Gijom Muso-U jednom trenu

Strana 6 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Ići dole

Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 10:31 am

First topic message reminder :



Liza i Artur mogu da se vide samo jednom godišnje.
On čitav život provodi tražeći je...
... a ona svoj čekajući ga.

Liza sanja o tome da postane glumica. Kako bi platila studije glume, radi kao konobarica u jednom baru na Menhetnu. Jedne večeri tu upoznaje Artura Kostela, mladog lekara, i njen život menja se iz korena.

Artur će učiniti sve da osvoji Lizu. U gradu punom neočekivanih prepreka, na sve načine pokušaće da dođe do nje. Ali Artur nije običan muškarac – on Lizi otkriva istinu koja ga sprečava da gradi budućnost sa njom: neverovatnu a stvarniju od života.

U Njujorku kakav još niste upoznali, Artur i Liza moraće da ujedine svoje snage kako bi pobegli iz zamke najstrašnijeg od svih neprijatelja: vremena.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:29 am



2.

Nisam hteo da uzmem taksi. Saobraćaj je bio pregust, Tribeka nije bila daleko, a malo brzog hoda dobro će mi doći da razradim noge.
Pođoh na jug do ugla Ulice Makdugal i Šeste avenije, pa Brodvejom nastavih do Ulice Dvejn.
- Imate li rezervaciju, gospodine?
Zadihan i preznojen, upadoh u restoran kao pas u kuglanu. Moja crvena parka i farmerke odudarali su od svih tih večernjih odela i haljina.
- Samo želim da vidim da li je moja žena tu.
- Pa mogu da je potražim, gospodine - odgovori mi recepcioner gledajući u kompjuterski ekran. - Na koje ime je bila rezervacija?
- Hvala, radije ću je sam potražiti.
- Ali, gospodine, vi ne...
Ja pojurih hodnikom i uleteh u glavnu salu.
Na Dan Svetog Valentina publiku su uglavnom činili parovi.
Buli je bio ekskluzivan romantični restoran: ambijent je bio veoma šik i prijatan: svećnjaci na sve strane, plafon u gipsu i platna s motivima iz Provanse na zidovima.
Ugledah Lizu za jednim stolom kraj kamenog kamina u sredini prostorije. Bila je doterana, elegantna i prilično razgolićena i sedela je naspram nekog tipa koji mi je bio okrenut leđima.
Čim me ugleda, izraz lica joj se izmeni. Savi salvetu, ustade i pođe žurno prema meni pre nego što sam stigao do stola.
- Arture, šta ti radiš ovde?
- To bih i ja tebe morao da upitam.
- Ja radim. Pokušavam da zaradim novac za našu porodicu.
- Uz večeru sa svećama na Dan Svetog Valentina? Zavitlavaš me?
Razgovori utihnuše i više pari očiju uperi se prekorno u nas. Šef sale nam priđe i zamoli nas da dovršimo raspravu u holu.
- Čuj, Arture, nikada u životu nisam bila na proslavi Dana Svetog Valentina. Došla sam ovamo na poslovnu večeru. Nemoj da mi praviš scene, molim te.
- Zar misliš da sam idiot? Ko je taj tip?
- Noel Vakaro, poznati pisac i scenarista. Želi da mi da ulogu u TV seriji koju sprema za AMC.
- Dakle, dosta je da ti neko ponudi ulogu, pa da potrčiš u restoran odevena kao kurva?
- Zabranjujem ti da me vređaš!
Sav besan, zasuh je prekorima što izlazi dok joj trogodišnja ćerka leži bolesna. No Liza nije dopustila da joj se prebaci da je loša majka.
- Ali sada je februar. Sofija ima nazeb, kao i devedeset odsto dece u gradu. To je zimi sasvim normalno. No ti to ne možeš znati, pošto nikada nisi ovde!
- Pa ti dobro znaš da ja tu ne mogu ništa! Znaš i koliko patim zbog toga. Znaš da živim u stalnom košmaru!
- Zar misliš da to nije i košmar za mene?
Dok smo se tako prepirali, osetih miris vanile i ljubičica. Liza je blistala. Njena ravna glatka kosa bila je puštena i padala joj je po nagim ramenima i grudima prekrivenim crnom čipkom. Dve emajlirane narukvice zveckale su joj na zglobovima. Svakako se nekoliko sati doterivala da bi bila lepa nekome drugome. Niko ne bira u koga će se zaljubiti. Liza je očigledno imala potrebu da proveri svoju moć nad muškarcima, kao i svoju zavodljivost. Bio je to nekakav barometar ženstvenosti. Od početka sam znao da je to s vremenom neće proći. To me je rastuživalo. To me je, takode, izluđivalo.
Trudio sam se da prikrijem bes. Provešću ovde samo dvadeset četiri časa. Sve još može da se sredi, naivno sam pomišljao. Veoma sam se varao.
- Hajdemo kući, Lizo. Vratimo se našoj deci.
- Ne pre nego što završim ovaj sastanak. Zaista želim tu ulogu. Znam da mogu da je dobijem.
Tada ja izgubih strpljenje.
- Mi možemo da se viđamo samo jedan dan godišnje, a ti mi sada kažeš da više voliš da završiš večeru sa drugim muškarcem umesto da provedeš veče sa mnom?
- Ali daj mi samo dva sata i naći ćemo se kod kuće. Samo da ovo okončam na pravi način.
- Ne, nećeš se vratiti tom tipu!
Ja je zgrabih za ruku, ali se ona otrgnu i povika:
- Čuj, prestani da praviš cirkus! Nisam ti tražila dozvolu! Nisam ja nikakva stvar! Nisam tvoja svojina!
- Lizo, vrati se sa mnom, inače...
- Šta inače? Udarićeš me? Odvući ćeš me kući držeći me za kosu? Napustićeš me? Pa to stalno činiš, Arture, stalno me ostavljaš!
Okrenu se i vrati se za sto.
- Prokleti tipe koji nestaješ! - dobaci mi dok se vraćala u salu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:30 am





3.

Izađoh iz restorana sav besan, ali i vrlo tužan.
Na trotoaru je momak s parkinga upravo primao ključeve od neke nove mušterije - tipa s dugom, retkom kosom i kožnim i metalnim koturićima na pletenicama. Ovaj je upravo otvarao vrata roudstar kabrioleta svojoj saputnici.
Sve se odigralo vrlo brzo. Ja se odjednom bacih ka njima i zgrabih ključeve koje je vlasnik pružao momku.
- Hej!
Koristeći gužvu, bacih se za volan i krenuh uz škripu guma.
Izašao sam s Menhetna, skrenuo pored Hadsona i izbio na državni auto-put za Boston.
Držeći nogu na papučici, jurcao sam drumovima puna četiri sata, zanemarujući sva pravila opreznosti. Bio sam begunac, grozničav, izgubljen, zbunjen reakcijom žene koju sam voleo. Osećao sam kako se neka brana u meni upravo ruši. Bio sam umoran, iskorišćen, nesposoban da uspostavim kontrolu nad svojim životom. Kakav uticaj ja imam na događaje? Baš nikakav. Moram sve da otrpim. Već dvadeset godina moj život beži od mene. Ja sam samo prolaznik u njemu. Borio sam se, pokušavao da učinim sve što mogu. Nisam odustao od borbe, ali kako se boriti ako ne znate ni ko vam je neprijatelj?
Kad sam stigao u Boston, svi stari košmari su mi se vratili. Parkirao sam auto u uličici u Čarlstaunu i ušao u Makilan, irski pab u koji sam nekada svraćao.
Najzad sam došao u jedan lokal koji se nije promenio! Taj bar postojao je još krajem XIX veka. Imao je potpuno isti izgled i atmosferu kao i pre dvadeset godina: isti šank u obliku potkovice i istu tamnu drvenu zidnu oblogu od poda do plafona.
Na zidovima su bile fotografije u boji sepije koje su podsećale na prošlost ovog lokala. Pod je bio prekriven piljevinom, baš kao u salonima Divljeg zapada. U čašama su uglavnom bili viski i pivo, koje je teklo potocima.
Sedoh na nisku stolicu i naručih prvu kriglu.
U ovaj bar nekad me je doveo Frenk i u njega su pretežno svraćali muškarci. Redovna klijentela nije dolazila ovamo da bleji i upoznaje se sa svetom, niti su se tu služile fine grickalice uz piće: svi su naručivali čisto piće. Ljudi su ovamo dolazili da bi zaboravili na težak protekli dan, na mučan posao, na probleme, na žene, na ljubavnice, na decu i rođake. Dolazili su uglavnom s namerom da se žestoko napiju. Da se onesveste od pića. To sam i ja učinio, kombinujući velike doze viskija i krigle piva. Pio sam do besvesti. Sve dok nisam dospeo u stanje da nisam mogao da izgovorim više ni reč. Najzad nisam više mogao ni da ustanem. Kad se bar konačno zatvorio, odvukao sam se do mojih novostečenih kola.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:30 am




4.

Vario sam, dremajući, sav taj popijeni alkohol sve do zore, ali me je polarna hladnoća najzad ipak probudila. Usta su mi bila suva, tresao sam se od hladnoće, pa okrenuh kontaktni ključ da bih aktivirao grejanje. Zaputio sam se ka jugu, prešao Harvardski most i odvezao se na Jamajka Plejn. Bilo je sedam sati ujutro kada sam stigao do groblja Forest Hils.
U to doba rešetkasta kapija groblja bila je još zamandaljena, i ja, bez obzira na sav mamurluk, ipak nekako preskočih zid na najnižem delu.
Stotinu hektara parka bilo je prekriveno ledenom korom. Beli sloj prekrio je i ivice staza, pa se nisu jasno ocrtavale. Sva vegetacija bila je zamrznuta, kao i voda u česmicama. Statue su delovale kao živa bića koja je polarni dah zaledio u mestu.
Još bazdeći na alkohol i teške glave, udisao sam ledeni vazduh koji mi je štipao pluća. Zureći ka drugoj strani groblja, ugledah površinu zaleđenog jezera u kome se ogledalo obližnje rastinje i plavo nebo.
Siđoh alejom oivičenom drvećem sve do pošljunčanih staza između grobova i grobnica. Nad nadgrobnim spomenikom moga oca lebdela je laka zimska izmaglica.

Frenk Kostelo
2. januar 1942.
6. septembar 1993.
Bio sam kao ti,
Bićeš kao ja.

- Zdravo, Frenk. Nije baš najtoplije, zar ne?
Čudno sam se osećao. Više no ikada ljutio sam se na njega što mi je upropastio život. No neki deo mene želeo je da porazgovara s njim.
- Lepo ti je ovde, ali to je lepota smrti - rekoh sedajući na obližnji zidić. - Dani su ti svakako dugi. Sigurno ti je dosadno, zar ne?
Pronađoh u džepu paklicu cigareta i šibice koje mi je ostavila konobarica iz Makilana. Pripalih jednu i povukoh dim sa uživanjem.
- Čak nemaš ni ovo, u pravu si. Ipak, to te je ubilo, pa... Izbacih kolut dima, koji se dugo zadrža u sleđenom vazduhu, a potom nestade.
- Najzad, ti si bio potpuno u pravu: u životu ne treba nikome verovati. Hvala ti što si me tako rano upozorio na to, mada nisam baš dobro naučio tu lekciju.
Neka ptica polete sa obližnje grane, stresajući malo snega koji je juče napadao.
- Hej, čuj, nisam ti ovo još kazao: postao si deda. Da, da, to je istina. Imam devetogodišnjeg sina i trogodišnju ćerku. Nisam najbolji otac, ali imam dobro opravdanje. Za razliku od tebe.
Ustao sam sa zidića i prišao mermernom spomeniku. Grob je bio ogoljen. Nije bilo nikakvih buketa cveća, bilja niti komemorativne ploče.
- Sve mi se nešto čini da te deca baš ne obilaze često, zar ne? Zapravo, čini mi se da nikome ne nedostaješ. Uvek sam mislio da ne osećaš ništa samo prema meni, ali sam, izgleda, pogrešio: ni njih dvoje nisi mnogo voleo.
Povukoh još jedan dobar dim koji mi se učini gorči od prethodnog, pa ugasih pikavac potpeticom.
- Zašto nas nisi voleo, Frenk?
Zatim se još više približih spomeniku i udarih nogom u postolje.
- Znaš, u poslednje vreme mnogo sam razmišljao o tome i verujem da nazirem nekakav odgovor. Ti nas nisi voleo zato što ljubav čini čoveka ranjivim. To je činjenica: ako imaš dete, strepiš da ga ne izgubiš. Čim imaš dete, uzdrman si iz temelja. Razoružan si i osetljiv. Ako neko želi da ti naškodi, ne mora da napada tebe lično. Tako postaješ lak plen.
Magla se razilazila. Prvi zraci sunca pojaviše se iza grobnica.
- A ti si - nastavih svoju besedu - uvek odbijao da budeš slab. Hteo si da budeš neranjiv,slobodan, prepušten sebi. Bilo je pomalo od svega toga, zar ne? Nisi nas voleo da ne bi pokazao slabost. Nisi nas voleo zato što si štitio sebe.
Vetar poče da duva. Još čitav minut proveo sam čekajući odgovor kojeg nije bilo.
Zatim mi jutarnji vetrić donese topao prolećni miris koji me odvoji od te zimske atmosfere.
Bio je to miris cveta pomorandže.
Udovi mi zadrhtaše, a noge zaklecaše, te pokušah da shvatim šta se dešava. Bilo je tek nešto manje od sedam sati ujutro. Pojavio sam se tek pre dvanaest sati.
Pa ne mogu valjda sada da nestanem!
No odjednom osetih u mozgu poznato električno pražnjenje.
Zaleđeno tlo nestade mi ispod nogu.
Iščeznuh.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:30 am







2012.
Jedno bez drugog

Navikao sam na samoću, ali je od nje
gora mržnja koju osećam prema sebi.

Džon Irving

0.

Osećam svež i oštar miris lavande.
Mogu da nanjušim i slabe primese mirisa borovine. U pozadini čujem melodiju sa stare ploče koja škripi: to je pesma „Volare" u izvođenju Dina Martina.
Srce mi lupa i znojim se. Veoma teško razdvajam slepljene očne kapke. Grlo mi je suvo, čini mi se da su mi usta puna peska, a glava mi puca od gadne migrene.
U stomaku mi se komeša i krči. Pokušavam da se pokrenem, ali su mi mišići zgrčeni.
No strašna žeđ ipak me na kraju prisiljava da otvorim oči. Dan je. Polako dolazim sebi. Gledam na sat i vidim da je prošlo četiri po podne.
Sedim upola zavaljen na nekom starom česterfild kanabetu, a nalazim se u toploj radnji uređenoj u stilu pedesetih godina. Osvrćem se oko sebe i vidim posude s kremama, losione, komade sapuna, četke, stari gramofon. Ustajem, posrćem i uspevam da pročitam natpis iznad ulaza.
Nalazim se u starinskoj berbernici u Istočnom Harlemu.
1.

- A da se ipak smestiš malo udobnije, dečko? - obrati mi se nečiji glas iza leđa.
Poskočih uvis, okrenuh se i videh da glas pripada nekom starom crncu s prosedom bradom i borsalinom na glavi, odevenom u košulju, prsluk i pantalone s tregerima.
On mi mahnu da se smestim u nagnutu berbersku foteljicu od crvene kože.
- Nisam čuo kada si ušao, ali ja sam, zapravo, gluv kao top! - dobaci mi on i prasnu u smeh.
- Izvinite, gospodine, ali...
- Možeš me zvati Džibril.
- Džibrile, strahovito sam žedan. Možete li mi doneti čašu vode i aspirin?
- Pa, to ću ti već negde pronaći - obeća on i nestade u pozadini.
U uglu radnje ugledah hrpu časopisa na staroj komodici od mahagonija koja se presijavala na suncu.
Najnoviji časopis bio je Entertejnment vikli od 24. februara 2012. godine. Na naslovnoj strani ugledah plavušu kratke kose i odlučnog pogleda, a iznad te fotografije naslov:

LIZA EJMS RAZGOVOR SA JUNAKINJOM „PROŠLE BUDUĆNOSTI"

NOVE POPULARNE SERIJE


Bila je to nešto mršavija i izazovnija Liza, a delovala mi je i znatno hladnije od one koju sam poznavao. Prelistah časopis i pročitah taj članak. Dakle, uspela je da dobije tu ulogu o kojoj je sanjala. Treba li da se radujem ili da žalim zbog toga?
- Evo ti, momče! - doviknu mi Džibril koji se upravo vratio sa sifonom sode i tabletama paracetamola.
Popih dve tablete i sasuh u grlo tri čaše sode, pa se odmah osetih malo bolje, mada sam i dalje osećao posledice mamurluka.
Pogledah se zbunjeno u ogledalo. Imao sam četrdeset šest godina i to se već jasno videlo. Oči su mi zgasnule i bile su okružene tamnim kolutovima, utonule u očne duplje i omeđene lepezastim borama sa spoljne strane. Moja crna kosa bila je malo progrušana sedim vlasima, a na čelu sam imao nekoliko bora. Imao sam ih i na vratu, a ten mi je bio bledunjav. Crte lica su mi se izmenile. Nisu više bile onako čiste i izrazite. Imao sam dve jasno usečene brazde od nozdrva do uglova usana, što mi je davalo umoran izraz.
Sav iznuren, zavalih se u stolicu. Džibril mi prebaci topao peškir preko lica i osetih miris nane. Dok sam se ja tako opuštao, čuh ga kako oštri brijač o kožni kaiš. Nanese mi sapunicu četkom na lice, pa pređe oštricom preko mojih obraza i gornjeg dela vrata. Ja se prepustih njegovoj sigurnoj ruci i pokušah da prikupim sećanja na „jučerašnje” događaje.
Prepirka s Lizom iznervirala me je i odvukla u nekontrolisano lutanje, i sada me je mučilo osećanje krivice. Uništio sam jedan dragoceni dan koji sam mogao da provedem sa decom.
Berberin mi ispra lice toplom vodom i stavi mi malo stipse na jednu posekotinu. Zatim dovrši posao i stavi mi novi topao peškirić s mirisom mentola na lice i očne kapke. Oči su mi bile sklopljene, ali sam čuo zvonce na vratima koje je najavilo dolazak nove mušterije. Bio sam nepomičan i nastojao sam da prikupim snagu, kad odjednom začuh poznati glas:
- Dakle, dečko, želiš da ti koža omekša?
Poskočih i smaknuh peškirić s lica, te ugledah Salivana kako seda u stolicu kraj moje.
Deda je bio oslabio. Bore na licu su mu se produbile. Delovao je prilično umorno, ali mu je pogled i dalje bio blistav i zajedljiv.
- Lepo je videti te - rekoh srdačno ga grleći. - Žao mi je što sam to propustio prošlog puta.
- Znam, Liza mi je kazala. Baš si zabrljao.
- Pa, krivica je do oboje - branio sam se.
Salivan nešto promumla i okrenu se Džibrilu da me predstavi.
- Ovo je moj unuk, Artur. Pričao sam ti o njemu.
Stari crnac prasnu u smeh.
- Je li on taj što nestaje?
- Da, baš on.
Brica mi spusti ruku na rame.
- Znaš li da sam brijao tvog dedu još 1950. godine? Salivan i ja znamo se dobrih šezdeset godina.
- Tako je, stara rago! A da bismo to proslavili, potraži neku bocu viskija iz tvoje tajne rezerve.
- Imam jedan bušmils star dvadeset godina. Reći ćeš mi kako ti se sviđa - obeća berberin i opet ode nekuda.
Salivan izvuče iz džepa mobilni telefon i okrenu neki broj.
- Zovem Lizu. Ona je na turneji po Kaliforniji.
Ta me informacija ožalosti. Pošto sam doneo odluku da ne gubim nijedan dodatni dan i da spašavam brak, perspektiva da neću videti Lizu ni ove godine sasvim me je razočarala.
- Sofija je s njom, ali sin ti je u Njujorku - reče on želeći da me malo uteši.
Pošto je razmenio nekoliko reči s Lizom, dodade mi slušalicu.
- Dobar dan, Arture.
Bilo je lepo čuti svež i zvonak Lizin glas.
- Zdravo, Lizo. Žao mi je zbog prošlog puta.
- Pa i treba da ti bude. Čekala sam te cele noći, a i tvoj sin.
S mobilnim telefonom na uhu izađoh na trotoar da je bolje čujem. Nešto mi pade na um.
- Možda bih mogao da dođem u Kaliforniju da se vidimo? Ako bih odmah krenuo na aerodrom...
- A čemu bi to poslužilo, osim da nas rastuži? - odseče ona odlučno. - No ako bi proveo malo vremena s Benom, to bi moglo biti korisno.
- Da li je on dobro? - upitah je zabrinuto.
- Ben uopšte nije dobro - reče mi ona tonom punim skrivene tuge i prebacivanja. - Trenutno je nemoguć. U školi ne uči ništa, tuče se sa svima redom, a ni kod kuće nije nimalo bolji. Nemoguće je usmeriti ga na nešto. Reći da neće da sarađuje samo je eufemizam. Ponekad je i nasilan. Pradeda je jedini koji može da ga urazumi, bar povremeno.
Tuga u njenom glasu zaledi me u mestu.
- Pa, možda treba porazgovarati sa psihologom.
- Kao da smo tebe čekali da to kažeš. Već nekoliko meseci ide na te seanse. Po preporuci iz škole.
- Možda je to njegovo ponašanje, zapravo, poziv za pomoć. Nije potreban psihijatar da se shvati da Benu teško pada naša situacija. Mislim, cela situacija...
- Pa, nije valjda i to moja greška! Misliš li da mu prija to što si četiri hiljade kilometara daleko od njega?
- Ja ga viđam svake nedelje. A ja svakako nisam nikakva Penelopa. Ne mogu da sedim kod kuće i strpljivo te čekam, gutajući pilule za spavanje i antidepresive.
Pogledah ljude koji su hodali trotoarom. Za dvadeset godina su se i harlemske ulice veoma promenile. Mešavina rasa, kompletne porodice, dečji smeh.
- Čuj, Lizo, za tri godine sve ovo će se završiti - rekoh joj što sam ubedljivije mogao.
- Ne, niko, zapravo, ne zna šta će biti za tri godine.
- Lizo, ne trošimo ovo malo vremena na prepirku. Volimo se i...
- Ne, ti me ne voliš - ljutito odseče ona. - Svakako me nikada nisi ni voleo ovakvu kakva jesam. Ti voliš neku svoju neodređenu predstavu o meni, ali ona ne odgovara stvarnosti.
Želeo sam da to opovrgnem, ali mi ona ne ostavi vremena.
- Moram da idem - reče suvo i prekinu vezu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:31 am



2.

- Popij ovo, dečko - reče mi Salivan i pruži mi čašu viskija. Odbih tu njegovu ponudu, ali je on i dalje navaljivao:
- Hajde, ne brukaj svoju irsku krv! Znaš onu izreku: u Irskoj se viski pije samo u dve prilike - kada ste žedni i kada niste žedni.
Okrenuh se prema Džibrilu.
- Imate li možda negde malo kafe?
- O, momče, pa zar ne vidiš da iznad vrata piše „Berberin”, a ne „Bar”? - odgovori mi on, lupajući se rukom po boku.
Salivan poče da pretura po džepu i izvadi neke dve karte, pa ih stavi pred sebe.
- Večeras Niksi igraju protiv Klivlanda u Medison skver gardenu. Uzeo sam ove karte za Džibrila i sebe, ali će biti bolje da ti pođeš sa sinom.
- Pa, ako ste planirali da idete zajedno, ja ne želim da vas...
- Ne sekiraj se ti za nas - reče Džibril. - Idi s tim tvojim klincem na utakmicu. Ja i Salivan lepo ćemo otići na pileći kari ili jagnjeće kotlete kod Red rustera. A možda ćemo svratiti i na piće u striptiz-bar u Sto dvadeset četvrtoj ulici. I znaš šta? Napraviću ti tu tvoju kafu!
Ostavši sam sa Salivanom, iskoristih priliku da mu se požalim na ono što me je mučilo.
- Od mog poslednjeg povratka pojavio se jedan novi problem. I to veliki.
On duboko uzdahnu, potraži svoje cigarete i zadenu jednu za uho.
- Putovanje je bilo kraće nego što sam očekivao - rekoh. -Mnogo kraće: recimo, dvanaest sati umesto dvadeset četiri.
Salivan kresnu upaljač i ukaza se žuti plamen.
- Pa, toga sam se i plašio - reče on, paleći cigaretu. - I meni se desilo to isto. Četiri poslednja putovanja bila su znatno kraća.
- Kako to?
- Svako putovanje trajalo je upola kraće od prethodnog: prvo dvanaest sati, zatim šest, pa samo tri.
- A poslednje?
- Ono je trajalo jedva jedan sat.
U prostoriji zavlada tišina. Nisam mogao da poverujem u to što mi je kazao. Zatim me spopade bes.
- A zašto mi to nisi rekao? - razvikah se, lupajući šakom po konzoli.
Salivan umorno protrlja oči.
- Zato što to ne bi ničemu poslužilo, Arture. Samo bi ti podrilo moral.
Dograbih one karte sa stola i izleteh napolje. Košmar se nastavljao.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:31 am




3.

Osnovna škola mog sina bila je na uglu ulica Grin i Vašington plejs u jednoj ciglenoj zgradi boje okera, odmah pored Njujorškog univerziteta.
Oslonjen leđima na zid, posmatrao sam učenike koji izlaze i odmiču trotoarom ili skreću u obližnje ulice. Deca koja nisu imala ni deset godina već su se ponašala kao adolescenti: devojčice su bile doterane kao odrasle devojke, a dečaci su izigravali mlade šmekere.
Bendžamina sam prepoznao bez problema. Bio je neverovatno porastao. Narasla je i njegova divna plava kosa. Na sebi je imao tamne farmerke, pamučnu jaknicu s malim krznenim okovratnikom i iste stensmitovke kakve sam ja nosio kada sam bio njegovih godina.
- A zašto si ti došao po mene? - upita me preklapajući svoj trotinet.
- Obuzdaj malo tu preteranu radost! - rekoh i zagrlih ga.
On se izvuče iz mog zagrljaja i poveze se prema parku.
- Večeras izlazimo zajedno - rekoh mu hodajući za njim. -Imam dve karte za utakmicu s Niksima.
- Baš mi se i ne ide. Ne volim košarku - promumla on i ubrza vožnju.
- E pa, ipak ćemo ići - povikah ja dok je on brzo odmicao. Nije još sve izgubljeno...
No ja, zapravo, nisam shvatao situaciju. Čitave večeri u Medison skver gardenu posmatrao sam sina s knedlom u grlu. Ponašao se prema meni kao prema strancu, izbegavao je moje saučesničke poglede i na sva moja pitanja odgovarao je jednosložnim rečima.
Ja sam bio odsutni otac i on mi je podnosio račun koji treba da platim zbog toga. Čak i kada sam, u retkim prilikama, bio tu, bio sam toliko brižan i prezauzet da mu se nikada nisam potpuno posvetio. Deo mene bio je negde drugde: već okrenut ka sutrašnjici, u panici zbog sledećeg buđenja. Nikada nisam imao vremena - baš nikada ga nisam našao - da mu nešto važno saopštim i da ga nečemu poučim. Nije bilo nikakve prave osnove, vrednosnog sistema niti pridika koje bi nam sada olakšale da premostimo prepreku. A i šta sam mogao da mu dam ja koji sam od oca nasledio samo negativno viđenje sveta i čiji je život bio stalna, unapred izgubljena borba protiv vremena?
- Da li bi voleo da odemo na rolnice od jastoga?
On podiže prema meni svoje lepo lice i pogleda me pogledom koji nisam prepoznavao. Zenice su mu blistale živim i uznemirujućim plamenom.
- Znaš li šta bih zaista voleo?
Očekivao sam da čujem najgore, i to se i desilo. Bendžamin otvori usta i ja ga čuh kako ljutito izgovara:
- Voleo bih da te više nikada ne vidim! Da nestaneš zauvek iz naših života!
Načini malu pauzu pa nastavi:
- Ostavi nas na miru! Zaboravi nas! Nemoj više da nanosiš zlo mami! Samo to i znaš, da zadaješ bol ljudima.
Te reči parale su mi srce poput udaraca nožem.
- Nepravedan si, Bene. Znaš vrlo dobro da to nije moja greška...
- Prestani stalno da tvrdiš kako to nije tvoja greška! Koga je briga čija je greška! Nisi tu i to je sve! I reči ću ti još nešto: da se Sofija ne bi traumirala, mama joj nikada nije kazala da si joj ti otac! Nisi ni primetio da te ona nikada ne zove tata!
Sve je to bilo tačno i bilo mi je nepodnošljivo.
- Slušaj, Bene. Znam da je situacija koju proživljavaš vrlo teška i neshvatljiva, ali znaj da neće večno trajati. Još tri godine, pa će se sve vratiti u normalu.
- Neće.
- Zašto neće?
Sada su mu krupne suze tekle niz obraze. Ja ga zagrlih.
- Za tri godine Sofija i ja bićemo mrtvi - zajeca mi on na uho.
- Ama nećete, dečko moj! Ko ti je to kazao?
- Salivan...
Jedva sam obuzdavao gnev koji me je spopao i odveo sam sina u Ojster bar. Tri četvrtine lokala zvrjalo je prazno. Sedosmo za jedan povučen sto u dnu sale i ja naručih dva sendviča i dve koka-kole.
- Reci mi šta ti je tačno Salivan ispričao.
On protrlja oči, povuče gutljaj koka-kole i jecajući poče da mi objašnjava:
- Dedi već nekoliko meseci nije baš dobro. Mnogo kašlje, a mnogo i pije. Jedne večeri mama je napravila palačinke i zamolila me je da mu ih odnesem. Otišao sam kod njega i lupao na vrata, ali mi nije otvorio. Hteo sam već i da se vratim, kada zapazih da mu vrata uopšte nisu zaključana. Ušao sam i našao ga kako leži na podu usred salona. Bio je potpuno pijan.
- A kada se to desilo?
On podiže pogled i malo se zamisli.
- Pa, ima jedno tri meseca. Pomogao sam mu da se pridigne. Ostao sam s njim neko vreme i upitao ga zašto toliko pije. Rekao je da to čini da zaboravi na strah. Onda sam ga pitao čega se plaši. Tada mi je ispričao svoju priču i kazao mi da se boji da se i nama ne dogodi isto to. Kada se završi tvoje dvadeset četvrto putovanje, ničega više neće biti. Mama te neće prepoznati i biće kao da ja i Sofija nikada nismo ni rođeni.
Obrisao sam mu suze papirnom salvetom i pokušao da ga umirim.
- To se zaista dogodilo Salivanu, ali ne znači da će se desiti i nama.
- A zašto bismo mi to izbegli?
- Zato što se volimo. Nas četvoro smo porodica. Klan Kostelo. Znaš li šta kaže Šekspir? „Ljubav puzi ako već ne može da hoda.” Znaš li šta to znači?
- Da je ljubav uvek jača od svega.
- Tačno to. Zbog toga nemoj ničega da se plašiš.
Šekspirove reči delovale su nekoliko sekundi, ali je stvarnost ubrzo nadvladala.
- Zar misliš da te mama još voli? - upita me Ben, grickajući rolnicu. - Meni se čini da ona voli tog tipa, Noela.
Ja priguših svoj bol i zatražih mu objašnjenje.
- Misliš na Noela Vakara, pisca?
Moj sin zbunjeno klimnu glavom.
- Da, to je taj pisac. Ona se smeje kad god on dođe i čuo sam kada je preko telefona kazala nekome kako on lepo brine o njoj.
Pogledah sina pravo u oči i rekoh što sam ubedljivije mogao:
- Slušaj dobro, Bene, i ne sumnjaj u moje reči. Čovek kojeg mama zaista voli jesam ja. Zato što sam vaš otac, Sofijin i tvoj. A kada se budem konačno vratio, i ja ću umeti da je nasmejem i brinuću o njoj.
Videh da sam ga donekle ubedio. Činilo se i da mu se vratio apetit. Pošto smo smazali rolnice sa jastogom, vratili smo se kući, gde nas je čekala devojka koje se starala o njoj.
Kao što smo uvek činili još od njegovog ranog detinjstva, zajedno smo oprali zube u kupatilu, a zatim sam ga ušuškao i poželeo mu laku noć.
- Treba da preguramo još tri teške godine, slažeš li se, Bene? To možemo učiniti samo ako budemo pravi tim i ako imamo poverenja jedni u druge. Stoga treba da budemo mudri, pa zato prekini s tim svojim ludovanjem, važi?
- Važi. Ja ću od sada biti pravi domaćin.
- Baš tako.
- A ti ćeš i dalje biti čovek koji nestaje. Mama te uvek tako zove.
- To je istina - priznadoh. - Ja sam čovek koji nestaje.
I na tu pomisao počeh da drhtim.
- Laku noć, veliki moj dečko - rekoh, gaseći svetlo, da on ne vidi kako se grčim.
- Laku noć, tata.
Sa suzama u očima odvukoh se do vrata i nestadoh pre nego što sam stupio na prvi stepenik.
Kakav sam zločin počinio da plaćam ovakvu cenu? Koju neoprostivu grešku ispaštam?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:31 am






2013.
Kišna sezona

Život je niz povezanih rastanaka.

Čarls Dikens

0.

Nekakvo šuškanje.
Miris kože i starih knjiga.
Napeta tišina koju remeti samo zvuk okretanja stranica. Tiho nakašljavanje. Prigušen zvuk lupkanja po tastaturi.
Glava mi je naslonjena na neku drvenu površinu i osećam miris voska. Otvaram oči i poskočim. Ruke mi vise niz rukohvate. Oko mene su hiljade knjiga poredane na kilometrima polica s rezbarenim figurama na ivicama; vidim i monumentalne lustere, patinirane radne stolove, mesingane lampe sa abažurima od zelenkastog stakla.
Nalazim se u čitaonici Njujorške gradske biblioteke.
1.

Još sav unezveren od šoka, ustajem iz fotelje i polazim u istraživanje mesta na kojem sam se zatekao.
Iznad glavnih ulaznih vrata nalazi se veliki zidni sat koji pokazuje 12.10. To je vreme ručka. Zaista, vidim mnogo praznih mesta. Prolazim pored police sa štampom i gledam neke dnevne novine: Humanitarna akcija u Siriji; Posle pucnjave u Njutaunu vrši se pritisak na Senat da se uvedu mere za kontrolu posedovanja vatrenog oružja... Bacam pogled na datum i vidim da je ponedeljak, 15. april 2013. godine.
Rok se bliži kraju. Imam još samo dva putovanja do kraja priče. Jedna ideja rađa mi se u glavi. Sedam za jedan kompjuter i povezujem se na internet. Nažalost, traži mi neku šifru - rezervisan je za one koji imaju člansku karticu biblioteke.
Čekam nekoliko minuta i posmatram radna mesta oko sebe. Odjednom počinje da zvoni mobilni telefon jedne moje susetke. Ona ustaje s namerom da izađe i odgovori na poziv bez ometanja. Kliznem na njeno mesto i otvaram novu stranicu. U nekoliko poteza pronalazim Vikipediju i tražim podatke o ljubavniku moje žene.
Nema fotografija, samo sledeća beleška:

Noel Vakaro
Noel Lui Vakaro, američki pisac i scenarista, rođen je u Bostonu 4. avgusta 1966. godine.
Diplomirao je na Univerzitetu Djuk i predaje književnost na Berkliju i Čikaškom univerzitetu.
Od 1991. do 2009. godine objavio je trilogiju Ronjenje i postigao uspeh i svetsku slavu.
Godine 2011. napisao je tekst za čuvenu TV seriju Prošla budućnost koja je emitovana na AMC-ju, za koju je on bio i producent i scenarista.

Hteo sam da potražim i neke druge podatke, kada začuh glas:
- Hej, šta radite na mom mestu?
Ona studentkinja vratila se u čitaonicu. Pošto sam uhvaćen na delu, ja joj se izvinih i šmugnuh napolje iz biblioteke stepenicama koje me odvedoše pravo do izlaza na Brajant park.
Bio sam na poznatom terenu - Midtaun između Pete i Šeste avenije. Metroom sam za petnaestak minuta stigao do Grinič Vilidža i požurio preko Vašington skvera. Pre povratka kući odlučio sam da svratim do Salivana.
Ali kada sam došao do ulaznih vrata, zatekao sam novi koverat zadenut za zvekir.
Poslednji put to sam doživeo onda kada sam našao pismo sa obaveštenjem da mi se rađa sin. Ovoga puta vesti su bile lošije.

Dečko moj,
Nisam te dugo video i prokleto mi nedostaješ.
Ako želiš da vidiš dedu jednog od ovih dana, dođi u bolnicu Belvju.
Nemoj mnogo kasniti!
Moje staro telo počinje da popušta.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:32 am





2.

On je na odeljenju palijativne nege. Odatle se pacijenti ispraćaju iz života.
U svim bolnicama koje znam to odeljenje odvojeno je od ostalih. Lekari se tu bave „utešnim lečenjem” i pokušavaju da ublaže sumnje i strahove pacijenata i da usliše njihovu poslednju volju.
U pratnji bolničarke uđoh u sobu. Bila je svetla, mirna, pogodna za razmišljanje i introspekciju. Bila je okupana prijatnim svetlom, a medicinski aparati bili su svedeni na minimum da bi se obezbedio pristojan i bezbolan kraj života.
Deda je ležao na sredini kreveta. Bio je sasvim neprepoznatljiv. Lice mu je bilo upalo, sivkasto i pomalo oznojeno. Bio je strahovito oslabio i, pošto je nestalo mišićne mase, činilo mi se da se nekako sav smanjio.
Rak pluća u terminalnoj fazi: ta ista svinjarija odnela je pre vremena i mog oca.
Čudna vrsta porodičnog kontinuiteta.
Salivan otvori jedno oko i pogleda me.
- Sećaš li se kako smo se svojevremeno upoznali u jednoj bolničkoj sobi? - upita me sasvim prigušenim glasom. - Sada ćemo se oprostiti u drugoj sličnoj sobi...
Osetih knedlu u grlu i suze mi naglo navreše na oči. Nisam ni pokušao da mu protivrečim. Obojica smo shvatali da je to kraj.
Hteo je još nešto da mi kaže, ali ga spopade beskrajni napad kašlja. Pošto mu je gurnula jastuče iza leđa, bolničarka izađe, ne opraštajući se od nas.
- Bilo je krajnje vreme da se pojaviš, mali - nastavi on zadihano. - Trudio sam se da se maksimalno štedim da ne bih otišao bez pozdrava.
Ja sam već poznavao taj fenomen, ali me je oduvek fascinirao. U poslednjim trenucima života veliki broj pacijenata naglo bi živnuo: da li zbog toga što su očekivali da „tamo” ponovo sretnu nekog bliskog, ili zato što su želeli da iskažu svoju poslednju volju?
Salivan proguta knedlu u grlu i nastavi promuklim glasom:
- Želim da se oprostim od tebe, ali i da ti zahvalim. Hvala ti što si me izvukao iz pakla. Odvodeći me iz Blekvela, poklonio si mi dve decenije života na koje nisam računao. To je pravi prokleti bonus, zar ne?
Suze su mi uveliko tekle niz obraze. Salivan me dohvati za ruku i reče ubedljivim glasom:
- Nemoj da plačeš. Lepo sam poživeo, i to zahvaljujući tebi. Upoznali smo se pre dvadeset godina i tada sam bio skoro mrtav. Ti si me oživeo! Gurnuo si me u novi period uzbudljivog života u kome sam bio srećan. Upoznao si me s Lizom. Dao si mi priliku da upoznam moje praunuke...
Sada je i on plakao. Suze su mu se slivale niz bore. Uhvati se za moju ruku da bi se malo uspravio.
- Sada brinem samo zbog tebe, Arture. Pripremi se za strašne događaje.
Pogledah u njegove grozničave i zakrvavljene oči koje su veoma brzo treptale. Činilo mi se da mi proriče kraj sveta.
- Kada produvaju svi vetrovi, neće ti ostati ništa - nastavi on svoju mantru. - Znam da nisi nikada verovao u to, ali to će se ipak dogoditi. Ujutro dvadeset četvrtog dana, kada se budeš osvestio, niko od tvojih neće te se sećati.
Ja se malo sagnuh i pokušah da ga ubedim da nije tako:
- Ne, ne verujem da će se to dogoditi. Frenk se sećao vašeg susreta na aerodromu. Sećao se i da si mu rekao da zazida podrumska vrata. Vidiš, nisu svi tragovi tvojih postupaka nestali.
No bilo je potrebno nešto ubedljivije od toga da bi mi Salivan poverovao.
- Ali rasturiće se sve što si stvorio. Žena te neće poznati, deca će nestati i...
Opet se prekinu usred rečenice pod naletom novog napada kašlja, te mi se učinilo da će se ugušiti. Kada se malo oporavio, izreče mi poslednje upozorenje:
- Veruj mi, nema većeg bola. A kada je bol prejak i kada osećaš da ti je nanesena prevelika nepravda, učinićeš sve da to prestane.
Malo zastade da udahne, pa nastavi:
- Ja sam prošao kroz sve to i uveravam te da te takav bol tera da se ubiješ ili poludiš. Obećaj mi da se nećeš poneti kao ja, Arture! Ne dozvoli da te bol nadvlada i odupri se tami!
Sasvim zadihan, on opet zgrabi moju ruku.
- Nemoj ostati sam, Arture. Kada si sam u životu... Zastao je, prikupljajući poslednju snagu da nastavi:
- ... kada si sam, onda si, zapravo, mrtav.
To su mu bile poslednje reči. Ubrzo osetih poznato podrhtavanje udova. Pre odlaska ugledah fotografiju na njegovom noćnom stočiću. Ja sam je snimio jednog lepog letnjeg dana 2009. godine.
Na njoj smo snimljeni nas petoro, pribijeni jedni uz druge: Liza je blistala, Ben se ludirao u svojoj tigrastoj pidžami, Sofija je pokazivala svoja jedina dva gornja zuba, a Salivan je, poput dobrog patrijarha, ponosno naslanjao ruku na moje rame. To je bio divan trenutak, zabeležen zauvek. Mi kao porodica. Naš klan Kostelo.
Kada osetih malo jače grčeve, gurnuh tu fotografiju u džep jakne.
Pre nego što sam nestao, uputih dedi poslednji pozdrav. On me je jedini uvek podržavao. On me jedini nije nikada razočarao. On me jedini nije izneverio.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:32 am




2014.
Stvaran je onaj drugi

U svakom čoveku žive dve osobe;
prava je ona druga.

Horhe Luis Borhes

0.

Osetih eksploziju.
Zatim začuh žamor gomile.
Treštali su doboši, fanfare, gongovi i praštale su petarde. Gušio me je miris ustajale pržene ribe. Osećao sam i miris nekih egzotičnih začina, kao i prženog i pečenog mesa.
Lagano dolazim sebi. Telo mi je nečim pritisnuto. Osećam da mi neka šipka leži preko lica, a druga mi pritiska grudi. Čini mi se i da visim u nekom praznom prostoru i da ne mogu da uspostavim ravnotežu. Odjednom osetih da padam!
O, gospode!
Ovo je baš gadno buđenje. Nespretno se hvatam za nekakvu gvozdenu ogradu. Držim se koliko mogu ukočenim rukama i polako se zaustavljam.
Pošto se moj pad okončao, polako otvaram oči i ugledam... ogromnu preteću glavu crvenog zmaja.
1.

Vidim pred sobom zmaja. Zatim još jednog.
Čitava vojska zmajeva, lavova i konja treperi mi pred očima, a pokreću ih ljudi skriveni ispod maski.
Visim naglavačke nekoliko metara iznad tla i mašem rukama oko sebe. Ispravljam se i polako ustajem na noge. Nalazim se na platformi nekih požarnih stepenica koje pripadaju jednoj od okolnih zgrada od cigle.
Na ulici je neviđena gužva: njom prolazi neka karnevalska povorka. Šarena kola sa zastavama raznih boja, akrobati, plesači, ogromne papirne životinje.
Poznata mi je ta uska ulica s pomalo oronulim tamnim zgradama, neonskim natpisima i ideogramima. Ja sam, dakle, u Kineskoj četvrti, u Ulici Mot. Tuda, prilikom proslave kineske Nove godine, svake godine prolazi karnevalska povorka. Zaista, atmosfera je baš praznična: trake lepršaju na vetru, konfete lete u nebo, petarde eksplodiraju na svakom koraku da bi se oterali zli duhovi.
Silazim na ulicu niz požarne stepenice. Na plakatu na jednom stubu vidim datum - 2. februar 2014. godine - a vidim i ispisanu maršrutu povorke: Ulica Vort, Istočni Brodvej i na kraju Ruzvelt park. Guram se kroz gustu gomilu da bih se nekako izvukao iz povorke.
Stigavši do Ulice Malberi, videh nekoliko taksija izlepljenih plakatima koji kao da su mi se rugali:

S-T-R-A-S-T, novi roman Noela Vakara.


Malo zastadoh u Kolambas parku u centru Kineske četvrti. Tu je več bilo znatno mirnije. Bilo je lepo zimsko popodne: prilično toplo, nebo vedro, prijatan vetrić i sunce u zenitu koje je blistalo kroz granje.
Oko kamenih stolova sedeli su stari Kinezi koji su igrali mahdžong, ljubitelji taj čija su vežbali, a tu su bili i muzičari i mladi parovi koji su došli sa decom na piknik.
- Tata!
Taj uzvik natera me da poskočim. Okrenuh se ka klupi na kojoj je sedela neka meni sasvim nepoznata curica sa sveskom na krilu i crtala. No ona mi se ljupko osmehnu i srce mi zalupa. To je bila moja Sofija!
Postojala je šansa od jedan u milion da je slučajno sretnem na ovom mestu. Salivan je bio u pravu: nijedno moje putovanje nije bilo sasvim slučajno. Sva ona sledila su nekakvu posebnu logiku.
- Kako si, lepojko? - rekoh sedajući kraj nje. Nisam je posmatrao kako raste.
Nikada taj kliše, koji su roditelji vrlo često koristili, nije bio toliko prikladan.
Ostavio sam je kao veliku bebu, a zatekao sam devojčicu duge zlataste kose prihvaćene šnalama, odevenu u elegantnu haljinicu s bubi kragnicom.
Osvrnuh se unaokolo. Na desetak metara od nas sedela je na klupi švedska bebisiterka koja nije skidala pogled sa ekrana svog mobilnog telefona.
- Zar si me poznala, Sofija?
- Naravno, mama mi često pokazuje tvoje slike.
S mukom zadržah suze.
- Da samo znaš kako se radujem što te vidim! - rekoh i uzeh je u naručje.
Zatim je uhvatih za ruku i pođosmo na suprotnu stranu od dadilje.
- Dođi, bubice, da ti uzmem nešto za užinu.
Prođosmo pored raznih tezgi uličnih prodavača i ja kupih kapučino, oranžadu i ponešto od lokanih specijaliteta: ušećeren đumbir, suvo voće, čips od lotosovog korena i hongkonške galete.
- Pa, jesu li svi kod kuće dobro? - upitah zabrinuto spuštajući kupljenu hranu na jedan gvozdeni stočić.
- Nisu loše - reče ona grickajući galetu. Zatim otvori svesku, pa nastavi da crta.
- A kako ti je brat? Slažete li se lepo?
- Da, Ben je dobar prema meni.
- A mama?
- Ona je često na poslu.
Srknuh gutljaj kafe.
- A viđa li često Noela?
- Da, naravno, pa sada stanujemo kod njega - reče ona podižući pogled.
To me natera da poskočim. Zamolih je da ponovi tu rečenicu, da bih bio siguran da sam je dobro razumeo.
- Znaš, imam sopstvenu sobu - objasni mi ona.
- A od kada ste kod njega?
- Ima tome nekoliko meseci. Preselili smo se malo pre Dana zahvalnosti.
Ja uzdahnuh i uhvatih se za glavu.
- Ne žalosti se, tata.
Dovrših kafu.
- Da li je mama još ljuta na mene?
Sofija me pogleda kao da joj je neprijatno.
- Mislim da jeste - reče mućkajući oranžadu. Pruži mi bocu da je otvorim, pa dodade:
- Ali mama zna da nije tvoja krivica i da ti tu ništa ne možeš.
Pomilovah je po kosi.
- Slušaj, dušice, uskoro će se i to srediti. Od naredne godine moći ćemo stalno da se viđamo. Svakog dana!
No moja curica na to odmahnu glavom.
- Mislim da nećemo.
- A zašto to kažeš?
- Ben mi je rekao da ćemo umreti. To mu je Salivan objasnio.
Ja se naglo uspravih.
- Ali nije tako, dušo, to je sve sranje!
- Sada si kazao ružnu reč.
- Jesam, i ostajem pri tome! Niko neće umreti, važi?
- Važi - odgovori ona, više da mi ugodi, a ne zato što je zaista poverovala u to.
Sipah joj malo oranžade u kartonsku čašu.
- Misliš li da me mama još voli?
- To ne znam - odgovori mi pomalo zbunjeno.
- A voli li Nikolasa Hala?
- Tata, pa otkud ja znam, imam samo šest godina!
Začuh glas koji je vikao: „Sofija!” Osvrnuh se i na drugom kraju parka ugledah dadilju koja je konačno zapazila Sofijin nestanak. Nisam imao mnogo vremena.
- A gde Noel stanuje?
- Ne znam, zaboravila sam našu adresu.
- Mačkice, napregni se da se setiš.
Ona se duboko zamisli i posle nekoliko sekundi reče:
- Znam da u liftu pritiskamo broj 33 za sprat.
- Dobro, a u kom je to kvartu?
- E, to već ne znam. Ne znam imena kvartova.
- Dobro... kaži mi kuda idete pešice kada izađete iz zgrade?
- Hm... pa ponekad idemo na hamburgere u neki restoran koji se zove Odeon.
- Dobro, znam gde je - to je u Tribeki. A kako izgleda ta zgrada u kojoj živite?
- Sasvim je nova! Neki ljudi je zovu Kula Dženga2.
- U redu, pronaći ću je! - rekoh, mrseći joj kosu. - Sila si, kćeri!
- Sofija!
Ovog puta bebisiterka nas je uočila. Ja ustadoh i zagrlih ćerku.
- Zbogom, bubice. Videćemo se dogodine! Imaću mnogo vremena i moći ćemo svašta da radimo, slažeš li se?
- Dobro - odgovori ona i divno mi se osmehnu. - Drži, ovo je crtež za tebe.
Uzeh list koji mi je pružila i strpah ga u džep, pa pođoh ka severnom izlazu iz parka.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:32 am





2.

Ugledah pravu staklenu skulpturu visoku dvesta pedeset metara.
Bila je smeštena na raskrsnici Ulice Vort i Brodveja, u delu grada nazvanom Tribeka C4 i spadala je u moderne luksuzne kule koje su, poput pečurki, nicale po Menhetnu posle 2000. godine.
Kula je bila čudna arhitektonska konstrukcija od više spojenih staklenih kuća poslaganih jedne na druge. Svaki sprat bio je drugačiji od ostalih, pa je iz daljine cela zgrada delovala kao visoka hrpa knjiga koje samo što se nisu obrušile. Verovatno je izgradnja bila naporna, ali je zgrada bila originalna i odudarala je od starih zgrada u kraju.
Kako upasti u takvu zgradu? - zapitah se kada se moj taksi zaustavi ispred nje.
Jedan od dvojice vratara u livreji požuri da mi otvori vrata. Izađoh iz kola prilično nesiguran u sebe, ali bezbolno uđoh unutra a da me niko nije ništa upitao. Hol je bio visok desetak metara i podsećao je na kombinaciju predvorja neke aerodromske zgrade i sale muzeja moderne umetnosti: stakleni zidovi, minimalistička apstraktna platna i čitava šumica bonsaj drvaca duž jednog pravog biljnog zida.
Prozirna pasarela vodila je do grupe liftova koji su išli do stanova. Ušavši u kabinu lifta, shvatih da je potreban kod ili otisak prsta da bi se lift pokrenuo. Već htedoh da odustanem, kada uđe neki dostavljač s rukama punim paketa, pozdravi me i otkuca nekakav broj na mestu za šifru. Zatim pritisnu broj stana u potkrovlju i upita me:
- Koji sprat, gospodine?
- Trideset treći.
Pustih ga da pritisne dugme i posle nekoliko sekundi nađoh se pred vratima Noela Vakara. Vrata su bila odškrinuta.
Nema slučajnosti, učini mi se da čujem Salivanov glas.
Uđoh bez buke u predsoblje i produžih u moderno uređen i topao salon. Popodnevno sunce osvetljavalo je stan sa svih strana i davalo mu neki nadrealistički izgled. Blago svetlo delovalo je kao živo i igralo je oko mene kao nekakav udav sačinjen od prašine, koji želi da me proguta.
Odoh do velikih francuskih prozora, otvorih jedan pa izađoh na balkon sa staklenom ogradom. Video se Ist River, Bruklinski most, zlatna kupola Gradske većnice i novi jedinstveni toranj Svetskog trgovinskog centra.
Pogled je bio prosto čaroban. Stan je bio privlačan, ali mi je ipak nešto smetalo. Taj staklenac delovao je kao nekakav bezlični zatvor, kao da me je odvajao od svega što volim: ljudi, ulične vreve, ljudskih odnosa, života.
Vratih se u stan. Na zidovima sam prepoznao slike Lize i naše dece: smeh, zaverenički pogledi, trenuci sreće zabeleženi na filmu. To je bio dokaz da se njihov život nastavljao i bez mene.
Bio je to i dokaz da im nisam bio neophodan.
Zastadoh pred divnim portretom moje ćerke u tonovima sepije. Bio sam potresen malopređašnjim susretom s njom i već mi je mnogo nedostajala! Nastavih da lutam po salonu i potražih u džepu onaj crtež koji mi je Sofija dala.
U uglu sobe bio je veliki pisaći sto od orahovine i na njemu su stajale gomile knjiga koje su čekale na čitaoca. Bilo je tu poslednjih izdanja iz raznih knjižara, veliki roman s reprodukcijom jedne Magritove slike na naslovnoj strani: na njoj su bili prikazani muškarac i žena koji se ljube, ali su im lica bila prekrivena belim čaršavom. Na tamnoj pozadini je srebrnim slovima bilo ispisano ime autora i naslov:

S-T-R-A-S-T Noel Lui Vakaro


Izvukoh konačno onaj Sofijin papirić iz džepa i umesto crteža ugledah poruku ispisanu velikim štampanim slovima.

Želiš li da saznaš jednu tajnu, tata?


Osetih da mi srce treperi. Okrenuh list i pročitah:

Taj pisac si ti.


Nisam odmah shvatio šta je Sofija htela da mi kaže. Opet se zablenuh u naslovnu stranu romana.

S-T-R-A-S-T Noel Lui Vakaro


Odjednom mi se jako zavrte u glavi, a slova zaigraše, formirajući anagram koji me obori s nogu:

ARTUR SALIVAN KOSTELO


Potpuno sluđen, zgrabih jednu knjigu i na četvrtoj strani pronađoh portret Noela Luija Vakara. To je bila moja fotografija.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:33 am




3.

- Nemoj mi reći da si iznenađen!
Neko je ušao u stan. Okrenuh se i videh moju pljunutu sliku. Sopstveni klon. Neki drugi ja, malo arogantniji, malo mršaviji, manje ozbiljan i zabrinut, bez onog osećanja potištenosti koje me je mučilo svih ovih godina.
Sledih se u mestu od iznenađenja i straha.
- A ko si ti? - jedva promucah najzad.
- Pa ja sam ti, naravno - reče taj drugi i pođe prema meni. -Zar ti za ove dvadeset četiri godine to rešenje uopšte nije palo na um?
- Koje rešenje?
On se podrugljivo nasmeja i dohvati paklicu laki strajka s radnog stola.
- Tvoj otac se varao: nije najveći problem u životu to što ne smeš verovati nikome...
Zatim kresnu šibicu i pripali cigaretu, pa nastavi:
- Ne, glavni problem je u tome što imamo samo jednog pravog neprijatelja, a to smo mi sami.
Priđe bifeu i nasu sebi neki japanski viski.
- Želiš li da čuješ istinu o svetioniku? Pošto sam samo zgranuto ćutao, on nastavi:
- Istina je da su neke stvari nepovratne. Ne možeš se suočiti s njima ako pripadaju prošlosti. Ne možeš se vratiti. Ne možeš dobiti oproštaj. Moraš naučiti da živiš s tim i ne praviti još veću zbrku. To je sve.
Kapi znoja izbiše mi po čelu. Osetih kako u meni raste preteći talas besa.
- A kakva je tu veza sa svetionikom?
On žudno povuče dobar dim.
- Da, zaista, ti očigledno misliš da sam budala - pobuni se on. - Istina je da ti i ne želiš da znaš istinu.
Bilo mi je dosta svega.
Zagledah se u sekač papira koji je stajao na pisaćem stolu. Bila je to lepa stvarčica - nalik na malu katanu sa drškom u intarzijama od slonovače. Lud od besa, priđoh mom drugom ja, koje se tako slobodno poigravalo mojim životom, držeći mali bodež u ruci.
- A zašto pokušavaš da mi ukradeš život? Neću ti to dopustiti! Želim natrag moju ženu i decu! Ne želim da ih izgubim!
Usta mu se iskriviše i on prasnu u smeh:
- Budalo jedna, pa već si ih izgubio!
Želeći da ga ućutkam, počeh da ga udaram u stomak i on pade na svetli parket sav obliven krvlju.
Ja ostadoh nekoliko sekundi potpuno nepomičan, pokušavajući da shvatim situaciju koja je prevazilazila sve granice razuma.
Zatim mi se, po poslednji put, sve zamuti pred očima i zatreperi kao na nekom starom televizoru. Telom mi prostrujaše žmarci, počeh naglo da se grčim i da pravim nekontrolisane kretnje. Telo mi se rastoči, izgubi čvrstinu i odvoji se od stvarnosti praćeno mirisom preprženog šećera.
Zatim začuh nekakav tihi pucanj - kao da je neko opalio iz oružja s prigušivačem. Dok sam nestajao, pred očima mi zatreperiše slike moje žene i dece.
Tada mi ono što je bilo sasvim očigledno konačno dopre do mozga.
Suprotno onome u šta sam dugo verovao, nisam ja bio taj koji je nestajao. To su bili oni.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:33 am






2015.
Dvadeset četvrti dan

Noć. Nema ničega. To beše njegov horizont.
Samo je jedan sinonim: smrt.

Viktor Igo

0.

Otvaram oči.
Ja...



PETI DEO

Nedovršeni roman




Isečci iz štampe
(2012-2014)

Fikcija je istina sakrivena u laži.

Stiven King


ARTUR KOSTELO OPROBAVA SE U DEČJOJ KNJIŽEVNOSTI

(Pablišers vikli - 8. oktobar 2012)


Poznati pisac trilera i fantastičnih romana i autor nekolicine bestselera objaviće naredne nedelje roman Devojčica iz Ulice Malberi, svoje prvo delo namenjeno mladim čitaocima.
To je knjiga od jedva dvesta strana, ali će zauzeti značajno mesto u bibliografiji Artura Kostela u izdanju njegovog stalnog izdavača Dabldej. Knjiga će se naći u knjižarama od ponedeljka, 15. oktobra. „Za deseti rođendan mog sina Bendžamina želeo sam da mu dam neki poseban poklon, pa sam zato napisao ovu knjigu”, izjavio je autor na konferenciji za štampu. Roman je narativna bajka iz života adolescentkinje Ofelije, koja, pretražujući tavan u bakinoj kući, otkriva vratanca koja joj omogućavaju putovanje kroz vreme. To je vodi „na drugu stranu ogledala” i ona otkriva paralelni magični svet. To je kombinacija dela Luisa Kerola i Povratka u budućnost i ovaj roman svakako mogu čitati desetogodišnjaci, ali nagađamo da će podsticajna bajka osvojiti i starije čitaoce.
Artur Kostelo rođen je 1966. godine, a počeo je da piše veoma mlad da bi plaćao svoje studije medicine: napisao je dva krimića i jedan naučnofantastični roman od 1986. i 1989. godine i objavio ih je pod pseudonimom. Godine 1991. stažirao je kao lekar urgentne medicine i tada je objavio prvi deo svoje trilogije Ronjenje, kojom je ubrzo stekao svetsku slavu. Kostelo je tada napustio bavljenje medicinom da bi se potpuno posvetio pisanju. U toku narednih dvadeset godina oprobao se u svim žanrovima: fantastici, hororu, krimićima, tehno-trilerima. Najpoznatija dela su mu: Izgubljeni i pronađeni (nagrada Edgar za najbolji roman 2001. godine), Prokletstvo (nagrada Lokus za 2003. godinu), Grad koji nikada ne spava i Blizanci, u saradnji s Tomasom Bojdom.
Njegova dela prevođena su i prodavana u četrdeset zemalja, u ukupnom tiražu od preko sedamdeset miliona primeraka, a mnoge njegove knjige adaptirane su za film i televiziju, pri čemu se Kostelo lično pozabavio pisanjem odgovarajućih scenarija.

ARTUR KOSTELO DOBIO NAGRADU IGO ZA ROMAN DEVOJČICA IZ ULICE MALBERI

(Kirkus rivju - 9. avgust 2013)


Laureat nagrade Brem Stoker, pisac najboljeg romana za decu, Artur Kostelo dobio je još jedno priznanje za svoj najnoviji roman koji već nedeljama ne silazi sa vrha top-lista.
Upitan da li je to njegov jedinstveni izlet u književnost za mlade, Kostelo je odgovorio: „Napisao sam taj roman za deseti rođendan moga sina, jer sam shvatio da ostale moje knjige nisu za njega, s obzirom na brojne scene nasilja i užasa. Sofija, moja petogodišnja ćerka, tek uči da čita i vrlo je ljubomorna na brata. Ona mi je već zatražila da napišem jedan roman i za nju. Stoga mislim da me se još niste otarasili u ulozi dečjeg pisca!”

PISAC ARTUR KOSTELO PRIPREMA TV SERIJU

(Variety.com - 9. novembar 2013)


Poznati pisac potpisao je ugovor s kablovskom televizijom za scenario nove serije, čiji će biti i producent.
Mreža AMC u petak je najavila da će to biti originalna kriminalistička i fantastična serija, na kojoj Kostelo radi već nekoliko godina. Pod naslovom Prošla budućnost biće prikazano nekoliko generacija jedne porodice, a prva sezona obuhvatiće osam epizoda na koje gledaoci već nestrpljivo čekaju.

LIZA EJMS IGRA U SERIJI PROŠLA BUDUĆNOST

(Deadline.com - 2. mart 2014)


Uz Vilema Defoa i Brajsa Dalasa Hauarda, i Liza Ejms učestvovaće u snimanju nove serije za AMC, a imaće ulogu koja još nije predstavljena.
Studentkinja Dramske škole Džulijard i bivša manekenka Kalvina Klajna, Liza Ejms poznata je po svojim pozorišnim ulogama, naročito u muzičkim komedijama na Brodveju. Udata je za pisca Artura Kostela, koji je producent i scenarista ove serije.

DRAMA NA SAGAMORSKOM MOSTU

(Veb-sajtBorn dejlinjuza -11. jun 2014)


U sredu oko tri časa po podne dogodila se teška saobraćajna nesreća - automobil koji se brzo kretao u pravcu Kejp Koda naglo je izleteo sa Sagamorskog mosta, udarivši jako u zaštitnu ogradu. Pošto je ograda popustila, automobil se survao u kanal.
Iz kancelarije mesnog šerifa i od vatrogasaca koji su dojurili na lice mesta saznajemo da su se ronioci odmah angažovali za izvlačenje automobila. Prvo je objavljena informacija o smrti dvoje putnika: jednog dvanaestogodišnjeg dečaka i nešto mlađe devojčice. Vozač je bila žena četrdesetih godina, koja je zasada još u životu. Prebačena je u bolnicu Born, doduše nesvesna, ali živa.
Vesti u 16.00. Iz policijskih izvora saznajemo da je za volanom automobila bila glumica Liza Ejms, supruga pisca bestselera Artura Kostela.
Pisac i glumica žive u Njujorku, a tog popodneva ona se sa decom zaputila prema Kejp Kodu, gde ova porodica obično provodi odmor.
Tela dece, izvađena nešto ranije iz kanala, identifikovana su kao njihovo dvoje dece: Bendžamin, dvanaest godina, i Sofija, šest godina.
Prema našem saznanju, pisac nije bio u tom automobilu.
Vesti u 23.30. Lekari su saopštili da Liza Ejms nije u životnoj opasnosti.

GLUMICA LIZA EJMS JEDVA SPASENA POSLE POKUŠAJA SAMOUBISTVA

(ABC njuz - 3. jul 2014)


Tri sedmice posle tragične pogibije njene dece u saobraćajnoj nesreći, poznata glumica i manekenka pokušala je samoubistvo presekavši vene, pošto je prethodno progutala veliku dozu narkotičnih medikamenata.
Njen suprug Artur Kostelo pronašao je Lizu u kadi u njihovoj kući u Grinič Vilidžu. Pošto je svojevremeno završio medicinu, poznati autor bestselera pružio je supruzi prvu pomoć, a potom je prebačena u bolnicu Belvju na Menhetnu.
Prema lekarskom saopštenju, zdravstveno stanje poznate glumice je ozbiljno, ali se smatra da više nije u životnoj opasnosti.

ARTUR KOSTELO UHAPŠEN POSLE ŽESTOKE SVAĐE

(Njujorkpost - 17. novembar 2014)


Incident se odigrao sinoć na peronu stanice metroa na uglu Četvrte zapadne ulice i Vašington skvera. Vidno potresen, poznati pisac zadao je više udaraca jednom službeniku podzemne železnice. Prema video-snimcima kontrolnih kamera, pisac je pokušao da se baci pod metro koji je upravo ulazio u stanicu, ali ga je mladi kontrolor, Mark Irving, blagovremeno opazio i sprečio u tome. Nezadovoljan što je sprečen u pokušaju samoubistva, Kostelo je žestoko napao svog spasioca pre nego što je policija stigla da interveniše.
I pored navaljivanja sindikata radnika metroa, mladi kontrolor izjavio je da ne namerava da podnese tužbu protiv pisca.

PISAC ARTUR KOSTELO SMEŠTEN U BOLNICU

(Njujork post - 21. novembar 2014)


Posle prošlonedeljnog pokušaja samoubistva, poznati pisac bestselera smešten je na psihijatrijsko odeljenje bolnice Blekvel na Staten Ajlandu, izjavila je njegova agentkinja Kejt Vud.
„Posle pogibije dece i odvajanja od žene, Artur je imao veoma težak period”, izjavila je gospođica Vud. „No ne sumnjam da će on postepeno prikupiti snagu da se suoči s tragedijom i da se oporavi.”

PISAC ARTUR KOSTELO IZAŠAO IZ BOLNICE

(Metro Njujork - 5. januar 2015)


Uspešni pisac Artur Kostelo jutros je pušten iz bolnice Blekvel u kojoj je proveo nešto više od mesec dana posle teške depresije i pokušaja samoubistva koji je usledio iza nedavne pogibije njegove dece u saobraćajnoj nesreći.
Njegova agentkinja Kejt Vud izjavila je da pisac namerava da započne rad na novom romanu, što ovaj nije potvrdio.
Agencija KejtVud©️Kvud agencija. 12. februar.
Novi roman Artura Kostela biće objavljen u proleće! Zvaće se Čovek koji nestaje.
Dobra vest! Kejt.

NOVI ROMAN ARTURA KOSTELA USKORO U KNJIŽARAMA?

(Njujork tajms buk rivju - 12. februar 2015)


Već neko vreme pronose se glasovi, a sada su izdavač Dabldej i agentkinja Kejt Vud potvrdili ovu novost, koju su prenele sve društvene mreže. Pisac Artur Kostelo će, verovatno narednog proleća, objaviti novi roman - prvi posle tragične smrti njegove dece. „Roman će se zvati Čovek koji nestaje”, izjavila je njegova agentkinja, ali nije htela da otkrije o čemu će u njemu biti reči, već je samo napomenula da priča započinje „na Kejp Kodu, na stenovitom masivu s tajanstvenim svetionikom”.
Međutim, najbolji piščev prijatelj Tomas Bojd večeras je demantovao ovu vest: „Čuo sam se po podne sa Arturom i zamolio me je da demantujem tu najavu”, rekao je kalifornijski pisac. „Tačno je da je Artur počeo ponovo da piše, ali je prerano govoriti o objavljivanju. On svakako nije preuzeo nikakvu obavezu te vrste. A ako želite moje mišljenje, mislim da ovakvim požurivanjem njegov izdavač i agentkinja rade protiv sopstvenih interesa”, izjavio je proročkim tonom pisac Trilogije anđela.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:34 am




Lek i bolest

Možda najbolji deo našeg života
već pripada prošlosti.

Džejms Salis


Bolnica Blekvel,


Staten Ajland 20. decembar 2014.


Vrata lifta otvorila su se na sedmom spratu.
Utegnuta u belu bluzu, doktorka Ester Hazijel izađe iz lifta. To je bila sitna, energična, kratko ošišana plavuša. Nosila je naočari sa okruglim okvirima koje su isticale sjaj njenih zelenih očiju, blistavih od radoznalosti i inteligencije. Pod rukom je nosila debeo dosije i zaputila se ka dnu hodnika, u sobu 712.
Tu se srela s bolničarom koji je dežurao na tom spratu: bio je to ogroman bodi-bilder, koga su neki zvali i Dvolični, zbog toga što mu je polovina lica bila izgorela.
- Otvorite mi vrata, molim!
- Dobro, doktorka - odgovori bolničar. - Zasad je miran kao jagnje, ali vi znate bolje od mene da s tom vrstom pacijenata nema pravila. Moram i da vas upozorim da alarmno dugme u sobi ne radi. Dakle, ako bude ma kakvih problema, čak i ako niste sigurni da će vas neko čuti, pošto uvek kažete da nas obično nigde nema, ne ustručavajte se i vičite iz sveg glasa.
Ester ga zgromi pogledom i Dvolični se brzo povuče.
- Uh, ne sme čovek ni da se našali - promrmlja on, sležući ramenima.
Bolničar otključa vrata piščeve sobe i odmah ih zaključa za njom. Ester uđe u sobu. Bila je to vrlo mala prostorija - spartanska ćelija sa gvozdenim krevetom, stolicom od plastike i stolom pričvršćenim za pod.
Artur Kostelo ležao je na dušeku razdrljenih grudi i oslonjen na jastuk. Iako je dobro prevalio četrdesetu, bio je lep čovek: visok i tamnokos, sa oštrim crtama, odeven u preširoke pantalone i majicu od žerseja.
Ležao je nepomično, staklastog pogleda, sav zanesen u neka svoja sanjarenja.
- Zdravo, gospodine Kostelo, zovem se Ester Hazijel. Ja sam šefica odeljenja za psihijatriju u ovoj bolnici.
Kostelo je ležao kao okamenjen i činilo se da uopšte ne zapaža njeno prisustvo.
- Ja sam zadužena da dam odobrenje za vaš izlazak. Pre nego što napustite ovu ustanovu, treba da se uverim da ne predstavljate opasnost ni za sebe ni za druge.
Artur se naglo prenu iz svoje letargije.
- Ali, gospođo, ja nemam ni najmanju želju da izađem iz bolnice.
Ester privuče stolicu i sede kraj kreveta.
- Gospodine Kostelo, ne znam vas niti sam čitala vaše knjige. No zato sam pročitala vaš dosije - uveri ga ona i spusti fasciklu na sto.
Sačekala je nekoliko trenutaka pa pokuša da razjasni:
- Volela bih da mi vi sopstvenim rečima ispričate šta se desilo.
Artur je prvi put zainteresovano pogleda.
- Imate li možda koju cigaretu?
- Vrlo dobro znate da ovde ne sme da se puši - reče ona pokazujući na detektor dima.
- Onda se gubite!
Ona popusti, uzdahnu, pretraži džepove i nađe paklicu finih mentol cigareta, pa zatim ponovi pitanje.
- Ispričajte mi šta se desilo, gospodine Kostelo. Šta se dogodilo tog dana kada su vaša deca poginula?
Artur zadenu cigaretu za uvo.
- To sam već više puta pričao vašim kolegama.
- Znam da jeste, ali vas molim da sada ispričate i meni.
Artur protrlja slepoočnice, duboko uzdahnu i započe priču:
- Bendžamin i Sofija poginuli su 11. juna 2014. godine. To je za mene i inače bio težak period, i već mesecima nisam bio napisao ni retka. Smrt moga dede početkom godine potpuno me je satrla. On me je prvi usmerio na čitanje i pisanje. Prvu pisaću mašinu dobio sam od njega i na njoj sam napisao prve radove. Uvek sam se dobro slagao sa dedom - sa ocem se često nisam razumeo. Salivan je bio jedina osoba koja me je uvek podržavala. I jedini čovek koji me nikada nije izneverio.
- A u kakvim ste odnosima bili tada sa ženom? - upita ga Ester.
- Pa, kao i svi parovi, imali smo uspone i padove. Liza mi je, kao i mnoge druge žene pisaca, prebacivala da ne provodim dovoljno vremena s njom i decom. Mislila je da previše radim i da moj izmišljeni svet uništava naše stvarne živote. Zbog toga me je prozvala „čovek koji nestaje”.
- A zašto „čovek koji nestaje”?
- Zato što bih često nestajao u svom kabinetu i družio se samo sa svojim papirnim likovima. Govorila mi je da sam dezerter i da zanemarujem porodicu. Tačno je da nisam išao na roditeljske sastanke, fudbalske utakmice i školske priredbe. Tada mi je sve to izgledalo nevažno. Mislio sam da imam dosta vremena. Ljudi obično veruju da će nadoknaditi izgubljeno vreme, ali se u tome varaju.
Posle kratkog ćutanja Ester nastavi da ga ispituje.
- Dakle, u vreme udesa vas dvoje ste se bili udaljili?
- I više od toga. Uobrazio sam da me Liza vara.
- A na osnovu čega ste to zaključili?
Artur neodređeno odmahnu rukom.
- Uglavnom na osnovu nekih telefonskih razgovora koji su se prekidali kada bih ja ušao u sobu, a i zbog njenih nasumičnih i neobjašnjivih odsustvovanja, kao i zbog nagle promene njenog telefonskog broja...
- Da li je to bilo sve?
- Mislio sam da je to sasvim dovoljno da angažujem privatnog detektiva.
- I to ste i učinili?
- Da, pozvao sam Zakarija Dankana zvanog Žvakač, bivšeg pandura koji se bavio obezbeđenjem i s kojim sam se konsultovao kada sam pisao krimiće. On je večito hodao po gradu u nekakvoj crvenoj parki iz zaliha odeće Crvenog krsta, sa starim stetsonom na glavi, te verovatno nije delovao bogzna kako ugledno, ali je bio jedan od najboljih njujorških tragača. Počeo je da prati Lizu i posle nekoliko sedmica pokazao mi je razne snimke i dokaze koji su mi se činili ubedljivi.
- Recimo?
- Uglavnom su to bile fotografije na kojima se videla moja žena u pratnji nekog čoveka, Nikolasa Horovica, kako ulazi u jedan hotel u centru Bostona. Sastali su se tri puta u toku jedne sedmice. Ti susreti nisu nikada trajali duže od dva sata. Zakari mi je govorio da sačekam kraj njegove istrage pa da onda popričam sa ženom, ali se meni činilo da nema nikakve sumnje da je taj tip njen ljubavnik.
Artur ustade iz kreveta i priđe prozoru, zureći napolje u oblake slične vati koji su klizili nebom prema Astoriji.
- Narednog dana porazgovarao sam s Lizom - nastavi on. -To je bila subota. Bili smo isplanirali da odemo na mesto koje sam mnogo voleo: Svetionik 24 vetra u regionu Kejp Koda, koji smo iznajmljivali leti skoro svake godine. Mislio sam da je ta zgrada puna nekog posebnog šarma i da emituje pozitivne talase. Kad god bih otišao tamo, samo to mesto me je inspirisalo. Dobro sam pisao uvek kada sam tamo boravio. No tog jutra nisam sačekao naš polazak da bih ispoljio bes. Već u vreme doručka pokazao sam Lizi fotografije i zatražio joj objašnjenje.
- I kako je reagovala?
- Razbesnela se što sam unajmio detektiva da je prati i nije htela da mi da nikakvo objašnjenje. Nikada je nisam video tako ljutu. Najzad je kazala deci da uđu u auto, pa su krenuli u Kejp Kod bez mene. Na putu je došlo do te nesreće.
Kostelov glas se prelomi. U njemu se osećao prizvuk plača. Napravio je podužu pauzu.
- A šta ste vi učinili kada je ona otišla?
- Baš ništa. Sedeo sam ukočeno, nesposoban da reagujem, sav natopljen mirisom njenog parfema koji je podsećao na cvet pomorandže.
- A žena vas, zapravo, nije prevarila, zar ne? - nagađala je doktorka.
- Ne, baš naprotiv. Bila je zabrinuta za mene i htela je da me iznenadi. Bila je upravo naplatila poveliku sumu za neku TV seriju i kasnije sam saznao da je tim novcem kupila Svetionik 24 vetra.
- To je bio poklon za vas?
Artur klimnu glavom.
- Znala je koliko sam se vezao za to mesto. Mislila je da će mi, posle dedine smrti, to vratiti želju za pisanjem.
- A taj čovek, Nikolas Horovic?
- Nije uopšte bio njen ljubavnik. On je poslovan čovek koji je posedovao lanac hotela u Bostonu i širom Nove Engleske. On je nasledio pomenuti svetionik od svoje porodice i nije želeo da proda tu istorijsku zgradu. Liza se nalazila s njim da bi ga ubedila da ga ipak proda, i to je trajalo nekoliko sedmica. Liza se više puta srela s njim i razmenili su telefonske brojeve.
Artur zaćuta i pripali cigaretu. Ester Hazijel takođe je ćutala neko vreme, a zatim protrlja ramena da se zagreje. Čuo se šum vode iz radijatora, ali se nije osećalo nikakvo zračenje toplote.
- I šta nameravate da radite u budućnosti? - upita ona pokušavajući da ulovi njegov pogled.
- U budućnosti? U kakvoj to budućnosti? - iznervira se on. -Zar mislite da postoji budućnost za nekoga ko je ubio svoju decu? Zar mislite da...
Doktorka ga odlučno prekinu.
- Ne smete da koristite tu prečicu za bekstvo. Niste vi ubili decu, i to vrlo dobro znate!
Artur je ignorisao njene reči. Nervozno je vukao dimove žureći i dalje kroz prozor.
- Gospodine Kostelo, pa vi ste u bolnici, a ne u hotelu.
Dirnut u živac, okrenu se ka njoj radoznalo je gledajući. Hazijel mu objasni:
- Mnogi bolesnici koji se ovde leče pate od raznih patoloških poremećaja ponašanja koje ne možemo da izlečimo. To nije vaš slučaj. Vi imate razne mogućnosti. Ne dozvolite da vas bol savlada! Učinite nešto!
Artur ustade, žacnut njenim rečima.
- Ali, zaboga, pa šta želite da uradim?
- Ono što najbolje znate: pišite!
- A o čemu?
- O svemu tome što vas muči. Pokušajte da se preispitate, pretočite bol u reči, prebacite vaš teret na papir. U vašem slučaju pisanje može biti lek za bol.
Pisac pognu glavu.
- To nije moja koncepcija romana. Ne želim da iznosim pred čitaoce moja duševna stanja. Pisanje nije terapija. Ono je nešto sasvim drugo.
- A šta to drugo?
Artur živnu.
- To je puštanje mašti na volju. To je življenje drugog života - života u zamišljenom svetu. To je rad na rečima, na doterivanju rečenica, na nalaženju ritma. Pisanje ne služi ozdravljenju. Ono muči, glođe, opseda pisca. Žao mi je, ali naši poslovi se ne preklapaju.
Ona mu odlučno odgovori na sve te njegove tvrdnje:
- Ja mislim baš suprotno od toga. Mi imamo posla sa istim materijalom, gospodine Kostelo: očajanje, strah, bol, priviđenja.
- Zar mislite da se pisanjem može tek tako okrenuti novi list?
- A ko vam govori o okretanju novog lista? Ja vam samo savetujem da prenesete vaš bol na papir i da se distancirate od njega, da ga pretvorite u fikciju. Možete u romanu učiniti prihvatljivim ono što ne prihvatate u životu.
- Žao mi je, ali ja nisam u stanju da to izvedem.
Ester Hazijel dohvati energičnim pokretom njegov ukoričeni dosije sa stola i izvadi iz njega nekoliko fotokopiranih listova.
- Pronašala sam intervju koji ste dali Dejli telegrafu 2011. godine povodom objavljivanja vaših romana u Londonu. Da vas citiram:

„Iza himeričke fikcije krije se uvek i jedan deo istine. Romani su skoro uvek donekle i autobiografski, jer autor prelama svoju priču kroz prizmu svojih osećanja i sopstvenog senzibiliteta.” Zatim malo dalje kažete: „Da bih stvorio zanimljive likove, moram gajiti izvesnu empatiju prema njima. Kao što bela svetlost prolazi kroz staklenu čašu i razlaže se, tako se i ja razlažem kroz moje likove.”

Želite li da nastavim?
Artur Kostelo nije mogao da izdrži doktorkin pogled, već samo slegnu ramenima.
- Ja svakako nisam prvi koji je svašta izjavljivao u intervjuima.
- Naravno, ali ovde je reč o nečemu što zaista mislite. To je...
Ester htede da kaže još nešto, ali se u tom času naglo uključi alarm protiv dima.
Posle nekoliko sekundi Dvolični se stvori u sobi. Ugledavši paklicu cigareta i opušak, naglo se razbesne.
- E pa, doktorka, dosta je bilo. Molim vas da odmah odete!

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:34 am






Ljubav je svetionik

Ljubav (...)je svetionik izgrađen za večnost
koji je video uragane i nikad nije zadrhtao.

Vilijam Šekspir


Danas,


Subota, 4. april 2015.


Sunce se lagano rađalo i palilo donju ivicu horizonta.
Starinski ševrolet kombi sa zaobljenom karoserijom i hromiranim ukrasnim detaljima skrenu na stari put za Vinčester Bej. To mesto bilo je pusto, divlje, šibano vetrom, oivičeno okeanom i hridima.
Liza Ejms parkirala je vozilo na pošljunčanom prilazu kući. Veliki zlatni retriver izlete iz kola i veselo zalaja.
- Polako, Remingtone! - doviknu mu Liza zatvarajući vrata kombija.
Zatim podiže pogled i osmotri grubu siluetu osmougaonog svetionika koji se uzdizao odmah pored kućice sa šiljatim krovom.
Pomalo oklevajući, Liza se zaputi uza stepenice koje su vodile do kuće. Izvuče svežanj ključeva iz džepa jakne, otvori vrata i uđe u glavnu prostoriju: prostran salon s velikim prozorima koji su gledali na okean.
U prostoriji se nalazila biblioteka, orman i nekoliko stalaža od trešnjevog drveta. Uza zid su bile poredane police s ribarskim priborom, konopcima, lampama za svetionik svih veličina, sanducima za jastoge od lakiranog drveta, morskim zvezdama i jednim jedrenjakom u boci.
Utvrdila je da se njen muž nalazi na kanabetu pored kamina i da je u dubokom snu. Kraj njega je bila za tri četvrtine ispražnjena boca viskija.
Lizi suze grunuše na oči. Nije ga videla od Bendžaminove i Sofijine smrti. Bio je oslabio desetak kilograma i delovao je neprepoznatljivo s tom dugom zamršenom kosom, licem upola prekrivenim bradom i velikim crnim kolutovima oko očiju.
Na radnom stolu od grubo tesanog drveta ugledala je i prepoznala staru pisaću mašinu koju mu je, za njegov petnaesti rođendan, svojevremeno kupio deda Salivan: to je bila oliveti letera s kućištem od svetloplavog aluminij uma.
Začudila se, jer Artur već odavno nije kucao na mašini. Okrenu valjak da pogleda list papira koji je bio na njemu. Pisalo je:


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Mustra taj Ned Jul 01, 2018 11:34 am





2015.
Dvadeset četvrti dan

Noć. Nema ničega. To beše njegov horizont.
Samo je jedan sinonim: smrt.

Viktor Igo

0.

Otvaram oči. Ja...




Tekst je tu prestajao. Nije shvatila njegov smisao. Zatim ugleda debeo svežanj otkucanih listova pokraj mašine. Zgrabi rukopis dok su joj ruke drhtale i poče da preleće pogledom prve redove.




Istorija naših strahova 1971.
- Ne boj se, Arture. Samo skoči! Uhvatiću te!
- Da li si... da li si siguran u to, tata?
Imam pet godina. Klatim nogama po vazduhu, a sedim na vrhu gomile dušeka na krevetu koji delim sa bratom. Otac me blagonaklono gleda, stojeći ispod mene raširenih ruku.
- Hajde, veliki dečko!
- Ali plašim se...



Posle prvih desetak redova Liza je već počela da plače. Sede u foteljicu na okretanje koja je stajala za pisaćim stolom i nastavi da čita.
Nekoliko sati kasnije, kada je stigla do poslednjih redova, Lizine oči bile su crvene, a u grlu joj je stajala knedla. Na tih trista stranica nizala se njihova životna istorija i film njenog života. Susret sa Arturom u Njujorku početkom devedesetih godina, njeno studiranje na Džulijardu dok je radila u nekom andergraund baru da bi platila školarinu. Zatim su se nizale njihove radosti i žalosti, prerađene, izmenjene i prerušene u fikciju, njihovo svadbeno putovanje u Pariz, rođenje Bendžamina i Sofije, stvarna ljubav, često zakomplikovana, ali važna za njih četvoro, nostalgija za prošlim vremenima.
Liza obrisa jednu suzu sa obraza. Dok je čitala, stalno ju je mučilo osećanje krivice i kajanje koje je Artur tako živo prikazao, otkrivajući da su i njega mučile muke slične njenim.
Na tim stranicama ponavljao se jedan refren i ona se sada veoma kajala što ga je ikada optuživala za nesreću.
Kada je podigla pogled, sunčevi zraci sijali su kroz prozorska stakla i ceo salon bio je osvetljen blagom svetlošću. I dalje opružen na kanabetu, Artur duboko uzdahnu i otvori oči.
Zatim se pridiže i ugleda svoju ženu za pisaćim stolom, te onako grogi i pospan pomisli da je to priviđenje ili njegova pusta želja.
- Zdravo - reče mu Liza.
- Da li si već dugo tu?
- Nekoliko sati.
- Zašto me nisi probudila?
- Zato što sam čitala tvoj roman.
Kada je mahnuo glavom, Remington pojuri ka njemu i poče da mu liže ruke.
- Ali nedostaje mu kraj - reče ona. Artur rezignirano raširi ruke.
- Pa kraj ti je poznat. Sudbina se ne može izbeći. Ne može se popraviti nepopravljivo. Ne možemo se vratiti unatrag.
Ona zakorači prema njemu.
- Nemoj da završavaš taj roman, Arture! - zamoli ga ona s navaljivanjem u glasu. - Nemoj da ubijaš našu decu po drugi put!
- Ali to je samo fikcija - branio se on neubedljivo.
- Ti znaš bolje od ma koga drugog kakvu moć ima fikcija! Na svim tim stranicama oživeo si Bena i Sofiju. Sve si nas oživeo. Terao si nas da se borimo. Nemoj nas sada ponovo skrhati. Nemoj sve da uništiš u nekoliko poslednjih redova. Ako završiš taj roman, onda si nas konačno izgubio. Ne oživljavaj krivicu. Ne optužuj više nikoga zbog naše životne drame.
Zatim priđe još bliže i stade pored njega ispred prozora.
- Tu knjigu čine naše muke i tajne. Ne otkrivaj ih svetu. Ljudi samo to i čekaju. Niko tu knjigu neće čitati kao običan roman. Čitaće je kao što to čine voajeri i davaće svoj smisao svakom detalju. Praviće svoje prečice u zaključivanju. Naša priča zaslužuje nešto bolje.
Artur otvori veliko okno francuskog prozora i izađe na kamenu terasu koja se nadnosila nad more. Liza mu se pridruži držeći rukopis romana u rukama, a za njom dođe i retriver, koji hitro otrča niz stepenice pravo na plažu.
Liza spusti rukopis na drveni sto s koga su mnoge oluje oljuštile farbu.
- Dođi - reče ona i pruži mužu ruke.
On je zgrabi u naručje i steže je snagom za koju je verovao da je više nikada neće imati. Njena topla koža i prsti koji su ga milovali davali su mu novu snagu za koju je verovao da ju je zauvek izgubio.
Dok su zurili u okean, ona mu reče:
- Arture, neće nas više nikada biti četvoro, ali bar nas dvoje možemo da budemo par. Već smo mnogo toga pregrmeli. Ovo što se desilo svakako je nešto najstrašnije što smo do sada i jedno i drugo doživeli. Ko zna, možda možemo dobiti još jedno dete. To smo oduvek želeli, zar ne?
Artur je neko vreme samo ćutao. Hodao je kraj žene pustom obalom koja se kilometrima pružala pred njima. Počeo je da duva vetar koji im je prijatno hladio lice i uzvitlao srebrnastu penu talasa koja im je povremeno zapljuskivala noge. I on i Liza voleli su taj sumorni pejzaž. Njegovu divljinu i bezvremenost koja im je, danas više nego ikada, davala osećaj da su živi.
Uskoro bura uzvitla pesak. Artur se okrenu i stavi ruku iznad očiju da bi sagledao terasu iznad hridi.
Ponesene vetrom, stranice njegovog rukopisa zalepršaše prema nebu. Stotine stranica razleteše se unaokolo; lebdele su nekoliko trenutaka u vazduhu, da bi ih vetar potom odneo dalje, okrećući ih u vrtlogu iznad mokrog peska.
Artur i Liza se zgledaše.
Legenda o svetioniku bila je istinita: posle dvadeset četiri vetra zaista nije ostalo ništa, a možda je tako i bilo najbolje. Važan je bio nastavak njihove priče. Složili su se da će ga zajedno ispisati.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-U jednom trenu

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 6 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu