Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:41 am



Za Ingrid, priča napisana u bolnoj magiji ove zime.

Uvek sam više voleo ludilo strasti nego mudrost ravnodušnosti.
~ Anatol Frans ~


Poznata nam je svima...
Ona usamljenost koja nas ponekad slama.
Koja nam gazi san ili uništava naše zore.
To je tuga prvog dana škole.
To je kada on poljubi lepšu devojku u dvorištu gimnazije,
To je Orli ili Istočna stanica na kraju ljubavi.
To je naše dete koje nikada nećemo imati.
To sam pomalo ja. To ste pomalo vi.
Ali ponekad je dovoljan jedan susret...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:42 am









1. Tog leta...


Prva ljubav je uvek i poslednja.
~ Tahar ben Želun ~


San Francisko, Kalifornija Leto 1995.
Gabrijel ima dvadeset godina.
Ona je Amerikanka, studentkinja na trećoj godini Univerziteta u Berkliju. Ovog leta, ona najčešće nosi svetle farmerke, belu bluzu i strukiranu kožnu jaknu. Sa svojom dugom pravom kosom i zelenim očima koje svetlucaju zlatom, ona liči na Fransoaz Hardi, s fotografija koje je, šezdesetih godina, napravio Žan-Mari Perije.
Ovog leta, ona svoje dane provodi između biblioteke kampa i svog posla dobrovoljnog vatrogasca u kasarni u Kalifornija stritu. Ovog leta, ona će doživeti svoju prvu veliku ljubav.
* * *

Marten ima dvadeset jednu godinu.
On je Francuz, upravo diplomirao prava na Sorboni.
Ovog leta sam je otputovao u Sjedinjene Države kako bi usavršio engleski i upoznao države u unutrašnjosti. Pošto nema ni dinara u džepu, on ređa sitne poslove, radeći više od sedamdeset sati nedeljno: konobar, prodavač sladoleda, baštovan...
Ovog leta, sa svojom crnom poludugom kosom, on liči na Al Paćina iz mlađih dana.
Ovog leta, on će doživeti svoju poslednju veliku ljubav.
* * *

Kafeterija na Univerzitetu u Berkliju
„Hej, Gabrijel, pismo za tebe!"
Sedeći za jednim stolom, devojka podiže pogled sa svoje knjige.
„Molim?"
„Pismo za tebe, draga!" ponavlja Karlito, upravnik zgrade, spuštajući kovertu bež boje pored njene šolje sa čajem. Gabrijela podiže obrve.
„Od koga pismo?"
„Od Martena, malog Francuza. Njegov posao je završen, ali svratio je jutros i ostavio ovo."
Gabrijel zbunjeno gleda u kovertu i stavlja je u svoj džep, a zatim izlazi iz kafeterije.
Nadvišen svojom kulom, ogromni zeleni kamp se kupa u letnjoj atmosferi. Gabrijel prolazi duž aleja u parku sve dok ne pronađe slobodnu klupu, u senci stogodišnjeg drveća.
Ovde, sasvim sama, bojažljivo i znatiželjno, ona otvara pismo.
1. avgust 1995.
Draga Gabrijel,
Hteo sam samo da ti kažem da se sutra vraćam u Francusku. Samo da ti kažem da mi, tokom ovog boravka u Kaliforniji, ništa nije značilo više od onih trenutaka provedenih s tobom u kafeteriji kampa, u razgovoru o knjigama, filmu, o svemu i svačemu.
Samo da ti kažem da sam, više puta, poželeo da budem ličnost iz priče. Zato što bi heroj nekog romana ili filma bio manje nespretan objašnjavajući heroini da mu se zaista dopada, da voli da razgovara s njom i da oseća nešto posebno dok je gleda. Neku mešavinu nežnosti, bola i siline. Neko zbunjujuće zajedništvo, neku uzbudljivu prisnost. Nešto retko, što nikada ranije nije osetio. Nešto čije postojanje on nije čak ni slutio.
Samo da ti kažem da sam jednog popodneva, onda kada nas je kiša iznenadila i kada smo se sklonili ispod trema biblioteke, osetio, a verujem i ti, onaj trenutak zbunjenosti i privlačnosti koji nas je na tren uzburkao. Znam da smo se toga dana zamalo poljubili. Nisam se odlučio na taj korak zato što si mi ranije pričala o tom dečku koji je na odmoru u Evropi, kome nisi mogla da budeš neverna, a i zato što nisam želeo da u tvojim očima budem tip „kao svi ostali", koji ti se besramno udvaraju, a često i bez poštovanja.
Pa ipak znam: da smo se poljubili, otišao bih punog srca, bilo bi me briga da lije kiša ili lepo vreme, jer mi je bilo pomalo stalo do tebe. Znam da bi me taj poljubac dugo pratio svuda, poput blistave uspomene kojoj bih se okretao u trenucima samoće. Najzad, neki kažu da su najlepše ljubavne priče one koje nisu imale vremena da ožive. Možda zato što su neostvareni poljupci još jači...
Samo da ti kažem da, dok te gledam, mislim na 24 poslednje scene jednog filma. Kod tebe su prve 23 scene svetle i blistave, ali od dvadeset četvrte počinje prava tuga, koja je u suprotnosti sa svetlom koje nosiš u sebi. Kao subliminalna slika, pukotina ispod sjaja: slaba tačka koja te definiše verodostojnije nego izlog tvojih kvaliteta i uspeha. Ne jednom, pitao sam se šta te to čini tako tužnom, više puta se nadao da ćeš mi pričati o tome, ali to nikada nisi uradila.
Samo da ti kažem da paziš na sebe, da se ne zaraziš melanholijom. Samo da ti kažem da ne dozvoliš da pobedi dvadeset četvrta scena. Da ne dozvoliš da demon suviše često preuzima prvenstvo nad anđelom.
Samo da ti kažem da si i za mene divna i sunčana. Ali tebi to kažu pedeset puta na dan, što mene opet čini tipom kao što su i svi drugi...
Samo da ti kažem da te nikada neću zaboraviti.
Marten Gabrijel podiže glavu. Srce joj je uznemireno jer ovo nije očekivala. Već od prvih redova, shvatila je da je ovo pismo specijalno. Ovu priču ona, naravno, poznaje, samo ne iz sasvim istog ugla. Ona gleda oko sebe, plašeći se da joj lice odaje osećanja. Osetivši da joj suze naviru na oči, ona napušta kamp i uzima metro da bi otišla u centar San Franciska. Planirala je da duže ostane, da radi u biblioteci, ali sada zna da za to ne bi bila sposobna.
Dok sedi na svom sedištu, njene misli se ljuljuškaju između iznenađenja izazvanog Martenovim pismom i bolnog zadovoljstva koje je osetila čitajući ga. Ne dešava se svaki dan da joj neko posveti takvu pažnju. A naročito ne da se više zadrži na njenoj ličnosti u odnosu na ostalo.
Svi je smatraju jakom, društvenom, dok je ona osetljiva i pomalo izgubljena u svojim devojačkim kontradiktornostima. Ljudi koji je godinama poznaju ne znaju ništa o njenim mukama, a on je umeo da vidi kroz nju i sve shvati za nekoliko nedelja.
Ovog leta, vrućina mrvi kalifornijske brežuljke, ne poštedevši ni San Francisko, uprkos njegovoj mikroklimi. U vagonu, putnici izgledaju ugašeni, kao uspavani letnjim mrtvilom. Ali Gabrijel nije s njima. Ona je iznenada postala neka srednjovekovna heroina, utonula u jednu vitešku epohu. Epohu u kojoj se prvi put pojavljuje učtiva ljubav. Hrišćanin iz Troje upravo joj je bio poslao hitnu poruku, čvrsto odlučan da promeni prijateljstvo koje ona oseća prema njemu...
Ona ponovo čita svoje pismo, od kojeg oseća prijatnost, od kojeg oseća bol.
Ne, Martene Bomone, ti nisi dečko kao svi drugi...
Ona ponovo čita svoje pismo, koje je čini srećnom, očajnom, zbunjenom. Toliko zbunjenom da zaboravlja da izađe na svojoj stanici. Jedna stanica više, koju će proći na vrućini, da bi se vratila kući.
Bravo, heroino, well done.
* * *

Sutradan 9 sati ujutru
Aerodrom San Francisko SFO
Pada kiša.
Još uvek pospan, Marten zeva i umorno steže viseću dršku autobusa koji ulazi u krivinu. Preko ramena nosi pamučnu jaknu, ima pocepane farmerke, iznošene patike i majicu sa slikom neke rok grupe.
Ovog leta, svi mladi imaju u sebi nešto od Kurta Kobejna.
U njegovoj glavi se mute uspomene na dva meseca provedena u Sjedinjenim Državama. Iskoristio ih je i vraća se s punim očima i punim srcem. Kalifornija ga je odvela toliko daleko od Evrija i pariškog predgrađa... Početkom leta je razmišljao da odgovori na konkurs za policijskog oficira, ali ovaj boravak, poput nekog obreda inicijacije, promenio je sve. Dečko s periferije je izgradio poverenje u sebe, u toj zemlji u kojoj je život jednako težak kao i drugde ali gde su ljudi sačuvali nadu i ambiciju da ostvare svoje snove.
A njegov san je da piše priče. Priče koje dirnu ljude, priče o običnim ljudima kojima se događaju neobične stvari. Zato što mu realnost nikada nije bila dovoljna i zato što je fikcija uvek bila prisutna u njegovom životu. Još kao malog, njegovi omiljeni heroji često su ga izvlačili iz patnji, tešili ga u razočaranju i tuzi. Oni su hranili njegovu maštu, istančali njegova osećanja da bi mogao da gleda život kroz jednu prizmu koja ga čini prihvatljivim.
Autobus iz pravca Pauel strita dovozi putnike do internacionalnog terminala. U gužvi, Marten s prtljažnika dohvata svoju gitaru. Natovaren kao magare, on poslednji izlazi iz autobusa, pretura po svom džepu kako bi stavio ruku na svoju kartu i, podignute glave, pokušava da se snađe u tom urbanom lavirintu.
Ne vidi je odmah.
Ona je parkirala svoj auto uz trotoar, upaljenog motora.
Gabrijel.
Ona je pokisla. Hladno joj je. Drhti pomalo.
On i Ona se prepoznaju. On i Ona trče jedno drugom u susret.
Čvrsto se grle, srca im lupaju, kao što to biva prvi put, kada se još veruje u to.
Zatim se ona smeši i izaziva ga:
„Dakle, Martene Bomone, stvarno misliš da su neostvareni poljupci najjači?" I oni se ljube.
Njihove usne se traže, njihov dah se meša, mrse se njihove mokre kose. Ruka mu je na njenom potiljku, a njena na njegovom licu. U žurbi razmenjuju nekoliko neveštih ljubavnih reči. Ona ga moli:
„Ostani još!" Ostani još!
On to ne zna, ali ništa lepše neće osetiti u svom životu. Ništa čistije, ništa svetlije niti intenzivnije od Gabrijelinih zelenih očiju na kiši, tog letnjeg jutra.
I njenog glasa koji ga preklinje: Ostani još!
* * *

San Francisko
28. avgust - 7. septembar 1995.
Plativši dodatnih sto dolara, Marten je pomerio datum svog odlaska. Suma koja će mu omogućiti da proživi deset najvažnijih dana u svom životu. Vole se.
U knjižarama ulica Berklija, gde još uvek lebdi miris boemštine. U jednom bioskopu, na Red stritu, gde ne vide puno od filma Napuštajući Las Vegas, toliko se gubeći u poljupcima i maženju. U jednom malom restoranu, ispred ogromnog havajskog hamburgera od ananasa i boce „sonorne". Vole se.
Prave od sebe budale, igraju se kao deca, čvrsto se drže za ruke trčeći plažom.
Vole se.
U jednoj studentskoj sobi, gde joj on na svojoj gitari improvizuje novu verziju La Valse a mille temps Žaka Brela. Ona pleše za njega, najpre čežnjivo, zatim sve brže i brže, vrteći se oko sebe, pružajući ruke, okrećući dlanove nebu, poput derviša plesača. On ostavlja svoj instrument i pridružuje joj se u njenom transu. Oni obrazuju čigru, koja se na kraju razbija o pod, gde se... oni vole.
Oni lebde, oni lete.
Oni su Bog, oni su anđeli, oni su sami.
Oko njih, ceo svet nestaje i preostaje samo jedna pozornica na kojoj su njih dvoje jedini glumci.
Vole se.
Ljubavlju koja je u krvi.
Permanentnom opijenošću.
U trenutku i u večnosti.
A istovremeno, strah je svuda.
Strah od nedostajanja.
Strah od nedostatka kiseonika.
To je očiglednost i konfuzija.
To je ujedno i munja i iznemoglost.
Najlepše od svih proleća, najsilnija oluja.
Pa ipak, oni se vole.
Ona ga voli.
Usred noći.
U svom automobilu, na jednom parkingu u Tenderloinu, vrućem kvartu grada. S radija dopire muzika, od gangsta repa do Smells Like Teeti Spirit. To je ukus opasnosti, telo koje se leluja na plesu farova, uz opasnost da ih napadnu gangsteri ili zatekne policija.
Ovoga puta, to nije ljubav „buket cveća", niti „šaputanje nežnih reči". To je ljubav „žigosanje", gde se kida više nego što se daje. Ove noći, između njih, to je injekcija, to je fiks, to je fleš jednog zavisnika. Ona želi da mu pokaže to svoje lice, to nešto manje glatko iza romantične pojave: slaba tačka, dvadeset četvrta scena. Ona hoće da vidi da li će je on slediti na tom terenu ili će je usput ostaviti.
Ove noći, ona više nije njegova ljubav, već njegova ljubavnica.
Because the night belongs to lovers
Because the night belongs to us.
* * *

On je voli.
Sasvim nežno. Na plaži, u svitanje.
Ona je zaspala na njegovoj jakni. On je spustio glavu na njen stomak. Dvoje mladih ljubavnika, obavijeni blagim vetrom, pod ružičastim svetlom kalifornijskog neba. Tela im se odmaraju, srca su im prepuna, zakovana jedno za drugo, dok s malog radio-aparata na pesku dopire neka stara balada.
* * *

8. septembar 1995. 9 sati ujutru
Aerodrom San Francisko SFO
Kraj sna.
Oni se drže u holu aerodroma, usred gužve i gungule. Realnost je ipak odnela pobedu nad iluzijom jedne vanvremenske ljubavi.
A brutalno je. I boli.
Marten traži Gabrijelin pogled. Ovoga jutra, nestale su zlatne iskre iz njenih očiju. Ne znaju više šta da kažu, oboje pokušavajući da u onom drugom pronađu snagu koja im nedostaje. U toj igri, Gabrijel je jača od njega. Ti srećni dani, ona je znala da ih krade od života dok je on mislio da će oni trajati večno.
Ipak, ona je ta kojoj je hladno. Onda on skida svoju pamučnu jaknu i stavlja je preko njenih ramena. Isprva, ona odbija, kao ma ja sam jaka, kao uopšte ne boli, ali on insistira jer dobro vidi da ona drhti. Sada ona: sa svog vrata skida srebrni lančić na kome visi mali Južni krst. Ona mu spušta nakit u ruku.
Poslednji poziv.
Primorani su da se rastanu. Hiljaditi put, on je pita:
„Taj dečko, na odmoru u Evropi... voliš li ga?"
Ali kao i uvek, ona stavlja prst na njegove usne i obara pogled. Zatim se njihova tela razdvajaju i on odlazi ka terminalu za ukrcavanje ne prestajući da je gleda.
* * *

9. septembar Aerodrom Šarl de Gol
Nakon dva presedanja s više kašnjenja, predveče, avion Aer Lingus sleće na Ruasi. U San Francisku je još bilo leto. U Parizu, već je jesen. Nebo je crno, nebo je prljavo.
Dezorijentisan, očiju crvenih od nedostatka sna, Marten čeka na svoj prtljag. Najednom TV ekranu, neka silikonska plavuša vrišti: „Bog mi je dao veru". Ovog jutra, napustio je Klintonovu Ameriku; večeras, on je u Širakovoj Francuskoj. I mrzi svoju zemlju, zato što to nije Gabrijelina zemlja.
On uzima svoje kofere i svoju gitaru, zatim započinje zamršeni put da bi stigao kući: RER* B do stanice Šatle, RER D u pravcu Korbej-Eson do Evrija, zatim autobus do naselja Piramide. On bi hteo da se odvoji od sveta uz muziku, ali baterije njegovog vokmena već odavno su bile ostale bez duše. On je slomljen, zbunjen, kao da su mu u srce ubrizgali otrov. Zatim shvata da mu suze teku niz lice i da ga mali ološi iz kraja gledaju ne mareći za njega. On pokušava da povrati prisebnost: umesto toga, znaci slabosti u Evriju, u autobusu u pravcu Piramida. Elem, on okreće glavu, ali po prvi put mu postaje jasno da ove noći neće spavati s njom. (*Pariški RER čini pet ekspres linija podzemne železnice, povezuju centar Pariza sa okolnim predgrađima)
I suze ponovo naviru.
Ponoć.
Marten izlazi iz svoje male sobe, u socijalnom stanu svojih babe i dede. Lift u kvaru. Devet spratova pešice. Počupana poštanska sandučad, svađe na stepeništu. Ovde se ništa nije promenilo.
Već pola sata traži telefonsku kabinu koja nije uništena, ubacuje karticu od pedeset jedinica i okreće prekookeanski broj.
Dvanaest hiljada kilometara odatle, u San Francisku, pola jedan je po podne. U kafeteriji kampa u Berkliju zvoni telefon...
49, 48, 47...
Svezanog stomaka, on zatvara oči i kaže samo:
„Gabrijel, ja sam. Veran našem sastanku u podne."
Najpre, ona plače zato što je iznenađena i što je srećna, zatim je briznula u plač jer je suviše teško što su razdvojeni.
... 38, 37, 36...
On joj kaže da mu strašno nedostaje, da je obožava, da ne zna kako da živi bez...
... ona mu kaže koliko bi želela da je tu, stvarno, pored njega, da spava s njim, ljubi ga, mazi, ujeda, ubije od ljubavi.
...25,24,23...
On sluša njen glas i sve se opet vraća: mladež na njenoj koži, miris peska, vetar u njenoj kosi, njeno „ljubim te"...
... njegovo „ljubim te", njegova ruka oko njenog vrata, njegove oči koje traže njene, silina i blagost njihovih zagrljaja.
... 20,19,18...
On sa užasom gleda u ekran s tečnim kristalima kabine i pravo je mučenje videti kako se jedinice telefonske kartice troše takvom brzinom.
... 11,10, 9...
Zatim ne govore više ništa, jer se njihovi glasovi guše.
Oni čuju samo udaranje njihovih srca koja kucaju u duetu i nežnost njihovih dahova koji uspevaju da se pomešaju, uprkos tom usranom telefonu.
...3,2, 1,0...
U to vreme, još uvek se nije pričalo o internetu, i-mejlu, Skajpu ili mesindžerima.
U to vreme, ljubavnim pismima iz Francuske je trebalo deset dana da stignu do Kalifornije. U to vreme, kada ste pisali „volim te", trebalo je čekati tri nedelje da biste dobili odgovor. A čekati jedno „volim te" čitave tri nedelje nije baš humano kada neko ima dvadeset godina.
Tako su, malo-pomalo, Gabrijelina pisma sve ređa, dok sasvim ne nestanu.
Zatim, ona skoro da više i ne odgovara na telefon: ni u kafeteriji, ni u svojoj studentskoj sobi, ostavljajući sve češće svoju cimerku da primi poruku.
Jedne noći, Martenu je dosta i on kida slušalicu, kojom razbija stakleni zid telefonske kabine. Bes ga navodi da čini ono što je oduvek osuđivao kod drugih. Postao je kao oni koje je mrzeo: oni koji uništavaju javna dobra, koji moraju da izređaju gajbu piva pre nego što odu da spavaju, oni koji po ceo dan puše džoint i briga ih je za sve: za život, za sreću, za nesreću, za juče i za sutra.
U potpunom haosu, on žali što je sreo ljubav zato što sada više ne zna kako da nastavi da živi. Svakoga dana, on ubeđuje sebe da će sutra biti bolje, da vreme leči sve, ali sutradan još više tone.
Ipak, jednoga dana, Marten sebi govori da neće moći ponovo da osvoji Gabrijel ako ne uloži celo svoje srce. Tako u radu pronalazi snagu da se izvuče. Vraća se na faks, zapošljava se kao upravnik u Karfuru u „Evriju 2". Noću stražari na jednom parkingu i počinje da štedi svaki dinar.
Baš sada, treba mu stariji brat, otac, majka, najbolji prijatelj, neko da ga ispravno posavetuje da „nikada ne daje srce do kraja". Zato što se, radeći tako, rizikuje da kasnije više nikada neće moći voleti. Ali Marten nema nikoga čiji ispravan savet može da posluša, osim svog „velikog srca velike budale".


10. decembar 1995.
Gabrijel, ljubavi moja,
Dozvoli da te još tako zovem, iako je ovo verovatno poslednji put.
Ne gajim više puno iluzija, osećam da mi izmičeš. Za mene, odsustvo je samo pojačalo osećanja i nadam se da i ja tebi još uvek pomalo nedostajem. Tu sam, Gabrijel, s tobom. Bliže nego što sam to ikada bio.
Zasada, mi smo kao dve osobe koje jedna drugoj šalju znakove, svaka na različitoj obali jedne reke. Ponekad se one nakratko sastanu nasred nekog mosta, provodeći zajedno jedan trenutak, zaklonjeni od loših vetrova, zatim se svako vraća svojoj obali, čekajući da se kasnije ponovo spoje, na duže vreme. Jer kada sklopim oči i zamislim nas za deset godina, tu vidim slike sreće koje mi se ne čine nestvarnim: sunce, dečiji smeh, složni pogledi jednog para koji je i dalje zaljubljen. I neću da propustim tu šansu. Ovde sam, Gabrijel, na drugoj obali reke. Čekam te.
Možda ti se čini da je most koji nas razdvaja u lošem stanju, ali to je jedan čvrst most, napravljen od stabala stogodišnjeg drveća, od stabala koja su odolevala olujama.
Shvatam da te je strah ga pređeš. I znam da ga možda nikada nećeš ni preći... Ali daj mi nadu.
Ne tražim ti ni obećanje, ni odgovor, niti obavezivanje. Želim samo jedan znak od tebe.
A taj znak ćeš mi lako uputiti. Pronaći ćeš u ovom pismu jedan neobičan božični poklon: avionsku kartu za Njujork za 24. decembar. Toga dana ću biti na Menhetnu i čekaću te ceo dan u kafeu De Lalo, ispod Empajer stejt bildinga. Dođi i pridruži mi se ako veruješ da nas dvoje imamo zajedničku budućnost...
Ljubim te, Marten.
* * *

24. decembar 1995. Njujork 9 sati ujutru
Martenovi koraci škripe po svežem snegu. Zima je ledena, ali je nebo prozračnoplavo, za trunku uznemireno dahom vetra koji ljuljuška nekoliko pahulja.
Njujorčani čiste sneg sa svojih trotoara u lepom raspoloženju, podstaknutom božićnim dekoracijama i božićnom pesmicom koji dopire iz svakog butika.
Marten otvara vrata kafea De Lalo. Skida svoje rukavice, kapu, šal i trlja ruke kako bi se zgrejao. Već dva dana nije spavao i oseća se grozničavim i razdraženim kao da je pod infuzijom kofeina. Unutra je topla atmosfera koja odiše novogodišnjim duhom; okačeni o plafon, anđeli od šećera i kolačići od meda vise ispod ukrasnih traka. U vazduhu lebde pomešani mirisi cimeta, kardamona i palačinki od banane. Kao muzička podloga, na radiju, božićna klasika se smenjuje s modernim pop melodijama. Ove zime, zaluđenost grupom Oasis je u punom jeku i Wonderwall puštaju na svakih sat vremena.
Marten poručuje toplu čokoladu pokrivenu mini-mančmelouima, zatim seda za jedan mali sto pored prozora.
Gabrijel će doći, siguran je.
U deset sati, on po hiljaditi put proverava sate na avionskoj karti koju joj je poslao.
Polazak: 23. decembar: 22 h 55 min - San Francisko SFO
Dolazak: 24. decembar 07 h 15 min - Njujork JFK
On se ne brine: zbog snega, avioni će kasniti i po nekoliko sati. S druge strane stakla, plima ljudi se sasula na trotoar, poput neke mirnodopske vojske koja je oružje zamenila visokim čašama s plastičnim poklopcima.
U 11 sati, Marten prelistava Ju-Es-Ej Tudej koji je neki klijent ostavio na stolu. U novinama su i dalje beskrajne diskusije o oslobađanju O Džej Simpsona, o Urgentnom centru, novoj seriji koja osvaja Sjedinjene Države i koja je planula na tržištu. Te zime, Bil Klinton još uvek nije hio sreo Moniku i junački se suočavao s Kongresom kako bi branio svoje socijalne mere.
Gabrijel će doći.
U podne, Marten stavlja na uši slušalice svog vokmena. Zamišljenog pogleda, on šeta sa Brusom Springstinom ulicama Filadelfije. Ona će doći.
U 13 sati, on kupuje hot dog kod uličnog prodavca, za sve to vreme ne skidajući pogled sa ulaza u kafić, za svaki slučaj... Doći će.
U14 sati, on započinje roman Lovac u žitu, koji je kupio na aerodromu. Sat vremena kasnije, pročitao je četiri stranice... Doći će sigurno.
U 16 sati, on vadi svoj gejmboj, gubi pet partija tetrisa za manje od deset minuta. Možda dođe...
U 17 sati, zaposleni u kafiću počinju čudno da ga gledaju. Šanse su jedan prema dva da će ona doći, U 18 sati je zatvaranje. On je poslednji klijent koji izlazi iz kafića. Čak i napolju, on još uvek veruje. Pa ipak...
* * *

San Francisko 15 sati
Stegnutog srca, Gabrijel hoda po pesku okrenuta okeanu. Vreme je isto kao i njeno raspoloženje: Golden Gejt se davi u magli, teški oblaci uokviruju ostrvo Alkatraz, a vetar besni. Kako bi joj bilo manje hladno, ona se umotala u Martenovu jaknu.
Ona seda na plažu i vadi iz tašne paket pisama koja joj je on pisao. Ponovo čita neke redove. Dok mislim na tebe, moje srce kuca brže. Voleo bih da si ovde, usred moje noći. Voleo bih da zatvorim oči i ponovo ih otvorim na tebi... Iz jedne koverte vadi male poklone koje joj je slao: detelinu sa četiri lista, runolist, jednu staru crno-belu fotografiju Žana Seberga i Belmonda u „Do poslednjeg daha"...
Ona dobro zna da se među njima dešava nešto nesvakidašnje. Jedna čvrsta veza, za koju nije sigurna da će je ikada više pronaći. Zamišlja ga kako je čeka u Njujorku, u tom kafiću gde joj je zakazao sastanak. Zamišlja ga i plače.
* * *

U Njujorku, kafić je pre pola sata zatvoren, ali Marten čeka i dalje, ukočen, sleden. U ovom trenutku, on ne zna ništa o tome šta Gabrijel stvarno oseća. On ne zna koliko joj znači njihova veza, koliko joj je ona potrebna, koliko se osećala izgubljenom i rasejanom pre njega. On ne zna da ju je sprečio da posrne u jednom delikatnom trenutku njenog života...
* * *

Kiša počinje da pada na pesak San Franciska. Iz daljine, čuje se tužno zavijanje morskih orgulja, koje vibrira u ritmu talasa ponirući u kamene prolaze. Gabrijel ustaje kako bi uhvatila tramvaj koji vozi strmom padinom Filmor strita. Ona mehanički prelazi ovu putanju, koja je odvodi dva bloka iza Grejs katedrale, u Bolnicu Lenoks.
Ogrnuta u Martenovu jaknu, ona prolazi, jedna za drugim, klizna vrata. I pored prazničnih ukrasa, bolnički hol je sumoran i tužan. Pored aparata za piće, doktor Eliot Kuper prepoznaje njeno lice i vidi da je plakala.
„Dobar dan, Gabrijel", kaže, pokušavajući da joj uputi utešan osmeh.
„Dobar dan, doktore."
* * *

Marten ju je čekao do 23 časa, sam, na ciči zimi. Trenutno, srce mu je prazno i sramota ga je. Sramota što je izašao u prvi red ne zaštitivši se, sa svojim srcem na rukavu, svojim mladalačkim entuzijazmom i svojom prostodušnošću.
Uložio je bio sve, i sve izgubio.
Sada luta ulicama: Četrdeset druga, barovi, splavovi, alkohol, susreti za koje se zna da su loši. Ove zime, Njujork je još uvek Njujork. Ne više onaj Vorholov ili Velvet Underground, ali još uvek nije ni onaj prečišćeni grad koji ćemo upoznati kasnije. To je onaj, i dalje opasan i marginalan, Njujork koji prihvata da otvori vrata svojim demonima.
Te noći se u Martenovim očima prvi put pojavljuju natmurenost i strogost.
On nikada neće biti pisac. Biće pajkan, biće lovac.
Te noći, on nije izgubio samo ljubav.
Izgubio je i nadu.
Eto.
Ova priča ne govori ni o čemu drugom osim o stvarima iz života.
Priča o jednom muškarcu i jednoj ženi koji trče jedno prema drugom.
Sve je počelo prvim poljupcem, jednog letnjeg jutra, pod nebom San Franciska.
Sve se zamalo završilo jedne božične noći, u jednom njujorškom baru, na jednoj kalifornijskoj klinici.
Zatim će proći godine...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:42 am






PRVI DEO


Pod nebom Pariza




2. Najveći od svih lopova...


Iz istih onih razloga iz kojih nekoga mrzimo, mi ga i volimo.
~ Rasel Benks ~


Pariz, leva obala Sene 29. jul
3 sata ujutru
Lopov
Pariz se kupao u svetloj noći, u srcu leta. Na krovovima muzeja Orsej, neka brza senka kliznu iza jednog stuba, zatim se odmače pod odsjajem polumeseca.
Obučen u tamni kombinezon, Arčibald Maklejn zaveza dva konopca za penjanje za svoj opasač. On popravi svoju crnu vunenu kapu koja mu je dopirala do sjajnih očiju, razdvajajući se na njegovom licu, namazanom mašću. Lopov zatvori svoj ranac i baci pogled na grad koji se pružao pred njim. Krov slavnog muzeja pružao je impresivan vidik, bar što se tiče spomenika na desnoj obali: ogromna palata Luvra, prepuna skulptura, penasta Bazilika Svetog srca, kupola Velike palate, ogromna vrteška u parku Tiljerije i zeleno-zlatni svod Pariške opere. Utonula u noć, prestonica je imala neki vanvremenski izgled. Bio je to Pariz Arsena Lupena, Pariz Fantoma iz Opere.
Arčibald navuče svoje sigurnosne rukavice, opusti svoje mišiće i baci konopac niz kameni zid. Večerašnji deo će biti težak i rizičan. Ali u tome i jeste bila njegova lepota.
Policajac
„Ovo je ludost!"
Zaklonjen u svom automobilu, šef policije Marten Bomon posmatrao je kroz dvogled onoga koga je pratio već više od tri godine: Arčibalda Maklejna, najčuvenijeg kradljivca slika savremenog doba.
Mladi policajac je bio veoma uzbuđen. Večeras će sprovesti hapšenje jednog vanserijskog lopova, kakav se sreće samo jednom u životu policajca. Bio je to trenutak na koji je dugo čekao. Scena koju je zamišljao hiljadu puta. Delo na kome će mu jednako zavideti Interpol i svi oni privatni detektivi što su ih angažovali milijarderi koje je Arčibald opljačkao.
Marten podesi dvogled kako bi dobio jasniju sliku. Neuhvatljiva Arčibaldova senka konačno se pojavi iz tame. Dok mu je srce jako lupalo, Marten ga ugleda kako baca svoj konopac sa krova i spušta se niza zid muzeja, sve dok ne stiže do jednog od dva monumentalna sata koja su gledala na Senu.
Na trenutak, policajac se ponada da će ugledati lice svog plena, ali Arčibald mu je bio suviše daleko i okrenut leđima. Koliko god to zvučalo neverovatno, za dvadeset pet godina te lopovske karijere, niko nikada nije video pravo lice Arčibalda Maklejna.
Arčibald stade ispred unutrašnjeg dela staklenog sata, koji je blistao bledom svetlošću. Tako zakačenom za taj brojčanik prečnika sedam metara, bilo mu je teško da se ne oseti užurbanim vremenom. Znao je da svakoga trenutka rizikuje da bude otkriven, ali on ipak baci pogled na ulicu. Kejovi su bili tihi, ali ne i pusti: taksiji su prolazili u redovnim vremenskim razmacima, nekoliko noćnih šetača hodalo je besciljno; drugi su se, nakon produženog izlaska, vraćali kućama.
Ne žureći, lopov se zakači za kameni rub i izvadi iz svog opasača jedan koturić obrubljen šiljcima s dijamantnim vrhovima. Jednim brzim, spretnim i ujednačenim pokretom, on zaseče staklenu površinu, na mestu gde se mesingane armature mimoilaze kako bi označile šesti sat. Kao što je i očekivao, točkić ogreba samo staklo, obrazujući jedan rez veličine malog obruča. Arčibald tu fiksira jednu troglavu sisaljku. Zatim se posluži cilindrom od aluminijuma dužine jedne ručne lampe. On više puta prede snopom preko linije frakture, vešto i sigurno. Laserski zrak, pravi konac za sečenje stakla, omogućiće mu da izvede tanak i dubok razrez. Fraktura se brzo proširila, prateći liniju razreza. Kada staklo dođe do ivice pucanja, Arčibald pritisnu sisaljku. Teška staklena ploča se odvojila u jednom komadu, bez razbijanja i lomljave, i polako se spustila na tlo, oslobađajući jedan okrugli prolaz, oštar poput giljotine. Sa spretnošću akrobate, Arčibald skliznu kroz otvor, koji mu je omogućio ulazak u jedan od najlepših muzeja na svetu. Od tog trenutka, ima tačno trideset sekundi pre nego što se aktivira alarm.
Nosa zalepljenog za prozor svog automobila, Marten nije mogao da veruje rođenim očima. Arčibald je, istina, upravo postigao uspeh, spektakularno ušavši u muzej, ali alarm će se svakoga trenutka oglasiti. Obezbeđenje u Orseju bilo je ozbiljno pojačano posle prošlogodišnje provale bande pijanih lica, kojima je pošlo za rukom da provale unutra kroz izlaz za slučaj opasnosti. Pijanice su nekoliko minuta tumarale kroz galerije pre nego što su privedene. Toliko im je bilo dovoljno da pocepaju slavnu Moneovu sliku, Železnički most u Arženteju.
Oko tog događaja bila se podigla velika galama. Ministar za kulturu je ocenio nedopustivim da se u Orsej može ući kao u neku vodenicu. Posle toga, ulazi u muzej dobro su pročešljani. Kao član OCBC, Centralnog biroa za borbu protiv ilegalne trgovine kulturnim dobrima, Marten Bomon je bio pozvan da pronađe i obezbedi sve moguće ulaze. Teoretski, slavne impresionističke galerije su sada bile neprovaljive.
Ali zašto se onda ne oglašava taj usrani alarm?
Arčibald se spušta na jedan sto u kafeteriji. Veliki stakleni sat je tačno iznad kafea De Oter, na poslednjem spratu muzeja, pored sale posvećene impresionistima. Lopov gleda na svoj sat: još dvadeset pet sekundi. On skače na pod i penje se uz nekoliko stepenika koji vode u galerije. Infracrveni laseri formirali su mnoštvo nevidljivih i moćnih snopova, pokrivajući površinu detekcije koja se kroz hodnike prostire do pedeset metara. On pronalazi kutiju sa alarmom i odšrafljuje zaštitni pano, zatim na njega priključuje mali laptop, jedva malo veći od ajpoda. Na ekranu, brojevi se smenjuju vrtoglavom brzinom. Na plafonu će se uskoro aktivirati dve kamere s termičkim detektorima. Još samo deset sekundi...
Ne mogavši više da izdrži, Marten izlazi iz svog auta i počinje da puca prstima. Već četiri sata je bio u zasedi i počinjale su da mu trnu noge. Bio se odvikao. Na početku svoje karijere, ponekad bi proveo po celu noć vrebajući u nemogućim uslovima: u gepeku nekog automobila, kontejneru, na spuštenom plafonu. Odjednom, poče da duva vetar. On zadrhta i zakopča dugmad na svojoj kožnoj jakni. Bio se naježio, što nije bilo neprijatno u toploj letnjoj noći. Od svog početka rada za OCBC, još nikada nije bio ovako uzbuđen. Poslednji put kada je osetio nalet adrenalina bilo je pre pet godina, u vreme kada je bio u Specijalnim jedinicama. Užasan posao, vezan za jedan težak period njegovog života, ispod kojeg je, ne žaleći, podvukao oštru crtu. Radije je izabrao ovo, toliko neobično radno mesto „policajca za umetnost", koje je spajalo njegovu strast za slikarstvo s radom u policiji.
Bilo ih je samo tridesetak u Francuskoj sa završenom obukom visokog nivoa, u organizaciji škole u Luvru, koja im je omogućila da pristupe toj delikatnoj službi. Iako je sada svoje istrage sprovodio u tihom miljeu muzeja i prodajnih galerija, susrećući se više sa starinarima i konzervatorima muzeja nego s dilerima ili kradljivcima, on je, pre svega, i dalje bio policajac. I to policajac koji je imao pune ruke posla. Sa više od tri hiljade krađa godišnje, Francuska je bila omiljena meta „pljačkaša nacionalnih dobara", čija je ilegalna trgovina proizvodila finansijsku dobit gotovo jednaku onoj od trgovine oružjem ili narkoticima.
Marten je prezirao protuve koje su pljačkale crkve u selima, kraduckajući putire, statue anđela i Device. Gnušao se gluposti vandala koji su se zabavljali uništavajući skulpture u parkovima. Konačno, mrzeo je kradljivce koji su radili po naređenjima i za račun kolekcionara ili sumnjivih starinara. Zato što, nasuprot uvreženom mišljenju, kradljivci umetničkih dela nisu bili usamljeni džentlmeni. Većina ih je bila upletena u organizovani kriminal i najteže razbojništvo, a imali su udela i u „pranju" ukradenih platna, organizujući njihovo napuštanje teritorije.
Naslonjen na haubu svog starog „audija", Marten zapali cigaretu, ne skidajući pogled sa zgrade muzeja. Kroz svoj dvogled je video otvorenu mračnu rupu na staklenom satu. Još se nije bio oglasio alarm, ali on je znao da je sada samo pitanje sekunde kada će oštri zvuk da raspori tišinu noći.
Tri sekunde.
Dve sekunde.
Jedna sek...
Zračak olakšanja zasija na Arčibaldovom licu kada se šest brojeva pojavilo na ekranu minijaturnog laptopa. Zatim dobitna kombinacija zatreperi, deaktivirajući takođe i detektore pokreta. Tačno kao što je i bio predvideo. Jednoga dana možda i napravi neku grešku. Jednoga dana, sigurno će preterati. Ali ne večeras. Put je bio slobodan. Predstava je mogla da počne.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:43 am




3.Moj brat po samoći


Postoje dve vrste ljudi. Postoje oni koji žive, igraju i umiru. A postoje i oni koji ništa drugo ne rade osim što stoje u ravnoteži s krajem života. Postoje glumci. A postoje i hodači po žici.
~ Maksens Fermin ~


Marten zapali još jednu cigaretu, ne uspevajući da se smiri. Ovoga puta, bilo je sigurno, nešto je zakazalo. Alarm se morao oglasiti još pre nekoliko minuta. Duboko u sebi, mladi čovek nije bio nezadovoljan. Nije li to bilo ono čemu se potajno nadao: uhvatiti Arčibalda sasvim sam, bez pomoći stražara ili policajaca iz jedinice, susret jedan na jedan, mano a mano, bez svedoka?
Marten je znao da je dobar deo njegovih kolega fasciniran Arčibaldovim „podvizima", smatrajući pravom nagradom hvatanje jednog takvog kriminalca. Istina je da Maklejn nije bio običan kradljivac. Već dvadeset pet godina, direktore muzeja oblivao je hladan znoj zbog njega, a ismejao je svu policiju sveta. Pristalica finih manira, on je provalništvo podigao do nivoa umetnosti, dokazujući virtuoznost i originalnost pri svakoj svojoj krađi. Nikada nije pribegavao nasilju, nije ispalio nijedan jedini metak, niti je prosuo ijednu kap krvi. Sa svojim jedinim oružjem, lukavstvom i smelošću, nije oklevao da pokrade i najopasnije ljude, oligarhijskog mafijaša Olega Mordorova ili narkobarona Karlosa Ortegu, rizikujući da se nade na meti ruske mafije, ili da za petama ima južnoameričke kartele.
Martena je redovno izluđivao način na koji su se mediji osvrtali na kradljivčeva nedela. Novinari su od Arčibalda stvarali prijatan lik, smatrajući ga pre umetnikom nego kriminalcem.
Zanimljivo, policija nije znala mnogo toga o Arčibaldu Maklejnu: ni njegovu nacionalnost, ni njegove godine, niti njegovu DNK. On nikada nije ostavljao tragove za sobom. Na snimcima sigurnosnih kamera se retko moglo videti njegovo lice, a i kada bi se u tome uspelo, ono nikada ne bi bilo isto, toliko je taj čovek vladao umetnošću prerušavanja. Iako je FBI nudio pozamašne sume svakome ko bi dostavio bilo kakve informacije koje bi pomogle da se on uhapsi, sakupljena su samo kontradiktorna svedočenja. Arčibald je bio pravi kameleon, sposoban da promeni svoj fizički izgled i da uđe u svoje likove poput pravog glumca. Nijedan ucenjivač niti saradnik nikada nije razbio taj zakon tišine. Što sve navodi na zaključak da je Arčibald radio sam i za sopstveni račun.
Za razliku od svojih kolega i od štampe, Marten nije bio podlegao fascinantnosti lika. I pored sve svoje zanimljivosti, Maklejn nije bio ništa drugo do kriminalac.
Za Martena, krađa jednog umetničkog dela bila je poput krađe nekog drugog predmeta. Iznad svoje tržišne vrednosti, sve umetničko stvaralaštvo imalo je nešto sveto i pripadalo kulturnom nasleđu stvaranom kroz vekove. Krađa jednog umetničkog dela predstavljala je, dakle, ozbiljnu povredu vrednosti i osnova naše civilizacije.
A oni koji su se upuštali u to nisu zasluživali nikakvu milost.
Tišina, nikakav šum, nikoga u blizini: muzej je bio neobično tih. Arčibald uđe u izložbene hale s jednakom poniznošću kao pri ulasku u crkvu. Noćno osvetljenje muzeja, sa smaragdnozelenim i kobaltnoplavim tonovima, prostorijama je davalo izgled dvoraca s duhovima. Arčibald se prepusti atmosferi. Oduvek je mislio da su u tišini tame, daleko od usklika gomile i sevanja fotoaparata posetilaca, muzeji koristili noć da povrate svoju snagu. Nije li neko umetničko delo, suviše izlažući svoju lepotu, vremenom prljalo svoju čistotu, da bi na kraju bilo i uništeno? Jedno platno danas, za godinu dana, biva toliko izloženo svetlosti kao nekada za sto godina! Toliko pokazivane, slike malo-pomalo gube svoj sjaj, crpeći svoju snagu i svoj život.
On stiže do prve sale, posvećene Polu Sezanu. Za više od dvadeset godina, Arčibald je „posetio" na desetine muzeja, imao u svojim rukama neke od najvećih majstora; pa ipak, uvek je osećao istu emociju, istu jezu ispred očigledne genijalnosti. Neka od najboljih Sezanovih dela nalazila su se u toj prostoriji: Kupačice, Kartaši, Planina Sen Viktoar...
Kradljivac morade uz napor da se otrgne od svoje zadivljenosti. On pronađe u svom opasaču jednu tanku nit od titanijuma, koju pričvrsti za krilo zida koje je odvajalo tu galeriju od sledeće.
Jer Arčibald nije bio došao zbog Pola Sezana...
Marten petom svoje čizme zgnječi opušak cigarete, zatim se ponovo vrati u svoj automobil. Nije bio trenutak da dozvoli da bude otkriven. Ako je išta izvukao kao nauk iz tih deset godina rada, bilo je to saznanje da čak i najgenijalniji kriminalci na kraju naprave grešku. Takva je ljudska priroda: pre ili kasnije sigurnost vodi u opuštanje, a opuštanje u pravljenje greške, čak i one najneznatnije, koja je dovoljna da se zaglavi u zatvoru. U vezi s tim se može reći da je tokom poslednjih nekoliko meseci Arčibald bio učestao sa svojim uspesima, nižući seriju provala koja do tada nije bila viđena u svetu umetnosti: između ostalih i Ples od Matisa, u muzeju Ermitaž u Sankt Peterburgu, jedan neprocenjivi rukopis notnog zapisa Mocartovih simfonija u Morgan biblioteci u Njujorku, jedan izuzetan Modiljanijev akt u Londonu... najzad, pre tri meseca, dok je provodio vikend na svojoj jahti, ruski milijarder Ivan Volinski bio je neprijatno iznenađen otkrivši da mu je ukraden slavni N° 666 Džeksona Poloka, nabavljen kod Sotbija za nepunih 90 miliona dolara. Krađa koja je posebno iziritirala oligarha, koji je, kako kažu, kupio tu sliku po nagovoru svoje nove mlade pratilje.
Marten upali svetio na plafonu auta i izvadi iz svog džepa mali notes presvučen tkaninom, u kome je bio rekapitulirao prethodne krade.



Sve se i suviše uklapalo da bi se poverovalo u običnu koincidenciju: na način serijskih ubica, Arčibal Maklejn nije napadao nasumice, već prateći jedan precizan modus operandi. Kao da je želeo da im oda počast, svoje krade je organizovao u skladu s datumom smrti umetnika kome se divio! Krajnja taština, ili samo još jedan način da prkosi policiji praveći sebe legendom, ali pri svakoj svojoj provali ostavljao je za sobom posetnicu ukrašenu znakom Južnog krsta. Zaista, tip je bio neobičan.
Otkrivši taj način delovanja, Martenova prva reakcija bila je da pretraži po beleškama Interpola, ali nije pronašao nikakav trag o svojim zaključcima. Izgleda da je on bio jedini koji je uvideo vezu između datuma krađe umetničkih dela i datuma smrti njihovih autora! Mladi policajac je oklevao da upozori svog nadređenog, general-pukovnika Luazoa, šefa Biroa. Naposletku je odlučio da informaciju sačuva za sebe i lovi sam. Greh iz gordosti? Bez sumnje, ali takođe i pitanje karaktera: Marten je bio individualac, nije mu odgovarao timski rad i bio je neprilagođen za to. Svu svoju veličinu pokazivao je tek kada je mogao da radi na svoj način. A to je i bilo ono što će uraditi večeras, posluživši Birou Arčibaldovu glavu na tanjiru. Kao i svaki put, pukovnik Luazo i njegove kolege neće dugo čekati da sebi pripišu tu zaslugu, ali Martena je bilo baš briga za to. On nije postao policajac zbog počasti ili priznanja.
Marten otvori prozor svog starog kupea. Noć je bila naelektrisana, puna pretnji i obećanja. Visoko, kroz prozore na zidu muzeja, mogli su se videti monumentalni lusteri koji su svedočili o davnim vremenima. On pogleda na svoj sat, kolekcionarski omega „spidmaster", poklon jedne devojke, odavno nestale iz njegovog života.
Od pre nekoliko sati, bio je 29. jul.
Na taj dan, umro je Vinsent van Gog.
* * *

Srećan rođendan, Vinsente, dobaci Arčibald ulazeći u susednu halu, onu u kojoj su se nalazila neka od najpoznatijih dela Van Goga: Popodnevni odmor, Portret doktora Gašea, Crkva u Oversir Oazu...
On napravi nekoliko koraka u prostoriji i stade ispred jednog od najpoznatijih umetnikovih autoportreta. Okružena misterioznim vibracijama, ta slika je nosila u sebi nešto fantomsko, sa onim tirkiznim i pelen zelenim bojama koje su bleštale u tami.
Iz svog drvenog, zlatnog rama, Van Gog ga pogleda iskosa, uporno i zabrinuto. Pogled koji je izgledao kao da ga prati i beži mu istovremeno. Oštri pokreti četkicom otkrivali su njegovo ozbiljno i koščato lice. Slikareva narandžasta kosa i brada boje vatre gutale su njegovo lice kao plamenovi, dok su se u dnu slike kovitlale halucinantne arabeske.
Arčibald se snažno zagleda u platno.
Poput Rembranta ili Pikasa, Van Gog je često sam sebi bivao model. Kroz slike je, u svom neponovljivom stilu, do besvesti tragao za ličnim identitetom. Izbrojano je više od četrdeset njegovih autoportreta: ogledala bez ulepšavanja koja su omogućila da se prati kretanje njegove bolesti i njegovog unutrašnjeg nemira. Ali ovo platno je bilo poznato po tome što je Vinsent za njega bio najviše vezan. Možda zato što je bilo naslikano tokom njegovog boravka u psihijatrijskoj ustanovi u San Remi d'Provansu, manje od godinu dana pre samoubistva, u jednom od najplodnijih ali i najbolnijih perioda njegovog života.
Gotovo sažaljiv, Arčibald oseti pravo uznemirenje pred tim izmučenim licem. Ove večeri, platno je kradljivcu slalo odraz brata po samoći. Tu sliku je mogao da ukrade već deset ili dvadeset godina. Ali on je ipak više voleo da sačeka ovu noć, koja će biti vrhunac njegove karijere kradljivca.
Na donjem spratu se začuše koraci, ali Arčibald nije uspevao da odvoji oči od pogleda holandskog slikara, hipnotisan njegovom genijalnošću koja je, na neki način, trijumfovala nad slikarevim ludilom. Van Gogogova preispitivanja, otkrivana kroz njegove autoportrete, okretala su Arčibalda ka pitanjima koja je i on sebi postavljao u vezi sa sopstvenim postojanjem.
Ko je on u stvari? Da li je, u odlučujućim trenucima, doneo ispravne odluke? Kome planira da posveti ostatak svoga života? A naročito, da li će ikada sakupiti hrabrosti da napravi korak ka Njoj, jedinoj ženi koja mu je zaista značila, da bi joj zatražio oproštaj? Dakle, idemo li, Vinsente? upita on.
Igrom svetlosti učini se da Van Gogov pogled još življe zablista. Arčibald odluči da taj znak shvati kao pristanak.
„Dobro, zakači svoj opasač. Može da bude malo truckavo!" upozori on, odlučivši da skine sliku s njenog držača. Istog momenta, oglasio se alarm i oštro pištanje odjeknu čitavim muzejom.
Zvuk alarma se začuo do ulice.
Već kao zapeta puška, Marten je samo čekao na ovaj signal da bi krenuo. On otvori vrata auta i izađe na trotoar, nakon što je iz pregratka za rukavice već bio uzeo svoje službeno oružje: poluautomatski pištolj ,,zig zauer" kalibra 9 mm, koji je sada posedovala većina policajaca i žandarmerije u Francuskoj. On proveri šaržer od petnaest metaka i stavi oružje u futrolu.
Samo da ne budem primoran da ga upotrebim...
Falilo mu je vežbe. Od svog prelaska u OCBC nije bio ispalio ni metak, dok je u Specijalnim jedinicama redovno koristio svoje oružje.
Marten pređe preko dve ceste i zaustavi se na prostoru ispred muzeja, pored kejova na Seni. Ulica Legije časti bila je pusta, izuzev dva beskućnika koji su spavali u svojim vrećama, na ulazu u podzemnu stanicu RER C. Mladi policajac se sakri iza jednog reklamnog stuba i postavi zasedu na svom novom mestu za osmatranje. Glave podignute ka krovovima, on kroz svoj dvogled primeti novi konopac zategnut duž zida muzeja, koji je omogućavao da se stigne do jednog od balkona na prvom spratu.
On oseti kako mu srce ubrzano kuca.
Ne čekaj predugo, Arči. Već sam ovde. Čekam te.
Čim Arčibald skinu platno, sigurnosne rešetke padoše munjevitom brzinom sa obe strane prostorije kako bi zarobile kradljivca i blokirale mu prolaz. Isti sistem zaštite danas postoji u svim velikim muzejima sveta; ne nastojati po svaku cenu da se spreči ulazak kradljivca u zgradu, već osigurati da on odande ne može izaći.
Za nekoliko sekundi, vojska stražara prekri gornji nivo muzeja.
„Ovde je, prostorija 34!" dobaci šef obezbedenja ulazeći u hodnik koji je vodio do galerija.
Ne podlegavši panici, Arčibald navuče masku za disanje s finim plavičastim zaštitnim naočarima i izvadi iz svog ranca sredstvo za „nestajanje".
Patrola se približavala, obilazeći munjevitom brzinom galerije impresionista. Kada se straža sjurila do gvozdenih rešetaka, dočekaše je tri aktivirane bombe upravo bačene na parket. Obuzeti panikom, stražari ostadoše ukopani u mestu. Zatim projektili eksplodiraše, oslobađajući neki ljubičasti gas. Istog časa, prostoriju ispuni gust i oštar dim, što stvori maglu koja je smrdela na izgorelu plastiku.
„Bitanga! Zadimio nas je!" reče šef, odmaknuvši se nekoliko koraka.
Ubrzo se oglasiše i detektori dima i, ovoga puta, aktivirao se alarm za požar pojačavajući već nastalu buku. Istog časa, metalna zavesa s ravnim oštricama spusti se oko prostorije, štiteći slike od mlazeva automatskih gasilica koje će se aktivirati čim toplota u prostoriji postane previsoka.
U istom trenutku, komesarijat Sedmog arondismana dobio je numerisane slike, koje su snimile kamere postavljene u Orseju. Sistem teleobezbeđenja koji je povezivao alarm muzeja sa policijskom jedinicom ponekad bi se greškom aktivirao, ali ovoga puta upozorenje oceniše ozbiljnim i, ne gubeći vreme, tri policijska automobila sa upaljenim sirenama odjuriše ka slavnom muzeju na levoj obali Sene.
„Ne razumem čega se on igra!" progunđa šef obezbeđenja, s maramicom preko lica kako bi se zaštitio od dima.
On zgrabi svoj voki-toki i viknu svoja naređenja straži.
„Pošaljite momke unutrašnjim stepeništem. Neću da ga izgubimo iz vida!"
Iza gvozdenih rešetaka, razaznavao je samo jednu bezobličnu senku, koja se kretala u sali sa slikama Van Goga. Pre nego što će dim udaviti celu prostoriju, on, kroz svoje infracrvene naočare, pregleda salu. Apriori, nije postojala nikakva opasnost da će lopov uspeti da utekne: koliko je on mogao da vidi, metalna ograda s druge strane prostorije bila je takođe spuštena, preprečivši svaku mogućnost za beg. Policajcima će ostati samo da ga pokupe kada budemo otvorili izlaze, pomisli on, potpuno siguran.
Ono što on nije mogao da vidi bila je tanka nit od titanijuma, koja je bila zaustavila rešetke na pedeset centimetara od poda...
Tanak smešak je blistao na Arčibaldovim usnama dok je puzao ispod šiljaka, pre nego što će izaći iz muzeja onuda kuda je bio i ušao. Cela operacija nije trajala duže od pet minuta.
Pet minuta, koji su mu bili dovoljni da sa zida skine sliku neprocenjive vrednosti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:43 am







4. Dva čoveka u gradu


Jedino neprijatelji govore istinu: prijatelji i ljubavnici neprekidno lažu, uhvaćeni u mrežu dužnosti.
~ Stiven King ~


Nakon trčanja preko krovova, Arčibald dohvati konopac kako bi ga vezao za svoju alku, a zatim se klizeći spustio do balkona. Ne odmorivši ni trenutak, on prekorači preko ograde i nađe se na debelom mlečnobelom staklu koje je pokrivalo ulaz u muzej. Zatim, sa gipkošću životinje i gotovo bez napora, on preskoči nekoliko metara da bi se domogao trga.
Nije ti loša ta akrobatska tačka, oceni Marten, i dalje u zasedi iza reklamnog stuba. Mladi policajac izvadi svoje oružje, spreman da interveniše. Konačno, stigao je do cilja! Kradljivac bio postao njegova opsesija, mada Marten nije znao tačno zbog čega. Uveravao je sebe da je on prvi koji je razotkrio njegovu misteriju. Uprkos nedostatku informacija o Maklejnu, on je pokušao da izradi njegov psihološki profil, trudeći se da razmišlja kao on kako bi pretpostavio i razumeo njegov način razmišljanja. Nije to bila opčinjenost. Bilo je to nešto drugo: nezajažljiva radoznalost, udvostručena nekom nevidljivom niti koja je spajala dva igrača šaha. Ona ista koja je povezivala Brosara i Mesrena, Rožea Borniša i Emila Buisona, Klaris Sterling i Hanibala Lektora...
Dobro, prestani sa svojim delirijumom. Izlazi iz ovog skrovišta i zatvori ga!
Pa ipak, uprkos zapovestima svoje glave, Marten je ostajao skamenjen, pasivni posmatrač filma u kome nije bio glavni junak. Sada kada se njegova potraga približavala svome cilju, osećao je neobičnu prazninu u dnu stomaka. Odakle je poticalo to kolebanje? Odakle ta potreba, ta opasna želja za igrom mačke i miša?
Da bi se produžilo zadovoljstvo?
Što se Arčibalda tiče, on nije gubio vreme. Brz kao munja, on na trenutak nestade iza jednog novinskog kioska u Ulici Legije časti, zatim se pojavi potpuno preobražen. Svoju odeću za maskiranje zamenio je svetlom jaknom i pamučnim pantalonama.
Njegovo majstorstvo preoblačenja nije samo legenda, pomisli Marten. Ne samo njegovo novo odelo, čitava kradljivčeva pojava izgledala je drugačije: teža i povijenija figura, kao daje za deset sekundi Arčibald postao deset godina stariji.
Međutim, ono najneočekivanije je tek dolazilo.
Ovo je ludost!
Obasjan javnim osvetljenjem, mladi policajac je posmatrao lopova kako uzima... „velib", jedan od dvadeset hiljada bicikala za samoposluživanje, koje su opštinske vlasti stavile na raspolaganje turistima i Parižanima. Za nekoliko meseci, velika silueta sivog dvotočkaša postala je jedna od ikona ulica glavnog grada. Očigledno, Maklejnu se dopadala, iako se on njome neobično poslužio, pažljivo zavezavši lanac svoje mašine za ulični fenjer, pre nego što če se popeti na krov muzeja!
Dok je koncert sirena najavljivao dolazak policajaca iz stanice Sedmog arondismana, Arčibald je već bio stigao do Keja Anatola Fransa. Marten pomisli da krene autom, zatim odustade od toga. S mladim kapetanom za petama, Arčibald prođe duž Sene, ostavivši za sobom Narodnu skupštinu i vozeći ka Gradskom ostrvu. Tri policijska automobila zaustaviše se na Trgu Anrija d'Monterlana, tačno ispred ulaza u muzej, i iz njih izađe desetina agenata u uniformama, koji kao jedan uleteše kroz glavni ulaz.
Oni ni na sekundu ne posumnjaše da je biciklista, koga su sreli nekoliko trenutaka ranije, čovek za kojim tragaju.
* * *

Potpuno iznenađen, Marten se zapita koji trag da sledi. Arčibald je bio stigao do trotoara uz kej i vozio laganim ritmom, u suprotnom smeru od toka saobraćaja. Ni jedan jedini put se nije okrenuo da proveri da li ga neko prati. Na suprotnom trotoaru, Marten ga nije puštao da odmakne ni korak. Srećom, „velib" je bio dosta uočljiv, fluorescentne trake na točkovima, snažno svetio napred i pozadi, što mu je omogućavalo da ga ne izgubi iz vida. Osim toga, bicikl je svuda bio pojačan, noseći oklop koji je sakrivao njegove kablove i žice, ali koji je morao težiti čitavu tonu, onemogućavajući svaku pomisao na igranje Bernara Inoa.
Vetar je sada snažno duvao, lepršajući buket trobojnih zastava na Hotelu Kes de Depo. Marten je bio napregnut, ali držao je situaciju pod kontrolom: čak i da ga Arčibald otkrije, ne bi mogao da mu utekne. Ne na ovoj udaljenosti. Marten je svakog jutra trčao ozbiljno i temeljno, do iznemoglosti, kako bi pomakao svoje granice. Ako bi kradljivac i pokušao da se da u sprint, ne bi ga pustio da odmakne. U svakom slučaju, morao je da ostane oprezan, ne želeći da rizikuje da se udalji.
Dva čoveka pređoše preko Kraljevskog mosta, koji je svojim svodom i svojim lukovima spajao Ulicu d'Bon sa paviljonom D'Flor.
Arčibald kao da je uživao u svojoj noćnoj šetnji, vozeći opušteno, udišući vazduh noći sa uživanjem jednog turiste. Spreda, na njegovom biciklu, dve drške su pridržavale metalnu korpu koja je služila kao prtljažnik. Arčibald je u nju bio uglavio svoju braon torbu, koja je bila deo vojničke opreme. Torbu u kojoj se nalazila Van Gogova slika od nekoliko stotina miliona evra...
Na Keju Volter, on sebi dozvoli i taj luksuz da još više uspori, dangubeći ispred umetničkih galerija, knjižara i šik radnji sa antikvitetima.
To je to, igra turiste! pomisli Marten.
Ipak, nesvesno, mladi policajac se prepusti šarmu kvarta. Noću je Kej Volter izgledao vanvremenski i nije trebalo puno da se zamisli jedan vek unazad. Vreme kada su Engr i Delakroa imali svoje ateljee u kvartu, vreme kada je Bodler pisao Cveće zla, u jednom hotelu u blizini...
Jedna agresivna reklama na staklu autobuske stanice iznenada vrati Martena u stvarnost. Arčibald je sada prolazio pored metalnih tezgi prodavača starih knjiga. Neke su bile sveže obeležene porukama neinteresantne sadržine: Džamila, volim te - Reži je glupan - Sarko Fašo* - Sego je za politiku što i Pariš Hilton za kulturu. (*Nadimak koji su političaru Nikoli Sarkoziju nadenuli politički neistomišljenici - „Sarko fašista")
Odmah posle mosta Karusel, kradljivac se, poput pravog poznavaoca, zadivi ispred radnje Senelije, Boje keja, koja je platnima i bojama snabdevala kako Sezana, tako i Modiljanija i Pikasa. Odmah pored, dva stražara su ćaskala ispred stana bivšeg predsednika Širaka. Arčibald prođe pored njih smešeći se.
Zatim kradljivac presta da glumi turistu i ubrza kretanje. Ipak, ne toliko brzo da bi Marten osetio opasnost. Ulične svetiljke su bile guste na tom delu puta. Dok se na horizontu ukazivala metalna ograda Mosta umetnosti, učini se daje saobraćaj oživeo i nekoliko taksija punom brzinom projuri delom ceste rezervisanom za autobuse. Pored Sene, dva radnika iz službe održavanja čistila su pramac dugačkog broda pretvorenog u restoran. Zeleno-belo vozilo Pariške čistoće stajalo je parkirano na ivici trotoara, upaljenog motora i s uključenim svetlima, ali šofer je bio ispario.
Trenutno, Arčibald je jurio. On prolete kao munja pored kupole Instituta, nateravši Martena da trči bržim ritmom. U glavi mladog policajca smenjivale su se kontradiktorne misli. Da li je trebalo odmah uhapsiti Maklejna ili rizikovati i pratiti ga što je dalje moguće? Jer, čak i sa Arčibaldom iza brave, ništa nije moglo da garantuje da će se ikada otkriti njegov slavni plen i pronaći desetine pokradenih slika. Mislima mladog policajca prolete slika Slomljene igle, mitskog skrovišta Arsena Lupena, smeštenog na strmoj obali Etrete, u koji je ostavljao svoje blago: Mona Lizu, najveća dela Botičelija, najmračnije Rembrantove slike... Jedno je sigurno, Maklejnova pećina ne bi imala na čemu da mu pozavidi.
Ja sam taj koji gaje pronašao. Jači sam od njega. Mogu da ga zaustavim bilo kada...
Pod gustim drvećem na Keju Konti, Arčibald uspori ritam, što Martenu nije teško palo. Jedan policijski auto patrolirao je kvartom, nedaleko od stražarske kućice vatrogasaca, ali on je više lovio beskućnike nego pljačkaše. Arčibald ne podiže čak ni obrvu i nastavi svoj put ka Gradskom ostrvu. Kada se na horizontu ukaza slika Novog mosta, Marten se prvi put zapita: u ovom lovu na čoveka, da li je siguran da ne igra ulogu plena?
Na Keju Grand Ogistan, kradljivac ostavi svoj bicikl pored fontane Valas, čije su četiri karijatide elegantno podizale metalnu posudu ukrašenu delfinima i rečnim božanstvima. Arčibald uze svoju pamučnu torbu i nataknu je na rame, zatim nastavi pešice preko mosta. Zatečen, Marten ponovo izvadi svoje oružje, kao refleksno, ali ne preostade mu ništa drugo nego da krene za Arčibaldom, otvoreno ga prateći, na istom trotoaru. Sa svojim polukružnim balkonima i stotinama čudnovatih figura koje su ukrašavale njegove vence, najstariji most u Parizu takođe je bio i najšarmantniji. Njegovih dvanaest lukova prelazilo je preko dva rukavca Sene, obrazujući elegantnu izlomljenu liniju čiji je svod, na centralnom delu, predstavljao produžetak Gradskog ostrva.
Most je bio neobično prazan, brisan snažnim vetrom. Poput pravog kameleona, Arčibald je ponovo vratio svoju gipkost i izdržljivost. Njegova brzina je sada bila sasvim drugačija od one malopređašnje, brzine jednog dekice na biciklu koga je Marten do sada pratio. Za nekoliko sekundi, lopov je prošao dve prve polukružne terase koje su natkrivale ukrasne vence.
Zadihanog i u znoju, utrnule ruke na oružju sa cevi okrenutom nadole, mladog policajca obuze napad panike. A šta ako ga na drugom kraju mosta čeka neki auto? Šta ako se odjednom pojavi neki pomagač? Ovoga puta, rizik da izgubi Arčibalda bio je suviše veliki da bi nastavio da ga prati. Marten otkoči svoj pištolj, repetira i prvi put upozori:
„Stoj, policija!" Lopov odjednom uspori. „Stoj ili pucam!" nastavi Marten da bi iskoristio efekat iznenađenja.
Ovoga puta, Arčibald stade.
„Ruke uvis i polako se okrenite!"
Ne čekajući ponovnu opomenu, Arčibald izvrši naređenje i, prvi put, Marten ugleda crte njegovog lica.
Arčibald je bio čovek šezdesetih godina, dobrog držanja. Njegova tamna proseda kosa i kratko ošišana brada blistale su u noći. Svetlozelene oči, skoro nasmejane, obasjavale su njegovo lice pravilnih crta, na kome je bilo ostalo nekoliko crnih mrlja od kreme za kamuflažu. Ništa na njegovom izrazu nije odavalo strah ili iznenađenje. Naprotiv, sve je na njemu odisalo zabavljanjem i spokojstvom.
„Zdravo, Martene, lepa noć, zar ne?"
Mladom policajcu se sledi krv u žilama... Sranje, otkud zna ko sam? ... ali pokuša da prikrije svoje iznenađenje.
„Zatvorite tašnu i spustite je na tlo!"
Arčibald ispusti torbu koja pade pored njegovih nogu. Marten primeti znak Air Force, avijacije britanske armije, prišiven na tkaninu torbe.
„Ako si stvarno hteo da me uhvatiš, trebalo je to da uradiš ispred muzeja, Martene." Otkud zna da... „Imao si priliku i propustio si je", zaključi kradljivac.
Čovek je imao dubok glas sa škotskim akcentom, valjajući lagano slovo r. Marten se priseti glasa Šona Konerija, koji je ponosno čuvao akcenat zemlje svog porekla u svakom liku koji je igrao, bez obzira na njegovu nacionalnost.
„Pružite ruke!" uzviknu Marten vadeći lisice iz džepa svoje jakne. Ovoga puta, Škotlanđanin ne posluša.
„Napravio si samo jednu grešku, ali najgoru od svih: ostavio si sebi mogućnost da izgubiš, a mogao si da pobediš. Uvek to fatalno oklevanje..."
Marten je bio paralisan tom iznenadnom promenom uloga. Arčibald nastavi:
„Gubitnici uvek izgube od sebe samih, ne od svojih protivnika, ali mislim da ti to već i sam znaš."
Vetar je počeo jače da duva. Jedan nalet podiže oblak prašine, nateravši Martena da zaštiti oči. Maklejn, nepokolebljiv, nastavi:
„Ponekad je lakše izgubiti nego platiti cenu koju zahteva pobeda, zar ne?" Kako Marten ne odgovori, Arčibald dodade: „Priznaj barem da si se zapitao!"
„Šta zapitao?" pita Marten i protiv svoje volje.
„Ako uhapsim Maklejna danas, koji će biti smisao mog života sutr?"
„Pogodbeni način je neupotrebljiv: hapsim vas danas. Sada."
„Ajde, sinko, priznaj da imaš samo mene u životu."
„Nisam ja vaš sin, u redu?"
„Nemaš ženu, nemaš decu, nikakvu ozbiljniju vezu još od pamtiveka. Roditelji? Oboje su mrtvi. Kolege? Većinu prezireš. Nadređeni? Misliš da ne priznaju tvoj rad."
Iako se Maklejn nalazio ispred preteče okrenutog pištolja, zadržavao je neobičnu sigurnost. Marten je imao oružje a Arčibald samo reči. Pa ipak, u tom trenutku, reči su bile efikasnije od jednog automatskog pištolja. Kao da bi naglasile njegove reči, Arčibaldove oči su caklile. Odisao je nekom mešavinom grubosti i rafiniranosti.
„Ovoga puta, precenio si svoje mogućnosti, maleni."
„Ne verujem", slaga Marten.
On pokuša da se uveri, stežući svoj pištolj, ali oružje mu se učini teško čitavu tonu. Ruke su mu bile vlažne i, uprkos naborima na dršci, ,,zig zauer" mu je klizio iz ruku.
„Trebalo je da večeras pozoveš svoje kolege", bocnu Škotlanđanin.
On zgrabi torbu koja je stajala pored njegovih nogu, kao da je za njega bio došao trenutak da se povuče, i izvadi odande Van Gogov portret koji podiže iznad glave.
„Ja ili slika!" upozori on, mašući platnom nad rekom.
Marten oseti kako ga obuzima bes. Njegove oči, čije je snažno plavetnilo obrazovalo hipnotički oreol, bile su prikovane za sliku.
Nešto se nije slagalo. Po onome što je on znao, Arčibald je bio esteta, pravi poznavalac. Ne tip čoveka koji bi rizikovao da uništi takvu sliku, čak ni da bi obezbedio svoje potomstvo. Istina, prošle godine se istakao sabotirajući jednu kontroverznu izložbu Džefa Kunsa u Versajskom dvorcu. Spravljena bomba koju je bio postavio na jednog ogromnog morskog raka, okačenog u jednom od salona, uništila je skulpturu modernog umetnika. Ali Džef Kuns nije Van Gog...
„Ne glumite budalu, Maklejne!"
„Nije lak izbor, a?"
„Nikada se ne biste usudili!" izazva ga Marten. „Poznajem vas bolje nego što mislite."
„U tom slučaju... asta la vista, sinko!" viknu Arčibald bacivši svom snagom platno ka mračnoj vodi reke.
Obuzet panikom, Marten se pope uz ogradu terase koja je natkrivala venac. Usled vetra, Sena je bila jednako nemirna poput nekog uzburkanog mora. Marten je oduvek mrzeo plivanje i nije zakoračio u bazen još od polaganja konkursa za policijskog poručnika, kada je umalo dobio neprelaznu ocenu. Ali noćas, šta je drugo mogao da uradi?
On udahnu duboko i skoči u mračnu vodu.
Van Gogov život je bio u njegovim rukama.
Arčibald pređe preko drugog rukavca Sene, zatim siđe do mosta Luvr, gde je bio parkiran jedan engleski kolekcionarski auto. On sede za volan i stiže do Keja Fransoe Miterana, a zatim nestade u noći.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:46 am




5. Ljubavnici s Novog mosta


Trebalo je da imam dva srca, jedno neosetljivo i drugo ne- prekideno zaljubljeno, trebalo je da to drugo poklonim onoj za koju kuca, a sa onim prvim bih živeo srećan.
~ Amin Maluf ~


Kej Sen Bernar, 3 h 20 min
„Idemo, momci. Imamo intervenciju na Novom mostu."
Kapetan Karin Anjeli uđe u salu za odmor glavne stanice Pariške rečke brigade.
„Dijaz i Kapela, idete sa mnom. Neki tip se bacio u vodu."
Dva poručnika krenuše za svojom „šeficom" i, nekoliko sekundi kasnije, tri policajca su se nalazila za kormilom Kormorana, jednog od brodića korišćenih za nadgledanje pariške reke. Posada je vozila po glatkim talasima, na kojima se reflektovala zlatasta svetlost sa uličnih svetiljki.
„Mnogo kenjaju te samoubice!" opsova Dijaz. „Ovo je već četvrti ove nedelje."
„Vala baš, kao da ne mogu da se bace pod voz!" potvrdi Kapela.
„Ne šalite se s tim, momci!" izgrdi ih Karin.
U svakoj sezoni, mostovi Pariza istinski privlače očajne, mobilišući brigadu koja spreči više od stotinu samoubistava godišnje. Ipak, leti, kada su kejovi prepuni sveta, intervencije postaju mnogobrojne. Od glupavih opklada po završetku noćnog provoda do obožavalaca „pariške plaže", sve više ljudi je rizikovalo da zagnjuri glavu u reku. Ipak, uprkos obećanjima jednog bivšeg gradonačelnika Pariza, i dalje se nije moglo kupati u Seni. Uz rečni saobraćaj, postojala je realna opasnost od sudara s nekim brodićem. Da i ne spominjemo rizik od mogućnosti zaraze leptospirozom, bakterijom koja se nalazi u urinu pacova. Odvratna stvar koja može da parališe, pa čak i da bude fatalna.
Brodić nastavi svoju trku - Kej D'Orlean, luka Sen Mišel, Kej De Orfevr... - pre nego što će usporiti, u blizini Novog mosta.
„Vidiš li šta?" upita Kapela.
„Sranje, gde je ta budala?" dodade Dijaz.
Očiju prilepljenih za dvogled, Karin Anjeli pokuša da sačuva pribranost. U ovom trenutku, momci su bili nervozni. Prošle nedelje, u blizini Keja Turnel, jedna od barki iz kompanije Bato-Muš sudarila se s brodićem koji su bili iznajmili turisti. Prignječena za stub mosta, barkica za zabavu se prevrnula u vodu. Brigada je brzo intervenisala, ali ne dovoljno brzo da bi izvukla jedno od dece, dečaka od tri godine koji se udavio. Nijedan od policajaca Rečne brigade nije bio napravio ni najmanju grešku. Pa ipak, gubitak dečaka u stanici je doživljen kao trauma.
„Evo ga!" uzviknu iznenada Karin, pokazujući prstom u pravcu Ver Galon skvera.
Brodić se polako primače strmoj obali.
„Idem", odluči mlada žena, zakopčavajući svoj kombinezon i navlačeći masku.
Zaronila je pre nego što su dva čoveka stigla bilo šta da prokomentarišu. Ispruženog tela, gipkih nogu, lagano krećući rukama, za samo nekoliko sekundi uspela je da pritekne u pomoć čoveku koji je plivao ka obali. Stigavši do njega, ona primeti da se drži za jednu sliku kao za neku dasku.
* * *

„Vi ste svi amateri! Vi i niste profesionalci!" Prst ministarke unutrašnjih poslova bio je uperen čas u direktora muzeja, čas u šefa obezbeđenja, zatim direktora policijske jedinice, kao i šefa Biroa. Za manje od pola sata, organizovan je vanredni sastanak u samoj unutrašnjosti muzeja Orsej.
„Ovo neće tek tako proći!" zagrme ministarka.
Prva osoba proistekla iz predgrađa i imigracije koja je uspela da stigne do ovog nivoa odgovornosti, osoba koju je medijska ekspanzija pretvorila u ikonu Republike. Inteligentna i ambiciozna, ona je istovremeno simbolizovala i otvaranje ka levici i različitost. Bila je poznata po svom iskrenom izjašnjavanju, kao i po svojoj odanosti predsedniku Republike, koji ju je ponekad nazivao „francuska Kondoliza Rajs".
„Nesposobni ste, eto!"
U beloj košulji marke „anjes b." i sivom sakou „pol smit", ona je već pet minuta hodala salom Van Gog, iskaljujući svoj bes na onima koje je smatrala odgovornim za ovu novu krađu. Njena kosa boje ebanovine padala je u ravnim pramenovima, uokvirujući njen pogled, istaknut krejonom, hladan i oštar poput kristala. Do nje, njen kolega iz Ministarstva kulture, koji se nije usuđivao da reaguje.
„Izgleda da vas zabavlja da budete na meti poruge tom lopovu!" viknu ona pokazujući na posetnicu koju je Arčibald bio zakačio za zid, na mestu Van Gogovog autoportreta.
Dugačak hodnik posvećen impresionistima vrveo je od policajaca i bio pretvoren u aneks stanici policije. Bile su podignute sve metalne rešetke, a agresivne reflektore je zamenila blaga plavičasta svetlost koja je ostavljana noću. U sali Renoar, inspektori 3. DPJ su ispitivali osoblje obezbeđenja. Ostali oficiri su, u sali Mone, na jednom kontrolnom ekranu pregledali snimke sigurnosnih kamera, dok je jedna ekipa naučne policije u sali Van Gog glumila eksperte iz „Poroka Majamija".
„Mora se što pre pronaći ta slika", odsečno reče ministarka. „Od nje zavisi vaša karijera."
* * *

Srebrni DB5 prolazio je Avenijom Žorža Pompidua. Automobil je poticao iz nekog drugog vremena, iz šezdesetih godina, zlatnog doba Astona Martina. Za volanom, Arčibald se osećao u nekom drugom svetu, u ostatku jedne nestale epohe: epohe pravog britanskog luksuza, elegantnog ali ne i razmetijivog, sportskog ali ne i grubog, rafiniranog ali i muževnog. Auto koji mu je priličio.
On lagano ubrza, prođe Kej Rape, most Bersi i pređe na sporedni put. Za jedan kolekcionarski auto, DB5 se dobro držao na putu. Gledajući na automobile kao na umetnička dela, Arčibald je vozio samo retke primerke. A ovaj je imao posebnu prošlost, s obzirom na to daje „igrao" u prvim filmovima o Džejmsu Bondu, Operacija Grom i Goldfinger. Napravljen u vremenu u kojem filmovi još uvek nisu bili zagađeni digitalnim efektima, bolid je i dalje imao sačuvan arsenal opreme, održavane brigom raznih vlasnika kolekcionara: sakriveni mitraljezi.u migavcima, mineraloške rotacione tablice, sistem dimnog ekrana, blindirani vetrobran, mehanizam za izbacivanje ulja i eksera na drum, sečiva za cepanje guma užurbanoj poteri...
* * *

„Martene Bomone!" uzviknu Karin Anjeli, i dalje u vodi.
Dijaz i Kapela, dva oficira rečne brigade koji su čekali na brodu, izvukoše Martena na barku i pruži še mu ćebe.
„Šta tražiš po Seni usred noći, služeći se nekom slikom kao daskom za plivanje?" upita mlada žena, uhvativši se za ruku jednog od svojih poručnika kako bi se i sama ukrcala.
Cvokoćući zubima, policajac se umota u ćebe. On se pažljivo zagleda u pravcu iz koga je dolazio njemu poznati glas koji ga je ispitivao.
Svetla, kratko ošišana kosa, blede pege, sportska i vitka figura, Karin Anjeli se nije bila promenila. I dalje je to bila stasita devojka, puna entuzijazma i dobrog raspoloženja. Potpuna suprotnost njemu. Radili su zajedno u Specijalnim jedinicama dve godine. Bila je njegov partner u mnogim misijama ubacivanja. U to vreme, rad na terenu je bio njihov život. Nije bilo razdvajanja između posla i srca. Bio je to ujedno i uzbudljiv i užasan period. Biti ubačeni agent znači otkriti one strane ličnosti za koje bi čovek više voleo da ne zna i prisiliti ga da se upusti u zone iz kojih se ne vraća neoštećen. Kako ne bi potonuli, oni su se voleli. Oslanjali su se jedno na drugo, u stvari. Jedan odnos obeležen blagim trenucima, ali koji nikada nije pronašao svoju ravnotežu.
Na trenutak, otrovne uspomene izađoše na površinu poput bujice. Njihova priča je bila ono najbolje i najgore što im se dogodilo. Poput dopinga.
Karin je posmatrala Martena pod svetlošću uličnih lampi. Voda je klizila niz njegovu kosu, padajući u kapljicama na njegovo neobrijano lice. Učini joj se smršao i umoran, iako je na njegovom licu i dalje ostajalo nešto detinjasto.
Osećajuči da ga ispituje pogledom, Marten joj reče:
„Znaš li da si đavolski seksepilna u tom kombinezonu? "
Umesto odgovora, ona mu baci peškir na lice, koji on iskoristi da bi pažljivo obrisao Van Gogov autoportret.
Karin je bila lepa kao sirena i činila se procvetalom. Kao i on, bila je napustila Specijalne jedinice i prešla u manje destruktivan sektor. U očima javnosti, tipovi iz Rečne su bili više spasioci nego pravi policajci, što je za njih značilo još više uvažavanja.
„Ova slika, to je original?" upita ona, sedajući pored njega.
U ritmu barke, brodić je upravo prolazio ostrvo Sen Luj i približavalo se pristaništu Sen Bernar. Marten se nasmeši:
„Arčibald Maklejn, da li ti to nešto govori?"
„Pljačkaš. Naravno."
„Imao sam ga na nišanu", reče Marten besno.
„Je l' te to on gurnuo u vodu?"
„Moglo bi se tako reći."
„Čudno, jer..."
Karin se zbuni.
„Jer šta?"
„Tip koji je pozvao brigadu da dojavi tvoj pad... rekao je da se zove Arčibald."
* * *

Čiste i oštre linije „aston martina" punom brzinom su razbijale noć. U udobnosti automobila, Arčibald je udisao miris dragocenog drveta i tepiha od čiste vune. Pored sebe je spustio, na suvozačevo sedište od glatke kože, svoju tašnu sa amblemom Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, koju je čuvao još iz vremena kada je služio vojsku.
Maločas, na Novom mostu, ispred mladog policajca, osetio je nalet adrenalina. Jedno neočekivano osećanje koje je bilo teško opisati. Iza svog energičnog izgleda, taj mladić je imao u sebi nešto ranjivo. Naročito se sećao njegovog pogleda: pogled tužnog i usamljenog deteta koje je tek trebalo sve da nauči.
Čim se prebacio na na A6, famozni autoput Sunca, Arčibaldov auto zabruja motorom od šest cilindara, oslobodivši svojih 280 konja.
Voleo je brzinu, voleo je da se oseti živim.
* * *

Karin i Marten s jednakim elanom iskočiše na strmu obalu pristaništa Sen Bernar.
„Moraš da me odvezeš do muzeja Orsej", reče on.
„Najpre se presvući, sav si mokar. Kapela će ti pozajmiti odeću dok ja izvezem auto."
Marten pode za poručnikom pored prostorija koje su se nalazile duž obale. Izlazeći odande, osećao se neobično utegnut u uniformi u stilu osamdesetih koju mu je dao policajac, a koja mu više pristajala kao odelo za maskenbal nego za intervenciju: jarkoplava polo majica, teget pantalone od poliestera, jakna šuškavac veličine XXL.
Pored njega se zaustavi pikap „land rover", opremljen pojačanim branikom i platinastom kukom.
„Upadaj", reče Karin, otvarajući suvozačeva vrata. „Lep si kao..."
„Poštedi me zezanja, molim te."
Auto ode uz škripu guma.
Saobraćaj je bio prohodan, ali su prilazi muzeju bili zakrčeni. Na Trgu Anrija d'Monterlana, prava panorama: nekoliko policajskih ,,pežoa 307" mešalo se sa službenim automobilima i reporterskim kolima.
„Hajde, idi glumi heroja!" našali se Karin, zaustavivši se tačno ispred ulaza. Marten joj zahvali. Samo što je krenuo da izađe iz automobila, ona ga zaustavi: „Još uvek nosiš sat", primeti ona, pokazujući na srebrni „spidmaster", koji mu je bila poklonila pre pet godina.
,,A ti prsten?"
Devojčina desna ruka lagano zaigra po volanu i tri isprepletene karike, od žutog, belog i sivog zlata, zatreperiše na prvim zracima zore. Razmenjivanje preskupih poklona za njihove mršave policajske plate. U to vreme, sva njihova premija od rezultata, pa čak i više od toga, otišla je na to. Gest zbog kojeg se nijedno od njih dvoje nije pokajalo.
Na nekoliko sekundi, isplivava pomisao na to da se njihova priča možda i nije završila. Zahvaljujući čudnim okolnostima, život ih je upravo ponovo spojio. Možda je to neki znak. Možda ne...
Trenutak sumnje zatim iščeze. Marten izađe i ponese autoportret sa sobom. Pre nego što je prešao ulicu, on još jedanput pogleda „land rover". Karin je bila otvorila prozor i, osmehujući se, reče:
„Pazi na svoju lepu guzu, Martene, i nauči da plivaš. Neću ja uvek biti tu da te vadim!"
„Banda šarlatana, eto šta ste!"
Prilazeći sali Van Gog, Marten prepoznade kreštavi glas ministarke unutrašnjih poslova i stade na ulazu u prostoriju, odakle se čulo samo zujanje muve između bujica uvreda.
„Banda lenština, nula..."
Marten spazi poznatu siluetu svog šefa, potpukovnika Luazoa, kao i zgrčeno lice direktora, koga je susretao dok je radio na Keju De Orfevr. S njihove desne strane, stajao je Šarl Rivije, generalni direktor Orseja.
„... Šaka nesposobnih strašljivaca!"
Trojica muškaraca izgledali su poraženo i nijedan od njih se nije usuđivao da pogleda u ministarku. Na putu do svojih položaja, svaki od njih je prošao školu ribanja i naučio da istrpi uvrede bez pogovora.
„Hajde! Kreći, i pronađite mi to sranje od..."
„To sranje od slike je ovde, madam", reče Marten prilazeći joj.
Odjednom, svi se okrenuše ka njemu. Usred sale, on podiže autoportret do visine svoga lica, kao što je to bio uradio i Arčibald, na mostu. Začuđena, ministarka ga odmeri, podižući obrve.
„Ko ste vi?" upita ona, konačno.
„Kapetan Marten Bomon, iz Centralnog biroa."
Šarl Rivije je već bio požurio k njemu da bu mu istrgao sliku iz ruku.
Odlučan da igra otvoreno, Marten se upusti u detaljan govor, pričajući kako je uspeo da identifikuje Maklejnovu taktiku rada, što ga je i navelo da napravi zasedu ispred muzeja, s nadom da će kriminalca uhvatiti na delu. Mladi policajac nije bio naivan i nije očekivao da će mu čestitati: nije uspeo da uhvati Arčibalda, ali ovo je bio prvi put da je lopov uhvaćen u škripac.
Kada je završio svoje izlaganje, na trenutak nastade komešanje. Ministarka pogleda Luazoa koji, kako bi povratio svoju prisebnost, nije umeo da uradi ništa drugo nego da iskali svoj bes:
„Mogli smo da uhapsimo Maklejna da ste nas na vreme obavestili, Bomone! Ali ne, vi ste odlučili da radite solo! Uvek ta superiornost u odnosu prema kolegama!"
„Da nije bilo mene, slika bi nestala!" pobuni se Marten.
„Nemojte misliti da ćete se time izvući, kapetane!"
Ministarka podiže ruku i prostreli pogledom Luazoa kako bi stavila tačku na njegove optužbe. Sva ta unutrašnja zbrka nije je zanimala. Naprotiv, tu je videla način da situaciju preokrene u svoju korist. Ovog mladića treba predstaviti medijima kao heroja. Francuska policija je u rekordnom vremenu pronašla sliku. Na tome treba insistirati, a ne na slabom funkcionisanju službe. Nema potrebe za laganjem. Jednostavno, ne pričati celu istinu. Samo se baviti politikom. Osim toga, ovaj Marten Bomon ima lepu facu i mediji će ga obožavati. Na kraju, greška u hapšenju Maklejna pretvoriće se u simpatičnu reklamu policiji, dakle i njoj. Ako sve bude prošlo kako treba, moći će čak i da se slika za Pari Mač* u farmerkama i rokerskoj jakni, okružena Van Gogom i policajcima korpulentnim kao ragbisti. (*Paris Match, francuski nedeljni list)
Ta prijatna pomisao odjednom se pretvori u ništavilo kada direktor muzeja zaprepaštenim glasom reče:
„Žao mi je, Bomone, ali prešli su vas!"
„Kako to?" zabrinu se Marten.
„Slika je dobra kopija, ali nije original."
„Nije moguće. Video sam ga kad ju je izvadio iz svoje torbe i nisam je ispuštao iz vida."
„Pogledajte sami: potpis."
„Potpis? Ali čiji..."
Van Gog nije potpisao nijedan od svojih autoportreta.
Marten se nadnese nad platno, položeno ravno na jedan sto. Vinsent van Gog je potpisao sasvim malo svojih dela, manje od sedmine, a kada je to i radio, na primer na slici „Suncokreti", činio je to uvek svojim imenom. Samo, na slici koja mu je bila pred očima, ime napisano razdvojenim slovima nije bilo ime Vinsent, već neki drugi potpis ispisan veselim rukopisom: Arčibald.
* * *

„Aston martin" siđe sa autoputa na pravcu ka Fontanblou i krenu regionalnim putem za Barbizon. Arčibald pogleda na sat i ne uspe da zadrži osmeh pri pomisli na izgled lica tog mladića kada bude shvatio da se radi o podvali. On pažljivo otvori veliku pamučnu torbu koja je stajala pored njega, odakle je provirio jedan ugao autoportreta, ovoga puta pravog, i Arčibald nastavi svoj zamišljeni razgovor sa slikarem.
„I, Vinsente, nije loša ova naša šala, je li?"
Svetlost uličnih lampi izazva sjaj u slikarevom zabrinutom pogledu. Arčibald je održavao složene veze s majstorima dela koja je krao. Istinu govoreći, nisu platna bila ta koja su pripadala njemu. On je pripadao platnima. Iako mu je bilo teško to da prizna, dobro je znao da mu je krađa bila postala droga. U jednakim intervalima, imao je potrebu za njom. Njegovo telo i njegova glava tražili su novo delo, novu avanturu, novu opasnost.
Na radiju, jedna stanica sa klasičnom muzikom puštala je snimak Glena Gulda, koji je izvodio Goldbergove varijacije. Kradljivac se primora da uspori kako ne bi prebrzo stigao na svoje odredište i prekinuo ovaj magični trenutak koji je upravo proživljavao. Šetnja na mesečini s Van Gogom i Bahom: ima li boljeg društva? Da bi zadovoljstvo bilo potpuno, on iz unutrašnjeg džepa svog šuškavca dohvati srebrnu pljosku sa škotskim viskijem starim četrdeset godina.
„Za tebe, Vinsente!" reče on i otpi gutljaj crvenkastog nektara.
Alkohol mu prijatno zapali jednjak. Grlo mu ispuni mnoštvo ukusa: prženi lešnik, crna čokolada, kardamon...
Potom se skoncentrisao na vožnju, izlazeći s regionalnog puta u predelu Bua Dormon da bi nastavio malim seoskim drumom. Nakon nekoliko kilometara, on stiže do jednog imanja oivičenog starinskom ogradom, na granici između Fontanbloa i Malezerba. Jednim klikom na daljinski upravljač, otvara se električna kapija i auto uđe u aleju koja se prostire duž parka i vodi do lepe kuće od kamena s početka devetnaestog veka, prekrivene bršljanom i okružene stogodišnjim drvećem kestena. Na svim prozorima bile su zatvorene žaluzine, ali mesto nije bilo napušteno: živa ograda je bila potkresana, trava sveže ošišana.
On parkira „aston martina" u nekadašnje konjušnice, pretvorene u ogromno skladište u kome su se nalazili još i jedan motor, zatim stari vojni „džip", predratni motocikl dvosed, kao i jedan stari „bugati", potpuno demontiran.
„Širom otvori oči, Vinsente. Siguran sam da će ti se dopasti svet viđen odozgo."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:47 am






6.Pariz se budi


Ajfelovoj kuli je hladno na nogama. Trijumfalna kapija je oživela
(...)Ljudi se bude, ugnjavljeni. U ovo vreme odlazim na spavanje
Pet je sati. Pariz se budi. Pet je sati. Meni se ne spava.
~Muzika: Žak Ditron~ Reči: Žak Lanzman An Segalen~


Kej Anatola Fransa, 5 h 2 min
„'Ej! To je moj auto!"
Samo što je izašao iz muzeja, Marten je zatečen neprijatnim iznenađenjem, ugledavši pauka kako diže njegov stari „audi".
„Šta glumite to?" zagrme on na milicionera zapisničara.
„Žao mi je, gospodine, ali parkirani ste na autobuskoj traci, a zapisnik je već napravljen."
„Ja sam policajac. Bio sam u zasedi u svom automobilu!"
„Ovaj automobil ne pripada voznom parku nacionalne policije", objasni milicioner. „Videli bismo ga kada smo proveravali tablice tokom uobičajene kontrole."
„Sada sam ovde. Dakle, vratite mi moja kola, u redu?"
„Ako ste policajac, poznajete proceduru: da bi se sprečilo odnošenje, potrebno je da platite kaznu, kao i troškove podizanja auta."
Marten pogleda svoj stari auto, TT verzija 98. Zarobljen u kandžama pauka, izgledao je u skladu sa svojim godinama, čak i više: razbijena vrata, karoserija ispresecana ogrebotinama... Onoliko ožiljaka koliko je dugo radio za Specijalne jedinice. Bez obzira na stavke zakona, uvek je u poslu radije koristio svoje lično vozilo nego dosadni policijski ,,sitroen". Na zadnjem delu „audija" mogla se videti rupa od zalutalog metka, uspomena na borbeno hapšenje jednog dilera. Možda je bilo vreme da se auto promeni. Nije da mu je nedostajalo volje, već mu je račun u banci bio prazan.
„U redu je, platiću", reče Marten.
On potraži po džepu svog šuškavca, ali ne pronađe novčanik, koji je bio ostavio zajedno s jaknom u prostorijama Rečne. Pomirivši se sa situacijom, on uze zapisnik o stanju automobila koji mu je pružao milicajac i pogleda u pauka koji se udaljavao.
On izvrnu džepove na svojoj jakni: nije imao ni evra da plati taksi ili kartu za metro. Nema veze, dobro će mu doći jutarnja šetnja kroz Pariz.
Ima dana kao što je ovaj...
* * *

„Kolibri" je nadletao normandijsko selo. Helikopter se sastojao od jedne prostrane kabine koja je pružala sav komfor za udoban let i odličnu preglednost. Osim toga, njegov rotor na donjem delu repa činio ga je veoma tihim.
Arčibald uključi automatsko pilotiranje i otpi još jedan gutljaj viskija. Zatim sklopi oči kako bi što više utonuo u ukusu alkohola. Nije to bilo baš najpametnije, kao uostalom i mnoge druge stvari u njegovom životu, no dobro...
Posle jednosatnog leta, prošao je iznad planine Sen Mišel, zatim Sen Malo. Preletevši zaliv Sen Brio, on se rastade s lepotom pejzaža severnog Finistera, koji su činile peskovite plaže, mali zatoni i ribarske luke, zatim ugleda ostrvo Bac, iza Roskofa. GPS je emitovao signal koji je označavao da je na manje od tri minuta od unete lokacije. On isključi automatsko pilotiranje, približi se i, uz zapadni vetar, spusti u zeleni park jedne lepe kuće na ostrvu. Skriveno u stenama, imanje se nalazilo nadomak vode, uz jedan dugačak dok, s dva brodska konopca i garažom s jednim izlazom za porinuće.
Arčibald samo nekoliko trenutaka ostade na bretonskom tlu, dovoljno da napuni svoj rezervoar. On udahnu okrepljujući vazduh prepun joda i okrenu se u pravcu Škotske.
* * *

Slomljen od umora, Marten se peo Bulevarom Raspaj. Prethodna noć je bila duga, obeležena uzbuđenjem i razočaranjem. Pomislio je za sebe da je veliki policajac, a nije imao dara za to. Maklejn se poigrao s njim, a on dozvolio da bude izmanipulisan, upavši u postavljenu zamku. Bio je ubedio sebe da može potpuno sam da obori sistem. Verovao je da je domišljatiji od svojih kolega, i naročito, potcenio je svog protivnika: stari je imao ne samo mozak već i muda. Bio je sposoban da preuzme ogromne rizike i blefira poput igrača pokera. Ovoga puta, Marten je mogao samo da kapitulira: kradljivčeva drskost i inteligencija zaista su bile za divljenje.
Mladi policajac prođe Trgom Korbizje i stiže do Hotela Lutecija. Zidovi u art deko stilu na Trgu Sen Žermen de Pre blistali su u plavoj noći, pred svitanje. Na crvenom tepihu ispred ulaza, portir i šofer su čekali izlazak dva bogata klijenta, razgovarajući pored poslednjeg modela „lamborginija" i jedne nemačke limuzine sa zatamnjenim staklima. Sav taj luksuz podseti Martena na njegov skromni život radnika, njegovu nemogućnost da kupi novi automobil, nesposobnost da iskoristi šansu kada mu se ona ukaže.
Raskrsnica Vaven, Bulevar Monparnas.
Rodenov spomenik Balzaku, u veličanstvenoj monaškoj haljini, izgledao je fantomski. Marten se pod utiskom večerašnjeg neuspeha zamisli o svojoj profesionalnoj budućnosti. Neće ostati bez radnog mesta, ali narednih šest meseci sigurno će biti veoma teško. Luazo će ga strpati u ormar šaljući ga pred savet Ministarstva za kulturu, oduzimajući mu takođe teren i akciju.
Četrnaesti arondisman, avangardne zgrade Fondacije Kartije. Potpuno transparentni, stakleni zidovi su dozvoljavali pogled na ogromno unutrašnje dvorište, gde je tokom sve četiri sezone raslo na stotine biljnih vrsta pred očima prolaznika. Ali ovoga jutra Marten nije bio raspoložen za razgledanje. Nije mogao da se otme utisku koji je na njega ostavio Arčibald. Posmatrao je svaki njegov pokret, lovio i najmanju promenu u njegovom glasu, pokušavajući da uhvati u njemu neku skrivenu istinu, početak objašnjenja. Sećao se sigurnosti kojom je odisao, njegovog pogleda, njegove sposobnosti da ga pročita. Arčibald nije bio onakav kakvim ga je zamišljao. Tokom tri minuta njihovog suočavanja naučio je o njemu više nego tokom četiri godine istraživanja. Sada je znao njegove godine i poznavao njegovo lice. Takođe je i bio uveren da sve te njegove krađe imaju neki skriveni smisao. Novac nije bio Arčibaldov osnovni motiv, u to je bio siguran. Tu se radilo o nečem drugom, skrivenom i ličnom.
Na Trgu Denfer-Rošero, saobraćaj se budio. Ispred levog paviljona, nekoliko japanskih turista već je čekalo red da poseti katakombe i zadrhti obilazeći podzemne galerije, gde su ležali milioni pariških kostura, starih „stanovnika" Groblja nevinih.
Marten zevnu. Trebala mu je kafa, cigareta i tuš. Njegovo kupanje u Seni ostavilo mu je prehladu i neki sumnjiv miris na koži.
Na Aveniji Rej, on ugleda obrise rezervoara Monsuri, najveće rezerve pijace vode u gradu, skrivene ispod uvalice sa zatravljenim obalama. Ambijent je bio zelen, skoro seoski, ali zaštićen mnoštvom kamera. Voda sakupljana ovde poticala je iz reka s jugoistoka Pariza i snabdevala najveći deo glavnog grada.
Stigavši na Trg Monsuri, on se s naporom potrudi da odagna misao o Arčibaldu koja ga je progonila. Malo-pomalo, pred očima mu se ukaza slika Karin, njegove bivše koleginice. Pravio se važan pred njom, ali bilo mu je drago što je ponovo vidi. Uspomena na njen osmeh i njene nasmejane oči bila je i bolna i blaga, odgovarajući na onu usamljenost koja ga je okruživala još od detinjstva. Samoća, za kojom je tragao kao za zaštitom, ali koja će ga na kraju uništiti.
* * *

Helikopter je nadletao sever Irskog mora i približavao se obali škotskih visoravni. Nošen jugozapadnim vetrom, „kolibri" je prešao skoro sedamsto kilometara i rezervoari su mu bili gotovo prazni. Arčibald spazi ogromnu jahtu s tri palube, dugačku 50 metara, koja je plovila pod zastavom Kajmanskih ostrva. Sposoban da primi 70.000 litara goriva, „kouč 5.000" je mogao za deset dana da pređe Atlantik brzinom od trideset čvorova. Arčibald je ovaj funkcionalni brod smatrao svojim hramom. Građevina avangardnog dizajna, projektovana da plovi u svim vremenskim uslovima do najudaljenijih krajeva. Pravi „morski džip", spreman da se suprotstavi burama i zgodan u opasnim situacijama.
On se pažljivo spusti na zadnji deo palube, na široku platformu pretvorenu u heliodrom, zgrabi svoju tašnu i iskoči na tlo. Vetar je duvao, ali na horizontu nije bilo ni oblačka. Blistavo sunce kupalo je palubu, na kojoj četiri čoveka, člana posade, bivši marinci koji nisu znali njegov pravi identitet, pozdraviše svog šefa. Arčibald razmeni nekoliko reči s njima i pope se stepenicama koje su vodile na glavnu palubu.
„Dobar dan, Efi."
„Dobar dan, Arči."
Sa svojom kosom skupljenom u punđu, svojom strogom odećom i otmenim držanjem, gospođa Eufenija Volas ličila je na pravu englesku guvernantu. Već deset godina ta „penzionisana" doktorka tajne službe bila je Maklejnova verna žena od poverenja. Guvernanta, telohranitelj i poverenik ujedno, ona je štitila identitet svog poslodavca, koji je bio poznat samo njoj. Iza svog oldschool izgleda, ta šampionka u streljaštvu i vlasnica crvenog pojasa u tekvondou više je bila telohranitelj nego Meri Popins.
„Da li je sve proteklo u redu?"
„Bez ikakvih problema."
Staklena vrata se otvoriše ka salonu luksuznog i minimalističkog dizajna, s kristalnim lampama, parketom od svetlog mahagonija, kožnim naslonjačama i nameštajem čistih linija. Neobična staklena vrata pružala su pogled od trista šezdeset stepeni i kupala salon u svetlosti, stvarajući utisak da ste još uvek napolju.
Arčibald izvadi iz svoje torbe platno kako bi ga pokazao Efi. Ona na nekoliko trenutaka zaneme, posmatrajući sliku sa istinskom emocijom.
,,A mladi policajac?" upita ona.
„Zagrizao je mamac, baš kao što sam i mislio."
„Dobro je."
„Brinula si?"
„Ponovo sam čitala njegov dosije. Taj pajkan mi se učinio nepredvidivim. Mislim da previše rizikuješ."
„Igra se isplatila, zar ne?" reče on, pokazujući na Van Goga. „Osim toga, identifikovali smo bili sve policajce koji me jure. Motrim na njih. Ja znam više o njima nego oni o meni."
„Ovaj je drugačiji."
„Ne, isti je kao i ostali."
„Pogodio je za rođendane slikara", objasni Efi.
„Pff", naruga se Arčibald, slegnuvši ramenima. „Svaki glupan bi pogodio."
„Juri te već tri godine."
„FBI me juri već dvadeset pet godina!"
Prekrštenih ruku, kradljivac je zamišljeno gledao u veliki ravni ekran, koji je zahvaljujući jednoj podvodnoj kameri direktno prenosio život u moru oko broda.
„Taj mladić tek treba sve da nauči", reče u jednom momentu. „Nestrpljiv je i uznemiren, s tragovima hvalisavosti u pustinji svoje sigurnosti. Suviše ponosan na svoje kvalitete policajca, a pati od očiglednog nedostatka samopoštovanja u svemu ostalom."
„Mogao bi da postane opasan."
„Da bi postao opasan mora da se nauči, a da bi naučio treba da bude manje gord."
Maklejn sede za jedan stakleni sto, na kome mu je kuvar upravo bio poslužio njegovo omiljeno jelo: goveđu pečenicu „rosini" i krompire začinjene majčinom dušicom.
Ocenivši da je razgovor završen, Efi, veoma neraspoložena, požuri da izađe iz salona, kada je najednom Maklejn pozva:
„Taj tip, Marten Bomon..."
„Da?"
„Voleo bih da ponovo pročitam njegov dosije."
„Doneću ti ga."
* * *

Marten krenu s Trga Monsuri, popločanom uličicom koja je podsećala na najlepša mesta kvarta Bikon Hil u starom Bostonu. Duž staze sa drvećem nizali su se umetnički ateljei i buržoaski paviljoni izgrađeni tokom dvadesetih, „ludih godina Francuske", u vreme slave „nove umetnosti", art nuvoa. Što je više ulazio u ulicu, vegetacija je postajala bujnija. Puzavice su se penjale uz zidove, glicinije ispunjavale prolaze mirisom, dok je arhitektura postajala više barokna, sa svojim raznobojnim drvenim gredama, balkonima sa skulpturama, prozorčićima na krovovima i mozaicima. Ovaj zeleni raj odisao je mirom i važio za jednu od najlepših ulica glavnog grada. Mesto gde nikada neće moći da živi jedan policajac koji zarađuje dve hiljade evra mesečno...
Ipak, Marten otvori kapijicu jednog malog vrta koji je vodio u slikarski atelje u staklu.
Kuća je pripadala jednoj staroj Engleskinji, Vajolet Hadson, muzi i poslednjoj supruzi američkog slikara Henrija Hadsona, jednog od figura nabista, umetnika inspirisanih ezoterijom i spiritualizmom, koji su krajem dvadesetog veka učestvovali u svim borbama avangarde. Hadson je umro 1955, ostavljajući svojoj supruzi najveći deo svojih dela. Tokom godina, umetnikov renome munjevito je skakao, ali Vajolet je je i dalje odbijala da se odvoji od tih slika, raskošnih i senzualnih aktova koji su je predstavljali na vrhuncu njene lepote, raspuštene kose, zanosnog tela.
Dve godine ranije, usred noći, stara gospođa je bila napadnuta i vezana, dok je veći deo slika iz ateljea nestao. OCBC je bio zadužen za taj slučaj, a Marten, koji je obožavao slikara, strasno se uneo u istragu. Krađa s nasiljem nije bila delo iskusnog lopova, niti se radilo o poslu s kolekcionarem. Slučaj je ukazivao na žurbu i improvizaciju. Marten je ciljao na čin narkomana, koji je požurio da opljačka staricu da bi najlakše obezbedio lovu. Zahvaljujući nekim doušnicima iz vremena kada je radio za Specijalne jedinice, lako je ušao u trag lopovu, uspevši da pronađe većinu slika u ostavi za prtljag na Severnoj železničkoj stanici u Parizu.
Marten se sprijateljio s Vajolet, diveći se njenoj ekscentričnosti i njenoj kulturi. Osim istrage, starica ga je zamolila i da nadgleda ugradnju alarm sistema i da je posavetuje oko osiguranja svoje imovine. Istovremeno je i tražila stanara kako bi lakše dočekala kraj meseca, a mladi policajac je umeo da pridobije njeno poverenje.
Tiho, da ne bi probudio svoju gazdaricu, on se pope malim spiralim stepenicama koje su vodile direktno na prvi sprat kuće, nekadašnji slikarev atelje, gde se on bio uselio. Nakon dugačkog tuširanja, on se baci na svoj krevet i upade u nemiran san.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:47 am





7.Duelisti


Sada znam šta je to što čoveka čini imbecilom, to je njegova nemoć da sledi čak i savete koje daje sam sebi.
~ Vllijam Fokner ~


„Zdravo, gosn Nevaljalče."
Zamišljen, Arčibald počeška po glavi mačora koji se mazio uz njegovu nogu. Životinja zafrkta od zadovoljstva i čitavom svojom dužinom nakostreši svoju crnu i crvenu dlaku, koja zasija na suncu kao kornjačin oklop. Maklejn ustade od stola i uze u ruke mačka kako bi se smestio u ugao kanabeta. On uze jednu dugačku i finu „kohiba" cigaru iz kutije koja je stajala otvorena ispred njega i dohvati izveštaj posvećen Martenu Bomonu.
Sastavljen istraživačkim radom jedne privatne agencije, dosje je bio bogat: ukradene fotografije, izveštaji sa uhođenja, telefonske fakture, bankovni računi... Bila je tu i kopija njegovog profesionalnog dosijea iz policijske prefekture. Sve informacije bile su ilegalno sakupljene, ali u vreme ekonomskog rata i poleta privatnog obaveštavanja, pojedini korumpirani pajkani zarađivali su od svog pristupa tobože zaštićenim dokumentima.
Svaki čovek ima svoju cenu, recite mi vašu, pomisli Arčibald stavljajući fine naočare za vid.
Marten Bomon, rođen od nepoznatog oca 5. juna 1974. u Antibima, na jugu Francuske. Njegova majka, Milen, radi u jednoj firmi za održavanje. Već godinama, uveče, ona čisti gradsku biblioteku. Često vodi sa sobom i sina, koji tamo radi domaće zadatke i upoznaje književnost.
Maj 1988: Milen gine u saobraćajnoj nesreći, u Nici, u blizini Engleskog šetališta. Njen četrnaestogodišnji sin je teško ranjen. On provodi dva dana u komi, ali tri meseca kasnije izlazi iz bolnice bez većih ozleda, osim nekoliko ožiljaka na torzou.
Do srednje škole, Marten će živeti kod babe i dede, skromnih radnika, koji stanuju u naselju Piramide, u Evriju. Fotokopije njegovih školskih knjižica svedoče o ozbiljnom i vrednom učeniku, naročito u oblastima literature.
1992: on ipak odlučuje da polaže prirodno-matematički prijemni ispit, koji prolazi zahvaljujući dobrim ocenama iz istorije (19), filozofije (17), francuskog (18), a iz matematike (7) i fizike (6). Takođe osvaja i drugu nagradu za violinu na konzervatorijumu.
Iste godine, on prestaje da živi kod babe i dede, nakon što je dobio stipendiju i sobu u studentskom domu.
1995: diplomira pravo na Sorboni. Zatim odlazi, na nekoliko meseci, u San Francisko, da bi usavršio engleski jezik. Zapošljava se u kafeteriji Univerziteta u Berkliju.
1996: dupla magistratura, pravo i istorija umetnosti, za koju dobija ocenu „vrlo dobar", zahvaljujući svom diplomskom radu posvećenom saradnji između Alfreda Hičkoka i grafičkog dizajnera Sola Basa.
1997 - 1999: iz prvog pokušaja prolazi na konkursu za policijskog oficira i odrađuje staž u Visokoj državnoj školi za policijske oficire u Kan Eklizu, iz koje izlazi treći u svojoj generaciji.
2000: odlučuje da se priključi Specijalnoj brigadi iz Nantera, pod pretekstom da mu je najbolji prijatelj iz detinjstva umro od predoziranja pre nego što je proslavio svoj osamnaesti rođendan. Ubrzo se ističu njegovi kvaliteti i on postaje jedan od stubova Brigade, učestvujući u mnogim upadima u pariške klubove. Zahvaljujući svom izgledu studenta, aktivno učestvuje u zaustavljanju trgovine drogom unutar Univerziteta: jedna medijski propraćena afera koja je započela zaplenom hiljada pilula ekstazija, četiri stotine grama kokaina i prvih primeraka GHB.
2002: sa svojim šefom prelazi u brigadu specijalaca iz Pariza. Tamo radi na delikatnijim poslovima. Tri godine pre nego što je zakon Perben legalizovao metodu, on, zajedno sa još desetak drugih policajaca, pripada agentima izabranim da prate unutrašnjost mreže preprodavača. Zatvoren svet, na ivici zakona, s klasičnom hijerarhijom. Svet ,,zombija", nadimak koji je grupa sebi nadenula na osnovu svog fizičkog izgleda, koji je trebalo da im omogući da se stope s narkomanima. Da se stope, u tom slučaju, značilo je da se snabdeju oružjem, automobilima i lažnim dokumentima, da kupuju i prenose drogu, ali takođe i da prihvate priliku da uzmu kokain ili heroin... Uz to da se, naravno, njihovo ime nikada ne pojavi u dosijeu.
Upravo u to vreme Marten započinje ljubavnu vezu sa svojom koleginicom koja ga „pokriva", Karinom Anjeli, policajkom zaduženom da ga sledi s distance i priprema postupak.
Posao je užasan ali omogućava uspešne akcije: otkrivanje više ilegalnih laboratorija metamfetamina, zaustavljanje konvoja od tri bolida iz Barselone na Južnom autoputu, natovarenih sa dve stotine kilograma kanabisa i četiri kilograma kokaina. Dovoljno akcija da mu omoguće da u rekordnom roku pređe u rang kapetana.
Zatim se krajem 2003. stvari komplikuju. Iznenada, Marten izgleda da više ne može da podnese svoju ulogu tajnog agenta. Nakon jedne mučne i teške akcije, on traži privremeno odsustvo, što biva odbijeno. Njegovi nadređeni ga upućuju psiholozima, koji ga u mutnim izvešta- jima ocenjuju kao asocijalnog, sa graničnim poremećajem ličnosti, ili mu navode da pati od bipolarnih poremećaja.
Nakon grčevite borbe, koja je trajala više od godinu dana, januara 2005. konačno dobija prelazak u OCBC, Centralni biro za borbu protiv trgovine kulturnim dobrima. Pod zapovestima pukovnika Luazoa, on ponovo postaje uspešan policajac kakav je nekada bio, pokazujući najveću stopu rešenih slučajeva u Birou. Istovremeno, pohađa kontinuirano obrazovanje na Institutu za visoke studije umetnosti, gde postiže dobre rezultate. Čini se da ga novi posao inspiriše. Ipak, Bomonovo ponašanje se radikalizuje: postaje tvrdoglav u timskom radu, zatvara se u samostalno delovanje i okreće leđa većini svojih kolega. Luazo ne reaguje, jer je Marten vredan radnik koji se, osim toga, i ne nameće, ostavljajući često njemu sopstvene zasluge. Njemu su potrebni rezultati, naročito u medijski praćenim aferama, kao što je krađa dva Pikasova platna iz jednog privatnog pariškog hotela, koji je pripadao lično unuci slavnog slikara. Ponovo, Marten je taj koji daje konačnu ideju, što dovodi do hapšenja trojice krivaca od strane BRB-a. Procenjene na pedeset miliona evra, Maja sa lutkom i Mona Liza pronađene su u dobrom stanju, a Luazo dobija svojih petnaest minuta slave na televizijskom dnevniku.
Arčibald je okretao listove dosijea sa sve većim interesovanjem. Poslednje stranice su bile posvećene policajčevom ličnom životu. Njegovo ime se dva puta pojavljivalo u Stiku, obimnoj kartoteci delikata koja je popisivala imena žrtava i pritvorenih. Dve afere povezane sa prostitucijom koje se tiču iste žene: Ukrajinka poznata pod imenom Niko, koja je radila u blizini luke Asnije. Fotografije na kojima se se mogli videti zajedno nisu bile sumorni klišei, već su, naprotiv, odisale nekom romantikom: nedeljno popodne u Luksemburškom parku, šetnja na Marsovim poljima, prolećno veče na velikom ringišpilu u Tiljerijeu, večera udvoje u restoranu na Trgu Dofen.
Druga mračna strana: njegovi nedeljni odlasci u Mezon d'Solen, medicinsku ustanovu u Devetnaestom arondismanu, specijalizovanu za bolesti adolescenata. Uprkos svim naporima, detektiv koji ga je pratio nije uspeo da sazna identitet mladog pacijenta koga je Bomon posećivao. Zamišljen, Arčibald zatvori dosije. Utonuo u Martenovu biografiju, bio je i zaboravio da zapali svoju cigaru.
U svakom slučaju, Efi je bila u pravu: taj policajac jeste drugačiji od ostalih.
Marten oseti kako mu neka njuška golica lice.
„Mandolina, ostavi me na miru!"
Ali engleski koker ga nije tako razumeo. Marten konačno pristade da se nekoliko minuta poigra s kerušom. Mandolina je stvarno ulazila pod kožu čoveku, nije podnosila samoću i grizla je sve što bi joj došlo pod zub. Našao ju je na ulici, po povratku s pretresa kod jednog utajivača na Monparnasu. Tip je nekoliko dana ranije bio nestao, ostavivši svog psa da zavija pred vratima. Marten ga je ubacio u svoj auto, pravac u prihvatilište SPA u Orževalu. Tokom pola sata, Mandolina je uspela da izbalavi sedište i ostavi svoje dlake svuda. Ipak, stigavši na parking, ona je tako cvilela i tužno ga gledala da je uspela da ga pridobije...
* * *

Mladi policajac pogleda na sat: bilo je prošlo podne. Golog torzoa, u gaćama, Marten prođe nekadašnjim ateljeom da bi došao do kuhinje. Čitavom dužinom, sprat je bio uređen kao kao svetla i prostrana galerija. Ne ostavljajući utisak nereda, prostor je bio eklektično i neobično sređen, što je reflektovalo ličnost njegovog stanara. Na biblioteci od izbeljenog drveta, kolekcija manga stripova je stajala uz klasike Biblioteke Plejada, veliki ruski romani mešali su se sa Sempeovim stripovima, dok je figurica Darta Vejdera pretila svojim laserskim mačem jednom Tin-tin od smole, koji kao da je upravo bio izašao iz Plavog lotusa.
U jednom uglu prostorije, pored poslednje skulpture Henrija Hadsona, lice fantomske devojke koja se pojavljuje iz mermerne ploče, plejstejšn konzola je izvirivala iz gomile video igrica. Po zidu su bili izlepljeni plakati o najnovijim izložbama: Modiljani u Luksemburgu, Nikola de Stal u Boburgu, Pikaso u Velikoj palati. Pored biblioteke, na metalnim policama su se nalazile stotine DVD-jeva: sve od Hičkoka, Trifoa, Lubiča, Kjubrika, Tarantina, desetine daunloudovanih američkih serija, nekoliko filmova iz Hongkonga, nekoliko porno-filmova...
Marten otvori frižider da bi uzeo limenku „koka-kole zero" i margarin. U plakaru, on pronađe nekoliko kriški hleba i pripremi sebi omiljeni namaz: pola „nutela", pola mleko u prahu. Između slatkih zalogaja, on proguta jednu pilulu „efeksora" i jednu dozu „veratrana": lak koktel antidepresiva i anksiolitika, kako bi odagnao brujanja iz detinjstva, jezu od igle, fantome iz prošlosti i strah od sutrašnjice. Ne bi li mu, bez sumnje, bilo bolje da je obuo patike i otišao da trči sat vremena? Ali nije to bio jedan od njegovih sunčanih dana. Jedući, on uključi svoj ajpod priključen na zvučnike i izabra jednu raznovrsnu plejlistu.
Bilo je lepo vreme. Blistava svetlost koja je obasipala vrt izmami ga da sedne na terasu. Pre nego što će izaći, on navuče majicu koja sakri zvezdu iznad dine, crtež sa poslednje stranice Malog princa, istetoviran na njegovoj ključnoj kosti: „najlepši i najtužniji predeo na svetu", gde se dete pojavilo na Zemlji i gde je nestalo.
On spusti svoj laptop i polupopijenu limenku „koka-kole" na mali gvozdeni sto. Zamišljen, on uključi svoj „mak", podsećajući se događaja od prethodnoga dana. Njegovom kompjuteru je trebalo veliko spremanje. Ekran je bio pretrpan poskidanim dokumentima i člancima. Ali u tom neredu, jedna ikona, sjajnija od ostalih, odmah je upadala u oči. Dosije obeležen Južnim krstom, koji se izdvajao zatamnjenim slovima, bio je nazvan ARČIBALD. On kliknu na ikonicu i pristupi desetinama gigabajta podataka, koji su objedinjavali sve prikupljene informacije o Maklejnu: skenirani novinski članci, podaci iz Interpola, detaljni izveštaji o krađama izvršenim na teritoriji Francuske, opisi i fotografije ukradenih delà, snimci aktuelnosti. Negde u utrobi tog kompjutera krila se istina o Arčibaldu Maklejnu. Sve te krađe su imale neki skriveni smisao, u to je Marten bio siguran. Slaba tačka „kralja pljačke" nije bila u njegovoj tehnici, već u motivima njegovih krađa. Šta je navodilo Maklejna? Marten ga nikada neće uhvatiti ako prvo ne odgovori na ovo pitanje.
Obeshrabren veličinom svoga zadatka, Marten se vraća u kuću. Leže na krevet i vadi iz jedne kartonske koverte dva cigaret-papira, koja lepi jedan za drugi pokvasivši ih. Zatim, uzima svoju kutiju „danhila" i vadi iz jedne cigarete duvan. Najzad, on uzima iz svoje zalihe parče kanabisa, uvijeno u foliju. Zapali jedan ugao upaljačem i raširi ga preko duvana. Taman htede da zapali džoint, kada ga neka nevidljiva sila povuče da se vrati na terasu i sedne ispred svog kompjutera. Arčibald je bio jači od sita.
Marten najpre pripremi sebi kafu, zatim poče pažljivo da pregleda dokumenta koja je već više puta bio pročitao. Pod utiskom svog susreta sa Maklejnom, nadao se da će pronaći neki znak, trag koji je ranije ignorisao. Kradljivčeva karijera trajala je skoro dvadeset osam godina i bila je obeležena mnogobrojnim impresivnim podvizima.
1982. Prva poznata Arčibaldova krađa: pljačka Lojd banke usred Londona, jedna od najvećih pljački ikada izvedenih u Velikoj Britaniji. Takode i prvi put da je on na mestu zločina ostavio svoju slavnu vizitkartu, ukrašenu Južnim krstom.
1983. Pariz. Serija krađa slavnih juvelirnica na Trgu Vandom: Kartije, Van Klif i Bušeron. Broj premaskiranja dostojan transformiste Fregolija, sve to za jedan astronomski plen.
1986. Nacionalni muzej Švedske. Pet minuta mu je bilo dovoljno da se domogne dva Renoara i jednog Vatoa.
1987. Muzej Gugenhajm u Njujorku: krađa jednog Kandinskog i jednog Mondrijana.
1990. Anver. Uz lažni pasoš, Arčibald uspeva da zadobije povere- nje radnice banke obrađivača dijamanata. Mlada žena mu predaje VIP pristup sali sa sefovima, omogućivši mu tako da ukrade tridesetak plavih dijamanata, bagatelu od dvadeset miliona dolara.
1993. Pariz. Ulazi u privatni hotel Pjera Berea, najvećeg trgovca knjigama na svetu, i odande izlazi s draguljem njegove biblioteke, savršenom knjigom: originalnim primerkom Boravka u paklu, koji je potpisao pesnik lično: za P. Verlena, A Rembo.
1998. Boston. Najveća krađa umetničkih dela svih vremena na američkom tlu. Maklejn vrši pravu raciju u Fondaciji Rebeka Stjuart: dva Rembranta, jedan Velaskez, jedan Mane, kineska vaza iz dinastije Ming i jedna Rodenova bronza. Plen procenjen na tri stotine miliona dolara. Do danas, FBI još uvek nije zatvorio slučaj a javni tužilac iz Bostona na svakoj konferenciji za štampu ponavlja da neće otići u penziju pre nego što zatvori Maklejna.
2001. Iz sefa jedne banke u Filadelfiji, on uspeva da se domogne Britanske Gvajane iz 1856. Jedna od najskupljih poštanskih markica na svetu, parčence papira koje ne teži ni gram i jedva da ima 1 cm2. Gral za filateliste.
2007. Godina koju Engleska nikada neće oprostiti. Maklejn priređuje neprijatno iznenađenje kraljevskoj porodici uspevši da se uvuče u zamak Balmoral, letnju rezidenciju kraljice. Nestaju kraljevski miljenik Vermer i desetak crteža Leonarda da Vinčija. Praveći od Skotland jarda metu podsmeha, Arčibald tokom „akcije" ostavlja i poruku na zidu: Sad se igrajte Šerloka Holmsa!
2007. Godina francuskih milijardera. Najpre Fransoa Pino, krađa jednog Endija Vorhola u Palati Grasi u Veneciji, a zatim Bernar Arno, kome je ukraden jedan lepi Baskijat.
Obuzet svojim radom, Marten je tek posle nekoliko sekundi shvatio da neko kuca na vrata njegove sobe.
„Uđite!" pozva on, podigavši glavu i zavukavši džoint u džep.
* * *

Arčibald izađe iz malog staklenog lifta koji je vodio direktno u njegovu sobu. Glavna kabina je zauzimala najveći deo prostora na gornjoj palubi. Opremljena u art deko stilu, s kaminom i nameštajem geometrijskih linija obloženim sedefom i ebanovinom, bila je udobnija nego salon.
Arčibald sede za svoj radni sto. Odjednom, obuze ga neka duboka utučenost. Zatvorenih očiju, on protrlja svoje slepoočnice kako bi sprečio početak migrene. Posle svake velike krađe, osećao je neku prezasićenost, sličnu melanholiji. Ali ovoga puta je drugačije, nikada nije bio toliko iscrpljen i morao je da se napregne da bi otvorio oči. Na sredini radnog stola, velika koverta od kraft papira adresirana na njega. On tapka papirni omot ne usuđujući se da ga otvori. Već skoro dvadeset godina, ista koverta mu stiže svake nedelje: izveštaj jednog privatnog kalifornijskog detektiva, zaduženog za temeljno nadgledanje.
On nerado otvara kovertu i zadubljuje se u čitanje izveštaja sa osećajem radoznalosti i odbojnosti istovremeno. Unutra, fotografije mlade žene s detaljnim opisom njenog dnevnog rasporeda, kao i ljudi koje susreće. Zapis njenih telefonskih razgovora i sadržaj njene pošte, dijagnoza doktora kojeg je posetila i lista propisanih lekova. Fotke su bile i napravljene u San Francisku i Sausalitu, malom gradu u zalivu. Na njima se videla žena od tridesetak godina, divlje i melanholične lepote, strogog i usplahirenog pogleda. Ona.
Kao i svaki put, Arčibald ubedi sebe da je ovo poslednji put da ovako upada u intimnost svoje kćerke. Mora da skupi hrabrost i suoči se s njom. Mora da pređe sa straha na ljubav. Njegova ljubav je bila snažna.
Ali svaki put bi je nadvladao strah.
„Ako nastavite tako slabo da jedete, razbolećete se!"
* * *

Gospođa Hadson ude u jazbinu svog stanara i autoritativno spusti poslužavnik na stočić na terasi. Stara Engleskinja je bila pripremila svoj specijalni engleski doručak: tost sa marmeladom od luka, ovsenu kašu, pitu od bubrežnjaka, drhtavi žele boje nara...
„Mmm, dobro miriše!" reče Marten, ne s puno entuzijazma. Njegova gazdarica nije bila baš vešta kuvarica, ali on joj je bio zahvalan na njenoj pažnji. Brinula je o njemu kao što je i on brinuo o njoj.
„Donela sam vam poštu, kao i jedan paket koji je jutros isporučen. Da vas ne bih budila, dozvolila sam sebi da potpišem umesto vas."
Marten joj zahvali. Njegova pošta se svodila na telefonski račun, kao i na plastificirane reklame koje je njegovo osiguravajuće društvo štampalo svaka dva meseca. On baci koverte i ne otvorivši ih, a zatim se zainteresova za paket: u poštanskom paketu se nalazilo sanduče od ukrašenog sandalovog drveta.
Marten otvori kutiju i ugleda flašu šampanjca u svojoj ambalaži.
DOM PERIGNON ROSE VINTAGE 1959
On podiže obrve i potraži u sandučiću neku vizitkartu. Ništa.
On okrenu paket: bio je predat juče, malo pre podneva, u pošti u Šestom arondismanu. U svakom slučaju, njegov tajni obožavatelj mu se nije podsmevao. „Dom perinjon" je bila najčuvenija marka šampanjca na svetu. Jedna flaša ovog datuma morala je da košta čitavo bogatstvo.
Intuicija ga odvede do laptopa, na kome on otvori program TREIMA. Fototeka Biroa bila je jedinstvena u svetu i sadržavala je detaljne opise i slike više od osamdeset hiljada kulturnih dobara ukradenih u Francuskoj i inostranstvu. Zahvaljujući ovom sredstvu, neko dobro pronađeno tokom zaplene moglo je biti odmah identifikovano i vraćeno svom vlasniku. Marten je bio napunio bazu podataka u svom kompjuteru da bi ga mogao nositi sa sobom, na teren. On ubaci nekoliko podataka i, gotovo istog časa, program iznese svoj sud: flaše su bile ukradene prošle godine, u nikada nerazjašnjenim okolnostima, odmah nakon jedne licitacije. Marten kliknu na hipertekstualno obeleženi link, koji ga odvede do jednog telegrama agencije koja je opisivala prodaju:
Rekordna licitacija tokom istorijske prodaje u Njujorku!
25. aprila, kod sotbija se dogodila izuzetna prodaja flaša šampanjca, među kojima i dve istorijske boce DOM PERIGNONA ROSE VlNTAGE 1959, prodate za sumu od 84.700 dolara.
ocenjeno kao dragulj iz dom perinjona, ovo mitsko vino proizvedeno je u samo tri stotine primeraka i nikada nije komercijalizovano. većina boca bila je servirana 1971, mondenskom skupu okupljenom tokom luksuznih zabava organizovanih u čast godišnjice osnivanja persijskog carstva.
Otada su boce s tim datumom nestale s tržišta da bi se ponovo pojavile u punom sjaju tokom ove istorijske prodaje.
Mladi policajac nije mogao da veruje svojim očima: flaša koja je stajala pred njima vredela je, dakle, 40.000 dolara! On grozničavo nastavi sa čitanjem. O samoj krađi se nije znalo skoro ništa. Jedno je bilo sigurno. Kada se novi kupac pojavio da preuzme vlasništvo nad svojim dobrom, boce su bile nestale, zamenjene vizitkartom koja je izazivala najveći strah u umetničkim krugovima.
Marten na trenutak ostade nepomičan, paralisan „poklonom" koji je upravo bio dobio.
U glavi su mu se suočavali zavađeni glasovi. Naravno, ta flaša nije bila njegova. Bio je to primerak koji je trebalo vratiti svom vlasniku, ali...
„Da vam naspem jednu čašu, gospođo Hadson?"
„Ne odbijam", odgovori stara Engleskinja, sedajući na terasu. „Da zamenim malo svoj šeri."
Beskrajno pažljivo, Marten otvori flašu, radoznao da sazna da li je, i nakon pedeset godina, šampanjac sačuvao svoje mehuriće. On nazdravi s gospođom Hadson i prinese čašu usnama. Ne bi razočaran: vino je bilo savršeno i davalo utisak da se pije zlato ili neki eliksir za dug život. Stoga, kao oporavljen, Marten podiže čašu k nebu. Filozofski, on pomisli da se vrednost čoveka meri i njegovim neprijateljima. Izgubio je prvu bitku, ali rat je tek počinjao.
* * *

Obučen u džemper s rol kragnom, Arčibald se pridruži Efi na prednjem, najvišem delu jahte, pretvorenom u sportsku salu na otvorenom. S peškirom oko vrata, Engleskinja je već sat vremena vežbala: tegovi, Power Plate, bokserska vreća, pokretna traka... Arčibald je ponudi aperitivom, ali ona odmahnu glavom podižući svoju flašu mineralne vode. Kradljivac slegnu ramenima, ali ne bi iznenađen. Efi je živela kao asketa, zabranjujući sebi neka zadovoljstva koja čine život: rafinirana hrana, dobra vina, lak seks...
Arčibald sede na pletenu fotelju koja je bila okrenuta moru. Vazduh je bio postao svežiji, a sunce na zalasku se borilo sa oblacima. Iz njihove borbe su se nazirali purpurni i jarkocrveni tragovi krvi, koji su grlili nebo. On dohvati flašu šampanjca koja je stajala pored njega u posudi s ledom i nasmeja se proverivši etiketu.
DOM PERIGNON ROSE VINTAGE 1959
On pažljivo otvori flašu, nasu sebi jednu čašu i podiže je u pravcu jugoistoka.
Tamo gde se nalazila Francuska.
Tamo gde se nalazio Pariz.
I nazdravi nevidljivom neprijatelju kome je bio zadao prvi udarac.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:48 am







8.Ključ od Raja


Naš život je knjiga koja se sama piše. Mi smo ličnosti romana koje ne razumeju uvek najbolje šta autor želi da kaže.
~ Žilijen Grin ~


5 meseci kasnije Ponedeljak, 21. decembar,
7 sati ujutru Nanter, sedište OCBC
„Ovoga puta morate da me slušate, šefe!"
Razbarušene kose, bledog tena, zarastao u bradu staru nekoliko dana, Marten je pravio zasedu u kancelariji pukovnika Luazoa. Neumoljiv, šef je stajao pred vratima, čvrsto odlučan da ne popusti pred svojim podređenim.
„Nemate šta da tražite ovde, Bomone!"
„Moramo da razgovaramo!"
„Nemamo o čemu da pričamo. Premešteni ste u Ministarstvo za kulturu do februara."
„Dosta mi je njihovih glupih zadataka. Znate gde me šalju danas? U Ruan, da obučavam zaposlene u Muzeju keramike."
„Pa šta? To je sigurno veoma lep muzej."
„Prestanite da se šalite sa mnom i vratite me na teren. Tamo sam od koristi."
Pukovnik pobesne:
„Sami ste se uvalili u sranje, kapetane, i zasada nemam ni najmanju želju da vas odande izvučem. A osim toga..." Na trenutak je oklevao, zatim osu bujicu svog besa: „Osim toga, oblačite se drugačije! Haos! Vi ste policijski oficir, a ne srednjoškolac!"
Marten uzdahnu. Istina, nije bio najelegantniji: izlizane farmerke, stare „konvers" patike, kožna jakna koju je nosio već deset godina. I ne spominjući kese ispod očiju i hronični nedostatak sna.
Poslednji meseci bili su teški. Iako je bio strpan u ormar, nastavio je sam svoju istragu, sledeći skoro svakodnevno svoje znakove, pristupajući svetu umetnosti kao svetu droge: puštajući sitne preprodavce da profitiraju kako bi, kada za to dođe vreme, imao prave informacije pomoću kojih bi mogao da otkrije pravu mrežu. Bunio se kada su mu oduzeli pristupne kodove za informatički sistem, ali iako nije bio vešt haker, snašao se za piratsku lozinku i nastavio da pristupa bazi poverljivih podataka kako bi pratio istrage koje su ga zanimale.
Noći bi provodio ispred kompjutera ili zadubljen u knjige. Vratio je na početak čitavu svoju istragu o Arčibaldu, ponovo pročitao sve moguće dosijee i, o svom trošku, putovao da bi razgovarao s mogućim svedocima povezanim s ranijim slučajevima. Naročito je gutao dela iz psihologije i ponovo se vratio na razgovore sa psihijatrima koji su ga smarali dok je bio u Specijalnim jedinicama. Zvanično, doktore je konsultovao zbog sebe, a u stvari je to činio da bi ih ispitao o psihologiji lopova. Sada je imao samo jednu opsesiju: staviti se u Maklejnovu kožu, provaliti u njegovu glavu. Postati Arčibald.
Lopov se nije pojavljivao već pet meseci. Završene su krađe i provokacije! Marten se osećao destabilizovanim u nedostatku materijala. Zatim je shvatio: nakon autoportreta Van Goga, Arčibald jednostavno više nije znao šta da ukrade! Po njegovoj logici, svaku krađu je pratio krešendo*, svako ukradeno delo trebalo je da izazove dodatnu emociju ili teškoću, kako bi on dobio svoju dozu adrenalina. Vrebajući priliku, lopov je više voleo da sačeka, a Marten je bio primoran da čini isto. Čekanje je počinjalo da mu se čini predugim, kada se situacija iznenada pokrenula u obliku jednog obaveštenja iz Kristija, koje je tokom noći stiglo na njegovu i-mejl adresu. Slavna aukcijska kuća je najavljivala izuzetnu i misterioznu prodaju u San Francisku, uoči Božića. Nakon nekoliko telefonskih poziva i pretraživanja po internetu, Marten je bio ubeđen da će se Arčibald ponovo pojaviti. Ali njegove istrage neće služiti ničemu ako ga Luazo ne pusti da ode u Sjedinjene Države. (*Ital. crescendo, termin koji označava postupno pojačavanje tona)
„Bomone! Propustićete vaš voz za Ruan!"
Marten slegnu ramenima. Šef Biroa ubaci novčić u mašinu za sokove i pruži Martenu jednu kartonsku čašu.
„Vratite me danas unutra i doneću vam slučaj vaše karijere", obeća mladi policajac.
Luazou zasija pogled. Bio je to dobar policajac: specijalista za naučnoistraživačku oblast policije, bio je jedan od glavnih majstora francuskog dosijea o DNK analizi, postavljenoj dan nakon slučaja Gi Žorž. Njegov rad na čelu Biroa bio je uvažen, ali između njega i Martena se nikad nije razvilo dublje prijateljstvo, najpre zato što on nije bio ljubitelj umetnosti. Luazo je išao za ambicijom, a svoje radno mesto smatrao samo stepenicom ka prestižnijim funkcijama.
„Kakav je to slučaj?"
„Hapšenje Arčibalda Maklejna."
„Zaista, za vas je to droga!"
„Svako ima svoj porok."
„Trebalo je prošli put da dođete da razgovaramo, Bomone. Kada je Maklejn bio u Francuskoj."
„Dobro, hoćete li vi da uhvatite tog tipa ili ne?"
Umesto odgovora, Luazo otvori vrata svoje kancelarije. Marten pođe za njim, sa svojim laptopom pod miškom. Prostorija je bila hladna i impresivna: prava kancelarija jednog šefa, prostrana i funkcionalna, preuređena u malu salu za sastanke. Kroz prozore, Nanter se savijao pod sivilom. Daveći se u magli, zgrade u kvartu Prefekture izazivale su želju za daljinama. Marten priključi svoj laptop na zidni ekran i pusti prezentaciju koju je bio pripremio.
Prva slika je predstavljala pogled iz vazduha na San Francisko.
Luazo se smesti u svoju fotelju.
„Dakle, šta će ovoga puta da ukrade vaš Arčibald? Golden Gejt?"
„Bolje od toga."
Šef Biroa prekrsti ruke i podiže obrve.
„Što će reći?"
„Ključ od raja."
* * *

Njujork, Bolnica Steton Ajland 16 sati
Kafeterija bolnice se nalazila na prvom spratu, iznad malog parka prekrivenog snegom.
Sedeći za jednim osamljenim stolom, Arčibald nije bio ni pipnuo svoju kafu. Povijenih leđa, lica obeleženog umorom, osećao se usamljeno, napušteno, izgubljeno. Poslednjih nekoliko nedelja, oštri bolovi su mu presecali leđa i stomak. Bio je smršao, požutelog tena i bez apetita za bilo šta.
Nakon što je neprestano odlagao, konačno se odlučio da zakaže preglede u ovoj bolnici, gde su mu vršili razna ispitivanja još od juče. Analizirali su mu krv, pregledali bešiku, skenirali abdomen, čak su mu i uvukli tubu u dvanaestopalačno crevo. Obećali su mu da će rezultate, kao i mišljenje stručnjaka, imati već uveče. Trenutno je bio bez i malo energije, osećao vrtoglavicu, glavobolju i nagon za povraćanjem.
A naročito je osećao strah.
U ovo doba dana, velika sala kafeterije bila je skoro prazna. Ledene pahulje su se lepile na prozore, upotpunjujući pomalo zastarele božične dekoracije koje su ukrašavale zidove. Pored šanka, duboki glas Leonarda Koena odjeknu sa radija i zateče Arčibalda iznenađenog. Obuzet osećanjima, on se prisiljava da otpije gutljaj kafe, masira se po slepoočnicama i žmuri. Pesma izaziva bujicu uspomena, koje se obično trudi da odagna. Sunčane slike, sa ukusom nostalgije: Kalifornija početkom sedamdesetih. Jedna uzavrela epoha, liberalna i tolerantna, koja je još uvek podrhtavala revolucionarnom i pacifističkom energijom.
Veseli period. Mladi zaljubljeni par za volanom kabrioleta.
Valentajn.
Vreme smeha, uzvraćene ljubavi i bezbrižnosti.
Vreme Pink Floyd, Grateful Dead, psihodeličnog roka i San Francisko saunda*. (*San Francisco Sound - rok muzika (tačnije muzička scena) koju su od sredine šezdesetih do početka sedamdesetih stvarali rok bendovi iz San Franciska; jedan od fenomena kontrakulture hipi pokreta)
Valentajn, blistava i sjajna, sa svojim francuskim akcentom i načinom na koji je izgovarala njegovo ime. Vreme doručaka u krevetu, vožnji brodom, strasti tela, strasti srca.
Valentajn, njegov dah, njegova vatra, trag njenih poljubaca, utisnutih; još uvek stoje na njegovim usnama.
Valentajn, njena zamršena kosa, njen miris lavande, muzika otkucaja njenog srca, mapa blaga od rasporeda njenih mladeža.
Vreme kada su bili srećni.
A onda slika bledi, nestaje, tamni i sreću ujeda otrov.
Arčibald otvori oči, kao da se trgnuo iz sna. Oseća se slomljenim, obavijen dubokom tugom koja preti da ga uguši i s kojom se bori već trideset godina. Zato je i postao Arčibald Maklejn, lopov za kojim su tragale sve policije sveta. Život u opasnosti ga je terao da bude na oprezu, budnog duha. Jedini spas koji je pronašao kako bi utekao fantomu Valentajn.
Iznenada, snažna vatra mu opeče leđa i rebra. On se saže kako bi ublažio bol i zamalo što ne jauknu. Desnom rukom, Arčibald potraži pljosku s viskijem u unutrašnjem džepu svoje jakne. Otvori je i prinese usnama.
„Na vašem mestu, ne bih to radio."
Kao uhvaćen na delu, Arčibald podiže glavu. Čovek impozantne figure stajao je ispred njegovog stola, noseći pod rukom dosije u kartonskoj fascikli.
„Ključ od raja?" upita Luazo.
„To je dijamant", odgovori Marten. „Jedan mitski i prokleti dijamant, okružen misterijom i legendom."
* * *

Kancelarija šefa Biroa kupala se u sivkastoj jutarnjoj svetlosti.
Marten pritisnu tipku na tastaturi svog laptopa i na zidu se pojavi fotografija dragog kamena ovalnog oblika, koji je svetlucao dubokim plavetnilom s primesom sive.
„Težak je 65 karata i dugačak 3 centimetra", precizira mladi policajac. „Ali njegova boja je ono što fascinira ljude već više od tri veka." Luazo je netremice posmatrao ekran, zaintrigiran plavim dijamantom. „Za kamen se priča da donosi nesreću onome ko ga poseduje", objasni Marten.
„Odakle potiče?"
Slike su nastavljale da se smenjuju, prikazujući snimke koje je Marten komentarisao:
„Po legendi, dijamant potiče iz bogatih rudnika oko Golkonda, u Indiji. Kao deo statue neke boginje, ukraden je iz jednog hrama od strane krijumčara Žan-Batista Šarpentjea. Skrnavljenje čija je prva žrtva bio sam razbojnik."
Pukovnik pozva Martena da nastavi.
„Šarpentje je doneo dijamant u Evropu i uspeo da ga proda Anriju Četvrtom, ali je stradao tako što ga je rastrgao čopor besnih pasa. Kralj je dao da se kamen izreže u oblik srca i poklonio ga Gabrijel d'Estre, svojoj velikoj ljubavi."
Na ekranu se pojavi portret: mlada, lepa žena zlatne kose s veoma tankim strukom.
„Nekoliko dana kasnije, najdraža, u šestom mesecu trudnoće, iznenada umire u teškim bolovima. Pojedini su spominjali otrov, govorili da ju je davio demon, toliko je njena agonija bila strašna."
,,A dijamant?"
„Zakopan je s pokojnicom, ali se misteriozno pojavio na vratu Marije Antoanete. Pričaju da ga je nosila tokom hapšenja u Varenu..."
,,A šta se događa s kamenom tokom revolucionarnog perioda?"
„Bez sumnje je bio ukraden zajedno sa svim kraljevskim draguljima, da bi se ponovo pojavio 1860. u Londonu, u rukama jedne bogate industrijske porodice, čiji će članovi za nekoliko godina upoznati drugo lice sreće: razvrat, pad, samoubistva."
Stereotipnu sliku engleskog dvorca zameni fotografija jedne starinske puške, londonskog bordela, starinskog šprica za injekcije koji je mogao pripadati Šerloku Holmsu.
Luazo je trenutno bio uhvaćen u zamku istorije. Kao u nekom dobrom kriminalističkom filmu, želeo je da sazna nastavak i dade znak Martenu da nastavi.
„Početkom devetnaestog veka, Ključ od raja je često menjao vlasnika. Jedan princ iz istočne Evrope poklonio ga je nekoj dami iz Foli Beržera, koja ga je na kraju ubila pucnjem iz revolvera. A nekoliko meseci nakon što ga se domogao sultan Abdulhamid, izgubio je vlast nad Otomanskim carstvom..."
„Sigurni ste da su sve te činjenice dokazane?" upita Luazo, nepoverljiv.
„Većina jeste", potvrdi Marten. „Dvadesetih godina, kamen je dospeo do juvelira Pjera Kartijea, koji mu je dao današnji izgled, pre nego što će ga prepustiti jednom bogatom bankaru, ludo zaljubljenom u Isidoru Dankan."
„Balerinu?"
„Da, ona je svoj nakit dobila već kroz nekoliko dana, onda kada je umrla, u Nici, udavivši se svojom maramom koja se zakačila za točkove njenog kabrioleta. Što se tiče bankara, on je izgubio sve svoje bogatstvo i izvršio samoubistvo tokom Velike krize."
Po ekranu su defilovale naslovne stranice novina, objavljujući tragičnu smrt zvezde perioda između dva svetska rata, praćeni snimcima ekonomske krize tridesetih godina: beskućnici skupljeni oko narodne kuhinje, poslovni ljudi koji su postali siromasi za nekoliko sati kako skaču s krovova zgrada.
,,A onda?"
„Dijamant dospeva u ruke poslovnog čoveka, Džoa Kenedija, koji ga kao svadbeni poklon predaje svom starijem sinu, Džozefu, programiranom još od svog rođenja da jednoga dana postane predsednik Sjedinjenih Država."
„Samo što je 1944. Džozefov bombarder eksplodirao iznad Lamanša."
„Upravo tako", potvrdi Marten. „Preuranjena smrt koja će odrediti političku sudbinu njegovog mlađeg brata, Džona Ficdžeralda, dotada uglavnom mladog diletanta, osetljivog zdravlja, koga su više zanimale žene i novinarstvo nego politika..."
„Da li je Kenedi zaista preuzeo prokleti dijamant?"
„Niko to ne može sa sigurnošću reći", reče Marten. „Jedni tvrde da je plavi dijamant je pronađen na vratu Merilin Monro u noći njene smrti, drugi da ga je Kenedi imao u džepu svog odela kada je ubijen u Dalasu. Ima i onih koji tvrde da ga je Kerolin Baset nosila 1999, kada se privatni avion njenog muža, Džona-Džona, srušio u Atlantski okean. Ali sve je jednako moguće."
„I kome danas pripada dijamant?"
„Stivenu Brauningu, američkom milijarderu, to jest više grupi Kurdajn, čiji je on najveći akcionar. To je moćan američki investicioni fond čije akcije..."
„... upravo gube mnogo na svojoj vrednosti", nastavi Luazo.
Umesto odgovora, Marten postavi na svoj ekran sliku krive koja je pokazivala opadanje na berzi ove grupe, kao i i-mejl koji je najavljivao buduću aukcijsku prodaju Ključa od raja. Očigledno, u Kurtlajnu su bili odlučili da se oslobode tog dragulja...
„Ipak, postoji jedna stvar koju ne uspevam da shvatim: zašto svi nastoje da se domognu tog dijamanta kad on sa sobom nosi samo lanac nesreća?"
„Ključ od raja simbolizuje čistotu. Legenda kaže da on donosi nesreću samo ako ga nosi neko neveran ili pohlepan. U suprotnom, smatra se da je on izvor života i sreće."
„ A kakve veze ima Arčibald Maklejn?"
„Vidite, pukovniče, većina eksperata je mislila da je kamen nestao, uglavnom, da se više nikada neće pojaviti na tržištu. Njegova vrednost je neprocenjiva i cene će vrtoglavo skakati. Prema mojim informacijama, određeni kolekcionari su spremni da za njega daju bogatstvo. Rusi, Kinezi... svi su u igri i mogu da se kladim da će transakcija premašiti 50 miliona dolara."
Luazo sumnjičavo zavrte glavom. Marten mu ne ostavi vremena da argumentuje:
„Taj kamen nije običan dijamant: to je legenda, pravi deo sna. A to je jedina stvar koja sada interesuje Maklejna."
„Kojim dokazima vi u stvari raspolažete?"
Marten odluči da blefira:
„Ne trebaju mi dokazi, poznajem Maklejna kao niko, osećam što on oseća, mislim šta on misli. Znam da namerava da ukrade taj dijamant, znam kako će da ga se domogne i znam kako da ga sprečim u tome. Povežite me sa FBI i pošaljite me tamo u istragu."
„Bez konkretnog elementa, ne dolazi u obzir, znate to vrlo dobro."
„Ali ljudi iz Art krajm tima nas znaju: prošle godine, pomogli su nam u slučaju krađe Hopera, prihvatajući da jedan agent FBI sarađuje u našoj istrazi. Znaju da smo lojalni!"
Luazo odmahnu glavom:
„To je bilo nešto drugo, imali smo ih u šaci: prisluškivani telefonski razgovori, uhođenja, fotografije... Ovoga puta imamo samo volju!"
Duga tišina nastade među njima. Sa svojim izgledom večnog tinejdžera, Marten sede za stakleni radni sto svoga šefa i, na provokativan način, zapali cigaretu. Pukovnik pogleda Martena sa blagošću. Ovog jutra, ponašanje njegovog oficira nije uspevalo čak ni da ga isprovocira. Osećao je samo neku tugu s primesaraa srdžbe.
„Za čim vi uopšte jurite, kog đavola!" prasnu on. Pitanje ostade da lebdi u vazduhu, mešajući se s dimom cigarete. Luazo je insistirao:
„Čak i da jednoga dana uspete da uhvatite Maklejna, šta će to da promeni? Nemojte misliti da će to rešiti bilo koji vaš životni problem, Bomone!" Marten krenu u protivnapad:
„A vi, pukovniče? Za čim vi jurite?"
„Ja više ne trčim, ne tražim, ja sam našao. A u određenim godinama, cilj igre postaje očuvanje onoga što već imamo."
,,A šta ste to vi pronašli?"
„Ono što bi svako trebalo da traži: svoju drugu polovinu."
Marten nije želeo da zna više. Čuo je govorkanja: Luazo je nedavno bio napustio svoju ženu i decu i sada živeo s jednom mladom poručnicom, tek izašlom iz policijske škole. Kriza srednjih godina? Iluzija strasti? Prava ljubav?
On pomisli na Karin, na poruke koje mu je ostavila a na koje on nikada nije odgovorio. Da li je ona bila njegova druga polovina? Ne, u to je bio siguran. Ali taj izraz se uvlačio u njega kao otrov od zmijskog ujeda, uvlačeći mu se u vene i lomeći kameni zid oko njegovog srca. Na sekundu, kao u vrtoglavici, učini mu se da gubi tlo pod nogama. On zatvori oči i vrati se petnaest godina unazad, u jedno kišno letnje jutro, ispred terminala aerodroma u San Francisku. Pokisla kosa kako se meša s njegovom, blistave zelene oči na kiši i glas koji moli: „Ostani još!" j Ostani još!
* * *

Njujork
Kafeterija Steton Ajland bolnice
Doktor Garet Gudrič sede naspram Arčibalda Maklejna.
On raširi po stolu nekoliko dosijea, koji su sadržavali rezultate Arčibaldovih pregleda.
Uprkos upozorenju doktora, Maklejn podiže svoju pljosku s viskijem i ispi dragoceni nektar, više iz provokacije nego iz želje. Niko njemu nikada nije izdavao naređenja, a to neće početi da se događa ni danas. Zatim zatvori svoju srebrnu bocu i zagleda se pravo u oči Gudriču.
A ličili su jedan na drugog: iste godine, ista figura, ne naročito visoki, ali jake građe. Obojica su imali harizmu i snažnu ličnost.
„Znači, umreću, je li?"
Po navici, Arčibald je krenuo u direktno i otvoreno suočavanje.
Gudrič mu uzvrati pogled. Osećao je neku čudnu empatiju prema ovom čoveku koji mogao da mu bude brat, prijatelj, njegov alter ego... Šta bi on, na njegovom mestu, poželeo: nežno zavijenu formu ili surovu istinu?
On se odluči za ovo drugo.
„Imate tumor pankreasa koji je već zahvatio limfni čvor i jetru."
Arčibal prihvati šok ne poklekavši. Gudrič nastavi:
„Njegovo širenje ga čini nemogućim za operaciju i, u ovom gadnom poslu, priznajem da se retko viđa nešto gore. Za ublažavanje bolova u abdomenu, može se pokušati sa hirurškim zahvatom ili hemoterapijom, ali sumnjam da bi to bilo efikasnije od obične doze analgetika. Dakle, ako me pitate za brojeve ili prognoze, moram vam reći da su vam šanse da poživite još tri meseca blizu nule."
Arčibald zažmure i oseti kako mu srce tuče. Sada su, barem, stvari bile jasne: bio je priteran uza zid, primoran da preda poslednju bitku čiji je ishod već znao.
Jedan dug momenat, dva čoveka ostadoše jedan naspram drugoga, ne govoreći ništa. Zatim Garet Gudrič ustade i ode do šanka da bi uzeo jednu čašu, te se vrati i sede za sto. Sada i on sebi nasu malo viskija i popi ga zajedno sa svojim pacijentom.
Arčibald oseti da mu je srčani ritam usporio. Začudo, ali ova večernja dijagnoza ga je upravo oslobodila njegovog straha: strah od najgoreg je mnogo užasniji od sigurnosti u najgore.
Neprijatelj, to je strah.
Uvek.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:49 am




9.Gospođica Ho


Plakao je staklene suze
A kada bi one padale na zemlju
To je stvaralo muziku
Anđeosku i bajnu.
~ Mišel Polnaref ~


Železnička stanica Sen Lazar 20 h 10 min
Voz iz pravca Ruana stiže sa zakašnjenjem od pola sata. Štrajk? Tehnički problem? Nezgoda na šinama? Razočaran i umoran, Marten se nije ni trudio da sazna.
Bio je među prvima koji su izašli iz voza. S rukama u džepovima, kapom na glavi, ajpod slušalicama pojačanim do maksimuma na ušima, gurao se kroz gomilu, žureći da izađe iz tog urbanog i ledenog dekora stanice.
Nasred pokretnih stepenica, on, zbunjen, oseti kako mu se neko malo previše približio: on okrenu glavu i ugleda jednog ogromnog Azijata, snažnog kao sumo rvač. Utegnut u italijansko odelo, s tamnim sunčanim naočarima, izgledao je kao da je upravo izašao iz nekog filma Džona Vua.
Zatim se ženska silueta pojavi iza tela rvača. Utonuo u svoj oblak muzike, Marten uspe samo da joj pročita sa usana:
„Dobro veče, gospodine Bomone."
On skide slušalice i zagleda se u nju. Podsećala ga je na nekog, kroz maglu. , '
„Mun Čin Ho", predstavi se ona, pružajući mu ruku. To komlikovano ime najpre ne izazva u njemu ništa, a onda:
Gospođica Ho! Panter iz Seula.
„Mislim da treba da porazgovaramo o nekim stvarima, gospodine Bomone. Ali... možda biste mi dozvolili da vas zovem Marten?"
Da porazgovaramo o nekim stvarima?
Marten podiže obrve. Dugo ostade gledajući u ispruženu ruku lepe Korejke pre nego što se odlučio da je dotakne.
„Recite mi", reče ona primakavši mu se bliže, „da niste možda izgubili jezik?"
Marten se i ne nasmeši. Znao je da ta žena nije bespomoćna i da se iza šarma i ljubaznosti krije čelična dama, sa ambicijama bez prepreka. Gospođica Ho je bila slavna ličnost u policijskom svetu. Njeno ime se prvi put pojavilo u medijima pet godina ranije, kada je radila u kancelariji ministra policije u Seulu. Na čelu grupe od pedeset agenata, uspela je da otkrije trijade i stavi iza brave glavnog vođu korejske mafijaške organizacije zvane Ćopok. Operacija „Čiste ruke" koja je očistila Seul od većeg dela kriminalne mreže koja je kontrolisala prostituciju i ilegalne igre preko učena i reketiranja. Taj uspeh ju je napravio heroinom, ali i osudio da konstantno živi pod zaštitom telohranitelja, jer su se trijade zaklele da će imati njenu kožu. Marten je znao da sada radi za američku filijalu Lojds braders, jedno od najvećih osiguravajućih društava na svetu.
„Dozvolite mi jednu večeru", zatraži Korejka. „Jednu večeru da bih vas ubedila."
,,U šta da me ubedite?"
„Imate veoma lep glas."
„U šta da me ubedite?" ponovi on, isprovociran.
„Da radite za mene."
„Ja ne radim ni za koga", reče on, zavrtevši glavom.
„Radite za državu koja ne priznaje vaše zasluge."
On se okrenu prema njoj. Stanica je bila prepuna, ali figura rvača kao da joj je bila paravan koji ju je zaklanjao od mase.
„Dođite da radite sa mnom", naglasi Korejka. „Udvoje, možda imamo šanse..."
„Šanse za šta?"
„Da uhvatimo Arčibalda Maklejna."
„Bentli" sa zatamnjenim staklima polako prođe Ulicom Sen Lazar i Bulevarom Osman, zatim se uputi ka Trgu Konkord. Unutrašnjost automobila mirisala je na novo. Za volanom, džin sa crnim naočarima vozio je sa iznenađujućom nežnošću, slušajući jednu origiftalnu verziju Bahove mise. Na zadnjem sedištu, utonuo u svoje misli, Marten je gledao kroz hiljade plavičastih sijalica, koje su svetlucale poput ažurnih vodopada na krošnjama drvoreda duž Jelisejskih polja. Sedeći do njega, gospođica Ho ga je krišom gledala. Pogled joj zastade na njegovoj predugačkoj kosi, bradi staroj nekoliko dana, kapuljači oivičenoj krznom na njegovoj maslinastoj jakni, koju nije ni bio skinuo, na usek na njegovom džemperu ispod koga se nazirala bolna tetovaža, na hanzaplast zalepljen pored njegove usne. On joj se učini kao mladi gradski princ, tužan i zanesen, koji je odisao neverovatnom lepotom, istovremeno i romantičnom i grubom. Na trenutak, ona uspe da uhvati njegov pogled. Blede, mornarskoplave, njegove oči su imale privlačnu moć, sličnu onoj kod ponekih muškaraca koji su prestali da se trude da budu dopadljivi i zavodljivi, ali u njima je još uvek blistao sjaj koji je nagoveštavao živu inteligenciju.
Automobil pređe Senu i skrenu desno na Orsejski kej, zatim nastavi Kejom Branli i Avenijom Sifren.
Gospođica Ho primeti da joj je hladno. Suočavala se s najsurovijim kriminalcima, izborila se za smrtnu kaznu najgorim mafijaškim bosovima, već godinama prkosila ubicama koje joj je mafija postavljala u zasedu. I ni jedan jedini put nije zadrhtala. Ipak, u ovom automobilu, pored ovog čoveka, ona se plašila. Plašila se same sebe i nemira, neočekivanog i zbunjujućeg, koji je odjednom osetila. Plaćali su je čitavo bogatstvo zbog njene sposobnosti da pročita ljude, da otkrije njihove slabosti i prozre njihove rane. Teorijski, ona je odlično poznavala Martena: osiguravajuća kompanija za koju je radila već nekoliko meseci pratila je mladog oficira. Gospođica Ho je prečešljala njegov dosije, čitala njegove i-mejlove, pristupila hard disku njegovog kompjutera, slušala njegove privatne i poslovne telefonske razgovore. Mislila je da će stupiti na poznati teren, ali nije bila predvidela magnetni efekat koji je mladi policajac izazvao u njoj.
Ona na nekoliko sekundi zatvori oči, boreći se da odagna želju koja se rađala. Znala je da su osećanja najčešće destruktivnija i opasnija od metka kalibra 9 mm ili od oštrog sečiva sablje.
„Bentli" se zaustavio u blizini Marsovih polja. Sumo rvač im otvori vrata, a zatim ih zalupi za njima. Bilo je hladno. Živa je svetlucala pokazujući nula stepeni, dok je vetar sa sobom nosio mešavinu kiše i snežnih pahulja.
„Nadam se da nemate vrtoglavicu", reče ona pokazujući na metalnu figuru Ajfelove kule, osvetljenu evropskom plavom.
Tražeći iluziju toplote, Marten zapali jedan „danhil" i izduva oblak sivog dima.
„Naprotiv, volim da stojim iznad praznine", potvrdi on kao provocirajući.
Marten pođe za Korejkom ka pločniku ispod Ajfelove kule, pod nadstrešnicu posebnog ulaza u Žil Vern. Lift ih odveze do drugog sprata, gde se skrivao slavni restoran „gvozdene dame". Šef ih provede kroz salu koja je sledila liniju jednog od četiri oslonca kule i obrazovala neku vrstu malteškog krsta.
Tapison boje kakaoa, diskretni zvuk klavira, stolice italijanskog dizajna, pogled od koga ponestaje dah, mesto je bilo čarobno. Njihov sto je gledao na Trokadero i njegovo spektakularno osvetljenje.
Oni brzo poručiše, a onda gospođica Ho izvadi iz svoje tašne jednu kovertu boje peska i pruži je svom sagovorniku. Mladi policajac pocepa poklopac: sadržina se svodila na jedan ček, upućen na njega, od osiguravajuće kompanije Lojds braders. Njegov iznos je bio 250.000 evra.
Deset godina policijske plate.
Marten (odgurnuvši ček): „Ma šta vi uopšte hoćete?"
Gospođica Ho: „Smatrajte ovo avansom. Nagradom dobrodošlice, kako bismo vas naveli da napustite policiju."
Marten ne odgovara. Zapanjen gleda u svoj losos u marinadi limun, kavijar, votka, dok ona uživa u svakom zalogaju svojih ,,sen žak" školjki.
Zatim, nakon nekog vremena...
Marten: „Šta tačno očekujete od mene?"
Gospođica Ho: „Već sam vam rekla. Hoću da mi pomognete da uhvatim Arčibalda."
Marten: „Zašto ja?"
Gospođica Ho: „Zato što ste vi jedini policajac na svetu koji je video njegovo lice i koji ga je ikada imao u svom vidokrugu. Zato što provodite noći pokušavajući da uđete u njegovu glavu i zato što ste ubeđeni da je vaš život nejasno povezan s njegovim..."
Marten: „Šta vas navodi da tako govorite?"
Gospođica Ho (prinoseći svojim ustima čašu rozea): „Budimo jasni, Martene, znam sve o vama: veličinu brushaltera vaše bake, ime vaše učiteljice iz prvog razreda, svako vaše mesto u policiji, pustinju u vašem emotivnom životu, marku cigaret-papira u koji uvijate vaš džoint, listu vaših omiljenih porno-sajtova..."
On se nasmeši. Pre nekoliko nedelja, primetio je da ga prate, i da je u njegovom kompjuteru postavljen spajver. Podozrevajući istragu IGS-a, potrudio se zaštiti ono najvažnije: Niko, malu Kamij, njegov tajni dosije o Arčibaldu. Korejka misli da ga poznaje, ali prošla je pored jedinih stvari koje mu u životu zaista znače.
Ona pretpostavlja njegovo gađenje, shvata da je napravila pogrešan korak i da nikada neće dobiti njegov pristanak zastrašujući ga. Stoga ona izvlači svoju poslednju kartu.
Gospođica Ho: „Mislite da znate sve o Arčibaldu, ali to je greška..."
Marten (nestrpljivo): „Slušam vas."
Gospođica Ho: „Za vas, Maklejn je jedan genije kradljivac. Za nas, on je kidnaper."
Marten podiže obrve.
Gospođica Ho: Zvanično, kidnapovanje umetničkih dela ne postoji, jer bi njegovo priznavanje izazvalo rasplamsavanje te prakse. U našim krugovima, to je tabu tema i niko nikada neće razbiti zakon ćutanja: nijedna osiguravajuća kompanija niti direktor muzeja nikada neće priznati su platili iznudu da bi povratili neku sliku.
Marten (slegnuvši ramenima): „Znam daje, u stvarnosti, druga priča..."
Gospođica Ho: „Da, a Maklejn je postao majstor za taj posao: izuzev nekoliko slika od kojih nije želeo da se odvoji, on se redovno prepušta pregovaranju sa osiguravajućim kompanijama, kako bi vratio dela u zamenu za visoke otkupe. Ali ono što najviše iznenađuje, to je možda način na koji on koristi taj novac..."
Ona namerno ostavlja prostora da se probudi sumnja. Marten se trudi da ostane miran, praveći se da uživa u pečenom raku sa gomoljikom, koji mu je upravo poslužen. Zatim je posmatra kao da gleda umetničko delo u nekom muzeju. Njena koža je iznenađujuće svetla, skoro ružičasta. Visoka i vitka poput manekenke, ona nosi široku crnu suknju i belu košulju, što je čini sličnijoj Odri Hepbern nego Gong Li.
Gospođica Ho: „Prema podacima IRS, Arčibald je postavio jedan sofisticirani sistem šel kompanija kako bi oprao novac od svojih nedela. Sume čiji se tragovi mogu uočiti u nekim humanitarnim organizacijama."
Ona mu pokazuje ekran svog „blekberija" na kome se vidi lista fiskalnog stanja američkih nevladinih organizacija s kojima je kradljivac povezan. Marten hvata nekoliko naziva: Avijacija bez granica, Leteći doktori, Krila nade...
Na nekoliko centimetara od njih vrte se pahulje snega, zatim se razbijaju o staklo na prozoru. Ona nastavlja da priča, ali Marten je više ne sluša. Arčibald je, dakle, neka vrsta modernog Robina Huda, koji svoju strast za umetnošću koristi za dobročinstva! U njegovoj glavi, već se rađa stotinu hipoteza, koje počivaju na jednom istom pitanju: za koju to grešku kradljivac pokušava da se iskupi?
Gospođica Ho: „Da li ste čuli za našu kompaniju?"
Marten potvrdi klimnuvši glavom. Lojds braders je bio nezaobilazan akter u svetu umetnosti: neka vrsta konglomerata osiguravajućih kompanija, koji je, tokom godina, uspeo da apsorbuje osnovne konkurente da bi sebi obezbedio monopolističku poziciju, odnoseći sve najveće ugovore na tržištu.
Gospođica Ho: „Već pet godina, Lojds braders osnovni deo svojih prihoda koristi za pokrivanje nedela koje je počinio Arčibald. "
Marten (slegnuvši ramenima): „To je vaš problem, ne moj..."
Gospođica Ho: „Ove godine, sa umnožavanjem Maklejnovih uspeha, grupa se nalazi u veoma delikatnoj finansijskoj situaciji, primorana da crpe iz svojih rezervi kako bi isplatila desetine miliona evra..."
Marten: „Eh, da, kriza se svuda oseća..."
Gospođica Ho (pokušavajući da savlada bes): „Više nećemo moći to da tolerišemo, a ni FBI! Radimo zajedno s federalcima i čvrsto smo odlučili da definitivno rešimo problem Arčibalda."
Marten: „Voleo bih da znam kako mislite to da učinite..."
Gospođica Ho: „Naša kompanija je prihvatila da osigura taj slavni dijamant, Ključ od Raja, koji će biti stavljen na aukciju u San Francisku. Kao i vi, mislim da će Arčibald pokušati da ga se domogne, ali ovoga puta, biće to jedna krađa previše, jer ćete vi biti tu da ga sprečite..."
Ne ostavljajući mu vremena da postavlja pitanja, ona na sto spusti jednu avionsku kartu.
Gospođica Ho: „Radim u saradnji s FBI-em i želim da vi budete moj partner u ovoj misiji. Reći ćete mi da ili ne; uglavnom, imate samo petnaest minuta pre nego što moja ponuda postane prošlost."
Marten gleda avio-kartu: samo u jednom pravcu, za San Francisko, s prekosutrašnjim datumom. Azijka, dakle, forsira: ovo mora da je tip opklade koji ona obično dobija, ali mladi policajac ima više od jednog keca u rukavu.
Marten: „Želim akreditaciju FBI-a da mogu da nosim oružje na američkom tlu, s dozvolom da mogu lično da saslušam Arčibalda Maklejna."
Gospođica Ho: „Ali to nije moguće."
Marten: „O svemu se pregovara u toj zemlji, to je njena snaga i njena slabost, znate to jednako dobro kao i ja."
Gospođica Ho: „To je nemoguće."
Marten: „Slušajte, možete da mobilizujete FBI, IRS pa čak i američku vojsku, nikada nećete uspeti da zaustavite Arčibalda, pa čak ni da saznate ko je on u stvari. Vi ne znate ništa o njegovoj prošlosti niti o njegovim motivima. Nemate ništa konkretno za šta biste se uhvatili, nijedan ozbiljan biografski element. Dok ja..."
On vadi iz džepa jednu providnu plastičnu kesicu, onu koja služi za prikupljanje dokaznog materijala. Unutra, etiketa sjedne flaše šampanjca.
Marten: „Poslao mi je flašu šampanjca, pre šest meseci. Neka vrsta provokacije, ili igre. U svakom slučaju, ostavio je trag, veoma jasan. Otisak koji ne postoji ni u jednom dosijeu i za koji jedino ja znam. Već sam pretraživao po bazama digitalnih otisaka, ali treba pokušati sa Eurodakom, a posebno s IAFIS-om, bazom FBI-a."
U jednom trenutku, ona drži ispruženu ruku, skoro se nadajući da će joj Marten dati kesicu; zatim, posle nekoliko sekundi, njihovi pogledi se sreću, da bi joj mladi policajac predložio poslednji dil.
Marten: „Otisak u zamenu za akreditaciju federalaca da mogu lično da uhapsim Arčibalda u Sjedinjenim Državama."
On ustaje od stola, i ne pipnuvši svoj gorki čokoladni sufle, i upozorava:
„I ne dajem vam petnaest, već pet minuta da razmislite.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:50 am







10. Vrtlog života


I tako smo nas dvoje ušli
U vrtlog života Nastavili smo da se vrtimo
Zagrljeni Zagrljeni
~ Muzika: Žorž Deleru Reči: Sirus Basijak (Serž Rezvani) ~


Ajfelova kula, Restoran Žil Vern 22 h 3 min
U pratnji šefa sale, Marten kreće ka izlazu iz restorana, ali prolazi najpre pored velikih staklenih vrata koja zaklanjaju kuhinju. U tom hramu luksuza, nije običaj šetkati se naokolo sam, dakle, suprotno svim pravilima, on stupa na zabranjenu teritoriju, otvara frižider u baru i zgrabi limenku „koka-kole zero", zatim izlazi iz sale.
On silazi stepenicama, zakopčava rajsferšlus na svojoj jakni i ponovo stavlja slušalice: uvek isti rep, odsečan i agresivan, koji je slušao devedesetih godina, kada je bio srednjoškolac i student, iste pesme koje su, tokom godina, postale kultne: J'appuie sur la gachette, Pariš sous les bombes, Pose ton gun*... Bila je to njegova muzika: muzika deteta iz geta u Esonu, fristajl bit koji će svakog časa eksplodirati, izručiti se. U svakom slučaju, muzika nekoga kome nije bilo mesto u restoranu za turiste na medenom mesecu. (*U prevodu: Povlačim obarač, Pariz pod bombama, Spusti oružje)
Vazduh je na Marsovim poljima leden. Marten trlja ruke kako bi ih zgrejao i nakratko šeta Kejom Bronli. Neodoljivo privučen rekom, on odlazi do mosta Iena, koji spaja Ajfelovu kulu s Trokaderom. Tu, na obali Sene, pogled mu se gubi između baleta brodića i svetala koja trepere kao svici. Pahulje su nastavljale da se vrte u vazduhu, ali su sada svoj pamučasti izgled bile zamenile finim prahom kokaina.
On iz džepa vadi avio-kartu, za koju je pazio da je ne zaboravi na stolu, u restoranu.
San Francisko...
Pri samoj pomisli na grad, celim telom ga prođe jeza. Jedan kontrastni osećaj, najpre varljiva lakoća nostalgije, zatim rušilački talas koji ga tera da se bori, korak po korak, kako ne bi izgubio ravnotežu. Ponovo taj zagušujući osećaj praznine koji je bledo ocrtavao nekoliko mitskih dana onoga leta, Gabrijelin zaštitnički zagrljaj, jedini put kada mu se činilo da s nekim postaje jedno.
Zašto je ljubav teška droga?
Zašto, voleći, toliko patimo?
Zvuk mehaničkih uličnih orgulja vraća ga u stvarnost.
On prepoznaje melodiju koja ga podseti na jedan dobar Trifoov film, seti se i naziva pesme: Vrtlog života.
Tačno, život je takav...
Čas nas taj vrtlog zadivljuje, kao krug na ringišpilu u detinjstvu.
Čas je to vrtlog ljubavi i opijenosti, kada na preuskom krevetu zaspimo u nečijem naručju, zatim doručkujemo u podne, jer smo dugo vodili ljubav.
Čas je to uništavajući vrtlog, snažni uragan koji pokušava da nas odvuče na dno kada, olujom naneseni u školjkinu ljusku, shvatimo da ćemo biti sami kada se suočimo s talasom.
I kada ga se plašimo.
„Martine!"
On čuje svoje ime izgovoreno anglosaksonski: Martin.
Nekoliko metara iza njega, gospođica Ho, zaklonjena svojim gorilom, daje mu znak da joj priđe.
Ubeđen je da će ona popustiti i da je već pobedio. Pravo da nastavi svoju potragu za Arčibaldom u Americi. Pravo da nastavi svoj duel s najvećim od lopova: jedini cilj koji je pronašao da ne bi čamio i da bi dao svom životu neki smisao.
I takođe i jedino što ga navodi da veruje da, na ovom svetu, svako ima svoju sudbinu. A da je njegova da uhapsi Arčibalda Maklejna. To je neko iracionalno verovanje, uraslo u njegovo telo, koje nosi u sebi godinama.
A s tim otiskom, ostavljenim na flaši šampanjca, Marten je siguran da je dotakao cilj. Iako takođe zna i da je taj otisak suviše jasan, suviše upadljiv, suviše evidentan da ne bi bio mamac. Arčibald nikada ne bi napravio jednu takvu grešku.
Nije on bio taj koji je pronašao otisak, Arčibald mu ga je sam dao.
Jer sada su pravila igre bila promenjena: ne juri više on Arčibalda, već ga Arčibald traži, da mu skrene pažnju na sebe. Ali zašto?

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:50 am





11.Dan kada odeš ti


Ali evo šta je najgore: umetnost života sastoji se u sakrivanju od najdražih osoba sreće koju osećamo dok smo s njima; inače, gubimo ih.
~ Čezare Paveze ~


Sutradan, utorak, 21. decembar
Sedište pariške PJ 10 h 40 min
U trenutku predaje svog pisma o ostavci, Marten oseća kako ga obuzima jeza. Priseti se sebe kada je kao mladić prvi put ušao u ovu mitsku zgradu, na dva koraka od Katedrale Notr Dam: Kej De Orfevr br. 36. Seća se kako je prolazio dugim hodnicima, silazio stepenicama iz nekog prošlog veka tražeći fantome slavnih policajaca koji su se smenjivali na ovom starom mestu, suviše malom i slabo adaptiranom zahtevima moderne policije, ali koje je u svima koji su ovde radili stvaralo jak emotivni naboj.
Od početka u Specijalcima, zatim u Birou, bilo je prošlo već deset godina. Kuća u kojoj se nikada nije osećao kao u svom domu, kuća u kojoj nije pronašao prijatelje, ali kuća koju mu je bilo teško da napusti.
Pola sata kasnije, on izlazi iz tvrđave. Zlatno sunce je kupalo trotoare na obali Sene. Vratio je svoju značku, oružje i lisice.
Osećao se golim. Poljuljan i zadovoljan. Dakle, nije više policajac.
Moraće da se navikne na to...
* * *

Kuća za adolescente Bulevar Port Roajal 15 h 30 min
Sa ulice, Mezon d'Solen je ličila na ogroman stakleni brod sa svojim dvema rukama ispruženim prema gradu, kao poziv da se uđe. Marten prođe jednom zelenom terasom i uputi se alejama malog vrta, koje su vodile u bolničku zgradu. Dolazio je ovde jednom nedeljno, već tri godine.
Hol bolnice je bio širok i svetao: 600 kvadratnih metara okupanih u svetlosti, s podom prekrivenim belim parketom i prostranim, visokim plafonom, odakle su visili plakati koji su opisivali razne bolesti adolescenata.
Marten se osećao neobično dobro u ovoj zgradi, koja je ličila na sve drugo osim na bolnicu: velike prostorije, potpuno transparentni spoljašnji zidovi, i okolni pejzaž koji je odagnavao svaki osećaj zatvorenog prostora.
On se pope direktno na treći sprat, mesto kulturne nege, gde su se nizale medijateka, kuhinja, sala za ples i muziku, radio studio...
Marten nije u mnogo toga verovao, ali je verovao u lekovito delovanje umetnosti, u kulturu kao način da se obnovi slika o sebi, u upornu moć kreacije.
On proviri glavom kroz vrata slikarskog ateljea.
„Dobar dan, Sonja."
„Zdravo, Martene, poranio si!" odgovori devojka u beloj bluzi.
Ona ga, prijateljski, poljubi u obraz i dade znak da uđe u prostoriju prepunu reprodukcija koja su napravili pacijenti. Svaki put, Marten je bivao impresioniran snagom ovih dela: mučne slike na kojima je lebdela senka smrti, gipsani anđeli utešitelji, demoni istrebljivači, kalupi mršavih tela mladih pacijenata, anoreksičara, u trenutku kada su hospitalizovani, zatim ista tela šest meseci kasnije, kada bi dobila formu i kilograme. Unutar ove sale, anđeli i demoni izgledali su kao da se žestoko suprotstavljaju u jednoj borbi čiji je ishod bio neizvestan.
Kao i u životu...
„Hej, Martene, pomozi mi da premestim stalke, hoćeš li?"
Mladi policajac rado priskoči u pomoć, usput se interesujući:
„Je li ona završila sa konsultacijom?"
„Da, rekla sam joj da ćeš je naći gore."
„Ideš sa mnom?"
„Martene, nisi mali!"
„Imam nešto da ti kažem, Sonja..."
Pođe za njim hodnikom i, dok ju je čekao ispred lifta, ona mu dobaci:
„Idemo stepenicama, debeli lenjivče! Ko stigne poslednji, plaća ručak."
Pre nego što je i završila rečenicu, ona ode trčeći, preskačući i po četiri stepenice koje su vodile ka vrhu. Marten je jedva stiže i nasloni se uza zid.
„Moram nešto da ti kažem."
„Da me voliš? Ali to je nemoguće, dobro znaš da sam srećno zaljubljena..."
„Budi malo ozbiljna", reče on, popuštajući svoj stisak.
„Šta hoćeš da mi kažeš? Da odlaziš? Ali ne treba meni to da kažeš, već njoj. Kamij..."
Marten je doktorku Šonju Hažeb, pedopsihijatra i šefa klinike, sreo tri godine ranije, kada je došla u njegovu kancelariju u sedištu Biroa. Bila je to mršava žena, mladalačkog izgleda, s crnom kosom zavezanom u rep. Jedva malo starija od njega, nosila je farmerke i kožnu jaknu, živela na Sen-Deniju i mogla da mu bude sestra koju nikada nije imao.
U svom poslu, ona se svakodnevno borila sa anoreksijom, bulimijom, depresijom i uništavajućim ponašanjem koje adolescente vodi ka samoubistvu.
Čim je progovorila, on je osetio da je Sonja dobar čovek.
„Ono što se spremam da kažem totalno je zabranjeno zakonom i mojom profesijom."
Svideo mu se taj prilaz materiji, koji je pokazivao jaku ličnost i snažnu odlučnost.
,,A da bih vam sve rekla, rizikujem svoj posao..."
„Zašto onda radite to?"
„Zato što mislim da bi to moglo da pomogne da jednoj devojčici bude bolje."
Marten je bio podigao obrve. Nije shvatao kakve veze on ima s tim.
„Sećate li se Kamij?" Slegao je ramenima.
„Kamij, poznajem ih dosta."
„Možda žena, Kazanovo, ali ne i devojčica od pet godina..." Marten je, na sekundu, bio zatvorio oči.
Sekundu, tokom koje je osećao kako mu adrenalin pulsira kroz vene. Sekundu, tokom koje mu se sve brutalno vratilo u sećanje.
* * *

Zima 2000.
Kvart Lut, sever Ženevijera.
Zgrada od dvadeset spratova i 200 metara dužine.
Sitna kiša, prljava i siva. Tek je 17 sati, a već je skoro noć.
Tamnoplavi „pežo 309" zaustavlja se ispred C krila zgrade.
On je jedan od trojice policajaca koji će saslušati devojku jednog dilera stavljenog pod prismotru. On kuca na vrata, izgovara uobičajene fraze. Nema odgovora. Jedan od njegovih kolega razvaljuje bravu. Sa oružjem u ruci, Marten prvi ulazi u stan.
Žena leži na jednom dušeku. Ima temperaturu, uvećane zenice, isečene šake. Njena kućna haljina natopljena je urinom i krvlju. Pored nje, improvizovana lula za krek: plastična flaša koka-kole u koju je zabodena hemijska olovka služeći kao slamčica. Dok pozivaju Hitnu pomoć, on prilazi njenom uzglavlju. Shvata da je već prekasno. Ona odlazi, odlazi... Kad je hitna pomoć stigla, ona je već bila mrtva.
Pretres nije doneo bogzna šta: desetine džointa, malo CC-a, nešto hašiša.
Usran dan.
Povratak u stanicu u Nanteru, papirologija, zatvaranje procedure, nagon za povraćanjem, za ridanjem, za odlaskom negde daleko. Povratak kući, san koji ne dolazi na oči, osećaj da zaobilazi najhitnije, poslednji pogled te žene koja se vraća da ga progoni...
Usrana noć.
Marten ustaje, seda u svoj auto, juri ka predgrađu: periferija, Sen-Uen, Ženevijer, kvart Lut. On neko vreme luta getom, ispituje sitne bosove koji stoje uza zid, penje se u stan. Traži nešto, ne zna šta, pretura po kuhinji, sobi, klozetu, traži nešto, silazi, zastaje na stepeništu, pregleda poštanske sandučiće, plafon u liftu, traži nešto... Napolju, hladnoća, noć, ta jebena kiša, traži nešto, parking, kola, skuteri, pretrpani kontejneri, traži nešto... nekoga. Vrisak? Intuicija koja se javila odnekud? Otvara prvu kantu za smeće i počinje da rije po njoj. Jeza. Tu je! Znao je da je ovde, i pre nego što ju je pronašao. U velikoj kesi iz supermarketa: beba stara jedva nekoliko sati, gola, smrzla, umotana ujedan džemper i peškir. Još uvek ima delove placente na glavi. Više ne diše. Da, još uvek diše! Ustvari, možda. On čak i ne pokušava da pozove Hitnu. Umotava novorođenče u svoju jaknu, pričvršćuje ga za suvozačko sedište, vadi rotaciono svetlo i juri ka istoku, pravac Ambruaz Pare. Maločas, krv na kućnoj haljini, nije to bilo samo od isečenih šaka, bilo je to od krvarenja nakon porođaja. A ti kreteni iz Hitne koji nisu čak ni primetili! On poziva bolnicu da bi najavio svoj dolazak. Baca pogled na bebu. Devojčica je. Zapravo, on misli. Užasnut je i fasciniran koliko je mala. Da porođaj nije bio u terminu, to je očigledno, ali koliko li je beba ostala u majčinom stomaku? Sedam meseci? Osam?
Bolnica. Zbrinjavanje. Treba popuniti papire. Prezime, ime bebe? Najpre ne zna šta da napiše. S mukom pokušava da se seti prezimena majke. Jedino što mu pada na pamet kao ime - Kamij. Zatim provodi sate čekajući, čekanje koje ne otkriva ništa. Sutradan se ponovo vraća. Kao i narkomani, beba je u krizi i trpi brutalno odbijanje. Treba čekati. Ali zašto je tako mala? Zato što krek izaziva smanjenje prokrvljenosti placente, što prouzrokuje zakašnjenje u razvoju fetusa. Vraća se i drugi dan, novorođenče se bori. Voleo bi da se bori s njim. Treći dan, kažu mu da je najgori period krize prošao, ali da beba ima HIV virus i da će nesumnjivo ostati posledice, pa čak i anomalije. Četvrti dan, ne vraća se u bolnicu i provodi dobar deo noći u nekom jadnom baru, pijući votku. Zato što je Kamij bilo omiljeno Gabrijelino ime. Ono koje bi volela da da svojoj kćerki. Peti dan, on ne odlazi na posao. Šesti, on zatrpava taj događaj u svom sećanju i zabranjuje sebi da misli na Kamij.
Zatim prolaze godine.
I jednoga jutra, Sonja Hažeb upada u njegovu kancelariju...
Na krovu bolnice, prijatna terasa s pogledom bila je uređena u vrt s drvećem, s nekoliko stolova i stolica od pletenog pruća.
Kratke kose, prćastog nosa, ova preslatka, devojčica od oko desetak godina izgledala je zadubljena u Daleki vrt, kultni Tanigučijev manga strip.
„Zdravo, Kamij."
„Martene!"
Ona podiže pogled sa svoje knjige i potrča mu u zagrljaj. On je podiže i okrenu ukrug, što je već bio postao njihov ritual.
Tri godine ranije, dok je Kamij prolazila jedan težak period u okviru porodice koja ju je usvojila, Sonja Hažeb, psihijatar koji ju je pratio od njenog najranijeg doba, prihvatila se obaveze da joj ispriča sve u vezi s njenim rođenjem. Kamij je tako insistirala da se sretne sa tim neobičnim starijim bratom koji ju je vratio u život. Ta tajna sastajanja imala su pozitivno dejstvo na devojčicu, potvrđujući tako Sonjin stav.
Šta god da se događalo, viđali su se jednom nedeljno, uvek na istom mestu, uvek sredom.
Kamij je bila lepa, puna energije i života. Dok ju je gledao, Marten je video život, procvat, dokaz da postojanje ne nudi samo blato, već da je takođe sposobno i da obraduje neočekivanim poklonima. Nestali su bili svi rizici od anomalija! Zajedno s HIV virusom! Odnoseći i to prokletstvo uloge žrtve!
„Hej, smrzosmo se", reče Marten, trljajući ruke. „Nećeš da se vratimo unutra?"
„Ne, hoću da iskoristim ovo sunce! Osim toga, volim hladnoću, to jača!"
On sede pored nje i zagleda se u daljinu, u more krovova Pariza.
„I, taj strip?"
„Ovo je bomba!" uzviknu Kamij. „Hvala što si mi ga preporučio."
„Nema na čemu."
On otvori svoj ranac i izvadi mali ajpod boje zelene jabuke, koji joj je bio poklonio nekoliko meseci ranije.
„Evo, snimio sam ti puno dobre muzike: Marvina Geja, The Cure, U2, Žaka Brela..."
„Ali ja sam htela Bijons i Britni Spirs!"
„A što ne i Spajsice?"
On primače stolicu i zauze ozbiljan stav:
„Slušaj, moramo da razgovaramo..."
Ona ga snažno pogleda, predosećajući da neka opasnost preti slaboj ravnoteži na kojoj je počivao njen život.
„Čula si za izraz daleko od očiju, daleko od srca?" Ona klimnu glavom.
Dok joj je objašnjavao zbog čega se ta izreka nikada ne može odnositi na njih, jedan anđeo prođe u svetlosti, dotakavši svojim krilima poslednje zrake zimskog sunca.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:51 am




12. Pusti da prolijem suzu


Moramo da sačuvamo svoju slabost jer nas ona približava jedne drugima, dok nas snaga udaljava.
~ Žan-Klod Karijer ~


Avenija Kleber
Motor juri kroz noć.
Trg Etual
Marten briše kišu koja se sliva niz njegovu kacigu.
Poslednja stvar koju još treba da uradi pre nego što napusti Francusku.
Avenija Vagram
Još nekoga da vidi.
Jednu ženu.
Ponovo...
Prvi put je sreo Niko jedne večeri, radnog dana, čekajući na kasi u Karfuru u Uliju. Marten je slučajno bio tamo: njegovi baba i deda živeli su tada u domu za stare u Bir sir Ivetu. Nikada se nije naročito slagao s njima, ali trudio se da ode u posetu jednom mesečno, uglavnom da bi saslušao bujicu grdnje. U povratku, zaustavio se u jednom tržnom centru i obavio malu kupovinu: špagete u pesto sosu, tuba koncentrovanog mleka, „koka-kola zero", novi Konelijev roman, poslednja sezona serije Šest stopa ispod zemlje...
Mlada žena ispred njega nije mogla da prođe neprimećeno: visoka, plava, s lepim licem i krhkim pogledom. Primetio je njen slovenski akcenat dok je razmenjivala nekoliko rečenica s kasirkom. Naročito je primetio, u njenim očima, ugašene ali još uvek fascinirajuće zvezde, koje su ga podsetile na neke druge svetlucave oči. Ona je platila svoj račun, zatim se udaljila brzim korakom. Kako je ne bi izgubio iz vida, Marten je ostavio svoje namirnice na traci kod kase i, gonjen nekim neočekivanim i iznenadnim nagonom, krenuo za njom kroz galeriju tržnog centra.
„Gospođice!"
Kada se okrenula ka njemu, pomislio je na ružičastog flaminga ispred lovca. Želeo je da joj kaže „ne boj se", ali umesto toga, izvadio je svoju kartu i izgovorio:
„Policija, kontrola! Vaša dokumenta, molim vas!"
Pola sata kasnije, sedela je u njegovom automobilu. Dovezao ju je do njene zgrade, u lošem delu Donijera, gde je delila stan s još jednom drugaricom. Zvala se Svetlana ali svi su je zvali Niko, zbog njene sličnosti sa pevačicom grupe Velvet Underground. Studirala je istoriju umetnosti, što joj nije mnogo čemu služilo, i napustila Kijev da bi se preselila u Moskvu, gde je radila kao maneken u jednoj maloj agenciji, dok joj njen buker nije obećao zlatnu budućnost na Zapadu.
Lažni raj koji ju je prisilio da diluje ljubav na makadamu, padajući svakoga dana sve niže i niže.
On je otišao dotle da ju je čak pitao i za tarife. Ona nije oborila pogled i odgovorila mu: od 50 do 200 evra, u zavisnosti od traženog zadovoljstva. On joj je pružio 200 evra, rekavši:
„Zatvori oči i prepusti se."
„Ovako... u autu?"
„Da."
Ona je bila zažmurila: on je dao kontakt i ubacio omiljeni CD na kom Ela Ficdžerald peva u duetu s Luisom Armstrongom, a zatim krenu regionalnim putem 118 u pravcu Pariza. Ona ovo nije bila očekivala, ali se prepustila, držeći oči zatvorenim čitavim putem, uljuljkana glasom Ele i Luisa.
Pola sata kasnije, bili su na vrhu velikog točka ringišpila na Trgu Konkord. Trebalo joj je vremena da se opusti, nije u stvari ni bila potpuno sigurna, ali život ju je bio naučio da je lepota u trenutku.
Niko se, dakle, obradovala poput deteta ispred igre lampiona koji su ukrašavali Jelisejska polja. Kada se njihovo sedište podiglo za nivo više, ona je zabacila glavu unazad, kao predajući se. Marten ju je gledao: u njenim očima, zvezdana prašina se mešala sa svetlucavom zavesom lampiona.
Kasnije ju je poveo da jedu raviole s gljivama i biskote od palente u jednom malom restoranu, u Ulici Basano.
Zatim povratak u Uli, ispred njene zgrade.
Zatim se njena ruka popela duž njegove noge, pomilovala mu koleno, butinu, njegov...
„Ne", rekao je, spustivši svoju ruku preko njene. Svetlana je izašla iz automobila i gledala ga dok je odlazio. Bila je i srećna i tužna u isto vreme.
Videli su se ponovo sledeće nedelje, zatim su se viđali redovno cele godine. Uvek ista tarifa, 200 evra: osiguranje za njega da se ne zaljubi, osiguranje za nju da ne sanja previše. On je sebe ubedio da joj nudi redovan beg od svakodnevne bede: pušenje u automobilima, odlasci na brzaka u Novotel, krek i heroin kao ubistvena potpora, osećaj da je zatvorenik i da ne upravlja sopstvenim životom.
Sećao se svake njihove zajedničke večeri: klizanje na otvorenom na platou ispred Hotela D'Vil, zimski Cirkus Buljon, koncert Police na stadionu Francuska, Pikaso i Kurbe u Velikoj palati, predstava La Vie devant soi u Teatru Marinji...
U telefonu je čuvao sve njene mejlove koje mu je slala sutradan posle svakog izlaska, na koje nikada nije odgovorio.
Kao budala...
Od: svetlana.shaparova@hotmail.fr Tema: Život ne vredi da bude proživljen... Datum: 12. februar 2008, 08:03
Za: martin.beaumont 1974@gmail.com
Hladno je. Ulazim u metro i idem na „posao", jednom rukom vučem svoj kofer s točkićima. Uza sebe stežem knjigu koju si mi poklonio. U ušima mi ona pesma Serža Gesnbura koju si mi puštao, ona Javanaise, koja kaže da život ne vredi da bude proživljen bez ljubavi...
Hvala za čarobnu večeru sinoć u onom restoranu iznad teatra na Aveniji Montanj. Naći se nad Parizom nekoliko trenutaka, nadleteti svet, podeliti delić života s tobom, osmeh na usnama od tolike pažnje. Čak je i umor shvatio da treba da se povuče. Bilo mi je lepo. Bilo mi je lepo.
Hvala, hvala, hvala! Ne žalim za Mekdonaldsom.
I'm yours Tvoja Pepeljuga.
* * *

Bulevar Malezerb
Motor juri po mokrom tlu, prolazi Bulevar Bertije i periferiju.
Avenija Port d'Asnije
Marten usporava i podiže naočare na svojoj kacigi.
Ulica Viktora Igoa
Pravi polukrug na centralnom platou.
Tri devojke iz istočne Evrope, upadljivog izgleda, čekale su klijenta na kiši, u blizini panoa Deko. On se približava grupi, usporava. One, najpre, misle da je klijent, zatim ga Svetlana prepoznaje. On joj pruža kacigu i daje znak da sedne. Ona drhti, mršava je, a njene oči su prazne i upale. On zna da ona sad skoro i ne spava, da najveći deo njene love odlazi na drogu.
„Dođi!"
Ona odmahuje glavom, udaljava se. Pretpostavlja šta mu je na pameti, plaši se. Plaši se brutalne odmazde mafije koja ju je gurnula na ulicu, plaši se pretnje koju ti tipovi predstavljaju za njenu porodicu u otadžbini.
Ali ne može se provesti život strahujući.
Onda je Marten stiže na trotoaru. Ona je toliko slaba da ubrzo popušta svaki otpor. On je hvata za ramena, skoro da je odnosi do motora, obećavši joj:
„Sve će biti dobro, sve će biti dobro."
Sat vremena kasnije, oni su na Monparnasu, u jednom diskretnom hotelu u Ulici Abe-Gregoara. Ona se istuširala i on je uvija u kućnu haljinu da bi je zgrejao. Pod efektom krize, njene zenice se sužavaju i obuzimaju je tikovi i drhtavica. On primećuje njene ruke izgrebane do krvi od svraba i čuje krčanje u njenom stomaku.
Pre nego što je otišla u kupatilo, dao joj je tri kašike metadona da bi usporio pojavu simptoma krize. Sonja mu je objasnila da se prvi efekti analgetika javljaju između trideset i šezdeset minuta nakon uzimanja leka. Čekajući, pomaže joj da se umota u ćebe i čvrsto je drži za ruku sve dok ne pokaže prve znake umirenja.
„Zašto, Martene?" pita ona, sa svojim slovenskim akcentom.
Ležeći na krevetu, ona se čini opuštena, skoro umirena. Naravno, taj utisak je veštački i hemijski, ali to je takođe i prvi korak.
„Ne možeš se izvući iz toga sama."
„Ali pronaći će me..."
„Ne." On ustaje i uzima svoj kožni ranac, odakle vadi jedan izlizani pasoš. „Istinskiji je od pravog", kaže otvarajući prvu stranu. „Više se ne zoveš Svetlana, već Tatjana. Nisi rođena u Kijevu, već u Sankt Peterburgu."
Tome je on posvetio svoj poslednji dan koji je proveo kao policajac; obezbedio joj je novi identitet.
„Druga stvar", kaže, spuštajući na krevet jednu avionsku kartu, „sutra ujutru, ideš za Ženevu, na Kliniku Jovanka Orleanka. Oni će te srediti da izađeš iz svega ovoga, videćeš."
„Ali kako..."
„Sve je plaćeno", odgovara on, pretpostavljajući njeno pitanje.
Ono što neće da joj prizna jeste daje to učinio svojom ušteđevinom i da je njegov račun sada prazan.
Zatim joj daje vizitkartu Sonje Hažeb.
„U slučaju i najmanjeg problema, okreni ovaj broj. To je jedna žena, psihijatar, moja prijateljica: zna ko si i spremna je da ti pomogne."
Svetlanine oči sada su ispunjene suzama, suzama koje peru, koje prijaju i bude pogled koji je izgledao kao da je zauvek ugašen.
„Martene... zašto ovo radiš?"
On joj stavlja prst na usne da bi joj pokazao da neka pitanja nemaju uvek odgovor i kaže joj da je kasno i da sada treba da spava.
On leže pored nje i drži je za ruku čekajući da je savlada san.
Usred noći, u jednoj socijalnoj zgradi, u Esonu.
Mali stan, sva svetla ugašena.
Na zvonu kraj vrata, prezime slovenskog porekla.
Unutra, sve je sivo i tužno.
U sobi, na polici, nekoliko knjiga koje joj je on preporučio, slušalice i vokmen s pesmama koje joj je preporučio da sluša.
Na zidu, reklame za filmove koje su gledali te godine, Dvoje ljubavnika, Gospodari noći, U divljini.
Ispod kreveta, lepa muzička kutija.
Kada se otvori, jedna tradicionalna melodija ispunjava sobu nostalgijom. U kutiji, nekoliko papira i požutelih fotografija iz detinjstva u Ukrajini.
Kokain...
Na dnu kutije, jedna koverta.
U koverti, novčanice.
Sav novac koji joj je dao na svim njihovim sastancima.
Nikada ga nije upotrebila, nije potrošila ni evro, čak ni u najgorim trenucima, čak ni kada je bila spremna na sve da bi kupila malo heroina.
Koliko kreka, toliko i dokaza da se među njima nešto dogodilo, te godine, kada je, na nekoliko meseci, on ušao u njen život.
I kada je ona, malo, ušla u njegov.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:51 am





13.Deo koji nedostaje


Dan za danom
Umrle ljubavi
Ne prestaju da umiru.
~ Serž Gensbur ~


Ona, San Francisko, 7 sati ujutru
Prvi jutarnji zraci. Ukus soli u ustima. Teška glava, telo tužno, srce odsutno.
Gabrijel tiho ustaje, kako ne bi probudila muškarca koji spava pored nje: Gospodin Glupavi, čije je ime skoro i zaboravila i koga više nikad neće videti. Gospodin Glupavi i njegov ekološki „džip", njegov moderni posao i stan na obali mora.
Ona skuplja svoje stvari i oblači se na brzinu u kupatilu: svetle farmerke, crna rolka, strukirana kožna jakna, čizme s visokim štiklama. Uzima malu flašu mineralne vode iz frižidera u kuhinji. Potreba za cigaretom, potreba za „leksomilom" ispod jezika da bi odagnala tu prazninu koja joj steže stomak i usamljenost koja je ubija još od detinjstva.
Sunčani zraci miluju otvoreni balkon koji gleda na pučinu, Pacifik i ostrvo Alkatraz. Vođena svetlošću, ona izlazi iz kuće i prelazi preko dugačkog travnjaka. Vetar se podiže i nosi sa sobom zvuke šumova jedara na barkama. Ona odlazi na plažu, izuva cipele i malo zagazi u vodu. Pesak je topao. Atomi toplote miluju joj kosu. Izdaleka, moglo bi se pomisliti da ona pleše na obali okeana i da je srećna.
Pa ipak, njeno pocepano srce je samo ledena pustinja. Ovog jutra je njen trideset treći rođendan, i kao i svake godine na ovaj datum, ona je sama, suočena sa sobom. Tako sama.
Zatvara oči, širi ruke i izlaže lice udarima vetra i morskog vazduha. Zna da joj nije dobro.
Zašto sam ispustila tvoju ruku?
Oseća se odvučenom u prazninu i drhti kao plamen. Ona se sada bori. Ne sme da se ugasi. Ne sme da popusti. Jer ako počne da pada, niko je neće uhvatiti pre nego što se razbije.
* * *

On, Pariz 1 sat ujutru
Hotelska soba je utonula u tamu.
Martan leži na krevetu, prekrštenih ruku; oči su mu širom otvorene. Do njega, Svetlana spava. On zna da neće moći da zaspi: spavanje mu nikada nije išlo dobro. Tiho ustaje, nadnosi se nad nju i pokriva ćebetom njeno slabo rame. Oblači jaknu, gasi lampu i izlazi iz sobe.
U liftu, oseća brutalan nemir, prazninu koja se odjednom otvara. Nedostatak koji ne zna da opiše. Duboku tugu koja uzima oblik grudve u njegovom stomaku. Prolazi kroz ukrašeni ulaz, pozdravlja radnika na recepciji i izlazi na ulicu.
Kiša, još uvek.
Seda na motor, daje gas i juri u noć kao munja. Kao policajac, često se igrao vatrom i katkad se na njoj i opekao. Večeras, oseća se i nepobedivim i veoma slabim, sasečen suprotnim željama, poput ruskog ruleta, poput hodača na konopcu razapetog između dve oštre stene.
U njegovom stomaku, grudva postaje sve teža. On misli da je to bes koji vri u njemu. Još uvek ne zna da je to ljubav.
* * *

Ona, San Francisko 7 h 30 min ujutru
Lavež trže Gabrijel iz sanjarenja. Ona otvara oči i dolazi sebi. Na plaži, jedan labrador svetle dlake laje oko nje, trljajući se svojom njuškom. Ona ga mazi i igra se s njim nekoliko minuta.
Ona se zatim vraća na šetalište u marini, gde se nižu karakteristične kuće na obali okeana. Njen auto se izdaleka poznaje: „kabriolet mustang" iz 1968, jarkocrvene boje, koji je pripadao njenoj majci. Antiekološki automobil, od pre naftne krize i globalnog zagrevanja. Izuzetak, možda, u ovo vreme političke korektnosti. Svejedno, on je za nju neuništivo šarmantan i uživa u vožnji njime.
Pali motor i vozi duž Marina bulevara i Redvud autoputa, zatim nastavlja Golden Gejtom. Obožava taj visoki most preko kojeg svakodnevno prelazi. Voli njegovu narandžastocrvenu boju, njegove dve ogromne kule koje kao da su otišle u osvajanje neba i, kao i svaki njen sugrađanin, ponosna je na njega.
Opuštenija, ona ubacuje kasetu Lua Rida u kasetofon i pojačava pesmu Walk on the wild side.
Raspuštene kose, ona se oseća kao da leti nad morem, visoko do sunca. Zatim, snažno, obuzima je bol i ponovo je ispunjava osećaj praznine. Umesto da uspori, ona ubrzava. Ako se strmoglavim, nikome neću nedostajati.
* * *

On, Pariz 1 h 30 min ujutru
Sa slušalicama ajpoda na ušima, lica šibanog vetrom, Marten punom brzinom prolazi kroz pljusak koji se spustio na sporedni put, klizav kao led. Port de Vensan, Port de Banjole, Port de Ponten.
Na stotine svetala prolazi ispred njegovih očiju, vrte se oko njega, magleći mu vid. U njegovim slušalicama, Brel peva o potrazi za jednom nedokučivom zvezdom, ludoj ljubavi dvoje starih ljubavnika, kurvama Amsterdama, Hamburga ili nekog drugog grada.
On ubrzava, provlači se između automobila, nazire prepreke više nego što ih vidi. Grozničav, mokar od mlake kiše, predaje se drumu, kao nekoj opijenosti. Još više ubrzava, izlaže se opasnosti, izaziva sudbinu, kao da to više nije on za volanom, kao da je tražio nekoj nevidljivoj ruci da ga vodi ka nečemu ili nekome...
* * *

Oni
Dve mašine koje su krenule jedna ka drugoj, a koje još uvek razdvaja okean.
Dve zvezde padalice koje će se sudariti jedna s drugom. Predugo odlagani susreti. Opasni susreti.
Jer ljubav i smrt se razlikuju samo u dva slova.* (*Fr. amour, ljubav; mort, smrt)

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:51 am






DRUGI DEO


Ulica San franciska




14. Valentajn


Ako se dvoje vole, tu ne može biti srećan kraj.
~Ernest Hemingvej ~


Sutradan 22. decembar Iznad Atlantika
„Šampanjac, gospodine?"
Na više od dvadeset hiljada stopa iznad zemlje, let 714 je nastavljao svoj put prema San Francisku, jureći poput srebrne ptice iznad mora oblaka. Marten prihvati ponudu stjuardese. Oko njega, putnici prve klase jeli su guščju paštetu sa smokvama namazanu na tost sa medom. S njegove leve strane, gospođica Ho, uvek u pratnji svoga rvača, pila je malim gutljajima svoj beli martini.
„Bili ste u pravu", priznade ona, vadeći papirnu kesicu iz svog novčanika.
Marten pogleda u omot. Na njemu su bila utisnuta slova FBI, a iza njih oznaka STROGO POVERLJIVO.
„Da li ste dobili rezultate analize digitalnih otisaka od Arčibalda?"
Ona potvrdi glavom i pokaza mu na dosije.
„Predstavljam vam Džozefa A. Blekvela, zatvorenika u zatvoru Sent Kventin do 1981, pod brojem IB070779."
Gledajući gomilu papira ispred sebe, Marten oseti kako ga obuzima jeza od ushićenja. On se odluči da otvori kesicu i u njegovim očima zasija neki kristalni sjaj.
Fotografija je bila napravljena u stanici policije, u San Francisku, tokom hapšenja izvesnog Džozefa Arčibalda Blekvela, u noći između 23. i 24. decembra 1975, pod sumnjom krivice za „nanete povrede koje mogu da prouzrokuju smrt". Klasična crnobela slika predstavljala je čoveka tridesetih godina, s velikim podočnjacima, iskidanog bolom.
Kratka beleška je iznosila biografiju osumnjičenog.
Rođenje u Fauntinbridžu, jeftinom kvartu Edinburga, od majke švalje i oca slikara koji nikada neće prodati nijednu sliku. Dobar đak, ali nestalan, koji sa 14 godina napušta školu da bi se bavio raznim zanatima: zidar, mehaničar, lakirer sarkofaga, domar u Školi lepih umetnosti u Edinburgu.
Kao dvadesetogodišnjak, priključuje se Kraljevskom ratnom
vazduhoplovstvu, kao običan mehaničar, ali uspeva da položi ispit za avijatičara. Pet godina kasnije, postaje pilot u okviru asocijacije Leteći lekari, zadužene za evakuaciju osoba iz centralne Australije koje su preživele traume. Više fotografija iz tog doba predstavlja ga bledog lica, pored starog „cesna" modela, usred australijske pustare obrasle trnjem.
Zatim nova serija fotografija, koje su svedočile o njegovom angažovanju u raznim humanitarnim misijama, ovaj put u okviru drugog udruženja, Krila nade: zbrinjavanje dece na hitnoj nezi u Bijafri, sanitarna evakuacija izbeglica, dostavljanje farmaceutskih proizvoda u Nikaragvu, transport ekipa Hitne pomoći posle zemljotresa na Siciliji... Isto toliko vazdušnih mostova koji nose nadu. Nekoliko kapi vode u požaru. Nekoliko kapi vode koje ne menjaju ništa. Nekoliko kapi vode koje menjaju sve...
Marten je bio hipnotisan svakom serijom fotografija. Dakle, u svojoj mladosti, budući kradljivac je bio humanitarni borac, usamljeni avanturista mršavoga lica, čiji je teški pogled odavao melanholiju, revolt i nedostatak ljubavi.
Dve poslednje slike odudarale su od ostalih. Prva je prikazivala Arčibalda kako grli jednu devojku, na nekoj peskovitoj plaži. Iza njih, plavo more, snežne planine i zidovi jednog grada koji je Marten dobro poznavao.
Zainteresovan, bivši policajac okrenu fotografiju. Na poleđini, izbledela posveta napisana nalivperom - Antibi, januar 1974. - koju je pratila poruka na francuskom:
Čuvaj me pored sebe.
Zauvek.
Volim te.
Valentajn.
Dakle, Arčibald je bio na odmoru na Azurnoj obali iste godine kada je on rođen. To otkriće mu nametnu pomisao da su njihove sudbine povezane.
Martenu se nije dopadalo da nepozvan zalazi u nečiju intimnost. Tako on, osetivši blagu neprijatnost, zastade na Arčibaldovoj pratilji: bila je to lepa žena, lica napola prekrivenog pramenovima duge smeđe kose koju joj je vetar nanosio na oči. Zaista, kradljivčev dobar ukus nije se odnosio samo na umetnička dela...
Poslednja slika je predstavl jala veliki profil Arčibalda na terasi jednog provansalskog restorana. Sunce koje mu je osvetljavalo lice davalo mu je nežan izraz. Sve njegove crte bile su opuštene. Bilo je to lice mirnog čoveka koji se ne plaši. Lice zaljubljenog čoveka, koji ne gleda u objektiv, već u dobroćudni osmeh jedne žene.
Slika nije nosila nikakav natpis, ali Marten je bio spreman da se opkladi da je ta Valentajn napravila ovu fotografiju.
Ko je bila ona? I šta je to Arčibald mogao da uradi da bi se našao u zatvoru?
Sve više zadubljen, on nastavi čitanje dosijea koji je sadržavao policijski upitnik, optužnicu, kao i izveštaj s procesa. Slučaj se dogodio jedne decembarske noći 1975. Noći koja je mogla da bude prepuna sreće. A bila je početak tragedije.
* * *

San Francisko
ponedeljak, 23. decembar 1975.
„Dušo, boli me!"
Arčibald otvara oči, trgnuvši se.
Pored njega, Valentajn se grči od bolova. U šestom mesecu trudnoće. Poslednjih nekoliko meseci ima užasnu vatru u želucu. Izgubila je apetit i često povraća. Doktor opšte prakse koga je konsultovala dijagnostikovao je obični gastroenteritis, ali njeno stanje se samo još više pogoršavalo.
„Idemo u bolnicu!" odluči on, nadnoseći se nad nju.
Miluje joj čelo, zatim joj pomaže da ustane. Vratio se usred noći iz jedne misije u Africi. Njegov avion je kasnio je tri dana, jer je Amerika od pre nekoliko nedelja pogođena snažnim talasom hladnoće: snežne oluje, led i tornado šibali su zemlju od jedne do druge obale, izazivajući prekide i poremećaj kopnenog i vazdušnog saobraćaja usred božičnih praznika. Čak i u Kaliforniji, nevreme je sve pomutilo: neki autoputevi su zatvoreni, a u San Francisku, već šest dana zaredom, sve je zaleđeno. Neviđeno do sada.
Srećom, njihov krevet je okružen trima malim električnim radijatorima koji duvaju umirujuću toplotu i čine toplom njihovu kuću na vodi, jedva nešto veću od iglua.
Uz Arčibaldovu pomoć, Valentajn se jedva uspravlja. Stopala su joj otečena, osećaj slabosti je sve više obuzima, a od glavobolje joj se povraća.
Gegajući se, oni izlaze. Napolju, mala luka Sausalito još uvek je u mraku. Ispred njihove kuće na vodi, šoferšajbna njihovog jarkocrvenog „mustanga", tek kupljenog, prekrivena je injem. Arčibald pomaže Valentajn da se smesti, zatim noktima grebe led.
„Ima lopatica u gepeku, dušo...", kaže mu ona ljubazno.
Što su naumili, to su i uradili. Ključ u auto, kontakt, brujanje motora i pravac bolnica.
„Ovog puta nećemo da rizikujemo i idemo u Lenoks!"
„Ne, Arči, idemo u Mišn, u toj bolnici treba da se porodim."
Arčibald ne želi da joj protivreči, ali uopšte nema poverenja u doktora Alistera, ginekologa koji prati njenu trudnoću. To je jedan arogantan tip, suviše siguran u sebe, s kojim nikada ne može da se razgovara.
On, dakle, pokušava da je ubedi:
„U Lenoksu je Eliot Kuper."
„Eliot je kardiohirurg, mili..."
On je gleda. Uprkos bolu, ona mu se nežno smeši i čak je i zabavlja ta njihova čarka. Ionako, kao i uvek, ona je u pravu.
„Arči" vozi Ričardson avenijom, posle silaska s Golden Gejta. „Ne puštaš muziku, dušo?"
„Ali, Valentajn, ti..."
„Ne buni se i pali radio! Da skrenem misli s bolova!"
Toga jutra, na radiju, duboki glas Leonarda Koena, koji ih vodi dok s oni prelaze brežuljke koji se nižu Ulicom Divizadero sve do Pacifik f Hajtsa i Hajt Ešburija.
Valentajn je lepa. Uprkos bolovima, migreni i mučnini, ona je lepa. i Gleda ga i smeši mu se. Još uvek ne znaju da je to poslednja pesma koju slušaju zajedno...
Stižu u Kastro, mesto koje su počeli da nazivaju ,,gej sektor" otkada je grad ratifikovao Zakon o gej pravima, uredbu protiv seksualne diskriminacije. Zatim skreću desno, prolaze Dolores park i stižu u Mišn distrikt, španski sektor. Taj deo, koji turisti zaobilaze i kojeg nema ni u jednom vodiču, ipak je najstariji deo grada. Na tom mestu, Španci su 1776. osnovali svoju prvu crkvu, centar evangelizacije regiona.
Arčibald mrzi taj kvart, koji mu izgleda jadan, prljav i nasilan. Valentajn ga obožava, čini joj se koloritan, vatren, nabijen elektricitetom. Zbog ogromnog BART gradilišta, mesto se spojilo s predgrađem, koje već mesecima provaljuje u grad; ulaz u bolnicu premešten je pozadi, što ih primorava da obiđu oko zgrade. U noći svetlucaju reklame meksičkih barova u kojima se služe tortilje. Čak i kroz zatvorene prozore, osećaju mirise kuhinje: čili, burito, kukuruz sa topljenim margarinom.
Kada konačno stignu u hitnu pomoć, suočavaju se s neorganizovanošću odeljenja. Prepuna čekaonica izaziva haos u bolnici. Pored toga, hol je prepun narkomana i klošara koji čekaju na konsultaciju na besplatnoj klinici, smeštenoj na odeljenju.
To je mračna strana grada: u sveopštoj nezainteresovanosti, broj beskućnika svakodnevno raste, momci traumirani Vijetnamom ispunjavaju hodnike psihijatrijskih bolnica, posle čega spavaju u kartonskim kutijama ili na klupama u metrou. Ali ono što izaziva najužasniju propast jeste demokratizacija droga: San Francisko skupo plaća bujanje hipi pokreta. Ne, ni LSD ni heroin nisu podigli duh niti oslobodili savest. Oni su samo one koji se nisu umeli otrgnuti pretvorili u mršave zombije, koji crkavaju po trotoarima sa iglom u ruci i sopstvenom povraćkom na usnama.
„Idemo odavde!" odsečno reče Arčibald, okrenuvši se prema Valentajn.
Mlada žena otvara usta da se pobuni, ali njeno disanje odjednom prestaje i ona pada na pod.
* * *

„Dakle?"
U jednoj pretencioznoj kancelariji, Arčibald sedi naspram doktora Alistera, koji je upravo dobio prve rezultate Valentajninih pregleda.
Oba čoveka su otprilike istih godina. Mogli bi da budu braća ili prijatelji, ali već od prvog kontakta, osetili su da ih suprotstavlja neka gluva mržnja.
Jedan je rođen na ulici, drugi na Bikon Hilu.
Jedan nosi jaknu, drugi kravatu.
Jedan ima životno iskustvo, drugi diplome.
Jedan je instinktivan, drugi racionalan.
Jedan voli, drugi hoće da bude voljen.
Jedan nije mnogo visok ni mnogo lep, ali je pravi dasa. Drugi ima lepo lice zavodnika i puna usta komplimenata.
Jednome život nije doneo ništa, tako da se sam poslužio. Drugome je život dao mnogo, tako da nije stekao naviku da kaže hvala.
Jedan se godinama borio pre nego što je uspeo da se budi pored jedine, jedinstvene. Drugi se oženio svojom prvom devojkom s fakulteta i iskorišćava medicinske sestre, pod neonskim svetlima sale za radiografiju.
Jedan mrzi sve ono što predstavlja drugi.
I to je obostrano.
„Dakle?" ponovi Arčibald, gubeći strpljenje.
„Nalazi krvi pokazuju opadanje nivoa trombocita: četrdeset hiljada u odnosu na minimum od sto pedeset hiljada. Stanje jetre nije najbolje, ali..."
„Šta planirate da učinite?"
„Dali smo joj lekove za snižavanje pritiska, a uradićemo transfuziju kako bi se podigao nivo trombocita."
,,A posle?"
„Čekamo."
„Šta čekamo?" planu Arčibald. „Albumin u urinu: ovo je preeklampsija."
„Ne mora da znači."
„Treba prekinuti trudnoću."
Alister odmahnu glavom.
„Ne, možemo je produžiti ukoliko uspemo da stabilizujemo opšte stanje vaše supruge. Zasada, biološki signali su minimalni, a ništa nam ne garantuje da će krenuti u lošem pravcu."
„Minimalni? Šalite se?"
„Slušajte, gospodine, vi niste doktor."
„Tačno", potvrdi Arčibald, „ali žene umiru posle eklampsije, video sam ih sigurno više nego vi, u Africi."
„Ovo nije Afrika. A vaša žena je tek u dvadeset petoj nedelji. Uraditi sada carski rez, to bi značilo osuditi dete..."
Arčibaldovo lice promeni izgled i postade mračno i gorko.
„Briga me", odgovori on. „Ja hoću da spasem moju ženu."
„Problem se ne postavlja baš na takav način", razjasni doktor Alister. „Mi tražimo termin za porođaj koji će odgovarati životima i majke i deteta."
„Jedino što ćete uspeti da uradite je da joj uništite mozak, jetru, pluća..."
„Već sam razgovarao o tome s vašom ženom. Svesna je rizika, ali zasada ne želi carski rez."
„Nije ona ta koja odlučuje."
„O tome odlučujem ja. I ne vidim nikakav medicinski razlog da se ova trudnoća ne dovede do kraja."
* * *

Arčibalđ se vratio u Valentajninu sobu. Dok sedi pored nje, nežno joj miluje lice. Seća se dugog puta koji su oboje prošli da bi uspeli da ožive ljubav koja nikada nije trebalo da se rodi. Seća se svih prepreka koje su prevazišli, svih strahova koje su pobedili.
„Neću carski rez!" preklinje ona. Koža joj je požutela, a oči umorne i ispunjene suzama. „Tek sam u dvadeset petoj nedelji, mili! Pusti me da ga čuvam još malo!" Potreban joj je, ali on je nemoćan. Obećao joj je da će biti tu, u dobru i u zlu, u zdravlju i u bolesti. Obećao joj je da će je čuvati i paziti, ali uvek obećavamo više nego što možemo održati. Ona ga gleda, šireći oči. „Pusti me da mu dam još samo malo snage..."
„Ali rizikuješ da umreš, ljubavi."
Sputana cevima za infuziju, ona uspeva da zgrabi njegovu ruku, uprkos bolu koji joj oduzima dah:
„Ovo dete hoću za tebe. Osećam ga tako živo u stomaku! Devojčica je, znaš, sigurna sam! Volećeš je, ej, Arči, volećeš je!"
On hoće da joj kaže kako je ona ta koju voli, kad vidi kako joj se prevrću oči. Potom se mišići njenog lica i njenih ruku iznenada trzaju i...
„Uradićeš taj jebeni carski rez!"
Arčibalđ doziva Alistera urlajući usred hodnika. Preneražen, doktor ga gleda kako se baca pravo na njega, plamteći od besa i spreman da ga prebije.
Na svom krevetu, Valentajn se, stežući zube, grize za jezik. Njene ruke, njene noge se grče; disajni pokreti slabe i prestaju.
Nečujno, stražar se približava Arčibaldu i napada s leđa, sa oružjem u ruci. Navikao je da kontroliše narkomane, često nasilne, kojima odbijaju da daju dozu „subuteksa". Ali Arčibald nije narkoman. Otkrivši njegovo prisustvo, on se odjednom saginje i jednim neočekivanim i snažnim pokretom izvrće stražarevu nogu, šutnuvši ga. Bačenom na pod, stražaru ispada pištolj, koji Arčibald žuri da uhvati.
Valentajn obuzimaju snažni drhtaji. Penasta i krvava pljuvačka izlazi joj na usta i ona počinje da se davi.
„Ona ima grčeve, budalo!"
Kasnije, Arčibald će objasniti da je samo hteo da zapreti doktoru oružjem, da je hteo samo da ga uplaši, da je metak opalio sam od sebe i da nije želeo da povuče obarač. I stražar je, isto tako, priznao da nije dobro održavao oružje i da mu se ista nezgoda već dogodila u dva navrata. U svakom slučaju, nesrećna okolnost događaja nije promenila ishod: doktor Alister je dobio je metak kalibra 9 mm u desno plućno krilo.
Arčibald ispusti oružje onog trenutka kada je njegova žena izgubila svest i upala u komu. Svezaše ga i okrenuše licem ka podu, zatim nejasni glasovi ispuniše prostor. Dok ga je odvodila policija, okrenuo se ka Valentajninoj sobi, odakle mu se učini da čuje dežurnog internistu da viče:
„Gubimo je!"
Zatim glas sestre koja konstatuje:
„Devojčica je."
Tog četvrtka, odeljenje intenzivne nege javne bolnice Mišn distrikta prihvatilo je devojčicu rođenu tri meseca pre termina. Bila je teška 510 grama i nije imala čak ni 30 centimetara. Kao i mnoga prevremeno rođena deca, bila je lepog lica i glatke i tanke kože, kroz koju su se videle njene vene.
Doktor pozvan da izvrši porođaj ipak je na momenat oklevao pre nego što je pokušao reanimaciju i, čak i pošto je to uradio, nije bio nimalo siguran da će beba preživeti.
Ipak je staviše u inkubator, sa aparatom za disanje.
Babica koja se brinula o njoj zvala se Rozalita Vigaloza. Već dvadeset godina je stanovala tom u kvartu i svi su je zvali Mama.
Ona je bila ta koja je svaka tri sata čistila još uvek nezrela pluća da bi im pomogla da postanu samostalna.
Svakoga jutra, dolazeći na posao, imala je običaj da svrati u kapelu Mišn Dolores, zapali sveću i pomoli se da to dete preživi. Nakon nekoliko dana, nazvala ga je „dete čuda".
U trenutku kada je trebalo napisati ime na bolničkoj narukvici, Rozalita pomisli da će bebi zaista biti potrebna pomoć anđela da se snađe u životu.
I tako, kao talisman, ona odluči da joj nađene ime prvog od njih:
Gabrijel.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65572
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu