Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:41 am

First topic message reminder :



Za Ingrid, priča napisana u bolnoj magiji ove zime.

Uvek sam više voleo ludilo strasti nego mudrost ravnodušnosti.
~ Anatol Frans ~


Poznata nam je svima...
Ona usamljenost koja nas ponekad slama.
Koja nam gazi san ili uništava naše zore.
To je tuga prvog dana škole.
To je kada on poljubi lepšu devojku u dvorištu gimnazije,
To je Orli ili Istočna stanica na kraju ljubavi.
To je naše dete koje nikada nećemo imati.
To sam pomalo ja. To ste pomalo vi.
Ali ponekad je dovoljan jedan susret...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:53 am






15.Alter ego


Postoje u našoj duši stvari za koje ne znamo koliko nam znate. Ili, ako i živimo bez njih, to je zato što se iz dana u dan trudimo, iz straha od neuspeha ili patnje, da ih prisvojimo.
~ Marsel Prust ~


Dame i gospodo, naš avion će uskoro sleteti u San Francisko. Molimo vas da zavežete sigurnosne pojaseve i uspravite naslone vaših sedišta.
Još uvek šokiran onim što je upravo pročitao, Marten ostade gluv pa pozive stjuardese.
To ime... Taj datum rođenja...
Misli zadubljenih u svoj dosije, oznojenih dlanova, uznemirenog srca, on grozničavo požuri da završi sa čitanjem izveštaja sa suđenja, procesa u kojem je Arčibald na kraju osuđen na deset godina zatvora zbog teškog ranjavanja doktora Alistera.
Fotokopija dosijea njegovog stavljanja u zatvor Sent Kventin navodila je nekoliko tuča koje su mu poništile smanjenje kazne, kao i njegovo uporno prisustvo u biblioteci i na časovima istorije umetnosti koje je držao jedan profesor volonter sa Stenforda.
Ali najčudnije je to što u zatvoru Arčibald nije imao nijednu posetu. Nijedan prijatelj koji bi mu rekao „drži se", niti roditelj koji bi mu doneo novosti iz porodice, niko da ga upozna s njegovom ćerkom...
Zatim mu se gubi svaki trag, posle njegovog oslobađanja, novembra 1981. Džozef A. Blekvel je iščeznuo ne ostavivši ni adresu, da bi postao Arčibald Maklejn, kralj lopova...
Marten pogleda poslednji akt, najnoviju fotokopiju jučerašnjeg datuma. Bez sumnje, jedna kompletna, rezimirana istraga, izvršena hitno po nalogu federalaca i ulepšana jednom fotografijom kojoj se nadao i koje se plašio: slike mlade žene plašljivog lica, sa sunčanim naočarima na nosu, za volanom „ford mustanga" jarkocrvene boje. Devojka duge prave kose čije zelene oči, blistave na kiši, nikada nije zaboravio. Devojka koja ga je, krajem jednog leta, zamolila: „Ostani još!"
Da bi sakrio svoj nemir, on se okrenu ka prozoru. Ispod oštrih planina, on prepozna kalifornijsku obalu, talase Pacifika i luku San Franciska.
Tako on shvati da su on i Arčibald imali zajedničku, neostvarenu ljubav.
On, konačno, shvati da je njegova potera za Arčibaldom predstavljala mnogo više od hapšenja jednog kriminalca. Bila je to potraga za samim sobom, istinska terapija. Ne ona koja se odvija ležeći na divanu nekog psihijatra, već suočavanje sa svojom prošlošću, svojim zatrpanim strahovima i manje poznatim delovima svoje ličnosti.
* * *

Arčibaldu je trebalo manje od pola sekunde da otključa bravu od kuće na kolju u kojoj je živela Gabrijel.
Uđe unutra sa osećajem da ulazi u svetilište i emocija ga obuze naglo, kao životinja kad skoči za vrat. U toj istoj kući, pre trideset tri godine, on se probudio pored Valentajn, tog prokletog decembarskog jutra koje je njihove živote odvuklo u košmar.
On pažljivo zakorači u unutrašnjost. U vazduhu je lebdeo miris smole. Kuća je bila prazna, ali prepuna uspomena. Na prvi pogled, on prepoznaje nameštaj od izbeljenog drveta koji su njih dvoje zajedno farbali, mali ormar kupljen po niskoj ceni u starinarnici u Karmelu, ogledalo s postoljem pronađeno na skladištu u Montereju...
Lagani vetar prostruja kroz otvorena vrata, njišući vazdušaste zavese koje su propuštale svetlost. On zatim uđe u kuhinju, gde bolno isplivaše ostaci prošlosti: ručkovi udvoje, pripremanje njegovih famoznih pasta u pesto sosu koje je Valentajn obožavala, čaše vina koje zazvone kad se kucnu, smeh, usne koje se iznova pronalaze.
Da bi se izborio s tim slikama iz prošlosti, on odvrnu slavinu na sudoperi i poprska se vodom po licu. Dva dana ranije, rak koji mu je izjedao pankreas toliko ga je bio oslabio da gotovo i nije mogao da načini nikakav pokret. Danas se, neočekivano, osećao bolje. Analgetici su činili svoje, pomažući mu da izdržava bolest, nudeći mu kratkotrajni predah, ali možda dovoljan da poslednji put razgovara sa Gabrijel. Poslednji put, koji će takođe biti i prvi.
U zatvoru je poludeo od tuge i uporno odbijao da prizna svoje očinstvo. Gabrijel je dodeljena svojoj baki, jednoj pomalo ćudljivoj Francuskinji, udatoj za jednog vinogradara iz doline Sonorna. Početkom 1980. godine, čim je napustio Sent Kventin, diskretno se raspitao o svojoj kćerki i saznao da joj je rečeno kako joj je otac stradao u nesreći pri nekom penjanju još pre njenog rođenja, da je njena porodica živela u Škotskoj, a da je Škotska daleko.
Možda je, konačno, tako bilo i bolje.
Pa ipak, nije mogao a da ne ode da je sačeka na izlazu iz škole, da je bar jednom vidi. Gledao ju je izdaleka, a ono što je osetio zgrozilo ga je. Zamerao je tom detetu! Užasno mu je zamerao što mu je otelo ženu koju je voleo. Bilo je to nepravedno i nerealno, ali nije mogao ništa protiv tog osećanja nepravde.
Tako je izabrao da nestane, a odlično je znao i kako to da izvede...


Zatvor Sent Kventin
Oktobar 1977.
„I uspeo si da im utekneš?"
„Kao što ti kažem, dečko. Ali u to vreme još uvek nisam imao razrovana pluća."
Sedeći na svojim ležajima, zatvorenici Arčibald i Juan Kembel ćaskali su o svojim životima. To jest, uglavnom je Kembel pričao, a Arčibald slušao. Njih dvojica su već nekoliko meseci delili istu ćeliju. Posle pomalo teškog početka, između njih se rodilo pravo savezništvo, pojačano njihovim zajedničkim škotskim poreklom.
Kembel je služio višegodišnju kasnu zbog krađe umetničkih slika. Svojom pričljivošću je uspeo da zabavi Arčibalda, koji je od svog dolaska u zatvor bio zapao u duboku depresiju.
„Danas, sa svim sigurnosnim sistemima, ne bi uspeo da se izvučeš", nastavi Arčibald, namrštivši se.
„Varaš se. Ljudi misle da, čim se na neku sliku spusti muva, desetine policajaca kreću sa upaljenim rotacionim svetlima. To je samo u filmovima. Stvarnost je drugačija. Veruj mi: svi muzeji na svetu još uvek mogu biti opljačkani: treba samo znati njihove pukotine."
,,A ti, znaš li ih, te pukotine?"
„Znam ih, dobar broj. Daaa, znam dosta..."
Starac se zadovoljno nasmeši, zatim dodade:
„Hoćeš da naučiš neke fore?"
Arčibald polako odmahnu glavom i odgovori, podrugljivo:
„Ne mislim da završim kao ti."
Zatim, da bi mu zaista stavio do znanja da je razgovor završen, ispruži se na svoj ležaj i nastavi da čita roman: Grof Monte Kristo, od Aleksandra Dime.
„Još ćemo videti, dečko, još ćemo videti."
I tako mu je, tokom meseci, Juan Kembel preneo sve što je znao o pljačkanju, pre nego što je i umro u zatvoru, od raka pluća.
U trenutku kada je menjao život, Arčibald odluči da iskoristi ono što je naučio i da, na neki način, osveti ličnost svog „profesora". Napolje s Džozefom Arčibaldom Blekvelom. Dobro došao, Arčibalde Maklejne!
Potom ga je ta ličnost princa kradljivca primorala da uvek bude na oprezu, da vodi život begunca, da poseduje više identiteta, skrovišta. Da upražnjava redovnu, kako fizičku, tako i intelektualnu gimnastiku, koja ga je održavala u životu i sprečavala ga da se prepusti očaju i griži savesti.
To je delovalo neko vreme. Zatim je shvatio da to uporno negiranje postojanja sopstvene kćeri nije ono što bi Valentajn želela.
U njegovim, sve kraćim noćima, uvek bi ga budila ista mora koja se završavala vriskom:
„Devojčica je, znaš, sigurna sam! Volećeš je, hej, Arči, volećeš je!"
Poput poziva iz daljine koji mu pokazuje put.
Tako je, na Gabrijelin petnaesti rođendan, Arčibald odlučio da stupi u kontakt s njom, da joj kaže istinu i sve objasni. Međutim, ako je i imao volje, nije imao hrabrosti.
Jer koliko se stideo svoga ponašanja, koje nije znao kako da opravda, toliko se i plašio reakcije svoje kćerke. Ako mala liči na svoju majku, onda mora da ima nezgodan karakter i nešto mu je govorilo da ga neće dočekati raširenih ruku.
Ali da se ne bi vratio praznih šaka, ne razmenivši ni reč s njom, pronašao je način: prerušavanje...
23. decembar 1990: onaj šofer taksija koji ju je odvezao na aerodrom: bio je to on.
23. decembar 1991: onaj ekscentrični stariji gospodin s kojim ostaje i zaglavljena u liftu tržnog centra: bio je to on.
23. decembar 1992: onaj beskućnik koji je svirao saksofon na Market stritu i kojem ona daje jedan dolar: bio je to on.
23. decembar 1993: onaj cvećar koji joj je isporučio hiljadu ijednu ružu od nepoznatog obožavatelja: bio je to on.
On, on, on... prisutan ali inkognito na svim njenim rođendanima, koji su za nju samo nejasna, ružna sećanja.
Pri svakom susretu licem u lice, on govori sebi da je pravi čas, da je vreme prerušavanja i laži prošlo, ali svaki put on i porekne.
Pa ipak, ti kratki susreti s Gabrijel probudili su u njemu očinski instinkt, za koji je verovao da ne postoji. Zabrinut, odlučuje da angažuje privatnog detektiva kako bi bio u toku sa svakodnevnim životom svoje kćerke. Postupak koji nije bio ni moralan ni častan, ali jedini efikasan način koji mu omogućava da iz senke igra ulogu anđela čuvara.
Minus na bankovnom računu, previše nasilan dečko, rupa u finansijama, neočekivane medicinske takse: on se umeša, učestvujući u rešavanju svakog problema. I to je bolje nego ništa, ali opet tako nedovoljno...
Sada zna da mu bolest ne ostavlja mnogo izbora; na neki način, to i olakšava stvari.
* * *

Arčibald otvori frižider i uze jednu „koronu".
S pivom u ruci, on odluta do salona, ispitujući svaku stvarčicu, radoznalo otkrivajući knjige koje ona čita, filmove koje voli.
Bila je zaboravila svoj „blekberi", koji se punio prikopčan na utičnicu. On otvori telefon i bezobzirno prelista njene i-mejlove, SMS poruke... ne baš suptilne poruke od tipova koje je sretala na izlascima, pozivi na piće, kreteni koji misle samo na seks, ne ostavljajući čak ni svoje ime. Zašto je Gabrijel davala svoj broj svim tim jadnicima?
Na polici su stajale samo dve uramljene fotografije. Prva mu je bila poznata jer ju je on sam napravio: Valentajnin osmeh, isprskan talasima, na steni na obali Antiba, tokom njihovog odmora u Francuskoj. Druga fotografija je predstavljala mladića dvadesetih godina: Marten Bomon, leto 1995.
Marten Bomon koji ga progoni već godinama. Marten Bomon s kojim se zabavljao igrajući se mačke i miša, kojeg je pratio već mesecima.
Arčibald stavi naočare kako bi pažljivije pogledao sliku. Do sada je video desetine Martenovih slika, ali ova je bila drugačija. To lice ga je podsećalo na još jedno lice. Na lice spokojnog čoveka koji se nije plašio. Na lice čoveka koji je gledao u dobroćudni pogled jedne žene. Lice čoveka koji je prvi put voleo.
Refleksno, on otvori ram. Iza snimka, papir presavijen na četiri dela ispade na parket. Arčibald ga podiže i otvori. Bilo je to pismo s datumom od 26. avgusta 1995, koje je počinjalo rečima:
Draga Gabrijel,
Hteo sam samo da ti kažem da se sutra vraćam u Francusku.
Samo da ti kažem da mi, tokom ovog boravka u Kaliforniji, ništa nije značilo više od onih trenutaka provedenih s tobom...
Zbunjen, on dugo ostade iznova čitajući ovu izjavu.
Kada je vratio okvir na policu, on pogleda Martenov portret pravo u oči i poruči mu, kao izazov:
„Videćemo koliko si hrabar, maleni."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:54 am






16. California, Here I come


Karta našeg života savijena je tako da na njoj ne vidimo nijedan veliki put, ali, kako se otvara, uvek se ukaže neki novi mali put.
~ Žan Kokto ~


San Francisko
Svetlost. Blagost. Blagi vetar. Nebo kao prolećno. Na radiju, pesma grupe Beach Boys. I pariško sivilo koje je sada samo ružna uspomena. Za volanom iznajmljenog automobila, Marten je jurio oštro nagnutim ulicama, pretrpanim viktorijanskim kućama, talasastim poput roler kostera. Iako su bila ostala samo dva dana do Božića, sunce je kupalo grad i osećala se blizina mora, tu blizu, kao na obali Mediterana.
Taj neobični deo grada izgledao je kao prefarban tonom pastela, sačuvavši opuštenu atmosferu i opojnu magiju koju je poznavao u svojoj mladosti. Sećao se svega: buke koja se podizala iz luke, svežeg vazduha sa okeana, trolejbusa iz pedesetih godina, sa svojom drvenarijom i tucanim zvonom.
On prestiže jedan autobus, na kojem se vijorila zastava s likom Obame, zatim, spuštajući se ka marini, ugleda tirkizni zaliv okružen brežuljcima.
Prvi put u svom životu, on autom pređe dva kilometra Golden Gejta, posmatrajući u retrovizoru pogled na grad okupan zalivom. Zatim se uputio krivudavim ulicama koje su vodile u Sausalito. Luksuzne kuće napravljene u podnožjima brežuljaka odavno su bile zamenile prve hipi naseobine; ipak, u tom raskošnom okruženju, Marten je mislio samo na jedno: ponovo će videti Gabrijel.
Njihova priča počela je ovde, pod suncem leta 1995.
Zamalo da se završi jedne božične noći, u hladnoći i bolu u jednom baru na Menhetnu.
Trinaest godina kasnije, sudbina je ponovo podelila karte da bi im ponudila ulog koji nijedno od njih dvoje nije očekivalo.
* * *

,,U pičku materinu!" opsova Gabrijel, zatvarajući kutiju sa alatom. „Karburator je opet pokvaren!"
Ona sa savitljivošću životinje skoči na tvrdu zemlju s motora svog hidroaviona.
„Nije ništa", uteši je Sani, „popravićemo!"
„Za tebe je uvek ništa! A moji računi, ko će da ih plati ako ne mogu da prevozim klijente?"
„Uvek je tu cesna."
„Tri mesta umesto šest, pa to je polovina zarade otišla u nepovrat!"
Ona ostade nekoliko trenutaka s rukama na kukovima, posmatrajući predmet svoga besa: Južni krst, stari „latekoer 28", elegantni jednomotorni hidroavion, od lakirane kedrovine i presvučen platnom. Sa svojom bordo bojom i žutim trakama koje su blistale u hiljadu nijansi, avion je bio savršen i privlačio pažnju svih šetača.
Na prvi pogled, mašini bi pre bilo mesto u nekom muzeju nego na vodenoj površini, ali Gabrijel ga je odlično restaurirala žrtvujući svoje vikende, a i uloživši u to dobar deo svoje ušteđevine. Sa njenom kućicom na vodi i njenim starim „mustangom", bilo je to jedino što joj ostalo od majke i čuvala je sve kao zenicu oka.
Devojka proveri brodski čvor koji je držao mašinu za ponton i vrati se u kolibicu od pruća, u kojoj se Sani brinuo oko rezervacija i prodavao sladolede i piće šetačima.
Završetak zaliva je ličio na jezero okruženo borovom šumom. Tog kasnog popodneva, svetlost je bila blaga, vazduh čist, a vedro nebo se ogledalo na drhtavoj površini vode.
Gabrijel je već deset godina radila u tom malom nacionalnom parku. Posle mnogo peripetija, uspela je da dobije dozvolu za korišćenje svoja dva hidroaviona, kako bi turistima ponudila nezaboravno nadletanje iznad zaliva. Sani, nekadašnji hipik, pomagao joj je u poslu. Već odavno je bio prešao vreme za penziju, ali sa svojom šarenom odećom, svojim konjskim repom i tetovažama od pre pola veka, pravio je spektakl prepričavajući turistima uspomene na Leto ljubavi*, iz mitskog San Franciska šezdesetih godina. (*Leto ljubavi - fraza koja se odnosi na leto 1976, kada se 100.000 ljudi okupilo u Hajt Ešburiju kod San Franciska. Događaj koji je postao obeležje hipi kontrakulture, sa čuvenim sloganom Vodite ljubav a ne rat, promovisanjem življenja u komuni, slobodne ljubavi itd. Leto ljubavi se završilo Vudstok festivalom 1969.)
Leti je „jezero" bilo prepuno kupača, kajaka, jedrilica i džet-skija. Ali ovog zimskog popodneva, neka idilična tišina vladala je nad površinom vode, gde su čaplje, kormorani i ružičasti flaminzi živeli u skladu.
Gabrijel, zabrinutog lica, ode do šanka. Sani joj pruži malu bocu mineralne vode, koju ona popi naiskap.
„Problem sa avionom?"
Ona se okrenu ka glasu koji joj se obraćao. Čovek je bio naslonjen na bar, pijuckajući svoju ledenu „koronu", s kacigom za motor spuštenom pored sebe. Bio je to čovek šezdesetih godina, crne razbarušene kose, s bradom od tri dana i nekom ležernom elegancijom; farmerke i crna rolka, sportska jakna od tvida. Ni tip dekice, niti starog lepotana. Nije bio od onih koji koriste implantate. A možda čak ni „vijagru".
„Motor zeza?"
„Aha!" odgovori ona sedajući na visoku stolicu do njega.
On podiže flašu u njenom pravcu, kao da bi joj nazdravio.
Ona odluči da prihvati igru.
„Daj mi pivo, Sani. Gospodin časti."
Bilo je to njeno pravilo broj jedan: od samog početka ići brže od njih, zbrzati ih kako bi ocenila njihovu reakciju. Gledati ih kako padaju na šarm i diskredituju se ili kako osvajaju pravo da ostanu u trci.
On se jedva nasmeši i predstavi:
„Zovem se Arčibald."
„Gabrijel."
Sada ona podiže svoju „koronu" u njegovom pravcu i, pre nego što će otpiti gutljaj, zagrize parče zelenog limuna.
Oseti njegov pogled na sebi i podiže glavu.
Nije gledao ni njene grudi, ni njen vrat, ni njene usne. Samo oči. Istinska nežnost pojavi se na njegovom licu. Ne nežnost dede, niti muža koji još uvek voli svoju ženu ali je više ne dodiruje. Ne, bilo je to drugačije: prava nežnost muškarca. Nešto što nije često gledala u poslednje vreme.
Sećala se ponekad svojih časova filozofije. U rečima je ono što mislimo, govorio je Hegel, jer reč daje misli njeno najuzvišenije i najistinskije postojanje.
Pa ipak, sve više, reči su odzvanjale prazno u ustima muškaraca koji su joj prilazili. Većina joj je nudila iste bla-bla priče, ista pravila, iste trule sastanke, iste lakonske poruke, šuplje i nemaštovite. Stoga, ona se hvatala za neiskazano: za gestove, pogled, izraze lica, držanje...
A ovaj Arčibald je odavao takvu sigurnost u sebe da nije morao da je ističe. Nešto čudno, istovremeno i distancirano, utešno i porodično.
* * *

GPS je navodio Martena ka jezeru gde je radila Gabrijel. On se parkira ispod borova i ostade neko vreme u automobilu, oklevajući da napravi sledeći korak. Pažljivo je pretresao dosije FBI, koji nije navodio nikakav kontakt između Arčibalda i njegove kćerke, ali koliko se uopšte može verovati tom dokumentu? I on sam je nekada devojci postavio isto pitanje, a ona mu je odgovorila da nikada nije upoznala svoje roditelje. Zašto u to danas sumnjati?
Zato što je Gabrijel tajanstvena, misteriozna žena. Zato što živi u San Francisku i zato što će Arčibald uskoro stići u grad da bi pokušao da se domogne dijamanta. Ako već nije...
Marten pritisnu jedno dugme i, za nekoliko sekundi, dva aluminijumska dela natkriliše auto jedan za drugim, obrazujući krov oštrih linija. Kad je izašao i krenuo da zaključa vrata kabrioleta, on ne prepoznade odmah odraz koji mu je slalo staklo prozora na vratima auta. Izgleda da su Lojds braders dobro uredili stvari: vrativši se u hotel, pronašao je tri „smalto" odela, sašivena po meri, precizno krojenih rukava, ramena koja su savršeno stajala. Još zanimljivije, u sobi ga je čekao frizer, da bi mladog policajca zaraslog u bradu i kosu transformisao u heroja televizijske serije Džerija Brakhajmera. Taj novi izgled činio je da se oseća kao u tuđoj koži. Kao neko drugi, pristojniji i ispeglaniji, ali koji nije bio ništa više on od živčanog policajca koji nosi svoje starke po kaldrmi Pariza. Otkada se, u stvari, nije ni osećao u skladu sa samim sobom? Od nje...
On uzdahnu, preneražen, i napravi nekoliko koraka prema „jezeru". Mesto je bilo mirno, svetlo i podsećalo ga je na Provansu njegovog detinjstva. Falili su samo cvrčci da bi slika bila potpuna.
On se uputi ka kolibici od pruća postavljenoj na vodi, koja je služila kao mali bar.
Tada ih ugleda...
„Hoćete da bacim pogled na motor?" upita Arčibald blagim glasom.
„Jeste li vi mehaničar?"
„Ne baš. Radim u umetničkoj branši."
„Onda mislim da to neće mnogo pomoći", odgovori Gabrijel, osmehnuvši se. „To je jedna veoma ćudljiva mašina, veoma star avion..."
„Da, znam, 'laté 28.3'."* (*Latekoer 28)
Gabrijel podiže jednu obrvu, iznenađena ali i sumnjičava. Arčibald postade precizniji:
„Motor mu nije hispano original, je li tako? Čime ste ga zamenili?"
„Ševroletom."
„Od 640 konja?"
„Da, to... tako je."
Ovoga puta nije bilo sumnje: čovek se stvarno razumeo u mehaniku.
„Mogu da odem da bacim pogled?"
U poslednjem pokušaju, ona mu pokaza svoje ruke umazane uljem.
„Uprljaćete se!"
Ali Arčibald je već skidao jaknu i zavrtao rukave na rolki.
„Sami ste tako hteli", reče ona, nasmejana, pružajući mu kutiju sa alatom.
Zabavljajući se, ona pođe za njim na ponton, gde on skoči na prednji deo aviona kao da je to radio celog života.
„Šta dobijam ako uspem da ga popravim?" upita on podižući poklopac. „Večeru?"
Ona nekoliko puta trepnu. Srce joj zalupa.
Hladan tuš.
Znala je ona da ima to nešto u sebi. To nešto što se sviđa momcima, što im davalo utisak da je s njom moguće i što ih je podsticalo da oprobaju svoju sreću. Svi su pokušavali, više ili manje suptilno, a ni ovaj nije bio drugačiji od ostalih. Ne pokazati mu svoj nemir, niti razočaranje. Praviti se da je zabavno.
„Dakle, tu smo... Pravimo se džentlmen, ali uvek se vraćamo na isto, je li tako: večerica, piće, poljubac..."
Arčibald se napravi da ništa nije čuo. Ona je uporno nastavljala:
„Ipak ste isti kao i svi ostali."
„Možda", prihvati on podižući nos sa motora, ,,a možda i nisam."
„Okej", izazva ga ona, „večera, ako uspete da popravite motor."
* * *

Uzbuđen, Marten se uvuče u auto. Grozničavo otvori pregradu za rukavice da bi uzeo „glok parabelum", model 19, koji mu je dala gospođica Ho. Korejka je održala reč, obezbedivši mu oružje i akreditaciju odobrenu u Birou. U jednom pregratku, on pronađe još i ručnu lampu, dimnu bombu, lovački nož i dvogled. On ga i upotrebi i uperi pogled u pravcu jezera.
Gabrijel je razgovarala sa svojim ocem!
Nosila je dugačak pleteni džemper, izlizane farmerke koje su joj padale preko čizama. Marten oseti da mu ruke lagano drhte. Trinaest godina nije video Gabrijel, ali bilo je kao su se juče rastali. Kao nekada, njena svetlosmeđa kosa, skoro plava, često joj je sakrivala oči a da ona nije ni pokušavala da je skloni. Svetlost je isticala harmoniju njenih crta lica, otkrivajući neki blesak u njoj, koji se odmah potom ugasi.
Marten, dakle, shvati da ni vreme ni daljina nisu ublažili njegovu ljubav.
* * *

Motor hidroaviona zakrča, učini se kao da se guši, kao da je progutao knedlu, zatim povrati dah, prasnu i zabruja. Bez trijumfalnosti, Arčibald pažljivo siđe s njega i obrisa ruke krpom.
„Problem nije bio u karburatoru, već u jednoj od opruga. Iako će izdržati neko vreme, trebalo bi ih zameniti."
On obuče svoju jaknu, namesti svoj džemper i okrenu se ka Gabrijel, smešeći se.
„Ono za restoran je bila šala, naravno. Odnosno, osim ako vi ne insistirate..."
Zbunjena, ona na trenutak okleva. Želi da produži ovaj trenutak, da bolje upozna ovog čoveka, ali odlučuje se da sakrije svoju zaintrigiranost.
„Ne, ne insistiram."
Arčibald prihvati presudu. Uze svoju kacigu i pozdravi je:
„Do viđenja, Gabrijel."
„Do viđenja."
On ode iz kolibice prema parkiralištu.
U tom trenutku, nije želela da on ode. Želela je da ga sluša jer su joj njegove reči godile. Želela je da sazna šta je to u njemu što ju je uznemiravalo. Želela je, ali se ne usudi.
Već je bio seo na svoj ogromni motor, kada je prozva:
„Zaista, prihvatate da izlazite samo s muškarcima koji vam se ne sviđaju, je li tako?"
„Da", odgovori ona, uzdahnuvši.
„Zašto?"
„Zato što me je za ove druge strah da ih ne izgubim", priznade Gabrijel.
Odustala je od borbe. Znala je da je čita kao knjigu. Otkrio je pukotinu, ponor, stid, pojavu koja krvari, dubinu rana, ono što joj je proždiralo stomak.
On stavi kacigu, podiže staklo koje štiti oči i pogleda je poslednji put.
Oči su joj bile žive i sjajne, kao da je plakala. Stojeći nasred pontona, osećala se slabom i davala utisak kao da će je vetar odneti, kao list.
Nešto se dogodilo između njih. Nije to bilo zavođenje, nije bila želja, ali je imalo snagu očiglednosti.
Arčibald pritisnu pokretač i njegov četvorocilindrični motor proradi. Tek što je dao prvi kontakt, kada mu se Gabrijel trčeći pridruži i pope se iza njega na sedište. On oseti kako se uhvatila za njega i spustila glavu na njegovo rame.
Zatim Arčibald ubrza i motor se istopi u zalazećem suncu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:54 am






17. Žeđ za nekim


Svako od nas u svom srcu ima jedan kraljevski apartman:
ja sam ga zazidao, ali on nije uništen.
~ Gistav Flober ~


„Kučkin sin!"
Kipteći od besa, Marten je jedva uspevao da prati Arčibaldov motor. Da je u Parizu, imao bi rotaciono svetio i telefon da upozori svoje kolege, ali ovde se osećao samim i napuštenim.
Sastavljen od hroma i aluminijuma, motor se provlačio između automobila. Na suprotnoj strani puta, vozila su prolazila, branik uz branik, ali u pravcu grada saobraćaj je bio prohodniji i Arčibald je poštovao ograničenja brzine. Nije hteo ni da ga na autoputu zaustavljaju motociklisti kalifornijske patrole, niti da izlaže opasnosti život svoje kćerke, koja nije nosila kacigu.
Marten nije znao kako da protumači scenu kojoj je upravo prisustvovao. Da li su se Gabrijel i Arčibald maločas prvi put videli? Da li je devojka znala istinu o svom ocu?
Na izlazu s mosta, motor prođe pošumljeni Presidio, zatim stiže do luke. Sunce na zalasku koje je grlilo nebo omogućavalo je turistima da prave predivne fotografije predela, ali Martenu je nadolazeći mrak samo otežavao praćenje motora. Na Rašen hilu, on izgubi iz vida masivnu siluetu „jamahe", da bi je posle nekoliko minuta ponovo spazio u italijanskom kvartu.
Četvorocilindraš je sada bio na Embarkaderu, aveniji koja se pružala uz more. Ta nekadašnja industrijska zona spektakularno se transformisala nakon zemljotresa 1989. Hangari su ustupili mesto širokom bulevaru oivičenom palmama, koji se protezao deset kilometara uz obalu i radovao vozače bicikala i rolera.
Arčibald prođe pristanište, čija je kula, visoka 70 metara, uokvirena sa četiri velika sata, preživela sve potrese tla. Svodovi od cigala i pod prekriven mermerom davali su zgradi neki iberijski šarm. Kao da je to bio Majami, Lisabon, Sevilja... Motor zatim nastavi jednim elegantnim putem koji se pružao do luke Pacifik, nudeći privilegovanima pristup luksuznum restoranu koji se nalazio na okeanu.
Zatečen, Marten zakoči i prinudno se parkira na delu za autobus, dok se radnik u livreji brinuo oko Arčibaldovog motora a šef restorana mu tražio slobodan sto na terasi.
Bila je pala noć.
Zgrade poslovnog kvarta blistale su tami. U daljini, na Telegraf hilu, Koit Tauer je blistao u senci kao zaštitnik.
Vatra iz „zipo" upaljača odjednom osvetli unutrašnjost automobila i Marten duboko udahnu dim svoje cigarete. Ponovo čeka. Ponovo čeka dvogleda uprtog u Arčibalda, pitajući se da li je prilika da interveniše.
Ipak, stvari su sada bile drugačije. Ono što je njega fasciniralo nije više bio onaj genijalni lopov, bio je to je Gabrijelin otac i Valentajnin ljubavnik. Taj zaljubljeni čovek koji toliko liči na...
* * *

Šta ja tražim ovde?
Gabrijel se pogleda u ogledalu. Čim je stigla u restoran, uputila se ka toaletu. Trebalo joj je nekoliko minuta mira da povrati prisebnost.
Koja ju je to čudna sila povukla da pođe za ovim čovekom? Čemu sva ta impulsivnost?
Odsutnog duha, ona opra ruke i na brzinu se očešlja, žaleći što se našla tako loše obučena na ovom ekskluzivnom mestu.
Trenutno se nije dobro osećala i nije pokušavala da se ubedi u suprotno. Radila je mnogo, često izlazila i malo spavala. Još uvek je bila i dobrovoljac u Krilima nade, humanitarnoj organizaciji koju je osnovala njena majka, a nikada nije ni odustala od saradnje s vatrogascima; svaki put kada bi se u zalivu dogodio požar, pilotirala bi jednim od „kanadera" s turbinom, koji je usisavao vodu iz okolnih jezera i bara. Umnogome ispunjen život, okrenut drugima. Život kome se trudila da da neki pozitivan smisao. Život na koji bi želela da bude ponosna. Ipak, sva ta hiperaktivnost bila je samo bežanje, volja da se rastrgne aktivnostima, kao leptirica koja uporno udara u sijalicu. Nikada ne odmarati, nikada ne prestati s mahanjem krilima, po svaku cenu se izmoriti, spržiti se. Nikad nije ostavljala vremena da sebi prizna ono čega je ipak bila svesna: da joj je potreban kompas da je vodi, ruke da je grle i štite... Ona izvadi iz tašne maskaru, koju je uvek nosila sa sobom. Ona namočenom četkicom pažljivo začešlja svoje trepavice, produživši ih i i naglasivši.
Našminkati se, uvek. Ne da bi bila lepa, već da bi se sakrila. Jedna suza joj se skotrlja niz lice i ona je mahinalno obrisa, pridruživši se Arčibaldu na terasi.
Marten podesi točkić između dve cevi dvogleda kako bi izoštrio sliku. Između neba i okeana, terasa restorana je pružala otvoren pogled, dajući gostima osećaj da večeraju na vodi. Tamna, šik dekoracija odisala i je rafiniranošću: elegantne kompozicije orhideja bile su u harmoniji sa bež i belim tonovima, dok su presvučene stolice i prigušena svetla : kreirali intiman ambijent.
Marten ugasi cigaretu u trenutku kada je Gabrijel stigla i sela pored Arčibalda. Tada mu srce jako zalupa i misli mu se pomutiše, nošene suprotnim željama.
Želja da se dokaže, da pokaže da je sposoban da uhapsi Arčibalda. Ali takođe i želja da nauči još više o sebi. Želja da voli Gabrijel jer je ona bila njegova očiglednost.
Ali takođe i želja da joj uzvrati bol koju mu je nanela.
Jer vaša srodna duša u isto vreme može biti i vaša ukleta duša.
* * *

Kada ugleda Gabrijel kako drhti, Arčibald dade znak konobaru da im uključi podno grejanje. Ona mu zahvali usiljenim osmehom. Uprkos toploj atmosferi, nije uspevala da se opusti, bila je veoma zbunjena. Da bi odagnala svoju nelagodnost, ona prva započe razgovor:
„Izgleda da se razumete u avione."
„Vozio sam ih nekoliko", priznaje Arčibald.
„Čak i hidroavione?"
On potvrdi klimnuvši glavom, sipajući joj čašu belog vina koje je poručio.
„Nisam baš najbolje razumela čime se bavite", nastavi ona. „Rekli ste mi da radite... nešto u vezi sa umetnošću, je li tako?"
„Ja, u stvari, kradem slike."
Ona se nasmeši, misleći da se on šali s njom, ali on ostade odlučan.
„To je vaše pravo zanimanje? Da kradete slike?"
„Da", priznaje on, ozbiljan.
„Ali od koga ih kradete?"
,,Oh! Kradem svima: muzejima, milijarderima, kraljevima, kraljicama..."
Na poslužavnik pored njihovog stola konobar postavlja srebrni tanjir na kome je poslužen, u čašicama, asortiman predjela: ledene školjke u kavijaru, salata od puževa s višnjama, račići prženi na maslacu od kikirikija, jastog i žablji bataci s pistaćima...
Sa divljenjem i znatiželjom, oni počinju da istražuju originalne ukuse tih kulinarskih specijaliteta. Malo-pomalo, atmosfera se zagreva. Arčibald se šali, Gabrijel se opustila, on joj sipao vino, ona se čak i smeje. Dok se ona prepušta njegovom toplom glasu, on je netremice gleda. Na svetlosti sveća, primetio je male bore od umora koje joj uokviruju oči, ali kao nekom magijom, one se povukoše i pogled joj ponovo zablista. Toliko je ličila na Valentajn. Isti pokret naginjanja glave u stranu dok se smeje, isti način mahinalnog uvrtanja pramena kose oko prsta, isti izraz blagosti kada joj se crte lica opuste. Isti sjaj u očima, sposoban, kao u pesmi, da učini „ljubomornim nebo posle kiše".
Reci joj! Sad joj reci da si joj otac! Bar jednom u životu budi hrabar pred njom. Ako pobegneš večeras, bežiš zauvek...
„A osim slika, kradete li i druge stvari?" upita ona, smejući se.
„Da", odgovori on. „Nakit."
„Nakit?"
„Dijamante i... telefone."
„Telefone?"
„Telefone poput ovoga", reče on, spustivši na stolnjak „blekberi" koji joj je bio ukrao nekoliko sati ranije.
Prepoznavši svoj telefon, ona spusti čašu s vinom i njen smeh se zaledi.
Šta...?
Znala je da ga je zaboravila jutros u svojoj kući. Taj nepoznati čovek je, dakle, preturao po njenom stanu i povredio njenu intimu. Na kakvog čudaka je opet naletela?
Arčibald spusti ruku svojoj kćerki na podlakticu, ali ona je odjednom odgurnu, izmače svoju stolicu i ustade od stola.
„Čekaj, Gabrijel, dozvoli da ti objasnim!" Viknu on, na francuskom.
Na trenutak, zbuni je očaj koji je odjednom dolazio iz tog čoveka. Zašto li je govorio francuski? I zašto joj se obraćao sa ti? Ali užasnuta pomišlju da joj je provalio u kuću, ona napusti terasu ne želeći da ga sluša i potrča uz dok, kao da ju je neko jurio.
Marten spusti dvogled kada ugleda Gabrijel kako se penje uz Embarkadero tražeći taksi. On izađe iz svog kabrioleta, ostavši neopažen, i šćućuri se iza njega, pogleda zalepljenog za Arčibalda koji se, s druge strane ulice, činio pomiren s tim da mu je kćerka otišla.
Marten ne htede odmah da pređe drum. U to doba, saobraćaj je još uvek bio gust i nije želeo da se nađe licem u lice s Gabrijel.
Konačno se jedan automobil zaustavi baš ispred devojke. Taman je htela da sedne u taksi, kad joj zazvoni telefon u ruci. Ona okleva nekoliko trenutaka, zatim...
„Gabrijel, ne prekidaj, molim te. Pusti me da ti kažem. To pokušavam već dvadeset sedam godina..."
Gabrijel se osvrnu. Kej je i dalje bio prepun sveta. Šarolika masa žurila je da uhvati poslednje barke ih da popije piće u kafeima i barovima koji su se nalazili uz obalu.
S druge strane žice, Arčibald hrapavim glasom nastavi:
„Treba da ti objasnim..."
Ona ga potraži pogledom. Nije shvatala. Nije želela da shvati.
„Ja nisam mrtav, Gabrijel."
Konačno, ona ga primeti, pedesetak metara niže, na spoju nasipa i doka za ukrcavanje. On joj rukom dade jedan znak da pričeka, i nastavi svoje priznanje:
„Napustio sam te, to je tačno..."
Ona odustade od taksija i ostade jedan trenutak nepomična, paralisana nasred trotoara.
„... ali imam pravo da ti objasnim zašto."
Arčibald je osećao svoje srce koje je lupalo prejako i prebrzo u njegovom starom tužnom kosturu. Te reči, godinama zarobljene u njegovom grlu, sada su se oslobađale i tekle kao lava niz padine vulkana.
Moj otac...
Nakon trenutka dvoumljenja, Gabrijel odluči da mu krene u susret. Sad i ona njemu mahnu rukom i...
„Pažnja!"
Ona je bila ta koja je vrisnula kako bi upozorila svog oca. S druge strane trotoara, jedan čovek je prilazio, sa oružjem u ruci. A taj čovek, bio je to...
„Stoj! Ruke uvis!" viknu Marten na engleskom, obraćajući se kradljivcu.
Zatečen, Arčibald polako podiže ruke. Iznad njegove glave, začu se zabrinut glas iz mobilnog telefona koji je držao u desnoj ruci:
„Tata! Tata!"
Ispruženih ruku, sa obema šakama na svom poluautomatskom pištolju, Marten je imao Arčibalda na nišanu. Bili su razdvojeni samo rekom automobila koji su prolazili sa zapada ka istoku.
Ovoga puta, bio je rešen da završi sa svim tim: prošlošću, fasciniranošću koju je (uprkos svojoj volji) osećao prema tom kriminalcu, besmislenom i apsurdnom ljubavlju prema Gabrijel. Uhvatiće Arčibalda, vratiti se u Francusku i odrasti. Konačno postati čovek...
„Ne mrdaj!" povika da bi nadjačao buku od saobraćaja. On izvadi svoju plastificiranu karticu označenu trima magičnim slovima: FBI, koliko da bi ispoštovao zakon, toliko i da bi ohrabrio uplašene i uspaničene prolaznike. A naročito da bi ga propisno uhapsio, da ne bi počinio neku grešku niti narušio proceduru.
Dok se spremao da pređe ulicu, neka oštra sirena zakova ga za zemlju i dugačak autobus projuri tik pored njega. Arčibald iskoristi ovo i skretanje pažnje da bi se dao u beg.
Kada je bivši policajac konačno uspeo da pređe na drugu stranu, i lopov je već bio dosta odmakao. Marten ponovi svoje naređenje, zatim ispali jedan metak u vazduh. Trebalo je više da bi se zaplašio Arčibald... I Marten onda promeni strategiju i vrati se u svoj automobil kako bi kradljivcu blokirao put.
Protivno svim pravilima, njegov auto ulete u prostor sa zadnje strane malog parkinga pored restorana. Ali Arčibald je već bio seo na svoj motor i stavio kacigu. Marten pojuri za njim duž mola i ovoga puta on ne zapuca u vazduh, već ka motoru. Dva pucnja odjeknuše u noći. Prvi metak probuši aluminijum kod prednjeg točka, drugi zakači auspuh. Uprkos mecima, Arčibald se ne dade navesti na obalu okeana i uspe da se domogne druma. Oni se, skoro istovremeno, sjuriše na aveniju. Dok je Marten mislio da će motor skliznuti među automobile, Arčibald se učini kao da će u suprotnom smeru krenuti na Embarkadero. Neće se usuditi.
I Bilo je to ludo, skoro samoubilački, pa ipak...
... pa ipak se Arčibald ukopa za volanom i oslobodi svih 200 konja svoje monstruozne mašine, te nastade munjevito ubrzanje. Pri tom brutalnom pražnjenju, guma ostavi dugačak crni trag na asfaltu i, poput rakete, motor ulete među saobraćaj.
Marten je oklevao, zatim se i sam upusti u isto. Usred koncerta sirena i upozorenja farova, automobili su pljuštali k njemu kao kiša asteroida. Uspeo je da izdrži samo stotinak metara i nerado se pomeri ka parkingu Faunten kako bi izbegao sudar. Svestan da je dotakao katastrofu, osećao je kako mu srce jako lupa a ruke drhte na volanu. On se okrenu u mestu.
Još jedanput je igrao, i izgubio.
* * *

On je potraži svuda: u restoranu, na trotoaru, na molu... Tražio ju je dugo. Ali Gabrijel ga nije sačekala.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:55 am





18. Uspomene, ali i kajanja


Ako postoji nešto do čega ti je iznad svega stalo Ne pokušavaj to da zadržiš. Ako ti se ono vrati, biće zauvek tvoje. Ako ne, znači da ni od samog početka nije bilo tvoje.
~ Iz filma NEPRISTOJNA PONUDA ~


Jedan sat ujutru
Marten je ležao na plaži, s kosom u pesku, licem okrenut vetru, očiju uprtih u zvezde.
Zvao je Gabrijel na njen mobilni telefon, ali ona se nije javila. Tražio ju je svuda: u pletenoj kolibi pored hidroaviona i na svim onim mestima gde je obično išla ranije. Ali nije je pronašao. Priča njegovog života...
Kao kada je imao dvadeset godina, u trenucima melanholije, nasukao se na ovu malu plažu, iza Marin Drajva, između pristaništa i Golden Gejta.
Te noći, mesec je bio skoro pun, a sa okeana se podizala čudna pesma. Iako su bili kasni sati, obala još uvek nije bila pusta. Protiveći se znacima za zabranu, jedna grupa It girls* bila je zapalila vatru i šalila se na račun jednog deke obučenog kao kosmonauta koji je isprobavao svoj jedrenjak. Jedan Azijat neodređenog pola, s nogama u vodi, ogromnim sunčanim naočarima, u širokom kimonu, nabildovanog torzoa, puštao je ogromnog zmaja u obliku zmaja. Sa haj-faj slušalicama na ušima, bio je u svom svetu. Svako u svom tripu, svako svoju drogu: to je bila filozofija ovoga grada, što je i činilo njegov šarm, njegovu opijenost, njegovu odbojnost... (*It girl - termin koji se odnosi na šarmantnu devojku ili mladu ženu koja dobija intenzivnu pažnju, a što nije povezano s ličnim zaslugama.)
Daleko od obale, zaklonjen stenama, jedan mladi par se stidljivo ljubakao, kao da su upravo otkrivali slasti ljubavnih stvari.
„Zar ti se ne čini da pomalo liče na nas?" upita nečiji glas iza njega.
Marten zadrhta prepoznavši ga. Gabrijel sede na metar od njega i skupi svoja kolena pod bradu.
On pokuša da ostane hladan. Samo se udostoji da okrene glavu prema mladom paru i potvrdi:
„Da, kao mi, nekada."
„U stvari, malo pristojnije izdanje! Ne znam da li se sećaš svega što smo radili na ovoj plaži..."
„Daleko je sada sve to."
„Ne tako daleko", ispravi ga ona. „Sećaš se one Foknerove rečenice koju si mi napisao u jednom od tvojih pisama? Prošlost nikada ne umire, ona čak nije ni prošlost."
On nije ni pokušao da sakrije svoju ogorčenost:
„Vidim da si barem pročitala moja pisma, ako već nisi odgovorila..."
„... a sećam se čak i posle trinaest godina."
Prvi put, on je zaista pogleda i nesvesno oseti da je počeo ubrzano da trepće, kao da je negde u sebi slutio da su trenuci sa Gabrijel kratkotrajni i da mora da požuri da ureže tu scenu u svojoj glavi.
Kada ju je ostavio, devojka se još uvek razvijala u ženu. Danas je bilo suprotno, mada je bila sačuvala neki dečački izgled, što ju je činilo još jedinstvenijom.
„Došao si u San Francisko zbog mene?"
„Ne, došao sam da bih uhapsio tvog oca."
„Dakle, taj Arčibald je zaista..."
„Da, Gabrijel, to je tvoj otac."
„I otkad znaš za to?"
„Od jutros."
„To je moj otac, a ti si pokušao da ga ubiješ."
„To mi je posao!"
„Posao ti je da ubijaš ljude?"
„Ja sam policajac, Gabrijel, u stvari, bio sam..."
„Znam da si policajac."
„Otkud znaš?"
„Jesi li nekad čuo za Gugl?" On slegnu ramenima, zatim je ispravi:
„Nisam pokušao da ga ubijem, samo sam nišanio motor, to je drugo."
„Pa da, naravno! Samo si nišanio motor! Ali kakav si ti to čovek postao, Martene Bomone?" On se iznervira:
„Tvoj otac je zlikovac i moraće da plati za svoja nedela."
„On je običan kradljivac slika."
„Običan kradljivac! Sve policije sveta ga jure već godinama."
Vetar se podiže, talasi postadoše snažniji. Na nekoliko trenutaka, oboje se šćućuriše na svom mestu, zagledani u horizont, duha izmučenog uspomenama koje su oživljavale stare rane.
„Je li ovo bio prvi put da si videla svoga oca?"
„Da", odgovori ona.
„Šta ti je rekao?"
„Da je hteo da mi objasni zašto me je napustio." Gabrijelino lice se kupalo na mesečini. Njene blistave oči odavale su tugu i potresenost. „Uskratio si mi to objašnjenje", zameri mu ona.
„Ne, sve je ovde", reče on, otvorivši ranac koji je ležao pored njega, na pesku. On joj pruži dosije FBI. „Zbog ovoga sam takođe hteo da te vidim: da bi saznala istinu."
„Nisam sigurna da želim da saznam istinu, Martene."
„Nemaš izbora, ali treba da znaš da je, uprkos svojim delima, tvoj otac ipak jedan dobar čovek."
„Dobar?"
„Da, u stvari, komplikovano je. U svakom slučaju, zaista je voleo tvoju majku: jednom retkom, dubokom, strastvenom ljubavlju..."
„Ako je tako dobar kao što kažeš, zašto po svaku cenu želiš da ga uhapsiš?"
„Možda da bih tebi naneo bol, Gabrijel."
Ona zavrte glavom, zapanjena i pogođena Martenovim odgovorom. Oseti svoje rane još uvek živim, svoju bol koju je nemoguće ublažiti.
„Ne! Marten koga ja poznajem nije sposoban da mi nanosi bol. I zato sam ga i volela: zbog njegove dobrote i..."
„Prestani s tim tvojim glupavim nežnostima i komplimentima koji to zapravo i nisu! U svakom slučaju, Marten koga si ti poznavala više ne postoji. A ti si odgovorna za to!"
„Zato što nisam došla na tvoj sastanak u Njujork? Zar ti se ne čini da je to malo prelako?"
„Mesecima sam radio da bih nam omogućio taj susret! Čekao sam te celog dana i cele večeri u kafeu De Lalo. Ne samo da nisi došla nego mi nikada nisi ništa ni objasnila. Imala si moj broj, moju adresu, imala si..."
,,A ti nikada posle toga više nisi pokušao da me pronađeš! Brzo si odustao za nekoga ko je govorio da sam žena njegovog života! I nikada nisi ni pokušao da saznaš zašto nisam došla."
„Zato što si bila s drugim, je li tako?"
„Nebitno, pri najmanjoj prepreci ti..."
Užasnut tolikim nepoverenjem, on joj ne dopusti da završi rečenicu:
„Mrzim te što se usuđuješ da to kažeš!"
„Pa ipak, to je istina!" reče ona naglasivši svoje reči. „Gospodin je bio uvređen. Gospodin je video ismejan svoj muški ponos i nije to podneo. Tako se gospodin zatvorio u svoj bes i odlučio da se duri trinaest godina! A ja sam mislila da si drugačiji od ostalih, da si iznad toga!"
„Iznad čega? Razbila si mi srce, Gabrijel!"
„Ne, Martene, ti si sam hteo da ga razbiješ! A učinivši to, razbio si i moje."
„Ne izvrći uloge s tvojim tiradama iz romana, molim te!"
Nalet vetra ih iznenadi, nateravši ih da zaštite oči od oblaka peska. Ona se ogrnu svojom jaknom i on prepoznade mantil koji joj je bio poklonio pre trinaest godina. Zavrnu rukave na svojoj košulji, izvadi upaljač i zapali cigaretu. Povremeno, čule bi se sirene kola Hitne pomoći i policije; zatim bi plaža opet utonula u sopstvenu gungulu: šuštanje talasa, krici galebova, naleti vetra.
„Zašto nisi došla na onaj sastanak?" upita on, manje otrovnim glasom.
„Imali smo dvadeset godina, Martene, dvadeset godina! Nismo znali ništa o životu ni o ljubavi. Ti si želeo sigurnost, velike zakletve!"
„Ne, ja sam želeo samo znak."
Ona pokuša da mu se nasmeši, i glasom punim nade reče:
„Hajde, Martene, prestanimo sa prošlošću! Evo nas, zajedno, posle trinaest godina, to je gotovo magija, zar ne?"
Obuzeta nežnošću, ona pruži ruku da mu pomiluje obraz, ali on je grubo odgurnu. Oči su joj bile pune suza. Oči u kojima on više nije video mnogo zvezdica. Oči u kojima on više nije želeo ništa da vidi. Možda, posle svega, nije više ništa ni osećao prema njoj. I možda je to bilo i najbolje što mu se moglo dogoditi.
On ustade, zakopča svoju jaknu i ode u auto ne okrenuvši se.
Gabrijel te noći nije zaspala.
Bilo je dva sata ujutru kada se vratila kući. Pripremila je sebi termos čaja i priključila se na internet da bi saznala više o tom Arčibaldu Maklejnu, o čijim je „delima" čula samo sporadične i izmenjene priče preko medija.
Zatim se udubi u debeli dosije koji joj je bio dao Marten. Čitajući, ne samo da je otkrila oca o kome joj niko nije pričao, već ugleda i svoju majku u jednom drugačijem svetlu: kao jednu zaljubljenu ženu, odlučnu da po svaku cenu rodi dete, iako ju je to koštalo života.
Nakon toga... ona proli sve suze iz sebe, ubeđena da je njeno rođenje pomutilo četiri života. Najpre život njene majke, zatim Arčibald, nepravedno poslat u zatvor. Onda i ona, usamljena i namrštena sirotica koja nikada i nigde nije pronašla svoje mesto. Konačno i Marten, koga je nehotice povredila.
U četiri sata ujutru, ona čaj zameni votkom sa ukusom maline i ode da prekopa po ostavi u potrazi za starim albumima sa slikama. Pogleda u fotografije svoje majke iz nekog novog ugla i otkri da su neke od njih, one na kojima je Valentajn izgledala najsrećnije, bile isečene makazama. Metodična cenzura njene bake, da bi se eliminisalo prisustvo figure za koju je ona pretpostavljala da je Arčibaldova. Znala je te fotografije napamet; nije ih imala puno od svoje majke. Kako je, dakle, bilo moguće da se nikada nije zapitala u vezi s tom „grafičkom cenzurom", dostojnom Staljinove ere?
Ali možda je ona to činila... nesvesno. U mislima su joj se mešala sećanja u vezi s njenom babom i dedom: nejasne rečenice, značajni pogledi... Nekada su je intrigirali, ali ih je danas bolje shvatala. Kao i sve porodične tajne, trauma njenog rođenja sigurno ju je pritiskala poput nevidljivog olova, obavijajući njeno detinjstvo i ranu mladost i izazivajući lomove koje joj je još uvek bilo teško da popravi.
U pet sati, votku je zamenila kafom, čitajući Martenova stara ljubavna pisma. Slika zaljubljenog mladića stapala se i mešala sa slikom strogog čoveka kojeg je upoznala te večeri. Iz reda u red, iz sekunde u sekundu, prelazila je iz radosti u tugu. Imala je osmeh na usnama, a trenutak kasnije, bila je slomljena, s glavom u rukama, pustivši svoju tugu da slobodno teče.
Toliko ga je volela, i voli još uvek, nikada nije ni prestala da ga voli! Od prvog poljupca, ne, od prvog pisma! Onog koje je počinjalo sa:
Samo sam hteo da ti kažem...
U šest sati, dugo ostade pod tušem. Osećala se lakšom, kao oslobođenom nekog tereta. Suprotno onom što je mislila nekoliko sati ranije, tragične okolnosti u vezi s njenim rođenjem izgledale su joj sada kao da daju posebnu cenu njenom postojanju. Zar nije trebalo da bude ponosna?
I dok je oduvek verovala da pripada ljudima talentovanim za nesreću, osećala je neku novu odlučnost koja se rađala u njoj: prvi put u svom životu, odlučila je da preuzme rizik da bude srećna.
U sedam sati, Gabrijel razmače zavese i ugleda ružičaste zrake praskozorja, koji su zaliv činili čarobnim. Novi dan, pun obećanja, budio se nad San Franciskom.
Prethodnog dana, čudnim sticajem okolnosti, dva najvažnija čoveka u njenom životu pojavila su se u istom momentu.
Danas je bila čvrsto odlučila da ih ne pusti da odu.
Samo se nadala da nikada neće morati da bira između njih dvojice....

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:55 am







19. Vidiš, ništa nisam zaboravio...


Ljubav, to je pravo koje dajemo drugome da nas kinji.
~ Fjodor Dostojevski ~


23. decembar 8 sati ujutru
Srebrne i zlatne kazaljke blistale su na svetlosti.
Tanke poput dlake, dugačke deset centimetara, okretale su se u vazduhu, upravljane žustrim i preciznim pokretima gospođice Eufenije Volas.
Efi se pridružila Arčibaldu u toj lepoj iznajmljenoj kući, u podnožju brdašceta. Pola telohranitelj, pola guvernanta, Engleskinja, s diplomom Medicinskog fakulteta u Mančesteru, radila je svom šefu seansu akupunkture da bi umanjila njegove bolove. Jednim brzim pokretom, ona zabode tridesetak igala duž cele površine Arčibaldovog tela, varirajući ugao i dubinu uboda kako bi što bolje uticala na tok energije.
Ležeći na stomaku, kradljivac je žmureo. Bolelo ga je.
Prethodnog dana, uspeo je da savlada svoj bol, ali ovoga jutra, ona se vratila u svoj svojoj snazi donoseći mu duplu patnju.
Plave kose očešljane u punđu, mišićavog i vitkog tela u jarkocrvenoj odeći, Efi nastavi sa svojim pokretima. Kada su sve igle bile postavljene, ona ih pričvrsti kako bi pojačala njihovo terapeutsko dejstvo, povlačeći ih i okrećući između svog palca i kažiprsta. Sofisticirana i suptilna umetnost koja je, kao i umetnost ljubavi, iziskivala nežnost i okretnost.
Arčibald se prepusti različitim fizičkim doživljajima: trnjenju, hladnoći, toploti, podrhtavanju mišića, blagom električnom pražnjenju...
Da li je taj tip tretmana efikasan? Nije o tome znao apsolutno ništa. Već nedeljama, kljukao se analgeticima po ceo dan. Juče su oni odigrali svoju ulogu, ali danas mu je bilo potrebno nešto drugo. A Efi je imala dar za spajanje moderne zapadne medicine sa tradicionalnom kineskom, starom hiljadama godina.
Kada su sve igle bile na svom mestu, Engleskinja izađe iz prostorije kako bi svoga pacijenta ostavila da se potpuno opusti. Arčibald pokuša da diše duboko. On se opi aromom mirišljavih štapića koji su goreli u četiri ugla prostorije, mešajući se sa mirisom pelina, još opojnijim. Prigušena muzika Erika Satija uspevala je da ga koliko-toliko umiri, podsećajući ga na slike i osećanja od prethodnog dana: njegovo priznanje Gabrijel, i duel s Martenom.
On se, s mukom, nasmeja. Dečko nije bio odustao: pratio ga je do Kalifornije, a juče ga je umalo uhapsio. Ali ipak nije. To umalo nije i dovoljno. U poslednjem trenutku, Marten se ponovo uplašio i nije se usudio da ga prati vozeći u suprotnom smeru od kretanja saobraćaja. Njegova osećanja prema mladom Francuzu postajala su sve nejasnija: dobroćudnost se mešala s ljubomorom, istovremeno je imao potrebu i da ga zaštiti i da provocira, i da mu pomogne i da ga otera.
On se namršti od bola. Bilo mu je ostalo samo malo vremena da sazna da li Marten Bomon ima hrabrosti u sebi. Jer mu nije padalo na pamet da igra produžetke: želeo je da umre lako, ne bespomoćan, zakovan za neki bolnički krevet.
Do sada ga mali nije razočarao, ali testiranje nije bilo završeno.
* * *

Naslonjen na tabure, na spratu Loris Dajnera, Marten je grickao svoj bio-doručak: integralni hleb, ceđenu jabuku, žućkastu kafu. Kroz zastakljeni balkon, on je, zevajući, posmatrao masu koja je žurila na Pauel strit.
„O, vidi ti to! Poznavala sam te kao većeg gurmana!"
Glas ga trže, kao da ga probudi iz sna.
Sveža i rumena, Gabrijel ga je gledala, smešeći se. Nosila je svetle farmerke, belu košulju i onu braon strukiranu kožnu jaknu, koju kao da je nosila već trinaest godina.
„Dakle", reče ona sedajući pored njega, „dodaj mi meni, da poručimo nešto jače."
„Pratila si me?"
„Nije te teško pronaći. Reklo bi se da obilaziš mesta iz naše mladosti! Sećaš se koliko smo banana splitova pojeli ovde? Uvek sam ti ostavljala višnju sa šlaga, jer sam znala da ti to voliš. Sećaš se kako sam ti se sviđala?" On zavrte glavom uzdahnuvši:
„Šta tražiš ovde?" Ona se uozbilji.
„Najpre, došla sam da ti zahvalim za ovo", reče vraćajući mu dosije . koji joj je dao prethodnog dana.
,,U redu, i?"
,,A onda sam htela i da lepo doručkujem s tobom!"
Ona pozva konobaricu i poruči espreso, prženice s vanilinim šećerom i crvenim voćem i jaja „benedikt" sa lososom.
Marten okrenu glavu, praveći se da je zainteresovan za dekoraciju enterijera. Mesto je trebalo da podseća na atmosferu iz šezdesetih: džuboks, fliperi, primerak „harli dejvidsona", posteri filmova sa Džejmsom Dinom i Merilin.
„Noćas sam pročitala mnogo stvari o mom ocu", priznade Gabrijel. „Da li već dugo pokušavaš da ga uhapsiš?"
„Nekoliko godina."
„I to ti se nije učinilo čudnim?"
„Šta to?"
„Da čovek koga juriš godinama bude baš moj otac..."
Marten podiže obrve. To pitanje ga je držalo budnim cele noći. Istina, bilo je teško verovati u slučajnu podudarnost, ali da li ovo moglo imati drugačije objašnjenje?
Gabrijel stiže porudžbina. Kao u dobra stara vremena, ona podeli svoj obrok na dva jednaka dela. Iako Marten odgurnu svoj deo, ona se napravi da je nije pogodio njegov postupak i nastavi konverzaciju:
„Šta te je navelo da se zainteresuješ za Arčibalda?"
On slegnu ramenima.
„Ja sam policajac specijalista za umetnost, a on je najveći kradljivac slika na svetu, to je dovoljno kao motivacija, zar ne?"
On otpi gutljaj svoje retke kafe i namršti se.
„Šta te je, na početku, fasciniralo kod njega?" nastavi ona, pružajući mu svoju šolju sa espresom.
„Ništa posebno! Osećao sam uglavnom bes."
„Sećaš li se nečega posebno?"
On nekoliko trenutaka ostade razmišljajući.
„Februara 2005, ukrao je Poljubac, Klimtovo platno iz jednog muzeja u Beču. Bila je to moja omiljena slika i..."
„Bila je to naša omiljena slika", ispravi ga ona.
„Dobro, a na šta ti sada navodiš?"
„Pa na to! Zar ti se ne čini neobičnim: da ukrade baš to platno, i to malo posle tvog prelaska u OCBC?"
On izvrda temu:
„Vidim da si upoznata s mojom karijerom."
„Arčibald je učinio sve da bi privukao tvoju pažnju", uzdahnu Gabrijel. „On već godinama povlači konce i mislim da je vreme da postaneš svestan toga."
Izmučen, Marten ustade. Gabrijel je možda bila u pravu, ali da bi se uverio u to, morao je najpre uhapsiti Arčibalda. Po svaku cenu.
On ostavi tri novčanice od po deset dolara na sto i prođe salu restorana i ne pogledavši u ćerku svoga neprijatelja.
„U podne ručamo zajedno", dobaci ona.
Ali on se ne okrenu.
* * *

Sat vremena kasnije
Hotel Palas se nalazio na Montgomeri stritu, između poslovnog kvarta i Junion skvera.
Marten i Gospođica Ho prolazili su salom u prizemlju, prestižnim Garden kortom, gde je bio izložen Ključ od raja. Zaštićen, iza blindiranog stakla, slavni plavi dijamant blistao je hipnotičkom svetlošću. Iako su još uvek bili jutarnji sati, masa se već okupljala da bi se divila nakitu. Na sredini prostorije, gudački kvartet je svirao muziku iz filma Dijamanti na kanapeu.
Luksuz i rafiniranost mesta davali su pečat ovom događaju. Hotel je bio sastajalište starih gradskih porodica koje su ovde dolazile nedeljom pre podne ili organizovale pompezna venčanja i krštenja. Bilo je to, nadasve, jedno istorijsko mesto: tu je odsedao Oskar Vajld, kao i tenor Karuzo i predsednik Ruzvelt. Sara Bernar je izazvala pobunu stigavši u hotel u pratnji svog kućnog ljubimca tigra.
Stari hol, u koji su nekada dolazile kočije, bio je pretvoren u prelepu zimsku baštu s visokim ukrasnim svodovima u staklu. Marten se oduševi ispod staklenog svoda, lustera od austrijskog kristala, stubova od italijanskog mermera i pozlaćenih svećnjaka. Bilo je dovoljno samo zatvoriti oči i zamisliti ambijent u balskoj dvorani viktorijanskog doba. U isto vreme, desetine egzotičnih palmi, zasađene u velikim staklenim saksijama, okupane u prirodnom svetlu, davale su sali dizajn modernog atrijuma.
„Dakle?" upita Korejka.
„Predivno je", priznade Marten, „samo, što se tiče obezbeđenja..."
„Da?"
„Ovo je pravo rešeto!"
Vratili su se u prostorije sedišta obezbeđenja, smeštene u jednom od apartmana na poslednjem spratu hotela. Na dugačkom lakovanom stolu, čitav zid od ekrana prikazivao je scene s bezbednosnih kamera postavljenih u Garden kortu.
„Ima rupa svuda!"
Gospođica Ho se nadnese nad njegovo rame, odišući diskretnim mirisom tek ubranog cveća.
„Preterujete! Svi ulazi su obezbeđeni, čuvari patroliraju na svim spratovima, a dijamant je smešten u staklenu kutiju fiksiranu za pod. Šta vam treba više?"
Marten ustade da bi se odupro nevidljivoj dominaciji Korejke.
„Sve je crno od sveta! Arčibald može posejati zbrku za tren oka: početak požara, alarm koji se iznenada upalio, pucanj... Nastala bi frka i metež."
Gospođica Ho pobi argument:
„Svi su upoznati sa slučajem evakuacije."
Marten ostade stojeći ispred svog laptopa, na kome je konsultovao dnevni raspored zaposlenih u obezbeđenju.
„U dnevnim satima prisutan je veliki broj čuvara, ali noću ih je mnogo manje! A onda, stvarno, izložiti dijamant ispod stakla... Kao da to namerno radite! Koliko puta je Arčibald došao kroz vazduh? To je njegova specijalnost!"
Gospođica Ho ostade dugo ćuteći, kao da je odjednom shvatala sve nedostatke svoje strategije.
Marten ostade na svom kompjuteru daunloudujući planove hotela koje mu je direkcija upravo dostavljala. Baš kad je hteo da ih odštampa, začu se vibrirajuće ,,bip" njegovog telefona, obaveštavajući ga da je primljen SMS.
Ometam li te?
On pogleda broj: bila je to Gabrijel. On odluči da ne odgovori, ali par minuta kasnije, ona se opet javi:
Ometam li te?
Da! ... odgovori on, iznerviran.
Koristeći poruke kao mesindžer, ona nastavi s pitanjima:
Hoćeš da ručamo zajedno?
Ne.
Šta radiš?
Moj posao.
Ubijaš ljude?
Prestani, Gabrijel...
Sećaš se kako smo vodili ljubav?
Kao uhvaćen na delu, Marten podiže glavu ka gospođici Ho. Na drugoj strani kancelarije, dopola zaklonjena ekranom svoga laptopa, Korejka ga je radoznalo posmatrala.
Nadam se da me nisu stavili pod elektronsko nadgledanje, pomisli on vrativši se svom telefonu da bi kliktao po minijaturnim tipkama:
Prestani, rekao sam ti!
Vođenje ljubavi je uvek bilo lepo, nežno, blago. Ti si...
Umalo da joj opet kaže da prestane, ali on to nije nimalo želeo. Umesto toga, očiju uprtih u svoj mali ekran, čekao je novu poruku, koja ubrzo i stiže:
Meni nikada više nije bilo tako lepo, tako snažno, tako senzualno. Ovoga puta, on ne propusti:
Ako je bilo toliko lepo, zašto nisi došla na naš sastanak?
Ne odgovorivši na njegovo pitanje, Gabrijel nastavi da podseća na uspomene mnoštvom vrelih SMS poruka:
Sećaš se naših poljubaca i maženja? Sećaš se tvojih ruku na mojim grudima? Sećaš se mojih grudi u tvojim ustima? Sećaš se tvoga tela u meni? Sećaš se tvoje glave u mojim rukama, tvog jezika u...
Onda, odjednom, postade previše. On prestade da čita i svom snagom baci telefon koji se razbi o zid kancelarije.
On se pope Market stritom, prođe Geri strit i izađe na Grant aveniju, ispred kafea De Onže. Bio je siguran da će je ovde naći.
Na ulazu u kinesku četvrt i na nekoliko ulica od francuskog konzulata, kafanica je važila za delić Francuske usred San Franciska. Iako se ovde nisu prodavale cigarete, iznad kafića je stajao natpis Bar-tabac, po ugledu na stare francuske bistroe iz pedesetih godina. Marten odgurnu vrata i uđe u kafanu. Mesto njihovog prvog ljubavnog sastanka.
Šarm bi se osetio svaki put: svojim kariranim stolnjacima, limenim barom i drvenim stolicama, bistro je uvodio klijente u neki stari francuski film, i posmatrajući goste, očekivalo se negde i lice Lina Venture ili Bernara Blijea, a, posebno ako vas tu iznenade dijalozi a la Odijar,!
Napisan na crnoj tabli, meni je mirisao na staru dobru Francusku: jaja s majonezom, haringa i krompiri, praziluk u sirćetu, junetina na burgonjski način, dinstana teletina, petao u vinu, iznutrice na konski način...
Iza pulta, kalendar PTT, stare razglednice sa trke Tur d'Frans, prikazivale su podvige Anketila i Pulidora. Odmah pored, stari stoni fudbal Garlando sa svojim već umornim igračima. Čak je i muzika pristajala atmosferi: Edit Pjaf remiksi, Reno i njegovi p'tits bals de samedi soir, Zaza Furnije i son homme...
Nakon što se raspitao kod jednog konobara, Marten pronađe Gabrijel kako sedi za najromantičnijim stolom restorana, izmaknutim u malom polukružnom svodu, odakle su visile vitice vinove loze.
„Hoćeš da igraš ove igre, važi!" odbrusi on, sedajući pored nje.
„Uzećeš paštetu za predjelo?"
„Kako si uspela da dobiješ ovaj sto?"
„Kao i ti prve večeri: podmitila sam konobara!"
„Ali šta ti u stvari hoćeš?"
„Hoću da ga pronađem", reče ona, zatvorivši meni.
„Koga?"
„Martena koga sam poznavala. Onog koga sam volela."
„Ne možeš oživeti prošlost."
„A ti nemaš prava da je uništiš!"
„Ja ne želim da je uništim, ja želim da je shvatim, da shvatim zašto nisi došla na onaj sastanak."
Govorili su povišenim tonom. Ona se utiša da bi mu rekla:
„Zar nećeš radije da se okreneš napred?"
On skrenu pogled. Ona nastavi:
„Kaže se da se sreća ne ponavlja, ali mi imamo pravo na još jednu šansu, Martene! Nemojmo je uništiti! Još smo mladi, mada ne previše. Imamo više vremena pred nama nego iza nas, ali ne puno. Još uvek možemo da pravimo decu, ali trebalo bi da počnemo odmah..."
Ona pocrvene do ušiju, užasnuta hrabrošću svoje izjave koja njega kao da je sledila. Ipak, ona ne posustade već nastavi:
„Pre petnaest godina nisam bila spremna. Nisam bila tome dorasla, nisam bila dovoljno jaka, sumnjala sam u sve. A ni ti, možda ni ti nisi bio spreman, uprkos onome u šta želiš da veruješ..."
Njegov izraz lica postade sumnjičav. Ona nastavi:
„Sada sam spremna. Vidiš, ljubav je kao vazduh, ako nam predugo nedostaje, umremo. Toliko si me voleo tokom nekoliko meseci da sam imala zaliha ljubavi godinama. Zahvaljujući toj ljubavi, mogla sam da se suprotstavim mnogim stvarima, ali dolazim na ivicu svojih zaliha, Martene."
Ona stavi ruku iza svog vrata, milujući se po kosi na dnu potiljka, kao znak samoohrabrenja, znak da je morala sama da se pomuči jer nije bilo nikog da to uradi umesto nje.
„Nanela sam ti bol, znam. Izvini", završi ona. Konačno, Marten zinu da kaže šta mu je na srcu:
„Nije problem bol. Od bola patiš, ali to te ne uništi. Problem je samoća koju rađa bol. Ona je ta koja te tiho ubija, koja te odvaja od ostalog sveta. I koja budi ono najgore što imaš u sebi."
Ona prihvati raspravu.
„Voleti je uvek opasno, Martene. Voleti znači nadati se da dobiješ sve rizikujući da sve izgubiš, a takođe i da ponekad prihvatiš rizik da budeš manje voljen nego što voliš."
„Pa eto, vidiš", reče on ustajući od stola, „mislim da ja više nisam spreman da preuzmem taj rizik."
Marten se vrati u prostorije obezbeđenja hotela i provede dobar deo popodneva radeći na planovima Garden korta. Trebalo je zatim da prisustvuje sastanku sa šefovima jedne grupe radnika obezbeđenja, angažovanim od strane Lojds braders, i nekoliko agenata FBI koji su opsedali hotel.
Sunce je već počinjalo da zalazi kada on ispisa dugačak izveštaj upućen gospođici Ho: listu predostrožnosti namenjenih pojačanju obezbeđenja dijamanta. On pokuša da pozove Korejku, ali nije odgovarala ni na jedan od svojih brojeva. On joj posla i-mejl i SMS poruku, a zatim siđe u izložbenu salu.
U Ciarden kortu je vladao pravi metež. U poslednjih nekoliko dana, prodaja dijamanta je bila glavna tema štampe i mediji su se potrudili da od izložbe dijamanta naprave nezaobilaznu turističku atrakciju za božične praznike. Toliko interesovanje brinulo je Martena, jer je ono njegov zadatak činilo mnogo komplikovanijim.
Usred gomile, on brzo zatvori oči da bi se bolje skoncentrisao. Trebalo je da uđe u glavu kradljivca. Kako bih ja ukrao dijamant, da sam Arčibald? Ovog popodneva, njegov mozak je skoro neprekidno mleo, radeći na impresivnom broju podataka, poput kompjutera. Na početku ove večeri, izgledalo je kao da se sve razjašnjava u njegovoj glavi, zatim se sve redom složilo na svoje mesto, kao delovi slagalice.
Kako bih ja ukrao dijamant, da sam Arčibald?
Slike su mu proletale kroz glavu: stakleni svod, broj izlaza, prevelik broj posetilaca, redovni obilasci radnika obezbeđenja...
Kako bih ja ukrao dijamant, da sam Arčibald?
I odjednom, odgovor mu se javi poput bleska: da je on Arčibald, nikada ne bi ni pokušao da ukrade Ključ od raja!
Zato što je bilo suviše lako.
Postavljena scena! Zamka!
Martenu odjednom postade jasno da je bio samo pion na šahovskoj tabli, igrajući ulogu u jednoj partiji koja ga je prevazilazila. Ni Lojds braders ni gospođica Ho nikada nisu ni želeli da zaštite dijamant.
Ono što su oni pokušavali bilo je da privuku Arčibaldovu pažnju.
Ta iznenadna prodaja u poslednjem minutu, kao i medijska pompa koju je ona izazvala, sve je to bio samo mamac koji je trebalo da natera Arčibalda da se baci u čeljusti vuka.
Izloženi dijamant nije mogao biti pravi dijamant...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:55 am





20. Dvoje ljubavnika


Otac mi je dao srce, a vi ste učinili da ono kuca.
~ Onore de Balzak ~


Kada Marten stiže u Sausalito, sunce je svojim poslednjim zracima obasjavalo Pacifik, bojeći nebo i okean nestalnom purpurnoružičastom.
On pronađe jedno mesto na parkingu u plutajućem selu, gde je živela Gabrijel. Tu ga dočeka raznolikost i kolorit kuća na kolju i barkama; bilo je to jedno od najneobičnijih delova Kalifornije. Grad na vodi je postao simbol kontrakulture šezdesetih godina, kada je jedna grupa hipika i nonkonformista naselila taj deo terena da bi na njemu izgradila kuće u svom stilu, sklepavši stare barke, naselivši se na lađama i podigavši gradić na vodi.
Danas je naselje postalo buržoasko: izmenjene uz pomoć modernih arhitekata, kuće su se prodavale za basnoslovne sume. Već odavno, ekološki „džipovi" i „porše kabrioleti" bili su zamenili stare, oronule „džipove".
Marten prođe obalom oivičenom cvećem, grmljem i oslikanim klupicama. Mnoge kuće na vodi imale su velike zastakljene terase, koje su davale utisak da se može ući u intimnost stanara: dvoje starih večeralo je na terasi posmatrajući ljude okolo; jedan dečak je, nadvijen nad svoje knjige, radio domaći zadatak; sama u sobi, jedna devojka je uvežbavala koreografiju Britni Spirs; jedan mladi glamurozni par gađao se lepim recima („Opet si bio kod svoje kurve, je li tako?" „Najpre, Rita nije kurva",„Znači, bio si kod nje...").
Ljudi, vreme, život...
Marten prepozna kuću po avionu „cesna", nasukanom pored malog drvenog pontona, koji je delilo dvoje komšija. On prođe dokom za ukrcavanje sve do verande, kada...
„Uđi, otvoreno je!" doviknu mu kroz prozor. On odgurnu vrata i odmah se nađe u salonu. Mesto je odisalo šarmom i zabavom. Veliki buket raznobojnih orhideja ukrašavao je prostoriju presvučenu drvetom, a zastakljena terasa polukružnog oblika propuštala je blagu večernju svetlost.
„Došao si da se pomiriš?" upita ona, dočekujući ga.
„U neku ruku."
„Onda, dobro došao kod mene."
On joj pruži flašu vina.
„Tražio sam neki originalan poklon..."
Ona pogleda i uzviknu:
„Šato margo 19611 Pa ti si lud!"
„Našao sam ga u 'tajnom' podrumu hotela Palas."
„Kako to misliš našao?"
„Ukrao", precizira on.
„Zaista, ne zaslužuješ bolje od njega!"
Marten ignorisa ovu primedbu, dodavši samo:
„Izgleda da je to bila izuzetna godina."
Ali Gabrijel se ne dade odvući na tu stranu.
„Idem da je stavim u ostavu i vratiću je u hotel prvom prilikom."
Nestade je na nekoliko sekundi.
„Kad je tako, više ti ništa neću pokloniti!"
„Kako si uspeo da uđeš u njihov podrum?" upita ona, vrativši se u prostoriju.
„Imao sam plan."
„Nadam se da nisi ostavio tragove za sobom."
„Ne, to je prednost iskustva i dobre škole..." Ona ga pozva da sedne, ali on ipak odluči da ostane da stoji.
„Pomoći ćeš mi da odaberem?" upita ona, odvevši ga do police posvećene muzici.
Ona izbegnu ajpod fluorescentnoroze boje priključen na njenu bazu i predloži mu da pretraže po starim pločama, kolekciji njene majke.
Marten se predade igri i, tokom nekoliko minuta, oni preturahu po starim longplej izdanjima, podsećajući se na napuštenu diskoteku i puštajući albume slavnih umetnika koje je Valentajn nekada kupovala: Dženis Džoplin, The Beatles, Pink Floyd, Dejvid Bouvi, Džoni Mičel... Konačno se odlučiše za 33 naslova Boba Dilana, među kojima je bio i Lay, Lady, Lay.
Dok je Marten postavljao ploču na gramofon, Gabrijel reče:
„Imaš sreće da sam ovde. Obično sam u ovo vreme još na radnom mestu."
„Zašto si se vratila ranije?"
„Imala sam nešto da obavim..."
„Šta?" upita on, ustajući.
„Ovo", reče ona poljubivši ga.
Njihovo disanje se meša, usne se miluju, jezici se traže i izazivaju.
Ona mu mazi lice, on joj miluje potiljak.
Ona mu skida jaknu, on joj otkopčava farmerke.
Ona mu skida košulju koja pada na parket, on skida njen džemper, lizne joj ramena, okusi njenu kožu.
Ona primećuje njegovu tetovažu koju ranije nije imao, on prepoznaje njen miris i meša ga sa svojim uspomenama. Tako vreme ludi i prošlost obuzima sadašnjost. I strah isplivava na površinu. Strah.
Zarobljen u telu, skriven u senci duha. Strah koji se širi. Strah koji nema granice. I koji samo ljubav može pobediti. U početku, strah zarazi sve. U početku, strah plaši i tera na beg.
Uprkos svemu, njihove ruke se spajaju i njihova tela lepe jedno uz drugo. Ona se vezuje za njega kao za luku. On pronalazi snage da se zarije u nju. Ona uspeva da se zaveže za njega.
Njegov pogled traži njen. On je povlači, zaustavlja se da bi je posmatrao na svetlosti osvetljenja s pristaništa: telo joj blista u noći i osvetljava joj lice. Ona mu se smeši, oseća se blistavom za njega. Provlači ruke kroz njegovu kosu, on jezikom istražuje njene grudi.
Mogu se, naravno, njihovi poljupci svesti na razmenu pljuvačke, na nekoliko grama zubne gleđi koja se kucne jedna o drugu.
Ali ipak...
Ipak, za vreme jednog treptaja oka...
Njihova tela drhte i strah se povlači.
Uvijen u čaršave i pokrivače, Marten prvi izlazi na terasu. Noć je već bila pala, ali još uvek je bilo toplo u tom gradu, drugačijem od ostalih, zaštićenom vetrom s Pacifika i povlašćenom specifičnom mikroklimom koja je ovo zimsko veče pretvarala u prolećno.
Marten je razgledao okolo u tišini. Veranda je pružala pogled na okean. Na drugom doku, jedan stari vojnik se upravo bio smestio sa svojom ribarskom barkom i uključio radio. Slušajući početak Travijate, on se igrao s galebovima, čiji su se uzastopni krici, na kraju, stopili sa operom.
Zveckanje kristala trže ga iz posmatranja.
Umotana u karirano ćebe, Gabrijel mu se pridruži skakućući, držeći u ruci dve prazne čaše. Ona ga poljubi i spusti glavu na njegovo rame. Zatim, jogunasto se smešeći, predloži:
,,A da otvorimo flašu vina?"
On jedva dočeka:
„Idem da je donesem!"
Ostavši sama na verandi, ona oseti da joj telo obuzima jeza dok joj se jedna suza slivala niz obraz.
Ta suza, bila je to zahvalnost.
Zahvalnost životu, sreći, karmi, slučaju, proviđenju, velikom stvaraocu koji upravlja našim sudbinama, samom Bogu, ako On postoji... Nije ni važno! Marten se vratio u njen život. A ovoga puta, znala je da je to zauvek. Nekom čudnom alhemijom, sklad njihovih tela proizašao je iz sklada njihovih duša. Sada su oboje bili spremni, ne da počnu iz početka već da nastave ljubav koja je nadživela hibernaciju dugu skoro petnaest godina. Marten je bio u pravu kada je rekao da se ne može mudro gledati u budućnost ako se ne razume i ne prihvati prošlost. Oni više nisu bili putnici bez prtljaga. Nisu više bili dvadesetogodišnjaci. Oboje su živeli, patili jedno bez drugoga. Oboje su se bili izgubili jedno bez drugoga.
Probali su, svako sa svoje strane, da vole nekog drugog... Ali bilo je gotovo sa svim tim. Odsada, sve će da mu kaže, sve da mu objasni, počev od pravog razloga njenog nedolaska u Njujork.
Ispričaće mu i o svojim ljubavnicima, o tom osećaju koji je oduvek imala, još od detinjstva, da je neka vrsta mamca, plena u nekoj igri u kojoj ona nije želela da učestvuje i u kojoj nikada neće pobediti. Dugo vremena, s muškarcima, mnogo je govorila „ne", zatim je mnogo govorila „da". Jer kada nemate sigurnosti u sebe, govoreći nekome da znači reći mu još više ne od „ne". Znala je da će Marten razumeti...
Tokom njihovog zagrljaja, njegove odbrane su pale istovremeno kada i njene. Odsada, nisu im više trebale, jer su imali ljubav. Odsada, ništa više nije moglo uzburkati njihovu sreću. Osim, možda...
„Dobro veče, Gabrijel."
Ona poskoči od iznenađenja.
Arčibaldovo lice se izdvajalo pod svetlošću jedne lampe u obliku baklje.
„Šta ti radiš ovde?"
„Došao sam da nastavimo naš razgovor."
„Ne večeras."
„Mislim da je izbor večeras ili nikada."
„Zašto?"
„Objasniću ti."
„Ne, odlazi!" naredi mu ona, odgurnuvši ga. „Marten je ovde!"
„Video sam", reče on, sedajući na kanabe. Obuzeta panikom, ona ga preklinje:
„Ne uništavaj mi ovo veče, molim te."
„Ti si ta koja ima karte u rukama, Gabrijel. Ako hoće da me uhapsi, ovoga puta ne bih odoleo. Izaberi šta ćeš: da poslednji put razgovaraš sa svojim ocem, ili da ga pošalješ da svoje poslednje dane provede u zatvoru."
„Ali gde misliš da razgovaramo?"
„Imam ja ideju", reče on pokazujući na mali hidroavion.
„Zašto mi to tražiš? Zašto mi tražiš da izaberem između Martena i tebe?"
„Zato što živeti znači praviti izbore, Gabrijel. Ali mislim da ti to već znaš..."
Tokom dve sekunde, ona ostade sleđena, užasnuta onim što Arčibald od nje traži. Zatim požuri u kuću i strča u podrum.
„Pronašao sam flašu!" povika Marten, čuvši je da dolazi.
Upravo je zatvarao rashladni ormar, kada Gabrijel proviri kroz vrata.
„Izvini, ljubavi..."
„Šta?"
Pre nego što je mogao da bilo šta shvati, ona je okrenula ključ i zaključala ga u prostoriji.
„Izvini", ponovi ona slomljenim glasom, odlazeći da se pridruži Arčibaldu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:56 am






21.Toliko smo se voleli


Voleti nekoga znači oteti mu dušu, kao i naučiti ga, u tom otimanju. koliko je njegova duša velika, neumorna i čista. Svi mi patimo od toga: da nismo dovoljno opljačkani. Patimo od sila koje su u nama i koje niko ne ume da krade da bi nam ih otkrio.
~ Kristijan Boben ~


Sa svojim okruglim trupom i svojim velikim plovilom, hidroavion je ličio na pelikana.
Arčibald stavi naočare za vid i smesti se za komandnu tablu „cesne", dok je Gabrijel u tišini obavljala poslednje provere. On pokrenu motor, podesivši ga na spori rad, da bi se navikao na mašinu i zaštitio propeler od neujednačenih udara koji su brisali površinu vode.
Noćno nebo je bilo vedro, ali oštar vetar i talasi otežavali su svako manevrisanje, okrećući avion kao vetrenjaču. Arčibald se pažljivo udalji s pontona, sve dok ne stiže do prostora za poletanje, gde je voda bila manje uzburkana. On napreže pogled kako bi izbegao parčad drveta i ostale olupine koje su plutale površinom vode, da ne ošteti plovilo. Dok je hidroavion ubrzavao, Arčibald zatvori poklopce i krmu, zatim postepeno upotrebi plovila koja su lupkala o talase. Kada uključi gas, avion se pretvori u aerogliser, dodirujući površinu okeana, i odvoji se od vode, elegantno prelazeći iz jednog elementa u drugi.
Zatim uze zamah, nadlete centar grada i njegovu liniju solitera, Bej Bridž i Ejndžel Ajland, a onda se okrenu u pravcu juga.
* * *

Bosih nogu, u gaćama, Marten je kipteo od besa. Podrum nije imao nijedan prozor, a jedini otvor su bila metalna vrata koja je Gabrijel zatvorila za sobom. U tri navrata, on snažno udari ramenom, ali uspeo je samo da zada sebi bol.
Još jednom, Gabrijel ga je ponizila. Razoružala ga je, ogolila, naterala ga da spusti oružje da bi ga još više izdala, pošto mu se bila predala.
Nije shvatao, nikada neće shvatiti.
Na patnju i strah se sada nadovezivala i surova mržnja.
Duboko frustriran, on dograbi flašu bordoa i razbi je o metalnu ploču.
* * *

„Cesna" je bila dostigla svoju uobičajenu brzinu. Preletela je Karmel i letela jugom zaliva Monterej, nadletevši panoramu između šume Los Patres i strme obale Big Sur, koja se spuštala u okean. Tokom čitavog leta, Gabrijel se ni jednom ne obrati svom ocu, zadovoljivši se samo time da asistira Arčibaldu u njegovom pilotiranju. Kradljivac je voleo ovaj put, koji se nekoliko desetina metara niže spuštao vijugavom i dugačkom stazom, kamenom, divljom i pustom. S vremena na vreme, njegov pogled se gubio prema pučini, i on je tamo zamišljao sive ajkule koje u tišini migriraju od Aljaske ka Meksiku da bi se razmnožavale pod nekim svetlijim nebom. Gabrijel je mislila samo na Martena...
Nešto ispred San Simiona, Arčibald uspori avion i započe sletanje. Gabrijel je znala da je upravljanje delikatno, jer je vetar konstantno menjao pravac.
Arčibald lagano nagnu avion da bi pokušao da aterira na ulaz u jedan mali zaton. Noć je bila toliko puna zvezda i mesec toliko svetao da se avion ogledao na vodi kao u ogledalu, otežavajući tako procenjivanje visine na kojoj su se nalazili. Uprkos tom varljivom efektu, on uspe lagano da se spusti.
Arčibald je bio kradljivac bez premca, ali i izvrstan pilot...
* * *

Mali zaliv se kupao u tihoj vodi koja je blistala magičnom svetlošću. Prilaz plaži je bio moguć samo preko vode, što je omogućilo mestu da sačuva neki divlji izgled.
„Ovaj zaton je bio jedno od omiljenih mesta tvoje majke", objasni Arčibald dok su pristajali na obalu.
Podeljena osećanjima radoznalosti i ljutnje, Gabrijel upita:
„A kako si upoznao mamu?"
„Bio sam tada pilot, i tokom jednog leta radio sam za nju, to jest za humanitarnu organizaciju koju je ona osnovala: Krila nade. Tamo sam je upoznao, tokom jedne misije u Africi."
Blago talasanje je ljuljuškalo površinu okeana i blagi vetar im je milovao lica.
„Između vas... bila je ljubav na prvi pogled?"
„Ja sam je zavoleo još prvog dana", reče on. „Njoj je trebalo više od pet godina."
„Pet godina!"
„Pre mene, tvoja majka je bila zaljubljena u pevača jedne dosta popularne rok grupe, jednog gadnog tipa koji joj je godinama nanosio bol..."
Na nekoliko trenutaka, Arčibaldov pogled se zamuti i njegov duh odluta u sedamdesete, u zavojnice jedne još uvek bolne prošlosti.
„Tip koji joj je dosta uzeo, ne dajući joj mnogo", nastavi on, ,,a naročito to što..."
„Naročito šta?" upita Gabrijel, podstičući ga da završi rečenicu.
„Dva puta ju je naterao da abortira."
Ponovo nastade tišina, još teža nego ranije. Zatim oboje bosi skočiše u vodu i odoše na plažu. Dok je on vezivao hidroavion da bi ga sprečio da otplovi, Gabrijel nastavi:
„I, je li ona dugo ostala s tim pevačem?"
„Šest godina, mislim. U stvari, šest godina s prekidima."
„Šest godina!" Kako ga je ona pogledom pitala, on nastavi:
„Što ju je taj čovek više terao da pati, ona ga je jače volela. Čudan je život, a? Ponekad se sve događa kao da sebi namećemo kaznu za nešto što ni sami ne umemo da odredimo."
Oni malo prošetaše obalom. Mesto je bilo takve lepote da gledaocu zastane dah: prirodna plaža, u obliku kroasana, zaklonjena od vetra velikom granitnom stenom.
,,A ti, šta si ti radio za to vreme?"
„Ja sam je čekao. Čekao sam je trpeći njeno odbijanje."
„I uvek si se nadao?"
„U početku jesam. Na kraju, ne mnogo." Volela je iskrenost njegovih odgovora.
„Dakle, patio si?"
„Da", priznade on. „Bilo je to čak... više od patnje: neka vrsta kidanja, mučenja, torture."
„Ali kako si mogao da, od prvog dana, voliš ženu koju nisi ni poznavao?"
„Znam, to je teško razumeti", priznade Arčibald. „Činilo mi se da vidim u njoj ono što drugi ne vide, kvalitete kojih ni ona sama nije bila svesna. Činilo mi se da sam već tada video u njoj ženu u koju se kasnije pretvorila."
„To postoji samo u romanima i filmovima, tata..."
„Nekada se događa i u stvarnosti", uveri je on.
„A kako objašnjavaš to što joj je trebalo pet godina da shvati da si ti čovek njenog života?"
On je pogleda u oči.
„Zato što se plašimo kada smo voljeni. Zato što je život komplikovan i zato što se često zabavlja šaljući nam pravu osobu u pogrešno vreme."
„A ti, pre nje, da li si još nekoga voleo?"
„Pre tvoje majke, nekoliko godina bio sam oženjen jednom medicinskom sestrom iz Crvenog krsta."
„I napustio si je zbog mame?"
„Ne, napustio sam je zato što sam previše mislio na tvoju majku, iako me, u to vreme, ona nije htela. Napustio sam je jer prevara najpre počinje u glavi."
„I konačno, nakon pet godina, mama ti je rekla da."
„Nije mi rekla da, samo mi je rekla da sam je izlečio."
„Da si je izlečio?"
„Da, i veruj mi, to vredi svih Volim te' ovoga sveta."
On joj pokaza na jedan vodopad u dnu zaliva, koji je padao direktno u okean. Plaža je bila oivičena sekvojama, vrbama, eukaliptusima i lavorima.
„Ovde, u ovom zatonu, prvi put smo se poljubili i prvi put vodili ljubav. I sigurno si ti ovde i napravljena."
„U redu je, poštedi me detalja." Iz džepa svoje košulje on izvadi jednu cigaru.
„Uživaj u pejzažu, jer ga više nikada nećeš videti ovako zaštićenog: u toku je izgradnja pešačke staze koja će ga povezivati s parkingom Ni d'Egl."
„Baš tužno", ražali se Gabrijel.
„Takav je život", predade se on, milujući blagu i glatku površinu svoje „havane".
„Ništa ne traje, to pokušavaš da mi kažeš?"
„Da, sve se ugasi, sve prolazi i nestaje. Trenutak je jedino što je bitno." Arčibald odseče vrh svoje cigare, zatim je pomirisa. Gabrijel mu se usprotivi:
„Ne, postoje stvari koje opstaju, koje traju."
„Šta na primer?"
„Ljubav?" pokuša ona.
„Ljubav... Nema ničeg osetljivijeg, niti kratkotrajnijeg. Ljubav je kao vatra u kišnom danu: mora se sve vreme čuvati, hraniti i negovati, inače se gasi..."
„Ima ljubavi koje traju."
„Ne, ono što traje je patnja nakon ljubavi."
„Ne dopada mi se to što kažeš."
„Ako se plašiš da čuješ neke odgovore, bolje da ne postavljaš neka pitanja."
Ozbiljnog lica, Arčibald kresnu jednu šibicu, a zatim i drugu, kako bi potpuno zapalio dno svoje „havane". .
„Ali ti još uvek voliš mamu!"
„Da", priznade on.
„Dakle, dokle god se sećaš nekoga ko te je voleo i koga ti još uvek voliš, produžuješ ljubav."
„To je ono što ljudi žele da čuju, ali ja u to baš i ne verujem."
Zamišljena, Gabrijel odustade od te teme. Ona nastavi da posmatra cigaru svoga oca koja je gorela u noći. Vetar je i dalje bio jednako topao, a udari talasa o pesak veoma blagi.
„Ima nešto što sam hteo da ti dam: jedno pismo", reče on, tražeći po svojoj kožnoj torbi koju je nosio preko ramena.
„Pismo?"
„Da, znaš ono što su ljudi koristili da bi se dopisivali pre izuma i-mejla..."
„Znam šta je pismo. I ja sam ih dobijala, šta misliš ti!"
„Ah, da, od tvog Martena..."
„Prestani, hoćeš li!"
„Elem, to pismo sam hteo da ti dam da bi sačuvala nešto iz tog perioda", reče on pružajući joj svetloplavu kovertu, izbledelu tokom godina. „Poslala mi ga je tvoja majka, na samom početku naše veze. Njen način da mi kaže da želi dete sa mnom. Nisam se nikada odvojio od njega i voleo bih da ga pročitaš kada budeš sama."
Gabrijel se napravi da ga nije čula. Ona sede na pesak i otvori kovertu.
Ležeći na plaži, naslonjen na laktove, Arčibald je posmatrao liniju horizonta. Sedeći pored njega, Gabrijel je završavala sa čitanjem. Oslobođena nekog tereta, ona je plakala. Iste suze kao i prethodnog dana. Suze zahvalnosti. Zahvalnosti što je imala sreće da konačno upozna svoje roditelje i što je mogla da ih voli.
Arčibald polako povuče nekoliko kratkih dimova svoje cigare da bi uživao u divljim ukusima koji su se lepili za njegove receptore. Uvek proživeti trenutak... produžiti ono malo vremena što mu je ostalo...
„Imam tumor na pankreasu, Gabrijel."
Predugo zadržavane, reči same izađoše.
„Šta?"
On nežno pogleda u njeno lice okupano suzama.
„Imam rak u poslednjoj fazi. Umreću."
Ona ga pogleda, nepoverljivo.
„Umrećeš?"
„Za nekoliko nedelja. Najviše tri meseca."
„Ali jesi li siguran? Prošao si sva ispitivanja?"
„Da, više se ne može ništa, dušo."
Uzrujana, ona stavi glavu u ruke, zatim slomljenim glasom upita:
„Kada si saznao?" Reči su joj ostajale u grlu.
„Sa sigurnošću? Pre dva dana..." Ona obrisa oči i viknu, puna besa:
„Ali zašto si se onda vratio? Pronašla sam svog oca pre samo nekoliko sati, a već moramo da se rastanemo! Zašto mi ovo radiš?"
„Zato što je trebalo da znaš da te nisam napustio. Sve ovo vreme bio sam tu, u tvojoj senci."
„Kako to misliš, u senci?"
Da bi je umirio, on je uhvati za ruku. Zatim joj ispriča kako je, skoro već dvadeset godina, pokušavao da joj priđe i ispriča istinu. On podeli s njom deo svoga stida, svoje odgovornosti i tuge pred svojom nemoći. Ispriča joj i o svojim strategijama koje je izvodio da bi proveo nekoliko minuta pored nje, inkognito, svakog 23. decembra.
Uzbuđena, Gabrijel se podsećalajoš uvek svežih uspomena. Susreti koji su je dotakli a da toga nije bila ni svesna, i koji su sada dobijali novo značenje.
Onaj prodavač koji je išao od vrata do vrata i koji joj je poklonio, za skromnu sumu, poslednji model laptopa poznate marke, samo nedelju dana nakon što se njen pokvario. Bio je to on!
Onaj ulični klovn, filozof, čija predstava ju je toliko ganula i toliko joj se svidela da je imala utisak da su reči bile upućene baš njoj. On...
Onaj baštovan koji je potkresivao ruže u Japanskoj čajnoj bašti i koji ju je slatko nasmejao, kao da je naslutio njenu tugu, jednog dana kada ništa nije išlo kako treba. Opet on.
Toliko kratkotrajnih susreta, koji su joj danas ostavljali samo žaljenje. Da je samo znala ranije...
Ali žaljenje se pomeša s besom kada Arčibald spomenu detektiva koga je angažovao i koji joj je već godinama bio za petama.
„Kako si se usudio da mi se uplićeš u život, bez mog odobrenja?" upita ona, šokirana.
„Hteo sam samo da ti pomognem", odbrani se Arčibald.
„Da mi pomogneš?"
„Ti nisi srećna, Gabrijel."
„ Ma šta ti znaš?"
On otvori kožnu torbicu koja je ležala pored njega i izvadi nekoliko „dokaza": fotokopije dnevnika svoje kćerke, fotografije sa izlazaka, nikada sa istim dečkom. Raspitao se o nekima od njih: ništavni tipovi, egoisti, ponekad nasilni, ponekad okrutni, toliko da je jednom i sam morao da se „pobrine" za jednog od njih.
„Zašto ovo radiš, dušo?"
Ona ga pogleda očima koje su pretile da iskoče. Osećala se neugodno što je morala da se pravda ocu u vezi s nečim što ni ona sama nije znala da analizira.
„Pa vidiš, to je ono što si maločas rekao: ponekad pokušavaš sebe da kazniš zbog nečega, a ni sam ne znaš zbog čega..."
Gabrijel je bila utonula u tišinu, a Arčibald u uspomene.
Sećao se prve prolećne noći koju je proveo s Valentajn. Sami na svetu, usred irisa i makova.
Na zalasku svoga života, mogao je da potvrdi da nije doživeo ništa snažnije od onog osećaja kada se dvoje stope u jedno. Tog tako retkog osećaja da više niste sami.
On se okrenu ka svojoj kćerki i, ne okolišajući, upita:
„Taj Marten, da li ga stvarno voliš?"
Ona okleva da mu odgovori, zatim će:
„Da, volim ga odavno. On je nešto sasvim drugačije od ostalih."
„A on tebe, voli li?"
„Mislim da me voli, ali posle ovoga što si mu učinio, biće mi teško da se izvučem..."
„Ja ništa nisam uradio", odgovori Arčibald, blago se osmehujući. „Ti si ga zatvorila golog u podrum! A slažem se s tim da mu se to neće nimalo dopasti, i da ćeš se namučiti da se izvučeš!"
„Izgleda da se tebi to sviđa!"
On slegnu ramenima i povuče još jedan dim iz svoje cigare.
„Ako te stvarno voli, vratiće se. Čak će biti dobro za njega da vidi da igra još nije dobijena. Ja sam se pet godina borio da bi mi tvoja majka rekla da."
„Ali on mene čeka već trinaest godina..."
„Čekati ne znači boriti se!" odsečno reče Arčibald. Ona zavrte glavom, on pokuša da shvati: „Zašto si ga pustila da toliko dugo čeka, ako ga voliš?" Ona odgovori kao da je to nešto očigledno:
„Zato što sam se plašila."
„Plašila čega?"
„Svega."
„Svega?"
„Plašila sam se da nisam dorasla, da neću umeti da ga volim, da ću se jednoga dana probuditi i više ga neću voleti, da neću moći da mu podarim decu koju želi..."
Arčibald se blago namršti. Reči njegove kćerke mnogo su ga podsećale na njegovu Valentajn. Reči koje nije voleo da čuje, jer za njega one nisu predstavljale ništa.
„A ti, kako se tebi čini Marten?" Gabrijel se usudi da pita.
„Ne računajući činjenicu da je pokušao da mi saspe dva metka u stomak?"
„Da", nasmeši se ona. Arčibald se uozbilji.
„Ne znam da li bi on bio sposoban."
„Za šta sposoban?"
„Sposoban da te zaštiti."
„Ali ja nisam dete!" naljuti se Gabrijel. „Nije mi potreban muškarac da me štiti."
„Gluposti! Ženi je potrebno da..."
„Prestani da držiš govore iz prošlog veka!" prekide ga ona. ,,A osim toga, Marten je jači nego što ti misliš."
„Ma nemoj! Nije čak bio sposoban ni da te zaštiti od mene. Ti si sama uspela golog da ga zaključaš u podrum!"
„Misliš da se ponosim time?" Ali Arčibald još nije bio završio sa svojim pridikama:
„Mislim da je suviše blag, suviše osetljiv, suviše sentimentalan..."
„I ti si bio sentimentalan u njegovim godinama", podseti ga ona.
„Da, i zbog svojih osećanja sam izgubio hladnokrvnost, ona su pomutila moj razum. Sprečila su me da zaštitim tvoju majku..."
„Šta hoćeš da kažeš?"
„Nikada nije trebalo da je odvezem u onu bolnicu, nikada da pucam u onog doktora, nikada nije trebalo da uništim tvoj i moj život, nije trebalo da..."
Glas mu zadrhta, zatim puče u jecaj.
Vetar odjednom postade hladniji i, uz gluvo šuštanje, uvuče se među drveće.
I prvi put za trideset tri godine, otac i kćerka su konačno mogli da stegnu jedno drugo u zagrljaj.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:56 am





22.Pismo od Valentajn


Život svakog od nas nije pokušaj da se voli. On je jedini pokušaj.
~ Paskal Kinjar ~


San Francisko, 13. april 1973.
Arči, ljubavi moja,
Najpre, noć. Najpre, užas. Sve ono što nas boli. Sve ono što nas ubija. Naši strahovi, fantomi iz naših prošlosti.
Svi su oni ovde i gledamo ih u lice: tvoja prva ljubav, moja prva ljubav, vrtoglavost praznine, „lepuškasti" pevač koji je uništio moje srce i moje telo i za kojim sam, pored svega, otišla sve do pakla, tvoja prva žena: taj plavi anđeo koji te je toliko ganuo svojim altruizmom.
Važno je da umemo da ih pogledamo u lice u svoj njihovoj privlačnosti, važno je i da znamo da nas neće lako napustiti, da će doći dan kada će me pevač pozvati da mi kaže da još uvek misli na mene i da je ovaj put tu za mene, da mije napisao pesmu da bi mi rekao „volim te" i da, ako me je poslednji put kada smo se videli i nazvao kurvom i oterao me šamarom, to nije bio stvarno on i da me je voleo...
A možda ću i ja, posle nekoliko sekundi, poverovati...
Doći će takođe i dan kada ćeš ponovo sresti plavu medicinsku sestru i setićeš se da je ponekad bilo i savršenih jutara i kada ćeš, u nekoliko sekundi, ponovo poželeti da je zaštitiš, nju koja te je toliko volela jer je verovala da si „drugačiji od ostalih"...
Važno je još i da znamo da će zaljubljenost dobiti druge oblike: da će biti drugih muškaraca koji će tražiti moj pogled i da će biti drugih žena čija će te krhkost opet dirnuti.
Dakle, svi su oni tu, ispred nas: prošle pretnje, kao i one koje će doći, ali fantomi, varljiva sunca i laka zavođenja na kraju će izbledeti. Zadržaće se oni, sjedinjujući se jedan s drugim da bi obrazovali jedan gust oblak. Tlo podrhtava, preteći grom trese prozore i vrata, puštajući vetar da se uvuče u sobu. Njegov snažni dah ne samo da nas miluje, već silno izbacuje preteču maglu.
Zatim se vetar stišava, nas dvoje smo sami, u našem malom stanu na vodi. Zraci sunca kupaju parket. Držim tvoju ruku, ti držiš moju. Smešiš mi se i ja ti se smešim. Strah je prošao kroz nas ne pogodivši nas.
U ogledalu se reflektuje naša slika: slika još uvek mladog para pred kojim je život.
Najlepše će tek doći. Najlepše su godine koje dolaze, desetine godina koje se otvaraju pred nama.
Mladi smo, ali već smo proživeli dovoljno da bismo znali cenu sreće. Mladi smo, ali već znamo da su, u velikom točku života, najnesrećniji oni koji nisu rizikovali da budu srećni.
A ja ne želim da budem deo njih.
Nekada su, da bi sačuvale svoje muškarce, žene prihvatale njihove burme i rađale im decu.
Danas to više ne važi.
Koji način nam ostaje da bismo zadržale onog koga volimo? Ne znam.
Sve što mogu da ti obećam jeste to da ću uvek biti ovde za tebe, odsada, šta god da se dogodi. Usreći i nesreći U bogatstvu i siromaštvu Dok ti budem trebala Biću ovde.
Smešim ti se i ti mi se smešiš. Svuda je svetlost. Tako lepa svetlost...
U „našoj kući", ima takođe ijedan čaroban prozor. Prozor kroz koji se nekada mogu naslutiti i slike koje će doći.
Najpre, rezervisani smo. Dobro nam je, zajedno, ovde i sada. Toplo nam je, spojenih srca i tela, tvoje usne utisnute na mojim usnama.
Zašto rizikovati da saznamo sutrašnjicu?
„Hajde, Arči! Idemo?'
Držeći se za ruke, prilazimo prozoru i gledamo kroz njega.
To smo mi u jednoj bolničkoj sobi.
To jeste bolnica, ali mi nismo bolesni. Soba je puna topline, blage svetlosti i buketa cveća. U prostoriji, kolevka i u njoj novorođenče.
Gledaš me, ja te gledam. Oči nam blistaju. To je naša beba.
Devojčica je. Otvara oči. I ona nas gleda, i odjednom, mi smo troje, više nismo jedno.
Odjednom, mi smo porodica.
Arči, ljubavi moja, kada si pored mene, ničeg se ne bojim.
Arči, ljubavi, Volim te.
Valentajn

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:56 am







23. Na pola puta do pakla


Sudbina uvek čeka na uglu ulice. Kao prorok, kurva ili prodavač srećki: njene tri omiljene inkarnacije. Ipak, ona ne dolazi kući po vas. Treba joj ići u susret.
~ Karlos Ruiz Safon ~


24. decembar 5 sati Jutro
Još nije bilo svanulo kada se Gabrijel vratila svojoj kući u plovećem selu Sausalito. Svim silama se nadala da ju je Marten sačekao i da će moći mirno da razgovaraju. Nije više želela da se bori, odisala je poverenjem i razumevanjem. Želela je, po svaku cenu, da mu objasni svoj postupak, da mu se otvori i poveri ono što joj je otkrio Arčibald.
Vrata podruma su bila polomljena. Unutra, delovi stakla su svetlucali po podu, fleke od vina prekrivale su zidove, a rashladna kutija za vino bila je prevrnuta na podu. Gabrijel pomisli da ju je Marten iskoristio da bi razvalio bravu.
Uspeo je da se oslobodi i otišao pre nego se ona vratila.
Bez mnogo nade, ona pozva njegov hotel i ostavi nekoliko poruka na njegov broj mobilnog telefona, zatim uze njegov auto i obiđe mesta njihove mladosti.
Ali ovoga puta, Martena nije mogla da pronađe.
Misli se da su neke veze toliko jake da mogu svemu odoleti, ali to nije istina. Poverenje koje bledi, prezasićenje, pogrešni izbori, varljiva zavodljivost, topli glas nekih kretena, dugačke noge nekih kretenki, nepravde sudbine: sve to učestvuje u ubijanju ljubavi. U toj vrsti neravnopravne borbe, šanse za pobedu su minimalne i sadrže više izuzetaka nego pravila.
Stigavši na malu plažu u blizini luke, Gabrijel sede na pesak i zagleda se u horizont. Bila je umorna. Njene suve oči bolele su je i peckale. Uvek ista bol, uvek ista samoća, uvek ista jakna na ramenima.
Neki kažu da se velika ljubav prepoznaje kada se shvati da je jedina osoba na svetu koja može da vas uteši upravo ona koja vam je i nanela bol. Marten je bio njena velika ljubav.
I ona ju je izgubila.
* * *

6 sati Jutro
Dan se tek budio nad Alamo skverom, malim parkom kvarta u kome se nalazio Vestern Adišn. Nadvisivao je grad i nudio panoramičan pogled na Bej Bridž i kupolu Gradske većnice.
Niz elegantnih kuća viktorijanske arhitekture uokvirivao je park: slavne Painted Ladies, nazvane tako zbog njihovih pastelnih boja, plave kao lavanda, zelene kao voda, žute kao žito...
Kao i svi, Arčibald je dobro poznavao te zgrade, tipične za San Francisko, ali nikada nije pomislio da će uleteti u jednu od njih.
Kuća je pripadala Stefanu Brauningu, najvećem akcionaru grupe Kurtlajn, koji je stavljao dijamant na prodaju. Čim je ušao, kradljivac je lako deaktivirao alarm i sistem za video nadzor, zatim se uputio stepenicama. Ukrasti Ključ od raja! Godinama je mislio o tome, međutim, uvek je odolevao izazovu. Bilo je nekog posebnog užitka u pomisli da će učiniti to danas, na umetnički način jednog dekice, dok ga desetine glupaka spremno čekaju oko jednog ružnog mamca. On stiže do širokog, savijenog hodnika koji je vodio u jednu zaštićenu prostoriju: panic room. Poslednja fantazija bogatih, obezbediti sebi jednu kutiju u koju je moguće sakriti se u slučaju spoljne agresije.
Sa svojim pojačanim zidovima i blindiranim vratima, metalni bunker je izgledao slično atomskom skloništu. Uljuljkani godinama sigurnosti u vreme Buša, arhitektonski kabineti su obećali bogatim vlasnicima da će im izgraditi utvrđenje u koje je nemoguće provaliti. Arčibald je ipak znao da kombinacija može samo nekoliko sekundi odoleti njegovom elektronskom alatu, ali danas nije želeo da žuri: hteo je da produži zadovoljstvo svoje, sasvim sigurno poslednje krađe, izvodeći svoju akciju na starinski način. On spusti kutiju sa alatom na pod, izvadi iz nje čitav arsenal, kao i mali radio K7 i, uz zvuke Bahove Sonate za violončelo, krenu na posao kao u dobra stara vremena.
Vrata se otvoriše uz škripu.
Nekoliko neonki upalilo se istovremeno, raspršivši jaku svetlost po prostoriji.
Arčibald podiže obrve. Usred sobe, jedan čovek i jedna žena sedeli su leđima okrenuti jedno drugom, svezani i s trakom preko usta. U svojoj kućnoj haljini, otvorenoj preko velikog stomaka, stari Stiven Brauning; do njega, njegova ljubavnica, lepa gospođica Ho, seksi kao heroina manga stripova u satenskoj spavaćici od tirkizne čipke.
„Ovo tražite?"
Arčibald poskoči, zatim se brzo okrenu.
Naslonjen na zid hodnika, Marten je vrteo dijamant među prstima. Ključ od raja je blistao beličastom svetlošću mesečevog kamena.
Negodovanje i srdžbu na Arčibaldovom licu ubrzo zameni prihvatanje.
U trideset godina krađa, bilo je to prvi put da ga je neko pretekao. Pa ipak, nije bio iznenađen. Zar ga nije i on sam izazvao na ovaj duel? Zar nije sam izabrao protivnika ravnog sebi, sa svim rizicima koje to sa sobom nosi?
„Lep je, zar ne?" reče Marten, vrebajući Arčibaldovu reakciju kroz prizmu dijamanta.
Arčibald se blago nasmeši:
„Misli se da on donosi nesreću onome ko ga se nečasno domogne. Ne plaši te to?"
„Ne", uveri ga Marten. „Ionako nemam više šta da izgubim."
Arčibald zavrte glavom. Uopšte mu se nisu sviđale ovakve konačne opaske.
Marten otvori obe strane svoje jakne kako bi mu pokazao da nema oružje i da ne namerava da ga uhapsi. Oči su mu bile zakrvavljene, crvene od nedostatka sna, od besa i poniženja, od želje za osvetom.
U panic room su gospođica Ho i njen stari ljubavnik ispuštali krike zagušene tkaninom, ali ni jedan od duelista nije obraćao pažnju na njih.
„I, šta ćemo sad?" upita Arčibald.
Kao da igra pismo - glava, Marten jednom rukom baci dijamant u vazduh pa ga uhvati drugom, provocirajući kradljivca, zatim ga izazva:
„Ako ga želite, dođite po njega..."
Zatim ode, ne okrenuvši se, brzo sišavši uskim i strmim stepenicama koje su vodile u prizemlje.
Arčibald uzdahnu. Nije razumeo šta je Marten hteo izazivajući sudbinu. Zbunjeno, on pomisli: da mladić nije drogiran ili pijan? Trenutak ranije, učinilo mu se da njegova odeća smrdi na alkohol. Šta li je on to mogao da učini dok je bio zatvoren u podrumu? U svakom slučaju, jedno je bilo sigurno: mladić nije bio pri čistoj svesti. I on sam bio je premoren. bolna leđa, mučnina, zglobovi lomljivi kao kristal, ali nije mu bilo preostalo drugo nego da skine rukavicu i potrči za njim. Morao je to da uradi zbog Gabrijel, da pokuša, koliko je to moguće, da izbegne štetu za koju je i sam u velikoj meri bio odgovoran. A ionako nije trebalo više ostajati u toj kući.
Od jutra je San Francisko bio obavijen maglom: gusta i preteča masa koja je pritiskala grad, uvodeći ga u ambijent iz crnobelih filmova.
Marten je bio „pozajmio" crveni „kabriolet leksus" gospođice Ho i jurio je duž Divizadero strita u pravcu okeana. Arčibaldov motor je za njim ispuštao gust dim koji je stvarao utisak da leti u oblake.
Po prvi put, Arčibald shvati da je otišao predaleko. Njegov sukob s Martenom je postajao toliko paradoksalan da ni on sam više nije znao ko je lovac a ko plen. Želeo je da povlači konce iz senke, da zaštiti Gabrijel i dozove njenu sreću. Zatim je uvrteo sebi u glavu da testira Martena, njenu prvu i pravu veliku ljubav. Ali ne možeš se igrati sa osećanjima i činiti ljude srećnim protiv njihove volje. Zbog njega, Marten je napustio policiju i nekoliko puta prešao granicu. Sada mora da mu kaže istinu i spase što se još da spasti, za Gabrijelino dobro.
Na Lombard stritu, on pokuša da preuzme inicijativu i, ubrzavši, sustiže Martena. Tokom nekoliko desetina metara, dve mašine su vozile su jedna uz drugu, dodirujući se, odbijajući da ustuknu i pedalj puta.
Bez sumnje, bilo je nečeg biološkog u njihovoj krajnosti: taj usrani testosteron koji muškarce pretvara u predatore, izazivajući u njima želju za dominacijom. Ali i Marten i Arčibald su vodili rat, svako svoj. Intimno suočavanje sa samim sobom, sa svojom samoćom, svojim strahom, svojim granicama i svojim instinktom za smrt.
Jedan je tražio nečijeg oca da ga ubije, jedini način da opere nepravdu nedostatka ljubavi.
Drugi je bio bolestan, imao smrt za petama i nije znao kako da ublaži osećaj krivice koji gaje izjedao već više od trideset godina.
Obojica su bili u ćorsokaku.
Sportski kabriolet punom brzinom pređe na put 101, koji je prolazio pošumljenim predelima Presidija.
Možda nikada kao toga jutra, grad nije više zasluživao nadimak fog city*. Pod svetlima svojih farova, Arčibald je video beličastu maglu koja je gutala automobile, trotoare i saobraćajne znake. On uspori da bi prešao na put kojim je otišao automobil. Nije mogao da pretpostavi ništa o igri koju je igrao Marten, niti o mestu na koje je pokušavao da ga odvuče. (*Grad magle.)
Nije se moglo videti ni tri metra pred sobom. Kada „leksus" napusti park da bi nastavio preko Golden Gejta, magla je bila toliko gusta da se činilo kao da je progutala most. Simbol i ponos San Franciska čak je bio i izgubio svoju jarkocrvenu boju. Magla se zadržavala, puštajući svoje beličaste talase, koji su se kao lijane uvijali oko metalne strukture mosta i njegovih nekoliko hiljada kablova.
Na sredini mosta, Marten je usporio i konačno se zaustavio uz desnu traku.
Arčibald je na trenutak oklevao, zatim se i on parkira iza automobila, savršeno svestan da preuzima ogroman rizik. Već ih prekori koncert sirena oko njih. Bilo je izričito zabranjeno parkiranje ovde i, za nekoliko minuta, policajci će se pojaviti da prekontrolišu njihova lična dokumenta i da ih ispituju.
Uprkos jutarnjim satima, tog dana uoči Božića, Golden Gejt je već bio prepun saobraćaja. Na šest saobraćajnih traka, automobili su se susretali, doticali, išli jedan iza drugog, u moru upozoravajućih zvukova, kočnica i škripe guma.
Marten zalupi vrata i prekorači ogradu koja je ograničavala prostor rezervisan za bicikliste. Kao što je to šest meseci ranije uradio i Arčibald s Van Gogovim portretom, Marten preteći podignu dijamant, kao da će ga baciti u okean.
„Jeste li spremni da ga tražite u paklu?" viknu on razdraženim glasom. Ali Golden Gejt nije Novi most u Parizu...
Svojom gigantnošću, svodio vas je na veličinu minijaturne figure. Njegove kule su nadvisivale preteče i razbesnelo more za čitavih dve- sta metara.
Sada i Arčibald uđe u biciklističku stazu.
„Hajde, vraćaj se, maleni, ne glupiraj se!" vikao je da bi nadglasao vetar.
Zaštitna ograda je bila visoka, ali ne dovoljno da bi odvratila desetine osoba koji se svake godine ubiju skočivši u prazno.
„Dakle, dolazite ili ne?" reče mladić, nestrpljiv.
Među prstima, Ključ od raja je sada blistao intenzivnim plamom, koji je uprkos sivkastoj svetlosti stvarao neki hipnotički, skoro nerealni oreol.
Marten zatim zavuče dijamant u svoj džep i poče da se penje uz ogradu.
„Briga me za taj dijamant!" doviknu mu Arčibald.
On se instinktivno nagnu da pogleda dole. Spektakl je bio jezivo lep i izazivao vrtoglavicu. I ne videći ih, svako je mogao naslutiti talase koji su se razbijali o ogromne stubove zarivene u Pacifik.
Arčibald je znao da vreme leti. Most je bio opremljen kamerama i za samo nekoliko sekundi, začuće sirene policijskog automobila ili patrole Transportejšen distrikta.
„Hajde, nemoj sve da pokvariš, sinko! Silazi odatle! Moramo da razgovaramo!"
On se još više približi i pokuša da povuče Martena za jaknu, ali Francuz uspe da ga odgurne. U trenutku kada je Arčibald opet prišao, Marten ga snažno udari pesnicom. U pokušaju da ga izbegne, Arčibald se uhvati za svog protivnika i nastade borba prsa u prsa, sve dok se Marten ne zaljulja unazad. Kradljivac pokuša da zadrži mladića, ali ovaj se opirao i, nesvesno, povukao Arčibalda u ledene vode Pacifika.
Skok u prazno sa sedamdeset metara.
Skok od četiri sekunde.
Dugo je to, četiri sekunde, naročito kada znate da su to poslednje četiri sekunde vašeg života.
Nakon te četiri sekunde, telo udara o vodu brzinom većom od sto kilometara na čas. Šok je, dakle, jednako silan kao da padnete na beton.
Tokom te četiri sekunde, vi ne vidite vaš život kao film koji vam prolazi pred očima.
Tokom te četiri sekunde, vi se plašite.
Tokom te četiri sekunde, sve što vam ostaje je kajanje.
Iako ste se svojevoljno bacili, uvek postoji momenat, usred skoka, kada biste dali sve da možete da se vratite unazad.
Tako je to.
Uvek.
Dok je padao, Arčibald pomisli da je pokušao da učini sve što je mogao, ali da je sve pokvario. Da je umeo samo da uništi živote oko sebe i da je, želeći da ispravi svoje greške, napravio još i mnogo gore. Stoga, u poslednjem pokušaju da ne umre u gorčini, on čvrsto zagrli mladića.
Marten pomisli na Gabrijel. Ona je bila njegova enigma, njegova ljubav i njegova rana. Zauvek. Jer ima u životu boli od kojih se ne može ozdraviti.
U trenutku odlaska, on se seti pisma koje joj je napisao u svojoj naivnosti i idealizmu svojih dvadeset godina:
... jer, kada sklopim oči i zamislim nas za deset godina, vidim slike sreće: sunce, dečiji smeh, složni pogledi jednog para koji je i dalje zaljubljen...
Ma šta mi reče! Nikada nije ni bilo sunca, jedva nekoliko zraka, jakih ali nestalnih.
Bilo je samo patnje, crnila, straha i...

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:57 am




Treći deo


U društvu anđela




24. Veliko bekstvo


Da bi lakše poleteli, malo laganiji njegovi srebrni kapci, naše kose na vetru
Pre potopa, pre nego što sanke Siđu sa puta i onda...
... ništa vise, završeno.
~ Klarika, Staza bekstva ~


Kvart Nob Hil 24. decembar 8 sati ujutru
Uključenih sirena, ambulantna kola uleteše na parking Hitne pomoći Bolnice Lenoks. Medicinska ekipa koja je prihvatala povredene podeli se u dve grupe da bi ih zbrinula.
„Šta imamo?"
„Šta imamo?"
„Muškarac, 34 godine, u komi.
„Muškarac, 60 godina, u komi, politraumatizovan." politraumatizovan."
Na dvama kolicima, nosila kao da su učestvovala u trci kroz bolničke hodnike, da bi se videlo ko će prvi stići u blok, ko prvi proći skener koga će operisati bolji hirurg... Kao da se Martenov i Arčibaldov duel nastavljao do smrti.
„Bacio se s Golden Gejta „Skok sa 70 metara, s mosta, pre 30 minuta... manje od 3 minuta...
Izvukla ga pomorska policija... nakon šoka...
mnogobrojne frakture..." ... mnogobrojne unutrašnje povrede."
Dva čoveka su intubirana na mestu nesreće. Dati su im sedativi i ubrzo su bili priključeni na aparate za disanje. Obojica su nosila vratni gips i po jedan kateter s kojeg je dolazilo pet infuzija.
Toliko niti koje su ih još uvek održavale u životu. Ali koliko još vremena?
Sreća je htela da toga jutra Eliot Kuper, jedan od najstarijih hirurga bolnice, pešice prođe parkingom Hitne pomoći nakon duge noći dežurstva, tačno u trenutku kada su kola dovezla dva čoveka izvučena iz okeana nakon skoka s Golden Gejta.
Trideset dve godine ranije, Ilena, žena koju je voleo, skočila je sa istog prokletog mosta. Otada je taj simbol San Franciska u njemu izazivao bolan osećaj koji ga je naveo da se aktivno založi za postavljanje ograde za zaštitu od samoubistva. Mera koja i dalje nije bila sprovedena.
Mahinalno, Eliot naćuli uši i isprati pogledom dve medicinske ekipe koje su zbrinjavale dvojicu povređenih: jedan mladi Francuz, Marten Bomon, i jedan čovek njegovih godina, nepoznatog identiteta.
Neka vrsta šestog čula navede ga da pritekne u pomoć svojim kolegama. Kao radnik bolnice, znao je da na taj dan, uoči Božića, osoblje nije mnogobrojno. Ali trebalo je i nešto da proveri. Ta figura koju je spazio kako leži na nosilima... taj snažni profil s prosedom kosom... taj čovek misterioznog identiteta... da li je moguće da je...
Kada se hirurg nadneo nad druga nosila, on prepoznade svog starog prijatelja, Arčija Blekvela. Istog časa, Eliot odluči da se upiše na spisak dežurnih lekara. Presvuče se i, pre nego što krenu da isključi svoj mobilni telefon, on pozva Gabrijel. Uvek meni zapadne kasapnica...
Kler Đulijani, jedna od dežurnih internista, sa užasom je konstatovala broj povreda svog pacijenta, jednog mladog Francuza, jedva malo starijeg od nje: frakture na pršljenovima i rebrima, polomljene obe noge i jedno stopalo, slomljena ključna kost i razbijen grudni koš, desni kuk i desno rame iščašeni. Ne spominjući unutrašnje povrede koja je trebalo hitno tretirati: naprsnuće slezine, pocepana utroba...
Eliot je bio preneražen: jačina šoka bila je tolika da je mogla da ubije Arčibalda. On je pao ravno na leđa, kao da je pokušao da zaštiti Martena i preuzme na sebe najjači deo udara.
Imao je polomljene kukove i pršljenove, uništena pluća, naprsnuće slezine i bešike, jedan cerebralni otok i mnoge unutrašnje povrede. Nije potrebno biti lekar da bi se shvatilo da su, u tom stadijumu, šanse za preživljavanje skoro ravne nuli i da, čak i u slučaju čuda, povrede na kičmenom stubu i kičmenoj moždini njegovom pacijentu nikada neće dozvoliti da ponovo hoda.
* * *

Podne
U praznim hodnicima i operacionim blokovima, u kojima je imala pravo da čeka, Gabrijel je grozničavo pokušavala da primeti pokrete hirurga koji su, iza vrata od mlečnog stakla, nastojali da spasu dva čoveka njenog života.
Iako nije tačno znala kako su Marten i Arčibald došli do toga da izvedu „skok smrti" s mosta, bila je ubeđena da je taj tragični kraj bio logičan nastavak njihovog nemilog sukoba.
Bila je odbila da bira između njih dvojice, želela je da ih sačuva, da ih približi, da ih voli zajedno, ali izgleda da ima duela čiji konačan izlaz ne može biti ništa drugo osim smrti.
* * *

Mrak je već odavno bio pao kada Kler Đulijani izađe iz operacione sale, umornog lica s velikim podočnjacima. Namrštena, ona baci svoje rukavice i svoju bluzu u korpu za smeće, zatim skide hiruršku kapu i oslobodi svoju kosu, mokru od znoja. Jedan talasast pramen pade joj na oči, ali ona ne učini ništa da bi ga sklonila. Ona uze kafu na automatu i izađe na parking. Večeras je vazduh bio svežiji, što je njoj i prijalo. Tek nekoliko nedelja je u San Francisku, a već joj nedostaje Menhetn. Nju je bilo baš briga za taj tobože miran život, za te kul i šarmantne ljude, za taj pozitivan duh koji je obuzimao sve. Ona nije bila ništa od toga: ni kul, ni šarmantna, ni pozitivna. Vukla je neko uporno nezadovoljstvo i više volela njujoršku zimu nego kalifornijsku blagu klimu. Ona zevnu. Oči su je pekle: umor od toga što je ceo dan operisala, kao i od užasa da to neće mnogo čemu služiti. „Gospodin Lepotan" je bio dobro razbijen i nije baš bio u stanju funkcionisanja: maksilofacijalni traumatizam, kontuzija pluća, pneumotoraks... A videvši rezultate skenera, bila je spremna da se opkladi da će im u toku noći zadavati problem i cerebralni hematom. U tom slučaju, moraće ponovo da ga operišu, a s obzirom na njegovo stanje, moguće je da on to neće izdržati. Pa čak i da se vrati iz kome, kako verovati da jedan takav skok neće izazvati povrede kičme, učinivši ga paraplegičarem?
Besna, ona otcepi antinikotinski flaster zalepljen za svoju nadlakticu, zatim potraži po pregratku za rukavice u automobilu da bi izvadila jedno staro paklo cigareta.
Naslonjena na svoju staru olupinu, „bubu" svesno prefarbanu nekom ružnom bojom, ona zapali svoju prvu cigaretu nakon dva meseca, sa osećajem mešavine predaje i izazova.
Hajde, usrani nikotinu, dođi uništavaj me polako...
Cigareta u desnoj, mobilni telefon u levoj ruci: zbir svih njenih računa. Ceo dan, Kler je bacala zabrinute poglede na svoj „blekberi", očajnički gledajući u malu crvenu lampicu koja je označavala prijem i-mejla ili SMS poruke. Čekala je na poziv ili znak jednog muškarca. Čoveka koga je napustila odlazeći iz Njujorka. Čoveka koji ju je voleo, ali kome ona nikada nije rekla „volim te". Čoveka prema kome se loše ponela. Čoveka kojeg je prevarila, razočarala, povredila... samo da bi videla da li će on ipak nastaviti da je voli. Samo da bi videla da li je on sposoban da podnese najgore.
Zato što ona nije umela drugačije da voli. Možda, jednoga dana, ako on i dalje bude tu, ako bude imao strpljenja i upornosti da je čeka, možda i uspe da mu otvori svoje srce i kaže mu reči koje će promeniti sve.
Ona stegnu svoj telefon. Već nedelju dana, taj čovek je nije zvao. Možda je i on odustao, kao i ostali. Ona pokuša da ga odagna iz svojih misli i mahinalno se uključi na internet server bolnice. Prelistavajući sajtove, nalete na jednu tezu koju je bio napisao Eliot Kuper, posvećenu nesrećama na Golden Gejtu. Tu pročita da je, otkako je 1937. otvoren most, samoubistvo izvršilo 1219 osoba skočivši u okean: skoro dvadeset njih svake godine. A od tih 1219 osoba, samo njih 27 je preživelo! Jedva dva procenta, pomisli ona tužno. Jer je iz iskustva znala da je teško prevariti takve statistike.
* * *

20 h 15 min
Ponavljajući zvuk pištanja jednog sonara.
Hladna i plavičasta sala za reanimaciju Bolnice Lenoks. Dvoje metalnih nosila na kolicima, razdvojenim jedva nekoliko metara. Između nosila, jedna žena koja sedi na stolici, povijenih leđa, lica u rukama, umorna od mnogo plakanja. Ona čuva, ona bdi.
Na nosilima su dva muškarca, zatvorenih očiju, u komi. Dva muškarca koja su se borila, umesto da pokušaju da se razumeju. Dva muškarca koji su, svaki na svoj način, voleli istu ženu. Ili, bolje rečeno, nisu znali kako da je vole.
* * *

Kler Đulijani gasi svoju poslednju cigaretu i zakopčava svoju vojničku jaknu sa okovratnikom ukrašenim velikim srebrnim zihernadlama. Teoretski, njeno radno vreme je završeno. Veče je, 24. decembar. Napuniće trideset godina. Da je bila normalna devojka, sada bi slavila sa svojom porodicom ili svojim dečkom, ili bar u sali za dežurstva koju su internisti bili okitili u tu svrhu. Ali Kler je jednostavno bila nesposobna da napravi promenu. Volela je samo bolnu eksluzivnost relacija udvoje i, u nedostatku toga, naučila da se zadovolji samoćom koju joj je njen posao pomagao da održava. Posao čija ju je blizina sa smrću svakoga dana sve više uništavala, omogućavajući joj istovremeno da, pored svega, tka nevidljive veze s nekima od svojih pacijenata. Veze koje su držale uspravno i koje su joj se, u večerima kao što je ova, činile kao ijena jedina zajednička tačka s čovečanstvom.
Spolja gledano, uspela je u životu. Bila je hirurg i, da je htela da posveti tome malo vremena i interesovanja, mogla je da bude lepa i da uživa u svakodnevnom životu, kao heroina Uvoda u anatomiju*, vatrenog tela i seksi mozga. Ali ona nije bila takva... (*Američka drama TV kuće ABC.)
Ona ponovo pogleda ekran svog mobilnog telefona. Crvena lampica i dalje nije svetlucala.
A da ona njega nazove? Da rizikuje da se pokaže slabom pred jednim muškarcem? Učinila je to jednom, davno, i izašla iz toga u dronjcima, beskrvna, opustošena kao spržena zemlja. Obećala je sebi da to više nikada neće doživeti, ali stareći, shvatila je da je mnogo lakše da se pomirimo sa svojom grižom savesti nego da to isto učinimo sa svojim kajanjem.
Na ekranu, ona prelista svoj adresar da bi se zaustavila na broju kome je bilo dodeljeno enigmatično ime - On.
Ona spusti drhtav prst na dugme za pozivanje broja, još nekoliko sekundi ostade razmišljajući... zatim, poslušavši svoje srce, odluči da napravi taj korak, kada...
Ponovo stigoše kola Hitne pomoći u punoj brzini, zaustavivši se tačno ispred automatskih vrata da bi unela nosila na kojima je ležala devojčica, u nesvesti, lica uprljanog tragovima maškare. Kler priđe. Zašto nije bilo nikoga da prihvati povređenu? Mahinalno, ona se nadnese nad kolica. Devojka je nosila farmerke niskog struka (suviše niskog), roze usku majicu (preusku), ukrašenu višeznačnim natpisom: Ni sveta ni dirnuta.
„Šta imamo?" upita ona.
„Adolescentkinja od četrnaest godina; pokušaj samoubistva konzumiranjem toksičnih proizvoda: natrijum hlorat, glifosfat i pentahlorofenol."
„Kler, jesi li dobro?" upita neki daleki šapat. Ona spusti pogled na svoj telefon. Bio je njegov glas, njegov glas. Ona ostade nepomična delić sekunde, zatim odluči da isključi telefon kako bi se pobrinula za „svoju" pacijentkinju.
Pravi pokušaj samoubistva sa četrnaest godina...
Izgleda da je večeras prošlost zaista odlučila da se vrati i progoni je na neki čudan način.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:57 am







25. Zona za polaske


Ne misli o stvarima koje nemaš na način kao da su već tu: radije napravi zbir svega najdragocenijeg što oseduješ, i zamisli koliko bi ti sve nedostajalo da ga nemaš.
~ Marko Aurelije ~


Tama. Tama. Neki šapat: ... ljubavi moja... Tama.
Neko brujanje.
Monotono pištanje podmornice. Snažan i ujednačen dah, kao mehaničko disanje. Neko svetio koje se nazire, zatim...
Marten s teškoćom otvori oči, mokar od znoja. Glava mu je bila teška i ubrzano je disao. Njegovi kapci su bili lepljivi, prepuni neke guste tečnosti. Lice ga je peklo. On obrisa oči rukavom svoje košulje i ogleda oko sebe. Nalazio se na nekom aerodromu, zavaljen u metalnu stolicu u jednoj sali za ukrcavanje. On se ispravi i ustade. Baci pogled na svoj sat: 8 časova i 10 minuta, jutro, 25. decembar. U jednoj stolici, pored njega, adolescentkinja zamršene plave kose budila se jednako teško. On primeti njen užasnut izgled, njenu razmazanu maškaru i bledoroze majicu s natpisom: Ni sveta ni dirnuta.
Ko je bila ona?
On krenu ka prozoru. Aerodrom je bio sama svetlost i prostor: jedna futuristička katedrala od stakla i čelika, prozračan svod u obliku elipse čiji se jedan deo produžavao u more, kao neki ogroman brod. Na pistama za poletanje, postavljenim jedna iza druge, srebrni avioni su čekali da polete. Okupana blagom i zlatnom svetlošću, zgrada je ličila na neku kristalnu kuglu postavljenu pored vode, odakle nije dopirao nikakav zvuk.
Raj? Pakao? Čistilište? Ne, čak ni dok je kao dete pohađao veronauku, Marten nikada nije verovao u crkvene dogme, niti u njihov šematski prikaz.
Šta onda? San?
Ne, sve je bilo previše precizno, previše tačno da bi bilo stvarno.
On palčevima izmasira sebi slepoočnice i potiljak. Sećao se svega što se događalo poslednjih sati: Gabrijeline prevare, krađe dijamanta, njegovog suočavanja sa Arčibaldom na mostu, njihovog skoka sa 70 metara. To nije bio san, dakle nije mogao biti ništa drugo osim... mrtav.
On pokuša da proguta malo pljuvačke, ali grlo mu je bilo suvo. On obrisa znoj sa svog lica.
Iza niza vrata za ukrcavanje, on ugleda bistro čiji su stolovi gledali na piste: Golden Gejtkafe.
Predodređen naziv, pomisli on i uputi se ka šanku, iza koga je radila jedna prelepa meleskinja sa svetlim očima, u kratkom šortsu i dekoltiranoj majici.
„Za gospodina?"
„Mmm... vodu, ako može?"
„Gaziranu ili običnu?"
„Imateli evijan?"
Ona popravi svoju bujnu kosu i, smatrajući ga seljaka, izjavi:
„Naravno."
,,A 'koka-kolu'?"
„Ma, odakle ste vi izašli?"
On plati - 10 dolara - bocu vode i limenku kole i vrati se do niza metalnih stolica. Devojka s provokativnom majicom je i dalje bila tu, drhteći i cvokoćući zubima. Marten joj pruži flašu vode, pretpostavljajući da umire od žeđi.
„Kako se zoveš?"
„Lizi", odgovori ona, nakon što je naiskap popila pola flaše vode.
„Jesi li dobro?"
„Ali gde smi mi ovo?" upita ona plačući.
Marten izbegnu odgovor. Bila je okupana znojem, drhtala je. Tako slaba, podseti ga na Kamij, devojčicu na koju je pazio godinama. Ostavi joj svoju limenku i ode od nje na neko vreme, da obavi kupovinu u butiku suvenira na terminalu. Vrativši se kod nje, on joj pruži jednu duksericu s kapuljačom, u bojama Univerziteta u Berkliju.
„Obuci ovo, prehladićeš se."
Ona mu stidljivo klimnu glavom, što je na jeziku izgubljenih adolescenata sigurno značilo „hvala", zatim se obuče.
„Koliko imaš godina?" upita on, sedajući pored nje.
„Četrnaest."
„Gde živiš?"
„Ovde, u San Francisku, pored Pacifik Hajtsa."
„Sećaš li se šta si poslednje radila pre nego što si se našla ovde?"
Lizi obrisa suze koje su joj tekle niz lice.
„Ne znam. Bila sam kod kuće... Mnogo sam plakala i popila sam nešto... Nešto od čega se umire."
„Šta si popila? Neke pilule?"
„Ne, mama je ispraznila ormarić s lekovima."
„Pa šta onda?"
„Išla sam u kolibicu u vrtu i popila sam šta sam našla: otrov za pacove i korov."
Marten je bio zapanjen:
„Zašto si to uradila?"
„Zbog Kamerona."
„Ko je on? Dečko?"
Ona klimnu glavom.
„Ne voli me više. A bilo je tako snažno..."
On je tužno pogleda. Imali petnaest, dvadeset, četrdeset, ili sedamdeset pet godina, uvek je ista priča: ta usrana ljubavna bolest koja ruši sve pred sobom, ti trenuci sreće, toliko nestalni da zahtevaju da za njih plac .mio ogromnu cenu...
Marten ipak pokuša da se našali:
„Ako si sa četrnaest godina poželela da zbog nekog dečka nestaneš, e pa, još nisi završila, malena!"
Ali Lizi je dobro videla da nešto nije u redu.
„Gde smo mi to?" ponovi ona, uplašenog pogleda.
„Nemam pojma", priznade on ustajući, „ali obećavam ti da ćemo se odavde brzo izvući."
Trčao je.
Zajedno s devojčicom, Marten je trčao.
Nije mu bila važna realnost ovoga mesta: bio je ubeđen da bi trebalo odatle izaći, i to najbolje što je pre moguće.
Nije to bio neki san, ni raj, niti pakao, na nebu se ne prodaje limenka „koka-kole" za pet dolara, bilo je to nešto drugo.
A to „nešto drugo"trebalo je što pre napustiti.
On odluči da veruje u pokazne table i krenu prateći one s natpisom „Izlaz - Taksi - Autobus".
One ga odvedoše do djuti-fri zone, u jedan dugačak hodnik, gde su se nalazili svi luksuzni butici, od Hermesa do Gučija. Oni zatim pretrčaše deo s restoranima s dvadesetak natpisa, koji je oko centralnog atrijuma nudio širok spektar kulinarskih specijaliteta: hamburgere, salate, suši, picu, kuskus, kebab, morske plodove...
U jednakim intervalima, Marten se okretao ka Lizi kako bi je ohrabrio da ubrza korak.
Oni se popeše stepenicama, zatim stadoše na brzu, nepreglednu pokretnu traku, kakva se nalazi na stanici Monparnas u Parizu, samo što ova nije bila u kvaru.
Čitavom svojom dužinom, zgrada je bila prijatno uređena, svetla i čista. Više ekipa za održavanje brinulo je o čistoći stakala na prozorima, čija se površina ogledala kao voda, u ritmu varijacije zlatne svetlosti. Masa naroda je bila gusta i žurila je u opštoj atmosferi odlaska na odmor. Kape, šalovi, nosevi koji cure, poklon paketi: pojedine grupe su žurile na proslavu Božića. Druge su, naprotiv, nosile letnje boje: šarene bermude, preplanula lica surfera...
Marten uhvati Lizu za ruku i požuri, odgurnuvši nekoliko putnika pred sobom: izgužvane figure koje su glumile poslovne ljude, adolescenti zaspali sa ajpod slušalicama na ušima...
Svuda na zidovima, satovi su podsećali na vreme koje prolazi.
Zamišljen, vođen pokaznim tablama, Marten je trčao, požurivan osećajem hitnosti. Sada je izlaz bio blizu. On povuče Lizi za ruku da bi je još više požurio. Evo, stigli su do velikog hola za odlaske. Marten prvi put začu spoljašnji svet: saobraćajnu gužvu, manje sterilisanu atmosferu, nepravilnost, život...
U trenutku kada su konačno prolazili kroz klizna vrata koja su izlazila na beton, dogodi se neko čudno snažno usisavanje, koje im pocepa bubne opne i istopi pogled pred očima.
Kada Marten ponovo otvori oči, nalazio se ispred istog niza metalnih stolica kao i kada se probudio. Iza njega, isti butik suvenira, isti Golden Gejt kafe, crna konobarica sa svojom bujnom kosom...
On tužno pogleda Lizi: vratili su se bili na mesto odakle su i pošli!
„Nema svrhe da tražiš izlaz, dečko. Zaglavljeni smo ovde."
Marten se okrenu.
Mirnog lica i prodornog pogleda, Arčibald oduva oblačić dima od svoje „havane". Očigledno, aerodrom nije bio nepušačka zona. Dakle, tačno je, Bog je i sam pušač kubanskih cigara... Možda je čak i manje opasno dobiti rak kao mrtav nego dobiti rak kad je čovek još uvek živ.
„Sve je ovo vašom greškom", dobaci Marten uperivši prst ka njemu.
„Greška je tvoja koliko i moja", ispravi ga Arči. „Da nisi išao do kraja, još bismo bili tamo."
Arčibald je bio u punoj formi. Umor, bol i mučnina kao posledica bolesti bili su nestali kao magijom.
„Ubili ste nas obojicu", razbesne se Marten. „Zbog vaše preterane arogancije!"
„Što se tiče arogancije, mislim da si i ti u tome specijalista, maleni."
„I prestanite da me zovete maleni!"
„U pravu si. Izvini, maleni. Ali ono u čemu grešiš jeste tvrdnja da smo mrtvi."
„Razmislite sekund: tresnuli smo sa 70 metara visine u ledenu vodu. Možete da zamislite to razbijanje."
„Tačno", priznade Arčibald namrštivši se. „Samo što mi uopšte nismo mrtvi. Ili bar još uvek nismo."
„Dobro, gde smo onda?"
„Da, gde smo?" progunđa Lizi.
Arčibald se nasmeši adolescentkinji, zatim pokretom ruke pozva svoje sagovornike da pođu za njim.
„Treba da upoznate nekoga."
„Ne!" odbi Marten. „Ne pre nego što saznamo gde se nalazimo." Arči slegnu ramenima, zatim, kao da je to bilo nešto očigledno, reče:
„U komi."
Marten, Arčibald i Lizi gurnuše vrata aerodromskog „prostora za molitvu". Prostor se sastojao od jedne kancelarije za prijem i nekoliko malih sala, namenjenih osnovnim religijama: jedna hrišćanska crkva, jedna sinagoga, jedna džamija, po jedno budističko i šintoističko svetilište.
Mestom je upravljao otac Šejk Pauel, poglavar na aerodromu: jedan veliki crnac, krupan kao kečer, koji je nosio ,,er najk" patike, široke pantalone, raskopčan duks sa kapuljačom i majicu Yes we can, sa slikom Obame.
Šejk Pauel primi posetioce u svojoj kancelariji, jednoj udobnoj ali tamnoj prostoriji, koja je gledala na piste. Iako je imao puno posla, poglavar je odvojio potrebno vreme da odgovori na sva pitanja novih pridošlica. On im ponudi šoljicu kafe i, ne čekajući da pitaju, ispriča im svoju priču.
Poreklom iz Njujorka, Pauel je bio u poseti svom bratu, u San Francisku, i dobio nož u leđa pre dva meseca, kada se umešao u jednu tuču između dva beskućnika. Pošto je stigao u Zonu za polaske, obučio ga je bivši poglavar aerodroma, koji je zatim otišao na neko drugo nebo.
Posao ga je fascinirao. Ovde je Bog, govorio je, svuda: u arhitekturi, u svetlosti, u onim panoima od stakla otvorenim k nebu. Ponekad mu se čak i dešavalo da slavi neko venčanje ili krštenje.
Zona za polaske je bila granica, ničija zemlja, mesto posvećeno molitvi i razmišljanju. U tom „negde", ljudi se suočavaju sa svojim najintimnijim strahovima. U trenutku odlaska osećaju potrebu da se povere. Otac Pauel ne pokušava da im sudi, već da ih razume. Jednima predstoji mirenje sa strahom od nepoznatog, s kajanjima i grižom savesti. Za druge, taj vid odmora je bila dragocena i neočekivana prilika, koja im je omogućavala da postanu bolji ili da se pomire sami sa sobom.
„U Zoni za polaske, video sam izbliza svu širinu ljudske duše: njenu veličinu i njeno siromaštvo", objasni sveštenik, popivši svoju šoljicu kafe.
Marten je pustio Šejka Pauela da završi svoje izlaganje. Iz njega je zaključio da su svi putnici na ovom misterioznom aerodromu bili ljudi koji su pali u komu nakon neke nezgode ili samoubistva, ali je jedno pitanje i dalje bilo bez odgovora.
„Konstantno govorite o Zoni za polaske...", poče on.
„Tačno."
„Zona za polaske, ali kuda?"
Pauel pogleda u Martena, zatim u Lizi i zavrte glavom.
„Pogledajte avione", reče okrenuvši se ka prozoru.
Marten spusti pogled na pistu. Videle su se dve piste i dva reda velikih sivih aviona koji su blistali na suncu, čekajući signal s kontrolnog tornja pre nego što će poleteti u suprotnim pravcima.
„Mogu biti samo dve destinacije", reče Šejk Pauel, zakopčavajući svoj gornji deo trenerke preko svoje ogromne mišićne mase.
„Povratak u život ili odlazak u smrt...", dovrši tužno Marten.
„Sve si shvatio, maleni", potvrdi Arčibald.
Lizi je zamišljeno gledala u dve velike sveštenikove šake, gde je on na palčevima imao istetovirana slova: ŽIVOT i SMRT.
Drhteći, ona se usudi da upita:
„Ali kako možemo da saznamo našu budućnost?"
„Ispisana je na vašim kartama."
„Kojim kartama?" upita Marten.
„Onim koje dobija svaki putnik Zone za polaske", objasni Pauel.
„Karta kao ova", potvrdi Arčibald spustivši na sto svoj kupon za ukrcavanje.
Polazak Destinacija Datum Vreme Sedište
Zona za Život 26. dec. 2008. 7h5min. 32F polaske
Marten podiže obrve. Nosio je istu odeću kao i u vreme nesreće: odelo po meri koje mu je poklonila gospođica Ho i izgužvanu košulju izvučenu iz pantalona. On potraži po džepovima svog sakoa, pronađe novčanik, telefon i jedan papir, koji stavi na sto.
Polazak Destinacija Datum Vreme Sedište
Zona za Smrt 26. dec. 2008. 9 h 00 min. 6A polaske
„Nemaš sreće, maleni", namršti se Arčibald.
Zatim se obojica okrenuše ka Lizi, sa znakom pitanja oslikanim na licu. U svom velikom duksu, devojčica je bila prestravljena. Ona potraži po džepovima farmerica i napipa kupon za ukrcavanje presavijen na četvrt, koji odvi drhtavom rukom. Papir je nosio nesrećnu vest:
Polazak Destinacija Datum Vreme Sedište
Zona za Smrt 26. dec. 2008 9 h 00 min. 6B polaske

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:58 am





26. Lepe stvari koje donosi nebo


Dakle, poslednji put gledam Zemlju: snažan globus blistavoplave boje, koji se ljuljuška u beskrajnom etru. A ja, krhka trunka prašine darivana dušom, ja sam tiho lepršao u praznom, odlazeći iz tog dalekog plavetnila da bih se uputio u nepoznato.
~ Vilijam Houp Hodžson ~


Zona za polaske 23 h 46 min
Nebeski svod je bio najluksuzniji restoran u Zoni za polaske.
Tridesetak okruglih stolova, prekrivenih stolnjacima krem boje, bilo je harmonično postavljeno u lepoj i elegantnoj sali modernog dizajna. Zakačene za plafon, neobične prozračne zavese, istkane od stotina optičkih niti, obavijale su prostoriju svilenkastom svetlošću, stvarajući toplu i prefinjenu atmosferu. U sredini prostorije, moderan kamin, koji je svemu dodavao udobnu i mekanu notu.
Čak i ovde, na nebeskim vratima, klijenti su bili slični onima iz svih luksuznih krugova: novi ruski i kineski bogataši, magnati nafte sa Srednjeg istoka, mondijalizovana, lujvitonizovana elita...
Usred tog skupa, Marten i Arčibald su se bili smestili za jedan sto pored velikog prozora, na kome se reflektovala svetlost sa pisti, gde su, uprkos kasnim satima, avioni nastavljali da poleću bez prestanka.
„Izgleda da ti se ne sviđa jelo, maleni", primeti Arčibald, slasno uživajući u riži s dinstanom teletinom, s dodatkom domaće testenine i šumskih pečuraka.
Marten je bio pojeo samo nekoliko zalogaja svoje jagnjetine iz Avejrona.
„Lako je napuniti stomak kad znaš da ćeš izaći živ! Podsećam vas da ja treba da umrem."
„Pre ili kasnije, svi ćemo umreti", reče Arčibald.
„Da, ali ja ću sutra ujutru!"
,,U pravu si, nije pravedno", prihvati kradljivac. „Duplo sam stariji od tebe i priznajem da sam te ja uvalio u ovo..."
On sebi dopuni čašu vina i spusti flašu na malo postolje koje se nalazilo pored stola. Mouton-rothschild 1945, Romanee-conti 1985: najprestižnija vina za veče, drugačija od ostalih.
„Siguran si da nećeš da probaš burgundac?" insistira Arčibald. „Bilo bi šteta umreti a ne okusiti takvu divotu."
„Nosite se s vašim burguncem!" odgovara oštro Marten, glasom punim prezasićenja.
Lizi je bila zaspala na klupi. Ispred nje, ostaci „rojal burgera" s dodatkom kozjeg sira i slanine. Arčibald vadi iz džepa kutiju šibica i nožem pravi sebi čačkalicu, stara navika koja odudara od ovog diskretnog i prefinjenog mesta.
„Pitam se da li da pre dezerta probam i goluba s guščijom paštetom", reče on listajući meni. „Šta ti misliš o tome?"
Ovoga puta, Marten izabra da ne odgovori na provokaciju.
Kroz prozor, on pogleda u nebo i zvezde. Naročito je bio fasciniran svetlim nebeskim telom za koje je najpre mislio da je Mesec, ali koje je možda bila i Zemlja. Plava planeta koja pluta, daleka, sa svojim stanovnicima koji se vole, međusobno ubijaju i metodično je uništavaju.
Ta planeta na kojoj se oduvek osećao usamljenim, ali koju nije uspevao da napusti.
„Treba da razgovaramo, maleni..."
Marten podiže pogled. Iznad kristalnih čaša, Arčibaldov pogled je goreo kao vatra. Njegove crte bile su se uozbiljile, i na licu mu se moglo pročitati da nije vreme za šalu.
,,A o čemu biste vi da razgovaramo?"
„O Gabrijel."
„Šta hoćete da znate? Moje namere?"
„Upravo tako."
„Moje namere su bile najuzvišenije, ali u svakom slučaju, za mene je gotovo..."
On odluči da naspe sebi vina, zatim nastavi:
„A znate šta: vaša kćerka je opasna. Opasna kao i vi! Jedna ludača koja se potrudi da pokvari sreću čim ona proviri svojim nosom."
Konobar dode da odnese njihove tanjire. Arčibald se još ne odluči za dezert i poruči dve kafe.
„Večeras imam jednu dobru i jednu lošu vest za tebe, sinko."
Marten uzdahnu:
„S obzirom na moj položaj, počnite s dobrom."
„Dobra je ta da si ti jedini muškarac koga je ona ikada volela."
„Šta vi znate o tome? Za trideset godina niste se nimalo brinuli o svojoj kćerki! Vi je ne poznajete."
„To ti misliš. Ali reći ću ti nešto."
„Izvolite..."
„Iako ne izgleda tako, Gabrijel poznajem bolje nego iko."
„Bolje nego ja?"
„Da, sigurno, ali to i nije tako komplikovano."
Videvši bes u Martenovim očima, Arči podiže ruku kao poziv na umirenje.
„Gabrijel je izuzetna žena. Očigledno, umeo si to da primetiš kao veoma mlad i sve pohvale tebi..."
Znajući da su kradljivčevi komplimenti retkost, Marten ovaj sa zadovoljstvom prihvati.
„Gabrijel je potpuna, iskrena i plemenita", nastavi Arčibald. „Ponekad malo komplikovana, kao i sve žene..."
Marten potvrdi glavom. Na tom terenu, muškarci su se uvek slagali.
„Gabrijel je", nastavi Arči, „žena života, jedinstveni dragi kamen, još ređi od onog dijamanta koji sam hteo da ukradem."
Poslužiše im espreso, uz tanjir sitnih kolača. Arči dohvati voćni biskvit sa smokvama.
„Gabrijel ima čvrst karakter i izraženu ličnost, ali ako se, ne žureći, , ode iznad pojave, naziru se njene rane koje joj je ostavljao život. A i to si, znam, odmah primetio."
„Dobro, šta hoćete da kažete?" iznervira se Marten, zatim otpi gutljaj svoje vrele kafe.
„Šta hoću da kažem, maleni? Ne može se reći da si baš bistar, a? Gabrijel nije potreban jedan nezreli naivčina koji ostaje blokiran svojom prošlošću. Nije joj potreban još jedan dečko koji će je naterati da više pati. Njoj je potreban muškarac koji će za nju biti sve: njen prijatelj, njen ljubavnik, njen poverenik, njena ljubav, pa čak, ponekad, i njen neprijatelj... Razumeš li šta to znači?"
„Taj čovek, to sam bio ja, budalo, a tako bi bilo i danas da vi niste došli da zapržite čorbu."
Uzrujan, Marten ustade od stola i...
* * *

Bolnica Lenoks 1 h 9 min
„Doktorko Đulijani, probudite se!"
Sestra upali neonska svetla u maloj prostoriji za odmor, rezervisanoj za dežurne lekare. Kler otvori oči. Nije spavala. Naposletku, ona već godinama ne spava kako treba. Samo delići sna, katkad otrgnuti od noći. Ostaci sna koji nisu uspevali da je odmore i koji su joj ostavljali konstantan utisak iznemoglosti, praćen velikim, neizbrisivim I. podočnjacima.
„Evo rezultata skenera Martena Bomona. Pojavila se hipertenzija!"
Kler stavi svoje naočare za vid i pogleda snimak pod neonskom svetlošću. Ovaj snimak lobanje bio je alarmantan: krv se akumulirala između spoljašnje membrane i mozga, formirajući hematom zabrinjavajuće veličine. Izvan membrana, nekoliko grana jedne arterije moralo je biti istovremeno prekinuto da bi se oformila tolika oteklina. Hematom je pritiskao mozak unutar lobanje i, ako se ne bi hitno reagovalo, krvni sudovi će biti blokirani, ostavljajući ćelije bez kiseonika i izazivajući nepovratna oštećenja. Trebalo je odmah operisati da bi se dobila šansa za evakuaciju, ali Martenov organizam je bio već previše oslabljen da bi se Kler nadala da će preživeti.
„Obavestite anesteziologa, nosimo ga u blok!"
* * *

Zona za polaske 1 h12 min
Arčibald odgurnu vrata Harys bara.
Bogata i ušuškana atmosfera podsećala je na londonske klubove, s drvenarijom od mahagonija, „česterfild" foteljama od stare kože i sofama od bordo velura.
On prođe prostorijom za pušače i pridruži se Martenu, koji je sedeo za šankom pijuckajući mohito. Pogledavši koktel mladog policajca, on ne izdrža a da se ne namršti:
„Zar to nije žensko piće?"
Marten ga je ignorisao.
Arčibald se znalački baci u razgledanje impresivne kolekcije viskija, poredane iza bara poput starih knjiga u biblioteci. Odjednom, njegov pogled se ozari, pronašavši blago: Glendfiddich Rare Collection iz sedamdeset treće, najstariji skoč na svetu. On poruči sebi čašu i zadovoljno pogleda u ćilibarsku boju dragocenog napitka.
„Ostavi bocu na stolu, dečko!" zatraži on barmenu.
Marten ga je krajičkom oka posmatrao. Arči je s neskrivenim zadovoljstvom udisao miris iz svoje čaše, uživajući u notama karamele, čokolade, breskve i cimeta. Zatim otpi gutljaj i dugo ga zadrža, uživajući u suptilnim aromama.
On nasu jednu čašu i ponudi je Martenu.
„Probaj, maleni! Videćeš, ovo je nešto sasvim drugačije od tvoje cucle."
Marten uzdahnu, ali Arčibald je uspeo da zagolica njegovu radoznalost. On otpi gutljaj viskija i, iako nije bio neki specijalista za to, prepusti se užitku opojnih mirisa moćnog nektara.
„I? Kako ti se čini?"
„Istina da preseca!" priznade Marten, ponovo popivši malo skoča.
„Da znaš da počinješ da mi se sviđaš! Hajde, dođi da sednemo na neko mirno mesto", predloži on, ponevši flašu sa sobom.
Marten je oklevao da pođe za njim. Užasno je zamerao Arčibaldu, ali nije imao hrabrosti da svoje poslednje sate provede sam. Osim toga, društvo njegovog zakletog neprijatelja mu se sviđalo barem onoliko koliko mu je i smetalo.
Dva čoveka sedoše na dva kožna kanabea, koji su uokvirivali niski stočić od akacijevog i lakovanog mango drveta.
Luksuzno uređeno, mesto je podsećalo ma „klub za džentlmene", gde su se muškarci susretali kako bi probali kubanske cigare i konjak, a zatim igrali partiju bridža slušajući Sinatru.
„Da te ponudim cigarom?"
Marten odbi:
„Jeste li svesni da u životu ima još zadovoljstava osim pijenja, pušenja ili krađe slika?"
„Hej, u redu je, ne drži mi predavanja s tvojim džointom i 'koka- kolom zero'. Ako misliš da je to bolje za zdravlje!"
Marten podiže obrve, iznenađen. Arči se blago nasmeši:
„Eh, da, i ja tebe pomalo poznajem, Martene Bomone..."
,,A šta to tačno znate?"
„Znam da si ti neko hrabar i iskren. Znam da si idealista, da ti se može verovati i da, na neki tvoj način, imaš srca."
„Ali?"
„Ali šta?"
„Čim se započne s nizom komplimenata, obično je to da bi se najavila bujica primedbi, zar ne?"
Arči izbeči oči.
„Primedbe? Važi, mogu da ih nabrojim, ako želiš."
Marten baci rukavicu:
„Slobodno, ne ustručavajte se."
„Prvo, ti ne razumeš žene."
„Ja ne razumem žene!"
„Ne. U stvari, ti vidiš u njima ono što drugi ne vide, ali ne razumeš ih kada ti se obraćaju. Ne umeš da ih dekodiraš."
„Kako da ne. Objasnite mi malo..."
Arčibald začkilji očima, tražeći neki primer.
„Kada ti neka žena kaže ne, to obično znači da, ali plašim se."
„Mmm, dobro, nastavite."
„Kada ti kaže možda, to obično znači ne."
,,A kada kaže da?"
„Kada kaže da, to znači da, možda."
„A kako ona kaže jednostavno da?"
Arči slegnu ramenima.
„Jednostavno da ne postoji u jeziku žena."
Marten ostade sumnjičav.
„Po mom mišljenju, bolji ste kao kradljivac nego kao psiholog..."
„Možda mi nedostaje novijeg iskustva", zaključi Arčibald.
„A da ipak pričamo o Gabrijel?"
„O njoj smo i pričali, maleni, mislio sam da si shvatio..."
„Zašto ste pokušavali da nas razdvojite?"
Arčibald prevrnu očima.
„Ali upravo je suprotno, idiote! Ja sam došao da te pronađem, učinio sam sve da se baciš u potragu za mnom, ja sam te povukao do San Franciska, da bi je pronašao, jer sam znao da te ona nije zaboravila!"
Ton je postao povišen.
,,A onda?" Upita Marten.
„Onda, istina je da sam se uplašio i da sam hteo da te testiram", priznade Arčibald.
„Sve ste upropastili!"
„Nisam, jer da nije bilo mene, nikada se ne bi usudio da dođeš i pronađeš je! Jer to je tvoj problem, Martene Bomone: ti se plašiš!"
Marten nije bio siguran da je razumeo. Arči nastavi:
„Poznata ti je ona Mandelina rečenica: ono što nas najviše plaši nije naša tama, već naša svetlost. Ono čega je tebe strah, maleni, nisu tvoje slabosti, već tvoji kvaliteti. Mučno je to, zar ne, priznati sebi da imaš mnogo aduta u rukavu. Mnogo je sigurnije plivati u svom mediokritetu proklinjući ceo svet..."
„Šta pokušavate da mi kažete?"
„Pokušavam da ti dam jedan savet: odbaci svoje strahove i rizikuj da budeš srećan."
Marten pogleda u Arčibalda. Na njegovom licu nije bilo ni traga od neke pretnje, niti neprijateljstva. Po drugi put, Marten se oseti povezan s njim nekom čudnom vezom.
„Maločas ste mi rekli da imate dve novosti, jednu dobru i jednu lošu."
„Upravo do toga sam i hteo da dođem."
„Koja je loša vest?"
Arčibald sačeka svoj trenutak, zatim izjavi:
„Loša vest je ta da si ti taj koji se vraća, maleni!" reče spustivši pred njega svoj kupon za ukrcavanje, kao što se baca as karo.
Polazak Destinacija Datum Vreme Sedište
Zona za Život 26. dec. 2008. 7 h 05 min. 32F polaske
„Ne razumem.
„Mislio si da si završio s ljubavlju i svim sranjima? E pa nisi, nije to tako jednostavno: ideš umesto mene."
„Trampa?"
„Da. Kuponi za ukrcavanje ne nose imena. Ništa nas ne sprečava da ih zamenimo."
„Zašto ovo činite?"
„Oh, ne misli da se žrtvujem. Ja ionako više nisam imao ni snage ni mogućnosti da ostvarim svoje snove."
„Bolesni ste?"
„Bolje bi bilo reći osuđen: odvratan kancer." Marten odmahnu glavom dok mu oblak tuge prođe preko očiju.
„Ali... zašto ja?"
Bar je sada bio prazan. Samo je još barmen nastavljao da briše čaše iza šanka.
„Zato što si ti, maleni, jedini koji je umeo da reši jednačinu. Koji je imao hrabrosti da me prati dovde. Zato što si bio pametniji od FBI, ruske mafije i svih policija sveta zajedno. Zato što razmišljaš glavom, ali i srcem. Zato što si istrpeo udarce u facu, ali i dalje se držiš uspravno. Zato što, na odredeni način, ti... ti si ja, samo što ćeš ti uspeti tamo gde sam ja zabrljao: ti ćeš umeti da voliš..."
Maklejn im nasu dve poslednje čaše, ispraznivši flašu viskija. Oni podigoše čaše i, nazdravljajući, zameniše svoje karte.
Zatim Arčibald pogleda na svoj sat i ustade sa stolice.
„Izvinjavam se, ali ne ostaje mi još puno vremena, a imam još jednu stvar da uradim do sutra ujutru."
On obuče svoju jaknu, zatim, nakon trenutka oklevanja, napomenu:
„Znaš, što se tiče Gabrijel... Može da ti se učini komplikovana, ali u stvari je jasna. Ne učini da ona pati, čak ni na trenutak."
„Obećavam", reče Marten.
„Dobro, nisam baš talentovan za opraštanja..."
„Srećno."
„Srećno i tebi, maleni."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:58 am






27. Anywhere Out of the World


Šta mi ostaje od toga što sam te voleo?
Ostaje mi samo glas, odjednom bez eha
Ostaju mi samo prsti, koji ne drže ništa
Ostaje mi samo koža, koja traži tvoje ruke
A naročito strah, da te još volim
Sutra skoro mrtav.
~ Šarl Aznavur ~


Bolnica Lenoks 3 h 58 min
Prvi put posle mnogo vremena, pravi osmeh je blistao na licu Kler Đulijani. Operacija je vidno dobro protekla. Otvorila je Martenu lobanju da bi sanirala hematom.
Intervencija se završavala. Ona pogleda na monitor: vrednosti su bile dobre. Mladi Francuz je imao zaista snažnu konstituciju. Kler je bila zadovoljna. Njen ajpod, prikopčan na zvučnike, puštao je neku pesmu Boba Marlija.
* * *

Zona za polaske 3 h 59 min
No woman, no cry Boba Marlija odzvanjalo je sa svih zvučnika na aerodromu.
Marten je nervozno hodao tamo-amo ispred staklenog zida koji je gledao na piste oivičene svetlosnim signalima. Prostori za parkiranje pružali su se u nedogled, prekriveni desetinama identičnih aviona; dugački linijski kvadrireaktori s duplim mostom, čijom je ujednačenom koreografijom dirigovao jedan ogromni kontrolni toranj s plavičastim staklima.
Obuzet glađu za životom i pronađenom sigurnošću u sebe, Marten je u glavi vrteo film o poslednjih šest meseci svoga života: od svog prvog susreta sa Arčibaldom na onom mostu u Parizu do ovog čudnog sinoćnjeg razgovora s njim, u noćnom baru od onoga sveta. Šest meseci tokom kojih je doživeo, a da toga nije ni bio svestan, jednu snažnu promenu koja ga je učinila muškarcem. Ovaj poslednji razgovor ga je oslobodio njegovih strahova. Sada se osećao duplo jačim, predan jednoj misiji.
U tom dugačkom hodniku obavijenom svetlošću, stezao je u ruci svoj novi kupon za ukrcavanje koji mu je bio zaveštao Arčibald: njegov sezam, njegov kupon za povratak životu i ljubavi.
U tom dugačkom hodniku obavijenom svetlošću, želeo je da vrisne svoje olakšanje.
U tom dugačkom hodniku obavijenom svetlošću, on je oživljavao.
* * *

Zona za polaske 4 h 21 min
Restoran je bio prazan. Bili su ugašeni svi lusteri u velikoj sali. Slaba svetlost, koja se podizala s podnožja zidova, stvarala je tihu atmosferu noćnog kluba čiji su plesači otišli.
Sklupčana na sofi, s pramenovima kose zalepljenim za iskrivljeno lice, Lizi je spavala nemirnim snom.
Marten je pokri svojim sakoom, zatim sede u fotelju naspram nje. Imala je četrnaest godina: on će uskoro imati trideset pet. Mogla mu je biti kćerka.
Poznavao ju je samo nekoliko sati, ali osećao se dužnim pred njom. On zapali cigaretu i ostade u tišini, zatvorenih očiju. Detinjstvo... Njegovo detinjstvo...
Sećanja su se nizala, ni dobra ni loša. Jedan eho, koji je želeo da ostavi u daljini ali koji je i dalje snažno odjekivao. Predgrađe, Evri... Ponekad zatvorska atmosfera u školskom dvorištu. Da bi bio u skladu sa samim sobom, uvek je stajao na stranu slabijih, rizikujući ponekad i da skupo plati za to: odbacivanje, odmazda, nepostojeća zahvalnost onih kojima je pomogao.
Ali nije on bio za to.
Nek jači štiti slabijeg umesto da ga ugnjetava ili ignoriše: on je to nosio u sebi, kao ideal bratstva. Ideal koji ga je oduvek vodio i omogućio mu, čak i u najmračnijim trenucima njegovog posla, da se pogleda u ogledalo ne skrenuvši pogled.
* * *

Zona za polaske 4 h 35 min
Arčibald ubrza korak. Tlo je bilo glatko i srebrnasto poput ogledala. Već je bio prošao kilometre, ali gde god krenuo, činilo mu se da aerodrom postaje sve beskrajniji. Prošao je bio niz holova, desetine pokretnih traka, obišao mnoštvo butika, ali džaba: nemoguće je bilo udaljiti se od tih staklenih zidova, ogromnih i prozirnih, koji su brisali granicu između zgrade, neba i mora.
Izgledalo je kao da je aerodrom smešten na nekom veštačkom ostrvu, kao i onaj u Hongkongu. Sve je tu bilo čisto, moderno, suviše novo, kao da je konstrukcija čekala na otvaranje.
Arči pogleda na sat na ekranima za informacije i stegnu rukom svoj kupon za ukrcavanje. Imao je još nekoliko sati do polaska, ali otkako se bio probudio na tom mestu izvan sveta, nametala mu se jedna očiglednost. Možda je bio naivan, možda išao pogrešnim putem, ali morao je da istraje u svojoj zamisli. Svaki put kada bi sreo nekog „stalnog" na aerodromu, stražara, konobara, trgovca, radnika na održavanju, zaustavljao bi se da mu postavi isto pitanje. U početku, ništa, ćorak, ali prodavačica kolača na štandu Ladure uputila ga je ka jednoj pisti. I vratila mu nadu.
Osećao je da se približava času istine, onom trenutku koji bi mogao da otkupi sve predašnje.
Konačno, u svoj njegovoj nesreći, život je ponekad spremao prave trenutke miline. Zašto bi smrt bila drugačija?
* * *

Zona za polaske 6 h 6 min
Lizi probudi miris kakaoa.
Kada je ona otvorila oči, na pistama se budio dan. Sunce će svojim prvim zracima uskoro prošarati još uvek roze i ljubičasto nebo.
Uprkos prospavanoj noći, nije bila sasvim čila: izgužvana odeća, raščupana kosa, nokti izgrickani do krvi.
Ona protrlja svoje oči, zastade na trenutak da bi shvatila gde se nalazi i sa užasom pogleda na zidni sat, a zatim stakleni ekran koji je prikazivao program polazaka.
Ona potraži po svom džepu i izvadi avio-kartu.
Polazak Destinacija Datum Vreme Sedište
Zona za Smrt 26. dec. 2008. 9 h 00 min. 6B polaske
Još samo tri sata. Samo tri sata do....
„Jogurt, sveže maline, liči, tost i topla čokolada!" reče Marten veselo, spustivši pred nju poslužavnik s doručkom.
On joj se nasmeši, sede pored nje na sofu i namaza joj margarin na parče tosta. Ona otpi gutljaj kakaoa, zatim slasno zari zube u prepečen hleb. Ne živi se samo od ljubavi i sveže vode, čak ni u Zoni za polaske...
„Uzmi, dolazio je poštar", našali se on, pružajući joj jednu kovertu.
Neodlučnog pogleda, ona osta nepomična, držeći pismo u ruci.
„Pa hajde, otvori!"
Ona otvori kovertu i izvadi iz nje novu avio-kartu.
Polazak Destinacija Datum Vreme Sedište
Zona za Život 26. dec. 2008. 7 h 05 min. 3 2F polaske
„Vreme polaska je ranije", objasni Marten, „a destinacija nije ista!"
„To znači da neću umreti?" upita ona, puna nade.
„Ne, Lizi, nećeš umreti."
Usne joj zadrhtaše, grlo postade suvo:
„Ali kako..."
„Arčibald", objasni Marten. „Čovek koji je bio sa nama sinoć ostavio je svoju kartu tebi."
„Zašto je to uradio?"
„Zato što je veoma bolestan i nije mu ostalo još mnogo vremena da poživi."
„Nisam mu čak ni zahvalila!"
„Uradio sam to za tebe", uteši je on. U očima adolescentkinje pojaviše se suze.
„A vi?"
„Ne brini za mene", odgovori Marten prisilivši se da se smeši. „Nego, treba da mi učiniš jednu uslugu."
„Uslugu?" upita ona, brišući suze rukavom.
„Rekla si mi da stanuješ na Pacifik Hajtsu..."
„Da", potvrdi ona, „odmah iza Lafajet Parka."
„Dakle, ako smo mi stvarno u komi, ti ćeš se probuditi u bolnici Lenoks."
„Tamo su me odveli kad sam razbila bradu igrajući basket!" Ona pokaza na tanak ožiljak ispod svoje usne.
„Au", iznenadi se Marten. „Nije te puno bolelo?"
„Ne, ja sam junak.", reče ona s ponosom. On joj namignu i objasni šta traži od nje:
„Kada budeš mogla da govoriš, traži da vidiš ženu koja se zove Gabrijel."
„Ona je doktorka?"
„Ne, to je... to je žena koju volim." Ona ne zadrža svoju znatiželju:
„A ona, da li i ona vas voli?"
„Da", reče on kolebajući se. „U stvari, komplikovano je... Znaš to, a?"
„Aha. Ljubavne priče su kompleksne, čak i kada ste odrasli, zar ne?" On potvrdi glavom.
„Da, uvek je isti haos. Osim kada se, jednoga dana, prava osoba nađe na pravom mestu: tad sve postaje jednostavno i kristalno jasno." Ona klimnu glavom.
„A Gabrijel, je li ona prava osoba?"
„Da", nasmeši se Marten. „A i trenutak je pravi."
„Šta treba da joj kažem?"
* * *

Bolnica Lenoks 6 h 15 min
„Doktore, imamo problem s našim misterioznim pacijentom!"
Eliot uze rezultate skenera koje mu je pružila sestra. Arčibald je imao hemoragiju u predelu jetre. On stavi svoje naočare: rana je bila duboka i izazivala obilno krvarenje iza desnog režnja.
Kako je to bilo moguće? Ništa nije primetio tokom prve intervencije, nekoliko sati ranije. Trebalo ga je ponovo hitno otvoriti, čak i ako je ponovna laparotomija nosila rizik da ga ubije. Sranje!
* * *

Zona za polaske 6 h 56 min
„Hej, Lizi!"
Ispred vrata s brojem 6, red putnika se skraćivao kako je teklo ukrcavanje onih koji su imali sreće da se „vrate". Devojčica se okrenu. Marten ju je bio stigao, da bi joj rekao još jednu stvar:
„I bez glupiranja više, okej?" Ona spusti glavu. Marten nastavi: „Otrov za pacove i sredstvo protiv korova, presecanje vena, pilule, zaboravi to, važi?"
„Važi", reče ona, blago se nasmešivši. Prvi put posle dugo vremena.
„I nemoj da brineš: ljubav je prelepa, ali nije to jedino u životu." Jeste, to je jedino što je bitno. Jedino što je zaista važno, pomisli on. Ipak, odluči da bude utešan:
„Porodica, prijatelji, putovanja, knjige, muzika, filmovi, nije ni to malo, je li?"
„Da", prihvati ona s entuzijazmom.
Adolescentkinja je sada bila jedina koja se još nije ukrcala.
„Hajde, srećan put!" reče joj Marten, tapnuvši je po ramenu.
„Vidimo se brzo?" upita ona, pružajući svoju kartu stjuardesi.
On joj se nasmeši i poslednji put mahnu rukom.
Zatim ona nestade.
* * *

7 h 06 min
Kler Đulijani se promoli kroz prozor svog automobila:
„Hajde, deda, požuri!" doviknu ona vozaču velike limuzine koja je milila ispred nje.
Njena buba je bila zakrčena u gužvi.
„Ne mogu da verujem! Sedam sati ujutru, Božić, a već je špic!" prasnu ona.
Osim toga, pljuštala je kiša, a njena stara olupina nije volela vodu. Zadimljenu unutrašnjost auta ispunjavali su zvuči gitare, The Doors, i pripito ali genijalno urlanje Džima Morisona u jednoj piratskoj verziji L.A. Woman. Muzičar je usred pesme bio dobio čudnu ideju - da na čembalu odsvira Mocarta.
Kler, podigavši obrve, ugasi svoju cigaretu.
Ne, nije to u pesmi, to je samo zvuk njenog mobilnog telefona. S druge strane žice, njena omiljena medicinska sestra, kojoj je bila ostavila instrukcije kako bi je obaveštavala o stanju „njena" dva pacijenta.
Stanje Martena Bomona bilo se vidno pogoršalo. Rezultat skenera je pokazivao jednu nekontrolisanu hemoragiju u nivou pankreasa. Čudno. Na snimku od sinoć, krvarenja joj se nisu učinila značajnim...
Trebalo ga je ponovo otvoriti, ali koliko će još vremena organizam ovog čoveka izdržati takav tretman?
* * *

Bolnica Lenoks Sala za reanimaciju 7 h 11 min
Crvena krvna zrnca, leukociti, krvne pločice, plazma...
Krv.
Prljava i otrovana krv petnaestogodišnje devojčice.
Već nekoliko sati, crvena tečnost je bila ispumpavana dijalizom kako bi se pročistila od svojih toksičnih supstanci, da bi zatim, očišćena, bila vraćena u Lizine vene. Šokantan tretman, koji je u rekordnom vremenu postizao ono što bi bubrezi uradili za dva dana.
Ležeći zatvorenih očiju, devojčica je bila podvrgnuta intestinalnom pročišćavanju. Dat joj je aktivni ugalj i jake doze vitamina K, da bi joj se ojačala krv, čija koagulacija je bila blokirana otrovom za pacove.
Sada su na monitoru vrednosti bile dobre.
Sada se ništa nije isprečivalo tome da Lizi ponovo otvori oči.
A ona to i učini.
* * *

Bolnica Lenoks
Čekaonica na Odeljenju hitne pomoći 7 h 32 min
Gabrijel ubaci dva novčića u aparat za kafu. Već 48 sati nije spavala. Osećala je zujanje u ušima, klecale su joj noge, telo je obuzimala drhtavica, nije više znala čak ni da li je dan ili noć, podne ili ponoć.
Razgovarala je sa Eliotom, koga je odavno poznavala, i sa onom doktorkom, hirurgom, koja se brinula o Martenu. Nijedan doktor joj nije dao nimalo nade.
„Vi ste Gabrijel?"
Zamišljena, ona se okrenu i nađe licem u lice s muškarcem otprilike njenih godina, jednako izgužvane odeće, jednako ispijenog lica i jednako umornih očiju, osim što je njegov pogled obasjavao zrak olakšanja.
„Moja kćerka Lizi se upravo probudila iz kome nakon intoksikacije", objasni on. ,,A prva stvar koju je tražila bilo je Vaše prisustvo."
„Pardon?"
„Ona tvrdi da ima jednu poruku za Vas."
„To mora da je neka greška, ne poznajem Lizi", odgovori ona lakonski, i dalje zazidana u svom bolu.
On pokuša da je zadrži, skoro je preklinjući.
„Tokom ove poslednje tri godine, otkako sam se rastao sa suprugom, čini mi se da i nisam video kćerku kako raste. U svakom slučaju, siguran sam da nisam dovoljno razgovarao s njom, ili bolje reći, nisam je dovoljno slušao. Mislim da smo nas dvoje spremni da pokušamo da uspostavimo dijalog i da više verujemo jedno drugom. Morao sam da joj obećam kako ću učiniti sve da vas odvedem do nje, zato ću dozvoliti sebi da insistiram: posvetite joj nekoliko minuta, molim Vas."
Gabrijel učini natčovečanski napor da izađe iz svoje apatije.
„Kažete da ona ima poruku za mene?"
„Da, poruku od izvesnog Martena."
* * *

Bolnica Lenoks Blok 1 i 2, 7 h 36 min
Eliot otvori Arčibaldov abdomen dugačkom incizijom koja je išla od pubisa do sternuma.
Kler preseče površinu Martenovog abdomena.
Daj da vidim šta stvarno imaš u stomaku, lepi.
Eliot pritisnu jetru obema rukama, pregledajući obe polovine i pokušavajući da zaustavi obilno krvarenje. Krv prska sa svih strana unutra! Tamponiranja, hemostaze, drenaže: Kler učini sve što je mogla kako bi stabilizovala svog pacijenta.
Rana je bila duboka i obilno je krvarila. Eliot razdvoji polovine kako bi pokušao da zaustavi krvarenje, zatim preduze trostruko presecanje, u nadi da će moći da ušije otvor resorptivnim koncem.
Kroz svoje hirurške naočare, Kler je pokušavala da oceni ranu...
... a ono što je videla, zabrinjavalo ju je. Podozrevala je prsnuće glavnog pankreasnog kanala, povezano sa oštećenjem na duodenumu.
Baš nemaš sreće, a?
Trenutno nije mogla mnogo da učini. Čim on bude potpuno stabilizovan, moraće ga po treći put otvoriti i pokušati s jednom teškom digestivnom hirurgijom.
Ali da li će on tada još uvek biti živ?
Eliot se angažovao, ali je osećao da će Arčibald izgubiti svoju poslednju bitku. Već je bio dosta transfuziran i izdržao mnogo više nego što bi to ljudsko telo obično moglo podneti. Godine, bolest, mnogobrojne povrede, organi koji su popuštali sa svih strana.
Kada telo dospe do svojih granica, kada život odlazi, može li se uraditi drugo do pustiti ga da ode?
* * *

Bolnica Lenoks Sala za reanimaciju 7 h 40 min
„Tvoj otac mi je rekao da želiš da razgovaraš sa mnom."
„Da."
Lizino grlo bilo je stegnuto, njen ten prozračan. Gledala je Gabrijel sa osećajem divljenja i sažaljenja istovremeno.
„Bila sam tamo, s njima", poče ona.
„Gde tamo. Kojim njima?" upita Gabrijel hladnim tonom.
„Bila sam s Martenom i Arčibaldom u komi."
„Bila si u komi istovremeno kada i oni", ispravi je Gabrijel.
„Ne", uporno će Lizi, snažno uprkos svom još uvek slabom glasu. „Bila sam s njima. Razgovarali smo i Marten mi je zatražio da vam prenesem jednu poruku."
Gabrijel podiže ruku kako bi je sprečila da nastavi da govori.
„Slušaj, žao mi je. Mora da si veoma umorna i zbunjena svime što ti se dogodilo, ali ja ne verujem u te stvari."
„Znam, Marten me je upozorio da mi nećete verovati."
„I onda?"
„Onda me je naučio jednu rečenicu napamet: Draga Gabrijel, samo sam hteo da ti kažem da se sutra vraćam za Francusku. Samo da ti kažem da za mene ništa nije bilo važnije od onih nekoliko trenutaka koje smo proveli zajedno."
Gabrijel zatvori oči dok joj je ledeni drhtaj obuzimao kičmu. Prva rečenica iz prvog pisma, onog kojim je sve i započelo...
„Marten mi je zatražio da vam kažem da se promenio", nastavi Lizi. „Da je shvatio neke stvari i da je vaš otac bio dobar čovek."
Uprkos bolu, Gabrijel nije bila spremna da prihvati sve, ali morala je da prizna: reči ove devojčice nisu bile nebuloze.
„Je li još šta rekao?" upita ona sedajući pored nje na ivicu kreveta.
Lizi je sada drhtala u svojoj tankoj bolničkoj pidžami. Ona zatvori oči kako bi se bolje koncentrisala.
„Ne želi da brinete za njega..."
Jednim majčinskim gestom, Gabrijel povuče pokrivač i skloni joj pramen kose s lica.
„Marten tvrdi da će pronaći način da se vrati..." Lizi je sve teže govorila: „Kada on zatvori oči i zamisli vas zajedno u budućnosti, u mislima su mu uvek iste slike: sunce i dečiji smeh..."
Gabrijel je bila dovoljno čula. Ona pomilova devojčicu po čelu da bi joj stavila do znanja da sada može da se odmori.
Ona zatim ustade. Kao mesečar, izađe iz sobe i prođe kroz nekoliko hodnika, a onda se stropošta na jednu stolicu, držeći se rukama za glavu.
U njenim pomućenim mislima, jedan glas prokrči sebi put. Jedan blizak i dalek glas, doputovao iz prošlosti, koji je čitao rečenice iz pisma starog petnaest godina.
Ovde sam, Gabrijel, na drugoj obali reke. Čekam te.
Možda ti se čini daje most koji nas razdvaja u lošem stanju, ali to je jedan čvrst most, napravljen od stabala stogodišnjeg drveća, od stabala koja su odolevala olujama.
Shvatam da te je strah ga pređeš. I znam da ga možda nikada nećeš ni preći... Ali daj mi nadu.
Ona brzo ustade. Na njenom licu je odlučnost bila zamenila strah. Ako je tačno ovo što joj je pričala Lizi, onda postoji jedna osoba koja bi možda mogla pomoći Martenu i Arčibaldu. Ona pozva lift da bi otišla do parkinga u suterenu, gde je bila ostavila svoj automobil. Sačeka nekoliko sekundi, zatim, nestrpljiva, potrča niz stepenice, dok joj je srce jako lupalo.
Videćeš ti, Martene Bomone, da li se plašim da pređem taj most. Videćeš da li se plašim da dođem do tebe...
* * *

Zona za polaske 7 h 45 min
Arčibald nastavi napred kroz zonu. Sve brže, sve dalje.
Što je dalje išao, zona se sve više pružala u nedogled: tlo je bivalo sve sjajnije, stakla sve prozračnija, hodnici sve duži, okupani svetlošću od koje se vrtelo u glavi. Sada je znao da ta teritorija nije opasna, jer je bio prošao iskušenja i izbegao zamke.
Zona nije bila mesto gde se sve završavalo, već mesto gde je sve počinjalo. Zona nije bila mesto slučajnosti, već sastanaka. Zona je bila mesto gde su se ukrštali prošlost, sadašnjost i budućnost. Mesto gde je vera smenjivala racionalnost.
Mesto gde se prelazilo sa straha na ljubav.
* * *

8 h 1 min
Jaka kiša, uz grmljavinu i sevanje, već nekoliko sati je tukla nad gradom. Gabrijel je bila podigla krov na svom „kabrioletu", ali snažna oluja je pljuskom gušila brisače, koji su na starom „ford mustangu" jedva funkcionisali. Iako je devojka put znala napamet, morala je da se usredsredi kako ne bi promašila izlaz i otišla na put 33, koji je vodio u jedan kvart bez i malo šarma, u južnom predgrađu, gde je bilo smešteno nekoliko administrativnih zgrada. Ona se zaustavi na parkingu ispred jedne sivkaste građevine od desetak spratova: Zdravstveni centar Maunt Sineri.
U holu joj se hostesa obrati imenom i dade joj jedan bedž za posetioce. Gabrijel joj zahvali i pope se liftom do poslednjeg sprata, onog gde su bili smešteni pacijenti hospitalizovani na duži period. Već skoro petnaest godina, ti njeni gestovi koje je ponavljala jednom nedeljno već su bili postali mehanički.
Poslednja soba u poslednjem hodniku nosila je broj 966. Gabrijel uđe u sobu i uputi se ka prozoru, kako bi podigla roletnu i pustila sivu svetlost u prostoriju.
Zatim se okrenu ka krevetu:
„Dobar dan, mama."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:59 am






28. I dalje ću te voleti...


Kada se orkestar zaustavi, ja ću i dalje plesati Kada avioni ne budu više leteli, sam ću leteti... Kada vreme stane, i dalje ću te voleti... Ne znam gde, ne znam kako... Ali i dalje ću te voleti... „Vreme koje ostaje“
~ pesmu napisao Žan-Luj Dabadje, a interpretirao Serž Redani~


Zona za polaske 8 h 15 min
„Dobar dan, Valentajn."
S baštenskim makazama u jednoj i kofom za prskanje od lakiranog metala u drugoj ruci, Valentajn se spremala da otvori svoju radnju. Usred staklenih paravana i čistih belih zidova aerodroma, izlog je bleštao. Posedovao je onaj šarm i obeležje davnina i podsećao na izloge cvećara iz pariških predgrađa.
Valentajn se okrenu. Bila je ostarila, naravno. Njeno lice je nosilo znake vremena, ali njena kratka kosa, njena sportska pojava i intenzitet njenog pogleda podsećali su na blistavu mladu devojku kakva je nekada bila. Naročito je bila sačuvala ono nešto, ono magično, što ju je u Arčibaldovim očima činilo delikatnijom od neke Mikelanđelove skulpture, harmoničnijom od Da Vinčijevog platna, senzualnijom od nekog Modiljanijevog modela.
Grla im se stegoše, pogledi se potražiše, oči im se zamagliše.
„Znala sam da ćeš na kraju doći", reče ona i pade mu u zagrljaj.
* * *

Predgrađe San Franciska Centar za reedukaciju
Maunt Sineri 9 h 1 min
Gabrijel priđe krevetu i uhvati majčinu ruku. Valentajnino lice izgledalo je umireno, njen dah ujednačen; ali njene oči, široko otvorene, očajno su gledale u prazno.
„Nisam dobro, mama, tonem..."
Valentajn je pala u komu decembra 1975, nakon jedne kardiovaskularne nezgode koja je usledila po porođaju. Već trideset tri godine, veštački su je održavali u životu samo splet infuzija i jedna sonda za hranjenje, ne zaboravljajući pomoć jedne sestre i jednog fizioterapeuta, koji ju je svakodnevno masirao kako bi se izbeglo stvaranje krasta.
Gabrijel nežno pomilova majku po čelu, sklonivši joj pramen kose, kao da joj namešta frizuru.
„Mama, znam da nisi ti kriva, ali toliko si mi nedostajala svih ovih godina..."
Prvog meseca nakon nesreće, doktori su dijagnostikovali stalno vegetativno stanje. Po njihovom mišljenju, nije bilo sumnje: Valentajn nije bila u svesnom stanju i nije postojala ni najmanja šansa da će se ona ikada oporaviti.
„Već dugo vremena se osećam sama i napuštena", priznade Gabrijel.
Iako su se u medijima ponekad pojavljivali slučajevi čuda i buđenja iz kome, za medicinsko osoblje je bilo opšte prihvaćeno mišljenje da su, ako pacijent ni posle godinu dana ne daje nikakve znake svesti, njegove šanse da ponovo uspostavi cerebralne aktivnosti gotovo ravne nuli.
Pa ipak...
Ipak, bilo je tako zanosno nadati se još.
Valentajn je imala cikluse budnog stanja, praćene ciklusima stanja sna. Disala je bez pomagala, mrdala, pokretala se, micala, iako su tvrdili da su ti pokreti refleksni, a ne voljni gestovi.
„Bez ikoga pored mene, nemam snage da nastavim. Bez ikoga pored mene, život me ubija."
Gabrijel je bila pročitala na desetine knjiga, posetila stotine internet sajtova. I brzo joj je postalo jasno da je, čak i za specijaliste, stanje vegetiranja ostalo misterija. Niko nije zaista znao šta se događa u glavi bolesnika...
„Mama, mora da ima nekog smisla u svemu ovome! Preživela si više od trideset godina obavijena svojom tišinom. Ako je tvoje telo istrajalo sve ove godine, to mora biti zbog nečega, je li tako?"
Deset godina posle nesreće, Valentajnina majka je razmišljala o odustajanju. Čemu nastavljati? Čemu odbijati da prihvatiš svoju žalost? Više puta, bila je na ivici da da svoj pristanak za prestanak hranjenja njene kćerke i da se ona ugasi dehidratacijom, ali naposletku, nikada nije mogla da se odluči na to. U tom smislu je uloga doktora Eliota Kupera bila odlučujuća. Hirurg se bio veoma angažovao u praćenju Valentajninog zdravstvenog stanja, svake godine obnavljajući ispitivanja i magnetnu rezonantnu tomografiju, kako bi bio u toku s progresom medicinske tomografije.
Proučavajući belu masu Valentajninog mozga, Eliot je došao do ubeđenja da su se produžeci neurona, koji su usled nesreće rastavljeni, polako regenerisali, ali ne i dovoljno da bi se izvukla iz kome.
Po njegovom mišljenju, Valentajnin mozak nije bio ugašen. Pre je bio u stanju bdenja, nakon što je prošao niz stadijuma koja su išla od kome do stanja vegetiranja, da bi se konačno stabilizovao u jednom stanju minimalne svesti.
Gabrijel se još malo približi svojoj majci. Napolju je besnela oluja, a kiša pljuštala, udarajući o prozore i oborivši stare, tužne roletne.
„Ako ima malo istine u svemu što kažu... ako me negde i malo čuješ... ako si i ti tamo, s njima... onda moraš da mi pomogneš!"
Često joj se dešavalo da joj se učini kako joj se majka nasmeši kada ulazi u sobu ili kada joj priča nešto zanimljivo. Volela je da misli kako joj se oči vlaže kada joj poverava svoje tuge, ili da ju je pratila diskretno pogledom dok se kreće. Ali da li je to bila realnost, ili samo ono u šta je želela da veruje?
„Učini neko čudo, mama!" preklinjala ju je ona. „Pronađi neki način da mi vratiš Martena. To je jedini muškarac kojeg hoću, jedini koga volim i jedini koji će učiniti da postanem onakva kakva želim da budem..."
* * *

Zona za polaske 8 h 23 min
Zagrljeni, Valentajn i Arčibald su bili okruženi svežim cvećem: ružama u boji lavande, strelicijama sa odsjajem boje maline, orhidejama i blistavim ljiljanima.
„Vidiš", reče Arčibald, „održao sam obećanje: da ću te tražiti bilo gde, ako ikada budem morao da te izgubim."
Ona ga nežno pogleda.
„Nikada me nisi izgubio, Arči."
„Ipak, naša sreća je bila tako kratka! Jedva nekoliko meseci..."
„Ali mi se nikada nismo zaista rastali. Sve ove godine, bila sam ovde za Gabrijel i tebe, i uvek sam bdela nad vama."
Odisala je mirom i poverenjem. Arčibald je, naprotiv, bio uznemiren, prepun kajanja i osećanja krivice.
„Izgledaš srećno", konstatova on.
„To dugujem tebi, ljubavi moja. Već sam ti rekla: ti si me izlečio. Bez sećanja na tebe, bez tvog prisustva, ne bih imala hrabrosti da čekam ovoliko dugo."
„Sve sam upropastio, Valentajn, oprosti mi. Nisam umeo da odgajam našu kćerku, nisam umeo da je volim, nisam umeo da joj pomognem. Za mene, živeti bez tebe, to... to nije imalo nikakvog smisla."
Ona ga pomilova po obrazu.
„Znam da si učinio najbolje što si mogao, Arči. I ni slučajno nemoj da misliš da se zbog toga ljutim na tebe."
Arčibald pogleda na mali ukrasni sat pored kase. Minuti su prolazili punom brzinom. Tek što je bio pronašao Valentajn, a već je brinuo što će je ponovo izgubiti.
„Moram da idem", objasni on, vadeći svoju kartu.
Jedna suza mu se odjednom skotrlja niz obraz, da bi se izgubila negde u njegovoj bradi. Prva posle trideset tri godine.
„Preteško je izgubiti te po drugi put", reče on oborivši glavu.
Valentajn otvori usta da odgovori, ali neki snažan zvuk ih natera da se okrenu. Oni nisu bili ni primetili da se hodnik, kojim je došao Arčibald, u međuvremenu zatvorio. Sada je bio blokiran jednim staklenim paravanom, na koji je neki čovek lupao pokušavajući da im se pridruži.
Martene!
Arčibald priđe staklu.
Maleni se nije vratio!
Naravno da nije. Mora da je ostavio svoju kartu onoj klinki, ali da li je to uopšte iznenađenje?
Udarce ramenom zameniše udarci nogom, i dalje bezuspešni.
Arčibald onda uhvati jednu od dve metalne stolice koje su se nalazile na ulazu u cvećaru i svom snagom je baci na prozirni zid. Ona mu se vrati kao bumerang. On ponovo izvede isto, ali ni ovaj put ne uspe.
Ne može se ništa.
Sada su dva čoveka stajala licem u lice, na manje od jednog metra. Tako blizu, a tako daleko.
Osećali su dah smrti koja ih je okruživala.
Zašto li im je Zona nametala to poslednje iskušenje?
Arčibald pogleda Valentajn, pokušavajući da iscrpe iz nje malo staloženosti koja je njemu nedostajala.
Sada i ona priđe staklu. Znala je da se u Zoni, kao i u svakome od nas, suprotne sile neprestano sukobljavaju.
Borba svetla i tame.
Borba anđela i demona.
Borba ljubavi i straha.
„Sve se događa po nekoj logici", reče ona okrenuvši se prema Arčibaldu. „Svi naši postupci imaju neki smisao. A rešenje uvek pronalazimo u nama samima."
S druge strane stakla, Marten je čuo sve.
Taj stakleni zid je bio njegov strah, osećao je to. Onaj strah koji nikada nije uspeo da prevaziđe.
Ako je strah jedini antipod ljubavi i ako se rešenje uvek nalazi u nama, onda...
Dijamant.
Ključ od raja.
On potraži po džepu svog sakoa: ovalni dijamant je još uvek bio tu, fascinantan, blistajući tamnoplavom, simbol čistoće i sreće samo za one koji ga ne žele iz pohlepe.
On približi mitski kamen staklu.
Možda je imao sve mane ovoga sveta, ali nije bio pohlepan.
A ako bolje razmisli, ono što ga je navelo da preuzme posed nad dijamantom bila je njegova ljubav prema Gabrijel. Jedna nespretna, nezrela ljubav, ali toliko snažna i iskrena...
On spusti ivicu kamena na zid i jednim snažnim pokretom zaseče površinu stakla da bi ocrtao kružnu liniju frakture.
Tako je, maleni, pomisli Arčibald, dohvativši stolicu i bacivši je ispred sebe.
Ovoga puta, staklo se razbi u paramparčad, oslobađajući prolaz za Martena.
,,A šta ćemo sada?" upita Arčibald.
„Sada pusti da ja razgovaram s njim", odgovori Valentajn.
* * *

Zona za polaske 8 h 40 min
Jedan sunčev zrak pade na izlog male cvećare i obasja njenu spoljnu drvenariju.
Valentajn je pozvala Martena da sednu za jedan dugačak sto za rad, koji je stajao do zida. Površina je bila prekrivena vazama s različitim cvetnim kompozicijama, koje su iznenađivale svojom originalnošću i kreativnošću. Divlji irisi su se mešali sa žarkim makovima, vatrenim suncokretima, raznobojnim tulipanima i kao krv crvenim karanfilima.
„Znaš, dobro te poznajem", započe Valentajn.
Ona otvori termos u kožnom omotu i posluži im dve šoljice čaja, zatim nastavi:
„Svih ovih poslednjih godina, Gabrijel mi je toliko pričala o tebi: Marten ovo, Marten ono..."
Njeni pokreti su bili mirni i odmereni, kao da je ostajala ravnodušna prema hitnosti situacije.
„I on mi je često pričao o tebi", reče ona pokazujući na svog muža.
Malo dalje, pored vrata za ukrcavanje, Arčibalda je izjedala strepnja. Prijem putnika je počinjao i jedna kompaktna i tiha masa polako se okupljala da bi se smestila u taj avion, gde su dva čoveka imala rezervisana svoja dva mesta.
„Ne prođe ni nedelja dana a da mi on ne donese vesti o malenom", našali se Valentajn.
Marten ju je gledao, fasciniran: ista boja glasa kao i njena kćerka, isto ponosno držanje glave, isti intenzitet u pogledu.
„Znaš zašto Gabrijel nije došla na vaš sastanak u Njujork?"
Martenovo lice se sledi i, tokom nekoliko sekundi, to pitanje koje ga je toliko mučilo stade da lebdi u vazduhu, a zatim mu Valentajn pruži objašnjenje:
„U jesen 1995, kada je Gabrijelina baka umrla, ostavila joj je pismo u kojem joj je ispričala za moje postojanje. Shvataš li ti to? Tokom dvadeset godina, moja rođena kćerka je verovala da sam mrtva, a ja sam bila u komi!"
Marten prihvati udarac. On okrenu glavu i pogled mu se izgubi među cvetnim figurama, gde je jedan beli noćni cvet* izgledao kao da je zaleđen u nekoj prozirnoj vodi. (*Epiphyllum oxypetalum, biljka kaktusa., često nazivana beli noćni cvet, čiji cvetovi se otvaraju jednom godišnje, kada padne noć, i već sutra ujutro se gase.)
„Gabrijel je saznala tu novost početkom božičnih praznika", nastavi Valentajn. „Već je bila spakovala kofere da ode tebi, ali ovo otkriće ju je slomilo. U početku, provodila je dane u bolnici, ispružena pored mene, preklinjući me da se probudim. Tokom tri godine, dolazila je svakoga dana, toliko je bila ubeđena da će mi njeno prisustvo pomoći da izađem iz kome."
Sa zvučnika na aerodromu se začu poziv poslednjim putnicima da se jave na proveru karata. Ne reagujući na to požurivanje, Valentajn otpi gutljaj svoga čaja, zatim nastavi:
„Ne treba da se plašiš, Martene. Gabrijel je upravo onakva kakvom je zamišljaš: zaljubljena i verna, i učinila bi sve da pomogne drugom. Dokle god ti budeš pored nje, i ona će biti pored tebe."
„Ali ja ne mogu da se vratim", objasni Marten pokazujući joj svoju kartu.
„Ali možeš", reče Valentajn vadeći iz džepa svog džempera požuteli papir, probušen metalnom iglom za pričvršćivanje cveća.
Marten pogleda dokument. Bila je to jedna veoma stara aviokarta, pomalo neobična:
Polazak Destinacija Datum Vreme Sedište
Zona za Život ... ... ... ... ... ... ... polaske
„Zašto nema datuma i vremena povratka?"
„Zato što je ovo otvorena karta", odgovori ona. „Polaziš kad želiš."
On je pogleda, začuđen. Nije bio siguran da je dobro razumeo.
„Trideset tri godine ste imali mogućnost da se vratite? Ali zašto niste...?"
Ona podiže ruku kako bi ga prekinula:
„U komi sam mogla da čujem sve, Martene, naročito veoma mračne prognoze lekara. Vratila bih se u život, ali u kakvom stanju? Posle cerebralno-vaskularne nesreće, moje telo se zgrčilo i potpuno i nepovratno paralizovalo. Nisam htela da budem na teretu ni Arčibaldu ni Gabrijel. Odlučivši da ostanem ovde, dodelila sam sebi ulogu uspavane lepotice. Ulogu koju je lakše odigrati od uloge biljke sa živim očima. Shvataš?"
On klimnu glavom.
„Sada treba da mi učiniš jednu uslugu, Martene."
„Želite da uzmem vašu kartu?"
Valentajn obori glavu. Zraci izlazećeg sunca milovali su stabla ljiljana, postavljenih ispred nje u jednoj plavoj kineskoj vazi.
„Naročito želim da mi ti daš svoju..."

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Mustra taj Pon Jul 02, 2018 8:59 am







29. Eternally Yours


Jedan poljubac pravi manje buke nego jedan top, ali njegov odjek traje duže.
~ Oliver Vendel Holms ~


Zona za polaske, pista br. 1- 9 sati
Avion stiže na početak piste i stade.
„Poletanje za jedan minut", najavi ženski glas iz pilotske kabine. Avion je imao široke prozore, udobna sedišta i osvetljene prolaze. Valentajn stisnu ruku Arčibaldu.
„Znaš da je ovo prvi put da zajedno putujemo avionom..."
„Plašiš li se?" upita on.
„S tobom, nikad."
On se nagnu nad nju i poljubi je, skoro stidljivo, kao da je to bio prvi put.
* * *

Zona za polaske, pista br. 2 9 sati
Stigavši na početak piste, veliki avion odjednom stade, čekajući dozvolu za poletanje. Njegova četiri motora su tiho brujala.
Sedeći pored prozora, Marten oseti da ga peku oči. Usled umora? Zaslepljujućeg sunca koje se odbijalo od asfalta? Tenzije nakupljene poslednjih dana? Velike praznine koju je osećao u dnu stomaka, na izlazu iz ovog putovanja u najveće dubine samog sebe, koliko mučnog, toliko i spasonosnog?
Sada se dva aviona suočiše na tim paralelnim pistama, mestu polaska ka dvema suprotnim destinacijama.
Oni se istovremeno zaleteše, od čega zavibrira bitumen pod njihovim točkovima.
U trenutku kada su se susretali, neka vrsta interferencije prodrma oba aviona, podsećajući putnike da se ljubav i smrt, konačno, razlikuju samo za dva slova.
„Sada ćemo zauvek biti zajedno", reče Valentajn. Arčibald klimnu glavom i još jače stegnu ruku svoje žene. Od dana kada ju je ugledao, više ništa nije poželeo osim nje. Samo da bude s njom. Zauvek.
Kada stigoše na ivicu piste, dva srebrna aviona elegantno uzleteše. U trenutku odvajanja od tla, Marten oseti iznenadnu bol koja mu zahvati svaki deo tela, kao da je gorelo.
A zatim sve postade belo...
* * *

San Francisko Bolnica Lenoks 9 h 1 min
Kraj uzglavlja svoga prijatelja, doktor Eliot je očajno gledao ekran sa beznadežno ravnom linijom. Mlada internistkinja pored njega, koja mu je asistirala, nije shvatala šta zadržava njenog mentora da izgovori vreme smrti.
„Gotovo je, doktore?"
Eliot je nije ni čuo. Arčibald je imao godina koliko i on, pripadali su istoj generaciji i poznavali se duže od trideset pet godina. Bilo je bolno gledati ga kako odlazi.
„Gotovo je, doktore, zar ne?" ponovi mlada doktorka. Eliot pogleda Arčibaldovo lice. Činilo se umirenim, gotovo blagim. Doktor odluči da ostane pod tim utiskom.
„Vreme smrti: 9 časova, 2 minuta", objavi on tiho, zatvorivši mu oči.
* * *

Predgrađe San Franciska Centar za reedukaciju
Maunt Sineri 9 h 1 min
Gabrijel je pozvala jednog doktora i jednu sestru.
Zdravstveno stanje njene majke bilo se pogoršalo bez vidnog razloga. Nakon iznenadnog ubrzanja, njeno srce se sada gasilo.
„Pozicija dvesta džula!" pokaza doktor položivši po drugi put palete na Valentajnin torzo.
Prvi električni šok nije pomogao da sinhronizuju kontrakcije mišića miokarda. Ni ovaj novi pokušaj nije postigao ništa više. Doktor pokuša s masažom srca, pritiskajući dlanom pluća u ujednačenom ritmu, ali ubrzo shvati da je bitka izgubljena.
„Do viđenja, mama", prošaputa ona, poljubivši je poslednji put.
* * *

San Francisko Bolnica Lenoks
Sala za odmor medicinskog osoblja 9 h 2 min
Kler Đulijani ubaci dva novčića od po pedeset centi u aparat za kafu. Ona pritisnu dugme „kapućino", ali mašina ne izbaci čašu i kremasta tečnost se prosu po metalnim rešetkama, a zatim se proli po njenim cipelama.
Ovo samo meni može da se desi, pomisli, očajna.
Iskaljujući bes, udari po aparatu, sa nadom da će barem povratiti svoje novčiće.
Odjednom, njen pejdžer zatreperi, emitujući oštar zvuk. Ona izađe iz prostorije i žurno se vrati u salu za reanimaciju.
„Neverovatno!" doviknu joj jedna sestra, ugledavši je. „Vaš pacijent se probudio!"
Šta pričaš, glupačo? Kako misliš da se probudi sa svim što smo mu dali kako bismo ga anestezirali?
Ona se nadnese nad Martena. Zatvorenih očiju, nepomičan, ujednačeno je disao. Kler iskoristi trenutak da bi proverila njegove konstante, koje joj se učiniše uglavnom zadovoljavajućim.
Ona htede da izađe, kada... Marten otvori oči.
On polako pogleda oko sebe, zatim, jednim oslobađajućim pokretom, iščupa mrežu cevčica koja mu je stajala preko grla, nosa i ramena.
Vratio se.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 65857
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Kako bih bez tebe - Gijom Muso

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 3 Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu