Kako bih bez tebe - Gijom Muso

First topic message reminder :



Za Ingrid, priča napisana u bolnoj magiji ove zime.

Uvek sam više voleo ludilo strasti nego mudrost ravnodušnosti.
~ Anatol Frans ~


Poznata nam je svima...
Ona usamljenost koja nas ponekad slama.
Koja nam gazi san ili uništava naše zore.
To je tuga prvog dana škole.
To je kada on poljubi lepšu devojku u dvorištu gimnazije,
To je Orli ili Istočna stanica na kraju ljubavi.
To je naše dete koje nikada nećemo imati.
To sam pomalo ja. To ste pomalo vi.
Ali ponekad je dovoljan jedan susret...

Epilog


San Francisko 6 meseci kasnije
Karmin crveni „kabriolet mustang" pojavi se iz blede jutarnje svetlosti.
Stari kupe stiže ispred muzeja moderne umetnosti na jugu Fajnenšel distrikta, na nekoliko koraka od prolećnih parkova i fontana Herba Buena centra. Hram moderne umetnosti, zgrada inovativne arhitekture ličila je na stakleni cilindar koji je, kao svetlosni slap, obasjavao slog kocki od narandžastih cigala.
„Ako je devojčica, mislim da je Ema baš slatko. Ili Leopoldin, ako hoćemo da budemo originalni..." reče Marten.
Sedeći na mestu suvozača, još uvek je nosio mekani zavoj na vratu, posledicu nesreće. Bio je to njegov prvi izlazak posle buđenja iz kome, nakon šest meseci provedenih u bolnici i na reedukaciji.
„Leopoldin! Jesi li ti normalan? Podsećam te da prvo treba napraviti decu pa im onda izabrati ime. Osim toga, jutros imamo druga posla..."
Elegantno i gipko, Gabrijel skoči na trotoar. Ovog nedeljnog jutra, ulica je bila pusta, još uvek okupana svežinom i mirom praskozorja.
Marten se s mukom izvuče iz automobila, oslanjajući se na svoju štaku od orahovog drveta, sa savijenom drškom.
Gabrijel ne izdrža da ga ne zadirkuje:
„Baš si seksi tako, dušo. Kao doktor Haus!"
On slegnu ramenima i nagnu se nad zadnji deo kabrioleta, kako bi odvezao konopac koji je pridržavao tri drvene kutije, složene jedna uz drugu.
„Pusti, ja ću", reče Gabrijel, uhvativši prvu iz koje je provirivalo deformisano lice s Pikasovog platna.
U tim kutijama nalazilo se blago koje je Arčibald ukrao u poslednjih dvadeset godina. Njegove omiljene slike za koje nikada nije tražio otkup: mitska platna Ingrea, Matisa, Klimta i Goje... koja će se uskoro ponovo zauzeti svoja mesta u raznim svetskim muzejima.
Kao nasledstvo, Arčibald je svojoj kćerki, tokom njihovog bolnog i spasonosnog razgovora u zatonu San Simion, ostavio tajne adrese na kojima su se nalazila platna.
Iz tri puta, i za manje od dva minuta, Gabrijel je ostavila sve kutije ispred ulaza u slavni muzej.
Kada se ona vrati do automobila, primeti da je jedno platno ostalo, poluskriveno iza sedišta: autoportret Van Goga na tirkiznoj podlozi sa halucinantnim pogledom slikara, njegovom bradom i kosom luđaka.
„Ovo bismo možda mogli i da sačuvamo", predloži Marten.
„Nadam se da se šališ!"
„Hajde! Samo jednu!" Insistira on. „U uspomenu na tvog oca. Platno našeg prvog susreta na Novom mostu!"
„Ne dolazi u obzir! Odlučili smo da budemo pošteni i ostajemo do kraja!"
Ali Marten nije bio spreman da kapitulira:
„Priznaj da bi bilo ponos našeg stana! Dalo bi jednu notu klasike salonu. Nemam ništa protiv tvog Ikeinog nameštaja, ali..."
„Moj nameštaj je odličan", prekide ga ona.
„Hmm, zavisi iz kog ugla se posmatra."
S tračkom kajanja, on odluči da vrati sliku. Hramajući, on ode do muzeja kako bi tamo ostavio sliku „Autoportret bez uha".
Zatim se vrati u kabriolet koji se, punom brzinom, udalji.
„Ford mustang" se spusti u Aveniju Van Nes, zatim skrenu u Lombard strit.
Jutarnje sunce je bojilo grad jakom ružičastom svetlošću, koja je iz minuta u minut menjala ton, dok je vetar s pučine nosio na jug letnji miris mora.
U daljini, obučena u finu mlečnobelu haljinu, velika i dobro znana figura Golden Gejta pozdravljala je neprestani koncert jedrilica i brodova.
Gabrijel stade u red da bi se popela na most i stade uz desnu traku, tačno na mestu gde su Marten i Arčibald vodili svoju poslednju bitku.
„Sad ti!"
Kao i šest meseci ranije, Marten zalupi vrata auta i prekorači ogradu koja je odvajala biciklističku stazu.
Pažljivo se nagnu i ugleda penaste talase koji su udarali o stubove mosta, čvrsto zarivene u okean. Lica okrenutog vetru, Marten je bio savršeno svestan čudesne sreće koju imao, da još uvek bude živ.
S rukom u džepu, osećao je blage ivice dijamanta koji je vrteo medu prstima.
„Zamisli želju!" doviknu mu Gabrijel.
On izvuče šaku iz džepa i otvori je na vetru. Na njegovom dlanu, Ključ od raja je blistao kao hiljadu sunaca.
Videvši ga kako tako blešti, niko ne bi posumnjao da je donosio nesreću većini onih koji su ga posedovali.
Nije dolazilo u obzir čuvati ga; nije dolazilo u obzir ni vratiti ga finansijskoj organizaciji kojoj je pripadao, a koja se, konačno, nije ni usuđivala da ga traži.
Elem, Marten poslednji put pogleda dragi kamen i svom snagom ga baci u Pacifik.
Od malenog, pomisli on, uputivši nemu poruku Arčibaldu.

Montruž, 16. mart 2009.


Susreti svakog jutra u metrou i u pariškim autobusima.
Popodnevni susreti, na terasi kafića i na klupama u javnim parkovima.
Susreti vikendom i dok se putuje na odmor, u širokim kupeima vozova ili na uskim sedištima aviona.
Ponekad vas i vidim kako čitate moje priče i čujem dok razgovarate o mojim likovima...
Susreti u hiljadama pisama; počastvovan sam što mi ih šaljete i čitam ih sve bez izuzetka.
Susreti u knjižarama, posvete na književnim okupljanjima.
Nekoliko razmenjenih reči, osmeh, pogled: ne treba reći ili činiti previše. Ja razumem, vi razumete.
Sretnemo se i ja se osećam dobro.
Zato i želim da nastavim da vam pričam.
Radi produžetka ovog neobičnog i lepog poznanstva, kojim su nas vezale knjige.
Produžetka jedne posebne povezanosti, kakvu novinski članci ili TV emisije nikad ne mogu pružiti.
Ali to nije bitno.
Najvažnije je, za mene, samo da vam kažem hvala.
Hvala vam što čekate moje priče.
Hvala vam ih što ih oživljavate.
Hvala vam na druženju.
Do sledećeg susreta, između dve stranice...


Gijom, 24. marta 2009.


O autoru


Gijom Muso rođen je 1974. godine na Antibima. Iako je po zanimanju profesor ekonomije, od malih nogu je bio opčinjen književnošću i filmom, i počeo je da piše još kao student. Ovaj mladi francuski autor je pre nekoliko godina napravio potpuno neočekivan ali zapažen nastup na svetskoj književnoj sceni, osvojivši publiku i kritiku svojim jednostavnim, ubedljivim stilom kojim brižljivo istražuje kompleksne pojmove vremena i sudbine. Nakon uspeha romana prvenca Samo budi ovde (2004) - koji je preveden na 13 svetskih jezika i po kojem je snimljen film sa Džonom Malkovičem u glavnoj ulozi - potvrdio je kvalitet romanima koji su usledili, Sauve Moi (2005) i Seras-tu la? (2006), zbog čega Muso sada pripada samoj eliti vrhunskih francuskih autora. Njegovi romani do sada su prodati u nekoliko miliona primeraka i prevedeni na 31 jezik, a za sve romane otkupljena su i filmska prava. Od kada se pojavio 2007. godine, Musoov roman Zato što te volim (Parče que je t'aime) nalazi se u samom vrhu lista najprodavanijih knjiga. Ova dirljiva, ljudska drama istovremeno je i čarobna ljubavna priča koja na upečatljiv način kombinuje maštu, osećanja i skrivene tokove svesti, na granici fantastike, zbog čega je Muso s pravom nazvan Spilbergom savremene francuske književnosti.