Gijom Muso-U jednom trenu

Strana 5 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:31 am

First topic message reminder :



Liza i Artur mogu da se vide samo jednom godišnje.
On čitav život provodi tražeći je...
... a ona svoj čekajući ga.

Liza sanja o tome da postane glumica. Kako bi platila studije glume, radi kao konobarica u jednom baru na Menhetnu. Jedne večeri tu upoznaje Artura Kostela, mladog lekara, i njen život menja se iz korena.

Artur će učiniti sve da osvoji Lizu. U gradu punom neočekivanih prepreka, na sve načine pokušaće da dođe do nje. Ali Artur nije običan muškarac – on Lizi otkriva istinu koja ga sprečava da gradi budućnost sa njom: neverovatnu a stvarniju od života.

U Njujorku kakav još niste upoznali, Artur i Liza moraće da ujedine svoje snage kako bi pobegli iz zamke najstrašnijeg od svih neprijatelja: vremena.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:23 am




2000.
Rusko kupatilo

On obuhvati more jednim pogledom i shvati da je
sam u beskraju. Ipak nastavi da posmatra
prelamanja prizmi u mračnim dubinama.

Ernest Hemingvej

0.

Opet mi je bilo hladno.
Ledeni vazduh me je prožimao, obuhvatao sa svih strana i paralisao.
Drhtao sam od glave do pete. Dah mi se presecao, usne ledile, kosa mi je bila mokra, a lice prekriveno ledenim prahom.
S mukom otvorih oči i pokušah da se uspravim, ali se okliznuh i padoh na nos... u pravi snežni tepih.
Opet se uspravih i, hvatajući se za ogradu nekog stepeništa, zažmirih da vidim tablu s nazivom ulice.
Bio sam na trotoaru neke puste ulice, na uglu Avenije A i Tomkins skver parka na Ist Sajdu.
Zbunila me je potpuna tišina, veoma retka na Menhetnu. Oko mene grad je bio prekriven snežnom izmaglicom. Iznad debelog snežnog pokrivača videlo se sivo nebo iz koga su i dalje lepršale retke pahuljice.
1.

Srećom, bio sam dobro odeven. Imao sam na sebi debelu parku iz zaliha Crvenog krsta, vuneni pulover i čizme postavljene krznom koje mi je dao Zakari, čuvar groblja brodova. Moje poslednje sećanje nije bilo veselo: proveo sam dobar deo milenijumske noći u ćeliji 24. policijske stanice, u društvu klošara, džeparoša i narkomana. Nisam pio šampanjac, ali sam osećao mučninu i glavobolju kao posle ozbiljne pijanke.
Načinih nekoliko opreznih koraka i pođoh jednom manjom bočnom ulicom. Neki frizer je, s lopatom u ruci, pokušavao da očisti ulaz u svoju radnju. Načuljih uši da čujem vesti s malog radija koji je frizer nosio sa sobom.
Mećava koja je zahvatila severoistočni deo zemlje najgora je u poslednjih pet godina. U Njujorku je, samo u toku ovog jutra, napadalo trideset pet centimetara snega, a čistači snega počinju da raščišćavaju glavne saobraćajnice.
Gradonačelnik Njujorka Rudolf Džulijani najavio je ponovno otvaranje tri glavna gradska aerodroma, ali stanovnici Kvinsa i Bruklina i dalje nemaju električnu energiju.
Strahuje se da će sneg koji i dalje pada poremetiti sutrašnje novogodišnje svečanosti...
Od jednom opazih neki pokret na ulici. Na trotoaru je, preko puta mene, stajao neki čovek, sav umotan u ogroman debeli kaput, i mahao mi je. Nisam ga prepoznao. Imao je šapku na glavi i veliki šal koji mu je dopirao do očiju, te je izgledao kao bandit. No on mi glasno doviknu:
- Zdravo, mali, baš se radujem što te opet vidim!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:23 am





2.

Grlili smo se bar dva minuta. Bilo je divno ovako sresti Salivana. U toku poslednje tri godine deda mi je nedostajao više nego što sam hteo da priznam.
- Kada si stigao? - upita on držeći mi ruke na ramenima. Sada je već bio prevalio osamdesetu, ali mi se činilo da je i dalje u formi: imao je lepu liniju, sportsku figuru, jasan i bistar pogled, i fino oblikovanu bradicu.
- Ovoga časa - odgovorih mu. - Upravo sam se osvestio na trotoaru na uglu ulice.
- Vidiš, ništa nije slučajno! - reče on zadovoljno kao da citira neku izreku. - Hajdemo odavde, ovde je veoma hladno!
- A kuda ćemo?
- Na jedino mesto u Njujorku gde po ovakvom danu možeš biti siguran da ti se neće smrznuti dupe!
Pođoh za njim do jedne neupadljive oznake na uglu Sto desete ulice: Rusko i tursko kupatilo.
Bila je to renomirana ustanova stara oko sto godina, koja se nalazila na donjem delu Ist Sajda. Čuo sam za nju, ali mi nikada nije palo na um da dođem ovamo. No, za razliku od mene, Salivan je, izgleda, imao svoje navike i bio je ovde redovan gost. Pozdravio je recepcionera Igora na ruskom - bio je to pravi div od čoveka, visok dva metra i sav uglast i koščat. Odeven u tradicionalnu lanenu vezenu rubašku, deljao je neku skulpturu u komadu drveta oštricom dugom 20 centimetara. Ugledavši dedu, ostavi nož i priđe do pulta da nas pozdravi.
Dade svakome od nas po jedan ogrtač za tuširanje, peškir i nanule i odvede nas do svlačionice. S obzirom na nevreme, kupatila su bila skoro prazna. Presvukavši se, pođoh za Salivanom kroz pravi lavirint hodnika i stepenica. Prošli smo pored hamama, džakuzija, sale za preznojavanje i sobe za fizioterapiju i najzad stigli do prostorije poznate kao „ruska sauna”. To je bila velika prostorija sa ogromnom peći punom usijanog kamenja. Čim uđosmo, napadna i žestoka vrelina vrati me u život. Osetih kako mi se pore na vrućini šire, a krv mi prostruja kroz telo novom snagom.
Salivan sede na najviši nivo kamenih klupa na kome je bilo i najtoplije.
- Više volim da ti to odmah kažem - poče on pošto mi je mahnuo rukom da se smestim kraj njega. - Liza sada nije u Njujorku.
Nisam ni pokušao da sakrijem svoje razočaranje.
- Na snimanju je u Veneciji, pozira za neke proizvođače nakita. Venecija...
Čak i ako Liza nije želela da bude deo mog života, saznanje da je udaljena sedam hiljada kilometara bacilo me je u potpuni očaj. Dok sam masirao slepoočnice, deda mi objasni:
- Sve mi je ispričala. Veruj mi, doneli ste pametnu odluku.
- Pa, ne mogu reći da sam imao izbora...
U prostoriji je bivalo sve toplije. Pogledah termometar na zidu: pokazivao je 48 stepeni Celzijusa.
- Ta devojka dopala mi se na prvi pogled - nastavih trljajući oči. - Prevrtljiva, ćudljiva, kapriciozna, silovita...
Salivan, koji ju je poznavao bolje nego ja, nije mogao da zadrži osmeh. No ja iznenada briznuh u neočekivani plač.
- Boga mu, ne mogu da verujem da je više neću videti!
Deda me pogleda pomalo zbunjeno i pruži mi peškir.
- Okreni novi list, Arture.
- E pa to je baš teško - rekoh brišući lice.
- Znam, ali razmisli malo: ne možeš od nje tražiti da te čeka. Ne možeš od nje tražiti vernost. To ne bi bilo humano očekivati ni od koga.
Prvi put položih oružje.
- Pa, svakako si u pravu.
Sklopih oči na nekoliko minuta i prepustih se prijatnoj atmosferi u sauni.
- No ti si ipak očuvao svoju ljubav prema Sari - napomenuh mu.
Salivan slegnu ramenima i duboko uzdahnu. Kao i uvek kada smo govorili o njegovoj prošlosti, oči mu zablistaše, a lice mu se zategnu.
- Znaš, to je bila sasvim drugačija žena, drugo doba i druga generacija. A vidiš i sam gde me je sve to dovelo. Ubio sam onu koju sam voleo i nisam mogao ništa da uradim da spasem našu ćerku.
Znao sam tu priču napamet, kao i njen tragični kraj, no odjednom mi nešto pade na um:
- A kako si ubedio Saru da treba da te čeka? Kako to da te je ipak volela, iako ste se tako retko viđali?
On ustade i zamaha rukama. Pomislih da želi da mi odgovori, ali on dohvati malo drveno vedro s ledenom vodom i poli me njom.
- Osvežavajuće, zar ne?
Glasno zaurlah, a on se nasmeja i nikako ne prestajaše da se smeje.
Ja ga prostrelih besnim pogledom, a utom i neka dva kolosa upadoše u prostoriju. To su bila dva Rusa obrijane glave, tetovirani od glave do pete i odeveni samo u šortseve i majice s tregerima.
- Vreme je za masažu - najavi mi Salivan.
Ja se, mada prilično nepoverljivo, poslušno podvrgnuh ritualu. Ta masaža sastojala se u polivanju maslinovim uljem i mlaćenju hrastovim i brezovim grančicama. U početku sam bio sumnjičav, ali se potom podvrgnuh tom bičevanju, uživajući u svežem mirisu biljne smole, i nastavih razgovor sa dedom koji je ležao na stolu pored moga.
- A šta si ti radio u toku ove poslednje tri godine?
- Pa, zaradio sam gomilu novca.
- Zaista? I sve si to zaradio na berzi?
On tiho promumla nešto u znak saglasnosti.
- Znaš, prodao sam one tri poluge 1995. godine i ubacio sam celu tu sumu na tržište. U toku pet narednih godina vrednost NASDAQ akcija se upetostručila. Sve sam ih prodao početkom ove godine, kada su cene počele da padaju.
- Zar je zavladala ekonomska kriza?
- Nije, to je prosto jedan tehnološki mehur koji se polako izduvava. Sve se to moglo predvideti. Znaš li šta je rekao Kejns: „Drveće ne može da izraste do neba.” To će se nastaviti neko vreme i za mnoge nespretne ulagače sve će se uskoro pretvoriti u dim.
Zatim se malo ljutnu:
- To su sve budale! Ni pet godina nije im bilo dovoljno da shvate da kupuju i prodaju vetar! Početna ulaganja nisu im se isplatila, mnogo lepih obećanja koja...
- A ti si bio lukaviji od svih njih?
- Naravno - reče on veoma zadovoljnim tonom.
- A šta si učinio sa svim tim novcem?
- Čuvam ga za tebe.
Tužno se osmehnuh.
- Pa neću baš biti u prilici da ga potrošim.
- Ne pljuj na novac, Arture. To je termometar kojim se meri sloboda. Tvoj život daleko je od završetka i treba da se osloniš na moje iskustvo: uvek u životu dođe trenutak kada ti ušteđen novac pomaže da ostvariš neki važan cilj.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:24 am



3.

- Ovo je za tebe - reče deda i pruži mi nekakav pasoš.
Otvorivši ga, ugledah svoju fotografiju i setih se Stena Kopirača, falsifikatora iz Alfabet Sitija.
- To je, dakle, pravi lažni pasoš, zar ne?
- Baš tako - nastavi Salivan. - Vrlo dobar rad. Skoro je isti kao pravi.
Bilo je šest po podne. Stali smo u red ispred jevrejske radnje Ras i ćerka u Ulici Ist Hjuston, jer mi je Salivan kazao da imaju najbolje perece u gradu.
Posle kupanja vratili smo se „kući”. Proveo sam popodne ispred kamina i televizora, listajući stare novine. Saznao sam da su umrli: Frenk Sinatra, Stenli Kjubrik, Džo Dimadžo i Jehudi Menjuhin. Užasnuto sam pročitao članak o pucnjavi u gimnaziji u Kolumbajnu. Shvatio sam da je Klinton uspeo da izbegne smenjivanje s predsedničkog položaja zbog afere Levinski i da je, posle ponovnog prebrojavanja glasova, naša zemlja dobila novog predsednika: Džordža V. Buša, sina...
- Sledeći, molim!
Priđoh šanku. Bilo mi je teško da zakamufliram krčanje creva, jer sam bio mrtav gladan. Naručih dve perece sa susamom, lososom, kaprom, lukom i krem sirom i sedoh sa Salivanom za jedan od stočića kod ulaza.
Čim smo seli, on rasprostre po stolu stari plan Svetionika 24 vetra.
- Ovih poslednjih nekoliko godina istraživao sam istorijat svetionika, njegovu gradnju i arhitekturu. Učinio sam sve da razjasnim prokletstvo koje nas proganja.
- I da li si pronašao nešto važno?
- Pa, ništa konkretno, nažalost. To samo potvrđuje ono što sam već znao: ništa ne može razbiti tu kletvu.
- Ja ipak ne želim da se tek tako predam - rekoh i zagrizoh perecu.
- Čini kako hoćeš, ali ta je bitka unapred izgubljena i mislim da je najbolje što se može učiniti jeste da se ne gubi vreme.
Pojeo je haringu u sirćetu, a potom je nastavio:
- Mislim da je taj svetionik nekakva metafora života. Ili, tačnije, metafora sudbine. A protiv sudbine se ne vredi boriti.
Upravo sam završavao prvu perecu i sakupljao zrnca susama po tanjiru, pre nego što pređoh na sledeću.
- Pa, ja ne verujem u sudbinu.
- Ja ti, zapravo, govorim o nekom utvrđenom poretku stvari. Znaš li kako su antički filozofi definisali sudbinu?
Odmahnuh glavom. No on nastavi:
- „Večni uzroci stvari, zbog kojih su se stvari događale u prošlosti, događaju se danas i događaće se u budućnosti.”
- Ali ja nikako ne verujem da je u životu sve zapisano unapred. To bi bilo previše jednostavno: nema individualne odgovornosti, nema podsticaja za delanje...
Salivan nastavi da mudruje:
- Neke stvari događaju se zato što moraju da se dese, a jedini način da im se odupremo jeste da ih prihvatimo i da se prilagodimo.
Ja sam i dalje bio prilično skeptičan. Imao sam utisak da je svim tim lepim izrekama Salivan hteo da ublaži moju gorčinu. Zato mu na kraju pomenuh jednu drugu zamisao.
- Zar ti nikada nije palo na um da je sve to što nam se događa neka vrsta kazne?
- Kazne?
- Pa da, kazna za neku grešku koju treba da ispaštamo.
On se zagleda kroz prozor u beli grad pod snegom, zaustavljen u aktivnostima i zarobljen ispod snežnog pokrivača.
- Ali kakvu to grešku mi ispaštamo? - upita moj deda u čudu.
Nisam imao pojma.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:24 am





4.

Kad smo se vratili kući, Salivan ubaci veliki panj u kamin, nasu nam malo šerija i pripali cigaru.
U toku cele te večeri pokušavao je da mi predoči čari interneta. Na kompjuteru u boji s plastičnim štitnikom jajastog oblika učio me je da surfujem i da šaljem elektronska pisma.
Zatim nasu sebi još jednu čašu pića i zavali se u svoju fotelju. Ja sam, sa šlemom na glavi, cele noći istraživao sajberspejs. Otvorio sam sebi imejl-adresu, slušao popularne hitove (recimo, Santaninu Maria Maria, Beautiful Day grupe U2 i pesmu Stan repera po imenu Eminem), a zatim sam pretraživao sajtove raznih novina i učestvovao u forumima u kojima se govorilo o fenomenu Harija Potera, a pročitao sam i neke naučne članke o dekodiranju ljudskog genoma. Baš sam stigao do sajta Red soksa, mog omiljenog tima, kada opazih da je sunce izašlo.
Salivan se probudi. Imao sam dovoljno vremena da doručkujem s njim. Zatim sam se istuširao i uzeo čistu odeću, navukavši one jake cokule i veliku parku Crvenog krsta preko svega.
- Ne zaboravi novac! Nikada se ne zna gde ćeš aterirati - posavetova me deda otvarajući sef i gurajući mi u džep svežanj novčanica od po 50 dolara.
Bio sam spreman za odlazak i sedeo sam na kanabetu poput istraživača koji se sprema za veliki avanturistički poduhvat.
- Videćemo se naredne godine. U mojim godinama čoveku je svaki dan dragocen - promrmlja Salivan.
- Svakako - obećah mu. - U mom slučaju, opet, vreme prebrzo odmiče.
- Baš želiš da nosiš tu crvenu parku - zadirkivao me je Salivan da bi sprečio da nas osećaj tuge zbog rastanka preplavi.
- Pa, zaista mi se dopada...
Osetih u nozdrvama miris pomorandžinog cveta i stomak mi se uzburka. Osetih i tugu, kao prilikom svakog odlaska, a i nemir zbog toga što ne znam gde ću se probuditi.
- Koje je bilo najneprijatnije mesto na kome si se probudio? - upitah Salivana.
Počeša se po glavi pa mi odgovori:
- To je bilo 1964. godine. Našao sam se među nekim dripcima u Harlemu. Jedna pandurska baraba odalamila me je pendrekom i još imam taj ožiljak.
Dok mi se celo telo treslo, začuh ga kako mi prigovara:
- Ali ti, Arture, izgledaš kao da si se češljao petardom. Znaš, borba s vremenom ne znači da čovek treba da se liši svake elegancije...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:24 am





2001.
Dva kruga

(...) Retko se događa da dve osobe u istom trenutku
požele baš potpuno istu stvar. Ponekad je
baš to onaj najteži aspekt ljudskog postojanja.

Kler Kigan

1.

Probudila me je gorušica koja mi je palila jednjak. Prokleta gorušica!
Otvorih oči i pogledah na sat. Bilo je prošlo pola sedam. Sunce je bacalo prve zrake koji su prodirali kroz venecijanere. Čula sam glasno hrkanje tipa pored mene.
Mislim da se zove Filip... a možda je i Dejmijan.
Bila mi je muka i mučila me je migrena. Misli su mi lutale. Oprezno se izvukoh iz kreveta, pokupih prsluče, farmerke, bluzu, jaknu. Išunjah se iz sobe i pođoh do kupatila. Stadoh pod skoro sasvim hladan tuš: bila je to kao neka zamena za elektrošokove, koja je trebalo da mi povrati prisustvo duha.
Dobro sam nasapunjala lice. Treba da obnovim energiju. Naročito mi je potrebno da razbistrim misli. Ja lutam, ludujem, radim sve i svašta. Trošim previše alkohola, previše izlazim, previše se tucam s raznim momcima, sve blesavijim jednim od drugih.
Izlazim iz kupatila i umotavam se u čist penjoar koji sam našla u plakaru. Oblačim se u četvrtoj brzini i vraćam se u sobu na vrhovima prstiju. Nemam ni najmanju želju da vodim jutarnje razgovore s tipom koji, na svu sreću, i dalje hrče.
U salonu prilazim prozoru i ugledam obojenu reklamu restorana Odeon. Ja sam, dakle, na Tribeki, na uglu Ulice Tomas i Brodveja. Dok tražim moju torbicu, pomalo se prisećam sinoćne večeri: bila sam na svečanosti u nekoj galeriji, na večeri kod Nobua i zatim sam popila ko zna koliko koktela po obližnjim barovima.
U liftu vadim mobilni telefon da pročitam SMS poruke.

Srećan rođendan, draga Lizo! Mislim stalno na tebe. Mama

Dovraga, sasvim sam zaboravila: danas punim dvadeset osam godina.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:24 am



2.

Nikada nebesko plavetnilo nije bilo tako blistavo. Sa čašom kapučina u ruci silazim niz Ulicu Čerč.
Doterujem frizuru ogledajući se u izlozima. Jutros imam zakazano snimanje u Bateri parku za neki ženski časopis. Ako nastavim da igram u pozorištu i istovremeno jurim na snimanja, zarađivaću uglavnom od tih snimanja. Znam da sve to neće trajati doveka, a i rođendan me podseća na to. Ove poslednje godine telefon mi nešto ređe zvoni: u modnoj industriji stalno se traže nova lica, a ja se opasno bližim kritičnoj starosnoj granici.
Sada je vreme špica i trotoari su prepuni sveta: hiljade ljudi hrle na posao. Ima tu muškaraca, žena, belaca, crnaca, Azijata, Latinosa. Prava reka, gužva, mnogo energije.
Načuljim uši i hvatam odlomke razgovora. Pričaju o poslu, deci, porodici, ljubavnim romansama, problemima sa seksom. U osam sati ujutro svaki život nosi priču za jedan roman.
Dolazim na ugovoreno mesto malo pre vremena. Metalnoplavo nebo i laki vetrić daju južnom Menhetnu neverovatno lep izgled od koga vam staje dah.
- Zdravo, Lizo!
Prepoznajem Odri Svon, fotografkinju koja treba da vodi snimanje. Tu devojku veoma volim. Znam da gajimo istu vrstu mirne rezignacije. Sa dvadeset godina maštala je da bude ratni izveštač, a ja sam htela da budem druga Meril Strip. Danas obe snimamo fotografije za Ralfa Lorena.
Žurimo jedna prema drugoj i grlimo se.
- Zar si pala s kreveta? - pita me ona. - Cure će stići tek za pola sata!
Idemo prema šatoru za šminkanje koji je njena ekipa namestila usred parka. Uzima moje stvari i nudi me kafom.
I sama uzima kafu, pa sedamo na jednu klupu na stazi da je popijemo, dok kraj nas promiču prolaznici i džogeri.
Nekoliko trenutaka uživamo na suncu, dok u pozadini promiču feriboti, vide se Kip slobode i Elis Ajland.
Naši ljubavni problemi, razni problemi u vezi sa seksom. Naši životi.
Odjednom jedan mladić na rolerima zastaje pokraj nas. Drži ruku nad očima da ga sunce ne zaslepi, okreće se ka severu i čudno se zagleda u nebo.
Ubrzo se i mi okrećemo na istu stranu.
Jedna od kula Svetskog trgovinskog centra bukti u plamenu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:25 am





3.

- Nije to ništa. Svakako se neki mali turistički avion zaleteo u zgradu - tvrdi neki biciklista.
Sledećih četvrt sata niko ne čini ništa drugo već zuri u stub crnog dima koji se uzdiže u nebo. Odri je dohvatila svoj foto-aparat i rafalno snima vrh kule koji se nalazi na oko dvesta metara iznad nas. Neka džogerka priseća se atentata iz 1993. godine u kome su ubijene dve osobe, a većina sveta ipak misli da je reč o nekakvom nesrećnom slučaju.
Zatim se na nebu pojavljuje silueta drugog aviona. To je avion kome tu nije mesto niti bi trebalo da leti tako nisko. Taj avion izvodi pravi viraž i leti neverovatnom putanjom, a zatim udara u drugu kulu.
Očajnički povici odjekuju po šetalištu. Katastrofa kojoj prisustvujemo toliko je nadrealna da trenutno ne verujemo u nju. Ali u roku od jednog minuta shvatamo da nismo samo posmatrači već i glumci u drami koja se odigrava pred našim očima. Savest se budi, a zatim se javlja i panika.
Većina sveta počinje da trči ka istoku, u pravcu Bruklinskog mosta, ali ja sledim Odri prema mestu atentata.
Naoružana objektivom, usred rotacionih farova i sirena, ona ovekovečuje zaprepašćenje, užas, strah. Oseća se strah ljudi koji hrle da pruže prvu pomoć, vide se izgubljeni pogledi, gomila bez kompasa, koja se koleba i vrluda levo-desno, bežeći od zone požara.
Na trotoarima i na sredini ulice vrti se pravi kaleidoskop straha: vide se okrvavljena tela, izgoreli leševi iskrivljeni od bola. Brutalne scene deluju kao prizori iz rata. To je Bejrut usred Menhetna.
Sa svih strana odjekuje prštanje stakla, lete srča i razni metalni komadići. Hiljade listova papira kovitla se u vazduhu. Svuda je dim, haos, prava apokalipsa. Sa svih strana čuje se urlanje, očajni povici, pozivi upućeni bogu.
Zatim se glas proneo kroz masu: treći avion zaleteo se u Pentagon. Potpuno sluđeni ovom neviđenom situacijom, policajci nas podstiču da se krećemo ka severu.
Tražim Odri pogledom, ali je ona odjednom nestala. Zovem je po imenu, ali mi ne odgovara. Kada shvatim da je nema, spopada me strah. Trčim Ulicom Čerč sve dok ne začujem neki strašan urlik. To je Levijatanovo zavijanje, gnevni urlik zmaja.
Okrećem se i vidim nezamisliv prizor: jedna od kula ruši se kao da je gromom pogođena, oblakoder se rastače i nestaje u tlu u oblaku polomljenog betona i prašine.
Sleđena sam od užasa. Prestravljena. Oko mene ljudi vrište, trče, dahću, traže ma kakav način da se spasu i izbegnu lavinu pepela i čelika koja im preprečuje put.
Raspadanje kule se nastavlja. Vidim pravi oblak otpadaka i odlomljenih delova, metalnog krša koji se obrušava uz užasne zvuke.
Znam da ću umreti.
Dovraga, zar je samo ovo malo bilo moj život...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:26 am




4.

Ipak nisam mrtva.
Sada je osam sati uveče fatalnog 11. septembra. Sedim za šankom bara Empanada papas koji se nalazi na dva bloka od mog stana.
Kada se vihor obrušio na mene, osetila sam Odrinu ruku koja hvata moju i izvlači me iz gužve, vukući me u neku bakalnicu. Pobegle smo iza zamrzivača i, skupljenih kolena i s rukama na glavama, sklupčale se u uglu, čekajući da ciklon protutnji. Kao orahovu ljusku u oluji, i tu radnju pretresao je vihor otpadaka i zatrpao je gomilom krša. Kada sam se uspravila, videla sam da se nalazim usred prave nuklearne noći. Vazduh je bio siv, crn, olovan. Telo mi je bilo prekriveno debelim slojem pepela.
Mašem kelneru da obnovim porudžbinu. Ovde, na severu Menhetna, daleko sam od Svetskog trgovinskog centra, ali je večeras ceo grad u znaku opsadnog stanja i policijskog časa.
Obično pun veselog i razdraganog sveta, bar je večeras najvećim delom prazan. Retke mušterije zure u razne ekrane: one na svojim mobilnim telefonima da bi dobili i poslali poruke, a i one televizijske, gde novinari i razni eksperti počinju da daju svakakva objašnjenja atentata.
Srčem gutljaj alkohola.
Kao i većina Njujorčana, danas zamalo nisam sve izgubila. No šta sam, zapravo, i mogla da izgubim? Kakav život? Kakvu ljubav?
Da sam poginula, kome bih večeras zaista nedostajala? Možda roditeljima? I kome još?
Jedno čudno sećanje stalno me opseda. Jutros, kada se talas polomljenog betona rušio na mene, u trenutku u kome sam bila sigurna da ću nastradati, u mislima sam ugledala njegov lik.
Videla sam lice Artura Kostela.
Nisam videla lik majke ni oca. Niti ma kog drugog muškarca.
A zašto baš njega? Ne viđamo se već tri godine, ali sećanje na njega muči me i dalje u mislima.
Bilo mi je dobro s njim. Imala sam samopouzdanje, stabilizovala sam se, pribrala.
Kada bi se zagledao u mene, imala sam utisak da sam baš na pravom mestu. Postajala sam devojka i žena kakva sam uvek želela da budem.
No kako se može živeti sa čovekom kojeg viđaš samo jedan dan godišnje?
Sa čovekom koga ne možeš da upoznaš sa roditeljima.
Sa čovekom s kojim ne možeš baš ništa da planiraš.
Sa čovekom kome se ne možeš obratiti u večerima kad te muči samoća.
O, kakvo sranje!
Iskapih čašu u jednom gutljaju.
Večeras mi je tako potreban, da bih dala ne znam šta da se opet pojavi u mom životu.
Na potpuno detinjast način ukrstih prste, sklopih oči i počeh da se molim kao kada sam imala deset godina: Moj bože, molim te, vrati mi Artura Kostela! Moj bože, molim te, vrati mi Artura Kostela!
Naravno, ništa se nije desilo. Rezignirano mahnuh rukom da naručim još jedan koktel.
Odjednom se iz kuhinje začu zvuk lomljenja stakla i ceo restoran poskoči. Kao da je neko srušio celu gomilu tanjira. Zatim se začu krik koji preseče sve razgovore. Brižni pogledi uperiše se iza bara. Zatim se kuhinjska vrata bučno otvoriše i neki čovek pojavi se niotkuda.
Čovek potpuno zamršene kose sa čudnom crvenom parkom Crvenog krsta na sebi.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:27 am





ČETVRTI DEO

Klan Kostelo




2002
Treće duvanje

Bitno je to da nismo u stanju da predviđamo.
Svako od nas ponekad je naišao na radost koju ništa nije
nagoveštavalo. To nam ostavlja takav osećaj nostalgije
da žalimo za danima tuge, ukoliko nam tuga to dopusti.

Antoan de Sent Egziperi

0.

Poznati zvuci kretanja.
Laka vazdušna struja, kao prolećni vetrić. Prilično prijatno buđenje.
Otvaram oči. Čini mi se da je rano jutro. Ležim na nekoj zelenoj klupi od drveta i metala. Ona se nalazi na trotoaru široke avenije oivičene platanima.
I pored toplog vazduha i prijatne okoline, osećam da je tu nešto vrlo čudno.
Odjednom me spopada briga, zagledam registarske tablice na kolima i zurim u naziv restorana u zelenilu: La Klozeri de Lila. Posmatram reklamni stub pored klupe i vidim da se na njemu reklamira film „Španska krčma", a zatim pogledom tražim tablu s nazivom ulice i vidim da piše: Bulevar Monparnas.
Čuljim uši i shvatam da svi oko mene govore francuski.
Prvi put nisam se probudio u Njujorku.
Nalazim se u Parizu.
1.

Trčeći sam se popeo uz bulevar, tražeći neku telefonsku govornicu da se javim Salivanu. Pronašao sam jednu pred Bogorodičinom crkvom, ali je nekakav klošar spavao u njoj. Bacivši pogled na aparat, shvatam da nemam telefonsku karticu. Odustajem od telefona i pokušavam da zaustavim neki taksi. Objašnjavam prvom taksisti da kod sebe imam samo dolare, ali da ću mu preračunati cenu vožnje po kursu ako me odveze do aerodroma. Šofer ubaci u brzinu i odjuri a da mi nije ništa odgovorio. Srećom, sledeći taksista imao je više razumevanja i prihvatio je moje uslove.
Gledam na sat u taksiju: bilo je 7.30. Na poličici je stajao primerak Monda. Na njemu je bio datum, 12. jun 2002. godine. Ispod krupnog naslova kočoperila se fotografija fudbalera Zinedina Zidana.

MUNDIJAL: FRANCUSKA ELIMINISANA

IZ DALJEG TAKMIČENJA.

SVETSKI ŠAMPIONI IZ 1998. GODINE,

PLAVI, PRETRPELI SU PORAZ OD

REPREZENTACIJE DANSKE OD 2 : 0.


Ovoga puta nisam samo preskočio devet meseci već sam se i probudio na drugom kontinentu.
Kroz prozor se zagledah u panoe koji su se ređali kraj puta i na kojima su pisali nazivi nekih mesta za koja nisam čuo nikada u životu: Port Banjole, Noazi le Sek, Bondi, Olne su Boa, Vilpent... Saobraćaj nije bio preterano gust. Za manje od tri četvrti sata stigli smo do aerodroma Šarl de Gol. Vozač mi je savetovao da izađem pred terminalom 2E i odem na šalter Delta erlajnza. Zahvaljujući Salivanovoj predostrožnosti, imao sam džepove pune dolara i (nadao sam se) važeći pasoš.
Bilo je mesta na letu u 10.30. Kupih kartu i platih je gotovinom, pa bez problema prođoh kroz pasošku kontrolu. U čekaonici uzeh kafu i kiflicu sa suvim grožđem. Zatim promenih nešto dolara u evre, da bih kupio telefonsku karticu. Bilo je pametno uveriti se da li je Liza u Njujorku pre nego što se ukrcam u avion. Nekoliko puta okretao sam Salivanov broj, ali mi se nije odazvao. To je bilo čudno, jer se uvek držao svoje satnice, a u Njujorku je sada bilo tri sata ujutro. Ili je veoma čvrsto spavao, ili nije bio kod kuće.
Na jednom kiosku kupih neke američke časopise: mogao sam da čitam o „ratu protiv terorizma” Džordža Buša i o njegovoj „metodi sekire”, koje su bile pune novine. Zatim pozvaše putnike za Njujork da se ukrcaju. Ubrzo se nađoh na svom sedištu, pritešnjen između jedne mlade majke koja je smirivala svoje čedo i adolescenta koji je smrdeo na znoj i pustio svoj MP3 da trešti iz sveg glasa.
Dobar deo puta proveo sam prisećajući se jučerašnjih događaja. Najzad, prošle godine...
Tog groznog 11. septembra 2001. godine osvestio sam se u kuhinji bara Empanada papas i video Lizu kako sedi za šankom kao da me čeka. Čim me je ugledala, zagrlila me je, sva u suzama. Atentat joj je dao novu žeđ za životom. Bez obzira na sav haos koji je vladao tog dana, mi smo se ponovo sreli i voleli smo se. Grčevito, bez zadrške, bez obećanja za budućnost.
Kada sam ponovo „otišao”, ona je mirno spavala u krevetu, a da prethodno nismo ni pomenuli našu budućnost. Šta sam sada uopšte mogao da očekujem? Da li će me Liza dočekati sa osmehom ili šamarima?
Činilo mi se da let traje beskrajno dugo. Kada je naš erbas sleteo na aerodrom Kenedi, uskočih u taksi i dadoh vozaču Lizinu adresu na Morningsajd Hajtsu.
Bilo je već skoro podne kada sam stigao na ugao njene ulice. Zamolio sam šofera da me sačeka i odšunjao se stepenicama. Nalegao na zvonce, ali mi niko ne otvori vrata. I pored svih mojih mera predostrožnosti, susetka Lena Markovic, ona matora spletkašica, pojavi se na vratima sa suzavcem u spreju. Pokuša da me poprska njime, ali sam ja zbrisao bez objašnjenja. Nije bio trenutak da se ganjam s pandurima. Ponovo sam ušao u taksi i odvezoh se na Vašington skver. Zalupao sam na Salivanova vrata, ali ni tu nisam imao više uspeha nego kod Lize. Hteo sam već da krenem, kada sam ugledao koverat s mojim imenom zadenut za zvekir u obliku lavlje glave.

Zdravo, dečko,
Nikada nisam verovao u boga.
No sasvim je moguće da sam se prevario.
Mislim da je moguće da postoji neki Veliki Arhitekta koji odlučuje o našim sudbinama. Moguće je i da mu nekada padne na um i da bude milostiv.
Mnogo bih voleo kada bi se ti danas pojavio...
Želeo bih da se nađeš ovde kao što sam se i ja našao u sličnoj situaciji pre četrdesetak godina.
Iako ne verujem u boga, već nekoliko nedelja molim se sam u svom ćošku. Bez drugih vernika, ne znajući koje reči da upotrebim, ne znajući čak ni šta da obećam zauzvrat.
Dakle, ako na ovoj prokletoj planeti ima boga i ako se zaista pojaviš danas, ne gubi ni minuta! Dođi do nas u porodilište bolnice Belvju.
Požuri!
Postaćeš tata!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:27 am



2.

Pojurih kao lud.
Trčao sam kao bez duše bolničkim hodnicima u pratnji jedne bolničarke.
Poslednji put bio sam ovde pre osam godina. Liza je tada popila koktel uspavljujućih sredstava i presekla vene. Želela je da umre. Danas će ona nekome dati život.
Točak života se okreće. Treba znati podnositi udarce. Treba biti izdržljiv. Treba savijati kičmu i pustiti da najgore prođe. Treba preživeti potop. U najvećem broju slučajeva na kraju pretegne druga strana klackalice. Ne događa se uvek, ali ipak se dešava često.
To se obično dešava onda kada se tome najmanje nadamo.
Otvaram vrata sobe 810.
Liza leži na stolu za porođaje. Kraj nje su Salivan i jedna babica. Ona je sva zaokrugljena, divna, blistava. Sasvim se preobrazila. Ugledavši me, krikne i brizne u plač.
- Toliko sam se ovome nadala - kaže ona dok se grlimo. Zatim padam u naručje Salivanu.
- Dobri bože, znao sam - kaže on i snažno me steže.
I njemu su oči pune suza. Nikada ga nisam video tako srećnog.
- Odakle dolaziš?
- Iz Pariza. Ispričaću ti.
Zurim u Lizin ogromni stomak. Ne mogu da verujem da se ovo zaista dešava. Ne mogu da verujem da ćemo sada postati roditelji.
- Ja sam lekar - kažem babici. - Kako se sve odvija?
- Kontrakcije su počele u deset sati. Vašoj ženi pukao je vodenjak pre jedan sat. Otvorena je šest centimetara.
- Da li joj je anestetičar dao epiduralnu anesteziju?
- Jeste, ali sam, izgleda, dobila jaču dozu, pa su kontrakcije malo usporene - kaže mi Liza. - Ne osećam noge.
- Ne brini, dušo. Sačekaćemo da prođe to dejstvo, a zatim ćeš dobiti malo slabiju dozu.
Zatim nas babica Beti ostavlja nasamo, a Liza mi pokazuje snimke s pregleda ultrazvukom.
- Dečak je - kaže ona ponosno. - I ti si baš zgodno stigao danas, jer sam te čekala da izaberemo ime!
Zatim provedosmo ceo sat smišljajući ime. Salivan je, takođe, nabacio neke predloge i na kraju se dogovorismo da bude Bendžamin.
- Zapravo, kada me sledećeg puta potražiš, nemoj pogrešiti adresu - upozori me Liza.
- Ne shvatam šta to pričaš...
- Pa ne misliš valjda da bih gajila tvog sina u onom majušnom stanu? Preselila sam se!
Ovoga puta Salivan izvuče neke polaroid snimke iz džepa. Pokaza mi sliku lepe kuće od cigle u Grinič Vilidžu. Prepoznah ugao Ulice Kornelija i Bliker, blizu onog Ojster bara gde me je deda 1995. godine vodio na ostrige. Na snimcima videh i lepo opremljenu dečju sobu; krevet, stočić za presvlačenje, komodicu, dubak, ogradicu, ležaljku...
Pregledajući fotografije, shvatih gde je uložena ona zarada sa berze.
Termometar slobode.
- Doktor dolazi - reče mi Beti.
- Pa i ja sam doktor.
- Možda, gospodine, ali nećete vi porađati vašu ženu.
- I ne pomišljaj na to - frknu Liza.
Dok smo čekali ginekologa, babica je namestila Lizine noge u držače i davala joj savete kako da kontroliše kontrakcije i uskladi disanje. Kada je Liza uskladila disanje i malo se uvežbala, shvatila je da je porođaj počeo.
- Hajdete, koristite svaku kontrakciju da gurate bebu - reče ginekolog, upadajući u prostoriju u stilu gostujuće zvezde.
Narednih desetak minuta držao sam Lizinu ruku i hrabrio je pogledima, klimanjem glavom i šalama.
Prema mom lekarskom iskustvu, sve je dobro teklo. Ubrzo se ukaza bebina glava.
U bolnici sam svojevremeno obavio nekoliko porođaja i znao sam da su poslednjih nekoliko napona obično i najbolniji. Liza pusti moju ruku i vrisnu. Zatim ostade bez daha, pa je samo huktala i dahtala, gušila se kao da odustaje, a zatim bi prikupila preostalu snagu i vraćala se u bitku.
Odjednom beba izađe. Nastupi olakšanje. Pauza u vremenu.
Dobro je, izašla je, i sada naša beba guče i urla na Lizinim grudima. Sva je ljubičasta, vrlo naborana i puna života.
Presecam pupčanu vrpcu i naginjem se nad sina. Liza me posmatra. Emocije me guše. Suze, znoj i krv. Ovo je bojno polje na kome smo pobedili.
Sada nas ima troje.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:28 am





3.

Pod budnim okom babice i moga dede prvi put kupam sina. Imam vremena da ga dobro osmotrim. Visok je i vitak, torzo mu je snažan, a prstići sasvim sitni, ali dugi i elegantni. Već ima lepu crnu kosicu i divne zagasite oči.
- Hvala ti za kuću - kažem Salivanu, brišući bebu.
- Nema na čemu - odgovara mi on. - Ne brini, staraću se o tvojoj porodici dok ti nisi tu.
- A kako si ti? Služi li te zdravlje?
On odjednom prasne u smeh.
- Ne sekiraj se za mene, dečko. Ova beba daće mi novu mladost.
Dok se Beti i deda vrte unaokolo, stavljam malog Bena na grudi i sedam u fotelju pokraj kreveta, te posmatram suncem obasjane krovove grada.
Osećam njegovu kožu na svojoj.
I tiho plačem.
Ostajem jedan dugi trenutak sam sa sinom - tim mališanom začetim u danu najvećeg haosa, u danu punom pepela i straha.
Kakav će biti njegov karakter? Kako će se snalaziti u svem punom opasnosti? Kako mogu da ga volim i štitim ako nikada nisam tu?
Brišem suze nadlanicom. Osećam teret odgovornosti koji se meša sa osećanjem sreće.
Znam da za nekoliko sati moram da odem.
Prvi put osećam u sebi neku izuzetnu čvrstinu i snagu.
Gledam mališana koji je zaspao i dobijam novu snagu od samog pogleda na njega, pa se na kraju osmehnem.
Zaboga, kakva je ovo avantura!
Pomišljam na sve kroza šta sam prošao da bih stigao do ovoga. Treba i dalje trpeti udarce sudbine. Makar samo zbog njega. Jednoga dana ovaj pakleni krug će se zatvoriti. Danas sam prošao kroz jednu etapu. Predstoji mi duga borba, ali sam dobio važnu bitku.
Ništa više neće biti isto kao pre. Uživam u tom saznanju još koji trenutak. Započinje jedan novi život.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:28 am




2003-2010.
Vreme protiče

Bio je previše mlad da zna da srce potiskuje ružna
sećanja a ulepšava prijatna i da, zahvaljujući toj
veštini, rado prihvatamo prošlost.

Gabrijel Garsija Markes

1.

Vreme je teklo svojim tokom.
Nastavio sam da se budim jednom godišnje, uvek na Menhetnu ili u državi Njujork. Ponekad sam se budio na lepim mestima (cvetna pijaca u Dvadeset osmoj ulici; udobno kanabe u Kembel apartmanu; Rokvej bič u letnje jutro...), a ponekad i na nekim neprijatnim (Hart Ajland, zajednička kloaka Njujorka; izgažen masom pešaka na Petoj aveniji u defileu na Dan Svetog Patrika; na mestu zločina u bednoj hotelskoj sobi u Bedford Stajvesantu, kraj svežeg leša iz kojeg još teče krv...).
No stvorio sam i neku vrstu rutine. Vodio sam računa da uvek na sebi imam toplu odeću, solidne cipele, sat i dovoljno novca. Kad god je to bilo moguće, čim bih se probudio, uleteo bih u prvi taksi i pojurio da vidim porodicu.
Bendžamin je brzo rastao. Zapravo, prebrzo.
Liza je cele godine prikupljala fotografije i pravila debele albume, tako da sam pri svakom novom dolasku mogao da nadoknadim bar malo izgubljenog vremena. Kada bih bacio pogled na njih, mogao sam, sav uzbuđen, da vidim prve osmehe mog sina. Čuo sam i njegove prve reči: „tata”, „bravo”, „kuku”, „doviđenja”. Video sam i kako izgledaju njegova prva dva zuba, zbog kojih je ličio na Duška Dugouška, njegove prve nesigurne korake, njegove slikovnice, plišane igračke, slagalice, njegove kaprice i ljutnje, kao i njegovo razneženo treperenje dok je slušao muziku.
Kasnije sam mogao da preslušam njegove prve reči, da vidim prvo šutiranje lopte, njegove prve crteže čiča Gliše ili kućice, prvo odevanje u kaubojsku odeću, prvi tricikl.
Nisam bio tu kada se vraćao iz škole, niti kada je imao školske priredbe za kraj godine. Nisam mu ja objašnjavao kako se zovu boje, niti sam ga učio računu. Nisam ga preslišavao abecedu, niti sam podešavao točkove njegovog bicikla ili leptiriće za plivanje.
Kad god bih došao kući, činio sam sve što sam mogao da se uživim u ulogu oca. Ja sam bio nestalni otac koji se pojavljivao uvek u neočekivanom trenutku, ponekad i nezgodnom, i koji je nestajao isto tako brzo kao što se i pojavio.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:28 am





2.

Bilo je i srećnih dana. U takvim danima bili smo ono što smo želeli najviše na svetu - porodica kao i sve ostale.
* * *

Godine 2006. na Koni Ajlandu slavio se Dan nezavisnosti. Ben je tada imao četiri godine. Nosio sam ga na ramenima. Sunce je bilo u zenitu. Držao sam Lizu za ruku i šetali smo duž aleje pored plaže oivičene drvećem i prisećali se kako smo pre devet godina bili na ovom mestu usred zime. Otišli smo da se zajedno okupamo, da pojedemo viršle kod Nejtana, da se provozamo na panoramskom točku i na ruskom ringišpilu. Uveče smo otišli kod Salivana da odatle posmatramo vatromet nad Ist Riverom.
Jedne nedelje u oktobru 2007. godine osvestio sam se na desetak metara od kuće, pod uličnom svetiljkom u Ulici Kristofer. Bilo je tek prošlo podne kada sam zazvonio na vrata. Deda mi je otvorio. Kao i uvek, srdačno se zagrlismo.
- Dobro je da si stigao! - reče mi on.
Dok sam se upitno mrštio, povede me u trpezariju. Za stolom sam prvi put ugledao Lizinu porodicu.
- Rekla sam vam da on zaista postoji - povika ona i baci mi se u naručje. - Mama, tata, predstavljam vam „čoveka koji nestaje”.
Taj dan provedosmo s mojom taštom i tastom kao da smo se oduvek poznavali.
Bio je kraj maja 2008. godine i osam sati uveče. To je veče „solsticija Menhetna”. Narod se dva puta godišnje gura po ulicama da vidi taj posebni zalazak sunca, redajući se u pravcu istok-zapad po najvećim gradskim saobraćajnicama.
Liza i Ben stoje pred kućom. Moj sin je na biciklu, a njegova majka okrenuta je leđima i ne vidi me.
- To je tata! - prodra se moj sin čim me ugleda. - Tata! Dok on okreće pedale kao mahnit i žuri ka meni, vidim da se i Liza okreće. Trudna je svakako već oko osam meseci.
- Devojčica je - kaže mi i spušta bradu u pregib mog ramena.
- Ali sada sam stigao prerano da bih mogao da prisustvujem porođaju...
Ona širi ruke da mi objasni kako to i nije tako bitno.
- Čekala sam te da se dogovorimo o imenu, ali već imam ideju. Šta misliš o imenu Sofija?
Jedne letnje subote 2009. nalazim se zaštićen u okrilju našeg doma. Dok Liza uživa u dekadentnoj kombinaciji slane pogačice premazane nutelom, ja uzimam gitaru i sviram nekoliko akorda pesme Leonarda Koena. Zbogom, Marijan.
Sofija, moja lepa princeza, sedi na visokoj stoličici i lupa u taktu kašičicom po plastičnom tanjiru. Odeven kao Indijanac, Bendžamin igra kišni ples oko kuhinjskog pulta.
Na radnoj površini stoji Tajm magazin na čijoj se naslovnoj strani može videti fotografija bengalskog tigra, a iznad nje je zabrinjavajući naslov:

KLIMATSKE PROMENE:
PREDSTOJI NESTANAK NEKIH ŽIVOTINJSKIH VRSTA.


Gledam svoju decu i mislim kako su divna. Nekako izdržavam sve ovo uglavnom zahvaljujući njima. Pomažu mi da ne klonem i da sačuvam veru u budućnost. Ali svaki put kada ih pogledam, setim se natpisa na onoj bakarnoj ploči: „Kad produvaju 24 vetra, ne ostaje više ništa.” I neki unutrašnji glasić podseća me na Salivanovo upozorenje: Smatraj da gradiš zamak na pesku i da će ga talasi odneti. To je pravo prokletstvo svetionika. U jutro dvadeset četvrtog dana sve će nestati. Nijedna osoba koju si u međuvremenu upoznao neće te se sećati.
Ja to ne zaboravljam, ali sam odlučio da se ponašam kao da se istorija ne ponavlja. Poput zatvorenika koji broji dane do izlaska iz zatvora, ja brojim dane koji su mi preostali do dvadeset četvrtog putovanja. Ono će biti moj strašni sud.
Jedne večeri 2010. godine poneo sam Bena u naručju u postelju. Uspavao se gledajući Avatar - zajedno smo ga gledali sedeći na kanabetu u salonu.
Stavljam ga u krevet, ušuškavam ga i snažno ga grlim. Uživam u njegovom mirisu koji treba da mi potraje do naredne godine. Kada pođem napolje, on me uhvati za rukav.
- Zar ideš, tata?
- Idem, veliki moj dečko - kažem mu i sedam na krevet.
- A kuda to ideš?
- Ne idem nikuda, Bene. To već znaš. Pričali smo o tome.
Moj sin se pridiže u krevetu i namešta jastuk uspravno.
- Zar ne ideš da vidiš tvoju drugu porodicu? - pita me zabrinutim glasom.
- Ne, Bene, nemam drugu porodicu! Imam samo vas: mamu, dedu, Sofiju i tebe. Ne postoji niko drugi.
Malo mu razbarušim kosu. On skoro ljutito navaljuje:
- Ali dok nisi s nama, moraš biti negde drugde! Ne može biti drugačije!
Spuštam mu ruku na rame.
- Znam da je to teško razumeti, ali za mene vreme teče drugačije. Mama ti je to već nekoliko puta objašnjavala.
On uzdiše i pita:
- Hoće li se jednog dana stvari normalizovati?
- Nadam se da hoće.
- A kada to?
- Za pet godina, 2015 - kažem mu. On počinje da računa u glavi.
- Te godine ja ću imati trinaest godina.
- Tako je, to je još daleko... Hajde, sada lepo lezi.
- Mogu li da posmatram kako nestaješ?
- Ne, ne možeš. To nije igra niti mađioničarski trik. A i ne odlazim odmah. Ostaću još malo s mamom.
Ponovo ga ušuškavam i grlim.
- No dok nisam tu, računam na tebe da paziš na sestru i mamu. On klima glavom i potvrđuje.
- Dobro, dok tebe nema, ja sam gazda.
- Ne, Bene, mama je gazda, a ti si čuvar kuće. Slažeš li se?
- Slažem se.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:29 am




3.

Vreme brzo protiče.
Prva decenija XXI veka se okončava.
Amerika je završila sa Bušovima i u Beloj kući pojavio se Obama.
Pri svakom novom povratku zapažam promene u svetu. Internet je sve osvojio i progutao: muziku, knjige, bioskop. Ljudi žive s mobilnim telefonom u ruci i svaka tri minuta bacaju na njega zabrinut pogled. Tu je ajfon, Fejsbuk, Gugl, Amazon... sve je virtuelno, numeričko, nematerijalno: korespondencija, razmena, prijatelji, zabava.
Mnoge kulturne reference iz razgovora nisu mi jasne. Ne znam te nove glumce, nove rok grupe, nove zvezde, a često mi nije jasno ni zbog čega su neke osobe slavne.
Sećam se komentara mog oca s početka osamdesetih godina, kada sam satima slušao treštanje vokmena i muziku sa kaseta: „Taj aparat samo će stvoriti blesave i zaostale generacije”, „Madona je kurva, Dejvid Boui transvestit, a Erik Klepton narkoman.” Sada mi se čini da i sam postajem reakcionarni matorac, jedan od onih kakve sam mrzeo kada sam bio adolsecent.
Ja sam putnik kroz epohu u kojoj zaista ne živim.
Nemam više reči, a ne umem ni da dešifrujem svet.
Zbunjen sam, premešten, prevaziđen, i ovaj svet sve manje je moj i sve više me plaši.
Jedina kotva mi je porodica.
A i moj jedini horizont.


2011.
Slomljena srca

Ne remeti nam život ljubav,
već nesigurnost u ljubav.

Fransoa Trifo

0.

Osećam toplotu dobro zagrejane prostorije.
Osećam dodir somota na obrazu.
U udobnoj sam fotelji. Mek naslon pridržava mi potiljak.
Čujem muziku i neki jasan glas koji peva baladu o rastanku jednog para, punu melankolije izgubljene ljubavi. Nekoliko sekundi uživam u ritmu te muzike. Znam tu pesmu: ABBA - „The winner takes it all".
Otvaram oči. Sedim u fotelji usred neke pozorišne sale. Oko mene nekoliko stotina ljudi zaneseno posmatra predstavu - mjuzikl„Mama mija"!
Okrećem glavu i podižem pogled. Scena je veoma velika, plafoni visoki, a i mezanin je po obliku... ma ja sam nekada davno bio ovde.
Nalazim se na Brodveju u pozorištu Vinter garden. Majka me je svojevremeno dovela ovamo da gledamo mjuzikl „Mačke", i to kratko vreme pre nego što je umrla.
Ustajem usred aplauza, guram susede i izvlačim se iz reda. Prolazim kroz prolaz u parteru, silazim niz stepenice i odlazim iz pozorišta.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:29 am






1.

Brodvej uveče.
Načinio sam nekoliko koraka i upao u frenetičnu gužvu na Tajms skveru - okružen sam masom ljudi, autobusima, kolicima s viršlama. Na reklamnim video-ekranima prikazuju se neki romantični spotovi za nakit. Na trotoarima ulični prodavci drže snopove helijumskih balona u obliku srca i bukete već pomalo uvenulog cveća. Sada je tek prošlo sedam uveče. Ovo je 14. februar 2011. godine, Dan Svetog Valentina.
Zaustavljam taksi i prisećam se onog jutra 1992. godine kada me je Džefri Veksler oslobodio iz zatvora. Tada sam iznajmio neki auto u ovom kraju i od tada se nisam ovde ponovo pojavio. U toku ovih dvadeset godina cela zona pretvorila se u kvart za zabavu pod vedrim nebom. Radnje sa Diznijevim likovima i porodične prodavnice zamenili su razni pip-šou lokali i porno-bioskopi. Klošari, narkomani i prostitutke prepustili su ovaj kvart turistima.
Pored mene se zaustavi neki ford eskejp hibrid. Uskočih u taksi i desetak minuta kasnije uđoh u cvećaru u Ulici Bliker, te kupih Lizi fini buket - kombinaciju orhideja i ruža.
S buketom u ruci pokucah na vrata, sav uzbuđen što ću konačno videti ženu i decu.
No nije Liza bila ta koja mi je otvorila vrata.
- Dobro veče, šta mogu da učinim za vas? - upita me plavušica od nepunih dvadeset godina u prevelikoj majici s natpisom neke stokholmske ekonomske škole.
- Gde je moja žena?
- A ko ste vi, gospodine?
- O, a ko ste vi? - rekoh povišenim tonom. Devojka se prepade i pokuša da zatvori vrata.
- Ja sam bebisiterka. Čuvam Bendžamina i Sofiju dok je gospođa...
- Tata, tata! - razvika se Ben i baci mi se u naručje. Ja ga podigoh uvis i zavrteh ukrug.
- Zdravo, veliki dečko! Pa, šta si ti u međuvremenu radio, hajde, ispričaj mi!
Ignorišući Šveđanku, na silu uđoh u kuću. Sofija nije bila u salonu. Spustih buket na sto i popeh se u njenu sobu. Moja curica čvrsto je spavala u svom krevetu.
- Zar je već legla? - začudih se šapatom.
- Sofija je danas bila malo bolesna - objasni mi bebisiterka nekako protiv volje.
- A šta joj konkretno fali?
- Ima bronhitis, kijavicu i otitis. Sve zajedno. Ne budeći je, spustih ruku ćerki na čelo.
- Mislim da ima i povišenu temperaturu - rekoh.
- Da, znam, ali nisam htela da je budim. Kasnije ću joj dati paracetamol.
Siđoh u kuhinju.
- Bene, znaš li gde je mama?
- Pa, izašla je.
- To vidim i sam, ali gde je? Moj sin samo odmahnu glavom.
- Gde je moja žena? - upitah tada devojku.
- Ni ja to ne znam. Nisam znala ni da Liza ima muža, a svakako mi ne govori kuda izlazi...
No ja je više nisam ni slušao. Liza je sigurno ostavila neku adresu za svaki slučaj.
Pogledah oko telefona, na poličicu gde su se spuštale cedulje izvađene iz džepova, na frižider. Videh jedan listić istrgnut iz bloka i pričvršćen magnetom na kome je bilo rukom ispisano: Restoran Buli, Ulica Dvejn 163, a zatim je tu bio napisan i neki telefonski broj.
Restoran. Veče Svetog Valentina...
- Da li je tamo otišla na večeru?
- Pa kažem vam da ne znam!
- Majku mu! - promumlah i prostrelih je pogledom. Sin me zgrabi za rukav.
- Tata, ne treba da psuješ!
Kleknuh da bih bio na njegovoj visini.
- U pravu si. Slušaj, idem da potražim mamu pa ću se vratiti, u redu?
- A mogu li i ja s tobom?
- Nema svrhe, vraćam se za pola sata. Ako budeš dobar, napraviću ti lazanje.
- Ali već sam jeo.
- Onda nešto slatko? Lep sladoled s prelivom od karamela i pečenim bademima.
- Mama ne voli da jedem mnogo sladoleda. Kaže da je pun masnoća i šećera.
Ja uzdahnuh i razbaruših mu kosu.
- Brzo se vraćam, mili moj.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 5 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu