Gijom Muso-Samo budi ovde

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Ići dole

Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:35 am




Za Suzi


Prolog


Ostrvo Nantaket Masačusets
Jesen 1972.



Jezero se nalazilo na istočnom delu ostrva, iza močvara ispunjenih šipražjem. Bilo je lepo vreme. Nakon nekoliko hladnih dana, ponovo je postalo prijatno a površina vode reflektovala je vatrene boje indijskog leta.
„Hej, dođi da vidiš!"
Dečak se približi obali i zagleda se u pravcu koji mu je pokazivala drugarica. Velika ptica plivala je usred barskog lišća. Njeno besprekorno perje, kljun crn poput uglja i veoma dug vrat činili su je kraljevski otmenom.
Labud.
Kada je već bila na samo nekoliko metara od dece, ptica zagnjuri glavu i vrat u vodu. Zatim se ponovo pojavi na površini i ispusti dugačak krik, blag i melodičan, nasuprot onom zavijanju labudova žućkastih kljunova koji služe kao dekor u javnim parkovima.
„Pomaziću je!"
Devojčica priđe vodi i pruži ruku. Preplašena, ptica raširi krila tako neočekivano da se ona zatetura. Devojčica upade u vodu, dok se ptica udaljavala mašući svojim teškim krilima.
Istog časa, hladnoća joj preseče dah, kao da su joj klešta stegla grudi. Za svoje godine, bila je dobar plivač. Na plaži, dešavalo joj se da pliva kraul i po više stotina metara. Ali voda u jezeru bila je ledena i bilo je teško dosegnuti obalu. Ona se grozničavo batrgala a onda se, shvativši da neće uspeti da se domogne obale, prepustila. Oseti se majušno, okružena tom moćnom vodom.
Videvši da mu je drugarica u nevolji, dečak nije oklevao: izuo je cipele i obučen skočio u vodu.
„Uhvati se za mene, ne boj se."
Ona se zakači za njega i nekako se dočepaše tla. Držeći glavu pod vodom, on je svom snagom podiže, i uz njegovu pomoć ona se jedva pope na obalu. U trenutku kada je i on pokušao da izađe, oseti se nemoćno, kao da su ga dve jake ruke vukle ka dnu jezera. Poče da se guši: srce mu jako zalupa dok mu je mozak pritiskala neka zastrašujuća sila.
Borio se dok nije osetio da mu se pluća pune vodom. Onda, ne mogavši više, popustio je i potonuo. Slepoočnice su mu pucale i sve oko njega postade crno. Okružen mrakom, zbunjeno je shvatio da je to bez sumnje morao biti kraj.
Jer više ničega nije bilo. Ničega osim tog užasnog i ledenog mraka.
Mrak. Mrak.
Onda, odjednom...
Zračak svetlosti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:36 am









1.



Ima ih koji se rađaju veliki..
i onih koji osvajaju visine..

~ Šekspir ~



Menhetn
Sadašnjost,
10.Decembar


Kao i svakog jutra, Nejtana del Amika probudi uzastopna zvonjava budilnika. Uvek je navijao dva: jedan koji je bio uključen u struju i drugi koji je radio na baterije. Melori se to činilo smešnim.
Nakon što je pojeo pola činije pahuljica, dohvatio majicu i par pohabanih ribok patika, izašao je na uobičajen džoging.
Na ogledalu u liftu, ugledao je sliku čoveka i dalje mladalačkog lika, prijatne spoljašnosti, ali umornog lica.
Dobro bi ti došao odmor, mali moj Nejtane, pomisli on gledajući izbliza fine plavičaste senke koje su mu se tokom noći bile ustalile ispod pogleda.
Do vrata je zakopčao rajsferšlus na svojoj jakni, zatim navukao rukavice i stavio vunenu kapu sa znakom Jenkisa.
Nejtan je živeo na dvadeset trećem spratu zgrade Sanremo, jedne od luksuznih zgrada u Aper vest sajdu, koja je gledala direktno na Central park vest. im je promolio nos napolje, hladan beli oblak oteo mu se sa usana. I dalje je bila noć a zgrade koje su stajale uz ulicu jedva su se nazirale u magli. Prethodnog dana, prognozirali su sneg, ali još nije padao.
Kratkim koracima krenu niz ulicu. Okolo, božične lampice i venci okačeni na ulaznim vratima davali su kvartu prazničan izgled. Nejtan prođe pored Prirodnjačkog muzeja i, posle nekoliko stotina metara trčanja, uđe u Central park.
U to doba dana, i uz hladnoću koja je vladala, bilo je skoro pusto. Ledeni vetar iz pravca Hadsona brisao je stazu za džoging oko Rezervoara, veštačkog jezera koje se nalazilo u sredini parka.
Iako nije bilo preporučljivo uputiti se tom stazom dok se sasvim ne razdani, Nejtan je nastavio bez bojazni. Trčao je tuda već godinama i nikada mu se ništa loše nije dogodilo. Krenuo je ujednačenim ritmom. Vazduh je bio oštar, ali on se ni za šta na svetu ne bi odrekao tog svakodnevnog sata sporta.
Posle naporne tri četvrtine sata, zastao je naspram Travers rouda i napio se vode, a onda na trenutak seo na travu.
Tada se prisetio blagih kalifornijskih zima i obala San Dijega koje su nudile na desetine kilometara plaže idealne za trčanje. U jednom trenutku, preplavi ga zvonki smeh njegove kćerke Boni.
Užasno mu je nedostajala.
Mislima mu prođe lice njegove žene Melori s krupnim očima boje mora, ali potrudio se da odagna to sećanje.
Prestani da sebi stavljaš so na ranu.
Ipak, ostao je tako da sedi na travnjaku, mučen ogromnom prazninom koju je osećao od njenog odlaska. Prazninom koja ga je izjedala već mesecima.
Nikada ranije nije pomislio da patnja može biti takva.
Oseti se usamljeno i jadno. Na trenutak, suze mu zapekoše oči a onda ih ledeni vetar obrisa.
Otpio je još jedan gutljaj vode. Otkako se bio probudio, osećao je neobičnu tugu u grudima, nalik na neko pritiskanje koje mu je smetalo da diše.
Počeše da padaju prve pahulje. Tako je ustao i dugim koracima vratio se do Sanrema, zatim se istuširao i otišao na posao.
Zalupio je vrata taksija. U tamnom odelu, sveže obrijan, nestao je u staklenoj kuli, u kojoj su se nalazile kancelarije kabineta Marbl&Marč, na uglu Park avenije i Pedeset druge ulice.
Od svih privrednih advokatskih kabineta u gradu, Marbl je poslovala najbolje. Zapošljavala je više od devet stotina radnika širom Sjedinjenih Država od kojih je skoro polovina bila u Njujorku.
Nejtan je svoju karijeru započeo u sedištu, u San Dijegu, gde ubrzo postao ljubimac firme, tako da je Ešli Džordan, šef, predloži njegovu kandidaturu za mesto u Njujorku. Tamo je kabinet bio u jek ekspanzije, toliko da je tridesetjednogodišnji Nejtan spakovao kofere vratio se u svoj rodni grad, u kojem je odrastao i u kojem ga je čeka! novo radno mesto pomoćnika šefa za odeljenje fuzije-akvizicije.
Izvrsna karijera za njegove godine.
Nejtan je bio ostvario svoju ambiciju: postati rejnmejker, jedan o najrenomiranijih i najinventivnijih advokata. Bio je uspeo u životi I to ne zaradivši na berzanskim transakcijama, niti na porodičnir vezama. Ne, novac je zaradio svojim radom. Zastupajući pojedince preduzeća i poštujući zakone.
Uspešan, bogat i ponosan na sebe.
Takav je bio Nejtan del Amiko.
Spolja gledajući.
Nejtan provede najveći deo prepodneva na sastancima sa saradnicim čiji je rad nadgledao kako bi stavio zaključak na aktuelne dosjee. Oko podneva, Ebi mu donese kafu, pecivo sa susamom i krimčiz.
Ebi je već godinama bila njegova sekretarica. Poreklom iz Kalifor nije, prihvatila je da dođe s njim u Njujork zbog njihove uzajamne dobre saradnje. Slobodna, srednjih godina, sebe je ulagala u posao imala sve Nejtanovo poverenje, koji, sa svoje strane, nikada nije oklevao da joj prepusti odgovornost. Treba istaći da je Ebi posedovala veliki radni kapacitet koji joj je omogućavao da prati, pa čak i ubrza, ritam koji joj je šef nametao, zbog čega je sigurno u tajnosti morala piti sveže ceđeno voće pomešano sa vitaminima i kafeinom.
Kako Nejtan u narednim časovima nije imao zakazanih sastanaka, iskoristio je priliku i odvezao kravatu. Bol u grudima i dalje ga nije napuštao. Protrljao se po slepoočnicama i poprskao lice hladnom vodom.
Prestani da misliš na Melori.
„Nejtane?" Ebi je ulazila bez kucanja kao što je to obično i činila kada su bili sami. Ukratko mu je predstavila program za popodne a onda dodala: „Jutros je zvao neki prijatelj Ešlija Džordana. Izvesni Geret Gudrič..."
„Gudrič? Nikad čuo."
„Učinilo mi se da je rekao da su prijatelji iz detinjstva, neki renomirani doktor."
„I šta bih ja mogao da uradim za tog gospodina?" upita on podižući obrve.
„Ne znam. Nije precizirao. Rekao je samo da ste, po Džordanu, vi najbolji."
Tačno; nijedan izgubljeni proces u čitavoj karijeri. Nijedan.
„Probajte da mi pozovete Ešlija, molim vas."
„Otputovao je za Baltimor, pre jedan sat. Dosje Kajl, znate već..."
„Ah! Da, tačno... U koliko sati treba da stigne taj Gudrič?"
„Predložila sam mu u pet sati posle podne." Bila je već izašla iz prostorije kad je promolila glavu kroz vrata. „To mora da je zbog neke medicinske tužbe", usudi se ona.
„Bez sumnje", potvrdi on, vrativši se svojim dosjeima. „Ako je tako, poslaćemo ga u odeljenje na četvrtom spratu."
Gudrič stiže nešto pre sedamnaest časova. Ebi ga uvede u kancelariju ne dozvolivši mu da čeka.
Bio je to čovek u punoj snazi, visok i jak. Njegov dug besprekoran kaput i antracit kostim samo su naglašavali njegovu visoku figuru. On sigurnim korakom ude u kancelariju. vrsto stojeći usred prostorije, njegov izgled ratnika ostavljao je moćan utisak.
Širokim zamahom ruke presavio je kaput i pružio ga Ebi. Provukao je prste kroz nemarno očešljanu prosedu kosu, mora da je već bio šezdesetogodišnjak, ali bio je daleko od starca, zatim je dugo milovao kratku bradu gledajući u advokata sjajnim prodornim zelenim očima.
Čim mu se pogled susreo s Gudričevim, Nejtan se uznemirio. Disanje mu se čudno ubrzalo, i u jednom trenutku, misli mu se pomutiše.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:37 am




2.



Vidim glasnika kako stoji u suncu,
~Apokalipsa, XIX, VII ~


,,Gospodine Del Amiko, je li vam dobro?"
Pobogu, šta mi je?
„Da, da... to je samo vrtoglavica", odgovori Nejtan povrativši se mokontrolu. „Previše posla, bez sumnje..."
Gudrič nije izgledao ubeđeno.
„Ja sam doktor, ako želite da vas pregledam, učiniću to rado", pred loži on zvonkim glasom.
Nejtan pokuša da se nasmeje.
„Hvala, u redu je."
„Sigurni ste?"
„Uveravam vas."
Ne čekajući da bude ponuđen, Gudrič se stropoštao u kožnu fotelju i pažljivo razgledao enterijer kancelarije. Prostorija je bila obložen policama sa starim knjigama, sa impozantnim pisaćim stolom u sredini, okruženim stolom za sastanke od punog orahovog drveta i malim elegantnim kanapeom koji je ambijent činio imućnim.
„Dakle, šta očekujete od mene, doktore Gudrič?" upita Nejtan posle kratke pauze.
Lekar prekrsti noge i lagano se zaljulja u svojoj fotelji a onda odgovori
„Ne očekujem ništa od vas, Nejtane... Dozvoljavate da vas zovem Nejtan, zar ne?"
Njegov ton više je ličio na zaključak nego na pitanje.
Advokat ne dozvoli sebi da se zbuni.
„Došli ste mi u poslovnu posetu, zar ne? Naš kabinet brani neke doktore koje su njihovi pacijenti optužili..."
„To na sreću nije slučaj sa mnom", prekide ga Gudrič. „Izbegavam da operišem ako sam popio čašicu više. Grozno je amputirati desnu nogu ako je leva bolesna, zar ne?"
Nejtan je uspeo da se nasmeje.
„Onda, koji je vaš problem, doktore Gudrič?"
,,E pa, imam nekoliko kilograma viška, ali..."
„...to baš i ne zahteva usluge privrednog advokata, složićete se."
,,U pravu ste."
Ovaj tip me smatra budalom.
U prostoriji se ustali teška tišina iako nije vladala prevelika tenzija. Nejtana nije bilo lako impresionirati. Njegovo profesionalno iskustvo učinilo ga je vrsnim pregovaračem i bilo ga je teško zbuniti tokom konverzacije. On se zagleda u svog sagovornika. Gde je već bio video to visoko i široko čelo, tu jaku vilicu, te guste i spojene obrve? U Gudričevim očima nije bilo tragova neprijateljstva, ali to nije sprečilo advokata da oseća pretnju.
„Želite li neko piće?" upita pokušavajući da zvuči smireno.
„Rado, čašu san pelegrina, ako može."
„Trebalo bi da mogu da vam to donesu", reče podižući slušalicu kako bi pozvao Ebi.
Čekajući svoje osveženje, Gudrič je ustao i radoznalim okom posmatrao bogatu biblioteku.
Tako je, ponašaj se kao da si kod kuće, pomisli Nejtan, izazvan.
Vrativši se ponovo u svoju fotelju, doktor se zagleda u pritiskivač papira - jedan srebrni labud - koji je stajao na radnom stolu ispred njega.
„Ovakav predmet mogao bi čak i da ubije čoveka", reče on podižući ga.
„Bez i malo sumnje", potvrdi Nejtan kiselo se nasmešivši.
„Galebovi se dosta spominju u starim keltskim tekstovima", primeti Gudrič, kao za sebe.
„Interesuje vas keltska kultura?"
„Porodica moje majke poreklom je iz Irske."
„I porodica moje supruge, takođe."
„Vaše bivše supruge, mislite?"
Nejtan prostreli pogledom svog sagovornika.
„Ešli mi je rekao da ste razvedeni", mirno objasni Gudrič ljuljaju se u svojoj udobnoj, mekoj fotelji.
Ovo će te naučiti da ne prepričavaš svoj život tom kretenu.
,,U keltskim tekstovima", nastavi Gudrič, „bića koja dolaze na zemlju sa onoga sveta obično uzimaju oblik galeba."
„Veoma poetično, ali hoćete li mi objasniti šta..."
U tom trenutku, u prostoriju uđe Ebi noseći na poslužavniku flašu i dve velike čaše s kiselom vodom.
Doktor vrati na mesto pritiskivač papira i polako ispi svoju čašu kao da je uživao u svakom mehuriću.
„Povredili ste se?" upita pokazujući na ogrebotinu na advokatovoj levoj ruci. Ovaj slegnu ramenima.
„Ništa ozbiljno, ogrebao sam se na žičanu ogradu dok sam radio gimnastiku."
Gudrič spusti svoju čašu i reče ozbiljnim tonom:
„Dok vi govorite, rekonstruiše se na stotine ćelija vaše kože. Kad jedna ćelija umre, druga se deli kako bi je zamenila: taj fenomen se naziva homeostaza tkiva."
„Drago mi je što to sad znam."
„Istovremeno, u vašem mozgu svakog dana unište se mnogi neuroni i tako je još od vaše dvadesete godine..."
„To je, čini mi se, slučaj sa svakim ljudskim bićem."
„Upravo tako, i to je stalni balans između stvaranja i uništavanja."
Ovaj tip je blesav.
„Zašto mi to kažete?"
„Zato što je smrt svuda. U svakom ljudskom biću, u svakom stadijumu njegovog života, postoji borba između dve suprotne sile života i sile smrti."
Nejtan ustade i pokaza na vrata kancelarije.
„Dozvoljavate?"
„Samo izvolite."
On izađe iz prostorije i uputi se prema jednom slobodnom stolu u sali za sekretarice. Brzo se priključio na Internet i pronašao sajt njujorških bolnica.
Čovek koji je sedeo u njegovoj kancelariji nije bio prevarant. Nije se radilo ni o propovedniku, niti o mentalnom bolesniku koji je pobegao iz neke bolnice. Zaista se zvao Geret Gudrič, doktor onkološke hirurgije, nekadašnji radnik bostonske ustanove Medikal dženeral hospital, doktor član institucije Stejten Ajlend hospital i šef odeljenja za palijativnu negu te bolnice.
Taj čovek bio je autoritet, prava veličina sveta medicine. Nije bilo nikakve sumnje: bila je tu i njegova fotografija koja je potpuno odgovarala negovanom licu šezdesetogodišnjaka koji je čekao u susednoj prostoriji.
Nejtan pažljivije pročita CV svog gosta: koliko se sećao, nikada nije bio ni u jednoj od bolnica u kojima je Geret Gudrič gradio svoju karijeru. Zašto mu onda njegov lik nije bio nepoznat?
S tim pitanjem u mislima, on se vrati u svoju kancelariju.
„Dakle, Gerete, pričali ste mi o smrti, zar ne? Dozvoljavate da vas zovem Geret?"
„Pričao sam vam o životu, Del Amiko, o životu i o vremenu koje prolazi."
Nejtan iskoristi te reči da upadljivo pogleda na svoj sat kako bi pokazao da zaista „vreme prolazi" i da je njegovo bilo dragoceno.
„Previše radite", reče Gudrič.
„Veoma sam polaskan što se neko brine o mom zdravlju, zaista..."
Ponovo nastade tišina između njih. Tišina, istovremeno intimna i teška. Zatim, tenzija se pojača.
„Poslednji put pitam kako vam mogu pomoći, gospodine Gudrič?"
„Mislim da sam ja taj koji bi mogao da pomogne vama, Nejtane."
„Trenutno zaista ne znam kako."
„Saznaćete, Nejtane, saznaćete. Neka iskušenja mogu biti mučna, videćete."
„Na šta vi to aludirate, zaboga?"
„Na neophodnost da se bude dobro pripremljen."
„Ne pratim vas."
,,Briga o osobi koja ima neizlečivu bolest. Ko zna šta će biti sutra? Svi se trudimo da u životu ne pogrešimo u postavljanju prioriteta."
„To je veoma duboka misao", naruga se advokat. „Da li je to neki vid pretnje?"
„Ne pretnja, Nejtane, poruka."
Poruka? U Gudričevom pogledu i dalje nije bilo neprijateljstva, ali njega ne učini manje zabrinutim.
Izbaci ga napolje, Net. Taj tip upada u tvoju teritoriju. Ne ulazi u njegovu igru.
„Možda ne bi trebalo ovo da vam kažem, ali da vas nije preporučio Ešli Džordan, pozvao bih obezbeđenje i naredio bih im da vas izbace napolje."
„Ne sumnjam", nasmeši se Gudrič. „Za vašu informaciju, ne poznajem Ešlija Džordana."
„Mislio sam da je on jedan od vaših prijatelja!"
„Bio je to samo način da dođem do vas."
„Čekajte, ako ne poznajete Džordana, ko vam je onda rekao da sam razveden?"
„Pisalo vam je na čelu."
To bi kap koja preli... Advokat najednom ustade i snažno otvori vrata.
„Imam posla!"
„Ne verujete u to što kažete i zato vas i ostavljam... za sada."
Gudrič ustade iz fotelje. Njegova krupna silueta oslika se na asuri poput nekog snažnog neuništivog kolosa. On krenu prema vratima, izađe ne okrenuvši se.
„Ali šta vi u stvari hoćete od mene?" upita Nejtan očajnim glasom.
„Mislim da vi to znate, Nejtane, mislim da znate", dodade Gudrič koji je već bio u hodniku.
„Ne znam ja ništa!" glasno reče advokat.
On zatvori vrata svoje kancelarije, zatim ih odmah ponovo otvori i viknu u hodnik:
„Ne znam ko ste vi!"
Ali Geret Gudrič je već bio daleko.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:37 am





3.


Uspešna karijera je zaista nešto divno,
ali uz nju se ne možemo šćućuriti noću
kada nam je hladno,

~Merilin Monro ~


Kada je zatvorio vrata za njim, Nejtan zatvori oči i nasloni na čelo na čašu hladne vode. Zbunjeno je predosećao da taj događaj neće ostati bez nastavka i da će slušati još priča Gereta Gudriča. Bilo mu je teško da se vrati poslu. Talas vrućine koji ga je obuzimao i sve uporniji bol u grudima onemogućavali su ga da se koncentriše.
Sa čašom vode u ruci, on ustade sa stolice, napravi nekoliko koraka prema prozoru i ugleda plavičasti odsjaj Helmslija. Pored Metlajfa, ogromne zgrade bez šarma, taj soliter izgledao je kao pravi dragulj sa svojom elegantnom kulom čiji je krov bio u obliku piramide. Tokom nekoliko minuta, posmatrao je automobile kako se kreću prema jugu kroz rampe dveju velikih kapija koje su uokvirivale aveniju.
Sneg je i dalje jednako padao bojeći grad nijansama bele i sive.
Uvek bi osetio vrtoglavicu kada bi prišao tom prozoru. U trenutku atentata, 11. septembra, radio je na svom kompjuteru kada je odjeknula prva eksplozija. Nikada neće zaboraviti taj jezivi dan, one reke crnog dima koji je bio potpuno prekrio grad, zatim, onaj užasni oblak otpadaka i prašine kada su se rušile kule. Prvi put, Menhetn i njegovi soliteri učiniše mu se mali, slabi i nestalni.
Kao i većina njegovih kolega, i on je pokušao da ne podseća mnogo na traumu koju su bili preživeli. Život je nastavio svojim tokom. Business as usual. Ipak, kako su govorili ovdašnji ljudi, Njujork nikada više nije bio kao pre.
Zaista, neću uspeti.
On ipak izdvoji nekoliko dosjea koje složi u fasciklu a zatim, na veliko iznenađenje Ebi, odluči da ih završi kod kuće.
Dugo već nije bio izašao tako rano iz kancelarije. Obično je dnevno provodio skoro četrnaest sati radeći, šest dana nedeljno, a od svog razvoda, redovno je i nedeljom dolazio u kancelariju. Od svih zaposlenih, on je ostvarivao najveći broj radnih sati. Ovome treba dodati i prestiž koji je bio ostvario svojim najnovijim uspehom: dok su svi zadatak smatrali delikatnim, on je bio uspeo da ostvari, veoma medijski propraćenu, fuziju preduzeća Dauni i Njuvaks, što mu je bilo obezbedilo i vrlo pohvalan članak u Nešenel lojeru, jednom od najprestižnijih časopisa u profesiji. Nejtan je većinu svojih kolega činio očajnim. Bio je previše primeran, previše savršen. Ne samo da je posedovao privlačnu spoljašnost već i nikada nije zaboravljao da sekretaricama poželi dobro jutro, da zahvali portiru koji mu pozove auto i da svakog meseca velikodušno posveti po nekoliko sati svojim najvažnijim klijentima.
Svež vazduh na ulici pomože mu da se oseti bolje. Sneg je već bio prestao da pada a nije se ni bio nataložio toliko da bi ometao saobraćaj. ekajući taksi, slušao je dečji hor ispred crkve Svetog Bartolomeja kako peva Ave verum corpus. Nije mogao a da u toj muzici ne oseti nešto što je bilo istovremeno i prijatno, ali i zabrinjavajuće.
On stiže u Sanremo nešto posle osamnaest sati, posluži sebi vruć čaj i uze telefon.
Iako je u San Dijegu bilo tek tri sata posle podne, ipak su Boni i Melori možda bile kod kuće. Morao je da utanači detalje oko dolaska svoje kćerke koja je trebalo da stigne kroz nekoliko dana i provede raspust kod njega. Bojažljivo je okrenuo broj. Odzvonilo je tri puta a onda se uključila poruka.
„Dobili ste Melori Veksler. Trenutno nisam u mogućnosti da vam odgovorim ali..."
Prijalo mu je da joj čuje glas. Bilo je to kao da je došao do svežeg vazduha koji mu je odavno bio uskraćen. Eto dokle je došao, on koji nije imao običaj da se zadovoljava malim stvarima.
Iznenada, prekide se zvuk prijemne poruke.
„Halo?"
Nejtan učini natčovečanski napor kako bi zvučao srećno, ponovo se koristeći svojim glupim starim refleksom: nipošto ne pokazati svoje slabosti iako je u pitanju bila žena koja ga je poznavala još od detinjstva.
„Zdravo, Melori." Koliko je dugo već nije zvao ljubavi?
„Dobar dan", odgovori ona hladno.
„Jeste li dobro?"
Ona nastavi oštrim tonom:
„Šta hoćeš, Nejtane?"
Dobro je, shvatio sam: ni danas nećeš pristati da ponovo razgovaramo normalno.
„Zvao sam samo da se dogovorimo oko Boninog putovanja. Da li je ona tu s tobom?"
„Ima čas violine. Biće tu za sat vremena."
„Da li bi možda mogla već sada da mi kažeš u koliko sati ima let" predloži on. „Mislim da je avion uveče..."
„Vratiće se za sat vremena", ponovi ona, žureći da završi razgovor.
„Dobro, pa, čujemo se usk..."
Ali ona je već bila spustila slušalicu.
Nikada nije mogao da pomisli da njihov odnos može postati tako hladan. Kako se dve osobe, koje su bile tako bliske, mogu jedna prema drugoj odnositi kao prema strancu? Kako je to bilo moguće? On se smesti u kanape u salonu i pusti da mu pogled luta po plafonu. Kake je bio naivan! Naravno da je bilo moguće! Trebalo je samo da pogleda oko sebe: razvodi, prevare, ostavljanja... U njegovom poslu, konkurencija je bila nemilosrdna. Mogli su uspeti samo oni koji su žrtvovali deo svog porodičnog života i svojih hobija. Svaki od klijenata kabineta težio je više desetina miliona dolara, što je zahtevalo potpuno raspolaganje advokatovim vremenom. Bilo je to pravilo igre, cena koju je trebalo platiti za napredak u svetu velikih. A Nejtan ju je bio prihvatio. Za uzvrat, zarađivao je 45.000 dolara mesečno, ne računajući nadoknade u naturi. To je značilo da on kao advokat ima godišnju zaradu od skoro pola miliona dolara. Njegov račun u banci prvi put je prelazio milion. A to je bio samo početak.
Ali njegov privatan život išao je suprotnim smerom od njegovog profesionalnog uspeha. Poslednjih godina, promenio se bio odnos u njegovom braku. Kabinet je brzo počeo da postaje čitav njegov život. Toliko da više nije pronalazio vreme za doručak s porodicom, niti za rešavanje domaćih zadataka sa svojom kćerkom. Kada je postao svestan ozbiljnosti problema, bilo je prekasno za povratak nazad a razvod je bio najavljen već nekoliko meseci ranije. Istina, on nije bio jedini takav slučaj; u kabinetu, više od polovine njegovih kolega bilo je razvedeno, ali to nije bila nikakva uteha.
Nejtan je dosta brinuo zbog Boni, koja je tim događajem bila veoma potresena. Sedmogodišnjakinja, i dalje je ponekad mokrila u krevet i, po rečima njene majke, patila od nervnih kriza. Nejtan ju je zvao svake večeri, ali ipak je više voleo da je mogao da bude prisutniji.
Ne, pomisli on sedajući na kanape, čovek koji spava bez ikoga pored sebe i koji već tri meseca nije video porodicu, nije uspeo u životu, pa bio on čak i milioner.
Nejtan skide sa prsta burmu koju je i dalje nosio i pročita na njenoj unutrašnjosti stih iz Pesme Solomonove, koju je Melori bila dala da se ugravira za njihovo venčanje:
Naša ljubav je neumoljiva kao smrt. Znao je nastavak poeme: velike vode je neće moći ugasiti a reke je neće potopiti.
Sve su to gluposti! Šarene laže za mlade ljubavnike. Ljubav nije ona apsolutna stvar koja odoleva vremenu i iskušenjima.
Pa ipak, dugo je verovao da njegov brak ima nešto posebno, neku magičnu i nerealnu dimenziju koja se ustalila u detinjstvu. On i Melori su se poznavali od kada su imali po šest godina. Od početka, neka nevidljiva nit utkala se između njih, kao da je sudbina htela da od njih napravi prirodne saveznike pred životnim teškoćama.
On pogleda u ramove na komodi koji su čuvali fotografije njegove bivše supruge. Nekoliko sekundi zadrža pogled na najstarijoj, koja se sačuvala zahvaljujući Boni.
Istina, bledilo Melorinog lica svedočilo je o teškom periodu razvoda, ali lepota njenih dugih trepavica nije bila narušena, ni njen fin nos, ni njeni beli zubi. Dana kada je napravljena fotografija, tokom jedne šetnje po Silver strand biču, plaži srebrnkastih školjki, kosu je bila splela u pletenice zakačene ukrasnom štipaljkom. S malim čeličnim naočarima ličila je na Nikol Kidman u filmu Širom zatvorenih očiju iako Melori nije volela to upoređivanje. Nije mogla a da se ne nasmeši, jer je nosila jedan od onih starih pletenih džempera koje je sama radila i u kojima je izgledala istovremeno i šik i bezbrižno.
S titulom doktora ekonomije prirodne sredine, predavala je na univerzitetu, ali otkad se odselila u staru kuću svoje bake, blizu San Dijega, prekinula je sa časovima kako bi se potpuno posvetila radu u različitim asocijacijama za pomoć najugroženijima. Radila je kod kuće uredujući veb stranicu jedne nevladine organizacije, a istovremeno je slikala akvarele i pravila male komade nameštaja ukrašene školjkama, koje je tokom leta prodavala turistima kada je odmor provodila u Nantaketu. Ni novac, ni društveni uspeh nikada nisu bili motivacija za Melori. Volela je da kaže kako jedna šetnja šumom ili plažom ne koštaju ni dolar, ali Nejtan nije mnogo pridavao njenim pojednostavljenim govorima.
Lako, kad joj nikada ništa nije falilo.
Melori je poticala iz ugledne i bogate porodice. Otac joj je bio šef jednog od najuspešnijeg pravnog kabineta u Bostonu. Njoj nije bio potreban poslovan uspeh da bi ostvarila socijalni status koji je bila dobila rođenjem.
Za trenutak, Nejtan se podseti rasporeda mladeža na njenom telu. Zatim se potrudi da odagna to sećanje i otvori jedan od dosjea koji je bio doneo. Uključio je svoj lap-top, napravio beleške i napisao nekoliko pisama.
Konačno, oko sedam sati, dobio je poziv koji je očekivao.
„Zdravo, tata."
„Zdravo, mišu mali."
Boni mu je detaljno prepričala kako je provela dan, kao što je to obično radila u njihovom svakodnevnom razgovoru. Pričala mu je o tigrovima i nilskim konjima koje je videla kada je sa školom išla u zoološki vrt u Balboa parku. On se interesovao kako joj je u školi i kako je bilo na utakmici sokera, kojoj je prisustvovala prethodnog dana. Paradoksalno, ali otkad je živela tri hiljade kilometara daleko, nikada toliko nije razgovarao sa svojom kćerkom.
Odjednom, glas joj postade zabrinut.
„Moram nešto da te pitam."
„Sve što želiš, dušo."
„Strah me je da putujem sama avionom. Volela bih da dođeš po mene u subotu.
„Koješta, Boni. Pa ti si velika devojčica."
Baš te subote imao je i važan poslovni sastanak. Poslednje pripreme oko spajanja dve firme, na čemu je radio već mesecima. On sam je insistirao na tome da se sastanak održi tog datuma!
„Tata, molim te, dođi po mene!"
On oseti suze u njenom glasu. Boni nije bila kapriciozna devojčica. Njeno odbijanje da sama putuje avionom svedočilo je o nekom istinskom strahu. Ni za šta na svetu Nejtan nije želeo da bude uzrok njene tuge. Naročito ne u ovom momentu.
„U redu. Nema problema, dušo. Biću tu. Obećavam."
Smirila se i razgovarali su još nekoliko minuta. Da bi je utešio i nasmejao, ispričao joj je jednu priču i nekoliko puta ponovio svoju us- pešnu imitaciju mede Vinija Pua koji traži svoju teglu meda.
Volim te, malena moja.
Kada je spustio slušalicu, nekoliko trenutaka ostade razmišljajući o posledicama odlaganja subotnjeg sastanka. Naravno, uvek je postojala mogućnost da plati nekog ko bi otišao po njegovu kćerku u Kaliforniju.
Ali on brzo odagna tu glupu ideju. To je bila jedna od onih stvari koje mu Melori nikada ne bi oprostila. Osim toga, obećao je Boni da će on biti tu. Nije dolazilo u obzir da je razočara. Nema veze, pronaći će neko rešenje, već jedanput.
On izdiktira još nekoliko rečenica na svoj diktafon a potom zaspa na kanapeu, ne izuvši čarape i ne izgasivši svetla.
Probudi ga zvuk interfona.
Bio je to Piter, kućepazitelj, koji ga je zvao iz svoje kabine.
„Neko vas traži, gospodine: doktor Geret Gudrič."
On pogleda na sat: sto mu gromova, već je devet sati. Nije očekivao da će ga taj tip progoniti sve do kuće.
„Ne puštajte ga unutra, Pitere, ne poznajem tog gospodina."
„Ne pravi se blesav", viknu Gudrič, koji Piteru istrgnu slušalicu iz ruku, „veoma je važno!"
Šta sam bogu skrivio da zaslužim ovo?
On na trenutak ostade masirajući sebi slepoočnice. Duboko u sebi, znao je da neće biti miran dok ne završi s Gudričem. Što je pretpostavljalo da, najpre, mora da sazna šta je taj čovek stvarno želeo od njega.
,,U redu je", reče, „možete ga pustiti da uđe, Pitere."
Nejtan zakopča košulju, otvori ulazna vrata stana i izađe na stepenište da bi spreman sačekao doktora kome nije trebalo mnogo da stigne do 23. sprata.
„Šta tražite ovde, Gerete? Vidite li koliko je sati?"
„Lep stan", reče ovaj bacivši pogled unutra.
„Pitao sam vas šta radite ovde?"
„Mislim da bi trebalo da pođete sa mnom, Del Amiko."
„Idite bestraga! Nisam vam na raspolaganju."
Geret pokuša da ga ubedi.
„A da probate da mi verujete?"
„Šta mi dokazuje da niste opasni?"
„Apsolutno ništa", reče Gudrič slegnuvši ramenima. „Svaki čovek je potencijalno opasan, to vam priznajem."
S rukama u džepovima, umotan u svoj dugački kaput, Gudrič je polako išao avenijom, praćen Nejtanom koga je za glavu nadvisivao.
„Veoma je hladno!"
„Uvek se tako žalite?" upita Geret. „Leti je ovaj grad zagušljiv. Tek zimi Njujork dobije svoju pravu vrednost."
„Koješta!"
„Osim toga, hladnoća ubija mikrobe i..."
Nejtan mu ne ostavi vremena da nastavi rečenicu.
„Uzmimo bar taksi."
On izađe na cestu i podiže ruku kako bi zaustavio neki auto.
„Hej! Hej!«
„Prestanite da vičete, smešni ste!"
„Ako mislite da ću da se smrzavam da bih vama učinio, prevarili ste se."
Dva taksija prođoše pored njih i nijedan ne uspori. Konačno se, ispred Senčuri apartmentsa zaustavi jedan žuti taksi. Dva čoveka se smestiše unutra i Gudrič reče šoferu destinaciju: presek Pete avenije i Trideset četvrte ulice.
Nejtan protrlja ruke. U automobilu je bilo toplo. S radija je dopirala jedna stara Sinatrina pesma.
Brodvej je vrveo od sveta. Mnogi butici su zbog novogodišnjih praznika ostajali otvoreni do kasno u noć.
„Brže bismo stigli pešice", nije mogao a da ne primeti Gudrič, vidno nezadovoljan dok je automobil stajao zaglavljen u gužvi.
Nejtan ga namršteno pogleda.
Nakon nekoliko minuta, taksi uspe da stigne do Sedme avenije, gde je saobraćaj bio manje gust. Automobil se spusti do Trideset četvrte ulice, skrenu levo, a onda nastavi još stotinjak metara pre nego se zaustavi.
Nalazili su se ispred jedne od najslavnijih zgrada Menhetna: Empajer stejt bildinga.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:37 am





4.



Anđeo s vatrenim mačem, stoji iza tebe,
zariva ti oštricu u leđa i gura te u ponore!

~ Viktor Igo ~


Nejtan podiže pogled ka nebu. Od kada su srušene kule bliznakinje, stari Empajer stejt bilding postao je najviši soliter na Menhetnu. vrsto oslonjena na svoje masivno podnožje, zgrada je svojom mešavinom elegancije i moći dominirala midtaunom. Njenih poslednjih trideset spratova bili su ukrašeni zelenom i crvenom, kao što je to bio običaj za Božić.
„Stvarno mislite da se penjemo gore?" upita advokat pokazujući na reflektor koji je parao tamni noćni veo.
„Već imam ulaznice", odgovori Gudrič, vadeći iz džepa dva plava kartonska tiketa. „Dakle, dugujete mi šest dolara..."
Nejtan zavrte glavom u znak ljutnje, zatim, kao pokoren, krenu za doktorom.
Uđoše u hol uređen u stilu art dekoa. Iza prijemne kancelarije, časovnik je pokazivao deset sati i trideset minuta, dok je jedan natpis obaveštavao posetioce da će prodaja ulaznica trajati još sat vremena, tako da se poseta zgradi produžavala do ponoći. Odmah pored, ogromna reprodukcija zgrade sijala je kao sunce od bakra. Božić je bio izrazito turistički period u Njujorku, pa iako je bilo kasno, mnoštvo ljudi i dalje je čekalo ispred šaltera ukrašenih fotografijama slavnih ličnosti koji su tokom godina dolazili da se dive soliteru.
Ulaznice koje je bio kupio Gudrič omogućiše im da izbegnu čekanje u redu. Ispratiše ih do drugog sprata, odakle su liftovi vodili do opservatorije. Iako je sneg bio prestao da pada, indikator je pokazivao smanjenu vidljivost usled oblaka koji su prekrivali grad.
Za manje od jednog minuta, ultra brzi lift doveze ih do 80. sprata. Odatle, uzeše drugi do terase na 86. spratu, koja se nalazila na visini od 320 metara, i uđoše u salu za opservaciju koja je bila natkrivena, zaštićena staklom.
„Ako nemate ništa protiv, ostao bih u ovoj toploj prostoriji", reče Nejtan razvezujući kaiš na svom kaputu...
„Savetovao bih vam da, ipak, pođete sa mnom", odgovori Gudrič tonom koji nije trpeo ni najmanje protestovanje.
Izađoše na otvorenu terasu opservatorije. Ledeni vetar iz pravca Ist Rivera podseti advokata da zažali što nije poneo šal i kapu.
„Moja baba je uvek govorila: Ne poznajete Njujork sve dok ne kročite na vrh Empajer stejt bildinga", viknu Gudrič da bi nadjačao zavijanje vetra.
Mesto je zaista bilo magično. Pored lifta, fantom Kerija Granta čekao
je Deboru Ker koja nikada ne dolazi. Malo dalje, naslonjeni na ogradu, jedan japanski par zabavljao se imitirajući Toma Henksa i Meg Rajan u poslednjoj sceni filma Besani u Sijetlu.
Nejtan se polako približi ogradi i nagnu se napred.
Noć, hladnoća i oblaci davali su gradu neki mističan izgled i nije trebalo mnogo a da se on oduševi prizorom koji se otvarao pred njim. Zahvaljujući svom centralnom položaju, zgrada je bez sumnje pružala jedan od najimpresivnijih pogleda na Menhetnu. Odavde se najlepše video reflektor na Krajsler bildingu i nazirala vreva Tajms Skvera.
„Nisam dolazio ovde još od detinjstva", priznao je advokat povukavši za kvarter\'7b1\'7d jedan od mobilnih dvogleda.
Automobili koji su žurili osamdeset šest spratova ispod bili su tako sitni da se saobraćajni tok činio dalekim, kao da je pripadao nekoj drugoj planeti. Nasuprot tome, most u Pedeset devetoj ulici izgledao je neverovatno blizu i reflektovao je svoju prelepu arhitekturu u crnoj vodi Ist Rivera.
Dugo, Nejtan i Geret ostadoše ne razmenivši ni reč, uživajući u pogledu na svetla grada. Ledeni vetar i dalje je duvao a zima štipala za obraze. Prijatna komunikativna atmosfera vladala je među družinom koja se te večeri zatekla na više od tri stotine metara visine. Dvoje mladih strasno su se ljubili, oduševljeni, dok su im usne pucketale statičnim elektricitetom. Grupa francuskih turista pravila je poređenje sa Ajfelovom kulom, dok je jedan par iz Vajominga, onima koji su želeli da slušaju, pričao o svom prvom susretu, dvadeset godina ranije na ovom istom mestu. Za to vreme, deca su se, ušuškana u tople jakne, igrala žmurke skrivajući se iza nogu odraslih.
Iznad njihovih glava, vetar je neverovatnom brzinom terao oblake i otkrivao tek ponegde parče neba s kojeg je blistala neka usamljena zvezda. Bila je to zaista lepa noć. Gudrič prvi prekinu tišinu.
„Dečko u narandžastoj jakni", reče on Nejtanu na uvo.
„Molim?"
„Gledajte dečka u narandžastoj jakni."
Nejtan se okrete i pažljivo zagleda u osobu koju mu je pokazivao Gudrič: mladić star dvadesetak godina upravo se peo na platformu. Fina plava brada prekrivala mu je donji deo lica a iz kose su visili dugi, prljavi dredovi. On napravi dva kruga po terasi, prošavši vrlo blizu advokata, koji susrete njegov nervozni i zabrinuti pogled. Bio je očigledno uznemiren, a njegovo lice, na kojem se ogledala patnja, bilo je u suprotnosti sa smehom i dobrim raspoloženjem ostalih posetioca.
Nejtan pomisli da je možda bio pod dejstvom droge.
„Zove se Kevin Vilijamson", precizirao je Gudrič.
„Poznajete ga?"
„Ne lično, ali znam njegovu priču. Njegov otac je skočio sa ove platforme u vreme kada još nije postojala zaštitna ograda. Već nedelju dana redovno dolazi ovde."
„Otkud sve to znate?"
„Recimo da sam malo istraživao."
Advokat posle kraće pauze upita:
„Ali šta se to mene tiče?"
„Sve što je u vezi sa egzistencijom nama sličnih tiče se nas", odgovori doktor kao da se radilo o nečemu očiglednom.
U tom trenutku, terasu zahvati jak nalet vetra. Nejtan priđe još bliže Gudriču.
„Do đavola, Gerete, zašto želite da gledam u tog momka?"
„Zato što će umreti", odgovori Gudrič ozbiljnim glasom.
„Vi ste ludi, prijatelju moj!" uzviknu advokat. Ali izgovarajući ove reči on nije mogao da otrgne svoj pogled koji ostade na Kevinovoj silueti i obuze ga neka teška slutnja.
Ništa se neće dogoditi... ne može se desiti tako nešto...
Ali ne prođe ni minut od Gudričevog neočekivanog predskazanja i trenutka kada mladić izvadi pištolj iz džepa svoje jakne. Nekoliko sekundi užasnuto je posmatrao oružje koje se treslo u njegovoj ruci. Najpre, činilo se da niko nije primećivao njegovo čudno ponašanje, onda, odjednom jedna žena vrisnu.
„Ovaj čovek je naoružan!"
Kao uhvaćen panikom, Kevin najpre okrete pištolj ka sebi. Usne su mu drhtale od užasa. Niz lice su mu tekle suze besa, praćene bolnim krikom, koji se izgubio u noćnoj tami.
„Ne činite to!" viknu neki čovek, dok je gomila uspaničeno jurnula ka zatvorenoj sali.
Nejtan ostade nepomičan pred mladićem. Fasciniran i užasnut onim što mu se pred očima dešavalo, nije se usudio ni da se pomeri, iz straha da ne izazove nepopravljivo. Više mu nije bilo ni hladno. Naprotiv, osetio se kao preplavljen nekom vrelom silom u svakom delu svog tela.
Samo da ne opali...
Ne pucaj. Ne pucaj, maleni...
Ali Kevin podiže pogled, poslednji put pogleda u nebo bez zvezda, a onda povuče obarač. Pucanj pocepa njujoršku noć. Mladić se odjednom stropošta kad su mu noge popustile pod težinom tela.
Na trenutak, kao da je vreme bilo zaustavljeno.
Zatim, začuše se krici panike i pometnja nastade na platformi. Masa se skupi ispred liftova. Uspaničeni, ljudi su se gurali i trčali na sve strane. Neki su već bili uključili svoje mobilne telefone... brzo... upozoriti porodicu... upozoriti najbliže. Od onog famoznog septembarskog jutra, većina Njujorčana bila je obuzeta osećajem gotovo opipljive ranjivosti. Svi su ovde bili do nekog stepena traumirani a i sami turisti znali su da, posećujući Menhetn, sve može da im se dogodi.
Uz još nekolicinu, Nejtan je ostao na terasi. Stajali su u krugu oko Kevinovog tela. Zaljubljeni par stajao je sav umrljan krvlju i tiho plakao.
„Odmaknite se! Pustite ga da diše!" viknu pripadnik obezbeđenja, nadnesen nad mladićem.
On zgrabi svoj voki-toki i pozva centralu.
„Pozovite hitnu pomoć! ovek je ranjen iz pištolja na 86. spratu." Zatim, opet se nadnese nad Kevina kako bi konstatovao da će, na nesreću, hitna pomoć biti nepotrebna osim ako će ga transportovati direktno u mrtvačnicu.
Na metar od žrtve, Nejtan nije mogao a da ne gleda u Kevinov leš. Lice, na kojem se ogledao bol, zauvek se zaledilo u užasnom kriku. Njegove raširene i staklaste oči gledale su sad samo prazninu. Iza uha, mogla se videti kako zjapi spržena, tamnocrvena rupa. Jedan deo njegove lobanje bio je pretvoren u kašu, a ono što je od nje ostalo plivalo je u mešavini krvi i mozga. Advokatu odmah bi jasno da se nikada neće moći rešiti ove slike, da će ga ona progoniti, iznova i iznova, u noćima i trenucima samoće.
Malo-pomalo, počeše da se vraćaju radoznali. Jedan dečak bio je izgubio svoje roditelje i stajao je tu, nepomičan, na tri metra od tela, pogleda hipnotisanog mrljom krvi.
Nejtan ga uze u naručje kako bi ga okrenuo od tog morbidnog prizora.
„Dođi sa mnom, maleni. Ne brini, biće sve u redu. Biće sve u redu." Podižući se, on spazi Gudriča u masi. Požuri prema njemu. „Gerete! Sačekajte, pobogu!" S detetom u naručju, Nejtan se probi kroz gužvu da bi stigao do doktora. „Kako ste mogli da znate?" viknu povukavši ga za rame.
Pogleda odlutalog u daljinu, doktor ostade ćuteći. Nejtan pokuša da ga zadrži, ali zaustaviše ga dečakovi roditelji, koji odahnuše kad ugledaše svog sina.
,,Oh, Džejmse, toliko si nas uplašio, maleni moj!"
Advokat se jedva izvuče iz te konverzacije. On krenu da stigne doktora, kad se ovaj uvuče u prvi slobodan lift.
„Zašto ništa niste učinili, Gerete?"
U jednom deliću sekunde njihovi pogledi se susretoše, ali tek ispred kliznih vrata lifta koja su se upravo zatvarala, Nejtan uzviknu svoje poslednje pitanje:
„Zašto ništa niste učinili kada ste znali da će umreti?"

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:38 am




5.



Spori smo kada treba da poverujemo

u ono što nam nanosi bol.

~ Ovidije ~



11. Decembar



Nejtan je te noći malo spavao. Sutradan, probudio se kasno, obliven hladnim znojem, i prvo što je osetio bio je onaj bol u grudima koji nije prestajao. On se izmasira s desne strane i učini mu se da oseti još oštriji bol. Ponovo je sanjao onaj san o davljenju, što je bio znak njegove uznemirenosti. Bez sumnje zato što je Gudrič spominjao labudove.
Ustao je iz kreveta i osetio kako mu noge klecaju. Bio je toliko slab da je uzeo toplomer. 37,8. Ništa alarmantno. Ipak, videvši da je bilo već kasno a i da se osećao izmoreno, odustao je od džoginga. Biće to, dakle, jedan veoma loš dan. U ormariću s lekovima, pronašao je tabletu prozaka i popio je s malo vode. Uzimao ih je redovno od kada... od kada se nije osećao u harmoniji sa svetom.
On pokupi dosjee koji su ležali na kanapeu. Prethodne večeri nije bogzna šta uradio. Trebalo je danas da radi punom parom. Naročito zato što je bio pri kraju da uspostavi nagodbu u aferi Rajtbajs. Popularna aukcijska kuća koju je zastupao bila je optužena da je narušila zakon o anti-trustu sarađujući sa svojim najvećim konkurentom kako bi fiksirali kamate posredništva na prodaju umetničkih dela. Bio je to delikatan dosje a sati se nisu plaćali ni za šta. Ali ako bi uspeo da dobije dobru nagodbu, njegova reputacija popeće se još jednu stepenicu više.
Iako je kasnio, dugo je ostao pod tušem, misleći na samoubistvo Kevina Vilijamsona. Setio se i nekih Gudričevih rečenica: „Mislim da sam ja taj koji vama može biti od koristi, Nejtane. Neka iskušenja mogu biti mučna, znate." Takođe je spomenuo i: „neophodnost pripreme".
Šta je hteo taj tip, do đavola? Sve ovo počinjalo je da zabrinjava. Da li je trebalo obavestiti nekoga? Policiju? Konačno, neko je umro prethodne večeri što nije bilo ništa.
Da, ali bilo je to samoubistvo. Desetine osoba mogu to svedočiti. Ipak, Gudrič je morao imati deo odgovornosti u toj priči. U svakom slučaju, imao je informacije koje nije smeo čuvati za sebe.
Izašao je iz tuš kabine i energičnim pokretima se osušio.
Možda je bilo bolje ne misliti više o tome. Nije imao vremena za to. Ne bi trebalo ikada više da prihvati razgovor s Gudričom. Nikada...
Tako će, na kraju, sve nastaviti svojim tokom.
Pre nego što je izašao, popio je još dva aspirina i vitamin C. Trebalo je da uspori s tim lekovima, znao je. Ali ne danas. Još nije bio spreman.
Trebalo mu je vremena da zaustavi slobodan taksi. Automobil je prošao pored Kolambas serkla i Grand armi placa.
Neću baš poraniti, pomisli razmenivši nekoliko uobičajenih rečenica sa šoferom iz Pakistana. Da bi stvar bila još gora, kamion je bio preprečio ulaz ispred Dži-Em bildinga, izazivajući zastoj na Medisonu. Nejtan izađe iz taksija i nastavi pešice hodnikom od metala i stakla koji su formirali soliteri Park avenije. Sva gradska vreva zapljusnu ga u lice, od uzvikivanja ljudi-sendviča do koncerta sirene koji mu posla jedna limuzina sa zatamnjenim staklima zamalo ga ne udarivši. Odjednom se oseti stešnjeno, smrvljeno u tom neprijateljskom prostoru, i odahnu stigavši pred spektakularni ulaz u zgradu Marbl&Marč, sa svodom ukrašenim mozaikom u vizantijskom stilu. Nejtan se najpre zaustavi na tridesetom spratu, na kojem su zaposleni imali veliku salu za odmor i kafeteriju. Dešavalo mu se da ostane i prespava tu, kada je imao zaista mnogo posla. Uzeo je nekoliko dosjea iz svog ormarića i popeo se na sledeći sprat, gde se nalazila njegova kancelarija.
Kako je već bilo neobično kasno, mogao je pročitati radoznalost u očima svoje sekretarice.
„Donesite mi, molim vas, moju poštu i duplu kafu, Ebi."
Ona se okrete u svojoj stolici i uputi mu prekoran pogled.
„Pošta vas čeka na vašem stolu već sat vremena. Što se tiče kafe, sigurni ste da dupla..."
„Neka bude jaka i bez mleka, hvala."
On uđe u svoju kancelariju, dvadesetak minuta posveti čitanju svoje pošte, zatim prelista elektronsku poštu i ispi šoljicu kafe. Bio mu je stigao mejl od jednog saradnika koji se zahvaljivao na pomoći oko sudskog postupka koji se ticao slučaja Rajtbajs. On krenu da mu odgovori, kad...
Ne, nemoguće je koncentrisati se. Nije se mogao ponašati kao da se ništa nije dogodilo. Trebalo je da sredi stvari.
Za manje od dve sekunde, zatvorio je laptop, dohvatio kaput i izašao iz kancelarije.
„Ebi, tražite portiru da mi pozove auto i otkažite sve moje sastanke za ovo jutro."
„Ali u podne je trebalo da se vidite s Džordanom..."
„Pokušajte da pomerite sastanak za popodne, molim vas. Mislim da je on tada slobodan."
„Ne znam da li će mu se dopasti..."
„To je moj problem."
Ona ga stiže u hodniku i viknu mu:
„Potreban vam je odmor, Nejtane, nije prvi put da vam to govorim!"
,,Saut feri terminal", reče zatvarajući vrata taksija.
Zahvaljujući dvadesetici obećanoj taksisti, jedva je uspeo da se među poslednjim putnicima uvuče u feribot za Stejten Ajlend. Za manje od dvadeset pet minuta, brod ga doveze u jedan od njujorških kvartova u punoj ekspanziji. Vožnja je bila spektakularna, ali nije uživao ni u pogledu na Louer Menhetn ni na Kip slobode, toliko je bio nestrpljiv da stigne. Samo što se iskrcao, opet je uhvatio taksi koji gaje brzo dovezao do bolnice Stejten Ajlend pablik.
Zdravstveni centar nalazio se na prostranoj ravni pored Sent Džordža, prefekture smeštene na severoistoku ostrva. Taksi se zaustavi ispred Hirurgije. Još od prethodnog dana sneg je bio prestao da pada, ali nebo je bilo prekriveno sivim oblacima. Nejtan trčeći uđe u zgradu. Jedna recepcionerka ga zaustavi.
„Gospodine, vizita počinje tek u..."
„Hteo bih da vidim doktora Gudriča", prekide ga on.
Bio je poput psa koji ujeda. Prozak je ponekad imao čudno dejstvo na njega.
Ona na svom kompjuteru potraži raspored operacija.
„Profesor upravo završava jednu biopsiju i mora da nastavi sa odstranjivanjem i čišćenjem. Ne možete ga sada videti."
„Barem ga obavestite", reče Nejtan. „Recite mu da je gospodin Del Amiko ovde. Hitno je."
Recepcionerka obeća da će pokušati i zamoli ga da sačeka u čekaonici.
Gudrič se pojavi četvrt sata kasnije. Nosio je plavu lekarsku bluzu i kapu na glavi.
Nejtan skoči.
„Zaboga, Gerete, hoćete li mi objasniti kako..."
„Malo kasnije. Trenutno sam zauzet."
„Neću vas pustiti! Pojavite se u mojoj kancelariji, kasnije u mojoj kući, i učinite da prisustvujem užasnom samoubistvu a da pri tom ne kažete ništa osim mislite o kratkoći života. Ovo postaje grozno!"
„Razgovaraćemo kasnije. U jednoj prostoriji na spratu, čovek čeka da mu se odstrani tumor..." Nejtan se napreže da ostane smiren. Osećao je da bi mogao biti veoma grub prema doktoru. ,,...u svakom slučaju možete poći sa mnom, ako vas srce vodi", predloži Gudrič, odlazeći.
„Šta?"
„Onda, dođite i prisustvujte operaciji, veoma je poučno."
Nejtan uzdahnu. Dobro je znao da je Geret upravo preuzimao autoritet nad njim, ali nije odoleo da ne krene za njim. Konačno, kako se osećao... Ispoštovao je pravila sterilizacije. Ruke i podlaktice nasapunjao je antibakterijskom penom, a onda stavio masku preko usana i nosa.
„Šta je na programu?" upitao je zvučeći opušteno.
„Laparoskopska ezofagektomija i torakotomija", odgovori Gudrič, gurnuvši vrata sale.
Nejtan i ne pokuša da pronađe neko objašnjenje i pridruži se doktoru u operacionoj sali gde su već bili jedna medicinska sestra i asistent hirurga.
Čim je ušao u prostoriju bez prozora, s jakim svetlima, shvatio je da mu se baš i neće dopasti ono što će videti.
Kakav užas! Kao većina ljudi, i on je mrzeo miris bolnice koji ga je podsećao na ružne uspomene.
On stade u jedan udaljen ćošak i više ne otvori usta.
„Ovo je zloćudni tumor", objasni Gudrič svom kolegi. „Pedesetogodišnji čovek, strastan pušač, malo zakasnela dijagnoza. Zahvaćena je i sluzokoža. Prisustvo metastaza u jetri."
Donesoše mu tablu na kojoj su se nalazile razne vrste hirurških instrumenata. On uze skalpel i dade znak za počinjanje.
„Dobro, dakle počinjemo."
Nejtan je pratio sve etape operacije na jednom malom ekranu televizora fiksiranog iznad glave pacijenta.
Odstranjivanje trougaonog ligamenta.... oslobađanje hijatus ezofagusa...
Nakon nekoliko zahvata, on na ekranu vide samo hrpu organa kako krvare. Kako su hirurzi uspevali da se snađu? Nikada nije bio hipohondar, ali u tom trenutku, nije mogao da se otrgne pomisli na bol koji mu je pritiskao grudi. Zabrinuto je gledao Gudriča koji je radio, sav unet u posao.
Ne, on nije luđak. On je kompetentan lekar. ovek koji se jutrom budi da bi spasavao živote. Ali šta hoće od mene?
U jednom trenutku, doktor koji je asistirao Gudriču pokušao je da nametne konverzaciju o bejzbol ligi, ali Geret ga prostreli pogledom i čovek se više ne usudi.
Zatim, Nejtan ponovo vrati pogled na ekran, dok se operacija nastavljala svojim tokom.
Tubulizacija... drenaža toraksa i abdomena...
On se oseti jadno. U tom momentu, njegovi dosjei, sastanci i milioni dolara na bankovnom računu učiniše mu se ništavni.
Dok se operacija privodila kraju, srčani ritam pacijenta odjednom se ubrza.
„Sranje!" vrisnu asistent, „tahikardija."
„Dešava se", mirno reče Gudrič. „Slabo podnosi zaustavljanje srca."
U trenutku kada Geret zatraži od sestre da da injekciju, Nejtan oseti kako mu se knedla penje u grlo. On istrča iz operacione sale i požuri nad lavabo u toaletu, gde je dugo povraćao. Tada shvati da nije uneo hranu u organizam već skoro dvadeset četiri sata.
Gudrič mu se pridruži desetak minuta kasnije.
„Preživeće?" zabrinuto upita Nejtan, brišući čelo.
„Duže nego da ništa nismo pokušali. Bar će moći normalno da se hrani. Neko vreme."
„Operacija je dobro prošla", objasni Gudrič supruzi pacijenta. „Naravno, određene postoperativne komplikacije su uvek moguće, ali ja sam optimista."
„Hvala, doktore", reče žena puna zahvalnosti. „Spasli ste ga."
„Učinili smo što je u našoj moći."
„Hvala i vama, takođe", reče ona stegnuvši mu ruku. Mislila je od njega da je asistent hirurga. Advokatu se toliko činilo da je učestvovao u operaciji da je i ne ispravi.
Bolnička kafeterija nalazila se na prvom spratu, iznad parkinga.
Sedeći jedan naspram drugog, Gudrič i Nejtan čekali su kafu koju su bili poručili. Ispred njih, na stolu, stajala je mala korpa s pecivima.
„Hoćete li jedan donat"\'7b2\'7d. Malo su masni, ali..." Nejtan odmahnu glavom.
„Još mi je gorko u ustima, ako baš hoćete da znate." Doktorovim licem pređe blagi osmeh.
„Dobro. Slušam vas."
„Ne, ne, nećemo tako, Gerete, ja slušam vas: zašto ste bili došli da me tražite i kako ste znali da je Kevin planirao da puca sebi u glavu?"
Gudrič sebi natoči šoljicu kafe i dodade dosta mleka i šećera. On podiže obrve.
„Ne znam da li ste još spremni, Nejtane."
„Spreman za šta?"
„Da čujete ono što ću vam reći."
,,Oh! Očekujem svašta, samo ako biste mogli malo da ubrzate..." Gudrič ne obrati pažnju na njegove reči.
„Učinite mi zadovoljstvo. Prestanite da gledate na sat svaka dva minuta."
Nejtan uzdahnu.
„Okej. Ne žurimo", reče, odvezujući kravatu, pa skide sako. Geret pojede parče krofne zatim otpi gutljaj kafe.
„Mislite da sam lud, zar ne?"
„Priznajem da sam pomišljao", odgovori advokat, ozbiljnog izraza lica.
„Čuli ste za odeljenja za palijativnu negu?"
„Pročitao sam da ste vi šef toga u ovoj bolnici."
„Tačno. Kao što znate, to su odeljenja koja primaju bolesnike za koje medicina nema pomoći."
„I vi im pružate psihološku podršku..."
„Da. Preostalo im je nekoliko nedelja života i oni su toga svesni. To je jedna veoma teška situacija."
Bilo je već dva sata posle podne. Velika sala kafeterije bila je samo napola puna. Nejtan izvadi cigaretu, ali je ne upali.
„Naša misija je da ih pratimo u smrt", nastavi Gudrič. „Da učinimo kako bi oni iskoristili to malo vremena što im je preostalo da pokušaju da odu u miru." On zastade nekoliko sekundi, onda precizira: ,,U miru sa samim sobom i s drugima."
„Dobro, ali šta se to mene..."
Gudrič prasnu:
„Šta se to vas tiče? Uvek isto pitanje apropo vašeg malog ega! Šta se Nejtana del Amika, velikog advokata koji zarađuje četiri stotine dolara na sat, tiče sav jad ovoga sveta? Ne možete na trenutak da zaboravite na svoju cenjenu ličnost?"
Ovoga puta bi previše. Advokat lupi pesnicom o sto.
„Dobro me slušajte, kučkin sine! Niko mi se nije obratio tim tonom još od osnovne škole i tako će i ostati."
On iznenada ustade, i kako bi se smirio, ode do šanka i poruči flašu evijana. U sali prestadoše ostali razgovori i svi prisutni ga prekorno pogledaše.
Savladaj se. Ipak se nalaziš u bolnici!
On otvori bocu i dopola je popi. Prođe minut pre nego što opet sede za sto. Zagleda se Gudriču pravo u oči, želeći da mu pokaže kako ga ovaj ne impresionira.
„Nastavite", reče malo smirenijim tonom, ali iz kojeg se naslućivalo neprijateljstvo.
Bila je prisutna tenzija između dva čoveka. I pored toga, doktor nastavi tamo gde je bio stao.
,,Odeljenja za palijativnu negu namenjena su ljudima kojima je medicina već predvidela smrt. Ali takođe postoji mnoštvo smrtnih slučajeva koje je nemoguće unapred predvideti."
„Kao što su nesreće."
„Da, nesreće, nasilne smrti, bolesti koje medicina ne zna da otkrije ili koje otkrije prekasno."
Nejtan shvati da su stigli do veoma važnog trenutka razgovora. I idalje je osećao onaj pritisak koji mu je stezao grudi poput klešta.
„Kao što sam vam već objasnio", nastavi Gudrič, „lakše je prihvatiti smrt kada je moguće sprovesti svoje težnje do kraja."
„Ali to je nemoguće u slučajevima iznenadne smrti."
„Ne uvek."
„Kako to, ne uvek?"
„U stvari, to je jedna od misija Glasnika."
„Glasnika?"
„Da, Nejtane, postoje ljudi koji pripremaju one koji će umreti za veliki skok na onaj svet." Advokat zavrte glavom. Onaj svet! Potpuno smo utonuli u delirijum.
„Hoćete da kažete da postoje oni koji unapred znaju ko će umreti?"
„Skoro da je tako", ozbiljno potvrdi Geret. „Uloga Glasnika je da olakšaju mučno rastavljanje živih i mrtvih. Oni omogućavaju onima i koji će umreti da svoj život dovedu u red pre nego što nestanu." Nejtan uzdahnu.
„Mislim da ste naišli na pogrešnu osobu: ja sam više racionalan tip i moj duhovni život razvijen je kao u jedne gliste."
„Potpuno mi je jasno da je teško poverovati."
Nejtan slegnu ramenima i okrete glavu ka prozoru. Šta ja tražim ovde? Oblaci mekih pahulja prekriše sivo nebo i prošaraše prozor koji je gledao na parking.
„I ako sam dobro razumeo, vi ste jedan od tih..."
„Od tih Glasnika, da."
„Tako ste i znali za Kevina."
„Tako je."
Nije trebalo da upadne u tu igru. Nije imao šta da dobije slušajući nebuloze ovog luđaka, pa ipak nije mogao da se suzdrži a da ne upita:
„Ali ništa niste učinili za njega?"
„Šta hoćete da kažete?"
„Kako ste ga pripremili za veliki skok? Kako ste mu olakšan mučno rastavljanje živih i mrtvih? Kevin se nije činio baš spokojnim u trenutku odlaska..."
„Ne možemo reagovati svaki put", odgovori Gudrič. „To dete je bilo previše uznemireno. Srećom, nije uvek tako."
Ali čak i prihvatajući tu hipotezu, Nejtanu je nešto smetalo.
„Mogli ste ga sprečiti da umre. Trebalo je da upozorite nekog iz obezbeđenja ili policiju...
Geret ga odmah prekinu:
„To ne bi mnogo šta promenilo. Niko ne može da utiče na smrtni čas. I ne može se dovoditi u pitanje konačna odluka."
Konačna odluka; Glasnici; onaj svet; Zašto ne i čistilište i pakao kad smo već tu?
Nejtan je neko vreme razmišljao o Geretovim recima, a onda, stisnutog osmeha, reče:
„Zaista mislite da ću da vam verujem?"
„Niste ni morali da verujete u sve te stvari da bi one postojale."
„Još jednom vam kažem, gubite vreme, ja nisam religiozan čovek."
„Ovo nema nikakve veze s religijom."
„Ja iskreno mislim da ste izgubili razum i da je moja obaveza da na to skrenem pažnju direktoru bolnice."
,,U tom slučaju, ja sam već dvadeset godina lud."
Geret reče ubedljivijim tonom:
„Nisam li vas upozorio za Kevina?"
„Nije to upozorenje. Postoji dosta drugih razloga koji mogu objasniti da ste pretpostavili njegovo samoubistvo."
„Ne znam baš kojih?"
„Manipulacija, uticaj neke sekte, droga..."
„Verujte da ne želim da vas odvučem na tu stranu, Nejtane. Ja vam samo kažem da imam sposobnost da predvidim smrt određenim osobama. Znam da će one umreti još pre nego što se pojave predznaci i trudim se da ih pripremim za ono što ih čeka."
„ A, odakle vam ta moć?"
„Komplikovano je, Nejtane."
Advokat ustade, obuče sako i kaput.
„Dovoljno sam čuo za danas."
Advokat krenu ka izlazu, ali u trenutku kad je otvarao vrata, iznenada se okrete i vrati se do Gudriča upirući prstom na njega.
„Izvinite što ću morati da se vratim svojoj cenjenoj ličnosti, doktore, ali zar niste probali da mi objasnite da ste vi ovde zbog mene? Ovde ste zbog mene, Gudriče, zar ne? To je ono što treba da shvatim? Kucnuo je moj čas? Već je kraj biznisu?"
Gudrič je bio kao uhvaćen u zamku. Izgledao je kao da želi da izbegne taj razgovor, ali i da je znao da je on neizbežan.
„Nisam baš tako rekao."
Ali Nejtan ne obrati pažnju na ove reči. Nervirao se i govorio brzo i glasno.
„Znači, tako vi reagujete, je li? Kad vam se javi vaše predviđanje, upadate ljudima u kuću i kažete: Pazite, postoje prioriteti, ostalo vam je još nedelju dana, zato požurite da obavite poslednje poslove."
Geret pokuša da ga smiri.
„Nikada ništa nisam rekao onima koji će umreti. Ja to znam, to je sve."
„Onda idite do đavola, Glasniče!"
Ovog puta Nejtan izađe ljutit.
Ostavši sam za stolom, Gudrič ispi svoju kafu i protrlja slepoočnice.
Kroz prozor ugleda Del Amikovu siluetu kako se udaljava u snegu.
Advokatu su se ledene pahulje lepile za lice i kosu, ali on to kao da je ignorisao.
U prostoriji, pored šanka, radio je slao džez zvuke Bila Evansa.
Bilo je tužno.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:39 am








6.



Da li nije postalo hladnije?

Da li ne dolazi stalno noć i sve više noć?

Da li fenjeri ne moraju da se pale pre podne?'

~ Niče ~


,,Koliko sam imao slobodnih dana u ove poslednje tri godine?"
Bilo je šest sati uveče. U kancelariji Ešlija Džordana, Nejtan je pokušavao da ubedi glavnog šefa da mu dozvoli dve nedelje odmora. Obojica su rukovodili kompleksnim relacijama. U početku, Nejtan je bio Džordanov učenik pri kabinetu, ali tokom godina rada, ovom je počela da smeta ambicioznost mlađeg kolege, kome je prebacivao da mu često uzima posao. S druge strane, Nejtan je brzo shvatio da Džordan nije od onih koji mešaju posao i privatni život. Znao je dakle da, ako jednog dana bude imao ozbiljnih problema, neće moći da pokuca na njegova vrata.
Nejtan uzdahnu. Bespotrebno je bilo otkrivati razloge: njegovo prepucavanje s Geretom i Kevinovo samoubistvo bili su ga duboko potresli. I ne spominjući onaj bol koji mu je i dalje presecao grudi.
Istini za volju, nije znao šta da misli o Gudričevim nebulozama u vezi s Glasnikom. Ali jedno je bilo sigurno: bila mu je potrebna pauza, da se odmori, da iskoristi raspust kako bi što više vremena proveo sa svojom kćerkom.
On ponovi pitanje:
„Koliko sam slobodnih dana imao u poslednje tri godine?"
„Gotovo nijedan", priznao je Džordan.
„Retko nam se dešava da stignemo do suđenja, ali i kada smo imali proces, koliko sam parnica izgubio?"
Džordan uzdahnu ne uspevši da zadrži osmeh. Dobro mu je bio poznat taj refren. Nejtan jeste bio izvrstan advokat, ali ne i naročito skroman.
„Nisi izgubio nijedan slučaj poslednjih godina."
„Nisam izgubio nijedan slučaj tokom čitave karijere", ispravi ga Nejtan.
Džordan potvrdi, zatim upita:
„To je zbog Melori? Zar ne?"
Nejtan kao da nije čuo.
„Slušaj, biću dostupan na mobilnom telefonu i pejdžeru, ako ima neki problem."
„Okej, uzmi slobodne dane, ako je to ono što želiš. Za to ti ne treba moja dozvola. Lično ću nadgledati slučaj Rajtbajs."
Smatrajući da je razgovor završen, on se zadubi u brojeve koji su defilovali na ekranu njegovog kompjutera. Ali Nejtan je mislio drugačije, on povisi ton kako bi naglasio:
„Treba mi malo vremena da se posvetim svojoj kćerki, ne vidim zašto bi to predstavljalo problem."
„Ne predstavlja problem", nevoljno reče Džordan. „Jedina smetnja je što to nije bilo najavljeno, a dobro znaš da u našem poslu sve moramo predvideti."

11. decembar


Sat zazvoni u pet i trideset.
I pored nekoliko sati sna, bol nije prestao. Naprotiv, i dalje mu je presecao grudi, kao da mu je iza rebara neko raspirivao vatru. ak mu se činilo i da je sada zahvatao levo rame i širio se niz ruku.
Tako, nije imao hrabrosti da odmah ustane. Ostao je da leži, duboko dišući kako bi se smirio. Nakon nekoliko trenutaka, bol je nestao, ali on je ostao još deset minuta u krevetu i razmišljao o tome kako će provest i dan. Konačno, odlučio je.
Do đavola! Ne mogu posmatrati događaje ne čineći ništa. Moram da znam!
On skoči iz kreveta i istušira se na brzinu. Veoma mu se pila kafa, ali znao je da odoli iskušenju: nije trebalo ništa da pije niti da jede ako je hteo da uradi analizu krvi.
Toplo se obuče, siđe liftom, a zatim brzim korakom prođe kroz ulaz zgrade ukrašen motivima art dekoa. Zastade na trenutak da bi pozdravio portira, čija ljubaznost mu je godila.
„Dobro jutro, gospodine."
„Dobro jutro, Pitere, šta su uradili Niksi sinoć?"
„Pobedili Sijetl sa dvadeset razlike. Vord je postigao nekoliko lepih pogodaka..."
„Odlično, nadam se da će isto tako odigrati i u Majamiju."
„Ne trčite jutros, gospodine?"
„Ne, trenutno je malo pokvarena mašina."
„Onda se brzo oporavljajte..."
„Hvala, Pitere, prijatno."
Napolju je bio mrak, a jutro ledeno. On pređe ulicu i podiže pogled prema dvema zgradama Sanrema. Pronađe prozor svog stana, na 23. spratu severne kule. Kao i svaki put, pomisli isto: Uopšte nije loše. Nije loše stići dovde za klinca odraslog u lošem na jugu Kvinsa.
Istina, imao je teško detinjstvo. Detinjstvo obeleženo siromaštvom i životom na ivici egzistencije. Težak ali ne i jadan život, iako je ponekad s majkom jeo zahvaljujući fud stampsima, bonovima za obrok koji su deljeni najugroženijima.
Da, uopšte nije loše.
Jer, 145 Central park vest bio je jedna od najprestižnijih adresa u Vilidžu. Preko puta parka i na dva bloka od metroa koji ovdašnji stanovnici očigledno nisu često koristili. U sto trideset šest stanova, koliko ih je bilo u zgradi, bilo je poslovnih ljudi, starih njujorških porodica i filmskih i muzičkih zvezda. Rita Hejvort je živela ovde sve do svoje smrti. Priča se i da Dastin Hofman i Pol Simon poseduju stanove ovde.
I dalje je posmatrao vrh zgrade podeljen u dve identične kule ukrašene tako da podsećaju na srednjovekovne katedrale.
Uopšte nije loše.
Ipak, morao je da prizna da, iako uspešan advokat, nikada sebi ne bi mogao da priušti taj stan da nije bilo one priče s njegovim tastom. U stvari, njegovim bivšim tastom, Džefrijem Vekslerom.
Dugo je taj stan iz Sanrema bio Vekslerovo utočište kada bi poslom dolazio u Njujork. Bio je to jedan strog i nepomirljiv čovek, čist proizvod bostonske elite. Taj dom je oduvek pripadao Vekslerovima. To jest, od ekonomske krize 1930. kada je zgradu konstruisao Emeri Rot, neverovatni arhitekta koji je već bio projektovao neke prestižne zgrade u blizini Central parka.
Da bi održavao stan, Veksler je bio angažovao jednu ženu italijanskog porekla: ona se zvala Eleonor del Amiko i živela je u Kvinsu sa svojim sinom. U početku, Veksler ju je angažovao protiv volje svoje supruge, koja je smatrala nepodobnim angažovanje samohrane majke. Ali kako su bili zadovoljni Eleonorom, angažovali su je i u njihovoj kući za odmor u Nantaketu.
Tako je, nekoliko leta zaredom, Nejtan odlazio s majkom na ostrvo. I tu se i desio događaj koji mu je promenio život: njegov susret s Melori.
Posao njegove majke bio mu je omogućio da iz prve lože željno posmatra tu VASP Ameriku, na koju, činilo se, nije uticalo vreme. I on je maštao o detinjstvu ispunjenom časovima klavira, vožnjama balonom iznad Bostona i lupanjem vrata na mercedesu. Naravno, nikada nije imao ništa od svega toga; nije imao ni oca, ni brata, ni novca. Nije nosio broš zakačen za rever uniforme neke privatne škole, ni mornarskoplavi ručno štrikani džemper sa oznakom neke prestižne marke.
Ali zahvaljujući Melori, mogao je žedno da okuša nekoliko kapi te bezvremenske umetnosti življenja. Nekoliko puta bio je pozvan na raskošne i komplikovane piknike u senovitim delovima Nantaketa. Više puta, odlazio je s Vekslerom na partije pecanja, koje su se obavezno završavale degustacijama ledene kafe i svežim braonijem\'7b3\'7d". ak ga je, i vrlo rezervisana gospođa Elizabet Veksler ponekad puštala da pozajmi knjige iz biblioteke te ogromne kuće u kojoj je sve bilo uredno, čisto i blistavo.
Ipak, iza te ljubazne spoljašnosti, Vekslerovima je neprestano smetalo to što je sin kućne pomoćnice spasao njihovu kćerku od davljenja, jednog septembarskog dana 1972.
I ta smetnja nikada se nije ugasila. Naprotiv, s vremenom se samo povećavala, da bi se pretvorila u pravo neprijateljstvo onda kada su im Melori i on objavili da će živeti zajedno a kasnije i da će se venčati. Vekslerovi su dakle upotrebili sve načine kako bi svoju kćerku udaljili od onoga koga je volela. Ali nije se moglo ništa učiniti: Melori je bila uporna. Umela je da bude jača od tobožnjih saveta da se urazumi. Jača od pretnji i porodičnih ručkova na kojima bi više vladala ćutnja nego razgovor.
Njihova čvrsta ruka potrajala je sve do onog čuvenog Božića 1986. na dočeku u velikoj porodičnoj kući, gde se bio okupio jedan deo bostonske aristokratije. Melori se pojavila s Nejtanom pod ruku i svima ga predstavila kao svog budućeg supruga. Tako su Džefri i Liza Veksler shvatili da se ne mogu doveka suprotstavljati odluci svoje kćerke. Da će biti tako i nikako drukčije i da je trebalo da nekako prihvate Del Amika ako su želeli da sačuvaju Melori.
Nejtan je bio iskreno ganut odlučnošću svoje supruge da nametne svoj izbor i zbog toga ju je još više voleo. I danas, kada bi se prisećao te nezaboravne večeri, ne bi mogao a da ne zadrhti. Za njega, to će zauvek biti veče kada mu je Melori rekla da. Da, u očima drugih. Da, pred celim svetom.
Ali čak ni nakon proslave njihovog braka, Vekslerovi ga nisu zaista prihvatili kao jednog od svojih. ak ni pošto je diplomirao u Kolumbiji; ni kada se zaposlio u jednom od prestižnih advokatskih kabineta. Nije to bilo pitanje novca, već društvenog porekla. Kao da, u tom miljeu, rođenje od početka određuje jednu određenu poziciju koju nikako ne možete promeniti kakvo god daje vaše zanimanje i vaše bogatstvo.
Za njih, on će zauvek ostati sin kućne pomoćnice, neko koga su morali da prihvate kako se ne bi udaljili od svoje kćerke, ali neko ko uopšte nije pripadao stvarnom krugu porodice. I ko joj nikada neće ni pripadati.
Zatim se dogodio onaj proces. 1995. godine.
Istinu govoreći, ta afera i nije spadala u domen njegovog rada. Ali kada je video dosje kod Marbl&Marč, Nejtan je insistirao na tome da ga on preuzme.
Nije bilo teško shvatiti o čemu se radilo: nakon što je velika informatička kompanija kupila njegovo preduzeće, jedan od osnivača firme SoftOnlajn smatrao je da je bio nepravedno otpušten i zahtevao je odštetu u visini od dvadeset miliona dolara. Odbijanje kompanije da plati tu sumu izazvalo je pretnju procesom. I tada je klijent kontaktirao Marbl&Marč.
Za to vreme, akcionari, čija firma se nalazila u Bostonu, takođe su bili angažovali svoje advokate: one iz kabineta Branagh&Mičel čiji je jedan od glavnih šefova bio... Džefri Veksler.
Melori je gotovo preklinjala supruga da odustane od tog slučaja. To im ništa dobro nije moglo doneti. Moglo je samo iskomplikovati stvari, naročito zato što je sam Veksler nadzirao ovaj slučaj.
Ali Nejtan je nije slušao. Želeo je da im pokaže za šta je sposobno smeće. Zvao je Džefrija kako bi ga upozorio: ne samo da će zadržati slučaj, već da će dati sve od sebe kako bi pobedio.
Veksler ga je poslao do đavola.
U slučajevima te vrste obično se nikada ne ide do sudskog procesa. Uglavnom se sve rešava dogovorom dveju strana a posao advokata je da pokušaju da obezbede najprihvatljivije rešenje.
Na savet Vekslera, firma je dala ponudu u visini od 6,5 miliona. Bila je to časna ponuda. Većina advokata bi prihvatila tu nagodbu. Ipak, nasuprot svim pravilima obazrivosti, Nejtan je ubedio svog klijenta da ne popusti.
Nekoliko dana pred suđenje, Brana&Mičel dali su i poslednju ponudu od osam miliona dolara. Ovog puta, Nejtan je ozbiljno razmišljao da odustane. A onda je Veksler izgovorio onu rečenicu. One reči koje nikada neće zaboraviti:
„Već ste dobili moju kćerku, Del Amiko. To vam nije dovoljan trofej?"
„Nisam dobio vašu kćerku, kako vi to kažete. Oduvek sam voleo Melori, ali vi to odbijate da razumete."
„Zgaziću vas kao bubašvabu."
„Uvek taj vaš prezir, ali u ovom slučaju neće vam biti od velike pomoći."
„Razmislite dva puta. Ako učinite da taj tip izgubi osam miliona, to će biti udarac za vaš ugled. A vi znate koliko je osetljiva reputacija jednog advokata."
„Bavite se vi svojom reputacijom, prijatelju."
„Šanse su vam jedan naprema deset da dobijete ovaj proces, i vi to znate."
„Spremni ste da se kladite?"
„Nek me obese ako grešim."
„Ne tražim toliko od vas."
„Šta želite onda?"
„Stan u Sanremu."
„Vi ste ludi!"
„Mislio sam da ste igrač, Džefri."
„U svakom slučaju, nemate nimalo izgleda..."
„Maločas ste rekli da su mi šanse jedan naprema deset..."
Veksler je bio toliko siguran u sebe da se upustio u igru.
„Pa onda, važi. Ako pobedite, dajem vam stan. Udesićemo da to bude kao poklon za Bonino rođenje. Zapamtite da vam ja ne tražim ništa u slučaju poraza; imaćete dovoljno problema da se oporavite a ja ne želim da suprug moje kćerke bude uništen."
Tako se nastavila njihova muška bitka. Jedna takva opklada nije bila baš profesionalna. Nejtan je bio svestan da se ne napreduje tako što se služi klijentom za rešavanje ličnog problema, ali prilika je bila savršena.
Bio je to relativno lak slučaj, ali sa neizvesnim ishodom koji je zavisio od senzibiliteta i procene sudije. Ne prihvatajući Vekslerovu ponudu, Nejtanov klijent rizikovao je da izgubi sve.
Džefri je bio iskusan i ozbiljan advokat. Objektivno, nije preterivao govoreći da su šanse za pobedu njegovog protivnika male.
Ipak, na kraju je Nejtan pobedio.
Tako je odlučio sudija Frederik Dž. Livingston iz Njujorka presudivši protiv SoftOnlajna koji je morao da isplati dvadeset miliona svom bivšem radniku.
Moralo mu se priznati jedno: Veksler je poraz prihvatio bez protivljenja, i mesec dana kasnije, iz stana u Sanremu izneo sve svoje stvari.
Melori nije bila pogrešila; ovaj proces nije izgladio odnos između Nejtana i njenih roditelja. Sada je već sedam godina otkako on i Džefri ne razgovaraju jedan s drugim.
Nejtan je sumnjao da se Veksler potajno radovao zbog kćerkinog razvoda. Nije moglo biti drugačije.
Nejtan saže glavu i pomisli na svoju majku.
Nikada mu nije došla u posetu u taj stan. Umrla je od raka tri godine pre tog famoznog procesa.
Ipak: bio je to zaista njen sin što je spavao na 23. spratu u broju 145 Central park vesta.
Tu gde je ona čistila skoro čitavih deset godina.
Eleonori nikada nije bio lak život.
Njeni roditelji, poreklom iz Gaete, jedne ribarske luke na severu Napulja, emigrirali su u Sjedinjene Države kada joj je bilo devet godina. To odvajanje od domovine veoma je poremetilo njeno školovanje, jer ona nikada nije uspela korektno da savlada engleski, toliko da je čak morala vrlo rano da napusti školu.
Sa dvadeset godina upoznala je Vitorija del Amika, građevinskog radnika koji je radio na gradilištima Linkoln centra. Bio je slatkorečiv i imao je zavodnički osmeh. Nakon nekoliko meseci, ostala je trudna i odlučili su da se venčaju. Ali s vremenom se ispostavilo da je Vitorio grub, neveran i nerazuman čovek koji je na kraju napustio dom ne ostavivši nikakvu adresu.
Posle odlaska svog muža, Eleonora se sama snalazila kako bi podigla dete, radeći ponekad i dva-tri posla ne bi li sastavili kraj s krajini. Kućna pomoćnica, kelnerica, recepcionerka u jeftinim hotelima; nije mogla da bira i trpela je sva poniženja u vezi sa svojim drugorazrednim poslovima. Bez pravih prijatelja, bez podrške roditelja, nije mogla ni na koga da se osloni.
U kući nisu imali ni mašinu za pranje ni magnetoskop, ali uvek su jeli kada su bili gladni. Živeli su siromašno ali dostojanstveno. Nejtan je imao čistu odeću i sav školski pribor koji mu je bio potreban da bi bio dobar đak.
Iako mu je majka bila hronično umorna, on nikada nije video da je koristila vreme kako bi se posvetila sebi ili dozvolila sebi neka sitna radovoljstva. Nije odlazila na odmore, nikada nije čitala, niti išla u bioskop ili restoran.
Zato što je jedina preokupacija Eleonore del Amiko bila ta da uspešno odgaji svog sina. I pored svog slabog obrazovanja, činila je sve kako bi pratila njegove školske lekcije i davala je sve od sebe da bi mu pomogla. Nije imala diplomu, ali imala je ljubav. Bezuslovnu i neuništivu ljubav. esto je govorila svom mužu kako je srećnija što ima dečaka a ne devojčicu:
„Lakše ćeš se snaći u ovom svetu u kojem i dalje dominiraju muškarci", uveravala ga je.
Prvih deset godina njegovog života, majka je bila njegovo sunce koje mu je obasjavalo svakodnevicu, čarobnica koja mu je milovala čelo na- lcvašenom krpom kako bi mu odagnala košmare, ona koja mu je, pre nego što bi otišla ujutru na posao, ostavljala ljubazne poruke, a ponekad i po nekoliko novčića, koje bi on pronalazio pored čaše s kakaom. Da, majka je bila njegov idol pre nego što je neka vrsta društvene razlike počela da ih malo-pomalo razdvaja.
Najpre je otkrio blistavi svet Vekslerovih, zatim je s dvanaest godina imao sreću da bude primljen u Valas, privatnu školu na Menhetnu koja je svake godine primala desetinu učenika stipendista, izabranih među najboljim đacima nekoliko škola iz loših kvartova. Više puta bio je gost svojih drugova koji su živeli u šik zgradama na Ist sajdu ili u Gramersi parku. Tako je počelo da ga bude sramota od svoje majke. Sramota od njenih gramatičkih grešaka i njenog lošeg engleskog. Sramota jer je njen socijalni status bio toliko upadljiv u njenom izražavanju i manirima.
Prvi put, ljubav koju mu je pružala učinila mu se napornom, i on je se malo-pomalo oslobodio.
Tokom godina njegovog studiranja, još više su se bili udaljili a ni njegovo venčanje nije ništa popravilo. Ali to nije bila greška Melori, koja je uvek insistirala na tome da se pobrine za svoju majku. Ne, greška je bila samo njegova. On je bio prezauzet napredovanjem na lestvici uspeha da bi se setio kako su njegovoj majci preko potrebni njegovi ljubav i novac.
A onda, dogodilo se ono tmurno novembarsko jutro 1991. kada su ga pozvali iz bolnice da mu jave za njenu smrt, i ta ljubav ga je zapljusnula poput šamara. Kao i mnoge sinove pre njega, i on je bio mučen grižom savesti, progonjen svim onim trenucima u kojima se pokazao kao nezahvalan i ravnodušan.
Otada nije prošao ni jedan jedini dan a da nije mislio na nju. Svaki put kada bi na ulici sreo neku jednostavno obučenu ženu, izmorenu napornim radom, umornom još pre početka radnog dana, on bi mislio na svoju majku i žalio što nije bio bolji sin. Ali bilo je prekasno. Sve te samooptužbe nisu služile ničemu. Ono što je sada činio da bi se iskupio, kao što je redovno odnošenje cveća na njen grob, nikada neće moći da zameni vreme koje nije proveo s njom dok je još bila živa.
U ormariću pored njenog bolničkog kreveta, našao je dve fotografije.
Prva je bila iz 1967. Napravljena je jednog nedeljnog popodneva, pored mora, u zabavnom parku u Koni Ajlendu. Nejtan je tada bio trogodišnjak. U svojim ručicama drži italijanski sladoled i zadivljeno gleda u strme ringišpile. Majka ga ponosno drži u naručju. To je jedna od retkih fotografija na kojoj se ona osmehuje.
Druga mu je mnogo bliža budući da se radi o dodeli njegove diplome na univerzitetu u Kolumbiji. Ogrnut togom, u svom lepom odelu, pravi se važan. Jedno je sigurno: budućnost pripada njemu.
Pre nego što je bila hospitalizovana, njegova majka je izvadila tu fotografiju iz rama boje zlata koji je ponosno stajao u salonu. U trenutku smrti, kao da je želela da sa sobom ponese simbol uspeha svog sina koji je takođe bio i znak njihovog udaljavanja.
Nejtan pokuša da odagna te misli koje su ga činile suviše ranjivim.
Bilo je prošlo šest sati.
On uđe u podzemni parking susedne zgrade, gde je bio iznajmio dva mesta za parkiranje. Na jednom od njih bio je parkiran jaguar kupe, a na drugom luksuzni džip tamnoplave boje.
Taj auto su kupili onda kada su se bili odlučili za drugo dete. Bio je to Melorin izbor. Sviđao joj se osečaj sigurnosti i veličine kod tih tipova automobila. Uvek je pazila da joj porodica bude zaštićena. Bio je to prioritet kod donošenja svih njenih odluka.
Ima li sada potrebe za dva automobila? Pomisli Nejtan otvarajući vrata kupea. Već godinu dana razmišlja o prodaji džipa, ali nikako da nađe vremena za to. Samo što nije bio krenuo kad je pomislio da je možda bolje da uzme džipa jer su putevi verovatno klizavi.
U automobilu je još mirisalo na Melori. Dajući kontakt, on odluči du će prodati sportski auto a sačuvati džip.
Prođe dva nivoa parkinga, ubaci magnetnu karticu za otvaranje kapije i izađe u još uvek mračan grad.
Sneg više nije padao. Zaista, čak je i vreme bilo čudno, osciliralo je između hladnog i blagog.
On potraži u pregratku za rukavice i izvadi odatle stari CD Lennarda Koena. Jedan od omiljenih njegove bivše žene. Ubaci disk. Melori je volela pevače folka i javno protestovanje. Nekoliko godina ranije išla je u Evropu, u Ðenovu, da bi protestovala protiv mondijalitacije i monopola multinacionalnih kompanija. Na poslednjim predsedničkim izborima, aktivno je učestvovala u kampanji Ralfa Nejdera, dok je živela na Istočnoj obali, nije propuštala nijednu manifestaciju u Vašingtonu protiv Ef-Em-Aj i Svetske banke. Melori je bila protiv svega: protiv zaduženosti i bede siromašnih zemalja, protiv zagađivanja okoline, protiv zapošljavanja dece... Poslednjih godina snažno se borila protiv opasnosti izazvane genetski modifikovanom hranom. Bila je posvetila dosta svog vremena jednoj asocijaciji posvećenoj borbi za agrikulturu bez pesticida i veštačkih đubriva. Dve godine pre njihovog razvoda, pratio ju je na kratkom putovanju u Indiju, gde je asocijacija primenila jedan veoma ambiciozan program distribucije zdravog semena seljacima kako bi ih podstakli da očuvaju tradicionalan način obrade zemlje.
Nejtan je uvek bio kritičan prema velikodušnosti bogatih, ali s vremenom je shvatio da, u odnosu na njega koji nije činio ništa, to je u stvari bilo to. Isto tako, iako se ponekad rugao borbi svoje supruge, potajno joj se divio jer je dobro znao da, ako bi se čekalo da ljudi poput njega menjaju svet, završili bi čekajući.
U to doba, saobraćaj još nije bio gust. Za pola sata neće više biti tako. On se uputi ka Louer Menhetnu, ne misleći ni na šta, i prepusti se uživanju u Koenovom promuklom glasu.
Ispred Foli skvera, on baci pogled na retrovizor. Jedno od zadnjih sedišta bilo je pokriveno ćebetom s motivom Normana Rokvela, koje su bili kupili u Blumingdejlsu na početku njihove veze i u koje je Boni volela da se umota kada su putovali svi troje zajedno.
Ne, nije sanjao; automobil je još bio ispunjen Melorinim mirisom. Miris vanile i ubranog cveća. U tim trenucima, užasno mu je nedostajala. Osećao ju je toliko prisutnom da mu se nekoliko puta učini kako sedi pored senke. Bila je tu, na sedištu, kao utvara.
S Melori su stvari mogle biti mnogo drugačije da nije bilo svega toga; novca, različitog socijalnog statusa, potrebe za dokazivanjem kako bi pokazao da je zaslužuje. Veoma rano, morao je da stvori jednu ličnost satkanu od cinizma i individualizma i da zakopa sve ono što je bilo ranjivo u njemu. Da bi bio jedan od najboljih, da ne bi morao da se izvinjava zbog svojih slabosti.
Prisećajući se svega toga, obuze ga strah da više nikada neće videti Melori. Osim kćerke, nije imao više nikog bliskog iz porodice a ni pravog prijatelja. Ako je smrtno bolestan, ko će se zabrinuti zbog njega? Džordan? Ebi?
On stiže na početak Lafajet strita i odjednom se oseti preplavljen tugom.
Penjući se na Bruklin bridž, imao je osećaj da je uhvaćen u zamku tih gvozdenih kablova koji pridržavaju most. Dva stuba oduvek su podsećala na misteriozni ulaz u neku gotičku zgradu i svojim formatima pravili su kontrast modernim linijama solitera, zauvek izobličenog nestankom kula bliznakinja. Idiotski, ali svaki put kada je maglovitim danima prolazio ovuda, činilo mu se da ih vidi kako se ponovo pojavljuju iza ugla, sa svojim blistavim fasadama i vrhovima koji razgovaraju sa oblacima.
Odjednom, pretekoše ga ambulantna kola koja su, zavijajućom sirenom, jurila ka Bruklinu. Sigurno se, u ledenoj noći, dogodila neka teška nezgoda. Bože mili, pa upravo to je bio Njujork. Istovremeno je mrzeo i voleo ovaj grad. Bilo je teško objasniti.
Odsutno vozeći dok je silazio s mosta, on promaši izlaz i nađe se u uskim ulicama Bruklin Hajtsa. Nekoliko trenutaka vozio je kroz taj mirni kvart dok nije našao prolaz ka Fulton stritu. Ovde, on izvadi iz džepa svoj mobilni telefon i pritisnu broj koji je bio dobro zapamtio. Nečiji već budan glas, odgovori:
„Doktor Bouli, slušam vas."
Klinika doktora Boulija bila je čuvena po dobroj brizi o svojim pacijentima. Kabinet je ovde slao nove radnike na lekarski pregled neophodan za započinjanje radnog odnosa. Od skoro, klinika je bila razvila nove vrste usluga i takođe bila i centar za dezintoksikaciju za svu probranu klijentelu sa Istočne obale.
„Nejtan del Amiko iz kabineta Marbl&Marč. Želeo bih kompletan pregled."
„Daću vam sestru", odgovori ovaj, besan što je tako rano uznemiravan zbog običnih analiza.
„Ne, doktore, s vama želim da razgovaram."
Doktor, iznenađen, napravi kratku pauzu, zatim ipak ljubazno odgovori:
„U redu... slušam vas."
„Želim kompletne nalaze", reče Nejtan, „analize krvi, radiografiju, pregled srca..."
„Naravno, sve je uključeno u našu ponudu."
Nejtan je čuo kako doktor pritiska tipke na tastaturi kompjutera.
„Možemo zakazati za... za deset dana", predloži Bouli.
„Pre će biti za deset minuta", uzvrati Nejtan.
„Vi... šalite se?"
Nejtan stiže u oblast Park Slop. Skrenu na raskrsnici ka elegantnom kvartu koji se nalazio na zapadnom delu Prospekt parka. Tada, veoma profesionalnim tonom reče:
„Kabinet vas je branio u jednoj novčanoj aferi. Bilo je to pre tri godine, ako se dobro sećam..."
„To je tačno", potvrdi Bouli sve više iznenađen. „I dobro ste uradili svoj posao jer sam bio oslobođen sumnji."
Ipak je zvučao kao da se brani.
„Znam", nastavi Nejtan. „Jedan od mojih kolega radio je na vašem slučaju i čini mi se da sam čuo kako ste bili utajili neka dokumenta fiskalnoj kontroli."
„Ali šta, šta želite da kažete?"
„Recimo da imam neke prijatelje u Trezoru koji bi bili zaintereso-vani za ove informacije."
„To je protivno vašoj radnoj etici!" protestovao je doktor.
„Naravno", potvrdi Nejtan, „ali ne ostavljate mi baš mnogo izbora."
Ulazeći u Penitent strit, advokata zaslepeše svetla automobila koji je dolazio iz suprotnog smera.
Kakva budala!
On ispusti mobilni telefon, usmerivši svu svoju pažnju na volan kako bi naglo skrenuo udesno. Jedva je izbegao jedan automobil.
„Halo", nastavi on pošto je dohvatio aparat. Na trenutak mu se učini daje Bouli prekinuo, ali posle duge pauze, doktor reče trudeći se da zvuči samouvereno:
„Ne dolazi u obzir da popustim pred takvim zastrašivanjem. Ako ste mislili da ćete me uplašiti tim..."
„Ne tražim vam bogzna šta", reče Nejtan. „Kompletne rezultate već danas.Platio bih vam dobro, razume se."
Pronađe slobodno mesto nedaleko od klinike. Noć je već bila postala plava i počinjalo je da sviće. On zalupi vrata, aktivira automatsko zaključavanje automobila i uput i se ulicom oivičenom svetiljkama od kovanog gvožđa. Na liniji, doktor Bouli, posle još jedne pauze, odgovori:
„Slušajte, ne sviđaju mi se vaše metode, ali videću da li mogu da nađem termin. U koliko sati biste želeli da dođete?"
„Već sam ovde", reče Nejtan odgurnuvši vrata klinike.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:39 am



7.


Mrtvi su nevidljivi, nisu odsutni.

~ Sveti Avgustin ~



Uvedoše ga u jednu hladnu i tamnu prostoriju okupanu bledom svetlošću. Na krevetu, na vidnom mestu, nalazio se papir u plastičnom omotu, na kojem je bio ispisan redosled kontrolnih pregleda. Nejtan je doslovno sledio uputstva: skinuo se, obukao pamučnu bluzu, oprao ruke i urinirao u jednu posudu, a zatim pozvao sestru koja mu je izvadila krv.
Pregled se odvijao u skoro svakom delu klinike. Pacijent je, noseći jednu magnetnu karticu, prelazio iz prostorije u prostoriju gde su ga primali različiti specijalisti.
Žurka je započela kompletnim analizama krvi koje je uradio jedan mršavi, prosedi pedesetogodišnjak, čije je ime bilo doktor Blektrou. Nakon što ga je temeljno pregledao, ispitao je advokata u vezi s njegovim roditeljima i porodicom.
Ne, nikada nije imao nekih posebnih zdravstvenih problema osim artikulacijskog reumatizma kada je imao osam godina i mononukleoze kao dvanaestogodišnjak.
Ne, ni MST.\'7b4\'7d
Ne, nije znao od čega mu je umro otac, nije čak ni znao da li je uopšte i bio mrtav.
Ne, majka mu nije umrla od kardiovaskularne bolesti.
Nije bila ni dijabetičar.
Njegovi babe i dede? Nije ih poznavao.
Zatim su bila pitanja u vezi s njegovim načinom života.
Ne, nije pio niti pušio od kada mu se rodila kćerka. Da, jedno pakovanje cigareta virilo mu je iz džepa sakoa (preturali su mi po odelu!), ali nikada nije zapalio: imao ih je samo da bi mu ruke bile zauzete.
Da, ponekad je uzimao antidepresive. I sedative takode. Kao i polovina ljudi kojima je život nesređen.
Poslaše ga, zatim, kod jednog specijaliste za stanja stresa gde on uradi komplikovane testove kako bi se izmerila njegova profesionalna i porodična uznemirenost.
Da, doživeo je razvod braka.
Ne, nije bio otpuštan.
Da, doživeo je skoro smrt bliske osobe.
Ne, nije imao hipoteka.
Da, njegova finansijska situacija nedavno se promenila... ali nabolje.
Neka promena u navikama vezanim sa snom? Istina, nije ni imao navike u vezi sa spavanjem i možda je to i bio problem. Ja se ne predajem snu, san me obara, kao što kažu.
Na kraju ove etape, doktor mu podeli seriju jeftinih saveta koji bi mu mogli pomoći da bolje vlada onim što je on nazvao „situacije psihoemocionalne uznemirenosti".
Nejtan sasluša sva ta uputstva, ali kuvao je u sebi:
Ne želim da se pretvorim u zen učitelja, samo hoću da znam da li je moj život u opasnosti.
Potom, kardiološkim pregledom započeše ozbiljne stvari.
Oseti olakšanje videvši kardiologa koji mu se učini topao i osećajan. Nejtan mu ispriča o bolu u plućima koji ga je mučio već nekoliko dana. Doktor ga pažljivo sasluša i postavi mu dodatna pitanja o načinu i intenzitetu bola. Zatim mu izmeri pritisak, pa zatraži da trči na jednoj crvenoj traci kako bi mu izmerio srčani ritam posle napora. Zatim uradi elektrokardiogram, ultrazvuk srca i ehodopler: ako i ima nešto na srcu, neće moći da promakne.
Kontrola se nastavi ORL pregledom. Tu mu jedan otorinolaringolog pregleda grlo, nos, sinuse, uši. On odbi kontrolu na radiogramu: ne, nije imao problema sa sluhom.
Za uzvrat je morao da prođe fibroskopiju grla i radiografiju pluća; nije ih ubedio svojom pričom o cigaretama.
„Pa dobro, dešava mi se da i sada zapalim poneku, znate kako je..."
Nije bilo ništa lakše ni na endoskopiji rektuma. Ali prethodno su ga ubedili da je to bezbolno.
Otvarajući vrata na urologiji, on pretpostavi da će pričati o prostati. A tako je i bilo. Ne, još uvek nije noću ustajao po tri puta da bi piškio. Ne, nije imao uroloških smetnji. S druge strane, bio je još mlad za tumor prostate, zar ne?
Pregled se završi ultrazvukom koji se sastojao od postavljanja jedne sonde na različite delove tela. Tako je mogao da na jednom malom ekranu vidi lepe fotografije svoje džigerice, pankreasa, slezine, bešike.
On pogleda na svoj sat: dva sata po podne. Uh! Završilo se. Vrtelo mu se u glavi i povraćalo mu se. Imao je više pregleda u poslednjih nekoliko sati nego za čitav svoj život.
„Rezultate ćete dobiti za petnaestak dana", reče nečiji glas iza njega.
On se okrete i ugleda doktora Boulija koji ga je strogo gledao.
„Kako to, za petnaestak dana!" zagrme on. „Nemam vremena da čekam petnaestak dana. Ja sam iscrpljen, bolestan sam. Moram da znam od čega bolujem!"
„Smirite se", reče doktor, „šalio sam se: prve rezultate možemo imati za malo više od sat vremena."
On pažljivije pogleda u advokata i zabrinu se.
„Tačno je da izgledate veoma umorno. Možete malo da odmorite čekajući rezultate, ima jedna slobodna soba na drugom spratu. Mogu da kažem sestri da vam donese obrok?"
Nejtan prihvati. On pokupi svoju garderobu, pope se na sprat i obuče se u sobi koju su mu dali, a onda se stropošta na krevet.
Prva stvar koju je ugledao bilo je Melorino lice.
Melori je bila svetlost. Melori je bila sunce. Uvek puna energije i veselja. Bila je vrlo društvena, dok je Nejtan imao problema i; te strane. Jednom, kada su krečili ceo stan, nije bio ni reč progovorio s majstorom tokom nekoliko dana, dok je Melori trebalo manje od sat vremena da sazna sve o njegovom životu: od naziva grada u kojem je rođen do imena njegove dece. Nejtan nije mrzeo ljude, naprotiv, ali uglavnom nije umeo da im se obrati. Tačno je da nije bio baš zanimljiv. Melori je bila neko ko je po prirodi pozitivan i ko ima poverenja u ljude. On nije bio pozitivan. Za razliku od svoje žene, nije imao iluzi a u vezi s ljudskom prirodom.
I pored suprotnih karaktera, njihov brak je doživeo godine istinske sreće. Oboje su umeli da prave kompromis. Nejtan je, naravno, dosta vremena posvećivao svom poslu, ali Melori je to prihvatala. iazumela je njegovu potrebu za napredovanjem na društvenoj lestvici. Za uzvrat, Nejtan nikada nije kritikovao angažovanje svoje supruge iako ju je ponekad smatrao veoma naivnom i folkloričnom. Rođenje Boni još više je produbilo i učvrstilo njihov odnos.
Duboko u sebi, oduvek je mislio da je njegov brak osuđen na razvod. Zaista, na kraju su se rastali.
Dosta vremena provodio je radeći, jer je dobijao sve više i više obaveza. Veliki nedostatak u njihovom braku bila je njegova odsutnost, dobro je to znao.
Ali najgore što se dogodilo bila je Šonova smrt, njihovog drugog deteta, koje je bilo staro tri meseca.
To se dogodilo pre tri godine, tokom zime, početkom februara.
Melori je iz čudnih razloga odbijala da zaposli nekoga ko bi im čuvao decu. A mogli su zaista lako pronaći neku dadilju sa Filipina, koje su bile brojne u Americi, da brine o Boni i Šonu. Sve njegove kolege tako su radile. Ali Melori bi vam objasnila kako su te žene, da bi došle da čuvaju klince bogatih Amerikanaca, morale da napuste svoju zemlju i rođenu decu. Ako je oslobađanje žene sa Severa značilo robovanje one s juga, onda je ona, Melori Veksler, više volela da ne učestvuje u tome. Roditelji su ti koji treba da brinu o svojoj deci i niko drugi. Očevi su samo imali da pomognu u vaspitanju, to je sve. Ako biste se, na nesreću, usudili da protestujete, dokazujući kako, prosto kao A plus B, filipinske dadilje zarađuju dovoljno da mogu da pošalju novac u svoju zemlju i finansiraju školovanje dece, bili biste nazvani neokolonizatorom a onda bi ona održala takav govor da biste zažalili što ste komentarisali na tu temu.
Tog popodneva ranije se vratio iz kancelarije. Melori je planirala da ode u mesečnu posetu svojim roditeljima. Obično je vodila Boni sa sobom, ali pošto je mala tada imala anginu, odlučili su da je ostave u Njujorku sa ocem.
Melori je imala avion u šest sati uveče. Nejtan ju je sreo na izlaznim vratima. Brzo ga je poljubila nakon što mu je rekla nešto kao:
,,Sve sam ti pripremila, treba samo da podgreješ flašice u mikrotalasnoj. I ne zaboravi da ga podigneš da podrigne..."
I tako se našao sam sa dvoje dece. Za Boni je imao svoje tajno oružje: video-kasetu Maza i Lunja. U jednoj od svojih fantazija, Melori je u stvari odlučila da bojkotuje firmu Dizni pod izgovorom daje Miki Maus svoje proizvode dobijao iz Kine i Haitija preko svojih predstavnika koji se nisu libili da eksploatišu decu. Ali taj njen građanski čin nije se sviđao Boni, koja se osećala uskraćenom za mnoge crtane filmove.
Otac joj je, dakle, dao kasetu pošto mu je najpre obećala da ništa neće reći majci, i ona je, sva zadovoljna, otišla u salon da gleda svoj film.
Nejtan je stavio Šona u kolevku koju je postavio pored svog radnog stola. Bila je to mirna i zdrava beba. Popio je svoju flašicu mleka oko sedam sati, zatim je zapao. Nejtan je voleo da čuva decu. Nezgoda je što te večeri nije imao vremena da uživa u tome. Radio je na jednom važnom i teškom slučaju. Štaviše, nisu mu više ni davali ništa osim važnih i teških slučajeva, zbog čega je sve više dosjea morao da donosi kući. Postizao je, ali teško.
Posle svog crtanog filma, Boni je tražila da jede (špagete naravno: posle Maze i Lunje, šta bi se drugo moglo jesti?). Pripremio joj je njeno omiljeno jelo, ali nije mogao da večera s njom. Zatim je otišla da spava, bez protivljenja.
Radio je punom parom naredna četiri sata, zatim je Šonu dao poslednju flašicu mleka, negde oko ponoći, pre nego što je i sam otišao na spavanje. Bio je iscrpljen i hteo je da sutradan rano ustane. Šon je bio pravi budilnik. Sa tri meseca, već je spavao celu noć tako da je Nejtan bio ubeđen da će moći da spava najmanje do šest sati.
Da, ali eto, sutradan ujutru, u kolevci je zatekao beživotno telo svog sina, kako leži na stomaku. U trenutku kad je podizao to malo biće, još tako lagano, primetio je na čaršavu malo ružičaste pene. Obuzeo ga je neki osećaj užasa i odmah je shvatio.
Smrt je bila tiha, u to je bio ubeđen. Nejtan je imao lak san a nije čuo nikakav plač ni krik.
Danas je dobro poznata iznenadna smrt novorođenčadi. Kao i svi roditelji, on i Melori bili su upozoreni na moguće posledice položaja spavanja na stomaku kod beba i uvek su sledili uputstva pedijatra da Šona okreću na leđa...
Takođe su i pazili da bebino lice bude slobodno, da sobna temperatura nikada ne bude previsoka (Melori je bila postavila jedan sofisticirani termostat koji je održavao temperaturu na 20°C), da je dušek tvrd (bili su kupili onaj najskuplji koji ispunjava sve norme sigurnosti). Kako biti bolji roditelj?
Više puta postavljali su mu pitanje: da li je zaista okrenuo bebu na leđa? Ma jeste! Jeste! Kao i obično. To im je rekao. Ali u stvari, nije se tačno sećao trenutka kada ju je stavio da spava. Nije video tu sliku u mislima. Sve čega se jasno sećao bilo je to da je tokom te proklete večeri bio potpuno zanet svojim poslom. Tim usranim dosjeom u vezi sa finansijskim spajanjem dve avio-kompanije.
Otkako je postao otac, nikada nijedno od svoje dece nije stavio da spava na stomak, čak ni na bok. Zašto bi to uradio te večeri? To je bilo nemoguće. Znao je da to nije učinio, ali nije se sećao tačnog momenta kada je uspavao svog sina. I ta nesigurnost ga je grizla i povećavala njegov osećaj krivice.
Sa svoje strane, Melori je stvorila iluziju o sopstvenoj krivici zato što nije dojila svoje drugo dete. Kao da je to moglo nešto da promeni!
Zašto se njegov brak posle te nesreće raspršio umesto da postane još jači? Nije bio sposoban da jasno odgovori na to pitanje koje je sebi danima postavljao. Da objasni tu potrebu za udaljavanjem koja ih je bila obuzela.
Tako se to dogodilo. Relativno brzo. Biti s njom odjednom je postalo nepodnošljivo. Kako živeti pred njenim pogledom koji ga je možda optuživao za Šonovu smrt? Vratiti se kući da bi razgovarao o čemu? Ponovo se vraćati u prošlost?
„Sećaš se kako je bio lep? Sećaš se kako smo ga očekivali? Kako smo bili ponosni na njega? Sećaš se gde je začet? U brvnari na Vajt Montani, na skijanju... Sećaš se... Sećaš se..."
Nije više znao šta da odgovara na njena pitanja.
„Veruješ li da je negde na nebu, Nejtane? Veruješ li da ima nečeg posle?" Nije znao. Ni u šta nije verovao.
Od njega je bila ostala samo ta razjapljena rana, ta beskrajna tuga, taj užasni osećaj da je ispustio svoje dete. Bio je bespomoćan, slomljen. Dugo je njegov bol bio toliko dubok da mu nije bilo ni do čega, zato što ništa nije moglo da vrati njegovu bebu.
Kako bi nastavio život, on se, dakle, predao svom poslu. Ali u kancelariji, svuda gde bi kročio, postavljali su mu isto pitanje: kako je tvoja supruga?
Uvek njegova žena.
A on? Njegova tuga? Ko je o tome brinuo? Nikada ga nisu pitali za njega, kako je njemu. Kako je on sve to preživljavao. Smatrali su ga jakim. Takav je u stvari bio u poslu, zar ne? vrst, nemilosrdan, zver, onaj koji nije imao prava na suze i očajavanje.
Nejtan otvori oči i skoči iz kreveta.
Znao je da se nikada neće oporaviti od te rane. Bilo je dana, naravno, kada mu se dogadalo da provede divno vreme sa svojom kćerkom, da se zabavi baveći se sportom, da se nasmeje šali nekog od svojih kolega. Ali, čak i u tim trenucima, nije ga napuštala bolna uspomena na Šona.
Sat vremena kasnije, sedeći u fotelji naspram doktora Boulija, Nejtan je posmatrao jedan ram boje zlata koji je uokvirivao neku vrstu diplome sa Hipokratovom rečenicom, ispisanom na latinskom:
Vita brevis, ars longa, experimentum pericolosum, judicium difficile.
„Život je kratak, umetnost je duga, iskustvo opasno, suđenje teško", prevede doktor. „To znači da..."
„Znam ja šta to znači", prekide ga Nejtan. „Diplomirao sam pravo, nisam neka pop zvezda koja dolazi ovde na dezintoksikaciju."
„Dobro, dobro, u redu", reče doktor.
On mu pruži jedan dokument od oko trideset stranica koji je nosio natpis MEDICINSKI IZVEŠTAJ.
Nejtan prelista nekoliko stranica ne čitajući ih pažljivo, podiže glavu prema Bouliju i zabrinuto upita:
„Dakle?"
Doktor uzdahnu nekoliko puta kako bi produžio neizvesnost.
Tip je pravi sadista.
On pročisti grlo i proguta pljuvačku.
Hajde, napred, reci mi da ću da crknem!
„Izgleda da nećete umreti baš sutra ujutru, nema ničeg alarmantnog u vašim rezultatima."
„Vi... sigurni ste? Ali moje srce..."
„Nemate arterijsku hipertenziju."
„A holesterol?"
Bouli odmahnu glavom.
„Nije opasno: vaša LDL, povišen holesterol, nije zabrinjavajuće."
„A ovaj bol u grudima?"
„Ništa naročito: kardiolog će reći, u najgorem, neka angina pluća izazvana jakim stresom."
„Nema rizika od infarkta?"
„To je malo moguće. Daću vam ipak jedan sprej na bazi trinitrina, za svaki slučaj. Ali to bi trebalo da popusti uz odmaranje.
Nejtan uze lek koji mu je pružio Bouli. Malo je falilo da ga zagrli. Osećao se tri tone lakšim.
Doktor mu je dugo iznosio rezultate različitih pregleda, ali Nejtan ga više nije slušao. Znao je osnovno: neće odmah umreti.
Čim je seo u auto, pažljivo je pročitao zaključke doktora sa svakog pregleda. Bez sumnje, zdravstveno stanje mu je bilo odlično. Za nekoliko minuta, raspoloženje mu se naglo popravilo.
On pogleda na sat. Da li su mu zaista bili potrebni ti slobodni dani? Sada kada je bio razuveren, zar ne bi bilo bolje da se vrati na posao? Nejtan del Amiko se vraća u igru. Ebi, donesite mi dosje Rajtbajs i aktivirajte mi sve zakazane sastanke. Da li biste mogli da ostanete malo duže večeras, napravili bismo jedan dobar zalet!
Ne. Bio je bolje, ali ne treba preskakati stepenice. Bio je dovoljno pronicljiv da oseti kako nešto zaista škripi. A i hteo je da ode po Boni.
On upali svoj džip i krenu prema Central park vestu.
Imao je potrebu za alkoholom i cigaretama. Zavuče ruku u džep odela i napipa kutiju iz koje izvadi dve cigarete. „Ne palim ih nikada, držim ih tu samo da bih uposlio ruke", nevešto citira sebe. Na te reči, on zapali obe cigarete istovremeno i prasnu u glasan smeh. Smrt još nije bila tu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:40 am









8.


Mi smo dakle sasvim sami u tami ovog života.

~ Dijalog iz filma "Ambis" Džejmsa Kameruna ~


Vrativši se kući, on pripremi sebi testeninu. Pene rigate s peršunom i parmezanom uz koje je poslužio kalifornijsko vino. Nakon što je jeo, ponovo se istuširao, obukao džemper od kašmira sa rol kragnom i elegantan kostim.
Vratio se u garažu, ostavio džip na svom mestu i uzeo kupe. Ah, ponovo je živeo! Sutra će opet na trčanje u park, zatim će zamoliti Pitera da mu nađe ulaznice za jednu dobru košarkašku utakmicu u Medison skver gardenu. U pregratku za rukavice nalazilo se desetak CD-ova koje je voleo da sluša dok vozi. On ubaci u aparat jedan album Erika Kleptona i prepusti se nezaboravnim zvucima pesme Lejla.
To se zove muzika!
Eto šta će raditi tokom tih nekoliko dana odmora: posvetiće vreme onim stvarima u kojima je zaista uživao. Imao je novca, živeo je u jednom od najlepših gradova na svetu, život je mogao biti i gori.
Nejtanu je bilo laknulo. Stvarno. Ovog puta, morao je da prizna da se baš bio uplašio. Ali trenutno nije osećao ni najmanji bol. Eto. Bio je to samo slab stres. Danak koji je morao da plati modernom životu, to je sve.
Nakon što je pojačao muziku, on otvori prozor i kratko vrisnu u nebo dok je V6 jurio. Svestan da je malo preterao s kalifornijskim šardoneom, primorao se da uspori. Nije bio trenutak za nezgodu.
Parkirao je auto i ušao u hirurški centar koji je posetio prethodnog dana. Ali doktor Gudrič nije bio tu.
„U ovo vreme možete ga naći u jedinici za palijativnu negu", reče mu recepcionerka, ispisujući adresu na podsetnik papiriću.
Nejtan brzo izađe. Bilo mu je jako stalo do toga da Gudrič čuje rezultate njegovih pregleda.
Pet minuta kasnije, bio je ispred zgrade jedinica za palijativnu negu, lepe građevine od ružičastog granita okružene zelenilom. Gurnuvši vrata prizemlja, obuze ga neki čudan osećaj. U stvari, mesto uopšte nije ličilo na medicinsku ustanovu. Ovde nije bilo ni komplikovanih aparata za negu ni meteža koji je obavezno vladao u bolnicima. U holu se nalazila velika jelka s tradicionalnim ukrasima. Ispod drveta već je bilo počelo da se sakuplja nekoliko poklon paketa. Nejtan krenu ka staklenim vratima koja su izlazila na mali park sav okićen i prekriven snegom. Već je bila pala noć a po neka bela pahulja vrtela se u vazduhu. On se udalji od prozora i uputi hodnikom koji je vodio u jednu veliku zajedničku salu sa zidovima presvučenim purpurnim i zlatnim tkaninama. Male ukrasne sveće bile su postavljene svuda po prostoriji kao signali i čula se tiha muzika neopisivo lepih božičnih pesama. Sve je u ovoj prostoriji bilo namenjeno stvaranju osećaja sigurnosti i mira.
Svi prisutni izgledali su toliko zaokupljeni nečim da niko i nije obratio pažnju na njega.
Nejtan se zagleda u jednu, još mladu ženu koja je sedela u fotelji na točkice. Telo joj je bilo kost i koža a glava nagnuta na stranu u jednom beznadežno ukočenom položaju. Jedan pripadnik osoblja hranio ju je supom i komentarisao joj program s televizije. Bio je to neki crtani film.
Nejtan oseti nečiju ruku na svom ramenu.
„Zdravo, Del Amiko", kratko reče Gudrič ne iznenadivši se što ga vidi. „Došli ste nam malo u posetu?"
„Ovo je impresivno, Gerete. Nikada nisam bio u sličnoj ustanovi."
Lekar ga povede u obilazak. Odeljenje je brojalo stotinu kreveta namenjenih obolelima od neizlečivih bolesti, najčešće od raka u završnom stadijumu, side ili neuroloških bolesti. Većina ih je bila fizički oštećena, i advokatu u početku bi teško da podnese njihov pogled. Na kraju jednog hodnika, on se usudi da upita Gudriča:
„Da li bolesnici znaju da... ?"
„Da će umreti? Naravno. Ovde ih ne lažemo: poslednji sat ne sme da bude laž."
Sa Nejtanom za petama, Geret završi večernju vizitu. Bio je veseo i blag, i zastajao je da sa svakim bolesnikom razmeni po nekoliko rečenica. Tema razgovora najčešće nije bila bolest: one koji su imali posetu pitao je za novosti u vezi s njihovim porodicama ili prijateljima. Sa ostalima je komentarisao - ponekad nadugo - najnovije sportske rezultate, vreme ili međunarodne događaje. Bio je to govornik bez premca, koji je s lakoćom upravljao raspoloženjem. ak i najtežu bolesnicu uspevao je da razveseli i retko je napuštao sobu ne dobivši osmeh.
Ovaj tip bi bio izvanredan advokat, pomisli Nejtan.
Poseta jedinici za negu bila je uznemiravajuća, ali atmosfera mu se učini manje morbidnom nego što je zamišljao, kao da se smrt mogla zalediti na neko vreme, znajući sa sigurnošću da će se ubrzo vratiti da tumara ovuda.
Gudrič mu predstavi neke od mnogobrojnih volontera koji su pomagali na odeljenju. Nejtan je bio iskreno ganut pred tim ljudima koji su deo svog vremena posvećivali drugima i nije mogao a da ne misli na svoju ženu. Dobro ju je poznavao, znao je da bi njoj bilo dobro ovde, da bi bila sposobna da bolesnicima prenese svetlost i optimizam. Poželeo je da i on sam može da oseti tu empatiju prema ljudima, ali on nikada nije znao da priđe drugima.
I pored svega, da ne bi bio jedina besposlena osoba u ustanovi, on obiđe nekoliko soba, sramežljivo ponudivši pomoć: prodiskutovao je o jednoj televizijskoj emisiji s mladim fotografom obolelim od side i jednim starcem koji je, da bi se mogao hraniti, bio podvrgnut traheotomiji.
S poslednjom kašičicom kompota, Nejtan postade svestan da mu ruka podrhtava. Napadi kašlja i struganje u grlu bolesnika užasavali su ga i bilo mu je loše. Bio je nesposoban da upravlja sobom pred tolikom patnjom. Trebalo je da se izvini starcu, ali ovaj se pravio da ne primećuje njegovu nelagodnost. On mu zahvali osmehom, potom zatvori oči.
U tom trenutku, u sobu uđe Gudrič. On primeti Nejtanovu zbunjenost.
„Kako se snalazite, Del Amiko?"
Advokat ne odgovori. Pogled mu ostade prikovan za samrtnikovo iznenađujuće spokojno lice.
„Zašto ovaj čovek izgleda kao da ga nije strah?" tiho upita, udaljavajući se.
Geret skide naočare i protrlja oči razmišljajući kakav bi odgovor mogao dati na takvo pitanje.
,,Žil je jedan od naših najstarijih pacijenta. Već je u poodmaklim godinama i svesno prihvata bolest. To mu je ostavilo vremena da pripremi svoj odlazak i u miru ode."
„Ja nikada neću biti takav", konstatovao je Nejtan.
„Znate li izreku: prestaćeš da se bojiš ako si prestao da se nadaš? Eto, ona se primenjuje ovde: strah od smrti smanjuje se onda kada je završeno s planiranjem."
„Kako je moguće ništa više ne očekivati?"
„Recimo da Žil očekuje još samo jedno", fatalistično odgovori doktor. „Ali neka vas to ne prevari: svi samrtnici ne odlaze tako smireni kao on. Mnogobrojni su oni koji umiru u srdžbi, potpuno besni na svoju bolest."
„Njih bolje razumem", priznao je Nejtan, neiznenađen.
Odjednom, njegovo lice prekri talas tuge. Geret ga trže:
„Hajde, nemojte da ste takvi, Del Amiko! Ovim ljudima je potrebna bezuslovna ljubav i razumevanje, ne sažaljenje. Ne zaboravite da je ovo ipak pomalo poseban period: većina bolesnika ovde zna da će ovo biti njihov poslednji Božić."
„Da li mene ubrajate u taj skup?" provokativno upita advokat.
„Ko zna", reče Gudrič slegnuvši ramenima.
Nejtan nije želeo da se zadržava na toj temi. U glavi mu se vrtelo jedno pitanje:
„Zar to nije poražavajuće za jednog doktora kao što ste vi?"
„Mislite... što ne mogu da izlečim ove ljude?"
Nejtan klimnu glavom.
„Ne", odgovori Gudrič. „Naprotiv: izazov je zato što je teško. Ako se ne može izlečiti, ne znači da se ne može pomoći. Hirurgija je nešto što zahteva dosta tehnike, ali što nema veze sa srcem. Ovde je drugačije. Mi smo uz pacijente u njihovim poslednjim trenucima. To može zvučati nedovoljno, ali već je mnogo, znate. I, istinu govoreći, lakše je nekoga iskasapiti na operacionom stolu nego pratiti ga ka tami."
„Ali u čemu se sastoji to praćenje?"
Gudrič raširi ruke.
„To je istovremeno i veoma komplikovano i jednostavno: bolesniku možete čitati, pomagati mu da se očešlja, podići mu jastuk, povesti ga u šetnju parkom... Ali najčešće ne činite ništa. Ostajete ovde uz njega i delite s njim strah i patnju. Vi ste jednostavno tu da biste bili uz njega i saslušali ga."
„I dalje ne razumem kako se odlučuju da prihvate smrt."
„Negirati smrt nije rešenje! Naše društvo je, brišući većinu obreda koji prate odlazak na onaj svet, napravilo od toga tabu-temu. Zato se ljudi osećaju bespomoćno pred smrću!" Doktor sačeka nekoliko trenutaka a onda dodade: ,,A ipak, smrt nije neka anomalija."
Poslednje reči izgovorio je glasnije, kao da je pokušao i samog sebe da ubedi.
Dva čoveka sada su se bila vratila u hol. Nejtan poče da zakopčava svoju jaknu. Ali pre nego što je otišao, rekao je još jedno:
„Da smo načisto, Gerete: uopšte vam ne verujem."
„Molim?"
„Sve što ste mi rekli, sve vaše izmišljotine u vezi sa smrću i Glasnikom. Ne verujem ni jednu jedinu reč."
Nije se činilo da je Gudrič iznenađen.
,,Oh! Razumem vas: neko ko misli da upravlja svojim egzistiranjem ne želi da ga poljuljaju u njegovim ubeđenjima."
„Štaviše, želim da vam stavim do znanja da mi je zdravstveno stanje odlično. Žao mi je zbog vas, ali čini mi se da ste se prevarili: ja uopšte ne umirem."
„Drago mi je što to čujem."
„Čak sam uzeo i nekoliko slobodnih dana."
„Iskoristite ih dobro."
„Nervirate me, Gerete."
Nejtan pritisnu dugme kako bi pozvao lift. Gudrič je i dalje stajao pored njega i gledao ga, kao da je pokušavao da izmeri njegove mogućnosti. Konačno se odluči:
„Mislim da bi trebalo da posetite Kendis."
Nejtan uzdahnu.
„Ko je Kendis?"
„Jedna devojka sa Stejten Ajlenda. Radi kao kelnerica u Dolce vita, kafeteriji u centru Sent Džordža, gde ponekad ujutru odlazim na kafu."
Advokat slegnu ramenima.
„I onda?"
„Dobro ste me razumeli, Nejtane."
Odjednom, zapljusnu ga sećanje na Kevina.
„Hoćete da kažete da će ona..."
Geret potvrdi klimnuvši glavom.
„Ne verujem vam. Prošli ste pored te žene i, odjednom, ovako, javilo vam se." Geret ne reče ništa. Del Amiko nastavi paljbu: ,,A, kako se to tačno dešava? Da li njena glava počinje da svetluca u masi koja korača Posmrtni marš?"
„Ne verujete u to što govorite", tužno reče Gudrič. „Ponekad se pojavi bela svetlost koju samo vi primećujete. Ali to nije ono najvažnije."
„Šta je najvažnije?"
„Ono što osećate duboko u sebi. Odjednom, vi znate: ubeđeni ste da je toj osobi ostalo još samo nekoliko nedelja života."
„Mislim da ste opasni."
„A ja mislim da bi trebalo da odete do Kendis", kratko ponovi Geret.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:40 am



9.



Vidiš kako ova mala sveća daleko baca svoju svetlost.
Tako i dobro delo blista u zlonamernom svetu.

~ Šekspir ~


12. decembar


Kafić Dolce vita nalazio se u jednoj od najprometnijih ulica Sent Džordža. U osam sati ujutru, mesto je bilo veoma živo. Ispred šanka, nalazila mi se dva dugačka reda, ali kako je usluga bila brza, čekanje nije trajalo. U to vreme, većina gostiju bili su stalni klijenti, uglavnom oni koji rade u blizini, koji skoknu na brzinu po kapučino i donat.
Nejtan sede za sto pored prozora i sačeka da neko dođe po porudžbinu. Pogled mu prelete po zaposlenom osoblju: dvoje je bilo zaduženo za porudžbine „za poneti", a preostalo dvoje za klijente u sali. Koja je bila Kendis? Gudrič je samo spomenuo mladu ženu.
„Šta želite, gospodine?"
Kelnerica koja mu je upravo bila postavila to pitanje bila je žena smeđe kose i umornog lica. Bila je već duboko u četrdesetim, a bedž na njenoj bluzi pokazivao je da se zove Elen. On se odluči za formulu kompletan doručak koji mu ona gotovo odmah donese.
Pijući svoju kafu, on pažljivo pogleda kelnerice u šanku. Prva, sa silikonskim usnama i jakom šminkom, jedva da je imala dvadeset godina. Privlačila je mnoge muške poglede ističući svoje impozantne grudi. Jasno se videlo da je igrala na kartu fizičkog izgleda, lagano je provocirala svakim svojim pokretom. Druga je bila diskretnija, bez sumnje malo starija, niska s kratkom plavom kosom. Brza i efikasna, služila je po dva klijenta, dok je njena koleginica stizala po jednog. Nije kod nje bilo ničeg provokativnog. Bila je to simpatična devojka, jednostavna, nimalo vulgarna.
Instinktivno, Nejtan oseti da je to ona. Da bi se uverio, otišao je po papirne salvete koje su stajale na hromiranom poslužavniku pored kasa. Prišao je što je bliže mogao, u svakom slučaju dovoljno blizu da je krišom mogao da pročita ime na bedžu plavokose kelnerice.
Zvala se Kendis Kuk.
On pola sata ostade u kafeteriji a onda poče da se pita šta je uopšte radio tu. Prethodnog dana, bio je čvrsto odlučio da zaboravi na Gudričeve nebuloze. Pa ipak, jutros se nije dugo dvoumio pre nego što se vratio na Stejten Ajlend. Nešto nepoznato u njemu vuklo ga je tamo. Da li je to bila radoznalost? Euforija što je saznao da je dobrog zdravlja? Ili bojazan da je Gudrič moćniji od doktora? Bilo je svega pomalo, nesumnjivo. Geret je umeo da ga stavi u nepriliku. Treba napomenuti da ga je od Kevinovog samoubistva bila savladala neka ozbiljnost. Osećao je da svuda vidi opasnost u blizini, za sebe i za druge. Zato je on želeo da ima Kendis na oku. Ali nije mogao da ostane ovde celo jutro. Već odavno je bio završio svoj doručak i na kraju će još i postati sumnjiv. Konačno, šta bi stvarno moglo da se dogodi devojci u ovako mirnom kvartu?
On izađe na ulicu. Mahinalno kupi Volstrit džurnal a onda obiđe nekoliko butika u centru. To iskoristi za kupovinu božićnih poklona, daleko od vreve Menhetna. To se, u stvari, svodilo na vrlo malo stvari: nekoliko partitura, jedan muzički kompjuterski program za Boni, flašu dobrog francuskog vina za Ebi i nož za tompus onom idiotu od Džordana. Nema svrhe da išta kupuje za Melori: ona ionako neće prihvatiti i to će samo stvoriti novi problem među njima.
Ponovo sede u džip - manje upadljiv od jaguara - parkiran naspram kafeterije. Prolazeći, on baci pogled na prozore: sve u redu, gužva se bila smanjila a Kendis je i dalje bila na svom radnom mestu.
Dobro, neće celo jutro čekati ovde. On ubaci ključ da bi dao kontakt, ali predomisli se. Nije mogao da odluči. Kao da mu je nešto govorilo da ne treba da se udaljava. Tako, on posluša svoj instinkt i otvori novine. Ličio je na detektiva u zaklonu.
U jedanaest sati i trideset minuta zazvoni njegov mobilni telefon.
„Zdravo, tata."
„Boni? Nisi u školi?"
„Nemamo časove danas. Koriste školsku zgradu za vežbe obezbeđenja."
„Šta radiš?"
„Doručkujem", odgovori ona zevajući. „Ne zaboravi da je ovde tek osam sati."
„Gde je mama?"
„Tek se tušira."
Boni je bilo dozvoljeno da zove svog oca kad god poželi. To je bio dogovor između njega i Melori. On je ponovo ču kako zeva.
„Kasno si legla?"
„Aha. Vans nas je vodio u bioskop sinoć."
Te reči na njega delovaše poput elektrošoka. Već nekoliko meseci, njegova žena se povremeno viđala s bivšim momkom Vansom Tajlerom, s kojim je izlazila jedno vreme kada je bila na prvoj godini fakulteta. Vans je bio dete iz jedne bogate kalifornijske porodice koja se već dugo družila s Vekslerovima. Na osnovu onoga što je Nejtan zaključio, živeo je od dividendi koje su mu donosile akcije jedne firme za proizvodnju kozmetike, nasleđene od roditelja. Od pre nekoliko godina razveden, ponovo je počeo da veruje u sreću kada se Melori doselila u San Dijego.
Nejtan je mrzeo sve što je predstavljao Tajler. I to je bilo obostrano.
Ipak, svaki put kada ga je njegova kćerka spominjala, pazio je da ga ne omalovažava u slučaju da Melori zaista planira da sa njim nastavi život. Boni, koja je teško podnela razvod roditelja, postajala bi veoma agresivna čim bi se neki muškarac usudio da priđe njenoj majci. Nije joj trebalo još peripetija odraslih.
„Jesi li se lepo provela?"
„Dobro znaš da ne volim Vansa."
Potpuno si u pravu, dušo.
„Slušaj, Boni. Ako jednog dana mama odluči da se ponovo uda, ne bi trebalo da budeš tužna."
„Zašto?"
„Mami je potrebna sigurnost a možda bi neko poput Vansa mogao dobro da brine o vama."
„Već imam tebe i mamu da brinete o meni."
„Naravno, ali nikad se ne zna šta može da se dogodi u životu."
On se seti Gudričevih reći. A šta ako je bilo tačno ono što je govorio? Šta ako je smrt već kucala na njegova vrata?
„Šta misliš da će se dogoditi?"
„Ne znam."
„Vans nije moj otac."
„Naravno da nije, dušo." Skupivši ogromnu snagu, on konačno izusti: „Vans možda nije loš momak. Mama bi lako mogla biti srećna s njim."
„Ranije si mislio da je on jedan glupan."
„Ne budi prosta, Boni. Ne bi trebalo da upotrebljavaš tu reč."
„Ti si to govorio kada si razgovarao s mamom o njemu!"
„Istina je da ga ne volim baš mnogo", morao je Nejtan da prizna. „Ali to je možda zato što nas dvojica nismo iz istog miljea. Znaš, ljudi kao što je Vans rođeni su sa srebrnom kašikom u ustima."
Ona se začudi.
„Sa srebrnom kašikom?"
„To je izreka, dušo. A znači da je njegova porodica oduvek bila bogata. Vans nije morao da radi da bi platio svoje studiranje."
Dok sam ja morao da perem automobile i rintam po magacinima Bruklina.
„Mama i Vans su izlazili zajedno kada su bili mladi?"
„Govori tiše, dušo, mama ne bi volela da te čuje da pričaš o tome."
Kao da bi ga utešila, ona prošaputa:
„Sve je u redu, popela sam se u moju sobu. Grejem se pored radijatora."
On lako zamisli svoju kćerku, u njenoj pamučnoj pidžami s likom Džeka Olenterna, i njena mala stopala ušuškana u papuče s likom Harija Potera. Obožavao je da deli tajne s njom.
„Samo su nekoliko puta izašli zajedno", reče Nejtan, „ali nije bilo ozbiljno."
Boni zaćuta na nekoliko trenutaka, što je bio znak da je razmišljala, a onda, prokomentarisa:
„Ali i mama je rođena sa zlatnom kašikom u ustima!"
„Srebrnom, dušo. Pa jeste, u pravu si. Ali ona je drugačija: ona ne prezire ljude koji nisu iz njenog miljea. Ona je časna."
„To znam."
„I ti treba da budeš takva, čuješ li? Ne treba da prezireš ljude koji čiste u tvojoj školi ili koji te poslužuju u kantini. Ljude treba poštovati i kad ne zarađuju mnogo novca, razumeš?"
Kako je bila inteligentna, podseti ga na njegovu kontradiktornost.
„Ipak... ti si uvek govorio da u Americi oni koji žele da zarade novac i završe bogati."
,,E pa i ja ponekad govorim gluposti, kao svi ljudi."
„Da li ja treba da prezirem bogate?"
„Nipošto! Ljude ne treba da ocenjuješ na osnovu njihovog novca već na osnovu njihovog ponašanja. Jasno?"
„Jasno, tata." Zatim mu ona, poverljivim tonom, reče: „Znaš, ne verujem da mama voli Vansa."
Iznenađen tim komentarom, on na trenutak zaćuta, zatim reče:
„Ponekad, nije potrebna ljubav da bi se delio život s nekim."
Zašto joj pričam o ovakvim stvarima? Ona je samo mala devojčica. Ona ne može da razume.
„Ali ja, ja mislim da je mami potrebna ljubav u životu."
On začu Melorin glas kako doziva kćerku iz kuhinje.
„Moram da idem", reče Boni otvorivši vrata svoje sobe.
„Važi, dušo."
Ali ona još prošaputa:
„Znaš, sigurna sam u to da mama ne voli Vansa."
,,A kako ti to znaš?"
„Žene znaju te stvari."
„Ti nisi žena, ti si još mala devojčica koja mora brzo da pojede svoje žitarice. Ali ja te mnogo volim, mišu moj. Najviše na svetu."
„I ja tebe volim."
Nejtan uključi grejanje u džipu, sve vreme misleći na ono što mu je kćerka upravo priznala.
Istini za volju, nije shvatao šta je njegova žena pronalazila u toj budali od Tajlera: bio je samoživ i arogantan, onaj tip ljudi koji i dalje veruju da im njihovo nasledstvo daje superiornost u odnosu na ostali svet. Ali posle svega, Vans je možda bio u pravu što je verovao u svoju šansu. Nalazio se na pravom mestu, mogao je svakog dana da vida Melori, i, naročito, ona je bila slobodna. Prvi put u životu, Nejtan pomisli da je možda zauvek izgubio Melori.
Čudno jer je on uvek mislio, čak i dok su se razvodili, da će mu se ona, pre ili kasnije, vratiti i da se zapravo radilo samo o trenutnom udaljavanju. Toliko da on sa svoje strane nikada nije zaista pomislio da počne bilo šta s nekom drugom ženom. Od razvoda, imao je dva ili tri susreta, ali sve se završavalo samo na kratkim avanturama. U svakom slučaju, nijedna nije Melori ni do kolena.
Kao lovac na blago, tražio ju je u dubini mutne vode jezera Sankati Hed.
Kendis završi smenu u dva sata po podne.
U izbledelim farmerkama i kožnoj jakni, ona uđe u stari slupani pikap parkiran nedaleko od kafeterije. Nejtan pokrenu svoj džip i krenu za njom. U tim satima, saobraćaj još nije bio gust. Kao u filmovima, on iskoristi prvo crveno svetio i propusti dva automobila između sebe i Kendis. Nikada u životu nije nekog pratio i plašio se da će biti otkriven.
Pik-ap napusti centar i uputi se ka jugu. Kendis je vozila dvadesetak minuta da bi stigla do svog kvarta, naseljenog ali mirnog. Ona se parkira ispred jednog paviljona, na ulazu u malu kućicu.
Da li ona ovde živi?
Ona pozvoni i vrata joj otvori jedna debela žena dobroćudnog lica. Kendis uđe u kuća a onda, nakon pet minuta, ponovo izađe držeći u naručju malog dečaka od oko godinu godina, obučenog u preveliku pilotsku jaknu.
„Hvala još jednom, Tanja", reče ona radosno dok je odlazila.
Čvrsto je stezala dečaka u rukama. Na glavu mu je bila stavila jarko- crvenu kapu. Kendis pažljivo spusti dete na zadnje sedište automobila i uputi se ka obližnjem supermarketu. Stigavši na parking, ona stavi svog sina u kolica za kupovinu i uđe u market. Nejtan ju je pratio kroz rejone.
Polako je obavljala kupovinu, najverovatnije pazeći da ne prekorači svoj budžet. Birajući, gotovo sistematski, jeftinije proizvode, ostavljala je utisak da uživa u toj aktivnosti. esto se zaustavljala da bi prošaputala nešto svom sinu na uvo i zagrlila ga pokazujući mu prstom na neobične proizvode.
„Vidi veliku ribu, Džoše! A ovo, jesi li video lepi ananas?"
Beba je bila nasmejana i gledala je oko sebe svojim krupnim radoznalim očima. Kendis mu ponovi nekoliko puta da je lep i pametan a zatim mu, da bi ga nagradila, kupi veliku kutiju maršmeloua.
Nejtanu odmah bi jasno da je ta žena bila zadovoljna sobom i da njena sreća nije bila lažna. On se upita da li ona živi s nekim ili je slobodna. Bio je spreman da se opkladi na ovo drugo, ali pokoleba se videvši je da zastaje u rejonu alkoholnih pića i kupuje paket badvajzera. To mu se učini čudnim, nije je zamišljao kako pije pivo.
Na parkingu, prošao je tik pored nje. Imala je vedro lice. On pogleda u dete i pomisli na svog sina. Ponovo je ušla u svoj pik-ap, a on krenu za njom preko malog ostrva.
Prekriveno brežuljcima, ostrvo Stejten Ajlend bilo je bliže Nju Džerziju nego Njujorku. Stres koji je vladao u Vilidžu bio je daleko odavde. Bilo je dosta porodičnih kuća i ambijent je bio manje brutalan a više familijaran u odnosu na Menhetn.
Ovo predgrađe je postalo naseljenije otkako su pojedini stanovnici loših delova Bruklina počeli da dolaze ovamo u potrazi za više mira i sigurnosti. Ali žitelji Menhetna i dalje su smatrali ovaj kraj selom. Što se tiče stanovnika Stejten Ajlenda, oni se bili ispoljili svoju želju da se otcepe, tražeći administrativno odvajanje od Menhetna, umorni od plaćanja visokih poreza koje su koristile njihove komšije.
Kendis nastavi da vozi sve do naselja gde je ostavljala svog sina, ali ovaj put ne zaustavi se ispred Tanjinog paviljona. Skrenula je desno putem od makadama, koji je odvede do jedne od poslednjih kuća u kraju.
Advokat se parkira na pedesetak metara od kuće. Seti se da je prethodne godine, tokom jednog vikenda u Stou Montani s Boni, kupio dvogled. Do đavola, gde li ga je ostavio? On potraži pozadi i pronađe ga ispod jednog sedišta. Zgrabi ga i uperi prema kući Kendis Kuk.
Mlada žena stajala je s jednim muškarcem i smejala se. Bio je to krupan čovek, visok i grub, šezdesetih godina, s bejzbol kačketom na glavi i cigaretom iza uva. Nejtanu se učini da malo podseća na Klinta Istvuda.
Možda njegov otac.
Čovek prekide svoj posao - farbanje verande - kako bi pomogao Kendis da iz gepeka izvadi kese od smeđeg papira. Izgledalo je da se međusobno dobro slažu. Klint izvadi dete iz auta. Dečak izvadi jedan maršmelou iz kese s bombonama i stavi ga u usta svom dedi, dok je Kendis odvozila auto u malu garažu.
Izgleda da ona živi ovde.
Kendis uvede Džoša u kuću, dok je čovek sa cigaretom završavao čišćenje svojih četki. Ona mu donese jednu flašu badvajzera koje je upravo bila kupila. Klint joj zahvali, stavi ruku na rame i oni uđoše.
Dan je bio siv i počinjao je da pada mrak.
U salonu se upali svetio i tri siluete se pretvoriše u senke na zidu. uo se smeh pomešan sa zvukom televizije. Nejtan se zbunjeno zapita zašto je ta devojka još živela sa svojim ocem.
On ostade tako još dugo, sedeći u svom autu, kao pasivni posmatrač tuđe sreće.
Ljudi su imali šta da rade po povratku kući: da prepričaju dan svojim najbližima, podele svakodnevne poslove, planiraju budući vikend...
On nije imao ništa od svega toga.
Oseti se jadno i ponovo uključi grejanje u džipu. Zatim odluči da odloži dvogled, odjednom svestan svog voajerizma.
Baš kad je pomislio da ode, začu se zvuk njegovog mobilnog telefona. Pomisli da ga zovu iz kabineta, ali bila je tamo poruka:
Pogledajte vašu mejl poštu Geret Gudrič
Šta je sad opet hteo? Posle nekoliko sekundi razmišljanja, Nejtan upali unutrašnje svetlo u autu, izvuče svoj laptop iz futrole i uključi ga. Dok se sistem uključivao, aktivirao je infracrvenu komunikaciju između svog mobilnog telefona i kompjutera da bi pristupio svojoj elektronskoj pošti. Imao je, u stvari, tri poruke.
Prva je bila od Ebi: „Provedite se lepo na odmoru. Srećan Božić vama i vašoj kćerki." Kao što je to obično radila, svojoj poruci je dodala jedan citat. „Čovek koji ne provodi vreme sa svojom kćerkom nikada neće biti pravi muškarac." Nejtan se nasmeši. Bila je to njihova igra koja se sastojala u tome da otkriju iz kojeg filma su rečenice koje su jedno drugom pisali. Ovoga puta bilo je lako. On pritisnu na ikonicu odgovoriti i napisa samo: „Vito Korleone u Kumu".
Drugi mejl bila je jedna fotografija od Boni. Držala je Bagza, svoju lutku-zeca naslonjenu uz obraz.
Otkad joj je Melori kupila veb kameru, redovno mu je slala svoje snimke. Na parčetu kartona bila je izrezala ovalni oblik nalik na oblačić iz stripova koji je držala podignut iznad glave. Na njemu je markerom napisala:
BAGZ I JA TE EKAMO ! SLEDEĆE SUBOTE
On dugo ostade gledajući u fotografiju i, kao i svaki put, bi ganut lepim licem svoje kćerke: njenom dugom čupavom kosom, njenim vragolastim očima - istim kao kod Melori - njenim sitnim, malo razmaknutim zubima koji su joj osmeh činili neodoljivim.
Ne shvatajući jasno zbog čega, istovremeno se oseti i srećnim i tužnim.
Trebalo mu je dugo da konačno otvori treći mejl, koji je bio u obliku dokumenta MPEG. Bila mu je dobro poznata ta tehnologija: pomoću digitalnog fotoaparata danas je moguće napraviti kratak video-zapis, snimiti ga na memorijsku karticu i zahvaljujući kompjuteru poslati ga mejlom.
Nejtan proveri adresu pošiljaoca. Bila je to Gudričeva poslovna adresa. On sačeka da se ceo film učita a zatim ga pusti na svom ekranu. Slika je bila uglavnom čista, ali sa dosta prekida. On pogleda datum ispisan na dnu ekrana; film je bio star malo više od tri meseca.
Prvi snimak bio je napravljen kroz prozor automobila. Sudeći po putokazima, u pitanju je bio Teksas. Hjuston, tačnije. Videlo se kako auto napušta istorijski centar da bi se uputio do prve obilaznice. Nejtan je samo jednom bio u teksaškoj prestonici i to je pamtio kao loše iskustvo. Sećao se širokog urbanog prostora, prepunog zakrčenih ulica, prljavog od vrućine i zagađenja. Bio je takođe i čuo da su neki kabineti imali problema da angažuju advokate iz razloga jedne, ne baš pozitivne slike grada koji kao da je bio zaustavio razvoj okoline i kvaliteta života.
Auto onda krenu perifernom zonom, gde cena lokacije nije mogla biti visoka. Kamera prelete preko industrijskih hangara i automobil se konačno zaustavi ispred jedne male kuće od prljavih cigala.
Da li je Gudrič napravio ovaj snimak?
U svakom slučaju, snimatelj se bio potrudio da uhvati sve saobraćajne znake kako bi se lako moglo ponovo stići do ovog mesta.
Sledeći kadar bio je unutrašnjost jednog malog stana.
Bila je to minijaturna garsonjera, u neredu, ali čista, s jednim starim televizorom koji je stajao na plastičnom stočiću i malim frižiderom pored okrnjenog lavaboa. U pozadini se čula buka glasova koji su dopirali kroz prozor: verovatno su klinci igrali basket na betonu.
Slika je podrhtavala, ali jasno se razaznavao zid izlepljen fotografijama, iznad malog radnog stola.
Kamera priđe veoma blizu najveće fotografije, starom snimku koji je već bio izbledeo.
On je predstavljao devojčicu na ljuljašci, plave, razbarušene kose. Smejala se dok je jedan čovek u radnom odelu stajao iza nje i ljuljao je.
Imao je cigaretu iza uva.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:41 am







10.



Ne očekuj da se događaji odvijaju onako kako ti želiš,
već prihvati događaje onakve kakvi su.

~Epitet~



Nejtan uključi farove i upali džip.
Vozeći, on uze svoj mobilni telefon i pritisnu automatsko dugme za informacije. Zatraži vezu s bolnicom Stejten Ajlend, jer je nameravao da razgovara s doktorom Gudričom.
„Doktor je napustio bolnicu krajem popodneva", objasni dežurna recepcionerka. „Kako on sutra ne radi, pretpostavljam da je otišao da se odmori u svoju kuću u Konektikatu."
„Želeo bih da dobijem njegovu adresu."
„Žao mi je, gospodine, ali nije nam dozvoljeno da dajemo te vrste informacija", reče ona, obazrivo.
„Ja sam mu prijatelj i veoma je hitno."
„Ako ste mu prijatelj, sigurno vam je dao svoju adresu..."
„Slušajte, dolazio sam juče, takođe i pre tri dana. Možda se sećate? Ja sam advokat i..."
„Žao mi je."
„Dajte mi tu usranu adresu!" zaurla Nejtan u slušalicu. Bio je na ivici živaca.
S druge strane žice, recepcionerka duboko uzdahnu. Bolnica ju je plaćala sedam dolara na sat. Ni doktori ni sestre nisu obraćali ni najmanje pažnje na nju. Nije joj padalo na pamet da dopusti tom polusnelom luđaku da joj pravi probleme i najbolji način da ga se oslobodi bio je da mu da tu prokletu informaciju. Ona tako pogleda u dokumenta na svom kompjuteru i izdiktira mu tačnu adresu:
„Pa... hvala", promrmlja Nejtan, „žao mi je što sam preterao."
Ali ona je već bila prekinula vezu.
On naglo okrenu volan i ulete u traku za most Veracano kako bi stigao do Bruklina a da ne uzima feribot.
U daljini, svetla Fajnenšel distrikta ogledala su se u mračnoj vodi luke Hadson.
Tačno 285 konja rendž rovera lepilo se za tle. On napusti Menhetn putem 95 a zatim krenu u pravcu Konektikata. U mislima je premotavao film koji je upravo bio gledao. Vozio je brzo, prebrzo: bacivši pogled na tablu, on shvati da je dosta prekoračio limit dozvoljenog i natera sebe da uspori.
Voleo je Novu Englesku sa svojim vanvremenskim selima poredanim ravno kao iz ilustracija Normana Rokvela. To je za njega bila autentična Amerika. Amerika farmera i tradicije, Marka Tvena i Stivena Kinga.
Vozio je više od sat vremena dok nije stigao do naselja Mistik, starog centra lova na ajkule, u kojem se sada nalazila verna kopija luke iz XIX veka. Već je prolazio kroz ovo selo prošlog leta - ili pretprošlog? - putujući u Filadelfiju. Dobro se sećao elegantnih kuća nekadašnjih kapetana brodova. Za vreme toplih dana, ovo je bilo veoma posećeno mesto, ali zimi je opadala turistička aktivnost. Te večeri, sve je izgledalo mirno i tiho, kao da je hladan i slan vetar sa okeana počistio sve pred sobom praveći od Mistika fantomski grad.
On nastavi nekoliko milja ka istoku putem broj jedan. Malo ispred Stoningtona, zaustavi se pred jednom, pomalo izolovanom kućom. Ako su bile tačne informacije koje mu je dala recepcionerka, ovde je trebalo da pronađe Gudriča.
On izađe iz automobila i prođe peščanom stazom koja je razdvajala ulicu od kuće. Više puta morao je rukom da zaštiti oči od oblaka peska koje je podizao vetar. Okean se nalazio veoma blizu i zvuk talasa pomešan sa oštrim kricima galebova proizvodio je neobičnu, gotovo imaginarnu buku.
Kuća je izgledala pomalo misteriozno. Sa svoja tri sprata bila je veoma visoka, ali dosta uska i nadnesena nad samu sebe. Na svakom spratu nalazio se balkon, ne mnogo širok, ali svaki različite veličine, pa se sve zajedno činilo nesrazmernim i deformisanim. Nije bilo zvona na vratima. On nekoliko puta jako pokuca kako bi nadglasao zavijanja vetra.
Dobro, Nejtane, smiri se, ovo ipak nije motel Bejts. Geret mu ubrzo otvori. Oči su mu se caklile. On pogleda advokata i sa, za njega nesvakidašnjim osmehom i reče:
„Očekivao sam vas, Nejtane."
Bio je zavrnuo rukave na svojoj košulji i preko nje imao umrljanu kecelju.
Ništa ne rekavši, Nejtan pođe za njim u kuhinju. Bila je to prijatna i gostoprimljiva prostorija sa mozaičnim pločicama marinskoplave boje. Dugačka radna ploča od izglačanog drveta prostirala se čitavom dužinom zida iznad koje je bila okačena bogata kolekcija bakarnih, nedavno izglačanih šerpi.
„Opustite se", reče Gudrič, pružajući mu flašu. „Probajte ovo belo čileansko vino, prava poslastica."
Zatim ga, ne neko vreme ostavi, posvetivši se kuvanju na ploči jednog starinskog šporeta. Prostoriju ispuniše mirisi morskih plodova. Tokom nekoliko minuta, doktor ostade ćuteći, zanet pripremanjem nekog sofisticiranog jela.
Nejtan ga je pažljivo posmatrao. Zaista, taj tip je bio intrigantan. Ko je on bio, u stvari? Šta je želeo od njega? Geret je izgledao obuzet neobičnom radošću čiji razlog je bez sumnje imao veze s flašom vina, već dosta otpijenom, koju advokat spusti na sto.
Već sam ga video. Znam da sam ovog čoveka već video. Bilo je to davno, ali...
On pokuša da ga zamisli bez brade. Ipak, nije imao inspiraciju. Činilo mu se samo da je, u nekom trenutku svog života, bio pokušao da zaboravi to lice.
Gudrič postavi dve porcelanske činije na poslužavnik od farbanog drveta.
„Večeraćete sa mnom, nadam se. Pripremio sam šoder, nadam se da će vam se dopasti."
„Slušajte, Gerete, nisam ovde da bih služio kao zamorče za vaše kulinarske eksperimente. Mislim da bi trebalo da razgovaramo o..."
„Ne volim da jedem sam", prekide ga Gudrič, puneći činije krem čorbom od školjki i crnog luka.
„Niste oženjeni, Gudrič?" upita Nejtan uz prvu kašiku supe.
„Osećate li mrvice pržene slanine?"
Advokat se nasmeši.
„Pitao sam vas nešto, Gerete - da li živite sami?"
„Da, inspektore: moja prva žena je umrla pre dvadeset godina. Onda sam imao jedno loše iskustvo koje se završilo razvodom. Bio sam dovoljno pametan da više ne insistiram."
Nejtan otvori veliku platnenu salvetu.
„Bilo je to davno, je li tako?"
„Molim?"
„Nas dvojica. Već smo se sreli, ali to je bilo davno."
Još jednom, Gudrič izbegnu pitanje.
„Kako vam se čini moja garsonjera? Šarmantno, zar ne? Da li znate da se nedaleko odavde nalaze nekoliko čuvenih mesta za ribolov? Sutra ne radim i nameravam da odem tamo. Ako želite, možete sa mnom..."
Sa očiglednim zadovoljstvom, Geret zatim posluži pržene školjke senžak, rižu i puter na belom luku. Otvoriše novu flašu čileanskog vina, zatim još jednu.
Prvi put nakon mnogo vremena, Nejtanu se učini kao da se nešto u njemu oslobodilo.
Geret mu ispriča o užasnoj stvarnosti s kojom je morao da se suočava na poslu: o neizlečivim bolesnicima uz koje je svakodnevno ostajao, o smrti što je iznenada upadala i razarala osobu nepripremljenu za taj prelazak u nepoznato, i o potrebi, nikada zadovoljenoj, da brine obližnjima i umanjuje njihove bolove. On, takođe, spomenu i svoju strast prema kuvanju i ribolovu, pomoću kojih se opuštao vikendom.
„Veoma je teško izdržati, znate. Ne treba se sjedinjavati s pacijentom, ali istovremeno je potrebno dovoljno se zbližiti da bi mu se pružio oslonac i sažaliti se nad njim. Nije uvek lako pronaći pravu meru."
Nejtan pomisli na fizičku i moralnu tugu pacijenata iz odeljenja za palijativnu negu, koje je posetio prethodnog dana. Kako nastaviti lečenje kada je igra unapred izgubljena? Kako je moguće udahnuti nadu i dati smisao životu do samog kraja?
„Ne, nije lako pronaći pravu meru", ponovi Gudrič, više za sebe.
Zatim dugo ostadoše ćuteći. A onda Nejtan prvi upita:
,,A da mi pričate o Kendis Kuk?"
Kuhinja je velikim svodom bila odvojena od salona. Na podu, pločice od pečene zemlje, iste u svim prostorijama, objedinjavale su prostor i ublažavale razdvajanje dveju prostorija.
Salon je nesumnjivo bio najprijatnija prostorija, i on se Nejtanu odmah dopade. To je bio tip prostora u kojem bi on voleo da provodi večeri s Boni i Melori.
Ovde je sve bilo u funkciji stvaranja tople atmosfere, od greda na plafonu do ukrašenih zidova koji su grejali prostoriju. Na kaminu, maketa broda stajala je pored jednog starog sekstanta, dok su se u uglu, na podu, nalazile mnogobrojne korpe od pruća ispunjene čitavom kolekcijom suvenira iz ribolova.
Nejtan se smesti u fotelju od ratana, dok je Geret pažljivo rukovao starim, fino obrađenim loncem za kafu.
„Znači, sreli ste je?"
Nejtan uzdahnu.
„I niste mi ostavili baš mnogo izbora."
„To je jedna šik devojka, znate."
Veo tuge prekri Gudričev pogled. Nejtan to primeti.
„Šta će joj se dogoditi?"
On odmah zažali zbog te opaske koja je ostavljala utisak da je pri- hvatao doktorovu moć.
„Neizbežno", odgovori Gudrić pružajući mu šoljicu kafe.
„Ništa nije neizbežno", reče advokat.
„Dobro znate da nije tako."
Nejtan izvadi cigaretu iz kutije i upali je na treperavom plamenu jedne svece. Povuče dug dim i istovremeno se oseti i smirenijim i slabijim.
,,U ovoj kući se ne puši", precizira Gudrič.
„Šalite se: upravo ste izneli dve litre alkohola, zato me poštedite vaših lekcija o moralu i radije pričajte o njoj. Pričajte mi o Kendis."
Geret se smesti na kanape presvučen platnom od jedra, a onda prekrsti svoje robusne ruke na grudima.
„Kendis je rođena u jednom naselju u Hjustonu, poreklom je iz skromne porodice. Roditelji su joj se razveli kada je imala tri godine. Otišla je s majkom u Njujork, nastavljajući sve vreme da redovno viđa svog oca, do svoje jedanaeste godine."
„Priča poput mnogih drugih", primeti advokat.
Gudrič klimnu glavom.
„Ne verujem da biste bili dobar lekar: svaki život je poseban."
Iznenada se podiže tenzija. Nejtan naglo odreagova:
„Ja sam dobar advokat. To mi je dovoljno."
„Vi ste dobar branilac interesa velikih firmi. To vas ne čini obavezno i dobrim advokatom."
„Briga me za vaš sud."
„Nedostaje vam čovečnosti..."
„Tako jer i..."
„...i smernosti."
„Ne želim da se raspravljam s vama, ali nastavite, Gerete. Kendis je nastavila da se viđa sa ocem do svoje jedanaeste godine, a onda...?"
,,...a onda je on, iznenada, nestao bez traga."
„Zašto?"
„Iz jednostavnog razloga jer je bio u... zatvoru."
„To je čovek koga sam maločas video i koji trenutno živi s njom?"
„Upravo tako, on je bivši zarobljenik. Godine 1985. bio je osuđen za pljačku koja se loše završila."
„Oslobođen je?"
Gudrič spusti svoju šoljicu na kutiju od lakovanog drveta koja je služila kao stočić.
„Da. Izašao je iz zatvora pre dve godine. Zaposlio se kao radnik na održavanju aerodromu u Hjustonu i živeo je u malom stanu koji ste videli na filmu."
„Vi ste ga pronašli?"
Gudrič klimnu glavom.
„Nije imao hrabrosti da ponovo uspostavi kontakt sa svojom kćerkom. Pisao joj je pisma dok je bio u zatvoru, ali nikada se nije usudio da joj ih pošalje."
,,A vi ste odigrali ulogu anđela čuvara?"
„Poštedite me tog termina. Ja sam samo otvorio vrata njegovog stana dok je on bio odsutan da bih ukrao pisma i poslao ih njegovoj kćerki, dodajući i moj mali film kako bi Kendis mogla stići do njega."
Nejtan ga ljutito pogleda.
„Ali u ime čega sebi dajete za pravo da tako upadate u nečiji život?"
„Kendis je bio potreban taj susret. Živela je misleći da ju je otac napustio. Utešila se saznavši da on nikada nije prestao da je voli."
„To je bilo toliko važno?"
„Odsustvo oca ne dozvoljava uvek da izgradite svoju ličnost u dobrim uslovima, znate."
„Zavisi", reče Nejtan. „Moj je tukao majku sve dok nije otišao na drugi kraj zemlje. S te strane gledano, njegovo odsustvo mi nije mnogo smetalo..."
Neka neprijatna tišina ispuni prostoriju.
„Ovaj čovek je živeo slomljen. Malo-pomalo, on se rekonstruisao. Ima puno pravo da ponovo pronađe svoju kćerku i konačno upozna unuka."
„Ali užas, ako već znate da će Kendis umreti, zaštitite je! Učinile da se to ne dogodi!"
Gudrič zatvori oči i odgovori:
„Potrudio sam se da zbližim članove te porodice, Nejtane, da im obezbedim malo utehe, ali već sam vam rekao: niko ne može da promeni tok stvari. Treba to da prihvatite."
Advokat skoči.
„Da sam prihvatao sve što mi se u životu nametalo, još bih slagao džakove u magacinu neke fabrike!"
Sada i Gudrič ustade i zevnu.
„Imate lošu naviku da sve povezujete sa sobom."
„Sebe najbolje poznajem."
Doktor se uhvati za ogradu malih stepenica koje su počinjale iz sredine salona.
„Možete spavati ovde, ako vam to odgovara. Na prvom spratu je gostinska soba, čista je posteljina."
Napolju se čulo zavijanje vetra i udaranje talasa o stene. Osećalo se da je okean tu, veoma blizu.
Poražen idejom da se vrati u svoj prazan i hladan stan, a i svestan da je malo više popio, on prihvati poziv.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:41 am




11.



She's like a rainbow...

~ Rolingstounsi ~


13. decembar


Kada je sledećeg jutra Nejtan sišao u salon, Gudrič je već bio otišao na pecanje. Ostavio je poruku na stolu:
Zaključajte vrata za sobom i ubacite ključ u poštansko sanduče.
Nejtan sede u svoj auto i uputi se prema Stejten Ajlendu. Dok je vozio, nije prestao da se čudi odbojnosti i fasciniranosti koje je osećao prema Gudriču. Naravno, taj čovek ga je često nervirao, ali na trenutke se takođe i odlično slagao s njim, kao s roditeljem, pa mu je bilo teško da sebi objasni ta kontradiktorna osećanja.
Nejtan je proveo dan posmatrajući Kendis i njenu porodicu. Mnogo puta išao je od male kuće do kafeterije i nazad.
Ovog puta, beba je bila ostala sa svojim dedom. Nejtan je mogao samo da nazire šta se dešava u unutrašnjosti kuće. Nasuprot tome, on se uveri da je Klint vodio računa o tome da svaki put izađe na terasu kad je hteo da popuši cigaretu. Šezdesetogodišnjak je celo jutro radio oko kuće, a onda po podne izvodio svog unuka u šetnju. Dobro se snalazio s detetom, pokrivao ga da mu ne bude hladno i sigurnom ru kom upravljao kolicima.
Nejtan ih je gledao, izdaleka, kako prolaze između ošišanih travnjaka i tropskih biljaka iz aleje botaničke bašte. Da se malo primakao, mogao je da čuje Klinta kako pevuši neke stare pesme kako bi uspavao dete
Tokom svih tih sati koje je proveo sam u kolima, Nejtan je često mislio na Melori: na trenutke sreće koji su nepovratno prošli, na njen osmeh, na način na koji se šalila s njim i razveseljavala ga. Više puta pokušao je da pozove San Dijego, ali svaki put se uključivala telefonska sekretarica.
Za njega, nije kretalo nabolje. U trenucima depresije, misli su mu progonila sećanja na sina. Sećao se svega i sve mu je nedostajalo: fizički kontakt, njegovi nežni obrazi, njegova topla glavica i male ruke kojima je mahao na sve strane dok ne bi zaspao.
Tako, on se rastuži pri bolnoj pomisli na sve ono što je zauvek izgubio: njegov prvi Božić, prve korake, prvi zubić, prve reći...
Početkom večeri, Kendis nakratko svrati do kuće, zatim se ponovo vrati na posao. Petkom je radila u još jednom poznatom baru u gradu. Naravno, više bi volela da je mogla da ostane kod kuće sa ocem i malim Džošom. Mogli bi lepo provesti veće: spremiti večeru, upaliti vatru u kaminu, pustiti muziku... Ali nije mogla da propusti priliku da zaradi novac. Približavao se Božić. Taj praznik bio je izvor radosti za nju, ali i izvor troškova.
Kendis izađe ispod tuša i polako odškrinu vrata od sobe svog sina. Učinilo joj se da ga je čula kako plače. Izgledalo je da Džoš spava čvrstim snom. Lažna uzbuna. Ipak, bolje da bude oprezna: njena komšinica, Tanja Vacero, pričala joj je o epidemiji gripa koja hara u regionu.
Odahnuvši, ona spusti poljubac bebi na obraz i izađe. Usput, baci pogled na zidni sat u sobi. Smena joj je počinjala za dvadeset minuta. Trebalo je da požuri ako nije želela da zakasni. Očešlja se pred ogledalom i obuče suknju i bluzu svoje uniforme. Gazda bara, Džo, hteo je samo seksi konobarice, kako ih je često nazivao.
Ona poljubi svog oca, sasluša njegove savete o obazrivosti, malo se pobuni („tata, nemam više petnaest godina") i ode u noć. Bila je srećna što ponovo živi s njim. Osećala se sigurnom s muškarcem u kući, a bio je i tako pažljiv sa Džošom...
Trebalo je više puta da pokušava da bi konačno upalila svoj stari pik-ap ševi, jedini auto koji je ikada imala i koji je bio kupljen u preistoriji (početkom mandata Džordža Buša starijeg). Naravno, uopšte nije bio nov, ali odlično je služio za kratke relacije.
Te večeri, Kendis je bila dobro raspoložena. Ona uključi radio i zapeva uz Šanaju Tvejn: Man! I feel like a woman!
Njeno pevanje prekide dugačko zevanje. Bože, kako je bila umorna! Srećom, sutra je imala slobodan dan. Moći će dugo da spava, da uzme Džoša u svoj krevet ujutru. Posle će ići da kupuje božićne poklone. Svidele su joj se dve plišane igračke u tržnom centru: jedan nasmejani meda i jedna kornjača s dugim vratom koja joj se učinila smešnom. Džoš je još bio mali. U tom uzrastu, deca vole igračke koje mogu po neti sa sobom u krevet. Za nekoliko godina, kada bude stariji, kupiće mu bicikl, zatim knjige i kompjuter.
Kendis ponovo zevnu. Iako mnogi govore drugačije, život u ovoj zemlji i nije bio lak. Svakog meseca pokušavala je da odvoji nekoliko dolara za njegovo buduće školovanje, ali bilo joj je teško da sastavi kraj s krajem i malo svežeg novca ne bi škodilo. Da, Džoš će ići na fakultet. I Kendis se nadala da će se on kasnije baviti nekom korisnom profesijom: da će biti doktor, profesor ili možda advokat.

19.58h
Ona stiže na parking u isto vreme kad i jedan veliki džip, i ulazi u Salts bar gde je već vladala uzavrela atmosfera. Bar je već bio skoro pun. I pivo je teklo u mlazevima i muzika Brusa Springstina bila je puštena do mak simuma. Ambijent je bio više u stilu Nju Džerzija nego Njujorka.
„Evo najlepše od svih", dobaci Džo Konoli, koji je stajao na svom mestu iza šanka.
„Zdravo, Džo".
Konoli je bio bivši pajkan iz Dablina, koji je već više od petnaest godina živeo u Stejten Ajlendu. Svi su govorili da je njegov bar bio čist, redovni gosti bili su lokalni policajci i vatrogasci. Za sve vreme svog rada ovde, Kendis nije doživela nijedan ozbiljan problem: prepirke se nikada nisu završavale tučama a konobarice su bile poštovane. Mlada žena sveza svoju kecelju i prihvati se posla.
„Zdravo, Tede, šta želiš da popiješ?"

20.46h
„Imaš obožavaoca, lepotice."
„O čemu to pričaš, Tami?" upita Kendis.
„Kažem ti da imaš obožavaoca, onaj skockani tip na kraju šanka bulji u tebe otkako si ušla."
„Potpuno si poludela, draga moja", odgovori Kendis slegnuvši ramenima.
Ona prihvati još jedan poslužavnik prepun krigli piva, usput ipak bacivši pogled na šank. ovek o kome su pričale netremice ju je gledao. Ona ga nikada ranije nije videla ovde. Nije ličio ni na pajkana ni na vatrogasca.
Na trenutak, pogledi im se susretoše i nešto se dogodi. Samo da ne pomisli da mu se udvaram, pomisli Kendis. Samo da ne pomisli da joj se udvaram, pomisli Nejtan. Otkako je ušao, pitao se kako da stupi u kontakt s njom. ak iako je protivrečio Geretu, ipak nije mogao da se otme osećanju zabrinutosti za nju. Morao je po svaku cenu da sazna da li je išta u Kendisinom životu nagoveštavalo skoru smrt.
Ali kako jednog petka uveče, u baru, prići devojci a da to ne izgleda kao flertovanje?

21.04h
„Novi ste u kraju?" upita Kendis.
,,U stvari, da. Ja sam advokat na Menhetnu."
„Hoćete li još nešto popiti?"
„Ne, hvala, uskoro se vraćam u auto." Kendis se približi Nejtanu i uz osmeh mu poveri:
„Ako ne poručite još jedno pivo, stari Džo će se ljutiti i može vani zatražiti da napustite bar zato što zauzimate mesto za šankom."
,,U redu, onda nek bude još jedno pivo."

21.06h
„Uopšte nije loš", oceni Tami, neverovatnom brzinom otvarajući nekoliko flaša badvajzera.
„Prestani s glupostima, molim te."
„Bolje da priznaš, nije normalno za devojku tvojih godina da bude sama!"
„Trenutno mi nije potreban muškarac u životu", reče Kendis.
Govoreći to, ona se s tugom priseti svoje poslednje avanture. Morala je da prizna da nije bilo baš dugih veza. Tu i tamo poneki ljubavnik, ali ništa dovoljno da bi pomislila na zasnivanje porodice. Na trenutak pomisli na Džošovog oca, trgovačkog putnika koga je upoznala na žurci kod stare školske drugarice. Zašto je dozvolila da je on zavede? Šta je pomislila? Bio je simpatičan i slatkorečiv, ali Kendis nikada nije bila naivna. Ona samo zna da je te večeri osetila očajnu potrebu da živi u nečijem pogledu. Ta žudnja bila je kratkotrajna, i na njeno veliko iznenađenje, malo kasnije, shvatila je da je trudna, uverivši se tako u staro pravilo da nijedan vid kontracepcije nije sto posto efikasan. Nije joj ostalo nimalo gorčine, jer joj je to iskustvo podarilo najlepši poklon na svetu, Džoša. Obavestila je oca deteta kada je sa znala da je trudna, ali nije zatražila ni pomoć ni novac. Jedino joj bilo žao što on nikada nije poželeo da vidi svog sina. Naravno, volela bi daje imala nekog pored sebe da zajedno odgajaju dete, ali eto, tako se desilo. Forgive andforget!, kako je govorio njen otac.

21.08h
„Izvolite, vaše pivo."
„Hvala."
„Dakle, šta vas dovodi ovde, gospodine advokatu s Menhetna?"
„Zovite me Nejtan."
„Šta radite u našem baru... Nejtane?"
,,U stvari, došao sam da razgovaram s vama, Kendis."
Ona ustuknu.
„Otkud znate kako se zovem?" upita, sumnjičavo.
„Svi vas zovu Kendis", konstatovao je, smešeći se.
„U redu", prizna ona, opustivši se, „poen za vas."
„Slušajte", nastavi on, „posle smene, možda bismo mogli da odemo na neko drugo mesto na piće?"
„Gubite vreme sa mnom", reče ona.
„Ne pokušavam da vam se udvaram, sigurno."
„Nema potrebe da insistirate, zaista."
„Vaša usta kažu ne, ali oči vam govore da."
,,E ovo je već udvaranje. I to tipično. ini mi se da sam to već toliko puta čula."
„Mirišete na jasmin", primeti on.

21.12h
Stvarno, i nije tako loš.

22.02h
„Mogu li dobiti i treće pivo?"
„Niste još ni drugo završili."
„To je zato što neću da izgubim svoje mesto za šankom."
„Šta je toliko zanimljivo na tom mestu?"
„Mogućnost da vas gledam." Ona slegnu ramenima, ali ne uspe da zadrži osmeh.
„Ako vam je to dovoljno da budete srećni..."
„Jeste li razmislili o mom predlogu?"
„Predlogu?"
„Da odete sa mnom na piće posle smene."
„Konobarice nikada ne izlaze s klijentima, to je pravilo."
„Kada se bar zatvori, vi više nećete biti konobarica a ja neću biti klijent."
„To je pravi komentar advokata." Što ona nije smatrala za kompliment.

22.18h
Nije loš, ali previše siguran u sebe.

22.30h
„Ionako nikada ne izlazim sa oženjenima", reče pokazujući na burmi koju je Nejtan i dalje nosio na ruci.
„Grešite. Oženjeni tipovi su najinteresantniji, zato su već i zauzeti."
„Gluposti", reče ona.
„Bila je to šala."
„Ružna šala."
Nejtan htede da odgovori, kad im se približi Džo Konoli.
„Sve je u redu, Džo", razuveri ga Kendis.
„Utoliko bolje", promrmlja on udaljavajući se. Nejtan sačeka da se vlasnik bara potpuno udalji da bi nastavio razgovor.
„A da nisam oženjen, da li biste prihvatili da odemo na piće?"
„Možda."

23.02h
,,U stvari, ja sam razveden."
„Šta mi dokazuje da je to tačno?"
„Mogu vam doneti papire od razvoda, ali mislim da i nisu neophodni samo da bi se devojka izvela na piće."
„Nije bitno, biće mi dovoljna vaša reč."
„Dakle, pristali ste!"
„Rekla sam možda..."

23.13h
Zašto mi on uliva poverenje? Ako me opet pita, reći ću da..

23.24h
Bar je bio počeo naglo da se prazni. Tvrdi rok Bos ustupio je mesto akustičnim baladama Trejsi epmen.
Kendis je koristila svojih pet minuta pauze i razgovarala s Nejtanom za jednim stolom u dnu bara. Tračak simpatije počinjao je da lebdi među njima, kada se njihov dijalog iznenada prekinu:
„Kendis, telefon!" povika Džo sa svog mesta.
Mlada žena skoči. Ko bi je to mogao zvati na radno mesto?
Zbunjena, ona uze slušalicu, i nekoliko sekundi kasnije, njeno lice se iskrivi. Sva pobledela, spusti slušalicu, posrćući dođe do šanka, zatim joj noge posustaše. Nejtan, koji je pratio scenu, požuri da je uhvati pre nego se sruši na pod. Ona brižnu u plač u njegovom zagrljaju.
„Šta se dogodilo?" upita on.
„Moj otac. Imao je... srčani napad."
„Kako to?"
„Ambulantna kola ga voze u bolnicu."
„Hajdete, vozim vas tamo", reče Nejtan uzimajući svoj kaput.

Bolnica u Stejten Ajlendu,
Odeljenje za kardiologiju, intenzivna nega
I dalje u svojoj uniformi, Kendis požuri prema doktoru koji je primit njenog oca, moleći se u sebi da novosti bude ohrabrujuće.
Stajala je ispred njega. Mogla je da pročita ime na bedžu njegove bluze: doktor Henri T. Dženkils. Kendis ga je gledala preklinjućim po gledom: utešite me, doktore, recite da nije ništa, recite da ga mogu povesti kući, da ćemo zajedno čekati Božić. Paziću ga, kuvaću mu čaj i supu, kao stoje on meni kada sam bila mala, recite mi da...
Ali doktor Dženkils je bio stekao naviku da ne čita iz očiju svojih pacijenata i njihovih bližnjih. Tokom godina, naučio je da se zaštiti, da se ne mesa lično. Bilo je to za njega obavezno: previše saosećajnosti destabilizovalo bi ga i omelo da korektno obavlja svoj posao. On samo lagano ustuknu kada mu ona priđe suviše blizu. Onda započe uobičajeno:
„Gospođice, vaš otac je stigao samo da pozove hitnu pomoć pre nego što se srušio na pod u kuhinji. Kada su ga doktori pronašli, imao je tipične simptome jakog infarkta. Kada je stigao ovde, srce mu je već bilo stalo. Učinili smo sve što je bilo u našoj moći kako bismo ga reanimirali, ali nije preživeo. Žao mi je. Ako želite da ga vidite, sestra će vas povesti do sobe."
„Ne, ne, ne!" viknu ona, lica oblivenog suzama. „Tek sam ga pronašla. Nije fer. Nije fer!"
Drhteći, učini joj se kao da se pod njom otvara vrtoglavi ponor, i ponovo, jedino rame koje joj se nađe za utehu bi Nejtanovo.
Advokat uze stvari u svoje ruke. Najpre se raspita šta se dogodilo s Džošom. Rekoše mu da je dete dovedeno u bolnicu istovremeno kad i njegov deda i da je čekalo majku na pedijatrijskom odeljenju. Zatim ode sa Kendis do sobe gde je ležalo, sada beživotno telo njenog oca. Nakon što je zahvalila Nejtanu na pomoći, mlada žena ga zamoli da je nekoliko trenutaka ostavi samu.
Vrativši se u hol, on se na prijemnici raspita da li je doktor Gudrič dežuran te večeri. Odgovoriše mu da nije. On se onda posluži telefonskim imenikom i uspe da dobije doktora na odeljenju za palijativnu negu.
„Potpuno ste pogrešili, Gerete", reče on promuklim glasom. Bio je toliko potresen da je osećao kako mu slušalica podrhtava u ruci.
,,U čemu?" upita lekar.
„Nije Kendis bila ta koja je trebalo da umre!"
„Šta?"
„Bio je to njen otac."
„Slušajte, Nejtane, ne razumem o čemu govorite." Advokat duboko udahnu pokušavajući da savlada svoje emocije.
,,U bolnici sam", reče smirenije. „Kendisin otac je upravo umro od srčanog napada."
„Sranje", reče doktor, iznenađen. Sada je Nejtanov glas odzvanjao besom.
„Niste, dakle, predvideli ovu smrt, je li tako? Niste primetili mali oreol?"
„Ne", prihvati Gudrič, „ništa nisam predvideo, ali nikada tom čoveku nisam prišao dovoljno blizu da bih pre..."
„Zaista verujem da je došao trenutak da stavite tačku na vaše famozne teorije! Smrt je promašila i bilo bi bolje da to priznate."
„Preterujete. Taj čovek bio je u godinama, bilo je dovoljno možda da srce... Njegova smrt ništa ne dokazuje."
„U svakom slučaju, Kendis je spasena, Gerete, to je sve što znam."
„Nadam se da ste u pravu, Nejtane, nadam se svim srcem."

Kuća Kendis Kuk - Tri sata ujutru
Prostorija je bila utonula u tamu. Samo nekoliko božičnih sveća postavljenih pored prozora omogućavalo je da se raspoznavaju lica i stvari. Kendis je bila zaspala na kanapeu, ali drhtala je i lice joj se grčilo. Sedeći na jednoj fotelji, Nejtan ju je gledao kao hipnotisan. Znao je da ona spava nemirnim snom, prepunim zlih sila. Nakon što je uzeo Džoša, oboje ih je dopratio, oko jedan sat posle ponoći. Mlada žena bila je toliko slomljena da je reagovala samo automatski. Malo su porazgovarali, zatim joj je Nejtan dao da popije sedative koje joj je bio prepisao jedan od doktora u bolnici.
Trže ga plač iz susedne prostorije. Širom otvorenih očiju, izgubljen usred svog kreveta, Džoš se upravo bio probudio.
„Zdravo, drugar, nemoj da se bojiš", tešio ga je uzimajući ga u naručje.
„Žedan", požali se dete.
On mu dade malo vode i ponese ga sa sobom u salon.
„Kako si ti, maleni?"
„Ma., ne., ni", pokuša da ponovi Džoš.
Nejtan ga poljubi u čelo.
„Vidi kako mama spava", prošaputa on.
„Ma... ma."
Seo je s njim u fotelju i dugo ga ljuljao. ak se prepustio pevušenju nekoliko stihova Bramsove Uspavanke. Ovu uspavanku nije bio pevao od smrti svog sina i osećanje koje ga preplavi primora ga da odmah prestane.
Nakon nekoliko minuta, Džoš ponovo zaspa. Nejtan ga spusti u njegov krevet i vrati se u salon gde je Kendis i dalje spavala. On napisa poruku na pozadini jednog spiska za kupovinu i spusti ga na sredinu stola pre nego što izađe iz kuće. Napolju je padao sneg.

14. decembar


Kendis otključa i proviri glavu kroz odškrinuta vrata.
„O to ste vi, uđite."
Nejtan uđe u kuhinju. Bilo je devet sati ujutru. U svojoj maloj stolici, Džoš je, sav umrljan, završavao s doručkom.
„...dan", reče dete.
„Zdravo, mali Džoše", odgovori Nejtan nasmešivši se dečaku.
Kendis pomilova sina po kosi, sve vreme gledajući u advokata.
„Želela bih da vam zahvalim što ste sinoć ostali do kasno."
„Nije to ništa, kako ste?"
„Dobro", reče iako su njene oči govorile suprotno.
Nejtan izvadi iz džepa svežanj ključeva.
„Dovezao sam vaš auto."
„Hvala. Bili ste zaista... savršeni", reče ona šireći ruke. „Ostavili ste vaš džip na Džoovom parkingu?"
Nejtan klimnu glavom.
„Onda ću vas ja odvesti", predloži ona, „ali pre toga popićete s nama šoljicu kafe."
„Vrlo rado", odgovori on, sedajući. On sačeka nekoliko sekundi, a zatim odluči da kaže: ,,U stvari, hteo bih nešto da vas pitam", reče, stavljajući malu kožnu torbicu na sto.
„Da?" upita Kendis odjednom uplašena, kao da toliko ljubaznosti od jednog muškarca nije moglo a da se ne završi ružnim iznenađenjem.
„Hteo bih da prihvatite..."
„Šta?"
„Novac", reče Nejtan, „želeo bih da prihvatite nešto novca kako biste odgajali svog sina."
„To... to je neka šala?" reče ona, spustivši na sto svoju šoljicu s ka-fom kako je ne bi ispustila.
„Ne, ja stvarno želim da vam pomognem."
„Za koga me vi smatrate?" usprotivi se ona.
Veoma besna, ona skoči sa stolice. Nejtan pokuša da je umiri.
„Smirite se, Kendis, ne tražim vam ništa za uzvrat."
„Vi ste ludi, ne treba mi vaš novac."
„Ali potreban vam je! Potreban vam je za školovanje vašeg sina. Potreban vam je jer vam je auto prešao tri stotine hiljada kilometara i može svakog časa da stane. Potreban vam je jer više nemate nikoga da vam pomogne."
„I koliko biste vi želeli da mi date?" nije mogla da se uzdrži mlada žena.
„Recimo, sto hiljada dolara", predloži Nejtan.
„Sto hiljada dolara! Ali to... to je nemoguće. Da vam neko da toliko novca i ne traži ništa za uzvrat, to ne postoji!"
„Ponekad se točak sreće okrene... Recite sebi da ste dobili na lotou."
Ona ostade nepomična nekoliko sekundi.
„Nije reč o ukradenom novcu ili nešto slično?"
„Ne, Kendis, ovo nije prljav novac. Nije reč ni o čemu ilegalnom."
„Ali ja vas čak i ne poznajem!"
„Sve što sam vam sinoć rekao o sebi istina je", reče Nejtan otvarajući svoju kožnu torbu. „Zovem se Nejtan del Amiko, ja sam poznati advokat iz Park avenije. Imam reputaciju časnog čoveka i moje poslovanje je najčasnije što može biti. Doneo sam vam ovde čitavu hrpu dokumenata koji to potvrđuju: pasoš, stanje na bankovnim računima, novinske članke koji govore o meni..."
„Ne insistirajte", prekide ga Kendis, „ne ulazim u tu sumnjivu igru."
„Razmislite još neko vreme", reče Nejtan izlazeći iz starog pik-apa.
Oboje su bili na pustom parkingu bara Salis. Kendis je vozila advokata do njegovog džipa.
„Razmislila sam, ne želim nikom da polažem račune u vezi s načinom odgajanja mog sina."
„Ne treba vi nikome ništa da vraćate", obeća on naginjući se na prozor. „Možete taj novac upotrebiti kako vam odgovara."
„Ali šta to vama znači?"
„Do pre nedelju dana, nikada vam ne bih predložio nešto slično", priznao je Nejtan. „Ali otad su se neke stvari promenile u mom životu... Slušajte, nisam uvek bio bogat. Moja majka je imala manje novca od vas. Srećom, mogao sam da studiram. Ne odbijajte tu mogućnost za svog sina."
„Moj sin će ići na fakultet, pomogli vi meni ili ne!" branila se Kendis.
,,Ili ne!" ponovi Džoš sa zadnjeg sedišta oponašajući svoju majku. „Razmislite još jednom. Moj broj telefona nalazi se u začepku. Nazovite me kada pogledate dokumenta koja sam vam ostavio."
„Već sam razmislila. Kao što sam već rekla, nemam više ništa, ali ostaje mi nešto što su izgubili mnogi bogati ljudi: čast i dostojanstvo..."
„Ne tražim vam da se odreknete nijednog."
„Prestanite s vašim dobročinstvom. Vaša ponuda je previše lepa da bi bila istinita. Sigurno postoji zamka. Šta ćete mi tražiti ako uzmem novac?"
„Pogledajte me u oči", reče Nejtan prišavši joj bliže.
„Ne slušam vaša naređenja!" Ipak, ona podiže glavu ka njemu. Nejtan se zagleda u njene oči i reče:
„Ja sam pošten, nemate se čega bojati, uveravam vas. Mislite na svog sina i prihvatite ovaj novac."
„Moj odgovor je ne!" ponovi Kendis i zalupi vrata automobila. „Dobro ste me razumeli, ne, ne i ne!"
Nejtan i Kendis se vratiše svako svojoj kući.
Kendis provede ostatak prepodneva prelistavajući dokumenta koja su bila u kožnoj torbi.
Nejtan provede vreme pogleda prikovanog za telefon.
U podne, konačno zazvoni.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:42 am






12.



I ...pokidan u smrti grabljivicama i zverima...

~ Lukrecije ~


Pošto je čitavih deset minuta kružio kvartom, Nejtan konačno i pronađe mesto za parkiranje i uspe iz prvog pokušaja da se uparkira. Sedeći pored njega, Kendis sačeka da se auto ugasi da bi izvadila svog malog Džoša iz stolice za bebe koju je bila postavila na zadnjem sedištu. Onda je pričvrsti na velika dečja kolica na rasklapanje, koja je Nejtan bio izvadio iz gepeka svog džipa. Džoš je bio dobro raspoložen i neprestano je pevušio neke improvizovane pesmice, sve vreme držeći u ustima napola praznu flašicu.
Sve troje uputiše se prema jednoj zgradi od sivih i ružičastih cigala u kojoj se nalazila jedna od filijala First benk iz Nju Džerzija.
U to vreme obično je vladala najveća gužva. Zbog gužve i veoma tesnih kružnih vrata, neko vreme su se borili kako bi ušli s kolicima. Radnik obezbeđenja - mladi crnac veoma simpatičnog lica - dođe da im pomogne šaleći se s njima na račun modernih instalacija koje očigledno nisu prilagođene bebama.
Oni uđoše u prostranu, svetlu prostoriju s velikim prozorima. U njoj se nalazilo dosta šaltera i elegantnih, malih boksova od tamnog drveta koji su služili da obezbede intimnost razgovora klijenata sa zaposlenima.
Kendis potraži po svojoj tašni i odande izvadi famozni ček.
„Stvarno mislite da je ovo dobra ideja?"
„Već smo razgovarali o tome", ljubazno odgovori Nejtan.
Kendis pogleda u Džoša, opet pomisli na njegovu budućnost i tako odluči da stane u red ispred jednog od šaltera.
„Da pođem s vama?" predloži Nejtan.
„Nema potrebe", odgovori ona, „brzo će. Sedite vi", reče pokazujući na stolice u dnu prostorije.
„Dajte Džoša sa mnom."
,,U redu je, mogu da ga držim u naručju, oslobodite me samo ovih dosadnih kolica."
Dok se on udaljavao gurajući kolica, Kendis mu uputi kratak osmeh i mahnu rukom.
U tom trenutku, Kendis ga podseti na Melori. Zaista, sve više se vezivao za tu ženu, za njenu jednostavnost, za blagu sigurnost koja je odisala iz čitavog njenog bića. Bio je u potpunosti ganut njenim odnosom sa svojim sinom, načinom na koji ga je mazila i šaputala mu na uvo nežne reči svaki put kada bi počeo da plače. Bila je blaga majka. Nije bilo važno što joj je jakna izlizana a šminka jeftina. Možda nije imala eleganciju devojaka sa naslovnice Kosmopolitena, ali bila je prijatnija i društvenija.
Prateći pogledom mladu ženu, on pomisli na smer u kojem je njegov život krenuo. Možda je bio preterao u želji da po svaku cenu napusti svoj društveni milje. Možda bi bio srećniji sa ženom kao što je Kendis, u maloj kući sa psom i pik-apom ukrašenim američkom zastavom. Samo imućna klasa misli da obični ljudi imaju monoton život. On, koji je poticao iz naroda, znao je da to nije tačno.
Isto tako, nije bio od ljudi koji učestvuju u svim onim razglabanjima o važnosti malih stari u životu koje nas čine srećnim. Toliko je propatio usled nedostatka novca da bi gazio po njemu sada kada ga je imao. Ali nasuprot onome u šta je dugo verovao, sada je znao da mu on nije dovoljan. Trebao mu je neko s kim bi ga podelio. Bez nekoga pored sebe, nije više želeo nigde da ide; bez nečijeg glasa da mu odgovori, bio je samo tišina; bez nečijeg lica ispred sebe, nije postojao.
Nejtan razmeni nekoliko rečenica sa čovekom iz obezbeđenja koji je stražario ispred ulaznih vrata. Prethodnog dana, Jenkiji su bili najavili angažovanje jednog dobrog igrača za narednu sezonu i stražar je usplahireno komentarisao buduće pobede svog omiljenog bejzbol tima. Odjednom, on prestade sa svojom pričom, zaintrigiran ogromnim čovekom širokih ramena koji je ulazio na vrata. Visok kao košarkaš, čovek je imao maramu oko vrata i nosio je veliku sportsku torbu.
Smešno što nosi ovoliku torbu sa sobom, pomisli Nejtan.
Tip je izgledao kao da je u žurbi. Očigledno nervozan, nekoliko puta se okrete i pokosi ih pogledom. Stražar mu se približi nekoliko koraka. ovek tada odglume kao da će stati da čeka u red, ali zaustavi se usred sale. U deliću sekunde, izvadi iz torbe oružje i navuče crnu masku na glavu.
„Hej, vi!"
I pre nego što je pripadnik obezbeđenja stigao da izvuče pištolj, jedan pljačkaš iznenada banu i lupi ga motkom dva puta. Onesvešćen, sruši se na pod, što ovaj iskoristi da ga razoruža.
„Ne mrdaj! Ne mrdaj, usrani skotovi! Ruke na glavu!"
Bila je to druga osoba koja je predvodila akciju. Ovaj nije nosio masku, već maskirne pantalone i jaknu sa prslukom američke vojske. Imao je izbeljenu kosu očešljanu u jež frizuru i zakrvavljene oči. Bio je naoružan do zuba, s pištoljem velikog kalibra u desnoj ruci i mitraljezom na ramenu, nešto nalik na ona oružja koja se viđaju u video-igricama.
Ali to nije bila igra. Jedno takvo oružje omogućava rafalnu paljbu što, dakle, može izazvati mnogobrojne žrtve.
„Na kolena! Svi na kolena, brže!"
Začu se vrištanje. Svi klijenti i zaposleni kleknuše ili legoše na pod.
Nejtan se odmah okrete i pogledom potraži Kendis. Ona se bila zaklonila ispod pisaćeg stola u jednom od bokseva. Držala je Džoša na grudima i pokušavala da ga ljulja. Tihim glasom neprestano mu je ponavljala:
„Ovo je igra, igramo se, dušo", trudeći se da se smeška. Kao što je to obično činilo, dete je širom otvorenih očiju sa zanimanjem gledalo taj čudni spektakl koji se pred njim odvijao.
Strah je bio na licima svih. Kao i ostali, i Nejtan je bio na kolenima.
Kako su mogli da uđu sa ovim oružjem? Trebalo je da ih pretresu na ulazu? I zašto se, do đavola, nije aktivirao sistem za alarm?
Pored njega, jedna žena bila se sklupčala u fetusni položaj i priljubila uz drveni šalter. On htede da joj šapne nekoliko utešnih reči, ali kada otvori usta, oseti nešto kao pražnjenje po čitavom telu i, ponovo, probudi se onaj bol u grudima. Mogao je da čuje gluvo lupanje svog srca kako bubnja. Zavuče ruku u svoj džep da bi uzeo trinitrin sprej za inhalaciju.
„Stavljaj ruke na glavu!" zaurla na njega divljak u maskirnom i krenu bez oklevanja prema čoveku koji bi trebalo da je šef filijale.
Bila su samo dva pljačkaša. Sigurno ih je još jedan čekao u automobilu, parkiranom nedaleko odatle.
„Ti, ideš sa mnom. Treba mi kod za otvaranje vrata."
Lopov gurnu šefa ka jednoj prostoriji u dnu sale. Začu se deblokiranje metalnih vrata, zatim, malo kasnije, malo duži zvuk označi da su se otvorila još jedna vrata.
Čovek sa maskom bio je ostao u glavnoj prostoriji kako bi motrio na taoce. Stojeći najednom stolu, želeo je da pokaže da vlada situacijom.
„Ne mrdaj! Ne mrdaj!" neprestano je grmeo.
Od dvojice pljačkaša, nesumnjivo je bio slabija karika. Svaki čas je gledao na svoj sat i nervozno grizao svoju masku-kapuljaču koja mu je bolno stezala vrat. Bio je nestrpljiv.
„Požuri, Tode. Šta, do đavola, više petljaš?"
Ali ovaj, i dalje zauzet u sali, nije odgovarao.
Nakon nekog vremena, ne mogavši više da izdrži, on jednim naglim pokretom skide kapuljaču. Na čelu mu je svetlucao znoj i ocrtavao tamne senke pod pazuhom. Možda je već nakratko bio upoznao toplinu zatvora i plašio se da se tamo ne vrati na nešto duži period. Jer, ovoga puta, igrao je na veliko: oružana pljačka. Igrao je na veliko, a vreme je prolazilo.
„Sad ti, Ari, završi žetvu."
„Slušaj, Tode, bežimo sad, imamo dovoljno love da..."
Ali čovek u maskirnim pantalonama nije mislio tako.
„Idi po ostatak, idiote!"
Nejtan htede da iskoristi ovu prepirku kako bi prišao bliže Kendis. Srce mu je lupalo. Osećao se odgovornim za život mlade žene. Kad je već skoro bio stigao do nje, onaj koga su ga zvali Ari dođe do njega i dva puta ga jako udari nogom, što mu zalepi glavu za sto.
„Ti, ostaješ na mestu, jasno?" Ali, „vojnik" mu iste sekunde prilete i zaurla:
„Rekao sam ti da ideš po lovu! Ja ih držim na oku!"
Nejtan je bio ošamućen. Nekako se pribrao i uhvatio za slepoočnicu. Krv mu je odatle tekla i slivala se na košulju. Ako izađe živ odavde, ima da mu lice bude otečeno nekoliko dana.
U tom trenutku, Kendis se pomeri ka njemu. On podiže glavu. Ona ga upita pogledom koji je govorio:
„Dobro si?" Kako bi je utešio, on potvrdi klimnuvši glavom.
Ona se potrudi da se osmehne, ali Nejtan primeti da je bila veoma bleda, skoro pomodrela. I dalje ju je gledao u oči, kad odjednom, sve mu se u glavi pomeša. U jednom delu sekunde, lica Kendis i Melori se stopiše. Svim svojim bićem hteo je da ih zaštiti od ove brutalnosti.
Iznenada, kada se više niko nije nadao, pištanje alarma odjeknu bankom. Pljačkaše uhvati panika. Ari dotrča u glavnu prostoriju ruku prepunih novčanica.
„Tode, šta se dešava?"
„Treba da brišemo dok nisu stigli pajkani!" reče vojnik. „Rekao si mi da je isključen alarmni sistem. Sranje, Tode, rekao si mi da ne rizikujemo ništa!"
Kapljice znoja prekrivale su mu lice. Od straha se bio ukočio tako da su mu svežnji dolara ispadali iz ruku.
Tod priđe prozoru i ugleda automobil koji projuri ispred banke.
„Sranje, Džeraldo beži bez nas, kurvin sin!"
„Šta ćemo sad, bez auta?" povika Ari potpuno zbunjen. Ali ovaj ga više nije slušao. U trenutku, on prebaci preko ramena svoju veliku torbu, zgrabi jednom rukom mitraljez a drugom pištolj. Besno gurnu ulazna vrata i izađe u trenutku kad je stizalo nekoliko policijskih vozila sa uključenim sirenama. Začuše se pucnji koji su se mešali s povicima.
Ari, koji se nije bio usudio da krene za svojim ortakom, brzo zatvori vrata.
„Ne mrdajte!" urlao je uperivši svoj pištolj u klijente i zaposlene banke koji su i dalje bili na podu.
Bio se uhvatio za svoje oružje kao za poslednju nadu.
Nejtan, takođe, nije skidao pogled sa pištolja.
Koliko će žrtava izazvati ovaj pobesneli luđak?
Začu se nova serija pucanja, onda nastade tišina dok se nije oglasio nečiji grub glas preko megafona:
OPKOLJENI STE
VAŠ SAUČESNIK JE UHAPŠEN
IZAÐITE IZ ZGRADE
BEZ ORUŽJA I NAGLIH POKRETA
Ali to nije bilo ono što je luđak smislio.
„Ti, dođi!"
Dogodi se ono čega se Nejtan pribojavao: pljačkaš grubo povuče Kendis za ruku kako bi mu poslužila kao talac. Ali ona nije pripadala kategoriji poraženih. Spremna na sve da bi zaštitila svog sina, ona se oslobodi i uspe da se sakrije u dnu sale, dok joj je Džoš vrištao u naručju. Istog trenutka, Nejtan skoči i postavi se između Arija i njih dvoje.
Poludeo od besa zbog tog suprotstavljanja, Ari uperi svoj pištolj u
Nejtana, kome je mozak radio sto na sat.
Možda će me i ubiti, ali Kendis se ništa neće dogoditi. ak i da puca u mene, pajkani će odmah upasti. Ona više nije u opasnosti.
Činilo se kao da je svaka sekunda trajala večnost.
Geret je pogrešio. Znam da je pogrešio. Ne postoji unapred određeni redosled. Život ne može tako da funkcioniše. Pobedio sam, Gerete. Pobedio sam.
Advokat je bio opsednut Arijevim oružjem, jedan glok 17 luger, pištolj koji se mogao kupiti za manje od 50 dolara u bilo kojoj prodavnici oružja u ovoj zemlji u kojoj je pucanje u rešetku od roštilja bilo postalo jedna vrsta nacionalnog sporta.
Lica potpuno izbezumljenog, Ari je i dalje obema rukama stezao svoje oružje. On stavi prst na obarač. Nije vladao sobom. Pucaće.
Nejtan baci pogled na ulazna vrata. To ne potraja više od desetinu sekunde. Ali bi dovoljno da spazi pripadnika obezbeđenja, konačno osvešćenog, kako izvlači pištolj sakriven u maloj futroli koja mu je bila zakačena za desnu butinu.
Sve se dogodi tako brzo da Ariju ništa ne bi jasno. Stražar se podiže i, podignute ruke, ispali dva pucnja. Prvi prođe tik pored svog cilja, ali drugi pogodi kriminalca usred leđa i sruši ga na pod.
Detonacije posejaše užasnu paniku. Ljudi počeše da trče ka izlazu dok su s druge strane ulazili policija i hitna pomoć zauzimajući unutrašnjost zgrade.
„Evakuišite prostoriju! Evakuišite!" naredi jedan policajac.
Ali Nejtan požuri ka dnu sale.
Oko tela ispruženog na podu bila se formirala grupa ljudi.
Advokat priđe krugu.
Kendis je ležala na tlu dok ju je Džoš, štucajući od užasa, očajno čupao.
„Pozovite hitnu pomoć!" viknu Nejtan svom snagom. „Zovite pomoć!"
Prvi metak se odbio o metalna vrata da bi svoju putanju završio u Kendis. Ona je ležala u lokvi krvi.
On se nadnese nad nju i uhvati je za ruku.
„Nemoj da umreš!" preklinjao je kleknuvši pored nje.
Kendisino lice bilo je potpuno bezbojno. Ona otvori usta da bi nešto rekla, ali uspe samo da izbaci mlaz krvi koji poteče iz usta.
„Nemoj da umreš!" zavapi on opet i pozva sve bogove u pomoć.
Ali ona više nije bila tu. Ostalo je samo beživotno telo koje nije imalo ništa zajedničko s mladom ženom koja se, sat vremena ranije, radovala životu i pričala priče svom sinu.
Očiju prepunih suza, Nejtanu ne preosta ništa nego da spusti ruku na njene kapke.
Neko upita:
„Je li to njegova žena?"

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:42 am






13.



Zato proklinji to, molim te, danju i noću.

~ Ciceron ~


Na početku, nije bilo prošlosti i budućnosti.
Bilo je to pre velikog praska. Onog što je proizveo materiju, svemir i vreme.
U enciklopedijama, može se pročitati da je istorija našeg univerzuma počela pre petnaest milijardi godina. To je takođe i starost najstarijih zvezda.
Što se tiče Zemlje, ona je nastala pre nešto manje od pet milijardi godina. Vrlo brzo, to jest milijardu godina kasnije, na njoj su se nastanila prva primitivna živa bića: bakterije.
Zatim je došao red na čoveka.
Svi to znaju, ali svi to i zaboravljaju: ljudska istorija je beznačajno kratka u odnosu na istoriju univerzuma. I, čak i u toj sićušnoj mrvici, tek u neolitu ljudi su počeli da se nastanjuju na jednom mestu i da se bave agrikulturom, da prave gradove i bave se trgovinom.
Još jedan preokret dogodio se krajem osamnaestog veka. Ekonomija je bila postajala sve važnija što je omogućilo rast proizvodnje. Kasnije se govorilo o industrijskoj revoluciji i modernizaciji.
Pa ipak, pred ovaj događaj, prosek životnog veka bio je samo trideset pet godina.
Smrt je bila svuda. Ona je bila nešto normalno. Bila je prihvatana.
Od početka, više od osamdeset milijardi ljudskih bića pre nas živeli su, izgradili gradove, napisali knjige i muziku.
Nas je danas samo šest milijardi živih. Naši mrtvi su, dakle, skoro četrnaest puta mnogobrojniji.
Oni trunu i raspadaju se pod našim nogama i u našim glavama. Oni začinjavaju našu zemlju i našu hranu. Pojedini nam nedostaju.
Uskoro, za nekoliko milijardi godina, sunce će istrošiti svoje rezerve hidrogena i njegov volumen će biti stotinama puta veći. Temperatura Zemlje tako će preći 2.000°C, ali moguće je da će već dotad ljudska bića nestati.
Što se tiče univerzuma, on će sigurno nastavati da se otvara i prazni u svim galaksijama. S vremenom, i zvezde će se ugasiti stvarajući ogromno groblje u kosmosu.
Te večeri, nebo je nisko i noć tiha.
U svom stanu, Nejtan del Amiko prepušta se svetlima grada koja se penju do Sanrema.
On sluša njujoršku buku, taj stalni mravinjak, vrlo neobičan usled stalnih sirena ambulantnih i policijskih automobila. Sam je. Plaši se.
Nedostaje mu njegova supruga. I zna da će uskoro umreti.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Mustra taj Uto Jul 03, 2018 7:42 am






14.



Mrtvi znaju samo jedno: bolje je biti živ.

~ Dijalog iz filma FULL METAL JACKET Stenlija Kjubrika ~


15. decembar


Prozorsko okno prepuštalo je sunčeve zrake u prostrani stan. Zidovi, zaslepljujuće beli, bili su okupani svetlošću, kao usred leta Bilo je toplo. Automatski sistem tiho se aktivirao i roletne se spustiše.
Nejtan je, skrhan, ležao na krevetu presvučenom svetlim tvidom.
On spusti praznu flašu korone na beli parket. Bila mu je to već četvrta, a kako nije imao naviku da pije, osećao je jaku vrtoglavicu.
Od jutra, besciljno je lutao po svom stanu.
Kendis je bila mrtva. Geret je, znači, zaista posedovao tu prokletu moć da može da predvidi smrt.
Za njega je to značilo da je blizu kraj putovanja. Sada, u to više nije sumnjao. Gudrič je bio tu za mladog Kevina, za Kendis, a sada je bio tu za njega. Bila je to teško pomirljiva činjenica, ali morao je da je prihvati.
Kako reagovati sada kada je bio svestan da je obećan smrti? Kako se suočiti s tim šokom?
Živeo je u svetu u kojem je vladao duh nadmetanja. Svet koji je malo mesta ostavljao slabima. Igrajući natčoveka, skoro je zaboravio da je smrtnik.
Jednom se zaista bio dogodio taj incident u Nantaketu, ali on kao da nije iz toga izvukao nikakvu lekciju.
On ustade i priđe prozoru odakle se pružao predivan pogled na park. Od alkohola je imao glavobolju. U mislima mu se ponovo pojaviše slike raskida, bola i patnje. On pomisli na Džoša. Kidala ga je bol kada su socijalni radnici došli po dečaka nekoliko minuta posle pljačke. Siroče, sa samo godinu dana, kakvo će detinjstvo on imati? Može se dogoditi da upozna niz hraniteljskih porodica, domove gde će uvek biti suvišan, nedostatak ljubavi i zaštite.
Nejtan se oseti poraženo. Ne, on nije bio moćan. Niko to zaista nije ni bio. Sve je visilo o samo jednom koncu: njegov život kao i Šonov.
A on je voleo da uvek sve isplanira!
Čak i znajući da se to neće dopasti Melori, bio je uplatio osiguranja kako bi se zaštitio od više vrsta rizika: pljačke, požara, poplave, terorizma... ali nikada nije učinio ni najmanji napor da bi se pripremio za taj prokleti svršetak.
Kada bi mu postavili pitanje, odgovarao je da veruje u Boga, naravno. Šta bi drugo mogao da odgovori? Pa u Americi su. Državi u kojoj je i sam predsednik polagao zakletvu s rukom na Bibliji!
Pa ipak, duboko u sebi, nikada se nije nadao onom svetu ili besmrtnosti duše.
On pogleda oko sebe. Nije bilo tragova hvalisanja u njegovom stanu već neka vrsta rafiniranosti, jednostavnosti i modernog. Sve je bilo samo volumen, svetio, transparentnost. Voleo je ovo mesto. Sam ga je opremio nakon razvoda, jer Melori nikada nije prihvatila da živi u nekadašnjem stanu svog oca. Obično se on ovde osećao sigurno, zaštićen svim tim prirodnim materijalima, poput drveta i mermera koji su činili njegovo okruženje i koji su odolevali vremenu bez vidljivih oštećenja.
Na jednom od zidova obloženih lakom okačio je Melorine crteže. Tragovi koji su svedočili o srećnim danima.
Bio je paralisan strahom, ali istovremeno osećao je da u njemu raste moćan talas besa.
Zašto on? I zašto ovako?
Nije želeo da umre tako brzo. Imao je još toliko toga da uradi: da gleda svoju kćerku kako odrasta i da ponovo osvoji svoju ženu.
Ima drugih da odu pre mene!
Možda i nisam napravio ništa izuzetno u životu, ali nisam ni učinio ništa zaista loše.
Ako ti prokleti Glasnici stvarno postoje, ne treba li onda da postoji neki redosled i povezanost u smrti?
Naravno da ne! Svake sekunde umiru deca i nedužni. Smrt ne voli dobra osećanja. Ljudi se zadovoljavaju žvakom da Bog poziva one koje voli!
On nije želeo da igde bude pozvan. Želeo je da živi. Ovde i sada. Okružen onima koje voli.
Šta činiti?
Njegova narav nije mu dozvoljavala da čeka da se stvari dogode.
Suočen s vanrednom situacijom, morao je da se za nešto uhvati, ali morao je to što pre, sada kada je počelo otkucavanje.
On priđe jednoj polici na kojoj je stajao otisak Bonine ruke u gipsu.
Spusti ruku na ruku svog deteta i, još jednom, pomisli na sopstveno detinjstvo.
U njegovoj glavi taj period bio je ostao kao nešto haotično odakle nije imao sačuvanu nijednu igračku, ni album s fotografijama. U stvari, u njegovoj kući se nije mnogo fotografisalo...
Nejtan ponovo pogleda oko sebe. Pored stepenica, toskanski anđeo od pečene zemlje zaklanjao se pred ledenim pogledom pantera od kamena kojeg mu je Džordan doneo iz Radžastana.
Kada se obogatio, znao je da nikada ništa neće moći nadomestiti njegovo nesrećno detinjstvo. Nejtan za to nikoga nije krivio. Naprotiv, dobro je znao da je u tim mučnim godinama pronašao svoju snagu.
Zato što se kasnije, na univerzitetu, sve promenilo. Bio je naučio da iskoristi svoju šansu. Želeo je da uspe i radio je danonoćno, ostajući dugo u ogromnoj sali univerzitetske biblioteke, zadubljen u udžbenike iz prava i proučavanja slučajeva.
Takođe je obilazio i sportske terene. Nije bio baš atleta, ali nasuprot svim očekivanjima, bio je ljubimac čirlidersica, koje nisu propuštale nijednu priliku da ga plesom ohrabre.
Otad su prestali da ga gledaju kao sina čistačice iz Kvinsa i počeli da ga gledaju kao budućeg velikog advokata koji je obećavao.
Iz tog perioda je, naprotiv, sačuvao mnoge uspomene.
On prođe kroz salon, uhvati se za ogradu od kovanog gvožđa i, skoro trčeći, pope se stepenicama od rimske lave koje su vodile do njegove spavaće i radne sobe.
Na spratu, on prođe iza paravana od metala i stakla u mali kutak za opuštanje koji je sam bio uredio. Nešto kao salon-biblioteka na mansardi, gde je odlagao diskove i CD-ove. Na zidovima je bila okačena kolekcija kačketa i dresova Jenkija. Na jednoj polici, bejzbol lopta stajala je pored nekoliko sportskih trofeja osvojenih na univerzitetu, kao i njegova fotografija pored njegovog prvog automobila, jednog polovnog mustanga koji je već bio prešao više stotina hiljada kilometara.
Prvi put nakon mnogo vremena, on s nostalgijom pregleda svoje stare ploče s početka osamdesetih godina. Muzički, bio je to dobar period: Pink flojd, Dajer strejts, Bi džiz, Madona pre nego što je postala ikona...
Bio je tu i jedan još stariji disk.
Gle, ovoga se ne sećam. Mora da je Melorin.
On izvadi ploču iz vitrine.
Bio je to Imagine, slavni album Džona Lenona.
Na omotu je bio lik bivšeg člana Bitlsa, očiju širom otvorenih ka nebu prekrivenom oblacima. Sa svojim malim, okruglim naočarima, Lenon je ličio na fantoma koji lebdi nebeskim svodom.
Nije se dobro sećao te ploče. Pesmu je, naravno, znao - himna mira koja se njemu činila pomalo glupavom - ali pacifističke utopije pevača više su pripadale generaciji pre njega. Nejtan okrete omot. Album je bio izašao u septembru 1971. Hemijskom olovkom bila je ispisana posveta:
Za Nejtana. Bio si veoma hrabar, šampione. Ne boj se ničega i čuvaj se.
„Šampione"? Nije se sećao da ga je neko zvao šampionom.
Posveta se završavala nečitkim potpisom.
On izvadi ploču iz omota i stavi je u gramofon. Instinktivno, spusti iglu na početak treće piste. Naslov je bio Jealous Guy.
Krenuše prvi akordi klavira i, odjednom, sve ispliva na površinu.
Bila je 1972. Zima.
U jednoj sobi dispanzera u Nantaket Ajlendu.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 66323
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Gijom Muso-Samo budi ovde

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 3 1, 2, 3  Sledeći

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu