuje. - Ako ga želiš natrag, dođi do mene dole na ulicu!
Načuljih uši i čuh odlomke nekog razgovora, što mi dade izvesnu nadu. „Kazala sam ti da paziš na mačku!”, vikala je Liza svom razbijaču, koji joj odgovori nekim gunđanjem.
- Ako ti je stalo do jadnog Remingtona, ne šalji mi tvog telohranitelja! - povikah i siđoh niz stepenice.
Nije prošao ni minut, a Liza se stvori na trotoaru. Bila je navukla neke farmerke s prorezima, stare patike i nekakav korset.
- Vrati mi mog mačora!
- Hoću, ali ćeš me prvo saslušati.
- Neću, ne zaslužuješ to. Pre godinu dana izvukao si se rano ujutro kao lopov, nisi mi ostavio nikakvu poruku i uopšte mi se nisi javljao.
- To je sve tačno, ali postoji dobar razlog za to.
Nije me pitala koji je to razlog. Umesto toga nastavila je da besni:
- Čini mi se da si ti to zaboravio, ali mi smo te noći pričali o mnogo čemu. Ti si mi spasao život, pa sam ti poverila mnoge svoje intimne tajne. Imala sam poverenja u tebe. Mislila sam da si drugačiji.
- Pa, u nekom smislu zaista sam sasvim drugačiji...
- Da, još si gori od drugih. Šta ti uopšte misliš o meni? Da se bacam o vrat svakome ko prođe?
- Pa, nije ti trebalo mnogo vremena da nađeš zamenu!
- Kakav bezobrazluk! - pomami se ona. - Pa ti si taj koji se nije vratio!
Podiže ruku da me ošamari, ali je ja na vreme zaustavili. Remington to iskoristi i skoči na trotoar. Liza ga uze u naručje, okrenu se i pođe u kuću.
- Sačekaj malo! Pusti me da ti objasnim! - povikah, pošavši za njom.
- Ne trudi se, Arture! Salivan mi je već sve ispričao.
Sustigoh je.
- Kako to? Šta ti je ispričao?
- Pa, sve ono što je trebalo da mi kaže ranije: da se tako ponašaš sa svim ženama, da si oženjen i da imaš decu i da...
Svinja matora.
Preprečih joj put rukom, nastojeći da je sprečim da uđe u zgradu.
- Pusti me da prođem!
- Kunem ti se da sve to nije istina.
- A zbog čega bi mi tvoj deda to kazao?
- Zato što je lud.
Ona odmahnu glavom.
- E pa nećeš me sada ubediti u to. Bila sam sve ovo vreme u kontaktu sa Salivanom. Viđam ga dva puta nedeljno i, veruj mi, sasvim je pri svesti.
- Čuj, Lizo, to je vrlo duga priča...
- Možda jeste, ali nemam ni vremena ni želje da je slušam.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:19 am




4.

Makdugalova ulica 9.00
- Zdravo, dečko - pozdravi me Salivan na pragu svoje kuće.
- Prestani s tim! Nisam ja dečko.
On raširi ruke da me zagrli, ali ja nisam bio raspoložen za to. Odbih njegove izlive srdačnosti i uđoh u predsoblje bez pozdrava.
- Osećaj se kao kod kuće - uzdahnu on.
To sam i učinio. Otišao sam u kupatilo i rešio se moje smešne odeće. Bilo mi je neophodno jedno dobro tuširanje. Smrdeo sam na znoj i kupus, jer sam predugo bio u onoj prostoriji. Ispraznio sam pola bočice gela za tuširanje i stajao pod vrelim mlazom vode da bih osvežio svoje izmučeno telo i sprao mirise one kuhinje u Bronksu. Zatim sam se dobro naprskao Salivanovom kolonjskom vodom s mirisom lavande.
Najzad sam otišao u „moju sobu” i navukao pamučne pantalone, košulju s kratkim rukavima i laneni sako. Na komodi sam našao četiri novčanice od po 50 dolara koje mi je deda verovatno namenski ostavio.
Stavih novac u džep i siđoh u prizemlje. Začuh sa gramofona zvuk glasa Bila Evansa: Moraš verovati u proleće, čuvena kompozicija Mišela Legrana.
Salivan je, sa cigarom u zubima, sedeo za stolom u salonu ispred laptopa. Na nosu je imao male naočari i pažljivo je proučavao berzanske izveštaje na ekranu.
- Šta ti je to? - upitah pokazujući na ekran. - Da li je to CD-ROM?
- To je berzanski veb-sajt.
Izbečih se na njega.
- Berzanski veb-sajt?
- Povezan sam sa informatičkim servisom, ako ti je to jasnije. Zahvaljujući internetu, možeš od kuće davati dileru instrukcije za sve berzanske aktivnosti.
- A šta je to internet?
Nije mogao da suzbije osmeh.
- Pa, ja sada imam sedamdeset pet godina i treba da ti objašnjavam šta je mreža...
- Poštedi me tih tvojih ironisanja.
- Uh, ala si osetljiv! Pa eto, internet je svetska informatička mreža koja omogućava da pristupiš raznim servisima kao što su...
Tu ga prekinuh.
- Zar se sada baviš berzanskim transakcijama?
- Pa, imao sam nekoliko uspešnih transakcija početkom pedesetih godina - odgovori on lažno skromno.
Zatim okrenu ekran prema meni i pokaza mi niz nekakvih grafičkih prikaza.
- Upravo smo na početku jednog neverovatnog perioda: akcije firmi koje se bave tehnologijom rastu, i to je samo početak. U toku godinu dana, otkako se pomalo bavim ovim, udvostručio sam kapital, zamisli samo to! Nisam ni pomišljao da bi se tako lako moglo doći do novca!
Zaobiđoh bar i stavih jaknu na naslon visoke stolice. Osim boca viskija ugledah i stari italijanski aparat za espreso. Da bih se malo smirio, pripremih sebi dupli espreso i dopunih ga s nekoliko kapi brendija.
- A kako kupuješ i prodaješ te akcije ako nemaš račun u banci? On samo slegnu ramenima.
- Zahvaljujući lažnom imenu, bar to je prava dečja igra. Koristim Lizine bankarske podatke i dajem joj procenat od svega što zaradim.
Ja samo što ne pobesneh.
- Hajde da malo porazgovaramo o Lizi! Zašto si joj napričao onoliku gomilu laži o meni?
- Pa, zato što dobra laž vredi mnogo više od loše istine. Zaista, šta sam drugo mogao da joj kažem?
Salivan zaobiđe aparat za kafu i nasu sebi čist konjak.
- Nastaviću to da radim - upozori me on.
- Dovraga, a zašto? Zar ne misliš da mi je i ovako dosta muka?
- Ne treba više da viđaš Lizu, u tome je poenta. Ako želiš da se ispucaš, uzmi petsto dolara iz sefa: barovi su puni kolgerli.
- Zar baš želiš da dobiješ pesnicom po nosu? Salivan gucnu malo pića.
- Pa, to je samo zato što joj želim dobro. A i tebi.
- Onda se lepo bavi svojim poslom. Ja sam dovoljno odrastao da znam šta je dobro za mene.
On odmahnu glavom.
- U ovom slučaju nisi. Ne zaboravi da sam ja prošao kroz sve to što ti se dešava...
- Pa, upravo zato sam i očekivao da ćeš mi pomoći.
- To i činim kada te odvraćam od te devojke. Samo ćeš joj naneti zlo, a i sebi.
Spusti mi ruku na rame i ozbiljno reče:
- Video si gde je mene sve to odvelo: ubio sam ženu koju sam voleo i proveo preko deset godina na psihijatriji.
- Hvala ti za savet, ali to ti ne daje pravo da se mešaš u moje stvari! Najzad, zbog tebe sam se i našao u ovoj situaciji!
On se trže:
- Pa ne možeš mene kriviti za sve svoje greške. To bi bilo previše lako.
- Ali ja nisam ništa tražio ni od koga! Vodio sam miran život. Frenk je došao kod mene, on je to učinio! Frenk, tvoj sin! On je u međuvremenu postao gadan tip zato što si ga napustio i otišao da živiš s tom Sarom. To je prava istina!
On me zgrabi za košulju. Bez obzira na godine, bio je jak kao bik.
- Pazi šta pričaš, mali!
- Ne bojim se ja tebe - odgovorih mu i odgurnuh ga ka zidu, pa ga potom prikleštih. - Ne zaboravi da to što si u tom stanu, slušaš džez, pijuckaš viski, pušiš cigare i igraš na berzi preko ekrana... sve to činiš zahvaljujući meni. Ja sam došao da te izvučem iz one bolnice. Ja! Nije to uradio ni tvoj sin ni tvoji prijatelji, ni moji brat i sestra! Već ja!
On spusti pogled i ja ga pustih.
- Ne želim više da te vidim, Salivane - rekoh, navlačeći jaknu. - Pokušaću da stupim u vezu s Lizom, i da se nisi usudio da joj pričaš koješta o meni.
Bio sam već u predvorju. Pre nego što sam izašao, morao sam još da mu dobacim i ovo:
- Ako mi se i dalje budeš protivio, sledećeg puta vratiću te u bolnicu!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:19 am




5.

- Lizo, ako si tu, otvori mi!
Odvezao sam se taksijem do Avenije Amsterdam. Minut kasnije već sam lupao na vrata, ali je u stanu vladala tišina, osim što sam čuo mačka kako povremeno mjauče.
Bilo je skoro podne. Gde li je mogla biti usred leta, i to prve nedelje u avgustu? Svakako nije bila na Džulijardu, niti u baru u Ist Vilidžu.
Ponovo sidoh niz stepenice. Vozač mog taksija - sik s turbanom - parkirao je svoj ford kraun u naspramnoj ulici i uživao ispod stabla ginka. Naslonjen na auto, grizao je ogromne zalogaje pogačice.
Ja sam se zbunjeno osvrtao na sve strane, tražeći inspiraciju za dalju akciju i očekujući neki znak. Sanduče za pisma...
Postavljeni na početku stepeništa, svi sandučići za pisma imali su neke ružičaste letke ugurane u otvore. Tih prospekata nije bilo jutros, prilikom mog prvog dolaska, jer bih to svakako primetio, a taj ko ih je delio namerno ih je stavio tako da privuku pažnju.
Uzeh jedan letak i prepoznah siluetu Šekspira, s tipičnom ćelom, brkovima i šiljatom bradicom. Kratak tekst sadržao je poziv:

Povodom 34. festivala „Šekspir u parku", studenti poslednje godine Dramske škole Džulijard izvešće posebnu predstavu komedije Vilijama Šekspira:
San letnje noći u nedelju 4. avgusta u 13.30 u Teatru Delakorte Ulaz slobodan

Blagoslovih nebesa: tamo ću svakako pronaći Lizu!
Moj šofer upravo je pojeo sendvič, pa mu pokazah prospekt i on odmah uključi motor. Atmosfera je početkom popodneva bila zagušljiva. Trotoare Menhetna kao da je razmekšalo sunce i za manje od deset minuta provezli smo se potezom Central park vest, sve do Prirodnjačkog muzeja. Sik me ostavi na uglu Sedamdeset devete ulice i objasni mi kako da stignem do pozornice. Platih mu, zahvalih i krenuh u avanturu u Central parku.
Nekoliko transparenata najavljivalo je predstavu San letnje noći. Dobro sam poznavao taj komad, jer sam u gimnaziji igrao u njemu. Sledeći šoferova uputstva, uskoro se nađoh ispred otvorene pozornice okružene drvećem, postavljene ispred Belvedere kasla. Na tom mestu svakog leta, već trideset godina, pozorišne trupe igrale su besplatne predstave po delima velikana iz Stratforda.
Promuvao sam se oko pozornice. U parku je bila prilična gužva: turisti, ljubitelji drame, deca koja su spopadala prodavce grickalica s kolicima i kupovala sladoled i sodu.
Ugledah Lizu u društvu nekih glumaca iz njene trupe kako stoji ispod velikog šatora koji je služio kao zajednička garderoba. Prepoznah i siluetu onog modnog lepotana - gospodina sa čokoladnim tablama - koji me je zavrljačio niz stepenice. Nije više bio u gaćama, već u kompletnom kostimu Demetrijusa. Liza je graciozno nosila svoju dijademu i haljinu očaravajuće Titanije, vilinske kraljice. Ta uloga savršeno joj je pristajala.
Bio bi pravi eufemizam reći da se nije nimalo obradovala kada me je ugledala. Onaj Čokoladni hteo je da se umeša, ali sam ovoga puta bio na oprezu, pa sam mu uputio dobro plasiran udarac kolenom u pravo mesto, koji ga je bacio na zemlju.
Pošto je bio napadnut jedan od njihovih, Tezej, Egej i Lisander hteli su da se bace na mene, ali ih vilinska kraljica zaustavi.
- Arture! Pa šta sam ti učinila? Zašto si rešio da mi uništiš život?
U tim rečima bilo je toliko gneva da se načas zapitah zašto sam toliko zapeo za tu devojku.
- Lizo, moraš da me saslušaš.
- Ali ja sada imam druga posla! Treba da se pojavim na sceni za nekoliko minuta. Vežbam ovu ulogu već šest meseci. Veoma mi je važna!
- Znam to, ali ovo ne može da čeka. Predlažem ti sledeće: saslušaj me narednih petnaestak minuta, a ako potom rešiš da ne želiš više da me vidiš, nećeš više čuti ništa o meni.
- Dobro - uzdahnu ona posle nekoliko sekundi. - Imaš desetak minuta.
Odmakla se od prijatelja da bismo razgovarali na miru. Imala je na sebi dugu haljinu sa anđeoskim krilima na leđima, pa nismo mogli daleko da odemo. Seli smo na klupu iz parka koja se nalazila na desetak metara od šatora.
Pored nas je neki klinac s naočarima, koji je imao pet do šest godina, lizao italijanski sladoled i zurio u Lizu dok je njegova majka bila potpuno udubljena u roman Džona le Karea.
- Dobro, pa šta je to tako važno što želiš da mi kažeš? -poče ona da se nervira.
- Nećeš mi nikako poverovati. To što se meni događa sasvim je nezamislivo, a ipak je stvarno...
- Hajde, reci mi već jednom šta je to, hoćeš li?
Udahnuh duboko kao da ću zaroniti i u toku narednih desetak minuta, ne dajući joj priliku da me prekine, ispričah joj celu priču: o mom ocu, o svetioniku, o metalnim vratima u podrumu, o tome kako sam se zatekao u Katedrali Svetog Patrika, kako sam se iznebuha stvorio ispod njenog tuša, kako sam je spasao kada sam se probudio u ateljeu njenog bivšeg dečka, objasnih joj Salivanovu dramu i prokletstvo Svetionika 24 vetra...
Kada sam došao do kraja tunela sa svim tim objašnjenjima, pažljivo sam motrio njenu reakciju.
- Dakle, ako sam te dobro razumela, tvoje opravdanje za to što se nisi javio jeste ta priča da živiš samo jedan dan u godini? -upita ona mirno.
- Tako je. S moje tačke gledišta, mi smo se videli juče, a za tebe je prošla skoro cela godina.
- A gde si ti to kada nisi ovde?
- Nisam, zapravo, nigde. Ne postojim.
- A kako se to događa, zar samo ispariš? - upita ona ironično. - Nešto kao u Zvezdanim stazama?
- Pa, ja zaista prosto isparim i to je sve. Nije to nekakva moć superjunaka niti magija Dejvida Koperfilda.
Nervozno se nasmeja.
- Dakle, izvukao si dedu iz psihijatrijske bolnice, ali ti je jasno da je, zapravo, tebi tamo mesto, zar ne?
Ignorisao sam njen sarkazam, ali sam osetio da je i radoznala. Kao i da je bila zabrinuta.
- I tako ćeš ti prosto da ispariš? Tu, preda mnom?
- Bojim se da hoću.
Bio sam sasvim siguran u to. Već nekoliko sekundi osećao sam žmarce u svim udovima, pred očima su mi letele crne mrlje, a osećao sam i blagi miris pomorandžinog cveta. Svim snagama odupirao sam se tome, odbacivao ga i nastojao da sve to poništim. Trebalo je izdržati još malo.
Liza je, sva zamišljena, sedela kraj mene. Video sam u njenom pogledu da je nešto muči. Logično bi bilo da se prepala i pobegla, ali ju je nešto ipak zadržavalo.
- Pa, moram nešto da ti kažem - započe ona. - Možda i nije naročito važno...
Moja radoznalost se probudi, ali ona naglo zaćuta.
Osetih da sav drhtim, i to nekontrolisano. Osvrnuh se oko sebe, plašeći se šta će biti ako neko to vidi. No niko nije obraćao pažnju na mene osim onog klinca s naočarima.
- Lizo, molim te, nastavi, šta si htela da mi kažeš?
No mlada žena i dalje je ćutala, sva zgranuta prizorom kome je prisustvovala.
U ušima mi je tutnjalo. Čuo sam poznati zvuk usisavanja i onaj neprijatni osećaj da se rastapam.
- Arture! - vrisnu ona. Telo mi je već bilo nestalo.
Dok se to događalo, shvatio sam da mi je duh bio i dalje prisutan na tom mestu narednih nekoliko sekundi.
Tako sam ipak imao dovoljno vremena da vidim Lizu u njenoj lepoj haljini kako pada onesvešćena na travnjak.
Na klupi kraj nje, onaj crvenokosi dečačić ostavi sladoled i poče da drmusa majku.
- Mama, da li si i ti to videla? Vilinska kraljica začarala je svog momka, i on je nestao!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:20 am






1997.
Izuzetan dan

Gde moje srce može pobeći od sebe?
Gde ja mogu pobeći od sebe?

Sveti Avgustin

0.

Ovoga puta buđenje je bilo prijatnije. Skoro neosetno.
Osvestio sam se okružen mirisom svežeg hleba. Kada sam otvorio oči, video sam da ležim na stomaku na nekim starinskim pločicama od terakote. Boleli su me svi zglobovi i osećao sam laku glavobolju, ali sam ipak lakše disao. Lagano ustadoh i osvrnuh se unaokolo.
Ugledah mehaničke naćve, posude za fermentaciju, hlebnu peć u kojoj se peče bečko pecivo. Videh i jutene vreće i papirne kese na kojima je pisalo: Topli kroasani - francusko pecivo iz 1974.
Otresoh brašno sa jakne i pantalona: bio sam u pekari koja je pravila francusko pecivo.
1.

Čuo sam glasove i kretanje na spratu. Na brzinu napunih kesu kroasanima i hlepčićima sa čokoladom, pa pođoh kamenim stepenicama koje me odvedoše na ulicu.
Nađoh se u uskom popločanom prolazu koji izlazi na Boveri, graničnu ulicu između Italijanske četvrti i Nolite. Upravo je svitalo. Srebrnkasto svetlo provlačilo se između zgrada. U jednom izlogu videh na svetlećem brojčaniku nekog sata da je 6.25.
Sada sam već imao svoj ritual i nastojao sam da ga se držim: ubacio sam novčić u automat za novine i pogledao prvu stranu Njujork tajmsa. Datum je bio... 31. avgust 1997. godine.
Od mog prošlog dolaska prošlo je trinaest meseci. Mada sam to očekivao, šok je svakog puta bio vrlo snažan: teško je otvoriti oči i naći se u tren oka u narednoj godini.
Jutros je na naslovnoj strani novina bila fotografija princeze Dajane.

DAJANA POGINULA U SAOBRAĆAJNOJ

NESREĆI U PARIZU


Zaustavih taksi, a pritom pogledah prve redove članka:

Dajana, princeza od Velsa, izdahnula je prošle noći, malo posle ponoći, pošto je doživela saobraćanju nesreću u tunelu pored Sene, u Parizu. (...)

Više francuskih radio-stanica prenosi izjavu portparola britanske kraljevske porodice, koja izražava gnev povodom pretpostavke da je ta nesreća bila predvidiva, jer je princeza bežala od foto-reportera koji su je jurili ma kuda bi se zaputila.
Dok sam stigao do Avenije Amsterdam, doneo sam odluku da ću se držati onoga što sam obećao. Ako Liza ne želi da me vidi, više nikada neću navaljivati.
Proverih da li njeno ime i dalje stoji na poštanskom sandučetu, popeh se pešice uz stepenice i nalegoh na zvono. Posle nekoliko sekundi začuh zvuke koraka koji se bliže i shvatih da me neko gleda kroz špijunku. Kada su vrata zaškripala, bio sam spreman na sve, pa čak i na novi aperkat onog tipa, Čokoladnog, ili na udarac oklagijom (mada Liza nije bila tip osobe koja bi imala oklagiju u kući...).
Otvorila mi je Liza. U jednom trenutku njeno lepo lice bilo je sasvim bezizražajno. Mahnuh papirnom kesom.
- Nisam znao da li više voliš kroasane ili čokoladne hlepčiće, pa sam uzeo i jedno i drugo.
Posle nekoliko trenutaka zabune Liza mi se baci u naručje. Stisnula se uz mene i obavila mi noge oko struka. Ja pustih bečko pecivo, zgrabih je za bokove i zatvorih vrata nogom.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:21 am





2.

Ležao sam držeći glavu na njenom golom stomaku.
Prošao je jedan sat otkako sam stigao u Lizin stan.
Kada smo konačno došli do daha, Liza poče da prevlači rukom preko mog potiljka i da mi mrsi kosu.
- Znaš, ono kada smo prošlog puta razgovarali baš pre nego što si nestao...
- Da, htela si nešto da mi kažeš?
- Arture, mislim da sam bila u Katedrali Svetog Patrika prilikom tvog prvog putovanja.
U skoku se uspravih i sedoh u krevetu.
- Ozbiljno govoriš?
Ona navuče čaršav preko grudi.
- To je bio 16. jul 1992. godine, zar ne?
Klimnuh glavom.
- Tada sam se tek bila doselila u Njujork, u jedan prilično ofucan stan u Ulici Mot. Tog dana predveče izašla sam sa cimerkom da malo prošetamo, a ona je inače bila vrlo revnosna katolikinja, ne možeš ni da zamisliš koliko!
Zatim se nagnu da dohvati bocu mineralne vode koja je stajala na podu.
- U to vreme crkve me nikako nisu zanimale, ali je preko puta Svetog Patrika bio jedan divan butik u Ulici Viktorija... Dok sam ja probala neko rublje, ona je navalila da uđe u katedralu, a kako se nikako nije pojavljivala, i ja sam ušla za njom da je potražim. Izdaleka sam videla veliku gužvu nasred crkve. Baš kada sam ušla u centralni prolaz, videla sam dvoje policajaca kako jure nekog tipa odevenog samo u gaće s ružičastim tufnama: to si bio ti!
Bio sam potpuno zgranut tom pričom. No činilo se da je Liza oduševljena.
- To je baš čudno, zar ne? - rekla je sa osmehom. - Bila sam vrlo nestrpljiva da ti to ispričam!
- E pa to je previše za koincidenciju - odgovorih joj.
- To svakako nije koincidencija! Hoću da ti kažem da sam, izgleda, i ja deo te tvoje priče! Kao da nas je svetionik spojio, baš kao Salivana i Saru!
Izgleda da joj se ta ideja dopala. No ja sam se prepao.
- Salivan ti je ispričao i tragični epilog njegovog slučaja?
- Jeste, ali mi ćemo razbiti to prokletstvo! - odgovori mi ona, sasvim sigurna u sebe.
Odjednom počeše da me muče sumnje i pomislih da Salivan nije pogrešio kada mi je predlagao sve one mere predostrožnosti.
No Liza podiže čaršav i ponudi se mom pogledu. Opruži se i pomilova mi poprsje, pa me privuče sebi. Usne joj se spustiše na moj vrat i grudi. Prstima mi je prevlačila preko leđa, opipavala je moje pršljenove, milovala mi je bokove i zadnjicu i pozivala me da je ponovo uzmem.
U trenutku kada sam to učinio, zaboravio sam na sva Salivanova upozorenja.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:21 am




3.

I bez posebnog dogovora shvatih da se u jednom slažemo: treba živeti u sadašnjosti.
Ne treba dozvoliti da nam draž sadašnjeg trenutka zagadi mučna prošlost ili neizvesna budućnost.
Sve drugo činilo nam se kao gubljenje vremena (a bog zna da ga nismo ni imali), pa se naš dan završi tako što smo činili jedino što smo i mogli: voleli smo se.
Pripijeni jedno uz drugo, nismo ni ustajali iz kreveta.

9.00


Pripremio sam nam doručak. Dve šolje bele kafe i fino pecivo, pokupljeno kod Francuskog kroasana. Mrvili smo pecivo po čaršavima. Sunce je sijalo na naša jaja na oko.

10.00


Liza je prikupila sve svoje CD-ove na krevet i puštala mi njene omiljene pesme na malom zvučnom stubu na noćnom stočiću.
Tada sam prvi put slušao gitaru u pesmi No Surprises, reprizu Killing me softly i uporni refren u Bitter Sweet Symphony.

11.00


Otkrivao sam nove TV serije: smešnu epizodu Sajnfelda, dve vesele pričice iz Prijatelja i epizodu iz serije Urgentni centar, što je podstaklo moja lepa i nostalgična sećanja na nekadašnji posao.

14.00


Preslišao sam Lizu neke delove teksta iz pozorišnog komada koji je trebalo uskoro da se daje u Linkolnovom centru. „Ljubav je dim iznenađenja; kad se raspali, blista kao plamen u očima zaljubljenih, a kada je potisnuta, pretvara se u more suza.” Romeo i Julija, čin 1, scena 1.

16.00


Na kuhinjskoj polici sam, s velikom radošću, pronašao svoju knjigu recepata. To je bila moja verna saveznica koja mi je omogućila da skoro savršeno pripremim pačje grudi u medu. Pitao sam Lizu šta bi želela za ručak, a zatim sam uložio nadljudski napor da se izvučem iz naše čaure i sišao u prodavnicu na uglu da nabavim hranu. Kada sam se vratio u kuhinju, počeo sam da spremam gratinirane lazanje bolonjeze. Moram priznati da su bile samo napola uspele, ali ljubav je slepa i Liza me je ubeđivala da su to najbolje lazanje koje je u životu pojela.

18.00


Kada na nožicama bila je premala za nas dvoje. No zalepili smo se jedno za drugo, pa smo bili kao jedno. Na radiju smo slušali Teksas, Alanis Moriset i grupu Kranberiz. Sva u vlažnoj peni, Liza je prelistavala poslednji broj Voga, a ja sam pregledao Njuzvik i Tajms magazin, sakupljajući mrvice novosti iz poslednjih meseci - opsesivni uzorak raznih aktivnosti savremenih junaka: Bila Gejtsa, novog gospodara sveta, brigu zbog globalnog zagrevanja, čudni novi univerzum interneta, smrt Tupaka Šakura u pucnjavi u Las Vegasu, ponovni izbor Bila Klintona za predsednika, uticaj virusa intel na ekonomiju, povratak veri i sve veće socijalne nejednakosti.

20.00


Vreme je za domaće zadatke. Ja sam spremio zeleni čaj. Liza je navukla moju košulju. Legli smo jedno kraj drugog u postelju sa olovkama u ruci i dali se na različite poslove.
Ona je pravila spisak vezan za simboliku broja 24, u nastojanju da se približi tajni svetionika (24 časa u danu, 24-karatno čisto zlato, 24 slike u sekundi u bioskopskom filmu, 24 Hristova čuda u Bibliji, 24 elementa u ljudskom telu...).
Ja sam se bavio odgovorima na Prustov upitnik koji mi je Liza utrapila da bi me bolje upoznala.

23.00


Smešten na dva bloka od Lizine zgrade, bar Empanada papas bio je bučno mesto u kome se moglo dobiti piće, meze i sjajno meso pečeno u peći. Sedeo sam za stolom i posmatrao Lizu koja se gurala kroz masu sa dve boce piva korona u rukama.
Posmatrao sam njen osmeh, gracioznost, blistavu pojavu. Zašto se nismo ranije sreli? Zašto nemamo pravo na normalan život? U prigušenom svetlu bara, karamelni prelivi njene kožne jaknice mešali su se s bojom meda njene kose. Liza spusti boce na sto pa sede kraj mene.
U toku celog dana bio sam zadivljen slaganjem naših pokreta, dopunjavanjem našeg smeha i činjenicom da nam umovi rade na istoj talasnoj dužini.
No odjednom na zidu ugledah meksički sat u obliku mrtvačke glave koji je otkucavao sekunde i setih se da se bliži vreme mog odlaska.

Seti se da je vreme lakomi igrač
Koji dobija bez varke i po svaku cenu!
To je pravilo.

S nekog pradavnog časa francuskog odjednom iskočiše Bodlerovi stihovi, koji mi nikada pre toga nisu zvučali tako prikladno.
Kako je sudbina mogla biti tako surova da mi dodeli ovakvu kaznu?

5.00


Soba se kupala u bledoj mesečini. Bacih očajnički pogled na sat. Sa osećajem straha u želucu ustadoh bez buke.
Tu mi je bila košulja, jakna, pantalone, obuća. Bilo bi bolje da sve to navučem na sebe i da budem spreman.
Osetio sam Lizu iza sebe; verovao sam da još spava. Spustila mi je ruku na stomak. Počela je da me ljubi po ramenima i potiljku.
- Ne mogu da verujem da ćeš zaista otići - reče i gurnu me ka stolici na okretanje koja je stajala za malim radnim stolom.
Sede mi u krilo i odbaci kombinezon.
Milovao sam joj grudi dok se dan lagano uvlačio u polutamu. Milovala mi je kosu, potražila moje usne i na kraju iskoristila moju erekciju. Počela je da se njiše u pravilnom ritmu.
Grčevito se držeći za moje grudi, zabacila je glavu, sklopila oči, a usta su joj bila poluotvorena.
Moji prsti klizili su preko njenih usana i grudi. Gušio sam se. Osećao sam ono poznato peckanje koje mi je ometalo kretnje. Počeh da vidim sve dvostruko i osetih miris pomorandže u nozdrvama.
Uh, ne sada!
Ona ubrza kretnje, ja je zgrabih za bokove i pokušah da se što čvršće držim za nju, za njeno ječanje i miris njene napuderisane kože.
Dao bih sve za nekoliko dodatnih minuta.
Sada i ovde.
Liza uhvati moj pogled. Osetih da drhti. Talas zadovoljstva je zahvati i preplavi.
U trenutku vrhunca ona viknu moje ime. No mene više nije bilo tu.
Kakav li sam zločin počinio da plaćam tako visoku cenu? Koju to neoprostivu grešku ispaštam?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:22 am







1998.
Čovek koji nestaje

Na puteve bez rizika zapućuju se samo slabi.

Herman Hese

0.

Bilo je mučnih buđenja, bar koliko i onih drugih. Ovoga puta sve je teklo sasvim glatko. Osećao sam grčeve, vrelinu i nanjušio miris ruža. Kada sam se osvestio, našao sam se na nekom lepo ošišanom travnjaku.
Protrljao sam oči, ustao, izmasirao ramena. Bio je dan i bilo je pomalo hladno. Novac je bio tu, u džepu moje jakne, ali su mi pantalone bile raskopčane i srozane do članaka. Brzo sam ih vratio na mesto. Sunce još nije odskočilo visoko. Jesen je obojila drveće plamenim bojama. Bio sam u vrtu neke lepe gradske vile.
Na trotoaru ispred kuće dočepao sam prve novine umotane u plastiku koje je kolporter verovatno tu ostavio neki minut ranije. Pogledah adresu - bio sam blizu Gramersi parka - a kada pogledah datum, videh da je 31. oktobar 1998. godine. Noć veštica je, dakle, danas.
Idilična slika nije dugo potrajala. Odjednom tišinu oko mene razbi gromoglasan lavež dveju nakostrešenih doga. Ovi ogromni psi behu mi za petama, pa pojurih kao lud ka rešetkastoj ogradi. Nekako izbegoh pse, ali u preskakanju ograde uganuh članak.
1.

Uhvatih taksi do Avenije Amsterdam. Popeh se uz stepenice. Dugo sam zvonio na vratima. Videh Lizin začuđen pogled kad mi je otvorila vrata. Silno mi laknu kada sam shvatio da u stanu nema drugog muškarca. Nije nam bilo lako da premostimo jaz - prazninu koja nas je delila i nasilje sudbine koje smo trpeli. Svakog puta bilo mi je sve teže da pronađem svoje mesto u njenom životu. Trebalo bi da pustim da vreme ublaži šok, ali naše percepcije kao da nikada neće moći da budu usklađene: ona me nije videla duže od godinu dana, a ja sam imao osećaj da smo se rastali pre nekoliko sati...
Naime, ja sam čovek koji nestaje. Čovek bez budućnosti. Čovek pod prinudom. Neko ko žudi za životom, ali ne može nikome ništa da obeća. Neko ko mora vrlo brzo da živi. Čovek koji svakoga dana treba da savlada po jednu planinu. Neko ko mora da razvlači vreme da bi u njega smestio sve svoje uspomene pre svakog novog odlaska.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:22 am




2.

Ja sam, dakle, čovek koji nestaje, ali se pritom i seća svega.
Kao i svi prethodni dani, i ovaj mi je proleteo u trenu. U tuzi, žurbi, nagoveštajima propuštanja, što nas je oboje bacalo u očaj.
Sećam se iskeženih bundeva sa svećama spremljenih za Noć veštica koje su mi namigivale iz prozora i vrtova.
Sećam se i knjižare blizu Junion skvera u kojoj smo čitali pesme Emili Dikinson.
Sećam se i saksofoniste koji je svirao Zbogom, crna ptico ispred fontane Betezda.
Sećam se reda u Medison parku u koji smo stali da kupimo hamburgere kod Šejk Šaka.
Na nekom ograđenom terenu u Ulici Malberi malo sam igrao košarku s nekim adolescentom koji je bio viši od mene bar dvadeset centimetara.
Sećam se i nekog para koji se žučno svađao u vazdušnom metrou za Bruklin, a ipak su mi delovali kao ljudi koji se vole.
Sećam se Lizinog smeha na velikom panoramskom točku na Koni Ajlandu.
Sećam se i kako sam joj zadenuo ispali pramen kose za uho.
Sećam se naleta vetra na drvenom molu na morskoj plaži.
Sećam se sladoledžije koji je sladoled od vanile prelivao toplom čokoladom.
Sećam se cigareta koje smo pušili na Brajton biču dok je sunce zalazilo.
Sećam se i našeg povratka na Menhetn. Sećam se prerušene dece koja lupaju na vrata i viču: „Poklon ili kazna!”
Sećam se delikatesne radnje blizu Univerziteta Kolambija u kojoj su se prodavali najbolji sendviči sa suvim mesom u gradu.
Sećam se i starog bioskopa na Aper Vest Sajdu u kome su se prikazivali Čaplinovi nemi filmovi.
Sećam se kako smo s naporom istrajavali kroz taj dan, nastojeći da se pretvaramo da mu nema kraja.
U ranu zoru bio sam nemilosrdno otrgnut od nje i, dok je elektricitet pucketao u mom mozgu izazivajući bolno pražnjenje, sećam se da sam pomislio da moj život ne može i dalje tako da se nastavlja.
A ni njen.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:22 am






1999.
Fantomski brodovi

(...) Svi oni koji umeju da rasuđuju znaju da se (ljubav)
menja tokom vremena. Zavisno od energije koja
joj se posveti, ona raste, ostaje ista ili slabi.

Kolum Maken

0.

Prvo osetih hladnoću.
Polarni vetar ujedao me je za lice i ledio mi udove. Veliki ledeni talas prodirao mi je kroz odeću i kožu i ledio me sve do kostiju.
Zatim osetih miris.
Mirisalo je na sušenu ribu, alge i plin. Taj miris bio je toliko jak da mi se grlo steglo i osetio sam želju da povraćam. Potresao me je takav grč mučnine da sam povratio malo žuči. Kašljao sam, gušio se i najzad uspeo da se uspravim. Spopade me nesvestica. Prilikom svakog buđenja bilo je isto - umirao sam od istog straha da ne znam gde se nalazim ni kakvoj sam opasnosti izložen.
Uspeh nekako da razlepim očne kapke i ugledah veličanstven i tužan prizor.
Bila je i dalje noć, ali je nebo počinjalo da se osvetljava. Dokle god mi je pogled dopirao, video sam samo olupine. Bilo je tu svakakvih brodova pokrivenih rđom: starih parobroda, teretnjaka, šalupa, vodenih taksija, barki, pa čak i jedan ledolomac.
Bile su tu stotine, a možda i hiljade brodskih olupina u različitom stepenu raspadanja. Bio sam na groblju brodova.
1.

Ipak nisam mogao tačno da kažem gde sam.
U daljini nisam nazirao nikakve poznate siluete oblakodera: nazirao sam samo neke kranove, fabričke dimnjake i svetleću baklju dimnjaka neke rafinerije.
Nije to bilo baš najgostoljubivije mesto na svetu, a takođe nigde nije bilo ni najmanjeg traga ljudskog prisustva. Vladala je potpuna tišina u kojoj se moglo čuti samo tiho pljuskanje vode, škripa lanaca i konopaca - nemi krici lebdeli su prema plavom noćnom nebu.
Drhtao sam i zubi su mi cvokotali. Hladnoća je bila nesnosna. Imao sam na sebi samo platnene pantalone, polo košulju i tanku jaknu, što nije bila odeća za ovako niske temperature. Zimska hladnoća ujedala me je za lice. Suze mi potekoše niz obraze.
Da bih se malo zagrejao, izmasirah ramena i dunuh u ruke, ali to nije bilo dovoljno.
Ako ostanem nepokretan na tom mestu, rizikujem da se načisto smrznem.
Posrtao sam po džombastom terenu. Nije bilo nikakvog pločnika ni keja. Nije to bilo brodogradilište, već neka otpadna marina u kojoj su olupine trunule u ustajaloj vodi.
Pejzaž je podsećao na kraj sveta - bio je apokaliptičan i zastrašujući.
Jedini način da odem odatle bio je da krenem pešice duž plaže. Ostavih za sobom fantomske brodove i pređoh nekoliko stotina metara po blatu, sve dok ne dođoh do jedinog betonskog mostića, kojim se zatim nekako dovukoh do peščanog dela obale.
Sav smrznut, pognuh glavu da zaštitim lice od vetra koji mi je duvao pravo u glavu i na kraju me naterao da potrčim.
Posle nekoliko stotina metara bio sam potpuno iznuren i nisam osećao svoje telo. Pluća su mi gorela, a i grlo me je peklo od hladnoće. Taj bol bio je toliko jak da sam osećao peckanje u svim delovima tela.
Trčao sam dvadesetak minuta što sam brže mogao i stigao do nekakvog naselja kućica na dva sprata, načinjenih od obojenog drveta. Zastadoh ispred prve od njih. Ugledah nekog starca, dobro umotanog u parku, kako spaljuje suvo lišće na svom travnjaku.
- Ste se ‘zgubili? - promumla on čim me je opazio.
Na glavi je imao kaubojski stetson šešir i nosio je duge brkove, požutele od duvana.
Nagnuh se napred, s rukama oslonjenim o kolena, i dobro se iskašljah. Srce mi je glasno lupalo i vrtelo mi se u glavi.
- Gde smo mi? - prodahtah između dva udisaja.
Starac se počeša po glavi i pijunu zalogaj duvana koji je žvakao, baš kao u vesternima.
- Gde smo? Pa na groblju brodova u marini Vit.
- A gde je to tačno?
- Pa u Rosvilu, na Staten Ajlandu.
- Da li je Menhetn daleko?
- Veliki grad? Treba vam dobar sat autobusom samo do feribota. Zatim vam je potrebno i neko vreme za prevoz brodom i onda ste tamo.
Ja sam se, vrlo razočaran, bukvalno sledio u mestu.
- Nisi baš u formi, momče - reče on. - Hoćeš li malo da se zagreješ uz kuvano vino?
- Hvala, gospodine.
- Zovem se Zakari, ali možeš me zvati Žvakač, kao i ostali.
- Artur Kostelo...
Zatim pođoh za njim u kuću i on mi predloži:
- Mogu ti naći i neku odeću po meri. Imam pun orman odeće, a pripadala je mom sinu. Radio je u Crvenom krstu. Pre dve godine stradao je u saobraćajki na motoru. Pomalo ličiš na njega.
Ja mu ponovo zahvalih.
- A koji je danas dan?
- Petak.
- Koji je datum?
On opet pljunu i slegnu ramenima.
- Pa, ako je po onome što pišu po novinama, čini se da je poslednji dan pre kraja sveta.
Ja se namrštih, a on nastavi:
- Kažu da će sve te mašine poludeti u ponoć. Greška u datiranju, kažu. No ja mislim da je sve to koještarija.
Teško sam shvatao šta mi to govori. Uđoh u salon, gde je bio uključen televizor. Zureći u traku s najavom, odjednom shvatih o čemu je reč.
Bio je 31. decembar 1999. godine.
Dan uoči „kraja sveta”.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:23 am




2.

Stigavši do Lize, naiđoh na zaključana vrata. Trebalo mi je prilično vremena da se izvučem sa Staten Ajlanda i da preko Menhetna stignem na Morningsajd Hajts. Kao i svake godine, oko Nove godine horde turista opsedale su Njujork. Milenijumske proslave bile su zakazane za 31. decembar, što nije nimalo olakšavalo situaciju. Ulice oko Tajms skvera bile su zatvorene za saobraćaj i nastala su mnoga uska grla, jer su se svi bili zaputili ka Midtaunu.
A žena koju volim nije bila kod kuće.
Zapravo, mogla se videti svuda. Na kraju 1999. godine Lizina slika - njena crnobela fotografija u odeći Kalvina Klajna - mogla se videti na bezbroj javnih mesta u Njujorku. Video sam je na panoima od pleksiglasa, na telefonskim govornicama, na bočnim stranama autobusa i krovovima taksija. Fotografija je bila minimalistička i estetski savršena: mokre kose i obnaženih grudi, delimično prekrivenih rukom u pokretu lažnog stida, Liza je prikazivala svoju vitku figuru na plaži u Hemptonsu.
Načuljih uši da čujem da li Remington mjauče. No činilo se da ni mačka nema u stanu.
Da bih bio siguran, zalupah po vratima iz sve snage.
- Nema potrebe da toliko navaljujete. Vidite da gospođica nije kod kuće!
To mi reče Lena Markovic, stara komšinica s papilotnama na glavi, koja se upravo pojavila na svojim vratima. Remington isturi glavicu iz njenog stana i priđe da se očeše o moje noge.
- Dobar dan, gospođo Markovic. Vi, dakle, čuvate Lizinog mačka?
- Baš ste pronicljivi, mladiću!
- Znate li možda gde je ona? - upitah uzimajući mačka u naručje.
- Pa, imala je tu sreću da ode na odmor. Ja s mojom penzijom ne bih...
- A kuda je otišla? - prekinuh je i stadoh pred nju. Stara dama odmahnu rukom.
- Otišla je na ostrva.
- A na koja ostrva?
- Pa, otkud bih ja to znala?
Ta žena me je nervirala. Bila je kao neki zlobni ženski antipod onog Zakarija sa groblja brodova koji se nije libio da mi pomogne.
- Ali svakako vam je ostavila neki broj, zar ne? - navalih ja.
Gospođa Markovic odmahnu glavom, ali sam bio siguran da laže. Odlučno je gurnuh u stranu i upadoh u njen stan. Pokušala je da me spreči, ali sam je brzo odgurnuo, zatvorio vrata i ostavio je da zvoca na pragu, stojeći i dalje tamo u šlafroku i papučama.
Stan se sastojao od dve zagušljive prostorije. Oko pedeset kvadratnih metara uređenih u stilu sedamdesetih godina: podne ploče od požutelog linoleuma, tapete s geometrijskim motivima, nameštaj od panela, kanabe prevučen skajem. Telefon je stajao na braon poličici u predsoblju. Pored njega je bio kalendar, blok za beleške, sveska s brojevima i nekoliko razglednica. Ispod jednog samolepljivog leptirića ugledah ono što sam tražio: Elizabet Ejms, Plava Laguna, Murea, i zatim dvanaestocifreni broj.
Murea. Zurio sam neko vreme u ime tog ostrva dok na kraju ne shvatih da je Liza u Francuskoj Polineziji i da je ove godine neću videti.
O, ne!
Dohvatih slušalicu i okrenuh broj.
- Plava laguna, šta možemo učiniti za vas? - upita me neki glas na francuskom.
- Želeo bih da razgovaram sa gospođicom Elizabet Ejms.
- Naravno, gospodine. No vi zovete iz Njujorka, zar ne... a ovde je, s obzirom na drugu vremensku zonu, sada pet sati ujutro...
- Molim vas da je probudite, veoma je važno. Recite da je zove Artur Kostelo.
Dok sam čekao da je pozovu s recepcije, videh da se ulazna vrata tresu od udaraca pesnicama. Pogledah kroz špijunku i videh da se desilo ono čega sam se plašio. Gospođa Markovic uzbunila je pola zgrade i sada su svi ti ljudi stajali pred vratima. Načuljio sam uši i čuo samo ove reči: „Pozovite policiju!”
- Arture? Da li si na Menhetnu?
Sklopih oči. Istovremeno me je tešilo a i zadavalo mi je bol da čujem Lizin glas.
- Kod tebe sam, odnosno kod tvoje šarmantne komšinice. Probudio sam se pre nekoliko sati u jednom od najčudnijih delova grada Njujorka. Toliko sam želeo da te vidim. Veoma sam razočaran.
- Čuj, ja...
Odjednom shvatih da njen glas ima neki čudan prizvuk. Nije u njemu bilo ni entuzijazma ni uzbuđenja. Nije delila moja osećanja, u to sam bio skoro sasvim siguran. Osetih kako me spopada bes.
- A mogu li znati šta radiš u Polineziji?
- Pa, došla sam ovamo s jednim delom naše trupe. Želeli smo da na suncu dočekamo Novu godinu.
U meni je sve ključalo: ona provodi odmor na drugom kraju sveta, a zna da se ja mogu pojaviti ovde u svakom trenutku? Znači, namerno je nastojala da se ne sretnemo. To me je izluđivalo.
- Zaista ne shvatam. Otišla si da se sunčaš znajući da svakog časa mogu da se pojavim? Mogla si baš i da me sačekaš.
Sada i ona podiže glas.
- A šta bi ti, zapravo, hteo? Da živim u zgradi? Da nemam nikakav društveni život? Da se zatvorim u kuću i čekam jedini dan u godini kada možemo da budemo zajedno? Čekam te već četrnaest meseci, Arture! Četrnaest meseci!
Duboko uzdahnuh. Moj mozak odlično je shvatao njeno rezonovanje, ali mi se srce cepalo.
Odjednom začuh - ili mi se učini da čujem - neki muški glas u pozadini.
- Nisi sama u sobi? Tu je i neki tip s tobom?
- Mislim da to nije tvoja stvar.
Žestoka ljubomora bila mi je do tada nepoznato osećanje. Nisam nikada bio posesivan. No sada prasnuh:
- Kako to: nije moja stvar? Mislio sam da smo zajedno. Mislio sam da me voliš!
Liza je poduže ćutala.
- Nisam ti nikada rekla da te volim Arture. A i da je tako, ne vidim da naša priča ima smisla. Voleti tebe znači samo patiti. To je gore nego biti žena zatvorenika - njemu bih bar mogla da odem u posetu. Gore je i nego biti žena vojnika - za njih se bar zna kada dolaze na odsustvo!
Policijska sirena poče da zavija ispod prozora. Nagnuh se napolje i ugledah dvoja policijska kola kako se parkiraju na trotoaru. Nekoliko pandura u uniformama istrča iz njih i jurnu u predvorje zgrade.
Sav van sebe, ponovih Lizi reči koje je izgovorila nekoliko meseci ranije.
- Ali ti si sama tvrdila da nas je svetionik povezao i da i ti činiš deo moje priče!
Ona poče da očajava.
- Izgleda da sam se prevarila... šta želiš da ti kažem? Ovo nije prvi put da me naklonost prema nekom momku dovede do ludila. Jednom me je to zamalo ubilo, a ti si tada bio u prilici da me spaseš.
Buka na vratima natera me da podignem pogled. Dok su panduri lupali i naređivali mi da otvorim, Liza mi zadade poslednji udarac.
- Arture, ne možeš očekivati da zaustavim ceo svoj život i da te čekam. Ne želim da se više vidimo. Nikada. Ne mogu da ti pomognem i ne želim da i dalje patim - reče ona i prekinu vezu.
Od besa tresnuh plastični telefon o policu. U istom času vrata se otvoriše i dva njujorška policajca baciše se na mene.
Pustih da me odvuku, ne pružajući nikakav otpor. Pošto su mi stavili lisice, povukoše me na stepenice, a zatim i na trotoar.
- Evo još jednoga koji će dočekati novi milenijum u zatvoru - povika jedan pandur, gurajući me u zadnji deo policijskog ford krauna.
Nije pogrešio: za ovu godinu, moja igra bila je završena.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu